Uspon Evrope: 1450 - 1789

ISTORIJA EVROPE

DRAGOLJUB R. ŢIVOJINOVIĆ

USPON EVROPE (1450 – 1789)

1

ISTORIJA EVROPE

2

DRAGOLJUB R. ŢIVOJINOVIĆ

USPON EVROPE 1450-1789

MATICA SRPSKA

3

NADI I BRANI NEDELJKOVIĆ sa po št o vanje m

4

SADRŢAJ

UVOD PRVI DEO (1450-1598)

I. HUMANIZAM I RENESANSA Politiĉke i ekonomske prilike u Italiji 19: Firenca 21; Humanizam 22; Potraga za antikom 22; Filozofi i teolozi 23; Humanizam i obrazovanje 24; Renesansna umetnost 24: Pozna renesansa 26; Renesansa u Evropi 28; Humanizam severne Evrope 28: Erazmo i Tomas Mor 29; Nikolo Makijaveli 30

II. TEHNIKA, NAUKA I OTKRIĆA Štampa 32; Nova ratna tehnika 35; Poĉeci moderne nauke 36; Filozofija nauke 38; Geografska otkrića 40; Kolumbo i novi svet 43; Fernando Magelan 43; Poĉeci španske kolonizacije u novom svetu 44; Portugalska imperija 46

III. REFORMACIJA Verske prilike u predveĉerje reformacije 48; Luter i njegovo delo 50; Luterovi sledbenici 52; Nemaĉki seljaĉki rat 53; Minsterski eksperiment 55; Širenje reformacije u Nemaĉkoj 55; Širenje reformacije u Evropi 56; Reformacija u Švajcarskoj. Cirih 57; Ţan Kalvin 58; Ţeneva u doba Kalvina 59; Reformacija u Engleskoj 60; Puritanci 62; Politiĉke teorije protestantizma i katoliĉanstva 62; Ţan Boden i teorija suvereniteta 64; Verski radikalizam 64

IV. KATOLIĈKA REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA Katoliĉka crkva i reforma 66; Crkveni redovi 67; Ignacije Lojola i jezuiti 68; Sabor u Trentu i reforma crkve 70; Protestantizam i Nemaĉko Carstvo 71; Ĉovek i vera 73

V. PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene 75; Gradovi 76; Selo i seljaštvo 78; Industrijski razvitak 80; Profiti, kamate, mobilnost 81; Revolucija cena 82; Posle dice revolucije cena 83; Trgovaĉka revolucija 86; Antverpen 89; Ban karstvo 90

5

VI. APSOLUTISTIĈKA MONARHIJA Administracija 94; Oruţane snage 96; Finansije 97; Odnosi izmedu cr kve i drţave 99; Apsolutistiĉka monarhija u ratu 101; Italijanski sistern 101; Italijanski ratovi (1494-1559) 102; Rivalstvo Habsburgovaca i Valoa 103; Sveto Rimsko Carstvo 105; Venecija 107

VII. ZAPADNA EVROPA U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA Mir u Kato-Kambreziju 111; Pitanje nasleda u Francuskoj 112; Hugenoti 112; Katarina Mediĉi i verski ratovi 114; Bartolomejska noć 115; Filip II i Morisci 116; Poĉetak i tok revolucije u Nizozemskoj 116; Alba u Ni zozemskoj 118; Pomirenje u Ganu 119; Španija i Portugalija 120; Anri III i Liga u Francuskoj 121; Engleska, Španija i Nizozemska 122; Nepobediva armada 123; Anri IV Navarski 124: Kraj španskih ratova 126 VIII. SEVERNA I ISTOĈNA EVROPA Švedska 128; Poljska 131; Rusija 134

IX. OSMANSKO CARSTVO Poĉeci 139; Turska kao velika sila 140: Opadanje turske moći 142; Temelji osmanske drţave 144; Privreda i društvo 146; Kulturni ţivot 148 X. UMETNOST I KNJIŢEVNOST Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura 150; Muzika 153; Knjiţevnost 155

DRUGI DEO (1598-1713) I. PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene 161; Gradovi 162; Selo i seljaštvo 164; Društvena mobilnost. Plemstvo 168; Industrija i manufaktura 170: Amsterdam 172; Pomorstvo i kolonijalizam 172; Kolber i merkantilizam 1 74: II. VERSKI ŢIVOT Katoliĉanstvo 177; Papstvo 178; Katoliĉanstvo u Francuskoj 180; Prote stantizam 180; Jansenizam. Blez Paskal 184; Vera i razum 185; Progoni veštica 187; Pravoslavlje 188

6

III. ORUŢANE SNAGE I RAT Osnovne karakteristike 191; Francuska armija 197; Pruska armija 199; Ruska vojska 199; Mornarica 200

IV. POBUNI: I USTANCI Pobune u zapadnoj Evropi 207; Pobune u srednjoj i istoĉnoj Evropi 210

V. TEORIJA I POLITIKA Vladar i zakon 217; Tomas Hobs 218; Baruh Spinoza 219; Samjuel Pufen dorf 220; Dţon Lok 221; Instrumenti politiĉke vlasti 222; Predstavniĉka tela 225; Poreski sistem 227

VI. NAUKA I UMETNOST Biologija i medicina 230; Hemija 231; Isak Njutn 231; Uĉena društva i akademije 232; Školstvo 233; Knjiţevnost 236; Pozorište 236; Muzika 238; Umetnost baroka 238; Umetnost u Francuskoj i Engleskoj 241 VII. TRIDESETOGODIŠNJI RAT (1618-1648) Ĉeška i ustanak 244; Kato}ici i protestanti 244; Danska 247; Edikt o resti tuciji 248; Švedska invazija Nemaĉke 249; Francusko-švedski rat 250; Ratna razaranja 251; Vestfalski mir 251; Uspon Brandenburga - Pruske i Austrije 252; Austrija 254; Sveto Rimsko Carstvo 256

VIII. FRANCUSKA Anri IV 257; Regentstvo 259; Rišelje i hugenoti 260; Spoljna politika 262; Mazaren 262: Fronda 263; Vladavina Luja XIV 265; Liĉnost Luja XIV 265; Finansije 266; RatovI Luja XIV 267; Verska politika 268; Kulturne prilike 269; Novi zapleti 270; Rat za špansko naslede 271; Utrehtski mir 272

IX. ENGLESKA Dţems i (1603-1625) 273; Ĉarls I. Zaoštravanje sukoba 275; GraĊanski rat (1642-1649) 278; Kromvelova republika 279; Restauracija. Ĉarls II 281 ; Dţems II i „slavna revolucija“ 284; Ustavni dokumenti i vlast vladara 285; Ratovi sa Francuskom 286

7

X. ŠPANIJA Filip III 289: Proterivanje Moriska 290; Filip IV i Olivares 292; Španija i ra tovi u Evropi 293; Ustanci u Kataloniji i Portugaliji 294; Španija posle Olivaresa 296; Španija u drugoj polovini XVII veka 297; Špansko naslede 298

XI. NIZOZEMSKA Politiĉki sistem 300: Sukobi u Nizozemskoj 302; Nizozemska republika (1650-1672) 304; Restauracija Oranskih 307: Nizozemska posle 1688. 309

XII. SEVERNA EVROPA Danska 310; Švedska 314; Poljska 319

XIII. RUSIJA I TURSKA Rusija 324; Vrerne nereda 324; Stabilizacija u Rusiji 325; Ratovi sa Polj skom i kozaei 329; Unutrašnji razvitak 330 Poĉetak vladavine Petra Veli-kog 332; Osmansko Carstvo 333; Pobune i nemiri 334; Ratovi u Aziji i Evropi 336 Poraz Turske i Karlovaĉki mir 340

TREĆI DEO (1713-1789)

I. PRIVREDNI ŢIVOT Demografske promene i njihove posledice 345; Poljoprivreda 34 7 ; Indu strija 350; Banke i bankarstvo 354: MeĊunarodna trgovina 356; Ekonom ske teorije i praksa 360 II. DRUŠTVO Seljaštvo 367; Zemljoposednici i plemići 370; Gradovi i gradani 373;

III. VLADA I BIROKRATIJA Priroda kraljevske vlasti 377; Drţavna administracija 379; Provincijska uprava 382; Finansije 384; Sudstvo 387; Kameralizam 388

8

IV. ORUŢANE SNAGE Suvozemne snage 389; Mornarica 395 V. EPOHA PROSVEĆENOSTI Koreni prosvećenosti 403; Filozofi 404; Ljudi i dela 405; Didro i Enciklo pedija 408; Društvene nauke 410; Knjiţevnost 412: Muzika 413: Školstvo 414; Fiziĉke nauke 416 VI. VERSKI ŢIVOT Papstvo 418: Ukidanje jezuitskog reda 420; Katoliĉka crkva u Francu skoj. Jansenizam. 421; Prosvećeni apsolutisti i crkva 425: Pravoslavna cr kva 427: St.aro i novo u verskom ţivotu 428 VII. MEĐUNARODNI ODNOSI I DIPLOMATIJA Ravnoteţa snaga 433; Diplomatska revolucija 436; Priroda evropske di plomatije 437 VIII. PIRINEJSKO I APENINSKO POLUOSTRVO Španija 444; Unutrašnje reforme 445; Spoljna politika 447; Portugalija 449; Apeninsko poluostrvo 451; Kulturne prilike 455

IX. SEVERNA EVROPA Nizozemska 458: Privredno opadanje 460; Švedska 462; Severni rat (1700-1721) 463: Švedska posle severnog rata 465; Poljska 467; Rat za poljsko naslede (1733-1735) 468; Prva deoba Poljske 469

X. PRUSKA I AUSTRIJA Rat za austrijsko naslede (1740-1748) 474; Sedmogodišnji rat (1756 1763) 476; Posledice rata 4 7 7 : Austrija 478: Spoljna politika 482; Rat za bavarsko naslede 484

XI. RUSIJA I TURSKA Vladavina Petra I 487: Petrovi naslednici 489; Katarina II (1762-1796) 492; Ustanak Pugaĉova 493; Spoljna politika 494; Osmansko Carstvo 496

9

XII. FRANCUSKA Regentstvo (1715-1726). Dţon Lo 503; Politika kardinala Flerija (1726 1743) 505; Vladavina Luja XV 506; Luj XVI i zaoštravanje krize 509; Re forme Tirgoa 510; Francuska i rat za nezavisnost ameriĉkih kolonija 511; Put u revoluciju 511: „Treći staleţ“ 513; Pad Bastilje 515

XIII. VELIKA BRITANIJA Prevlast vigovaca 517; Volpol na vlasti 519; Vilijam Pit 521; Sedmogodi šnji rat 522; Vladavina Dţordţa III i politiĉke slobode 525; Rat za nezavi snost ameriĉkih kolonija 527; Radikalizam i reforma 529

XIV. BORBA ZA KOLONIJALNA CARSTVA Englesko-francuski rivalitet 1689-1713. 532: Ratovi Engleske, Španije i Francuske (1718-1744) 535; Rat kralja Dţordţa (1744-1749) 539; Fran cuski i indijanski ratovi (1754-1763) 537; Indija 538; Evropska ekspanzija posle l 763. 540; Otvaranje Pacifika 542; Dţems Kuk i njegovi prethodnici 543 GENEALOŠKE TABELE 549 ODABRANA BIBLIOGRAFIJA 553 REGISTAR LIĈNIH IMENA 569

10

UVOD

Ova knjiga je pokušaj da se uoĉe i prikaţu u odreĊenim vremenskim razdobljima najvaţnija zbivanja, pokreti, ideje i liĉnosti. To razdoblje evropske istorije ispunjavaju mnogobrojne i duboke promene - geografska otkrića, razvitak nauke i tehnike, humanizam i renesansa, verski ratovi, usponi i padovi pojedi nih drţava i carstava, industrijska, društvena i politiĉka revolu cija. To je doprinelo da se u mnogo ĉemu izmeni naĉin ţivota i shvatanja ljudi. Promene su dramatiĉne, a najoĉitije su u verskom ţivotu, pošto reformacija dovodi u pitanje dotada neosporavane istine. Pronalazak i širenje štamparske prese podstiĉe diskusije o sta rim i novim vrednostima i doprinosi pojavi i širenju novih uĉe nja. Sklad izmeĊu neba i zemlje, boga i ĉoveka, kao i njihov hije rarhijski odnos, nestaju u ţaru verskih sukoba. Protestantizam uništava vezu izmeĊu boga i ĉoveka tako što uklanja hijerarhiju. Time nestaje i stari društveni poredak, a predstavnici niţih sta leţa poĉinju da se uzdiţu u hijerarhiji, politici, privredi. Krajem XVI veka teorija drţavnog suvereniteta daje vladaru moguć nost da odreĊuje prava i odluĉuje o ţivotima svojih podanika. Uspon kapitalizma podstiĉe koncentraciju ekonomske moći u rukama pojedinaca, a stege hrišćanskog uĉenja o kamati gube raniji znaĉaj. Sliĉne promene nastavljaju se u narednim vekovima. Obim industrijske proizvodnje i trgovine stalno raste, kao i akumulaci ja kapitala. U XVII veku nastaju snaţne drţavne administracije protiv kojih krupni feudalci ne mogu da se bore. Gradovi rastu velikom brzinom, dok njihovi bogatiji ţitelji sve ĉešće kupuju zemljišne posede u ţelji da obezbede svoj društveni poloţaj. Isto vremeno se širi pojava kupovine zvanja i poloţaja, a mnogi vla dari uspevaju da novosteĉeni društveni poloţaj pojedinaca pove ţu sa sluţbom drţavi. To omogućava veću društvenu mobilnost i pruţa priliku sposobnima da se uzdignu u društvenoj hijerarhiji. U XVIII veku takva stremljenja se završavaju apsoluti zmom »: o m. ind ustrijskom i francuskom revolucijom, pravom kulmi nacijom raskida sa prošlošću. Mon.arhije i monarsi predstavljaju poluboţansku ustanovu i bića, sistem vladavine ustanovljen od boga. Zapadna Evropa uţiva privrednu stabilnost, iako mnoge nove ideje i shvatanja postepeno zamenjuju stare. Velika Brita ni,ja igra sve vidniju ulogu u tome, obezbedujući industrijsku, fi nansijsku, trgovaĉku i kolonijalnu premoć nad ostalirn drţava ma. Veze sa prekomorskim zemljama snaţno se razvijaju Pro mene u duhovnom ţivotu, nauci i filozofiji obezbeĊuju osnove civilizaciji i kulturi modernog vremena. Istovremeno, primetni su prigovori i otpori promerzama ta kvih razmera i snage. Njihovi kritiĉari zahtevaju obnovu hrišćan skih vrednosti u nameri da društvo odbrane od zloupotrebe poli

11

tiĉkih i ekonomskih centara moći. Pobune protiv kraljevskog ap solutizma i snage gradova javljaju se u skoro svim zenzljama. To ima za posledicu jaĉanje predstavniĉkih tela i staleţa. Verski su kobi pruţaju priliku da se ograniĉi kraljevska vlast. Svi društveni slojevi nastoje da obezbede uĉešće u politiĉkom odluĉivanju i ne traţe povratak na stari poredak. Ustanci seljaka postaju svako dnevna pojava; njihovo nezadovoljstvo upravlja se protiv stega feudalizma, ali i promena koje su suprotne njihovim interesima. Seljaci oĉekuju spas u milenijumu ili povratku na davna vremena. U XVII veku otpori promenama su vidljivi na mnoginz stra nama. Snage protivreformacije zaustavljaju na izgled neodoljiz o širenje protestantizma; uprkos poĉetnih uspelza, tokom veka gradani ne uspevaju da obezbede preraspodelu politiĉke i eko nomske moći u svoju korist. Upravo zbog toga Evropa prolazţ kroz periode velikih nemira i, periode nestabilnosti. Za to vreme izraz „kriza“ predstavlja oliĉenje jednog stanja. „Evropska kri za“ prvih decenija XVII veka ima odredeni sadrţaj i znaĉenje, kao što ih ima i „kriza evropske svesti“ izmedu 1680. i 1 7 15. go dine. U XVIII veku filozofske i nauĉne norme sporo prodiru u svest ljudi, pa razvita.k egzaktnih nauka nenza revolucionarne posledice Uprivredi, politiei, društvu i intelektualnom stvarala-štvu otpori su mnogobrojni i snaţni. To pokazuje da uporedo sa promenama i novinama, opstaju mnoge stare vrednosti i uverenja. Mnoge nove ideje prodiru pod plaštom starih i bivaju lakše prihvaćene. Mnogi smatraju da je staro drzzštvo jednostavnije i razumljivije. Neizvesnosti, patnje ko je donose gladne godine i zarazne epidemije, kratkotrajnost ţivota i drugo podstiĉu ĉoveka da traţi zaštitu u veri i bogu, uveren da on ĉini ĉuda. Sliĉno se primećuje i u narednim vekovima Istovreme no postojanje starog i novog, zaostalog i naprednog, boţan.skog i ateistiĉkog duhovnog i materijalnog predstavlja sliku zbivanja u Evropi u ovom razdoblju. Staro ne uspeva da uguši novo, koje se probija na površinu i nameće svţm društvima i narodima. Raznovrsnost pojava i vrednosti predstavlja izvor snage i dostignuća evropskog društva. Mark Blok to najbolje objašnjava ovim reĉima: „Evropska civilizacija je nastala i razvijala se sve dok nije obuhvatila ĉitavu zemlju.“ To je izuzetan uspeh kad se zna da Evropa raspolaţe relativno ograniĉenim ljudskim i mate rijalnim snagama. U ovom razdoblju Evropa doţivljava nevide nu ekspanziju, namećući svoje vrednostţ i civilţzaciju mnogim dalekim zemljama. U mnogim delovima sveta ukljuĉujući tu ona najudaljenija, i društvima, podrazumevajući i ona najotpornija na promene, vidljivi su nauĉne ideje, vojniĉka tehnika, drţavna organizacija i društveni poredak, kao i naĉin mišljenja svojstve ni Evropi i Evropljanima. Sputana svojim prostorima, brojem stanovnika i prirodnim bogatstvima, otvorena napadţma sa kop na i mora, Evropa uspeva da potĉini veći deo sveta i nametne mu svoje duhovne vrednosti i materijalistiĉka shvatanja. Uporedno posmatranje evropskog razvitka otkriva mnoge specifiĉnosti i osobenosti pojedinih naroda i drţava. Zapadna

12

Evropa se razlikuje od istoĉne ili srednje u svojim institucijama, etiĉkim vrednostima, psihologiji i mentalitetu ljudi. Klima, suse di i vera utiĉu na razvitak pojedinih naroda, odredujući stepen njihove pripadnosti evropskom društvu u širem smislu. Pojedine drţave (Turska, Rusija) dugo se nalaze ţzvan opštih okvira, da bi neke od njih (Rusija) u XVI77 veku postale sastavni deo evropske politiĉke scene. Pored ovih, postoje razlike unutar pojedinih drţava koje potvrduju svu raznolikost izmedu njih. Kastilja ţ Kata.lonija, Na puljska Kraljevina, Papska Drţava i Lombardija, Fretanja, Nor mandija i Il de Frans potvrduju koliko je neopravdano svako uopštavanje ĉak u okvirima pojedinih drţava. Svaka oblast lju bomorno ĉuva svoje tradicije, institucije, vrednosti, usporavajući prodor kraljevskog apsolutizma i drţavnog centralizma. Pred stavniĉka tela u raznim zemljama (Engleska, Švedska Nizozem-ska, Španija) pokazuju snagu pojedinih društvenih. .staleţa i nji hovu ulogu u drţavnim poslovima. Sliĉnih primera raznolikosti ima unedogled. U hronološkom pogledu knjiga obuhvata razdoblje od sre dine XV veka do francuske revolucije. Otkriće Novog sveta po sledica je novih saznanja, pre svega širenja štampane reĉi, nauĉ nih dostignuća, tehniĉkih i tehnoloških novina koji se mogu zapa ziti od sredine XV veka. Humanizam i renesa.nsa podstiĉu ljud sku radoznalost, odvaţnost i avanturizam. Plovidbe portugal skih i španskih pomoraca su posledica novosteĉenih znanja, a njihovi uspesi rezultat samopouzdanja evropskog ĉoveka u eri brzih promena i novih znanja.

13

PRVI DEO (1450 – 1598)

14

I

HUMANIZAM I RENESANSA

Renesansa je preporod svih vidova ţivota. Pored postojanja mnogih vrednosti hrišćanskog srednjeg veka, renesansa obnavlja veze sa klasiĉnom kulturom i otvara put modernoj civilizaciji. Povezivanju klasike i modernog vremena doprinose humanisti, ljubitelji starine i pristalice novog naĉina obrazovanja. Od sredi ne XV veka oni istiĉu da se bore za obnovu umetnosti, knjiţev nosti i nauke. Većina obrazovanih tvrdi da u svetu poĉinje novo doba svetlosti, posle hiljadu godina mraka. Iako već u XII veku filozofija, umetnost i knjiţevnost doţivljavaju uspon, oni još uvek pripadaju tradicionalnoj kulturi i stilu srednjeg veka. Sa humanistima u Italiji poĉinje novi, renesansni pogled na svet i ljude. Uobiĉajena predstava o renesansnoj Italiji - velelepni dvorovi, napredni gradovi, senzualna umetnost i samouverenost - ipak ne daje pravu predstavu o tom vremenu i njegovim protiv reĉnostima. Seljaci i gradska sirotinja, iako predstavljaju ve ćinu, ţive u bedi, a glad, ratovi i predrasude ispunjavaju njihov svakodnevni ţivot. Dok humanisti nastoje da oţive prošlost, sve tu pokaţu klasiĉne rukopise, shvate prirodu i unutrašnji ţivot ĉoveka, podstaknu svetovne sklonosti i individualizam, mnogi izraţavaju uverenje da je to pretnja tradicionalnim shvatanjima, vrednostima i idealima. Renesansa je doba heroizma i kriminala, preteranih nada u beznadeţnosti, idealizma koji je istovremeno povod za zadovoljstvo i zabrinutost. Političke i ekonomske prilike u Italiji. - Prvi znaci novog doba, suprotno nekim tvrdnjama, pojavljuju se u vreme ekonom skih kriza i razaranja. Ĉitava Evropa preţivljava duboku krizu u trgovini i poljoprivredi. Cene padaju, nemiri su sve ĉešći, obim trgovine se smanjuje, a propast mnogih bankarskih i trgovaĉkih kuća postaje svakodnevna pojava. S druge strane, pojedinci, kao Fugeri, postaju finansijeri vladara i kneţeva. Gradovi i sela do ţivljavaju povremene periode gladi i smanjenja stanovništva, što usporava izlazak iz depresije. Naĉin obrade zemlje i me dicinska znanja ne napreduju. Epidemija kuge - crna smrt, koja sredinom XIV veka hara Evropom, odnosi milione ljudi u Italiji, Španiji, Francuskoj, Poljskoj, Engleskoj i drugde. Zaraza pono vo izbija u XV veku. Bokaĉov Dekameron svedoĉi o kugi u Firen ci i bekstvu njenih ţitelja u unutrašnjost. Zaraza dovodi do opa danja proizvodnje i prometa i smanjenja izvoza i uvoza širom Evrope. Oko 1500. godine proizvodnja tkanine u Firenci opada sa 100.000 truba na svega 30.000 godišnje. U trenucima kad kuga slabi, ratovi i pobune nanose veliku štetu. To doprinosi da se ekonomsko i duhovno oţivljavanje odvija sporo.

15

U XIV i XV veku u Italiji postoji šarenilo velikih i malih drţava, koje su ĉesto u sukobu i borbi za nezavisnost. Borba se vodi za zemlju, podanike i sirovine. Ratovi i nedostatak ljudstva prisiljavaju gradove da se oslanjaju na najamnike, predvodene ambicioznim kondotjerima. Oni vremenom postaju pretnja gra dovima i ĉesto preuzimaju vlast u njima. Papa se nalazi u Avinjonu, što potrvĊuje njegovu slabost. Polovinom XV veka Apeninsko poluostrvo je podeljeno izmeĊu pet drţava - Veneci ja, Firenca, Milansko Vojvodstvo, Papska Drţava i Napuljska Kraljevina. Pored njih nalazi se mnoštvo malih drţava gradova, koji nisu u stanju da oĉuvaju svoju samostalnost. MeĊusobni iako ĉesto kratkotrajni savezi i rivalstvo podstiĉu sukobe i ugroţavaju stabilnost. Milanske vojvode (Viskonti, Sforce) pred njaĉe u tome, iako njihova snaga nije dovoljna da se nametnu drugim drţavama. Ravnoteţa spreĉava jedinstvo, a podeljenost pretvara poluostrvo krajem XV veka u predmet politike velikih sila. Unutrašnje prilike i ţelja da se suprotstave neraspoloţenju podanika doprinose pojavi tiranije i tirana u Italiji. Republikan ska vladavina ustupa mesto tiranima. Model je bio identiĉan: gradovi drţave ţive od trgovine i nalaze se pod kontrolom veli kih trgovaĉko-bankarskih kuća. Udruţeni braĉnim vezama, gil dama i drugim nitima, oni su, istovremeno, podeljeni zbog porodiĉnih sukoba, konkurencije i podrške papstvu ili carstvu. Sukobi izmeĊu velikih porodica i manjih trgovaĉkih kuća stalno se obnavljaju, i povremeno zaoštravaju sukobima sa siromašnim gradskim stanovništvom. Pobune i ustanci su ĉesti. Krupne po rodice zanemaruju zahteve masa i, istovremeno, teţe da saĉuvaju slobodu delovanja i poslovanja. To otvara vrata prvo privreme noj. a potom stalnoj tiraniji. Tiranija i republika u renesansnoj Italiji predstavljaju raz liĉite sadrţaje, koji su nekad pozitivni, a ponekad despotski. Ti rani su ĉesto samovoljni avanturisti koji se ne obaziru na verske dogme ili ustavne norme. U ţelji da svojoj vlasti daju legitimitet, oni ispunjavaju politiĉki ţivot italijanskih drţava zaverama i protivzaverama, intrigama, obmanama. Protivnici se nalaze pod prismotrom ili nasilno uklanjaju. Stvara se uverenje da je u poli tici sve dopušteno. Vladavina Viskontija u Milanu (do 1450), kad ih zamenjuju Sforce, ispunjena je svirepošću, sukobima i ratovi ma. Pojedini ljudi su sa mnogo ukusa, predstavnici renesansnog vremena Franĉesko Sforca se zanima arhitekturom i poziva hu maniste da vaspitavaju njegovu decu. Federiko da Montefeltre (1444-1482), despot Urbina, bio je, po reĉima svog biografa Ve spazijana, prouĉavalac klasiĉne literature i teologije, mecena ar hitekata, slikara i vajara. Njegov odnos prema podanicima je umeren. S druge strane, republike se nekad nalaze pod kontro lom svemoćnih oligarhija, ĉija se vlast graniĉi sa tiranijom. U Veneciji, na primer, jedino plemstvo, iako saĉinjava svega 5 pro cenata stanovništva, uĉestvuje u politiĉkom ţivotu. Zemljom upravljaju aristokratske trgovaĉke porodice u svom interesu i po

16

svom nahoĊenju Veće desetorice nadgleda politiĉke prilike u re publici, protivnike reţima proteruje ili kaţnjava smrću. Politiĉki poredak Venecije odisao je samouverenošću klase koja uporno teţi suverenoj vlasti. Firenca. - Republika na Arnu se smatra drukĉijom. Repu blikansko ureĊenje predstavlja zaklon za delovanje krupnih po rodica. Ono odgovara mnogima, ukljuĉujući porodicu Mediĉi. Firenca se uzdiţe u vrh italijanskih renesansnih republika zbog svog uredenja, umetnosti, knjiţevnosti i filozofije, zahvaljujući upornosti njene vladajuće klase i bogatstvu i preduzimljivosti njenih graĊana. Kao jedan od najvećih bankarskih i trgovaĉkih centara Evrope, Firenca preţivljava ĉeste unutrašnje krize. Do laskom Mediĉija na vlast tridesetih godina XV veka ona jaĉa, a bankarski poslovi obavljaju se širom Evrope, od Londona do Ri ma. Kozimo Mediĉi, tipiĉna liĉnost renesanse, koristi bogatstvo i uticaj na naĉin koji potvrĊuje njegovu moć i snagu. Pored svojih poslovnih interesovanja, Kozimo odrţava bliske veze sa hu manistima, prouĉava Platonovu filozofiju i spise crkvenih otaca. Njegov unuk Lorenco Veliĉanstveni je otelovljenje renesansnih ideala, koje se ogleda u stavu prema umetnosti, knjiţevnosti i ar hitekturi. Lorencovom krugu pripadaju najslavn.ija.imena rene sansne Firence, slikari Sandro Botiĉeli i Domeniko Girlandajo, filozof Marsilio Fićino, vajar Andrea Verokio i drugi. Lorencova najveća snaga je politiĉka veština: spretno drţi vlast u svojim rukama, ĉuva republikanske tradicije i vodi miro ljubivu diplomatiju. Koristi sva raspoloţiva sredstva braĉne veze, liĉni ugled i novac. To mu stvara mnoge neprijatelje, pa se 1478. godine protiv njega i porodice Mediĉi priprema zavera. Ona ne uspeva, iako Lorenco biva ranjen. Njegov ugled još više raste, pa preostale godine svog ţivota provodi u nastojanju da oĉuva mir u Italiji. Lorencov sin Pjero mora da beţi iz Firence 1494. godine, posle francuske invazije na Italiju. Poĉetkom XVI veka Mediĉi se vraćaju u Firencu i nastavljaju svoj politiĉki rad. Porodica daje dva pape - Lava X (1513-1521) i Klementa VII (1523-1534), francusku kraljicu i druge istaknute liĉnosti. Humanizam. Franĉesko Petrarka (1304-1374), iz Areca, je jedna od najistaknutijih liĉnosti humanizma. Piše poeme i so nete, ali njegova veliĉina poĉiva na otkriću i širenju antiĉke kul ture i njenih vrednosti. U vreme studija u Monpelijeu ĉita dela Cicerona i sv. Avgustina. Prouĉavanje njihovih spisa objašnjava sklonost humanista da ne dovode u pitanje uĉenje katoliĉke cr kve, i da, istovremeno, pokazuju razumevanje za klasiĉne, pre svega, rimske starine. Upoznavši se sa Ciceronovim spisima, Pe trarka u njima otkriva republikanske vrline i slabosti i povezuje ih sa svojim vremenom. Takve sklonosti podstiĉu traganje za no vim, nepoznatim klasiĉnim rukopisima, kritiĉkim prouĉavanjem i proĉišćavanjem poznatih dela. Leonardo Bruni, Petrarkin bio graf, tvrdi da se u Firenci prouĉavaju grĉki i latinski pisci u ori

17

ginalu, umesto preko rĊavih prevoda. Petrarka teţi da shvati Ci cerona u njegovom vremenu. Time podstiĉe kritiĉko prouĉavanje istorijskih izvora. Antika se otkriva u pravom svetlu, a njene du hovne vrednosti postaju dostupne mnogima. Razumevanje vre mena i sagledavanje istorijske perspektive dobijaju poseban znaĉaj. Antika ostaje vremenski daleko, ali postaje intelektualno bliska. IzmeĊu propasti Rimske Imperije i novog vremena nalazi se „mraĉno doba“ u kome dominira katoliĉka crkva. Za Pe trarku to nije napad na hrišćanstvo, već napor da potpunije shvati prošlost. Petrarka stalno nastoji da ukaţe na vaţnost pojedinca i ot kriće njegove svesti. U Petrarkinoj liĉnosti sreću se protiv reĉnosti pesnika koji teţi opštem, dvoranina koji idealizuje usamljenost, pamfletiste i hrišćanina koji je sklon razmišljanju, individualiste renesanse koji oboţava aktivnost, pristalice liĉnih i politiĉkih sloboda koji provodi ţivot u Milanu Viskontija, upornog istraţivaĉa kome nepotpuno znanje grĉkog jezika ne smeta da prouĉava dostignuća klasiĉne Grĉke. Humanisti XIV i XV veka - Đovani Bokaĉo, Koluĉio Salutati, Leonardo Bruni i drugi - smatraju se njegovim sledbenicima. Potraga za antikom. - U XIV i XV veku, podstaknuti Pe trarkinim primerom, humanisti tragaju po arhivima i bibliotekama za starim rukopisima. Salutati otkriva Ciceronova Pisma prijateljima (Epistulae ad familiares), Podo Braćolini Lukrecijev spis O prirodi stvari i neke Ciceronove govore, a Đerardo Lan drini, biskup Lodija, rukopis Ceceronovog Bruta, Besednika i O besedništvu. Rukopisi Tacita, Katula, Propercija i drugih izlaze na svetlost dana. Oni podstiĉu stvaranje velikih biblioteka, od kojih su najpoznatije porodice Mediĉi, Petrarke i drugih, u koji ma se ĉuva ogromno kulturno blago. Naredni korak je izdavanje dokumenata, u ĉemu Petrarki pripada posebna uloga za izdava nje Rimske istorije Tita Livija. Otkrivanje, ĉuvanje i izdavanje antiĉkih dela doprinosi da ona postanu deo kulturnog nasleĊa i predmet stalnog prouĉavanja. To doprinosi da interpolacije na stale u srednjem veku ili dodaci umetnuti u poeziju Ovidija, fi lozofiju Seneke ili radove Vergilija budu otkriveni i uklonjeni iz teksta. Kritiĉki pristup humanista i njihova erudicija imaju poli tiĉke posledice. Petrarka obezvreduje 1361. godine tvrdnje voj vode Rudolfa IV koji, pozivajući se na privilegije Cezara i Nero na, tvrdi da je Austrija suverena drţava. Firentinski humanista Lorenco de la Vala dokazuje da je Konstantinova darovnica, za koju se tvrdilo da je rimski car dao papi u IV veku, nastala u VIII veku. Napori humanista podstiĉu upotrebu klasiĉnog latinskog jezika i napadaju jezik i stil teologa i pisaca srednjeg veka. Filozofi i teolozi. - Napori humanista ukazuju na novi na ĉin gledanja na ĉoveka i svet. Zbog nedovoljnog poznavanja kla sike humanisti ne uspevaju da stvore novu filozofiju. Oni koji pi

18

šu o antiĉkoj filozofiji podeljeni su na platoniste, aristotelijance i antiskolastiĉare. U njihovim spisima primetni su ĉesto neznanje i konfuzija, a uĉenja Platona i Aristotela ĉesto se mešaju. Neo platonisti posvećuju posebnu paţnju mistiĉnim i teološkim aspektima Platonove filnzofije. Zbog toga njihovo uĉenje o Plato nu ostaje prihvatljivo za katoliĉku crkvu. Delo Marsilija Fićina, Platonova teologija predstavlja mešavinu platonizma, neoplato nizma i tomizma. Aristotelova filozofija bolje je poznata i shva ćena od Platonove. U XV veku humanisti prihvataju njegovo uĉenje, koristeći ga kao oruĊe u borbi protiv skolastiĉara. Pro blem sa kojim se suoĉavaju humanisti sastoji se u tome kako ukljuĉiti klasiĉno naslede u hrišćansku filozofiju i teologiju. To je vidljivo u nastojanju Lorenca Vale da pomiri hrišćanstvo i epi kurejstvo. Humanisti stvaraju mesto za kritiĉare vere i crkve. Ti me paganska filozofija postaje, iako tek u XVI i XVII veku, deo evropske kulture. Renesansa tada predstavlja prošlost. U tom pogledu, ona ostaje doba širenja svetovnih pogleda, a ne napad na veru ili njeno odbacivanje. Uvereni u snagu ljudskog uma, humanisti posvećuju punu paţnju ĉoveku, njegovim vrednostima i dostojanstvu. Delo firen tinskog humaniste Đanoca Manetija Dostojanstvo i uzvišenost ĉoveka odgovor je na raspravu pape Inoćentija III o ljudskoj bedi i slabosti. Krajem XV veka Piko de la Mirandola, Fićinov uĉenik, iznosi suštinu stava prema ĉoveku u delu Beseda (Oration). Tvrdi da je Bog stvorio ĉoveka poslednjeg, što mu nameće po trebu da sam odreduje svoju sudbinu. To je, istovremeno, ĉove kova obaveza da odredi put koji najviše odgovara smrtnim stvo renjima. Humanizam i obrazovanje. - Humanisti nisu filozofi već uĉitelji, oni ţele da obrazuju druge. Njihovo ime ukazuje, prvo bitno, da su uĉitelji humanistiĉkih nauka (studia humanitatis) gramatike, poezije, istorije, etike i retorike. Njihova retorika predstavlja poduĉavanje; koriste takode svaku priliku da izra ze svoju elokvenciju, što treba da znaĉi uverljivost. Biti uverljiv znaĉi obrazovati druge. Većina humanista su uĉitelji, koji to zva nje koriste da šire humanistiĉke ideale. Pojedinci pišu pedagoške rasprave i objašnjavaju svoje metode. Time se svrstavaju medu moraliste. Po njihovom shvatanju, klasiĉno obrazovanje je ideal no, iako medu klasike ukljuĉuju i sv. Avgustina. S obzirom na to, humanisti ne veruju u progres i tvrde da savremenici treba da prihvate sve što su klasici stvorili. Da potvrde svoja gledišta ne prekidno i neumorno sakupljaju, prepisuju, izdaju i prevode dela klasiĉnih pisaca. Klasiĉno obrazovanje, tvrde humanisti, jedino je vredno slobodnog ĉoveka. Na univerzitetima i u školama humanisti neumorno propo vedaju svoja gledišta. Tehniĉke nauke, matematika, fizika i dru ge oblasti za koje se humanisti posebno ne zanimaju, dobijaju takode podsticaj zahvaljujući njihovim naporima. Oni podstiĉu ideju o lepom ponašanju u društvu, sklonom raznovrsnim zaba

19

vama. Najznaĉajnije delo ove vrste je Knjiga o dvoraninu Balta zara Kastiljonea (1526). Priruĉnik predstavlja, kao ideal, ugla denog, univerzalnog ĉoveka, sa klasiĉnim obrazovanjem, pri jatnog u ophodenju, sa sklonostima prema muzici, slikarstvu i drugim sliĉnim interesovanjima. Renesansna umetnost. Renesansa doţivljava najpotpuniji izraz u umetnosti, a italijanski gradovi su najbolje svedoĉanstvo o njenom sjaju: gradevine Filipa Bruneleskija, ornamentika Lo renca Gibertija, Đotova kupola katedrale u Firenci, freske Ma saćija i skulpture Mikelandela. Dela potvrduju mišljenje savre menika da je to u svemu doba preporoda, oţivljavanje umetnosti koja se dugo nalazi u mraku. U tome je sliĉnost sa humanistima u knjiţevnom stvaralaštvu. Renesansna umetnost predstavlja ta koĊe izraz kulture i duha vremena. Uzajamno preplitanje slikar stva poezije, klasike i vajarstva je nesumnjivo, a Giberti, Brune leski, Donatelo, Masaćijo, Alberti i Montenj prouĉavaju klasiĉne starine, posećuju stare gradove ili ispituju ostatke skulptura. Flavio Bjondo, humanista, sastavlja sredinom XV veka katalog antiĉkih spomenika u Rimu. Oduševljenje za antiĉke uzore ne dovodi do njihovog imiti ranja. Renesansni umetnici pokazuju unutrašnju slobodu koja im omogućava da antiĉke uzore koriste na novi naĉin. Brunele skijeva bolnica za napuštenu decu u Firenci, jedna od najlepših gradevina renesanse, podseća na lokalne graĊevine iz okoline Fi rence. Klasika pruţa slobodu stvaranja i otvara pristup prirodi. Unutrašnja sloboda dobija višestruki izraz. Lepota ljudskog tela, koje se u srednjem veku skriva, postepeno dobija pravo gra Ċanstva Gibertijev „Goli deĉak Isak“ i Donatelov „Mladi Da vid“ pokazuju fiziĉku lepotu. Oblik i sloboda izraza predstavlja ju raskid sa hrišćanskom tradicijom. Obnaţeno ljudsko telo dobija pravo gradanstva širom Italije. Uţivanje u ljudskom telu otkriva interesovanje za ljudsko lice. Renesansa predstavlja epohu portreta ljudi i ţena svih doba, uzrasta i staleţa. Portreti se slikaju na zidovima, u crkvama ili na grobovima. Mnogi predstavljaju liĉnosti iz svakodnevnog ţivota, ĉesto sa neţeljenim detaljima. Verokijeva statua Bartolo meja Koleonija u Veneciji i Girlandajov portret. „Dede sa unu kom“ obiluju realizmom. Masaćijeve freske u Firenci predstav ljaju likove humanista, vajara, trgovaca i drugih lica. Otkriće ĉoveka i njegove fiziĉke lepote dovodi do otkrića prircide. Ona nema mesto u srednjovekovnoj umetnosti, pa njena privlaĉnost biva prihvaćena u renesansi. Pejzaţi na slikama Hri stovog raspeća, portretima Bogorodice sa detetom u naruĉju div no su naslikani, puni svetlosti i senki. U XV veku slikanje priro de dobija potpuni izraz, pa ona u renesansnoj umetnosti postaje tema za sebe. Slikanje ĉoveka i prirode, iako teme za sebe, nije jedini do prinos umetnika sjaju renesanse. Njihovi radovi ĉesto predstav ljaju liĉnosti, mitove i filozofiju klasike uobliĉene od humanista.

20

Botiĉelijevi radovi „Radanje Venere“ i „Proleće“ nastaju na Po licijanovoj poemi o vladavini Venere. Druga dela prikazuju neo platonizam ili primitivnu kulturu. Umetnost renesanse odraţava bliskost sa verom. Pored vla dara i trgovaca, visoki prelati crkve postaju uticajni zaštitnici umetnosti i umetnika. Pape uzimaju umetnike da grade crkve, ukrašavaju zidove slikama i skulpturama. Verske teme nalaze mesto u vilama svetovnih lica. Đoto slika freske u kapeli Arena PRVI DEO (1450 - 1598) u Padovi, a Mikelandelo i fra AnĊeliko po nalogu Kozima Me diĉija, obnavljaju i ukrašavaju samostan Sv. Marko u Firenci. Mi kelandelo projektuje Baziliku sv. Petra u Rimu, a po nalogu pape slika „Svetu porodicu“ i „Poslednju presudu“ i vaja „Davi da“, „Mojsija“ i „Pijetu“. Rafaelove i Leonardove Madone nala ze se u mnogim svetskim muzejima. U njihovim delima primetna je promena u kvalitetu vere. Dela MikelanĊela, ispunjena ne oplatonskim temama, lepotom ljudskog tela i svetlošću, daju re nesansnoj umetnosti paganski karakter i tako je odvajaju od hrišćanske umetnosti. Promena predstavlja izraz proširenih i obogaćenih vidika i iskustava. Prisustvo profanih scena pokazu je više naĉina da se izrazi boţansko delo. Renesansni umetnici ostaju hrišćani. Pozna renesansa. - Sredinom XV veka veliki firentinski umetnici (Bruneleski, Giberti, Donatelo) umiru i njihovo mesto zauzimaju Verokio, Domeniko Girlandajo, Filipino Lipi i San dro Botiĉeli. Njihova dela zauzimaju istaknuto mesto u renesan snoj umetnosti. Krajem XV i u prvoj polovini XVI veka stupa na scenu generacija najvećih umetnika renesanse Leonardo da Vinĉi (1452-1519), Rafaelo Santi (1483-1520) i Mikelandelo Buonaroti (1475-1564) - koja daje peĉat ĉitavoj epohi. Iako Mi lano, Rim i Venecija zauzimaju vidno mesto, Firenca zadrţava primat. Leonardo studira kod Verokija, ali njegovi radovi brzo pre vazilaze sposobnosti uĉitelja. Odlazi u Milano 1482, gde na dvo ru Ludovika Sforce provodi petnaest plodnih godina; slika „Ma donu na steni“ i „Tajnu veĉeru“. Posle 1503. vraća se u Firencu, gde slika „Mona Lizu“. Posle više godina provedenih u Milanu i Rimu, gde slika, projektuje, posmatra i beleţi, umire u Francu skoj. Leonardova darovitost je neslućena, pa sve ono ĉime se ba vi ima izuzetnu vrednost. Njegove karikature su ţive, anatomski opisi precizni, skice lišća i drveća potpune. Arhitektonski nacrti otkrivaju talenat, a njegov autoportret je primer realizma i otvo renosti. U Leonardu se ujedinjuju umetnik i pronalazaĉ, maštar potĉinjen stalnom posmatranju i merenju. Njegove slike otkriva ju unutrašnja htenja. Svojim zagonetnim osmehom, „Mona Li za“ odavno privlaĉi paţnju. „Tajna veĉera“ pokazuje izuzetan smisao za dramatiĉnost, a prikaz Hrista i Jude potpuno je nov. Mesto prvog je centralno, osvetljeno, dok se lice drugog na lazi u senci.

21

Rafaelo oliĉava koncentraciju. Nakon studija u Urbinu, dolazi 1504. u Firencu, gde se susreće sa Leonardovim radovima. Njegove mnogobrojne Bogorodice pokazuju slobodu izraza i kompozicije, a ona u Sikstinskoj kapeli je najuspelija. Boje upotrebljava uverljivo, što licima daje trajnu vrednost i izraţajnost, lepotu i mir. Pored slikarstva Rafaelo projektuje gradevine u Ri mu, pravi skice za tapiserije i koristi se ţivotima apostola. Ukra šava freskama stance i lode i druge gradevine u Vatikanu, dok ve like zidne freske - „Atinska škola“ i „Rasprava“, pored ĉvrste kompozicije, otkrivaju sposobnost za prikazivanje pojedinosti. MikelanĊelo uĉi kod Girlandaja u Firenci. Njegova prva „Pijeta“, divna skulptura mlade ţene sa mrtvim detetom u na ruĉju, otkriva puni talenat. U Firenci nastaje njegov „David“, statua mladog ĉoveka, koja pokazuje osećaj za pojedinost. Na poziv pape Julija II Mikelandelo odlazi 1505. u Rim, gde vaja „Mojsija“ i više „Robova“ i ukrašava Sikstinsku kapelu. Slike su jedva vidljive zbog visine, a „Poslednji sud“, na zidu kapele, nadmašuje strop i lunete scenama iz Starog zaveta. Po povratku u Firencu, 1520, Mikelandelo ukrašava pogrebnu kapelu Mediĉi ja u crkvi San Lorenco. Biste malih Mediĉija u sedećem stavu upotpunjuju kompoziciju, dok „Madona“ otkriva ideal lepote pozne renesanse. Poslednje godine ţivota, priznat od svih, Mike landelo provodi u Rimu radeći na Bazilici sv. Petra. Dela pozne renesanse ostaju svojom zrelošću vrhunski izraz umetnosti jedne epohe, doba koje zadrţava trajnu vrednost u istoriji. Renesansa u Evropi. - Pod uticajima Italije, iako kasnije, renesansa dobija svoj posebni izraz u severnoj Evropi. Njeni naj istaknutiji predstavnici Erazmo Roterdamski, Albreht Direr i Nikola Kopernik nastavljaju vrednosti renesanse u drukĉijim uslovima. Uprkos medusobnih uticaja, izmedu Italije i ostale Evrope postoji primetna razlika i samostalnost u tehnici i na ĉinu istraţivanja. Direrovi bakrorezi i duborezi govore više o stanju duhova podstaknutih Reformacijom, a manje otkrivaju uticaj italijanske tehnike u slikarstvu; flamansko slikarstvo otkriva boje i pejzaţe, iako se zadrţava na tradicionalnim tema ma i tehnici. Slike Roţe van den Hejdena i Hansa Memlinga otkrivaju, više nego u Italiji, privrţenost verskim temama, iako su pune svetlosti i prirode. Portretisti Luka Kranah stariji, Hans Holbajn mladi i Direr pokazuju slobodu izraza. Na njihovim sli kam a se nalaze i obiĉni mahom poboţni ljudi. Direrova dela ispu nj ena su -.-er;kim temama, iako svedoĉe i o poznavanju antiĉkog paganstva i pokazuju osećanja za srazmeru. Direrove gravure „Vitez“. „Smrt i davo“ i „Melanholija“ pokazuju liĉnosti u po kretu. dok „Sv. Jeronim“ otkriva mir, svetlost i vrednoću sveca. Humanizam severne Evrope. Humanizam u Engleskoj, Francuskoj. Nemaĉkoj i Holandiji ima odredene karakteristike, iako se razvija pod uticajem italijanskih humanista. Krajem XV veka mnogi italijanski i grĉki humanisti ţive u Parizu, predaju

22

grĉki jezik i napadaju skolastiĉku filozofiju. Francuski humani sti Gijom Bide i Ţak Lefevr d'Etapl inspirišu se primerima iz Fi rence i Padove. Sliĉno je i sa Englezima. Vilijam Kakston, štam par, Dţon Tiptoft, Vilijam Grocin, Tomas Linakr, Dţon Kolet i drugi studiraju u Italiji i u svojim redovima pokazuju renesansne uticaje. Tomas Mor prihvata stavove italijanskih humanista, iako nije nikad bio u Italiji. Nemaĉki humanisti, poĉev od teolo ga Nikolasa Kuze do Ulriha fon Hutena traţe znanje i podsti caje na jugu. Znanje šire preko univerziteta, knjiţevnih dru štava, grupa okupljenih oko pojedinaca i akademija kao što je ona u Erfurtu. U njima se prouĉava antika, piše latinska poezija i istraţuje prošlost Nemaĉke. Neoplatonizam, Aristotelova fi lozofija i grĉki jezik zauzimaju istaknuto mesto. Pokret se širi na novostvorene univerzitete i dobija podsticaj verskim neza dovoljstvom. Humanisti severne Evrope zalaţu se za proĉišćavanje vere i crkve. Njihov ideal je uĉena poboţnost. Put ka ĉistoj veri vide u nauci koja treba da oslobodi hrišćanstvo svega što je ovozemalj sko. Istina se nalazi u spisima svetih otaca i Sv. pismu, a svetov na znanja (jezik, pravo, prirodne nauke) otkrivaju put ka po boţnosti. Humanisti severa su, kao i u Italiji, uĉitelji i pedagozi. Rasprave Gijoma Budea o rimskom pravu i prevodi Plutarha podstiĉu reformu postojećih institucija u skladu sa razumom. Njegovi napori dovode do otvaranja Koleţ de Fransa oko 1530, ĉime se prekida tradicija srednjovekovnog univerziteta. Grĉki, hebrejski, matematika i latinski predstavljaju prve predmete i ideal humanista. D'Etapl prevodi 1523. na francuski tekst No vog zaveta i piše komentare dela crkvenih otaca. Humanistiĉko uĉenje prodire duboko u svest Engleza, u crkvu, na dvor i uni verzitete. Humanistiĉke ideale šire sveštenici, medu kojima Ko let zauzima posebno mesto. On otvara u Oksfordu školu, gde 1496. drţi predavanja o pismima sv. Pavla. Reforma metoda podstiĉe zahteve za širom reformom crkve i drţave, što otkriva politiĉku stranu humanistiĉkih stremljenja na severu Evrope. Erazmo i Tomas Mor. - Najistaknutiji predstavnik huma nizma u severnoj Evropi je Erazmo Roterdamski (1466-1536). Obrazovan u Parizu, Erazmo putuje po Evropi (Engleska, Vene cija, Švajcarska) i rano pokazuje ogromnu erudiciju. Erazmo pristupa filozofskim i verskim problemima uzdrţano, zalaţući se za proĉišćavanje tekstova i bolje razumevanje meĊu ljudima. Nauĉnik i popularizator znanja, Erazmo 1500. objavljuje svoje delo Zbirka izreka, (Adagiorum collectanea), zbirku izreka kla siĉnih mislilaca sa objašnjenjima. Time pribliţuje humanizam ĉitaocima, a sa klasiĉnog obrazovanja uklanja mistiku. Njegovo izdanje sv. Jeronima i grĉkog teksta Novog zaveta potvrĊuje odanost kritiĉkom idealu humanista. Svoje poglede na društve na i verska pitanja Erazmo iznosi na razne naĉine: prepis kom sa izdavaĉima, kardinalima, kraljevima, humanistima i u didaktiĉkim spisima Priruĉnik za hrišćanskog viteza (1503),

23

Obrazovanje hrišćanskog vladara (1515). Njegovo najpoznatije delo ostaje Pohvala ludosti (1509). Pisano sa mnogo duha i lake satire, delo ima oblik deklamacije, iako predstavlja pogled na savremeni svet i njegove slabosti. Najoštriju kritiku upućuje sveštenstvu, svetovnom ţivotu, neznanju i stavljanju naglaska na ritual, a ne suštinu vere. Pohvala ludosti otkriva Erazmov stav, ĉija je suština „Hristova filozofija“. Erazmova misao poka zuje nezavisnost i udaljavanje od Rima i reformacije. Oĉuvanje jedinstva crkve, umerenost i obrazovanje odvajaju ga od Lutera i njegovih sledbenika. Umerenost, tolerancija, preciznost i uver ljivost ĉine ga neprihvatljivim za katoliĉku crkvu i protestante. Sliĉna sudbina oĉekuje Tomasa Mora (1478-1535), liĉnost ĉvrstih principa, prijatnog i uĉenog, u Engleskoj. Pod uticajem Koletovog humanizma, Mor piše svoje najpoznatije delo Utopija (1516). Pravnik, poboţan i odan nauci, Mor se brzo uzdiţe u is taknutog drţavnika. Iako kancelar Engleske, Mor ne zanemaruje svoje humanistiĉke studije. U Utopiji ţeli da pokaţe u kakvom stanju se nalaze pojedine drţave, pre svega Engleska. U prvom delu prikazan je ideal savršene zajednice, podeljene u oblasti i gradove, pravedne i lišene privatne svojine. Drugi deo je osuda rata, bogatih, društvene nepravde i „ogradivanja“. Po njegovim reĉima ovce postaju toliko gladne da jedu ljude i „gutaju polja, kuće i gradove“. Mnogi kritiĉari napadaju Morove utopijske predloge kao intelektualnu zabavu humanista, otpor srednjove kovnih ljudi kapitalizmu ili predvidanje budućeg društva. Mor predstavlja paţljivog posmatraĉa prilika i radikalno nastrojenog reformatora. Njegova satira je iskrena i otvorena. Kao kancelar Mor nije u prilici da širi svoje ideje, a sukob Henrija VIII sa Vati kanom dovodi do njegove ostavke. Odbijanje da poloţi zakletvu kojom priznaje kraljevu suprematiju u verskim pitanjima, Mor plaća glavom. Sukob izmedu politike i ideje završava se pobe dom prve. Nikolo Makijaveli (1469-1527) je najistaknutiji politiĉki mislilac i teoretiĉar renesanse. Roden u siromašnoj plemićkoj porodici. NTakijaveli ostaje ĉitavog ţivota vezan za Firencu. Na kon zbacivanja Mediĉija, od 1498-1512, Makijaveli obavlja raz liĉite diplomatske misije i duţnost sekretara republike. Svoje bogato iskustvo dopunjava ĉitanjem dela klasiĉnih pisaca. Poznanstvo sa mnogim drţavnicima i politiĉarima otkriva mu sla bosti ljudske prirode, dok ga poznavanje vojnih pitanja uverava da su najamnici smrtna pretnja republici. Po povratku Mediĉija u Firencu, Makijaveli odlazi u pro onstvo Tu se bavi pisanjem politiĉkih spisa, istorijskih knjiga, rasprava o veštini rata, knjiţevnih radova. Njegova najvaţnija dela su Vladalac, Rasprava o prvih deset knjiga Tita Livija i Isto rija Firence, od kojih prve dve predstavljaju remek-dela politiĉ ke teorije. Pronicljiv um i izvanredan stilist, Makijaveli u Vla daocu daje izvanrednu analizu prirode politiĉkog procesa i uloge ĉoveka u njemu. Otvorenost i sadrţaj knjige izazivaju mnoga

24

protivreĉna mišljenja o njenom autoru. Tema knjige je problem politiĉkog vodstva, a njegova razmišljanja najavljuju poĉetak novog doba u politici Evrope. Kao humanista, Makijaveli ţeli da primeni iskustva antiĉkog sveta, a kao savremenik tih zbivanja nastoji da uoĉi zakonitosti koje politiku pretvaraju u nauku. Ma kijaveli se zalaţe za republiku i protivnik je svake plutokratije. svestan je da sreća predstavlja moćnu snagu, a da samo odluĉ nost i mudrost nisu dovoljni ukoliko nje nestane. Zbog toga Ma kijaveli traţi da vladar pokaţe energiju, strpljenje, snagu i pre duzimljivost. Svoje nepovoljno mišljenje o ljudskoj prirodi Makijaveli potvrduje primetnim pesimizmom, koji izbija na stranama nje govih dela. Tvrdi da ljude treba maziti ili uništiti. Stoga mudar vladar ne treba da se pridrţava zadate reĉi kad je svestan da će mu se to osvetiti i kada razlozi zbog kojih je daje više ne postoje. „Da su ljudi dobri, takav savet ne bi bio dobar; ali pošto oni to nisu i ne pridrţavaju se zadate reĉi, ĉovek nije obavezan da se pridrţava svojih obećanja“, piše Makijaveli. U celini, njegova sposobnost da prodre u dušu vladara predstavlja posebnu vred nost; u njegovim knjigama otkriva se moderno doba u kome poli tiĉka moć postaje svetovna, osloboĊena verskih obzira i moral nih stega, pa postaje sebi cilj. Otvoreno i prećutno Makijaveli potvrĊuje svoje saznanje o usponu novih monarhija u Evropi.

25

II

TEHNIKA, NAUKA I OTKRIĆA

Iako je široko prihvaćeno mišljenje da Kolumbovo otkriće Novog sveta 1492. ili plovidba Vaska de Game oko Afrike 1498. znaĉi poĉetak novog doba, druge pojave i zbivanja krajem XV veka imaju jednako znaĉajno mesto u istoriji Evrope, iako se o njima manje govori. Pojava štampane knjige, koje Evropljani ĉi taju već pedeset godina ranije, predstavlja izuzetan dogadaj. U razdoblju od 1450. do 1525. uobliĉava se nova tehnika vodenja rata. Kopernikova teorija izneta 1500. u Rimu pokazuje da se Zemlja okreće oko svoje osovine i zajedno sa drugim telima oko Sunca. Ta i druga saznanja i zbivanja odreduju, umnogome, pra vac budućeg razvitka Evrope i delom sveta. Stvaralaĉki duh, upornost i konkurencija medu drţavama doprinose usponu Evrope. Raskid sa starim nasledem postaje neminovan, pa već oko 1500. Evropa prenosi svoja dostignuća i vrednosti drugim narodima i kulturama. Štampa. - Tehnika štampanja kakva se primenjuje i danas, sa pokretnim metalnim slovima, pronaĊena je i usavršena oko 1450. u Majncu. Zasluga za to pripada Johanu Gutenbergu, Jo hanu Fustu i Peteru Šeferu. Štampanje knjige ima svoju pred istoriju u Kini, gde se ranije zna za štamparski blok i hartiju. S obzirom da se blok nije mogao koristiti zbog naĉina pisanja u Evropi, problem je rešen tako da se svako slovo pravi za sebe i slaţe prema potrebi. To dovodi do prihvatanja i širenja štampe: prvo se štampaju karte za igru i crkvene knjige. Širenje trţišta za knjigu daje novi podsticaj usavršavanju štampe. Tome takode doprinosi i proizvodnja hartije. Potapanjem u vodu koţe, starih krpa, kudelje i drugog stvara se pulpa iz koje se istiskivanjem vode dobijaju suvi listovi. Hartija se koristi u Gutenbergovo vreme, kao i mastilo, metalne ploĉe i presa. Knjige štampane u Majncu, pre svega ĉuvena Gutenbergova Biblija., pokazuju sa vršenstvo tehnike, dugo vremena neprevaziĊene Knjiga Psalmi (1457) je najlepši i najstariji primerak štampan u Majncu. Crkve ne knjige i njihov oblik sluţe kao estetski model Gutenbergu i drugima. Stampanje knjige je doprinos nemaĉkih kulturnih i verskih centara renesansi. Prve knjige pokazuju kolika je potreba za ĉitanjem meĊu ţiteljima gradova i crkvenim licima (trgovci, ĉinovnici, uĉitelji, lekari, sveštenici, zanatlije). Za knjigu se interesuje i plemstvo, dok seljaštvo, iako najbrojnija grupa stanovništva, nepismena i neobrazovana, nema potrebe za njom. Trţište za knjigu stalno se širi. Stari i novi univerziteti i gradovi su najveći korisnici. Knji ga podstiĉe intelektualne i obrazovne potrebe njihovih ţitelja.

26

Najviše se traţe knjige duhovnog i svetovnog sadrţaja - Sv. pismo, spisi crkvenih otaca, gramatike, reĉnici, enciklopedije, matematiĉki, medicinski i astrološki tekstovi, zbirke zakona, istorije, priruĉnici, dela klasiĉne literature i humanista i druge. Knjige se štampaju na latinskom i jezicima pojedinih naroda. Brzo širenje štampe potvrĊuje i veliki broj štamparija koje niĉu širom Evrope: Strazbur (1458), Keln (1465), Augsburg (1468), Nirnberg (1470), Lajpcig (1471), Beĉ (1482). Iz Nemaĉke štampa se brzo prenosi u Italiju (1467), Švajcarsku i Ĉešku (1468), Fran cusku i Holandiju (1470), Španiju, Englesku, Ugarsku i Poljsku (1474-1476), Dansku i Svedsku (1482-1483), a 1493. u jugoslo venske zemlje (Obod). Do 1500. štampano je širom Evrope oko šest miliona knjiga. Brzo širenje knjige izaziva znaĉajne kulturne promene. Nauka ima od nje najviše koristi, nauĉni tekstovi postaju pristu paĉni mnogima i greške ispravljene. Kopernikovo delo O kruţe nju nebeskih tela (1543), privlaĉi paţnju nauĉnika širom Evrope. Štampanje knjiga podstiĉe nauĉnu diskusiju i polemike i time ubrzava rešenje mnogih problema. Štampana knjiga doprinosi širenju znanja uopšte, naroĉito na univerzitetima. Posle 1500. štampa pomaţe širenje umetnosti i ideja uop šte. Slike, gravure, freske i drugi vizuelni izrazi postaju dostupni mnogima; radovi MikelanĊela postaju poznati, kao što Erazmo ve reĉi stiţu u sve delove Evrope. U verskim sukobima izazvanim reformacijom štampa dobija potpuni izraz, svi zainteresovani mogu da prate polemiku, argumente i protivargumente obeju strana. Reformacija podstiĉe širenje štampe i štamparija. Širenje štampane knjige dovodi do uvoĊenja cenzure u pojedinim drţa vama. Zabrane i spaljivanja knjiga postaju metod u borbi protiv širenja ideja neprihvatljivih za crkvu, drţavu i dvorove. U vreme zaoštrenih verskih sukoba (1559) Vatikan poĉinje da objavljuje PPVI DEO (1450 - 1598) spiskove zabranjenih knjiga (Index), koje pripremaju katoliĉki univerziteti (Sorbona, Luven). Oko 1560. godine cenzura se pri menjuje u svim delovima Evrope, pa sukobi izmeĊu autora i iz davaĉa, s jedne, i crkvene i svetovne cenzure. s druge strane, ukazuju na oštrinu intelektualnih sukoba epohe. Nova ratna tehnika. - U razdoblju od 1450. do 1550. tehno logija proizvodnje predmeta za ratne potrebe i ratna tehnika do ţivljavaju burne promene. Korišćenje baruta menja dotadašnji naĉin ratovanja i odreduje politiĉke i društvene promene u Evro pi, sliĉno kao što pojava štampane knjige ubrzava intelektualna kretanja. Barut postaje oruţje kad ljudi poĉinju da ga koriste da metku (pušĉanom, artiljerijskom) da veću brzinu i snagu. U srednjem veku barut sluţi za razbijanje zamkova i utvrĊenja a Turci ga koriste prilikom opsade Carigrada. Bitka kod Merinja na 1515. pokazuje korist od primene baruta u artiljerijskim oru dima, iako njihova efikasnost nije ujednaĉena zbog neprecizno

27

sti. Moderne armije se sve više naoruţavaju ruĉnim vatrenim oruţjem. Bitke se dotada vode uglavnom izmedu protivniĉkih konji ca, sastavljenih od plemića. To se menja upotrebom vatrenog oruţja u ĉemu prednjaĉe Švajcarci i Englezi. Bitke u XVI veku postaju sudari izmedu pešadije, naoruţane arkebuzama i koplji ma, i konjice. Švajcarski najamnici, zajedno sa španskim forma-cijama terciosa, napadaju konjicu u falangama i nanose joj teške gubitke. Upotreba pešadije naoruţane vatrenim oruţjem dovodi do revolucije u naĉinu vodenja rata. Upotreba arkebuza postaje stalna od poĉetka XVI veka, a od 1521. Španci upotreb ljavaju mušketu primitivnu pušku. Ona izbacuje zrno na daljinu do 200 m. Ubrzo potom većina armija prihvata upotrebu arkebuza i mušketa. Španski general Fernando de Avalos poka zuje efikasnost upotrebe novog oruţja u ratovima u Italiji 1520-1525. Zahvaljujući njemu on trijumfuje u bici kod Pavije 1525, kad zarobljava kralja Fransoa I. Francuske trupe. mahom konjica, snaţnije i mnogobrojnije, trpe velike gubitke od španske vatre koja uništava cvet francuskog plemstva. Već 1530. konjica saĉinjava svega jednu jedanaestinu francuske, a jednu dvanae stinu španske armije. Plemstvo se gorko ţali da seljaci koji jedu sir i piju mleko novom tehnikom pobeduju armije sastavljene od plemstva. Nova ratna tehnika ima i druge dalekoseţne posledice Po treba za oruţjem, u eri stalnih ratova, dovodi do većih ulaganja i povećanja proizvodnje metala u Evropi. Topovi, arkebuze i mu škete zahtevaju mnogo metala, lanaca, kuka, drveta i ostalog; kamena topovska dulad zamenjuju se metalnim, što vaţi i za lako oruţje. Potreba za metalnom rudom dovodi do širenja starih i otvaranja novih rudnika, a koriste se i novi tehnološki procesi (peći za topljenje rude). U periodu od 1460. do 1530. ratne potre be dovode do petostrukog povećanja proizvodnje gvoţda. Po većava se potraţnja za bakrom i drugim metalima. Korišćenje baruta i metala dovodi do stvaranja snaţnih ar mija koje upotrebom vatrenog oruţja, kao i drugih sredst.ava, rc šavaju sudbine mnogih drţava, pa i kontinenata. Vatreno oruţjc je skupo i zbog toga mnogim (plemstvo, sitni kneţevi) nije do stupno. Zbog toga vodenje rata prelazi u ruke vladara, koji mogu da obezbede više sredstava. Otpor feudalaca njihovoj vladavini i centralizmu postaje stoga manji nego dotada. Put ka stvaranju apsolutistiĉke monarhije bio je otvoren promenom u tehnici ra tovanja i proizvodnji za nju. Nadmoćnost vladara i opadanje snage plemstva dovode do znaĉajnih društvenih promena. Obiĉan ĉovek, dotada zapostav ljen u društvenoj hijerarhiji srednjeg veka, postepeno izbija u prvi. plan. Savremenici zapaţaju promene i izmenjeni poloţaj i ulogu plemstva. Francuski vitez zarobljen u bici kod Pavije 1525. tvrdi da bi „Bog uĉinio mnogo bolje da nikad nije pronašao ovo oruţje. Ne bih nosio na sebi rane koje imam danas, niti bih bio toliko zaplašext.“ Dodao je da ne bi izginulo toliko hrabrih

28

ljudi od ruku kukavica, koji obaraju ljude mecima iz daf jine. Re ĉi ovog viteza r_isu upravljene protiv krvavog rata već protiv to ga što obiĉan ĉovek. seljak, ubija i pobeĊuje vlastclu. Pcsnik Lu doviko Ariosto peva protiv „prokletog i glupog pronalaska, ko,ji nalazi mesto u ljudskom srcu. On pomaţe da se uništi slava rat nika, rat postane neĉasna stvar, a hrabrost i izdrţ]jivost malc> ce ne.“ Nostalgija za starim je primetna u Ariostovim reĉima. On ne shvata da se ne radi o hrabrosti pojedinaca, već o novom na oruţanju, taktici, disciplini, koji razdvajaju srednjovekovni od novog naĉina ratovanja. Makijaveli to uviĊa i tvrdi da je u ratu sve dozvoljeno. Upotreba baruta dovodi do slabljenja riterskih ideala. Smrt Bajara, „viteza bez mane i straha“, od metka uni štava mit. kcji traje vekovima. Prenošenje vodenja rata sa plemstva na kralja i na,jamnike i upotreba nove tehnike i oruţja, najavljuju promene u Evropi. Iako je proces razliĉit u raznim delovima Evrope, rezultat je svugde bio isti: slabljenje uticaja plemstva i smanjenje njegove politiĉke i vojniĉke snage i moći. Plemstvo ratuje i dalje, a novu tehniku prihvata sa mnogo cinizma. Ono prihvata nastalo stanje i zadrţava komandne poloţaje u armijama evropskih drţava Stupanje u sluţbu vladara dovodi do potĉinjavanja plemstva njegovim ţeljama i stvaranja novih odnosa izmedu vladara i podanika. Pretvaranje rata u masovna ubistva, mereno srednjovekov nim merilima, izaziva nove reakcije. Teolozi i pacifisti osuduju surovost i nemoralnost rata. Anabaptisti zahtevaju da se svet pridrţava zapovesti da se ne ubija; teolozi tvrde da se rat pretva ra u pljaĉku i da ljudi u njemu nemaju vere ni pijeteta; vojska postaje omrznuta i nedostojna paţnje. Vojnici su lopovi, izdajice, obmanjivaĉi spremni da prekrše boţju reĉ i ĉine zlodela; gde do du donose nemoral, pijanĉenje, kocku i druge poroke. Uticajni i bogati tvrde, pak da se svi ratovi ne mogu staviti u istu kategori ju, da ima pravednih, osvajaĉkih i odbrambenih ratova. Rat po stepeno postaje tema za umetnika, pa dela poznorenesansnih umetnika sadrţe mnoge predstave ratnika (Mars i Venera). Rat postaje deo svakodnevnog ţivota i nalazi mesto u poeziji, tradi ciji, romantici i istoriji. Počeci moderne nauke. - Uspon Evrope podudara se vre menski sa uobliĉavanjem i razvojem moderne nauke i nauĉne misli uopšte. U periodu izmedu pojave Kopernikovog dela O kruţenju nebeskih tela (1543) i Njutnovog Matematiĉki principi filozofije prirode (Principia matematica, 1687) evropska nauka dobija svoje prave oblike i filozofiju. Razvoj nauka predstavlja deo društvenih i intelektualnih promena u Evropi u tom periodu i ĉesto se naziva nauĉna revolucija. Mnoga nauĉna otkrića pred stavljaju nastavak srednjovekovne nauke ili renesansne misli. Krajem XV veka opšte prihvaćena predstava o svetu je da je zemlja centar univerzuma. Oko nje se nalazi savršena nebeska sfera u kojoj se nalaze Sunce, Mesec, planete i zvezde. Hijerar

29

hijski poredak i zakoni prirode nalaze mesto u teološkim i filo zofskim studijama. Mnogi nauĉnici dovode krajem XV veka u pi tanje takve predstave o svetu i univerzumu. Novi nauĉni metod, korak napred u evoluciji nauke, rezul tat rada mnogih, predstavlja sintezu logike, eksperimentalizma i matematike. Njihovo zajedniĉko korišćenje omogućava ĉoveku da ostvari korak napred u razumevanju prirodnih pojava oko sebe. To je najznaĉajniji doprinos renesanse razvoju moderne nauke. Logika i njena ograniĉena upotreba dovode do primene matematike kao sredstva za proveru nauĉnih hipoteza. Rezultat toga su stalni eksperimenti, što je veliki korak napred u razvitku nauke. Italijanski slikari i graditelji u XV i XVI veku, više prak tiĉari nego teoretiĉari, pokazuju sklonost ka posmatranju, anali zi i proveravanju. Oni prouĉavaju prirodu, ptice, cveće, optiĉke zakone u perspektivi i ljudsko telo. Otkriće prostora predstavlja novu vrednost i dovodi do stvaranja zakona o klasiĉnoj meha nici u XVII veku. Ĉesto se koristi hirurški skalpel i nastaju van redni crteţi i skice o disekciji; prouĉavanje antiĉkih graĊevina prisiljava slikare i graditelje da obave razliĉita merenja i upore denja. Leonardovi crteţi i beleške najbolje pokazuju njegov me tod posmatranja, koji je opšte prihvaćen. „Mudrost je ćerka eks perimenta“, piše Leonardo. Oko 1500. radovi grĉkih i rimskih matematiĉara (Papus, Apolonije, Diofant, Hero i drugi), pre svega Arhimeda, prevode se na latinski. Oni postaju deo svakodnevnih diskusija i kritike. Matematika dobija mnogo njihovim objavljivanjem, pa se poste peno stvara uverenje da je priroda u osnovi matematiĉka. Novi naĉin razmišljanja pretpostavlja visoki stupanj apstrakcije koji će omogućiti da se raznovrsnost vidljivog sveta objasni i izrazi matematiĉkim formulama. Primena novih nauĉnih metoda i shvatanja sporo napre duje. Njen antihrišćanski karakter uzbuduje mnoge teologe i filozofe. Nauĉni metod potpuno menja ĉovekovu predstavu o svetu i njegov odnos prema prirodi. Prvi korak u tome je Ko pernikovo delo O kruţenju nebeskih tela (1543). Nikola Koper nik (1473-1543), poljski matematiĉar i astronom, provodi ţivot u posmatranju, merenju i opisivanju pojava. Klasiĉno naslede izgleda mu neuverljivo i matematiĉki neodrţivo. Ptolomejeva teorija o zemlji kao centru univerzuma nailazi na kritiku Ko pernika i drugih nauĉnika. Posmatranje kretanja nebeskih tela uverava ga da ureĊeni univerzum ne postoji. Kopernik zasniva heliocentriĉnu teoriju na racionalnim i matematiĉkim osno vama. Ona je nova, smela i izazovna, iako ne potpuno argu mentovana. Prihvatanje Kopernikove teorije je spor proces, što pokazuje njen revolucionarni karakter i potpuni raskid sa srednjim vekom. Kopernikova teorija o univerzumu, po mišljenju mnogih subverzivna, postaje predmet nauĉne i verske polemike krajem XVI i u XVII veku. Njenom prihvatanju mnogo doprinosi danski astronom Tiko Brahe (1546-1601), koji provodi ţivot u posma

30

tranju nebeskih tela, raĉunanju i pravljenju karata. Svojim ra dom Brahe potvrduje opravdanost kritike Ptolomejevog sistema, iako odbacuje uĉenje da se zemlja okreće oko svoje osovine. Jo han Kepler (1571-1630) istaknuti nemaĉki astronom, prihvata Kopernikovo uĉenje, a u svom delu Nova astronomija (Astrono mia nova, 1609) proširuje i potvrduje njegova gledišta. Pristali ca neoplatonizma i astrologije, Kepler se koristi rezultatima i teorijama drugih nauĉnika. Njegovi zakoni o celestijalnom kre tanju, tvrdnja da Sunce ispušta magnetsku snagu, da pokreće planete u orbiti i da se one ne kreću u krugovima već u elipsastim putanjama, znaĉajan su prilog razvoju nauke. U Keplerovom si stemu preovladuje potpuna harmonija, ĉime njegova astronomi ja dobija potpuni oblik. Korak napred u potvrĊivanju Kopernikove teorije i uobli ĉavanju uauĉnog metoda predstavlja rad Galilea Galileja (1564 1642). On koristi pronalazak uveliĉavajućeg stakla i gradi tele-skop kojim posmatra planete i njihovo kretanje. Otkriva Meseĉe ve planine, Mleĉni put, Jupiterove mesece, Veneru i pege na Suncu. Ova otkrića dovode Galileja u sukob sa inkvizicijom. Njegovo delo Rasprava o dva glavna svetska sistema, (Dialogo... sopra i due massimi sistemi del Mondo, 1632) potvrda je Koper nikovog uĉenja. Knjiga je stavljena na Index, a Galilej provodi ostatak ţivota u kućnom zatvoru. Njegovo delo postavlja temelje uĉenja o dinamici, a zakon o inerciji odbacivanje Aristotelovog uĉenja da mirovanje predstavlja prirodno stanje tela koja se kre ću samo kad ih neko gura. Astronomska otkrića, zakon o inerciji i matcmatiĉka potvrda Kopernikove teorije imaju dalekoseţne posledice. Njegov nauĉni metod posmatranje, eksperimenti i primena matematike odreduju budući razvitak nauke. Galilej je nauĉnik koji ne prihvata teološke i filozofske okvire i vredno sti. On širi opseg nauĉnog mišljenja, objektivnost i kvantitet. Njegov rad otkriva mogućnost jedinstvene fiziĉke nauke i njeno objašnjenje orbitalnog sistema. Filozofija nauke. - Zajedno sa teorijama, otkrićima i njiho vom odbranom od teologa i skolastiĉara, postepeno se izgraĊuje filozofija nauke. U tom procesu fiziolozi Andreas Vesalijus i Vi lijam Harvi i filozofi Frensis Bekon i Rene Dekart zauzimaju po sebno mesto. Nauka o ljudskom telu je predmet stalnog istraţi vanja i interesovanja. Grĉki lekar Galen, iz drugog veka naše ere, ostavlja mnoge rasprave o anatomiji, fiziologiji i medicini uopšte. Njegove postavke i autoritet su smetnja razvoju medici ne jer se svi pozivaju na njih kao nepromenljive. Prouĉavanje ljudskog tela poznatog fiziologa XVI veka Andreasa Vesalijusa (1514-1564) otkriva nesklad sa Galenovim uĉenjem. Vesalijuso vo delo O sastavu ljudskog tela (1543), nastalo na disekciji i po smatranju znaĉi krupan korak napred u poznavanju skeleta, mišića, arterija, vena, nervnog sistema i mozga. Ilustracije pred stavljaju primer preciznosti i empirizma. Uprkos tome, Vesalijus

31

nije u stanju da se potpuno oslobodi Galenovog uticaja. Uĉenje Vilijarna Harvija (1578-1657), engleskog anatoma, u stvari je raskid sa Galenom, iako se na njega ĉesto poziva. Njegovi eks perimenti otkrivaju cirkulaciju krvi i potvrĊuju napredak na uĉnog metoda. Frensis Bekon (1561-1626), filozof, pravnik, esejist i drţav nik. prvi uoĉava znaĉaj nauĉnih otkrića i njegove posledice. Iako nedovoljno upoznat sa radovima Kopernika, Galileja, Harvija i drugih, Bekon shvata znaĉenje nauke u potpunosti. Medu prvima shvata nove puteve ljudske misli i njihove posledice. Njegova dela UnapreĊenje nauka (1605) i Novi organon (Novum Orga num Scientiarum, 1620) imaju ogroman uticaj na razvoj nauke. LT njima iznosi shvatanje da ĉoveĉanstvo mora da preispita i ob novi iz osnova nauku, umetnost i znanje uopšte i postavi ih na prave temelje. On ukazuje na ona znanja koja ĉovek moţe da pri hvati i koristi. Medu njima je otkrivanje i uklanjanje svega što ĉoveka ometa - jezik, predrasude, neosnovane tvrdnje - da shva ti istinu. Posebno se osvrće na „idole“ iz prošlosti kao smetnju tome. Zalaţe se za primenu induktivnog metoda koji otvara put hipotezama i opštim teorijama i ponavljanje eksperimenata u kojima se mogu postavljati i proveravati postavke. Uoĉivši slo ţenost nauĉnog istraţivanja, Bekon predlaţe da se razgraniĉe problemi i istraţivanja uĉine specijalistiĉkim. Deoba mora biti organizovana, a nauka javna, udruţena i kumulativna. Po njego vom shvatanju, novi nauĉni metod je pragmatiĉan, znanje pred stavlja snagu, a ĉovek postaje kovaĉ svoje sudbine. Rene Dekart (1596-1650), filozof i matematiĉar, prihvata Bekonove stavove. Dekartovo delo Rasprava o metodu (1637) je prilog prouĉavanju nauĉnog metoda, korišćenju razuma i traga nju za istinom i naukom. On se oduševlj ava novim rezultatima i osuduje staru nauku. Dekart traţi da ĉovek ovlada i shvati priro du. To se moţe postići jedino racionalnim posmatranjem. Da se do toga dode, Dekart uobliĉava ĉetiri pravila: prvo, prihvatiti samo oĉevidne ideje; drugo, analizirati ih; treće, urediti ih u skladu sa sloţenošću, polazeći uvek od lakših ka teţim, i ĉetvrto, navesti primere i pregled naĉina mišljenja. Svojim naĉinom mi šljenja Dekart stvara osnov za sagledavanje i proveravanje isti ne. Kao i Bekon, Dekart otkriva viziju ĉoveĉanstva i njegove bu dućnosti - snagu da se izvuĉe iz nasleda prošlosti, produţi i olak ša ţivot, izbegnu bolesti i njihove posledice i manje radi. Geografska otkrića. - Uspon Evrope, zapoĉet upotrebom no ve tehnike u štampi, naĉinu ratovanja, umetnosti i nauci, dobija poseban izraz i znaĉaj putovanjima i istraţivanjima pomoraca sa obala Atlantika. Vrhunac dostignuća renesanse podudara se sa prenošenjem centara moći iz Sredozemnog mora na Atlantski okean. Oţivljavanje trgovine i demografske promene burniji su na Zapadu nego u Italiji, što objašnjava njegovu politiĉku, ekonom sku i intelektualnu supremaciju u XVI veku i kasnije.

32

Izraz premoći atlantskih drţava predstavljaju putovanja i otkrića novih zemalja i kontinenata. Interesovanje pomoraca i avanturista za nove zemlje i njihova bogatstva primetno je i u srednjem veku, ali u XV i XVI veku dobija potpuni izraz i postiţe vidljive rezultate. Podsticaji za istraţivanja su mnogi i raznovrsni - verski, profani i ekonomski. U interesu svojih drţava, vla dari finansiraju ekspedicije u nepoznate zemlje. Njihovi napori dovode do politiĉke i ekonomske kolonizacije širokih razmera, pretvaranja novootkrivenih zemalja u izvor sirovina i pleme nitih metala i privodenja katoliĉanstvu domorodaĉkog stanov ništva. To daje snaţan podsticaj privredi Evrope i dovodi do nametanja njenih kulturnih i verskih vrednosti većem delu sve ta. Geografska otkrića otvaraju eru dominacije Evrope u na rednim vekovima. Putovanja i otkrića portugalskih i španskih pomoraca za poĉinju novu eru. Portugalska osvajanja u Africi, zapoĉeta 1415. godine, znaĉe epizodu u borbi hrišćanstva i islama, ali i izraz ţelje da se ovlada trgovinom zlata. Prvi korak u tome je prikup ljanje i prouĉavanje geografskih podataka. Na tome radi Henri Moreplovac (1394-1460), portugalski princ, koji ĉitav ţivot po svećuje moru, prikupljanju znanja o razni.m zemljama, morima i narodima, navigaciji i drugim pitanjima. Ĉeste portugalske eks pedicije koje šalje Henri proširuju znanje o zapadnoj obali Afrike; njegov cilj je da morskim putem dode do Indije. Za Hen rijevog ţivota Portugalci dopiru do obala Gvineje i Zelenortskih ostrva. Program ostaje kao naslede potonjim generacijama por tugalskih pomoraca i vladara. Kralj Zoao II (1450-1495) nastav lja da podstiĉe istraţivanja i gradnju utvrdenja. Indija ostaje cilj novih napora. Oni se i završavaju plovidbom Bartolomeja Dijaza (1450-1500), koji 1487. stiţe do Rta Dobre Nade (Capo di Buona Speranza). Plovidba do Indije odlaţe se deset godina, kad 1497. portugalski kralj upućuje ĉetiri broda da istraţuju i prona du zaĉine. U maju 1498. Vasko de Gama (1469-1524) dolazi na Malabarsku obalu u Indiji. Traganje za zlatom, koje podstiĉu priĉe o ogromnim bogat stvima u Sahari, ostaje glavni cilj. Zlato se sakuplja i prenosi do gradova na njenoj ivici - Niani, Dţene, Valata i Tambuktu, oda kle se dovozi karavanima u sredozemne luke - Alţir, Bone, Tunis i druge. Portugalci ţele da drţe u svojim rukama trgovinu zlata i izbegnu posredniĉku ulogu muslimana. U tom nastojanju poĉi nje i trgovina crncima-robovima. Ova delatnost je podstaknuta potrebom za plemenitim metalima u kojima Portugalci, kao i ĉi tava Evropa, oskudevaju. Putovanja portugalskih moreplovaca nisu izleti u nepoznato. Iza njih stoje znanje, iskustvo, upornost, smelost i primena vatrenog oruţja. Portugalci postepeno stavlja ju pod svoju vlast znaĉajan deo trgovine Afrike. Zlato se prenosi morskim putem do Lisabona i Antverpena, što dovodi do eko nomskog uspona Portugalije i ekonomske krize u zemljama se verne Afrike. Pored zlata, dovozi se slonova kost, abonosovo drvo, biber i drugo, što obezbeduje velike zarade. Do 1530. trgovina zlatom ostaje

33

najvaţnija delatnost, kada ustupa mesto trgo vini robovima; zapadna Afrika postaje potom glavni izvor radne snage za plantaţe u Novom svetu. Naĉin ishrane podstiĉe takode ţar za geografskim otkrići ma i potragu za zaĉinima. Evropljani se hrane jednoliĉno i rdavo; ne zna se za kukuruz i krompir, malo se jedu mleĉni pro izvodi, a voće i povrće samo u sezoni. Šećer se uzima u malim koliĉinama, a sveţe meso najviše u jesen. Najĉešće se jedu hleb, kuvano meso, kiseo kupus, pasulj, repa i soĉivo. Da jela dobiju ukus, postanu raznovrsna i ĉovek otporan prema bolestima, neophodni su zaĉini. Oni se koriste kao lek, ţenski parfemi, miri si i u verske svrhe. Potreba za kamforom, cimetom, vanilom, bi berom, orašĉićem, dumbirorn, karanfilićem i drugim zaĉinima stalno raste. U vreme dolaska Vaska de Game u Indiju, u Kalkutu, trgo vina zaĉinima izmedu Evrope i Azije odvija se vekovima. Ki neske dţunke iz Kantona i pomorci iz istoĉne Indije donose zaĉine trgovcima u Malaki, na zapadnoj obali Malajskog po luostrva. Odatle ih trgovci muslimani prevoze na Malabarsku obalu, u Kalkutu. Zaĉini se prevoze karavanima preko Ormuza u Persijskom zalivu, dolinom Eufrata do'Alepa i Bejruta, ili preko Adena i Crvenog mora do Sueca i Aleksandrije. Tu ih prikupljaju Evropljani, mahom Mleĉani i Đenovljani, koji u XV veku imaju monopol u trgovini, i prevoze u Evropu. Dolazak Portugalaca u Indiju ugroţava monopol muslima na, Mleĉana i Đenovljana. Portugalci uzimaju u svoje ruke trgo vinu zaĉinima i šalju ih oko Rta Dobre Nade u Lisabon i druga evropska trţišta. Sudari sa muslimanskim trgovcima neobiĉno su ĉesti i krvavi. Portugalska flota, u nameri da oĉuva i uĉvrsti monopol u trgovini zaĉinima, uništava 1509. veliku mameluĉku flotu, a snage pod komandom Alfonsa Albukerka, guvernera In dije, u periodu od 1509. do 1515. uništavaju Kalkutu, zauzimaju Ormuz i Gou, pretvorivši je, istovremeno, u centar trgovine zaĉi na na Malabarskoj obali. Malaka pada u ruke Portugalaca 1511, što omogućava stvaranje portugalske imperije na istoku. Tako je obezbeden stalan priliv velikih koliĉina zaĉina i drugih dobara u Lisabon, Antverpen i druge evropske luke. Poloţaj Portugalaca na istoku osigurava njihovu dominaci ju u trgovini zaĉinima na evropskom trţištu. Već 1515. Mleĉani kupuju biber u Lisabonu, iako plovidba oko Afrike ne predstav lja kraj sredozemne trgovine. Oko 1560. koliĉina bibera i drugih zaĉina koji stiţu preko Aleksandrije jednaka je onoj koja stiţe u Lisabon oko Afrike. Portugalci ukidaju monopol muslimana, ali ne uspevaju da u potpunosti nametnu svoj. Na kraju, prvenstvo pripada Atlantiku, a putovanje Vaska de Game poĉetak prenosa centra evropske trgovine iz Sredozemlja i Italije u Holandi ju, Portugaliju, Francusku i Englesku. Taj proces dobija puni izraz u XVI veku.

34

Kolumbo i novi svet. - Neposredno posle putovanja Portu galaca na istok, moreplovci u sluţbi španskog dvora plove prema zapadu, preko Atlantika. Motivi za putovanje sliĉni su portugal skim - sticanje bogatstva i širenje hrišćanske vere. Kristofor Kolumbo (1451-1506), Đenovljanin u sluţbi španskog dvora, smatra, kao i Henri Moreplovac, da su „mnogi ljudi izgubljeni zato što veruju u idole“. On traţi nove zemlje da bi domoroce preveo u hrišćanstvo i da bi se obogatio. Jedan od Kortesovih sa radnika tvrdi da Španci dolaze u Ameriku da bi „sluţili Bogu i kralju i da bi se obogatili“. Kao i njegovi savremenici, Kolumbo traţi put za Indiju, ali veruje da se do nje moţe stići plovidbom na zapad. Ideja se za sniva na pretpostavci da je Zemlja okrugla. Pripremajući se za put na zapad, Kolumbo prouĉava srednjovekovne pisce (biskup Aj, Isidor Seviljski), kartografe (Toskaneli) i koristi svoja pomor ska iskustva. Predlaţe plan putovanja na zapad portugalskom kralju Ţoau II 1483. i traţi od njega da finansira taj poduhvat, ali ovaj to odbija. Kolumbo se obraća španskoj kraljici Izabeli sa molbom da mu dodeli sredstva za putovanje, što ona, posle mno go oklevanja, prihvata. Ekspedicija od ĉetiri broda polazi iz luke Palos u leto 1492. i posle mirnog putovanja stiţe, 12. oktobra iste godine, do Bahamskih ostrva. Kolumbo je uveren da je otkrio azijsko kopno i to uverenje ne menja ni nakon svoja tri naredna putovanja (1494, 1498, 1504). Na njima otkriva Portoriko, Ja majku i druga Karipska ostrva, Trinidad, delove Juţne i Srednje Amerike. Iako prvo slavljen, a potom poniţavan, Kolumbo - Ad miral okeana, ne shvata znaĉaj svoga putovanja. Fernando Magelan. Kolumbova otkrića nepoznatih ze malja, koja ubrzo dobijaju svoje istraţivaĉe (Amerigo Vespuĉi), podstiĉu upućivanja drugih ekspedicija u potragu za novim zem ljama. Pedro Kabral, u ime Portugalije, stiţe 1500. do obala Bra zila, a 1513. Španac Vasko Nunjez de Balboa prelazi preko Pa name i otkriva Tihi okean. To podstiĉe traganje za pomorskim prolazorn izmedu Atlantskog i Tihog okeana. Sa odobrenjem španskog kralja Karla I (1517-1555), Portugalac Fernando Ma gelan predvodi 1519-1522. ekspediciju u potrazi za prolazom. Njegovi brodovi plove uz obalu Atlantika prema jugu i posle mnogih teškoća i zadrţavanja (Rio Plata) otkrivaju toliko traţe ni prolaz - Magelanov tesnac - i izlaze na Tihi okean. Nakon dugotrajnog i muĉnog putovanja, ĉiji je opis ostavio poznati putopisac i pustolov Antonije Pigafeta, preostali Magelanovi brodovi stiţu na Marijanska i Filipinska ostrva, gde Magelan gi ne u sukobu sa urodenicima. Samo brod „Viktorija“ sa kapeta nom Sebastijanom Elkanom stiţe u Španiju. Pored otkrića novih zemalja i prolaza iz Atlantskog u Tihi okean, Magelanova ekspe dicija prvi put oplovljava oko zemlje i potvrduje teoriju o nje nom obliku. Plovidba odreduje takode veliĉinu kopna i mora na zemlji u odnosu dva prema jedan. U Dubrovniku se saznaje za poduhvate ovih pomoraca i njihove rezultate.

35

Otkrića novih zemalja imaju za posledicu i prvu deobu sve ta u interesne sfere. Španija i Portugalija traţe od pape Aleksan dra VI Bordţije da povuĉe granicu izmedu njihovih teritorija u novootkrivenim zemljama. Papa povlaĉi liniju tako da sve zem lje udaljene 360 milja na zapad od Zelenortskih ostrva pripadaju Spaniji, a ostale Portugaliji. Ovakvom deobom, kojoj se suprot stavljaju kraljevi Francuske i Engleske, Portugalija dobija dana šnji Brazil. Ugovorom u Tordesilasu 1494. dve zemlje prihvataju predloţenu deobu, zanemarujući prigovore Londona i Pariza. Znaĉaj otkrića ostaje neko vreme nezapaţen, iako borba iz medu evropskih sila odmah poĉinje. Već 1496. engleski kralj Henri VII Tjudor daje povelju Đovaniju i Sebastijanu Kabotu da za Englesku istraţuju severni Atlantik. Oni otkrivaju Nju faundlend i obale Nove Engleske, ali Engleska nema snage i interesovanja da nastavi istraţivanja. Kralj Fransoa I (1515 1547) pokazuje ţivo interesovanje za prekomorske teritorije. To kom 1520-1530. ekspedicije koje predvode Ţak Kartje, Roberval i drugi pomorci ispituju obale Kanade, reku Sv. Lorenca i dolaze do Kvibeka. Oštre zime, neprijateljstvo domorodaca i neprekidni ratovi u Evropi spreĉavaju Francusku da vidnije uĉestvuje u naseljavanju i eksploataciji Novog sveta. Tada se naziru obrisi budućih imperija evropskih sila u Americi, iako će oni dobiti svoje potpune oblike tek u XVII veku. Počeci španske kolonizacije u Novom svetu. - Iako Španci, kao i Portugalci, teţe da dodu do zaĉina, bisera i blaga Indije, njihovi napori i putovanja donose drukĉije rezultate. Oni otkri vaju srebro i zlato u ogromnim koliĉinama. To odreduje razvoj dve iberijske drţave i uslovljava razlike u njihovim kolonijalnim sistemima. Dok Portugalci grade na istoku utvrdenja i uporišta i ne ulaze u unutrašnjost kontinenta, Španija pretvara svoje pose de u veliku rudarsku zajednicu. Otkriće srebra i zlata predstav lja najvaţniji podsticaj za osvajanje i kolonizaciju Amerike. Iz medu Spanije i Portugalije uspostavlja se direktna veza: špansko srebro i zlato koristi se za plaćanje portugalskih zaĉina. Sirenje trgovine izmedu Evrope i Istoka, koja odnosi plemenite metale, omogućeno je njihovim otkrićem i eksploatacijom u Americi. Raspored rudnika srebra i zlata odreduje oblasti za nase ljavanje. Spanske kolonije zatvorene su za neke evropske narode i pripadnike drugih vera. Rudarstvo, kao i jeftina domorodaĉka radna snaga, odreduju ekonomski, socijalni i administrativni razvitak španske Amerike. Zlato se otkriva prvo na Hispanioli, Kubi i Portoriku. Pošto se nalazi na površini, u plitkim jamama i nanosima reka, njegova eksploatacija je brza i laka. Korišćenje radne snage Indijanaca doprinosi da je ono veoma jeftino. Iscrp ljivanje, glad i zarazne bolesti dovode do naglog smanjenja do morodaĉkog stanovništva. U vreme Kolumbovog putovanja na Hispanioli ţivi oko milion stanovnika, a 1510. svega oko sto hi ljada. Zbog toga mali broj doseljenika ostaje na ostrvu, gde se bavi gajenjem stoke i proizvodnjom šećerne trske. Sve više se ko

36

risti radna snaga afriĉkih robova. Većina doseljenika prelazi na kopno, prvo u Meksiko, a potom u Peru, u nadi da će tamo naći plemenite metale i Indijance da ga vade iz nedara zemlje. Pokoravanje carstva Acteka i Inka predstavlja primere španskog osvajanja Novog sveta. Jedan od konkvistadora (osva jaĉa), Hernan Kortes, prelazi 1519. sa Kube u Meksiko. Već 1532. Spanci drţe pod kontrolom visinski plato, koji nazivaju Nova Španija. Naredne godine, 1533, drugi konkvistador, Fran cisko Pizaro, zauzima, sa grupom avanturista naoruţanih sa ne koliko mušketa, grad Kusko, prestonicu carstva Inka. Carstva Acteka i Inka padaju za kratko vreme, bez mnogo borbe i otpora u ruke Španaca. Oni drţe pod svojom vlašću najnaseljenije delo ve kontinenta sa oko dvadeset dva miliona stanovnika. Kortes sakuplja ogromna bogatstva zemlje Acteka; sliĉno postupa i Pi zaro u zemlji Inka. Koristeći vlast i vatreno oruţje, Kortes, Piza ro i njihovi sledbenici otkrivaju najveće naslage i rudnike zlata i srebra - Zakatekas i Gvanahuto u blizini današnjeg Meksiko Si tija i rudnik Potosi, u brdima Bolivije. Rudarstvo ubrzo postaje osnovna grana privrede Novog sveta a Potosi najvaţniji rudarski grad na svetu, sa oko 120.000 ţitelja. Veći je od svih španskih gradova i izjednaĉuje se sa Lon donom i Parizom. Potosi i Zakatekas su srţ kolonijalne privre de španske imperije. Stanovništvo koje ne radi u rudnicima proizvodi hranu za rudare ili dovodi radnu snagu. Izvoz zlata i srebra omogućava uvoz evropskih manufakturnih dobara u kolonije. Tehnika eksploatacije srebra stalno se usavršava, a koliĉi ne proizvedenog metala bivaju sve veće. Evropski metodi top ljenja rude koriste se u Potosiju i drugde. Upotreba ţive u procesu odvajanja srebra ima, od sredine XVI veka, veliki znaĉaj za razvoj ameriĉkog rudarstva. Ona povećava procenat izvadenog srebra tako da se koristi i ruda slabijeg kvaliteta. Od 1555. do 1556, kad se nova tehnologija primenjuje u Potosiju, koliĉi na izvadenog srebra se uvećava ĉetiri puta u poreĊenju sa ranijom. Tokom XVI veka priliv plemenitih metala u Evropu je ogroman. Od 1505. do 1535. u Evropu se najviše uvozi zlato, a kasnije srebro zauzima prvo mesto, tako da 1590. dostiţe koliĉi nu od deset miliona unci. U to vreme najveći evropski rudnici (Saksonija, Ugarska, Ĉeška) proizvode ukupno tri miliona unci. Ogromne koliĉine plemenitih metala koje kolaju Evropom imaju izuzetan znaĉaj za privredni, društveni i politiĉki razvitak Evrope. Ogromna bogatstva španske Amerike privlaĉe razliĉiti svet. Servantes opisuje ljude u kolonijama sledećim reĉima: „To je bilo stecište i raj za sve siromašne Ċavole Španije, pribeţište propalih, utoĉište ubica, raj za kockare, obećana zemlja za dame lakih vrlina, sjaj i razoĉarenje za mnoge i liĉno spasenje za malo brojne.“

37

Prisustvo domorodaĉkog stanovništva pagana postavlja pred Špance odredene dileme. Prvo, imaju li pravo da ratuju, osvajaju i oduzimaju zemlju Indijanaca, i drugo, na koji naĉin ih treba prevesti u hrišćanstvo. Svi su saglasni da se to mora ostva riti. Jedni tvrde, ukljuĉujući kraljeve Karla V i Filipa II da se to moţe ostvariti preko papskih bula; drugi odbacuju pravo papa ma da se upliću u svetovna pitanja i tvrde da paganstvo nije do voljan razlog da se oduzimaju zemlje. Postupak prema Indijancima izaziva reakciju sveštenstva. Borba izmeĊu njih i kolonista poĉinje 1511. U njoj se istiĉu do minikanci, koji u eksploataciji Indijanaca vide rušenje strukture njihovog društva i porodice. Obe strane, dominikanci i kolonisti, zahtevaju od krune da prihvati njihove predloge. Vodeća liĉnost u toj borbi je Bartolomej de las Kazas, koji provodi ţivot doka zujući da Indijanci nisu niţa bića od Španaca. Karlo V donosi 1542. Nove zakone sa ciljem da zaštiti Indijance. Uprkos tome, kolonisti nastavljaju sa svojom praksom i politikom, ĉesto ad bijajući da sprovedu zakon. Najgore zloupotrebe i svireposti su ipak izbegnute. Portugalska imperija. - Dolazak Vaska de Game 1498. u Indiju trijumf je napora više generacija pomoraca i vladara. Podsticaj za prekomorska putovanja je idealistiĉke i materijali stiĉke prirode: borba protiv Mavara u severnoj Africi, prevoĊe-nje divljaka u hrišćanstvo i potraga za zlatom, zaĉinima i robovi ma. Dolazak Portugalaca na Istok predstavlja teţak udarac za muslimane i Arape koji imaju monopol u prikupljanju i trgovini orijentalnim dobrima, pre svega zaĉinima. Vatikan podrţava portugalska i španska osvajanja i stva ranje kolonijalnih carstava. Nizom papskih bula (1493) potvrĊe-no je pravo evropskih zemalja na te krajeve. Poĉetkom XVI veka kralj Manuel I uzima titulu Gospodara osvajanja, plovidbe i trgovine Etiopije, Indije, Arabije i Persije. Uprkos takvim pre tenzijama, Portugalija nema snage da ih ostvari. Portugalski po morci ne ulaze u unutrašnjost kontinenata, već stvaraju baze i utvrdenja duţ obala, pomoću kojih kontrolišu pomorske puteve i trgovinu. Oni nastoje da nametnu svoj monopol na trgovinu za ĉinima. Za to koriste ne samo trgovaĉke, već i verske razdore. Borba sa muslimanima i širenje hrišćanstva odvijaju se istovre meno sa jaĉanjem njihove trgovine. U tim borbama i jedna i dru ga strana ĉini mnoge svireposti i zloĉine; širenje katoliĉanstva nailazi na otpor domorodaĉkog stanovništva. Pojedini crkveni redovi (dominikanci, jezuiti) nastoje da ublaţe najteţe posledice osvajanja, kolonizacije i pohlepe belog ĉoveka. U tome imaju najviše uspeha u Brazilu, koji posle 1500. prelazi pod kontrolu Portugalaca. Portugalski dvor zahteva da svi hrišćani, bez obzira na bo ju koţe, budu jednaki pred zakonom. To se potvrduje kraljev skim dekretima donetim 1562. i 1572. Portugalski kolonisti i ko lonijalni kler, kao i u sluĉaju Španije, zanemaruju odredbe zako

38

na. Vremenom, Indijanci i Afrikanci ulaze u redove sveštenstva, kolonisti se ţene domorodaĉkim ţenama, ĉime se sukobi ublaţa vaju, mada potpuno ne prestaju. Ĉuveni ep portugalskog pesnika Kamoensa, Luzijadi opisuje portugalske napore u periodu otkri ća i kolonizacije.

39

III

REFORMACIJA

Od 1517. do 1564. Evropa prolazi kroz krize velikih razme ra i oštrine. Nekoliko originalnih verskih reformatora i mislilaca podstiĉu verski ţar miliona vernika, stvaraju nova hrišćanska uĉenja, vere i crkve, neprijateljski nastrojene prema Vatikanu i ruše duhovno i politiĉko jedinstvo Evrope. Reformacija, pokret koji zapoĉinje Martin Luter protiv zloupotreba Vatikana i kato liĉke crkve, ne predstavlja delo pojedinaca. Ona je izraz ekonom skih, politiĉkih, socijalnih i verskih zbivanja koje pojedinci (Lu ter, Kalvin, Cvingli) koriste da stvore novu veru kao alternativu katoliĉanstvu. Verske prilike u predvečerje reformacije. - Katoliĉka crkva je u srednjem veku istovremeno boţanska i svetovna institucija u kojoj ljudi, u ime vere, sprovode svoje ideje, ţelje i politiku. Zloupotrebe su neminovne i vidljive, kao što su primetna nasto janja da se razlike izmeĊu idealnog i stvarnog ublaţe i crkvi vra ti oreol svetosti. Savremenici osuduju sekularizaciju episkopata, korišćenje više crkvenih poloţaja, odsustvovanje biskupa i klera uopšte iz svojih dijeceza i ţupa. U XV i XVI veku niţi kler, ĉesto veoma siromašan, neobrazovan, sujeveran i zanemaren od cr kvenih vrhova, ţivi u nedozvoljenim vezama i ima decu. U samo stanima se retko primenjuju pravila, a disciplina crkvenih redo va slabi. Takvo stanje traje nekoliko vekova. Renesansne pape, kao svetovni vladari, vode raskošan ţivot i zanemaruju duhovne obaveze, i sluţe se svim sredstvima da pribave novac. Da ostvare svoje ciljeve, koriste ekskomunikaciju i interdikt, a nepotizam postaje normalna pojava u crkvi i kuriji. Prodaja crkvenih polo ţaja ĉesto sluţi svetovnim vladarima kao primer kako da doĊu do potrebnih finansijskih sredstava. U predveĉerje reformacije, kao i ranije, vernici traţe uvo Ċenje reformi i uklanjanje najteţih oblika zloupotreba iz crkve. Franjevci i dominikanci osuĊuju grabeţljivost, nadmenost i sve tovni naĉin ţivota klera. Humanistiĉki naklonjeni teolozi osuĊu-ju oboţavanje ikona, relikvija i krstaških ideala. Pariski parla ment upućuje 1512. trupe da nametnu reformu monaškog ţivota, a nadbiskup Kanterberijski zahteva iste godine od sveštenstva da ţivi u skladu sa Hristovim uĉenjem. Peti Lateranski sabor, odrţan u Rimu od 1512. do 1517, istiĉe potrebu uklanjanja zlou potreba iz crkve i vraćanja na stare vrednosti. Sabor donosi pro pise o naĉinu izbora biskupa, borbi protiv jeresi, bogohuljenja i konkubinata. Osniva se Udruţenje za boţansku ljubav, koje se zalaţe za povremene rasprave o prilikama u crkvi i njenoj obnovi

40

u skladu sa Hristovim uĉenjem. Evropom krstare reformatori, ukazuju na zloupotrebe i nastoje da ih otklone. Iako se tvrdi da pojava Lutera dovodi do nestanka jedin stva hrišćanske zapadne Evrope, ona je već od ranije podeljena i Luter je toga svestan. On priznaje doprinos njegovih predhodni ka takvom stanju. MeĊu njima najznaĉajnije mesto zauzima Dţon Viklif (1328-1384), engleski teolog i mislilac. Viklifova sklonost ka jeretiĉkim mislima, reformi crkve i teološkoj ĉistoći prethodi Luteru, naglasak na veri i direktnoj vezi ĉoveka sa Bo gom osnovi su protestantskog uĉenja. Iako se crkva obraĉunava sa njegovim uĉenjem, Viklif ima mnoge pristalice u XV i XVI ve ku i tako se ukljuĉuje u tokove reformacije. Jan Hus (1369? 1415), ĉeški reformator, takoĊe je Luterov prethodnik u razvoju teologije. Iako je Husovo uĉenje umerenije od Viklifovog, on isti ĉe papsku pogrešivost i primat Sv. pisma. Njegova smrt pruţa pristalicama crkvene reforme oruţje u borbi protiv papstva. Uĉenje i pokreti XIV i XV veka izraz su društvenih sukoba, ekonomskih patnji, politiĉkih ambicija burţoazije, lokalnih teţ nji i sklonosti pojedinaca. Sukobi u društvu u predveĉerje refor macije dobijaju izrazito verske oblike i izraz. Ljudi toga vreme na, sa izuzetkom pojedinaca, doţivljavaju svet kroz veru i njen sadrţaj; politika i privredni ţivot predstavljaju njen sastavni deo. U predveĉerje reformacije prisustvo vere primetno je u raz novrsnim vidovima i delatnostima pojedinaca i grupa. Oni su ĉe sto izraz beznadeţnosti, nesposobnosti da se suoĉe i shvate odre dene pojave - glad, epidemije, smrt. Versko uverenje izraţava se u svemu što izgleda neobjašnjivo i neobiĉno: verovanju u veštice, uticaju zvezda, predstavama o raju na zemlji, raspravama o pri rodi stvarnosti i tokovima istorije. Marsilio Padovanski u svojoj raspravi Branilac mira (1324) predviĊa mnoge ideje potonjih vremena potpunu samostalnost svetovne vlasti, ravnopravnost sveštenstva, izjednaĉavanje crkve sa hrišćanstvom i primat Hrista nad papom u crkvi. Poĉetkom XIV veka Vilijam Okam, engleski teolog, tvrdi da znanje dolazi preko iskustva, ĉime stav lja u sumnju crkveno uĉenje. Dovodeći u pitanje razum, Okam otvara put pojavi misticizma i pijetizma. U XIV veku primetna je u Engleskoj, Nemaĉkoj, Flandriji, severnoj Italiji i drugde teţnja pojedinaca da napuste formalnu teologiju i uspostave liĉne veze sa Bogom preko mistiĉnog sjedinjavanja. U tome je vidljiv uticaj Johana Taulera na Lutera. To je suprotno uĉenju crkve, koja odbacuje vezu izmedu Boga i ĉoveka, postavljajući sebe kao posrednika izmedu njih. Misticizam nalazi izraz u sklonosti vernika da zanemare teološke rasprave i posvete se bogougodnom radu. Krajem XIV veka osniva se udruţenje Braće zajedniĉkog ţivota, u kome ljudi ţive zajedno, ali kao svetovna lica pomaţu bolesne, prouĉavaju Sv. pismo, poduĉavaju decu. Pijetet ove vrste predstavlja deo Luterovog uĉenja, iako je njegov naglasak drukĉiji. Svojim ra dom pijetisti pripremaju duhove za versku pobunu. Njihovi uĉe nici su Nikola Kuza, Tomas Kempis, Erazmo Roterdamski i dru

41

gi. Drugi prihvataju ideju o novom svetu u budućnosti. Ideja o milenijumu, rezultat naglašenog pesimizma, dovodi do neosno vanog optimizma. Ideja je poznata u XII veku, a u uĉenju Joaki ma iz Flore postaje sistem. Novo doba biće doba „trajnog jevan Ċelja“ i milosrĊa U njemu će vladati opšte siromaštvo, duhovna stremljenja, sloboda od pritiska crkve i drţave. Ideja milenijuma primetna je u uĉenju Lutera, puritanaca i anabaptista. Luter i njegovo delo. - Luter (1483-1546), poreklom iz Ti-ringije, oliĉava stremljenja poznata u Evropi u XV i XVI veku. On uobliĉava razliĉite ideje, nadanja i strahovanja u posebnu ve ru. Odluĉan, dobro obrazovan, sa osećanjem za humor, pun pre drasuda i oštrih reakcija, konzervativan i grub u govoru, Luter je sušta suprotnost Erazmu. Luter je ĉovek sela, veruje u zle duho ve i protiv njih se bori do kraja ţivota. Postaje ĉlan reda sv. Av gustina i stiĉe potpuno versko obrazovanje. Studira teologiju u Erfurtu, gde ukazuje na razliku izmedu razuma i otkrovenja. To mu omogućava da se humanistiĉki obrazuje i veruje u misterio zni univerzum. Kao redovnik zahteva stalno ispovedanje, uveren da je nemoćan grešnik. Njegovi unutrašnji sukobi pods.:iĉu potrebu za stvaranjem nove vizije sveta. Postaje profesor na Univerzitetu u Vitenbergu (1508), gde se zalaţe za humanistiĉke studije i napada skolastiĉare; tu stiĉe doktorat teologije (1512), kad poĉinje da drţi predavanja o Sv. pismu, psalmima, Rimljani ma i Galima. Luterov verski razvoj prati se kroz njegova predavanja, razmišljanja o Sv. pismu i doţivljavanja vere. Njegov cilj je da umanji razliku izmedu Boga i ĉoveka, a metod da se to ostvari ostaju mistika i razmišljanje. Veza izmeĊu njih moţe da se otkri je i doţivi samo u veri, koja je dar Boţji, u koga ĉovek moţe da veruje. „Onaj ko dospe kroz pravednost do Boga ţiveće“, piše Luter. Kod njega poverenje i vera zamenjuju strah i dobra dela. Vera dopire do ĉoveka Hristovom ţrtvom, koji je ţiveo i umro za ljude. Suština vere odgovara uĉenju Jevandelja, gde Bog otkriva plan za spasenje: Evangelium est promissio. Nada ĉoveĉanstva u spasenje leţi u Boţjem obećanju. Trenutak kad Luter iznosi mišljenje da se ĉovek moţe spasti verovanjem, najverovatnije 1516, znaĉi poĉetak uobliĉavanja nove teologije. To je osnovna snaga reformacije; iz nje proistiĉe uverenje da istinu treba tra ţiti u Sv. pismu, koje stoga mora biti pristupaĉno i razumljivo svima. To se podstiĉe propovedima, koje postaju snaţno oruĊe reformacije i Lutera. Prodaja oproštaja grehova (indulgencije) je za Lutera po vreda njegovog uĉenja da dobra dela ne mogu da zamene pravu veru. Luter objavljuje 31. oktobra 1517. svojih devedeset pet teza na crkvi zamka u Vitenbergu. Poziva Johana Tecela, papskog le gata, koji prodaje indulgencije, na javnu diskusiju. Pitanje in dulgencija je davnašnji problem. Luterove teze - Spor o moći i korisnosti indulgerz.cija - su umerene i podstaknute ţeljom za istinom. On tvrdi da je pokajanje i priznanje grehova potvrda ve

42

re, pa otkupljivanje novcem nema vrednosti. Luter traţi da papa iz ljubavi oslobodi vernike ĉistilišta, a ne za zlato. Njegove teze nailaze na široko odobravanje u mnogim delovima Nemaĉke. Neuspeh diskusija sa kardinalom Kajetanom (1518) i Johanom Ekom (1519) dovodi do Luterovog otvorer.og sukoba sa papom Lavom X. Potom se on stavlja pod zaštitu Fridriha Mudrog, kne za Saksonije, dovodi u pitanje papino boţansko imenovanje i izraţava naklonost za Viklifa i Husa. Luterovi verski pogledi uobliĉavaju se brzo, pa sukob sa Vatikanom postaje neminovan. U junu 1520. Lav X osuduje Luterove spise i poziva ga da se odrekne svoga uĉenja. Luter to odbija, spalivši javno papsku bulu. Time je rascep sa Vatikanom potpun. U toku 1520. i 1521. Luter uobliĉava svoje poglede na kato liĉku crkvu i reformaciju. U prvoj raspravi, Apelu hrišćanskom plerrrstvu nemaĉke drţave, Luter iznosi opširno optuţbe nemaĉ kih katolika protiv Vatikana i sveštenstva. Istiĉe svoje uverenje o tome da su svi vernici sveštenici i zahteva da vladajuće klase od bace pretenzije katoliĉke crkve i da je liše svetovne vlasti i bo gatstva. To je poziv kneţevima da podrţe reformu crkve i brinu o novoj veri. Za Lutera su svi hrišćani vernici i meĊu njima nema razlike jer se svi krštavaju, imaju i jedno jevandelje i jednu veru. Luter zahteva da se ukloni rimsko papstvo, koje je nezakonito i deluje suprotno Hristovom uĉenju. Drugi spis Vavilonsko ropstvo crkve - Luter upućuje sveštenstvu i zalaţe se za uklanja nje verskih oblika katoliĉanstva. Odbacuje postojanje sedam sakramenata (svetih tajni) i predlaţe tri: krštenje, pokajanje i priĉešće. Time potvrĊuje uĉenje da su vernici istovremeno i sve štenici i da kler nema posebnu ulogu. Sveštenik ne moţe više da vati hleb i vino, pa nije stoga ni iskljuĉivi ĉuvar Hristovog tela. Verska sluţba postaje zajedniĉka, a njen simbol himna. Luter menja stav prema transubstancijaciji, pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu. U trećoj raspravi - O hrišćanskoj slobodi Lu ter tvrdi da ona ne moţe da predstavlja politiĉku i društvenu slo bodu; to je samo unutrašnja sloboda koja potiĉe iz vere slobodno doţivljene. Za njega dobra dela pripadaju posledici, a ne stanju vere, ona stvaraju hipokrite i rĊave ljude; samo dobri ljudi ĉine dobra dela. Za Lutera sloboda proistiĉe iz vere i ona odbacuje sve okove koji je sputavaju. Luterovo nastojanje da ĉoveka oslobodi okova katoliĉkog uĉenja Vatikan ne moţe da prihvati. Poĉetkom 1521. Luter biva ekskomuniciran. Prihvata poziv Karla V i odlazi na sabor u Vormsu, gde, u prisustvu cara, plemstva i klera, brani svoje sta vove i uĉenje. Poziva Nemce da ustanu u odbranu zemlje od tira nije Rima, odbija optuţbe protiv sebe, potvrĊuje primat Sv. pis ma i odbacuje prerogative papa. U maju 1521. sabor donosi Vormski edikt kojim osuĊuje Lutera zbog prihvatanja Husovog uĉenja, odbacivanja sakramenata, uvrede pape i Vatikana i pod sticanja na pobunu u crkvi. Luter nalazi utoĉište kod saksonskog kneza u zamku Vircburg gde, posle duboke krize, prevodi Sv. pismo na nemaĉki jezik. Podrška njegovom uĉenju dolazi sa više

43

strana: uzdrţana od humanista (Erazmo), snaţna od radikala i romantiĉara (Franc fon Zikingen, Ulrih fon Huten) i nepokoleb ljiva od kneţeva i carskih gradova. Ţelja za vlašću, profitom i pi jetet se, iako kratkotrajno, udruţuju. Oduzimanje crkvene imo vine, odbijanje da se šalje novac u Rim i stvaranje drţavne crkve obezbeĊuju podršku Luterovom uĉenju. Dvadesetih godina XVI veka izborni kneţevi Saksonije i Hesena prihvataju protestanti zam u svojim drţavama; isto ĉini i Albert Hoencolern, veliki majstor tevtonskog reda, koji vlada Brandenburgom i istoĉnom Pruskom. Nirnberg, Bremen, Erfurt i Gota prihvataju Luterovo uĉenje. Luterovi sledbenici. MeĊu Luterovim sledbenicima, isti ĉu se Filip Melanhton (1497-1560), koji piše prvo delo o prote stantskoj teologiji - Opšta mesta (Loci Communes, 1521). Istra nin Matija Vlaĉić - Ilirik (1525-1575), pisac jedine istorije refor macije - Magdeburške centurije - suprotstavlja se uĉenju Melanhtona o verskom ceremonijalu i tvrdi da liturgija ima direktne veze sa doktrinom. Luterova predavanja u Vitembergu privlaĉe mnoge uĉenike, iako njihova gledišta nisu jedinstvena. Pogledi na Sv. pismo, ĉiji se nemaĉki prevod pojavljuje 1534, otvaraju diskusiju o raznim doktrinalnim pitanjima. Svi Luterovi sledbe nici prihvataju njegovo uĉenje o primatu Sv. pisma nad ostalim crkvenim tekstovima. Huten (1488-1523) se zalaţe za politiĉku i versku nezavisnost Nemaĉke i traţi od Karla V da je oslobodi uticaja papstva. Kao predstavnik plemstva, Huten vidi u pap stvu neprijatelja; sukob sa Luterom postaje neminovan posle neuspelog napada na Trijer 1522; Huten umire u izgnanstvu. Medu radikalima posebno mesto pripada Andreasu Karlštatu (1480-1541), profesoru u Vitembergu, koji se zalaţe za napušta nje mise i slika u crkvi; to dovodi do uništavanja relikvija, slika i drugih crkvenih predmeta. Grupe i pojedinci istiĉu ideju milenijuma i veruju u „stalno otkrovenje“. Cilj radikala, mahom siromašnih, ostaje uništenje svega što je vezano za laţne idole i nepravdu. Toma Mincer (1489-1525) je ideolog radikalizma. On pro poveda veĉiti sporazum izabranih sa Bogom i poznavanje Sv. duha. Odbacuje Sv. pismo kao osnov crkvenog uĉenja. Po njego vom shvatanju krštenje predstavlja deo procesa koji dovodi iza brane u dodir sa Sv. duhom. Siromašni i duhovno neobrazovani saĉinjavaju izabrane ĉija je duţnost da ostvare „potpunu refor maciju“. Mincer osuĊuje Lutera kao laţnog proroka i slugu kne zova. On poziva saksonske knezove 1524. da predvode „izabra ne“ protiv ostalog sveta. U Mincerovom uĉenju i propovedima mešaju se socijalna i verska stremljenja, a trijumf pravog hriš ćanstva znaĉi povratak starim dobrim vremenima i ţivotu. Min cerove propovedi u Saksoniji podstiĉu seljaĉke pobune, pa je Lu terova osuda „varvarskih i lopovskih bandi“ delom izraz gneva protiv Mincera i njegovog uĉenja. Radikali se razilaze sa Lute rom i njegovim uĉenjem o slobodi. Teţnje radikala nalaze izraz

44

još za Luterovog skom eksperimentu.

ţivota

u

nemaĉkom

seljaĉkom

ratu

i

minster

Nemački seljački rat. - Buntovni duh seljaštva oseća se ši rom Evrope. Seljaci i njihove voĊe svesni su nastojanja plemstva, kneţeva i vladara da ih veţu za zemlju i pretvore u kmetove. U Ĉeškoj, Slovaĉkoj, Ugarskoj, Erdelju i drugde ustanci seljaka predstavljaju izraz otpora takvim nastojanjima. Ustanci izbijaju i zbag nesposobnosti plemstva da seljake zaštite od spoljne inva zije. Sliĉan pritisak na seljake primetan je i u Nemaĉkoj, a pove ćanje radnih obaveza, zabrana korišćenja zajedniĉkih ispaša, voda i lovišta, kao i „ograĊivanje“ u Engleskoj izazivaju pobune. Elementarne nepogode, glad i ĉeste epidemije zaraznih bolesti pojaĉavaju nezadovoljstvo i strah za budućnost. Seljaci prihva taju Luterovo uĉenje, a njihovo versko oduševljenje dostiţe vrhunac. Ekonomske i socijalne pretenzije i sukobi seljaka mešaju se sa verom, misticizmom i oĉekivanjem milenijuma. Nemaĉki seljaĉki rat predstavlja izraz takvih raspoloţenja, stremljenja i nada. Luteranizam pruţa pokretu seljaka naĉela na kojima se mogu organizovati na široj osnovi, priliku da svoje ciljeve prika ţu kao deo opšte i nacionalne reforme. Seljaĉki rat zapoĉinje 1524, u jugozapadnoj Nemaĉkoj, u blizini gradova, prema Svaj carskoj, gde reformacija uzima sve više maha. Ciljevi ustanika razlikuju se u pojedinim krajevima. U jugozapadnim oblastima teţi se oĉuvanju starih prava, kao i njihovom širenju na raĉun plemstva i drţave. Na severu, razlog za pobunu predstavlja eko nomsko propadanje seljaštva. Najpotpuniji i zraz njegovih zahte va je spis Dvanaest zahteva seljaštva, koţara Sebastijana Loc:era iz Svabije. Umerenim tonom dokumenat zahteva: da kongrega cije biraju sveštenike, koji će im i odgovarati, da se boţanska reĉ propoveda razumljivo i da se pri tome ne koriste liĉni ili doktri narni pogledi. Pored toga, zahteva se smanjenje preteranih oba veza, nameta i taksa, zabrana da plemstvo koristi šume, ispaše, lovišta i reke i ukidanje kmetstva. Mincer oĉekuje da ustanak donese društvenu jednakost, što izaziva otpor vladajućih krugo va. Plemstvo i kneţevi odbijaju zahteve seljaka, što dovodi do ši renja ustanka u oblastima na severu, pre svega u dolini Rajne, zaoštravanja sukoba i radikalizma. Iako mnogobrojni, njih oko pola miliona, seljaci nisu dovoljno organizovani, nemaju savez nike i dugoroĉne ciljeve. U maju i junu 1525. njihove snage su u rasulu, posle ĉega sledi nezamisliv pokolj i odmazda. Muĉenje, sakaćenje, seĉenja glava, vešanje i spaljivanje postaju svako dnevne scene u gradovima i selima. Zauzeće Vircburga završava se ubistvom 64 lica, a nakon biskupovog obilaska dijeceze još 272 seljaka plaćaju glavom. Stotine hiljada seljaka biva ubijeno, a isto toliki broj ostaje osakaćen. Obraĉun vladajuće klase sa ustanicima predstavlja, po reĉima Haja Holborna, jedno od naj sramnijih poglavlja nemaĉke istorije.

45

Drţanje Lutera, od koga seljaci oĉekuju razumevanje i podršku, postaje vremenom neprijateljsko. To je normalno, pošto on propoveda potĉinjavanje politiĉkoj vlasti. U aprilu 1525. Luter javno osuĊuje kneţeve i seljake; prve smatra odgo vornim za izbijanje ustanka i traţi da ispune zahteve seljaka i ta ko ublaţe „nepodnošljive patnje“, druge osuduje što koriste oruţje u borbi protiv kneţeva. U maju 1525. Luter staje potpuno na stranu plemstva. U pamfletu Protiv mučkih i lopovskih bandi seljaka, Luter piše da oni seju smrt i ubistva i ţele da promene društveni poredak. Poziva sve da im se suprotstave i da ih ubija ju bez milosti. „Pravedno je ubiti ih, kao što je pravedno ubiti besnog psa; ako ga ne ubiješ, on će ubiti tebe“, piše Luter. Luter odbacuje ideje verskih radikala i socijalnu revoluciju. Plemstvo odbacuje njegove predloge za uvoĊenje umerenih reformi, ali prihvata poziv na odmazdu. Minsterski eksperiment. - Jedan od centara verskog radi kalizrna je grad Minster, na severu Nemaĉke, u kome posle 1525. anabaptisti predstavljaju poseban primer. Poĉeci anabaptizma su magloviti, a njihov osnovni zahtev je da krštenje ne vredi, da samo odrastao ĉovek moţe da bude valjano kršten. Mincer odba cuje anabaptizam i otvara polemiku sa anabaptistima, a Cirih postaje centar anabaptizma. Ipak, mnogi anabaptisti dolaze u Minster, gde vatrenim propovedima šire svoje uĉenje. Već 1524. Minster je pod kontrolom doseljenika iz Holandije, koji, ukinuv ši versku slobodu, stvaraju „svetu zajednicu“. Teokratija pred vodi socijalnu revoluciju, ukida privatnu svojinu, zabranjuje upotrebu novca u gradu i nameće komunalno vlasništvo nad svim dobrima u njemu. Ţivot u Minsteru se odvija u skladu sa Starim zavetom. Organizovan na taj naĉin, grad se dugo suprot stavlja kneţevima i kratko vreme otelovljuje ideale prvobitnog hrišćanstva. Konrad Grabel u Cirihu osniva anabaptistiĉku zajednicu 1525. i zahteva da se baptizam (krštenje) obavlja samo osvedoĉe nim vernicima. U Moravskoj anabaptisti, iako umereniji, imaju predvodnika u Jakobu Huteru, dok u drugim krajevima nagla sak na spiritualizmu, stalnom otkrovenju i proroĉanstvu ostavlja slobodu razliĉitih objašnjenja religije. Luterovo uĉenje dobija neslućene razmere i slobodu razvitka, koju on ĉesto i ne shvata jući je odobrava. Širenje reformacije u Nemačkoj. - Gušenje seljaĉkog rata 1525. je znaĉajan dogaĊaj u Luterovom ţivotu. On raskida sa Erazmom, socijalnim radikalima i verskim ekstremistima. Do kraja ţivota posmatra širenje i tokove reformacije u Nemaĉkoj i Evropi. Hesen, Nirnberg, Frankfurt i Augsburg prihvatanju novu veru. Borba u Nemaĉkoj se zaoštrava. Na saboru u Spajeru 1529. potvrduje se Vormski edikt i zabranjuje novo uĉenje. Pro test kneţeva ostaje bez odgovora, pa Karlo V saziva 1530. sabor u Augsburgu, sa ciljem da razjasni verske prilike u Carstvu. Na

46

carev zahtev Johan Ek sastavlja spisak jeretiĉkih uĉenja, na koje Luterove pristalice odgovaraju Melanhtonovom Augsburškom konfesijom. Dokumenat potvrduje nepomirljive razlike izmeĊu katolika i protestanata i uobliĉava Luterovo uĉenje. Pribliţava nje vere i drţave je potpuno, a primat drţave priznat. Luter podrţava ovakav stav, potvrduje svoj konzervatizam i predaje sudbinu svoga uĉenja u ruke svetovne vlasti. Naredne 1531. pro testantski kneţevi i gradovi stvaraju Šmalklandsku ligu sa ci ljem da brane svoju veru. Mir u Carstvu traje do 1546, kad Karlo V objavljuje rat i naredne godine pobeduje snage Lige. Iako po raţen, protestantizam zadrţava svoju snagu i poloţaj. Karlo V odluĉuje 1552. da se konaĉno obraĉuna sa protestantizmom, ali nema sredstva da vodi rat. Podrška francuskih katolika nemaĉ kim protestantima pokazuje da vera više ne predstavlja osnovni ĉinilac u politici evropskih drţava. Konaĉno, na saboru u Augs burgu 1555. uspostavlja se verski mir u carstvu. Njegove odredbe predvidaju da kneţevi imaju pravo da odreĊuju veru svojih po danika. Tako nastaje poznata izreka „Ĉija vlast njegova i vera“ (Cuius regio, eius religio). Ove odluke potvrĊuju politiĉku i ver sku podelu Nemaĉke. Znaĉaj Luterovog uĉenja vidljiv je u obrazovanju i naĉinu ţivota uopšte. Cilj obrazovanja postaje bolje razumevanje vere, što dovodi do zahteva za njegovom opštom primenom. Podrţava se uĉenje jezika, kao sredstva da se upoznaju Sv. pismo i prirod ne nauke. Naglasak na školstvu odgovara potrebama gradova i burţoazije. Milosrdni rad postaje deo Luterovog uĉenja; gradovi preuzimaju brigu o siromašnim i bolesnim, što do tada ĉine ma nastiri. Grad Lejsing je primer primene Luterovog shvatanja ko munalnog ţivota. Njegovo upravno telo bira se iz redova staleţa (gradani, seljaci), u ĉemu prevazilazi Kalvinovu Ţenevu. Telo se brine za potrebe grada i stanovništva. Zajedniĉki ţivot naglaša va potrebu društvene pravde u okviru grada. Vremenom Lutero va netrpeljivost dobija nove vidove: traţi progon anabaptista, veštica i spaljivanje sinagoga. Svi koji se suprotstavljaju njego vom uĉenju proglašavaju se decom davola, za koje nema mesta u društvu. Protestantizam istiĉe zajednicu vernika i uobliĉava nje ne društvene duţnosti. Evolucija svetovnog društva dobija na taj naĉin novi podsticaj. Cilj Luterovog uĉenja je uspostavljanje direktne, rano hrišćanske veze izmedu Boga i ĉoveka. On mora da doţivi veru sam, bez posredovanja klera. Luterov napad na katoliĉku hije rarhiju je napad na ljudsku organizaciju koja posreduje izmedu Boga i ĉoveka. Samo Hrist, tvrdi Luter, ima na to pravo. Širenje reformacije u Evropi. - Reformacija se brzo širi Evropom, a njene pristalice deluju u Francuskoj, Engleskoj i švajcarskim kantonima, gde razvijaju specifiĉne oblike verske i drţavne organizacije. Reformacija se širi na Baltik, u Erdelj i delove Poljske, Ugarsku, juţnoslovenske zemlje (Hrvatska, Slo venija, Istra) i Skandinaviju. Danska prihvata luteranstvo kao

47

drţavnu veru 1537, koja se postepeno širi i u Norvešku. skoj luteranizam uvodi kralj Gustav Vaza (1527).

U Šved

Reformacija u Švajcarskoj. Cirih. - Verski ţivot u Švajcar skoj predstavlja deo reformacije u Nemaĉkoj, iako delom nastaje nezavisno od nje. Najistaknutiji predstavnici reformacije u Švaj carskoj su Ulrih Cvingli (1484-1531) i Ţan Kalvin (1509-1564). Humanist i pristalica Erazma, poznavalac Starog zaveta, neo platonista i spisa crkvenih otaca, Cvingli daje podsticaj refor maciji u Švajcarskoj izborom za pastora crkve u Cirihu (1518). Upoznat sa Luterovim idejama i prodajom indulgencija, Cvingli poĉinje 1519. reformnu delatnost. U periodu od 1520. do 1525. reformacija u Cirihu dobija svoj potpuni oblik. Svoje uĉenje i poglede Cvingli izlaţe u delu Komentari o pravoj i laţnoj veri (1522) i narodu razumljivim propovedima, koje su pune patriot skih izjava i pomena savremenih zbivanja. Cvingli tvrdi da Sv. pismo predstavlja jedino uĉenje svakog hrišćanina, a da su papstvo, sakramenti i proslave pronalazak davola; duh je sušti na svega. Razlika izmeĊu Cvinglija i Lutera nastaje oko znaĉenja priĉešća. Cvingli tvrdi da hleb i vino ne mogu da predstavljaju duhovne vrednosti tela i krvi Hristove. Cvingli odbacuje tran supstancijaciju i Luterovo uĉenje o stvarnom prisustvu - kon supstancijaciji. Njihov sukob postaje nepomirljiv. Cvingli uţiva podršku gradskog veća Ciriha i to mu osigu rava uĉešće u politiĉkom ţivotu. Uklanjaju se slike, sveštenici se ţene i napušta sveta misa. Cvingli istiĉe korporativni karakter crkve, ĉime se sveštenici i laici izjednaĉavaju. Crkva postaje „sveta zajednica“ u kojoj su svetovni poslovi i crkvene molitve povezane. Reforma crkve dovodi do znaĉajnih društvenih pro mena: zatvaraju se samostani i oduzima njihova imovina, a po moć siromašnima i bolesnima pruţa grad. Gradska uprava širi svoju vlast i uz podršku crkve nameće ĉvrstu disciplinu. Sud nadgleda ţivot u gradu i kaţnjava prestupnike. Prisustvo crkve nim sluţbama postaje obavezno 1529, a nedolazak se kaţnjava. Crkva i grad zajedniĉki vrše kontrolu, što će prihvatiti i Kalvin u Ţenevi. Disciplina je osnova za obrazovanje, priprema za sveti ţivot. Cvinglijev doprinos reformaciji je njegovo humanistiĉko verovanje u ĉoveka kao tvorca svete zajednice na zemlji. Njegovo potpuno povezivanje sa drţavom ne slede drugi protagonisti re formacije. Cvingli ne uspeva da pridobije druge kantone za svoje uĉenje. Strah od centralizma i drţanje Habsburgovaca onemo gućuju njegove politiĉke planove. Sukobi u konfederaciji dovode do rata izmedu kantona, u kome je Cirih poraţen, a Cvingli gine u bici kod Kapela (1531). Ţan Kalvin. - Cvinglijev neuspeh u Cirihu ne znaĉi kraj uticaja verskih reformatora u Švajcarskoj. Ţan Kalvin, jedan od najistaknutijih teologa reformacije, stvara veru koja osvaja veli ki deo Evrope i sveta. Kalvinovo humanistiĉko i pravniĉko obra

48

zovanje i poznavanje filologije daju njegovim verskim koncepci jama i društveno-politiĉkim shvatanjima posebnu ubedljivost. Stav prema Sv. pismu je strogo nauĉan, kao što je stvaranje poje dinih institucija, u suštini, pravniĉko. Kalvin studira teologiju i pravo na Sorboni. Dolazi u dodir sa humanistima, koji na njega ostavljaju trajni uticaj. Na poziv Gijoma Ferela, pristalice refor macije, Kalvin napušta Francusku i 1536. dolazi u Ţenevu. Iste godine objavljuje svoje najvaţnije delo Institucije hrišćanske ve re, koje do kraja ţivota dopunjava i ispravlja. Institucije pred stavljaju klasiĉno delo protestantizma i izraz Kalvinovih shva tanja o mnogim politiĉkim, socijalnim i verskim pitanjima. Do lazak u Ţenevu je izazov za Kalvina, koji nalazi da reformacija ne zauzima znaĉajno mesto u ţivotu graĊana Protestanti ĉine manjinu u gradu; teološke polemike izmeĊu katolika i pristalica reformacije dovode Ţenevu do gradanskog rata; katoliĉki biskup odlazi iz grada 1533, a dve godine kasnije ukida se sluţenje mise. Blizina katoliĉke Savoje, otpor katolika u gradu i slabosti prote stanata dovode reformaciju u pitanje. Kalvin stvara teologiju i crkvu, doktrinu i praksu, koje nai laze na odobravanje mnogih. On previše ţuri, a njegovi metodi izazivaju kritiku. Dve godine posle objavljivanja Institucija (1538) Kalvin i Ferel napuštaju Zenevu. Do 1541. Kalvin ţivi u Strazburu, prati širenje reformacije, ĉita i piše. Njegovi politiĉki i socijalni pogledi i shvatanja dobijaju potpuni oblik i izraz. Iste godine se vraća u Ţenevu, gde ostaje do smrti, 1564. Kalvinovo versko uĉenje poĉiva na uverenju o boţanskoj uzvišenosti, Hristovom milosrdu i snazi vernika. Bog predstavlja daleku, snaţnu, zastrašujuću oĉinsku liĉnost. Ĉovek nije u stanju da osigura svoje spasenje ili shvati njegovu volju, pa ne moţe da osigura ni rajski ţivot. Kalvin odbacuje misao da ĉoveĉje delo odluĉuje o njegovoj sudbini. Neshvatljivo i nepromenljivo za ĉo veka ostaje Kalvinovo tvrdenje o postojanju izabranih i odbaĉe nih ljudi. Po njemu Bog odluĉuje ko će biti izabran, a ko odba ĉen. Tvrdnjom da se sudbina ĉovekova nalazi u boţjim rukama, Kalvin uobliĉava teoriju o predestinaciji. Ne treba ţaliti što je većina osudena na patnje; treba se radovati što će se neko spasti, pošto ĉovek zbog prvobitnog greha nema pravo da raĉuna na bo ţanske obzire. Spasenje je delo milosti koje se moţe opravdati Hristovom ţrtvom za ĉoveka. Uĉenje o predestinaciji ima zna ĉajne socijalno-psihološke posledice, koje se ogledaju u potrebi da se stalno radi, štedi, beţi od greha i ĉuva samouverenosti. Takvo drţanje potvrĊuje saznanje o spasenju. Kalvinovi verski i socijalni pogledi se udruţuju, a urnerenost je primetna u svim vidovima ţivota i rada. Ţeneva u doba Kalvina. - U nastojanju da ostvari idealnu versku zajednicu, Kalvin pretvara Ţenevu u grad spartanske discipline, uzdrţanosti i poslušnosti. Grad je oliĉenje reda u ko me se vlast nalazi u rukama nekolicine „izabranih“. Oni uprav ljaju uz „prećutnu saglasnost naroda“, koji je lišen uĉešća u

49

upravi. Kalvin smatra da crkva treba da bude odvojena od drţa ve, koja ne sme da se upliće u njene unutrašnje poslove i organi zaciju. Posebno mesto zauzimaju „neposredno pretpostavljene“ grupe, koje se nalaze iznad naroda, a ispod vladara. To su staleţi u Francuskoj i gradska veća u Nemaĉkoj. Takva politika je real na, pošto su kneţevi i gradovi saveznici u borbi protiv cara i savojskog vojvode, prvog i opasnog suseda. Filozofija vlasti u Ţenevi nema u sebi niĉeg demokratskog. Ţivot u Ţenevi podvrgava se kontroli, a vlast se nalazi u ru kama nekoliko porodica. Veliko i Malo veće odluĉuju o svim pi tanjima, a od 13.000 ţitelja grada, svega oko 1500 imaju pravo glasa. Kalvinovo delo Crkveni propisi (Ordonances Ecclesiasti ques, 1541) predstavlja model za druge zemlje Veće ima crkvenu vlast i oliĉava slobodu crkve od drţave. Clanovi veća obilaze grad i ţitelje i proveravaju ponašanje vernika. Ideja reda i zajed ništva igra znaĉajnu ulogu u Ţenevi. Ma koliko uvaţava knjiţev nost, umetnost i nauku, Kalvin se suprotstavlja ţivotu punom zadovoljstva i zabave. Konzistorijum nameće kazne za igranje, priĉanje i smeh za vreme crkvene sluţbe, ili zbog razgovora o po litiĉkim pitanjima ili ĉitanja romantiĉnih priĉa. Zatvaraju se ka fane, a nepoţeljni pojedinci proteruju iz grada ili kaţnjavaju smrću ukoliko dovode u pitanje postojeći poredak i organizaciju (Sebastijan Kastelio, Miguel Servetus). Sklad i red primetni su u Kalvinovom stavu prema socijal nini i ekonomskim pitanjima. On podrţava trgovinu pošto pove zuje ljude, a na novac gleda kao na sredstvo za napredak dru štva. Novac ne sme biti cilj za sebe, sredstvo za bogaćenje, već se mora koristiti prema zakonima pravednosti i u korist zajednice. To gledanje je raskid sa uĉenjem katoliĉke crkve i put za kapita listiĉki naĉin privredivanja. Luter osuduje uzimanje kamate, dok Kalvin pravi razliku izmedu zajma i kamate. Pozajmica u cilju podsticanja proizvodnje je prihvatljiva i nije greh. Kontrola cena hleba, vina i mesa je deo Kalvinovih napora za ostvarenje potpune zajednice. Kalvinizam se širi iz Švajcarske u Francusku, Holandiju, Škotsku, Englesku i Nemaĉku. Pored širenja dogmi, pastori Kal vinove crkve se suprotstavljaju pritisku drugih vera. Mnogobroj ne izbeglice dolaze u Ţenevu. gde prihvataju novu veru. Kalvi nove Institucije prevode se na francuski jezik (1559) i nailaze na odobravanje trgovaca. zanatlija i sveštenika, kojima je Ţeneva ideal. Kalvinov naslednik Teodor Beza (1519-1605) suoĉava se sa problemima izazvanim verskim ratovima i politiĉkim sukobi ma. On dosledno brani kalvinizam i još potpunije uobliĉava neke stavove (predestinacija). Prihvatljiv za ţitelje gradova i sitno i krupno plemstvo (Francuska, Škotska), kalvinizam pruţa utoĉi šte u nemirnim vremenima. Kao takav obuhvata sve društvene grupe koje se bore za svoja politiĉka prava. UvoĊenje kongrega cija, u kojima ĉlanovi crkve biraju sveštenika, koji u svetovnim pitanjima podleţu svetovnim vlastima, vid je demokratskog upravljanja crkvom.

50

U politiĉkim pitanjima kalvinizam doţivljava širom Evro pe potpunu transformaciju. Kalvin propoveda pasivni otpor ti raniji, pošto jedino Bog moţe da kazni rdavog vladara. Takav stav se napušta u mnogim zemljama. Dţon Noks u Škotskoj i mnogi pisci u Francuskoj postavljaju temelje za suprotstavljanje i uklanjanje rdavih vladara i tirana. Kalvinizam postaje dina miĉna snaga i centar okupljanja. Kalvinisti Nizozemske prihva taju 1566. Belgijsku ispovest i ujedinjuju se; škotski parlament prihvata 1560. Versku ispovest. Uspeh Kalvinista u Engleskoj je manje zapaţen, dok se u Carstvu i istoĉnoj Evropi stvaraju snaţne kongregacije. Reformacija u Engleskoj. - Reformacija u Engleskoj ima politiĉke korene. Stupanje na presto Henrija VIII (1509-1547) podudara se sa dalatnošću pijetista, pristalica Erazma i antikle rikalaca. Pojava luteranizma i kalvinizma dovodi do sukoba sa Vatikanom. Henri VIII, ambiciozan, nemiran i agresivan, ţeli da uĉvrsti na prestolu dinastiju Tjudora. Njegova ţena, Katarina Aragonska, ne moţe da rodi naslednika prestola, pa Henri traţi od pape Klementa VII dispenzaciju (1527). Napori Henrija i nje govog prvog ministra, kardinala Vulsija, da privole papu ostaju bez uspeha. Henri gubi strpljenje i traţi od Parlamenta 1529. da donese odluku. Henri VIII ne pokazuje naklonost prema Luteru, iako pre govara sa njegovim predstavnicima. Zeli da dobije ustupke od katoliĉke crkve. On brani sveto priĉešće (1521) i dobija naziv branioca vere. Protestantizam se širi u Engleskoj protiv Henrijeve volje, iako ga on nenamerno podstiĉe. Od 1529. do 1536. Parlament donosi više zakona koji doprinose njegovom širenju. Do 1532. Henrijev cilj je da privoli papu i kler da prihvate njegov razvod. U maju 1533. Tomas Kranmer, nadbiskup kenterberij ski, poništava brak Henrija i Katarine. Ana Bolen postaje kralji ca i ubrzo se rada Elizabeta I. Naredne godine, 1534, Parlament donosi Zakon o suprematiji koji odreduje da kralj postaje „vrhovni poglavar engleske crkve“. Već 1536. Henri sprovodi eksproprijaciju crkvenih poseda. Nekoliko stotina manastira se zatvara, a njihovi ţitelji otpuštaju ili prelaze u sluţbu nove anglikanske crkve. Posledice ekspropri jacije su velike i nepredvidljive. Kralj uklanja otpor svojoj poli tici i stiĉe ogromno bogatstvo. Deoba crkvenih poseda Henri jevim pristalicama stvara i jaĉa novu klasu zemljoposednika (dţentriju). Prodor protestantizma postaje snaţan. Tome doprinosi Henrijeva politika (raskid sa papom, eksproprijacija, razgovori sa Luterom i Melanhtonom, šest brakova). Medutim, Henri ne ţeli da raskine sa katoliĉanstvom. Guši pobune katolika, ali se suprotstavlja svima koji šire Luterovo uĉenje. Engleski prevod Sv. pisma nailazi na Henrijevu osudu. Na njegov zahtev Parla ment donosi Zakon šest ĉlanaka (1539) koji proglašava da su transupstancijacija, misa, celibat, nevinost i ispovest obavezni

51

za sve Engleze. Prestupnici bivaju surovo kaţnjavani. Pred kraj ţivota Henri VIII istupa opreznije protiv protestanata, koji šire svoje uĉenje, ali ĉekaju bolja vremena. Edvard VI (1547-1553), Henrijev maloletni naslednik, uklanja, uz pomoć savetnika (Somerset) Zakon šest ĉlanaka i za branu širenja Sv. pisma na engleskom. Kranmer uvodi novu sluţbu u crkvu (1549). Naredne godine Parlament prihvata Moli tvenik anglikanske crkve. On biva preraden 1552, ali ostavlja mnoga pitanja doktrine otvorena i dvosmislena. U njemu se tvrdi da je katoliĉki, ali sadrţi mnoge odredbe evropskog protestanti zma. Sloţena katoliĉka sluţba se uklanja, slike i knjige se uni štavaju, uvodi se priĉešće, a sveštenici postavljaju u sva zvanja. Anglikanska doktrina ostaje nepotpuna pošto Edvard umire 1553, a Marija (1553-1558), kći Katarine Aragonske, poznata kao „Krvava“, stupa na engleski presto. Tok reformacije se zaustavlja. U nastojanju da Englesku vrati u krilo katoliĉke crkve, Marija se rukovodi verskim, a ne politiĉkim razlozima. Već 1554. Parlament opoziva zakone Henrija VIII i Edvarda VI. Protestan ti, od Kranmera do obiĉnih vernika, bivaju proganjani ili spalji vani. Mnogi beţe u Evropu (Frankfurt, Strazbur, Ţeneva), gde utvrduju svoje verske dogme. Uprkos svih napora, Marija ne uspeva da osnaţi katoliĉanstvo ili povrati oduzeta imanja. Njena svirepost podstiĉe na otpor. Englezi oduševljeno pozdravljaju Marijinu smrt i stupanje na presto Elizabete I (1558-1603). Ona ţeli povratak anglikanske crkve, ali istupa oprezno i uzdrţano. Prilike u Evropi i stanje u zemlji zahtevaju takvu politiku. Pod pritiskom puritanaca, Parlament donosi 1559. Zakon o uniformnosti i vraća Edvardov Molitvenik u upotrebu. Zakon dopušta širu versku toleranciju, mada delovi katoliĉkog ceremonijala ostaju na snazi. Konaĉno, Trideset devet ĉlanaka anglikanske crkve (1563) utvrduju novu dogmu i potvrduju verske slobode. Kralj postaje vrhovni poglavar u crkvenim i svetovnim pitanjima. Zakon stupa na snagu 1571. Puritanci. - Napori Elizabete I da nametne svoju volju u verskoj politici nailaze na otpor u Parlamentu, gde grupa ver skih radikala, puritanaca, stiĉe veliki uticaj. Puritanci ţele da „proĉiste“ crkvu od ostataka katoliĉke dogme i ceremonije. Pu ritanizam pokazuje raznovrsnost pogleda na verski ţivot. Jedni se zalaţu za svetu hrišćansku zajednicu, koja ne zahteva disci plinu već postoji kroz boţansku inspiraciju. Drugi su protiv to ga. Iz ovog pokreta se razvija kongregacionalizam. Povratnici iz Evrope donose uobliĉene predstave o crkvi. Kalvinovo uĉenje o predestinaciji, umerenosti i posvećenost.i uzima maha u Engle skoj. Puritanci objavljuju ţenevsku Bibliju, zalaţu se za propo vedi u crkvi, što ugroţava anglikanizam, bore se protiv greha i podstiĉu poboţnos±. Prihvataju kraljicu kao guvernera crkve i ne pokazuju interesovanje za njen spoljašnji oblik. Puritanci su u manjini, ali buĉni, ĉije poglede ponekad prihvata i anglikanska

52

hijerarhija. Razlike izmedu anglikanaca i puritanaca su primet ne. Prvi su skloni da prihvate ĉovekovu slobodu volje i sposob nost da sam odluĉuje, dok drugi istiĉu greh i predestinaciju. Pu ritanci odbacuju širinu koju prihvata anglikanska crkva, a za htevaju jasnoću i odluĉnost. To dovodi do sukoba sa Elizabetom. Puritanci traţe (1572) uklanjanje svih teoloških nedoslednosti i ostataka „papistiĉke prakse“ i Parlament podrţava njihove predloge. To stalno podstiĉe sukobe sa vladarom, ĉije finansije zavise od Parlamenta. Parlament je snaţan i Elizabeta ţeli da iz begne sukobe sa njim, što pokazuje da verski sporovi jaĉaju u gled i mesto Parlamenta. Političke teorije protestantizma i katoličanstva. Politiĉke i verske prilike sredinom XVI veka, kao posledica širenja refor macije, veoma su sloţene. Protestantizam je snaţan, ali je otpor njegovom širenju primetan na mnogim stranama. Drugi sabor u Trentu i stupanje na papsku stolicu pape Pavla IV (1555-1559) ukazuje na pojaĉani otpor katoliĉanstva. Španija ostaje u okviri ma katoliĉke crkve, a Filip II (1556-1598) predvodi borbu protiv protestantizma u Evropi. Sukobi izmedu katolika i protestanata su stalna pojava, kao i borba izmedu raznih protestantskih de nominacija. Verske borbe su deo sukoba velikih sila za domina ciju u Evropi i Americi. U tim borbama nastaju znaĉajne politiĉke teorije i gledišta o prirodi kraljevske vlasti, otporu, suverenitetu, verskoj toleran ciji i drugim pitanjima. One doprinose jaĉanju kraljevske vlasti. Kalvin i Beza uobliĉavaju teorije otpora, koje nalaze izraz u spi sima hugenota. Spis Fransoa Otmana Franco-Gallia (1573) uka zuje da vlast potiĉe od naroda, da su staleţi izraz njegove volje i da moraju da dele vlast sa njima. Teorija ugovora izmedu boga i ĉoveka, popularna u srednjem veku, dobija svoj izraz u delima hajdelberške teološke škole i hugenota. Ugovor obuhvata sve ljude na zemlji i polazi od pretpostavke da vlast potiĉe od naro da. Spis Zaštita od tirana (Vindiciae Contra Tyrannos, 1579), ne poznatog Francuza, predstavlja izraz takvih stremljenja i shva tanja. Ugovor izmedu naroda i vladara je od posebnog znaĉaja. Sve dok vladar ispunjava obaveze, a njegova vlast je boţanskog porekla, narod mu duguje poslušnost. U protivnom narod, po sredstvom staleţa, moţe da ga ukloni. Kralj postaje ljudsko biće, lišen vanzemaljske snage i moći; on mora da ispunjava svoje obaveze kao i drugi hrišćani. Pozivanje na staleţe je napor da se izbegne socijalna revolucija. Vindiciae se zalaţu da staleţi ĉuva ju pravu veru, ravnopravnost i pravdu. i saradnju sa kraljem u svim pitanjima. Takvo uĉenje hugenota je posledica Bartolo mejske noći (1572). Za razliku od hugenota, škotski kalvinisti traţe da obiĉan narod vodi borbu protiv tiranije. Predstavnik politiĉkog i ver skog radikalizma u Škotskoj je Dţon Noks (15U5?-1572). Sukobi Engleske i Francuske za uticaj u Škotskoj dcvcxcle do rata izmedu dve zemlje (1513), jaĉanja katoliĉkog uticaja u Škotskoj (1542) i

53

pobune protiv škotske kraljice Marije (1547). Noks podstiĉe i podrţava narod i plemstvo protiv Francuske. Ustanak (1557) se završava pobedom i trijumfom kalvinizma (1566). Hugerloti i kalvinisti razilaze se u svojim politiĉkim stavovima. Prvi naginju ustavnim promenama, dok su drugi radikalniji u svojim sta vovima. Katolici takode daju doprinos razvitku politiĉke misli. Nji hov stav je sliĉan stavu hugenota i nastaje u toku verskih ratova. Teoretiĉari Lige tvrde da vlast dolazi od naroda i da kralja ti ranina svako moţe ubiti. Rober Belarmin (1542--1621), teoretiĉar Lige, smatra da apsolutista moţe biti uklonjen ako vreda dušu naroda, ali to moţe da uĉini jedino papa. Stav Belarmina nastaje povodom pretenzija hugenota Anrija Navarskog (1589-1610) na francuski presto. Jezuita Huan de Marijana smatra da je ubistvo Anrija III (1574-1589) opravdano i da to moţe svako da uĉini. Verski ratovi u Francuskoj podstiću razvoj politiĉkih teorija o vlasti i njenom odnosu prema narodu i veri. Ţan Boden i teorija suvereniteta. - Verski ratovi i njihove posledice dovode do stvaranja teorije o suverenitetu, centralnoj vlasti i ulozi staleţa u drţavi. Bodenovo delo Republika (1576) is tiĉe da u svakoj zemlji mora da postoji vrhovna vlast koja ima ulogu u stvaranju i sprovoĊenju zakona. Tako nastaje teorija o politiĉkoj vlasti. Dok se ranije deli, suverena vlast sad postaje centralna i nedeljiva. Novo uĉenje je odgovor teorijama hugeno ta i katolika, odbrana apsolutistiĉke monarhije. Potvrda „bo ţanskog porekla kraljevske vlasti“ je nesumnjiva, pa niko osim Boga ne moţe da ukloni vladara sa prestola. Anri IV koristi Bo denovo uĉenje da uspostavi kontrolu nad crkvom u Francuskoj i spreĉi uplitanje Vatikana u unutrašnja pitanja; Elizabeta I (1558-1603) koristi teoriju u borbi protiv katolika i puritanaca. Teorija nailazi na podršku drugih vladara i doţivljava nagli uspon. Crkva nastoji da nade svoje mesto u novonastalim okolno stima. Đovani Botero (1533-1617) u delu Drţavni razlozi (1589) iznosi stav katolika; prihvata Bodenovu teoriju i u njoj nalazi identiĉnost interesa izmedu crkve i vladara. Saradnja izmedu njih je neophodna da bi se postigao ţeljeni cilj. U tom sluĉaju do zvoljena je upotreba svih sredstava. Ideja apsolutistiĉke monar hije dobija na snazi verskim sukobima koji menjaju tradicional ne odnose i snage. Jedini naĉin da se utiĉe na politiku vladara ostaje ukljuĉivanje politiĉkih stremljanja i gledišta u tradicio nalne okvire hrišćanstva. Verski radikalizam. Uprkos zbliţavanju protestantizma i katoliĉanstva sa vladarima, radikalizam dobija nove izraze i pri stalice. Radikalna misao se pokazuje u razliĉitim vidovima. Za jedniĉka svima je vera u ĉovekovu obnovu posredstvom Sv. du ha; ĉovek je osloboĊen greha i moţe da ţivi u svetoj zajednici jednakih ljudi. Medu radikalima se istiĉu menoniti u Holandiji,

54

huteriti u Moravskoj, pristalice Petera Ramusa (1515-1572) u Francuskoj i puritanci u Engleskoj. U Italiji radikalizam dobija poseban vid kad se isticanje ĉoveka, u skladu sa humanistiĉkim shvatanjima, udruţuje sa poduhovljenjem vere. Sebastijan Ka stelio u svom spisu O jereticima (De Heareticis, 1554) tvrdi da je snaga duha najjaĉa, ĉime hrišćanstvo svodi na vrlinu. Odbacivanje spoljnih sliĉnosti od strane radikala otvara put verskoj toleranciji, iako se luteranska i kalvinistiĉka crkva suprotstavljaju takvim teţnjama. Okoštavanje dogmi potvrduje se prihvatanjem verskih konfesija, ĉije se odredbe nalaze u ver skoj literaturi obaveznoj za njene pripadnike. To su Luterov Ka tekizam, Augsburška konfesija i odredbe Šmalklandske lige. Ra dikali zauzimaju drukĉiji stav prema protestantskoj veri. Oni ţe le veru i crkvu otvorene idejama i traganjima za pravom verom. Raznovrsnost stavova, odbacivanje tradicionalnih dogmi i isti canje jednakosti pruţaju priliku za jaĉanje ideje tolerancije. Verski i politiĉki sukobi u XVI veku doprinose takode po javi skepticizma i verske uzdrţanosti. Predstavnik skepticizma je Mišel Montenj (1533-1592), koji smatra da sumnja u sve pred stavlja najdragoceniju ĉovekovu vrednost. Ĉovek ne moţe da prihvati nešto kao konaĉno, ali moţe da ukaţe svojim umom šta je razumnije od dve stvari. Ĉovek i njegova vera mogu da stvore sumnju i nepotpuno mišljenje. Montenjov stav predstavlja teţak udarac veri uopšte, a oţivljavanje stoicizma olakšava širenje njegovih shvatanja. Protivreĉnosti koje donosi reformacija su nesumnjive i ne pomirljive. One podstiĉu verske strasti, sumnje ili teţnju za ţivo tom u skladu sa verskim dogmama. Primetni su takoĊe toleran cija i politiĉki metodi ranije neprihvatljivi. Versko oduševljenje je prisutno na raznim stranama (radikali, puritanci), a katoli ĉanstvo dobija novi zamah krajem XVI veka. Svetovne ideje se probijaju u prvi plan, a verska koegzistencija u okviru drţave postaje moguća. Jaĉanje centralne vlasti i ideje o suverenitetu prirodna je posledica verskih i politiĉkih promena izazvanih reformacijom.

55

IV

KATOLIĈKA REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA

Zahtevi za unutrašnjim reformama u katoliĉkoj crkvi jav ljaju se još pre pojave Lutera. Njegova teologija i širenje prote stantizma pojaĉavaju takve zahteve. Pristalice Erazma i pristali ce starih shvatanja o ulozi hrišćanstva istupaju zajedniĉki. Pozi vanjem na stare vrednosti i unutrašnju ĉistoću, vernici će biti u stanju da se suprotstave protestantima. Pot.reba za reformom dobija u snazi širenjem novih ideja i uĉenja u Italiji, koje prihva taju obrazovani i obiĉni ljudi. Katoliĉka reformacija, koja zapo ĉinje istovremeno kad i protestantizam, dobija snaţan zamah i postiţe znaĉajne uspehe širom Evrope. Katolička crkva i reforma. - Mnoge pojave u prošlosti ot krivaju uzroke krize katoliĉke crkve i razloge uspona protestan tizma. Najznaĉajniji je nedovoljan broj obrazovanih sveštenika. Mnogi biskupi ţive izvan svojih dijeceza, na dvorovima kneţeva, vladara, u Vatikanu ili imaju pod svojom kontrolom više većih ili udaljenih dijeceza. Veliki broj biskupa obavlja politiĉke, a ne verske duţnosti i poslove. Visoki prelati ĉesto esto ne pokazuju. do voljnu odluĉnost u borbi protiv novog uĉenja (u Nemaĉkoj odbi jaju da sprovode papsku bulu protiv Lutera) ili poslušno slede zahteve vladara (Vulsi, Kranmer u Engleskoj). Prepušteni sebi, vernici prihvataju pijetizam ili Erazmov humanizam što slabi otpor širenju protestantizma. Stvaranje pojedinih bratstava u Italiji (Sv. Jeronima u Vićenci 1494, Boţanske ljubavi u Rimu 1 5 1 7 ), koja ukljuĉuju ugledna svetovna i duhovna lica, predstav lja prethodnicu crkvenoj reformi. Oni se zalaţu za molitve, ĉesto ispovedanje, priĉešće i milosrdni rad, ĉime postavljaju osnov za reformu crkve. Izbijanje i širenje reformacije podstiĉe nove napore unutar crkve; oni uţivaju podršku papa i najistaknutijih predstavnika Vatikana. Sa Hadrijanom VI (1522-1523), koji zastupa postavke Erazmovog humanizma, okonĉava se niz renesansnih papa. Nje govi naslednici, iako ne uvek potpuno, pokazuju uzdrţanost, od luĉnost i imaju odredene ciljeve. Lav X (1513-1521) i Klement VII (1523-1534) pokazuju primetne politiĉke sklonosti. Klemen tova politika dovodi do pljaĉke koju su Karlovi najamnici, kato-lici i protestanti izvršili u Rimu 1527. Pljaĉka Rima (saccc di Roma) izaziva zapanjenost katolika širom Evrope; ona dovodi do potpunog raskida sa renesansnim ponašanjem papa i odva;janja Engleske od katoliĉke crkve.

56

Papa Pavle III (1534-1549), uvida potrebu za reformama. Uveren da dotadašnja nastojanja nisu donela ţeljene rezultate, on stvara komisiju (Kontarini, Redţinald Pol i Đan Pjetro Kara fa) sa ciljem da pripremi predloge za budući rad. Komisija uka zuje na postojanje mnogih slabosti u crkvi i traţi da se one uklo ne. Predlozi, u dokumentu poznatom pod nazivom Savet za reformu crkve (Consilium de Emendanda Ecclesia, 1537), sadrţe kritiku stanja u crkvi, ali otkrivaju i konzervativni karakter ĉlanova komisije. Consilium oštro osuduje korupciju, rĊave savetnike, lenjost sveštenstva i srebroljubivost biskupa. Papstvo dolazi pod udar komisije, koja traţi i cenzuru knjiga, kontrolu nad filozofskirn razmišljanjima i uklanjanje nepodobnih dela (Erazmo) iz škola. Korupcija i sloboda predstavljaju jcdnake opasnosti za crkvu. Consilium nije program reforme katoliĉke crkve. On pro poveda ĉistoću, poboţnost i nadzor nad obrazovanjem. Njegovi sastavljaĉi zalaţu se za diskusiju sa protestantima, što uţiva podršku Karla V. Sabor u Regensburgu (1541) predstavlja poku šaj zaleĉenja šizme. Uprkos poĉetnih uspeha (pitanje doţivljava nja posredstvom vere, uloga Hrista izmedu Boga i sveta), razgo-vor se prekida na pitanju transupstancijacije. Bez obzira na velika oĉekivanja, sporazum nije postignut i to dovodi do novih papinih radikalnih odluka. Istovremeno, predlozi Consiliuma nailaze na otpor Kurije i biskupa koji ţive van svojih rezidencija. Crkveni redovi. - Ĉistoća, poboţnost i nadzor nad obrazo vanjem ubrzo postaju osnovni ĉinioci i podsticaji za stvaranje novih i oţivljavanje rada starih crkvenih redova. Stari redovi se nalaze u krizi, ĉemu doprinose papske svetovne sklonosti. Postoji dilema da li osnivati nove ili obnoviti stare redove. U prvoj polovini XVI veka stvara se nekoliko redova koji svojim radom vidno utiĉu na verske prilike u Evropi. Redovi se prihvataju sa okleva-njem, u ĉemu prednjaĉe papa i vatikanska hijerarhija, zaplašeni njihovom nezavisnošću, ţarom i opasnošću od nove šizme. Ipak, ţar, strpljenje, odanost, ţelja za svetaĉkim ţivotom i bor benost uveravaju pape da je stvaranje redova u skladu sa crkve nim potrebama, njihova vera ĉvrsta i organizacija snaţna i efi kasna. Medu novim redovima istiĉe se Kapucinski, osnovan 1529, ĉiji pripadnici, u skladu sa uĉenjem sv. Franje Asiškog, ţi ve u siromaštvu i bave se milosrdnim radom. Red širi svoju de latnost izvan Italije i stiĉe veliku popularnost. Kardinal Karafa osniva Teatinski red (1524), koji se bavi propovedanjem i prido bijanjem vernika; Kartuzijanski red vodi uzdrţanu versku bor bu. Barnabiti, ursulinke i konventualci propovedaju potpuno si romaštvo; osnovni ciljevi ovih redova su propovedanje i pruţa nje pomoći narodu u vreme prirodnih katastrofa. Stvaranje novih i obnavljanje starih redova podstaknuto je konzervativnim verskim teţnjama, pre svega ţeljom da se obnovi stari verski ideal hrišćanstva. Njihova organizacija uobliĉava se u skladu sa tim ciljem. Naglasak na propovedanju i milosrdnorn

57

radu je naĉin da se dopre do masa. Takva delatnost istiĉe nes klad izmedu ideala i nereformisane crkve. Bernandino Okino, starešina kapucina, napušta red i prelazi u protestantizam, ot krivajući nesklad i pretnje sa kojima se suoĉavaju pape i crkva. Ignacije Lojola i jezuiti. - Najpoznatiji i najuticajniji medu novim redovima bili su jezuiti ili Društvo Isusovo (Societa Gesu). Njegov osnivaĉ, španski plemić Ignacije Lojola (1491-1556), je vojnik, vizionar i mistik. Ranjen u bici kod Novare (1521), Lojola ĉita verske knjige i postaje oduševljeni sluga boţji. Odluĉan u svojim namerama, podvrgava se surovoj disciplini, koju nameće svojim istomišljenicima. Oni se zaklinju (1534) da će papu sluţiti u sv. zemlji ili drugde. Statut reda pruţa izglede na uspeh svojom militantnom organizacijom i poboţnošću. Posle mnogo okle vanja, papa Pavle III prihvata red (1540). Njegovi ciljevi i metodi jasno su uobliĉeni u Lojolinim Duhovnim veţbama (1548). Osnovni cilj je disciplina uma i tela, sposobnost da iz vršava sve što zahteva Hristovo uĉenje. Red se razlikuje od dru gih redova, a Lojolina liĉnost nameće se u svemu. Zadatak reda je da se suprotstavlja protestantizmu i vaspitava omladinu. Je zuiti uĉestvuju u svim zbivanjima, istiĉući se svojom uĉenošću, drţanjem i upornošću. Odani papstvu i njegovoj politici, jezuiti izazivaju istovremeno mrţnju i oboţavanje. Oni su savetodavci i ispovednici vladarima i kneţevima, propagandisti katoliĉanstva liĉnom hrabrošću i upornošću. Njihova borbenost, autonomija i prisustvo u svim vidovima verskog i politiĉkog ţivota su ne osporni. U društvenim pitanjima, oni zauzimaju konzervativ ne stavove. Sabor u Trentu i reforma crkve. - Predlozi sadrţani u Con-siliumu nailaze na otpor crkvene hijerarhije, što spreĉava rad na reformi crkve. Neuspeh razgovora u Regensburgu (1541) pogor-šava po.loţaj papstva. Sve više jaĉa pokret za odrţavanje ekumenskog crkvenog sabora sa ciljem da radi na ujedinjenju crkve i sprovoĊenju neophodnih reformi u njoj. Pape oklevaju da sazo vu sabor, uvereni da će on ograniĉiti njihovu vlast. Najzad, papa Pavle III saziva Sabor u Trentu sa ciljem da utvrdi dogmatska pitanja i program reformi. U neposrednoj vezi sa verskim zbivanjima u Nemaĉkoj i pod nadzorom Karla V, Sa bor se sastaje u tri navrata (1545-1547, 1551--1552 i 1561-1562; Prvo zasedanje Sabora donosi više odluka o teološkim pitanji-ma: potvrduje se apostolska tradicija katoliĉke crkve, verzija Vulgate ostaje autentiĉni tekst Sv. pisma, odbacuje se prote-stantsko uĉenje o ljudskom grehu. Sabor potvrĊuje uĉenje o ĉo-vekovoj slobodnoj volji i valjanosti sakrameriata (svetog priĉeš ća). Reformna nastojanja Sabora ne donose oĉekivane rezultate Zabranjuje se drţanje više biskupskih zvanja, ali se pitanje odsustva biskupa iz svojih sedišta ne rešava. Drugo zasedanje Sabora (1551-1552) potvrduje Hristovo ,,stalno prisustvo“ u sve -

58

tom priĉešću i istiĉe znaĉaj usmenog ispovedanja. Zahtevi protestanata u Saboru dovode do prekida njegovog rada. Treće zasedanje Sabora odlaţe se deset godina. Papa Pavle IV (1555-1559) odbija da sazove Sabor zbog straha da će on sma njiti papsku vlast i izglasati reforme kojima se papa protivi. Pije IV (1559-1564) saziva treće zasedanje Sabora (1561). Protestari tizam je u ofanzivi širom Evrope, Karlo V je mrtav, a Francuska se suoĉava sa verskim ratom. Teološka pitanja - misa i uioga sveštenika u njoj lako se rešavaju, potvrduje se i oboţavanje iko na (svetaca). Pitanje drţanja biskupa izaziva oštru polemiku u Saboru. Francuski prelati traţe veću crkvenu vlast biskupa, ĉe mu se protive kurija i Italijani. Reformatori traţe da biskupi obavljaju svoje funkcije po boţjem pravu (iur e divino), ĉime se dovodi u pitanje papska vlast nad njima. To pitanje ne nalazi mesto u dekretima Sabora. U njima se zabranjuje drţanje više biskupija, zahtevaju ĉeste vizitacije dijeceza i odreĊuje školo-vanje sveštenstva. Jedna od najvaţnijih odluka Sabora je da sva ka dijeceza ima semenište. Od crkvenih redova se oĉekuje do slednije ispunjenje obaveza. Pije IV potvrĊuje odredbe Sabora (1564) i stvara komisiju za njihovu primenu. Zelja Karla V da se postigne sporazum sa protestantima ostaje neostvarena. Dekreti Sabora u Trentu predstavljaju potvrdu nepopustljivosti katoliĉke crkve u pitanji ma dogme. Ona odbacuje svaki kompromis u pitanjima transup stancijacije, vaţnosti ljudskog dela, odbacivanju privatnih uverenja i odrţanju celibata. Sabor razjašnjava i potvrduje pita nja doktrine, discipline i organizacije crkve. Papstvo izlazi oja ĉano. Odluke Sabora dovode do potpunog razlaza u hrišćanskom svetu. Otvaraju se dva puta: krstaški rat protiv protestanata ili mirenje sa postojećim stanjem. Sabor se odluĉuje za prvi. Iako ne dovodi odmah do bolje organizacije i veće efikasnosti crkve, Sa bor priprema temelje za duhovno i politiĉko oţivljavanje kato liĉanstva u XVII veku. Protestantizam i Nemačko Carstvo. Provodenje odluka Sabora u Trentu predstavlja najteţi problem sa kojim se suoĉa vaju papstvo i Carstvo. Papa Pije V (1566-1572), fanatiĉan, aske ta i agresivan, izraz je novih stremljenja u katoliĉkoj crkvi. Pod stiĉe vojvodu od Albe da se surovo obraĉuna sa protestantima u Nizozemskoj i traţi od Huana Austrijskog da uništi tursku flotu kod Lepanta. Sliĉan ţar pokazuje i jedan od njegovih nasledni ka, Sikst V (1585-1590). Nemaĉko Carstvo, kao centar protestantizma, privlaĉi nai veću paţnju. On se uĉvršćuje i širi, a nepostojanje snaţne cen tralne vlasti onemogućava borbu protiv njega. Ševerna Nemaĉka prihvata ĉvrsto protestantizam. Rajnska oblast je izloţena utica jima iz Nizozemske, Saksonije i Svajcarske, pa preti opasnost da prihvati novu veru. Ona se širi u Palatinatu, Virtenbergu i Bade nu. U gradovima Bavarske propovedaju luteranski sveštenici. Protestantizam se širi u Štajersku, Korušku i jugoslovenske

59

zemlje. Oko 1570. protestantizam stiĉe ĉvrst poloţaj u Ĉeškoj i Moravskoj, u gradovima i medu plemstvom. U ovom razdoblju dolazi do konaĉnog rascepa izmedu kal vinizma i luteranizma. Obe grupe priznaju da u njihovim uĉe njima postoje velike razlike. Luteranska Saksonija i kalvinistiĉ- ki Palatinat še neopozivo udaljavaju jedan od drugog. Pored toga, duhovna snaga pokreta slabi smrću Lutera i Kalvina. Po kret ne daje velike mislioce, a polemike postaju sterilne. Vera ne privlaĉi nove sledbenike. Augsburški ugovor (1555) dominira verskim ţivotom Car stva. Luterani i katolici nisu spremni da iskreno prihvate njego ve odredbe. Katolici traţe da se crkvi vrate imanja oduzeta posle 1552, što luterani odbacuju. Katoliĉki kneţevi tvrde da imaju pravo da proteraju protestante sa svojih teritorija. Ovi to sma traju povredom sporazuma o toleranciji. Proterivanje protesta nata iz katoliĉkih oblasti, oduzimanje prava da drţe propovedi, zabrana vršenja javnih funkcija i drugi izazivaju stalne sukobe. Odsustvo ĉvrste vlade objašnjava ovakvo stanje u Nemaĉ koj. Sabori su neefikasni, a vladari vode politiku koja pogoduje njihovim politiĉkim i teritorijalnim pretenzijama. Nema plana za rešenje verskog pitanja u Nemaĉkoj. Habzburgovci, vezani za moćnu Spaniju, imaju mogućnosti da utiĉu na verski ţivot u Carstvu. U drugoj polovini XVI veka na prestolu su slabe liĉno sti. Ferdinand I (1556-1564), iako dobar katolik i prijatelj jezui ta, obezbeĊuje svojim protestantskim podanicima verski mir. Maksimilijan II (1564-1576) ostaje, uprkos napora jezuita i pro testanata, po strani od verskih sukoba, pa ne doprinosi njihovom rešavanju. Vladavina Rudolfa II (1576-1602) pogoršava prilike u Carstvu. Njegovo ekscentriĉno ponašanje, mrzovoljnost i nauĉ niĉka povuĉenost ne pomaţu rad na rešavanju verskih problema. Protivreformacija u Carstvu odvija se pod nadzorom ba varskih nadvojvoda i jezuita. Lojola uvida veliki znaĉaj obrazo vanja na humanistiĉkim naĉelima, sa naglaskom na kulturnim i slobodarskim sklonostima. Jezuitsko obrazovanje se okreće spo sobnim, bogatim i uticajnim. Oni stiĉu izvanredno obrazovanje i razvijaju sposobnost da o svemu raspravljaju. Gvozdena duhov na disciplina postaje osobina svakog uĉenika. Sredinom XVI ve ka jezuiti osnivaju škole širom Carstva. Stiĉu kontrolu nad Uni verzitetima u Beĉu (1551), Kelnu i Ingolštatu (1556) i Minhenu (1559). Osnivaju škole u Bonu, Majncu, Špajeru i Vircburgu. Je zuiti posvećuju posebnu paţnju Beĉu, gde deluje Petar Kanisio, u koga car ima poverenja. Jezuiti pridobijaju Ferdinanda Štajer skog da protera deset hiljada protestanata iz svoje teritorije; kao car, on predvodi katoliĉke snage u tridesetogodišnjem ratu. Jezuiti postiţu veliki uspeh u Poljskoj. U njoj luterani i kal vinisti nesmetano obavljaju svoju propagandu. Kraljevska vlast je ograniĉena velikim pravima plemstva. U zemlji nema snage koja moţe da spreĉi širenje verske agitacije. Luterani i kalvinisti se ujedinjuju 1570, ali savez nije ĉvrst; 1565, uz kraljevu pomoć, jezuiti preuzimaju kontrolu nad školstvom u Poljskoj. Delatnost

60

jezuita dovodi do pretvaranja Poljske u jednu od katoliĉanstvu najodanijih zemalja u Evropi. Protivreformacija ruši veze izme Ċu Poljaka i Rusa. ' U Ceškoj i Moravskoj protivreformacija nailazi na veći ot por. Tamo protestantizam prihvata većina stanovništva. Njihov otpor katoliĉanstvu potiĉe iz husitskog pokreta. Rudolf II poku šava da obnovi katoliĉanstvo u Ĉeškoj: postavlja katolike na vaţne poloţaje, imenuje jezuite za misionare i objavljuje zakone protiv ĉeških kalvinista. Uprkos tome, ĉeški sabor ustaje protiv Rudolfa (1609), koji je primoran da objavi „Carsko pismo“ u ko me garantuje najšire verske slobode u Evropi. Verski mir stvoren u Augsburgu biva poremećen 1609. Car ski sabor se rastura 1608, kad protestantski zastupnici organizu ju njegov bojkot. Nemaĉki protestantski kneţevi stvaraju (1609) Protestantski savez u cilju samoodbrane. Na njegovom ĉelu se nalazi izbornik Palatinata. Kao odgovor na to, katoliĉke drţave na ĉelu sa Bavarskom stvaraju Katoliĉku ligu. Obema stranama nedostaje unutrašnje jedinstvo zbog meĊusobnih sukoba njiho vih ĉlanova. Ipak, nastoje da izbegnu oruţani obraĉun. Takvo stanje traje do 1618, kad izbija kriza oko Ĉeške. Čovek i vera. - Odluke Sabora u Trentu i upornost jezuita doprinose da vera postane bliţa ĉoveku. „Stvarno prisustvo“ u misi, oboţavanje svetaca i sveto priĉešće prisutni su u raznim vi dovima, pre svega u ĉudima. U tome je nastavak narodnog vero vanja i prisutno je medu katolicima i protestantima. Crkva i vla dari podstiĉu hadţiluk i verske procesije. Crkvena muzika se podstiĉe, ali uz nju ostaje i narodna muzika koja se sluša u procesij ama. Ona se ĉuva meĊu protestantima i katolicima. U narodu postoji veza izmeĊu tradicije i trenutnog stanja vere. To usporava uĉvršćivanje reformisane crkve. Ţivot sveštenika u konkubinatu tešxo se iskorenjuje. Katoliĉka crkva spretno koristi ĉovekovu poboţnost. Lu ter, a naroĉito Kalvin istiĉu ĉovekov greh i predestinaciju. Kato liĉka crkva veruje u slobodnu volju, pa pravi razliku izmedu smrtnog greha i greha koji se moţe okajati. Pošto ĉovek greši, on mora da se pripremi da izabere pravi put i da osigura boţji opro štaj. Crkvena liturgija će pomoći grešnom ĉoveku da upravlja svojim ţivotom. Mnoge kulturne vrednosti nastale iz razliĉitih shvatanja ĉoveka i njegovih sposobnosti postaju vidljive širom Evrope. Ka toliĉanstvo i protestantizam odreduju razliĉite vrednosti. Ljudi u juţnoj i severnoj Evropi imaju zbog toga razliĉit pristup radu, zanimanjima, ĉitavom ţivotu. U katoliĉkom svetu stvari su jed nostavnije i manje ispunjene unutrašnjim protivreĉnostima (htenjima). Katoliĉka crkva predstavlja sigurnog vodiĉa koji, sa ĉovekovom poboţnošću, objašnjava razliku sa protestantskim naĉinom ţivota. U tom pogledu reformacija i protivreformacija dele Evropu i u stavu prema ţivotu.

61

Protestantizam i protivreformaciju primaju razliĉite dru štvene klase. Seljaštvo je u centru paţnje. Ono prihvata reforma ciju u borbi za svoja prava i kao novu veru. Sredinom XVI veka ono se u velikom broju vraća katoliĉanstvu zahvaljujući sjedi njavanju vere i narodne poboţnosti. Jezuiti se obraćaju višim društvenim slojevima, koji u katoliĉanstvu vide garanciju dru štvenog poretka. Pretnje katoliĉkoj crkvi dolaze od apsolutistiĉke monarhi je. Neke od njih uobliĉavaju svoju politiku u vreme sabora i ver skih ratova. Anri IV ne dozvoljava primenu dekreta iz Trenta u Francuskoj u strahu da će time ojaĉati poloţaj sveštenstva. Sliĉno postupa i Venecija. Ideja o nacionalnim crkvama stiĉe sve više pristalica i ugroţava dostignuća protivreformacije. Vladari i drţave pokazuju sklonost ka verskoj toleranciji, pozivajući se na ekonomske i politiĉke razloge. Reformacija ruši jedinstvo hriš ćanskog sveta; ona uništava carstvo Karla V i podstiĉe razvitak apsolutistiĉkih monarhija.

62

V

PRIVREDA I DRUŠTVO

Demografske promene. - Poslednjih decenija srednjeg veka u Evropi se dešavaju veliki demografski poremećaji i promene. Uzrok tome su razne zarazne bolesti, pre svega kuga, koje haraju Evropom. Smanjenje stanovništva razlikuje se od oblasti do oblasti. Raĉuna se da se evropsko stanovništvo tada smanjuje u proseku oko 40%. To traje od 1460. do 1500, posle ĉega dolazi do brzog porasta broja stanovnika. Povećanje stanovništva vidljivo je u Kraljevini Dveju Sicilija, Portugaliji, Španiji, Skandinaviji, Engleskoj Švajcarskoj, Nemaĉkom Carstvu, Francuskoj, Polj skoj i Rusiji, iako preciznih podataka za to nema. Raĉuna se da 1500. u Evropi ţivi izmedu 8(1 i 85 miliona ljudi, dok 1600. taj broj dostiţe oko 100 miliona. Popisi domaćinstava, zemljišne knjige, vojni spiskovi, knjige rodenih, venĉanih i umrlih su osnovni izvori za prouĉavanje demografskih promena. U tom pogledu pouzdaniji su podaci za gradove. Poĉetkom XVI veka ima svega pet gradova sa preko 100.000 stanovnika. To su Carigrad, Napulj, Milano, Venecija i Pariz. Do kraja veka neki od njih udvostruĉuju broj stanovnika, a 1600. još osam gradova dostiţe ili premašuje 100.000 stanovnika (Rim, Palermo, Mesina, Marselj, Lisabon, Sevilja, London, Antverpen, Moskva). Sliĉno je 1 sa manjim gradovima koji rastu velikom brzinom - Firenca, Libek, Beĉ, Augsburg, Nirnberg, Strazbur, Hamburg, Gdanjsk koji dostiţu izmedu 20.000 i 70.000 ţitelja. Od malog provincij skog grada Madrid postaje prestonica Španije sa 60.000 stanov nika i velelepnim palatama, ali i sa sirotinjskim straćarama. Rim, kome se svi dive, izgraden je u XVI veku (54 crkve, 60 pala ta, mnoge vile, proseĉene nove ulice, izgraden vodovod). To su za ono vreme veliki gradovi, iza kojih se nalaze mnogi srednji i mali gradovi koji rastu velikom brzinom. Gradovi. Uspon gradova potvrĊuje opšti porast evrop skog stanovništva i njegovu mobilnost. Priliv stanovništva u gra dove je znaĉajan ĉinilac u njihovom usponu. Stanovnici malih varoši i seljaci odlaze u gradove podstaknuti novim moguć nostima za zapošljavanje i boljim zaradama. Tome pogoduju poboljšanje saobraćaja (putevi, kanali), porast manufakturne proizvodnje, pretvaranje gradova u trgovinska, bankarska i ad ministrativna središta. Radni i ţivotni uslovi u gradovima se me njaju: grade se kamene kuće, dovode voda i kanalizacija, menja naĉin ishrane (meso, zaĉini), posvećuje veća paţnja higijeni i odevanju. Evropa doţivljava ĉeste gladne godine i epidemije za raznih bolesti, kao što je ona u Italiji od 1574 do 1575, koje pri

63

vremeno zaustavljaju ekspanziju stanovništva i gradova. Povre meni poţari uništavaju ĉitave gradove, a sa njima i legla zaraza, i prisiljavaju vlasti da grade nova naselja. Ţivot u gradovima razlikuje se od ţivota na selima. Njima se upravlja na drukĉiji naĉin, a gradski zidovi, katedrale i grad ska većnica su simboli zaštite, autonomije i posebnosti. Gra dovima upravlja patricijat sastavljen od bogatih trgovaca i po sednika, ponekad i plemića. Njihov sastav i uticaj razlikuju se od zemlje do zemlje, od grada do grada. Negde su zatvoreni u sebe (Venecija); dok su drugde povezani sa zemljišnorr aristo kratijom (Engleska, Libek). U nekim gradovima Kastilje do minira plemstvo, dok je u Antverpenu vlast u rukama bankara i trgovaca. U gradovima Sredozemlja ima robova; stanovnici su uglav nom zakonski slobodni, iako mali broj uţiva politiĉka prava. Ve ćinu stanovništva saĉinjava sirotinja. Ona ţivi u sirotinjskim predgraĊima poznatim po prostituciji, lopovima i ubicama. Sta novi u gradovima su mraĉni, prljavi i nc:zdravi, po ĉemu su naj poznatiji Napulj i Pariz. Zdravstvena zaštita je, ukoliko postoji, primitivna, a ĉišćenje gradskih ulica i iznošenje smeća poĉinje tek krajem veka. Siromaštvo i teški uslovi ţivota u gradovima dovode do ĉestih i krvavih pobuna. Udruţeni sa verskim fana tizmom, pokreti gradana predstavljaju veliku opasnost po vlasti u njima. Uprkos svega, gradovi ostaju privlaĉni za mnoge iz unutra šnjosti. Kafane, pozorišta, zabave, zapaljive propovedi, društvo i pomoć u nemaštini i bolesti, mogućnost da se poboljša ţivot do vode u njih mnoge ljude iz raznih krajeva. Većina doţivljava pot puno razoĉarenje. Nezavisnost i autonomija gradova zavise od snage drţavne vlasti. U Nemaĉkom Carstvu, gde se nalaze velike urbanizovane sredine i gde je centralna vlast slaba gradovi uţivaju visok ste pen slobode i autonomije. U Brabantu, Flandriji i Holandiji koncentracija gradskog stanovništva dostiţe do 50% ukupnog broja ţitelja. U drugim delovima Evrope taj procenat je mnogo niţi. Ekonomski snaţni gradovi uţivaju sliĉan poloţaj. Gradovi repu blike (Venecija, Đenova, Firenca) su nezavisne drţave. Libek, Nirnberg, Augsburg uţivaju nezavisnost. Gan, Briţ i Ipr uţivaju autonomiju, dok Antverpen i Amsterdam nemaju takva prava. Veći i snaţniji gradovi nameću vlast okolnim manjim gra dovima i oblastima (contada). Venecija, Đenova i Firenca to pre duzimaju zbog ekonomskih i politiĉkih razloga. Briţ i Gan to rade da zaštite svoju tekstilnu proizvodnju od lokalne konku rencije. Bazel zabranjuje useljavanje radnika u grad, zadrţava ih van gradskih zidina i tako spreĉava društvene sukobe i nemi re. U Nemaĉkom Carstvu takva praksa nema veći znaĉaj. Švaj carski gradovi nameću svoju vlast širokim oblastima. Konfede racija sa kantonima Švic, Uri, Untervalden i Glarus daje im kontrolu nad najamnicima i vojnu moć nesrazmernu njihovoj ekonomskoj snazi.

64

Tokom XVI veka evropski gradovi doţivljavaju razliĉite sudbine. Firenca prolazi kroz mnoge unutrašnje nemire i trpi pritisak spolja. Sukob izmeĊu republikanaca i Mediĉija dovodi do zbacivanja ovih poslednjih, kratkotrajne moći Đirolama Sa vanarole, dominikanca, vatrenog propovednika. Borba izmedu republikanaca i Mediĉija nastavlja se tokom ĉitavog veka. Vene cija je najmoćnija od svih italijanskih gradova republika. Kao takva ona se upliće u sukobe velikih sila oko Italije u kojima se otkrivaju njene slabosti. Nizozemski gradovi su prisiljeni da brane svoju autonomiju od nasrtaja burgundskih vojvoda i hab zburških careva. To je jedan od razloga revolucije u Nizozemskoj protiv Filipa II. Sliĉnu politiku vode francuski kraljevi. Sredi nom XVI veka kraljeva administracija kontroliše finansije i sud stvo u gradovima. Gradovi doţivljavaju velika razaranja u vre me verskih ratova i koriste slabost kraljevske vlasti da povrate nešto od svojih ranijih prava i autonomije. Kastiljski gradovi sukobljavaju se sa kraljevskom vlašću. Oni odbijaju da plaćaju poreze koje traţe vladari (Karlo V) za vodenje svoje imperijalne politike. Pobuna gradova izaziva 1520. i 1521. oruţani sukob koji se završava trijumfom kraljevske vla sti. Gradovi Aragona, Katalonije i Valensije uspevaju da oĉuvaju svoja prava. Tokom XVI veka većina gradova gubi svoju raniju nezavi snost ili autonomiju. To dovodi do snaţenja patricijsko-konzer vativnih snaga u gradovima. Javne sluţbe preuzimaju školovani pravnici, trgovaĉki sinovi, koji vremenom postaju „plemstvo to ge“ - „gospoda pera i mastionice“, kako ih nazivaju savremenici. Brakovima sa starim plemstvom uĉvršćuju svoj ugled i stvaraju ĉvrstu klasno svesnu kastu koja će dugo dominirati društvenim i politiĉkim ţivotom u Francuskoj. To dovodi do sve primetnijeg uĉešća plemstva u ţivotu gradova. U njima se grade velelepne palate i odvija ţivi društveni i politiĉki ţivot. Selo i seljaštvo. - Ogromna većina evropskog stanovništva ţivi na zemlji, na malim imanjima, u selima i malim varošicama. Seosko stanovništvo uţiva, osim izuzetno, slobodu kretania i raspolaganja svojom imovinom. Na svojim imanjima bavi se proizvodnjom dobara za trţište (vuna, konoplja, vino) i prede-njem vune, tkanjem, kovanjem metala. Tradicionalno selo dugo vremena odoleva pritiscima i ostaje nepromenjeno. Plemstvo, vlasnici zemlje, ubiraju svoje prihode od seljaka, naplaćuju po sebne daţbine, kazne, radnu rentu; u nekim zemljama plemstvo uţiva i sudsku vlast. Potreba za novcem i hranom utiĉe na poste penu promenu poloţaja seljaka. Feudalne rente zamenjuju se novĉanom, koja postaje sve prisutnija. Emancipaciia ne dovoeli uvek do poboljšanja ekonomskog poloţaja seljaštva. Njih feuda lac proteruje sa poseda i na njihovo mesto dovodi najamne rad nike, koji proizvode za trţište. Prisustvo starog i novog, tradicije i promena, ukazuju na nuţna prilagoĊavanja i postojeću nesta bilnost. Za to postoje mnogi razlozi.

65

Feudalci povećavaju najamninu na zemlju. U Francuskoj se primenjtzje sistem kratkoroĉnog iznajmljivanja (metoyaqe ): sliĉna tome je mezzadria u Italiji. Seljak ĉccto plaća unapred dec; prihoda od zemlje, najĉešće polovinu. Kada ni to nije dovoljno, plemstvo se prihvata oruţja ili pljaĉke. U Španiji se dugo ţivi na zemlji otetoj od Mavara. Posle pada Granade 1492. mnogi hidal gozi odlaze u Novi svet (Kortes); plemstvo vrši pritisak i na crkvu u ciljtz obezbedivanja sredstava. Mnogi se zaduţuju i gube imanja. Stanje seljaštva odraţava stanje plemstva. Gde god plem stvo dobro ţivi (Spanija, Portugalija, juţna Italija, delovi Engle ske, oblasti istoĉno od Elbe) seljaštvo trpi. Njihovo nezadovolj stvo podstiĉu i mnogi nameti koji se uteruju sa više odluĉnosti nego ranije - drumarina, mostarina, plaćanje za mlinove, furune za peĉenje hleba, prese za vino. Plemstvo uzima i zajedniĉke zemlje - šume, ispaše, potoke, pravo na lov i ribolov. Gde le ut i caj plemstva veći i pritisak je teţi. To dovodi do mnogih sukoba izmeĊu plemstva i seljaka (Francuska, Engleska). U Nemaĉkoj izbija veliki broj pobuna, od kojih je najpoznatiji seljaĉki rat od 1524. do 1525. Seljaci traţe povratah na stara prava i sl.obode. Hans Bem, putujući propovednik, pravo je oliĉenje protesta; on propoveda o boţanskom kraljevstvu na zemlji, uklanjanju care va i papa, jednakosti za sve. Porast stanovništva dovodi do povećanja pritiska na već ograniĉeni zemljišni fond. Istina, postoje veliki neobradeni prostori, ali je zemlja neplodna i nepristupaĉna. Nedostaje novac za njeno korišćenje. Pritisak dovodi do deobe obradive zemlje na više poseda i njihovog daljeg usitnjavanja (Italija, Francuska, juţna Nemaĉka). Sve veći broj seljaka ostaje bez zemlje i prihoda. Mnogi stupaju u vojsku, postaju skitnice i razbojnici ili odlaze preko Okeana. Nesigurnost u juţnoj Ita liji posledica je postojanja velikog broja razbojnika i skitnica. Drţava naseljava seljake u ratom opustošene krajeve (Franš -Konte) ili iseljene oblasti, kao što je sluĉaj sa Granadom posle pobune Moriska 1570. Najveći broj seljaka prelazi u ,ra dove. Porast stanovništva dovodi do stalnog porasta potraţnje za hranom i sirovinama (vuna, konoplja), gradevinskim materija lom i gorivom. To unapreduje obradu zemlje, specijalizaciju, uvodenje novih kultura. Pirinaĉ i kukuruz se šire u dolinu Po, vi nogradarstvo iz Bretanje širi se u istoĉnu i juţnu Francusku i is toĉnu Englesku. a Pariz i London su veliko trţište za voće i povr će. Upotreba deteline za stoĉnu hranu i rotacija plodoreda uvode se tek u XVII veku. Seljaci ne ĉitaju knjige o zemljoradnji i ne raspolaţu kapitalom za primenu novih kultura i tehnike. Kako rastu potrebe za hranom i sirovinama, tako i njihova cena raste, što je u skladu sa porastom zakupnina, troškovima obrade zem lje i nadnicama. Ovi ĉinioci objašnjavaju razloge koji dovode do revolucije cena i razlika izmedu poljoprivrednih i manufaktur nih cena.

66

Povećana potraţnja dovodi do porasta cena sirovina, pre svega vune. To utiĉe na tokove privrednog ţivota u Engleskoj i Spaniji, najvećim proizvodaĉima sirove vune. Do sredine XVI veka cena vune raste brţe nego ţitarica. Potreba za vunom dovo di do pretvaranja obradivog zemljišta u pašnjake. Uzgoj ovaca zahteva velika prostranstva, koja se stvaraiu povezivanjem za jedniĉkih ispaša, rasturenih poseda i pašnjaka. Proces je poznat kao „ograĊivanje“, za koje se govorilo da znaĉi „gojenje ţivoti nja i mršavljenje ljudi“. Smanjenje obradivih površina dalje zao štrava problem ishrane. U Španiji potraţnja za merino-vunom podstiĉe sliĉan raz vitak. Porast cena vune dovodi do stvaranja velikih stada ovaca. U potrazi za ispašom, velika stada ovaca sele se u razliĉite obla sti (Kastilja, Estramadura, Andaluzija). To uništava useve i do vodi do stalnih sukoba izmedu seljaka i naoruţanih pastira u sluţbi Meste, esnafa proizvodaĉa vune. Mesta obezbeduje vunu izvoznicima iz Burgosa i drugih gradova i uţiva zaštitu kraljev ske vlasti. Porast stanovništva daleko prevazilazi proizvodnju hrane, pa neke urbanizovane oblasti nisu u stanju da ishrane sta novništvo. Nizozemska uvozi 13-14% ţita, Venecija i Rim dovo ze ţito iz Apulije i Sicilije, Grĉke i Albanije. Gladne godine 1590. i 1591. u Italiji, Španiji i juţnoj Francuskoj pokazuju da zapadno Sredozemlje mora da uvozi ţito iz Egipta i Te salije, gde nailazi na konkurenciju carigradskih trgovaca. Tr govina ţitaricama prenosi se na Baltik. Nizozemski i hanze atski brodovi prevoze ovas iz Pruske, Poljske i Pomeranije u London, Amsterdam i Ruan. Od 1590. brodovi natovareni bal tiĉkim ţitaricama dolaze u Livorno, koji postaje glavni centar za nabavku baltiĉkih ţitarica, engleskog i nizozemskog tekstila i druge robe. Engleski i nizozemski pomorci otada preuzimaju veliki deo trgovine u Sredozemlju, patiskujući Italijane (Đenov ljane, Mleĉane). Industrijski razvitak. - Za razliku od poljoprivrede, indu strijska proizvodnja, uprkos otpora, beleţi stalni uspon. Poveća nje kapitala potrebno je samo za neke grane (topljenje gvozdene rude), dok u tekstilnoj proizvodnji treba povećati samo radnu snagu. Ona je jeftina, pa ne podstiĉe proizvodaĉe da grade nove mašine. Proizvodaĉi traţe trţišta za svoje proizvode. Glavna smetnja brţem razvoju je otpor esnafa razvitku no vih oblika proizvodnje. Krajem XV veka esnafi kontrolišu pro izvodnju u najvaţnijim granama, pre svega u proizvodnji teksti la, u Engleskoj, Flandriji, Italiji i juţnoj Nemaĉkoj. Kontrolom cena i kvaliteta esnafi spreĉavaju kapitalistiĉkog proizvodaĉa da poveća proizvodnju, zaposli veći broj radnika i obezbedi veće tr ţište. Kapitalisti prenose proizvodnju u male varoši i sela, gde stanovništvo u svojim domovima prede i tka. „Domaći sistem“ brzo se širi u Engleskoj i Flandriji, gde se proizvode lake i jefti nije tkanine koje nalaze potrošaĉe širom Evrope i na Levantu.

67

Pojedine drţave (Francuska) štite esnafsku organizaciju tako što zahtevaju da sve zanatlije budu njeni ĉlanovi. Esnafi spreĉavaju društvene nemire, koji prate širenje kapitalistiĉke proizvodnje. Oni su smetnja razvitku moderne industrije. Krajem XV veka, korišćenjem kapitala, sirovina, radne snage i znanja poĉinje novi, kapitalistiĉki naĉin proizvodnje. Pr vi primer takve organizacije je Arsenal u Veneciji. U njemu se grade i popravljaju brodovi; već 1540. Arsenal obuhvata prostor od 40 hektara i u njemu radi više od 1000 radnika. Razliĉite za natlije rade za zaradu, investitor (Venecija) ulaţe novac i kon troliše proizvodnju. Radnici rade za platu koju im odreĊuje drţava. Ona ima kapital i vlast da prisili zanatlije da rade u Arsenalu. Proizvodnja svile u gradovima je drugi oblik ujedinjenja kapitalista i zanatlija. Ona se razvija u gradovima Flandrije i se verne i srednje Italije, odakle se brzo širi u Nemaĉku, Francusku i Španiju. S obzirom da se proizvodi luksuzna roba (veluri, teška svila, brokati), u boji i sa utkivanjem zlata i srebra, zahteva se visoka struĉnost. Italijanska svila mahom se izvozi i veoma je traţena. Proizvodnja svile zahteva gajenje svilene bube, koja se razvija posle 1450. na Siciliji, u Kalabriji, Toskani, Lombardiji i Savoji. Pošto moraju da uvoze srebro, zlato i boje, proizvodaĉi postaju zavisni od bankara. S druge strane, tkaĉi i bojadţije zavise od trgovaca koji pribavljaju sirovine i prodaju gotove proizvode. Industrijska proizvodnja u XVI veku pokazuje raznovr snost oblika, uz prisustvo stare (esnafske) i nove (industrijske) organizacije. Ipak, proces promene u korist industrijske pro izvodnje uzima sve više maha. Već 1560. razlika izmedu rada i kapitala ĉvrsto je ukorenjena u privredno razvijenim delovima Evrope. Profiti, kamate, mobilnost. - Stekavši bogatstvo u trgovini, industriji i bankarstvu, kapitalisti pokazuju velike ambicije i preduzimljivost. Njihov glavni cilj je sticanje zarade (profita). Taj cilj nailazi na mnoge prepreke i otpore u društvu u kome po stoje razne predrasude, tradicije i razliĉite vrednosti. Njihovi nosioci su crkva i plemstvo, protiv ĉijeg nepoverenja i omalo vaţavanja moraju da se bore. Vremenom kapitalisti uspevaju da nametnu neke svoje etiĉke vrednosti. Siromaštvo i osuda bogat stva predstavljaju ideal Tome Akvinskog i teologa. Oni se od luĉno protive plaćanju kamata na pozajmljeni novac, tvrdeći da je to nehrišćanski i pohlepno. Sredinom XV veka širi se uverenje da kamata moţe da se naplaćuje, pošto onaj koji pozajmljuje ne moţe da ostvari zaradu za sebe. To biva brzo prihvaćeno, iako se lihvarstvo strogo za branjuje. U XVI veku kamata na pozajmice smatra se normal nom. Kad Ţan Kalvin pruţa podršku (1560) zahtevu banaka i kapitalista u pogledu uzimanja kamate, postiţe se veliki napre dak. To prihvataju i jezuiti. Interesi bankara, trgovaca, plemstva

68

i vladara dovode do promene crkvenog uĉenja sa svim potonjim posledicama. Uspon graĊanstva nailazi na omalovaţavanje plemstva, koje ţeli da oĉuva svoj društveni poloţaj. U nameri da taj otpor ukloni, burţoazija preduzima sve ono što će promeniti njen dru štveni poloţaj. Pojavljuju se spisi, na primer O pravoj plemenito sti (De vera nobilitate), u kojima se istiĉe da su rad i liĉne spo sobnosti mnogo vaţniji nego poreklo. Takvi radovi stiĉu veliku popularnost medu burţoazijom. Novi gradanski moral i etika, potpuno razliĉiti od aristokratskog, stiĉu sve više pristalica. Na suprot plemstva koje istiĉe da treba ţiveti „plemenito“, tj. voditi ratove i uĉestvovati na turnirima, graĊani naglašavaju vrednosti produktivnog rada. Lenjost i rasipništvo postaju greh, a rad i štedljivost vrlina. Protestanti podrţavaju takva shvatanja. Vremenom gradanstvo prilagodava svoj stav i ulazi u redo ve aristokratije. Trgovina, industrija i bankarstvo postaju sred stvo za uspon u društvenoj hijerarhiji. Većina potomaka prvih kapitalista smatra sigurnijim da novac ulaţe u zemlju, gradske nekretnine i vladine obveznice. Mnogi kupuju plemićke titule i zvanja ili se ţene sa plemkinjama. Time postepeno gube svoj pr vobitni karakter i pojaĉavaju društvenu mobilnost. U Veneciji se trgovaĉka oligarhija pretvara u naslednu aristokratiju koja ula ţe svoje kapitale u zemljišni posed i drţavne obveznice. Poĉet kom XVII veka Fugeri, najveća bankarska porodica u Evropi, imaju titulu carskih kneţeva i ţive na posedima u Švabiji. Sliĉna pojava primetna je u Engleskoj i Francuskoj. Ima drţava gde to nije moguće ili se ĉini samo izuzetno (Dubrovnik). Revolucija cena. -Tokom XVI veka dolazi do velikog pora sta cena svih dobara i usluga. Ta pojava dugo ostaje nezapaţena zbog stalnih fluktuacija i neujednaĉenog kvaliteta ţetve. Cene rastu u proseku 2 - 3 % godišnje, što postaje primetno tek sredi nom veka. Cene hrane stalno rastu, pa su poĉetkom XVII veka pet do osam puta veće, zavisno od zemlje (Engleska, Francuska, Spanija), od cena krajem XV veka. U poĉetku se smatra da su za takvo stanje odgovorni rĊavi pojedinci. Mnogi propovednici osuĊuju monopoliste, zelenaše, trgovaĉke kompanije, a posebno trgovce ţitom, ĉije se kuće i ma gacini pljaĉkaju u vreme gladnih godina. U tim optuţbama ima nešto istine, ali one ne predstavljaju potpuno objašnjenje. Teolo zi sa Univerziteta u Salamanki ukazuju da uzrok inflacije treba traţiti u stalnom prilivu plemenitih metala iz Amerike. Martin A. Navaro piše sredinom XVI veka da u onim zemljama gde ima manje novca, za robu i hranu se plaća niţa cena nego u onim gde ima više novca. Kao primer navodi Francusku i Spaniju pre pri liva plemenitih metala. Teorija Navare o uzrocima inflacije nalazi pristalicu u Ţa nu Bodenu, teoretiĉaru i drţavniku. Zahvaljujući Bodenu teorija Navare biva opšte prihvaćena. U pamfletu Odgovor gospodina Ţana Bodena na neprihvatljive ĉvrdnje gospodina Malestroa

69

(1568), Boden odgovara Malestrou, ĉinovniku francuske kraljev ske kovnice, koji tvrdi da inflacija nije stvarna već da je posledi ca stalnog kvarenja novca. Boden priznaje postojanje takve prakse, ali pokazuje da su cene porasle mnogo više nego što bi bilo moguće samo kvarenjem novca. Kao i Navara, iako potpuno nezavisno od njega, Boden tvrdi da priliv plemenitih metala iz Amerike dovodi do porasta cena. Bodenovo mišljenje dugo ostaje prihvaćeno, a potvrĊuje ga i Erl Hamilton u knjizi Ameriĉko bogatstvo (American Treasure, 1934). Novija istraţivanja obezvrednjuju takve tvrdnje. Podaci o uvozu plemenitih metala pokazuju da oni pritiĉu u velikim koli ĉinama tek od sredine XVI veka. Porast cena zapaţa se već po ĉetkom veka. Pored toga, ameriĉko srebro se brzo izvozi iz Spa nije za plaćanje španskog uvoza, vojnika i dugova. Španija trpi zbog nedostatka, a ne viška plemenitih metala. Cene razliĉitih dobara ne rastu podjednako. Najveći porast imaju poljoprivred ni proizvodi, ţito i vuna, dok manufakturna roba raste samo za polovinu. Ameriĉko blago nije jedini niti najvaţniji uzrok revo lucije cena. U uskoj vezi sa revolucijom cena nalazi se pitanje nadnica. Zarade radnika ne prate porast cena, koje tokom veka rastu brţe od njih. Razlike izmedu zarada i cena hrane su izuzetno velike. Zarada graĊevinskog radnika u Engleskoj udvostruĉuje se to kom veka, dok se cena hrane povećava 4-5 puta Sliĉno smanje nje kupovne moći radnika primetno je u Spaniji, Francuskoj, Nemaĉkoj i Skandinaviji. Maloprodajne cene ne rastu kao cene na veliko, koje sluţe kao osnov za istraţivanje. I cene manufak turnih proizvoda rastu brţe od zarada. To pokazuje da se poloţaj najamnih radnika stalno pogoršava. Zidar i tkaĉ mogu da kupe sve manje hrane kako se vek pribliţava kraju. Nesklad izmeĊu zarada i cena postaje primetan tek tridesetih godina XVI veka. Otada poĉinje vidno povećanje zarada i jaĉa saznanje o nezado voljstvu radnika širom Evrope. Ono izbija na površinu 1534. u Minsteru. Sliĉni razlozi izazivaju nemire u mnogim nemaĉkim gradovima, Kitov ustanak u Norfolku 1549, pobunu u Nizozem skoj 1565-1566. i drugde. Delimiĉno rešenje ovog problema radnici nalaze u obradi malih komada zemlje ili bašta, odakle prikupljaju dodatnu sku pu hranu. Pored toga, u gradovima kao što je Antverpen posle 1530. dolazi do ujednaĉavanja zarada i cena. Već 1561. izmeĊu njih se uspostavlja odnos koji je postojao poĉetkom veka. To ob jašnjava zašto nemiri i pobune izazvani revolucijom cena nisu ĉešći i krvaviji. Posledice revolucije cena. - Analiza ovog pitanja ne daje uvek odredene i pouzdane odgovore. Revolucija cena u agrarnim oblastima Evrope ima odreĊene specifiĉnosti, a razlike izmedu pojedinih drţava i regiona ne dopuštaju široke generalizacije. Zakupci zemlje po ugovoru (copyholders) u Engleskoj suoĉavaju se sve ĉešće sa zahtevima zemljoposednika da napuste zemlju,

70

koju oni sami obraduju ili iznajmljuju drugima na odredeno vre me i sa povećanom zakupninom. To preti da dovede do njihovog nestanka. Pri tome nije poznato koliko ih je u pitanju i koliko ih prelazi u poloţaj najamnog farmera. Pretpostavlja se da taj pro ces nije brz, pošto krajem XVII veka broj slobodnih posednika i ugovornih zakupaca prevazilazi broj zakupaca. S druge strane, veliki broj imućnih posednika (jomen) prelazi u kategoriju dţen trije. Oni raspolaţu znatnim zemljišnim posedima, koje uvećava ju otkupom crkvenih imanja u vreme Henrija VIII. Ipak, teško je utvrditi da li se poloţaj dţentrije menja u odnosu na druge kate gorije stanovništva. Mobilnost stanovništva i kapitala veća je u Engleskoj nego u drugim evropskim zemljama. Novac zaraden u trgovini ulaţe se u zemlju, što omogućava stupanje u redove plemstva. Moguć je i obrnut tok kapitala, iz poljoprivrede u trgovinu i industriju. Ova mobilnost daje Engleskoj veliku prednost u razvitku trgovi ne i industrije u poreĊenju sa evropskim zemljama. Sliĉno vredi i za druge evropske zemlje. Statistiĉki podaci 0 ovim pitanjima ne postoje. Izuzetak je provincija Hajnal u Nizozemskoj. Vlasnici većih poseda u njoj imaju veće koristi od povećanja cena hrane i sirovina. U Francuskoj i Italiji to nije slu ĉaj. Niţe plemstvo ne moţe da povećava prihode u skladu sa po rastom cena. Potvrda za to nalazi se u velikom uĉešću francu skog plemstva u verskim i spoljnim ratovima toga vremena. Plemstvo u Italiji nastoji da oĉuva porodiĉna imanja u celini. U ţelji da se odbrani od stalnog pritiska kraljevske vlasti na svoja prava, plemstvo uporno insistira na njihovoj doslednoj primeni. Pod njihovim pritiskom Fransoa II (1559-1560) prihvata teoriju derogeance. Ona dobija snagu zakona. Po njoj svako ko se bavi trgovinom ili zanatima gubi plemićka prava. Krajem veka teori ju prihvata i plemstvo u severnoj Italiji. U suštini, prema dero geance znaĉi da agrarni kapital ne moţe da se ulaţe u trgovinu i industriju. Kad gradanin kupi zemlju ili stekne plemićku titulu, on se pridrţava njenih odredbi. U drugim delovima Evrope, na jugu i zapadu, plemstvo us peva da prebrodi lakše krizu nastalu revolucijom cena. To posti ţe na razliĉite naĉine. U Španiji vlada odreduje maksimalne cene ţita (tasa). To je naĉin da se seljaku plati minimum, dok plemstvo isto ţito prodaje po ceni koja je iznad odredene. Zbog teških feudalnih daţbina i monopola (mlinarina, prese za ulje i vino) seljak u Portugaliji se nalazi u poloţaju malo boljem od crnaĉkog roba. U rimskoj Kampanji plemići iseljavaju seljake, pretvaraju obradivo zemljište u pašnjake, a meso i sir prodaju u Rimu. U Kastilji vlada štiti seljake od samovoljnog poveća vanja feudalnih daţbina, ali ne uspeva da ih zaštiti od ekonom ske eksploatacije. U Aragonu i Kataloniji moćno plemstvo po većava eksploataciju do krajnosti. Sliĉno stanje vlada u Napulju i Siciliji, gde napori vicekraljeva da umanje poreske obaveze seljaka doţivljavaju neuspeh.

71

Plemstvo rešava svoje probleme na naĉine koji nemaju ni kakve veze sa povećanjem daţbina. To postiţu obavljanjem raz liĉitih visokih administrativnih i vojnih funkcija. Prihvataju pa tronaţu kraljeva i za svoje sluţbe dobijaju razliĉite beneficije i privilegije, mahom novĉane i materijalne prirode. U tome nema razlike izmeĊu prinĉeva kraljevske krvi u Francuskoj, španskih granda, stare italijanske aristokratije, engleskih lordova ili nizo zemskih vitezova. U nekim delovima Evrope (zapadna i severozapadna“Ne maĉka, Austrija) plemstvo nije uvek u stanju da se uspešno bori sa posledicama revolucije cena. Postojanje feudalnih obaveza se ljaka i kmetstva igraju znaĉajnu ulogu. Obiĉajna prava ne mogu se jednostrano menjati, što seljaštvu pruţa odredenu zaštitu. Zbog toga povećanje feudalnih daţbina biva retko. U Austriji, gde postoji kmetstvo, povećanje daţbina je lakše. Ali to stalno izaziva seljaĉke nemire, koji dostiţu vrhunac u seljaĉkom ratu od 1524. do 1525, koji zahvata jugozapadnu i srednju Nemaĉku i alpske zemlje. Nakon gušenja pobune kneţevi uspevaju da na metnu nove daţbine. U Nemaĉkoj, za razliku od Engleske, Fran cuske i Italije, burţoazija ne moţe da kupuje plemićke posede, što usporava priliv kapitala u poljoprivredu. To dovodi do dugo trajne krize u tim krajevima i prisiljava plemstvo da u velikom broju ulazi u sluţbu vladara i kneţeva. Revolucija cena ima potpuno razliĉite tokove i posledice u krajevima istoĉno i severno od Elbe. Potraţnja za ţitaricama i drugim agrarnim proizvodima omogućava veleposednicima Danske i Holštajna da ih prodaju direktno u Nizozemskoj i gra dovima severozapadne Nemaĉke. Od njih dobijaju zajmove, šire svoje posede i koriste rad kmetova. Sliĉan proces je i u Branden burgu, Meklenburgu, Pomeraniji, Pruskoj i Poljskoj. Smanjiva nje i iseljavanje stanovništva ostavlja mnoge posede bez radne snage. Potrebe zapadne i juţne Evrope za ţitaricama, drvetom i krznima dovode do prisilnog zaustavljanja iseljavanja. Plemstvo vezuje seljake za zemlju i nameće im odredene radne daţbine. Tako nastaje „novo kmetstvo“, nametnuto oštrim zakonima i provodeno feudalnim i policijskim ovlašćenjima. Izbornici, kra ljevi i kneţevi, ĉiji su interesi sliĉni plemićkim i od kojih zavise njihove finansijske prilike, ne štite prava seljaka. Koristeći jefti nu radnu snagu i zakone, plemstvo stvara velike posede na kojima se efikasno posluje (Gutsherrschaft). Razvijeni sistem reka, kanala i jezera omogućava da se agrarni proizvodi prevoze do Gdanjska i drugih baltiĉkih luka, gde ih preuzimaju engleski i nizozemski trgovci. U drugoj polovini veka izvoz ovsa iz Poljske se utrostruĉuje, a sliĉno povećanje imaju i drugi krajevi. Sliĉna pojava postoji u Ugarskoj i Ceškoj. Njihove ţitarice ne izvoze se u zapadnu Evropu, već sluţe za ishranu vojske u vreme ratova sa Turskom. Promene izazvane revolucijom cena neposredno utiĉu na zbivanja u oblastima istoĉno od Elbe - oţivljavanje „trgovaĉ kog“ feudalizma, uvodenje kmetstva i propadanje nemaĉkih i

72

poljskih gradova. Primetne su i druge promene. Plemstvo jaĉa svoj ekonomski i politiĉki poloţaj, a svoje interese poistovećuju sa drţavnim. To dovodi do slabljenja kraljevske vlasti (Poljska) i udruţivanja sa vladarom (Brandenburg-Pruska). U drugim delo vima Evrope struktura društva i drţave pokazuje mnogo više sloţenosti i prilagodljivosti. Borba izmeĊu razliĉitih društvenih grupa i interesa odvija se neprekidno, a medu njima se uspostav lja ravnoteţa. Granica deobe izmedu zapadne i istoĉne Evrope utvrduje se na Elbi i oliĉava industrijski zapad i agrarni istok. Trgovačka revolucija. Istovremeno sa revolucijom cena odvija se drugi izuzetno znaĉajan proces - trgovaĉka revolucija. Ona se nezadrţivo širi na velikim prostorima i dovodi do veoma znaĉajnih promena pretvaranja evropske trgovine u svetsku, otvaranja novih puteva, prenošenja centara trgovine iz Sredo zemlja u severnu Evropu i Atlantik, uobliĉavanja novog lika trgovca, stvaranja velikih trgovaĉkih i bankarskih centara. Do kraja XV veka evropska trgovina se odvija na ranije utvrdenim prostorima i metodima. Njena središta se nalaze u se vernoj Italiji i Flandriji, urbanizovanim i privredno najrazvije nijim delovima Evrope. U njima se proizvode vunene i svilene tkanine najboljeg kvaliteta, platno, ĉipka, tapiserije i druge vrste tekstila. Takode su razvijeni brodogradnja, topljenje i obrada metala. Venecija prednjaĉi u proizvodnji stakla i ogleda la i uţiva monopolistiĉki poloţaj u trgovini istoĉnjaĉkim za ĉinima, koje dovozi iz Aleksandrije i Alepa. Mletaĉki i drugi trgovci prodaju ove proizvode širom Evrope, od Engleske do Moskve, Stokholma i Carigrada. Izmedu Flandrije i severne Ita lije postoje ţive saobraćajne veze, morem i kopnom. Povezanost sa drugim delovima Evrope je naglašena - Francuska, Španija, Nemaĉka i Baltik. Znaĉajna veza se širi do Engleske koja, pored sirove vune neophodne tkaĉima u Ganu i Firenci, dovozi u gra dove Brabanta i Flandrije velike koliĉine polupreradenih vune nih tkanina. Tu se one boje, dovršavaju i izvoze na trţište. Merino vuna iz Španije predstavlja glavnu sirovinu firentinskih, flandrijskih i brabantskih tkaĉa i bojadţija. To nije sve. Sirovine i hrana igraju vaţnu ulogu u evropskoj trgovini. Krzna, drvena grada, rude, ţitarice iz Skandinavije i Baltika dovoze se na mnoga trţišta, gde se zamenjuju za vina, so, ribu, sir, puter, pivo, metalnu robu, oruţje iz Francuske, Portu galije, Nemaĉke i drugih zemalja. Trguje se i robovima, mahom u juţnoj Evropi, koji rade kao sluge ili veslaĉi na brodovima i gali jama. Najveći deo robe prevozi se brodovima, pošto je to brţe i jeftinije, putevi su loši a cena prevoza veća. Od Venecije do Bri sla putuje se 10 dana, Pariza 12, Londona 24, a Carigrada 30. Efikasnost poslovanja olakšava postojanje razvijenog kreditnog sistema, osiguranja i dvojnog knjigovodstva. To omogućava veću sigurnost, brzinu, tajnost i špekulacije na novĉanom trţištu. Nakon geografskih otkrića evropska trgovina doţivljava velike kvalitativne i kvantitativne promene. Pre svega, trgovaĉki

73

putevi se naglo šire, plovidba portugalskih pomoraca oko Afrike, do Indije i Moluĉkih ostrva, donosi mnoge nove proizvode na evropska trţišta. Robovi i zlato iz zapadne Afrike, biber i slono vaĉa iz Indije, svila i porcelan iz Kine stiţu u znatnim koliĉina ma. Prvi put evropski trgovci uspostavljaju direktnu vezu sa njihovim proizvodaĉima. Sliĉno je i sa španskim pomorcima koji iz Amerike donose šećer, duvan, zlato i srebro. Povećanje sta novništva u Novom svetu obezbeduje trţište za evropske pro izvode. Zlato i srebro dovode do širenja evropske trgovine sa Is tokom. Već 1565. evropska trgovina postaje svetska: španski galeoni obavljaju redovne plovidbe do Manile na Filipinima i Akapulka u Meksiku Borba za prevlast poĉinje odmah. Portugalske i španske lu ke (Lisabon, Sevilja, Kadis) imaju najviše koristi od stvaranja prekomorskih imperija u Indiji, srednjoj i juţnoj Americi. Do sredine XVI veka Lisabon preuzima vodeće mesto u lukrativnoj trgovini zaĉinima - biber, cimet, orašĉić, karanfilić i drugi. To predstavlja teţak udarac Veneciji, od koga će se oporaviti tek sredinom XVI veka i uspostaviti ravnoteţu sa Portugalijom. Se vilja postaje centar trgovine sa Amerikom, pre svega njenim na izgled neiscrpnim rezervama srebra. Kako špansko osvajanje i naseljavanje napreduje, tako se sve više uobliĉavaju neslućene mogućnosti trgovine sa Amerikom. Kolonisti dobavljaju iz Špa nije i Evrope sve svoje potrebe: hranu, tkanine, oruţje, radnu snagu. Obim trgovine povećava se do sredine XVI veka, kada do stiţe oko 30.000 tona robe godišnje u oba pravca. Posle kratko trajnog opadanja, transatlantska trgovina poĉinje da raste še zdesetih godina, da 1600. dostigne obim od 50.000 tona robe u oba pravca i preko 200 brodova. Porast je vezan za napore kolonista da urede svoj privredni ţivot i usavrše nove metode prerade srebrne rude (upotreba ţive). Taj period predstavlja vrhunac uvoza ameriĉkog srebra, jedinog plateţnog sredstva kolonista. Trgovina sa kolonijama ostaje u rukama Kastiljaca, iz nje se po tiskuju drugi podanici španskog kralja, a kruna dobija petinu (quint) od uvezenog srebra. Priliv ogromnih koliĉina zaĉina i srebra premašuje sposob nosti Portugalije i Španije da ih iskoriste. Strogi nadzor krune nad njihovim uvozom donosi neţeljene posledice. Portugalski dvor daje monopol za trgovinu pojedincima, zadrţava kontrolu nad plemenitim metalima, zaĉinima i trgovaĉkom flotom. Špan ski dvor postupa sliĉno; kraljevski ĉinovnici kontrolišu trgovinu, monopol se daje pojedincima i direktno trguje. Vremenom druge zemlje i narodi preuzimaju trgovinu sa Novim svetom u svoje ru ke. Portugalija i Spanija, privredno nerazvijene, ne mogu da za dovolje njihove stalno rastuće potrebe. Najveći snabdevaĉi roba ma postaju nizozemski i severnoitalijanski gradovi. Ameriĉki plemeniti metali odlivaju se iz Španije u druge zemlje. Nesposobnost Portugalije i Spanije da svoje kolonije pre tvore u izvor trajne ekonomske premoći nad drugim evropskim zemljama dovodi do toga da se trgovina XVI veka brţe razvija u

74

gradovima Flandrije i severne Italije. U pitanju su oblasti u koji ma trgovci uspevaju da se oslobode feudalnih stega i u kojima ne postoji snaţna centralna vlast apsolutistiĉke monarhije. U toj trci italijanski gradovi postepeno gube dah. Njihove ekonom ske institucije se okoštavaju, politika vlada postaje kratkovida, a oštra konkurencija Engleske i Nizozemske dovodi do pada eko nomske snage i znaĉaja italijanske privrede u XVII veku. Trgovaĉka revolucija menja lik Evrope. Zajedno sa eko nomskim, i politiĉki centar Evrope pomera se na sever. Novi proizvodi i dobra, ranije nedostupni ili nepoznati, postaju obiĉni i menjaju navike stanovništva. Poĉetkom XVII veka ljudi piju ĉaj i kafu, puše duvan, upoznaju se sa kininom i opijumom, ĉime se otvaraju široke mogućnosti razvitka medicine. Nesumnjivo, trgovac je najistaknutiji predstavnik evrop skog privrednog ţivota i preporoda. On je dinamiĉan, pripada društvenoj eliti, uĉestvuje u mnogim vidovima ţivota i njegov uticaj je u stalnom porastu. Kako izgleda moderni trgovac? Za jedno sa promenjenim uslovima menja se i njegov lik. Dok u srednjem veku putuje po sajmovima i gradovima, u XVI veku on je poslovan ĉovek nastanjen u jednom gradu, iz koga prati po slovnu delatnost širom Evrope i sveta, cene roba, kurseve mone ta, vojne operacije. Preko berzanskih agenata kupuje i prodaje po volji, pozajmljuje novac, upućuje ga preko kreditnih pisama i menica. Koristi pomorsko osiguranje i trgovaĉko pravo. Nalazi se obiĉno na ĉelu porodiĉnih ili akcionarskih društava, ĉesto samo za ugovoreni posao. Za razliku od ranijih vremena, trgovac pokazuje sklonost da ulaţe novac u razliĉite poslove, ĉime sma njuje rizik od gubitaka. Trguje raznim robama širom Evrope i sveta; najveće kompanije (Mediĉi) trguju vunom, tkaninama, svilom, bojama, zaĉinima, maslinovim uljem, pamukom, zlatnim proizvodima. Trgovac ĉesto deluje kao industrijalac i bankar. Primer po slovne raznovrsnosti i uspeha predstavljaju ĉlanovi porodice Fuger. Sredinom XV veka oni trguju zaĉinima, svilom i vune nim tkaninama sa Venecijom. Jakov Fuger (1478-1525) ogrom no širi poslove, uvodi porodicu u svet finansija davanjem zaj mova vladarima i kneţevima, i ulaţe velika sredstva u rudarstvo. Zahvaljujući zajmovima datim Karlu V i Maksimilijanu I, Ja kov dobija koncesije za najbogatije evropske rudnike srebra i bakra (Tirol, Madarska); on prodaje indulgencije, otkupljuje imanja zaduţenog plemstva i ubira prihode nekih španskih redova. U razdoblju od 1511. do 1525. njegovi prihodi do stiţu 50% od uloţenog kapitala. Malo ko moţe da se meri sa Fugerima. Antverpen. - Širenje i prenošenje evropskog privrednog ţi vota u severnu Evropu najbolje se vidi u brzom usponu i padu Antverpena. Glavni grad Brabanta, na ušću Šelde, Antverpen svojim poloţajem i unutrašnjom politikom privlaĉi trgovce, ban kare, poslovne ljude iz ĉitave Evrope. To omogućava njegov brzi

75

uspon. Lodoviko Gviĉardini, poznati italijanski pisac, opisuje sa divljenjem njegove gradevine, javne i privatne, magacine, trgo vine. Njegova izvanredna luka ima osam glavnih kanala u gradu, od kojih najveći moţe da prihvati oko sto brodova. Grad je odli ĉno snabdeven roborn sa raznih strana, piše Gviĉardini. U Ant verpenu se obavlja veoma ţiva trgovina, manufakturna pro izvodnja i bankarska delatnost. Krajem XV veka Antverpen postaje trgovaĉki centar severne Evrope posle odluke portugal skog dvora da u njemu bude centar trgovine zaĉinima. Prvi tovar skupocenog bibera stiţe 1501, a nekoliko godina kasnije brodovi natovareni zaĉinima postaju veći i mnogobrojniji. Zauz vrat, Antverpen snabdeva Portugaliju tkaninama i metalnom ro bom. Pored Portugalaca, u Antverpenu posluju Englezi, Nemci, Italijani; u njemu se kupuju i prodaju tkanine iz Engleske, Italije i Nemaĉke, vina iz Nemaĉke, Francuske i Španije, so iz Francu ske, ţito sa Baltika. Antverpen nije samo luka za izvoz i uvoz, u njegovim radionicarna se proizvodi sapun, preraduje riba, pre ĉišćava šećer, boje i dovršavaju tkanine. U njemu se otvara berza (1531), koja postaje vodeća institucija te vrste u Evropi. Brz uspon dovodi do brzog pada. Sredinom XVI veka Ant verpen dostiţe vrhunac. Pad poĉinje odlukom portugalskog dvora da napusti grad kao centar trgovine zaĉinima (1549). Posle toga ona se odvija drugim putevima (Lisabon, Venecija). Engle ski trgovci tkanina napuštaju Antverpen kao kontinentalni cen tar. Rat Francuske i Carstva (1552) i glad u Evropi (1555, 1556) teško pogadaju Antverpen. Kad Španija, Francuska, Nizozem ska i Portugalija proglašavaju moratorijum na svoje dugove (1557, 1560), finansijska snaga grada doţivljava teţak udarac. Trgovaĉki rat izmedu Engleske i Nizozemske (1565), špansko ra zaranje grada (1576) i zatvaranje Šelde (1585) dovode do opa danja njegove snage. Antverpen zamenjuje drugi nizozemski grad - Amsterdam. Bankarstvo. - Ima svoje korene u ranijim vremenima. Ban kari obavljaju izuzetno korisne poslove, pre svega obezbeduju velike sume novca kraljevima i carevima, od kojih ĉesto za vise. S obzirom na stav katoliĉke crkve prema uzimanju kamata, njihova borba za opstanak i ekspanzija nailaze na mnoge otpore. U poĉetku, bankari iz severne Italije (Đenova, Venecija, Firenca) imaju nadmoćan poloţaj. U XVI veku pridruţuju im se Nemci (Fugeri, Velser), Holandani, Španci i Englezi. Oni otvaraju banke, šire novĉano trţište, razmenjuju razliĉite monete, pri maju i izdaju menice i obavljaju druge novĉane poslove. Obim kapitala u cirkulaciji i investicijama daleko prevazilazi sred njovekovne banke (Mediĉi). Polovinom XVI veka kapital Fu gera deset puta je veći od kapitala Mediĉija. Trgovci bankari iz Nemaĉke i Italije ne oliĉavaju predstavnike rastućeg kapita lizma ili burţoazije. Fugeri su skromnog porekla, kao i Simon Ruiz iz Medine del Kampo, Esponoze iz Sevilje i drugi, dok

76

Grimaldi, Spinola, Palaviĉini pripadaju staroj denovljanskoj aristokratiji. Bez obzira na svoje poreklo, bankari predstavljaju deo strukture apsolutistiĉke monarhije. Oni su joj neophodni, od nje dobijaju razliĉite monopole (rudnici), pravo da prikupljaju pore ze i trguju sa kolonijama (Španija). Bez izdašne podrške vladara malo ko je u stanju da stvori velike kapitale. Kapital Fugera ras te od 200 hiljada na dva miliona dukata. Fugeri su glavni kre ditori Karla V i Filipa II i njihovih ratova. Bankari deluju na medunarodnom planu, a neki odrţavaju veze sa razliĉitim dvo rovima. Gaspar Duĉi iz Antverpena posluje sa carskom i francu skom vladom, kao i na berzama u Antverpenu i Lionu. Fugeri se vezuju iskljuĉivo za Nemaĉko Carstvo, a Đenovljani za Spa niju. Manje nemaĉke, firentinske i druge banke saraduju sa Francuskom. Kao što omogućuju njihov uspon, tako vladari odluĉuju o njihovom opstanku. Oduzimanjem monopola i drugih privilegija lišavaju ih izvora prihoda. Mnogo teţe posledice imaju bankrot stva, od kojih ona Filipa II (1575, 1596) dovode do propadanja mnogih bankarskih kuća i njihovih poverilaca. U suštini, finan sijske potrebe odreduju politiku mnogih dvorova. Krajem veka većina bankara juţne Nemaĉke propada, dok su Fugeri i Đenov ljani teško oštećeni i prisiljeni da se povuku iz poslova zbog ne sposobnosti španske drţave da isplati ogromne dugove.

77

VI

APSOLUTISTIĈKA MONARHIJA

Od sredine XV do kraja XVI veka drţave zapadne Evrope (Engleska, Francuska, Španija) ostvaruju novi korak u svom unutrašnjem razvitku. Njihovi vladari stvaraju institucije svoj stvene modernoj drţavi. Njihova posebna karakteristika je centralizacija drţavne uprave u svim domenima sa ciljem da uspostavi red i mir i uĉvrsti kraljevsku vlast. Razloga z.a to ima mnogo. GraĊanski ratovi, klasni nemiri, feudalne pobune i raz bojništva prisutni su širom Evrope do sredine XV veka i kasnije. Stogodišnji rat, husitski ratovi, ustanak Dţeka Kada u Engleskoj (1452), ratovi ruţa, seljaĉki ustanci, ustanci ţakerije, nemiri u gradovima Flandrije su najpoznatiji. Centralna vlast jedva da postoji, a srednjovekovne skupštine (parlamenti, kortesi) ĉesto imaju veću vlast od kralja, što omogućava nadmoćnost plemstva nad njim. Mnoge prerogative i prava krune pripadaju pojedinci ma i naslednim ĉlanovima zemljišne i vojne aristokratije. Postoji preplitanje izmeĊu drţave i privatne svojine. To je doba nesigur nosti i nereda. Takvo stanje ne moţe da traje dugo. Već mnogo ranije mo narhija prestaje da bude izborna i postaje nasledna. Sredinom XV veka vladari guše pobune i nastoje da zavedu red i mir i ograniĉe vlast plemstva. Postepeno postavljaju temelje nacional ne i teritorijalne celine (drţave). U tom procesu kraljevi uĉvršću ju svoju vlast i nameću je nemirnom plemstvu. Jaĉanje kraljevske vlasti je garancija unutrašnjeg mira. Podstiĉe se odanost dinasti ji i tvrdi da je nasledna dinastija jedini legitimni oblik vladavine, koju svi treba da prihvate bez otpora. To nije sve. Kraljevi nasto je da obezbede podršku gradova i njihovih ţitelja, voljnih da, u zamenu za mir i bezbednost, plaćaju poreze kraljevskoj blagajni. Tim novcem kraljevi stvaraju stajaću vojsku i lišavaju plemstvo povlašćenog poloţaja u njoj. U nameri da skrše feudalno, obiĉaj no pravo, vladari se sve ĉešće pozivaju na rimsko pravo. Oni se smatraju suverenima, liĉnostima koje u sebi objedinjuju volju i dobrobit naroda i istiĉu poznatu maksimu Salus p6puli suprema lex (Blagostanje naroda najviši je zakon). Kraljevi stiĉu pravo da donose zakone i sprovode ih svojim autoritetom. Od sredine XV veka ravnoteţa izmedu kraljeva i feudalaca, centralizacije i de centralizacije, menja se u korist prvih. Predstavnik apsolutistiĉke monarhije u Engleskoj je Henri VII Tjudor (1485-1509). U ratu ruţa (1455-1484) nestaje cvet en gleskog plemstva, što olakšava njegov posao. On donosi zakon koji zabranjuje feudalcima da drţe svoju vojsku, ustanovljava sud Zvezdane sale, koji raspravlja o pitanjima svojine i prime

78

njuje rimsko pravo sa dokaznim postupkom, bez porote. Oko Tjudora se konsoliduje nacionalno osećanje. Zaĉetnik apsolutistiĉke vladavine u Francuskoj je Luj XI (1461-1483). On povećava svoju vlast, stvara kraljevsku vojsku, širi francuske granice, guši pobune plemstva, progoni razbojni ke, nameće poreze bez saglasnosti parlamenata, lišava plemstvo i gradove ranije steĉenih prava, jaĉa ugled kraljevskih ĉinovnika i vrši oštru kontrolu nad sveštenstvom. To je poĉetak rešavanja pitanja galikanske crkve. Izjava predsednika najvišeg suda u Francuskoj (1527) kra lju Fransoa I (1515-1547) da „mi ne ţelimo da osporavamo ili umanjujemo Vašu vlast; to bi bilo svetogrde, pošto priznajemo da ste Vi iznad zakona“, pokazuje koliko je postignuto. Ţan Bo den (1530-1596), teoretiĉar drţavnog suvereniteta, razvija misao da suverenu vlast ne mogu da ometaju ljudski zakoni. Vladar podleţe jedino boţanskom i prirodnom zakonu. On uţiva sva prava: vlast i prerogative u drţavi, moţe da deli pravdu, da traţi povratak svih javnih sluţbi koje su prešle u privatne ruke. Teo rijski on ima pravo da razrezuje poreze i druge namete bez obzi ra na saglasnost drugih, da drţi stalnu vojsku, da upravlja efika snom administracijom i uţiva premoć nad svim telima i organi zacijama (parlamenti, sudovi, staleţi, crkva). Sluĉaj Španije je specifiĉan. Formalno u njoj ne postoji je dinstvena monarhija. Ujedinjenje Kastilje i Aragona (1469) ostva ruje se brakom izmedu Izabele i Ferdinanda. Aragonu pripadaju Balearska ostrva, Sardinija, Sicilija i juţni deo Italije, a Kastilji Amerika (1492). Sve drţave zadrţavaju svoje politiĉke, admini strativne i sudske ustanove. To spreĉava stvaranje španskog nacionalnog osećanja. Špance zbliţava pripadnost katoliĉkoj crkvi, a jedina zajedniĉka ustanova im je inkvizicija. Stoga apso lutistiĉka monarhija ima versko obeleţje: ujedinjenje se ostvaru je oko crkve, koju vladari koriste i na koju se oslanjaju. Traţi se versko jedinstvo. Raniji španski vladari spadaju meĊu najtole rantnije u Evropi, u njihovim zemljama ţive zajedno hrišćani, Jevreji i Mavri. Pad Granade (1492) dovodi do proterivanja Je vreja i Mavara iz Španije. Španska crkva postaje veoma rigidna i ortodoksna. Prisustvo ideja apsolutistiĉke monarhije, iako ograniĉeno, primećuje se i u Nemaĉkom Carstvu. Postojeća politiĉka struk tura vojvodstva, markgrofovije (Saksonija, Bavarska, Bran denburg), crkvena središta i slobodni carski gradovi pruţa ograniĉene mogućnosti za njihovu primenu. Samo u većim drţa vama vladari uspevaju da umire lokalno plemstvo, povećaju svoje prihode, osiguraju posed i puštaju predstavniĉka tela da odumru. To ne znaĉi da protivnici kraljevske vlasti izbegavaju da izazivaju unutrašnje nemire i da kralj uvek iz njih izlazi kao po bednik. Uprkos ponovljenih izjava lojalnosti, takva oĉekivanja se ne obistinjuju. Novi razlozi, zajedno sa starim, dovode tokom XVI veka do mnogih graĊanskih ratova i pobuna, ĉesto razorni

79

jih nego u ranijim vremenima. Sredinom XVI veka kraljevi uspe vaju da uĉvrste svoju vlast. Iako se ĉesto pozivaju na „apsolutnu kraljevsku vlast“ i „vrhovnu jurisdikciju“ nad svojim podanici ma (Izabela Kastiljska), vladari se ĉesto suoĉavaju sa problemom njihove primene. Problemi su razliĉiti, ĉesto veoma sloţeni. Vla dari ih rešavaju na razliĉite naĉine, u skladu sa prilikama i mo gućnostima. Administracija. Kraljevi izgraĊuju administraciju da bi se njihova politika osetila u svim delovima zemlje i obezbedila pravda za sve podanike. U ostvarenju toga cilja vladari se suoĉa vaju sa mnogim problemima, pre svega kako na razliĉitim stup njevima uskladiti i sprovoditi politiĉku vlast. Kralj se nalazi na vrhu drţavne strukture, a svoju vlast sprovodi preko saveta i vi sokih ĉinovnika. Sredinom XVI veka savet predstavlja oruĊe ap solutne kraljeve volje. On sprovodi njegove naloge, daje savete, iako kralj nije duţan da ih prihvati. Krupno plemstvo ţeli da vrši duţnost savetodavaca i ĉlanova saveta. Uĉvrstivši svoju vlast u XV veku, vladari nastoje da se oslobode takvih savetnika, pa nji hove funkcije postaju mahom ceremonijalne. Istovremeno, dele savet u nekoliko tela, zaduţenih za obavljanje razliĉitih duţno sti. Njihova ovlašćenja nisu precizno odreĊena, pa im se duţnosti ĉesto prepliću. U tom pogledu Španija izgraĊuje najsloţeniju strukturu. Drţavni saveti za finansije, vojne redove, rat, inkviziciju, Mestu odreduju politiku ĉitave drţave; saveti za Kastilju, Indiju, Aragon i kasnije Italiju odluĉuju o specifiĉnim zemljama. Pored donošenja politiĉkih i administrativnih odluka, saveti imaju i sudska ovlašćenja. Na niţem stupnju drţavne uprave kralj po stavlja kao svoje zastupnike u lokalnoj administraciji posebna lica - koregidore. Kralj ga plaća, koregidor obavlja duţnost pet godina, ne moţe da sluţi u rodnom mestu, stiĉe imovinu i meša se u lokalne poslove. Uputstva za rad prima od saveta, a posebna komisija ispituje njegovu delatnost. U Francuskoj postoji sliĉan sistem saveta sa razliĉitim ovlašćenjima. Drţavni savet (Conseil des Affaires) predstavlja malo telo zaduţeno za donošenje najvaţnijih politiĉkih odluka. U uvećanom sastavu bavi se i problemima finansija. Od kraja XV veka deluje Veliki savet (Grand Conseil) u ĉiji delokrug spa daju pitanja sudstva. Predstavnik kraljevske vlasti u okruzima i srezovima je bajlo ili senešal. Imenuju se iz redova krupnog plemstva i nemaju administrativnog iskustva. U vreme ĉestih odsustava, poslove obavljaju zamenici, poreklom gradani i obra zovani. Naĉin njihovog imenovanja dugo izaziva otpor plemstva, koje osporava kralju Fransoa I to pravo. Njihovo imenovanje, kao predstavnika kraljevske vlasti, ostaje u rukama lokalnog plemstva. To omogućava da ĉinovništvo štiti lokalne interese, ia ko se nalazi u kraljevskoj sluţbi. I u Engleskoj postoji sliĉan sistem. U vreme Henrija VIII (1509-1547) stvara se malo telo savetnika-Privatni savet (Privy

80

Council). On uskladuje rad drugih tela i brine o kraljevskim fi nansijama. U svom radu zavisi od kralja. Savet uţiva sudska ovlašćenja, i u njegovom radu prepliću se naĉela obiĉajnog i rim skog prava. Prevagu vremenom stiĉe obiĉajno pravo, koje uţiva podršku parlamenta, koji teţi ograniĉavanju kraljevske vlasti. Kao i u Spaniji, stvara se sistem specijalizovanih saveta: Savet za sever (1536) i Savet za Vels, osnovan krajem XV veka, imaju duţnost da se brinu za odrţavanje reda i mira u buntovnim kra jevima. Reorganizacija koju sprovodi kancelar Tomas Kromvel širi ovlašćenja administracije, koja još više postaje instrument za sprovoĊenje kraljeve politike. Koordinaciju izmeĊu vladara i sa veta obavljaju sekretari, pa njihova moć brzo raste. Oni savetuju kralja u pitanjima patronaţe. Mirovne sudije (justice of peace) obavljaju funkcije lokalnih vlasti. Imenuje ih kralj iz redova uglednih lokalnih liĉnosti. Za svoj rad ne primaju platu. Iako amateri, oni za vladavine Henrija VIII i Elizabete I (1558-1603) obavljaju vaţne poslove. Radeći na naĉelu dobrovoljnosti, mirovne sudije dolaze ponekad u sukob sa kraljem, štiteći svoje interese. U ţelji da sprovedu svoju politiku preko izgraĊene admini stracije, kraljevi teţe da se oslanjaju na sebi odane i zavisne lju de. U XVI veku to postaje stalna praksa. Prednost imaju liĉnosti gg PRVI DEO (1450-1598) koje ne pripadaju krupnom plemstvu: sitni plemići, obrazovani i burţoazija pravnici, ĉinovnici, finansijski struĉnjaci. To iza ziva ogorĉenje krupnog plemstva. Ĉinovništvo ne predstavlja burţoaziju kao klasu i njene interese (bogatstvo, društveno priznanje). Ono teţi da ude u redove krupnog plemstva i sa njim se orodi. Drugi put do uspeha je sticanje visokih crkvenih zvanja (nadbiskupi, kardinali). Himenez, d'Amboaz, Vulsi, Granvel i Espinoza predstavljaju politiĉke liĉnosti prvog reda poreklom iz redova dţentrije i burţoazije. Za usluge uĉinjene kralju, Tomas Kromvel postaje erl od Eseksa. Administrativno plemstvo (no blesse de robe) zauzima najviše sudske i adminsitrativne poslo ve. Ppjedine porodice to prenose na potonje generacije (Sesil, Bekon, Vileroa, Granvel, Perez). Prodaja drţavnih funkcija igra znaĉajnu ulogu u XVI veku. Ona je raširena u Francuskoj i Spaniji poĉetkom veka, iako se najviša zvanja i poloţaji ne prodaju (savetnici, guverneri, vojni komandanti). U naknadu za utvrdeni iznos novca, kraljevi ime nuju pojedince na odredene poloţaje, ĉime gube kontrolu nad njima i vremenom mnogi postaju nasledni. To ograniĉava kralje ve prerogative i spreĉava ga da sprovodi svoju politiku. S druge strane, ĉinovništvo nastoji da ostvari novĉanu dobit, postupak prihvatljiv za mnoge. Njihovi prihodi znatno prevazilaze zva niĉne plate. Korupcija se prihvata, zavisno od sume i vrste uslu ga; ako se traţi neĉija intervencija, koristi se mito. Širenje cen tralizma dovodi do širenja mita. Korupcija nije svugde prisutna, a njena raširenost zavisi od pojedinaca i njihovog shvatanja duţnosti.

81

Bez obzira na snagu i uticaj kraljevske administracije, sa radnja plemstva je neophodna. Prikupljanje poreza zahteva sa radnju sela, grada i plemića u cilju njegovog razrezivanja i na plate. Kralj mora da osigura saradnju plemstva ĉiji ĉlanovi, zbog svog ugleda, moraju da predvode armije i flote. Plemstvo sluţi kralja u naknadu za platu, privilegije, poĉasti, priznanja. Kon trola patronaţe predstavlja snaţno oruĊe u rukama efikasne kraljevske vlasti. Penzije, titule, crkvene poloţaje kraljevi dele sa ciljem da privuku nezadovoljne, uĉvrste njihovu odanost sebi i drţavi. U vremenima socijalnih i verskih previranja, nezado voljnici mogu da ugroze kraljevsku vlast. Oruţane snage. - Jaĉanje oruţanih snaga je deo politike apsolutistiĉke monarhije. Vojska postaje stalna, sredstva za vodenje rata prelaze iz ruku plemstva u ruke vladara; on ima iskljuĉivo pravo da objavljuje rat i zakljuĉuje mir. Ekonomski napredak i razvitak tehnike i tehnologije rata omogućavaju poje dinim vladarima da raspolaţu snaţnim oruţanim snagama. Francuska armija u vreme Fransoa I predstavlja model nove armije. Plemići i dalje imaju veliku ulogu u njoj, ali više ne obavljaju duţnost kao kraljevi vazali, već kao plaćeni oficiri. To, kao i fi nansijska zavisnost od kralja, prisiljava plemstvo da prihvati disciplinu. Oni postaju najamnici, a prestaju da budu vitezovi. Vojska postaje najamniĉka. Kralj imenuje kapetane, koji sakupljaju pešadiju i opremaju je kopljima, mušketama i arke buzama. Ona je mnogo brojnija od konjice. Pešadija se skuplja u siromašnijim krajevima (Pikardija, Gaskonja, Škotska, Švajcar ska, Nemaĉka). U Francuskoj i Spaniji oruţane snage predstav ljaju orude kraljevskog centralizma. One su ĉesto nepouzdane. Kad ne prime platu pljaĉkaju, otimaju i uništavaju sve što im je pod rukom; „jedu narod“, tvrde savremenici. Najamnici ĉesto odbijaju da prihvate kraljevu disciplinu i priznaju vlast svojih kapetana. Ponekad prelaze na stranu neprijatelja. Finansije. Obezbedivanje finansijskih sredstava za obav ljanje drţavnih funkcija i politike, a posebno za opremanje i odr ţavanje oruţanih snaga, predstavlja poseban problem apsoluti stiĉkih monarhija. Ratni troškovi predstavljaju najveću stavku u njihovim budţetima. Kupovina topova i mušketa, gradnja i nao ruţanje ratnih brodova i utvrĊenja i plate najamnicima pred stavljaju stalno rastuće potrebe vladara. Prekidi ratova donose olakšanje, ali oni su veoma retki. Od poĉetka italijanskih ratova (1494) do kraja XVI veka ratovi se vode u proseku svake tri, od ĉetiri godine. Velike sume novca se troše za diplomatiju, potkup ljivanje, stvaranje nepouzdanih i kratkotrajnih savezništava. To vaţi i za plate kraljevskih sluţbenika, penzije i darove, troškove izdrţavanja dvorova, luksuz, graĊevinarstvo, mecenatstvo, za bave (Maksimilijan I drţi 2000 lovaĉkih pasa). Veliki i stalno rastući rashodi zahtevaju obezbedivanje po trebnih prihoda. U razgovorima i prepisci izmedu vladara i mi

82

nistara uvek se spominje to pitanje. Zajmovi od bankara pred stavljaju jedan od izvora prihoda, ali je on ograniĉen. Bankari iz Liona finansiraju francuski pohod protiv Napulja 1494; Karlo V plaća svoj poslednji rat protiv Francuske zajmovima banaka iz Antverpena (1552), kada njegov dug dostiţe 6 miliona livri. Ne sposobnost vladara da zajmove vrate umanjuje spremnost i spo sobnost bankara da odobravaju nove. Ĉesto se koristi pritisak, a gradovi su najĉešće ţrtve kad kralju treba da daju prinudne „da rove“ (Tuluza 1537, 1542, 1544, 1553, 1555). Vladari prodaju drţavne bonove i raspisuju javne zajmove, ĉesto sa kamatom od 12%. Visoke kamate privlaĉe novac sa razliĉitih strana, o ĉemu najbolje svedoĉi lionski zajam 1555. On se završava propašću mnogih poverilaca (1557). Prihodi sa kraljevskih dobara, neke carine, krunski monopoli, koncesije za korišćenje ruda i drugi nisu dovoljni da zadovolje rastuće potrebe. Španski dvar stiĉe velike prihode preuzimanjem imovine viteških redova (Santija go, Kalatrava, Alkantara); u Engleskoj vladar stiĉe velika sredstva prodajom konfiskovane imovine katoliĉke crkve. Od poĉetka XVI veka vlade prodaju anuitete od utvrĊenih prihoda gradova i provincija. To uzima maha u mnogim zemljama. Usavršava se naĉin prikupljanja razliĉitih prihoda. Apsolutistiĉki vladari prodaju razliĉita zvanja i funkcije. To je najrazvijenije u Francuskoj, gde se mnoga zvanja stvaraju samo radi prodaje, ukljuĉujući prikupljanje lokalnih nameta, tr ţišne policije, savetnika u parlamentima Pariza i Bordoa. Sliĉno je u Španiji i Italiji (Rim). Napuštanje takve prakse znaĉi vraća nje novca, što nije ostvarljivo. U Nemaĉkoj je takva praksa manje raširena, zbog nerazvijenih drţavnih sluţbi. U Engleskoj zvanja i funkcije prodaju oni koji ih obavljaju, mahom plemstvo, ĉime to prestaje da bude stvar vladara. Sposobnost vladara da uzimaju zajmove i prodaju zvanja obezbeĊuje im nadmoćnost nad visokim plemstvom. Sredstva sakupljena na taj naĉin nisu dovoljna. Mnoge drţave pristupaju oporezivanju svojih podanika, što postaje glavni izvor prihoda. Raspisivanje poreza zahteva, u teoriji, saglasnost podanika, koiu daju predstavniĉka tela. Dolaze do izraţaja razlike izmeĊu vladara i njihovih podanika, i odreĊuju meĊusobne odnose. Kao posledica toga st anje u zetnlji je nesta bilno, a borba stalna. Kraljevi Francuske ĉesto prcgovaraju sa predstavnicima sveštenstva, plemstva i graĊana da dobiju njiho vu saglasnost za nove poreze. Engleski parlament, kastiljski i aragonski kortesi, francuski staieţi ĉesto odbacuju zahteve za novim porezima. Nizozemski staleţi, pak, odobravaju velika sredstva Karlu V za rat protiv Francuske. Povećani zahtevi dovode do ĉestih sukoba. Dok Karlo V iz begava sudare sa kortesima, Filip II vrši otvoren pritisak na n.jih. Engleski parlament odobrava sredstva Henriju VIII, dok zahtevi Elizabete I nailaze na primetan otpor. Borba izmeĊu kralja i predstavniĉkih tela završava se razliĉitim ishodom. Pravo op o-rezivanja u Engleskoj dele kralj i parlament, što dovodi do ogra-niĉavanja apsolutistiĉke vlasti.

83

U drugim zemljama takva deoba ne postoji, pošto kraljevi Francuske i Spanije, uz podršku 1>lem stva i sveštenstva, nameću svoju volju predstavniĉkim telima. Na taj naĉin optereće.nja u Kastilji padaju na one kategorije sta novništva koje ne uţivaju nikakva izuzeća. Oni predstavljaju ekonomski najproduktivniji deo stanovništva. Pored poreza na zemlju, plaća se alkabala, namet od 10 % na sve trg ovaĉke poslo ve. To dovodi do propadanja španske poljoprivrede i trgovine i slabljenja španske ekonomske snage toliko znaĉajne u evrop skim sukobima XVI veka. U Francuskoj, pored posrednih (taksa na vino, meso, ode lo), postoje i direktni porezi. Najvaţniji je taj (taille), porez na liĉnost i imovinu. Pored njega, naplaćuje se gabela, porez na so po glavi porodice, koju starešina mora da kupi od drţave po odreĊenoj ceni. U teoriji taj odobravaju lokalni i pokrajinski sta leţi. Kralj uspeva da privolom i prinudom nagovori staleţe da prihvate njegove zahteve. Vlada odreduje iznos taja svake godi ne, a prikupljaju ga njeni agenti. On stalno raste. Ĉesto se kao dokaz snage vladara navodi ĉinjenica da se taj sakuplja uprkos toga što se staleţi izmedu 1484. i 1560. ne sastaju. To stvara kod savremenika uverenje o izuzetnoj snazi Francuske i moći njenih vladara. On postaje uzor kome teţe mnogi, vladar iznad zakona. Zaveden u odbrambene svrhe, taj pada, kao i porez u Špa niji, na leĊa onih koji nemaju mogućnosti da se brane - treći sta Ieţ. Plemstvo i sveštenstvo su izuzeti od plaćanja taja - plemstvo što ratuje, a sveštenstvo što se moli za pobedu, iako ponekad pla ća odredene daţbine. Pojedinci (visoki ĉinovnici, savetnici, advokati) i gradovi (Ruan) otkupljuju se od vojnih obaveza. Izu zimanje plemstva potvrĊuje njegovu politiĉku moć. Taj plaća ekonomski najslabiji deo stanovništva. Iako ne raste stalno, on predstavlja teško opterećenje za seljaštvo, koje beţi iz sela u gradove. Odnosi izmeĎu crkve i drţave. - To pitanje postavlja u prvi plan uplitanje drugih drţava i organizacija u poslove apsoluti stiĉke drţave. U praksi, tiĉe se odnosa izmeĊu papstva i drţave. Španski vladari, Ferdinand i Izabela, uspevaju da od papa osi guraju saglasnost da podnose na odobrenje imena kandidata za najviša crkvena zvanja i funkcije u zemlji (1486). Zauzvrat, pru ţaju podršku papskoj politici u Italiji. To odreĊuje drţanje sve štenstva, ĉiji uspon više zavisi od vladara nego od pape. Španski kraljevi uţivaju pravo veta na objavljivanje papskih bula u Mi lanu, Napulju i na Siciliji. Na tom ostrvu oni zahtevaju za sebe prerogative apostolskih delegata. Kao orude u rukama vladara, španska inkvizicija uţiva veća prava od drugih crkvenih tela i notpurlo je nezavisna od Vatikana. Sliĉna sklonost primetna je i u Francuskoj. Fransoa I za kljuĉuje sa papom Lavom X konkordat (1516), kojim dobija pra vo da imenuje 600 najznaĉajnijih crkvenih liĉnosti. Francuski dvor stiĉe pravo cenzure nad papskim bulama. To dovodi do

84

stvaranja galikanske crkve. Pokušaji papa da povrate neke pre rogative dovode do oštrih sukoba sa španskim i francuskim kra ijevima, a njihova nastojanja se završavaju neuspehom. Pored crkvenog, ovakav ishod ima veliki politiĉki znaĉaj. Spreĉava se svako uplitanje sa strane i povećava vlast kraljeva. Kontrola nad crkvom osigurava veću odanost sveštenstva i omogućava upotre bu njegovih obrazovnih i duhovnih sposobnosti. U praksi; to znaĉi da Vatikan prihvata de iure postojeće stanje. U Engleskoj stvari idu još dalje. Kralj i Parlament raskida ju sa Vatikanom. Henri VIII traţi i dobija podršku Parlamenta. Ţakonima donetim izmedu 1529. i 1536. Parlament ostvaruje nezavisnost engleske crkve od Vatikana i stvara anglikansku crkvu, na ĉijem se ĉelu nalazi vladar. To osnaţuje ulogu Parla menta, ĉiji ĉlanovi stiĉu zaštitu od hapšenja i ograniĉenu slobo du govora. U celini, do sredine XVI veka apsolutistiĉka monarhija po stiţe velike uspehe. Najvaţniji su teritorijalno ujedinjenje, admi nistrativni centralizam i kraljevski apsolutizam. Ipak, apsoluti stiĉka monarhija ne uspeva da ukloni sve atribute feudalne mo narhije. Njena struktura sadrţi mnogo novih elemenata koji oznaĉavaju poĉetak nove epohe u razvitku evropskih institucija. Apsolutistička monarhija u ratu. Srednjovekovni ideal jedinstva hrišćanske Evrope nestaje sa stvaranjem apsolutistiĉ ke monarhije. Njihov uspon dovodi do toga da Evropa postaje poprište stalnih ratova. Ojaĉani finansijski i vojniĉki, vladari vode ratove za nove teritorije, liĉni prestiţ, dinastiĉke interese, brane svoje drţave od napada, štite veru. Time ruše postojeći od nos snaga i strukturu medunarodnih odnosa. Uspon Habzburgo vaca i prisustvo Turaka u Evropi ubrzavaju dezintegracione pro cese. Najzad, veliki znaĉaj imaju sve prisutnije pretenzije poje dinih drţava (Carstva Karla V, Ivana IV Groznog, Sulejmana Ve liĉanstvenog) na univerzalni karakter. Njihova prostranstva, uticaj u Evropi i svetu i svest daju takvim pretenzijama izuzetnu snagu. Carevi Nemaĉke i Rusije tvrde da predstavljaju zakonite naslednike Rimskog Carstva. Italijanski sistem. - Kao što prednjaĉi u pitanju podstica nja kulturnih i duhovnih preobraţaja (humanizam, renesansa), razvitka ekonomskih ustanova i prakse (trgovina, manufaktura, bankarstvo) tako Italija daje primer i u izgradnji medunarodnih odnosa. Ona predstavlja, istovremeno, model novog poretka u Evropi i predmet njegove agresivnosti. Politiĉka karta Italije ot kriva raznolikost drţava, velikih i malih, od kojih mnoge nestaju tokom XV veka. One koje preţivljavaju postaju snaţnije i poli tiĉki agresivnije. Sredinom XV veka najveće drţave na Apenin skom poluostrvu su Napulj na jugu, Papska Drţava u središtu i Firenca, Milana i Venecija na severu. Svaka od njih ima razliĉite oblike vladavine. Napulj je feudalna kraljevina, Papska Drţava je crkvena kneţevina, Firenca je republika, sa porodicom Mediĉi

85

na ĉelu, Milano je despotija u kojima se vlast nalazi u rukama Viskontija i Sforce, dok u Veneciji vlada aristokratija u ĉijim ru kama se nalazi politiĉka i ekonomska vlast. Oni drţe pod kontro lom lokalne oblasti, uklanjaju konkurenciju i ograniĉavaju poli tiĉke slobode gradana. U drugoj polovini XV veka (1450 - 1494) italijanske drţave razvijaju, nezavisno od ostale Evrope, sloţene diplomatske i voj ne. ustanove i instrumente. Tu se nalaze zaĉeci moderne evropske diplomatije i svih njenih metoda. Medu njima su ustanova stal nih diplomatskih predstavništava (ambasadori), ofanzivni i de fanzivni savezi, sporazumi o intervenciji i neintervenciji, izjave o garantijama i neutralnosti, razgraniĉavanje uticajnih sfera, ugo vori protiv agresije sa sankcijama protiv onih koji krše dogovo reni mir, tgovaĉki ugovori i drugo. Cilj izgradnje takvih ustano va i instrumenata je odrţavanje ravnoteţe medu drţavama. To najbolje uoĉava Franĉesko Gviĉardini, istoriĉar Firence i Italije. koji piše: „Cilj svake od cvih pet drţava bio je da oĉuva svcju te ritoriju i odbrani svoje interese. Pri tome nastoje da spreĉe da protivnik postane suviše snaţan i tako pokori ostale. Da bi se to postiglo, svaka drţava posvećuje ptznu paţnju makar i najma njim promenama i zbivanjima.“ To je razumljivo. Ravnoteţa iz medu drţava predstavlja garanciju mira, nezavisnosti i bezbed nosti svih. Korak jedne drţave zahteva odgovor drugih. Pohod francuskog kralja Šarla VIII na Italiju (1494) dovodi do uništenja sistema italijanskih drţava. Na njegovim naĉelima stvara se sistem evropskih drţava. Njega primenjuju na evrop skoj sceni, sa podjednakom veštinom, car Karlo V, kralj Fransoa I i sultan Sulejman Veliĉanstveni (1520-1566). U svojoj politici podjednako koriste diplomatiju i oruţje. Svojom veliĉinom, sna gom, ţarom i dinastiĉkim razlozima, carstvo Karla V onemogu ćava širenje Francuske i Turske. S druge strane, sporazum ove dve drţave ima za cilj da se odrţi ravnoteţa i skrš? moć Habsbur govaca. Italijanski ratovi (1494-1559). Italijanski sistem ravnote ţe pokazuje, suoĉen sa ambicijama apsolutistiĉkih drţava (Špa nija, Francuska, Nemaĉko Carstvo) upletenim u dugogodišnje borbe oko Italije, svoje slabosti. On otkriva sebiĉnost i cinizam italijanskih drţavnika i njihove teške posledice. Suviše slabe da se brane i, istovremeno, privlaĉne, italijanske drţave su izazov kome vladari teško mogu da odole. Razlozi za prvi pohod Šarla VIII u Italiju su poznati: kombinacija dinastiĉkih pretenzija na Napulj i poziv milanskog vojvode Ludovika Sforce da mu pomogne u sporu sa napuljskim kraljem Ferdinandom. To odgova ra Sarlovim ambicijama. On priprema armiju od 40.000 ljudi za prelaz preko Alpa. Da se zaštiti od neprijatelja, on ustupa Ferdi nandu aragonskom Rusijon, a Maksimilijanu provincije Artoa i Fxanš Konte. To je osnovna slabost njegovog plana. Podstaknut planovima da iz Napulja preduzme krstaški pohod protiv Tur ske, oslobodi Carigrad i Jerusalim, Šarl VIII zanemaruje stvar

86

nost. U Italiiu ga pozivaju i drugi, ukljuĉujući kardinala Đulija na de la Roveru i izbeglice na francuskom dvoru. Francuska dokazuje svoju snagu poslavši veliku armiju u Italiju. U septembru 1494. Šarl VIII prelazi u Italiju, gde nailazi na slab otpor i zauzima Milano, Firencu, Rim i Napulj (1495). Nje gov uspeh dovodi do stvaranja Svete lige (Austrija, Spanija, pa pa, Venecija, Sforca), koja primorava Sarla da se povuĉe. Kra jem 1496. u Italiji nema francuskih trupa, a dve godine kasnije Šarl umire. Prvi period italijanskih ratova je završen. Šarlov pohod ima dalekoseţne posledice. On odreduje francusku politiku u budućnosti, koju će njegovi naslednici Luj XII i Fransoa I slediti do sredine XVI veka. Drugi period poĉinje 1499. upadom francuskih trupa u Italiju, a scenario je sliĉan pr vom, s tom razlikom što se umesto Napulja pojavljuje Milano. Luj XII pobeĊuje Ludovika Sforcu u bici kod Novare i ulazi u Rim i Napulj. Ugovorom u Granadi (1500) Luj XII i Ferdinand aragonski dele juţnu Italiju, ali meĊu njima dolazi do sukoba. Posle toga Luj gubi svoj deo juţne Italije i povlaĉi se u Francu sku (1504). Italijanske drţave vode politiku koja omogućava po stizanje njihc>vih ciljeva: Venecija ţeli da se dokopa nekih delova milanskog vojvodstva, Firenca da zauzme Pizu, a papa Aleksan dar VI Bordţija oĉekuje francusku podršku svom sinu Ĉezaru u Romanji. Politika sile pokazuje se u punom svetlu. Treći period ital.ijanskih ratova poĉinje drugom ekspedici jom Luja XI? 1508, kada prelazi u Italiju na poziv pape Julija II i pridruţuje se Španiji i Carstvu u Kambrejskoj ligi protiv Veneci je. Francuske trupe ratuju širom Italije i poraţavaju Veneciju (1509). Julije II se okreće i stvara Svetu ligu sa Švajcarcima i Henrijem VIII u nameri da protera Francuze iz Italije. Francuzi pobeĊuju kod Ravene, ali trpe poraz kod Novare i moraju da na puste Milano (1512). Luj XII napušta Italiju, a Mediĉi i Sforce se vraćaju u Firencu i 1VIilano. Zakljuĉuje se nestabilan mir. On za visi c7d prilika, a one od politike evropskih sila. Luj XII umire 1515. a nasleĊuje ga Fransoa I (1515-1547). Rivalstvo Habsburgovaca i Valoa. - Za razliku od dotada njih ratova oko Italije, sukobi izmeĊu 1515. i 1559. dobijaju naj širi evropski karakter. Dugotrajni sudari vezani su za dve znaĉajne liĉnosti toga vremena, kralja Fransoa I i cara Karla V. Kao i njegovi prethodnici, Fransoa I ne uspeva u svojim nasto janjima, iako ona izazivaju veliku paţnju savremenika. U sukobu Fransoa I i Karla V ima mnogo liĉne netrpelji vosti i sujete. Svojim izgledom i ponašanjem, Fransoa I pred stavlja otelovljenje kraljevske vlasti. Njegov dvor, u kome on do minira svojim izgledom, drţanjem, znanjem, samouverenošću i samozadovoljstvom, sija punim sjajem. On je ratnik i politiĉar, agresivan i sujetan, svestan moći svoje zemlje, koju ţeli da uz digne u poloţaj prve u Evropi. Na drugoj strani, njegov savreme nik i protivnik, Karlo V (1519-1556) postaje vladar najveće evropske drţave. Kao mlad ĉovek Karlo preuzima velike odgo

87

vornosti. On je umeren i ozbiljan, uzdrţan i radan, dobar vojnik i lukavi diplomata, sportista, svetski ĉovek. Ticijanovi portreti Fransoa I i Karla V prikazuju ih u pravom svetlu. Prvi je privla ĉan i lukav, drugi je inteligentniji i humaniji. MeĊusobno rival stvo je podstaknuto porazom Fransoa I u borbi za carsku titulu (1519) i zarobljavanjem u bici kod Pavije (1525). To nije potpuno objašnjenje. Fransoa I je svestan opasnosti opkoljavanja Francuske od habsburških drţava. Od Artoa i Bur gundije i duţ Pirineja nalaze se njihove granice i trupe. Bez Bur gundije i Franš Kontea Francuska nije ujedinjena drţava. Karlo V ne moţe da ih se odrekne budući poreklom Burgundanin. Fransoa I teţi oĉuvanju ravnoteţe u Evropi. Odmah po stupanju na presto Fransoa I upada u Italiju, na nosi teţak poraz Milanskom vojvodi kod Merinjana i ulazi u Mi lano. Nakon Karlovog izbora za cara, Fransoa preduzima drugi pohod (1520); u bici kod Pavije biva poraţen i odveden u zarob ljeništvo u Madrid. Kancelar Nemaĉkog Carstva Merkurino Ga tinara predlaţe deobu Francuske, dok vicekralj Napulja Lano, pobednik kod Pavije, traţi mirenje sa njom. Ugovor u Madridu (1526) u stvari je kompromis. Fransoa se ţeni Karlovom sestrom i odriĉe prava na Italiju i Burgundiju. Po povratku u Pariz, Fran soa proglašava ugovor nevaţećim, jer je iznuden pod pritiskom. Rat se nastavlja 1526-1529. i odvija se povoljno po Carstvo. Kar lo privlaĉi na svoju stranu ĉuvenog denovljanskog admirala An drca Doriju, ĉime osigurava premoć u zapadnom Sredozemlju. Nadmoćnost španskih terciosa obezbeduje Karlovu pobedu u Italiji. Ugovorom u Kambreu (1529) Fransoa se ponovo odriĉe pretenzija nad Italijom, a Karlo nad Burgundijom. Novi rat izbija 1536. kad umire poslednji Sforca i Fransoa postavlja zahtev za Milanom. Karlo to smatra nepotrebnim krše njem ugovora u Kambreu i upada u Francusku. Fransoa zaklju ĉuje ugovor sa Turskom, pravdajući to potrebom da spase Evro pu od pretnji Carstva. Karlo pregovara sa Poljskom, Rusijom i Persijom. Evropa, delovi Azije i Afrike ulaze u orbitu evropskih politiĉkih sukoba. Rat se završava francuskim zauzećem Savoje. Novi rat (1542-1544) ne donosi nikakvu korist zaraćenim stranama. Ugovor u Krepiju (1544) potvrĊuje odredbe ranijih ugovora. Fransoa obećava Karlu podršku u borbi protiv Turaka i protestanata. Karlo obećava ustupak Milana ili Burgundije uko liko dode do braĉnih sporazuma. On je spreman da prihvati francuske teritorijalne pretenzije pod uslovom da osigura svoje vodstvo u hrišćanskom svetu. Fransoa umire (1547), ĉime se liĉno rivalstvo okonĉava. Sa tim se raskida tek stvoreni savez izmedu dve drţave. Smrt Fransoa I ne prekida neprijateljstvo. U narednom ratu sukobljavaju se Karlo V i Anri II (1547-1559). Ugovorom u Vauĉelu (1556) Anri uspeva da dobije tri vaţna utvrdenja u Lo-reni - biskupije Mec, Tul i Verden. Poslednji rat (1557-1559), ko ji vodi novi španski kralj Filip II (1556-1598), ne donosi vidljive promene. Ugovorom u Kato-Kambreziju (1559) Francuska za

88

drţava tri biskupije, dobija luku Kale na Lamanšu i Bulonj. Ustupa svoje posede u Itaiiji, osim nekoliko tvrdava u Savoji. Španija zadrţava vlast u Napulju i Milanu. Francuske pretenzije u Italiji završavaju se reĉima hroni ĉara „u slavi i dimu“. Umesto na jugu, Francuska stiĉe teritorije i uporišta na severu (Kale) i istoku (Mec, Tul, Verden), tamo gde ne nailazi na veliki otpor. Anri II nastavlja politiku Fransoa I u pogledu Carstva i shvata da opasr.ost Francuskoj ne dolazi iz Italije već sa severa i severoistoka. To okreće Francusku ka za štiti prirodnih granica, ĉime se poraz u Italiji pretvara u trajnu korist. Posledice rivalstva su višestruke: Evropa izbegava hege moniju Habsburgovaca, a preovladuje naĉelo ravnoteţe sila; pri sustvo Turaka u evropskoj politici ostaje ĉinjenica, dok širenje reformacije dugo ne nailazi na otpor. Upravo u to vreme širenje luteranizma i kalvinizma dobija veliki zamah. Sveto Rimsko Carstvo. Volterova tvrdnja da „Carstvo nije ni sveto ni rimsko, niti carstvo“ predstavlja taĉan prikaz stan?a ove tvorevine. Carstvo je primer stvaranja drţave putem braĉnih veza, roĊenja, umiranja i pogaĊanja. Carstvo je skup 2000 carskih vitezova i njihovih poseda, ĉesto ograniĉenih na po lusrušene zamkove i nešto zemlje, desetak crkvenih kneţevina, osamdesetak slobodnih carskih gradova i više nezavisnih kneţe vina (Bavarska, Saksonija, Brandenburg). Izbor Habsburgovaca za careve (1438) donosi Carstvu neki ugled u Evropi. Stupanjem na presto Maksimilijana I (1493-1519) ono se primetno širi. Sve stan svojih mogućnosti, inteligentan i uvaţavan, Maksimilijan širi teritorije Carstva uspel:m brakovima - „Neka drugi ratuju, ti srećna Austrijo ţeni se“, kaţe popularna poslovica toga vreme na; on reorganizuje i jaĉa administraciju, iako je svestan da efi kasna imperijalna vlada nije moguća. Maksimilijan tzspeva da poveća uticaj Carstva u evropskoj politici. Njegov unuk i nasled nik Karlo V nasleduje 1519. veliko carstvo nastalo ujedinjenjem dinastija i njihovih zemalja. Posedi dinastija Kastilje i Aragona, po majci, i Austrije i Burgundije, po ocu, pripadaju Karlu, naj starijem sinu Filipa „Lepog“ burgundskog i Jovane „Lude“ ka stiljske. Carstvo obuhvata Austriju, juţnu Nemaĉku, Nizozem sku, Franš Konte, Španiju sa njenim posedima u Sredozemlju (Napulj, Sicilija, Sardinija, Baleari) i Novom svetu. To nije sve. Karlo V imenuje svoga brata Ferdinanda za sa vladara, zaduţenog da vlada habsburškim zemljama u Nemaĉ koj i Austriji (1521-1522). On je u braĉnim vezama sa kraljevima Ugarske i Ceške. Posle poraza Lajoša II kod Mohaĉa (1526) Fer dinand nasleduje njegovu krunu i zemlje. Dinastiĉki brakovi i nasledstva šire granice Carstva na jug Evrope, iako to dovodi do stalnih sukoba sa Turskom. Ujedinjenje kruna i zemalja u rukama jedne liĉnosti ne predstavlja novinu, iako je bez presedana. Karlo i njegovi savet nici vide u tome put za stvaranje univerzalnog carstva. „Boţansko providenje“ odreduje Karla V da bude moralni i politiĉki voda

89

hrišćanskog sveta u borbi protiv islama i protestantizma. Time objašnjava svoju imperijalnu politiku i traţi podršku za njeno provodenje. Malo ko je spreman da prihvati takve pretenzije. Ideje o Carstvu su razliĉite, što ometa vodenje dosledne politike. One su ĉesto protivreĉne i nejasno definisane. Gatinara se zalaţe za carstvo kome je borba protiv Turaka jedini cilj. Imperijalna ideja istiĉe potrebu obnove srednjovekovnog Rimskog Carstva. Najzad, postoji ideja o svetskom carstvu, koju Karlo odbacuje, ali koju njegovi savremenici uoĉavaju i shvataju kao pretnju svojim interesima. Sa zemljama i narodima, Karlo nasleĊuje i razliĉite tradi cije i vrednosti, kao na primer one u Burgundiji i Kastilji; u sva koj drţavi on nosi razliĉitu titulu i prava. Kastilja ne vodi raĉuna o njegovoj carskoj tituli, a plemstvo smatra da Karlo mora njom da vlada posebno. Karlo ne pokazuje sklonost da menja postoje će stanje ili izgraĊuje jedinstvenu administraciju za ĉitavo Car stvo. On nema zajedniĉki budţet ili drţavnu blagajnu. Iako su ukupni prihodi Carstva ogromni, on direktno zavisi od prihoda koje ima kao vladar jedne ili više drţava. Razlike unutar Carstva (zakoni, ustanove, tradicije) najbo lje se uoĉavaju posmatranjem stanja u Nemaĉkoj i Španiji. Po stojanje trstanove izbornih kneţeva u Nemaĉkoj (nadbiskupi Majnca, Trijera i Kelna, kneţevi Palatinata, Saksonije i Brander.burga, kralj Ĉeške) ukazuje na teţnju da se ograniĉi carska vlast. Iza njih dolaze vojvode Bavarske i Virtenberga, markgro fovi Hesena i drugi. To dovodi do jaĉanja centrifugalnih snaga, uĉvršćivanja lokalnih interesa i privilegija. Pretnja spolja i unu trašnji nemiri dovode do privremenog ujedinjavanja heterogenih snaga. Plemstvo, izbornici i gradovi imaju predstavnike u Rajh stagu, jedinom politiĉki znaĉajnom telu u Carstvu. Oni nastoje da prošire kontrolu nad carskom administracijom. Na saborima u Vormsu i Augsburgu (1495, 1500) Rajhstag nameće Maksimili janu program reformi; oĉuvanje unutrašnjeg mira, uvodenje po reza, stvaranje suda pravde i stalnog carskog saveta. U Savetu sede predstavnici izbornika, kneţeva i gradova i spreĉavaju do nošenje svih zakona koji nisu u skladu sa njihovim interesima. Maksimilijanov otpor dovodi do blokiranja drţavne administra cije, što pokazuje oštrinu sukoba. Prilikom krunisanja za cara u Ahenu (1520), Karlo se obavezuje da će se pridrţavati starih za kona, obiĉaja i tradicije. Prilike u Španiji (Kastilja) razlikuju se od onih u Nemaĉkoj. Kastilja je jedinstvena drţava sa prihodima iz kolonija, što Karla ĉini nezavisnim od kortesa. U Aragonu moć kortesa je velika, pa Karlo umnogome zavisi od njegovog drţanja. Nizozemska pred stavlja federaciju poluautonomnih provincija u kojima plemstvo i gradovi imaju snaţan uticaj u administraciji. Španija predstav lja grupu drţava, u kojoj svaka zadrţava svoje osobenosti; tek Filip II pokušava da uvede zajedniĉke ustanove za ĉitavu zemlju. Suoĉen sa neuspehom da uspostavi verski mir u Carstvu, umoran od sukoba sa Turskom i drugim teškcćama, Karlo odlu

90

ĉuje da poslednje godine proţivi u miru karmelitskog manastira Juste u Estramaduri. U oktobru 1555. prenosi Filipu vlast nad Nizozemskom, a kasnije nad ostalim posedima (Španija, Italija, Amerika). Ferdinand preuzima posed Austrije, Ugarske i Ĉeške. Izborni kneţevi odbacuju mogućnost da Filip II postane car, na koji poloţaj biraju Ferdinandovog sina Maksimilijana. To je reakcija na Filipova izrazito španska osećanja i ĉinjenicu da Carstvo sve više poprima španski karakter. Univerzalno carstvo Karla V postaje, pod Filipom II, špansko carstvo u kome Kastilja ima odluĉujuću ulogu. Uprkos neslućenih mogućnosti Carstva, njihovo ostvarenje je ograniĉeno ĉinjenicom da su njene teritori je razbacane, stanovništvo raznoliko, granice teško branjive, opkoljeno mnogim neprijateljima i podeljeno u suviše mnogo medusobno ljubomornih jedinica (drţava). Venecija. - Republika sv. Marka doţivljava u ovom razdob lju uspon i pad. Njom upravlja patricijat koji je najekskluzivnija vladajuća klasa u Evropi; izmedu 1381. i 1646. nijedna nova porodica ne ulazi u njene redove. Drţava uspeva da oĉuva svoju slobodu i o njoj se govori kao o idealno uredenoj zemlji. Mešavi na monarhizma (duţd), aristokratije (senat) i demokratije (veliko veće), ona postaje sinonim slobode toga vremena. Mletaĉki politiĉki sistem oliĉava snagu, namere i shvatanja oligarhije na vlasti. Zbog svoje ekonomske snage i unutrašnje organizacije Ve necija uspeva da odrţi svoju nezavisnost, vodi ratove i aktivnu spoljnu politiku. Poĉetkom XVI veka ona se nalazi na vrhuncu moći, a Filip de Komin je smatra najmoćnijim i najorganizovani jim gradom koji je ikada video. Republika sv. Marka je najsnaţ nija italijanska drţava. Republika 1563. ima 1,7 miliona stanov nika, a Venecija 167.000. Grad se širi na okolne oblasti (conta da), odakle dobija hranu, iako time ne zadovoljava svoje potrebe. Zbog sve većih potreba Carigrada, uvoz hrane iz Egipta i Tesali je se smanjuje, pa Republika mora da je nabavlja na Baltiku. U Veneciji postoji gradsko planiranje. Vajar Jakopo Sansovino uo bliĉava Trg sv. Marka i Pjacetu, a gradi i Biblioteku sv. Marka, Lodetu i veliko stepenište Duţdeve palate, koji spadaju medu najlepše gradevine pozne renesanse. Republika sv. Marka zasniva svoju moć na snazi privrede (pomorstvo, pomorsko osiguranje, tekstilna proizvodnja, ban karstvo). Oko 1500. severna Italija i Flandrija su dva ekonomska centra u Evropi. Tu se proizvode najkvalitetnije vunene tkanine i druga roba; Venecija ima monopol u trgovini zaĉinima i luksu znim dobrima sa Istokom. Promene u trgovini, kao posledica geografskih otkrića, plovidbe oko zemlje i stvaranja kolonijalnih carstava u Americi i na Istoku, ugroţavaju mletaĉku dominaciju u trgovini i pomorstvu. Direktna trgovina sa Istokom uklanja Mleĉane kao posrednike, a roba se plaća u zlatu i srebru. To je teţak udarac za Veneciju. Gubitak monopola u trgovini zaĉini ma, piše Đirolamo Prijuli (1501), isto je kao kad dete izgubi mle

91

ko. Sredinom XVI veka Mleĉani uspevaju da povrate svoj raniji poloţaj i do kraja veka odrţavaju ravnoteţu sa Portugalcima. Venecija ima unutrašnju snagu za reorganizaciju svoje pri vrede. U trenutku kad se mnoge evvropske zemlje okreću moru i ulaţu kapital u brodogradnju, Venecija se okreće drugim delat nostima. Posle 1560. mletaĉka flota opada, povlaĉi se iz severne Evrope i zapadnog Sredozemlja na Levant i Jadransko more. Za to postoji više razloga. Mletaĉke brodove napadaju severnoa friĉki gusari, španski i malteški pirati i senjski uskoci; krajem veka nizozemski i engleski pirati napadaju mletaĉke galije. Ve necija nije u stanju da se sa njima nosi. Krajem veka trgovci Londona i Amsterdama ugroţavaju mletaĉki poloţaj u Sredo zemlju. Bolje posade, jeftiniji brodovi, niţe cene prevoza, kvalitetnija roba postepeno uklanjaju Mleĉane kao konkurente u trgovini i pomo.rstvu. Krajem veka Venecija gubi svoju trgovaĉ ku premoć u Evropi. Kapital se povlaĉi iz pomorstva i više ulaţe u obradu zemlje i povećanje tekstilne proizvodnje. Tekstil se iz vozi u razne delove sveta i donosi velike zarade, što drţavi dono si primetni napredak. Uprkos svoje snage Mletaĉka Republika se teško prilago dava novim uslovima i naĉinu ratovanja koji primenjuju Fran cuzi, Španci, Nemci i Švajcarci. Mletaĉke trupe nanose 1508. po-raz caru Maksimilijanu, ali naredne godine su poraţene od Fran cuza kod Agnadela. Neprijateljstvo Julija II i Kambrejske lige ne zabrinjavaju Republiku, koja uspeva da oĉuva svoje posede. Ju lije II postepeno uvida njen znaĉaj i tvrdi da bi „Veneciju trebalo stvoriti ukoliko ne bi postojala“. Republika ipak ne uspeva da odrţi poloţaj velike sile. Vodi ratove kad su neizbeţni i daleko od svojih poseda. U poslednjim sukobima izmedu Habsburgovaca i Valoa (1556) Venecija ostaje neutralna. Posle 1559. nije više u stanju da odrţava neutralnost izmedu Španije i Francuske; pri bliţava se papstvu i toskanskom vojvodstvu. Sve dok traju unu trašnji sukobi u Francuskoj, Republika nije u stanju da vodi aktivnu spoljnu politiku. Stupanje na presto Anrija IV (1594) i obnova francuske moći dovode do radikalnih promena. Venecija, kao i papstvo i Toskana, vidi u njemu spasioca od španske domi nacije. Na Sredozemlju se zaoštrava sukob izmedu Venecije i Tur ske. Već 1564. govori se o turskom napadu na Kipar, iako turska flota dolazi pod Maltu, uporište jovanovaca. Ostrvo brani posa da od 9000 ljudi; u avgustu 1564. vicekralj Sicilije šalje pomoć ostrvu i Turci se povlaĉe. Naredne godine Pije V pokušava da stvori Sv. ligu protiv Turske, ali Venecija i Španija oklevaju da prihvate papin poziv. Turska odluĉuje (1569) da osvoji Kipar, vaţno mletaĉko uporište na Levantu. Zahvaljujući spretnoj di piomatiji i podršci Francuske, Venecija dugo uspeva da odlaţe turski napad na ostrvo. Iste godine eksplozija uništava Arsenal u Veneciji; šire se glasovi da je mletaĉka flota uništena. Poĉetkom 1570. Porta traţi predaju ostrva. To bi predstavljalo veliki gubi tak, poĉetak kraja mletaĉke imperije na Levantu (Krf, Krit), dok

92

odbijanje znaĉi rat sa Turskom. Plemstvo je podeljeno u pogledu rata, ali odluĉuje da turski zahtev odbije. U leto 1570. Turci se iskrcavaju na ostrvo i zauzimaju njegov veći deo; pada i Fama gusta, što znaĉi gubitak ostrva. U isto vreme flota Sv. lige, pod komandom don-Huana Au strijskog, nalazi se u Napulju, a u Mesini se sakuplja nova snaga jaĉine 300 brodova i 80.000 ljudi; ona je pribliţna turskoj snazi, koja je usidrena kod Lepanta, u blizini Korintskog zaliva. Poĉetkom oktobra 1571. dve flote se sukobljavaju, a Turci doţiv ljavaju teţak poraz. Ali-paša gine, a 117 turskih brodova pada u savezniĉke ruke. Uprkos pobede, politiĉke i vojne posledice su skromne. Od nos snaga se ne menja, a flota Sv. lige napušta bojište. Mleĉani ţele da povrate Kipar i jadranske posede, dok don Huan i Pije V maštaju o Carigradu i Jerusalimu. Sv. liga se raspada (1573). Ugovorom o miru Republika se odriĉe Kipra, poseda u Dalmaciji i Albaniji i obavezuje da plati 300.000 dukata odštete.

93

VII

ZAPADNA EVROPA U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA

Mir u Kato-Kambreziju. - Sukobi Habsburgovaca i Valoa završavaju se „dinastiĉkim“ mirom u Kato-Kambreziju (1559). Dogovor Španije i Francuske predstavlja uĉvršćivanje, iako pri vremeno, katoliĉkih snaga. Odredbe ugovora su povoljne po Španiju koja ostaje gospodarica Italije (Napulj, Sicilija, S;rrdi nija, Milano i deo Toskane). Papa Pav1e IV doţivljava teţak po raz; Savoja ostaje uz Španiju, pošto francuske trupe napuš taju najveći deo njenih teritorija; Dorija ve-r.uje Đenovu za Š'paniju, dok Venecija ĉuva neutralnost. Francuska zadrţava Kale, Mec, Tul i Verden. Filip II se odriĉe imperijalnih planova i obaveza Karla V, Što mnoge navodi na zakljuĉak da je Nizozemska plaćala i vodila rat sa Francuskom da bi Spanija dobila Italiju. Filip II je potpu ni Španac i nema mnogo zajedniĉkog sa ostalim c?elovima Car-stva Svoju duţnost shvata previše obziljno, radi neprekidno i uporno; on je uzdx°ţan, ne pkazuje osećanja i skriva svoje tri jumfe i unutrašnje tragedijc: (više brakova, smrt sina Don-Karlo-sa). Filip je svestan velikih odgovornosti i svoj;h neprijatelja. Odluĉan je u borbi za oĉuvanje katoliĉke vere i njenog poloţaja u Evropi. To smatra glavnim ciljem svoje vladav ine. Tvrdi cla će se odreći svih poseda i ţrtvovati stotine ţ? ta s amo da oĉuva pravu veru. „Ne nameravam i ne ţelim da budem vladar jereticima“, piše Filip II 1566. On ne ţeli da se odrekne bilo koga dela svoje drţave: njihov posed mu je potreban za odbranu crkve. To poisto većuje sa španskim drţavnim interes:ma. Drugima, ukljuĉujući pape, takvi ciljevi izgledaju protivreĉni. Zbog toga mir u Kato -Kambreziju predstavlja samo primirje. On ne rešava sporove izmeĊu Španije i Francuske. Francuska zadrţava oslonac u Italiji i ĉeka povokjnu priliku da Španiji nanese poraz; sukobi u Nizozemskoj nisu rešeni, već privremeno gurnuti u pozadinu. Obe drţave imaju saveznike medu nemaĉkim kneţevima i u švajcar skim kantonima. Politika Engleske ostaje nepredvidljiva za sve, a prilike u Škotskoj neizvesne. Svojom oruţanom interven cijom Španija i Francuska mogu da poremete mir u zapadnoj Evropi. To je jasno svima. Pored toga, vladari i njihovi savetnici ostaju zarobljenici verskih strasti koje su prisutne na svim stra nama. Filip II i Elizabeta I nisu izuzetak. Politiĉki rivalitet veli kih sila prepliće se sa stialnim verskim sukobima u mnogim drţavama, ĉime dobija poseban kvalitet. i oštrinu.

94

Pitanje nasleĎa u Francuskoj. - Tokom najvećeg dela druge polovine XVI veka Francuska je u stanju unutrašnje anarhije, te nije u stanju da bude pouzdani saveznik ili protivnik Španije. Francusku razdiru verski ratovi, koje neki istoriĉari nazivaju „erom fanatika“. Verski ratovi imaju, istovremeno, regionalni, klasni, politiĉki i privatni karakter i odlikuju se posebnom svire pošću, uobiĉajenom za takve sukobe. Tokom trideset godina francuskom politiĉkom scenom dominira Katarina Mediĉi (1559-1589). Reformacija postiţe veće uspehe u onim zemljama u kojima uţiva podršku drţave. Podrška niţih slojeva stanovništva nije dovoljna za uspeh nove vere. Širenje kalvinizma predstavlja katalizator. To je nova, snaţna i uvaţavana vera koju prihvataju viši i niţi slojevi društva - plemstvo, bankari, trgovci, zanatlije. Mešavina ekonomskih i politiĉkih razloga sa verskim i moralnim dilemama predstavlja pogodno tlo za versku propagandu. Zbog toga se skoro sve zemlje zapadne Ev rope suoĉavaju sa ratnim zbivanjima unutar ili izvan svojih granica. To predstavlja pretnju zapadnim drţavama: masovni po kreti ugroţavaju monarhije i odbijaju da priznaju odanost vla darima. Iskusni vladari mogu da se suprotstave takvim pretnja ma, ali posle 1559. vlast u Francuskoj i Engleskoj prelazi u ruke dece i ţena. Sliĉno je sa Škotskom i Portugalijom nekoliko godi na ranije. U takvim prilikama odanost i poslušnost koje se poka zuju prema slabim vladarima prestaju. To dovodi do borbe izme Ċu grupa na dvoru, koja se na kraju pretvara u borbu za vlast. Istovremeno, to podstiĉe verske strasti. Hugenoti. - Kriza u Francuskoj izbija na površinu brzim širenjem kalvinizma. Već 1562. hugenoti tvrde da imaju dve hi ljade crkava u Francuskoj. Otpor katoliĉanstvu i privlaĉnost kalvinistiĉke poboţnosti objašnjava brzi uspon nove vere. Stanje u katoliĉkoj crkvi posle potpisivanja konkordata (1516) olakšava brzo širenje kalvinizma. Već sredinom veka kalvinisti imaju rste kongregacije na lokalnom, regionalnom i drţavnom nivou. ihova ubedenja i popularnost prete centralnoj vlasti. Sveštenici, uĉitelji. advokati, trgovci, plemstvo saĉinjavaju većinu medu hugenotima. Iako manjina, svojom inteligencijom, ţarom, od :uĉnošću, podstaknuti verskim, društvenim i ekonomskim razlo zima. kalvinisti (hugenoti) su opasna politiĉka snaga. Hugenoti odrţavaju prvi sinod u Parizu (1559), iako je Ţeneva centar po kreta. Odatle pristiţu uputstva i pamfleti, školovani sveštenici. Oni javno ispovedaju svoju veru posle stupanja na presto Šarla IX (1560). Njihovi propovednici, zaštićeni telesnom straţom, proteruju katoliĉke sveštenike širom Francuske. Hugenotima pristupaju ĉlanovi visokog plemstva, koje preuzima nadzor nad crkvom i nameće joj politiĉku i vojnu organizaciju (Monmoransi, Burboni). Stanje u zemlji i verski sukobi dovode do polarizacije medu visokim plemstvom. Tri porodice bore se za prevlast. One imaju pretenzije da vrše nadzor nad francuskim kraljevima, sinovima

95

Katarine Mediĉi i Anrija II. Porodica Giz iz Lorene, izuzetno bo gata i sa velikim uticajem u crkvi, veoma je snaţna na dvoru i u zemlji. Monmoransi, vezani za dvor svojim funkcijama, su drugi. Burboni, na ĉelu sa Antoanom, kraljem Navare, i njegovim bratom princom Konde, koji imaju najviše prava na naslede, predstavljaju treću. Njihovo rivalstvo pojaĉavaju verske razlike, koje nekad bivaju jaĉe od porodiĉne pripadnosti. An Monmo ransi, konetabl Francuske i glava porodice, ostaje veran katoli ĉanstvu, dok njegova tri sinovca, medu kojima i admiral Gaspar de Kolinji, potonji voda hugenota, prilaze novoj veri. Sinovi Anrija II i Katarine Mediĉi ne poseduju vladarske sposobnosti. Posle Anrijeve smrti, kralj postaje Fransoa II, bole šljivi petnaestogodišnjak, koji umire naredne godine (1560); na sleduje ga brat Sarl IX, desetogodišnjak, nesposoban za upravu zemlje. Umesto njega Katarina drţi vlast. Sarl umire 1574. i na sleduje ga brat Anri III (1574-1589); iako inteligentniji od braće, on nema sposobnosti da upravlja zemljom u tim teškim vre menima. Stupanje Kondea i Kolinjija na ĉelo hugenota daju pokretu politiĉku usmerenost. Iako odan monarhiji, Kolinji ţeli da obe zbedi slobodno delovanje reformisane crkve i prelazak Francu ske u kalvinizam. Kondeov stav nije potpuno jasan: on traţi da uĉestvuje u upravi zemljom za maloletstva Fransoa II, a njegova verska ubedenja su nesigurna. Na ĉelc pokreta staju dva konzer vativca. Oni vrše pritisak na vladu na ĉijem ĉelu se nalaze vojvo da Giz i kardinal Loren. Teška finansijska situacija u zemlji prisiljava Giza da sazove drţavne staleţe. Konde i hugenoti to koriste za napad na vladu; kraljevska vlast u provincijama po staje sve slabija, a verske i stranaĉke strasti se zaoštravaju. U proleće 1560. vlada dozvoljava slobodu veroispovesti, ali zabra njuje drţanje oruţanih grupa. Katarina Mediči i verski ratovi. - U decembru 1560. umire Fransoa II, a Katarina preuzima vlast u zemlji, u ime novog kra lja Šarla IX. Lukava i svirepa, Katarina se suoĉava sa velikim problemima. Ona je opasni protivnik svima koji nastoje da liše vlasti nju i njene sinove, kojima ţeli da oĉuva presto. Ona nema ĉvrstih verskih uverenja i ne razume verske strasti. U ţelji da po stigne cilj, Katarina nastoji da smiri strasti, ublaţi verske razli ke, spreĉi katolike i hugenote da kontrolišu monarhiju i pruţi priliku Filipu II da uĉvrsti katoliĉanstvo. Nekoliko godina Kata rina vodi kolebljivu politiku. Nudi hugenotima ograniĉenu toleranciju, što ih ne zadovoljava, a razjaruje katolike. Katarina raĉuna na su`kobe izmeĊu grupa i liĉnosti, ali nije u stanju da kontroliše zbivanja. Pomišlja na braĉne veze, pa ĉak i na rat sa Španijom. U to vreme katolici su ujedinjeni i snaţni; pristalice Giza i Monmoransa udruţuju se i stvaraju Katoliĉku ligu (1561). Ona igra vaţnu ulogu u svim zbivanjima. Hugenoti su odluĉni da se odupru. Posle krvavog masakra u Vasiju (1562), hugenoti poĉi

96

nju da se naoruţavaju. IzmeĊu 1562. i 1568. Francuska se tri pu ta suoĉava sa verskim borbama. Brojno slabiji, hugenoti trpe po raze, ali ostaju u borbi. Primaju pomoć iz Engleske i Palatinata; katolici dobijaju pomoć iz Španije. Snaga hugenota leţi u njiho voj organizaciji i Kolinjijevom vodstvu. Oni kontrolišu teritorije i gradove na jugu Francuske. Suoĉena sa takvom situacijom, Ka tarina se koleba izmedu zaraćenih strana, traţeći kompromis. U tome uţiva podršku male i uticajne grupe umerenih katolika politiĉara - medu kojima se istiĉu kancelar Mišel d'Opital, Bo den i Mišel Montenj. Oni se zalaţu za mir i razumnost. D'Opital se protivi primeni sile u verskim sukobima i tvrdi da vera i zako ni prave od jednog kraljevstva dva; zalaţe se za versko, politiĉko i dinastiĉko jedinstvo zemlje. Iz trećeg graĊanskog rata (1568-1570) hugenoti izlaze snaţniji nego ikad. Zadrţavaju slobodu veroispovesti i stiĉu pra vo da drţe trupe u gradovima na jugu. Katarina pokušava da problem reši brakom svoje kćeri Margarete sa hugenotskim vo dom Anrijem Navarskirn. Kolinji dolazi na dvor i predlaţe ujedi njenje Francuske putem rata sa Spanijom. Prilike u Nizozemskoj pruţaju dobru priliku, a Kolinji odrţava veze sa Lujom Nasav skim i „morskim gezama“. Šarl IX prihvata Kolinjijev predlog. Katarina je protiv njega; Kolinji potcenjuje oštrinu verskih i politiĉkih sukoba u Francuskoj, kao i snagu Španije. Ostaje upo ran i predlaţe Šarlu da promeni kraljevsko veće u cilju provoĊe-nja njegovog predloga. To je prilika da vlast u Francuskoj prede u ruke hugenota. Bartolomejska noć. - Kolinji postaje prva liĉnost u drţavi, pa Katarina menja svoju politiku pomirenja i odluĉuje da ga ubije. Prilika za to je okupljanje svih hugenota u Parizu na ven ĉanje Anrija Navarskog i Margarete Valoa. Prvi pokušaj Kolinji jevog ubistva ne uspeva, hugenoti traţe osvetu, pa Šarl obećava istragu. Suoĉena sa opasnošću da bude otkrivena, ona uspeva da ubedi kralja da hugenoti spremaju zaveru; „tada ih treba sve po biti“, uzviknuo je Sarl. Katarina to ne ţeli, ona nastoji da ukloni samo njihove vode. U zoru 23. avgusta 1572. na dan Sv. Bartolo meja, Katarinin sin vojvoda od Anţua, Gizi; gradske vlasti Pari za i razjarena gomila napadaju na hugenote i ubijaju oko 4000 ljudi, medu njima i Kolinjija. Anri Navarski prelazi u katoliĉan stvo i uspeva da saĉuva svoj ţivot. Sliĉan masakr odvija se u ĉi tavoj Francuskoj. Bartolomejska noć izaziva oduševljenje širom katoliĉke Evrope. Papa sluţi Te Deum u Vatikanu, katoliĉke drţave šalju svoje ĉestitke, dok Filip II izjavljuje da dogadaj znaĉi „najveću dobit za Boga i hrišćanstvo i predstavlja najbolju i najlepšu vest koju sam ĉuo“. Protestanti dogaĊaj prikazuju kao primer kato liĉkog fanatizma. U Francuskoj masakr ne rešava ništa, a zaoštrava sukob. Rat se nastavlja novom snagom i upotrebom stranih trupa. Hu genotska organizacija nije uništena, već se razvija i uĉvršćuje u

97

Dofineju, Langedoku, Bearnu i Gijeni. Hugenoti se nalaze u de fanzivi, dok su katolici razjedinjeni. Yolitiĉari ustaju protiv Gi za, okupljaju oko sebe mnoge pristalice i traţe ostvarenje poli tiĉkog jedinstva. To se ne postiţe. Rat postaje sastavni deo ţivota francuskog društva. Velike porodice (Gizi, Burboni, Monmoran si) svesni su da rat pojaĉava njihov uticaj na dvoru i u provinci jama. Niţe plemstvo, osiromašeno inflacijom i razaranjem, odla zi u vojnu sluţbu i ratuje na obema stranama. Mnogi postaju pljaĉkaši. Stupanje Anrija III na presto (1574) ne donosi nikakve promene. lako vaţi za protivnika rata, Anri III, slab i zauzet liĉ nim ţivotom, ne moţe da nametne svoju volju zaraćenim stranama. Posle 1580. Katarina nastoji da pregovara sa obe strane i uspostavlja prividnu ravnoteţu. Katolici i hugenoti uĉestvuju u ekspediciji vojvode od Anţua u Nizozemskoj. To navodi Filipa II da otpoĉne pregovore sa Anrijem Navarskim; on ţeli da oţivi gradanski rat u Francuskoj i spreĉi njenu intervenciju u Nizo zemskoj, ali Anri odbacuje taj predlog (1584). Filip II i Morisci. - Filip II preduzima mnoge mere koje tre ba da dovedu do veće homogenosti stanovništva. On podstiĉe za hteve za ĉistokrvnošću stanovništva (limpieza de sangre), uprav ljene mahom prema Špancima jevrejskog porekla. Tu borbu na stavlja protiv Moriska, potomaka Mavara iz Granade, koji pod pritiskom prelaze na katoliĉanstvo. Dugo vremena njih niko ne dira, ali Filip smatra da oni predstavljaju izvor nemira i opa snost od izdaje. Filip ţeli verski homogenu Spaniju i ne dozvolja va širenje društvenih i verskih sukoba u njoj. U tome ĉesto ne razluĉuju bitno od nebitnog, korisno od štetnog. Filip izdaje de kret (1566) kojim se Moriscima zabranjuje upotreba arapskog je zika, obiĉaja i naĉina odevanja. Mirisci odgovaraju tvrdnjama da su oni lojalni katolici i graĊani Španije. Zbog pridrţavanja ranijih obiĉaja, Morisci predstavljaju gradane drugog reda, omr znute, izrabljivane i nezaštićene. Kada se javi prilika, Morisci uspostavljaju veze sa muslimanima iz Afrike; šezdesetih godina, sa pojaĉanim napadima Turaka u Sredozemlju, raĊa se strah da će Morisci stati na njihovu stranu. Postoje dva naĉina da se pita nje reši; 1) prećutno prihvatanje postojećeg stanja, i 2) pritisak da se odreknu svojih obiĉaja. Vlasti se odluĉuju za drugu politi ku, što 1568. dovodi do oruţane pobune. Posle teških i krvavih sukoba, sa mnogo svireposti, vlasti uspevaju da uguše pobunu. Filip nareduje da se Morisci rasele iz Andaluzije i u manjim gru pama nasele u Kastilji. Pitanje Moriska rešava Filip III njihovim proterivanjem iz Španije (1609). Početak i tok revolucije u Nizozemskoj. - U prvim godina ma vladavine Filipa II dolazi do krize u Nizozemskoj koju on zaoštrava svojom politikom. U Nizozemskoj postoji sedamnaest provincija, medusobno razliĉitih po osobenostima, ekonomskim interesima i jeziku; ujedinjuje ih geografski poloţaj, zajedniĉka prošlost i burgundsko osvajanje. Valonsko stanovništvo na jugu

98

govori francuski, dok severnjaci govore nemaĉki. Reformacija podstiĉe meĊusobne razlike: na jugu ţivi više protestanata nego na severu, dok Amsterdam u Holandiji ostaje katoliĉki usred kalvinistiĉkog mora. To je jedna od privredno najrazvijenijih oblasti Evrope, ĉiji se prosperitet temelji na brodarstvu, manu fakturi, ribarstvu i bankarstvu. Pojedine porodice su veoma uti cajne, kulturni i politiĉki ţivot nosi urbani karakter, a gradovi su pod kontrolom provincijskih staleţa. Reĉ sloboda je ideal i znaĉi odsustvo centralne vlasti, lokalne obiĉaje, zakone i povla stice. Postoje dve snaţne ustanove: generalni staleţi i štatholder. Prva je skup delegata svih provincija koji donosi odluke samo ako postoji saglasnost svih, što pokazuje prirodu centrifugalnih snaga u njima. Statholder je kraljev predstavnik u provincijama. On nije izvršna vlast u drţavi. U XVI veku porodica Oranski uţiva to zvanje u više provincija i zadrţava ih tokom pobune. Sloboda znaĉi mnogo stanovništvu Nizozemske, posebno krupnim trgovaĉkim porodicama u gradovima. Stupanje Filipa II na presto ugroţava slobode i otuĊuje Nizozemsku. On imenuje svoju polusestru Margaretu, vojvotkinju od Parme, za general nog guvernera. Preko nje i kardinala Granvela ţeli da sprovede neke administrativne reforme (1559). Filip imenuje predstavnike visokog plemstva na vaţne poloţaje, a trojicu najistaknutijih Viljema Egmonta, štatholdera Flandrije, grofa Horna, admirala, i Viljema Nasavskog, princa oranskog, najkrupnijeg zemljopo sednika, za ĉlanove drţavnog saveta. Istovremeno nareduje Mar gareti da izbegava saradnju sa njima i da se dogovara sa kardi nalom Granvelom. Dve godine kasnije (1561), Filip nareĊuje da se reorganizuje crkva tako da kralj postavlja biskupe, povećava njihov broj, odreduje uslove za to zvanje i granice dijeceza. To predstavlja napad na postojeća prava u skladu sa pretenzijama apsolutistiĉke drţave i vladara. Iako opravdana i napredna, re forma nailazi na odluĉno odbijanje. Protiv nje ustaju katolici i protestaati, tvrdeći da je to povreda starih prava i znak Filipove namere da sprovede u ţivot odredbe Trentskog sabora. Reakcija na Filipove zahteve je oštra. Umesto saradnje do lazi do sukoba izmedu Margarete i krupnog plemstva. Filipov ugled slabi, a plemstvo uzima u svoje ruke mnoge prerogative krune. Otpor predvode Egmont, Horn i Viljem Nasavski, koji postaje i najuticajniji voda pokreta. Snagu otpora potvrduje pri sustvo Viljemovo (poznat kao „Ćutljivi“), koji obavlja duţnost štatholdera u Holandiji, Zelandu i Utrehtu. Borba se zaoštrava kad Filip dobija odobrenje od pape da imenuje 14 biskupa. Kardinal Granvel postaje primas Nizozemske, postaje veoma uticajan i stiĉe vlast na raĉun plemstva. Viljem Oranski vidi u tome dalje jaĉanje kraljevske vlasti i verskih progona. Napada Granvela i u tome uţiva podršku protestanata, koji u tome vide pokušaj uvodenja inkvizicije. Španski dvor se suoĉava sa velikim finansijskim teškoća ma. Veliki ratni dug prisiljava Filipa da traţi sredstva od staleţa. Staleţi odgovaraju napadima na Granvela i zahtevima za reor

99

ganizaciju crkve. Filip ne ţeli da doĊe u Nizozemsku i umiri plemstvo, ali odluĉuje da otpusti Granvela (1564). To se smatra velikom pobedom protestanata, iako Filip ne namerava da me nja svoju politiku ili odustane od kontrole nad Nizozemskom. On odbija da sazove staleţe da reše versko pitanje. Granvelovo uklanjanje iz Nizozemske slabi kraljevsku vlast. Protestantizam se brzo širi, stvaraju se nove organizacije i jaĉaju snage koje visoko plemstvo nije u stanju da kontroliše. Naredne godine (1565) plemstvo iz ĉitave Nizozemske stvara li gu, na ĉijem ĉelu se nalaze protestanti. Ona zahteva da vlada ublaţi zakone protiv jeretika i u proleće 1566. podnosi peticiju Margareti. Tada nastaje reĉ geze - prosjaci, naziv za podnosioce peticije. Hugenoti traţe da zauzmu gradove, a rdava ţetva 1565. i rat na Baltiku pojaĉavaju patnje naroda. Naredna godina donosi stanovništvu glad i nezaposlenost, što dovodi do jaĉanja pobune. Pojaĉava se hugenotska propaganda, kao i organizacija. U leto 1566. oni napadaju, pljaĉkaju i uništavaju crkve u Antverpenu, Ganu i drugim gradovima. Vlada je nemoćna da to spreĉi. Revolucija u Nizozemskoj ĉesto se prikazuje kao sukob iz meĊu protestanata i katolika. U stvari, medu pobunjenicima ima, bar u poĉetku, podjednako jednih i drugih. Za širenje pobu ne zasluţniji je Filip nego pobunjenici. Hojzinga tvrdi da je po buna bila konzervativni pokret, da drukĉija nije mogla da bude i da nosioci reforme nisu pobunjenici već vlada u Madridu. Pobu na nije nacionalna borba protiv stranog izrabljivan,i,a niti je njen ishod posledica politiĉkih, etniĉkih i verskih prilika. Ishod je po sledica vojniĉkih uspeha. Alba u Nizozemskoj. - Filipov odgovor na kalvinistiĉke po stupke je brz i odluĉan. Krupno plemstvo staje uz Margaretu, a Egmont i ostali polaţu zakletvu vernosti Filipu: Viljem Oranski gubi svoje funkcije i prelazi u Nemaĉku. To nije sve. Filip upuću je u Nizozemsku elitne jedinice - terciose - pod komandom voj vode od Albe (1567) sa ciljem da pobunu svirepo uguše. Alba za nemaruje postojeća prava i obiĉaje i zavodi vladavinu terora, a na prigovore odgovara: „Nije nam stalo do vaših privilegija.“ Do kraja 1567. Alba hapsi vodeće liĉnosti, a naredne godine izvodi na gubilište više od sto ljudi, medu kojima su Egmont i Horn, ko je smatra vinovnicima pobune. Stvara Preki sud, poznat i kao „Krvavi savet“, koji sudi 12.000 ljudi za uĉešće u pobuni. Sta novništvo je zastrašeno Albinim terorom, što dovodi do slablje nja duha pobune. Upad Viljema Oranskog sa trupama iz Ne maĉke ne dobija podršku stanovništva. Albin pritisak rada otpor i neprijatelje; pojedinci shvataju da je politiĉko jedinstvo vaţnije od verske monolitnosti koju ţeli da ostvari Alba. Oni traţe podr šku u Madridu u nadi da će Filip odustati od Albine politike. U ţelji da bude finansijski nezavisan od Madrida, Alba traţi da Generalni staleţi izglasaju porez od 10% na svu prodatu robu (alcabala). Stanovništvo je odluĉno protiv poreza koji ih podseća da se nalaze pod vlašću Spanije. Alkabala utiĉe na poslovnu de

100

latnost, što dovodi do širenja duha pobune. Iako nastavlja sa po litikom kaţnjavanja, oporezivanja i oduzimanja imovine is taknutih voda (Viljem Oranski), Albina politika doţivljava krah. Iskustvo sa Albom snaţi ţelju za oslobadanjem od španske vlasti Do tada su pobunjenici razjedinjeni; Viljem Oranski se zaiaţe za jedinstvo i toleranciju, dok kalvinisti, odluĉni da osi -guraju slobodu za sebe, ne pokazuju nameru da to pravo prizna ju drugima. Pred Albin odlazak, u jesen 1573, protestanti i kato lici istupaju zajedniĉki. Poĉetkom 1572. grupa „morskih geza“ u sluţbi Viljema Oranskog zauzima strategijski vaţnu luku Bril u Holandiji; drugi gradovi u Zelandiji i Holandiji padaju u njihove ruke Nizozemsko plemstvo i gradovi, iako odani kralju, puštaju „geze“ u gradove, koji uzimaju vlast, uklanjaju kraljeve pristali ce. predaju crkve kalvinistima i prisiljavaju katolike na posluš ::ost. U leto 1572. staleţi Holandije pozivaju Viljema Oranskog da se vrati u zemlju. U borbi protiv terora on se oslanja na „ge ze“. Sukob izmedu Filipa i Viljema Oranskog je potpun. Evoluci ja njegovih stavova je potpuna: u poĉetku se suprotstavlja pore zima i ustaje u odbranu prava plemstva, kasnije se bori za prava i slobodu zemlje i savesti protiv politiĉkog apsolutizma i verskih progona. Viljem Oranski prestaje da bude rojalista i postaje predstavnik staleţa koje predvodi. Albin naslednik Luj Rekesen zaustavlja teror, ali ne us pc:va da povrati poverenje u Filipa niti osvojene gradove. Ratni troškovi padaju na Spaniju, koja 1575. proglašava moratorijum. Finansijski krah dovodi do kraha njene vojne moći u Nizozem skoj. Rekesen gine, a u njegovim trupama izbija pobuna. U no vembru 1576. one pljaĉkaju, ubijaju i ĉine druge zloĉine u An tverpenu („Španski bes“). Filip nema nikakve kontrole nad zbi vanjima u Nizozemskoj. Pomirenje u Ganu. Zbivanja u Antverpenu izazivaju reakciju juţnih provincija. Drţavni savet u Flandriji uzima ini cijativu u nameri da zaštiti provinciju od pljaĉke španske vojske. Brabant sakuplja trupe i saziva skupštinu staleţa svih provinci ja. Ona se sastaje u Ganu, gde se izglasava odluka o pomirenju izmedu severa i juga. Savez se zakljuĉuje sa ciljem da se Španci proteraju iz zemlje i reši versko pitanje koje preti da poremeti postignuto jedinstvo. Sporazum u Ganu nagoveštava okonĉanje gradanskog rata u Nizozemskoj. Kao i u drugim evropskim zemljama, versko pitanje ne mo ţe lako da se reši. Nijedna strana ne ţeli toleranciju, već unište nje protivnika. Ideje Viljema Oranskog, u skladu sa idejama francuskih politiĉara, nisu prihvatljive za većinu. Kalvinisti proteruju katoliĉke sveštenike iz mnogih gradova, crkava i sa mostana. U ţelji da oĉuva svoju vlast, Filip je spreman da pro vincijama da mnoge ustupke, osim verske jednakosti. Za guver nera i pomiritelja imenuje svoga polubrata don-Huana Austrijskog, pobednika kod Lepanta. Pod pritiskom kalvinista i „geza“ Holandija i Zeland adbacuju njegovu ponudu da se španske tru

101

pe povuku pod uslovom da katoliĉka crkva bude obnovljena u svim provincijama. To je previše za don Huana, koji odgovara zauzećem Nemura (1577). Naredne godine don Huan umire. Iste godine Filip imenuje Aleksandra Farneze, vojvodu od Parme, generalnim guvernerom. Lukav i odluĉan, Farneze nas toji da bez terora i ţrtava i koristeći vojsku kad je neophodno, po vrati pobunjene provincije pod špansku vlast. U tome ima mno go uspeha, što zabrinjava Viljema Oranskog, koji traţi i dobija pomoć iz Francuske. Politiĉki i verski sukobi oţivljavaju, pa Nizozemska postaje centar paţnje zapadnih sila. Francuska i Engleska dovode u pitanje špansku vlast u njoj. Gradanski rat izbija punom snagom. U Holandiji i Zelan diji „geze“ koriste pritisak mase; gradski patricijat zadrţava kontrolu u svojim rukama; kalvinisti ublaţavaju svoje postupke i postepeno prevode stanovništvo u novu veru; u većim gradovi ma Flandrije i Brabanta gilde i zanatlije ustaju u odbranu svojih prava; u Antverpenu, Briselu i Ganu stvaraju se ratni saveti u kojima vlast imaju kalvinisti; kalvinizam se širi po Flandriji. Presudna godina postaje 1579. Valonsko katoliĉko plem stvo smatra kalvinizam većom opasnošću od Albinog terora, a stara rivalstva sa porodicom Oranskih oţivljavaju. Poĉetkom 1579. juţne provincije stvaraju Arasku uniju i poklanjaju svoju odanost Filipu, koji im potvrduje stare plemićke i provincijske privilegije. Katoliĉanstvo ostaje jedina vera. Iste godine sedam severnih protestantskih provincija stva raju Utrehtsku uniju, koja postaje temelj moderne Nizozemske. U njoj se ne govori o politiĉkim slobodama ili nezavisnosti; unija ne predstavlja ustav nove drţave. Po mišljenju Hojzinge, Unija je ad hoc vojni savez. Dve godine kasnije (1581) Generalni staleţi odbacuju pokornost Španiji. Severne provincije - Holandija, Ze landija i Utreht - potvrduju Viljemu Oranskom zvanje štathol dera sa pravom nasleda. Španija i Portugalija. - Krajem sedamdesetih godina Špa niji se pruţa prilika da proširi svoje granice. Za to postoje mnoge pogodnosti. Na ĉelu sa kardinalom Granvelom kao prvim mini strom, Španija prekida sa dotadašnjom kolebljivom i nedosled nom politikom. Aleksandar Farneze postiţe velike uspehe u ob navljanju španske vlasti u Nizozemskoj. To podstiĉe na odluĉni ju politiku prema Francuskoj i Engleskoj. Finansijske prilike se popravljaju prilivom velikih koliĉina ameriĉkog srebra, što omo gućava vodenje odluĉnije politike. Najzad, Filip ureduje svoje odnose sa Turskom primirjem zakljuĉenim 1580. Pitanje nasleda portugalskog prestola otvara se pogibijom kralja Sebastijana 1578. Pretendenata na portugalski presto ima više (kardinal Henri, ujak kraljev, vojvotkinja Braganca, Ema nuel Filiberto, vojvoda savojski, Katarina Mediĉi). Kao sina por tugalske princeze, Filipova prava su najĉvršća. Takva moguć nost postaje predmet maĊunarodnih obzira, pošto se evropske

102

drţave (Francuska, Engleska) tome protive. Posed Portugalije donosi mnoge dobiti Spaniji: Lisabon je centar trgovine zaĉini ma, a kolonijalno carstvo Portugalije širi se do Indijskog okeana i Moluĉkih ostrva na istoku i Brazila na zapadu. Pored toga, portugalsko plemstvo protivi se ujedinjenju sa Španijom. Strah od potĉinjavanja Kastilji je snaţan, iako uticaj ne grupe podrţavaju ujedinjenje. Špansko srebro igra znaĉajnu ulogu, kao i mogućnost trgovine sa Seviljom i prekomorskim po sedima; plemstvo ţeli novac za otkup zarobljenih u Africi, dok jezuiti oĉeku;u Filipovu zaštitu na Iberijskom poluostrvu i prekomorskim posedima. Filip obilato koristi srebro da olakša svoj izbor. To nije dovoljno. Postoji i otpor meĊu stanovništvom, pa Filip i Granvela odluĉuju da u Portugaliju upute trupe pod ko mandom vojvode od Albe. Poĉetkom 1580. Granvela ultimativ no traţi da vlada u Lisabonu prihvati Filipa za kralja. Portugalci odbijaju zahtev, Alba ulazi sa trupama u leto 1580. Brzo krši sporadiĉan otpor u I.,isabonu i Portu, pa je Portugalija za kratko vreme pod španskom vlašću. U ţelji da ukloni sumnje, Filip obe ćava novim podanicima da će poštovati njihove zakone, prava, privilegije i upravu nad kolonijalnim posedima. Portugalski kor tes bira Filipa za kralja (1581), koji prihvata zahtev da zemljom upravlja ĉlan kraljevske porodice ili vicekralj Portugalac. Ka stiljci ne mogu obavljati drţavne funkcije u Portugaliji i njenim kolonijama. Portugalija zadrţava poloţaj polunezavisne drţave, povezane sa kastiijskom krunom personalnom vezom. Obe stra ne imaju odreĊene dobiti. Portugalija zaštitu, a Španija nove te ritorije, luke, podanike i veliku trgovaĉku mornaricu. Povećanje španske moći izaziva strah drugih rivala. Anri 777 i Liga u Francuskoj. - Katarina Mediĉi ţeli da Anri III vlada Francuskom, što c>n nije u stanju. Snaţne porodice (Monmoransi-Danvil) otuĊuju se od kralja i povezuju sa hu genotima. Anri Navarski i vojvoda od Alensona, kraljev brat, udruţuju se i prihvataju naĉelo verske ravnopravnosti (1576). To je naprihvatljivo za Anrija, vojvodu od Giza, koji okuplja katoli ke širom Francuske i stvara Katoliĉku ligu. U Parizu, kao naj većem centru, postoji katoliĉka stranka; sliĉno je i u unutraš njosti, gde se na ĉelu katolika nalazi plemstvo. Skup staleţa u Bloa (1576), kome hugenoti ne prisustvuju, donosi program Lige. On predvida oĉuvanja kraljevske vlasti i jedinstvo vere; stvarni cilj Lige je da preuzme vlast u svoje ruke. Anri III prihvata pro gram i stavlja se na ĉelo Lige. Otvorena neprijateljstva otpoĉinju 1577. ali se ubrzo prekidaju i Liga raspada. Pravog mira nema sve dok je kraljevska vlast slaba. Smrt kraljevog brata, vojvode od Anţua (1584), dovodi do otvaranja krize. Anri Navarski postaje naslednik prestola, pošto Anri III nema dece. Vojvoda od Giza okuplja svoje istomišljenike širom Francuske i obnavlja katoliĉku Ligu (1584). On uţiva podršku pariskih katolika i dolazi na ĉelo snaţne i dobro organi

103

zovane stranke. Krajem 1584. vojvoda od Giza zakljuĉuje spora zum sa Španijom, ĉime se stvara snaţna špansko-francuska ka toliĉka alijansa. Naredne godine (1585) obnavlja se graĊanski rat u Francuskoj. Liga obećava da iskoreni hugenote i na presto dovede, umesto Anrija Navarskog, ostarelog kardinala Burbonskog. Pod pritiskom Španije i unutrašnjih zbivanja, Anri III odustaje od slanja pomoći Nizozemskoj. Prihvata da povuĉe sve edikte o mi ru i verskoj toleranciji. Vojvoda od Giza time potpisuje smrtnu presudu. Kraljeva predaja predstavlja teţak udarac za Anrija Navarskog: lišen je prava na presto i prisiljen da se bori za svoju veru. To je poĉetak poslednjeg rata, poznatog kao „rat tri Anri ja“. Anri Navarski nastoji da sebe predstavi kao simbol nacio nalnog otpora protiv španske tiranije. Obraća se Engleskoj, ĉija mu pomoć omogućuje da nastavi borbu. Vojvoda od Giza postaje heroj katolika, a katoliĉka Liga otvoreno istupa protiv Anrija III (1587). Stanovništvo Pariza onemogućava ga da vodi svoju po litiku, a u proleće 1588. diţe pobunu i prisiljava kralja da napusti grad. Uvreden i poniţen, Anri III nareĊuje da se vojvoda od Giza ubije. Engleska, Španija i Nizozemska. - Uspesi Aleksandra Far neze dovode do osipanja u redovima Utrehtske unije. Njegove tru pe zauzimaju Gan (1584), Flandriju, veći deo Brabanta, Brisel i Antverpen (1585). Španski uspesi izazivaju uznemirenost u En gleskoj. U leto 1584. ubijen je Viljem Oranski, „otac otadţbine“. Oko njegove liĉnosti kristališe se ideja otpora i gradi osećanje na cionalnog identiteta. Staleţi Utrehtske unije obraćaju se za pomoć Engleskoj i Francuskoj. Nude Anriju III suverenitet nad Provinci jama; kraljica Elizabeta nastoji da kralja privoli da ponudu odbi je. Ţeli da izbegne uplitanje u Nizozemskoj. Pod pritiskom zbi vanja mora da promeni stav. Prilike u Engleskoj i Škotskoj (zavera kraljice Marije) i upletenost Španije su udarac englesko -španskim odnosima. Pozivi iz Nizozemske postaju sve uporniji. U Engleskoj se zapaţa uspon „protestantskog patrioti zma“. Za aktivniju spoljnu politiku zalaţu se erl Lester i ser Fransis Volsingem. Oni traţe da se Engleska zaloţi za hugenote i buntovnike u Nizozemskoj. Oni tvrde da neutralnost ne vodi ni ĉemu, jer Španija teţi uništenju protestantizma; kad to postigne, na red će doći Engleska. Pod pritiskom zbivanja Elizabeta i Filip II se pribliţavaju otvarenom sukobu. Volsingem povećava svoj uticaj, a kardinal Granvela uverava Filipa u „protestantsku za veru“. U leto 1585. Elizabeta i Vilijam Birgli, lord Sesil, njen pr vi savetnik, moraju da prihvate politiku Lester-Volsingem. Ni zozemska delegacija nudi Elizabeti suverenitet nad Unijom, što ona prihvata. Obavezuje se da uputi 5000 vojnika i 1000 ko njanika tokom trajanja rata. Lester ima pravo da sedi u Nizo zemskom savetu. Engleski komandant ne pokazuje sposobnost da se snaĊe u sloţenim unutrašnjim i vojnim pitanjima. Dolazi u

104

sukob sa mnogim liĉnostima, kao i Elizabetom. Njegova ekspe dicija završava se neuspehom. Elizabeta pregovara sa Španijom; ţeli da se Španija i Uje dinjene provincije sporazumeju, u šta poslednje ne veruju i takvu politiku smatraju izdajom. Ugled Engleske u Evropi brzo pada. Strah od Španije odrţava savez sa Ujedinjenim provinci jama, iako on nema nikakve vrednosti. Iskustvo navodi nizozem ske politiĉare da se u borbi za nezavisnost oslanjaju na svoje snage. Nepobediva armada. - Poĉetkom ,1585. Filip odluĉuje da pokori Englesku. Uspesi Aleksandra Farneze u Nizozemskoj, propast ekspedicije erla Lestera i napadi engleskih pomoraca na španske galeone i linije snabdevanja sa Amerikom podstiĉu uve renje da Englesku treba pokoriti. Poloţaj Anrija III i nadmoć nost Giza olakšavaju ostvarenje toga plana. Otkriće zavere Ma rije Škotske protiv Elizabete (1586) i njeno pogubljenje (1587) dovodi Filipa u priliku da uobliĉi svoje planove i donese odluku. Njegovi savetnici tvrde da je invazija Engleske neophodna, da će njen uspeh omogućiti da na presto dovede liĉnost odanu kato liĉkoj veri i ukloni engleske pretnje na okeanima i Nizozemskoj. I'apa Sikst V, iako nerado, daje saglasnost za špansku interven ciju i obećava finansijsku podršku. Pripremanje brodova - Španska armada - predstavlja du gotrajan i skup posao; armada treba da ima 500 brodova i preve ze 60.000 vojnika, dok ukupna vrednost iznosi 4 miliona dukata. U aprilu 1587. ser Frensis Drejk, gusar admiral, upada u Kadiz, uništava 24 broda i veliki ratni materijal. Bez obzira na sve te škoće, Filip je odluĉan da ostvari svoj plan, iako mora da ga odloţi za 1588. Admiral Santa Kruz umire, pa Filip imenuje neiskusnog vojvodu Medina Sidonija za komandanta armade. Krajem maja 1588. armada od 130 brodava izlazi na puĉinu. Plan pohoda je precizan, iako se ĉesto menja. On predvida spajanje armade i španskih trupa u Nizozemskoj, koje ona treba da doprati do engleske obale. To stvara teškoće koje se puveća vaju pošto u Nizozemskoj nema dovoljno dubokih luka za špan ske galeone. Farneze ne veruje u mogućnost takvog poduhvata, on ugroţava njegovu politiku i lišava ga novca i pojaĉanja. Far neze uverava kralja da bez ĉvrstih uporišta u juţnoj Nizozem skoj armada neće biti bezbedna. U julu armada ulazi u Lamanš, gde je saĉekuje engleska flota. Njihova snaga je pribliţno jednaka, ali su kvalitet i strate gija razliĉiti. Španski brodovi su teţi i imaju manju manevarsku sposobnost, dok su engleski lakši, imaju bolju manevarsku spo sobnost i artiljeriju. Španski transportni brodovi ne mogu da is krcaju trupe na obalu. Engleska artiljerija otvara vatru, posle koje se armada rastura; ona nije uništena, ali trpi velike gubitke. To je kraj armade kao pomorske snage; mnogi brodovi stradaju na škotskim i irskim obalama, tuĉeni snaţnim jugozapadnim ve trovima. Svega 44 od 68 kapitalnih brodova vraća se u Španiju.

105

Poraz armade predstavlja ozbiljan udarac Španiji, iako se od toga brzo oporavlja. Uspeh engleskog oruţja ima veliki poli tiĉki i psihološki znaĉaj. On stavlja Englesku u red najvećih ne prijatelja Španije i predvodnicu protestantskog sveta koji španski poraz doţivljava kao svoje spasenje. Anri IV Navarski. Poraz Nepobedive armade ubrzava zbivanja u Francuskoj. Dovodi do spoljne intervencije i unutra šnjih previranja. Filipov neuspeh daje Anriju III snagu da se obraĉuna sa svojim protivnicima. U decembru 1588. nareĊuje da se pobiju vojvoda Giz i njegov brat kardinal Giz. Anri III izraţa va radost, a Katarina Mediĉi zabrinutost, iako ubrzo umire. Ubi stvo vojvode i kardinala dovodi do pobune pariske mase protiv Anrija III, a sliĉni nemiri zahvataju i provincije. Novi voda Lige je vojvoda Majen, brat vojvode Giza. Pod njegovim uticajem gra dovi u unutrašnjosti odbijaju da plaćaju poreze kraljevim ĉi novnicima. Suoĉen sa pobunom, Anri III sklapa sporazum sa Anrijem Navarskim. Priznaje ga kao zakonitog naslednika i obavezuje da dovede u pomoć trupe; u julu 1589. on opsaĊuje Pariz. U gradu histerija mase dostiţe vrhunac, a 1. avgusta jedan fanatik ubija Anrija III, koga snalazi sudbina Kolinjija i vojvode Giza. Na samrtnoj postelji Anri III potvrduje odluku o nasleĊu prestola, pod uslovom da Anri Navarski prede u katoliĉku veru. Legiti mizam pobeĊuje. Izgledi Anrija Navarskog da bude prihvaćen za vladara ni su veliki. On je hugenot, pa mu mnogi (gradovi, plemstvo) pruţa ju uslovnu i privremenu podršku. Veći deo Francuza je protiv njega, Filip II odbacuje Anrija Navarskog i priprema oruţanu in tervenciju protiv Francuske. To smatra svojom najvaţriijom duţnošću (1589). Naredne godine postavlja kandidaturu svoje kćeri na francuski presto. U poĉetku uţiva podršku pape Siksta V, koji ţeli da Francuska ostane katoliĉka i snaţna drţava. Sikst menja svoj stav i zalaţe se za prelaz Anrija Navarskog u katoli ĉanstvo (1590). Njegovu politiku nastavlja Klement VIII, koji na stoji da papstvo oslobodi španskog pokroviteljstva Anri Navarski shvata da njegova vera predstavlja kljuĉno pitanje. Svestan je da mora da prede u katoliĉanstvo, ĉime od se be odbija hugenote. Ţeli da ublaţi verske sukobe i privuĉe ume rene katolike na svoju stanu. Predstavlja se kao pristalica legiti mizma i branilac drţave, simbol nacionalnih aspiracija protiv tudinskih teţnji. Anri Navarski je lukav i ĉeka pogodan trenu tak. U leto 1589. obećava oĉuvanje katoliĉke vere i obnovu crkve na naĉelima galikanizma. Intervencija španskih trupa, pod komandom Farneza (1590, 1592) dovodi do promene raspoloţenja u zemlji. Pojedini delovi zemlje se odvajaju (Bretanja, Normandija), a borbe se vode na raznim stranama. Smrt Farneza dovodi do njihovog prekida.

106

Tokom 1593. vodi se velika polemika u javnosti o budućno sti Francuske. U njoj se istiĉu legitimitet Anrija Navarskog, sla bosti Lige i neophodnost jedinstva u cilju proterivanja Španaca iz Francuske. Sve to ide na ruku Anrija Navarskog. Krupna bur ţoazija zahteva stabilnost, red i mir, koji vode uĉvršćivanju za konite monarhije. Drţanje aristokratije okupljene oko Lige uz nemirava burţoaziju, dok unutar Lige postoji sukob izmedu ari stokratskog i narodnog krila. Anri Navarski koristi sastanak Staleţa u Parizu da najavi svoj prelazak u katoliĉanstvo (1593). To uklanja poslednje otpore, a on postaje prihvatljiv za katolike. „Francuska mu se bacila u naruĉje“, piše ugledni ĉlan Lige, koja poĉinje da se raspada. U februaru 1594. kruniše se za kralja u Sartru, a narednog meseca ulazi u Pariz, koji ga prihvata kao za konitog vladara - Anrija IV Navarskog. Sorbona, centar otpora, zahteva poslušnost novom vladaru. Promena raspoloţenja u Parizu dovodi do sliĉne reakcije u unutrašnjosti. Svima je dosta rata, a kuga i glad prete; seljaštvo se okreće protiv Lige i od Anrija IV oĉekuje zaštitu. Plemstvo i gradovi, uporišta Lige, prihvataju Anrija, posle ĉega se ona ko naĉno raspada. U jesen 1595. Klement VIII priznaje Anrija za vladara Francuske. Anri IV pokazuje svoj politiĉki genije i širokogrudost; ne sveti se protivnicima, ĉime krši otpor krupnog plemstva. Kad objavljuje rat Španiji (1595), ĉitava zemlja stoji iza njega. Anri IV je svestan teţine problema sa kojima se suoĉava. Najteţi je uspostavljanje verske tolerancije, u ĉiju neophodnost iskreno veruje. Stare mrţnje i nepoverenje su prisutni i teško se zaboravljaju. Odluĉan korak u tom smislu predstavlja Nantski edikt (1598), kompromis koji treba da obezbedi verski mir. Edikt potvrduje hugenotima pravo veroispovesti u odreĊenim gradovi ma i kućama, osim u Parizu i biskupskim sedištima. Hugenotima se priznaje pravo manjine (ĉine desetinu stanovništva u Francu skoj), koja treba da ima zaštitu i dozvoljava da drţe pod kontro lom oko stotinu utvrĊenih gradova. Stvaraju se posebni sudovi koji će braniti njihova prava i garantuje pravo na drţavnu slu ţbu i univerzitetsko obrazovanje. Hugenoti postaju drţava u drţavi. Nantski edikt je izraz Anrijeve ţelje da primeni ideje po litiĉara o potrebi zajedniĉkog ţivljenja razliĉitih vera. Uprkos otpora, Edikt se primenjuje punih devedeset godina. Kraj Špa.nskih ratova. - Poĉetkom 1595. Anri IV objavljuje rat Španiji. Ona više nema saveznika (Liga), pa sukobi u Bretanji, Burgundiji i Provansi prerastaju u pljaĉku i razaranja. Filip ne odustaje od namere da porazi svoje protivnike. Prikuplja sredstva, finansijska i vojna, za pohod na Nizozemsku. U leto 1595. zaklju ĉuje zajam od 4 rniliona zlatnika za troškove u Flandriji. U aprilu španska vojska zauzima Kale. To izaziva uznemirenost u Engle skoj i doţivljava se kao pretnja severnoj Evropi. Engleska i Fran cuska zaklju`cuju ugovor o saradnji, kome pristupa i Nizozemska. U junu erl Eseks upada u Kadiz i dve nedelje pljaĉka i uništava.

107

Filip priprema novu flotu za napad na Englesku, ali ona propada. U jesen 1596. Filip mora da proglasi bankrotstvo, koje nanosi veli ke gubitke bankama i privredi Kastilje. Španija nije u stanju da dobije rat, iako njene trupe zauzimaju Amijen (1597). Filip i Anri IV pomišljaju na zakljuĉenje mira zbog iscrpljenosti. Posredova nje Klementa VIII dovodi do potpisivanja mira u Vervenu, u maju 1598. Potvrduju se odredbe ugovora u Kato-Kambreziju; Španija napušta Bretanju, Kale i krajeve duţ nizozemske granice. Francu ska postiţe teritorijalni integritet. Filip se okreće Nizozemskoj i Engleskoj. Šalje nadvojvodu Alberta u Nizozemsku sa ovlašćenjima „suverenog vladara“. To nije odricanje od prava nad Nizozemskom već naĉin da se olakša zadatak njegovom nasledniku. To je poĉetak povlaĉenja Španije iz severne Evrope. Posle smrti Farneza, Moris Nasavski, sin Vi ljema Oranskog, postepeno vraća sva znaĉajna utvrdenja i gra dove na juţnim i istoĉnim granicama. Neprijateljstva prestaju. Rat sa Španijom razbija versku monolitnost zapadnih drţava. To predstavlja trijumf francuskih politiĉara, pobedu drţavnih razloga nad verskim. Postepeno se izgraĊuje evropski sistem. Francuska i Engleska prihvataju Nizozemsku kao ravno _oravnog ĉlana saveza. To su protivnici Španije. Filip umire 1598, pa njegovi veliki planovi bivaju prekinu ti. U celini, on uspeva da oĉuva i proširi svoje teritorije i odbrani katoliĉku veru gde god je to moguće: otklanja turske pretnje, zauzima PorLugaliju i spreĉava širenje kalvinizma u Francuskoj. Ne uspeva da porazi Englesku i povrati nizozemske provincije, osnovni cilj njegove politike. Filip plaća skupo - blagom Amerike i krvlju Kastilje - svo je uspehe i neuspehe. Spanija ne moţe dugo da izdrţi takav na por. Posledice se vide u XVII veku. Politiĉki i društveni sukobi ove epohe u uskoj su vezi sa verskim pokretima. Tokom XVI ve ka menjaju se stavovi prema kraljevskoj vlasti, drţavi i veri. Po litiĉki ţivot, verska tolerancija i društvene promene izazvani re formacijom postaju deo celovitog pogleda na svet.

108

VIII

SEVERNA I ISTOĈNA EVROPA

Iako daleko na severu Evrope, Danci, ŠveĊani i Poljaci sa ĉinjavaju deo evropskog politiĉkog sistema i njegovih ekonom skih i društvenih institucija i procesa. Stanovništvo je svesno razlika koje ga dele od Nemaca ili Rusa, njihovih moćnih suseda na jugu i istoku. Kulturni afiniteti i ekonomski interesi vezuju ove narode za odreĊene geografske prostore (Baltiĉko more). Se vernonemaĉki gradovi (Hanza) imaju više zajedniĉkog sa Skan dinavcima i Poljacima, njihovim ekonomskim i politiĉkim pro tivnicima, nego sa juţnom Nemaĉkom. Kao i druge evropske zemlje (Carstvo Karla V), i drţave se verne Evrope pokazuju sklonost za ujedinjenjem kruna. To su mahom unije nastale nasleĊivanjem ili dobrovoljno. U Skandi naviji, Kalmarska unija tri drţave (Švedska, Danska. Norveška, 1397) raspada se poĉetkom XVI veka. Sliĉno je sa unijom izmedu Poljske i Litvanije ili Švedske i Poljske. Ratovi i rivalstva su stalno prisutna ĉinjenica. ŠveĊani, Danci, HlanĊani, ţitelji Libeka i drugi sukobljavaju se u name ri da obezbede kontrolu nad prolazom Sund. Za ŠveĊane i Dance Sund ima više finansijski nego trgovaĉki znaĉaj. Ivan IV Grozni, ruski car, u ţelji da osigura izlaz na Baltik, pohlepno pogleda na Narvu i Livoniju, dok ŠveĊani traţe vlast nad Estonijom. Ivan IV ne ţeli da ratuje zbog trgovaca i njihovih interesa. Švedska. - Na dalekom evropskom severu nalazi se terito rijalno veoma velika kraljevina Svedska. Krajem XV i u XVI ve ku njena teritorija ukljuĉuje Finsku, Estoniju i Latviju, kao i znatne delove poljskih, ruskih i nemaĉkih zemalja. Njen ljudski i materijalni potencijal je ograniĉen. Nešto više od milion stanov nika, mahom seljaka, nastanjuje velike prostore; ţive od kaše, repe, crnog hleba i domaćeg piva. Jedini veći grad je Stokholm. Trgovina je u rukama stranaca, a novac je toliko redak da se za rade, porezi i dugovi plaćaju u naturi. U kulturnom pogledu Švedska se nalazi na evropskoj periferiji; renesansni uticaji se jedva osećaju, iako u Upsali postoji jedan od najstarijih evrop skih univerziteta. Politiĉka struktura švedskog društva razlikuje se od zapadnoevropske. Švedski Riksdag (parlament) saĉinjava-ju ĉetiri staleţa plemstvo, sveštenstvo, graĊani i seljaci. Sved ski seljak uţiva veće slobode nego u drugim drţavama; u zemlji ne postoji kmetstvo, a seljaci poseduju polovinu ukupno obradi vog zemljišta. Plemstvo uţiva manje privilegija i zemljišnog po seda nego u drugim evropskim zemljama.

109

Krajem XV veka Švedska, iako u kulturnom pogledu i je ziĉki bliska Danskoj, izdvaja se iz Kalmarske unije. To je po ĉetak raskida sa Danskom. Zemljom upravljaju kao regenti ĉla novi porodice Sture. Posle 1515. izbija otvoreni sukob izmedu Stena Sturea i nadbiskupa Upsale Trola. To dovodi do oruţane intervencije danskog kralja Kristijana II (1520), koji staje na stranu Trola i prodanski nastrojenog plemstva. Sture je poraţen i ubijen, pa Kristijan postaje nasledni vladar Švedske. On ukla nja sve uglednije protivnike Danske i zavodi liĉnu vlast. Mladi plemić Gustav Vaza nastavlja oruţanu borbu protiv Kristijana i Danske. Koristi neraspoloţenje stanovništva protiv Danaca i podršku Stureovih pristalica. Svoju vojsku prikuplja iz redova nezadovoljnih seljaka i rudara. Podstiĉe antikatoliĉko raspoloţenje i koristi ga protiv Trola i crkvene hijerarhije. U svojoj borbi Vaza uţiva podršku Libeka i Kristijanovih protivni ka, koji je prisiljen da beţi iz zemlje (1523). Iste godine Riksdag bira Gustava Vazu za kralja. Do kraja svoje duge vladavine (1560), Gustav uĉvršćuje švedsku politiĉku i ekonomsku nezavisnost, oslobodivši se Dan ske i Libeka. Jedan od najsposobnijih i najsurovijih vladara svoga vremena, Gustav guši ustanke seljaka i pobune Stureovih pristalica. Jedno od najvećih Gustavovih dostignuća je prevodenje Švedske u protestantizam (luteranstvo). Kalvinisti nemaju nika kav uticaj u Svedskoj. Reformacija je korisno sredstvo za uĉvr šćivanje apsolutistiĉke vlasti. Na severu Evrope deluju pristalice reformacije, Paulus Heli i Kristijan Pedersen u Danskoj i Lars An derson i Peter Sarkilaks u Švedskoj. Oni zastupaju reformaciju i Erazmov hrišćanski humanizam. Najvaţnija liĉnost švedske re formacije je Olaf Petri. Napada katoliĉku crkvu zbog prevlasti aristokratije i duhovnog propadanja. Udaljenost Švedske od Rima olakšava raskid, ĉemu doprinosi i blizina severne Nemaĉke, po sebno Pruske, odakle dolaze nemaĉki misionari. Švedski gradovi i seljaštvo brzo prihvataju luteranstvo kao svoju veru. Širenje reformacije olakšava drţanje Gustava Vaze. On na stoji da umanji moć plemstva i crkve, koji raspolaţu velikim pose dima i finansijskim sredstvima. Sukob sa nadbiskupom Trolom se zaoštrava, pa Vaza podrţava protestante. Olaf Petri postaje nad biskup Upsale (1531) i voda reformacije u Švedskoj. Na skupštini staleţa u Vesterosu, Gustav traţi od crkve da se odrekne „suvišne“ zemlje. Skupština odobrava širenje reformacije. koja se ĉetrdese tih godina uĉvršćuje u Švedskoj. Sabor u Vesterosu (1544) progla šava Švedsku za naslednu evangelistiĉku kraljevinu. Potonji povratak na katoliĉanstvo nije moguć. Uporedo sa uĉvršćivanjem reformacije, pobeduje i ideja snaţne monarhije. Naglo jaĉanje vlasti vladara dovodi do sukoba sa visokim plemstvom. Kralj Erik XIV (1560-1568), Gustavov naslednik, pokušava da nastavi njegovu politiku i zavede apsolutizam. Nje gov pokušaj da zemljom upravlja uz pomoć sekretara preti da is kljuĉi plemstvo iz procesa politiĉkog odluĉivanja. Plemstvo or

110

ganizuje pobunu i uklanja Erika sa prestola. Izuzetne okolnosti zahtevaju izuzetnu veštinu i snagu, kojima Erik ne raspolaţe. Jo han III (1568-1592) nastoji da reformiše švedsku crkvu i pomiri protestantske i katoliĉke doktrine. Vraća se u katoliĉanstvo (1578); to ga dovodi u sukob sa švedskom crkvom, pa 1580. mora da se vrati u protestantizam. Posle smrti Stefana Batorija (1586), Sigismund Vaza, sin Johana III, biva izabran za poljskog kralja (1587). Švedska ari stokratija je zabrinuta zbog mogućnosti restauracije katoliĉan stva u Švedskoj. Koristi njegovo odsustvo i stvara regentstvo sa ciljem da ojaĉa svoju moć. Sigismund III se vraća u Svedsku (1592), gde se suoĉava sa plemstvom kao ĉuvarom zakona i slo boda u zemlji. Skupština Riksdaga u Upsali (1594) donosi odlu ku protiv restauracije katoliĉanstva i nameće ograniĉenja kra ljevskoj vlasti. To je pobeda ideje ugovorne monarhije zasnovane na zakonu. Sigismund III se kreće sa vojskom u Švedsku (1598), doţivljava poraz i vraća se u Poljsku (1599). Njegov stric Karlo, vojvoda od Sodermanlanda, obraĉunava se sa vodama plemstva, većinu pogubljuje (1600) i postaje kralj Švedske. Unija Švedske i Poljske se raspada, iako pretenzije Sigismunda i njegovih sinova nepotrebno produţuju ratove izmedu dve zemlje. Pri kraju vladavine Gustava Vaze Švedska pokazuje name ru da vodi agresivnu politiku prema istoĉnirn obalama Baltika. Švedska koristi poziv grada Revela i zauzima provinciju Estoni ju (1560-1581). Pored toga, Erik XIV predlaţe plan ĉija realiza cija treba da dovede do stavljanja ruske trgovine pod nadzor Švedske. Plan ne uspeva, a Erik je uklonjen. Svedska aristokra tija prihvata izbor Sigismunda III za poljskog kralja u nadi da će to olakšati prodor na istok i ojaĉati otpor Rusiji. Poljska. - Na juţnim obalama Baltiĉkog mora i u unutra šnjosti prostire se poljska kraljevina. Ona zahvata teritorije od Odre na zapadu do Dnjepra na istoku, od Baltika do blizu Crnog mora. Osim Baltika i Karpata, Poljska nema prirodnih granica. Sredinom XVI veka u njoj ţivi oko šest miliona ljudi. U Poljskoj nema većih gradskih centara, a središte trgovine se nalazi u Dancigu; drugi veći grad je Krakov na jugu, sa znaĉajnim univerzitetom. Najveći deo stanovništva se bavi proizvodnjom ţitarica i stoĉarstvom. Istoĉni deo zemlje izloţen je stalnim upa dima Kozaka, što usporava njegov razvitak. Geografski poloţaj Poljske objašnjava i njene slabosti. Poljsku ugroţava nova ruska drţava, a car Tvan III (1482-1505) zauzima Novgorod i napada litvanske posede u Ukrajini. Na ju gu, štiteći krimske Tatare, turski odredi upadaju u juţnu Litva niju. U jednom trenutku Poljska je predmet pritiska koalicije Rusije i Carstva (Maksimilijan). Na severu, vlast poljskih kralje va priznaje vojvoda Albreht Hoencolern. On najavljuje prelazak u luteranstvo (1525) i raspušta Tevtonski red. Postaje knez is toĉne Pruske i prvi sused Poljske.

111

I pored znaĉajnog ljudskog i materijalnog potencijala, Poljska igra malu ulogu u medunarodnim odnosima. Za to po stoji više razloga. Najvaţniji je politiĉka i ustavna organizacija zemlje. Za razliku od zapadne Evrope, vlast u zemlji se nalazi u rukama zemljoposedniĉke aristokratije i srednjeg i sitnog plem stva - šljahte. Njihovi posedi su razliĉite veliĉine, ali su uticaj i samostalnost veliki. Oni su neosporni gospodari na svojim pose dima, prisilno vezuju slobodne seljake za zemlju, pretvarajući ih u kmetove, nameću im razliĉite radne obaveze, omalovaţavaju malobrojne i zastrašene gradane. Raĉuna se da šljahta saĉinjava oko 8% ukupnog stanovništva. Snaga plemstva i šljahte raste sa povećanim potrebama za padne Evrope za agrarnim proizvodima. To zahteva veliku rad nu snagu, kapital i stvaranje krupnih zemljišnih poseda (dome na). Na njima rade kmetovi, bez svoje zemlje, uzgajaju ţitarice i tovare šlepove koji ih prevoze do Danciga. Feudalac sudi i kaţ njava svog kmeta u svom sudu, a ovaj nema pravo da se ţali vla daru; šljahta uţiva sudski imunitet, ne moţe da se hapsi i izvodi pred sud. Sljahta plaća mali porez, sluţi u vojsci i uĉestvuje u ra du lokalnih staleţa - sejma. Slaba monarhija sve više ustupa pred naletom šljahte. To joj daje sudsku i politiĉku vlast. Politiĉko orude plemstva je skupština drţavnih staleţa sejm. Šljahta uĉestvuje u izboru vladara. U aprilu 1573. okuplja se u okolini Varšave 40.000 plemića da izabere novog kralja (An ri Anţujski). Šljahta onemogućava svaki pokušaj vladara da uĉvrsti kraljevsku vlast. Poljska se ponekad naziva kraljevska republika zato što plemstvo bira kralja i potom mu nameće mno ga ustavna ograniĉenja. Kraljevska vlast je slaba, a ta tendencija vremenom postaje sve oĉitija, jer je kraljevska titula izborna. Primeri izbora vladara su dobar primer. Unijom (1385) ve lika litvanska porodica Jagelonci dolazi na poljski presto. Jage lonci vladaju Poljskom i Litvanijom do 1572, kad porodica izu mire. Jagelo se ne suprotstavlja sve primetnijem porastu moći plemstva. Ono je sumnjiĉavo prema svakom pokušaju jaĉanja kraljevske vlasti. Dokaz toga je izbor stranaca na poljski presto (Litvanci, Francuzi, MaĊari, ŠveĊani). Kraljevi ne raspolaţu zemljišnim posedima, budţetom, oruţanim snagama i admini stracijom, kao što je to sluĉaj u zapadnim drţavama. Sliĉno drugim drţavama, politiĉke probleme zaoštravaju etniĉke razlike. Poljaci ţive na zapadu, Litvanci na severoistoku, Belorusi na istoku, Ruteni na jugu, dok Nemci i Jevreji ţive u gradovima. Jedino Poljaci i Litvanci imaju politiĉku vlast i uticaj. Pored etniĉkih primetne su verske razlike. Većinu stanov ništva saĉinjavaju katolici; na jugu i istoku ţive pravoslavni. Ujedinjenje izmeĊu katolika i pravoslavnih se ostvaruje 1596. kada pravoslavna crkva u rutenskim zemljama prihvata uniju - priznaje vlast i uĉenje Vatikana, a zadrţava pravoslavno bo gosluţenje. Pored katolika i pravoslavnih u XVI veku postoji snaţna protestantska manjina. Katoliĉka crkva u Poljskoj je

112

nezadovoljna stanjem i prilikama u Vatikanu i crkvi uopšte; pra voslavni vrše snaţan pritisak, a dominacija krupnog plemstva u crkvi dovodi do opadanja uticaja katoliĉke hijerarhije. U Krako vu se nalazi snaţan centar Erazmovskog humanizma, dok sekta Soĉinijevaca, protivnika svetog trojstva, deluje u Poljskoj. Raĉu na se da sredinom veka oko polovina pripadnika šljahte prihvata kalvinizam. Luteranstvo prodire u Poljsku preko Rige i Revela, odakle dolaze propovednici i trgovci. Njihov uticaj meĊu seljaš tvom je zanemarljiv. Pokušaj Sigismunda II Avgusta (1548--1572) da se obraĉu na sa protestantima ne uspeva. Sejm se nalazi u rukama prote stantske šljahte, pa nastojanje da se izmeni zakon protiv hereze (1552) izaziva oštar otpor. Stanje se smiruje kad kralj obećava da će suspendovati delatnost crkvenih sudova za godinu dana. Kralj i sejm priznaju versku slobodu protestantima. To slabi cr kvenu disciplinu i sputava preostalo kulturno jedinstvo. Poste peno se uspostavlja verska koegzistencija, a potom i to lerancija. Reformacija se ne uĉvršćuje u Poljskoj; šljahta je prihvata kao oruĊe u borbi protiv kraljevske vlasti, a kad postig ne svoj cilj, ne pokazuje interesovanje za budućnost nove vere. Dolazak jezuita dovodi do postepenog preokreta (1565). Krajem veka u Poljskoj deluje dvanaest jezuitskih škola u kojima se obrazuju deca krupnih plemićkih porodica i šljahte. Sredinom XVII veka katoliĉanstvo vraća svoju snagu i uticaj. Sigismund I (1506-1548) pokušava da umanji vlast plem stva, ali u tome ne uspeva. Ono se ne odriĉe svojih prava i naĉela izbora vladara. Sigismundova nastojanja navode krupno plemstvo da ne dozvoli da neki novi vladar ugrozi njegove pri vilegije. Sigismund II Avgust suoĉava se sa ruskom agresijom na Narvu (1558), glavnu luku za trgovinu sa zapadnom Evro pom. Poljska nastoji da izbegne sukob sa Ivanom IV Groznim. Veliki majstor tevtonskog reda pristaje (1561) na uniju Livo nije sa Litvanijom. Krupno litvansko plemstvo, većim delom polonizovano, traţi pomoć Poljske da se odbrani od nasrtaja Rusije. Sigismund II Avgust, poslednji Jagelonac, privoljava litvansko plemstvo da prihvati Lublinsku uniju (1569). L'nija dovodi do ujedinjenja vladajuće klase, zajedniĉkih ustanova i politike. Litvansko plemstvo stiĉe velike ekonomske, politiĉke i pravne privilegije. Dokumenat predstavlja teţak udarac mo narhiji. Smrt Sigismunda II Avgusta (1572) otvara pitanje nasleĊa, pošto se Jagelonci sa njim gase. Javlja se više kandidata (kneţevi Anţujski, Alenson, don Huan Austrijski, nadvojvoda Ernest). Sukobi unutar poljskog plemstva dovode do izbora stranca. Oštar sukob izbija izmeĊu katoliĉkih i protestantskih magnata oko vere budućeg vladara. U maju 1573. šljahta bir'a vojvodu Anţujskog pod uslovom da pristane na ograniĉenje kraljevske vlasti i davanje garancije da će poštovati verske slobode i mir. Njih uţiva samo plemstvo, dok se seljaci i graĊani iskljuĉuju.

113

Kad saznaje za smrt Šarla IX (1574), poljski kralj beţi iz Varšave i postaje francuski kralj Anri III. Krajem 1575. sejm bira za kralja erdeljskog kneza Stefana Batorija, koji se obavezuje da će poštovati Lublinski sporazum. Batori je snaţna liĉnost i iskusni vojnik. Zalaţe se za sreĊivanje unutrašnjih prilika; meĊu njima se nalazi i versko pitanje, koje smatra najosetljivijim. Batori se okreće protiv Ivana IV, koji 1575. zauzima severnu Livoniju. Posle ĉetiri godine rata (1578 1581) Batori pobeĊuje i nameće ruskom caru poniţavajuće uslo ve mira. Rusija se odriĉe onih delova Livonije koji nisu u rukama Švedske. Ivanova smrt (1584) oslobaĊa Poljsku pritiska iz Rusi je, pa se Batori okreće protiv Turske, sa ciljem da pripoji Ugar sku i Rusiju. On umire 1586. Pod njegovom vlašću Poljska dosti ţe vrhunac moći - odbija spoljne neprijatelje, spreĉava graĊan-ski i verski rat i pomaţe uĉvršćivanje katoliĉke crkve. Poljsko i litvansko plemstvo bira za kralja Sigismunda Va zu, švedskog kralja (1587). Njega podrţavaju Batorijeve pristalice u nadi da će time obezbediti podršku Švedske u sukobu sa Rusijom. Takva oĉekivanja se ne ostvaruju zbog gradanskog rata u Svedskoj. Rusija. - Istoĉno od Poljske prostire se ogromno Rusko Carstvo. U vreme stupanja na presto Ivana IV Groznog (1533 1584) Rusija obuhvata teritorije od Smolenska na zapadu do Urala na istoku, prostor pribliţno pet puta veći od Francuske. Ivan IV skoro udvostruĉuje evropsku teritoriju pripajanjem obla sti u slivu reka Dona i Volge. Rusi prodiru preko Urala u Sibir i naseljavaju Tobolsk (1587). Na tom ogromnom prostoru smenju ju se artiĉke zime, topla leta sa kratkim razdobljima pogodnim za poljoprivredne delatnosti. Broj stanovnika nije moguće utvr diti: prema najniţoj proceni ima svega ĉetiri miliona, a najvišoj šesnaest miliona. Gustina naseljenosti je mnogo manja nego u zapadnoj Evropi. Veze Rusije sa zapadnom Evropom su veoma slabe. Tokom veka Švedska spreĉava izlaz Rusije na Baltik, a Turska na Crno more. Retki putnici, mahom Englezi, opisuju Rusiju kao varvar sku i egzotiĉnu zemlju, opasnu zbog velike armije i agresivne po litike prema susedima. Engleski trgovci opširno opisuju verske i crkvene ceremonije, neobiĉnu arhitekturu, odeću i hranu; uoĉa vaju velike razlike izmedu bogatstva vladajuće klase (boljari) i osiromašenih seljaka, ogromna prostranstva. Ruska klima izazi va strah mnogih, a nju ne moţe da iz obiĉan ĉovek. Za vreme zime „videćete kako mnogi padaju mrtvi na ulicama, mnoge put nike donose u gradove ukrućene i mrtve na r_jihovim sankama. Medvedi i vukovi, prisiljeni gladu, izlaze iz šuma u ĉoporima, ulaze u sela, kolju i uništavaju sve što nadu“, piše jedan putnik. Rusi piju neobiĉna pića - kvas i medovinu i ţive u drvenim pri mitivnim kućama koje ĉesto nestaju u poţarima. Prilikom napa da Tatara na Moskvu (1571) grad za nekoliko ĉasova nestaje u poţaru. Jedan engleski pesnik opisuje ljude kao surove, zemlju

114

prepunu kaludera, kaluderica i sveštenika, crkve ispunjene mnogim ikonama i freskama. To je neobiĉan svet, razliĉit od za padnoevropskog, na ivici civilizacije. Uprkos zlata, brilijanata i odeće vladari su polucivilizovani. Biĉevanje i maĉevanje pred stavljaju normalne pojave. S obzirom na velika prostranstva i obilje plodne zemlje, njena obrada je primitivna. Seljaci obraduju nekoliko godina jednu njivu, a potom prelaze na drugu. Oni su pokretljivi, prela ze velika rastojanja u potrazi za plodnijom zemljom i boljim rad nim uslovima; nekada ih prinudno preseljavaju na boljarska i carska imanja. To prouzrokuje nestajanje ĉitavih sela. Jedan putnik opisuje mnoga sela izmeĊu Moskve i Jaroslavlja (1553); SEVERNA I ISTOĈNA EVROPA 135 trideset pet godina kasnije tih sela više nema, a prostor postaje šuma. Povremeni udari krimskih Tatara završavaju se odvo denjem hiljada seljaka u ropstvo. Razvitak kmetstva u Rusiji ide svojim putevima. Za razliku od zemalja srednje Evrope (Poljska, Litvanija, Pruska), Rusija nije veliki izvoznik ţitarica u zapadnu Evropu. Trgovina se odvi ja preko Arhangelska, na Belom moru, ili Baltika, i veoma je ograniĉena. Ţitarice se izvoze u malim koliĉinama. Ipak, potraţ nja za njima stalno raste. Teritorijalno širenje Rusije i povećanje stanovništva stvaraju veliko unutrašnje trţište. Potraţnja u gra dovima raste, jer oni tokom veka rastu po broju i znaĉaju. Zem ljoposednici odgovaraju na to obradom novih površina i poja ĉanim pritiskom na seljaštvo. Istovremeno, snaga drţave raste, što nije sluĉaj u najvećem delu srednje Evrope, gde ona slabi. Ivan IV nareĊuje 1556. da svi zemljoposednici moraju da udu u drţavnu sluţbu. Ovo ĉinovniĉko plemstvo - dvorjani - koji svoje posede dobijaju od cara, zavisi od rada seljaka na njima. To do vodi do donošenja više zakona. kojima se kmetstvo uĉvršćuje do kraja veka. Rusko kmetstvo je svet za sebe; ono se ekonomski ne povezuje sa evropskim zemljama, ali svojim radom omogućava porast birokratije i vojne snage Rusije. Trijumf plemstva ima negativne posledice. Opterećeni kmetovi ĉesto beţe u pograniĉne oblasti nad kojima drţava nema vlasti. Krajem veka beţanje kmetova, najĉešće u daleki Sibir ili oblasti pod kontrolom kozaka, na jugu i jugozapadu, dostiţe vrhunac. „Mnoga sela i varoši su napušteni“, piše engleski pu topisac, „jer je narod pobegao u druge krajeve pod pritiskom krajnje teških nameta i rabota.“ Poĉetkom XVII veka drţava uspeva da smanji beţanje na minimum. Do tada u mnogim kra jevima seljaci uţivaju liĉne slobode, plaćaju porez i obavljaju vojnu sluţbu. Posle toga su vezani za zemlju i nemaju nikakva prava, nasuprot plemstvu koje uţiva skoro potpunu jurisdik ciju nad njihovim ţivotima. Plemstvo je sve: poslodavac, otac, sudija, car. Veliki slobodni prostori dovode do stvaranja najoštrijih društvenih razlika. Istovremeno, carevi ne dozvoljavaju plem stvu da stvara autonomne feudalne kneţevine i ponaša se kao

115

šljahta u Poljskoj. Oni uklanjaju nepouzdane, oduzimaju krupne posede; dodeljuju ih kao nagradu pojedincima za sluţbu u vojsci i administraciji. Tako se stvara klasa pomešĉika. Borba izmedu careva i krupnog plemstva - boljara - ima neke sliĉnosti sa politiĉkim borbama u zapadnoj Evropi. Osla njajući se na svoje velike posede, boljari nastoje da uĉvrste i pro šire svoja prava i privilegije na raĉun vladara. Carevi teţe da na metnu svoju vlast u zemlji. Upravljaju zemljom i ljudima kao privatnom svojinom. Ukidaju lokalne i provincijske autonomije i privilegije slobodnih gradova. Tamo gde ih ima, kao u sluĉaju Novgoroda, oni ih uništavaju (1478). Odsustvo lokalnih autono mija i slobodnih gradova olakšava trijumf apsolutizma. Ni crkva nije izuzetak. Na crkvenom saboru odrţanom 1503. crkva uspeva da odbrani svoju imovinu od sekularizacije koju predlaţe Ivan III (1462-1505). U ostalim pitanjima (izbor mitropolita, pravo sazivanja sabora, jurisdikcija u pitanju hereze) crkva priznaje apsolutnu vlast vladara. Obraĉun izmedu careva i boljara je neminovan. Sukob iz meĊu boljara i dvorana oko vlasti nad kmetovima ubrzava taj obraĉun. Već za vladavine Vasilija III (1505-1533) prava i privi legije krupnog plemstva i crkve poĉinju da se smanjuju. Taj pro ces dobija oštre vidove za vladavine Ivana IV Groznog. Prvi kru nisani „car svih Rusa“, Ivan IV, ima liĉne razloge za obraĉun sa boljarima. Za vreme svog maloletstva (1533-1547) on podnosi njihova poniţavanja i uvrede. Ivanov karakter pomaţe da se ob jasne njegovi postupci prema podanicima, ukljuĉujući boljare. On ima ĉeste nastupe ludila, zaslepljenosti, osvetoljubivosti. Du boka religioznost ga ne spreĉava da biĉuje i muĉi sveštenike ili ubija svoje ţrtve za vreme bogosluţenja. Ubija sina naslednika, a ponekad pada u duge nastupe melanholije. Nemilosrdno pljaĉka Novgorod, drugi grad po veliĉini, na glas o nelojalnosti njegovih stanovnika. Ivan IV ima odreden stav o apsolutnoj poslušnosti vladaru,, uveren da boţanska vlast uĉi da „sluga mora da sluša gospodara“ (1564). U takvim postupcima postoji jasna namera. Ivan podstiĉe svirepost sa ciljem da uspostavi premoć centralne vlasti. Stvara 1565. posebnu organizaciju - opriĉnina - koju saĉinjava oko šest hiljada njegovih pristalica, kojima deli zemlju otetu od boljara. Otimanje njihove zemlje i progoni odvijaju se sa krajnjom suro vošću; hiljade njih su pobijeni i proterani sa svojih imanja; neki dobijaju zemlju u udaljenim pograniĉnim oblastima. Takva poli tika krši moć boljara i jaĉa poloţaj ĉinovniĉkog plemstva. Otuda njegov naziv Grozni. U oblastima pod kontrolom opriĉnine, tj. oko polovine drţavne teritorije, Ivan IV zavodi apsolutistiĉku vlast. U drugoj polovini, boljarska duma - Zemšĉina - nastavlja sa radom. Ivan saziva Zemski sabor, predstavniĉko telo sliĉno onima u zapadnoj Evropi. Njegovi ĉlanovi su mahom vladini slu ţbenici. U ekonomskom pogledu Ivanova politika ima katastrofal ne posledice. Ona ubrzava raspad ruskog sela i seljaštva; se

116

ljaci beţe izvan domašaja zakona, pa neki krajevi ostaju pusti. Opriĉnina nije centralna vlada koja upravlja zemljom. Ona slabi vojnu moć Rusije i objašnjava tatarski upad u Moskvu (1571). Ivanova autokratska vladavina izaziva „veliko neraspoloţenje i smrtne mrţnje“, piše engleski ambasador (1588). Ivanov sin Fjo dor (1584-1598) je maloumnik, za ĉije vladavine poĉinje „vreme nemira“, epoha aristokratske reakcije protiv carskog samodr ţavlja. Ona traje od 1584. do 1613. Fjodorov ujak Boris Godunov upravlja Rusijom ĉvrstom rukom. Posle Fjodorove smrti u zemlji vlada anarhija, i poĉinje graĊanski rat izmeĊu dvora i boljara. Oni ţele da upravljaju Rusijom kao šijahta u Poljskoj. Zemski sabor bira nove careve, dok Poljaci i kozaci upadaju u Rusiju, pljaĉkaju i nameću za careve svoje ljude. Najznaĉajnija veza Rusije sa zapadnom Evropom je hriš ćanstvo. Ruska pravoslavna crkva gleda na katoliĉanstvo sa ve likom sumnjiĉavošću. Ona priznaje carigradskog patrijarha za svog poglavara. Posle pada Vizantije (1453) ruska crkva se pred stavlja kao duhovni naslednik pravoslavlja i istinskog hrišćan stva. Iz toga proistiĉu univerzalne pretenzije ruskog carstva. Njih razvija pravoslavna crkva i one dobijaju potpuni izraz u pi smima monaha Filoteja u prvim decenijama XVI veka. Filotej tvrdi da je Vizantija izdala hrišćansku veru potpisivanjem unije sa Rimom. Ruska crkva je jedini pravi naslednik hrišćanstva, ĉiji se centar nalazi u Moskvi. Ona je „treći Rim“ i „grad boţji“. Raz vija se mitologija koja treba da potvrdi takve pretenzije. Cari gradski patrijarh prihvata krunisanje moskovskog mitropolita za patrijarha (1588). Zbog neprijateljstva prema papstvu, Rusi pokazuju veće naklonosti prema protestantskim trgovcima i di plomatima (Englezi, Nizozemci, Skandinavci, Nemci) nego pre ma katolicima. Iako oprezno, ruski carevi prihvataju univerzalistiĉke pre tenzije. Velike sile (Nemaĉko Carstvo, Turska, Poljska) odbacuju takve pretenzije, Engleska ih ne uzima obziljno, dok ih male drţave (Hanza, Livonski red) priznaju. Ivan III ima na svom pe ĉatu vizantijskog dvoglavog orla; on prvi upotrebljava carsku ti tulu. Takve pretenzije ĉesto se opravdavaju verskim razlozima. Ivan III pravda napad na Novgorod (1471) namerom da spreĉi da nravoslavni ţitelji priznaju vlast katoliĉkog kralja. Sliĉno postu pa Ivan IV u sluĉaju Kazana. Uzdizanje Rusije u XV i XVI veku izaziva primetne terito rijalne promene i poremećaj ravnoteţe sila u pojedinim oblasti ma. Već Ivan III pokazuje naglašene teritorijalne pretenzije. Pri paja Ruskoj drţavi Novgorod (1478-1484), osvaja Tver (1478), uništava moć kazanskih Tatara na Volgi i upada u Ukrajinu (1503) sa ciljem da zauzme Kijev. Njegov sin Vasilije III (1503 1533) nastavlja Ivanovu ekspanzivnu politiku. Vasilije zauzima Pskov (1510), Rjazan (1521) i Smolensk (1533). On pretvara Rusi ju u veliku silu. Najambicioznije osvajaĉke planove i uspehe ima Ivan IV Grozni. Nakon obraĉuna sa svojim protivnicima u zemlji, Ivan

117

preduzima ratne operacije na raznim stranama. On ruši Kazan ski (1552) i Astrahanski (1556) kanat, poslednje ostatke Zlatne Horde. Time stavlja pod kontrolu Rusije ogromne teritorije u sli vu Volge, otvara trgovaĉke puteve u srednju Aziju i preko Urala u Sibir i Pacifik. Ruski uspesi na jugu izazivaju veliku zabrinu tost u Carigradu. Postaje jasno da se na severoistoku stvara veli ka drţava; ona ugroţava puteve hadţija i trgovinu srednje Azije i preti da poremeti ravnoteţu izmeĊu Turske i Persije. Šezdesetih godina Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir, posvećuje veliku paţnju Rusiji. Turska pokušava, iako bez uspeha, da izgradi ka nal Volga - Don sa ciljem da poveţe Crno sa Kaspijskim morem, olakša napade na Rusiju i Persiju i oslobodi Astrahan. Ivanovi planovi za proširenje na zapadu nailaze na smetnje zbog postojanja snaţnih kozaĉkih odreda i Poljaka. Na severoza padu on ţeli da iskoristi slabosti Livonskog reda i izvede Rusiju na Baltik. To je prilika da se oslobodi posredniĉkog poloţaja Hanze i uspostavi direktan dodir sa zapadnom Evropom. IzmeĊu 1558. i 1582. Rusija ratuje u Livoniji sa razliĉitim uspehom i u savezništvu sa raznim drţavama. To dovodi do poremećaja rav noteţe izmeĊu Švedske, Danske, Poljske i Hanze. Posle poraza kod Vendena (1582), Ivan IV odustaje od daljih borbi. Posle nje gove smrti Turci pokušavaju da iskoriste nemire u Rusiji i povra te izgubljene oblasti. Istovremeno, smanjuju se ruske pretnje na Baltiku. U Poljskoj je primetan strah od ruske moći.

118

IX

OSMANSKO CARSTVO

Počeci. - Po svojoj politiĉkoj i društvenoj strukturi, drţav noj organizaciji i oblicima verskog ţivota, Osmansko Carstvo se bitno razlikuje od ostalih evropskih drţava. Ideja svetog rata predstavlja vaţan ĉinilac u osnivanju i razvitku otoman ske drţave. Sveti rat je verska obaveza, pa su osvajanja oprav dana. Bog nalaţe muslimanima da šire islam oruţjem, a osva-janje i pokoravanje hrišćanskih drţava predstavlja osnovnu duţnost. Osvajanje hrišćanskih naroda ne zahteva njihovo po krštavanje. Iako moraju da plaćaju posebne namete, pravo slavni i muslimani uspevaju da oĉuvaju svoje ustanove, slobode, imovinu i veru. Turski zakoni štite seljaka kao poreskog ob veznika, a lokalni nameti koji postoje u osvojenim zemljama ukidaju se. Politiĉka, ekonomska i vojna struktura izgraduje se sa ciljem osvajanja. Kao vrhovni poglavar, sultan oĉekuje potpunu poslušnost od svojih podanika. Janiĉari (pešadija) i spahije (konjica) saĉinjavaju osnovno jezgro turske vojske. U poĉetku ih ima izmedu dvanaest i pet naest hiljada, a kasnije se njihov broj povećava. Janiĉari, prva stajaća vojska u Evropi, daju veliku prednost Turskoj u njenim osvajaĉkim planovima. Njima se zabranjuje da se ţene, stvaraju porodice, bave trgovinom i zanatima, kako bi svakog trenutka bili spremni za rat. Najveći deo vojske saĉinjavaju nosioci tima ra, imanja koja se daju za vojniĉku sluţbu; oni nisu nasledni i posle smrti njihovih nosilaca daju se drugima. Sultan ima pravo da preprodaje timare, iako vremenom to postaje sve teţe. No sioci timarskih prava imaju interes da stalno ratu u, šire granice Carstva i tako obezbede zemlju za nove timare. Ţitelji Egejskih ostrva sluţe u mornarici. Postoje i pomoćni odredi i neregu larne trupe. Sredinom XIV veka Osmanska drţava se uĉvršćuje na Bal kanskom poluostrvu i prestaje da bude jedna od graniĉnih drţa va u Maloj Aziji; zauzima Galipolje 1354, odakle nastavlja sa prodorima na Balkan i do kraja XIV veka osvaja njegov najveći deo. Mnoge drţave postaju turski vazali i do 1402. priznaju nje nu vlast. Prodor u Evropu prati istovremeno širenje u Aziji. Po raz Bajazita kod Angore (1402) dovodi do kratkotrajnog opada nja osmanske moći. Do sredine XV veka Osmansko Carstvo se potpuno oporavlja i 1453. ruši Vizantiju i osvaja Carigrad. Ubrzo dolazi do pada srpske despotovine (1459) i kraljevine Bosne (1463) pod tursku vlast. Zauzeće Carigrada, koji postaje prestonica Carstva, daje ogroman ugled sultanu Mehmedu Osvajaĉu (1451-1481). On sebe

119

smatra jedinim legitimnim naslednikom Rimskog Carstva. Tvrdi da „svetsko carstvo mora da bude jedno, sa jednom verom i vlašću. Jedino Carigrad moţe da ostvari to jedinstvo.“ S takvim stavom na umu, Sulejman Veliĉanstveni (1520-1566) odbija da prizna Karla V za cara Rimskog Carstva i priznaje ga samo kao kralja Španije. Time osporava Karlove pretenzije nad hrišćan skim svetom. Mehmed Osvajaĉ ţeli da objedini islamske, turske i rimske tradicije univerzalne drţave. Pripajanjem Sirije, Egipta i Arabije, sultan Selim (1512-1520) postaje ĉuvar islamskih tradi cija i uzima titulu kalife. Sulejman se naziva „kalifom muslima na“, ĉime se izdiţe iznad ostalih muslimanskih vladara. Kalifat dobija novo znaĉenje. Uprkos svih nastojanja sultani ne uspeva ju da ujedine islamski svet (Persija, Indija - Mogulsko Carstvo). Selim i Sulejman pruţaju podršku muslimanskim vladarima koji se nalaze u sukobu sa evropskim drţavama (Portugalija, Rusija). Mehmed Osvajaĉ je svestan politiĉkog i strategijskog znaĉa ja Carigrada i ţeli da ga iskoristi. Uklanja sve lokalne vladare na Balkanskom poluostrvu i u Aziji. Na Balkanu nastoji da umanji uticaj Ugarske, ali ne uspeva da zauzme Beograd (1456). Mehmed teţi svetskoj dominaciji. Posle njegove smrti (1481) dolazi do su koba izmeĊu njegovih sinova u kome uĉestvuju elitne janiĉarske trupe. Zemlja je iscrpljena stalnim ratovima, što dovodi do pobu ne janiĉara, koji na presto dovode Bajazita II. On osvaja teritorije na Balkanu i vodi ratove protiv mameluĉkog sultana u Egiptu. Njihov rivalitet dugo traje. Stalni Bajazitovi ratovi dovode do mo dernizacije turske vojske i njenog naoruţavanja vatrenim oruţ jem. Krajem XV veka Bajazit ratuje sa Venecijom, a njegove trupe zauzimaju morejske luke Modon i Koron. Turska kao velika sila. - Krajem XV veka Osmansko Car stvo igra sve znaĉajniju ulogu u evropskoj politici. U prvoj fazi italijanskih ratova, Turci su prisutni kao saveznici Milanskog vojvode i napuljskog kralja protiv Francuske. Za vladavine Bajazita II (1481-1512) Turska znaĉajno ekonomski napreduje. Jedrene i Bursa postaju znaĉajni trgovaĉki centri. Bajazit uĉvr šćuje Mehmedova osvajanja i priprema zemlju za veliku osva jaĉku politiku Selima I i Sulejmana Veliĉanstvenog. On moder nizuje tursku flotu. Selim I sreĊuje unutrašnje prilike u zemlji i uklanja svoje rivale. Nanosi teţak poraz šahu Ismailu u Kaldiranu (1514) i osvaja velika prostranstva od Erzeruma do Dijarbekira. Selim nastavlja rat protiv mameluĉkih sultana (1516) i zauzima Siriju i Palestinu. Iz Sirije turska armija prelazi u Egipat, gde pobeĊuje mameluĉkog sultana Tumanbeja (1517). Egipat i Hedţaz prizna ju Selimovu vlast, a posed nad Mekom i Medinom uĉvršćuje os mansku premoć u arapskom svetu. Islamski verski zakoni domi niraju u politiĉkom ţivotu Turskog Carstva. Selimova osvajanja obezbeĊuju tursku kontrolu nad unosnom tranzitnom trgovinom sa Istokom. Drţavni prihodi se udvostruĉuju, što omogućava no vom sultanu da vodi stalnu osvajaĉku politiku.

120

Svojim prisustvom na Balkanu, Sredozemlju, u Egiptu i osvajanjima u srednjoj Evropi i Podunavlju, Osmansko Carstvo postaje nezaobilazan ĉinilac u evropskoj politici. Vladari iz di nastija Habsburgovaca i Valoa suoĉavaju se sa stalnim turskim prisustvom i oruţanom silom. Rivalitet Habsburgovaca i Valoa (Karlo V, Fransoa I) olakšava turska osvajanja i prodor u Podu navlje i srednju Evropu. Turska vojska zauzima Beograd (1521), a naredne godine ostrvo Rodos (1522). Poraz Francuza kod Pavi je i zarobljavanje Fransoa I (1525) otvaraju put tursko-francu skoj saradnji. Sulejman i Fransoa nastoje da spreĉe dominaciju Nemaĉkog Carstva i oĉuvaju ravnoteţu sila u Evropi. Naredne godine Sulejman predvodi veliku armiju protiv Ugarske, nanosi teţak poraz njenoj vojsci u bici kod Mohaĉa (1526) i zauzima Bu dim. Ugarski sabor bira za kralja Jovana Zapolju, erdeljskog vojvodu. Deo ugarskog plemstva bira nadvojvodu Ferdinanda, Karlovog brata, za kralja Ugarske i proteruje Zapolju iz Budi ma. Sulejman preduzima novi pohod protiv Ugarske i vraća na presto Jovana Zapolju, koji postaje turski vazal (1529). Turci nastavljaju vojne operacije prema Beĉu, opsedaju grad, ali bez uspeha. Borba izmeĊu Habsburgovaca i Turaka se nastavlja. Na kon Ferdinandovog upada u Ugarsku (1531) Sulejman pokreće veliku vojsku i stiţe na oko 100 km od Beĉa (1532). Istovremeno poĉinju borbe na Sredozemlju. Admiral Andrea Dorija, u sluţbi Karla V, zauzima Koron, što navodi Sulejmana da na ĉelo turske flote dovede ĉuvenog gusara i osvajaĉa Alţira, Hajredina Barba rosu. On ima nareĊenja da saraĊuje sa franeuskom flotom. Nekoliko godina kasnije (1536) Turska i Francuska zakljuĉuju ugo vor o savezu. Francuska uţiva poloţaj prijateljske drţave sa pra vom trgovine u Turskom Carstvu. UtvrĊuju se osnovi politiĉke i vojne saradnje. U Evropi se savez sa Turskom smatra izdajom hrišćanstva. Flote dve zemlje saraĊuju u operacijama u Albaniji i Italiji (1537). Naredne godine Barbarosa nanosi poraz neprija teljskoj carskoj floti kod Preveze, posle koga Turska postaje neo sporni gospodar Sredozemlja. Turska i Francuska saraduju u borbama izmeĊu 1541-1544. Posle Zapoljine smrti (1541) Ferdinand osvaja Ugarsku, što navodi Sulejmana da povede novu vojsku protiv Habsburgovaca. Ugarska postaje provincija Turskog Carstva pod upravom begler bega. Novi napad poĉinje 1543. na kopnu i moru. Turska flota pod komandom Hajredina Barbarose operiše duţ juţnih obala Fran cuske. Zbog pogoršanja odnosa sa Persijom, Sulejman zakljuĉuje mir (1547) i prepušta Ferdinandu deo Ugarske pod uslovom da plaća godišnji tribut. Novi rat izbija 1550. zbog Erdelja, a završa va se stvaranjem Temišvarskog beglerbegluka (1552). Naslednici Fransoa I nastavljaju saradnju izmedu Turske i Francuske. Prisustvo Turske u Podunavlju i srednjoj Evropi ima zna ĉajnu ulogu u širenju reformacije u Nemaĉkoj. Sulejman podrţa va nemaĉke kneţeve u borbi protiv Karla V i podstiĉe ih da saraduju sa Francuskom. On smatra protestante bliskim mu

121

slimanima, koji se bore protiv idola i papstva. Podrška pro testantima je vaţan ĉinilac u Sulejmanovoj politici u Evropi. Ona podstiĉe njeno politiĉko nejedinstvo i slabi unutrašnju snagu Habsburške drţave. To olakšava širenje kalvinizma u Ugarskoj. Turski pritisak olakšava priznanje protestantizma. Savezništvo i ratovi Sulejmana dovode do znaĉajnog širenja sistema ravnoteţe sila u Evropi. Na vrhuncu moći granice Osmanskog Carstva pro teţu se od Dona i Dunava do Adenskog zaliva i Tigra, od Persij skog zaliva do Sahare i Atlaskih planina. Opadanje turske moći. - U poslednjirn godinama Sulejma nove vladavine opadanje turske moći postaje oĉevidno, a njegova namera da obezbedi dominaciju Turske u svetu doţivljava poraz. Ugovor u Kato-Kambreziju (1559) i poĉetak verskog rata u Fran cuskoj lišavaju Tursku i Sulejmana najvaţnijeg saveznika. Neu spesi kod Malte (1565) i Sigeta (1566) su prvi znaci slabosti Car stva. Sulejmanova smrt to potvrduje, iako osvajanje Kipra (1571) podstiĉe nove nade. Istovremeno evropske sile stvaraju Sv. ligu, ĉija flota pod komandom don-Huana Austrijskog nanosi teţak po raz turskoj floti u bici kod Lepanta (1571). Od ukupno 230 brodo va, Turska gubi oko 200. Ona brzo nadoknaduje izgubljene brodo ve i gradi novu flotu, što pokazuje njenu finansijsku snagu. Do poĉetka XVII veka Osmansko Carstvo vodi dugotrajne i teške ratove protiv Persije i Nemaĉkog Carstva u Evropi. Pogra niĉni sukobi dovode do rata 1593. On traje do 1606, kada Turska zbog iscrpljenosti, nemira u zemlji i pritiska Persije zakljuĉuje mir u Ţitvi. Odriĉe se prava nad delom Ugarske i Austrija pre staje da plaća godišnji tribut od 30.000 dukata. U istom raz doblju Turska gubi svoj nadmoćni poloţaj u Sredozemlju. Filip II je snaţan protivnik, iako sve više okreće paţnju na Atlantski okean. Pomorci iz severne Afrike (Tripoli, Tunis, Alţir) sve ma nje saĉinjavaju deo pomorskih snaga, već poĉinju da se bave gu sarstvom. Gusari hrišćanskih zemalja (Englezi, Nizozemci, vite zovi Jovanovci) ugroţavaju saobraćaj izmedu turskih oblasti na Levantu. Jaĉanje mameluĉkih sultana u Egiptu i drugim krajevi ma ukazuje na slabljenje centralne vlasti u udaljenim delovima Carstva. Neprekidni ratovi i ogromni rashodi prevazilaze finan sijske i materijalne mogućnosti Carstva. U sukobu oko domina cije nad trgovinom zaĉinima u Indijskom okeanu Turska gubi svoj dotadašnji poloţaj, a prelazak glavnih puteva svetske trgo vine na Atlantik dovodi do njene politiĉke i ekonomske izolacije. Glavni razlozi opadanja turske moći nalaze se u unutra šnjim slabostima. Do osamdesetih godina XVI veka postoji rav noteţa u turskom društvu, koje ne teţi promenama već oĉuvanju postojećeg stanja. Svi društveni slojevi znaju svoja prava, obave ze i prihode; proizvodaĉi uţivaju zaštitu vlasti, društvo zadovo ljava svoje osnovne potrebe, a uvoz je mali (tkanine, svila, zaĉini, krzna). Krajem XVI veka stanje se potpuno menja, pa osmanski sistem zapada u krizu. Raste otpor sultanu, zanemaruju se zako ni, pljaĉka se drţavna imovina i otima od naroda. Svirepost, ko

122

rupcija, podmitljivost postaju normalna pojava. Pored ovih, po stoje i drugi razlozi koji objašnjavaju opadanje otomanske drţa ve. Porast stanovništva od 40% u selima i 80`% u gradovima zna ĉajno je opteretio zemljišni posed i doveo do povećanja nezapo slenosti u gradovima. Krajem XVI veka timarski sistem, koji odreduje vojni i politiĉki poredak i poreski sistem, brzo propada. Raja, poreski obveznik, ulazi u vojsku, prestaje da obraduje zemlju i plaća porez. Broj timara se smanjuje, a time i broj spahi ja, temelja turske vojske. Prestanak osvajanja dovodi do poste penog propadanja društvenog i vojnog sistema Carstva. Timari postaju nagrade koje provincijski guverneri daju svojim štićeni cima i prijateljima, koji ne obavljaju vojne duţnosti. Janiĉari po ĉinju da se ţene, bave trgovinom i zanatima, postepeno poĉinju da se upliću u politiku. Oni prisiljavaju Murata III (1574-1595) da ţrtvuje svoje ministre, a 1622. ubijaju Selima II. Stari turski pisci pripisuju propadanje drţave slabljenju sultanove vlasti, što je naroĉito vidljivo u vreme slabih sultana, koji svojim vezirima i savetnicima ustupaju velika ovlašćenja. Korupcija je jedan od glavnih razloga opadanja drţavne struk ture i administracije. Za stare pisce sultan predstavlja oliĉenje liĉne i drţavne vlasti, oni traţe njihovu obnovu, kao i primenu starih zakona i propisa. Pravi razlozi nemira i slabljenja drţave su drukĉiji. Spahije nisu u stanju da se nose sa vatrenim oruţjem evropskih armija. Porta preduzima mere da janiĉare naoruţa vatrenim oruţjem; njihov broj se stalno povećava, od 16 na 37 hiljada ljudi u vreme Sulejmana i njegovih naslednika; istovremeno, broj spahija opa da sa 87 na 45 hiljada. Posle 1590. najelitnije turske jedinice su naoruţane vatrenim oruţjem, a stare strukture gube znaĉaj (vojnuci, muselimi, spahije). To remeti strukturu drţave i dru štva. Plate trupama zahtevaju nove izvore prihoda i uvoĊenje poreskih daţbina. Mnogi timari postaju vakufi, što dovodi do smanjenja drţavnih prihoda. To stvara stalni deficit i dovo di do kvarenja novca. Prihod drţavne blagajne iznosi polovinu onog iz 1534. Vlada nameće nove poreze (dţizija). To izaziva nove probleme jer lokalni komandanti i beglerbegovi pljaĉ kaju narod. Posledica toga su mnoge pobune i nemiri širom Carstva, a najviše u Anadoliji. Razbojništvo postaje normal na pojava. Uticaj Evrope dovodi do raspada osnovnih ustanova Os manskog Carstva. Njegovi vladajući slojevi, sputani tradici onalnim shvatanjima o drţavi, ne shvataju moderne privredne tokove i probleme. Turska otvara svoje trţište evropskim proi zvodima, što dovodi do njene ekonomske zavisnosti od Evrope. Porta ne podstiĉe izvoz. Turska nije u stanju da se oslobodi vred nosti i shvatanja Bliskog istoka, a njeni drţavnici ne razumeju evropske duhovne procese. Krajem XVI veka klasiĉna osmanska drţava se raspada, a prilagoĊavanje novim okolnostima dovodi do još dublje krize.

123

Temelji Osmanske drţave. Razvitak drţave dovodi do promene njenog osnovnog koncepta. Odbrana i širenje islama zahtevaju doslednu primenu šerijatskog (verskog) prava. Admi nistrativni i pravni poslovi nalaze se u rukama ulema koji su tumaĉi šerijatskog prava. Svaka novina nailazi na oštru kritiku pristalica bliskoistoĉnog shvatanja drţavništva i uprave u drţavi koja se nalazi u naglom usponu. Osnovi tog shvatanja su snaţna vojska i bogatstvo. To zahteva da narod stalno napreduje i da ze maljski zakoni budu pravedni. Podanik mora biti zaštićen od ne zakonitog oporezivanja, u ĉemu sultan ima posebnu duţnost. Ta kva politika odrţava i jaĉa sultanovu moć, koja se smatra osno vom društvenog sistema. Osmanski sultani smatraju svoje podanike rajom kojom mora da se upravlja u skladu sa šerijatskim pravom. Društvo se deli na dve grupe: oni koji ne plaćaju poreze (sulta, ministri, guverneri) i oni koji ih plaćaju-raja. U osvojenim oblastima na rod se deli na vojnu klasu i raju. Prvi se nalaze u sultanovoj slu ţbi i obuhvataju verska lica, ĉinovnike, njihove porodice, rodake i robove. Oni uţivaju poreska izuzeća i olakšice za svoje sluţbe drţavi. Oni koji se bave trgovinom i poljoprivredom, hrišćani i muslimani, na Balkanu i Anadoliji, smatraju se rajom i plaćaju poreze. Moguć je prelazak iz poloţaja raje u vojnu klasu, ali je to veoma retka pojava. Pored šerijatskog prava, postoji i sultanovo pravo - kanun, zakoni koje oni donose po svojoj ţelji. Ono je odvojeno od šerijat skog prava i temelji se na racionalnim osnovama. Kanuni odre duju pitanja iz javnog i upravnog prava. Kodifikacija ka nun-nama obavlja se krajem XV veka, a u preambuli se istiĉe da je to potrebno za napredak u svetovnim pitanjima i uredivanje odnosa medu ljudima. Kanun-name su u skladu sa naĉelima še rijata, odnose se na odredena pitanja društvenih grupa i Carstva u celini. Najveći deo izdaje drţavna vlast uz sultanovu sagla snost. Porezi i popisi stanovništva podstiĉu izdavanje kanun-na ma. To naroĉito vaţi za novoosvojene zemlje. U njima se opisuju lokalni obiĉaji i zakoni, ukidaju se oni koji su u suprotnosti sa šerijatskim pravom i osmanskim zakonima. To vaţi za sve osvo jene zemlje (Anadolija, Egipat, Sirija, Ugarska). Mnogi raniji za koni ostaju na snazi. U Srbiji i Bosni ostaju na snazi srednjove kovni rudarski zakoni, dok Vlasi zadrţavaju svoj raniji poloţaj. Nadzire se stanje u svakom sandţaku, glavnoj upravnoj je dinici u Carstvu. Svaka ima posebne propise, koji se vremenom ujednaĉuju sa kanun-namama. Najveći deo odredbi odnosi se na prikupljanje poreza, timare, poloţaj raje, izuzeća od plaćanja poreza. Mehmed Osvajaĉ objavljuje dve kanun-name (1454, 1476); u njima su sakupljeni svi propisi u vezi ovih pitanja. Dru ga kanun-nama opisuje drţavnu organizaciju, funkcije, zvanja, prerogative, protokol, kaţnjavanje. Kasniji dodaci dopunjuju Mehmedove kanun-name. Osnovno naĉelo je da „raja i zemlja pripadaju sultanu“, ĉime mu se obezbeduje apsolutna vlast nad njima. To omogućava stvaranje timarskog sistema i kontrolu nad

124

vakufima i privatnim posedima. Mnoge odredbe štite raju (selja ke) od pritiska vojnih starešina i preteranih poreskih davanja. Kriminalni zakon jedinstven je za ĉitavo Carstvo. Za krup ne prestupe (ubistvo, silovanje, pljaĉka) predvidaju se smrtne kazne i sakaćenja, dok se za braĉna neverstva, pijenje vina, sitne krade propisuju novĉane kazne, batinjanje, veslanje na galijama. Kadije sprovode zakone i sude u skladu sa šerijatskim pravom. Muĉenje se dozvoljava, a kaţnjavanje ĉitavih sela se primenjuje kada se ne pronaĊe krivac. Svaka presuda mora da bude pisana. Moć kadije i njegova odluka su presudni. Centar drţavne vlasti je sultanova palata. U njoj se donose najvaţnije odluke, o ratu i miru, politici, nasledstvu. Sultanova reĉ je presudna: on moţe da uzdigne i uništi svakog svog sarad nika. Imenuje vezire kao najbliţe saradnike i na njih prenosi ši roka ovlašćenja. Ustanova devširme - prikupljanje hrišćanske dece i njiho vo prevoĊenje u islam - predstavlja poseban vid obezbeĊenja bi rokrata, ĉinovnika i vojnika. To se smatra vanrednim nametom na raju. Deca stiĉu posebno obrazovanje u Carigradu i Jedrenu, a izuzetno sposobni stiĉu visoke politiĉke i vojne poloţaje u Car stvu (Mehmed-paša Sokolović). Godišnje odlazi u Carigrad iz meĊu 1000 i 3000 dece, a Evropljani sa uznemirenošću posma traju ovu obavezu raje. Carski savet, prvobitno zamišljen kao vrhovni sud, je naj više vladino telo. Porta je mesto u kome sultan sluša ţalbe i obavlja drţavne poslove. Svi gradani, bez obzira na poloţaj, mogu izneti svoje zahteve savetu. Ispitivanje tuţbi i ţalbi smat ra se najvaţnijom obavezom saveta. Najvećim delom se ras pravlja o prikupljanju poreza, njihovoj visini i pritiscima lo kalnih ĉinovnika na raju. Od sultana se oĉekuje da ispravi sve zloupotrebe. Carski savet obavlja poslove kabineta, raspravlja i donosi odluke o svim drţavnim pitanjima. Snaţenje drţavne vlasti, oĉu vanje unutrašnje bezbednosti i zaštita od spoljašnjih neprijatelja spadaju u duţnosti vezira. Sednicama vezira u savetu prisustvu je i rumelijski beglerbeg i veliki admiral - kapudan-paša. Veziri sprovode sultanova ovlašćenja u politiĉkim pitanjima. Veliki ve zir istupa kao sultanov zamenik. On ima pravo da sasluša i odlu ĉuje o svim prigovorima i zahtevima, a neke odluke moţe da do nosi bez dogovora sa sultanom. Kad predvodi armiju na bojnom polju, veliki vezir ima najveća ovlašćenja. Pre nego što donese neku vaţnu odluku, veliki vezir mora da se konsultuje sa drugim ĉlanovima saveta. Ima pravo da vrši nadzor nad svim drţavnim nadleštvima. Privreda i društvo. - Već u srednjem veku odvija se, preko Anadolije, ţiva trgovina izmedu Istoka i Zapada. Razliĉitim putevima prenose se luksuzne tkanine iz Flandrije i Firence i svila iz Kine i Persije. Kasnije, najvaţnije mesto zauzima trgo vina zaĉinima. Javljaju se znaĉajni centri (Bursa, Efes, Smir

125

na), u kojima Mleĉani i Đenovljani imaju svoja trgovaĉka pred stavništva. Carigrad, Damask, Alep, Aleksandrija postaju vaţne luke preko kojih se odvija trgovina svilom, brokatima, vunenim tkaninama i zaĉinima. Karavanski putevi poĉinju i završavaju se u tim gradovima i lukama. Trgovina zaĉinima obavlja se direktno sa Indijom i Indone zijom. Turska flota štiti krajeve kroz koje prolaze karavanski putevi od pokušaja Portugalaca da se u njima uĉvrste. Intenziv na trgovina zaĉinima donosi Turskoj znaĉajne prihode od carine. Damask dobija 1562. na ime carine sumu od 120.000 dukata. Po red zaĉina, trguje se drvetom, gvoţdem, tepisima, opijumom, su vim voćem, krznima, voskom, katranom. U ekonomskom ţivotu Carstva Sirija i Egipat igraju vaţnu ulogu. Egipat snabdeva hra nom Carigrad, koji ima preko 100.000 stanovnika. Sirija i Egipat obezbeduju 1528. jednu trećinu budţetskih prihoda Carstva. Uprkos ĉestih ratova sa Venecijom, ona dugo ostaje glavni trgovaĉki partner Carstva. Venecija uţiva odreĊene privilegije u trgovini i dominira u prometu zaĉinima. Svojim izobiljem i bo gatstvom levantsko trţište privlaĉi trgovce Engleske, Francuske i Nizozemske. Francuzi uţivaju široke trgovaĉke privilegije u Carstvu, što dovodi do ugroţavanja poloţaja Venecije. Poĉetkom XVII veka obim francuske trgovine sa Carstvom dostiţe trideset miliona livri. Engleska Levantska kompanija (1581) trguje na Levantu i postepeno stiĉe snaţan poloţaj, prevazilazeći Francu sku i Veneciju. Sultani ulaţu velike napore da svoje prestonice (Bursa, Je drene, Carigrad) pretvore u velike gradove i trgovaĉke centre. Posle zauzeća Carigrada (1453), Mehmed Osvajaĉ privlaĉi u nje ga stanovništvo, vraća oduzetu imovinu, daje verske slobode, na reĊuje doseljavanje stanovnika iz provincija, pre svega bogatih trgovaca i zanatlija. Tokom XV i XVI veka sultani podstiĉu useljavanje Jevreja u Carigrad. U gradu postoje potrebne usta nove - mošeje, medrese, bolnice, vodovod, putevi, mostovi kao i karavan-saraji, kupatila, mlinovi, klanice. Gradeći mnoge usta nove, trgove, bolnice i drugo sultani pretvaraju Carigrad u me tropolu, koja u drugoj polovini XVI veka dostiţe 800.000 ljudi. Porast stanovništva je tako brz da u XVII veku sultani moraju da kontrolišu njegov priliv u grad. Problem snabdevanja grada, dvora i vojske hranom, sirovinama i vodom postaje sve pri metniji. Drţava odreduje cene dobara, a njih mogu da uvoze odre deni trgovci; zabranjuje se krijumĉarenje. Potrebe Carigrada do vode do stvaranja integrisane privrede u Carstvu. U gradu se razvija industrija za preradu vune, svile i pamuka. Kao centar Carstva, Carigrad se povezuje mreţom puteva sa najudaljenijim krajevima: Balkan, Anadolija, Arabija. Njima se kreću trgovaĉki karavani, putnici, vojske. Putevi se odrţavaju u dobrom stanju. Putovanje kolima izmeĊu Carigrada i Beograda traje mesec dana. Pored puteva se nalaze karavan-saraji za smeštaj putnika i robe. Bezbednost na putevima odrţavaju derbendţije.

126

Proizvodne klase turskog društva saĉinjavaju zemljoradni ci, zanatlije i trgovci. Svaka klasa nosi odreĊenu odeću. Gradsko stanovništvo se deli, u skladu sa šerijatskim pravom, na musli mansko i nemuslimansko. U suštini, zanatlije i trgovci, bez obzi ra na versku pripadnost, saĉinjavaju jednu društvenu grupu i uţivaju jednaka prava. Pripadnici razliĉitih vera ţive u odvoje nim delovima grada. Na ĉelu njihovih verskih zajednica su ima mi, sveštenici i rabini. 7anatlijski esnafi igraju vaţnu ulogu u ţivotu gradova. Esnafi ne predstavljaju iskljuĉivo privrednu organizaciju i u svom radu se oslanjaju na podršku drţave. Strah od uvoĊenja novina prisiljava drţavne vlasti da podrţavaju tra dicionalnu esnafsku strukturu. Cena, kvalitet roba i drţavni pri hodi objašnjavaju takvo drţanje. To spreĉava raskid sa tradicio nalnim ograniĉenjima i razvitak burţoazije. Esnafi proizvode za ograniĉeno trţište, što uslovljava ograniĉenje proizvodnje i raspodele. Esnafi uţivaju monopolistiĉki poloţaj u gradu ili oblasti. Ulazak u esnaf i sticanje prava da se otvori radionica po vezani su sa mnogim teškoćama. Kulturni ţivot. - Osmanska drţava poklanja posebnu paţ nju verskom obrazovanju. Ono se stiĉe u medresama, gde se po red verskog stiĉu i znanja o naukama i jeziku. Mehmed Osva jaĉ osniva osam velikih medresa (1463-1470). Đaci su duţni da vreme provode u uĉenju. Pored carskih, postoje mnoge privatne medrese u gradovima i provinciji (Jedrene, Bursa, Plovdiv, Skoplje). Sredinom XVI veka Sulejman otvara dve specijalizo vane medrese, jednu za prouĉavanje Prorokove tradicije, a drugu za medicinu. Ulema igra znaĉajnu ulogu u društvenom i politiĉkom ţi votu Carstva. On obavlja duţnost interpretatora i provoditelja islamskih zakona (muftija, kadija). To zahteva posebno školova nje i razumevanje Korana kao vrhovnog zakona drţave. Koran i tradicija su temelji verske uĉenosti. Tradicija spu tava islamsku misao i spreĉava uvoĊenje nekih novina. U svojim tumaĉenjima islama, nauĉnici, mahom kadije, muftije i muderi si, raspravljaju o pravnim pitanjima i politici. Pitanje šiitske sekte privlaĉi posebnu paţnju nauĉnika. Obrazlaţe se opravda nost svetog rata, raspravlja o nadmoćnosti Muhamedovoj nad ostalim prorocima. Enciklopedije islamskih studija su vaţan oblik duhovnog stvaralaštva. Od drugih nauka podstiĉe se pro uĉavanje matematike i filozofije. Pokušaji ispoljavanja slobodne misli oštro se kaţnjavaju kao nešto što dovodi u pitanje tradicionalna mišljenja i vrednosti. Mola Mufti gubi glavu zbog sumnji da je politeista (1494). Turci prihvataju evropsku geografiju, koja se koristi u po litiĉke i vojne svrhe. Prevode se Kolumbove karte, a kasnije i drugi radovi iz toga podruĉja. Evropska medicinska znanja i me todi prodiru u Tursku tek u XVII veku, mahom preko prevoda. Oko Mehmeda Osvajaĉa okuplja se veliki broj uĉenih ljudi i sli

127

kara, meĊu kojima ima i Evropljana (Đentile Belini, Roberto Valturio). Od poĉetka XVI veka, uprkos osmanskoj otvorenosti stra nim uticajima, razvija se verski fanatizam. On se vodi u ime šeri jata, a svako ko dovodi u pitanje reĉi Prorokove smatra se never nikom i moţe se osuditi na smrt. Fanatici smatraju nauke, muzi ku, igre i poeziju neprihvatljivim za islam. Pokreti fanatika ĉesto remete javni mir i red i izazivaju uznemirenost vlade.

128

X

UMETNOST I KNJIŢEVNOST

Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura. Uspon evropske umetnosti u XVI veku je izuzetno brz i snaţan. Najveći broj slika su realistiĉki portreti. Portretista je fotograf toga društva i vre mena, on je veoma popularan i traţen. To je naslede renesanse, koje pokazuje veliku raznovrsnost stilskog izraza. Sliĉan napre dak zapaţa se u vajarstvu i arhitekturi. To je izraz kreativnog stvaralaštva ljudi toga vremena. Slikare, vajare i arhitekte vladajući krugovi visoko uvaţa vaju. Oni deluju u sredini koja pogoduje njihovom stvaralaštvu, uţivaju liĉne slobode i visok društveni ugled i poloţaj. Pozna re nesansa i njene slobode poĉinju da nestaju u drugoj polovini XVI veka, kad mnogi istaknuti umetnici (Mikelandelo, Rafael) na puštaju renesansnu formu. Razlozi za to su politiĉko i vojniĉko propadanje gradova drţava (Firenca, Mantova, Ferara, Urbino), pojava masovnih verskih pokreta, napadi na utvrdene vrednosti. Pljaĉka Rima (1527) završava plodni period papskog mecenat stva umetniĉkog stvaralaštva; umiru Rafael i Bramante, Firenca dolazi pod uticaj Španije i prihvata njene vrednosti i forme. To menja i poloţaj umetnika. Odgovor italijanskih umetnika na takve promene nije je dinstven. Jedan od njih je manirizam, postrenesansni stilski iz raz. To je reakcija na umetniĉki izraz renesanse, ali i njegov lo giĉni nastavak. Osnivaĉi manirizma - slikari Pontormo, Roso i Parmidianino i vajari Benvenuto Ĉelini i Đovani Bolonja - uzi maju velikane renesanse kao inspiraciju. Oni istiĉu eleganciju, virtuoznost, izveštaĉenost. Oni zamenjuju renesansni ideal liĉ nosti koja sledi prirodu sa slobodnom vizijom umetnika. Njihove slike su nemirne, gradevine razapete. Manirizam privlaĉi paţnju evropskih umetnika. Isticanje stila nad sadrţajem dovodi do nje govog postepenog opadanja. Sredinom veka katoliĉka reformacija unosi ĉistunstvo i moralizam u umetnost. To dovodi do nje nog gušenja. Prva generacija manirista ostavlja iza sebe novi stil i osećajna i maštovita dela. Potonje generacije padaju u akadem sku skuĉenost i okamenjenost. Krajem XVI veka javljaju se otpori manirizmu. Time poĉi nje barok, umetniĉki oblik u kome se renesansni izraz menja da bi se stvorili izuzetni vizuelni efekti. To se postiţe bogato ukra šenim spoljnim i unutrašnjim površinama. Barok sjedinjuje raz liĉite umetniĉke oblike u teţnji da pojaĉa potpuni efekt nekog dela. On se prihvata i širi po ĉitavoj Evropi; to je izraz verske umetnosti i najefikasnije orude katoliĉke reformacije u borbi protiv protestantizma.

129

Barok, koji dostiţe potpuni izraz u XVII veku, izraţava no vu senzibilnost, podstiĉe na poboţnost i versku emotivnost. Ba rok uspostavlja vezu izmeĊu umetnika i vernika, iako oni nema ju uticaja na njegove odlike i sadrţaj. Najistaknutiji predstavnik ranog baroka je Mikelandelo Meresi, poznat u umetnosti kao Karavado. Umetnik velikog talenta i nepredvidljivih postupaka, KaravaĊo prekida sa manirizmom i u svoje slike znaĉajno unosi realizam. Taj realizam je oĉevidan, a njegove figure izraţavaju emocionalna stanja u kojima se prelamaju svetlosni efekti sa du bokim senkama. Karavadov uticaj na generacije slikara širom Evrope je ogroman; pored velikih tema („Madona iz Loreta“, „Hrist u Emausu“), KaravaĊo slika scene iz svakodnevnog ţivo ta („Kazivaĉica sudbine“, „Bahus“); to su potpuno nove teme. Njegova dela su dokaz umetniĉke vitalnosti Italije. Umetnost Venecije ne sledi italijanske tokove. Ona zadr ţava svoj nezavisni poloţaj grada republike, što utiĉe i na polo ţaj umetnika. Oni kasno prihvataju naĉela i tehniku renesansne umetnosti, kojima dodaju izvanredan smisao za korišćenje boja. Osnivaĉ venecijanskog slikarstva XVI veka je Đovani Belini, ĉija dela najbolje pokazuju njegove karakteristike-senzualnost, slobodan raspored figura, ljubav za boje. Njegovi uĉenici i na slednici, Ticijan i ĐorĊone, dovode taj slikarski izraz do sa vršenstva. Oni slikaju scene iz Novog zaveta, „Pijetu“, „Vaz nesenje Bogorodice“, ali i pohotljive Venere, muški portret, klasiĉne alegorije. Slike Ticijanovog savremenika Đordona („Bura“, „Seoska proslava“) odišu sveţinom i neobiĉnom kom pozicijom. Neke od njih se pripisuju Ticijanu. Venecijansku umetnost nastavljaju Tintoreto i Veroneze, a krajem veka i El Greko, koji pre odlaska u Španiju ţivi i radi u Veneciji. Otpor manirizmu pokazuje i najveći arhitekta veka Pala dio. Njegove vile i crkve, gradene po rimskim uzorima, pokazuju izvanredan smisao za proporciju i harmoniju. U tom stilu mle taĉka aristokratija gradi svoje vile i letnjikovce. Umetnost renesanse nalazi plodno tlo u juţnoj Nemaĉkoj. Trgovaĉke veze izmeĊu gradova na jugu Nemaĉke i Italije, ĉesta putovanja u Rim i studije na italijanskim univerzitetima (Pado va, Bolonja) dovode do širenja italijanske umetnosti. Istovreme no, u Nemaĉkoj dolazi do oţivljavanja poznogotiĉke tradicije, ĉi ji se vrhunac podudara sa poznom renesansom. Veliki broj ne maĉkih slikara, vajara, gravera unosi u svoja dela tehniku i teme italijanske renesanse. Ipak, nemaĉka umetnost ima svoje osobe nosti. Direrovi drvorezi otkrivaju verska previranja. Sliĉnu uz nemirenost sa verskim temama pokazuje Matijas Grinevald u „Raspeću“ na oltaru crkve u Izenhajmu (1512-1515). Albreht Direr, Hans Holbajn mladi i Luka Kranah stariji su najistaknu tiji nemaĉki umetnici. MeĊu slikarima posebno mesto pripada Hijeronimusu Bošu koji prikazuje izmuĉeni i demonima ispunje ni svet patnji i bolesti. Iako svoje znanje o paganskoj antici i pro porciji duguje italijanskim uzorima, Direrova inspiracija je ne maĉka. Njegovi drvorezi, oltarske slike i portreti ispunjeni su te

130

mama iz reformacije. Poznata gravira „Vitez, smrt i davo“ otkri va ljudske patnje i prepuna je uznemirenosti i pokreta. Njegov napor da stvori ikonografsku školu doţivljava neuspeh. Holbaj novi portreti Erazma, engleskih kraljeva i reformatora otkrivaju unutrašnju snagu. Kranah ilustruje Luterovu Bibliju, ĉime potvr Ċuje saznanje da verske teme zamenjuju humanistiĉke i pagan ske motive. U Nemaĉkoj dogaĊaji se razvijaju kao u Italiji. Sredinom veka mnogi gradovi gube svoj dotadašnji ekonomski i politiĉki znaĉaj; imitiranje španske etikete na mnogim kneţevskim dvo rovima, suvoparnost protestantizma i uskogrudost jezuita nano se teške udarce nemaĉkoj umetnosti. Takvo stanje uzrok je nje nog brzog propadanja. Za razliku od Nemaĉke, razvitak umetnosti u Nizozemskoj nema nagle uspone i padove. Tradicija XV veka nastavlja se i ka snije, iako se u slikarstvu osećaju italijanski uticaji. Najveći umetnik epohe je Piter Brojgel stariji, ĉija dela otkrivaju izme njenu sadrţinu umetnosti severne Evrope. Brojgel se vezuje za gradove Flandrije, otkriva njihov realizam. Slika mahom za pri vatna lica u Antverpenu i Briselu, a teme su scene iz svakodnev nog ţivota, seljaci na radu, bogate pojedinostima i savršeno komponovane. Njegova najpoznatija slika je „Masakr nevinih“, delo izuzetne realnosti i oštrine zapaţanja. Nizozemska umet nost doţivljava kratkotrajnu krizu izazvanu ratom za nezavi snost; oko 1600. slikarstvo oţivljava i otkriva razlike izmeĊu se vera i juga nastale kao posledica rata za nezavisnost. U Engleskoj umetnost nema neku duţu tradiciju, a refor macija onemogućava širenje italijanskih uticaja. Crkvena arhitektura zadrţava ranije oblike, dok se uticaj renesanse oseća u sve tovnom gradevinarstvu. U tom pogledu ona podseća na Veneciju. Slikanje minijatura predstavlja izmedu 1570 i 1600. najznaĉajniji umetniĉki izraz. Najistaknutiji minijaturista je Hilijar, koji slika za dvor i ljude oko njega. To je skupa i usko shvaćena umetnost. Italijanski uticaji osećaju se i u Francuskoj. Blizina i prisu stvo istaknutih italijanskih umetnika (Leonardo, Andrea del Sarto) objašnjavaju snagu italijanskih uticaja. Francuski umet nici prihvataju italijanski manirizam i prilagodavaju ga svom duhu. Najznaĉajniji u portretima je Klue a u vajarstvu Gujon i Pilon. GraĊanski rat nanosi teţak udarac umetniĉkom stvarala štvu. Stupanje Anrija IV na presto dovodi do oţivljavanja kla siĉne tradicije i njenog trijumfa u XVII veku. Razvitak španske umetnosti odvija se pod snaţnim utica jem razliĉitih tradicija: gotikom poznog srednjeg veka, umet nošću kordovskog kalifata i kraljevine Granade i italijanske renesanse. Njihova kombinacija u arhitekturi stvara zanimljiv i privlaĉan stil - plateresk, ĉiji je najlepši primer ornamentikom ukrašena fasada crkve San Pablo u Valjadolidu. Primer arhitek ture velikih i klasiĉnih oblika je E1 Eskorijal, rezidencija Filipa II u brdima Sijera de Gvadarama.

131

Iako uzdrţan, Filip II predstavlja velikog mecenu umetno sti. Uprkos El Grekove ţelje da bude dvorski slikar, Filip II ga ne prihvata, nesposoban da razume njegovu umetnost. Domenikos Teotukopulos Krićanin, poznat kao El Greko, uĉi slikarstvo kod Tintoreta u Veneciji. E1 Greko je najmoderniji i najoriginalniji umetnik mediteranskog sveta. Njegov gotovo mistiĉni tempera menat potpuno odgovara atmosferi XVI veka i Španiji Don-Ki hota. Na renesansnu umetnost gleda kao stranac, a naturalizam i realizam ga ne interesuju. U njegovim izduţenim, izobliĉenim, dvodimenzionalnim figurama nema izveštaĉenosti. One lebde iz medu neba i zemlje. El Grekov verski ţar vidljiv je u njegovom delu „Sahrana vojvode Orgaza“, naslikanom u crkvi Sv. Tome u Toledu, gde El Greko ţivi i stvara. Slika predstavlja duh zajedni ce izmedu Hrista, svetaca i ĉoveka, suštinu hrišćanske umetnosti. Muzika. - U muziĉkom ţivotu XVI veka flamanski stvaraoci zauzimaju vodeće mesto. Ţaken de Pre i njegovi savremenici usa vršavaju polifonijsku tradiciju; oni objedinjuju melodijske linije sa horskim zvucima. Nizozemski crkveni i školski horovi pred njaĉe u širenju muziĉkog obrazovanja, a pevaĉi, kompozitori, ho rovode, orguljaši deluju na dvorovima širom Evrope. Cuvena ca pilla Karla V je najpoznatiji hor u Evropi. Rat za nezavisnost zau stavlja muziĉki razvitak, a istaknuti muzićari, napuštaju zemlju. Orlandus de Lasus, najveći kompozitor, ţivi i radi u Bavarskoj. Nizozemski muziĉari podstiĉu širenje muzike u Italiji. Naj poznatiji majstori (Adrijan Vilaert, Kiprijan de Rore) osnivaju ĉuvenu venecijansku muziĉku školu. Sliĉno je i u Rimu, gde de luje poznati Palestrina. Krajem XVI veka italijanska muzika do minira u Evropi. Muzika se u Italiji razvija veoma rano. Već 1501. stvara se prva muziĉka štamparija. Italijanski dvorovi postaju muziĉki centri. Otkrivanje snage harmonije i polifonijske kompozicije dovode do nastanka muzike madrigalista. Najistaknutiji medu njima je Karlo Đesualdo, koji koristi nova muziĉka znanja da poveća izraţajnost izvodenih dela. Unošenje flamanskih i italijanskih tradicija u crkvenu mu ziku izaziva otpor. Dok pojedinci izraţavaju strah da muzika ima posebnu snagu, Luter tvrdi da je svaka muzika u sluţbi Boga dobra. Kalvin zabranjuje upotrebu muziĉkih instrumenata u cr kvenoj sluţbi, ali dopušta pevanje psalama. Katoliĉka crkva osu duje upotrebu sloţene muzike zbog njenog efekta na vernike. Trentski sabor zahteva da muzika bude potĉinjena reĉi boţjoj. Negde se dopušta samo upotreba orgulja. Uticaj katoliĉke crkve u Veneciji je ograniĉen, otuda domi nacija svetovnih tema. Krajem XVI veka muzika u Veneciji obi luje bogatstvom, raznovrsnošću sadrţaja i tonova. Venecijanci takode razvijaju muziĉku izraţajnost i forme u cilju iskazi vanja odredenih raspoloţenja. Harmonija i tekst moraju da prate ritam.

132

Ţelja da muzika pojaĉa snagu reĉi dovodi do nastanka ope re kao posebnog muziĉkog izraza. Krajem XVI veka grupa fi rentinskih muziĉara postiţe taj cilj (1597) kad nastaje ope ra „Dafne“. Uspon opere je brz. Popularnost opere postaje nesumnjiva kada se muzika spaja sa zadovoljavanjem vizuel nih zahteva. Dvorovi u Italiji doprinose širenju muzike; grupe amatera sakupljaju se po kućama, pevaju madrigale i sviraju kamernu muziku. Muzika stiĉe popularnost kod širokih slojeva stanovni štva, pomaţe da se izraze razliĉita osećanja. U Francuskoj se mu zika razvija na dvoru i oko njega. Kraljevi i plemstvo pozivaju italijanske muziĉare (Fransoa I); od sredine veka humanisti okupljeni oko Plejade utiĉu na francusku muziku. Traţe da cna sluţi reĉima, pre svega poeziji. Kombinacija poezije, muzike i igre doprinosi razvitku dvorskog baleta i zabava iz vremena Ka tarine Mediĉi. To dovodi do stvaranja francuske opere u XVII veku. U Engleskoj se prihvata polifonija i muzika se razvija kao i u drugim zemljama. Centar muziĉkog ţivota je London, gde:na dvoru svira orkestar od osamdeset ljudi. Klavirska muzika I lauta razvijaju poseban muziĉki izraz, dok madrigalisti imitiraju italijanske uzore. U Nemaĉkoj se muzika nejednako razvija. Sporo se prihvataju flamanski uticaji. Tek kad Nizozemci posta ju muziĉki direktori u Minhenu, Beĉu, Pragu i drugim gradovi ma, flamanski uticaj preovlaĊuje. U muziĉkom ţivotu znaĉajnu ulogu igraju grupe zanatlija u gradovima - majstori pevaĉi. Oni šire muziku u široke slojeve stanovništva. Sedamdesetih godina muzika u Nemaĉkoj se brzo razvija. Ona uţiva podršku na dvo rovima i oko njih. Crkvena muzika buja, a Hans Hasler piše tek stove za obe vere, katoliĉku i protestantsku. Postepeno Vizuelne umetnosti ustupaju mesto muzici. Knjiţevnost. Literarno stvaralaštvo epohe predstavlja odraz politiĉkih, Verskih i društvenih zbivanja. Raznovrsnost li terarnog izraza i nacionalnih osobenosti je zaĉudujuća. Brzo ši renje štamparija doprinosi stalnom porastu interesovanja za knjigu. Ĉitalaĉka publika je razliĉita: obrazovani i plemstvo za htevaju knjige drukĉijeg sadrţaja od obiĉnog, najĉešće ne pismenog sveta. Još uvek su prisutne tradicije srednjeg Veka, medu kojima romantiĉni epovi srednjeg Veka zauzimaju naj istaknutije mesto. Interesovanje za takav knjiţevni izraz pokazuje plemstvo, a njegove osnovne teme su Viteška dela i sentimentalne ljubavi. Primer takvog dela je Besni Orlando Ludovika Ariosta, ep koji sadrţi oko trideset hiljada stihova. Drugo ne manje poznato delo je Oslobodeni Jerusalim Torkvata Tasa, u kome se opisuju heroj ski podvizi krstaša. Gotfrid Bujonski koji opseda Jerusalim je poboţna i mudra liĉnost. On je okruţen mladošću, lepotom i skladom, a idealizam je svugde prisutan. To odudara od stvar nosti XVI Veka i pokazuje koliko je naslede srednjeg Veka pri

133

sutno u svesti plemstva. Izraz patriotskih raspoloţenja nalazi mesto u epu Portugalca Luisa de Kamoensa. On opisuje i slavi uspehe portugalskih pomoraca, plovidbu Vaska de Game oko Afrike do Indije. Herojski podvizi nalaze mesto u francuskoj i španskoj knji ţevnosti. Pjer de Ronsar opisuje dela Frankusa, pretka svih Francuza, u delu Fransijada (1572). Mnogo Vrednije je delo Španca Montalva Amadis de Gaula (1508) u kome se opisuju natĉoveĉanska dela, Viteštvo i ljudska odanost. Delo uţiva Veliku popularnost u širokim slojevima španskog društva. Takva dela uobliĉavaju shvatanje ljudi i odreĊuju naĉin ponašanja. Ameri ka je mesto gde ljudi mogu ostvariti takve teţnje i ideale. Pastoralni motivi uţivaju Veliku popularnost kod ĉitalaĉke publike. Oni uspostavljaju Vezu izmedu ĉoveka i prirode. U pitanju su jednostavni ljudi, pastiri i pastirice, koji su oliĉenje iskrene ljubavi. Arkadija Jakopa Sanacara opisuje nesrećnu lju bav Sinćera koji odlazi da ţivi sa pastirima; Zaljubljena Dijana Horge de Montmajora opisuje pastirski ţivot u kome uĉestvuju duhovi i ĉarobnjaci. Pastoralne teme ukazuju na raskorak izme Ċu ideala i stvarnosti, bekstvo u idealizovanu prošlost. U priĉama u prozi (novele) napada se izveštaĉenost roman se i epa, a to znaĉi raskid sa idealizovanom prošlošću. U njima su opisi scena iz svakodnevnog ţivota, ĉesto i opisi svireposti. Ma teo Bandelo, biskup Agena u Francuskoj, autor je mnogih pozna tih sastava. Sliĉno Bandelu piše i Margareta Navarska u delu Sedmodnev (Heptameron). U njima ima i verskih pouka. Posebna vrsta novela nastaje sredinom veka u Spaniji. Ona opisuje raspadanje španskog društva sa svim njegovim posledi cama (nesigurnost, fatalizam, bekstvo od fiziĉkog rada, pljaĉka zlata, banditizam). Liĉnost koja otelovljuje avanturistu, skitni cu, nestalnog ĉoveka naziva se picaro. Najbolje delo ovog ţanra je Don Kihot Miguela Servantesa, objavljeno 1605. Knjiga ima dublje znaĉenje od obiĉne kritike viteških tema. Vitez ţivi u svetu iluzija, ne razume sebe ni svet u kome ţivi. On jaše i napa da vetrenjaĉe, zamkove. Don Kihot i njegov verni pratilac Sanĉo Pansa nisu opreĉni karakteri, već imaju mnogo zajedniĉkog. Don Kihot je ljut samo na viteštvo; on je pametan i zdrav za sve druge stvari. Kad se oslobodi svoje fantazije, on umire. Literatura XVI veka ima još jedan oblik obraĉuna sa vite škom tradicijom srednjeg veka. To su humor i satira. Til Ojlen špigl, nemaĉka priĉa objavljena 1515, opisuje ĉoveka koji uzima ozbiljno sve što ljudi govore. Ojlenšpigl je sliĉan Don-Kihotu, ali za razliku od njega on koristi doskoĉice da razotkrije ljudsku prirodu. Ojlenšpigl je naivan, ali mu humor omogućava da se bo ri sa ljudima oko sebe. Humor i satira u delima Sebastijana Branta Brod ludaka (1494) i Erazma Pohvala ludosti (1511) upereni su direktno protiv sveštenika i kaludera. Posebno mesto u ovoj vrsti literature pripada Fransoa Ra bleu (1495-1553). Njegove knjige Pantagruel (1534) i Gargantua Pantagruel i knjige o Pantagruelu (1534-1553) opisuju avanture

134

Gargantue i njegovog sina Pantagruela sa mnogo ironije, humo ra i maštovitosti. Delo obiluje bogatstvom izraza, što mu stvara veliku popularnost kod savremenika. Njegov humor ĉesto oţiv ljava i dosadne stvari. Rable je humanista koji se zalaţe za obra zovanje, uĉenost, a njegovo oštro pero puno je satire na raĉun cr kve i ţivota pojedinaca. Rable opisuje proţdrljivost, pijanĉe nje, nemoral, grubost izraţavanja, u ĉemu je nenadmašan. Popularnost pozorišta je posledica nepismenosti velikog dela stanovništva. Usmena, kao i vizuelna predstava bliţa je ĉo veku nego pisana reĉ. Pozorišni izraz nalazi se u pantomimi, tragediji i komediji. Uliĉna pozorišta stiĉu veliku popularnost, što znaĉi njihov izlazak iz okrilja crkve ili okvira istorijskih zbi vanja. Pozorište postaje vid zabave, što dovodi do stvaranja Commedia dell'arte ĉiji je cilj da dijalogom i pokretima zabavlja gledaoce. Commedia dell'arte je predstava u kojoj se prepliću iz neverena ljubav, novac, komiĉne situacije, intrige, pohlepa i pre vara. Pored scena iz gradskog ţivota, stalno se igraju i teme iz ţivota seljaka. Improvizacija je stalno prisutna i obezbeduje bliskost ljudima i njihovom svakodnevnom ţivotu. Stalne pozorišne zgrade postepeno zamenjuju uliĉne pred stave. Najviše ih ima u Španiji i Engleskoj. Prvo pozorište u Lon donu gradi se 1576, a u Hesenu 1594. U njima se publika meša, što ranije nije bilo moguće. Najviše se igraju komedije u kojima se govori o savremenim navikama i ludostima. Postepeno se igraju i dela u kojima ima dosta svireposti. Ta se tema ĉesto sreće u delima Lope de Vega i Viljema Sekspira. Pozorišni ţivot epohe Elizabete I u Engleskoj dostiţe vrhu nac u delima Viljema Šekspira, Bena Dţonsona i Kristofora Marlova. Njihove tragedije pune su akcija, strasti, slave, dok su komedije bezoĉne i pune farse. Radnja dela retko se dogada u Engleskoj, a najĉešće u Italiji; izbegavaju se sporna pitanja. Isto rijske teme su veoma popularne; klasiĉne teme sa mogućnošću moralnih pouka, a engleske sa patriotizmom (Henri V), imaju mesto u mnogim radovima. Šekspir (1564-1616) je najveći engle ski pozorišni stvaralac svoga vremena; on je istovremeno i glu mac u Globe Theatre i Blackfriars Theatre. Njegov rad moţe se podeliti u ĉetiri perioda. Poĉev od 1589. piše komedije i istorijske hronike; od 1594. do 1600. sonete, poeme, komedije i drame: Dvanaesta noć, Henri V, Julije Cezar; od 1600. do 1609. nastaju njegova najznaĉajnija dela: Hamlet, Kralj Lir, Otelo, Magbet, Antonije i Kleopatra. Teško je otkriti Šekspirovu „filozofiju“; njegova dela su proizvod mašte u najboljem smislu reĉi. Neka dela (Hamlet) izazivaju protivreĉna mišljenja i ocene: ona mogu da budu psihološke drame i metafiziĉko istraţivanje sveta. Sli ĉan je i Kralj Lir, iako kao celina ostaje jedinstveno delo. Ljud ske strasti imaju vidno mesto u Šekspirovim delima, u ĉemu je Kralj Lir odliĉan primer. Šekspir preuzima mnogo od svojih sa vremenika, izraţava savremena gledišta na ţivot i vodi politiĉku propagandu (Henri V). On jasno iznosi osnovne ideje elizabetan ske Engleske o poreklu u kome svaki ĉovek ima odreĊeno mesto

135

u hijerarhijskoj strukturi društva (Troilus i Kresida). Pre svega, Šekspirova dela imaju izuzetnu literarnu vrednost. Špansko pozorište doţivljava svoj zlatni vek - siglo de oro izmeĊu 1580. i 1640. Najistaknutiji stvaralac je Lope de Vega (1562-1635), Šekspirov savremenik. Pesnik i pisac pozorišnih dela, Lope de Vega se smatra „najvećim knjiţevnim improviza torom svih vremena“. Autor je velikog broja poema i preko 1500 komedija, od kojih je 500 saĉuvano. Većina nema nikakvu vred nost, ali njegova najbolja dela sadrţe mnogo duha, prirodnosti i smisla za dramatiĉno. Njegovo delo Otkriće Novog sveta od Kri stofora Kolumba sadrţi deobu u odredene dramske radnje. Vega piše za obiĉan svet, pa njegove komedije prate prepuna gledali šta. U Italiji poezija ustupa mesto urbanoj prozi (Makijaveli, Aretino) i okoštava se na iscrpljenim uzorima (Petrarka). Njen uticaj širi se na druge zemlje. Predstavnici novog poetskog izra za u Francuskoj okupljaju se oko grupe poznate pod imenom Plejada, na ĉijem ĉelu se nalazi Pjer de Ronsar. Njegove pesme ispunjene su dubokom osećajnošću i maštom. Ĉlan grupe Joakim de Bel objavljuje (1549) program u kome iznosi nove oblike i reĉnik francuske poezije. Nove teţnje ne nailaze na prijem u Ne maĉkoj. Oţivljavanje poezije oseća se u Engleskoj. Italijanski utica ji primećuju se u delima Edmunda Spensera Pastirov kalendar (1579), Filipa Sidnija i Tomasa Vajata.

136

DRUGI DEO (1598 – 1713)

137

I

PRIVREDA I DRUŠTVO

Demografske promene. - Tokom XVII veka ne dolazi do vidnijeg povećanja broja stanovništva. Statistiĉki podaci ne po stoje, iako pojedine zemlje ĉine napore da sprovedu popise sta novništva (Rusija 1678). Sliĉno ĉine pojedinci (Riĉioli, Voban). Osnovni izvori su razliĉiti: popisi domaćinstava., vojnika, rode nih, venĉanih, umrlih, zemljišne knjige, poreska zaduţenja. Ukupni podaci pokazuju da se evropsko stanovništvo, iako ne ravnomerno, povećava. Gustina naseljenosti je razliĉita: najniţa u Poljskoj, Rusiji i Skandinaviji, a najveća u urbanim oblastima Nizozemske i Italije. Duţina ljudskog veka je kratka zbog zara za, gladi i ratova. Mali broj novorodenih preţivliava, a smrtnost je velika. Pojedini delovi Evrope povećavaju, a drugi gube stanovni štvo. U širokom pojasu (Engleska, Nizozemska, Francuska, kra jevi oko Rajne i gornjeg Dunava, severna Italija, Napuljska Kra ljevina) stanovništvo se povećava. U Francuskoj raste od 16 mi liona (1600) na 19 miliona (1700), u Engleskoj i Irskoj sa 4 (1600) na 5,5 miliona (1700), u Austriji sa 5,5 (1600) na 7,5 miliona ljudi (1700). Raĉuna se da porast stanovništva u Engleskoj, Francu skoj i Nizozemskoj dostiţe krajem veka oko 30%. S druge strane, Španija, delovi Nemaĉke i Italije i Poljska gube stanovništvo. To se objašnjava ekonomskim i politiĉkim propadanjem tih drţava, ratovima, migracijama. Do opadanja stanovništva u Nemaĉkoj dolazi zbog tridesetogodišnjeg rata, smanjenja privredne delat nosti, zastarelog sistema privredivanja (Hanza, gilde) i nekonku rentnosti njihovih dobara. Sliĉni razlozi vaţe i za Italiju, iako ona ne doţivljava ratna razaranja. Dotadašnji privredni centri slabe (Firenca); Venecija gubi svoj udeo u trgovini i ne moţe da izdrţi konkurenciju velikih drţava. Najteţe gubitke trpi Španija, posebno Kastilja. Njena privreda je u krizi, a seljaci hrle u velike gradove u potrazi za zaradom. Zaraze i slabe ţetve dovode do depopulacije ĉitavih oblasti, pa Španija mora da uvozi ţitari ce. Srnanjenje stanovništva od 25% objašnjava politiĉko i eko nomsko slabljenje Španije. Procenjuje se da je ukupan broj sta novnika u Evropi oko 1700. iznosio izmedu 100 i 110 miliona. Gradovi. Evropski gradovi pokazuju sliĉnu tendenciju. Doseljavanjem i širenjem pojedini gradovi rastu. London i Pariz imaju 1600. oko 100.000 stanovnika, a sto godina kasnije taj broj dostiţe 500.000; Amsterdam dostiţe oko 100.000 i postaje jedan od najvećih trgovaĉkih centara. Sliĉno je sa Beĉom. U Evropi ima 13-14 gradova sa više od 100.000 stanovnika. Uspon ovih

138

gradova pokazuje privrednu snagu Francuske, Engleske i Nizo zemske. One imaju najveći obim agrarne i industrijske proizvod nje, trgovine, promet kapitala i akumulaciju bogatstva. Opadaju Lisabon, Napulj i drugi severnoitalijanski gradovi. Venecija po vlaĉi svoje kapitale iz spoljne trgovine. Milano, Firenca i Napulj pokazuju negativan stav prema trgovini i industriji. Ţivot u gradovima, kao i u unutrašnjosti, ugroţavaju ĉeste gladne godine, epidemije zaraznih bolesti i poţari. Glad i epide mije usporavaju porast stanovništva. Obradivo zemljište ne daje dovoljno hrane, pa se pojedini gradovi i oblasti nalaze na ivici opstanka. Slaba ţetva izaziva glad i smanjenje stanovništva. Gladne godine ĉesto se podudaraju sa širenjem zaraznih bolesti (Španija 1597-1602). Epidemije imaju teţe posledice. Najĉešća je bubonska kuga, a njene ţrtve su obiĉno veliki gradovi i vojska. Velike epidemije su u Spaniji 1599, Švajcarskoj 1610. i 1615, Ne maĉkoj 1623-4, Nizozemskoj 1634-5, severnoj Italiji 1630, 1656 7. Kuga iz Turske 1661. širi se na ĉitavu Evropu: Nizozemsku (1663-4), London (1665), Austriju (1668). Poboljšanje higijen skih uslova ţivota u gradovima smanjuje uĉestalost i snagu zara ze. Pored kuge, najopasniji je tifus ĉijem širenju pogoduju po kreti velikih armija. Sifilis i deĉije boginje su prisutne, iako ne toliko opasne zaraze. Poţari su takoĊe veoma ĉesti. Veliki poţari u Magdeburgu (1631), Londonu (1666) i Rajnskom palatinatu (1688) nanose og romne štete. Sve ove nesreće dovode do uništenja radne snage, rasturanja porodica, gubitka kapitala i sirovina. Uništavanje ljudskog i materijalnog potencijala usporava prosperitet, a ubi janje i sakaćenje u ratovima stvara veliku nesrazmeru izmeĊu muškaraca i ţena. Krajem XVII veka radni uslovi i zarade ţitelja gradova lošiji su nego sredinom prethodnog veka. Tokom XVII veka većina gradova uspeva da oĉuva svoja prava, naplaćuje namete i donosi propise (Seviija, Antverpen, Nirnberg. Frankfurt). Mnogi slobodni gradovi u Nemaĉkoj po staju plen okolnih drţava. Đenova i Venecija, iako oslabljene, odrţavaju kontrolu nad okolnim teritorijama i obalom. Rim uţi va prosperitet zahvaljujući unosnom poslu - veri, ali je njegova okolina krajnje siromašna. Švajcarski gradovi poĉinju da se pre tvaraju u znaĉajne finansijske centre. Za bogatije slojeve razlike izmedu grada i sela postaju ma nje primetne i znaĉajne. Mnogi gradani kupuju zemlju, a plem stvo postaje urbanizovano. Prihod od gradskih zanimanja posta je znaĉajan za odrţavanje društvenog poloţaja plemstva. Poli tiĉki ambiciozno plemstvo odrţava kuće u gradovima, koji bez obzira na nedostatke (prljavština, zarazne bolesti, neurednost), postaju kulturni centri. U njima mladi sinovi plemića traţe svoja zanimanja, u njima su vladine ustanove. Zemljoposednik ĉesto provodi deo godine u gradu i ne razlikuje se bitno od graĊanina koji u njemu stalno ţivi. Vlast u gradovima i varošima drţe male grupe, predstavni ci trgovine i manufakture, bankari, pravnici, ĉinovnici. Oni

139

odrţavaju bliske veze sa dvorom i plemstvom. Mogućnosti koje pruţa grad predstavljaju izazov za mnoge, koji ĉesto napuštaju stara i prihvataju nova zanimanja. Ĉlanovi parlamenta (sudije) u Francuskoj bore se protiv onih koji ţele da udu u njihove redove; trgovci i industrijalci u Parizu nastoje da uspostave vezu sa viso kim drţavnim ĉinovnicima. Za niţe slojeve gradanskog stanovništva izgledi na uspeh nisu veliki. Gradska oligarhija ljubomorno ĉuva svoj poloţaj i ne dozvoljava ambicioznima i sposobnim da im se pridruţe. Majstor se ne postaje samo kvalitetom rada već i nasledstvom. Kalfe te ško postaju majstori, a radnici, izrabljivani i rĊavo plaćeni, stal no se bune. Ţalbe i protesti kalfi i šegrta isti su širom Evrope: majstori koriste esnafe da drţe niske zarade, naplaćuju poreze i kazne i ograniĉavaju broj zaposlenih. Povremeno dolazi do izliva nezadovoljstva koji se mogu nazvati vrstom štrajka. U Nizozem skoj se donose zakoni protiv njihovih organizatora. Gradsku sirotinju saĉinjavaju kalfe, šegrti i sezonski rad nici. Zanatlije se bune protiv pritiska esnafa i njihovih privilegi ja, a nezaposlenost, depresija i glad dovode nezadovoljstvo do vrhunca. Gradsko podzemlje okuplja se oko njih. Dok industrija odlazi izvan gradskih zidina, sirotinja stalno dolazi u gradove i povećava broj onih beskućnika koji ţive bez posla i doma. Savre menici tvrde da u gradovima raste broj i jaz izmedu bogatih i si romašnih. Gradske vlasti u Londonu i Parizu nastoje bezuspešno da ograniĉe gradnju kuća i regulišu gradski saobraćaj. U Rusiji za kon donet 1649. zabranjuje ţiteljima gradova da menjaju mesto boravka. GraĊani se sele da izbegnu poreze i druga ograniĉenja na svoju delatnost. Grad i ţivot u njemu imaju ista obeleţja ši rom Evrope. Zavisni, oporezovani od drţave, pljaĉkani od vojski i pod kontrolom bogatih, gradovi postaju centri otpora. Selo i seljaštvo. - Najveći deo evropskog stanovništva ţivi na zemlji i od nje. Obrada zemlje je primitivna, a seljaci ulaţu velike napore da proizvedu dovoljno hrane za svoje potrebe; ma lo se proizvodi za trţište. Ishod njihovih napora zavisi od vre menskih prilika. Povremene slabe ţetve pogadaju sve delove Evrope (1649, 1660, 1661, 1690). Poĉetkom XVII veka u Rusiji vlada glad, a slabe ţetve povremeno pogadaju i zemlje u zapad noj Evropi - Francuska (1629, 1630). Ratne operacije i prisustvo vojske uništavaju letinu i ometaju obradu zemlje. Naĉin korišćenja zemlje je jedan od razloga slabih prinosa i gladnih godina. U severnoj i istoĉnoj Evropi i delovima Rusije obraĊuju se krĉevine, koje se posle nekoliko godina ostavljaju na ugaru. Najviše se proizvode ţitarice, od kojih je raţ osnovna hra na stanovništva. One se izvoze u zapadnu Evropu. Postepeno raste proizvodnja pšenice, iako se retko jede. Kukuruz se najviše jede na jugu Evrope. Površine pod ţitom se ne povećavaju pošto se njegova cena ne povećava. Poĉetkom veka istoĉna Evropa ras polaţe viškovima hrane i stalno ih povećava. U Sredozemlju

140

proizvodnja hrane opada, pa italijanski gradovi i Španija kupu ju ţitarice na Levantu i Baltiku. U Francuskoj velike površine obradive zemlje ostaju neobradene; Engleska i Francuska pro izvode dovoljno hrane za svoje potrebe. Oko 1700. ţitarice iz is toĉne Evrope dovoze se u sve manjim koliĉinama. Poboljšanja u naĉinu obrade zemlje su mala. Od novih kul tura širi se krompir a uvodi se i rotacija plodoreda. U Nizozem skoj se postiţe najveći napredak, što dovodi do povećanja prino sa: zemlja se Ċubri, a seme i izbor plodova se poboljšavaju. Gaji se industrijsko bilje (uljana repa, konoplja, broć). Nizozemski inţenjeri uvode novu tehniku isušivanja moĉvara i to primetno povećava obradive površine. Uvodenje novih kultura i metoda izaziva paţnju mnogih posmatraĉa, koji o njima pišu knjige i rasprave. Podsticaji za to dolaze od zemljoposednika, koji šire obradive površine na raĉun seljaĉkog poseda. UvoĊenje novih kultura i metoda izaziva nesporazume. Za seljaka to znaĉi sma njenje hrane i ogreva. On nerado gleda na isušivanje moĉvara, nove pasmine stoke i eventualno nove namete. U Španiji otpor irigaciji suvih prostora dolazi od katoliĉke crkve. Finansijski problemi su primetni zbog povećanih potreba za investicijama. To je preduslov povećanja proizvodnje. U tome zapadna Evropa irna prednost nad istoĉnom. Širenje institucije kmetstva je jedna od najznaĉajnijih dru štvenih promena u istoĉnoj Evropi. Kmetstvo znaĉi ograniĉava nje slobode kretanja i vezanost za zemlju, a ne potpuno potĉinja vanje gospodaru. Uz njega idu i druge obaveze i nameti - pove ćanje radnih daţbina, neograniĉeno sudsko pravo gospodara, nameti prilikom rodenja, venĉanja, smrti, nasledstva i drugi. Ta kva opterećenja mogu postojati i bez kmetskog poloţaja. Odbegli kmet ĉesto je u boljem poloţaju od slobodnog, ali zaduţenog se ljaka. Ponekad se deoba na istok i zapad Evrope pojednostavlju je - kmetstvo na istoku a slobodan i napredan seljak na zapadu. U stvari, veliki broj seljaka u Italiji i Španiji ne ţivi bolje od onih u Rusiji. Sliĉno je i u Danskoj i Svajcarskoj. Jednom reĉju, svi koji su vezani za zemlju teško ţive. Sliĉno vaţi za seljaka u Irskoj i Švedskoj, koga posle više generacija provedenih na posedu vla snik moţe da protera bez upozorenja. Kmetstvo u Rusiji pokazuje kako drţava i zemljoposednik koriste svoj poloţaj. Stvaranje opriĉnine dovodi do deobe zemlje na carsku i feudalnu, na dve vrste poseda. To pruţa priliku opriĉniku i zemljoposednicima da eksploatišu seljake više nego njihovi prethodnici. Sliĉno se dogada i na manjim posedima koji se daju pojedincima za drţavnu sluţbu - pomjestije. Takav po sed nije nasledan, dok je votĉina potpuno nasledna. Vlasnici po mjestija ţele da njihov posed postane nasledan. Od sredine XVII veka sve vaţniju ulogu igraju dvorani, drţavni ĉinovnici koji do bijaju posede zbog sluţbe drţavi. To dovodi do slabljenja onih grupa starog plemstva i crkvene hijerarhije koja se ne vezuje za sluţbu drţavi.

141

Za seljaka takav sistem nema nikakav znaĉaj. On ţeli da se oslobodi stalno rastućih obaveza i poreza. To ĉini na razliĉite na ĉine; jedan od njih je da se proda za roba, ĉime se oslobaĊa pore za i vojne sluţbe. Njegov poloţaj je bolji od poloţaja obiĉnog se ljaka. Robovi rade kao domaća posluga, zanatlije ili sitni trgovci. Drţava donosi zakone kojima se zabranjuje povećanje broja ro bova. Bekstvo je mnogo ĉešći povratak u slobodu. Beţanje ne predstavlja novu pojavu. Već u XVI veku seljaci beţe ka severu, istoku, zapadu, u Ukrajinu. U XVII veku to dovodi do velike de populacije pojedinih delova ruske drţave. Posledica toga je po većanje radnih i drugih obaveza onim seljacima koji ostaju u se lima. Oni rade dva-tri dana nedeljno na feudalĉevom imanju. Po rezi i vojna obaveza predstavljaju dodatne namete. To prouzroku je nova beţanja seljaka i smanjenje zemljoposedniĉkih prihoda. Ovaj proces pospešuju elementarne nepogode. Prvih godina XVII veka ţetve u evropskom delu Rusije su rdave. Gomilanje hrane kod posednika i špekulanata i širenje zaraznih bolesti uni štavaju selo. Seljaci napuštaju sela u potrazi za zaradom, a ĉesto se ne libe od napada, pljaĉke i otimanja. Smirivanje prilika i obnova privrednog ţivota pokazuju potpuni nedostatak radne snage. Bogatstvo veleposednika meri se brojem seljaka - „duša“ - na imanju, a ne njegovom novĉanom vrednošću. Takvo stanje i potrebe navode zakonodavce da donesu za kone kojima će se maksimalno ograniĉiti mobilnost seljaka i ukloniti smetnje za nova opterećenja. Zakonom donetim 1649. uvodi se kmetstvo u svim ruskim zemljama. U njemu nema nekih novina; to je skup starih i dopunjenih propisa o odbeglim seljaci ma. Više nema vremenskih granica za njihovo hvatanje i vraća nje vlasnicima. Zemljoposednik koji prihvati odbeglog seljaka mora da ga vrati. Zakon predviĊa da kmet moţe da se prebacuje sa jednog poseda na drugi. Sistem kmetstva uobliĉava se posle 1649. U vreme stupanja na presto Petra I (1689) oko devet desetina seljaka nalazi se u kmetskom poloţaju ili njemu bliskom zavisnom odnosu. Kmet mora da obavlja sve poslove na imanju bez ikakvog ograniĉenja; moţe da ima svoj mali posed, ĉime se liĉno obavezuje zemljopo sedniku. Sprega kmetstva, nesigurnosti i novih oblika zakupa dovodi do smanjenja zajedniĉke seoske zemlje (mir), sa koje se izdrţavaju mnoge porodice. Seoska zajednica igra znaĉajnu ulo gu u ţivotu ljudi, koji prihvataju odluke i mišljenja istaknutih ljudi. Mnogi u njoj vide zaštitu u najteţim vremenima (epidemi je, ratovi, glad). Pokušaj zemljoposednika da izmeni poloţaj kmetova dovodi do pobuna. Pored Rusije, kmetstvo se odrţava i širi u zemljama srednje Evrope (Nemaĉko Carstvo, Austrija, Poljska). To je u uskoj vezi sa snaţenjem plemstva, koje se u severnim i istoĉnim delovima Nemaĉke oseća još od XV veka. U XVII veku ozakonjuje se po stojeća praksa. Potraţnja za ţitaricama sa zapada navodi plem stvo da svoje seljake vezuju za zemlju. Uklanjanjem zakupaca i nametanjem novih radnih obaveza, pruski plemić radi isto što

142

se odvija u Rusiji. Zakoni u Brandenburgu i Pomeraniji zabra njuju beţanje sa zemlje, omogućavaju vezivanje za zemlju, ali i proterivanje sa nje ukoliko to odgovara plemiću. Obaveze seljaka su neograniĉene i on nema pravo nasleĊa. To dovodi do sukoba izmeĊu plemića i gradova, pošto osiromašeni seljaci ne kupuju njihovu robu i time smanjuju trţište. Grad Kenigsberg prihvata izbegle seljake i ne dopušta njihovo izruĉenje plemi ćima. U Saksoniji su seljaĉke obaveze odreĊene zakonima. Drţa va ima interes da seljaštvo raspolaţe većim dohotkom, jer od njih naplaćuju poreze, pošto je plemstvo izuzeto od mnogih poreza. Posle tridesetogodišnjeg rata seljenje seljaka raste; oni odlaze u ratom razorene krajeve, gde ima mnogo napuštene zemlje i gde se radna snaga veoma traţi. Mnogi beţe zbog verskih progona (protestanti iz Ĉeške i Austrije u Saksoniju i istoĉnu Pru sku). U katoliĉkim zemljama kmetstvo postoji sporadiĉno. Ogra niĉena trţišta za njihove proizvode ne podstiĉu plemiće da vezu ju seljake za zemlju. U zemljama u kojima postoji kmetstvo postoje i mnogi slo bodni seljaci. U oblastima ruskog ĉrnozjoma postoje seljaci koji su zavisni samo prema caru ili drţavi; oni nemaju obaveze kme ta, a daju drţavi vojnike. Petar I nastoji da poveća broj „drţav nih“ i „prihodnih“ seljaka, a meĊu njima ima takvih koji pove ćavaju svoja imanja. U Pruskoj postoji veća grupa slobodnih seljaka - kolmer - bogati farmeri, po prihodima i naĉinu ţivota bliski sitnom plemstvu. Iako se poloţaj seljaka na Zapadu razlikuje od onog na Is toku, tu dolazi do povećanja obaveza i smanjenja uslova za ma terijalni prosperitet. Teško je dati opštu sliku za zapadnu Evro pu. Postoje velike razlike izmeĊu engleskog farmera u Midlendu i izgladnelog seljaka u Napulju i Kastilji. Unutar jedne zemlje postoje primetne razlike. U vreme gladi ili ratova seljaci na Za padu lakše preţivljavaju nego oni na Istoku; ĉak imaju moguć nost da poprave svoj poloţaj. Seljaštvo u Francuskoj ima poseban poloţaj, a seljak je svestan svog poloţaja. Oraĉ ima plug i par konja u Boveu, u Poa tjeu je siromašniji, a u Burgundiji imućniji. Reĉ laboureur je op šti izraz za tu kategoriji, koja tokom XVII veka opada. To je znak privredne krize u vreme Luja XIV. Mali broj umešnih stiĉu pose de i nazivaju se fermier, zapošljavaju nadniĉare, daju novac na zajam. Laboureur najĉešće postaje manoeuvrier i saĉinjava veći nu agrarnog stanovništva. Preovladuje odnos metayage - po ko me zemljoposednik daje zemlju, stoku, seme i alatke, a dobija polovinu svih proizvoda. Metayage se primenjuje u Španiji i Ita liji. Takav posed jedva obezbeduje ţivot za porodicu ĉak i u plodnim godinama, kad je hrana raţani hleb i grašak. Posednik dobija deo dohotka od prese za vino i mlina; porezi i crkveni na meti odnose ostatak. Bolje prolaze oni koji ţive u krajevima gde postoji lokalna industrija (predenje, tkanje). Sirotinja najviše trpi od elementarnih nepogoda, gladi, ratova, lovaĉkih grupa,

143

povećanja daţbina. To prisiljava sposobne da odlaze u vojsku, a ostale dovodi na prosjaĉki štap, kraĊu i ubistva. Francuski seljak ne uţiva veće liĉne slobode od onog u Ru siji; vlast senjera u mnogim delovima Francuske je izuzetna. Po red toga, Francuska je prenaseljena, pa se seljak lakše vezuje za zemlju nego što je to sluĉaj u Rusiji. U zapadnim delovima Ne maĉke poloţaj seljaka je sliĉan francuskom; u severnoj Nemaĉ koj slobodni seljak moţe da širi svoj posed; drţava štiti ove selja ke zbog plaćanja poreza i zabranjuje njihovo proterivanje sa zemlje. U Bavarskoj zakup zemlje traje doţivotno, ali regrutova nje i smeštaj trupa opterećuje seljaka. U Kastilji ĉitava sela su prazna zbog teških poreskih davanja. Engleski jomen nalazi se na vrhu lestvica agrarnog dru štva. Kao zakupac zemlje na 99 godina niko ga ne moţe proterati sa zemlje, a na ime zakupa plaća manji deo njene vrednosti. Tru dom i srećom moţe da postane slobodan posednik, što mnogi po stiţu. Zakupac po obiĉajnom pravu (copyholder) moţe izgubiti zemlju ako ne plati zakup i dugove. Poreske obaveze engleskog seljaka znatno su manje od kontinentalnih. Društvena mobilnost. Plemstvo. Problem mobilnosti iza ziva mnoge sporove u nauci. U pitanju je prelazak grupa ili poje dinaca iz jedne društvene grupe u drugu, što dovodi do promene njihovog karaktera. Mnogi teţe da prikriju taj proces: novopeĉe ni plemići istiĉu svoju starinu, a staro plemstvo ukazuje na nji hovu inferiornost. Francuska aristokratija smatra da treba da produ tri generacije pre nego se novom plemstvu prizna takav status. Sticanje titula predstavlja dokaz sigurnosti i prihvaćeno sti. Mobilnost ne predstavlja samo pitanje uspona i pada u dru štvu. Najsigurniji dokaz prestiţa je posed zemlje, pa sve veći broj nizozemskih trgovaca ţeli da poseduje zemlju. Cesto se uspon postiţe sticanjem i posedovanjem zemlje. To je sluĉaj kad feuda lac ima više sinova. Gde postoji primogenitura (Engleska, Kasti lja) mlaĊi sinovi odlaze u gradove. Kretanje je dvosmerno: u grad odlaze siromašni, a vraćaju se kad prilike to zahtevaju (ra tovi). Uspešan trgovac kupuje zemlju da stekne ugled i oslobodi se mnogih opasnosti gradskog ţivota. Bogatstvo i moć plemstva ne potiĉu od vlasništva nad zem ljom. Ukorenjeno je uverenje da posedovanje zemlje donosi veću moć i uticaj. Posedovanje zemlje je put u vladajuću klasu. Upr kos razlika, u mnogim evropskim drţavama osnovne vrednosti i karakteristike zemljoposednika su iste ili sliĉne. Dvoranin sa Volge, engleski skvajer, austrijski frajher i švedski knapar imaju mnogo zajedniĉkog. Organizacija ţivota i rada igra znaĉajnu ulogu. Mali posed vodi vlasnik a ne upravitelj, što nije sluĉaj sa velikim posedima. Plemstvo privlaĉe druge delatnosti: sudstvo, uĉešće u ratovima, lov, dueli, oĉuvanje porodiĉne tradicije. Naĉin na koji se plemići zaruĉuju i stupaju u brak ima veliku ulogu u ţivotu, a moţe zna ĉiti pobedu u društvenoj igri.

144

U zemljoposedniĉkom staleţu razlike izmedu bogatijih i starijih manje su uoĉljive nego što se moţe pretpostaviti. Titula i njen znaĉaj ne mogu se lako proceniti zbog toga što se one mogu kupovati. To je rasprostranjena pojava. Viša titula više novca, i obrnuto (Engleska, Španija). U Francuskoj plemićki patent moţe da se kupi za odredenu sumu. U tome se drţava i podanici razilaze: drţava ţeli da titula zavisi od sluţbe i da je prodaje onom ko ţeli da je kupi; nosilac titule ţeli da je što manji broj ljudi ima. Zemljišno plemstvo sa prezrenj.em gleda na odvajanje titule od zemljišnog poseda. Titule odgovaraju stepenima bogat stva. Oko 1600. u Veneciji ima 25 prinĉeva, 41 vojvoda, 147 mar kiza i grofova i 600 barona. U nekim zemljama razlike izmedu najniţih plemićkih titula i obiĉnog sveta su zanemarljive. U Špa niji to je sluĉaj sa hidalgom, u Poljskoj sa šljahtom. Šljahta uţiva snaţan poloţaj u drţavi zahvaljujući slaboj kraljevskoj vlasti. U mnogim zemljama kupovina titula ima za cilj oslobode nje od plaćanja direktnih poreza i drugih daţbina. U Engleskoj, gde nema poreskih izuzeća, prodaja titula nije ništa manja. Moć i prestiţ su podsticaj za kupovinu titule. Ona je put do uĉešća u vlasti. Odnos drţave i plemstva svodi se na uĉešće plemstva u drţavnoj sluţbi u svim vidovima. Švedski kralj Gustav Adolf ţeli da plemstvo pretvori u slugu drţave, umanjuje mu poreske olak šice i razvija kastinski stav, Kruna zadrţava slobodu da uzme u sluţbu stranca, dodeli mu titulu. Takve pretenzije izazivaju ot por. Stara plemstvo zauzima odbojan stav, uĉvršćuje svoju moć u unutrašnjosti i postaje protivnik kraljevske politike. Oko 1650. švedski dvor poĉinje da deli titule pripadnicima odredenih pro fesija i gradanima, što izaziva sukobe sa starim plemstvom. Evropske zemlje imaju razliĉiti postupak. U Rusiji uloga visokog plemstva rešava se u ratovima, fiziĉkim uništavanjima, oduzimanjetn poseda. Jedino se priznaje kneţevska titula. Bojari tvrde da su savetnici careva, ponašaju se samovoljno i nadmerio. Pokušaj Ivana IV da uništi snagu krupnog plemstva razlog je, posle njegove smrti, poĉetkom XVII veka, da oni pokušaju da po vrate svoju moć i obraĉunaju se sa carem i svojim suparnicima. Nova dinastija - Romanovi - je bojarska kuća koja vlada zem ljom uz pomoć Saveta bojara. Davanje plemićke titule za obav ljanje drţavne sluţbe postaje praksa u vreme Petra I. Sliĉno za padnim zemljama, Petar uvodi nove titule u Rusiju, koje se po pravima izjednaĉuju sa starim plemstvom. U Francuskoj Luja XIV postoje razlike u snazi i uticaju iz medu „vladajuće“ i „nevladajuće“ elite. U pitanju je plemstvo koje ţivi na dvoru i obavlja duţnosti za kralja i ono koje ţivi na posedima u unutrašnjosti. Staro plemstvo ne smatra da politiĉka moć i poloţaj pripadaju samo njima. Ugled i znaĉaj porodice je od izuzetne vaţnosti. Razlika izmedu starog plemstva (noblesse d'epee) i ĉinovniĉkog plemstva (noblesse de robe), iako primetna, ne znaĉi da su ovi drugi inferiorni. Staro plemstvo ne prihvata mirno ulazak novih lica u njihove redove i smanjenje prava. Kol

145

ber priznaje potrebu obezbedenja stva i ustruĉava se od nasrtaja na nje od poreza).

podrške provincijskog plem neka njegova prava (izuzima

Industrija i manufaktura. - Pošto oko 90% stanovništva ţi vi na zemlji, manufakturom se bavi malo ljudi. Oni ĉesto posedu ju malu topionicu, mlin, razboj, alat i rade sa kalfama i šegrtima. Većina njih poseduje svoj kapital. Njihov doprinos prosperitetu je znaĉajan i oni ĉesto p-redstavljaju zaĉetke krupne industrije (Engleska, Rusija). U tome postoje razlike izmedu drţava i regio na. Zapaţa se nastajanje većih industrijskih preduzeća. Tokom veka primetan je porast manufakturne proizvodnje (metalna ro ba, koţa, staklo, grnĉarija, tekstil). Tehnološki napredak je vid ljiv, iako ne svugde. Najznaĉajnija promena je prenošenje manufakturne proi zvodnje iz gradova u unutrašnjost (sela). Esnafi, porezi, zaraze i poţari ometaju brţi razvitak industrije. To vaţi za tekstilnu in dustriju, proizvodnju alkohola, piva i drugog. Proizvodnja tek stila je najveća privredna grana, raširena je u ĉitavoj Evropi. Tehnologija se ne menja vidno, iako zahteva široku organizaciju, kapital i medunarodno trţište. Poĉetkom veka uoĉavaju se postepene promene u proizvodnji i raspodeli. Potraţnja za gru bim tkaninama opada (Nemaĉka, severna Evropa), dok se u Sre dozemlju, Bliskom istoku i zapadnoj Evropi povećava potraţnja za jeftinijim i lakšim tkaninama. To dovodi do propadanja starih centara i nastajanja novih. Povremene krize ugroţavaju stare centre. U nameri da primeni novu tehnologiju, materijale, širi trţište, preţivi krize i koristi prosperitet, tekstilna proizvodnja prelazi u sela. Proizvodaĉi tkanina iznajmljuju seljake da predu, tkaju i boje tekstil, iako ovo poslednje zahteva posebno znanje. Seljaci rade u svojim domovima i tako ostvaruju dodatni dohodak, iako su njihove nadnice niţe nego u gradu. Rad u domaćinstvima utiĉe na ukupnu tekstilnu proizvodnju. Korišćenje rada stotina ruku i ĉitavog procesa pribliţava tekstilnu proizvodnju kapitali stiĉkoj organizaciji. Finije tkanine (svila) proizvode se u grado vima u kojima se nalaze sposobni majstori, skupi materijali i alati. Najpoznatiji centri su Luka, Lion i Amsterdam. Drţava štiti tekstilnu proizvodnju posebnim zakonima. Opadanje tekstilne industrije je najvidnije u severnoj Itali ji. Proizvodnja tkanina u Veneciji smanjuje se na desetinu iz prethodnog veka; sliĉno je u Milanu, Firenci i Đenovi. Nekada napredne oblasti pretvaraju se u siromašne. Italijansku luksuz nu robu (svila, brokati) potiskuju proizvodi Nizozemske i Fran cuske. Sliĉnu sudbinu doţivljava i Kastilja, ĉiji je tekstil skuplji od uvoznog; Španija gubi trţišta u Americi. Španska merino-vu na se svugde traţi. Pojava novih tekstilnih centara u zapadnoj Evropi obja šnjava pad italijanske tekstilne proizvodnje. Sela oko Ciriha po većavaju proizvodnju i dohodak; u Bretanji, Normandiji i Pikar

146

diji proizvode se jeftine tkanine. Postepeno dolazi do specijaliza cije prema vrsti i materijalu. Opadanje starih tekstilnih centara navodi francusku vladu da pozove flamanske tkaĉe i trgovce da rade na njihovoj obnovi. Van Robe u Abevilu ima najveću tek stilnu fabriku svog vremena, a tkaĉnice u Langedoku proizvode za Bliski istok. Ratovi u Nemaĉkoj i Nizozemskoj uništavaju sta re gradske centre, što pogoduje širenju seoske proizvodnje. U Flandriji tkaĉi prelaze u okolinu Lejdena. Nizozemska uţiva prednost nad ostalim zemljama u tehniĉkom pogledu (mašine sa 12 vretena) i završnoj obradi tkanina (šare, beljenje, bojenje). Krupni trgovci igraju najvaţniju ulogu u tekstilnoj in dustriji. Pored tekstilne industrije, rudarstvo i prerada metala su vaţne privredne grane. Potrebe za rudom (gvoţde, bakar) stalno rastu, što dovodi do pojave nove tehnologije, ulaganja velikih kapitala i struĉnog znanja. Krupna preduzeća imaju izglede na uspeh, pa mnogi mali kopaĉi propadaju. U rudnicima uglja po red Tajna (Tyne) ruda se eksploatiše na nov naĉin. Proizvodnja uglja raste od 200.000 (1550) na 3 miliona tona (1680); proizvod nja gvoţĊa raste pet puta u istom razdoblju. Englezi ne koriste ugalj za topljenje gvozdene rude. Proizvodnja gvoţda i ĉelika ostaje ujednaĉena tokom XVII veka, oko 150.000 tona godišnje. Ona opada u Nemaĉkoj, Ĉeškoj i Ugarskoj, a raste u Engleskoj i Švedskoj. Proizvodrija gvozdene rude donosi velike prihode švedskoj drţavi. Holandanin Luj de Gir upravlja švedskim ru darstvom, uvodi nove metode i proizvode. Proizvodi oruţje za sve armije u Evropi (Gustav Adolf, Mansfeld). De Gir ulaţe kapi tal u proizvodnju tekstila, soli, sumpora, hartije. Proizvodnja bakra naglo raste u Švedskoj, a rudnik u Falunu donosi velike prihode drţavnoj blagajni. Drţava ima nadzor nad rudnikom, rudama, struĉnjacima. U poĉetku veka prerada gvozdene rude je u rukama sitnih sopstvenika, a krajem veka prelazi u ruke krup nih proizvoĊaĉa i izvoznika. Zbog stalnih ratova i rasta armija potraţnja za metalima je sve veća. Tokom XVII veka dolazi do poboljšanja saobraćaja na kop nu, što omogućava brţi prenos robe; on je mnogo skuplji od po morskog. Brodovi plove brţe, a nizozemski flut je najpogodniji za prevoz kabastih roba. Gradovi na obalama reka i mora bolje su snabdeveni od onih u unutrašnjosti. Amsterdam. - Ono što je Antverpen u prethodnom, to je Amsterdam u XVII veku. Već 1601. jedan posetilac opisuje ga kao „grad u usponu“. Svoj brzi uspon duguje nizozemskom ratu za nezavisnost, pridolasku izbeglica, poloţaju na severu, kapita lu. Vlast u gradu nalazi se u rukama poslovnih ljudi, koji je kor ste da podstiĉu poslove i tokove kapitala. Već 1598. osiguravaju će društvo daje pomorsko osiguranje, a 1602. Istoĉnoindijska kompanija poĉinje sa radom. Pozajmno-zaloţna banka se otvara 1609. i deluje širom sveta, a 1611. otvara se Berza, gde se obav ljaju najrazliĉitije poslovne transakcije. Grad se pretvara u fi

147

nansijski centar Evrope. Sistem kanala i ţiv saobraćaj privlaĉe mnoge. Amsterdamska luka je centar pomorskog saobraćaja ţito i sirovine sa Baltika, Nemaĉke, Poljske i Rusije i tekstila, vi na, luksuzne robe iz Engleske, Francuske i Sredozemlja. Amster dam je industrijski centar Nizozemske. U njemu rade fabrike za preradu svile, koţe, vune, šećera, duvana, metala, topolivnice. Vaţnost Amsterdama uoĉavaju poslovni ljudi širom Evro pe. Njene banke su uzor za banke širom Evrope, a njihova po slovnost postaje posloviĉna. Banke obezbeduju kapital za nove poduhvate (Istoĉnoindijska kompanija) i industrije. Poslovni krugovi ne prezaju od nasilja u ostvarivanju prihoda. Amster damski trgovac je proraĉunat, pohlepan, neumoljiv. On je spre man za svaki posao, zanemaruje verske obzire, ne pokazuje pa triotizam ili nacionalne obzire. On je svetski kapitalista u mo dernom smislu. Stekavši velike kapitale, bogati graĊani Amster dama pokazuju naklonost za umetnost i slikarstvo i uţivaju u Rembrantovim delima. Pomorstvo i kolonijalizam. Amsterdam i Nizozemska razvijaju veliku delatnost na morima i u prekomorskim teritori jama. Ulov i prerada ribe zauzimaju vidno mesto. Riba iz Sever nog mora, suva i slana, pradaje se širom Evrope; haringe donose velike zarade, a to dobro ilustruje izreka da se „temelji Amster dama nalaze na kostima haringi“. Nizozemski ribari love i pre-raĊuju ribu, ostaju na moru mesecima. Njihova trţišta su Engle ska, Škotska, Baltik. Love u škotskim i engleskim vodama, što dovodi do ĉestih sukoba. U vreme rata ribarske brodove štite ratne flote. Povećanje ulova i prerade ribe zahteva velike koliĉi ne soli, koja se donosi iz prekomorskih teritorija. Obavezni post u katoliĉkim zemljama juţne Evrope pospešuje širenje ribolov nih podruĉja. Tuna, bakalar i druga riba lovi se u Severnoj Ame rici i vodama Islanda. Prisustvo Engleza u Severnoj Americi omogućava im da kontrolišu ribolov u vodama Njufaundlenda, pa krajem veka pretiĉu Nizozemsku u ulovu i preradi ribe. Oni preuzimaju vodeće mesto u lovu kitova i drugih dţinovskih sisara. Kada su kitovi uništeni oko Špicberških ostrva, lov na njih širi se u najudaljenije delove sveta. Još 1700. najveći deo trgovine odvija se unutar Evrope. Izvoz Engleske i Nizozemske iznosi oko 10% u Ameriku i 12% u Aziju. Tokom veka nastaju velike promene. Roba iz prekomorskih zemalja sve više se traţi u Evropi. To su šećer iz zapadne Indije, ĉaj iz Kine, duvan iz Amerike, a kafa, koja je 1700. svakodnevno piće, ĉini naj veći deo trgovine sa Azijom. Priliv jeftinog azijskog tekstila raste, pa Francuska (1686) i Engleska (1696) zabranjuju njegov uvoz. Poĉetkom XVII veka Spanija i Portugalija kontrolišu van evropsku trgovinu i imaju najveća kolonijalna carstva. Portuga lija kontroliše trgovinu sa Istokom (istoĉna Afrika, Kina, Japan). Udaljenost, teškoće plovidbe, nedostatak kapitala, mornara i brodova stvaraju probleme portugalskoj drţavi; iako nema kon kurencije, njena snaga opada. Tome doprinose i neuspešni ratovi

148

sa Nizozemskom i Španijom. Pritisak Nizozemske i Engleske do vodi do slabljenja portugalske snage u Americi (Brazil). Rat i mir prate trgovina i pljaĉka. Spanska moć slabi: srebra je sve manje, kastiljska privreda zaostaje, a ratovi na Atlantiku i pirati podri vaju špansku snagu. Španija i Portugalija uspevaju da oĉuvaju svoje prekomorske posede. U XVII veku u mnogim evropskim drţavama deluju kom panije za trgovinu sa Istokom i Zapadom. Nizozemska Istoĉ noindijska kompanija (1602) deluje kao moderno akcionarsko društvo i uţiva podršku politiĉkih krugova. Ima široka ovlašće nja: pravo da objavljuje rat i sklapa mir, otvara vojne i trgovaĉke baze i obavlja misionarske delatnosti. Ona upravlja nizozem skim posedima, nastoji da potisne druge drţave (Portugalija) i nametne svoju vlast vladarima na Javi i Cejlonu. Njeni sluţbeni ci ĉine mnoge zloĉine, a jedan od direktora, Jan Peterson, tvrdi da „nema trgovine bez rata i rata bez trgovine“. Trgovina sa Is tokom je deficitarna jer se plaća plemenitim metalima. Trgovina sa Amerikom je suficitarna. Engleska Istoĉnoindijska kompanija (1601) se organizuje na istirn naĉelima - akcionarsko društvo koje uţiva podršku drţave. Nastoji da posluje bez gubitaka i uţiva monopolistiĉki poloţaj na trţištu. Uprkos povremenih gubitaka, zarade su veli ke. Kompanija se stalno sukobljava sa Nizozemcima. Posle re stauracije (1660) kompanija ostvaruje svoju politiku primenom sile. Puritanci i vigovci je prikazuju kao oruĊe Stjuarta i zahte vaju da joj se ukine monopolistiĉki poloţaj. Francuske kompanije i njihovo delovanje pokazuje slabosti koje proistiĉu iz njihove politiĉke orijentacije. Anri IV osniva Is toĉnoindijsku kompaniju, ali je ona kratkog veka; sliĉna je nji hova sudbina u vreme Rišeljea; Kolberova kompanija (1664) uţi va finansijsku podršku vladara i monopolistiĉki poloţaj. Severna Amerika pruţa više izgleda na uspeh. Stvara se Kanada (Nova Francuska) kao krunska kolonija (1663) kojom se upravlja iz Pariza. Planovi za naseljavanje i trgovinu veoma su ambiciozni i predstavljaju ujedinjenje severnih i tropskih poseda (Antili). Ljudi i novac nerado odlaze u Kanadu, a drţava, zauze ta evropskim pitanjima, nema sredstava za ulaganje. Malobrojni ţitelji sukobljavaju se sa Englezima na kopnu, u zapadnoj Indiji i drugde. Šećer sa Gvadalupa i trgovina robovima doprinose usponu Nanta. Pored Francuza, u Americi deluju Englezi i Nizozemci. Nji hova delatnost ima drukĉije motive i rezultate. Nizozemci nema ju većih uspeha u severnoj Americi. Napadi na španske srebrne brodove ne donose veće zarade (1628), pa Zapadnoindijska kom panija prestaje sa radom (1654). Nizozemci se okreću zapadnoj Indiji i stvaraju uporište u luci Kirasao. Bave se trgovinom afriĉkim robovima. Engleski kolonijalizam postiţe najveći uspeh. Prvi pokušaj utvrdivanja u Karibima ostaje bez uspeha; zauzeće Jamajke (1653) dovodi do njihovog uĉvršćivanja u zapadnoj Indiji. Plan

149

taţeri sa Jamajke i Barbadosa bave se proizvodnjom šećera i kupuju afriĉke robove za svoje plantaţe. Zapadna Indija je plodno tlo za delovanje gusara. Engleski uspesi u severnoj Americi su trajni. Prvi pokušaji stvaranja kolonija krajem XVI veka završavaju se neuspehom. Virdţinijska kompanija (1609) stvara naseobinu koja, uprkos gladi i borbi sa Indijancima, uspeva da se odrţi i širi. Puritanci osnivaju koloniju Masaĉusets (1629) koja ima 60.000 ţitelja (1660). U ratu Nizozemske i Engleske Novi Amsterdam prelazi u engleske ruke i postaje Njujork (1667), a stvaraju se Juţna Karo lina (1663) i Pensilvanija (1682). Kolonije uţivaju lokalnu samoupravu, imaju skupštine, pravo glasa i predstavljaju meša vinu ekonomskih i verskih tvorevina. Kolber i merkantilizam. - U XVII veku vlada mišljenje da drţava treba da podstiĉe i štiti manufakturnu proizvodnju i trgovinu. Jedan od naĉina da se to postigne je saradnja izmedu vlade i pojedinaca koji dobijaju privilegije i monopolski poloţaj. Mnogo ĉešće je korišćenje drţavne moći za podsticanje ulaganja u proizvodnju od koje drţava dobija odreĊeni deo prihoda. Mno gi vladari i ministri zalaţu se za podsticanje manufakturne proi zvodnje, unapredenje poljoprivrede i saobraćaja, sticanje novih trţišta sa ciljem povećanja drţavnih prihoda. Kao razlozi navode se prosperitet podanika, ugled i snaga drţave, pre svega vojna, zaštita vere. Uspesi vladara Brandenburga i Rusije najbolji su primer. Veliki izbornik obnavlja porušenu zemlju posle tridese togodišnjeg rata, sprovodi reforme u poljoprivredi i manufakturi, stvara trgovaĉke kompanije, gradi kanale i puteve, privlaĉi dose ljenike iz drugih zemalja (hugenoti). Gradovi i plemstvo ne pruţaju podršku takvim naporima. To vladaru obezbeduje veće prihode. U :ome nema nikakvog planiranja, osim uverenja da je prosperitet bolji od nazadovanja. Petar I primenjuje zapadnoevropske uzore u Rusiji i zanemaruje sve osobenosti i razlike. Zeli da privuĉe kapital u zemlju koja nudi osuĊeniĉku radnu snagu, sirovine i opremu. Do maći ljudi treba da zamene strance u dogledno vreme. Najistaknutiji predstavnik drţavnog uĉešća u privrednom ţivotu je Zan-Batist Kolber (1661-1683), francuski ministar. Kolber se ne bavi teorijskim pitanjima, već provodi u ţivot poli tiku da „više novca znaĉi više moći, veliĉine i bogatstva drţave“. liprkos velikih napora, Kolber ne postiţe ţeljene rezultate. Nje govu privrednu politku primenjuju mnoge drţave širom Evrope. Primetno zaostajanje Francuske i potreba za novcem navode Kolbera da pruţa izdašnu podršku i pomoć industriji. Stvara preduzeća i štiti ih od domaće i strane konkurencije; ulaţe drţavni kapital u velika preduzeća kao što je fabrika tekstila Van Robe u Abevilu; u vreme rata nacionalizuje ona preduzeća koja proizvode za vojsku. Pokušava da privuĉe kapital plemstva i uzdiţe istaknute gradane u njegove redove. Nadzornici prisilja vaju radnike da bolje rade, radionice liĉe na vojne poligone, uki daju se verski praznici i proslave u cilju povećanja proizvodnje.

150

Drţava donosi mnoge mere sa ciljem da se poboljša kvali tet, raznovrsnost i potraţnja na trţištima. Kolber dovodi struĉ njake iz drugih zemalja da rade u fabrikama. Unutrašnji saobra ćaj predstavlja stalnu brigu drţave - izgraduje se kanal Lange dok. Putevi, mostovi, luke i drugi objekti grade se i odrţavaju. Kolber vodi i kontroliše privrednu politiku putem vladinih de kreta, uputstava i propisa. Oni se upućuju u provincije, gradove i fabrike zajedno sa inspektorima, ĉesto korumpiranim. Ĉitav proces proizvodnje i prodaje nalazi se pod kontrolom, roba sla bog kvaliteta se uništava a krivci kaţnjavaju. Uprkos tome mno ge Kolberove naredbe se ne sprovode. Njegova nastojanja dovo de do povećanja obima proizvodnje i poboljšanja kvaliteta, ve ćeg ugleda na trţištu; radniĉke zarade su =.-eće u poredenju sa drugim evropskim zemljama. Kolberove teorije o spoljnjoj trgovini pokazuju nerazume vanje privrednih tokova. On tvrdi da je obim svetske trgovine utvrden jednom zasvagda; sliĉno je i sa plemenitim metalima. To znaĉi da se povećanje drţavnih prihoda moţe ostvariti samo ši renjem trgovine na raĉun drugih drţava (Nizozemska, Engle ska). Plemeniti metali mogu se zaraditi samo povećanjem obima trgovine. Drţavni prihodi zavise od cirkulacije novca, ĉije opore zivanje donosi veći ili manji dohodak. Kolberov cilj je poraz Nizozemske i uništenje njene trgovaĉ ke i finansijske premoći u Evropi. Carina iz 1664. je deo francuske politike, dok udvostruĉavanje carine na tekstil (1667) i druga ma nufakturna dobra dovodi do trgovaĉkog rata. Carine se postepeno smanjuju, ali dovode Francusku u dugotrajni sukob s Engleskom. Navigacioni zakon (1651) u Engleskoj dovodi do sukoba s Nizo zemskom. On zabranjuje stranim brodovima ili preko stranih luka uvoz robe u Englesku. Zakon ima veliku vaţnost i dovodi do preo kreta u engleskoj trgovini. Ona se okreće kolonijama kao izvoru jeftinijih sirovina i trţištu za svoju robu. To dovodi do velikog po većanja engleske pomorske trgovine i brodogradnje. Kolberov merkantilizam dobija u Engleskoj poseban vid. Engleski merkantilizam ima svoje osobenosti. Njegove de finicije su razliĉite, pa time i praksa u odredenim uslovima i raz dobljima. Prvobitna definicija nalazi se u delu Tomasa Mana Bo gatstvo Engleske od spoljne trgovine (England's Treasure by Foreign Trade, 1622). Man smatra da se nedostatak plemenitih metala moţe rešiti tako što će se strancima prodavati više doba ra, a manje od njih kupovati. Man ne smatra da je obim svetske trgovine nepromenljiv; stranci su konkurenti i drţava treba da podrţava borbu protiv njih. Merkantilisti ne zameraju vladari ma što troše novac u ratne svrhe, iako oĉekuju da budu štedljivi. Cena rata se ne meri koristima koje on moţe da donese. Johan Bešer, austrijski industrijalac, iznosi drukĉije ideje. U knjizi Politiĉke rasprave (Politische Discurs, 1688) Bešer izno si uverenje da je zapošljavanje i odrţavanje broja stanovnika znaĉajnije od koliĉine zlata. Snaga drţave je veća ako narod ţivi

151

u blagostanju. To omogućava plaćanje većih poreza. On je tvorac kameralizma u kome fiskalizam ima centralno mesto. U celini, privreda XVII veka pati od niske proizvodnje, a radna snaga se koristi za proizvodnju osnovnih ţivotnih potreba - hrane, odela, stanova. Najveći deo stanovništva bavi se poljo privredom. Evropska privreda prolazi kroz ĉeste krize, fluktua cije i opadanja. Uspon zapoĉet u XVI veku zaustavlja se, o ĉemu najbolje svedoĉi odnos izmedu cena i plemenitih metala. Sve zemlje prolaze kroz krize, a one su najvidljivije u prvim deceni jama (Spanija, Engleska, Francuska, Nemaĉka, Poljska). Sredi nom veka oseća se postepeno oţivljavanje privrednog ţivota, a sedamdesetih godina dolazi do nestašice novca koja traje do kra ja veka. Uoĉljivi su nedostatak hrane, nezaposlenost i visoki po rezi. Inflacija je primetna u brzim promenama cena. Pretpostav lja se da su povremene krize posledica smene društvenih sistema, feudalizma u kapitalizam. U zapadnoj Evropi to je period prvo bitne akumulacije kapitala koja omogućava industrijsku revolu ciju u XVIII veku.

152

II

VERSKI ŢIVOT

Krajem XVI veka hrišćanske zemlje Evrope podeljene su u neprijateljske vere: katoliĉanstvo, protestantizam i pravoslavlje. Na Balkanskom poluostrvu postoji snaţna muslimanska manji na. Nepomirljivi stavovi iskljuĉuju mogućnost sporazuma ili po mirenja, a borba za vernike još više podstiĉe neprijateljstva me du njima. Svaka vera jaĉa svoje institucije, uĉvršćuje dogme i privlaĉi nove saveznike. Drţava pruţa podršku crkvi ili se bori protiv pojedinih verskih sekti koje je ugroţavaju svojim radom. Ratovi, crkveni redovi i propovednici u katoliĉkoj crkvi razvija ju široku aktivnost i zaustavljaju dalje širenje protestantizma. Spektar verskog ţivota dobija posebno znaĉenje pojavom i ak tivnostima mnogih verskih sekti, borbom protiv njih, širenjem vradţbina i veštica. Raspoloţenje stanovništva širom Evrope pokazuje da je ve ra sastavni deo njegovog ţivota. Ljudi intenzivno veruju u Boga, postojanje boţanskog bića, njegov uticaj na prirodu, oĉekuju ot krovenje boţanskog plana po kome će doći kraj svetu u roku od nekoliko godina ili decenija. Veruje se u postojanje antihrista koji se uvlaĉi u ĉoveka i donosi mnoge opšte i pojedinaĉne kata strofe. Oni koji ne veruju u takav svet i ne pridrţavaju se normi crkvenog ţivota predstavljaju grešnike koje treba proterati iz društva i kazniti. U protestantskim zemljama Biblija je jedina vaţna knjiga, a u katoliĉkim i pravoslavnim sveštenstvo je jedini izvor obrazovanja i voĊstvsa. Za sve zagrobni ţivot predstavlja stvarnost. Katoličanstvo. - Raĉuna se da 1600. u Evropi ţivi oko 42 miliona katolika. Sabor u Trentu i njegove odredbe jaĉaju stare ustanove crkve, poboljšavaju školovanje sveštenstva; samostani se odrţavaju i obred zadrţava stare forme. Ţupa ostaje prirodna ćelija agrarnog društva. Slabašan kriticizam ne dovodi u pitanje prihvaćene dogme. Najvaţniji neprijatelj je protestantizam, ĉije širenje u Nemaĉkoj zaustavlja tridesetogodišnji rat. On dovodi do uspostavljanja ravnoteţe izmeĊu dve vere, iskorenjivanja protestantizma iz habsburških zemalja i Poljske.• Francuska ostaje ĉvrsto u krilu crkve, kao i Italija i Španija i mnoge ne maĉke drţave. Raskol u redovima katoliĉke crkve ne izaziva duboke pro mene u ţivotima obiĉnih vernika. Ţupno sveštenstvo igra u tome glavnu ulogu, iako se ono sve manje oseća. Sveštenstvo je siromašno i neobrazovano. Širom Evrope svako selo ima sve štenika koji ĉesto ţivi kao obiĉan seljak. Desetak koji dobija

153

ne zadovoljava njegove potrebe. U nekim zemljama veći deo desetka uzima feudalac, drţava ili samostan. Siromaštvo pod stiĉe ljude da spas i lagodan ţivot traţe u crkvi. Poĉetkom veka u Španiji najveći deo najbolje zemlje pripada samostanima, a taj proces je teško zaustaviti. Zbog toga redovi izazivaju neraspolo ţenje apsolutistiĉkih vladara. Crkva i drţava su upućeni jedan na drugog, iako medu njima nema ljubavi. Od crkve se oĉekuje da propoveda poslušnost podanika, a od drţave da štiti njene privilegije i posede. Izmedu visokog plemstva i crkvene hijerar hije vodi se borba za vlast. U većini evropskih drţava crkveni dostojanstvenici igraju vaţnu ulogu u politiĉkom ţivotu. Veze sa vladarima omogućuju mnogima da postanu biskupi, nadbiskupi, kardinali. Primer Rišeljea pokazuje kako francusko plemstvo koristi moć i bogatstvo crkve; Rišelje i Mazaren, njegov nasled nik, dobijaju kardinalska zvanja zbog svojih politiĉkih funkcija. S druge strane, nadbiskup Lod je prvo crkveno lice, a potom drţavnik. U tom pogledu razlike izmedu vrhova crkve i aristo kratije su zanemarljive. Razlike izmeĊu crkve i drţave nisu jasne za većinu ljudi. Kao i drţava, crkva je nosilac vlasti, a stanovništvo to priznaje ĉinom roĊenja, krštenja, venĉanja, smrti. Siromašnijem svetu cr kva predstavlja odreĊeniju organizaciju: u njoj uĉi, stiĉe znanja o moralu i ponašanju, oĉekuje pomoć. Obiĉan ĉovek ne moţe da shvati društvo bez crkve. Papstvo. - Kraj verskih ratova potvrduje dominaciju kato liĉanstva u juţnoj Evropi. Papstvo je velika moralna i politiĉka snaga, iako je ogrezlo u podmitljivost, korupciju i unutrašnje su kobe. U tome nema velike razlike izmedu papstva i svetovne vla sti. Pape su neuklonjivi izborni vladari i raspolaţu mnogim sred stvima kojim vrše pritisak u svetu politike i diplomatije. Pape biraju kardinali koji predstavljaju razliĉite interese i drţave. Korupcija je ĉesta pojava prilikom izbora. Iako korisno orude u rukama vladara, papa ne uspeva da se izjednaĉi sa njima. Poje dine pape uĉvršćuju svoju vlast (Pavle V) deobom titula i poseda svojim pristalicama. On ţeli da oslobodi crkvu od „uzurpacija i nasilja“. Pav1e V ne predvodi borbu protiv protestantizma i ţeli cia Rim postane centar Poluostrva. Zbog toga dolazi u sukob sa Venecijom, koja crkvi nameće oštru kontrolu. To pokazuje da uticaj papstva u svetovnim poslovima sve više opada. To se pri mećuje u narednim decenijama, a posebno u vreme tridesetogo dišnjeg rata, kad se Urban VII nalazi u situaciji da podrţava ga likansku Francusku i Švedane, a ne odane Spance. Vatikan ne raspolaţe znaĉajnim oruţanim snagama, ĉime se objašnjava nje gova nemoć. Papine izjave protiv Vestfalskog ugovora (1648) malo ko uzima ozbiljno. Odbijanje Inoćentija X da prihvati deo bu Evrope izmedu dve vere niko ne prihvata. Slabost papstva ne znaĉi i kraj njegovog uticaja u Evropi. Upravo tada katoliĉka crkva postiţe svoj najveći uspeh jer vraća u svoje redove mnoge protestantske krajeve i zemlje (Poljska,

154

Ĉeška, Ugarska). Postoje nade u uspeh u Skandinaviji, Nemaĉ koj i Rusiji. Papa mora da ţivi sa protestantima, iako se ne odriĉe da ih vrati u katoliĉanstvo. Taj zadatak pripada jezuitima koji uţivaju poverenje papa i na njih vrše veliki uticaj u borbi za ver nike. Kao praktiĉni ljudi, jezuiti posvećuju malo paţnje pitanji ma dogme. Moć crkve je njihov osnovni cilj, a odanost mora da bude potpuna. Moralni nesporazumi rešavaju se tvrdnjom da se opravdava sve što je u interesu vere i reda - kazuistika. Oni stiĉu snaţan oslonac medu siromašnim i bogatim, tvrdeći da greh i spasenje nisu nepomirljivi. Jezuiti propovedaju ono što se ranije smatra nepomirlji vim Oni ne biraju sredstva da postignu kontrolu nad vernicima, dok istovremeno pokazuju toleranciju i humanost. Tvrde da ĉo vek širi slavu boţju preko umetnosti, knjiţevnosti, nauke, kao i poboţnosti. Osnovni cilj je obrazovanje. Preko tutora i seminara uspevaju da na uticajna mesta dovedu svoje štićenike. Mnogi evropski vladari su proizvod njihovog obrazovanja (Ferdinand II. Sigismund III, poznat kao „kralj jezuita“), kao i dvorski ispo vednici savetnici, uĉitelji. Jezuiti ne prihvataju podelu na kato liĉki i protestantski svet, pa optuţbe da stvaraju zavere imaju neke osnove. Oni rade medu domorodaĉkim stanovništvom u prekomorskim teritorijama, u Kini, Indiji. Najveći uspeh postiţu u Paragvaju, gde izgraduju drţavu po svojim naĉelima. Silom, propagandom i materijalnim napretkom stvaraju sela po evrop skim uzorima. Potonje generacije jezuita napuštaju ideal o bli skosti sa domorocima, a sve više se povezuju sa lokalnom aristo kratijom. Prilagodivši se politiĉkoj i ekonomskoj stvarnosti, je zuiti predstavljaju korak napred u programu katoliĉke crkve. Katoličanstvo u Francuskoj. - Završetak verskih ratova u Francuskoj ne dovodi do njenog pretvaranja u katoliĉku zemlju. Anri IV prihvata postojanje hugenotske manjine koja postaje im perium in imperio. To traje do 1629. Pored toga francuski dvor odbacuje odluke Sabora u Trentu. Otpor jezuitima dolazi sa raz nih strana, ukljuĉujući crkvene redove. Katoliĉka Francuska proţivljava period duhovnog oţivljavanja. Hrišćanski humani zam dolazi do izraţaja u delima sv. Fransoa iz Salesa, misticizam kod sv. Vinsenta iz Pola, provodi se reforma starih crkvenih re dova i pojavljuju velika dela nauke (Mabijon). Pjer de Beril stav lja naglasak na molitve i razmišljanje, osniva Oratorijum (1611) hoji se zalaţe za poboljšanje poloţaja i morala sveštenstva i uki danje dominacije jezuita u školstvu. Dugo vremena izgleda da će hugenoti prevladati u Francu skoj. Njihovi sinodi smatraju katoliĉanstvo zlom i zahtevaju dis ciplinu od vernika. Tokom veka hugenoti gube svoja politiĉka prava i toleranciju. Oni igraju vaţnu ulogu u nemirima za vlada vine Luja XIII, pa Rišelje krši njihov otpor - Aleski edikt milosti (1629). Poĉetkom XVII veka galikanske slobode, prava francu ske krune i crkve se potvrduju. Galikanski sistem se zalaţe za je dir.stvene interese francuskog kralja i crkve prema papstvu. Luj

155

XIV ostvaruje udlućno ova prava. Pred kraj ţivota on staje na stranu katoliĉke crkve i otpoĉinje politiku konaĉnog obraĉuna sa hugenotima. Njegova politika dobija konaĉni izraz u opozivu Nantskog edikta (1685). Francuska postaje katoliĉka zemlja. Protestantizam. - Raĉuna se da poĉetkom XVII veka u Evropi ţivi oko 28 miliona protestanata. Podeljeni su na mnogo brojne i nepomirljive sekte i konfesije, od kojih svaka postaje je dina valjana. Jedino što imaju zajedniĉko jeste odbacivanje pap ske vlasti i tvrdnja da je Sv. pismo osnovni izvor duhovne moći. Katoliĉke drţave ulaţu velike napore da zaustave dalje širenje protestantizma, pa granice izmedu njih odreduje snaga vladara i drţava. Luteranstvo nastoji da odredi suštinu svoga uĉenja i vero vanja. Teolozi XVII veka su tvrdokorni i skolastiĉki nastrojeni dogmatiĉari, koji istiĉu sveprisutnost Hrista u ljudskim delima. Isticanje Sv. pisma kao jedinog izvora prave vere nailazi na do bar prijem u Nemaĉkoj, a himne Paula Gerharda u vreme tride setogodišnjeg rata pokazuju snagu verskih osećanja. Suve teolo škc polemike pokazulu sterilnost luteranstva. Novih vernika ne ma. Luteranstvo zavisi od drţavne podrške, pa joj vremenom po staje podloţno. Kao drţavna vera, luteranstvo priznaje premoć drţave u svim poslovima. U Nemaĉkoj vera odraţava primetni konzervatizam, a mnogi kneţevi ne pokazuju veliko interesovanje za luteranstvo. Crkve postaju prevashodno ustanove u koji ma se propoveda i poduĉava, dok vera ne podstiĉe emocije i vla danje ljudi. Luteranstvo pokazuje neprijateljstvo prema kalvini zmu. U Danskoj i Švedskoj vladari pokazuju primetan verski ţar, a Gustav Adolf vodi rat u ime odbrane luteranstva. Švedska crkva ima okoštale propise i sluţi kraljevoj politici: procenjuje i prikuplja poreze i popisuje ljude za rat. Uprkos tome. crkveni staleţ se suprotstavlja preteranim zahtevima drţave. Iako krut od poĉetka, kalvinizam pokazuje više vitalnosti nego luteranstvo. On je potpuna suprotnost katoliĉanstvu u ob redu, organizaciji i uĉenju. Disciplina kalvinista podstiĉe samo dovoljnost vernika. U Ţenevi, Skotskoj i Nizozemskoj kalvini zam prihvata organizaciju na geografskoj osnovi. U Skotskoj i Francuskoj do donošenja Nantskog editka (1685) kalvinizam je odvojen od drţave. L' Nemaĉkoj, osim u oblastima oko donje Rajne, odrţava se u umerenijem obliku, manje ĉvrst u pitanjima dogme i organizacije. Veća prilagodljivost kalvinizma lohalnim okolnostima objašnjava njegovu vitalnost i širenje. Brandenburg prelazi u kalvinizam (1613), a rajnski Palatinat postaje centar kalvinizma u nemaĉkoj politici. Gustav Adolf privodi neke ne maĉke vladare kalvinizmu. Kalvinizam saraduje sa drţavom, pruţa joj podršku ili traţi njenu pomoć u ostvarenju svojih cilje va. Ţeneva je oliĉenje apsolutizma, dok škotski prezbiterijanci vode stalnu borbu protiv Stjuarta, koja ih dovodi u centar otpo ra. Pokret nije jedinstven, pa su sukobi izmedu grupa stalni po sle Noksove smrti. Uprkos privremenog jedinstva (1638), kalvi

156

nizam sadrţi elemente koji podstiĉu rascep. Velike razlike spre ĉavaju postizanje trajnog jedinstva. Uĉenje o predestinaciji osta je osnovni elemenat kalvinizma, a svaki ĉovek veruje da pripada grupi „izabranih“. U Engleskoj i Nizozemskoj nastaju nove protestantske sek te koje se mogu smatrati kalvinistima. U Engleskoj one postoje u vreme kraljice Elizabete, ali njihov uspon pada u vreme vladavi ne kraljeva iz dinastije Stjuart. To su puritanci. Širom Engleske rastu grupe vernika koje prihvataju kalvinistiĉko uĉenje o pre destinaciji i disciplini. „Izabrani“ su jednaki pred Bogom, iako nemaju jednaki poloţaj i bogatstvo. Njihovo „spasenje“ znaĉi preobraţaj. Oni stalno primaju boţju reĉ posredstvom Sv. pisma i propovedi. Sv. pismo odreduje naĉin mišljenja i ponašanja, a propovedi su naĉin za upoznavanje sa znaĉajnim pitanjima i su kobima. Sveštenik raspolaţe znanjem da tumaĉi Sv. pismo. Gru pe se razilaze u nekim pitanjima vere i obreda, a posebno u pita nju deĉjeg krštenja. U pitanju organizacije crkvene uprave bitno se razlikuju od kalvinista; napuštaju teritorijalni sistem i stvara ju lokalne autonomne kongregacije. U njihovoj teoriji postoji nevidljiva crkva kojoj pripadaju svi izabrani, dok vidljivu saĉi njavaju samo posebne crkve. Prihvatajući takav sistem organi zacije, puritanci prave vaţan korak ka toleranciji razliĉitih mi šljenja i sekti. Poĉetkom XVII veka puritanizam pokazuje odluĉnost u borbi protiv katoliĉanstva i papstva. Puritanci tvrde da je armi nijanstvo put ka sporazumu sa papstvom, dok je anglikanska cr kva oruĊe u rukama vlade. Neuspeh i nedoslednost anglikanske crkve navodi puritance da tvrde da jedino njihova vera moţe da obezbedi spasenje. Njihov ideal je obiĉna crkva u kojoj vernici sami grade organizaciju kakva im je potrebna. Taj ideal dobija razliĉite oblike. Prezbiterijanci nameću uĉešće laika na staru pa rohijsku organizaciju. Nezavisni su odluĉniji i odbacuju prezbi terijanstvo kao kompromis sa Ċavolom. Oni saĉinjavaju osnovnu snagu Kromvelove „Nove armije“. Ţele da unište moć antihrista u obliku kraljevstva. Upravo u vreme kad dominiraju u graĊan-skom ratu, nezavisni se zalaţu za prihvatanje verskih razlika, što postaje trajna osobina engleskog društva. Tolerancija iskljuĉuje papstvo. U vreme graĊanskog rata i Komonvelta izgleda da je trijumf takvih shvatanja osiguran. Otpor je deo verovanja svih sekti. Zbog toga one odbijaju da plaćaju namete crkvi kao delu omrznutog sistema. Otpor se primećuje i u drugim vidovima. Verski radikalizam nosi u sebi politiĉki i društveni radika lizam. Puritanizam uţiva veliku popularnost u gradovima i voj sci. Podrţavaju ga zanatlije, kalfe, šegrti, zastupnici demokrat skih ideja. Puritanizam je vera pobune. Pobuna postiţe uspeh prihvatanjem nekih oblika vlasti, što za mnoge sekte postaje ne prihvatljivo. Za mnoge sekte su protektorat i restauracija neob jašnjiva zbivanja. Njihova borbenost postepeno opada, a snaţe nje tolerancije umanjuje njihovu popularnost.

157

Sukobi meĊu sektama predstavljaju znak njihove vitalno sti. Neke trpe poraze i smanjuju se, dok druge pokazuju neobiĉ nu snagu i upornost. Posle restauracije izuzetnu delatnost razvi jaju kvekeri. U vreme Dţordţa Foksa oni su nepomirljivi, tvrde da crkva ĉini velike grehe i da je dogma pravo zlo. Dogma i za jedniĉke molitve ometaju vernike da doţive „unutrašnju sve tlost“, koja postaje glavni izvor njihove samouverenosti. Kvekeri odbacuju konformizam. Nepokolebljivost uverenja i progoni na nose poraz ideji uniformnosti i doprinose širenju ideje verske to lerancije. VoĊa kvekera Vilijam Pen zalaţe se za potpunu versku toleranciju, a prevoĊenje prestaje da bude cilj. Svojim naĉinom odevanja, govora i ponašanja, kvekeri se razlikuju od ostalih sekti. Uţivaju u ulozi muĉenika, što im Stjuarti omogućuju svo jim progonima. Kvekeri ne propovedaju osvetu, a sprega mora lizma i odbacivanja uloge drţave dovode ih da se bore protiv rata i odbijaju da nose oruţje. Ideje kvekera dobijaju svoj izraz u koloniji Pensilvaniji (1682), gde stvaraju organizaciju u skladu sa svojim uverenjima. Otpor kalvinizmu u njegovom ekstremnom obliku iznosi u Nizozemskoj, oprezno i uzdrţano, Jakob Arminijus, profesor teologije u Lejdenu. Pod uticajem jezuitskih teologa, Arminijus dovodi u pitanje kalvinistiĉko uĉenje o predestinaciji. Tvrdi da svi koji veruju imaju priliku za spasenje, a oni koji odbacuju ..milost“ biće prokleti. Zalaţe se za uvoĊenje skromnih ceremo nija u nizozemsku crkvu. Svoje uĉenje iznosi u Prigovorima pod netim staleţima Holandije i Frizije (1610); traţi da ljudi ne pri hvataju ona uĉenja u koja ne veruju. Kalvinisti nemilosrdno na padaju predlog koji opisuju kao „papistiĉku izdaju“ i pribliţa vanje Španiji. Politiĉki ţivot u Nizozemskoj nosi mnoge posledi ce takvog uĉenja. Prigovore podrţavaju bogati trgovci Holandije i primorskih krajeva, industrijske protiv agrarnih oblasti, repu blikanizam protiv monarhizma. Delatnost Arminijusovih sledbenika dovodi u pitanje poli tiĉko jedinstvo zemlje. Jan Oldenbarnevelt, protivnik Oranskih, završava ţivot na stratištu, dok Hugo Grocijus mora da beţi :z zemlje. Pokušaj ublaţavanja kalvinizma ne uspeva. Sinod u Dor tu (1618), u ĉijem radu uĉestvuju predstavnici iz Švajcarske, En gleske, Frizije, Nasaua, Hesena, Bremena i Palatinata donosi od luke protiv Prigovora. To je prvi skup svih predstavnika kalvini zma, a njegove odluke predstavljaju suţavanje verske formule. Sveštenici koji podrţavaju Prigovore uklanjaju se iz crkve i gube pravo graĊanstva Drţavna vlast ne prihvata takve zahteve u potpunosti. Pristalice arminijanstva prelaze u Amsterdam koji 1627. postaje centar verske tolerancije u Nizozemskoj. U njemu cveta kulturna i duhovna delatnost i stvaralaštvo. Po svom asketizmu, unutrašnjoj okrenutosti i odluĉnosti da spasu veru od sveštenstva najbliţi kvekerima su razne mistiĉke sekte rasturene širom Evrope. One se bore za opstanak u borbi protiv katolika i protestanata. Protesti obiĉnog sveta protiv bo gatstva i svetovnog karaktera crkve i isticanje „unutrašnje sve

158

tlosti“ stari su i poznati širom Evrope. Poĉetkom XVII veka je dan od najpoznatijih propovednika je Jakov Bem, obućar. On putuje Evropom i uprkos progona širi svoju viziju o sukobu „do bra i zla“ i „ponovnog rodenja“ koja će dovesti do spasenja. Georg Kalikstus, predstavnik liberalne teologije u severnoj Ne maĉkoj, propoveda sinkretizam. Njegova teologija ima za cilj pomirenje luteranskog i kalvinistiĉkog uĉenja. On je omrznut na obe strane, pa njegova teologija nema nekog vidnijeg uspeha, ia ko uţiva podršku velikog izbornika Brandenburga. Borba medu protestantima traje do kraja veka, kad se jav lja nova grupa teologa poznata kao pijetisti. Sa njima poĉinje versko oţivljavanje. Pijetisti proklamuju verske postavke lute ranstva i kalvinizma. Oni istiĉu duh discipline, moralne taĉnosti i liĉnog spasenja, kongregacionizma. Uĉenje nije prihvatljivo za obe crkve, a prihvataju ga svi koji imaju racionalne sumnje. Pije tisti odbacuju skolastiĉke tvrdnje i naglašenu svetovnost i ne zainteresovanost sveštenstva. Oni ţele veru koja će biti manje zastrašujuća i sloţena; umesto njih treba da preovladuju vrlina i ţar. Najistaknutiji predstavnik pijetista je Filip Jakov Spener iz Alzasa, ali ne uspeva da uobliĉi osobenosti pokreta. Nove teţnje primećuju se u pevanju verskih himni, verskim predavanjima i milosrdnom radu. Krajem XVII veka Hale u Brandenburgu po staje znaĉajan centar pijetizma. Mnoge verske grupe u XVIII ve ku - moravijanci i metodisti - imaju svoje korene u pijetizmu. Kvietizam (pokret mira) razlikuje se od pijetizma utoliko što njegove pristalice pripadaju višim društvenim slojevima. U njemu su primetni antiklerikalizam, individualizam i mistika. Kvietizam je vezan za ime španskog sveštenika Miguela de Moli nosa koji propoveda naĉin kako da se dode direktno do boga bez posredstva crkve. On ne shvata u kom ga pravcu to vodi, pa biva uhapšen od inkvizicije. U poslednjim decenijama XVII veka francusko visoko društvo prati izjave madam Gijon koja tvrdi da ima boţansko voĊstvo. Kvietisti zahtevaju uništenje svake poje dinaĉne delatnosti u cilju pribliţavanja bogu. Oko pokreta se okupljaju i istaknuti francuski teolozi toga vremena, Fransoa Fenelon i Ţak Beninj Bosije, koji uništava sektu. Jansenizam. Blez Paskal. - Kad god se unutar crkava ili u njihovim medusobnim odnosima pojavi razlika u shvatanjima, preovlaĊuju iskljuĉivost i odsustvo tolerancije. U katoliĉkoj cr kvi to je sluĉaj sa pitanjem jansenizma. To je najznaĉajniji samo stalni verski pokret u Francuskoj u vreme Luja XIV. Uĉeni fla manski teolog Kornelije Jansen, profesor teologije u Luvenu, na stoji da spase hrišćanstvo od skolastike, formalne odanosti i etiĉke vere. S tim na umu piše studiju o sv. Avgustinu (1640), jednom od crkvenih otaca ĉije uĉenje najviše koriste osnivaĉi protestantizma. Njegov cilj je povratak jevandelskom duhu. Nje gova knjiga ima mnogo zajedniĉkog sa protestantskim uĉenjem, pre svega prihvata ideju o predestinaciji. Jansen je veliki nepri jatelj jezuita i njihovog uĉenja, koje istiĉe poslušnost i snagu is

159

povedanja. On naglašava ideju spasenja putem boţje milosti na štetu slobode volje, što je, u stvari, napad na jezuite. Jansenovi istomišljenici podrţavaju ideju o reformisanju samostana, koji postaju centri intelektualnog okupljanja protivnika jezuita. Samostan Por Rojal u Parizu je jedan od njih. Jansenovi saradni ci Antoan Arno i Diverţije, opat samostana Sv. Siran, pišu dela u kojima šire jansenistiĉko uĉenje. Arno je autor popularnog spisa O redovnom ispovedanju (De la Frequente Communion) koji je izvor jansenistiĉkih argumenata. Javljaju se mnoge pristalice i protivnici. U vreme Fronde mnogi prihvataju to uĉenje, pa jan senizam predstavlja, u malom, pokret sliĉan engleskom purita nizmu. Kao centar otpora, jaasenizam izaziva protiv sebe jezuite, Sorbonu i Vatikan. Sorbona osuduje neke elemente jansenisti ĉkog uĉenja 1649, a Vatikan to ĉini 1653. Jansenisti tvrde da je Vatikan u zabludi, posle ĉega dolazi do mnogih sudsko-teoloških sporova. U tim sukobima francuska vlada ima svoje mesto: 1661. francuski dvor nareduje da se raspusti bratstvo samostana Por Rojal; 1667. samostan je obnovljen. U poslednjim godinama svo je vladavine Luj XIV se okreće svom snagom protiv jansenista, što dovodi do sporova u redovima umerenih katolika. Spor traje dugo u XVIII veku. Najistaknutija liĉnost spora izmeĊu jansenista i katolika je Blez Paskal (1623-7 662). Sloţena i protivreĉna liĉnost, Paskal stiĉe ugled svojim spisom Pisma iz provincije (Lettres Provincia les, 1656-1657). To je niz pamfleta u kojima Paskal osuĊuje jezuite zbog njihove nemoralne taktike u ţelji da doĊu do vlasti. Pisano kao efikasna satira, sa mnogo logike, izvanrednog stila i moralne snage, Paskalovo delo podseća na Molijerova dela. Paskalovo delo je otvoreni napad na jezuitsku kazuistiku, pa kao takvo stiĉe veliku popularnost. Jansenistiĉki napad na jezuitsku dogmu moţe se smatrati odbacivanjem katoliĉke cr kve, pa ĉak i drţave. Svoj osećaj za pravedno i nepravedno janse nisti izvlaĉe iz razliĉitih gledišta na pitanje spasenja i osude na veĉito prokletstvo. Vera i razum. - Unutar crkve, katoliĉke i protestantske, postoje razliĉita strujanja i intelektualna kretanja. Verski ţar je vidljiv, a uticaj crkve snaţan u svim evropskim zemljama (Spa nija, Francuska, Nemaĉka). Mnogi pisci, mislioci i teolozi ukazu ju na potrebu oslobadanja od preteranog uticaja crkve. Pojava i razvitak nauke u XVII veku doprinose da se na verska pitanja gleda drukĉije. Problem vere i nauke izaziva razliĉite odgovore. Rene Dekart, poznati filozof i matematiĉar, istiĉe da je ljudsko znanje o prirodnom i natprirodnom ukorenjeno u ljudskom ra zumu. Drugi idu dalje: Gasendi smatra nauku dovoljnom da objasni svet i potiskuje veru na ivicu. Paskal smatra da veru ne treba odvojiti od ostalih vidova ţivota i stvaranja, ona vodi ĉove ĉiji um. Ĉuveni fiziĉar, matematiĉar i filozof, G.V. Lajbnic, pristalica hrišćanskog jedinstva, zalaţe se da se verskim pitanji

160

ma pristupa razumom i intelektom. Tvrdi da „naš razum, uz po moć boţanskog duha, otkriva prirodne zakone“. Za njega je po stojanje boga kljuĉ za sticanje znanja i osnova morala. Lajbnic dovodi u pitanje autoritet Sv. pisma i time dolazi u otvoreni su kob sa biskupom Bosijeom. On smatra takve tvrdnje opasnim i neodrţivim. Sliĉne teološke i filozofske polemike odvijaju se u Engleskoj. Razvija se pokret zasnovan na hrišćanskom jedinstvu i verskoj to leranciji. On osuĊuje politiku nadbiskupa Loda i puritanski fana tizam. To dolazi do izraţaja posle graĊanskog rata. Istiĉe se da razum i otkrovenje mogu da dovedu do pomirenja ukoliko se uklo ne verski i dogmatski sporovi. Pokret latitudinaraca pruţa uvera vanja nauĉnicima da tvrde da njihova otkrića pokazuju snagu i dobrotu boţju. Takve tvrdnje otkrivaju mnoge dileme ljudi, zabri nutost da li su razum i nova znanja u skladu sa postojanjem boga. Deisti imaju drukĉiji pristup tim pitanjima i ukazuju na savrše nost boţjeg dela, ukljuĉujuću ljudski razum. Hrišćansko otkrove nje se moţe smatrati dopunom razuma, pa ĉak i odbijanje otkro venja. Predstavnik takvog shvatanja je Dţon Toland. Atmosfera podstiĉe filozofe i pisce da se kritiĉki osvrnu na tradicionalna uĉenja crkve. Oni ne podvrgavaju kritici Sv. pismo, već postavljaju pitanja hronologije. Francuski pisac Rišar Simon (1638-1712) podvrgava Sv. pismo temeljnom ispitivanju i tvrdi da dotadašnja znanja potpuno zanemaruju da objasne njegove proti vreĉnosti. Njegova knjiga Kritiĉka istorija Starog zaveta (Histoire critique du Vieux Testament, 1678) izaziva veliko uzbuĊenje i pr va je kritiĉka studija te vrste. Taj i drugi radovi prouzrokuju Si monovo proterivanje iz reda Oratora i nastojanja drţavnih i cr kvenih vlasti da spreĉe širenje njegovih radova. Pored Simona prouĉavanjem Sv. pisma bave se i Baruh Spinoza i Hugo Grocijus, ĉija dela uĉvršćuju metodologiju njegovog prouĉavanja. Širenje novih znanja o Sv. pismu i odnosu izmeĊu razuma i vere dobija poseban podsticaj radovima Pjera Bajla, hugenota, koji ţivi i stvara u Amsterdamu. Kritiĉar i novinar, Bajl objav ljuje meseĉni list Vesti iz sveta knjiţevnosti (Nouvelles de la Re publique des Lettres, 1684-1687), u kome izlaţe i proširuje Si monove poglede na Sv. pismo. Bajl smatra da su ĉuda uvreda za boga, osuĊuje katoliĉku tiraniju i odsustvo tolerancije. Bajl nije originalan mislilac, već ĉovek ogromne radoznalosti i kritiĉnog duha. On stvara duh skeptiĉnosti koji će preovladati u XVIII ve ku. U svom Reĉniku istorije i kritike (Dictionnaire historique et critique) Bajl iznosi nedoslednosti, protivreĉnosti i iskrivlja vanja u radovima poznatih nauĉnika. Bajl smatra da nema spisa koji ne podleţe kritici, ukljuĉujući i spise crkvenih otaca. Progoni veštica. - Duh sumnje se ne pojavljuje samo u nauĉnim polemikama. Tokom XVII veka crkva pokazuje, više nego u pitanju nauĉnog i kritiĉnog pristupa, zabrinutost zbog to ga što ljudi, bez razlike na klasnu i versku pripadnost, veruju u postojanje veštica. Nije samo u pitanju uverenje da neke stare

161

ţene lete na metli, bacaju ĉini ili prisustvuju tajnim sastancima. U pitanju je uverenje da su ljudi okruţeni zlom koje se moţe iste rati samo najsvirepijim merama i sredstvima. Veoma je teško dati objašnjenje i ocenu toga fenomena. Do kazi za takve pojave dolaze od protivnika i progonitelja, pa se moţe pretpostaviti da obim progona nije u skladu sa rasprostra njenošću pojave kao takve. Izjave i svedoĉanstva o postojanju veštica, njihovim procesima i sastancima iznuĊuju se pretnjama ili muĉenjima, priznanja se stavljaju u usta ţrtve ili šire priĉom. Pojava je široko rasprostranjena, o ĉemu svedoĉi obilata i preci zna grada. Pored izmišljenih svedoĉanstava, moţe se pretpostaviti da postoje neki verski obredi koji privlaĉe ljude koji osećaju po trebu da pripadaju posebnoj grupi. Tajnost, odbacivanje uko renjenih shvatanja, seksualno orgijanje, ţelja za vlašću, sve unutrašnje potrebe obespravljenih nalaze u tome izraz. Da li se ljudi sastaju u šumi, na brdu ili drugde ne moţe se dokazati. Pro goni veštica su novina i ona je jedna od najnegativnijih strana politike crkve i drţave. Krajem veka strah i progoni prestaju. Lov na veštice postaje jedna od glavnih delatnosti inkvizi cije. U XVI veku politiĉki i verski sukobi podstiĉu strah od svih zala, protiv kojih se treba boriti svim sredstvima. Krajem veka to je široka organizovana pojava, a intenzitet zavisi od trenutka i zemlje. U Engleskoj lov na veštice dostiţe vrhunac u vreme gra danskog rata; procesi osumnjiĉenim su monotoni, a najveći broj ih je u oblastima Eseks i istoĉna Anglija. Pre toga, za vladavine Dţemsa I (1603-1625), lov na veštice dobija zamah zbog kralje vog interesovanja za demonologiju i uverenja da sve njegove po litiĉke neprilike potiĉu od veštica. U Engleskoj osuĊene vešaju, dok se u drugim zemljama spaljuju. U toku tridesetogodišnjeg rata u Nemaĉkoj ima mnogo procesa, ĉesto bez obzira na sudsku proceduru. Biskupi Bamberga i Vircburga veoma su aktivni, pa se godišnje spaljuje oko stotinu ţena. Sliĉno je u Rajnskoj obla sti. U većini oblasti glad i razaranja su stalno prisutni. U Franš -Konteu i Loreni zabeleţen je veliki broj suĊenja i spaljivanja. Vremenom progoni postaju normalna pojava. Cilj muĉite lja je da sazna imena drugih lica, a drugi dokazi se ne traţe. To je izvanredna prilika za sreĊivanje meĊusobnih obraĉuna u selu, lokalne osvete, uništenje verskih protivnika i nametanje jedin stva. U tom pogledu nema razlika izmeĊu jezuita i kalvinista. Progoni veštica izazivaju protivreĉne reakciie. Većina inte lektualaca (Bekon, Dekart, Kepler) negcduje, iako prihvataju njihovo postojanje. Boden odluĉno proganja veštice. Protivnici istiĉu da priznanja i otkrića iznudena muĉenjem nisu dokaz kri vice. Progoni ne prestaju lako i brzo. Potpuni prestanak se ostva ruje tek kad se verski ţivot odvaja od svakodnevnog ponašanja. Pravoslavlje. - Poĉetkom XVII veka raĉuna se da u Evropi, ukljuĉujući Rusiju i delove Turske, ţivi oko 28 miliona pravo slavnih. Najveći deo njih su Rusi (dve trećine), dok su ostali po

162

danici Turskog Carstva. Pravoslavni pod turskom vlašću nalaze se u stanju potĉinjenosti, ţive u poluautonomnom poloţaju, a sveštenstvo je odgovorno za ţivot naroda. Ono sakuplja poreze i druge namete. Grci u Carigradu uspevaju da prošire svoj uticaj na raĉun drugih naroda i kontrolišu hijerarhiju u Bugarskoj i Srbiji. Nastoje da uvedu u bogosluţje svoju liturgiju i jezik, što dovodi do sukoba i razdora. Propovedanje nije dozvoljeno a ka zne za pridobijanje vernika su teške. Pravoslavna crkva nije je dinstvena. Pećki patrijarsi i ohridski arhiepiskopi ne priznaju vlast carigradskog patrijarha, a cetinjski vladika je duhovni i politiĉki vladar Crne Gore. Pećki patrijarh uţiva sudsku vlast. U Bosni plemstvo prihvata islam, dok narod ostaje u staroj veri. Pravoslavna crkva u Rusiji ne priznaje stranu dominaciju, iako ni tamo ne uţiva potpunu slobodu. Ruska crkva pUStaje na cionalna crkva krajem XV veka i preuzima na sebe staro vizan tijsko naslede. Moskva postaje „novi Rim“ i preuzima na sebe obavezu oĉuvanja prave vere. To je preteška obaveza s obzirom na stanje vere u zemlji. Pravoslavlje je u nekim delovima Rusije nova pojava, u njoj nema snaţne teološke tradicije, a sveštenstvo je nedovoljno pripremljeno za takav posao; mnogi sveštenici su nepismeni. Pravoslavlje se poistovećuje sa odredenim sistemom molitvi. Pošto one imaju magiĉno svojstvo, svaka promena dovo di do slabljenja njegove snage. Zadatak ruskog pravoslavlja je oĉuvanje tradicija, što dovodi do uobliĉavanja ruskog obreda. 'I'o podstiĉe potpunu odanost i otvara put za raskol. Pitanje da li u sluţbi treba reći dva ili tri puta „aliluja“ privlaĉi paţnju uĉenih teologa ĉitavih sto godina. Sluţba je nepromenjena u formi i neobiĉno duga. Uvode se ruske i zamenjuju grĉke reĉi. Pravo slavna crkva ne poklanja mnogo paţnje moralnom poduĉavanju ili biblijskoj istoriji, pa tvrdi da se spasenje duša, leĉenje zaraza i dobri prinosi postiţu taĉnim ponavljanjem odreĊenih formula. Oboţavaju se ikone od kojih se oĉekuju ĉuda. Ekonomski poloţaj ruske crkve postepeno se poboljšava. Seoski sveštenici su siromašni i neobrazovani, kao i u zapadnoj Evropi. Krajem XVI veka crkva širi svoje posede u novopripojenim krajevima i poklonima plemstva. Crkva ne plaća porez, pa to pogoduje zemljoposednicima koji uţivaju prihod od zemlje za ţivota. Najveći dec zemlje pripada manastirima, koji postaju centri politiĉkog i duhovnog stvaralaštva. Manastir sv. Sergija postaje centar duhovnog i intelektualnog ţivota u Rusiji u vreme nereda. Pravoslavna crkva izbegava sukobe sa drţavom i carem, koga u narodu predstavlja kao „Svetog oca“, boţansko biće. Na padi na crkvu smatraju se delom antihrista ili uzurpatora. U XVII veku izbija sukob. Stalni nesporazumi izmedu viso kog i obiĉnog sveštenstva, pokušaj unije (1595), prodor Poljaka u Rusiju i pritisak grĉke hijerarhije izazivaju sukobe i sporove. Cr kva i drţava preţivljavaju izazove. Izbor Filareta za patrijarha Rusije (1619) dovodi na ĉelo crkve izuzetno sposobnog i surovog ĉoveka. On se suprotstavlja svemu što podseća na zapadne uzore. Uvodi veću disciplinu u svešteniĉke redove, podstiĉe manastire da

163

se brinu za obrazovanje sveštenika. Uzdrţava se da pravoslavnu crkvu pretvori u samostalnu instituciju; štaviše, dolazi do zbliţa vanja izmedu crkve i drţave, a time i opasnosti od sekularizacije. Kada je na patrijaršijski presto stupio Nikon, dolazi do znaĉajnih promena u politici ruske crkve. Nikon nastoji da ona postane univerzalna crkva, pomoću koje će se proširiti carska vlast nad ostalim pravoslavnim narodima. To zahteva napušta nje dotadašnje izolovanosti i ispitivanje ruskih crkvenih knjiga i obreda, opreĊivanje sa ostalim pravoslavnim patrijaršijama (jerusalimska, antiohijska, aleksandrijska, carigradska). Otkri vaju se mnoge greške u ruskim knjigama, koje Nikon ţeli da ispravi u skladu sa grĉkim uzorima. To, kao i pitanje da li se pri likom molitve upotrebljavaju dva ili tri prsta, izazivaju otpor. Nikon nameće silom nove knjige i obrede, izbacuje iz crkava i kuća slike. Od naroda nauĉenog da veruje u ono što mu se dugo govorilo zahteva se da to odbaci. Mnogi ne razumeju zahteve, a drugi odbijaju da ih prihvate. Mnogi odlaze u progonstvo, a Ru sija se suoĉava sa postojanjem snaţne verske manjine. Spor ima i svoje dublje znaĉenje. Na neobjašnjiv naĉin lju di se suoĉavaju sa pitanjem da li je Rusija istinska pravoslavna zemlja i da li njen narod ispunjava svoju mesijansku duţnost. Javlja se sumnja da „novi Rim“ ne ispunjava svoju duţnost i da to predstavlja izdaju prave vere. Satana uzima u svoje ruke vla dara i hijerarhiju, smatra narod, i pribliţavaju se poslednji dani. Nikon traţi nezavisnost crkve od drţave, dolazi u sukob sa carem i povlaĉi se u manastir (1658); sabor odrţan 1666. lišava ga zvanja patrijarha. Sabor osuduje Nikonove protivnike, koji se nadaju da će njegovim uklanjanjem ĉitav spor bitl rešen. Bez ob zira na Nikonovo uklanjanje, pravoslavna crkva prihvata njego vo uĉenje. Nikonovi protivnici - staroverci - predstavljaju znaĉajnu i moćnu snagu u ruskom društvu. Oko njih se okupljaju mnogi protivnici carske vlasti. Veliki broj staroveraca odlazi na sever Rusije (Sibir, Belo more), gde stvaraju svoje zajednice; mnogi za vršavaju na vešalima ili lomaĉi. Njihov voda otac Avakum vodi ţivot isposnika. Petar I priznaje im pravo postojanja i versku to leranciju. Solovecki manastir na severu Rusije postaje znaĉajan centar konzervativnog pravoslavlja. Posledica Nikonovog pada i sukoba sa starovercima jeste slabljenje moći crkvene hijerarhije. To koristi Petar I i stavlja cr kvu pod kontrolu drţave. On odbija da bira novog patrijarha 1700, a kasnije stvara sveti sinod da upravlja crkvom. Krajem veka uoĉavaju se znaĉajne promene u verskom ţi votu Evrope. U odreĊenom smislu one su znaĉajnije nego u pret hodnom veku, iako su manje primetne i teţe se odreduju. Du hovno i intelektualno saznanje i stvaralaštvo oduzimaju veri dotadašnji znaĉaj; umesto nje iznose snagu razuma i posmatra nja. Otkrovenje i dogma nemaju raniji znaĉaj. Obiĉan svet ide u crkvu kao i ranije, veruje u komete i papske zavere, ali ne i u po stojanje veštica. Zaboravljaju da oko njih ţive davoli i prihvata

164

ju ideju o mehaniĉki ureĊenom svetu. Postoji strah od slabljenja verskog osećanja, ali nema institucije koja moţe da promeni raspoloţenje. U politiĉkom ţivotu zapaţa se slabljenje uticaja crkve. Granice izmedu pojedinih vera utvrduju se sredinom veka. U Engleskoj se puritanska revolucija završava pobedom anglikani zma i uklanjanjem katoliĉkog kralja; u Francuskoj se uklanja protestantizam kao politiĉka snaga. Ratovi ne predstavljaju na ĉin da se brani hrišćanska vera, a Luj XIV ne daje politiĉku vlast u Francuskoj katolicima. Najzad, nema krupnih crkvenih liĉno sti koje odreduju politiĉki ţivot pojedinih drţava.

165

III

ORUŢANE SNAGE I RAT

Tokom XVII veka retke su godine da se u nekom delu Evro pe ne vodi rat. Pojedine drţave skoro neprekidno ratuju, pa je rat normalno stanje evropskog ţivota. To drţavu pretvara u orude rata, mašinu za njegovo vodenje. Ratovi se vode bez obzira na troškove, ljudske i materijalne ţrtve, veliĉinu razaranja, ĉesto zbog trivijalnih razloga. Naĉin vodenja rata i materijalni proble mi utiĉu na sve vidove ljudskog ţivota i stvaralaštva, finansije, drţavnu organizaciju, ponašanje ljudi. Osnovne karakteristike. - „Vojna revolucija“ u XVII veku pre svega, znaĉajno povećava savremene oruţane snage i troško ve za njihovo izdrţavanje. Već u XVI veku primećuje se da voĊe-nje rata prelazi postepeno u ruke vladara, pošto pojedinac nije u stanju da podnosi ogromne troškove koje zahteva izdrţavanje oruţanih snaga. Privatne armije, ukoliko postoje, nalaze se for malno u sluţbi vladara. Ponekad se mogu okrenuti protiv njega i preći na stranu onog ko bolje plati. Verski ratovi u Francuskoj i revolucija u Nizozemskoj potvduju takvu praksu. U tridesetogo dišnjem ratu (1618-1648) ima velikih privatnih armija, kao što je sluĉaj Valenštajnove koja broji 100.000 ljudi ili manjih odreda nemaĉkih landsknehta. Nekad vladari potpisuju mirovne ugovo re sa komandantima privatnih armija, kao što je sluĉaj Rišeljea sa princom Bernardom od Saks-Vajmara. Posle tridesetogodišnjeg rata privatne armije postepeno nestaju. Vojska mora da se snabdeva velikim koliĉinama oruţja, municije, hrane i odela; oruţje mora da bude jednoobrazno a pri-vatna lica nisu u stanju da sve to plaćaju. Drţanje velikih armija zahteva od drţave da kupuje velike koliĉine robe i dobara. Time utiĉe na razvitak industrije i trgovine. Preuzimanje kontrole od strane drţave predstavlja izuzetno krupan zadatak; poĉetkom veka uticaj kondotjera u vojnim pitanjima izuzetno je snaţan. Grof Mansfeld moţe da sakupi veću vojsku od cara Ferdinanda II; Valenštajn postaje vlasnik jedne od najvećih evropskih vojski, ko ja posle njegove smrti postaje jezgro austrijske imperijalne armije. Do kraja tridesetogodišnjeg rata oruţane snage saĉinjavaju najvećim delom najamnici. Oni se sakupljaju za odreĊeni period vremena (proleće, leto) i otpuštaju kad se ratna sezona završi. Komandanti najamnika ugovaraju obaveze svojih vojnika za odredenu sumu novca. Najamnici slušaju komandanta i ugova raĉa, a ne kralja koji ih iznajmljuje. Sliĉno vaţi i u vreme mira. Kad je vojska u sluţbi jednog vladara, ona se ne nalazi uvek pod neposrednom drţavnom kontrolom. Nemaĉki kneţevi imaju naj

166

potpuniju kontrolu nad svojim vojskama, kojima trguju po svojoj volji. U poĉetku vladari se oslanjaju na feudalnu vojsku i lokalnu miliciju. Po pravilu svi sposobni ljudi u Engleskoj moraju da slu ţe u vojsci; stvarno, takva obaveza je zanemarljiva. U Francu skoj se ukida feudalna vojska (1675). Pojedine zemlje (Španija, Švedska) uvode obaveznu vojnu sluţbu (regrutovanje); to se radi u Francuskoj u vreme Luja XIV. Duţina sluţbe je velika, a u voj sci ljudi ĉesto provode ĉitav ţivot; 1666. u Francuskoj minimum je ĉetiri godine. Oficiri vole stare, iskusne vojnike. U to vreme nema baraka i kasarni za smeštaj, vojnici ţive u privatnim kuća ma. Krajem veka u Engleskoj i Francuskoj (Invalidi) grade se bolnice i domovi za smeštaj bolesnih i nesposobnih veterana. Poĉetkom veka nijedna evropska drţava, izuzev Turske, nema stajaću vojsku u ratu i miru. Primer i pretnje Turaka pod stiĉu stvaranje stalnih armija. Kad Le Telije postaje francuski sekretar za rat (1643), u vojsci nema nikakve organizacije ni si stema; ona ne pripada kralju, a komisije se prodaju oficirima, koji postaju toliko moćni da ih kralj ne moţe kontrolisati. Kra jem veka stalna vojska postaje normalna stvar; regrutovanje i nadzor su u rukama drţave. U Francuskoj se armija smanjuje kad to stanje dopušta, oficiri ostaju, pa se trupe mogu lako ojaĉati kad to situacija zahteva. Istovremeno, oruţane snage postaju oruĊe drţavne politi ke. To se prvo dogada u Engleskoj kad general Monk spreĉava uplitanje vojske u politiku i nagovara je da prihvati restauraciju Ĉarlsa II (1660). Monk upozorava svoje oficire da nema niĉeg štetnijeg po disciplinu nego sastanci vojnih komiteta sa ciljem uplitanja u politiĉka pitanja. Sliĉna praksa postoji u Nizozem skoj, a do kraja veka i druge armije prihvataju takav stav. Deo evropskog društva koji uţiva politiĉku vlast smatra da je ko mandovanje armijom deo njegovih funkcija i prava. Armije mnogih evropskih drţava brzo rastu. Poĉetkom ve ka najveće armije imaju do 20.000 vojnika i oficira. Nagli porast podstiĉe tridesetogodišnji rat, kada neke armije prelaze 100.000 (Valenštajn). Nešto kasnije, Gustav Adolf komanduje armijom od 175.000 ljudi. Za vladavine Luja XIV t.aj broj se još više pove ćava. Smatra se da francuska armija ima izmedu 200 - 300.000 vojnika; nijedna evropska drţava, osim Turske, nema pod ko mandom toliki broj ljudi. Rusija u doba Petra I raspolaţe voj skom od oko 200.000 Ijudi. S abzirom na njeno naoruţanje i obuĉenost, ona ne predstavlja snagu koja se moţe meriti sa fran cuskom. U vreme gradanskog rata u Engleskoj, na obe strane, ima 120-140.000 vojnika. Izborni knez Brandenburga raspolaţe 1640. vojskom od 2.000, a njegov naslednik ima 29.000 vojnika. Pojedine evropske drţave, uprkos velikih potreba, nisu u stanju da povećaju svoje aruţane snage. MeĊu njima je Španija koja 1640. ne moţe da sakupi armiju veću od 15.000 vojnika za ugušenje pobune u Portugaliji. Sliĉno je i sa Nemaĉkim Car

167

stvom i Svedskom. Karlo XII predvodi protiv Rusije (1718) armi ju koja ima svega 60.000 vojnika. Veliĉina armija zavisi od više ĉinilaca. Jedan je povećanje raspoloţivog ljudstva. Mnogo vaţnija je finansijska sposobnost zemlje da izdrţava velike armije. Drţave raspolaţu većim priho dima od industrije i trgovine, usavršava se poreski sistem i vrši veći pritisak na stanovništvo raznim nametima i daţbinama. Ka ko moderna drţava stvara oruţane snage, tako one doprinose razvitku moderne drţave. Karakteristiĉan primer je Pruska. Vojna intendantura (Intendantur der Armee) postaje jezgro cen tralne vlade. Evropske administrativne institucije razvijaju se u skladu sa razvojem militarizma. U tome ima izuzetaka: Nizo zemska i Engleska. Prva ne postaje velika sila zbog otpora mili tarizmu, dok druga to postaje zahvaljujući svojoj ekonomskoj moći. Pešadija saĉinjava najbrojniji deo oruţanih snaga svih drţava. Saĉinjavaju je najniţi društveni slojevi. Disciplina i red, borbeni poredak i poslušnost postiţu se surovim merama i ka znama, batinama, neprekidnim veţbama. Nepostojanje opšte vojne obaveze navodi evropske zemlje da primene razliĉite me tode za prikupljanje vojnika. Slobodan zakupac nije pogodan za vojnu sluţbu u dalekim zemljama. U istoĉnoj Evropi potreba za velikim brojem vojnika podstiĉe drţave da šire sistem kmetstva. U zapadnoj Evropi koriste se razliĉite mere u kojima se prepliću: prinuda, plata i patriotizam. To otvara put stvaranju nacional nih oruţanih snaga, iako se u tome ne postiţu neki vidniji uspesi. Armije su oruĊe drţave, ali nisu nacionalne; njih kontrolišu drţavne vlasti, ali su daleko od ljudi. Dobro uveţbani vojnik do sredine veka je najamnik. On prodaje svoje usluge tamo gde moţe najbolje da zaradi. Prikup ljanje vojske jc veliki posao i ima evropske razmere. Većinu evropskih armija ne saĉinjavaju podanici drţave za koju se bore. U tome postoje razlike izmedu nekih drţava, a ekonomski razlo zi su presudni. Siromašnije zemlje snabdevaju trupe bogatijim. Švajcarci i Škotlandani su najcjenjeniji vojnici. Najamnici iz Škotske i Engleske sluţe u Nizozemskoj, a Nemci ĉine najveći deo nizozemskih trupa krajem veka. Gustav Adolf ima u svojim redovima ŠveĊane, Fince, Skotlandane i druge baltiĉke narode. Nizozemci ne odlaze u vojnu sluţbu drugih drţava. U armiji Lu ja XIV sluţe mnogi stranci. Profesionalni vojnici sluţe u oruţa nim snagama onih zemalja u kojima mogu najviše da zarade. Ne ke drţave zabranjuju svojim podanicima da sluţe gde ţele. Mali kneţevi u Nemaĉkoj istupaju kao trgovci, pa ih prodaju kome ţe le i ko najviše ponudi. Sliĉno je sa Spanijom u tridesetogodi šnjem ratu i Danskom. Najamnici se regrutuju iz svih društvenih slojeva. Profesio nalni vojnici izbegavaju opasne i krvave bitke, što omogućava da duţe preţive. Mnogi beskućnici nalaze u vojnoj sluţbi spas. Ver

168

ski progoni i ekonomske teškoće olakšavaju prikupljanje najam nika. Po svom društvenom i politiĉkom ugledu konjica se nalazi iznad pešadije. U francuskoj armiji konjica saĉinjava najznaĉaj niji deo. Pored francuske, konjica u turskoj vojsci predstavlja elitni rod vojske. Potreba za konjima je neobiĉno velika, pa ih vojske oduzimaju od seljaka. To nanosi velike štete poljoprivre di. Konjica se ĉesto sakuplja medu onima koji imaju svoje konje. Poĉetkom veka doprinos konjice u borbama nije veliki; ona je nemoćna protiv isturenih kopljanika. Španska pešadijska formacija tercio predstavlja poseban vid borbe izmedu konjanika i pešadije. Nju saĉinjavaju kopljani ci i vojnici naoruţani mušketarna. Kopl;a duga do 6 metara sa kupljaju se u formaciju kvadrata koji se polako kreće. Mušketi idu ispred njih, jed.naki po broju, pucaju u hodu i povlaĉe se da napune puške. Osam redova mušketa moţe ela odrţi stalnu vatru. Iako neprecizni i spori, mušketi probijaju oklop. Tercio ne zahte va iskusne i dobre strelce, već samo snaţne ljude; njihov nedo statak su veliki ljudski ,gubici i sporost. Kao odgovor na tereio uvodi se pokretljivija formacija, ĉiji je tvorac Moris Nasavski. On razvija linijsku formaciju malih jedinica sposobnih za brze manevre i odliĉno uveţbanih. Redc>vi kopljanika široki su pede set. a duboki pet redova. irnaju muškete na oba krila. Trupe Mo risa Nasavskog, koje postaju model za armije drugih protestant skih drţava, izbegavaju velike sudare. To nije sve. Moris Nasavski i Vilhelm Luis, štatholder Fri zije, unose druge novine u naĉin vodenja rata. Od tehniĉkih pronalazaka, Moris Nasavski koristi durbin za osmatranje ne prijateljskih poloţaja; sve više se koriste utvrdenja i usklaĊuje vatrena moć u obliku koncentracije artiljerijske vatre. Iznenade nje u napadu predstavlja novinu; ujednaĉuje se naoruţanje, jaĉa disciplina i unapreĊuje egzercir, koji se u nizozemskoj armiji obavlja leti i zimi. Gustav Adolf unosi mnoge novine: unapreĊu-je taktiku, naoruţanje i povećava pokretljivost trupa. Oslanja se na efekat iznenadenja u napadu i uvodi lako pokretljivu artilje riju. Sve to doprinosi boljoj koordinaciji svih rodova oruţja pod jedinstvenom komandom. Ekonomske mogućnosti pojedinih drţava usporavaju ili ubrzavaju primenu novih metoda rata. Siromašnije zemlje nisu u stanju da prate razvoj tehnike i tehnologije. Saksonska vojska poĉetkom XVIII veka zadrţava koplja u ratu sa Karlom XII i do ţivljava teţak poraz. Oficirski kadar u evropskim armijama saĉinjavaju pripad nici plemstva. Oni sakupljaju i komanduju armijama u ratu i mi ru. U XVII veku razlike izmedu plemstva i drugih postepeno se smanjuju, pa ĉesto obiĉan svet moţe da sluţi u konjici. Posle tri desetogodišnjeg rata prihvata se stanovište da oficiri i vojnici imaju razliĉite interese i da pripadaju drugim društvenim kate gorijama. U Valenštajnovoj vojsci razlike izmeuu vojnika i onih koji prikupljaju i plaćaju vojsku su naglašene. Komisije pripa

169

daju pukovnicima i kapetanima. U Francuskoj se ova zvanja mo gu naslediti ili kupiti bez obzira na sposobnost komandovanja. Postepeno pukovnici gube nezavisni poloţaj ugovaraĉa i postaju komandanti pukova. Slabiji vojni materijal dovodi do stvaranja profesionalnih vojnika; duţnosti oficira nisu precizno odreĊe-ne, a tek posle 1675. pojavljuje se u francuskoj armiji misao o senioritetu. Plemstvo zadrţava kontrolu nad komandnim poloţajima u armijama; sinovi plemića i dţentrije koriste poloţaje u voj sci za napredovanje u društvenoj hijerarhiji ili avanturizam. Vojno obrazovanje postaje sve više uslov za uspeh na bojnom polju i dalje napredovanje. Mnogi ţele da se obrazuju, pa se osniva,ju vojne akademije i pišu priruĉnici. Izgradnja nacio nalnih oruţanih snaga pruţa široke mogućnosti. Jedni ţeh da postignu uspehe na bojnom polju, dok drugi teţe da se snab devanjem hrane i opreme obogate. U oruţanim snagama po stoje mnoge zloupotrebe nepotizam, korupcija, jedno lice nagomilava više funkcija, politiĉki ciljevi. Društvena klasa i pojedinci koji kontrolišu oruţane snage nalaze se ĉesto na ĉelu drţavne uprave. Nove oruţane snage sporo menjaju naĉin ţivota obiĉnih vojnika i njihov odnos prema stanovništvu. To proistiĉe iz stava vladara i ministara prema vojniku. Luj XIV, ministar rata Lu voa i maršal Tiren smatraju vojnika obiĉnim pionom u ratnoj igri. Vojska dobija male plate i lošu hranu, prilikom prijavlji vanja dobija mali iznos novca. a nešto više kad je napušta, pod uslovom da to doţivi. Iznos plate pribliţan je plati rad nika, a od nje mora da se hrani i odeva. Pored toga, plate stalno kasne. To izaziva pobune, pljaĉke i dezerterstva. Španski guverner u Nizozemskoj obaveštava vladu u Madridu (1647) da se trupe bune zbog neisplaćenih plata. U jednom trenutku su na mestu, a onda nestanu. „Strategija zavisi od njihovih dnev nih potreba da traţe hranu.“ Vojska otima od naroda sve što joj treba. Dţems, vojvoda od Jorka, piše 1655. da „kad trupe doĊu u blizinu mesta gde ranije nisu boravile, meni i ofici rima nije moguće da odrţimo red“. Ponašanje je razliĉito; u En gleskoj se ţale na smeštaj vojnika po kućama, dok u Pruskoj i Palatinatu vojska odnosi sve sa sobom. Nekada je uništavanje sela i gradova deo politike, a ĉesto se traţi bogata oblast za sme štaj i izdrţavanje vojske. Poraţene vojske brzo se pretvaraju u „bande“ koje pljaĉkaju sve što im doĊe do ruku. Drţava nije prijatelj vojnika, a ĉesto nije u stanju da spreĉi mnoge zloupo trebe oficira. Potreba snabdevanja oruţanih snaga dovodi do stvaranja posebnih tela, ĉiji ĉinovnici i komesari obilaze zemlju i kupuju raznu robu. Tako nastaju prvi generalštabovi i ministarstva rata. Postepeno se potrebe armije obezbeĊuju porezima. Iako nerado, vojnik postaje drţavni sluţbenik. Drţava ima potrebu za njego vom sluţbom, pa se uvodi i uniforma. Poĉetkom XVII veka razli ke izmeĊu vojnika i radnika su skoro neprimetne. Pukovnici ku puju jednobojnu tkaninu i od nje prave odela za svoje vojnike

170

kako bi ih razlikovali od drugih. Nekad je razlika ešarpa ili šešir. Uniforme za vojnike uvodi Kromvel u svojoj „Armiji novog mo dela“, a proces traje tokom ĉitavog veka. Uniforma, paradni ko rak, stalno veţbanje i parade stvaraju disciplinovanog vojnika. Drţava stiĉe kontrolu nad njegovim ţivotom. U pojedinim drţavama pitanje odnosa izmeĊu vojske i po litike stalno se zaoštrava. U Nizozemskoj dolazi tokom rata sa Španijom do sukoba izmeĊu gradova i oranţista zbog straha od prevelikog uticaja vojske na politiku. Nizozemska vojska sa stavljena od protestanata iz mnogih zemalja istiĉe svoju odanost komandantu, kneţevima Oranskim, a ne staleţima. To podstiĉe regionalne sukobe izmeĊu trgovaĉkih gradova u Holandiji i zao stalih agrarnih oblasti istoka. Pitanje postaje kritiĉno posle 1648, kad se postavlja pitanje drţavnog suvereniteta. Francuska armija. - Razvitak oruţanih snaga u Evropi po kazuje vidljivu raznovrsnost. U pitanju Francuske preobra ţaj je najvidljiviji, a posledice najznaĉajnije. Kardinal Rišelje nastoji da ograniĉi samostalnost komandanata pukova, ali ne uspeva da izmeni društveni sastav armije. Francuska raspo laţe stajaćom vojskom od 10-15.000 vojnika u vreme mira. U drugoj polovini veka francuske oruţane snage prevazilaze sve evropske zemlje, zahvaljujući reformama Luja XIV, Mišela le Telijea i njegovog sina Luvoa. Telije postaje ministar rata (1643) i sprovodi mnoge reforme koje dovode do stvaranja nacional ne armije. Zavodi red u haotiĉni sistem regrutovanja i snab devanja u vojsci; dotada komandanti, guverneri gradova i pro vincija drţe svoje pukove, a prinĉevi kraljevske krvi svoje garde. U francuskoj sluţbi nalaze se pukovi Švajcaraca, Ne maca i Škotlandana; na ratištu maršali i generalpukovnici od bijaju da prilnaju naredenja; rat sa Španijom dovodi do stvara nja velike armije, ali se ona ne nalazi pod kraljevom komandom. Komandanti spreĉavaju istraţivanje zloupotrebe vojske meĊu stanovništvom. Le Telije se suoĉava sa ovim problemima. Pirinejski mir (1650) mu omogućava da zavede potpuniju kontrolu nad ar mijom. Skoro svi „slobodni“ pukovi se raspuštaju, neke ko mandne funkcije (kapetan-general) se ukidaju, a zvanje maršal Francuske postaje prazna titula. Le Telije smešta kraljevske pukove u gradove, ĉime se smanjuje vlast lokalnih guverne ra; mnogi titularni komandanti gube svoje pukove i prihode. Odluka Luja XIV da preuzme vlast (1661) dovodi ga na ĉelo francuske armije i omogućava Le Telijeu da nastavi sa ra dom. Ubuduće sve komandante pukova postavlja kralj; sma njuje se korupcija u kupovini poloţaja, što dovodi do toga da kralj stiĉe kontrolu nad pukovima i njihovim komandantima. Komesari nadgledaju isplatu trupa, koja postaje urednija i bolja.

171

Veliki napredak postiţe se u snabdevanju, saobraćaju, iz radi karata, proraĉuna, svega onog što omogućava velike po bede. Rad Le Telijea nastavlja njegov sin Luvoa, koji neumorno obilazi provincije i ratne zone, i ;;a mnogo strogosti ispituje svaki sluĉaj korupcije i nesposobnosti. Luvoa uvodi mnoge novine i nastoji da poveća efikasnost vojniĉke organizacije. On zakljuĉuje ugovor sa Fransoa Barteloom (1664), kojim se ovaj obavezuje da obezbedi potrebne koliĉine municije za voj sku. Tri godine kasnije, Luvoa imenuje pukovnika Martinea (1667) za generalnog inspektora pešadije; Martine nameće stan dardno veţbanjc:, ujednaĉuje kalibre oruţja i uvodi uniforme. Puška sa bajonetom postaic sastavni deo naoruţanja, a konjica naoruţana sabljama postaje elitna snaga u ratovima za Špan sko nasleĊe. Artiljerija koja je do tada privatan posao, nezavisan od vojnih komandi, organizuje se u pukove. Koriste se gvozdeni i mesingani topovi. Razvitak inţenjerije podstiĉe novi sistem utvrdenja. Seba stijan de Voban postaje vodeća liĉnost u njegovom razvitku i pri meni. Voban postaje generalni komesar za utvrdenja (1677) i uverava Luvoa da će svako utvrĊenje doprineti više odbrani i napadu nego pojedinaĉna gradska utvrĊenja. Utvrdenja koriste nova znanja o opsadi i postaju neosvojiva; ona obezbeduju sigur ne baze za prodor u druge zemlje. Koncentriĉni krugovi utvr Ċenja slabe artiljerijsku vatru i pokrivaju široke teritorije. Veliki broj utvrdenja gradi se širom Francuske posle 1678, posebno na granici prema Flandriji, u Luksemburgu, Alzasu i Loreni. Voban utvrĊuje Strazbur i gradi mostove preko Rajne. Vobanova utvr Ċenja spreĉavaju upade neprijateljskih armija u Francusku iz meĊu 1689. i 1714. Le Telije i Luvoa rešavaju pitanje redovnog snabdevanja trupa oko 1660. godine tako što obezbeduju prilagodljiv sistem rezervnih magacina i pokretnih komora. Njih snabdevaju radio nice i fabrike, u koje drţava ulaţe velike kapitale. Oficiri iz redo va graĊana pripremaju se u oficirskim školama i akademijama, koje se otvaraju osamdesetih godina. Svojim sposobnastima gra danin moţe da se visoko uspne u hijerarhiji. Delatnost Le Telijea podstiĉe šire promene. Stvara se sklo nost za novu vrstu odnosa u kome se vojska potĉinjava ci vilnim licima. Le Telije i Luvoa stvaraju stajaću vojsku, koja 1666. ima 90.000 vojnika i oficira, za ĉije je izdrţavanje po trebna suma izmeĊu 15-20 miliona livri godišnje. Francuska je jedina zemlja koja moţe da izdrţava t.oliku vojsku u vreme mira, a u vreme rata je jezgro mnogo veće armije. Savreme nici smatraju Francusku vojniĉkom, bogatom zemljom sa ra tobornim plemstvom. To objašnjava stalnu brigu Luja XIV za armiju i njen napredak. Nju izdrţava francuski narod. Izme Ċu monarhije i odreĊenih slojeva francuskog društva stvara se ĉvrsta spona koja starom reţimu daje odredenu snagu i ĉvrstinu.

172

Uprkos mnogih izmena, francuska armija zadrţava neke slabosti. Ona je veća i bolje snabdevena, ali oficirski i vojniĉki kadar nosi sva obeleţja ranijih vremena - poloţaji se kupuju a vojnici su stranci i najamnici. Mnogi pukovi pripadaju krupnim plemićima, a na kraju letnje sezone se rasturaju. Drţava ne uspe va da sprovede promene koje dovode do potpune kontrole nad vojskom. Kralj donosi najvaţnije odluke, ali one nisu uvek svrsishodne i opravdane. Pruska arm.ija. - Uspon Pruske kao vojniĉke drţave pred stavlja pobedu volje nad prirodom. Siromašna prirodnim bogat stvima, ljudima, sa surovom klimom, Pruska ne obećava mnogo. Njen uspon poĉinje za vladavine Fridriha Vilhelma (1640-1688j. Preobraţaj Brandenburga poĉinje odlukom velikog izbornika da stvori stajaću vojsku. Krajem tridesetogodišnjeg rata izborniko va vojska ima osam hil;jada vojnika. Vestfalskim mirom Bran denburg dobija istoĉnu Pomeraniju i nekoliko biskupija, uklju ĉujući Magdeburg. Staleţi Brandenburga, Pruske i Klevea traţe raspuštanje vojske. Fridrih Vilhelm povećava vojsku, koja 1688. ima trideset hiljada uveţbanih vojnika. Traţi od staleţa novac za njihovo izdrţavanje, što oni odbijaju. Sporazum izmeĊu bran denburških staleţa i izbornika obezbeduje prihode za vojsku; za uzvrat zemljišno plemstvo-junkeri stiĉu privredne i društvene privilegije (samo oni mogu da poseduju zemlju, mogu proterati seljake sa nje i oslobodeni su plaćanja poreza). Porez za izdrţa vanje vojske postaje stalan. U vreme severnog rata (1655) izborni knez poĉinje prinudnim merama da prikuplja vojsku, koja će krajem veka imati 100.000 vojnika u ratu i 30.000 u miru. Izborni knez nameće gradovima poreze bez saglasnosti staleţa. Njegovi podanici plaćaju dva puta veće poreze od podanika Luja XIV, iako su dva puta siromašniji. U cilju prikupljanja vojnih poreza, izborni knez stvara po sebno telo Opšti ratni komesarijat (Generalkriegskommissariat). Ratni komesarijat prikuplja novac za vojsku, brine o njenoj obuci, opremi i snabdevanju. Kasnije, 1672, Ratni komesarijat postaje centar drţavne birokratije i nadgleda sva pitanja pri vrednog ţivota. Armija obezbeduje izborniku i njegovim nasled nicima potpunu politiĉku kontrolu u drţavi; ona podstiĉe po slušnost i disciplinu, doprinosi drţavnom jedinstvu. Armija i birokratija su u iskljuĉivom domenu junkera. Svi oficirski polo ţaji pripadaju njima, dok seljaci saĉinjavaju vojsku. Junkeri po stupaju sa vojskom kao sa svojim kmetovima. Vojniĉka zvanja postaju potreba junkera, koji postaju drţavni ĉinovnici. Komandanti brandenburške vojske uspevaju da ostvare potpunu centralizaciju u pitanju regrutovanja, plata i imenova nja oficira i vojnika. Oficiri su deo drţavne hijerarhije, dok voj nici iako teško ţive, uţivaju odreĊena prava. Isluţeni oficiri i vojnici ostaju u drţavnoj sluţbi. Militarizam i centralizacija za jedniĉki se razvijaju.

173

Ruska vojska. - Prilike u Rusiji odreduju karakter njene vojske. Prikupljanje i opremanje vojske ostaje iskljuĉiva delat nost drţave. Vajna sluţba ima veliku vaţnost, na njoj se temelji ĉitava društvena struktura zemlje. Naĉin prikupljanja vojske i njen broj menjaju se, zavisno od uslova, od vremena do vreme na. Temelje ruske armije postavlja Ivan IV Grozni. On stvara posebne jedinice - strelce sa ciljem da kontroliše bojarske snage. Naĉin organizacije, plate i smeštaj daju strelcima karakter sta jaće vojske. U vreme rata vojska se prikuplja prema potrebi, a nakon njegovog završetka se raspušia. Za prvih Romanova vojska se regrutuje selektivno: svako selo daje, zavisno od veliĉine, odredeni broj vojnika. Obuka trupa je minimalna, a organizacija slaba. Sredinom veka dolazi do velikih promena. Stvara se staja ća vojska po zapadnim uzorima. Najamnici iz Škotske, Švedske i Nemaĉke saĉinjavaju komandni kadar konjice, pešadije i drugih rodova; najamnici ţive u posebnim vojnim oblastima, gde raspo laţu zemljom. Sa strelcima i kozacima ĉine dobro opremljenu ar miju. Reformu sprovodi general Vasilije Golicin (1678) i nameće oštru disciplinu svim trupama. Razvitak ruske vojske zavisi od politiĉkih prilika u zemlji. U prvim danima vladavine Petra I vojska postaje orude u ruka ma plemstva. Petar raspušta strelce i svoje prve ratove vodi sa vojskom sastavljenom od neobuĉenih s eljaka. Postoje svega dva puka profesionalnih vojnika. Poraz kod Narve (1700) od strane ŠveĊana potvrduje nespremnost te v ojske. Pouĉen prvim iskustvima, Petar nastoji da odrţi veliku voj-sku uprkos ratnim gubicima, bolesti, dezertiranja. Povećava se broj vojnika koje mora da da svako selo. Ono nadoknaĊuje mrtve i ranjene. U vreme bitke kod Poltave ruska vojska ima oko 100.000 ljudi. Vojska se obuĉava u centrima gde se primenjuju zapadna disciplina i taktika; raspolaţe boljom opremom i hra nom, za šta se troši 4/5 budţetskih prihoda. Reforma vojske po vezuje se sa promenom poloţaja plemstva. Dekretima donetim 1711. i 1722. predvida se da poloţaj plemstva i zemljoposednika zavisi od njihove sluţbe drţavi. Dve trećine mladića iz dvorjan skih porodica regrutuje se u vojsku. Unapredenje zavis: od spo sobnosti, a graĊanin koji stekne ĉin poruĉnika dobije poloţaj plemića. Krajem Petrove vladavine Rusija ima vojsku od 200.000 ljudi, što joj obezbeĊuje poloţaj velike sile. Mornarica. - Brzi uspon mornarice je jedna od najznaĉaj nijih novina u XVII veku. Većina evropskih drţava u poĉetku ne poklanja dovoljnu paţnju ratu na morima. Španska flota stalno opada, a u vreme rata za špansko naslede njenih brodova skoro nema na morima. Španija se brzo oporavlja posle poraza Nepo bedive armade (1588) i drţi flote u Atlantiku i Sredozemlju; za vladavine Filipa III sve manji broj njenih brodova plovi morima, a sve više trune u lukama. Vojvoda Olivares obnavlja špansku flotu, ali ne zadugo. U bitkama kod Daunsa (1639) i kod brazil

174

ske obale nizozemska flota uništava zdruţene flote Španije i Port ugalije. Francuska, iako atlantska i mediteranska zemlja, dugo ne poklanja paţnju svoioj mornarici. Rišelje ulaţe velike napore da izgradi ratnu flotu, stvara administraciju i koristi brodove za borbu protiv gusara ali posle njegove smrti svi ti na pori propadaju. U vreme Mazarena francuska f'ota praktiĉno ne postoji. Sredinom . eka poĉinje dominacija Engleske i Nizozem ske na morima i okeanima. U prvoj polovini ve ka najveći deo ratne flote saĉinjavaju trgovaĉki brodovi i ribarske lade. Drţava ih iznajmljuje i silom uzima u sluţbu u vreme rata za prevoz trupa i materijala. Brodo-vi se naoruţavaju. U ratu izmedu Engleske i Nizozemske (1652 1654) postaje oĉigledno da budućnost pripada ratnim brodovi ma; trgovaĉki brodovi i ribarske iade nestaju iz borbenih linija. U vrerne z i ra na morima postoji opšta sigurnost, napadi i su kobi izmedu brodova su ĉesti, a otimanje španskih galeona nato varenih srebrom postaje normalna pojava. Teško se pravi razlika izmedu zakonite trgovine, gusarstva i rata. Takvo stanje podsti ĉu pojedine drţave, koje daju kapetanima patente i omogućavaju im slobodu delovanja. Ĉesto jedini cilj rata izmedu pojedinih drţava otitaje uništer.je neprijateljske trgovine. Dugo vremena ratni brodovi nisu vlasništvo drţave, već pojedinih luka. Brodovi iz San Maloa. Marselja, Tulona i Den kerka predstavljaju veću snagu oci francuske flote. Brodovi i ka-petani bave se poslovima koji se nalaze na granici zakonitosti (pr vateri). Bliski su gusarima i svojom delatnošću stiĉu veliku zaradu. Pored napada na trgovaĉke brodove, privateri se bave trgovinom robljem. Delatnost gusara najrazvijenija je duţ obala severne Afrike, od Alţira do Tripolija i od njihovih napada niko nije pošteden. Ratovi i na morima doprinose širenju gusarstva, koje dostiţe vrhunac u vreme rata za špansko nasleĊe (1i01 1713). Englesko - nizozemski rat otvara novu epohu u pomorskom atu Umesto pojedinih okršaja poĉinju direktni sudari ratnih flota u kojima privateri nemaju mesto. Uĉvršćuje se disciplina, a engleska flota raspolaţe borbenim uputstvima u kojima se uobli ĉavaju taktiĉka naĉela rata na moru; stvara se oficirski kadar. U Engleskoj postoje široke mogućnosti da se sposobni ljudi uspnu do na;viših poloţaja bez obzira na svoje društveno poreklo; fran cuski komandni kadar je iskljuĉivo iz redova plemstva, dok u Nizozemskoj takvih predrasuda nema. Poĉetkom veka pojavljuje se novi tip ratnog broda sa topo vima na bokovima, pa galija gubi svoj dotadašnji znaĉaj. Od sre dine veka većina ratnih brodova pripada drţavi. Njihova konstrukcija povećava efikasnost, brzinu i naoruţanje. U tom pogle du francuski brodovi imaju prednost. Jedra zamenjuju vesla, koja ostaju u upotrebi na Baltiku i u Sredozemlju. Francuzi, Rusi, Švedani i Turci grade galije na kojima veslaju okovani osudenici. Vatrena moć odreduje veliĉinu broda, ĉiji topovi treba da budu sposobni da unište neprijateljske brodove i luke. Preci

175

znost brodske artiljerije je mala, pa je teško uništiti brod na otvorenom moru. Pogodeni brod najĉešće biva zarobljen ili po topljen. Gubitak broda predstavlja veliku štetu za drţavu. Nekada veliki brod predstavlja stvar prestiţa. „Couronne“ Lu ja XIV i „Sovereign of the Seas“ Ĉarlsa I imaju više od hiljadu tona nosivosti. Najveći linijski (ratni) brodovi imaju izmedu osam i devet hiljada tona i naoruţani su sa sto topova. Krajem veka lake i brze fregate sa plitkim gazom efikasnije su od velikih linijskih brodova. Sliĉnost u konstrukciji brodova izmedu raz liĉitih drţava je velika. U organizacionom pogledu izmeĊu evropskih drţava po stoje primetne razlike. Zahtevi koje postavlja mornarica sliĉni su zahtevima oruţanih snaga: ljudstvo, novac, topovi, municija, hrana i oprema. Kontrola drţave postaje sve naglašenija. Porast pomorskih snaga nije ravnomeran i stalan. Kontinentalne drţa ve nastoje da smanje izdatke za mornaricu kad god je to moguće. Pored finansijskih postoje i drugi razlozi: traţe se posebna zna nja i iskustva. Pošto ţivot na moru nema posebnu privlaĉnost, primenjuje se prinuda. U Engleskoj komandanti ratnih brodova primenjuju sistem „prinudnih grupa“ (press-gang). To je grubo prisiljavanje mornara sakupljenih po luĉkim krĉmama, javnim kućama i zatvorima da sluţe u mornarici. U Nizozemskoj se pri menjuje sistem poznat kao embargo po kome trgovaĉki brodovi u luci daju odredeni broj mornara za sluţbu na ratnim brodovi ma. Njegova primena izaziva sukobe pošto oduzima mornare sa trgovaĉkih brodova. U Francuskoj postoji drukĉiji sistem. U svakom primorskom gradu postoji registar mornara koji su po deljeni u kategorije za sluţbu u ratnoj i trgovaĉkoj mornarici. Ia ko teoretski humaniji i pravedniji, sistem izaziva otpor zbog naĉina primene. Brodogradnja i odrţavanje brodova zahtevaju veću organi zaciju i bolju tehniĉku opremljenost. To zahteva stalni nadzor drţave. Izgradnja velikih ratnih i trgovaĉkih flota u Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj zahteva velike koliĉine raznovrsnog materijala, pre svega drveta. Glavni izvori snabdevanja su Bal tik i Rusija, odakle se dovozi drvo, katran, smola, konoplja, lan i drugo. Uvoz tih dobara zahteva posebne politiĉke i diplomat ske napore. Krajem veka ameriĉka grada sve više se koristi u engleskim brodogradilištima. Nabavka grade i izgradnja brodova predstavljaju velika finansijska opterećenja za drţavu. Cena odrţavar.ja mornarice je daleko veća nego za izdrţavanje suvozemne vojske. To objašnjava promene u veliĉini ratnih flota. Poĉetkom veka Nizoze mska odrţava veliku ratnu flotu: za vreme primirja sa Španijom izmeĊu 1609. i 1621. odrţava se flota na istom stup nju. U vreme ratova sa Engleskom ulaţe posebne napore, što na nosi velike gubitke njenoj trgovaĉkoj mornarici. Do kraja veka Nizozemska gubi svoje mesto vodeće pomorske sile. Iako uţiva velike prednosti nad ostalim zemljama (najrazvijenija brodo gradnja, kontrola nad trgovinom sirovina, pomorski kadar) po

176

stoje primetne slabosti. Uprava nad mornaricom podeljena je na pet admiraliteta, što se pokazuje kao slabost u vreme rata sa Francuskom. Prihodi gradava se smanjuju pa se gradi manji broj novih brodova. Staleţi Holandije imaju potpunu kontrolu nad troškovima za ratnu flotu. Krajem veka njena mornarica opada. Razvitak francuske mornarice je neujednaĉen tokom veka. U poĉetku Francuska ne raspolaţe ratnom flotom. Kolber poĉi nje sa gradnjom moderne mornarice. Gradi dokove i luke, brodo vi i delovi za njih grade se u Francuskoj, a ne u Nizozemskoj kao do tada. On pruţa pomorstvu sve olakšice. Za to vreme Francu ska hvata korak sa Engleskom i Nizozemskom u pogledu taktike i discipline, stvaraju se oficirski kadar i regrutni sistem. Kolber predsedava Pomorskom savetu koji upravlja svim poslovima. Kapetani na moru i u lukama podvrgavaju se stalnom nadzoru. Pred kraj Kolberovog ţivota (1683) francuska flota ima 120 rat nih brodova sa 50 i više topova. U suštini, francuska ratna mor narica je veštaĉka tvorevina, više vojno orude a manje rezultat sklonosti stanovništva ka moru. Pomorske operacije uvek se pot ĉinjavaju vojnim ambicijama francuskih kraljeva. To objašnjava zašto se ne nastavlja Kolberova politika. Francuska flota doţiv ljava poraz u bici kod La Hoga (1692), ĉime se okonĉavaju nade da će ostvariti nadmoćnost na morima. U ratu za špansko nasle Ċe ona ne izlazi na more. Engleska mornarica prolazi kroz sliĉne krize. Za vladavine Dţemsa I (1603-1625) engleska flota skoro ne postoji, a brodovi iz vremena Elizabete trunu u lukama. Ĉarls I (1625-1649) zavodi poseban porez - brodski novac - kojim obezbeĊuje sredstva za izgradnju jedne eskadre, ali unutrašnji nemiri prekidaju ostva renje plana. Brz uspon engleske mornarice poĉinje za vreme Kromvela, kad na njeno ĉelo dolazi Robert Blejk. U vreme re stauracije (1660) engleska flota ima pet ratnih brodova od 1000 tona. Dţems II (1660-1685) posvećuje veliku paţnju mornarici i stvara mornariĉku komoru koja kontroliše gradnju i delatnost brodova. Posledica toga je da 1688. Engleska ima 59 ratnih brodova preko 1000 tona i više. U ratovima od 1665. do 1713. ratna mornarica se nalazi u stalnom usponu. Koristeći svoj pri vredni potencijal i organizaciju, Engleska uspeva da do kraja ve ka raspolaţe trećinom tonaţe svih ratnih brodova u svetu. Drugu trećinu poseduju Nizozemska i Francuska zajedno, a ostatak pripada drugim zemljama (Španija, Portugalija, Rusija, Danska. Svedska). Portugalska mornarica ne uĉestvuje u evropskim sukobima i odrţava trgovinu sa kolonijama; flote baltiĉkih drţava su male i odrţavaju lokalne linije saobraćaja i povremeno se su kobljavaju. Krajem veka ruska flota stiĉe dominantan poloţaj na Baltiku. Bitke na morima ne dovode do krupnih promena u odnosu snaga. Pomorske bitke su retke; blokade i bombardovanja dono se ograniĉene, lokalne uspehe. Operacije flota ĉesto dovode do uklanjanja blokada i pritisaka drugih snaga: De Vit uklanja

177

francusko uplitanje u nizozemsku trgovinu blokadom francu skih obala (1657-8). Pomorske snage imaju više uspeha u malim morima. Zbog trgovine Sredozemlje ima veliki znaĉaj za sve evropske drţave, koje njegovu odbranu prepuštaju uglavnom Veneciji. Kandijski rat (1645-1669) pokazuje koliko snaţnu flotu ima jedna mala drţava. Za to vreme Francuska, Engleska i Nizo zemska preuzimaju mletaĉku trgovinu na Sredozemlju. Nagli uspon mornarice rezultat je porasta bogatstva i drţavne moći. Pomorska organizacija, strategija, gradnja i takti ka dobijaju poĉetkom XVIII veka nove oblike. Mornarica pred stavlja instituciju koja ĉini sastavni deo sistema odnosa snaga izmedu velikih sila.

178

IV

POBUNE I USTANCI

Tokom veka Evropu potresaju pobune, ustanci, otpor vla stima i drţavi. Ratne prilike, razvitak politiĉke misli i filozofskih pogleda na ĉovekova prava i ulogu drţava i politiĉkih institucija, s jedne, i glad, epidemije zaraznih bolesti i druge elementarne katastrofe, s druge strane, doprinose stvaranju buntovnih stanja i raspoloţenja širom Evrope i oruţanog otpora. Sa izuzetkom cr kve, svi slojevi evropskog društva diţu pobune - krupno plem stvo, dţentrija, gradani, gradska sirotinja i seljaci. Oni su u stanju stalne pobune. To se objašnjava njihovim teškim ekonom skim i društvenim poloţajem i ĉinjenicom da nemaju nikakvog udela u politiĉkom ţivotu. Jaĉanje centralne vlasti i birokratije, veća efikasnost i finansijska i druga opterećenja stanovništva izazivaju otpor i pobune na svim stranama. Sredinom veka Evropa doţivljava najznaĉajnije i najbroj nije pobune - graĊanski rat u Engleskoj, zbacivanje španske vla sti u Portugaliji, neuspeli ustanci u Kataloniji, Napulju i Siciliji, uklanjanje oranţista u Nizozemskoj, Fronda u Francuskoj, usta nak kozaka u Ukrajini. Oni ne izbijaju sluĉajno, iako se ne mogu smatrat.i delovima jedinstvenog pokreta. Pobune i ustanci u dru-goj polovini veka nemaju onakav obim i snagu kakvu imaju oni u prvoj polovini. Drţave i njihove armije su snaţnije i efikasnije kontrolišu svoje podanike i onemogućavaju svaki otpor. To po kazuje da je apsolutistiĉka monarhija stekla novu snagu. Osobenost pobuna i ustanaka je da oni poĉinju pokretima najniţih ili najviših slojeva društva - seljaci, zanatlije, gradska sirotinja, feudalci. Krupno plemstvo se stalno suprotstavlja kra ljevskoj vlasti koja neprekidno teţi da umanji njegova prava; oni su najveća pretnja reda i mira u zemlji, a njihovi dvorovi su sre dišta stalnih zavera, koje mogu da se pretvore u šire sukobe. Od lazak krupnih magnata sa dvora predstavlja znak za opasnost, pošto je njihova vlast u provinciji izuzetno velika, a mogućnost kontrole nad njima ograniĉena. Ţa vladavine Luja XIII i malo letstva Luja XIV Francuska je stalno na ivici graĊanskog rata. Unutrašnji neredi u Rusiji i drţanje plemstva do 1613. otkrivaju sve opasnosti takvih stanja. U graĊanskom ratu u Engleskoj pri metni su elementi feudalne pobune u Škotskoj. Vera ĉesto znaĉi snaţan podsticaj za pobunu: ako ništa drugo, ona moţe da ujedini sve društvene slojeve, od vojvode do gradskog siromaha ili seljaka. Hugenoti, staroverci, katolici u Ir skoj, puritanci i protestanti unose u svoje zahteve mnoge dru štvene i politiĉke proteste i ciljeve.

179

Lokalni obziri i razlozi su snaţan podsticaj za pobunu. Os vojeni gradovi i oblasti, veći ili manji, od Urala do Atlantika, bore se za šira trgovaĉka, zakonodavna i administrativna pra va i slobode; ĉesto se sukobljavaju sa okolnim feudalcima. Ekonomski razlozi i pritisak najĉešće dovode do oruţanog otpo ra. Najrasprostranjeniji uzrok pobuna i ustanaka je opore zivanje. Nameti u Engleskoj, fiskalni izumi Mazarena, „voć ni porez“ u Napulju su najpoznatiji primeri. Poreska opte rećenja su nejednako rasporedena. To izaziva otpor društve nih kategorija koje plaćaju poreze protiv drţave i onih koji su od njih izuzeti. Postoje razliĉita objašnjenja uzroka nemira i pobuna u XVII veku. Najsavremenije je mišljenje H. R. Trevor-Ropera, po znatog engleskog istoriĉara. U ĉlanku pod naslovom Opšta kriza u XVII veku, Trevor-Roper istiĉe da XVII vek predstavlja eru re volucija u Evropi. On analizira pobune i pokrete u Engleskoj, Francuskoj. Nizozemskoj, Španiji i Napulju i, uzimajući u obzir lokalne osobenosti svake zemlje, zakljuĉuje da meĊu njima po stoji odredena sliĉnost. Za razliku od tradicionalnih objašnjenja uzroka pobuna verskim razlozima, Trevor-Roper ukazuje na su kobe izmedu dvora i zemlje, drţave i društva. On identifikuje no sioce sukoba. Dvor oliĉava birokratija kraljevski sluţbenici, administratori, funkcioneri, svi koji zavise od kralja za svoje imenovanje, zaštitu i finansijsku podršku. Pored toga, veliĉina i rashodi za izdrţavanje birokratije prevazilaze finansijsku spo sobnost zemlje u vreme tridesetogodišnjeg rata i kasnije. Otud nastaje oštar sukob izmedu dvora i zemlje. Pošto Evropa prolazi kroz period krize krajem XVI i poĉetkom XVII veka zbog sma njenja priliva plemenitih metala i proizvodnje, vladari i birokra tija moraju da pristupe oštrijem oporezivanju. Drţava i vladar se optuţuju za rasipništvo i neefikasnost od koje trpe svi slojevi društva. Otud zemljoposednik moţe da bude saveznik sa selja kom. Medu drţavama postoje razlike, od Španije i Napulja, u najteţem, do Nizozemske, u najblaţem vidu. Istoriĉari raznih zemalja (Munije, Eliot) iznose primedbe na tvrdnje Trevor-Ropera u pogledu širokih generalizacija. Ideja o ”opštoj krizi“ je prihvatljiva, iako svaka zemlja ima svoje spe cifiĉnosti koje imaju razliĉitu teţinu (crkva u Španiji). Osnovni prigovor na tvrdnju Trevor-Ropera ostaje da su 1640-1650. je dinstvene utoliko što tada nastaju najznaĉajniije promene. Pro mene se odvijaju tokom ĉitavog veka. Pobune u zapadnoj Evropi. - Pobune u Francuskoj, na selu i gradovima nose konzervativno obeleţje. One teţe oĉuvanju po stojećih prava i privilegija, zaštite lokalnih interesa. Provincij sko plemstvo, kraljevi ĉinovnici, zanatlije i seljaci izraţavaju svoje nezadovoljstvo opštom ekonomskom krizom i velikim po većanjem kraljevskih poreza i nameta. Razlozi su mnogobrojni: cena hrane, smeštaj trupa po selima, povećanje poreskih obave za, kvarenje novca, rušenje tvrĊava, postupci poreskih ĉinovnika

180

i nepravedna procena poreza su najvaţniji. Najveći broj pobuna izbija u razdoblju od 1630-1660, kad apsolutistiĉka drţava dobi ja svoje oblike. Taj prelazni period, praćen ratovima i drugim nedaćama, izaziva najteţe patnje. Protest dobija izraz u lokal nim demonstracijama i kršenju javnog reda, koji ostaju nekaţ njeni i ponekad dovode do ustupaka vlasti. RĊave ţetve (1626-28) dovode do naglog porasta cena hra ne; glad i kuga izazivaju nemire 1630-1632. U prvoj polovini ve ka ustanci seljaka izbijaju skoro svake godine. Nemiri i pobune upravljaju se protiv grupa ili pojedinaca koji vode poslove u gra du ili pokrajinskih sudova koji nadziru finansijske i pravne po shve. Pobune zbog cena hleba su ĉesta pojava i one odrţavaju ravnoteţu izmeĊu interesa mase i lokalne administracije. Njiho va zajedniĉka akcija ĉesto donosi rezultate u obliku niţih cena hrane i urednijeg snabdevanja. Povod za nemire i sukobe pred stavlja kretanje trupa koje ostavljaju iza sebe pustoš i koje sa vremenici opisuju kao „kugu koja će uništiti ovu drţavu“. Voj nik se smatra strancem i neprijateljem i sa njim se postupa kao takvim. Pobune najviše izbijaju zbog stalnog porasta poreskih oba veza. Najveće pobune, ĉije ugušenje zahteva vojnu intervenciju, izbijaju u agrarnim oblastima. U njima nema dokaza o sukobima izmeĊu zemljoposednika i zakupaca. Seljaĉke pobune, upravlje ne protiv sakupljaĉa poreza, dostiţu vrhunac u napadu seljaka na gradove, u kojima se sklanjaju sakupljaĉi gabele; povremeno seljake pomaţe gradska sirotinja. Burţoazija nastoji da spreĉi ulazak seljaka u gradove. Pobune protiv sakupljaĉa poreza, advokata i sudija smatraju se protestom protiv drţavne vlasti. Poĉet,ak rata sa Španijom (1635) dovodi do izbijanja pobuna svakog proleća; one prestaju u vreme ţetve. Istiĉe se parola „Ţi veo kralj bez taja“. Seljaĉke skupštine istiĉu svoju odancst vlada ru, traţe smanjenje poreskih obaveza i veruju da će ih kralj spasti izrabljivaĉa. Pobune su lokalne< kratkotrajne i vojska lako izlazi na kraj sa njima. Izbijaju mahom u jugozapadnoj Francuskoj, gde su snaţna hugenotska središta. Sl ĉno je i u Normandiji, što po kazuje da dva regiona snose nesrazmerno veliki poreski teret. Vlada u Parizu ne interveniše odluĉno protiv pobunjenika, iako slanje trupa donosi povremene uspehe. U proleće 1636. dolazi do napada na sakupljaĉe poreza u Limozinu, Poatjeu, Gaskonji i Pe rigoru. Pobune se završavaju obećanjen: vlasti cia će smanjiti po reze i saslušati ţalbe pobunjenika. Po? unjenici u Perigoru (1637) imaju redovnu vojniĉku organizac;iu. a komandant seljaĉke voj ske je lokalni plemić. Dve godine hasnije (1639j izbija jedna od najvećih pobuna u Normandiji. Njeni uzroci su više uzastopnih loših ţetvi, kuga i porezi koji ujedinjuju selo i grad; prisustvo voj ske u kućama podstiĉe otpor; seljaci ubijaju sakupljaĉe poreza i uništavaju poreske knjige. U jesen seljaĉka armija ima 20.000 vojnika, što navodi vladu u Parizu da uputi trupe i skrši pobunu. Zbog velikog povećanja poreza tridesetih godina i njegovog neplaćanja, javlja se potreba prinudne naplate. Oduzimanje doba

181

ra i stoke, obaveza ĉitavog sela da plati porez za pojedinca i slanje trupa imaju za cilj da zastraše seljaka. Novac se uzima silom. LO-kalno plemstvo podstiĉc seljake na otpor sakupljaĉima. To je raši rena pojava u jugozapadnoj Francuskoj i Normandiji. Oni se po stavljaju više kao zaštitnici, a manje kao protivnici kraljevske vlasti. Ponekad uĉestvuju u gušer.ju lokalnih pobuna, što slabi njihov uticaj u lokalnim sredinama. Od šezdesetih godina seljaci su neprijateljski raspoloţeni prema lokalnom plemstvu. Slablje nje uticaja lokalnog plemstva dovodi do jaĉanja kraljevske vlasti. Pored agrarnih, pobune izbijaju i u gradovima. Njihov broj je znaĉajan, iako su razlozi drukĉiji nego na sel.u. Burţoazija na stoji da spreĉi ujedinjenje pobunjenika u gradu i seljaka. Grada ne interesuju indirektni porezi (aides), a ne taj, pa zato slede drukĉiji postupak. Agitatori podstiĉu nemir u gradu protiv po reznika, iako vodeći gradani vode raĉuna da otpor ne bude suviše dug i oštar. Posle povlaĉenja poreznika, otpoĉinju prego vori u kojima se traţi smanjenje ili ukidanje poreza. Uzdrţanost zahteva se objašnjava uverenjem da se mogu postići ograniĉeni uspesi. Ipak, dolazi do oruţanih pobuna u gradovima koji potre saju zemlju. Ustanci su ĉesti i izbijaju u Lionu (1623, 1629, 1633, 1644), Ruanu (1634, 1642), Bordou (1635, 1675), Agenu (1635), Mulinu (1640), Monpelijeu (1645) i Obenu (1670). Upravljeni su protiv poreskih nameta i pokazuju kakve opasnosti donosi sukob izmedu sirotinje i gradana. U vreme Fronde dolazi do novih nereda i slabljenja kra ljevske vlasti. Prekid u funkcionisanju redovne vlasti u Parizu podstiĉe nove, obimnije pobune u gradovima i provincijama. Zemljoposednici i poreznici su oliĉenje davola, a Mazaren vladi ne tiranije. Najozbiljniji nemiri izbijaju u Provansi, Gajeni i Normandiji, gde guverneri, parlamenti i gradovi sakupljaju tru pe i izbijaju oruţani sukobi. Pokušaji guvernera Provanse da oslabi Parlament u Eksu dovode do lokalnog rata koji traje od 1649-1652. Sliĉno je u Bordou, gde dolazi do sukoba izmedu pri stalica i protivnika guvernera. Takvo stanje onemogućava sa kupljanje poreza, a pokreti trupa dovode do velikih razaranja u zemlji. Upravo tih godina ţetve su slabe, cene ţitarica visoke, a prisustvo kuge vidljivo. Nemiri i pobune se pojaĉavaju širom zemlje i zaoštravaju socijalne sukobe, koje pojedinci pokušavaju da koriste za svoje politiĉke ciljeve. Stupanje na vlast Luja XIV (1661) dovodi do umirenja plemstva i jaĉanja drţavne vlasti. Menja se i priroda pobuna u gradovima i selima. U provincijama Artoa i Burbone pobune iz bijaju 1662. zbog visokih cena i poreza. Kralj se oštro obraĉuna va sa pobunjenicima: nekoliko stotina seljaka je poslato na gali je, a sliĉno se dogada i sa pobunjenicima u Pirinejima nekoliko godina kasnije. Pobune izbijaju na jugu zemlje (1664-66). Ratovi protiv Nizozemske sedamdesetih godina izazivaju novo poveća nje poreskih i vojnih obaveza. Pobuna izbija u Bretanji (1675). Pritisak krupnog plemstva i siromaštvo naroda stalni su izvor nemira i pobuna. Vode pobune koriste seljaĉku miliciju kao oru

182

de u borbama protiv kraljevskih trupa. U Bordou izbija pobuna 1675. protiv ţigosane hartije i drugih nameta. Kraljevske trupe guše pobune u Bretanji i Bordou. Vlada sprovodi smrtne presude i šalje deset hiljada vojnika u provinciju. Bordo gubi poreske privilegije od pola miliona livri godišnje i mora da izdrţava pre ko zime 18 pukova. Do kraja veka nema pobuna većih razmera. Kralj raspolaţe snagom da nametne takve kazne, da ukloni sluţ benike sa svojih poloţaja i umiri pobune niţeg plemstva. Otpor seljaka protiv poreza i njegovih sakupljaĉa, plem stva i njihovih oruţanih pratnji izbija u Napulju. Zbog nameta na hranu - „voćnog poreza“ - protiv španskog vicekralja 1647. bune se i seljaci i gradovi. Na ĉelu ustanika nalazi se ribar Masa nijelo. Ustanici traţe od kralja pomoć i zaštitu, ţele da postanu podanici krune, ĉime će se garantovati njihova posebnost i lokal na prava. Zahtev kraljevskoj vlasti daje pokretu stvarnu snagu i ujedinjuje seljake i gradene u otporu plemstvu. Uloga seljaka u pobuni dovodi u pitanje ishod ustanka; krajem 1647. proglašava se republika, ali španske trupe guše ustanak u proleće 1648. Vi cekralj povlaĉi sve olakšice. Naredne godine izbija ustanak na Siciliji, ali ga trupe brzo ugušuju. Desetak godina ranije (1637) izbija pobuna seljaka u Portugaliji protiv preteranih poreza. Pobuna u Irskoj 1641. ima verski karakter, ali i druge sadr ţaje. To je izraz otpora protiv tudinske vlasti i nacionalnog izrabljivanja, protest većine protiv pritiska manjine. Pobuna izbija u novembru i postepeno uzima sve više maha. Vodi po bune su zemljoposednici, lišeni zemlje, ugledne porodice lišene vlasti, sveštenici i monasi. Ustanak je u tesnoj vezi sa politikom evropskih katoliĉkih drţava, a istovremeno je jedan od uzroka gradanskog rata. Ponekad je teško razluĉiti ko je za pobunu, a ko protiv nje. Neki ĉak tvrde da je pobuna proizvod mašte pojedinaca. Za mnoge koji posmatraju zbivanja sa strane izgleda da Ir ska ima više veze sa Evropom, a manje sa Engleskom. Istovreme no, širom Evrope se govori da Irce treba spasavati od Engleza. Dok pojedini Irci (O'Mor, O'Nejl) govore o pobuni, oni stalno po smatraju zbivanja u Engleskoj. Veruje se da će „Dugi parla ment“ uništiti katoliĉanstvo, a istovremeno Ĉarls II ţeli da obno vi irsku armiju i stekne kontrolu nad Dablinom. U leto 1641. stvara se plan za pobunu u Alsteru; istovreme no ustanici ţele da izvrše prevrat u Dablinu i preuzmu vlast. Po što vode nemaju uspeha u tome i moraju da beţe iz zemlje, pobu njenici ostaju bez voda i oruţja koje oĉekuju. Pokret seljaka razvija se veoma sporo. Poĉinju paljevina i pljaĉka. Sudari izme du redovne armije i pobunjenih seljaka dovode do raspirivanja borbe. Broj mrtvih se procenjuje razliĉito. Tvrdi se da je cilj po bunjenika da proteraju Engleze sa zemlje i iz domova koji su ra nije pripadali Ircima. Mali broj seljaka zna da voĊi pobune za htevaju obnovu katoliĉanstva i povratak oduzete zemlje. Ĉarls II zahteva da se pobuna uguši i zavede mir u Irskoj.

183

Pobune u srednjoj i istočnoj Evropi. - Habsburška drţava i okolne zemlje prolaze kroz sliĉne krize. Motivi i razlozi pobuna su sliĉni, iako ima i drugih. Pobuna u Ĉeškoj 1618. prouzrokuje dugotrajni rat koji ima dalekoseţne ekonomske, socijalne i ver ske posledice. Kasnije, prisustvo trupa u Ĉeškoj i pojaĉana fe udalna eksploatacija i pritisci dovode do seljaĉkih obuna (1652, 1668, 1673). Mnogo oštrija kriza izbija 1680. kad Ĉeškom i okol nim zemljama (Austrija, Ugarska) haraju glad i kuga. Oko 30.000 ţitelja Praga umire od kuge. Ĉeški seljaci podnose petici ju Leopoldu i traţe njegovu pomoć, koju on prihvata. Širenje po kreta dovodi do otpora plemstva protiv kraljevskog uplitanja u njihova lokalna prava. Sudovi donose odluku kojo.n se ukidaju sve privilegije i slobode koje seljaštvo uţiva pre 1618. Posledica je oruţani ustanak u severnoj i zapadnoj Ĉeškoj, gde seljaci usta ju na oruţje protiv plemića. Izbija sukob izmedu naoruţanih se ljaka i carskih trupa u kojima gine nekoliko stotina ljudi. Posle ugušenja pobune dolazi do mnogih sudenja i vešanja pobunje niĉkih voda. Leopold objavljuje Radni patent kojim se potvrĊuju feudalna prava uvedena posle 1620, iako se govori o nehumanim postupcima feudalaca. Patent odreĊuje da seljak ima obavezu da tri dana nedeljno radi za feudalca. To privremeno smiruje duho ve, iako se Patent svugde ne provodi. U vreme tridesetogodišnjeg rata dolazi do mnogih lokalnih pobuna. U gornjoj Austriji izbija veliki ustanak seljaka 1626. Maksimilijan Bavarski iskorenjuje protestantizam, što izaziva otpor. Na ĉelu seljaka nalazi se Stefan Fadinger, koji komanduje velikom armijom. Sliĉne pobune izbijaju u Sleziji i Moravskoj. Zbog pada Regensburga u ruke vojvode Bernarda od Saks -Vajmara izbija veliki ustanak bavarskih seljaka 1633. Pobuna je podstaknuta nizom loših ţetvi i nesnosnom pljaĉkom zaraće nih vojski. Nekoliko godina kasnije izbija dugotrajna seljaĉka pobuna u Švajcarskoj, koja traje od 1646. do 1653. Posle njenog smirivanja vlada trajan mir. Posle zakljuĉenja Vestfalskog mira izbijaju mnogi nemiri i pobune u Ugarskoj. Ugarsko plemstvo kao „predzide hrišćan stva“ zahteva od habsburških vladara veću zaštitu i privilegije od ostalih delova Carstva. Posebno se traţi da car podrţi zahtev da se seljaci pretvore u kmetove i tako obezbede veći prihodi sa njihovih poseda. Beĉ zauzima neodreĊen stav. Posle pobede nad Turcima kod Sv. Gotharda (1664), ugovorom u Vašvaru Turska zadrţava prava koja je imala do tada. To izaziva neraspoloţenje ugarskog plemstva, koje Habsburgovcima sve manje veruje. U toku narednih godina sklapa se niz zavera, a njihovi organizatori se obraćaju za pomoć Francuzima i Turcima. Pobuna je otkri vena 1670, a njeni vodi, medu kojima se nalaze Zrinjski i Fran kopani, beţe iz zemlje ili gube glave. Carska vojska ulazi u Ugarsku, nameću se teški porezi i poĉinje progon protestanata. Nekoliko godina kasnije priprema se nova pobuna; nju podstiĉu rdave ţetve, glad i kuga (1678). Izbeglice iz Ugarske prelaze u

184

Erdelj i tu nalaze svog vodu u erdeljskom vojvodi Imre Tekeliji. On stvara armiju od seljaka, posednika i graĊana, koja upada u Okolne zemlje - Slovaĉku, Moravsku i Šleziju. Veliki deo Ugar ske pada pod njihovu vlast, oni kuju novac i primaju izaslanika francuskog kralja. U ţelji da skrši vlast Tekelija, Leopold obeća va ugarskim staleţima široke „slobode“. To je ravno predaji (1681). Naredne godine Tekeli postiţe sporazum sa Turcima o zajedniĉkoj akciji protiv carskih snaga u Ugarskoj, ali poĉetak beĉkog rata (1683-1699) oznaĉava kraj pobune. Istoĉna Evropa nije pošteĊena ustanaka i pobuna, od kojih su neke dugotrajne. Pobune u zapadnoj Evropi izgledaju male i lokalne u poreĊenju sa veliĉinom, strahotama i snagom pobuna koje izbijaju na istoku Evrope. Stalni potencijalni elemenat po buna koje zahvataju široka prostranstva Rusije i Poljske su ko zaci. Odmetništvo i hajduĉija su znaĉajan vid otpora centralnoj vlasti. Seljak na istoku nema mnogo izgleda da poboljša svoj po loţaj mirnim putem. To moţe da ostvari samo politiĉkim i oruţa nim akcijama. Period nereda u Rusiji ispunjen je mnogim agrar nim i urbanim pobunama, koje podstiĉu razne politiĉke grupe, iako nisu uvek u stanju da ih kontrolišu. Veliki seljaĉki ustanak izbija 1606. u Ukrajini, odakle se širi na sever i istok. On je reak cija na uverenje da vlast u Moskvi preuzimaju bojari i korišćenje imena „samozvanca“ Dimitrija. Na ĉelu ustanika je Ivan Bolot njikov, koji oko sebe okuplja raznorodne sledbenike: kmetove, slobodne seljake, robove, dezertere, kozake i graĊane. Pojedini lokalni plemići staju na njegovu stranu u ţelji da uklone vlast i samovolju bojara. Bolotnjikov ima radikalni program: uništenje svih bogatih ljudi u zemlji, oduzimanje njihovih imanja, ukida nje svih ograniĉenja i poreza. Bolotnjikov istiĉe svoju odanost „pravom caru“, od koga se oĉekuje da vlada pravedno nad selja cima. Ustanici veruju da će povratiti ranije slobode i uništiti sve one koji ih ugroţavaju. Bolotnjikov stvara svoj dvor, jednako raskošan kao i carski. Njegova vojska doţivljava poraz pred Moskvom, posle koga se carska vojska brzo obraĉunava sa selja cima. Krajem godine ustanak je ugušen, a Bolotnjikov beţi. U narednim godinama, pobune i lokalni ustanci su normal na pojava u Rusiji. Gomile odbeglih seljaka, kozaka i Tatara ha raju zemljom, pale i uništavaju sve pred sobom (1612). Posle iz bora Mihaila Romanova za cara (1613) zavodi se red i mir, uvode novi porezi, seljaci i gradovi gube svoja prava, a zemljoposednici imaju potpunu vlast u svojim rukama. To pogoršava poloţaj naj širih slojeva stanovništva, koje ţivi u krajnjoj bedi. Beţanje se ljaka sa feudalnih imanja postaje svakodnevna pojava; feudalci zahtevaju od drţave donošenje zakona kojim bi seljake prinudno vraćali svojim gospodarima (1641). To doprinosi stvaranju at mosfere za oruţane pobune krajem ĉetrdesetih godina. Drugi razlog su odnosi izmeĊu Rusije i Poljske. Neprekidni ratovi izmeĊu Rusije i Poljske postepeno slabe snagu poljske drţave. Poljska sve vreme pokušava da kozake u

185

Ukrajini stavi pod svoju vlast i ukine njihove autonomije. To iza ziva veliko nezadovoljstvo kozaka, koji nastoje da prošire svoja politiĉka i društvena prava unutar poljske drţave. Posle stvaranja pravoslavne episkopije u Kijevu (1620), sukob izmeĊu kozaka i Poljaka dobija i versko obeleţje, pošto se pravoslavni su protstavljaju unijatima i katolicima. Sve do 1648. Poljska uspe va da uguši pobune kozaka i umanji njihova prava i slobode. Te godine izbija veliki kozaĉki ustanak u Zaporoţju pod voĊstvom Bogdana Hmeljnickog, plemića iz Ĉigirina. On okuplja veliku vojsku, nanosi poraze Poljacima i privlaĉi nove sledbenike. Od kozaka stvara modernu vojsku, iako ne uspeva da kontroliše se ljaĉke mase. Mir u Zborovu (1649) znaĉi pobedu Hmeljnickog. Poljska prihvata njegove zahteve: broj „registrovanih“ kozaka se povećava sa 6.000 na 40.000, poljske trupe se povlaĉe iz „Male Rusije“, ukida se crkvena unija i proteruju se jezuiti i Jevreji. Poljska crkva se suprotstavlja zahtevu, pa se ugovor ne sprovodi u ţivot. Već 1649. Hmeljnicki poĉinje pregovore sa Rusijom u nadi da od nje dobije pomoć u svojoj borbi protiv Poljaka. Kozaci su vatreni pravoslavci, oĉekuju deobu katoliĉkih zemalja i slobode za sebe. Ruski drţavnici oklevaju da prihvate kozaĉke zahteve u ţelji da izbegnu otvoreni sukob sa Poljskom. Porazi kozaka nala ţu promenu ruske politike, jer bi to dovelo do njihovog potĉinja vanja Poljskoj ili Turskoj. Zemski sabor odluĉuje (1653) da uzme kozake pod zaštitu cara. Naredne godine kozaĉka Rada prihvata predlog o ujedinjenju sa Rusijom. Kozaci dobijaju pravo da bira ju svoje hetmane, zadrţavaju imovinska i sudska prava, podele zemlje koje pripadaju katoliĉkoj crkvi i plemstvu i povećaju broj registrovanih kozaka na 60.000. Pobuna zaparoških kozaka je izraz nezadovoljstva agrar nih slojeva. Sledbenici Hmeljnickog doţivljavaju pobunu kao potpuno osloboĊenje i uništavaju sve što ih podseća na ranije stanje. Hmeljnicki upravlja Ukrajinom kao kralj. On pokazuje pretenzije da postane vladar, što dovodi do slabljenja podrške koju uţiva meĊu kozacima. On vlada Ukrajinom do 1657. a posle njegove smrti novi hetman Ivan Vigovski nastoji da kozake vrati pod vlast Poljske. U tome ne uspeva, pa kozaci ostaju lojalni Rusiji. Nekoliko godina posle smrti hetmana Hmeljnickog izbijaju novi neredi u Rusiji. Vlada ih podstiĉe kvarenjem srebrenog nov ca, što dovodi 1662. do pobune u Moskvi. Vlada guši pobunu u krvi, ali se situacija ne smiruje. Primena zakona o vezivanju se ljaka za zemlju (1649) izaziva nemire meĊu seljacima. Oni beţe u pograniĉne oblasti, pre svega u oblast Dona. Tamo izbija nov veliki ustanak pod voĊstvom legendarnog Stenjke Razina. On je ataman i poseduje izvanrednu moć, tako da ga sledbenici sma traju spasiocem. Oni ukljuĉuju kmetove, odbegle seljake, vojnike iz raznih vojski, gradsku sirotinju, osiromašene zemljoposednike i druge. Razin postaje oslobodilac koji ĉini ĉuda, samozvani car koji teţi da sa prestola ukloni samozvane uzurpatore, obi

186

ĉan ĉovek koji ţeli da ţivi medu seljacima i sluţi Boga i cara. Razin se zalaţe za socijalnu revoluciju, što dovodi do rasce pa izmeĊu njegovih sledbenika i kozaka. Razin otvoreno uka zuje ko su neprijatelji naroda: vladini ĉinovnici, ali ne i car, sveštenstvo i bogati. Dobri ljudi treba da se pobune, ubijaju one koji ih izrabljuju. Ĉitava Rusija postaje scena velikih uni štavanja i razaranja. Razin i njegovi sledbenici kreću 1668. preko Volge do Kaspijskog mora i napadaju persijske poloţaje na njegovim jugozapadnim obalama. Dve godine kasnije, Ra zin se uĉvršćuje u Astrahanu, odakle kreće ka Moskvi. To izaziva uznemirenost, pošto Razin odbacuje svaku vlast, okuplja nove pristalice i širi strah na velikim prostranstvima od Volge do Niţnjeg Novgoroda i dalje. Iste godine zauzima Caricin i kreće ka Moskvi sa parolom „Na Moskvu protiv zemljoposed nika“. Gradovi ga prihvataju kao oslobodioca, seljaci se pri druţuju, dok manastiri vide u njemu spasioca staroveraca. Pada ju gradovi Saratov, Samara i drugi. Car uzaludno šalje oproštaj i upozorenja. U septembru 1670. pobunjeniĉke trupe doţivljava ju poraz kod Simbirska, a Razin beţi na Don. Kozaci ga hvataju i predaju carskim vlastima u aprilu 1671. Posle svirepog mu ĉenja na Crvenom trgu, Razin je ubijen u junu iste godine. Reakcija carske vlasti je surova: mnoga sela su spal;jena, seljaci pobijeni. To ne donosi smirenje, pošto nove pobune izbijaju na raznim stranama. Liĉnost Stenjke Razina ulazi u rusku mitologiju, a njegov uticaj i uspomena osećaju se dugo posle toga. Razinov politiĉki program ograniĉava se na zavodenje primitivne kozaĉke admini stracije u pobunjene oblasti. U njemu nema niĉeg što prevazilazi naĉela postojeće drţave. Podstaknut nevidenim siromaštvom, ustanak nosi peĉat anarhije i nazadnosti u poredenju sa auto kratijom. Zajedniĉka osobina evropskih pobuna i ustanaka jeste teţnja njihovih voda da izmene postojeće odnose u posedu zemlje i vlasti. U tome nemaju nikakvog uspeha. Materijalni i emocio nalni podsticaj odreduju drţanje svih uĉesnika buntovnih po kreta širom Evrope. Trenutni interesi razliĉitih grupa odreduju prirodu i trajanje savezništva medu njima (seljaci, gradani, plemstvo). Mnoge vode ustanka imaju ambicije da postanu vla dari. Većina ustaniĉkih programa traţi podršku i pomoć vladara protiv aristokratije i administracije. Nekad više, a drugi put ma nje jasno, programi izraţavaju uverenje da drţava ne moţe da vodi brigu i štiti iskljuĉivo interese bogatih i privilegovanih. Zbivanja u Rusiji imaju mnogo zajedniĉkog sa zbivanjima u Francuskoj u vreme Rišeljea i Mazarena.

187

V

TEORIJA I POLITIKA

Politiĉka misao i poredak uvek su prisutni i znaĉajni ĉinio ci. Razmišljanja o odnosima izmedu podanika i vladara, njiho vim duţnostima i poloţaju sreću se u delima mnogih pisaca i teo retiĉara. Pitanja pravednosti i oblika vladavine privlaĉe takoĊe njihovu paţnju, a najviše se raspravlja o mogućnostima njihove primene. Opisi ljudi i institucija su ĉesto daleko od stvarnosti. Krajem veka primetne su sklonosti ka uobliĉavanju društvenog ugovora i prirodnog prava. Razvitak politiĉke misli otkriva sukob izmeĊu drţavne vla sti i onih koji je dovode u pitanje. Većina teoretiĉara prihvata Bodenovu teoriju drţavnog suvereniteta. Ona je mešavina bo ţanskih naredbi, ideja o plemenskom jedinstvu, pravednosti i moralnosti. Potrebe trenutka i povremene krize ĉesto šire sadrţi nu suvereniteta elementima prinude i nuţde. U takvim sluĉajevi ma vlast vladara i udeo ostalih drţavnih struktura se širi, pri ĉe mu se nailazi na otpor podanika. Pojava takvih shvatanja i stavova dovodi do toga da se po litiĉkim teorijama sve manje bave sveštena lica i intelektualci, a sve više drţavnici i profesionalni politiĉari. To je najprimetnije u Francuskoj i Engleskoj. Sili, Rišelje, Kolber, Luj XIV u Francu skoj i Dţems I, lord kancelar Bekon, Kok, Selden, Lilburn, Mil ton uobliĉavaju svoje misli o monarhiji i vladaru, teorijama su vereniteta, ulozi parlamenta i drugim pitanjima. Medu njima su Grocijus, Hobs, Lok i drugi. Njihove misli i teorije su rezultat stalnih posmatranja i ţelje da se stvori nauka o politici koja se moţe meriti matematiĉkom taĉnošću. Do kraja veka u tome po stiţu pr imetan napredak. Osnovni problem koji interesuje politiĉke teoretiĉare jesu razlozi zbog kojih postoji drţava i zašto je prihvataju podanici. Tvrde da postoje tri osnovne vrednosti koje ljudi prihvataju. Prvo, slušaju boga i boţanske institucije; drugo, slušaju vladara i njegove predstavnike, drţavnog ili lokalnog karaktera; treće, slušaju zakone. Da se obezbedi poslušnost i odanost podanika, vladar mora da osigura podršku crkve i zakona. Prva sve više gubi u snazi i ugledu i postepeno gubi premoć u svetovnim pitanjima. Zakon je ĉisto profesionalni posao, ĉesto potpuno nezavisan od vlasti vladara, iako delimiĉno potiĉe iz ustanove monarhije. Skupštine staleţa i parlamenti ĉesto uspevaju da onemoguće inicijative vladara, dok sudstvo istiĉe da je jedino ono tumaĉ zakona. U cilju uĉvršćivanja supremacije nad rivalskim pretenzija ma, vladari i njihovi savetnici istiĉu da kraljevska vlast potiĉe od

188

boţanske i da kraljevi vladaju po boţanskim zakonima. Dţems I (1603-1625) razvija u svojim delima ideju o boţanskim pravima, tvrdi da kraljeve postavljaju bogovi, da oni sede na boţanskom prestolu i da jedino njemu odgovaraju. U svojoj politici Dţems I potpuno shvata svoj poloţaj i odnos prema parlamentu. U svojim Uputstvima za naslednika (1666-7) Luj XIV istiĉe staru ideju da je kralj namesnik boţji na zemlji, da se mora rukovoditi samo javnim dobrom, da vlada u skladu sa svojom savešću i da ne mo ţe da odgovara ovozemaljskom sudu. Boţanska misija predstav lja uobiĉajenu formu, dok putevi kojima on obavlja svoje duţno sti ostaju u okvirima racionalne psihologije. On ima posebne kvalitete bez obzira na svoje sposobnosti. Identifikacija izmeĊu drţava i vladara je potpuna. Teorija o boţanskom poreklu kraljevske vlasti sreće se u delima pojedinih pisaca. Robert Filmer tvrdi da je apsolutizam u skladu sa boţanskim ţeljama. Prokopoviĉ u Rusiji smatra da je boţansko pravo dokaz da narod treba da prenese svu vlast na ca ra. U mnogim propovedima se tvrdi da su Bog i kralj neodvojivi. Najistaknutiji teoretiĉar boţanskog prava je Zak Bosije, ugledni teolog, propovednik i pisac. U svom delu Politika uobliĉena na reĉima iz Svetog pisma (Politique tiree des propres paroles de l'Ecriture sainte, 1677) Bosije iznosi ideju o boţanskoj vlasti, po zivajući se na citate iz Sv. pisma. Po njegovom mišljenju vlast u drţavi potiĉe od boţanske volje i prirodne potrebe. Monarhija kao oblik vladavine najbliţa je boţanskoj nameri jer je najdalja od anarhije i najbolja je garancija za rad i mir. Monarhija je sve ta, paternalistiĉka, apsolutistiĉka i u skladu sa razumom. Uĉenje o boţanskom pravu pretvara se u boţansku obavezu. Kralj ne potpada pod udar zakona ili prinudu podanika. On mora da po štuje i zemaljske zakone, da bude primer vrline i snage. Njegove vrline treba da sluţe kao primer podanicima, a zakoni da budu pravedni. Bosijeovo delo predstavlja mešavinu teologije i razu ma, pripada ranijim vremenima kad politika i teologija idu zajedno. Ono je puno protivreĉnosti, ĉime predstavlja izraz auto riteta koji ima opravdanje u sopstvenom postojanju, u snazi drţave, u svojim dostignućima. Monarhija postaje privlaĉna po danicima kao izraz boţanske volje i ovozemaljske korisnosti. Vladar i zakon. - Odnos izmedu vladara i zakona je pred met stalnih sporova. Zakon ima razliĉita znaĉenja, što izaziva zabune i sukobe. To su odluke skupšti.na, vladara, sudova i dru gih tela; u Engleskoj veliki znaĉaj ima obiĉajno pravo (common law) nastalo tokom vekova, dok u Francuskoj i juţnoj Evropi osnovu sudskog sistema predstavlja rimsko pravo. Prirodno pra vo stiĉe veliku popularnost i donosi nove sadrţaje, bitno razliĉite od drugih. Prirodno pravo uobliĉava ponašanje ljudi i zajednice i odreduje kako ljudi treba da se ponašaju za svoje dobro. Prota gonista takvog shvatanja zakona je holandski pravnik i politiĉar Hugo Grocijus (1583-1645); to je posledica borbe protiv tiranije. Blizak politiĉkim krugovima, Grocijus smatra da prirodno pravo

189

potiĉe od Boga, ali da bi postojalo i bez njega. On odvaja naĉela na kojima postoji društvo od vere, ĉime pokazuje da Bog ne moţe da izmeni prirodno pravo. „Prirodno pravo je tako nepromenlji vo da ga ni sam Gospod ne moţe promeniti“, piše Grocijus. U praksi, prirodno pravo ne donosi mnogo novog. Covek mora da ispunjava svoje obaveze, poštuje zakone, privatno vlasništvo, drţavnu vlast. Grocijus je osnivaĉ medunarodnog prava. U svom delu O ratnom i mirnodopskom pravu (De Jure Belli ac Pacis, 1625) isti ĉe da prihvata uĉenje Seneke i Cicerona i iz njih izvlaĉi osnove medunarodnog prava. Temelji toga prava ne potiĉu iz ĉovekove zavisnosti od Boga već iz njegove suštine i mesta u prirodnom univerzumu. U delu se opisuju pravila kojima se moţe oceniti pravednost ratova i ublaţiti njihova nehumanost. Njegovo delo nema veći znaĉaj u XVII veku, ali u narednom veku doţivljava puno priznanje. U Engleskoj napori idu u drugom smeru. Edvard Kok, po znati pravnik i politiĉar, nastoji da nade naĉin za rešavanje su koba izmedu onih koji se nalaze na vlasti. Protivnik prirodnog prava i njegovih okvira, Kok traţi takvo suvereno telo koje će rešiti sporove izmedu razliĉitih interesa. Kao pristalica obiĉaj nog prava, Kok smatra da se oni mogu rešiti doslednim i dobrim zakonima. Obiĉajno pravo je za njega „potpuno savršenstvo ra zuma`' i nalazi se iznad Parlamenta, koji sve zakone moţe pro glasiti nevaţećim, ukoliko nisu u skladu sa obiĉajnim pravom. Odluĉan protivnik Dţemsa I i pristalica liĉnih sloboda, Kok upo zorava kralja da „nije upoznat sa zakonima Engleske“ ali da mo ra da ih poštuje, kao i one boţanske. Kok napada arbitrarnu moć koju vladar stiĉe i tvrdi da se apsolutne prerogative zako nodavca nalaze u Parlamentu. On se oslanja na Veliku povelju kao izvor konaĉne vlasti, iako su njene odredbe o slobodama i pravu na svojinu priliĉno neodredene. Njegov zahtev da gra dani uţivaju zaštitu zakona postaje deo profesionalne tradicije u Engleskoj. Po mišljenju mnogih teoretiĉara i zakonodavaca najveće zlo proistiĉe iz sukoba i nereda. Oni stavljaju stabilnost i kori snost ustanova na prvo mesto. Nemaĉki kalvinista Johanes Altu zijus istiĉe u svom delu Sistematski pregled politike (Politica Methodice Digesta) nadmoćnost politiĉkih institucija nad svim jedinicama društva (porodica, udruţenje). Politiĉke institucije doprinose drţavnom ugledu, a njihova vlast proistiĉe iz naroda. Altuzijus se zalaţe za prava pojedinaca, pre svega verska, koja im se ne mogu oduzeti. Njegove ideje doprinose da predstavniĉki sistem, oliĉen u skupštinama naroda i staleţa, stekne primernu popularnost. Altuzijus ne priznaje pravo na oruţanu pobunu. Vladaru se mogu suprotstaviti ustanove ili pojedinci koje na rod ovlasti. Većina pisaca i teoretiĉara XVII veka slaţe se sa Altuziju som da vlast potiĉe iz „ugovora“. Takva obaveza mora da postoji obostrano. Ideja o „ugovoru“ potiĉe iz srednjeg veka, ĉime po

190

slušnost podanika postaje moralna obaveza. Teorija ugovora ne rešava polemiku o drţavnoj moći. To proistiĉe iz maglovitosti predstave o tome ko su ugovorne strane. On moţe da bude izme du pojedinaca, kao i grupa i pojedinaca. Vladar se nalazi na vrhu drţavne piramide i njene mašinerije. Ako prekrši ugovor, vlast se moţe vratiti narodu u celini. To daje argumente u ruke onih koji se suprotstavljaju vladaru. Teorija ugovora moţe da bude obeća nje da će se vladar prikloniti odlukama većine, tj. onih koji uĉe stvuju u politiĉkom ţivotu. Teorija ugovora ne predvida da vlast ostane u rukama većine. Ona se moţe preneti na jednog ili više vladara. Treba umanjiti vaţnost ideje o primeni teorije ugovora izmedu naroda i vladara. Tomas Hobs (1588-1679) je jedan od najistaknutijih poli tiĉkih mislilaca svoga vremena. Njegovo najvaţnije delo Levija tan (1651) je deo filozofskog sistema, rezultat uverenja da se ljudski odnosi mogu izraziti geometrijskim oblicima. Razum i matematiĉki metod omogućuju objektivno posmatranje politiĉ kih zbivanja. Strast i predrasude odreĊuju razmatranja o dr ţavi, zakonima i društvu. Hobsov pesimizam i strah su osnovna naĉela sistema politiĉke filozofije u kojoj su ljudske delatnosti i ponašanja odredeni potrebom za sigurnošću i odrţanjem. Razum navodi ĉoveka da stvara drţavu. Drţava ne nastaje zbog dobronamernosti već zbog straha. Da se izbegne prirodno stanje bel lum omnium contra omnes ĉovek prihvata bezuslovno potĉinja vanje volji pojedinca. On postaje „veliki Levijatan“ i raspolaţe najvećom moći. Za Hobsa je monarhija najbolji oblik vladavine, iako odbacuje ideju o dobroj i rdavoj vladi. Drţava i suverenitet saĉinjavaju kod Hobsa celinu. Suve ren raspolaţe najširom vlašću nad drugim ljudima, ona je neo graniĉena. Suverenitet je izvor pravde, stvaralac zakona i obu hvata sve vidove privatnog ţivota. Crkva treba da obezbedi drţavi versku vlast i ona nema istinsku versku misiju. Hobsova politiĉka filozofija poĉinje i završava se sa ĉovekom koji se sa movoljno potĉinjava zaštiti svemoćne drţave. Njegovi motivi su potpuno utilitaristiĉki. Hobsova politiĉka misao predstavlja odbranu apsoluti stiĉke monarhije, ali je lišava njenog boţanskog proviĊenja. On predvida da podanici mogu da otkaţu poslušnost vladaru u od redenim sluĉajevima; kad on pokuša da podanika osudi na smrt i kad nije u stanju da ga zaštiti. Red se moţe odrţati medusobnim poverenjem, a Hobs uzima kao primer gradanski rat u Engleskoj. Podanik i vladar imaju odredene obaveze: prvi ne sme da ometa druge da uţivaju svoja prirodna prava i povredi ugovor. U pogle du obaveza vladara njegov stav je maglovit i nedosledan: obave ze zavise od drţave, jer u ratnim uslovima ništa nije nepravedno, a sila i obmana su glavne vrline. Baruh apsolutistiĉku

Spinoza (1632-1677), holandski Jevrejin, opravdava vlast, iako polazi od drukĉijih pretpostavki. Sliĉ

191

nosti shvatanja izmedu Hobsa i Spinoze su znatne. Spinoza ve ruje u racionalno objašnjenje univerzuma na naĉelima geometri je; pridaje veliki znaĉaj moći i ţelji za njom, a ljudsku prirodu vidi u pesimistiĉkom svetlu. Spinozin univerzalni sistem je tran scendentalan, u kome Bog i priroda ĉine celinu, a sve razlike u svetu prirode povezuju se u nebeskoj harmoniji. Svoje politiĉke poglede Spinoza iznosi u delu Teološko-po litiĉki traktat. Svoje poglede i shvatanja Spinoza uobliĉava u Nizozemskoj, zemlji politiĉkih sloboda i verske tolerancije. To objašnjava njegovo uverenje da direktna demokratija predstav lja najprirodniji oblik vladavine; njom Spinoza objašnjava pore klo drţave i prirodu suvereniteta. Iako politiĉka demokratija ostaje idealni cilj, ona dovodi do svemoćne drţave kakvu uobli ĉava Hobs. Njegova tvrdnja da je „pravi cilj drţave sloboda“ po javljuje se kao cilj u svim politiĉkim organizacijama. Spinozino shvatanje drţave je mešavina idealizma i skepticizma. Zbog ţelje vladara da oĉuva svoju vlast, Spinoza ne smatra monarhiju naj boljim oblikom vladavine. Nizozemska je oliĉenje otpora monarhiji, a vlast u njoj se nalazi u rukama moćne trgovaĉke klase. Ta kva napredna drţava podstiĉe razvitak kulture, pa Spinoza ve ruje da sloboda stvaralaštva u njoj ima veće mogućnosti nego u monarhiji. Tokovi unutrašnjih i spoljnih zbivanja navode Spino zu da promeni svoje prvobitno shvatanje i da tvrdi da je duţnost drţave da garantuje mir i bezbednost svojih podanika. Tako vlast pripada drţavi koja moţe da preduzme sve da je oĉuva. U tome je primetna sliĉnost sa Hobsom. Samuel Pufendorf (1632-1694), nemaĉki filozof, ţivi i stvara u drukĉijim uslovima, u periodu nastajanja apsolutistiĉ kih kneţevina posle tridesetogodišnjeg rata i uobliĉavanja njiho vih odnosa prema podanicima i Carstvu. On poznaje dela Dekar ta, Grocijusa i Hobsa, a time i prirodno pravo. U Švedskoj objavljuje svoje najvaţnije delo O prirodnom i ljudskom pravu (De jure naturae et gentium, 1672). Prouĉavanjem filozofije, istorije i matematike spajaju se racionalistiĉka i empirijska shvatanja. Pufendorf odbacuje Grocijusovu teoriju prava i Hob sovo uĉenje o potrebi samoodrţanja. On odbacuje i teoriju ugo vora. Zakon je izraz potrebe, izraz neĉeg ljudskog a ne boţan skog. Za njega je prirodno pravo jedini izvor pozitivnog prava. Pufendorf se bavi pitanjem odnosa izmedu Carstva i kneţe vina u Nemaĉkoj. Novo shvatanje suvereniteta koristi kneţevina ma, a lišava Carstvo sadrţaja. To zahteva uobliĉavanje novog koncepta njihovih odnosa. U delu O stanju Nemaĉkog Carstva (De statu Imperii Germanici), a pozivajući se na sistem prirodnog pra va, Pufendorf istiĉe da Carstvo predstavlja u ustavnom pogledu „ĉudovište“. On ne brani prava kneţeva, staleţa i Carstva. Zbog odsustva jedinstvene suverene vlasti, Carstvo je u stvari meduna rodna federacija a ne jedinstvena drţava. Trajnost moţe nastati jedino u okvirima kneţevina. Takvo gledište ima presudan uticaj na razvitak ustavne misli u Nemaĉkoj u narednim vekovima.

192

Pufendorf razmišlja i o odnosu izmedu vladara i podanika, u ĉemu postaje predstavnik urbane civilizacije XVIII veka. On smatra da drţava ima veći znaĉaj od vladara i njeni interesi su iznad njegovih. Crkva ima transcendentalni karakter i drţava ne postoji radi crkve; ona je deo drţavne strukture. GraĊanski rat i zbivanja u Engleskoj podstiĉu pojavu razli ĉitih teorija o drţavi i vladaru. Odnosi kralja i parlamenta pri vlaĉe veliku paţnju, kao i pitanje drţave i privatne svojine. Po ĉetkom veka Dţems Vitlok tvrdi da parlament moţe da opozove svaku kraljevu odluku. Iz toga proistiĉe misao da se politiĉka vlast nalazi u rukama naroda, tj. Parlamenta. On štiti ljude od ti ranije, a kralj mora da prihvati zakone koje on donese. To otvara put u parlamentarnu vladavinu, tj. vladavinu većine. Odnos drţave i privatne svojine izaziva mnoge sporove u vreme graĊanskog rata. Tvrdi se da svi podanici nisu jednaki, oni se dele na bogate i siromašne, moćne i slabe. Leveleri istiĉu da sirotinja ne treba da podrţava vladu za ĉije postojanje nije dala saglasnost; oni se zalaţu za široko pravo glasa i suverenost parlamenta. Njima se suprotstavlja gledište da će to dovesti do ukidanja privatnog vlasništva, pa vlast mora da ostane u rukama imućnih. Ideju o preraspodeli bogatstva iznosi Dţems Harington u delu Okeanija (1656), koji u budućem ustavu vidi izraz eko nomskog determinizma i politiĉke stabilnosti. Tvrdi da politiĉka moć zavisi od poseda zemlje i da stoga ne sme da se dozvoli da neko ima godišnji prihod veći od 2.000 funti. Harington smatra da vlast treba da pripada dţentriji i plemstvu, koji imaju dovolj no znanja o drţavnim poslovima. Zalaţe se za tajno glasanje, plaćene ĉinovnike i napuštanje drţavnih poloţaja u odreĊenom vremenskom razdoblju. To će drţavu osloboditi ljudske pokva renosti i gluposti. VoĊa digera, Dţerard Vinstenli, zalaţe se za ukidanje privatne svojine, ĉime će se onemogućiti zloupotrebe nosilaca vlasti. Dţon Lok. - Politiĉke teorije XVII veka dobijaju svoj puni izraz u delima Dţona Loka (1632-1704). Svestrano obrazovanje, naĉitanost i poznavanje politiĉkog ţivota u Engleskoj i na Konti nentu, gde neko vreme provodi u izgnanstvu, omogućuju mu da izgradi politiĉku teoriju koja ima veliki uticaj na savremenike i potonje generacije. Pored poznatih dela (Prva i druga rasprava o graĊanskoj vladi), Lok piše o ljudskom sporazumevanju i ver skoj toleranciji. U raspravama o graĊanskoj vladi, Lok iznosi misao 0 ogra niĉenoj parlamentarnoj vladi, ismejava ideju o boţanskom pra vu vladara i istiĉe da podanici uţivaju neotuĊiva prirodna prava na ţivot, slobodu i imovinu. Protivno Hobsu, ĉije uĉenje ţeli da liši svakog osnova, Lok istiĉe da se ĉovek rukovodi razumom a ne strastima. Istiĉe potpunu slobodu i jednakost ĉoveka; za razliku od Hobsa tvrdi da rat ne predstavlja pri rodno stanje. Ĉovek treba da saĉuva svoju slobodu u graĊanskom društvu, a drţava treba što manje da se meša u njegov

193

ţivot. To je suprotno Hobsovom suverenitetu. Ĉovek ima pri rodna prava, ali imovinska nejednakost umanjuje njegovu rav nopravnost i podstiĉe zloĉine. Zbog toga graĊanska vlada treba da zaštiti ţivot, svojinu i slobodu. Vlada mora da predstavlja interese većine zastupljene u parlamentu, ali narod ima pravo da se suprotstavi i zbaci tiraniju. Njegovo uĉenje je u skla du sa Zakonom o pravima (1689) i veoma je popularno u En gleskoj. Lok se zalaţe za versku toleranciju sve dok se veruje u Bo ga, sluša njegova volja i veruje u zagrobni ţivot. On je protiv eks tremista (kvekeri), katolika kao predstavnika stare sile i ateista. Ljudsku racionalnost treba osloboditi verskih ograniĉenja, pa otuda i crkvu treba odvojiti od drţave. Lokovo uĉenje treba sagledati u svetlosti politiĉkih zbiva nja u Engleskoj. On stavlja svoje teorije u odredene okvire, ali ne uspeva da prikrije osobenosti engleskog ustava i njegovog fun kcionisanja. Parlament kao vrhovna vlast ograniĉen je drugom takvom vlašću, narodom. To je deoba izmeĊu zakonitog i poli tiĉkog suvereniteta. On izbegava taj izraz, uveren da je diskredi tovan kod Hobsa. Vlast naroda ne deluje u normalnim prilika ma; ona deluje u stvaranju drţave i u trenucima nepostojanja le gitimne politiĉke vlasti. U meĊuvremenu, ona ostaje pasivna. Lok je racionalista i empirista. U Raspravi o ljudskom ra zumu Lok iznosi empirijsku teoriju uma. Covek se ne raĊa sa gotovim idejama i naĉelima; njegov um se uobliĉava iskustvom, a ljudsko neznanje je veće od znanja. Zbog toga ĉovek ne treba da ima dogmatska verovanja. Lok ne uspeva da izgradi jedin stveni sistem društvenih zakona, iako daje nadu ĉoveku da se moţe razvijati obrazovanjem i duhovnim naporima. Sloboda, individualizam i stvaralaštvo ostaju osnovni elementi njegovog uĉenja. Tokom veka zapaţaju se znaĉajne promene u razvitku poli tiĉke teorije. Društveni poredak nije tvrd kao ranije, mobilnost pojedinaca je veća. a ugled crkve i vere poĉinju da slabe. Zapaţa se veći naglasak na materijalnom stvaralaštvu. Dok poĉetkom veka teoretiĉari nastoje da umanje vlast vladara, krajem veka posvećuju veću paţnju pravima pojedinca sa ciljem da mu se osi gura podrška svih izvora vlasti. Instrumenti političke vlasti. ProvoĊenje drţavne politike zahteva postojanje odredenih institucija i prakse. Mnoge od njih dobijaju svoje oblike u prethodnom, a razvijaju se ili opadaju u XVII veku. Na vrhu politiĉke piramide apsolutistiĉke monarhije nalaze se vladar i dvor. Kralj i njegova porodica su centar poli tiĉkog ţivota, pa njihovo drţanje ima veliki uticaj na ţivot poda nika. To zavisi od sposobnosti ili interesovanja vladara. Na pre stolima se nalaze sposobni vladari kao što su Gustav Adolf, Luj XIV, Leopold I, ili slabi kao što su Dţems I, Karlos II i drugi. Mir ili rat zavise ĉesto od sposobnosti vladara da ostave muške po tomke. Odsustvo muških potomaka izaziva politiĉke krize u En

194

gleskoj (Ĉarls II), dok u Španiji dovodi do velikog evropskog rata. Maloletstvo i regentstvo su pogodni za nemire i politiĉku nestabilnost - Fronda za vreme Luja XIV i neredi za maloletstva Petra I. Vladari dolaze na presto nasledstvom i izborom. Vladare u Poljskoj, Danskoj, Ĉeškoj, Ugarskoj i Rusiji biraju krupni zemljoposednici, a ne narod. Kraljevina je nasledna unutar od reĊene porodice. Politiĉki brakovi su ĉesta pojava, politika pojedinih drţa va, kojom se šire njene granice, stvaraju savezi ili sklapaju miro vi. U torn pogledu Habsburgovci, Hoencolerni i Burboni su naj bolji primeri. Cesto se vaţnost politiĉkih brakova precenjuje, pa neprijateljstvo izmedu zemalja ostaje nesmanjeno. Posledica di nastiĉkih brakova je da vladari nisu istinski predstavnici drţave na ĉijem se prestolu nalaze. Preci Luja XIV potiĉu iz Francuske, Španije, Italije, Austrije, a Dţemsa II iz Škotske, Danske, Fran cuske i Italije. Brakovi unutar pojedinih porodica ostavljaju za posledice fiziĉke i mentalne deformacije vladara. Pojedini vladari provode najveći deo vremena u radu i nad zoru administracije (Luj XIV, Fridrih Vilhelm, Petar I, Maksimi lijan Bavarski); drugi predvode svoje armije u ratovima (Gustav Adolf, Karlo XII). Njihovo odsustvo smanjuje efikasnost drţavne administracije i ugroţava stabilnost u zemlji. Mnogi ne pokazuju interesovanje ni za jednu od ovih delatnosti. Ţivot evropskih dvorova odvija se po odredenim pravilima. To je centar politiĉkog ţivota zemlje. U njemu deluju razliĉiti inte resi, liĉnosti, frakcije i vrše pritisak na vladara. Postoje dve vrste pritiska: jedan dolazi od zemljišne aristokratije, a drugi od biro kratije. Svaka od njih ima svoje metode, koje primenjuje sa manje ili više uspeha. Dvorovi Rusije u vreme nereda i Poljske najbolji su primeri borbe grupa i pojedinaca za uticaj nad vladarima. Iako se dvorovi nalaze u prestonicama, mnogi vladari putuju od jednog mesta do drugog. Od kralja se oĉekuje da pruţi gostoprimstvo plemstvu. Za mnoge je dvor izvor bogatstva, pa se oko njih okuplja sve veći broj plemića i drugih koji oĉekuju poloţaje, sinekure, pri vilegije. Španski dvor pruţa gostoprimstvo mnogim grandima u vreme Filipa III i njegovih naslednika, Filipa IV i Karlosa II, što povećava rashode dvora. Dvorska pratnja je neproduktivna grupa koja ţivi od renti, poreza i dugova. Luj XIV privlaĉi mnoge krupne plemiće kako bi oslabio njihov uticaj u provincijama i tako olakšao proces centralizacije. Plemići imaju svoje duţnosti i ispunjavaju ih po odredenim pravilima, sa mnogo pompe i formalizma. Birokratija ima svoje mesto i oštro se suprotstavlja plem stvu. Dvorovi su centri u kojima oni deluju. Uz dvor Gustava Adolfa nalazi se krilo sa kancelarijama, gde se obavljaju tekući politiĉki poslovi. Izmedu sluţbe na dvoru i birokratije razlike su zanemarljive. U Engleskoj visoki drţavni funkcioneri ţive na dvoru i saĉinjavaju Privatni savet vladara. Veliki izbornik Bran denburga pretvara dvor u centar administracije i birokratije. Osobenost toga vremena je potraţnja za raznim funkcijama i poloţajima. Pojedine zemlje u zamenu za novĉana plaćanja, to

195

koriste i prodaju pojedina zvanja i funkcije i izmišljaju nove ti tule. Prodaja zvanja i poloţaja ima štetne posledice za drţavu: oni se prenose u naslede, koriste za bogaćenje, korupciju. Duţina njihovog trajanja nije ograniĉena. Njihovi nosioci naplaćuju svoje usluge i primaju mito za odreĊene poslove. Ponuda za ku povinu zvanja ima mnogo i taj posao postaje trgovina. Vojvoda od Bakingama, miljenik Dţemsa I, smatra se najvećim trgovcem poloţaja i zvanja. Kasnije je to manje uobiĉajeno kad se radi o visokim zvanjima. U Španiji pojava uzima velike razmere. Ka stiljski Kortes ne pravi otpor kupovini zvanja, što postaje izvor prihoda za vladara. Za vlade Karlosa I jedna petina Kastiljaca ima neka administrativna zvanja. Za razliku od Engleske, pro daju se samo niţa i beznaĉajna zvanja. Viši poloţaji obezbeĊuju se mitom. Plemićka titula donosi oslobodenje od poreskih oba veza. Prodaja zvanja i poloţaja dostiţe najviši obim u Francu skoj. U njoj ima najviše poloţaja, a njihova prodaja donosi vla daru prihod i lojalnost podanika. To je oblik investicije, koju Francuzi više cene od trgovine i industrije. Smatra se da je za vladavine Luja XIII stvoreno oko 50.000 poloţaja; sliĉno uveća nje se zapaţa i u provincijama (Normandija). Uz plaćanje šestine vrednosti, poloţaji se prenose u nasledstvo; to obezbeĊuje drţavi skoro polovinu ukupnog dohotka. Rišelje ne uspeva da ukine prodaju zvanja i poloţaja, pa za vreme Luja XIV njihov broj do stiţe vrhunac. Ćinovniĉko plemstvo (noblesse de robe), sakuplja ĉi poreza, ĉinovnici i drugi brane svoje prihode i prava od svih pokušaja ukidanja. Za vreme Rišeljea i Kolbera stvaraju se zva nja intendanata sa ciljem da se poboljša efikasnost administraci je i povećaju prihodi. Njihova zvanja nisu stalna i vladar ih moţe ukinuti. Na vrhu administrativne hijerarhije nalaze se prvi ministar i savet. Oni odreĊuju efikasnost drţavne uprave, vojske, morna rice. Mnogi ministri uţivaju izuzetno veliku vlast, pa ĉesto odlu ĉuju o svim pitanjima. Njihova delatnost daje posebno obeleţje ĉitavom veku. Aksel Oksenstjern, kancelar Gustava Adolfa, ob jedinjuje pod sobom delatnost svih grana drţavne administraci je, uţiva podršku plemstva i vladara, sa kojim uspostavlja sklad nu saradnju. Rišelje uspostavlja bliske odnose sa Lujom XIII i to koristi da onemogući svoje mnogobrojne neprijatelje na dvoru. Mazaren uspeva da se odrţi na vlasti zahvaljujući podršci kralji ce Ane Austrijske u raznim kriznim situacijama. Sukob sa kra ljem donosi po pravilu uklanjanje sa poloţaja. To najbolje oseća vojvoda Olivares, koji posle neuspeha mora da se povuĉe, uprkos vrednih ideja i reformnih napora. Neki prvi ministri za vršavaju još tragiĉnije: grof Grifenfeld, tvorac apsolutizma u Danskoj, provodi preko dvadeset godina u zatvoru, dok Straford umire. Luj XIV dopušta stvaranje dinastija (Kolber, Luvoa), ali ih uklanja sa lakoćom kad mu njihove usluge nisu potrebne. Kraljev savet saĉinjavaju krupni plemići i visoki admini strativni ĉinovnici. Kralj bira svoje najbliţe savetnike po svom

196

nahodenju. U raznim drţavama postoje kraljevski saveti razliĉiti po funkcijama i znaĉaju. U habsburškim zemljama postoje save ti koji se bave problemima odnosa izmedu cara i kneţeva. Carski privatni savet saĉinjava krupno plemstvo. Sliĉno je u Švedskoj. Vremenom savet stiĉe veliku moć, pa Karlo XI mora da traţi sa glasnost Staleţa da preuzme vlast zbog otpora saveta. U Španiji postoje mnogobrojni saveti sa razliĉitim ovlašćenjima. Drţavni savet se suprotstavlja pretenzijama saveta pojedinih kraljevina. Pored njega postoje Ratni savet, Finansijski savet, Savet za Indi ju, Savet za Aragon. Svaki od njih brani odredene interese i ima svoju birokratiju. Ministarske hunte bore se protiv saveta za vlast. Njih saĉinjava staro plemstvo, potpuno posvećeno odbrani svojih interesa. Saveti u Francuskoj deluju na drukĉiji naĉin. Oni nemaju odredena prava i proceduru, zavise od kraljevih potreba i nere dovno se sastaju. Na njima se rešavaju rutinska pitanja, odredu je politika i primaju izveštaji. Drţavni savet je telo koje saĉinja vaju svi kraljevi savetnici. Savet za finansije rešava haotiĉna pi tanja raĉuna i plaćanja; Savet za depeše bavi se izveštajima in tendanata i peticijama; Privatni savet ima pravo da raspravlja o svim spornim pitanjima. Mnoge odluke imaju pravosudni karak ter. Predstavnička tela. Jaĉanje administrativnog aparata ima za posledicu sukobe sa predstavniĉkim telima. Ona nisu predstavnici interesa podanika već staleţa, kojima pripadaju ljudi .u skladu sa svojim posedima i funkcijama. Kao takva, predstavniĉka skupština ne odraţava odnos snaga u odredenoj sredini. Engleski parlament ne poklanja posebnu paţnju podeli na staleţe. Clanovi Gornjeg i Donjeg doma su mahom zemljopo sednici; predstavnici gradova i advokati ĉine manjinu. Ministri pripadaju većini. Francuski Drţavni staleţi predstavljaju plem stvo, sveštenstvo i gradove („treći staleţ“). Krupno plemstvo sla bo uĉestvuje u njihovom radu, a vladar nema kontrolu nad ra dom Staleţa. Drţavni interesi ustupaju mesto lokalnim i regio nalnim. Njihovo funkcionisanje potrebno je zbog prikuplja nja poreza. Unutrašnji sukobi izmedu pojedinih staleţa dovode do njihovog slabljenja. U pojedinim zemljama sve grupe ne uĉestvuju u radu Sta leţa. U nemaĉkim kneţevinama plemstvo izbegava da prisustvu je radu sabora. Sveštenstvo se ĉesto sastaje nezavisno od ostalih staleţa; biskupi sede u Gornjem domu, a niţe sveštenstvo nema predstavnika u Donjem; u Brandenburgu sveštenstvo ne uĉe stvuje u radu Staleţa. Niţe plemstvo sastaje se posebno i ima svoj staleţ u Aragonu; u poljskom Sejmu oni imaju prevlast u ni ţoj skupštini. U Engleskoj dţentrija preuzima mnoge gradske okruge; pravnici i ĉinovnici vode glavnu reĉ u radu trećeg stale ţa u Francuskoj. U Nizozemskoj delegacije staleţa saĉinjavaju mahom predstavnici krupnih trgovaca, retko zanatlija. Seljaštvo

197

je najslabije zastupljeno u staleţima, a samo u Švedskoj postoji ĉetvrti staleţ - seljaci. Sastav i ovlašćenja skupština razlikuju se u pojedinim zemljama. U Engleskoj oba doma imaju odreĊenu proceduru i naĉin izbora. U Skotskoj plemstvo i vladar mogu da spreĉe svaki nepoţeljan predlog poslanika. Švedski Riksdag nema proceduru, izborni sistem i redovnu zakonodavnu delatnost. U vreme Gu stava Adolfa uĉvršćuje se uticaj plemićkog staleţa i njegova za visnost od vladara. Riksdag postaje deo vladine administracije (1634), a zakonski predlozi potiĉu od krune. Vladar moţe da do nosi zakone bez Riksdaga. Za vladavine kraljice Kristine (1632 1654) Riksdag stiĉe veći znaĉaj, a za maloletstva Karla XI otpor regentstvu stalno raste. U Danskoj delatnosti Staleţa zavise od sukoba izmeĊu kralja i plemstva. Fridrih III uţiva podršku sve štenstva i gradova u borbi protiv plemstva. U Brandenburgu ve liki izbornik i sabor saraĊuju posle tridesetogodišnjeg rata. Iz bornik nastoji da obezbedi novac za stvaranje velike armije, ali Staleţi odbijaju da odobre stalna sredstva. Zato izbornik sam odreĊuje i prikuplja porez, u ĉemu uţiva podršku plemstva (jun keri), koje ga ne plaća. Krajem veka Staleţ graĊana gubi svaki znaĉaj. U pojedinim zemljama primetan je otpor Staleţa centra l i stiĉkim nastojanjima vladara. U Španiji kortesi Kastilje i Arago na su odvojena tela. U Francuskoj se provincijski staleţi uspešno odupiru kruni. Staleţi Bretanje odrţavaju svoj poreski sistem, dok u drugim (Provansa) otpor traje dugo. Pariski parlament je sudsko telo, u kome sede krupni plemići i sveštenstvo; sedišta u njemu se kupuju ili nasleĊuju. Pariski parlament postepeno po staje nacionalno telo ĉije sudske prerogative obuhvataju trećinu Francuske. On ima pravo da prima, raspravlja i odbacuje kralje ve dekrete. Rišelje uspeva da prinudi parlament da donese zakon kojim se zabranjuje da raspravlja o drţavnim pitanjirna (1641). Nizozemski Generalni staleţi imaju veću vlast ou staleţa pro vincija. Njih saĉinjavaju delegati iz provincija i oni moraju da donose jednoglasne odluke. Vremenom staleţi stiĉu veću vlast i sredinom veka postaju orude u rukama oranţista. Sredinom ve ka dolazi do sukoba sa Holandijom koja predlaţe stvaranje veli ke skupštine u koju provincijski staleţi treba da šalju svoje dele gacije. To se završava neuspehom. Predstavniĉka tela u istoĉnoj Evropi imaju svoje osobeno sti. Ona saraduju sa vladarima u drţavnim poslovima. Zemski sabor u Rusiji, iako sazvan bez velikih pretenzija, postaje jedan od najaktivnijih predstavniĉkih tela u prvoj polovini veka. Sa bor stiĉe veliki uticaj u vreme nereda, a za vreme Mihajla Roma nova (1613-1645) ĉesto se sastaje i raspravlja o pitanjima spoljne politike i rata. Zemski sabor donosi 1649. zakon o vezivanju se ljaka za zemlju, ali izbegava osetjiva pitanja kako ne bi došao u sukob sa carem. Posle toga sabor gubi svaki znaĉaj. Poljski Sejm je dvodomno telo, u kome zemljoposednici imaju premoćan polo ţaj prema gradovima i advokatima; u izboru njegovih ĉlanova

198

uĉestvuje oko 10% biraĉa i u njemu se zapaţa otpor politici vla dara. Sejm pokazuje nameru da spreĉi snaţenje centralne vlasti i smanjenje lokalnih prava. Unutrašnji sukobi dostiţu vrhunac 1652, kad Sejm prihvata odluku liberum veto po kojoj se on razi lazi ukoliko postoji samo jedan glas otpora. Primena zakona se širi u narednim decenijama i ima za zemlju najteţe posledice. Poreski sistem. - Uloga staleţa i skupština zavisi od njiho ve sposobnosti da glasaju ili odbijaju poreske namete koje traţe vladari. Potrebe za novcem stalno rastu, što vladara prisiljava da raspisuje poreze i namete na svoje podanike, troši svoja sredstva ili pravi dugove. Francuski kraljevi pozajmljuju novac od grada Pariza - rentes; to postaje izvanredna prilika za sve one koji ula ţu novac. Kovanje i kvarenje novca nastavljaju se i dalje u mno gim zemljama (Španija, Rusija). Bankrotstva su poznata, iako opasna praksa, jer onemogućavaju vladara da dobije nove zaj move od trgovaca i bankara. Veliki rashodi zahtevaju stvaranje efikasnog poreskog si stema. Krajem veka on postoji u mnogim evropskim drţavama, iako u tome ima mnogo improvizacije. Podanici nastoje da iz begnu plaćanje poreza, a oni koji mogu da obezbede izuzeće pre bacuju ih na leda onih koji to ne mogu. Pored plemstva i crkve, gradovi i provincije uspevaju da ublaţe svoje obaveze. Poreske obaveze nisu jednake za ĉitavu zemlju. U nekim delovima Fran cuske taj je zemljišni porez, drugde imovinski, a negde ne posto ji. U nekim krajevima velika gabela ili porez na so je pet puta ve ća nego u drugim (mala gabela). U Nemaĉkoj postoji razlika iz medu gradova i ruralnih krajeva. Porez se razrezuje na oblast, a njegova visina zavisi od ranijih iznosa, pregovaranja i pritisaka. Prikupljanje poreza predstavlja naĉin za brzo bogaćenje pojedinaca, pa samo polovina sakupljenog poreza odlazi u drţavnu bla gajnu. Porez se ĉesto ubira primenom sile, pri ĉemu se koristi vojska za ĉije izdrţavanje odlazi njegov najveći deo. Stalna potreba za novcem prisiljava mnoge drţave da uvo de nove poreze. Porez na domaćinstvo je najĉešći i odreduje se prema imovinskom stanju. U Engleskoj vlada ne uspeva da sa kupi veća sredstva, dok u Rusiji time obezbeduje najveći deo drţavnih prihoda u vreme Petra I. Posredni porezi postaju ĉesta praksa i nalaze se pod nadzorom drţave. Carinski nameti se stal no povećavaju u svim zemljama; trošarina na odredene proizvo de (alkohol, duvan) ili prodatu robu postaje sve raširenija u dru goj polovini veka. Mnogi nameti iz XVI veka zadrţavaju se i ka snije (alcabala, millones). Francuska naplaćuje stalni porez na so, koji donosi znatne prihode drţavnoj blagajni. Nizozemska je prva zemlja koja uvodi trošarinu kao redovni oblik poreza. Veli ki izbornik Brandenburga nastoji da trošarinu nametne svojim gradovima, ali u tome ne uspeva. Politiĉka vlast vladara i njihova finansijska moć dostiţu neslućene razmere u odnosu na prethodni vek. To omogućava nametanje potpune vlasti nad podanicima, spreĉavanje pobuna i

199

uklanjanje svakog ozbiljnijeg otpora od strane predstavniĉkih tela i skupština staleţa. Drţavna vlast postaje stvar struĉnjaka, a manje pitanje oslanjanja na aristokratiju, prodaju zvanja ili sve štenstvo. Drţava ne brine mnogo za dobrobit svojih podanika, iako su nameti koje oni plaćaju mnogo veći nego ranije.

200

VI

NAUKA I UMETNOST

Nauĉna i umetniĉka ostvarenja daju posebno obeleţje ljud skoj delatnosti u XVII veku. Ljudski um prodire u nepoznati materijalni svet, uklanja mnoge barijere, izgraduje nove metode, nauĉne ustanove i širi znanja. Taj period se s pravom naziva epo ha „nauĉne revolucije“. Proces poĉinje u XVI°veku i predvode ga astronomi, matematiĉari i fiziĉari (Kopernik,' Kepler, Galilej, Dekart, Njutn); njima se kasnije pridruţuju biolozi i hemiĉari. Oni uklanjaju tradicionalno shvatanje prirode i otkrivaju nove nauĉne vidike i mogućnosti. Aristotelova mehanika, Ptolomeje va astronomija i hrišćanska teologija su osnove tadašnje nauke. Pored toga, nauka prihvata odreĊene biološke i hemijske pretpo stavke. Veruje se da je Bog stvorio sva ţiva bića i da medu njima postoji odredeni poredak. U hemiji osnovna pretpostavka je da sadrţaj zemlje saĉinjavaju kopno, voda, vazduh i vatra. Prisu stvo svih neophodno je za odrţavanje ţivota. U pogledu ljudskog tela, smatra se da postoje ĉetiri fluida - melanholija, flegma, krv i koler - koji prolaze kroz vene od jetre do srca. Osnov ljud skog zdravlja je odrţavanje ravnoteţe izmedu njih. Takve postavke srednjovekovnog i renesansnog znanja i nauke dovode u pi.tanje mnogi primenom razliĉitih merenja i uporeĊivanja, posmatranja i zakljuĉivanja. Astronomi, matema tiĉari i fiziĉari ukazuju da osnov za razumevanje univerzuma mora da bude matematika. Ona brzo napreduje tokom veka, po staje jednoobraznija u izrazu (arapski brojevi), uvodi nove izraze i discipline. Decimalna taĉka i logaritamske tablice olakšavaju raĉunanje. Nova algebra primenjena u klasiĉnoj geometriji otva ra nove mogućnosti matematiĉkoj analizi. Dekart pronalazi ana litiĉku geometriju, a Kepler pokušava da meri krivu liniju, pret postavljajući da se ona sastoji od mnoštva pravih linija. To otva ra put za pronalazak integralnog i diferencijalnog raĉuna. Ĉasovnik postaje sastavni deo nauĉnog merenja i posma tranja. Njegov rad se kontroliše kretanjem sunca. Koristi se u astronomiji i plovidbi. Oko 1650. nizozemski fiziĉar Kristijan Hajgens gradi satove za plovidbu. Dalje unapredjenje dolazi na kon duţih posmatranja i merenja. Ĉasovnik predstavlja primer saradnje izmedu matematike, eksperimentalne nauke, zanata i potreba trţišta. Sliĉan put ima razvitak i usavršavanje soĉiva. U prvim decenijama veka astronomija je najosporavanija nauĉna delatnost. Svoj rad opravdava praktiĉnim potrebama: kretanje meseca, raspored zvezda zbog plovidbe (zvezdane kar te), kalendari. Poĉetkom veka nauĉnici su upoznati sa Koperni kovim delom. Ono koristi za razliĉite svrhe: da se uklone nedo

201

slednosti i sloţenosti Ptolomejevog sistema sfera i pokaţe da je sunce izvor ţivota i centar univerzuma. Dok protestanti napada ju takvo shvatanje kao protivno uĉenju Sv. pisma, katolici ne pokazuju mnogo zabrinutosti. Napadi dolaze kad Kopernikovi sledbenici poĉinju da tvrde da je univerzum mnogo veći i da u njemu ima nenastanjenih planeta. Mnogo veća opasnost po crkveno uĉenje nastaje sa širenjem uverenja da se univerzum kreće bez boţanske snage. To prouzrokuje napade na astronome i njihov rad pozivanjem na biblijske tekstove. U tome katoliĉka crkva pokazuje vidljivije neprijateljstvo prema novoj nauci. Biologija i medicina. Posmatranje postaje najznaĉajniji nauĉni postupak u mnogim oblastima. Druga znaĉajna pojava je klasifikacija i razdvajanje vrsta. Biljke i ţivotinje su predmet posebne paţnje. Otkriće novih kontinenata i krajeva podstiĉe traganje za novim vrstama. Sredinom XVI veka poznato je oko pet stotina botaniĉkih vrsta, a taj broj raste na osamnaest hilja da u poslednjim decenijama XVII veka. Katalozi sa ţivotinjama i herbarijumi pojavljuju se u sve većem broju. Prirodnjaci se zala ţu za njihovo imenovanje i grupisanje u srodne vrste. Objavljuju se mnoge knjige u kojima se saopštavaju nova otkrića i saznanja. Najistaknutije ime je Dţon Rej, a njegov sistem i nomenklaturu preuzima i razvija u XVIII veku švedski biolog Karl Line. Na predak ne dovodi do uobliĉavanja novih teorija koje bi dovodile u pitanje tradicionalno uĉenje o stalnosti vrsta i nauĉnog bića. Sredinom veka Holandanin Anton van Levenhuk (1632 1723) pronalazi mikroskop koji uveliĉava predmete do trista puta. Otkriva ĉitav svet jednoćelijskih organizama, nevidljivih golom oku. On ne shvata da su mikroorganizmi prenosioci zara znih bolesti. Levenhuk posmatra cirkulaciju krvi, dok Harvi to zakljuĉuje indirektnim putem. Levenhukov mikroskop omogu ćava brzi uspon anatomije. Harvijeva knjiga O radu srca i krvo toku (De Motu Cordis et Sanguinis, 1628) je delo kapitalne vrednosti u oblasti krvnih sudova i embriologije. Njegovo otkriće unapreĊuje medicinsku praksu. Anatomija ĉoveka i ţivotinje podstiĉe mnoge verske suko be, ali za razliku od astronomije (Galilej), tu nema represalija. Protestanti u Engleskoj i Nizozemskoj podrţavaju takva istraţi -vanja, a ţitelji gradova i trgovci vide u njima praktiĉne koristi. Teško je tvrditi da li stav protestanata prema nauci omogućava brţi razvoj nauka u pojedinim zemljama. Snage otpora „novoj filozofiji“ prisutne su svugde. Širenje nauke u politiĉki i eko nomski snaţne delove društva omogućava njen trijumf. Hemija. - Širom Evrope hemija se razvija kao nauka, a al hemija se zaboravlja. Sredinom veka posmatranjem se stiĉu veli ka saznanja. Gasovi poĉinju da se razlikuju od vazduha i pare. Nerazvijena tehnika proizvodnje hemijskih sudova spreĉava no ve eksperimente. Najistaknutija liĉnost epohe Robert Bojl (1627 1691), autor dela Skeptiĉni hemiĉar (1662), odbacuje teorije al

202

hemiĉara i tradicionalista, naglašava vaţnost stalnih eksperime nata i dedukcije. Njegovim eksperimentima otkriva se zakon o pritisku i širenju tela. On iznosi i teoriju o atomima i tvrdi da oni saĉinjavaju, zavisno od veliĉine i poloţaja, elemente razliĉitih osobina, koji se mogu sakupljati u grupe. Bojl ne uspeva da odre di odredene sastojke kao elemente i objasni hemijske reakcije. On ostavlja svojim naslednicima mnoge probleme, koje će reša vati nauĉnici XVIII veka (izdvajanje kiseonika i sastavljanje ta blice hemijskih elemenata). Isak Njutn (1642-1727), je najznaĉajniji predstavnik nauĉne revolucije XVII veka. Poreklom je iz porodice dţentrije. Njutn ne odaje utisak privlaĉne i zanimljive liĉnosti. Rasejan je i paranoik, optuţuje svoje kolege za kradu njegovih ideja. Rezul tat njegovog int,eresovanja za fiziku i astronomiju su nova otkri ća; odliĉan matc:matiĉar i sposoban da misli apstraktno, Njutn brzo prevazilazi svoje prethodnike i savremenike. Profesor ma tematike u Oksfordu, on postiţe veliki napredak u oblasti kalku lusa, binomijalne teoreme, optike i teorije boja i postavlja osnove svog najpoznatijeg otkrića teorije gravitacije. Najznaĉajniji uspeh Njutn postiţe uobliĉavanjem matematiĉko-fiziĉkog siste ma koji poĉiva na Keplerovom uĉenju o kretanju planeta, Galile jevim zakonima o padajućim telima, Dekartovom uĉenju o iner ciji i teoriji gravitacije. Citavih dvadeset godina provodi eksperi mentišući i raĉunajući pre nego što odluĉuje da objavi svoje ot kriće. Pod uticajem astronomskih raĉunanja Roberta Huka i Ed munda Haleja, Njutn objavljuje 1687. svoje najpoznatije delo Matematički principi prirodne filozofije, poznato i kao Principia. Principi su izuzetno teško delo za ĉitanje. Oni su sinteza svih matematiĉkih, astronomskih i mehaniĉkih otkrića i sazna nja. Njutn u Principima predlaţe rešenja za mnoga sloţena pita nja, kao što su pomeranje ravnodnevnice i ritam plime i oseke. On objedinjuje na izgled protivreĉne teorije Galileja i Keplera i pokazuje koristi koje mogu ostvariti matematika i fizika. Potom, on uspeva da uobliĉi teoriju gravitacije po kojoj svaki delić ma terije privlaĉi svaki drugi jednakom snagom. Njutn ne tvrdi da razume snagu gravitacije, zbog ĉega dolazi u sukob sa Dekar tom, koji odbacuje postojanje gravitacije. Njegovo shvatanje pri rode je mehaniĉko i matematiĉko, on se zadovoljava da objasni kako univerzum deluje, a ne zašto. Svoja apstraktna razmišlja nja Njutn upotpunjuje eksperimentalnim dokazima, a završava preciznim opisom strukture celestijalnog sistema. Takav opis univerzuma ne doţivljava nikakve promene, a fizika se do pojave Ajnštajna razvija u okvirima Njutnovog sistema. Nova nauka nailazi na brz prijem u Engleskoj. U Francu skoj je otpor veći zbog stava kartezijanaca prema novom uĉenju, što izaziva dugu, nekorisnu polemiku. Pristalica Njutnovog uĉe nja u Francuskoj je Bernar de Fontanel, koji se bori za njegovo prihvatanje. Principi postiţu ono za što su se zalagali Bekon i nauĉna društva širom Evrope: nauka postaje medunarodna,

203

osporavana ali zajedniĉka disciplina, koja raspolaţe velikim spoznajnim mogućnostima. Slavljen i priznat sa svih strana, Njutn nastavlja sa svojim radom i razmišljanjima. Njegovo delo o svetlosti Optika (1704) sadrţi rezultate eksperimenata sa prizmom i iznosi teoriju o pri rodi boja. Njutn stvara teoriju optike i stavlja je u okvire fizike, objašnjava boje duge i drugih pojava. Otvara mogućnost da se svetlost objasni kao talas i ĉestica i pokazuje da belo nije obiĉna boja već sadrţi sve ĉiste spektralne boje. Njegovo uĉenje o teoriji svetlosti napadaju Huk i Hajgens. Učena društva i akademije. - Interesovarlje za nauku širi se u raznim zemljama. Mnogi obrazovani ljudi ţele da se njome ba ve. Kraljevi i kneţevi upliću se u nauĉni rad (Ĉarls II, knez Ru pert). Nauĉna društva i akademije okupljaju mnoge, profesio nalce i amatere, koji ţele da se bave naukom. Njih ne podstiĉu samo koristi, već i njen suštinski znaĉaj. Ljudi iz bogatijih kru gova, univerziteti i amateri ĉine vezu izmedu nauke i privredni ka. U Engleskoj, kao i u drugim zemljama, obrazovani ljudi virtuosi - prouĉavaju prirodnu filozofiju u potrazi za znanjima. Prvo od ovakvih udruţenja nauĉnih amatera okuplja se u Gre šem koledţu u Londonu ĉetrdesetih godina XVII veka, sa ciljem da „raspravlja o eksperimentalnoj filozofiji“. To su mahom matematiĉari, astronomi i fiziĉari, a njihovi skupovi predstav ljaju temelje Kraljevskog društva za unapredenje prirodnih zna nja, koje 1662. dobija povelju od Ĉarlsa II. Društvo ne raspolaţe finansijskim sredstvima, ali objavljuje svoju publikaciju Philo sophical Transactions u kojima saopštava rezultate svoga rada. Njutn saraduje sa Društvom i posvećuje mu svoje najvaţnije de lo. Uĉena društva postoje i u drugim zemljama. Kneţevske akademije su stare ustanove. Već se Bekon zalaţe za zajedniĉki rad nauĉnika. Galilej pripada jednoj od najranijih - Academia dei Lincei - u Rimu. Sliĉna akademija postoji u Firenci - Acade mia del Cimento (1657). Takva društva postoje u Nemaĉkoj i Francuskoj, sa laboratorijama i instrumentima za zajedniĉki rad i eksperimente. U Parizu se stvara, uz podršku Kol.bera, Akademija nauka (1666). Akademija uţiva podršku drţave i raspolaţe svojim labo ratorijama i opservatorijama u kojima se okupljaju nauĉnici iz Italije, Holandije, Danske i drugih zemalja. Njeni ĉlanovi prou ĉavaju sunĉani sistem, preduzimaju nauĉne ekspedicije u daleke krajeve - Kajena - da izmere odstojanje do Sunca i Marsa. Luj XIV i Kolber vide u Akademiji naĉin za širenje ugleda Francuske i pomoć privredi. Akademija nauka stvara se u Pruskoj 1700. sa ciljem da pruţi pomoć drţavi i privredi. U to vreme amateri i di letanti nisu u stanju da prate sloţene matematiĉke operacije i postepeno ustupaju mesto školovanim ljudima. Uprkos toga, napredak nauke nije ravnomeran, a smetnje su znatne. Juţna i srednja Evropa nalaze se pod kontrolom kato

204

liĉke crkve, dok protestanti nerado prihvataju nove ideje. Ipak, napredak je vidljiv. Dedovi ove generacije ţive u svetu sastavlje nom od duhova i misterije, ali potiskuju takve pretpostavke i stvaraju poseban univerzum u skladu sa zakonima mehanike. U tome je uspeh „nauĉne revolucije“. Školstvo. Obrazovne ustanove dugo nastavljaju tradicije i oblike srednjovekovnog obrazovanja. FakuYteti društvenih nauka pripremaju buduće studente teologije, medicine i prava. Univerziteti postaju udruţenja profesora, u kojima poloţaj stu denata podseća na poloţaj šegrta. Najveći broj univerziteta je mali; 15-20 profesora i 300 - 400 studenata predstavlja veliki u niverzitet. Retki su univerziteti koji imaju preko 1000 studenata (Nizozemska, Italija). Postoje škole raznih vrsta. Svaki grad ima bar jednu školu, a veći i više. Većina škola i univerziteta je pod kontrolom crkve nih vlasti. Osnovno obrazovanje je slabo, a u selima ne postoje uslovi za njihov rad. Većina škola nema potreban nastavni kadar i zgrade. Cilj škola i univerziteta je ograniĉen. Sastoji se u preno šenju znanja koje je ograniĉeno rigidnim okvirima i sa uvere njem da školske vlasti znaju šta je potrebno i korisno. Humani zam ne uspeva da izbaci iz nastave skolastiĉku filozofiju sred njeg veka, koja je prisutna u programima univerziteta u XVII ve ku. Krajem veka ona se ukida u Oksfordu, ali se u Španskoj Ni zozemskoj odrţava do XVIII veka. Grĉki, retorika i druge disci pline proširuju programe mnogih univerziteta. Ostaje stara deo ba na ĉetiri fakulteta - umetnost, teologija, pravo i medicina. Stara organizacija se ne menja bitnije ni u vreme protivre formacije, kada se osnivaju novi univerziteti. Oni su mahom u protestantskim zemljama: Kenigsberg u Pruskoj, Strazbur (1621), Dorpat (1632), Lund (1666) na istoku i severu; Gisen i Marburg u Nemaĉkoj. U drugim delovima Evrope nema novih univerziteta. Ni dotadašnja organizacija se bitno ne menja, kako medu prote stantima tako i meĊu katolicima, osim što se povećava broj teoloških i pravnih fakulteta. Broj studenata na medicinskim fa kultetima se ne povećava. Verske promene donose male novine u širenju slobode nastave. Poĉetkom veka najveće slobode postoje na nizozemskim univerzitetima, osnovanim tokom politiĉke po bune protiv Španije. Najpoznatiji su: Hardervijk (1600), Gronin gen (1614), Utreht (1634). Razlike izmedu provincija dovode do stvaranja širih sloboda. Na nizozemskim univerzitetima školuje se veliki broj studenata medicine i drugih nauka i tako doprinose opštim progresivnim tokovima stoleća. Nizozemski univerziteti predstavljaju izuzetak, pošto evropski univerziteti zbog verskih sukoba doţivljavaju pad. U Engleskoj se smanjuje nastavni ka dar; na Sorboni se godinama odvija besplodna teološka diskusi ja. Tridesetogodišnji rat uništava mnoge nemaĉke univerzitete: Hajdelberg ne postoji neko vreme, a njegova bibliateka se preno si u Rim; sliĉno se dogaĊa i sa Helmštatom, jednim od najvećih nemaĉkih univerziteta. U vreme Luja XIV broj nemaĉkih stude

205

nata u Luvenu je veoma mali i njegov ţivot zamire. Pad univerzi teta u Španiji dostiţe vrhunac u drugoj polovini veka (Alkabala, Salamanka). Univerzitet u Padovi posle 1650. nema onaj znaĉaj u studijama medicine i fizike koji je imao ranije. U Nemaĉkoj i Francuskoj prodaju se diplome, studije opadaju, a disciplina sla bi. Najveći nauĉnici - Hobs, Lajbnic - govore o univerzitetima sa omalovaţavanjem. Postepeno se stvaraju univerziteti da bi pripremili kadar za drţavnu sluţbu i druge potrebe. Filip IV stvara Estudies Reales de San Isidoro (1625), na kome se predaju politiĉke i ekonomske nauke i vojne veštine. Sliĉna sklonost primetna je i u Francuskoj, gde se posvećuje paţnja geografiji i prouĉavanju francuskog jezika. U Nemaĉkoj se uvode predmeti kao što su istorija, geografija, politika, genealogija, pravo, matematika, elementi, fortifikacija i eksperimentalne nauke. Pojedini vladari (Gustav Adolf, Petar I) liĉno podstiĉu reformu školstva. Drţava, gradovi i bogati pojedinci stiĉu ugled finansiranjem obrazovanja. Delat nost drţave ne ugroţava poloţaj i uticaj crkve u svim vidovima obrazovanja. U tome katoliĉka crkva ima više uspeha od ostalih vera (luterani, kalvinisti). U raznim delovima Evrope javlja se sklonost da se što veći broj ljudi obrazuje. Stoga se povećava broj osnovnih škola u En gleskoj i Francuskoj posle 1670. Stupanj opšteg obrazovanja u gradovima u Nizozemskoj je viši od onog u Engleskoj i Francu skoj. U njima se stiĉu posebna znanja potrebna za odredena za nimanja, a latinski ustupa mesto francuskom jeziku. Nove ideje istiĉu potrebu ublaţavanja telesnih kazni i praktiĉnog rada (bi skup Komenius). Njih prihvataju kalvinisti. U katoliĉkim zemljama potreba za obrazovanjem podstak nuta je potrebom borbe protiv protestantizma. U Francuskoj se stvaraju novi redovi koji imaju zadatak da šire obrazovanje. Ur sulinski red (1606), „Ćerke Bogorodice“ (1610) i lazarini (1624) i maju takav zadatak. Sulpicijanski i eudistiĉki red stvaraju se sredinom veka sa ciljem širenja obrazovanja, a pripadaju im ta kve liĉnosti kao što su Fenelon i Malbranš. Najsnaţnija obrazovna organizacija u katoliĉkoj Evropi ostaje jezuitski red. Njihov Plan studija (Ratio Studiorum, 1599) stvara sistem osnovnog i srednjeg školstva, širi program i uvodi nove metode. Jezuitski obrazovni sistem se smatra najboljim u Evropi. Oni nameću potpunu disciplinu. Aristotel i Toma Akvin ski su izvori znanja i mudrosti. Porast broja škola je izvanredan. Koledţ u Klermonu ima 2000 studenata 1651, a 3000 1675. Je zuiti kontrolišu obrazovanje u unutrašnjosti Francuske, nekoli ko univerziteta u Nemaĉkoj i Krakov u Poljskoj. Uĉenici ne pri padaju samo jednoj klasi, a meĊu njima ima sinova ĉinovnika, zanatlija, trgovaca, radnika. U Nemaĉkoj se školovanje ne plaća. Zbog toga jezuitske škole ne privlaĉe plemstvo, koje zahteva po sebne škole. U Francuskoj postoji Barilova škola, a kasnije Por Rojal. U Nemaĉkoj se posle 1648. otvaraju „riterske akademije“ na kojima se obrazuju deca plemstva. U švedskim gimnazijama

206

se školuju deca plemića. U Engleskoj, plemići i bogati gradani šalju svoje sinove na putovanja i uzimaju privatne tutore. Jaĉanje apsolutistiĉke monarhije dovodi do njenog potpu nijeg nadzora nad obrazovanjem. Drţava uvodi strogi nadzor nad programom, naĉinom izbora i autonomijama univerziteta. Propisi Anrija IV odreduju do detalja naĉin predavanja, a Luj XIV daje saglasnost na izbor rektora Sorbone. On ograniĉava (1672) njene privilegije. Sliĉna pojava se zapaţa i u protestant236 DRUGI DEO (1598-1713) skim zemljama. Puritanci i sledbenici nadbiskupa Loda provode zakone preko Parlamenta, a nizozemski staleţi kontrolišu lokal ne univerzitete. Obrazovanje dobija nacionalno obeleţje, a drţa va finansijski pomaţe univerzitete. Knjiţevnost. - Bez obzira na mnoge smetnje (indeks, cen zura), potraţnja za knjigom je u stalnom porastu. Najviše slobo de postoji u Nizozemskoj, gde je cenzura crkve i drţave najma nja, hartija jeftinija i dostupnija, a tehnika štampanja savršeni ja. Broj i raznovrsnost knjiga raste u svim zemljama. Upotreba narodnog jezika povećava interesovanje za knjigu. „Jeziĉki na cionalizam“ dobija u toku veka razliĉite vidove, a najveći zamah uzima u vreme revolucije u Nizozemskoj. Sliĉno je u Švedskoj i delovima Nemaĉke. Klod Vagel utemeljuje knjiţevni jezik u Francuskoj delom Zapaţanja o francuskom jeziku (Remarques sur la langue francais, 1647). Akademija ima isti cilj, a Reĉnik završen oko 1690. godine to potvrĊuje. Francuski knjiţevni jezik postaje naslednik latinskog kao jezik kulture i diplomatije. Reforme podstiĉu pisanje proze na narodnom jeziku. Njen cilj je da obavesti ĉitaoce o stanju nauke. Spisi Paskala, La Bri jera i Larošfukoa otkrivaju izraţajne mogućnosti francuskog, a Erlova Mikrokosmografija i Obrijevi Kratki ţivoti engleskog je zika. U romanima narodni jezik teţe osigurava svoje rnesto. Jedi no znaĉajno delo je Servantesov Don Kihot (1604); sliĉan je Gri melshauzenov Simplicius Simplicisimus (1668) u kome se opisu ju prilike u Nemaĉkoj posle tridesetogodišnjeg rata. U poeziji postoji sukob izmeĊu umetniĉke kreativnosti i slobode izraza, s jedne strane, i potrebe da se one usklade sa us tanovljenim pravilima, s druge strane. Soneti postaju deo dru štvenog ţivota toga vremena. Poezija se razvija u Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Nizozemskoj a medu najznaĉajnije predstav nike spadaju Konstantin Hajgens, Jakov Kats, Just van den Von del i drugi. U Engleskoj najĉešće teme poezije su verske i dvor ske. Dţordţ Herbert i Henri Vogan su najistaknutiji predstavni ci. Dţon Don i Endrju Marvel pokazuju više lirskih sklonosti. Najistaknutija liĉnost je Dţon Milton. Njegovi Izgubljeni raj i Povraćeni raj uţivaju veliki ugled. U Miltonovom delu prisutan je sukob izmeĊu tradicionalnih tema i verskih preokupacija. Je ziĉki izraz je blistav, što njegovim likovima daje posebnu vred nost.

207

Pozorište. - Dramsko stvaralaštvo, dostupno velikom broju ljudi, izuzetno je vaţan ĉinilac u knjiţevnosti. Broj pozorišta u e vropskim gradovima stalno raste (Spanija, Nemaĉka, Nizozem ska). Pozorište „Kod Marea“ u Parizu otvara se 1624; „Kod kraljevih komedijaša“ izvode se dela Korneja, a Molijer nastupa u pozorištu „Mali Burbon“ (1658). Putujuće grupe su centar po zorišnog ţivota i zavise od vladara i plemstva. Pohvale Luja XIV donose slavu Molijeru, a erl Lester izdrţava pozorišnu grupu u kojoj poĉinje Sekspir. Ukus dvora odreĊuje sadrţaj mnogih dramskih dela. Pozorište nije iskljuĉiva zabava dvora, plemstva i obrazovanih. U većini dela ima ponešto za svakog. Gledaoci se mešaju u gledalištu i plaćaju glumcima. Glumaĉka profesija ne uţiva veliki ugled, pa se ĉesto poredi sa skitnicama. Teme drama i komedija odraţavaju politiĉke prilike. Drţavna i crkvena cenzura nameće opreznost kritici i satiri. Konformizam je prihvatljiviji od novina, iako u tome ima razlika izmedu zemalja. Pobuna protiv drţave se smatra zlom, postupci i gluposti plemstva se ismejavaju, dok su društvena hijerarhija i monarhija nedodirljivi. Nove teme retko ulaze u komade, a naĉin izraţavanja ostaje klasiĉan. Svojim insistiranjem na dramat skom jedinstvu vremena, mesta i akcije, francuska klasiĉna dra ma snaţno utiĉe na razvitak izraza. Pored Šekspira, ĉija dela zauzimaju istaknuto mesto u dramskom stvaralaštvu, najznaĉajniji stvaraoci su francuski pisci. To su Ţan Batist Poklen Molijer u komediji i Pjer Kornej i Zan Rasin u tragediji. Autor mnogih dela, meĊu kojima su naj poznatija Smešna precioza, Tartif, GraĊanin - plemić, Uĉene ţe ne, Mizantrop i druga, Molijer daje galeriju tipova toga vremena. On ne opisuje samo ljude iz svoje okoline, već ukazuje na opšte ljudske slabosti: kukaviĉluk, hipokriziju, snobizam, hipohondri ju. Njegova satira je neumoljiva, što mu stvara mnoga neprija teljstva. Napad na versku hipokriziju u Tartifu dovodi do njego ve zabrane 1664, pa Luj XIV mora da ustane u Molijerovu odbra nu. Njegove komedije su izvanredne umetniĉke celine, a jezik, pun duhovitih obrta i fraza, je neprevaziden. Iako je njegov hu mor neosporan, Molijerovo delo je sloţeno za razumevanje. U Mizantropu je primetna kritika nekih osobenosti francuskog društva: odsustvo poštenja, ponizna društvenost i smisao za realnost. Kornej i Rasin su veliki pisci tragedija, kojima su bliske sa vremene politiĉke teme, iako njihovi klasiĉni likovi pokazuju druge sklonosti. Kornejev Sid (1637) izaziva burnu reakciju u Parizu. U potonjim delima - Horacije, Cina i Poliekta - Kornej se povlaĉi u bezbednije vremenske okvire. On izvodi na scenu ve liĉanstvene junake, koji su buntovni i pokušavaju da promene svet. Kornej ne ukazuje samo na ambiciju, njegov cilj je da zapa nji publiku napetošću radnje i snagom jezika. Rasin nastavlja u istom pravcu. Svetski ĉovek, dvoranin i jansenista, Rasin uzima teme iz antiĉke istorije i Starog zaveta. On se dosledno pridrţava klasiĉnih okvira, a sve se podreĊuje sukobu velikih stra

208

sti snaţnih liĉnosti. Rasinova Fedra, jedno od njegovih najpo znatijih dela, opisuje grešnu ljubav kraljice i njenog pastorka, koja je od poĉetka osudena na neuspeh. U delu postepeno otkri va tokove ljudske sudbine. Prikazivanje strasnih ljubavi i racio nalnih ţivotnih sudbina predstavlja veliki prilog neoklasicizma onovremenoj knjiţevnosti i umetnosti. Muzika. - Muziĉka tehnika i izraz nastavljaju da se razvi jaju. Naziru se konture orkestra i uvode se novi instrumenti: vio la, violina, oboa i klarinet. Kombinacija muzike, glume, igre i raskoši dovodi do razvitka opere kao posebnog umetniĉkog izra za. Ona brzo stiĉe popularnost u Italiji: Orfej Klaudija Monte verdija izvodi se 1608, a 1637. u Veneciji postoji zgrada opere. Za vladavine Luja XIV opera stiĉe veliku popularnost u Francuskoj. Zasluga za to pripada Ţanu Batistu Liliju, dvorskom muziĉaru. Pursel deluje u Engleskoj. U Beĉu, Hamburgu i drugim evrop skim gradovima opera uţiva veliku popularnost. Postepeno se razvija novi muziĉki izraz - oratorijum - i instrument - orgulje. Horske kompozicije na orguljama izvode se u crkvama i postaju dostupne mnogima. Crkvena muzika ima veliki znaĉaj u širenju muziĉke kulture. Barokna muzika dostiţe vrhunac u delima Ko relija, Vivaldija, Skarlatija, Hendla i Baha u XVIII veku. Umetnost baroka. - Borba protiv reformacije i njenog šire nja dovodi do nastanka novog umetniĉkog izraza, ĉiji se centar nalazi u Italiji. Odatle se širi u druge delove Evrope, mahom ka toliĉke zemlje. Katoliĉka crkva ima odredene ideje kako da to postigne, a njihovo ostvarenje zahteva usluge slikara, vajara, ar hitekata i drugih. Osnovni podsticaj potiĉe iz odluka Trentskog sabora, ţelje da se umetniĉki izraz prilagodi veliĉanju vere u nje nom katoliĉkom obliku. Svetlost, boje i skladni pokreti ulepša vaju crkve, a rajske scene, andeli koji slave Boga, biblijski moti vi, scene iz Hristovog ţivota, lepota Bogorodice i svetaca ispu njavaju barokne crkve. Njihov cilj je da privuku nove i povrate stare vernike. Barokni umetnici pokazuju primernu klasnu svest, u ĉemu se razlikuju od majstora renesanse. Bliţi su kralje vima i aristokratiji a udaljeniji od srednje klase i seljaka. Barok na umetnost se odlikuje veliĉanstvenošću, snagom, teatralnošću, teţnjom za podsticanje emocija. Crkve su ukrašene velikim sli kama i statuama. Najlepši primer je jezuitska crkva Đesu u Ri mu. Slike na zasvodenim stropovima otkrivaju ekstazu vernika, a statue pokazuju poraz heretika i širenje vere. Istaknuti stvaralac baroka u Italiji je Franĉesko Boromini. On uvodi izlomljene linije i obline umesto pravih linija. Najistaknutiji arhitekta i vajar italijanskog baroka je Đan Lorenco Bernini (1598-1680). Rodom iz Napulja, Bernini ţivi i stvara u Rimu. Njegov cilj je da poveţe skulpturu sa prostorom, da stvori jedinstvenu celinu. Bernini je prevashodno arhitekt i dekorater crkava. Postaje papski arhitekt 1629. i završava Trg sv. Petra iz gradnjom dve polukruţne kolonade. Unutar crkve gradi kitnja

209

sti baldahin, oltarski krov velike visine na ĉetiri bronzana stuba. Berninijeve skulpture, graĊevine, oltari i fontane rasute su širom Rima i drugih gradova. On ţeli da podstakne verska osećanja, uveren da je crkva mesto gde treba prikazati boţanske misterije. Njegova „Ekstaza sv. Tereze“, u kapeli porodice Kornaro u rim skoj crkvi Santa Maria della Vittoria, predstavlja sveticu pogo Ċenu strelom boţanske ljubavi. Njeno lice obasjano svetlošću pokazuje bolnu ekstazu. Zidovi kapele ispunjeni su likovima po rodice Kornaro, što kompoziciji daje karakter celine. Bernini ţe li da prikaţe Terezino doţivljavanje vere. Kapela Kornaro pred stavlja hrišćanstvo na teatralan naĉin. Drugi veliki stvaralac baroka je Peter Paul Rubens (1577 1640). Kao i Bernini, Rubens pokazuje raznovrsni talenat i spo sobnosti. Prevashodno slikar i crtaĉ, Rubens u svojoj radionici stvara mnogobrojne slike za poruĉioce širom Evrope. Na njima su portreti, grupne scene, figure krupnih ţena koje se kupaju u sjaju boja, velike zidne kompozicije na kojima dolazi do izraţaja njegova naglašena skica, pejzaţi, scene iz lova, verske teme, ale gorije. Njegova umetnost uţiva veliku popularnost na evropskim dvorovima. On slika za Mariju Mediĉi, Luja XIII, Ĉarlsa I i Fili pa IV. Od najvaţnijih Rubensovih dela treba spomenuti „Oboţa vanje maga“, koja ima mnogo egzotiĉnog, „Rasipni sin“ i „Lov“ imaju mnogo realizma, dok su „Cetiri crne glave“ i „Starica se greje“ simpatiĉne i patetiĉne. Svojim slikama Rubens stiĉe veli ko bogatstvo, što govori o njegovoj popularnosti meĊu bogatima. MeĊu znaĉajne umetnike baroka spadaju Antoni Van Dajk i Dijego Velaskez. Obojica su dvorski slikari, pa njihova dela irnaju manje verskog sadrţaja. Primetan je i elemenat svetovnog. Pre nego što je zapoĉeo samostalni rad, van Dajk radi u Ruben sovom studiju. Njegovi portreti bogatih i uglednih odišu elegan cijom i sjajem. Za deset godina koje provodi u Engleskoj van Dajk slika oko 350 portreta, meĊu kojima preko trideset Ĉarlsa I. Velaskez, izvanredni portretista, bio je dvorski slikar Filipa IV. Slika mnogobrojne portrete liĉnosti koje vladaju Španijom, a oni Filipa IV prikazuju kao sluţbeno veliĉanstvo i slabu liĉnost. Njegove slike odlikuju se objektivnošću, o ĉemu je najbolji dokaz portret pape Inoćentija X. Njegovo lice, odelo i delovi tela odišu sveţinom, snagom i realnošću. Kod njega nema napetosti E1 Gre ka ili uzburkanosti Rubensa. Velaskez odbacuje renesansni idealizam; on je potpuni realista, što umanjuje njegovu vrednost kao slikara verskih tema. U tome pogledu sliĉan je Van Dajku. U Nizozemskoj deluje izuzetno znaĉajna grupa umetnika, koja ĉitavoj epohi daje posebno obeleţje. MeĊu njima najvaţniji su Frans Hals, Rembrant van Rijn i Jan Vermer. Hals je izvanre dan portretista pojedinaĉnih i zajedniĉkih likova. Uvodi novu tehniku u tradicionalni ţanr. Likove vojnika, ĉinovnika i stareši na ne daje na stari naĉin. Njegova lica se ponašaju slobodno, po kazuju svoju individualnost; svako od njih se moţe raspoznati. Portreti pojedinaca pokazuju osobine i raspoloţenje jednostav

210

nih ljudi. Njegovo nastojanje da prikaţe ljudske emocije svrsta va ga u barokne umetnike. Najveći nizozemski umetnik je Rembrant; istaknuti genije koji prihvata manirizam, barok i tehniku slikanja pejzaţa i pre tvara ih u osobito liĉni izraz. On je portretista, ali ĉesto slika bi blijske teme. On je majstor kontrasta crno-belo u ublaţenom obliku, što njegovim slikama daje impresionistiĉki ton. Rem brantu donosi slavu slikanje portreta. „Cas anatomije dr Tulpa“ (1632) jedna je od njegovih najpoznatijih slika, izvanredno kom ponovana sa grupom ljudi koja posmatra otvaranje ljudskog tela lepo osvetljenog. Posle 1640. Rembrant menja svoj stil i slika dve najpoznatije slike, „Noćna straţa“ i „Predstavnici tkaĉkog esna fa“. Prva prikazuje grupu noćnih straţara kako hoda po Amster damu, a svetlost pada na kapetana i poruĉnika. Druga prikazuje predstavnike esnafa za stolom, pogleda upravljenog u jednu taĉku. Znaĉajna su Rembrantova dela sa verskom tematikom. Is tiĉu se skica „Hristovo hvatanje“ koja odiše snagom i jednostav nošću, i „Povratak rasipnog sina“ koja spada u istu kategoriju, ali se protivi svim pravilima kompozicije, boje, perspektive i proporcije. Ona se protivi renesansnom smislu za dostojanstvo i baroknom shvatanju raskošnosti. Naglasak se stavlja na oĉevo oproštenje i sinovljevo pokajanje. Vermer je jedan od najvećih slikara pejzaţa. Slika grada Delfta, u kome ţivi, prikazuje grad pod sunĉanim i oblaĉnim ne bom. Njegova „Podvodaĉica“ sadrţi mnoge elemente manirizma. U potonjim delima Vermer slika scene iz domaćeg ţivota - ţena koja ĉita, sluga koji sipa mleko, ĉovek i ţena koji piju i razgova raju. Ona se odlikuju posebnom svetlošću, jasnoćom i jednostav nošću. Uticaj baroka prenosi se u druge delove Evrope, pre svega u Nemaĉku, Austriju i Ĉešku. Posle tridesetogodišnjeg rata gradi se veliki broj palata i crkava u Ĉeškoj, a krajem veka i u Austriji. Austrijski barok ima odreĊene osobenosti, spoj lokalnih i itali janskih uticaja. Novi stil je manje savršen, a više pomodan nego u Italiji. Pošto Nemci i Sloveni ne prihvataju klasiĉne vrednosti renesanse, oni lakše koriste i umnoţavaju ornamentiku nego Bernini. Austrijski arhitekt Fišer fon Erlah projektuje Šenbrun i veliki broj palata u Beĉu, Salcburgu i Pragu. Njegove gradevine su pune pompe i veliĉine, a stepeništa ne stoje na stubovima već na ramenima mišićavih Atlasa. U Ĉeškoj se mnoge protestantske crkve pretvaraju u katoliĉke, od kojih je najpoznatija Sv. Nikole u Pragu. U Španiji barok nije dominantan stil. Fasada katedrale u Granadi je prva velika gradevina ovog stila, koji je nepoznat na severu. Graditelji Francisko Herera i Francisko Zurbaran mnogo su uzdrţaniji od svojih italijanskih savremenika. Umetnost u Francuskoj i Engleskoj. - Duh baroka nc naila zi na podjednak odziv u drugim delovima Evrope. U Francuskoj, uprkos uticaja Rubensa i Berninija, burbonski vladari podstiĉu umetniĉki izraz koji istiĉe veliĉanstvenost, monumentalnost i

211

snagu. Slikari, vajari i arhitekti daju prednost jasnoći, jedno stavnosti i harmoniji. Francuski klasicizam preuzima stil pozne renesanse. Slike Simona Vuea pokazuju primetnu uzdrţanost, iako imaju mnogo svetlosti i boja. Najpoznatiji francuski slikari Nikola Pusen i Klod Loren stiĉu znanja u Rimu, ali pokazuju razliĉite sklonosti. Pusen slika biblijske i teme iz antiĉke mitolo gije. Njegove slike nose u sebi mir, istiĉu geometrijski oblik i je dinstvo teme. Ugladenost izraza postaje cilj za sebe. Loren poka zuje više sklonosti ka prirodnim lepotama i moru, ali i uzdrţa nost. Njegovi pejzaţi okoline Rima podsećaju na Virgilijevu pa stirsku poeziju. On nema niĉeg zajedniĉkog sa umetnošću Berni nija. Braća Le Nen slikaju drukĉije od Pusena i njegovih sledbe nika; to su scene iz seoskog ţivota, lica seljaka. U njima nema idealizacije društvene nepravde ili siromaštva. Osnivanje Slikarske i vajarske akademije (1648) dovodi do dalje institucionalizacije umetnosti, koju drţava poĉinje da kori sti u svoje svrhe. Taj napor dobija novi podsticaj u vreme Kolbe ra. Klasiĉni vajarski izraz i Rafael postaju modeli i uzori. Luj XIV odbacuje Berninijev plan za preureĊenje Luvra, stil koji ga podseća na papstvo. On teţi monumentalnosti bez osobenih obli ka. o ĉemu svedoĉi Versaj. koji je barokni po veliĉini, ali ne i po suštini. Fasada nema raskoši, a fontane i kipovi u parku sluţe za strogo formalne dvorske zabave. Dvorski slikar Šarl le Brin na meće odredena pravila u kompoziciji, proporciji i perspektivi, kojih se avi pridrţavaju. Individualnost se potĉinjava postizanju efekta veliĉine. Le Brunova slika „Luj XIV ljubi uskrsnulog Hri sta“ najbolje oliĉava ĉitavu epohu. U Engleskoj barok ne nailazi na razumevanje; Englezi ne shvataju sjaj barokne svetovne i teatralnost verske umetnosti. Stjuarti oboţavaju Rubensa, Van Dajka i druge portretiste, ali nisu u stanju da grade barokne palate. Najistaknutiji arhitekta je ser Kristofer Ren, projektant katedrale Sv. Pavla i mnogih drugih crkava u Londor_u; oslanja se na uzore pozne renesanse i francuski klasicizam. Njegove crkve su protestantski odgovor na Berninijevu papsku arhitekturu. Zbog nedostatka prostora, on posvećuje paţnju zvoni.cima, koji izraţavaju gotiĉku vertikal nost sa klasiĉnom ornamentikom. Njegove crkve su nedovoljno ukrašene. Kupola je najlepši deo katedrale, plovi nad london skim nebom. Palata Blenhajm ima više baroknih elemenata od Versaja, ali nije karakteristiĉna za englesku arhitekturu u celini.

212

VII

TRIDESETOGODIŠNJI RAT

Tridesetogodišnji rat (1618-1648) je posledica ekonomskih, društvenih, verskih, politiĉkih i filozofskih sukoba koji izbijaju na površinu u XVII veku. Naziv za rat nije najsrećniji: ratne operaci je završavaju se pre 1648, mada ih Francuska i Španija nastavljaju do 1659. Iako su zbivanja od 1618. do 1648. vrhunac dugotrajnih i oštrih sukoba, ne radi se o jednom, već o nizu uzajamno povezanih i povremenih ratova. Glavne zaraćene strane nisu nemaĉke drţa ve, iako se rat vodi na nemaĉkom tlu. Nemaĉko Carstvo postaje razbojište na kome se sukobljavaju vojske Španije, Danske, Šved ske i Francuske. Rat poĉinje zbog lokalnih razloga, ali njegove po sledice imaju evropski znaĉaj; pored armija raznih drţava u ratu uĉestvuju mnogi privatni avanturisti. Najzad, prvobitni razlog sukob protestanata i katolika - ustupa mesto obzirima spoljne po litike. Verski sukob postaje borba za premoć. Tokom rata ne po stoji jedinstvo ciljeva, što odreduje izbor saveznika i ĉeste prome ne strana u ratu. Iako je ovaj rat deo istorije srednje i severne Evrope, on je is tovremeno i deo šire evropske politike. Pitanje Palatinata (Rajn ska oblast) prisutno je u politici Engleske; Poljska trpi zbog agre sivnosti Švedske; za Nizozemsku rat je deo borbe za nezavisnost, dok Francuska odreduje svoj stav u zavisnosti od toga ko su joj prijatelji a ko neprijatelji. Švedani su saveznici jer su protivnici Habsburgovaca, a ovi su neprijatelji jer su saveznici Španije. Pita nja Nemaĉkog Carstva malo interesuju Francusku i Španiju. Habsburgovci se mogu poistovetiti sa katoliĉanstvom, dok je katoliĉka Francuska njihov otvoreni neprijatelj. Protestanti vode antihabsburšku politiku, ali to ne spreĉava pojedine nemaĉke kneţeve da vode raĉuna o svojim interesima. Češka i ustanak. - „Defenstracija“ u Pragu u maju 1618. razlog je za poĉetak rata. Tih dana masa Ĉeha prodire u Hradĉa ne i izbacuje carske sluţbenike kroz prozor. To je znak za poĉe tak pobune u Ĉeškoj. Cilj pobunjenika je oĉuvanje starih ĉeških privilegija i uklanjanje jezuita. U suštini, to je odbacivanje habs burške vlasti. Habsburzima je neophodno da oĉuvaju ĉešku krunu i izborni glas. Naslednik prestola je nadvojvoda Ferdi nand Štajerski (1578-1637), vatreni katolik i jezuitski vaspita nik. On je rešen da ukloni protestantizam iz svojih zemalja. U Ĉeškoj ţivi znatan broj Nemaca koji šire nemaĉki jezik i stiĉu zemljišne posede. Ĉeško krupno plemstvo ostaje mirno, dok sitno postaje snaga otpora. Ĉeška je izvor finansijskih sredstava habsburških vladara.

213

To nije sve. Rudolf II (1576-1612) pretvara Prag u svoju prestonicu. U Beĉu njegov brat Matija nastoji da preuzme vlast. To olakšava borbu ĉeškog plemstva i širenje protestantizma. Ru dolf i Matija nastoje da plemstvo pridobiju za sebe: Rudolf ob javljuje 1609. „Kraljevsko pismo“ kojim obećava versku jedna kost katolika i protestanata. Protestanti ţele da pojaĉaju otpor jezuitima. Došavši na presto, Matija napušta politiku kompro misa, zavodi cenzuru i nadzor nad radom protestanata. Matiju treba da nasledi Ferdinand, koga ĉeški staleţi biraju za kralja 1617. Ukidanje protestantskih privilegija i povlaĉenje „Kraljev skog pisma“ dovodi do jaĉanja snaga otpora medu ĉeškim plem stvom. Kao u Nizozemskoj, Cesi se odvajaju od Habsburgovaca zboj jezika, vere i obiĉaja. Kriza se brzo razvija. Pobunjenici proteruju carske ĉinov nike i jezuite, obraćaju se za pomoć caru i protestantskim vlada rima Evrope. Na peticiju caru, odgovara se njenim odbijanjem i zabranom rada skupštine. To prouzrokuje jaĉanje snaga otpora, na ĉije ĉelo se stavlja nemaĉki kalvinista Matija Turn. On ko manduje malom vojskom, uţiva podršku dela plemstva i grado va, ali nije u stanju da organizuje snaţniji otpor u zemlji. U junu 1618. Fridrih, izborni knez Palatinata, obećava podršku pobu njenicima. On ima svoje planove: ţeli da se dokopa ĉeške krune. Fridrih ne raspolaţe ljudima i novcem da se bori protiv Habs burgovaca. Ĉesi ne uspevaju da pridobiju nove saveznike. Katolici i protestanti. - Prilike u Carstvu nalaţu Matiji opreznost. Katoliĉki vladari u Carstvu ne osećaju moralnu oba vezu da pruţe podršku caru. Sukobi izmeĊu katolika i protesta nata dovode do stvaranja dva saveza, iako u njih ne ulaze sve drţave. Na ĉelu Protestantske unije (1608) nalazi se Fridrih, iz borni knez Palatinata, unuk Viljema Ćutljivog i zet Dţemsa I. Malih sposobnosti i ograniĉenih ambicija, on postaje orude u rukama Kristijana iz Anhalta. Protivniĉka strana stvara Katoliĉku ligu, na ĉijem je ĉelu sposobni Maksimilijan Bavarski, protivnik Habsburgovaca. Fridrih nastoji da osigura podršku protestant ske Evrope (Engleska, Danska, Švedska); pomoć obećavaju sa vojski vojvoda Karlo Emanuel i Betlen Gabor, erdeljski vojvoda. Turn postiţe manje uspehe, što na stranu Ĉeha privlaĉi nove sa veznike. Kriza se širi na ĉitavo Carstvo. Car Matija umire 1619. i time otvara mogućnost pobune protestantskih izbornika protiv Habsburgovaca. U avgustu izbornici biraju jednoglasno Ferdi nanda II za cara. Ubrzo potom Ferdinand saznaje za odluku skupštine u Pragu da za kralja izabere Fridriha, koji prihvata ĉešku krunu. Opšti rat postaje neizbeţan, a Ferdinand II odluĉu je da kazni svoje pobunjene podanike. Izbor Fridriha dovodi Španiju na stranu Ferdinanda II. U poĉetku Ferdinand II ima znatne teškoće da organizuje svoje snage u Ĉeškoj i umiri pobunjene oblasti Carstva. U sep tembru 1619. Fridrih se sveĉano kruniše za kralja Ĉeške; suoĉa va se sa nepomirljivim neprijateljem, nepouzdanim saveznicima

214

i zlokobnim predvidanjem jezuita da će biti samo „zimski kralj“. Habsburški dvor prikuplja snage i saveznike, obezbeduje finan sijska sredstva; na njegovu stranu staju, pored Španije, papa Pavle V i Maksimilijan Bavarski, privuĉen obećanjem da će do biti izborniĉko zvanje i delove Palatinata. Izbornik Saksonije ša lje svoje armije u pomoć Ferdinandu, u nadi da će dobiti Luţice. Maksimilijanova armija od 20-30:000, pod komandom generala Johana Tilija, upada u Ĉešku u septembru 1620, dok španske trupe ulaze u Palatinat. Ferdinandove i Maksimilijanove trupe nanose Ĉesima teţak poraz u bici na Beloj gori (novembra 1620). Fridrihovi saveznici (Betlen, Mansfeld) iako u blizini, ne pritiĉu u pomoć ĉeškim snagama. Fridrih gubi ĉešku krunu i svoje zem lje u Nemaĉkoj. Ferdinandov trijumf je neoĉekivan, ali potpun. Ĉeška je prepuštena njegovoj milosti, koju on ne pokazuje. Kaţnjava smrću vode pobune, proteruje protestante i dozvoljava trupama da pljaĉkaju Prag. Masovno se konfiskuju imanja ĉeškog plem stva, koja se dele carskim sluţbenicima i avanturistima. Crkve i samostani dobijaju velike posede, ĉiji vlasnici moraju da beţe iz zemlje, zajedno sa uglednim graĊanima, nauĉnicima. Papski le gat, Karafa, uvodi jezuite u sve vidove ţivota, što omogućava potpuni trijumf protivreformacije u jednoj protestantskoj zem lji. U tome se koristi ekonomski i fiziĉki pritisak. Prvi period ra ta završava se povratkom Ĉeške u krilo katoliĉke crkve i uništa vanjem stare društvene strukture, na ĉije mesto dolazi Ferdinan dovo „novo plemstvo“. Rat se ne završava porazom Ĉeha na Beloj gori i Fridriho vim izgnanstvom. Pojava privatnih armija i generala doprinosi da rat postaje stalna pojava. Jedan od prvih je Ernest fon Mans feld, koji je dugo vremena na strani Fridriha i Ĉeha. On menja nekoliko puta stranu, prodajući se uvek onom ko najviše plati. Protiv njega Maksimilijan mora da drţi veliku vojsku, koja ne milosrdno tlaĉi i pljaĉka protestantske krajeve. Zbog toga ne po kazuje ţelju da završi rat. Pored Mansfelda i Tilija, najistaknuti ji kondotjer je Albreht Valenštajn. On je jedan od najsposobnijih komandanata. Po roĊenju Ĉeh, Valenštajn prelazi iz protestanti zma u katoliĉanstvo i stiĉe veliko bogatstvo. On ulazi u carsku sluţbu kao snabdevaĉ vojske hranom, odećom i oruţjem. Kao ta kav postaje neophodan, pa mu Ferdinand ostavlja široku slobo du delovanja. Valenštajn je odan Carstvu, radi na uĉvršćenju carske vlasti i katoliĉanstva, stiĉe sve veću moć. Njegovo jaĉanje izaziva zavist nemaĉkih kneţeva, koji traţe povoljan trenutak da ga car opozove. Njegove prave ciljeve nije moguće utvrditi. Danska. - Završetak ĉeške faze rata donosi potpunu pobe du Austriji i katoliĉanstvu. To podstiĉe Ferdinandove ambicije i on koristi prvu priliku da ih ostvari. Iako Protestantska unija predstavlja i dalje neprijatelja, razl.ozi su politiĉki; ratište prela zi iz juţne u severnu Nemaĉku, a predvodnik protestanata nije Fridrih, već danski kralj Kristijan IV (1588-1648). On odluĉuje

215

1625. da ospori Ferdinandovo pravo u Nemaĉkoj. Kao vojvoda od Holštajna, Kristijan ulazi u rat da zaštiti protestante u sever noj Nemaĉkoj i ostvari neke teritorijalne dobiti. On ţeli da zašti ti trgovinu Baltika od dominacije Carstva i tako ukloni moćnog suseda. MeĊunarodne prilike su povoljne; zbog prisustva snaţne španske armije u Evropi on oĉekuje podršku Engleske, Nizozem ske, Francuske i Švedske. Stvarne pomoći nema: Engleska šalje mali odred najamnika, Nizozemska novac, a Gustav Adolf odbi ja da pruţi podršku. Kristijan upućuje svoje trupe u Nemaĉku, ali izborni kneţevi Saksonije i Brandenburga ostaju po strani. Suoĉen sa Kristijanovim upadom u Nemaĉku, Ferdinand II do zvoljava Valenštajnu da sakupi vojsku od 50.000 i pode na sever. Car predaje Valenštajnu vojvodstvo Meklenburg. Zajedno sa Ti lijem, Valenštajn nanosi Kristijanu teţak poraz u bici kod Lute ra (1626); iste godine nanosi poraz Mansfeldu kod Desaua. Na redne godine Valenštajnova vojska pljaĉka po srednjoj i severnoj Nemaĉkoj i nanosi potpuni poraz danskim snagama. Dve godine kasnije (1629) Valenštajnova vojska upada u Dansku, posle ĉega Kristijan IV zakljuĉuje mir u Libeku i obavezuje se da napusti Nemaĉku i prestane da se upliće u poslove Carstva. Edikt o restituciji. - Pobeda nad Danskom otvara nesluce ne mogućnosti, ali i opasnosti po Carstvo. Ferdinand II predvida pretvaranje Carstva u apsolutistiĉku i katoliĉku drţavu pod vlašću Habsburgovaca. To ţeli da postigne povratkom na stanje pre zakljuĉenja Augsburškog verskog mira (1555). Ediktom o restituciji on proglašava sve verske i politiĉke promene nastale tokom posledhjih sedamdeset godina nevaţećim i nezakonitim. Katoliĉka imovina oduzeta posle 1552. mora da se vrati zakoni tim vlasnicima a prava administratora se proglašavaju nezako nitim. Edikt obezvreduje posed zemlje koju uţivaju protestant ski kneţevi. Luterani mogu da uţivaju pravo u skladu sa naĉelom cuius regio eius religio, dok se kalvinistima to pravo ne priznaje. Svi koji se nalaze pod vlašću katoliĉkih vladara moraju da promene veru ili napuste zemlju. U pitanju su krupni interesi: primena edikta dovela bi do povratka mnogih biskupija, grado va i drugih oblasti u krilo katoliĉanstva. Edikt ima i druge nesagledive posledice. On predstavlja potvrdu vlasti Habsburgovaca, pretenziju neprihvatljivu za mnoge katoliĉke kneţeve. Edikt pokazuje povezanost vlasništva zemlje sa politiĉkom moći, a verske sa svetovnom vlašću. Carska komisija odreduje u kojim gradovima treba da intervenišu car ske armije; gradani Augsburga se predaju bez otpora, a njih 8000 beţi iz grada. Maksimilijan dobija biskupije Verden i Minden, dok Nleklenburg, Bremen i Halberštat pripadaju Habsburgovci ma. Za savremenike edikt znaĉi razliĉite stvari: za vernike pobe du prave vere nad herezom, za katolike i protestante ciniĉan habsburški korak preduzet da se u ime vere stekne politiĉka he gemonija. Edikt oţivljava snagu protestanata, a umanjuje odu ševljenje katolika da vode krstaški pohod u korist Habsburgova

216

ca. Ferdinand predstavlja posebnu opasnost zbog Valenštajna i njegovih armija, koje prete svima. Usred vojnih operacija i preuzimanja teritorija, Ferdinand II saziva 1630. sabor izbornih kneţeva u Regensburgu. Cilj sabo ra je da prihvati njegovog sina za naslednika. To je pokušaj uje dinjenja nemaĉkih vladara protiv spoljnih neprijatelja. Izbornici Brandenburga i Saksonije odbijaju da uĉestvuju na saboru, dok drugi ţele da umanje carevu vojnu moć. Oni zahtevaju uklanja nje Valenštajna, što podrţava španski dvor koji ţeli da njegovu armiju stavi pod svoju komandu. Ferdinand prihvata zahtev i uklanja Valenštajna u trenutku kad se švedska armija iskrcava u Nemaĉkoj. Sastanak u Regensburgu potvrduje uverenje da Nemaĉka postaje centar sukoba. Evropske drţave su uzdrţane. Ferdinan dovi savetnici ţele Carstvo u kome će Habsburgovci predstavlja ti orude katoliĉke crkve; Španija ţeli nemaĉke trupe protiv Ni zozemske, dok Rišelje podrţava snaţenje nemaĉkih kneţeva i slabljenje Carstva. On podstiĉe zahtev kneţeva za uklanjanje Valenštajjna i ne pravi razlike izmedu katoliĉkih i protestantskih vladara. Pokušava da privuĉe na svoju stranu Maksimilijana i drţi otvorena vrata za pregovore sa Ferdinandom. Iskrcavanje Gustava Adolfa predstavlja problem za Ferdinanda i Rišeljea. Iako Rišelje duţe vremena podstiĉe švedsku intervenciju, ona mu oteţava da izgradi francuski blok unutar Carstva. Ugo vorom u Bervaldeu, poĉetkom 1631, Francuska i Švedska reša vaju medusobna pitanja. Francuska se obavezuje da pruţi Šved skoj finansijsku pomoć, dok Gustav Adolf obećava da neće ugro ţavati katoliĉanstvo, zakljuĉiti separatni mir i upasti u Bavar sku sve dok ova ostane neutralna. U proleće Rišelje i Maksimili jan zakljuĉuju sporazum u Fontenblou, kojim se obavezuju da ne podrţavaju medusobne neprijatelje. Švedska invazija Nemačke. - Politika Francuske i stanje u Nemaĉkoj dovode na ratište novog uĉesnika - Švedsku. Kralj Gustav Adolf (1611-1632), istaknuti ratnik, drţavnik i prote stant, ne moţe da prihvati snaţenje Carstva, politiĉke i verske posledice Edikta o restituciji i pretnju Valenštajnovog prisustva u severnoj Nemaĉkaj koji uzima titulu „admirala severnog i bal tiĉkog mora“. Od poĉetka svoje vladavine Gustav pokazuje ţivo interesovanje za zbivanja na baltiĉkim obalama i raspolaţe naj boljom armijom u Evropi. Završava rat sa Danskom i osvaja ĉi tavu rusku i poljsku obalu Baltika. Ţeli da Švedska postane prva baltiĉka sila, a on bude zaštitnik nemaĉkog protestantizma i us tavnih sloboda od nasrtaja Ferdinanda i jezuita. Pored toga, ţeli da osvaja i dobije druge koristi. Nemaĉka postaje ratište. U junu 1630. Gustav je spreman. Njegova armija od 40.000 izvanredno obuĉenih vojnika i nešto škotskih najamnika iskrca va se u Pomeraniji i -r.auzima Šćećin i dolinu Odre. On pregovara sa Brandenburgom i Saksonijom da stanu na njegovu stranu, što uspeva posle duţeg ubeĊivanja, zauzeća ĉitave Pomeranije i

217

Frankfurta na Odri. Magdenburg staje na stranu Gustava Adolfa i Tilijeve armije ga teško razaraju i pljaĉkaju. U leto 1631. Tilije va armija upada u Saksoniju, što prisiljava Johana Georga, kne za Saksonije, da potpiše sporazum sa Gustavom Adolfom. U sep tembru švedska vojska, uz pomoć saksonske i brandenburške, nanosi Tiliju teţak poraz u bici kod Brajtenfelda, u blizini Lajp ciga. Gustav Adolf vodi svoje armije u jugozapadnu Nemaĉku, zauzima Vircburg i Frankfurt na Majni. Svedska armija se nala zi u srcu katoliĉke Evrope, što izaziva uznemirenost Rišeljea i strah kod Ferdinanda. Gustav Adolf ţeli da napadne Ferdinanda i ţivi na katoliĉ koj zemlji, uveren da će tako nametnuti povoljan mir. U proleće 1632. Gustav Adolf osvaja Nirnberg, prelazi preko Dunava i zauzima Minhen, odakle namerava da poĊe na Beĉ. U strahu, Ferdinand poziva u pomoć Valenštajna koji prikuplja veliku ar miju i odvodi je u Saksoniju. Gustav ga prati i dve armije se su kobljavaju u nevembru kod Licena. Svedska armija izlazi kao pobednik, ali Gustav Adolf gine u borbi. Njegova smrt je veliki gubitak za protestantizam, koji uspeva da se odrţi u Nemaĉkoj zahvaljujući njemu. Namera Ferdinanda II da uništi protestanti zam ne uspeva. Rat u Nemaĉkoj nalazi se na mrtvoj taĉki. Nijedna strana ni.je u stanju da pobedi ili se povuĉe. Istaknuti uĉesnici nestaju sa scene: Valenštajn napušta komandu i biva ubijen (1634), Man sfeld gine, a Tili je ranjen. Rat se nastavlja jer to ţeli Francuska. Snaţenje francuskog uticaja u Nemaĉkoj prouzrokuje interven cije carskih trupa. One nanose Švedanima i njihovim saveznici ma poraz u bici kod Nordlingena (1634). Naredne godine Ferdi nand zakljuĉuje mir sa Saksonijom u Pragu. Johan Georg dobija Luţice i biskupiju Magdeburg, privremeno se povlaĉe odredbe Edikta o restituciji, a imanja vraćaju protestantima; luteranstvo se prihvata u nekim gradovima. Johan Georg se oba vezuje da privoli druge kneţeve da prihvate sporazum, kome pri stupaju Bavarska, Brandenburg, rajnske biskupije i Meklen burg. Rat u Nemaĉkoj se završava, iako Ferdinand II predoseća neminovnost sudara sa Francuskom. Francusko-švedski rat. - Posle poraza Švedana kod Nord Iingena, Rišelje upućuje u Nemaĉku vojsku i novac, stvara veliku armiju i potpisuje ugovore o savezu sa Svedskom, Nizozemskom, Švajcarcima, Savojom i Bernardom od Saks-Vajmara. Rišelje ţeli da zaustavi širenje Španije i osvoji okolne oblasti, otkloni pretnje Habsburgovaca Francuskoj. Nesluţbeni rat postaje slu ţbeni. Rat se pretvara u dinastiĉki sukob Burbona i Habsburgo vaca u kome verska, etniĉka i ustavna pitanja gube znaĉaj. Rat se vodi na nemaĉkoj teritoriji, sa neophodnim razaranjima i stradanjima. U maju 1635. Francuska objavljuje rat Španiji, ĉije trupe prodiru u blizinu Pariza. Rišelje i Oksenstjern shvataju da su neophodna veća ratna ulaganja. Rišelje ulaţe velika sredstva i

218

napore u stvaranje nove francuske vojske na ĉije ĉelo dalaze mlaĊi sposobni oficiri - Tiren, Konde. Francuska potpisuje sa Švedskom ugovor u Hamburgu i obavezuje se da joj plaća godi šnju subvenciju od milion livri. Ratne operacije vode se na raz nim stranama. IzmeĊu 1637. i 1642. francuske trupe zauzimaju Artoa na severu i Rusijon na jugu, a 1643. nanose teţak poraz Špancima kod Rokroa. Istovremeno, ratne operacije se vode u dolini Rajne, iz kojih Francuska izlazi kao pobednica. Španski poloţaj u Nizozemskoj postaje kritiĉan, što se pogoršava pobunama u Portugaliji i Kataloniji. Rišelje odbacuje tajne ponude Olivaresa za zakljuĉenje mira. ŠveĊani prodiru do Praga i tako ugroţavaju Austriju. Situacija u Carstvu postaje sloţena, pa Fer dinand III saziva sabor u Regensburgu (1640). Fridrih Vilhelm, izborni knez Brandenburga, potpisuje primirje sa Švedskom i nanosi veliki udarac Carstvu, koje nema snage ni jedinstva da vodi rat. Većina kneţeva ţeli mir. Porazi carskih armija kod Frajburga (1644) i Nordlingena (1645) još više pogoršavaju si tuaciju, a prodor Švedana i Francuza ka Beĉu prisiljava Ferdinanda III da traţi zakljuĉenje mira. Ratna razaranja. - Trajanje rata i njegova oštrina prouzro kuju ogromna razaranja, smrt, patnje i glad širom Nemaĉke; mnogi gradovi i sela su uništeni ili opustošeni. Tvrdi se da je od 16 ostalo svega 8 miliona stanovnika. U borbama je poginulo 350.000 a ostatak nestaje zbog gladi, bolesti i iseljavanja. Pret postavlja se da je stanovništvo u pojedinim delovima (Meklen burg, Pomeranija, Virtemberg, Palatinat) prepolovljeno. U dru gim (Hanover, Oldenburg) gubici su mali. Veći deo Donje Sakso nije trpi velika razaranja u prvom delu rata, a posle toga se ob navlja; tridesetih godina najviše trpi Bavarska. Istovremeno, broj stanovnika u Hamburgu stalno raste. U mnogim delovima Nemaĉke poljoprivreda je uništena, ratni porezi ogromni, a nesi gurnost ţivota i imovine potpuna. Jedna trećina zemlje na severu se ne obraduje, pa umesto obradenih polja rastu šume. Gradovi manje stradaju od nezaštićenih sela, ali su pretrpani izbeglica ma; Marburg je okupiran jedanaest puta, a Magdeburg pod op sadom deset puta. Njihova industrija je uništena, a trgovina u rukama stranaca. Štete nisu samo materijalne: verski i graĊanski rat podstiĉu tiraniju, škole i univerziteti skoro ne postoje. Hi ljade ţena i ljudi se spaljuju zbog optuţbi da prizivaju duhove i veštice. Razaranja nisu samo posledica rata. Ĉitava zapadna Evro pa izmedu 1610. i 1620. prolazi kroz ekonomsku krizu; njene po sledice su primetne na raznim stranama. Rat još više pojaĉava krizu zbog pljaĉke i neobradenih polja. Cena rata pogaĊa po djednako velike i male drţave, a vojske i zarazne bolesti idu za jedno. Nakon završetka ratnih operacija, oporavak u većini oblasti je brz.

219

Vestfalski mir. - Ponuda i posredovanja za mir ima od rani je. Pregovori se vode izmedu 1639. i 1641. i završavaju zakljuĉe njem preliminarnog mira. Odredbe predvidaju istovremeno odr ţavanje dve mirovne konferencije: u Minsteru, gde će Ferdinand III pregovarati sa Francuskom i njenim saveznicima, i Osnabri ku, gde će car pregovarati sa Švedskom. Mirovni kongres poĉinje sa radom 1644. Posle dugotrajnih pregovora, koje prate ratne operacije, zaraćene strane potpisuju u oktobru 1648. Vestfalski mir. Potpisivanje ugovora ne dovodi do zakljuĉenja mira izmeĊu Francuske i Španije. Teritorijalne promene su znaĉajne. Švedska dobija zapadnu Pomeraniju, manje oblasti na Baltiku i biskupije Bremen i Verden; Francuska osigurava vlast nad gradovima Me com, Tulom i Verdenom i kontrolu nad Alzasom; tvrdave Brejsaĉ i Pinerolo vraćaju se Francuskoj. Maksimilijan Bavarski dobija delove Palatinata, ĉiji se veći deo vraća Fridrihovom sinu Karlu Luisu; Brandenburg dobija Magdeburg, biskupije Halberštat, Minden i Kamin i istoĉnu Pomeraniju. Vestfalski mir postavlja naĉela koja će biti na snazi u na rednim vekovima. Istiĉe naĉelo suvereniteta drţava na raĉun univerzalnog carstva. Ugovor potvrduje dezintegraciju Carstva, o ĉemu svedoĉi ĉinjenica da u radu kongresa uĉestvuje oko tri stotine nemaĉkih drţava; mirovni ugovor potvrĊuje njihov suve renitet. To znaĉi potpunu slobodu u pitanjima unutrašnje i spolj ne politike; sve nemaĉke drţave uĉestvuju ravnopravno u radu Rajhstaga, koji moţe da razrezuje poreze, sakuplja vojske i za kljuĉuje ugovore. Priznanje starih ,.nemaĉkih sloboda“ pretvara cara u ceremonijalnog vladara šarolike skupine nezavisnih drţava. Suverenitet u politiĉkim pitanjima daje vladarima velika prava u verskom pitanju. Naĉela Augsburškog mira (1555) po staju deo mirovnog ugovora. On priznaje kalviniste i potvrduje protestantima sve tekovine ostvarene posle 1624. Nemaĉka osta je podeljena na mnoge drţave u kojima ţive katolici, luterani, kalvinisti; dve vere ne uspevaju da ostvare svoj cilj - ĉišćenje Carstva od heretika. Podeljenost nemaĉkih drţava znaĉi uklanjanje Carstva iz medunarodne politike. To odgovara Francuskoj, kojoj pogoduje slaba Nemaĉka, a zadovoljava kneţeve koji. ţele da budu nezavi sni. Francuska i Švedska postaju garanti mira, što im omogućuje da se dugo upliću u unutrašnje poslove Carstva. Njegovom slab ljenju doprinosi priznanje nezavisnosti Nizozemske i Švajcar skih kantona, što smanjuje teritorije Carstva. Vestfalski mir zaoštrava slabosti Nemaĉke i potvrduje pra vo verske koegzistencije. On doprinosi slabljenju habsburške moći u Evropi time što nanosi poraz obema granama - u Austriji i Španiji - i smanjuje njihovu povezanost. Austrija se okreće is toku, a Spanija povlaĉi u sebe. Rasplet 1648. izbacuje u prvi plan evropske politike Francusku, Englesku i Nizozemsku. Uspon Brandenburga maćkom Carstvu posle

- Pruske i Austrije. - Govoriti o Ne tridesetogodišnjeg rata znaĉi posmatrati

220

dve drţave koje se naglo uzdiţu. Brandenburg ne pruţa sliku zemlje koja mnogo obećava. Od heterogenih zemalja i naroda nastaje snaţna drţava. Dinastiĉkim vezama Brandenburg se uje dinjuje sa pruskim vojvodstvom na istoku i grofovijama Kleve i Julih na Rajni. Brandenburg je peskovit i ravan, slabo naseljen; Pruska je šumovita oblast, a glavni grad je Kenigsberg. Većina stanovnika su luterani, svaka oblast ima svoje staleţe, a medu njima nema zajedniĉkih interesa. Brandenburg je u evropskim razmerama mala drţava. U Brandenburgu i Pruskoj najvaţnija klasa su krupni zemljoposednici - junkeri. Za vladavine Fridriha Vilhelma (1640-1688), poznatog kao „Veliki izbornik“, Pruska se postepeno pretvara u veliku evrop sku silu. On uvodi mnoge novine, koristi lukavstvo i pritisak da ostvari svoje ciljeve. Fridrih Vilhelm stvara stalnu vojsku, pomo ću koje ostvaruje svoje politiĉke, ekonomske i društvene refor me. Vojska je orude centralizacije i tokom njegove vladavine stalno se povećava. U severnom ratu (1655-1660) koristi armiju i ratuje kao saveznik Švedana i Francuza. Staleţi Brandenburga prihvataju da izdrţavaju vojsku pod uslovom da junkeri uţivaju posebne ekonomske i društvene privilegije. Junkeri mogu da poseduju zemlju, proteruju seljake (kmetove) sa nje i ne plaćaju poreze. S druge strane, izbornik ograniĉava politiĉka prava junkera. Nakon isteka dogovora, izbornik nastavlja da naplaćuje poreze i nameće nove trošarine na gradove bez saglasnosti Staleţa. Silom nameće poreze u rajnskim oblastima i Pruskoj. Najveće ţrtve takvih nameta su kmetovi, koji plaćaju dva puta veće poreze nego podanici Luja XIV. Da bi prikupio poreze za vojsku, izbornik stvara Generalni ratni komesarijat, koji ima nadzor nad svim pitanjima privrede u zemlji. Njegovi sluţbenici podstiĉu privrednu proizvodnju, pre svega za vojne potrebe. U tome dobijaju pomoć od oko 20.000 hugenota koji se naseljavaju u Brandenburgu. Krajem veka iz bornik raspolaţe vojskom od 30.000 ljudi, stanovništvom od 1,5 miliona i obnovljenom privredom. To mu omogućava da vodi stalne ratove u kojima stiĉe mala teritorijalna proširenja. Koristeći vojsku, administraciju i rascep izmeĊu junkera i gradova, izbornik uspeva da stvori drţavu sa karakteristiĉnim društvenim sistemom i vrednostima. On obezbeduje sebi i svojim naslednicima potpunu politiĉku kontrolu u zemlji. Kod stanov ništva razvija smisao za disciplinu i poslušnost. To doprinosi je dinstvu drţave pošto seljaci saĉinjavaju obiĉne vojnike, a junke ri oficirski kadar. Time stvara ĉvrstu i efikasnu administraciju. Društvene razlike izmeĊu junkera i seljaka su potpune, pa prvi osećaju punu zavisnost od izbornika. Oficirski poloţaj znaĉi iz raz društvene nadmoćnosti junkera. Ĉitava izbornikova politika oslanja se na saradnju sa jun kerima. Oni drţe najvaţnije vladine poloţaje i ne plaćaju porez. Zbog toga poistovećuju svoje interese sa interesima drţave. Stav prema kmetu je brutalan. Jedan sveštenik istiĉe 1684. da su „se ljaci zaista ljudska bića“, ali sa njima treba postupati kao sa

221

„sušenim bakalarom koji je najbolji kad je dobro tuĉen i me kan“. Novine koje uvodi izbornik - trgovaĉke kompanije, isuši vanje zemljišta, podsticanje manufakturne proizvodnje imaju za cilj da zemlju uvedu u red razvijenih evropskih drţava. Cena svih ovih mera su osiromašeni gradovi, monopoli, daţbine i beda seljaka. Drţava koju izgraduje izbornik je homogena, birokratska i militaristiĉka. Njeni vladari ostvaruju do kraja veka apsoluti stiĉku vlast i odbijaju da je dele sa drugim. Brandenburg uklanja ustavna ograniĉenja krajem veka. Austrija. Završetak tridesetogodišnjeg rata ne prekida ratne operacije u severnoj Evropi. U tim borbama habsburška drţava igra znaĉajnu ulogu i krajem veka uĉvršćuje svoj uticaj. Problem Habsburgovaca predmet je stalnih pregovora, a pretnje njihovom opstanku od strane Turske pruţaju priliku mnogim neprijateljima da ostvare svoje ciljeve. Habsburška Austrija je neobiĉna mešavina centralizovane drţave i dinastiĉkog carstva Kaxla V. Njeni vladari upravljaju šarolikim teritorijama - Au strija, Štajerska, Koruška, Kranjska, Tirol, Ĉeška, Moravska, Šlezija, Ugarska, Hrvatska, Slavonija, Dalmacija i Erdelj. Mno ge od njih nalaze se pod turskom vlašću do kraja veka. Svakom od njih upravlja se drukĉije zbog razliĉite prirode veza, obiĉaja i ustanova. U drţavi ţive mnogi narodi, postoje razliĉite vere i kulture. Jedino zajednićko im je odanost dinastiji. Snaţna armi ja predstavlja orude habsburške vlasti. Vladavina Leopolda I (1657-1706) je vaţan period u razvit ku Austrije. Njegova vladavina je u senci Luja XIV, ĉija politika, vojna i ekonomska snaga stvaraju Leopoldu mnoge teškoće. Beĉ je mali i siromašan u poreĊenju sa Parizom, austrijska armija malobrojna u poredenju sa francuskom. Leopold vodi spretnu politiku, a krajem veka ostvaruje velika teritorijalna proširenja. Najveće probleme Leopold ima u Nemaĉkom Carstvu zbog fran cuskog uticaja i potkupljivanja izbornih kneţeva. Pravi mnoge ustupke i prihvata postojanje Rajnske lige, francuske tvorevine i sredstva za širenje njenog uticaja u Carstvu. Švedska politika prema Carstvu je takode pretnja Leopoldu, pošto Karlo X poka zuje ambicije sliĉne Gustavu Adolfu. Podstiĉe nerede u Ĉeškaj, zakljuĉuje ugovor sa izbornikom Brandenburga i Franjom Rako cijem, erdeljskim vojvodom. Austrijske armije i diplomatija us pevaju da onemoguće Karlove planove na Baltiku i u Poljskoj. Rat na severu završava se mirom u Olivi (1660). Mnogo opasniji za Leopolda su oţivljavanje turske moći i njeni upadi u susedne zemlje. Rakoci nastoji da se odrţi kao erdeljski vojvoda, ali gine u borbi. Leopold upućuje armiju u Er delj da zaustavi Turke, ali u tome nema uspeha. Turska vojska ood voĊstvom Ahmeda Ćuprilića 1663. kreće na Beĉ. U pomoć Leopoldu pritiĉu Luj XIV, Filip IV, papa i više nemaĉkih kneţe va. Savezniĉka armija nanosi Turcima poraz kod Sv. Gotharda (1664) i zaustavlja prodor ka Beĉu. Leopold zakljuĉuje mir u Va

222

švaru i u naknadu za dvadesetogodišnje primirje plaća sulta nu tribut od 200.000 florina. Erdelj prelazi u turske ruke, a Ugarska je podeljena izmeĊu Turske i Austrije. Ugarsko plemstvo diţe pobunu uvereno da Leopold ţeli po deljenu i slabu Ugarsku. Leopold šalje austrijsku armiju da umi ri pobunu, oduzme imanja plemstva i uguši protestantizam. Je zuiti se vraćaju, a administracija se nalazi u rukama Nemaca. U garski otpor i turske pretnje navode Leopolda da pravi ustup ke (1681). Biraju se novi Staleţi i donosi novi ustav koji daje ugarskom plemstvu veliku vlast. Primirje traje do 1683, kada Turska pokreće veliku armiju protiv Austrije. Leopold beţi iz Beĉa, pod koji stiţu turske trupe; Austrija sklapa ugovor sa Janom Sobjeskim, kraljem Poljske, koji okuplja šaroliku vojsku (Poljska, Saksonija, Nemaĉko Car stvo, Bavarska, papa, Venecija). U septembru 1683. saveznici na nose Turcima poraz kod Beĉa i prisiljavaju ih na povlaĉenje. Ru sija pristupa Ligi (1686), dok Francuska, Engleska i Nizozemska ostaju po strani. Snage Lige nastavljaju operacije i proteruju Turke iz Ugarske, Hrvatske i Slavonije; 1687. oslobaĊaju Budim, a naredne godine i Beograd, odakle prodiru duboko na jug Srbiju, Kosovo, Makedoniju. Ubrzo postaje jasno da turski poraz nije potpun. Njene snage preduzimaju protivofanzivu, pred kojom se Austrijanci i srpski narod povlaĉe iz Makedonije i Kosova. Turske trupe ulaze u Beograd 1690. i prelaze u Ugarsku. U narednim godinama rat se vodi u Podunavlju, ratištu na kome se istiĉe princ Eugen Sa vojski (1663-1736), jedan od najsposobnijih evropskih generala. On nanosi Turcima teţak poraz kod Sente (1697), upada u Bosnu i pali Sarajevo. Mirovnim ugovorom u Karlovcima (1699) Turska predaje Ugarsku, Erdelj, Hrvatsku i Slavoniju Austriji, Podoliju Poljskoj, a Dalmaciju i deo Grĉke Veneciji. Austrija udvostruĉu je svoje teritorije posle 1648. Osvajanje podunavskih zemalja dovodi do promena odnosa izmedu Habsburgovaca i ugarskog plemstva. Otpor plemstva centralizaciji je snaţan; ono brani svoje „slobode“. pravo da bira kralja i upravlja preko Staleţa; kalvinisti pruţaju snaţan otpor katoliĉkom prozelitizmu. Habsburgovci moraju da saraĊuju sa ugarskim plemstvom i vode uzdrţanu politiku. Ugarsko plem stvo prihvata Habsburgovce kao svoje kraljeve (1687), ali zadr ţava svoje Staleţe i veru. Uprkos pretnji sa istoka, Leopold posvećuje veliku paţnju zbivanjima na zapadu. Sudbina Španije odreduje njegovo drţa nje. Austrija i Francuska zakljuĉuju 1668. ugovor o deobi Špani je posle smrti Karlosa II. On postaje bezvredan posle upada fran cuskih armija u Nizozemsku. Ratovi sa Turskom pojaĉavaju Leopoldovu zabrinutost. On nastoji da umanji moć Francuske i obezbedi naslede španskog prestola. Zanemaruje snage Engleske i interese Nizozemske, ĉime umanjuje šanse svog sina Karla da ostvari naslede nad španskim prestolorn (1684). Leopold ne odu staje od te namere iako se tome suprotstavljaju sve protestantske

223

zemlje. Sporazumi i ugovori o deobi Španije ostaju bezvredni kad Karlos II odluĉuje da njegov naslednik bude Filip, unuk Lu ja XIV. To onemogućava sporazum izmedu zainteresovanih stra na (Habsburgovci, Burboni, Viljem Oranski i drugi). Ratne ope racije poĉinju 1701. a dve godine kasnije izbija -veliki ustanak ugarskog plemstva pod voĊstvom Franje Rakocija, koji preti da olakša prodor francuskih armija do Beĉa. Ustanak se završava 1711. obećanjem da će Ugarska dobiti nova ustavna prava. Sveto Rimsko Carstvo. - Uprkos stalnih borbi, sukoba i di lema, pretnji da će se raspasti, Carstvo je ipak politiĉka celina. Sabor u Regensburgu zaseda posle 1633. i pruţa caru stalnu podršku. Sabor saĉinjavaju tri doma: u prvom zasedaju izborni ci, drugom crkveni i svetovni vladari i u trećem predstavnici slo bodnih gradova. Oni glasaju o davanju finansijske i novĉane po moći vladaru, ali svoju odluku ne mogu nikome nametnuti. Pose ban budţet za izdrţavanje 60.000 vojnika izglasava se 1681; on se povećava 1710. na 120.000 vojnika. Sredinom XVII veka postoje mnoge ustanove pomoću kojih se upravlja Carstvom. Rajhshofrat ili Dvorski savet u kome se rešavaju pitanja politike i privilegija nalazi se na vrhu piramide. Privatni savet rešava mnoga pitanja, ali postepeno gubi vlast. Sukobi izmeĊu Carske kancelarije i Dvorske kancelarije postaju stalni. Leopold nastoji da ojaĉa vlast Dvorske kancelarije. Dvor ski ratni savet odluĉuje o vojnim pitanjima. Dvorska komora je istovremeno ministarstvo i finansija i trgovine. Do kraja veka Carstvo ostvaruje stepen centralizacije o kome se poĉetkom veka ne moţe ni pomišljati.

224

VIII

FRANCUSKA

Stupanje Anrija IV na presto Francuske znaĉi poĉetak nje ne konsolidacije i uspona u evropskoj politici, diplomatiji, oru ţanim snagama i umetnosti. U razvitku Francuske postoje dva perioda: prvi do 1661, kad zemlja preţivljava mnoge krize i su kobe, prolazi kroz unutrašnje slabosti i nemire. U tom razdoblju, kraljevi i ministri nastoje, ĉesto bez vidljivog uspeha, da zausta ve proces slabljenja drţave i apsolutistiĉke vlasti. U prvoj polo vini veka, epohi vladavine Rišeljea i Mazarena, teško se mogu povući razlike izmedu mira i anarhije. Opšta nesigurnost i nei zvesnost su glavne karakteristike epohe. Drugi period, vladavina Luja XIV, je epoha opšte konsolidacije i neslućenog snaţenja Francuske, njenog uspona u poloţaj prve evropske drţave. Anri IV. - U pitanjima unutrašnje i spoljne politike vlada vina Anrija IV (1598-1610) predstavlja, u poredenju sa vremeni ma verskih ratova, epohu unutrašnje stabilizacije, ekonomske obnove i napretka i uzdrţanih odnosa sa susedima. Prijatnog iz gleda, srdaĉan i dobronameran, Anri IV je izuzetno sposoban po ?itiĉar i drţavriik koji nastoji da osigura mir, prosperitet i versku toleranciju. To je u skladu sa shvatanjem politiĉara, ĉiji je Anri voĊa. To ne znaĉi kraj unutrašnjih sukoba ili utvrdivanje drţav ne vlasti u skladu sa njihovim ţeljama. Mada pojedinci, kao Sili, govore o „dragoj otadţbini“, kod većine Francuza ne postoji ose ćanje nacionalne pripadnosti. Anri IV ţeli mir po svaku cenu. Iz javljuje u pariskom parlamentu (1599) da „drţava mora da se spase i to se mora postići mirom. Više ne sme biti razlika izmedu katolika i hugenota, svi moraju biti dobri Francuzi.“ Otelotvorenje takve politike je Nantski edikt koji ne pred stavlja izraz verskog ubeĊenja već politiĉkog proraĉuna. Anri smatra da je njegova obaveza prema Francuskoj ispred svih drugih obzira. Katolici i hugenoti prihvataju Edikt sa mnogo uz drţanosti i kritike. On predstavlja primirje nametnuto odnosom snaga u zemlji. °c-Iugenoti zahtevaju više tolerancije, ali pošto ĉi ne samo desetinu stanovništva, ne mogu oĉekivati da je dobiju. Oni ipak nisu gradani drugog reda, dobijaju drţavne sluţbe i imaju zaštitu pred sudovima; ne mogu da šire svoje oblasti, a stotine utvrdenih gradova, iako privremena garancija, ne pred stavljaju simbol jedinstvene, slobodne drţave. Prava hugenota zavise mahom od snage hugenotskog plemstva u unutrašnjosti i grupa u gradovima. Katolici ţele verski jedinstvenu Francusku. Anri provodi ideju politiĉara, koja predviĊa da ne samo drţave već i narodi ostanu verski podeljeni. To je koncepcija koju pri

225

hvataju evropske drţave. Ona se primenjuje bolje nego što se moglo pretpostaviti. Usprkos protesta parlamenata širom Fran cuske, zemlja prihvata Nantski edikt. On obezbeduje Francuskoj verski mir tokom većeg dela veka i odreduje naĉelo slobodne cr kve u slobodnoj drţavi. Anri IV je pristalica apsolutistiĉke vladavine, pa nastoji da osigura saglasnost i podršku svojih saradnika. Njegovi savetnici i ministri su u razliĉitim grupama, i veoma su sposobni. On traţi poslušnost svih koji mu je duguju, a svirepo kaţnjava svoje ne prijatelje (Biron). Anri IV nastoji da osigura podršku provincija svojoj politici. Njihovo drţanje prema vladi i vladaru je nejasno i neodredeno. Pojedine provincije i njihovi staleţi prikupljaju i razrezuju poreze (Langedok, Bretanja, Provansa, Dofinej, Bur gundija), dok u drugima taj posao obavljaju kraljevski ĉinovnici. Anri IV uspeva da umanji snagu i uticaj provincijskih staleţa i slobode gradova. Većim pritiskom i efikasnošću vlada povećava svoje prihode i stiĉe finansijsku nezavisnost. To dovodi do po vremenih pobuna, ali ih Anri IV lako umiruje. Pobuna plemstva 1602. pod vodstvom Birona i vojvode Bujona u dogovoru sa sa vojskim vojvodom brzo je ugušena. Anri IV ĉesto putuje zemljom i to koristi da joj se nametne. On ne vlada zemljom u skladu sa nekim utvrdenim naĉelima, a svojc ministre korist.i da obezbede red i povećaju efikasnost vladavine. Otklonivši pretnje Španije, Anri IV posvećuje paţnju neop-hodnoj privrednoj obnovi Francuske. Posle t.rideset godina ubi-janja, razaranja, nesposobnosti i vladarske nebrige, zernlja se nalazi na ruba propasti. Kuće, putevi, luke, gradovi, privredni ţivot pokazuju posledice horbi, mrţnje, zanemarivanja. Mnogi gradovi postaju gomila ruševina. Anri podstiĉe oţivljavanje ma nufakturne proizvodnje, trgovine i zanata. U tome ga pomaţu sposobni ministri kancelar Pompon de Belivr, Sileri. vojvoda Sili i drugi. Kao ministar superintendant finansija, Si1i nadgleda ĉi tav privredni ţivot Francuske - finansije, poljoprivredu, industriju, trgovinu. Sili radi na izgradnji puteva, isušivanju moĉvara, gradnji luka, unapredenju poljoprivrede; sprovodi reformu po reskog sistema i posvećuje paţnju njegovom prikupljanju, sma njuje dvorske i drţavne rashode, uspeva da isplati dugove i stvo ri neke rezerve. Sili smanjuje iznos taja i povećava gabelu, a kaţnjava svaki sluĉaj prevare. On uvodi novi izvor prihoda paulette - prodaju drţavnih poloţaja na devet godina. Posebno se zalaţe za napredak poljoprivrede i smanjenje obaveza seljaka; nastoji da ih zaštiti od feudalnih zloupotreba (prelazak preko imanja, pljaĉka vojnika). Silijev saradnik Bartelemi de Lafema podstiĉe primenu merkantilistiĉke prakse: veći izvoz od uvoza, razvitak industrije luksu-r.nih dobara, naseljavanje u kolonijama u Novom svetu. Takva politika dovodi do privredne obnove Francuske, povećanja stanovništva i prosperiteta. Zauzet unutrašnjim pitanjima, Anri IV nema vremena da vodi aktivnu spoljnu politiku. Vodi kratkotrajan rat protiv Sa voje 1602. i osvaja obiast na ušću reka Rone i Saone. Nastoji da

226

meĊu nemaĉkim drţavama stvori blok naklonjen Francuskoj, ali ga u tome spreĉava smrt. U maju 1610. verski fanatik Fransoa Ravajak ubija Anrija IV, zaplašen da će kralj predvoditi pobunu hugenota. Regentstvo. - Posle smrti Anrija IV uvodi se regentstvo, na ĉijem se ĉelu naiazi kraljica Marija Mediĉi. Ona vlada zemljom u ime maloletnog Luja XIII. Marija Mediĉi ne pokazuje spbsobno sti da upravlja zemljom te se javlja otpor na ĉijem su ĉelu one snage koje je Anri IV uspeo da umiri. Krupne plemićke porodice, neke u bliskoj vezi sa dvorom, pokazuju ţelju da uĉestvuju u upravi zemljom. Medu njima su Anri Konde, princ Konti, vojvo de od Longvila i Vandoma i drugi. Njihovo okupljanje u Parizu preti da iz.azove gradanski rat, što ih dovodi u sukob sa Anrije vim saradnicima. Poĉinje borba za uticaj na dvoru, u kojoj uĉe stvuju pariski parlament, kraljevski savet, ministri, ĉlanovi kra ljevske porodice, crkva. Sileri, Vileroa, Ţanin zadrţavaju svoje poloţaje, dok Sili mora da se povuĉe zbog sukoba sa regentki njom. Stvara se odnos snaga u kome nijedna strana ne moţe da sprovodi svoju politiku. Marija Mediĉi se okruţuje dvorskom kamarilom, medu ko jima najvaţnije mesto ima Karlo Konĉini. On ima veliki uticaj na regentkinju i dobija zvanje maršala Francuske. Ubrzo bivaju uklonjeni ostali Anrijevi ministri. Francuska se suoĉava sa ra tom protiv Španije zbog Klevea i Jiliha. Regentkinja i Konĉini prekidaju pripreme i do rata ne dolazi. To dovodi do politiĉke deobe. Na jednoj strani su pristalice snaţne monarhije i suverene drţave - bons francais, drugi, meĊu kojima regentkinja i njene pristalice, okreću se Španiji i katoliĉanstvu i podrţavaju slabu drţavu. Uspeh druge grupe potvrduje se brakovima izmedu Luja XIII i Ane Austrijske, ćerke Filipa III, kao i njegovog naslednika sa Lujevom sestrom. Već 1613. dolazi do pobune plemstva koje ţeli da potvrdi svoj poloţaj na dvoru. Niţe plemstvo staje uz njih, što slabi polo ţaj regentstva u zemlji. Plemići osvajaju neke gradove, Marija predvodi vojsku protiv njih. U pregovorima regentkinja prihvata da plemstvo dobije novĉanu naknadu i poloţaje i da se odrţi skupština Staleţa. Sastaju se 1614, ali taj skup nema uticaja na rad centralne vlasti; sukobi izmedu tri staleţa parališu njihov rad. Raspravlja se o prirodi kraljevske vlasti, ulozi crkve i pore zima. Dolazi do oštrog sukoba izmedu plemštva i trećeg staleţa, koji traţi da se smanje penzije i tako obezbede drţavni prihodi. Staleţi ne uklanjaju dvorsku kamarilu, iako raste otpor protiv Konĉinija. To je poslednji sastanak Staleţa do francuske revolu cije. Iste godine Luj XIII se proglašava punoletnim. On pokazu je neodluĉnost i neurotiĉnost, melanholiju i uzdrţanost; shvata potrebu za promenama u upravljanju zemljom. Luj XIII i njegov najbliţi saradnik, vojvoda Lin, oslobadaju se Konĉinija i njego vih sledbenika (1617), a Marija Mediĉi odlazi u samostan. Sa

227

njom odlazi i jedan od Konĉinijevih štićenika, Arman Ţan de Plesi, potonji kardinal i vojvoda Rišelje. On odrţava vezu sa Lu jem XIII i 1619. uspeva da pomiri majku i sina. Lin umire 1621. i otvara Rišeljeu put ka vlasti. Rišelje i hugenoti. - U sukobima koji slede, hugenoti ulaze u borbu i traţe svoja prava. Oni raspolaţu priliĉnom snagom, a oţivljavanje verskih sukoba, jaĉanje katolika i jezuita, postoja nje privatnih armija kneţeva ugroţava njihov poloţaj i oni usta ju u njegovu odbranu. U leto 1620. Luj XIII obnavlja katoliĉan stvo u Bearnu, teritoriji Anrija IV u Pirinejima, što izaziva otpor hugenota i sukob sa kraljevim trupama. Ugovorom u Monpelijeu hugenoti gube neka vojna uporišta i pravo da odrţavaju zajed niĉke skupštine. Mir se vraća, a 1624. Rišelje ulazi u dvorski sa vet. Rišelje je neobiĉna liĉnost koja u sebi oliĉava spregu pa triotizma, vere i politiĉke strasti. Sve potĉinjava ideji drţave, snaţenju Francuske protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Nemilosrdno guši pobune plemstva protiv krune, šalje Mariju Mediĉi i Gastona Orleanskog, brata Luja XIII, u progonstvo, za tvara i osuduje na smrt više vojvoda i prinĉeva; ograniĉava sna gu hugenota i vodi spoljnu politiku koja, bez obzira na njegovo katoliĉanstvo, odgovara interesima Francuske. Ideje o drţavi i politici Rišelje uobliĉava u svom Politiĉkom testamentu. Njegov cilj je snaţna apsolutistiĉka monarhija. „Na meravam da upotrebim svu silu i moć koju Ste mi dali (Luj XIII prim. D. Ţ.) da uništim hugenotsku stranku, umanjim dosto j anstvo visokih liĉnosti, uĉinim Vaše podanike poslušnim i Vaš ugled podignem na nivo koji mu pripada“, piše Rišelje. Traţi 1626. stvaranje Velike Francuske, što se moţe postići unapreĊe-njem trgovine i poreskog sistema, prekidom graĊanskih ratova i jaĉanjem zemlje na kopnu i moru. Unutrašnja i spoljna politika imaju isti cilj. Rišelje je svestan teških prilika u zemlji. Rashodi su veći od prihoda, a porezi veliki; ţeli da ih smanji, ali ne uspeva; u vreme tridesetogodišnjeg rata rashodi se udvostruĉuju, a 1643. taj je dva puta veći nego u vreme Anrija IV. Privredni ţivot je u krizi: cene padaju, ţetve su rdave, manufaktura i trgovina propadaju. Rišelje ne uspeva da to promeni. Ratni rashodi spreĉavaju unu trašnju stabilizaciju. Drţavi preti raspadanje: hugenoti govore o republici, krupno plemstvo preti da zemlju pretvori u nešto sliĉ no Carstvu. Vlada u Parizu nije u stanju da nametne svoje odlu ke. a guverneri, parlamenti i lokalni ĉinovnici odbacuju nadzor iz Pariza. Rišelje izbegava sukobe sa njima i traţi podršku crkve. Hugenotska pobuna 1627. prisiljava Rišeljea da stupi u ak ciju. Oni drţe velike delove zapadne Francuske, odrţavaju veze sa Engleskom i kontrolišu mnoge luke. Njihov centar je utvrĊeni Larošel, protiv koga Rišelje predvodi vojsku i opseda grad. En gleska podrška hugenotima izaziva veliku opasnost. U jesen 1628. hugenoti se predaju, a u leto 1629. prihvataju Aleski edikt

228

milosti kojim gube utvrĊene gradcve, luke i politiĉke privilegije. Zadrţavaju verske slobode i postaju deo zajednice. Rišelje ţeli da umanji vlast krupnog plemstva, spreĉi njiho vu samovolju i otkloni pretnje kraljevskoj vlasti. Moć provincij skog plemstva je velika: Vendom u Bretanji, Gizi u Provansi, Monmoransi u Langedoku i drugi ponašaju se kao nezavisni vla dari. Zavere protiv drţave oštro kaţnjava; vodeći zaverenik je Gaston Orleanski, brat Luja XIII, koji pokušava da ubije Riše ljea. Mnogo je opasnija zavera dvorskih krugova protiv Rišeljea (1629-1632), na ĉijem su ĉelu Marija Mediĉi i Mišel de Merilak, ĉuvar drţavnog peĉata. Oni se protive njegovoj antišpanskoj po litici, ali ne uspevaju da ga uklone sa vlasti. Rišelje nastoji da umanji prava provincija; ukida tri skup štine (Burgundija, Dofinej, Provansa). Šalje intendante, pred stavnike kraljevskog saveta, da nadgledaju prikupljanje poreza; postaje superintendant mornarice i trgovine sa ciljem da obnovi ratnu i trgovaĉku mornaricu. U tome uspeva, ali po cenu novih opterećenja seljaka; nastavlja Silijevu politiku privredne obnove zemlje, što zahteva nove namete. To dovodi do ĉestih pobuna ši rom Francuske (1630, 1631, 1632). Spoljna politika. - Rišelje je pristalica politike sile i to pri menjuje tokom tridesetogodišnjeg rata. On zabrinuto posmatra jaĉanje moći Habsburgovaca i širenje u Carstvu. Njegova politi ka okreće se protiv Habsburgovaca, a tridesetagodišnji rat pruţa priliku za njeno ostvarenje. Rišelje podrţava protestantsku Švedsku protiv katoliĉke Austrije (1630); posle pogibije Gustava Adolfa (1632) on podstiĉe stvaranje nove koalicije protiv cara, koja se raspada posle poraza ŠveĊana kod Nordlingena (1634). Naredne godine Rišelje odluĉuje da uzme aktivno uĉešće u ratu, uveren da će se Habsburgovci posle pobede nad protestan tima okrenuti protiv Francuske. Luj XIII objavljuje rat Španiji 1635; operacije se vode na tri fronta: u severnoj Italiji, Rajnskoj oblasti i Nizozemskoj. U pitanju su dva rata, prvi sa Španijom, a drugi protiv Carstva. Za Rišeljea Španija je najveći neprijatelj u unutrašnjoj i spoljnoj politici. On ţeli da zaustavi njen uspon i obezbedi uticaj u okolnim zemljama - dolina Velteline, tvrdava Kasale, Savoja. Rišelje ulaţe napore da uĉvrsti francuski poloţa) u Carstvu, iako najveća opasnost dolazi iz Nizozemske. Tokom 1636. španske trupe provaljuju u Pikardiju i ugroţavaju Pariz. Pretnja ujedi njuje plemstvo i vojsku. Konde i T:ren stvaraju veliku vojsku a pridruţuju im se hugenoti i najamnici princa Bernarda od Saks -Vajmara. Francuska armija nanosi poraze Špancima i njihovim saveznicima, zauzima Aras i ugroţava Nizozemsku. Nizozemska flota nanosi poraz Špancima kod Dovera (1639), a posledica po bune u Kataloniji (1640) je zauzeće Perpinjana u Pirinejima. Konde razbija špansku armiju kod Rokroa (1643), što ima veliki politiĉki znaĉaj. Tokom pregovora u Vestfaliji Francuska ima presudnu reĉ u nemaĉkim pitanjima. Luj XIII i Rišelje ne doţiv

229

ljavaju taj trijumf. Oni uspevaju da skrše moć hugenota, snagu krupnog plemstva i uklone špansku hegemoniju u Evropi.

umanje

Mazaren. - Rišeljeova smrt otvara novu krizu u Francu skoj. Prošlost se ponavlja: maloletni kralj, regentst.vo i kardinal drţavnik. Na Rišeljeovo mesto dolazi Ţil Mazaren, poreklom Si cilijanac, ĉovek koga mnogi teško prihvataju. Liĉnosti Rišeljea i Mazarena bitno se razlikuju, iako im je politika sliĉna. Prvi je nemilosrdan i oštar, dok drugi primenjuje ubedivanje i diplomatiju da ostvari svoje ciljeve. Mazaren pokazuje izuzetne sposob nosti u vodenju politike i suoĉavanju sa svojim protivnicima. Mazarenova politika i liĉnost stvaraju mu mnoge neprijatelje: on je sposoban administrator, nastavlja Rišeljeovu politiku i odan je Francuskoj. Takva politika je nepopularna i skupa. On produ ţuje apsolutizam i agresivnu antišpansku politiku, povećava po reze i povreduje stare porodice svojim imenovanjima. U vreme potpisivanja Vestfalskog mira (1648) Francuska daje utisak ĉvrste zemlje. Fronda. - Utisak o ĉvrstini Francuske je nerealan. Nemiri, izdaje i gradanski ratovi koji potresaju Francusku izmedu 1648. i 1653. predstavljaju delom odgovor na Mazarenovu politiku i postupke. On stalno povećava poreze, koji se nemilosrdno sa kupljaju i vodi rat koji postaje sve skuplji. Fronda je organizova ni protest protiv apsolutistiĉke vladavine Anrija IV i Luja XIII; Rišeljeova smrt je prilika da se uništi njegovo delo - smanji kraljevska vlast i poveća uticaj parlamenta i krupnog plem stva. Mazaren se suoĉava (1648) sa pobunom protiv central ne vlasti. U njoj uĉestvuju ĉlanovi pariskog parlamenta, gradsko stanovništvo i provincije. Prva, parlamentarna Fronda poĉinje 1648. zahtevima pariskog parlamenta, najvišeg sud skog tela u Francuskoj, da se opozovu intendatni, umanje porezi i on pretvori u suvereno telo sa pravom nadzora nad ministrima i finansijama. To znaĉi smanjenje vlasti krune; zahtevi nailaze na punu podršku pariskog stanovništva, koje ba ca blatu i kamenje na prolaznike. Po tome Fronda dobija ime. Ĉlanovi parlamenta ne odobravaju takvo drţanje stanovništva jer ono ugroţava njihove privilegije. U januaru 1649. regent kinja, mladi kralj i Mazaren napuštaju Pariz, koji se nalazi u ru kama mase, a Konde opseda grad. U martu Fronda se okonĉava, parlament ostvaruje svoje zahteve, a Mazaren odlazi u dobro voljno izgnanstvo. Poĉetkom 1650. izbija druga, kneţevska Fronda. To je po kušaj krupnog francuskog plemstva, nakon završetka trideseto godišnjeg rata, da se obraĉuna sa Mazarenom i njegovom politi kom. Pobuna plemstva je veća opasnost po drţavu nego prethod na. NIazaren zatvara vode pobune Kondea, Kontija i Longvila, dok plemstvo u unutrašnjosti okuplja armije, akcija koju dvor ne moţe da spreĉi. Poĉetkotn januara 1651. Mazaren beţi iz i rancu

230

ske, a regentkinja postaje z.atvorenik. To je posledica saveza izmeĊu Gondija, predsednika pariskog parlamenta, i Gastona Orleanskog. Savez dve Fronde je kratkotrajan. U proleće 1652. Mazaren se vraća u Francusku sa malom vojskom. Kondeova ar mija se nalazi na jugu zemlje; on saraĊuje sa Španijom i traţi u klanjanje regentkinje. Gondi raskida savez sa Kondeom i staje na stranu regentkinje, a pariski parlament osuĊuje Kondea kao izdajnika. U leto Kondeova armija ulazi u Pariz, a rat se nastav lja tokom godine. Podrška mladom kralju raste jer se veruje da je to jedini put ka miru. U oktobru 1652. Konde napušta Pariz, u koji se vraćaju budući Luj XIV i regentkinja. Mazaren se vraća poĉetkom iduće godine. Kneţevska Fronda moţe se objasniti nepotpunim jedin stvom Francuske. Krupno plemstvo teţi da ukloni centralnu vlast i podeli je u mnoge drţave, sliĉno Carstvu. Mazaren predu zima korake da uĉvrsti kraljevsku vlast: povlaĉe se ustupci, a pariskom parlamentu se zabranjuje da se upliće u finansijska i druga pitanja. Nameću se novi porezi; Gondi, sada kardinal Rec, odlazi u zatvor, a ostali fronderi se uklanjaju ili ubijaju. Rat do nosi nova razaranja, pljaĉku i ubistva. S obzirom na prirodu nje nih zahteva, Fronda nije u stanju da ponudi zamenu za apsoiuti stiĉku vlast i Mazarenovu politiku. Raznavrsnost zahteva obja šnjava nemogućnost postizanja sporazuma izmedu plemstva, bi rokratije i pariske gomile. U tom sukobu hugenoti ostaju po stra ni, kao i svi koji ţele stabilnost. Mazaren je voĊa francuske politike do svoje smrti 1661. On uţiva plodove Rišeljeove spoljne politike i zakljuĉuje povo ljan mir po Francusku (1648). Rat sa Španijom se nastavlja; Fronda omogućava Španiji da vodi rat u Flandriji i severo istoĉna Francuska trpi velika razaranja. Mazaren zakljuĉuje savez sa Engleskom (1658), kojim se ova obavezuje da uputi svoje trupe u zamenu za ustupanje Denkerka. Španska armija je poraţena u bici kod Dana; rat sa Španijom završava se Piri nejskim mirom 1659. Francuska dobija Artoa i delove Flandrije i Luksemburga, na severu, i Rusijon i Serdanj u Pi,rinejima. Tom prilikom ugovara se brak izmeĊu Luja XIV i princeze Marije Tereze, koji otvara pitanje nasleĊa španskih poseda u Evropi i Americi.

231

VLADAVINA LUJA XIV

Francuska Luja XIV obiluje mnogim protivreĉnostima. To je vreme neslućenog apsolutizma, koji prate veliki uspesi i pado vi, privredne reforme i ekonomska beda, stalni ratovi i teška razaranja. Luj XIV je inteligentan ĉovek, ali ne vidi propadanje i podstiĉe politiku koja pogoduje bogatirn i privilegovanim. Oboţavanje kojim poĉinje svoju vladavinu brzo zamenjuje apa tija, gorĉina i beznadeţnost. Luj XIV je idol mnogih, uzor koji mnogi vladari i krupni plemići slede. Pola veka dominira evropskom istorijom. Za veli ku većinu F rancuza on je dalek, nedostupan. Narod se stalno suoĉava sa gladu, ratovima, zaraznim bolestima, borbom za hleb. Dok Luj predvodi francuske armije, narod se bori sa priro dom i poreznicima. Od dvadeset miliona Francuza, petnaest su seliaci, od kojih većina ţivi u bedi; u gradovima više od milion ljudi ţivi u bedi, milion su zanatlije i trgovci, a oko dva miliona su burţuji, plemstvo i kler. Oni ţive bolje i ne plaćaju poreze. „Devet od deset Lujevih podanika rade teško kako bi jednom burţuju, plemiću ili Ienjivcu omogućili ugodan ţivot“, piše Pjer Guber. Iako je teško dati opštu sliku, seljaštvo se najviše izrablju je: plaća razliĉite daţbine feudalcu, crkvi i kralju. Njegov ţivot zavisi od teškog rada, ţetve i bolesti. Smrtnost dece je velika. To je svakodnevna pojava, manje vaţna od rĊavog vremena ili smrti konja. Proseĉna starost je dvadeset pet godina; od stotinu dece dvadeset pet umire do godine, a druga ĉetvrtina do dvadesete go dine. Pljaĉkaške armije i zarazne bolesti odnose 10-15 na svakih sto ljudi. Ličnost Luja XIV. - Kao deĉak Luj XIV doţivljava periode poniţavanja i beţanja iz jednog u drugi zamak, nedoliĉno pona šanje plemstva i periode mira. Stiĉe solidno klasiĉno obrazova nje, poznaje umetnost i istoriju. Mazaren se trudi da ga upozna sa politikom. Poĉetkom 1661. Luj poziva svoje ministre i savet nike i obaveštava ih da preuzima vlast. „Vi ćete mi pomagati sa vetima, kad ih budem traţio“, upozorava mladi vladar. Odluĉuje da vlada sam i to ĉini do smrti. U vladanju uţiva, o njemu stalno govori, u njemu traţi veliĉinu i slavu. Malog je rasta i uspravan, nosi visoke cipele i periku, što mu daje osećaj nadmoćnosti. Od liĉnog je zdravlja, akt;ivan i veoma naklonjen ţenskom svetu; u vreme velikih dvorana, on je najveći dvoranin. Luj XIV ţeli da kontroliše sve vidove ţivota francuskog društva; on mora da zna sve o pozorišnom ţivotu, gradnji zam kova, prikupljanju vojske. On namerno neguje takvo drţanje, u ţiva i koristi sve što pruţa vlast. Iako verovatno nije nikad

232

izrekao reĉi „drţava, to sam ja“, one odraţavaju njegovo mišlje nje o sebi. Takvo drţanje ne znaĉi da je njegova vladavina dostigla vr hunac apsolutizma. Njegove apsolutistiĉke namere nailaze na objektivne teškoće, a to su nedostatak administracije, saobraća-ja i drţavnog jedinstva. Francuska je pre geografska, a manje politiĉka i pravna tvorevina. Narod ima veći osećaj obaveze pre ma neposrednoj vlasti nego prema vladaru. Francuska je zemlja neshvatljive podeljenosti, protivreĉnih jurisdikcija. Kraljevska vlast se najviše oseća oko prestonice i u dolini Loare; provincije (Bretanja, Normandija, Provansa) imaju svoje zakone, „slobode“, uprave, koje ljubomorno ĉuvaju. Sliĉno je sa profesionalnim udruţenjima, crkvom, gradovima; postoje mnoge lokalne i pro vincijske carine, razliĉite mere i novac. Luj XIV zakljuĉuje da „nered vlada širom zemlje“. On nastoji da umanji „nered“; ne saziva Staleţe, menja Kraljev savet, iz Visokog saveta iskljuĉuje prinĉeve, visoka cr kvena lica, generale, majku i brata. Luj zadrţava Mazarenove ministre: Le Telijea, ministra rata, Liona, ministra spoljnih po slova, Fukea, superintendanta finansija. To su „novi ljudi“, bur ţoazija, koji svoj poloţaj duguju kralju, a sa kojima kralj ne ţeli da deli vlast. Luj uklanja Fukea i dovodi Kolbera. Ubrzo potom osećaju se rezultati: skupština sveštenstva dolazi pod njegov nadzor, vojska umiruje gradove, stari oficiri zamenjeni su profe sionalnim, parlamenti obavljaju sudske funkcije, a odlukom iz 1673. moraju da registruju sve kraljeve dekrete, što ih lišava uti caja. Luj ne uništava stare ustanove, on ih saobraţava svojim po trebama. Otpor se uklanja. Lokalne funkcionere zamenjuju oni koje postavlja kralj; Kolber spreĉava zloupotrebe finansijskih slu ţbenika (tresoriers de France), a provincijski guverneri se me njaju svake tri godine; plemstvo je najotpornije i sa njim se po stupa oprezno. Pariz, kao centar mogućih nemira, dobija poseb nu policiju koja obilazi grad; uvodi se cenzura štampe, kanaliza cija, deoba hrane sirotinji. Pariz je miran. Finansije. - Jaĉanje drţave je jedno od najvaţnijih pitanja. Kolber uvodi red u prihode i rashode, pravi budţet za svaku go dinu, vrši nadzor nad manufakturama, trgovinom, saobraćajem, sudstvom. To je znaĉajan napredak i omogućava lakše odluĉiva nje o politici. Kolber upozorava na ranije slabosti i predlaţe me re za njihovo uklanjanje, ukazuje na smanjenu poresku sposob nost zemlje (glad 1660-1661), zloupotrebe u prikupljanju poreza. Već 1661. stvara se Sud pravde koji ispituje sve zloupotrebe, a prihodi drţavne blagajne se povećavaju. Mnogi sakupljaĉi poreza gube svoje poloţaje, ukidaju se izuzeća i umanjuje privi legovan poloţaj nekih delova zemlje (pays d'etats). To dovodi do smanjenja poreskih obaveza seljaka i povećanja drţavnih priho da. IzmeĊu 1661. i 1671. on se udvostruĉuie.

233

Ratovi Luja XIV. - Tokom svoje vladavine Luj XIV vodi nekoliko ratova. On ţeli prestiţ i hegemoniju u Evropi. To stvara veliku koaliciju protiv Francuske, koja ţeli da pripoji španske teritorije. Luj XIV uţiva podršku plemstva. Devolucioni rat (1667-1668) je u stvari pokušaj pripajanja španskih teritorija. Osnov takvih pretenzija je brak Luja XIV sa španskom princezom. On nastoji da dokaţe da je zakoniti na slednik Filipa IV, koji umire 1665. Marija Tereza ne dobija na sleĊe, što se koristi kao opravdanje za agresiju na okolne špan ske teritorije. U proleće 1667. francuske armije pod komandom Kondea upadaju u Franš-Konte a pod komandom Tirena u Nizo zemsku. Francuska zakljuĉuje primirje sa Engleskom i brani svaje juţne granice. Mirom u Eks-la-Šapelu (1668) Francuska dobija dvanaest utvrdenja ukljuĉujući Lil, a Franš-Konte se vraća Španiji. Francuska zakljuĉuje (1668) tajni ugovor sa Austrijom o deobi španskih teritorija posle smrti Karlosa II. Francuska dobija Nizozemsku, Napulj, Siciliju, severnu Afriku i istoĉne Filipine; Austrija Španiju, Milano, zapadnu Indiju i Sardiniju. Nizozemski rat (1672-1678) ima znaĉajne posledice za Ev ropu i Francusku. Razloga ima više. Luj XIV ţeli da kazni Nizo zemsku zbog uloge u prethodnom ratu, razbije trojni savez (En gleska, Nizozemska, Svedska), a Kolber da uništi nizozemsku trgovinu i pomorstvo. Za Kolbera je poraz Nizozemske ekonom ska dobit i moralna potreba. Njeni drţavnici odbacuju Kolbero ve zahteve u vezi carina i zabranjuju uvoz francuske robe. U pro leće 1672. Luj predvodi francuske armije, od kojih jedna prelazi Rajnu i ide ka Amsterdamu (Konde); druga, pod komandom Ti rena i Luvoa opseda gradove. Luj traţi povratak Nizozemske u katoliĉanstvo. Pored toga, Francuska traţi polovinu nizozem skih teritorija i trgovaĉke privilegije. U leto 1672. na vlast dolazi Vili,em Oranski, najveći neprijatelj Francuske; nareĊuje da se otvore kanali za navodnjavanje i tako spreĉi p_rodor Francuza i zakljuĉuje savez sa Engleskom, Carstvom, Španijom i Branden burgom (1674). Ratna sreća se okreće, strah od Francuske raste. U leto 1675. gine Tiren, francuski prestiţ je ugroţen, ali nijedna strana nema snage za konaĉnu pobedu. Rat se završava mirom u Nimvegenu 1678. Nizozemska ostaje celina, Francuska dobija Franš-Konte i utvrdenja na severu i istoku. Nizozemska odbacu je zahtev o carinama. Ratovi izazivaju poremećaje u Francuskoj. L7 poĉetku nema znaĉajnijih promena, porezi se ne povećavaju, a privredni ţivot se normalno odvija. Poĉetak rata sa Nizozemskom izaziva pro mene, pojavljuje se deficit, a 1676. prihodi pokrivaju svega 2/3 rashoda. Kolber traţi nove izvore prihoda: prodaja zvanja i po loţaja, krunskih poseda, nameću se novi porezi a stari se poveća vaju; drţava pozajmljuje sa kamatom od 7%. Francuska pokriva ratne rashode, ali po cenu drţavne podrške privredi. Uprkos du gova i pada zarada, Francuska doţivljava trgovaĉki uspon. San Malo, Marsej, Tulon postaju velike luke. Siromaštvo pogada se

234

ljake i sirotinju: 1677. poĉinju godine slabih ţetvi, zaraznih bole sti. Izbijaju pobune u zapadnim krajevima, koje vojska svirepo guši. Verska politika. - Luj povezuje unutrašnju sa spoljnom po litikom. S njom u vezi je njegova verska politika. Lujeva verska uverenja postaju vremenom sve tvrda i nepopustljivija. Prela skom u Versaj (1682) sve više se okruţuje verskim fanaticima, a njegova ljubavnica madam de Mantenon je veoma poboţna i uti cajna osoba. Luj ţeli da drţi u svojim rukama sve konce javnog ţivota, ukljuĉujući i verski. To ga dovodi u oštar sukob sa janse nistima, papom i hugenotima. Odmah po stupanju na presto, Luj dolazi u sukob sa janse nistima.1 On se završava njihovim progonima i uništavanjem centara (Por Rojal). Mnogo znaĉajniji je sukob sa Vatikanom, koji proistiĉe iz njegove ţelje da ućvrsti svoj uticaj nad katoli ĉanstvom u Francuskoj. To omogućava jansenistima, kao protiv nicima jezuita i ultramontanstva, da preţive. Njegov cilj je uĉvr šćenje galikanizma - nezavisnost francuskih kraljeva od Vatika na, pre svega u pitanju imenovanja bi>kupa. Tokom sedamdese tih godina on istiĉe svoje pravo da imenuje biskupe, opate i pri kuplja priloge od svih upraţnjenih biskupskih stolica u zemlji. Papa Inoćentije X oštro osuduje kraljevu politiku (1678) i preti represalijama. Luj odgovara donašanjem Cetiri ĉlana (1682) ko jima potvrduje slobodu od papske jurisdikcije u svetovnim pi tanjima, nadmoćnost Staleţa nad papstvom, francuskih zakona u regulisanju odnosa izmedu sv. stolice i Francuske i potrebu sa glasnosti obe strane da se papski dekreti primenjuju. To nagove štava mogućnost rascepa. Nijedna strana to ne ţeli. Inoćentije u mire (1689) i njegovi naslednici rešavaju spor mirnim putem; 1693. Luj povlaĉi Cetiri ĉlana, sreĊuje odnose sa Vatikanom i po novo proganja janseniste. Sliĉno jansenistima prolaze hugenoti. Luj im nije naklo njen i već 1669. ima nameru da opozove Nantski edikt, ali u tome ga spreĉava savez sa protestantskim drţavama. Takav predlog izaziva razdor medu kraljevim savetnicima (1679-1680). Kolber je protiv jer je uveren da će to naneti velike finansijske i poslov ne štete Francuskoj. Luvoa se zalaţe za agresivnu politiku, koja preovladuje. Posle Kolberove smrti (1683), Luj odluĉuje da opo zove Nantski edikt, što mu olakšava situacija u Evropi. Oko 1681. pritisak na hugenote se pojaĉava takozvanim dragonadama, prinudnim izdrţavanjem dragona kod hugenot skih porodica. Veliki broj hugenota prelazi u katoliĉanstvo, a 1684. zatvara se 600, od ukupno 800 crkava. U jesen 1685. Luj opoziva Nantski edikt. Zabranjuju se protestantizam, obrazova nje dece i iseljavanje hugenota iz Francuske. Crkve se uništava ju, deca otimaju od roditelja i hugenoti progone iz Pariza. Oko 200.000 se iseljava u Englesku, Nizozemsku, Brandenburg, kolo nije, dok se mnogi kriju u Francuskoj. Iseljavanje hugenota na nosi velike štete francuskoj privredi - uništavaju se pojedine

235

grane, odlazi kapital, znanje i iskustvo. Opoziv Nantskog edikta predstavlja jednu od najvećih grešaka Luja XIV; odlazak huge nota ojaĉava njegove neprijatelje širom Evrope. Kulturne prilike. Duhovno stvaralaštvo epohe podreĊuje se Luju XIV i sluţi kao simbol njegove moći. Izgradnja Versaja i naĉin ţivota u njemu potvrduju takve sklonosti. Kralj odluĉuje (1667) da gradi dvor koji će oliĉavati sjaj i moć njegove vladavi ne. Dovodi najbolje arhitekte, umetnike, slikare i vajare da iz grade i ukrase velelepnu palatu, koja je dovršena 1682. Dovodi u Versaj plemstvo i pretvara ga u poslušno orude svoje politike; u njemu ţivi deset hiljada plemića, ĉinovnika i slugu, a 60% kra ljevskih poreskih prihoda troši se na izdrţavanje Versaja i kra ljevog dvora. Luj zahteva da plemstvo ţivi u Versaju, da troši, na štetu svoje politiĉke moći i uticaja. Tu sve zavisi od kraljeve vo lje, njegovih hirova i raspoloţenja; oko njega se svi okreću, sva paţnja tela i uma posvećuje se njemu. Servilnost je nametljiva, intrige caruju, sve je apsurdno, ali ipak traje. Umetniĉko stvaralaštvo zavisi od Luja. On je mecena, pa tron, davalac penzija, naruĉilac, kritiĉar. On poznaje sve vrste umetniĉkih izraza. Mnoge akademije koje se stvaraju pod njego vim nadzorom i zaštitom brinu se da nadu izraze hvale za kralja i njegovu veliĉinu. To je vreme velikih umetnika u raznim oblasti ma stvaralaštva: Korneja, Rasina, Molijera, Lilija, Bosijea, La Fontena, Fransoa, Mansara, Lorena i Pusena. Oni donose slavu Luju i Francuskoj. Novi zapleti. - Od 1679. do 1688. Luj XIV vodi politiku mi ra. Nastoji da ostvari svoju prevlast u Evropi (privlaĉi Poljake, pomaţe ugarske pobune, podstiĉe Turke), ali drţi armiju od 200.000 ljudi, spremnu da krene u pohode u okolne zemlje. Do nosi odluku o pripajanju Francuskoj sela i gradova koji pripada ju Nemaĉkom Carstvu i Španiji. Prodor Turaka do Beĉa daje Lu ju priliku da pokrene armiju, ali on se dogovara sa Austrijom: sporazumom u Regensburgu (1684) dobija Strazbur i Luksem burg. To je vrhunac francuske moći. Ubrzo se stanje menja. Opoziv Nantskog edikta ujediniuje protivnike Francuske, koji 1686. stvaraju Augsburšku ligu (Au strija, Švedska, Španija, Bavarska, Palatinat). Vojni krugovi za nemaruju tu ĉinjenicu. Otvaranje pitanja španskog nasleĊa do vodi francusku armiju na Pirineje; 1688. armija stupa na scenu, tada Luj optuţuje Leopolda I zbog stvaranja Augsburške lige, uperene protiv Francuske. On traţi da car prihvati ugovor u Re gensburgu kao kanaĉan. Luvoa upada sa armijom u Rajnsku oblast i uništava sve pred sobom. U trenutku kad Viljem Oranski priprema koaliciju protiv Francuske, u njoj dominira ratna stranka. Naredne godine stvara se Veliki savez (Nemaĉko Carstvo, Švedska, Španija, Engleska, Nizozemska, Savoja), uperen protiv Francuske i njene agresivne politike. Iste godine poĉinje rat

236

Augsburške lige, koji traje do 1697. Engleska i nizozemska mor narica tuĉe francusku i ometa njenu trgovinu, dok francuska ar mija nanosi poraze protivnicima, ali bez oĉiglednih rezultata. Is crpljenost prisiljava obe strane na pregovore, a mir u Risviku (1697) znaĉi poraz Francuske. Ona vraća sve što je stekla u Nim vegenu (Trir, Filipsburg, Brejsaĉ, Frajburg), a zadrţava Stra zbur; Lorena se vraća vojvodi lorenskom, francuske trupe se po vlaĉe iz Katalonije, a Šarlroa, Luksemburg, Mons i Kurtrej vra ćaju se španskoj Nizozemskoj. Luj XIV prihvata Viljema Oran skog za kralja Engleske. Rat nameće Francuskoj velike finansijke i materijalne ţr tve, iako ne donosi oĉekivani rezultat. Ratni troškovi daleko pre vazilaze prihode, pa vlada pristupa uobiĉajenim merama - pove ćanje taja, gabele, „prilozi“ sveštenstva, plemstva, kvarenje nov ca, prodaja zvanja i poloţaja, prikupljanje srebrnog i zlatnog po suda. Staleţi glasaju nove namete, a maršal Voban predlaţe uvo denje poreza po glavi, od koga bi bilo izuzeto sveštenstvo (1695). Tih godina naglašeno je siromaštvo, visoki porezi, regrutovanje, visoke cene, nedostatak radne snage, gomile prosjaka. Francuska se brzo oporavlja od nedaća; rĊave ţetve (1691 1693) zamenjuje serija plodnih godina. Mir u Risviku dono si poboljšanje prilika u zemlji, smanjenje poreza, porast manufakturne proizvodnje i izvoza; Francuska je najveći izvo znik dobara u Ameriku. Ubrzo nestaju i ratne strahote: prestaje prisilna mobilizacija, policija deluje u svakom gradu, brine o re du, štiti stanovništvo od zloupotrebe ĉinovnika i poreznika. Rat za špansko nasleĎe. - To je poslednji rat Luja XIV. Odredbe mira u Risviku ne donose Franc.uskoj dobit i ugled, a odnose joj pograniĉne tvrĊave. 1?rancuska se sprema da dobije velike delove španske drţave u narednom ratu. Prave se planovi za deobu, a udeo Francuske u njima je umeren (Napulj, Sicilija, I_,orena, moţda Savoja). Odluka Karlosa II da španski presto os tavi unuku Luja XIV, Filipu Anţujskom, izaziva u Parizu sumnje u opravdanost takve ponude. Francuskoj preti rat sa Carstvorn, Engleskom i Nizozemskom; odbijanje ponude znaĉi okruţivanje Francuske od strane I-iabsburgovaca. Luj XIV prihvata ponudu. Rat poĉinje 1702. On je neizbeţan, iako Francuska tvrdi da Filip neće biti kralj Francuske. Francuske armije poseduju nizo zemske tvrdave u ime španskog kralja, dobro su naoruţane i opremljene, utvrdenja na istoĉnoj granici su snaţna; rat vode ve like armije, ali one su u utvrdenjima, ne kreću se i ne upadaju u neprijateljske teritorije. S druge strane, komandanti protivniĉ kih armija (Malboro, Eugen Savojski) veruju u brze pokrete tru pa i odluĉne bitke. Na diplomatskom planu francuski izgledi su dobri; savez sa Španijom, Bavarskom i Savojom daje joj velike nade; ubrzo je napuštaju Savoja i Portugalija, a ostali neprijate lji priznaju nadvojvodu Karla, sina Leopoldovog, kao preten denta na španski presto. Francuska podrţava pobunu Franje Ra kocija i priprema pohod na Beĉ. U leto 1704. savezniĉka armija

237

pod komandom Malboroa, Eugena Savojskog i Luisa Badenskog pobeduje Francuze kod Blenhajma; Nemaĉka je pod kontrolom saveznika, a iste godine Englezi i Nizozemci zauzimaju Gibral t,ar. Dve godine kasnije armija pod komandom Vileroa poraţena je kod Ramila (1706); francuske trupe napuštaju Španiju, a po kušaj maršala Vendoma da povrati špansku Nizozemsku završa va se porazom kod Udenarda (1708). Francuska gubi Lil. Prisu stvo neprijatelja na francuskom tlu, beda i nedostatak sredst.ava za rat navode Luja XIV da prihvati pregovore o miru. U Francuskoj mnogi kritikuju kraljevu politiku. Voban, Fenelon, Sen Simon i drugi osuĊuju njeguv apsolutizam, a Dofen i vojvoda od Burgonje predlaţu uvodenje reformi. Rat povećava rashode tri puta, uvode se novi porezi, izbijaju pobune, a oštra zima (1709) nanosi velike gubitke u ljudstvu i hrani; Engleska sprovodi blokadu, što preti da izazove glad. Najzad, vlada saopštava da nije u stanju da nastavi rat. Utrehtski mir. - Pobede saveznika i unutrašnje prilike u zemlji prisiljavaju Luja XIV da prihvati mirovne pregovore. Na da se da će se saveznici sukobiti oko teritorijalnih pitanja. En gleska i Nizozemska zahtevaju da se Luj odrekne Filipa, što ob navlja borbeni duh u Francuskoj; u Engleskoj padaju vigovska vlada i Malboro (1710), što prouzrokuje promenu stava. Naredne godine Engleska i Nizozemska se suoĉavaju sa Karlovim zahte vom za španskim prestolom, tj. sa mogućnošću obnavljanja hab sburške drţave iz vremena Karla V. Otpor Filipovoj kandidaturi se smanjuje, a Engleska poĉinje da pregovara sa Francuskom i prekida ratne operacije. Diplomatski i vojni poloţaj Francuske se poboljšava. Austrija odbija da pregovara sa Francuskom, a Nizozemska prihvata; konferenciji u Utrehtu pristupaju Portu galija, Pruska i Savoja. Pregovori se završavaju ugovorima u ko jima nema mnogo razlike izmedu pobednika i pobedenih. Cilj konferencije je obnavljanje mira i bezbednosti putem ravnoteţe sila. Sve se svodi na deobu španskih zemalja. Engleska i Austrija potpisuju ugovor 1713, Carstvo 1714. u Raštatu, a Portugalija tek 1715. Teritorijalne promene u Evropi i Americi su znaĉajne. Au strija dobija Spansku Nizozemsku, Milanu, Napulj i Sardiniju, koju menja sa Savojom za Siciliju; Engleska dobija francuske kolonijalne posede - Njufaundlend, zaliv Hadson, Akadija, Sv. Kristofer, a Gibraltar i Minorku od Španije; Francuska prihvata Hanoveransku dinastiju kao engleske kraljeve, a trgovinski ugo vor sa Francuskom i Spanijom obezbeduju Engleskoj pravo da svake godine uvozi u španske kolonije 4800 crnaca (Asiento). Francuska zadrţava Alzas, Franš-Konte i granicu sa au strijskom Nizozemskom iz 1679. Filip V se odriĉe prava na fran cuski presto, a zadrţava Kataloniju i posede u Juţnoj Americi. Nizozemska dobija skoro sva pograniĉna utvrĊenja, a Pruska postaje kraljevina i dobija provinciju Gulderland, u blizini nje nih rajnskih poseda.

238

Diplomatija pravi veće promene na geografskoj karti nego vojskovode. Utrehtski mir otvara put sukobima u budućnosti: Austrija postaje još šarolikija nego dotada; Francuska dobija posede u Loreni, a granice Nizozemske imaju izrazito vojni ka rakter. Ravnoteţa izmedu sila ne znaĉi ništa drugo do pripajanje zemalja i naroda; vladari se ponašaju kao zemljoposednici, a su verenitet smatraju vidom vlasništva. Takvo postupanje olakšava ĉinjenica da versko pitanje ne izaziva probleme kao ranije. Ume sto njega na scenu stupaju trgovinski ugovori, koji imaju vezu sa materijalnim interesima podanika. Utrehtski mir ne donosi ništa novo u medunarodnim odnosima.

239

IX

ENGLESKA

Za razliku od ostalih evropskih drţava, Engleska ide dru gim putevima u svom politiĉkom i ustavnom razvitku. Borba iz meĊu kralja i Parlamenta završava se ograniĉavanjem apsoluti stiĉke vlasti. Engleska revolucija ostvaruje dalekoseţnije prome ne nego Fronda u Francuskoj. Engleska je jedinstvenija zemlja, u velikoj meri centralizovana; Parlament je jedinstveno predstav niĉko telo, u zemlji nema regionalnih skupština, posebnih privi legija, carinskih granica. Parlamentarne snage okupljaju pred stavnike privrede, pomorstva, gradova, manufakture, kapitala, zemljoposednika; oni saraduju i odupiru se kralju i njegovoj po litici. Engleska je mala zemlja; ima ĉetiri miliona stanovnika, snaţnu mornarieu, ali nema stajaću vojsku. Njeni podanici su preduzimljivi, trguju širom sveta, razvijaju manufakturu, rudar stvo, poljoprivredu. Francuska i Španija je smatraju drţavom drugog reda, ali ne mogu da spreĉe njen uspon. Dţems I (1603-1625). - Naslednik Elizabete I nailazi na srdaĉan prijem; on je erudita, pristalica teorije o boţanskom po reklu kraljevske vlasti, iako prihvata legalne puteve donošenja zakona. Njegova vladavina u Škotskoj ispunjena je borbama sa klanovima i fanatiĉnim prezbiterijancima za prevlast; tamošnji metodi ne odgovaraju stanju u Engleskoj, što stvara mnoge pro bleme. Njegova liĉnost i ponašanje ne stiĉu mu pristalice u En gleskoj. Tek što stupa na presto, Dţems se suoĉava sa sloţenim pro blemima, pre svega verskim, finansijskim i spoljnopolitiĉkim. Verski problem izaziva mnoge sukobe pošto je Engleska jedna od evropskih zemalja u kojoj se verske strasti zaoštravaju u XVII veku. Elizabetin verski mir predstavlja zastor iza koga se odvija buran verski ţivot. Puritanci su kalvinistiĉki element unutar an glikanske crkve, koju napadaju zbog katoliĉkog ceremonijala i institucionalizma. Ima ih širom Engleske, najviše na istoku i ju gu, u Parlamentu. U Škotskoj, Dţems se sukobljava sa prezbite rijancima, a u Engleskoj se to produţava sa puritancima. Iako prihvata neke njihove zahteve (1604), Dţems ne pokazuje name ru da anglikansku crkvu preuredi u skladu sa prezbiterijanskim naĉelima. Upozorava puritance da će ih proterati iz zemlje uko liko ne odustanu od svojih zahteva. Dţems prisiljava puritansko sveštenstvo da napusti svoje parohije i zemlju (1607). Veliki deo odlazi u Nizozemsku, a odatle u Ameriku (1620). Dţemsova ver

240

ska politika postaje osetljivo politiĉko pitanje i izaziva neraspo loţenje mnogih ĉlanova Parlamenta. Dţemsove potrebe za novcem dovode ga u još oštriji sukob sa Parlamentom. Od Elizabete nasleduje dug od 400.000 funti, koji u naredne tri godine raste na 700.000. Inflacija, troškovi iz drţavanja i pokloni su najvaţniji rashodi. Njegovi prihodi su ne dovoljni, pa koristi stara feudalna prava da ih poveća: prodaja krunskih poseda, carine, namet.i pomorskim gradovima, prodaja monopola raznih vrsta, što utiĉe na porast cena svakodnevnih potrepština (sapun, ugalj, sirće). Uvodi u praksu uzimanje dela prihoda maloletnim naslednicima, kupovinu dobara za dvor po niţim cenama, prodaju naslednih titula (baronet) i dr. Mere ne donose onoliko koliko je potrebno i veoma su nepopularne. Dţems mora da traţi novac od Parlamenta. To ĉini na naĉin koji izaziva otpor mnogih, a Parlament mu izglasava mala sred stva i piše peticije. U toku Dţemsove vladavine Parlament zase da ĉetiri puta. Neka zasedanja ostaju beznaĉajna, iako se u nji ma uobliĉava otpor vladaru i njegovim zahtevima. U zasedanju 1621-22. Parlament donosi Veliki protest u kome se istiĉu stara prava, slobode i privilegije, obaveza da ih zaštiti, donesu novi zakoni, isprave zloupotrebe i potvrde prava poslanika da o njima slobodno raspravljaju. To izaziva Dţemsov bes. Poslednji Parla ment obezbeĊuje sebi pravo da savetuje kralja o spoljnoj politici i primenjuje proceduru osude (impeachment) protiv kraljevih ministara i tako oslabi vladarevu vlast (Frensis Bekon). Naj oštriji protivnik Dţemsovog apsolutizma je Dţems Kok, koji smatra da je Parlament izvor zakona i da sudovi moraju biti ne zavisni od kraljevske vlasti. Sukob izmedu Dţemsa i Parlamenta je i izraz svesti, snage i uticaja Donjeg doma, s jedne, i liĉnosti vladara s druge strane. Parlament zauzima agresivan stav bez presedana. Parlament ne odobrava Dţemsovu spoljnu politiku zbog njene prošpanske orijentacije. On ţeli da zakljuĉi brak izmeĊu naslednika Ĉarlsa i španske infante (1623), ali se njegov tajni put u Madrid završava neuspehom. Parlament prihvata zahtev voj vode od Bakingama da se Španiji objavi rat, iako se Dţems tome protivi. Parlament podrţava politiku Dţemsa u ĉeškoj fazi tride setogodišnjeg rata. Pred Dţemsovu smrt otpor stjuartskoj mo narhiji vidljiv je na mnogim stranama. Čarls I. Zaoštravanje sukoba. - Dţemsov naslednik, Ĉarls I (1625-1649), nema njegove kvalitete. On je plahovit, nepouzdan i tvrdoglav, neosetljiv na mišljenje javnosti; pristalica teorije o boţanskom poreklu kraljevske vlasti, on podrţava politiku an glikanske crkve i oslanja se na savete vojvode od Bakingama. Carls se ne snalazi u spoljnoj politici i ne saraĊuje sa Parlamen tom, od koga je prinuden da traţi novac. Prvi sukob sa Parlamentom izbija 1625. Umesto doţivot nog dohotka od carine, kako je uobiĉajeno, Parlament predlaţe da se on ograniĉi na godinu dana. Kralj raspušta Parlament i

241

prikuplja carinske prihode bez njegove saglasnosti, a prinudnim zajmovima obezbeduje nova sredstva. Rat sa Španijom ide rĊa-vo, a flota trpi poraze. Ĉarls saziva Parlament poĉetkom 1626, ali umesto saradnje nailazi na otpor: sve su uporniji zahtevi za osudom Bakingama. Kralj ponovo raspušta Parlament i nastav Ija da prikuplja ncvac prinudom; njegov napor donosi malo novca i nailazi na snaţan otpor. Bakingamov neuspeh da pomog ne hugenote prilikom opsade Larošela stvara nove probleme kralju. On je prinuden da ponovo sazove Parlament (1628). Oba doma zauzimaju nepopustljiv stav prema kralju i njegovim za htevima, odbijaju da izglasaju novac pre nego što se prihvate nji hove ţalbe. Parlament donosi Peticiju o pravima u kojoj tvrdi da se prinudni darovi, zajmovi i drugi nameti ne mogu odobravati bez njegove saglasnosti; osuduje se nezakonito zatvaranje i sme štaj vojske po privatnim domovima. Ĉarls prihvata peticiju, a za uzvrat dobija odredena sredstva. To je priznanje da je kršio pra va graĊana i zahtev da Parlament deli vlast sa kraljem, odluĉuje u svim vaţnijim pitanjima - porezima, veri, spoljnoj politici. To je novina, iako kralj odbija da je primenjuje. Parlament zahteva uklanjanje Bakingama sa vlasti, što kralj odbija; Parlament se ponovo raspušta, ali Bakingam je ubijen. Raspuštanje Parlamenta predstavlja put u revoluciju, a Ba kingamova smrt prisiljava Ĉarlsa da traţi nove saradnike. Nala zi ih u liĉnostima biskupa Vilijama Loda i Tomasa Ventvorta, potonjeg erla Straforda. Oni su odluĉni i sposobni ljudi, a njiho va politika se rukovodi odredenim ciljevima: jaĉanje kraljevske vlasti, obezbeĊivanje finansijskih sredstava nezavisno od Parla menta, i uĉvršćivanje vlasti anglikanske crkve. Lod i Straford ţele da skrše opoziciju Parlamenta, a crkva propoveda odanost drţavi. Straford tvrdi da su društveni poredak, crkva, vlada i za koni delovi poretka na kome poĉiva drţava. U martu 1629. Par lament, uprkos kraljeve naredbe da se rasturi, donosi rezolucije kojima se novine u anglikanskoj crkvi i nezakonito sakupljanje carine proglašavaju nezakonitim. Ĉarls raspušta Parlament i upravlja zemljom jedanaest godina bez njegove saglasnosti. Engleska doţivljava period prosperiteta; zakljuĉuje rat sa Španijom i Francuskom, a vlada uvodi efikasnu administraciju u zemlji. Zemljoposednici, pravnici i drugi u Donjem domu zame raju Ĉarlsu i vladi takvu politiku. Lod postaje nadbiskup Kan terberijski (1633) i odluĉno se obraĉunava sa svim protivnicima anglikanizma, pre svega puritancima, koje nemilosrdno šalje na sud ili proteruje iz zemlje. Ĉarls se okruţuje katolicima i potpa da pod njihov uticaj. Verska politika Loda i Ĉarlsa zaoštrava su kob sa puritancima. Vladina nastojanja da prikuplja novĉana sredstva bez saglasnosti Parlamenta, u kome puritanci imaju snaţan uticaj medu trgovcima, dţentrijom i plemstvom, povre Ċuju i ujedinjuju mnoge grupe u otporu. Prikupljaju se carine, primenjuju stari zakoni, prodaju monopoli. Ĉarls uvodi novi po rez - brodski novac - koji plaćaju luĉki gradovi (1634); naredne godine sakuplja se u celoj zemlji, a 1636. postaje redovan porez,

242

iako se prikuplja bez saglasnosti Parlamenta. Dţon Hempden, poslanik, dovodi u pitanje legalnost ubiranja brodskog novca, iako sud podrţava kralja i proglašava da se on moţe sakupljati u kriznim situacijama. To je Pirova pobeda. On ujedinjuje protiv sebe snaţne grupe engleskog društva, koje ne prihvataju da budu lišene vlasti. Versko pitanje postaje najosetljivije. Lodova nastojanja da uvede anglikanizam u Škotskoj izazivaju veliki otpor škotskih kalvinista (1633). Lod ţeli da prisili Škote da koriste anglikanski molitvenik, što izaziva sukob u Edinburgu 1637, koji se širi na ĉitavu zemlju. To se doţivljava kao obraĉun sa prezbiterijan stvom i uvodenje katoliĉkog obreda. Mali broj biskupa podrţava Lodovu politiku. Poĉetkom 1638. hiljade Škota potpisuju Nacio nalni dogovor kojim se odluĉno odbacuje Lodova verska politika i pokušaj da se „uvede papska vera i tiranija“. Odluĉan otpor Škota prisiljava Ĉarlsa da potpiše ugovor u Berviku (1639), koji im omogućava da sazovu crkveni sabor. Sukob sa Ĉarlsom po staje neizbeţan kad sabor odluĉuje da se ukine episkopat. Izgledi za rat i troškovi navode Ĉarlsa da sazove Parlament; on nema novca da sakupi vojsku, a Škoti zauzimaju delove severne Engle ske. U aprilu 1640. Ĉarls saziva ĉetvrto zasedanje Parlamenta. Kratki parlament traje tri nedelje. Njegovim radom uprav lja Dţon Pim, iskusni parlamentarac. Pod njegovim voĊstvom Donji dom zahteva da se ukinu sve mere koje koristi kralj i pro glašava ih neustavnim. Porezi sakupljeni bez saglasnosti Parla menta su ilegalni. Ĉarls raspušta Parlament i traţi sredstva na drugoj strani (Irska, anglikanska crkva). Straford predlaţe kra lju da traţi pomoć od londonskog Sitija, koji to odbacuje. U jesen stanje u zemlji je još teţe, pa Ĉarls mora da sazove Parlament. Dugi parlament (1640-1660) je poslednji koji Ĉarls saziva. Njegove odluke imaju izuzetan znaĉaj: postavlja se kao branitelj engleskih starih sloboda. Pod Pimovim vodstvom Donji dom na reĊuje osloboĊenje puritanskih voĊa i zatvaranje Straforda i Lo da. U proleće 1641. Parlament osuĊuje Straforda na smrt, a ista sudbina stiţe Loda (1645). Uklonivši kraljevske sudove i njegove ministre, Pim i ostali pristupaju uklanjanju drţavne mašinerije. Donosi se Trogodišnji zakon (1641) koji odreĊuje da Parlament mora da se sastaje svake treće godine, odluĉuje da ne moţe da se raspusti bez svoje saglasnosti i da samo on moţe da odobri pri kupljanje poreza; u leto Donji dom ukida Sud zvezdane komore i druga tela, a brodski novac proglašava ilegalnim. U roku od ne koliko meseci Ĉarls je lišen većine svojih prerogativa. Pim nastoji da oĉuva jedinstvo Parlamenta tako što izbega va diskusiju o spornim pitanjima. Versko pitanje ne moţe se iz beći i tu se jedinstvo ruši. Poĉetkom 1641. radikalni puritanci predlaţu ukidanje episkopija i reviziju Molitvenika. U novem bru 1641. Parlament upućuje Ĉarlsu Veliku predstavku u kojoj se upisuju kraljevi postupci, mere da se oni isprave i program

243

budućeg rada. Zahtev za reformu crkve izaziva dugotrajne, oštre polemike i sukobe. Predstavka se prihvata sa malom većinom glasova. Širom zemlje i u Parlamentu okupljaju se rojalistiĉke snage. Krajem 1641. izbija ustanak u Irskoj, u kojoj Straford vla da gvozdenom rukom od 1632. Ĉarls traţi od Parlamenta sred stva za trupe da uguše ustanak; Pim nagovara Parlament da zahtev prihvati samo ako dobije pravo da potvrdi kreljeve mini stre. To znaĉi novu potvrdu o parlamentarnoj vlasti. Za uzvrat, Ĉarls odluĉuje da skrši radikale i njihov otpor. U januaru 1642. upada sa vojnicima u Donji dom i traţi da mu se predaju. Pim, Hempden i ostale voĊe. Oni se sklanjaju u Siti, koji im pruţa za štitu. Ĉarls napušta London, koji staje na stranu Parlamenta. Uprkos kraljeve nepopularnosti, meĊu ĉlanovima Parla menta i u javnosti postoje sumnje da li protiv njega treba podići oruţje. Pregovori izmeĊu kralja i Parlamenta nastavljaju se do leta 1642; Parlament traţi uvoĊenje parlamentarne monarhije, pravo zakonodavne delatnosti, oporezivanje, odluĉivanja o pita njima crkve i vojske. Kralj okuplja svoje pristalice u leto 1642. u Notingamu, a Pim i njegove pristalice odgovaraju istom merom. GraĎanski rat 1642-1649. - To je sukob manjih razmera, iako deli zemlju više nego ikad ranije. U celini, pristalice Parla menta nalaze se u istoĉnim i juţnim delovima zemlje, a kralja na zapadu i severu. Rat podstiĉe i verske i društvene razlike. Puri tanci su pristalice Parlamenta, dok su plemstvo, dţentrija, trgovci i gradovi podeljeni. London dugo pokazuje rojalistiĉke naklonosti, iako je centar parlamentarnog otpora. „Okruglo glavci“, vojnici parlamentarnih snaga, i „kavaljeri“, rojalisti, nose svoja imena zbog društvenih razlika. Donji dom je podeljen izmedu pristalica kralja i Parlamenta. Bogatstvo, društveni poloţaj, regionalna i verska pripadnost i ţivotno doba odreduju politiĉku pripadnost. Rat se odvija sporo, bezvoljno, tako da prvi okršaji ne do nose oĉekivanu pobedu nijednoj strani; snage Parlamenta nalaze se oko Londona, u defanzivi, što izaziva uznemirenost medu nje govim vodama; Parlament nameće nove poreze, organizuje svoje oruţane snage i prihvata Pimovu politiku. U septembru 1643. vodi Parlamenta zakljuĉuju sporazum sa Škotima o rešavanju verskih pitanja, ali on dobija politiĉki znaĉaj. Kraljeve snage ne maju novca, opreme i ljudstvo. Poĉetkom 1644. škotske trupe prelaze u Englesku i u leto, zajedno sa Englezima, nanose kralju poraz kod Marston Mura. Sukobi izmedu raznih grupa slabe da lju akciju i jedinstvo. U jesen 1644. formiranje parlamentarne armije postaje prvi zadatak. Stvara se Armija novog modela, na ĉelu sa Tomasom Ferfaksom i Oliverom Kromvelom. Kromvel je najistaknutija liĉnost graĊanskog rata. Pripad nik srednje dţentrije, on se postepeno uzdiţe u parlamentarnom ţivotu. Uvereni puritanac, Kromvel brzo pokazuje svoj vojniĉki talenat; njegove trupe saĉinjavaju „gvozdeni“, „pošteni, boţji ljudi“, disciplinovani, hrabri, odani svojim oficirima, odluĉni da

244

ostvare pobedu verskih naĉela. Kromvelove trupe nanose Ĉarlsu teţak poraz u leto 1645. kod Nezbija. On beţi u Škotsku. Carlsov poraz otvara sukobe u redovima Armije novog mo dela. Njeni oficiri i vojnici pokazuju drukĉije sklonosti i ciljeve nego parlamentarni vodi, kojima su odani. Većinu trupa saĉinja vaju nezavisni koji se zalaţu za kongregacionalistiĉku crkvenu organizaciju, nezavisnu od drţavne vlasti i prezbitera; u redovi ma armije prisutne su radikalne politiĉke ideje: opšte pravo gla sa, republika i godišnje sazivanje Parlamenta. Takve ideje zastu paju leveleri i njihove vode Dţon Lilbern i drugi. Kromvel neprihvata takve ideje uveren da pravo glasa ne pripada onima ko ji nemaju nekretnine. Medu radikalnim grupama se istiĉu digeri koji tvrde da Bog zabranjuje privatnu svojinu. Okosnica engle ske revolucije - prezbiterijanci, nezavisni, leveleri i ostali, pre tvaraju Kalvinovo uĉenje u odredene društvene poglede, ĉiji ras pon ide od verske mrţnje do razumevanja za siromašne, od kon zervativizma do radikalizma i od autokratije do anarhije. Nakon pobede kod Nezbija dolazi do sukoba izmedu vojske i Parlamenta. Parlamentarne vode ţele da raspuste armiju, ali ne uspevaju. Poĉetkom 1647. Škoti predaju Ĉarlsa Parlamentu za 400.000 funti, koji ne zna šta da radi sa zarobljenikom. Ĉarlsovo zatoĉenje još više pojaĉava sukobe izmedu armije i Parlamenta, što on koristi da ponovo pobegne u Škotsku. Poĉetkom 1648. po ĉinje novi, iako kratkotrajni gradanski rat. Do leta Kromvel guši pobune rojalista i Škota. Njegove trupe ulaze u London, a Krom vel donosi odluku da Ĉarls, „krvavi ĉovek“, mora da se ukloni. Parlament ne pokazuje spremnost da prihvati takvu odluku ar mije. U decembru 1648. odred trupa dolazi pred zgradu Parla menta i dozvoljava malom broju poslanika, mahom nezavisnim, da prisustvuju njegovom radu. Od šezdeset poslanika u „Krnjem“ parlamentu, koji odluĉuje o sudbini kralja, jedna po lovina prihvata da mu sudi zbog izdaje. Parlament stvara Visoki sud pravde koji Ĉarlsa osuduje na smrt zbog izdaje, tiranije, ubi stva. Presuda se izvršava pred velikom masom naroda 30. janua ra 1649. Kromvelova republika. - Ĉarls je opasnost za Kromvela i njegovu politiku na spoljnom i unutrašnjem planu. Njegovo ubi stvo ne nailazi'na opšte odobravanje već stvara nove probleme, politiĉke, diplomatske, ustavne. Zemljom upravlja manjina, po stoji potreba da se stvore zakonski okviri. „Krnji“ parlament do nosi odluku o ukidanju monarhije, Doma lordova i stvaranju Drţavnog saveta od ĉetrdeset jednog ĉlana koji se biraju na go :inu dana. U maju 1649. „Krnji“ parlament proglašava pretva ranje Engleske u „Komonvelt i Slobodnu Drţavu“. Odluke Parlamenta nisu dovoljne da se uklone teškoće. Kraljevo ubistvo izaziva zapanjenost u Evropi, dok rojalisti, pre zbiterijanci, buntovni Škoti i Irci stvaraju teškoće u zemlji. Kromvel se suoĉava sa svim problemima, uveren da u tome uţiva boţansku inspiraciju; on ţeli republiku u kojoj će vladati prav

245

da, mir i verska tolerancija. Kromvel se prvo suoĉava sa pobu nom u Irskoj, katoliĉkoj zemlji. Irci, katolici i prezbiterijanci proglašavaju Ĉarlsovog najstarijeg sina Ĉarlsa za kralja. U av gustu 1649. Kromvel predvodi engleske trupe u Irsku i nanosi poraz pobunjenicima. Njegove trupe masakriraju poraţene (Drogeda, Veksford). Svoje drţanje opravdava ne samo ratnim zakonima, već i zakonima osvete. U proleće 1650. vraća se u En glesku, a njegove trupe ĉiste Irsku od ostataka pobunjenika. Kromvel sprovodi plan o naseljavanju Lrske protestantskim sta novništvom, što izaziva vekovnu borbu i mrţnju izmeĊu dva na roda. Posle povratka iz Irske, Kromvel se okreće Škotskoj. Škoti proglašavaju Ĉarlsa za kralja, od koga oĉekuju da dobiju verske slobode za koje se bore. Ĉarls se nalazi u Škotskoj, ĉije stanovni štvo oseća naklonost za Stjuarte. Kromvel tuĉe škotske pobunje nike kod Vustera (1651), a Carls beţi u Francusku, odakle nastoji da se vrati na presto. Kromvel nameće Ircima i Škotima uniju sa Engleskom i tako stvara politiĉku celinu - Veliku Britaniju. Po koravanje Irske i Škotske je prvi veliki uspeh nove vlasti. Kromvel postiţe znaĉajne uspehe u spoljnoj politici. Parla ment donosi (1651) Navigacioni zakon, koji predviĊa da se dobra u Englesku mogu uvoziti samo engleskim brodovima ili brodovi ma zemlje koja ih uvoţi. Zakon je upravljen protiv Nizozemske i njene trgovaĉke flote i znaĉi poĉetak borbe za prevlast u evrop skoj i svetskoj trgovini. Naredne godine izbija prvi englesko-ni zozemski rat (1652-1654), u kome engleska mornarica hvata oko 400 nizozemskih brodova i stiĉe znaĉajno mesto u trgovini. Kromvel poĉinje da razmišlja o Nizozemskoj kao budućem save zniku. Pored Nizozemske, Kromvel vodi rat protiv Španije (1655-1659). On se završava velikim uspesima: zauzećem Jamaj ke u Karibima i Denkerka u Flandriji. U unutrašnjoj politici Kromvel i njegovi istomišljenici ne maju uspeha. Oni nisu u stanju da uobliĉe prihvatljive ustavne okvire nove vladavine. Već 1651. traţi se odrţavanje izbora, ali Donji dom odluĉuje da ostane na vlasti još tri godine. Kromvel podrţava izmenu mnogih zakona u cilju smanjivanja izrabljiva nja i zloupotreba raznih profesija. Takvi zahtevi ostaju neostva reni. Postoji potreba da se reši versko pitanje. Kromvel ţeli stva ranje drţavne crkve koja prihvata naĉela tolerancije protestant skih sekti. „Krnji“ parlament nije u stanju da donese odluku. Poĉetkom 1652. Parlament donosi zakon kojim se zaboravljaju ranije izdaje, ali on nema znaĉaja. U aprilu 1653. Kromvel odlu ĉuje da rasturi Donji dom i time uklanja poslednji ostatak stare politiĉke štrukture. Stvara se Drţavni savet, a u leto 1653. sasta je se „Parlament svetaca“, sastavljen mahom od oficira koje bi raju kongregacije; on izglasava mnoge valjane predloge za refor mu, ali ne i instrumente za njihovo provodenje u ţivot. U decem bru „Sveci“ predaju vlast Kromvelu koji uzima titulu „lorda protektora Komonvelta Engleske, Škotske i Irske“. Instrument o vladavini je prvi pisani engleski ustav, ali ni on ne obezbeĊuje politiĉku stabilnost.

246

Kromvel se ponaša kao nekrunisani vladar; većina Engleza ţeli kralja, ali on to odbija na zahtev svojih ofici ra (1657). Biraju se dva nova parlamenta, ali nemaju veći znaĉaj. Kromvel se nalazi pod stalnim pritiskom verskih fanatika, repu blikanaca, puritanaca i monarhista. Njegova velika armija i ra tovi zahtevaju tri puta veće budţetske izdatke nego u vreme Ĉarlsa I; to izaziva nezadovoljstvo medu trgovcima i dţentrijom. Kromvel umire 1658. Nasleduje ga sin Riĉard, koji nije u stanju da nastavi oĉevu politiku. Posle Kromvelove smrti ne do lazi do smirivanja politiĉkih sukoba i strasti, a niko nije u stanju da vojsku ukloni sa vlasti, bez obzira na opšte nezadovoljstvo. Da 1660. jaĉaju snage koje se zalaţu za restauraciju Stjuarta. Restauracija. Čarls II. - U februaru 1660. general Dţordţ Monk predvodi vojsku iz Škotske ka Londonu sa namerom da povrati Stiuarte; Kromvelova armija se raspada bez borbe. Monk nema politiĉkih ambicija i ţeli da u zemlji zavede red i mir; saziva u zasedanje, „Dugi parlament“ iz 1648. Monk uţiva podršku londonskog Sitija, ĉiji finansijski interesi i rojalistiĉke sklonosti igraju znaĉajnu ulogu u restauraciji Stjuarta. Ĉarls olakšava takva nastojanja svojom Deklaracijom iz Brede kojom obećava oproštaj, slobodu veroispovesti i raspolaganje imovi nom. U martu 1660. sastaje se Konvencija, prihvata Deklaraciju i poziva Ĉarlsa da se vrati u zemlju. U maju, on ulazi u London uz veliko slavlje. Ĉarls II odrţava svoje obećanje iz Brede. Preţi vele kraljoubice kaţnjavaju se smrću, rojalistima se vraća konfi skovana zemlja, obnavlja;u se monarhija, Gornji dom, anglikan ska crkva. Puritanska revolucija i Kromvelova vladavina ostavljaju snaţne tragove u Engleskoj. Parlament stiĉe i zadrţava mnoga ovlašćenja koja ranije nije imao, dok kralj ustupa mnoge prero gative. Za razliku od Francuske koja uĉvršćuje apsolutizam, En gleska gradi sistem parlamentarne monarhije. Kromvelovi uspe si u spoljnoj politici uvode Englesku u red prvih evropskih sila. Nijedan engleski vladar ne zaboravlja zbivanja iz 1649. i njihove posledice. Povratak Ĉarlsa menja stanje i raspoloţenje u zemlji. At mosfera zadrţava malo od puritanske ozbiljnosti i odluĉnosti. Ĉarls prednjaĉi u tome svojom duhovitošću, tolerancijom, sklo nošću ka razuzdanom ţivotu. Zemlja ţeli mir, što obilato podsti ĉe i koristi Luj XIV, koji pruţa Ĉarlsu finansijsku podršku i mnoga obećanja. Ĉarls II tajno prihvata katoliĉanstvo i okruţuje sc katolicima, a njegov brat Dţems, vojvoda od Jorka, prelazi zvaniĉno u tu veru. Njegova spoljna politika nema antikatoliĉki karakter, a verska politika u zemlji, iako oprezno, ima za cilj ja ĉanje katoliĉanstva. Poloţaj Ĉarlsa je drukĉiji nego njegovog oca. On raspolaţe izvršnom vlašću, ali je finansijski zavisan od Parlamenta, što po kazuje da sukob izmeĊu njega i krune nije rešen. Drugi znaci kraljevske vlasti zauvek nestaju: nema feudalnih nameta, nesta

247

je raniji naĉin ubiranja poreza, poslanici ne odlaze u zatvor zbog svojih govora: Habeas Corpus Act iz 1679. štiti ljude od samo voljnog hapšenja; Parlament zadrţava svoj poloţaj, a zakon iz 1664, koji daje kralju pravo da istupa protiv otpora, ne uznemi rava nikoga; Parlament nema kontrolu nad izborom i politikom kraljevih ministara. Versko pitanje nije rešeno. Anglikanizam postaje ponovo drţavna vera, iako nema Lodove agresivnosti. Puritanizam osta jc stalno prisutna snaga u engleskom društvu. Engleski prote stantizam se deli na konformiste i nekonformiste (puritanci, pre zbiterijanci, nezavisni, baptisti, kvekeri). Izbori za Parlament 1661. završavaju se pobedom rojalista. Njegovi ĉlanovi pruţaju podršku Ĉarlsu i otpoĉinju odluĉan obraĉun sa puritancima. „Kavaljerski“ parlament donosi više zakona: Zakon o korpora ciji (1661) zabranjuje obavljanje javnih sluţbi onom ko ne pripa da anglikanskoj crkvi ili se ne zakune da se neće suprotstavljati kralju; Zakon o jedinstvenosti (1662) uklanja iz crkava sve sve štenike koji ne upotrebljavaju revidirani Molitvenik; Zakon o verskim skupovima (1664) zabranjuje skupove veće od pet ljudi, a Zakon od pet milja (1665) nameće propovednicima novu zakle tvu vernosti i zabranjuje svima koji je odbiju da dodu bliţe od pet milja do grada. Zakonodavstvo „Kavaljerskog“ parlamenta, poznato i kao Klarendonov zakonik, ozvaniĉava raskid izmedu anglikanizma i puritanizma. Ideja sporazumevanja unutar jedne crkve ustupa mesto deobi. Uĉvršćivanje nekomformizma pruţa priliku Ĉarlsu da obe zbedi toleranciju za katolike. U nekoliko navrata (1662, 1672) on pokušava da opozove Klarendonov zakonik; pod pritiskom Par lamenta i biskupa odustaje od svoje namere. Najzad, 1673. Par lament donosi Zakon o ispitivanju koji odreĊuje da samo angli kanci mogu da obavljaju vojne i civilne funkcije. Ĉarlsov brat Dţems podnosi ostavku na poloţaj admirala. Katoliĉko pitanje se zaoštrava saznanjem da Carls ne moţe da ima decu, a Dţem sove ćerke, Marija i Ana, su protestantkinje. Misao da će na pre sto doći katolik Dţems zabrinjava anglikance i puritance. Sum nju pojaĉava ĉinjenica da Ĉarls ne traţi novac od Parlamenta. On obećava Luju XIV da će Englesku prevesti u katoliĉanstvo i tvrdi da protestantizam predstavlja pretnju monarhiji. Vest o zaveri 1678. koju pripremaju jezuiti sa ciljem da ubiju Ĉarlsa izaziva histeriĉan strah; ona je potpuno izmišljena. Parlament ukazuje na pokušaj rušenja vlade i iskorenjivanja protestantizma i osuduje erla Denbija, kraljevog prvog ministra, zbog tajne prepiske sa Francuskom. Svi katolici se iskljuĉuju iz oba doma Parlamenta, osim vojvode od Jorka. Priĉe o katoliĉkoj zaveri do vode do nastanka politiĉkih stranaka u Engleskoj: vigovci ţele oĉuvanje protestantizma, suprotstavljaju se francuskim uticaji ma i istiĉu ustavnost; torijevci, odani monarhisti, spremni su da prihvate frankofilsku politiku i katolika na prestolu.

248

Pod voĊstvom erla Šeftsberija, vigovci donose Zakon o is kljuĉenju (1679), kojim se vojvoda od Jorka iskljuĉuje iz nasled stva. Ĉarls raspušta Parlament; tri naredna Parlamenta donose isti zakon i doţivljavaju istu sudbinu; od 1681. Ĉarls vlada bez Parlamenta i uz pomoć francuskih subvencija. Uklanja vigovce sa vlasti i vraća torijevce. Vojvoda od Jorka se vraća iz izgnan stva, a Ĉarls proganja nekonformiste odluĉnije nego ranije. Me nja ustave mnogih gradova i granice izbornih srezova sa ciljem da osigura izbor poslanika po svojoj ţelji. Otpor Dţemsovom stupanju na presto prestaje. Za vladavine Ĉarlsa II merkantilizam uzima puni zamah. To je izraz potreba poslovnih krugova i vlade, koji najveću paţ nju posvećuju pomorskoj trgovini i saobraćaju. Spoljna trgovina zavisi od izvoza vune i stranih brodova. Poslovni krugovi traţe zaštitu od nizozemske konkurencije, a vlada veće izvore prihoda. Rezultat toga je niz Navigacionih zakona (1660, 1662, 1663, 1664. 1673), koji su temelj engleske spoljne trgovine i pomorstva. Oni odreĊuju i dopunjuju jedan drugog: pored uvoza robe engle skim brodovima, odreĊuju da kolonijalni proizvodi (šećer, du van) moraju da se dopreme u Englesku, a potom u druge zem lje; zahteva se da kolonisti kupuju robu koja se ne proizvodi u Engleskoj na njenom trţištu. Time se iskljuĉuje Amsterdam kao luka za trgovinu, a engleski trgovci preuzimaju dotadašnju po sredniĉku ulogu nizozemskih. Nizozemska ustaje u odbranu na ĉela slobodne trgovine. Pored rata koji vodi Kromvel (1652 1654), vode se još dva pomorska rata (1665-1667, 1672-1674). Ratovi iscrpljuju obe strane, a posebno Nizozemsku koju ugro ţava Luj XIV. Ratovi se zavnšavaju pobedom Engleske i nizo zemskim priznanjem njene supremacije. Obim engleske spoljne i kolonijalne trgovine naglo raste. Izmedu 1660. i 1700. vrednost izvoza i uvoza raste za 50%, trgovaĉka mornarica se udvostruĉu je, a prihodi od carina utrostruĉuju. Engleska postaje vodeća trgovaĉka zemlja Evrope. Snaţenje trgovine prouzrokuje reorganizaciju britanskog kolonijalnog carstva. Do toga vremena engleski kolonijalni raz vitak odvija se spontano, bez uplitanja drţave i dvora. Prvi kra ljevi dinastije Stjuarta nisu skloni da pomaţu prve naseobine koje saĉinjavaju mahom puritanci. Engleske naseobine nastaju na širokom prostoru, od Njufaundlenda na severu do Gvajane na jugu; one uţivaju autonomiju i razvijaju odreĊene ustanove redstavniĉka tela) koja podsećaju na Parlament u metropoli. arls II prekida takvu politiku, ukida lokalne autonomije i kolonije stavlja pod kontrolu krune. Uvodi se centralna administra cija za kolonije, što izaziva mnoge proteste i nemire (Bekonova pobuna u Virdţiniji, Lejslerov ustanak u Njujorku, Dominion Nove Engleske). Krajem veka kolonije prihvataju novu politiku, iako uspevaju da oĉuvaju mnoge svoje privilegije i prava: one uţivaju veću lokalnu samoupravu, demokratiju i slobode nego većina evropskih drţava toga vremena.

249

Dţems II i „slavna revolucija“. - Stupanje Dţemsa II na presto potvrĊuje ţelju vladajućih krugova za snaţnom monarhi jom. Novi Parlament je rojalistiĉki nastrojen, strpljiv i dareţljiv, većina ĉlanova ulazi u njega prvi put. Dţems lako guši pobune vojvode od Monmauta i erla Argajla u Škotskoj. Uklanja sve Ĉarlsove ministre i savetnike i na njihovo mesto postavlja svoje ljude, mahom katolike, koji ne raspolaţu potrebnim sposobno stima i iskustvom. Kralj koristi pobunu i stavlja vojsku pod svo ju komandu, kojom komanduju mahom katolici. Takvi postupci brzo otuduju od Dţemsa mnoge pristalice. Jaĉanju nepoverenja doprinosi opoziv Nantskog edikta u Fran cuskoj (1685), što izaziva strah da će se katoliĉanstvo silom po vratiti u zemlju. Dţems otvoreno izraţava ţelju da narod ispove da katoliĉku veru, što uznemirava i zabrinjava nekonformiste i anglikance. Stvara Visoku komisiju sa ciljem da sprovodi versku politiku krune i obraĉunava se sa njenim protivnicima. Imeno vanje profesora univerziteta doţivljava se kao pokušaj slabljenja anglikanizma. Dţemsova politika sve više podseća na Ĉarlsa I. Dţemsov prvi ministar, erl Sanderlend, ne podrţava bezrezervno njegovu politiku u verskom pitanju. Parlament se ne sastaje do 1685. ali njegovo sazivanje po staje neizbeţno. Dţems nastoji da njegov Parlament bude sa stavljen od nepoznatih lica, katolika, nekonformista. U tome do ţivljava potpuni neuspeh, pa ga raspušta. Ukida Klarendonov zakonik da olakša poloţaj nekonformista i Zakonik o ispitivanju da izmeni poloţaj katolika. U aprilu 1687. objavljuje Deklaraci ju o oproštaju kojom se ukida verska diskriminacija. Naredne godine objavljuje novu Deklaraciju sa zahtevom da se ĉita u svim crkvama. Dţems namerno izaziva otpor anglikanskog kle ra, i u tome uspeva, Velika većina sveštenika odbija da postupi po Deklaraciji, a Kenterberijski nadbiskup i šest biskupa pišu peticiju protiv nje. Kralj ih baca u Tauer i nareĊuje da im se sudi. Krajem juna 1688. sud oslobada biskupe optuţbe za zaveru, što se u Londonu doţivljava kao velika pobeda. Istog dana (30. juna) sedam istaknutih liĉnosti Engleske upućuju poziv Viljemu Oran skom štatholderu Nizozemske, da prede u Englesku. Drama se zaoštrava ĉinjenicom da Dţems dobija naslednika. To predstav lja dogadaj ĉije posledice je mali broj Engleza spreman da pri hvati. Novorodeni princ postaje naslednik i time spreĉava Mari ju. Dţemsovu ćerku iz prvog braka, udatu za Viljema Oranskog, da nasledi presto. U leto 1688. torijevci i vigovci okreću se protiv kralja. On je potpuno usamljen, iako mali broj ţeli ponavljanje dogadaja iz 1 649. Suoĉen sa dogadajima, Dţems menja svoju politiku, vraća na poloţaje uklonjene funkcionere, sveštenike, profesore, obeća va da sazove Parlament i pravi druge ustupke. Sve je kasno. U novembru 1688. Viljem, posle duţeg oklevanja, odluĉuje da pri hvati poziv i prelazi u Englesku; iskrcava se na juţnoj obali i nailazi na srdaĉan prijem. Viljem ulazi u London, a Dţems sa po

250

rodicom beţi u Francusku. U ustavnom smislu presto je njen”, a Viljem i Marija prihvataju poziv da zajedniĉki vladaju. U januaru 1689. Parlament potvrduje ishod „slavne cije“. On zakljuĉuje da je Dţems odgovoran za povredu „kršenjem prvobitnog ugovora izmeĊu kralja i naroda“. nog meseca Viljem i Marija postaju vladari Engleske.

„upraţ revolu ustava Nared

Ustavni dokumenti i vlast vladara. - Parlament koristi stu panje Viljema i Marije na presto da uĉvrsti svoj poloţaj. Za nji hove kratke vladavine (1689-1702) uĉvršćuje se politiĉki i verski mir i otvara epoha parlamentarne vladavine. Poĉetkom 1689. Parlament izglasava Deklaraciju o pravima, koja je deo ponude krune. U njoj se istiĉe pravo Parlamenta da donosi i ukida zako ne. To znaĉi da kraljevsko pravo da suspenduje zakone ili da štiti pojedince postaje neustavno. Porezi se mogu sakupljati samo uz odobrenje Parlamenta. Deklaracija predviĊa da se stalna vojska moţe sakupljati i drţati jedino uz saglasnost Parlamenta, koji dobija pravo da šalje peticije kruni; izbori i diskusije moraju biti slobodni, Parlament se mora birati svake tri godine, katolicima se zabranjuje stupanje na presto i ukidaju se svirepe i neobiĉne kazne. U Deklaraciji se ne govori o parlamentarnoj kontroli nad ministrima, spoljnom politikom. Deklaracija se iste godine pre tvara u Zakon o pravima (Bill of Rights). On navodi elementarna graĊanska prava Engleza i potvrduje da je apsolutistiĉka politi ka poslednjih Stjuarta ilegalna. Zakon o pravima oznaĉava pre tvaranje Engleske u ustavnu monarhiju, kojom upravlja Parla ment u skladu sa zakonima. Iste godine Zakon o toleranciji oslobada nekonformiste od kazni predviĊenih ranijim zakonom u sluĉaju odbijanja da prime anglikanske svete tajne. Zakon o nasledu (1701) ukazuje na znaĉenje „slavne revolucije“, pravo da engleski presto preĊe u ruke Hanoveranaca i zabranu za katolike. Zakoni odreduju od nose izmeĊu Parlamenta i vladara. U finansijskom pogledu on je u potpunoj zavisnosti od Parlamenta. Viljem prima 700.000 funti godišnje, što je u vreme mira dovoljno da se izdrţava skroman dvor i plaćaju ĉinovnici. Carine i porezi se izglasavaju prema po trebi. Vladar nadgleda izbore za Parlament; glasaĉka prava su šira nego u vreme Ĉarlsa i Dţemsa. „Slavna revolucija“ predstavlja drţavni udar, iako je njen znaĉaj mnogo širi. Ona omogućava pobedu ideje o predstavni ĉkoj vladi i verskom pluralizmu. Politika kompromisa je karak teristika engleske politike. Sukobi izmeĊu stranaka postaju nor malna pojava, što spreĉava stvaranje snaţne kabinetske vlade. Promene ministara su ĉeste, a Parlament postaje mesto maneva ra politiĉkih partija. Politiĉka borba se odvija izmedu torijevaca i vigovaca, iako vlade ne saĉinjavaju samo ĉlanovi jedne stranke. Torijevci nisu uvek u-r, vladara, kao što vigovci nisu radikali, ne prijatelji dvora. Vigovci se zalaţu za snaţnu i efikasnu izvršnu vlast, a torijevci za ĉvrstu crkvu i privredu zasnovanu na zem ljišnor.. posedu. U privrednom pogledu. „slavna revolucija“ pot

251

vrdtzjc saradnju izmeĊu poslovnih krugova i vlade; Engleska banka (16941 sakuplja privatna sredstva za drţavne potrebe; fi nansijski krugovi ulaţu svoje kapitale u drţavne poslove, uve reni da će im se oni vratiti. Glavni korisnici politiĉkih tekovina „slavne revolucije“ su viši slojevi engleskog društva. Oni pot vrduju i proširuju svoja prava i privilegije; radikalni zahtevi Kromvelove ere nemaju mesta u novoj situaciji. Bogati mogu da koriste odredbe Zakona o pravima - politiĉke, ekonomske i ver ske slobode. Posle osvajanja Irske (1691) imanja se dele posedni cima iz Engleske, dok se Ircima nameću oštri kazneni zakoni ko jima se lišavaju mnogih prava. Ratovi sa Francuskom. - Uplitanje Viljema u englesku po litiku ima širi evropski znaĉaj. Pored nesumnjivih dinastiĉkih prava na engleski presto, njegov cilj je zaustavljanje agresivne Francuske. On radi na stvaranju saveza protiv Luja XIV i u tome uspeva 1686, kad nastaje Augsburška liga. Krajem 1688, kad se Viljem priprema za prelazak u Englesku, Luj XIV napada rajn sku oblast i objavljuje rat Nizozemskoj; u proleće 1689. prognani Dţems se iskrcava u Irskoj, gde mu Viljem nanosi teţak poraz u bici kod Bojne (1690) i proteruje ga iz Irske. Engleska staje na stranu evropskih drţava protiv Francuske. Pitanje rata i mira ostaje u Viljemovim rukama, a njegov poloţaj kralja Engleske i štatholdera Nizozemske omogućava mu da koristi mornarice obe zemlje protiv Francuske. Uklanjanjem pretnji od francuskog iskrcavanja u Engleskoj, u Donjem domu raste otpor ratu; tvrdi se da Viljem koristi snage potrebne za od branu Engleske u evropskom ratu. Parlament izglasava kredite za rat, koji je veoma skup. Troškovi su tri puta veći od Ĉarlsovog rata protiv Nizozemske, a sedam puta od odobrenih sredstava. Raspisuju se novi porezi i zajmovi, koji iscrpljuju sve zaraćene strane. Mir u Risviku (1697) ne zadovoljava nikog, ali Viljem po stiţe svoje ciljeve: zaustavlja napade Francuske na Nizozemsku, prisiljava Luja XIV da ga prizna za kralja Engleske i odrekne se pruţanja podrške Dţemsu II i pristalicama Stjuarta. To nije kraj. Luj XIV ne odustaje od namere da osigura špansko naslede za svog unuka. Posle mnogo neizvesnosti, kralj Karlos TI ostavlja nasledstvo Filipu Anţujskom, unuku Luja XIV. Odgovor na to je stvaranje Velikog sav eza (1701), a Luj XIV napada Spansku Nizozernsku. U poslednjim godinama ţivota Viljem III se suoĉava sa snaţnim antiratnim raspoloţenjem Par lamenta i javnosti; otpor ratu sa Francuskom je veliki, iako Vi ljem oĉekuje da porazi protivnike. Pred smrt, on imenuje Dţona Cerĉila za komandanta udruţenih snaga, koji zajedno sa mini strom finansija Godolfinom obezbeduje podršku za rat. Oni uţi vaju podršku Parlamenta i administracije. U maju 1702. poĉinju ratne operacije; na strani Francuske nalaze se Spanija i Bavar ska, dok Veliki savez ukljuĉuje Austriju, Englesku, Nizozemsku, Savoju. Predvodene od Malboroa i Eugena Savojskog, njihove

252

armije 1710).

nanose

Francuzima

više

teških

poraza

(1704,

1706,

1708,

U prvim godinama rata vlada je u rukama torijevaca (No tingam, Herli, Henri Sent Dţon), koji saraduju sa urnerenim vi govcima. Koalicija dve stranke stvara se 1705, a u njoj dominira ju vigovci; 1708. jedini torijevci su Malboro i Godolfin. Njihovi protivnici (Herli, Sent Dţon) rade svim silama da uklone vigovce i Malboroa sa vlasti. Istovremeno se pojavljuje pitanje nasled stva kraljice Ane, pa torijevci ne ţele da budu optuţeni za podr šku Stjuartima. Borba izmedu torijevaca i vigovaca oko pitanja verske tolerancije dovodi do krize poverenja i nemira, što zao štrava pitanje rata i poreza. Herli postaje prvi ministar 1710. i dobija podršku Donjeg doma z.a svoju politiku. `Jpornim intriga ma prisiljava Malboroa da podnese ostavku (1711), optuţujući ga zbog korupcije. To ubrzava pregovore sa Francuskom i za kljuĉenje mira u Utrehtu i Raštatu. U ovom razdoblju uobliĉava se parlamentarna i kabinetska vlada. Stvara se sistem ministarstava, koja su odvojena od kru ne. Ministarstvo finansija ima najveći znaĉaj. Smanjenje broja dvorskih sluţbi dovodi do povećanja ministarstava. Parlament stvara sistem odbora, unutar i izvan Parlamenta, ali uvek pod njegovom kontrolom. Paralelno sa Tajnim savetom, ĉijem radu prisustvuje vladar, deluje vlada, koja ne uţiva uvek poverenje Parlamenta. Engleska unutrašnja scena je nemirna, nestabilna i zaoštrena zbog stranaĉkih sukoba. Za razliku od unutrašnje scene, uspeh Engleske u mirov nim pregovorima je izuzetno veliki. Utrehtski mir je trijumf i oznaĉava pretvaranje Engleske u svetsku silu. Ona dobija Gi braltar, koji engleska flota zauzima 1704. Time stiĉe izuzetno znaĉajan strategijski poloţaj u Sredozemlju. Njene tekovine u Americi su još znaĉajnije. Engleska dobija Njufaundlend, terito riju oko Hadsonovog zaliva i Novu Škotsku. Poraz Francuske je nesumnjiv, ĉime se potvrduje opravdanost Viljemove politike.

253

X

ŠPANIJA

Filip III. - Novi španski kralj Filip III (1598-1621) pred stavlja suprotnost Filipu II. Mlad, neupadljiv, pasivan, on lako potpada pod uticaj savetnika i ministara. Autoritativnog vlada ra nasleduje vladar malih sposobnosti i ograniĉenog interesova nja za drţavne poslove. U toku njegove vladavine glavna liĉnost je vojvoda Ljerma, prijatan i miran ĉovek, ĉija je najvaţnija bri ga da se obogati i odrţi na vlasti. Ljerma stiĉe najveći politiĉki poloţaj u zemlji-privado. Sloţenost problema sa kojima se zem lja suoĉava nameću potrebu postojanja jednog svemoćnog mini stra. On se oslanja na manje hunte, kako bi zadrţao vlast u svojim rukama i izbegao preveliki uticaj granda, koji zahtevaju povratak u drţavne savete. Ljermini saradnici (Pedro Fran kueca, Rodrigo Kalderon) imaju zadatak da preurede španske fi nansije; oni koriste prilike da se obogate i pljaĉkaju drţavnu blagajnu. Iako dugo vremena najmoćnija evropska drţava, Španija pokazuje mnoge slabosti: veliki rashodi, nepravedan poreski si stem, naroĉito u Kastil_ji, zapostavljenost i zastarelost vojne or ganizacije i pomorskih snaga, velike emigracije stanovništva, zamrla privreda. Izvori prihoda postaju sve manji: uvoz srebra i zlata se smanjuje, alcabala nestaje u korupciji, millones ne pla ćaju pojedine klase, delatnost trgovaca i manufakture zamire. Zakljuĉenje mira sa Francuskom je prilika da se izvrši po trebna reforma. Ljerma i njegovi saradnici ne pokazuju sposob nosti za to. Potrebno je preraspodeliti poreska opterećenja, kako bi se smanjile obaveze Kastilje. Uprkos poĉetnih koraka u Kata loniji, Valensiji i Biskaji, akcije ne donose oĉekivane prihode drţavnoj blagajni. Prilika da svi podanici monarhije podjednako podnose poreska opterećenja propada. Sliĉan neuspeh doţivlja va nastojanje u Kastilji. Ljerma izbegava da oporezuje bogate i smanji namete siromašnim. Umesto toga povećava prodaju zva nja i poloţaja, izvlaĉi subvencije od portugalskih Jevreja i pri stupa kvarenju novca. Posledica je ta da je Kastilja preplavljena bezvrednim bakarnim velonima. Ljerma ne uspeva da reši druge probleme, npr. banditizam u Kataloniji. Jedini znaĉajan uspeh je zakljuĉenje dvanaestogodišnjeg primirja sa Nizozemskom 1609. Ljerma koristi uspehe generala Spinole da privoli Nizozemsku na taj korak; to je takode posle dica neminovnog bankrotstva Španije. Primirje je suštinsko pri znanje nezavisnosti, pošto Nizozemska dobija pravo da trguje sa Španijom i njenim kolonijama. Uspesi nizozemskih i engleskih pomoraca ugroţavaju Španske pomorske veze sa Nizozemskom.

254

Ljerma okonĉava rat sa Engleskom (1604) u uverenju da će to dovesti do povećanja drţavnih prihoda (srebrna flota iz Juţne Amerike). Najzad, Ljerma zakljuĉuje savez sa Francuskom 1612. o zajedniĉkoj borbi protiv Turaka. Istovremeno, stvaraju se braĉni savezi izmedu Habsburgovaca i Burbona. Proterivanje Moriska. - Ljerma i njegovi savetnici odluĉno provode progon Moriska iz Španije. Oni saĉinjavaju najproduk tivniji deo španskog stanovništva. U pitanju je deo stanovništva koji nije moguće asimilovati, a njihovo pitanje se proteţe od vre mena pokoravanja Granade. U vreme njihovog proterivanja 1609. najveći deo Moriska ţivi u Valensiji. Oni su ĉvrsto poveza na zajednica, sa velikim natalitetom. Njihova snaga izaziva strah i povezuje se sa pretnjama turskih napada na obale Špani je; njih optuţuju za veze sa hugenotskim guvernerom Bearna u Francuskoj, katoliĉka hijerarhija ţeli da se oslobodi nepouzda nih katolika, dok zemljoposednici ţele da se dokopaju njihove zemlje. U proleće 1609. Drţavni savet odluĉuje da se Morisci proteraju iz drţave. U prisustvu vojske i milicije, Morisci iz Va lensije moraju da napuste svoje kuće i zemlju, koja prelazi u ruke Španaca. Proterivanje Moriska iz Andaiuzije i Mursije ne pravo di se odluĉno, a oni iz Kastilje ostaju ra svojoj zemlji. Veći na Moriska prelazi u Afriku (Alţir, Tunis, Oran), gde urniru od gladi, iscrpljenosti ili ginu od muslimana. Raĉuna se da oko 275.000 Moriska napušta Španiju. Eko nomske posledice toga teško je odrediti. Njihov broj u raznim delovima Španije je razliĉit, kao i ekonomska snaga. U Kastilji nema nikakvih posledica, dok u Aragonu i Valensiji prouzrokujc velike gubitke u poljoprivredi i zanatstvu. Proterivanje Moriska objašnjava dugoroĉno propadanje španske privrede. Najveći gu bitak podnosi plemstvo Valensije i Aragona. Ljerma nacdoknaĊu je taj gubitak tako što plaćanje (gubitka) prenosi na burţoaziju: smanjuje kamatu na odredene usluge, a razliku plaćaju poverioci - graĊani, verske i milosrdne ustanove. Zaštita privilegova nih na raĉun manje privilegovanih postaje normalna praksa. Proterivanje Moriska pokazuje da Ljerma potpuno zanemaruje ekonomske prilike u zemlji, nespremnost da se sa njima uhvati u koštac. Proterivanje Moriska još više uĉvršćuje snagu katoliĉke cr kve. Inkvizicija nema šta da radi, osim da progoni veštice i nad gleda uvoz knjiga. Njena vlast je apsolutna. Sveštenstvo troši ve lika sredstva, obezbeduje sebi privilegovan poloţaj i zajedno sa samostanima i konventima ĉini grupu koja se širi i napreduje. Crkva postaje mesto gde se mogu obezbediti hrana i stan, gde se moţe pobeći od svakog rada. Prihodi crkve su ogromni - pokloni u novcu, draguljima, zemljišnim posedima. Stvaranje novih cr kvenih redova pruţa priliku mnogima da ugodno ţive. U vreme Filipa IV oko 200.000 sveštenih lica ţivi u crkvi. Samo u Kastilji 1626. ima devet hiljada samostana za muškarce.

255

Dvor i sluţba na njemu cilj je mnogih. Plemstvo ţivi na dvoru Filipa III, troši velika sredstva i stalno se zaduţuje. Plem stvo nastoji da obezbedi unosne drţavne poloţaje i pljaĉka drţavni novac. Grandi drţe dvorove sa mnogobrojnom poslu gom, ĉesto nekoliko stotina ljudi. Grande prate stotine i hiljade ljud.i koji ulaze u ni,ihovu sluţbu, medu kojima ima najrazliĉiti jih avanturista, skitnica. Za vladavine Filipa IV Madrid premaša broj od 100.000 stanovnika. Mladi sinovi i hidalgosi dolaze na dvor u potrazi za karijerom i bogatstvom. Drţavna sluţba zahte va obrazovanje, a španski obrazovni sistem zadovoljava te po trebe. Postoji trideset dva univerziteta i ĉetiri hiljade osnovnih škola, koji školuju više ljudi nego što je potrebno drţavi. Bolja zvanja se dobijaju putem veza, preporuke, poznanstva; bez toga se ostaje nezaposlen. Otuda potraţnja za neproizvodnim zani manjima. To objašnjava zašto se broj studenata teologije i sve štenika udvostruĉuje 1620. Crkva, dvor i administracija su jedi na mogućnost za zapošljavanje u privredno nerazvijenoj Španiji. Reformatori (Gonzales de Selorigo) zahtevaju smanjenje broja škola i konvenata, uvereni da je to ulaganje neproduktivno. Takva situacija ne moţe dugo da traje. Finansijsko stanje postaje zabrinjavajuće: rashodi dostiţu oko 9 miliona dukata, dok srebro iz Amerike donosi samo milion-dva gadišnje. Ljerma nije u stanju da odgovori zahtevima za reformom, i zamenjuje ga sin vojvoda Uĉeda (1619). Savet Kastilje podnosi izveštaj o sta nju u zemlji u kome se istiĉu preterani porezi i nameti, potreba njihovog smanjivanja i reforma poreskog sistema. Od kralja se traţi da ne deli nove poloţaje, da oĉisti dvor, da se opusteli delo vi nastane, a poljoprivredno stanovništvo dobije posebne olakši ce; predlaţe se stvaranje novih verskih fondacija i smanjenje broja osnovnih škola. Upozorenje je ozbiljno, ali se ne primenju je. Uĉeda nema sposobnosti ni volje za to. Filip III umire 1621. posle povratka iz posete Portugaliji. Nasleduje ga šesnaestogo dišnji Filip IV (1621- 1665). Filip IV i Olivares. - Novi vladar je duhovit, inteligentan, obrazovan, ali nema snagu volje. Oslanja se na savete i mišljenja ministara i savetnika. Medu njima najistaknutiji je Gaspar Guc man, vojvoda Olivares, ambiciozan i sposoban politiĉar. Po stepeno uzima u svoje ruke svu vlast u zemlji, uklanja svoje protivnike. Uĉeda odlazi u zatvor, Ljermi zabranjuju dolazak u Madrid, a Kalderona osuĊuju na smrt. Olivares dovodi na naj istaknutije poloţaje ĉlanove svoje porodice. On je neumoran, stalno u pokretu, dţepova punih papira, planova, predloga. U njemu se sukobljava više liĉnosti, ĉesto protivreĉnih. On je raz dragan i utuĉen, ponizan i arogantan, lukav i naivan. oprezan i otvoren. Okruţen sekretarima i savetnicima, Olivares stiţe svug de. Mirni dani Ljermine administracije odlaze zauvek. Po prirodi i temperamentu, Olivares je pravi reformator. Istovremeno on je naslednik imperijalne tradicije Filipa II, vere u pravednost i neophodnost španske hegemonije u svetu. Ove

256

dve osobine postoje u njemu uporedo. Upravo u trenutku kad stupa r.a vlast, istiĉe primirje sa Nizozemskom i rat se nastavlja. Pored ratobornih oranţista, u Madridu postoje zahtevi da se Ni zozemska iskljuĉi iz trgovine sa portugalskim posedima, tvrdi se da troškovi odrţavanja armije u Nizozemskoj nisu veći nego u ratu, da Nizozemska u ratu neće biti u stanju da razvije svoju trgovinu na raĉun Španije. Nastavak rata postavlja, po m?.šljenju Olivaresa, pitanje reformi u još oštrijem svetlu. Za njegovo vode nje potrebna su finansijska sredstva, kojima Španija ne raspola ţe. Olivares smanjuje listu penzija i pomoći koje daje kralj, otpo ĉinje istragu o poreklu bogatstva raznih ministara posle 1603. Oţivljava rad hunte za reformu, koja 1623. podnosi listu predlo ga: smanjenje municipalnih funkcija za 2/3, uvodenje rigoroznih zakona protiv raskoši, zabrana uvoza stranih manufakturnih proizvoda. Hunta povezuje potrebu reforme privrede sa prome nom morala. Mnogo je znaĉajnija finansijska reiorma. Olivares shvata da je Kastilja najveći izvor drţavnih prihoda i da podnosi najveće terete. On ţeli da se poreska opterećenja podjednako raspodele na ĉitavu drţavu. Predlaţe stvaranje bankarskog si stema. To nailazi na odluĉan otpor, pa se plan napušta 1626. Oli vares ne uspeva da u Kastilji ukine millones, porez na po trošna dobra. Olivares je svestan otpora pokušaju da se uvede jedinstve no zakonodavstvo za ĉitavu drţavu. To se shvata kao „kastiljanizacija“ i ukidanje lokalnih prava i privilegija. Tome se protive kortesi, gradovi, plemstvo. On predlaţe 1624. uvodenje praktiĉ nog centralizma, što znaĉi da se moraju ograniĉiti slobode pro vincija i uvesti jednoobrazni zakoni. Ĉitava zemlja treba da ima koristi od toga, da deli obaveze; poloţaji su otvoreni za sve, ne samo za Kastiljce, kralj treba da upravlja ĉitavom zemljom i njenim posedima; predvida se stvaranje jedinstvene armije koju izdrţavaju sve provincije, ukljuĉujući Indiju. Takva monarhi ja biće univerzalna, a mnoge granice izmedu njenih delova biće uklonjene. Olivares shvata da takva vizija nove Španije nije lako ostvarljiva. Otpori se javljaju na raznim stranama: kortesi Ara gona, Valensije i Katalonije odbacuju 1626. Olivaresov zahtev za stvaranje jedinstvene vojne snage: odbacuju da snose finansijske obaveze i uĉestvuju u drugim zajedniĉkim naporima. Najveći ot por pruţa Katalonija, koja odbija da daje bilo kakva sredstva za ratne potrebe. Po povratku u Madrid, Olivares proglašava plan o ujedinjenju oruţanih snaga. Nešto kasnije zabranjuje kovanje vellona u Kastilji, što treba da predstavlja poĉetak oporavka Ka stilje i njene privrede. U suštini, najvaţnije Olivaresove reforme, usprkos njegovog optimizma, ostaju neostvarene. Olivares preduzima i druge korake. Umanjuje neke od naj nepravednijih privilegija: crkva mora da plaća veće poreze nego dotada, a ograniĉava se njeno sticanje zemlje. Olivares nastoji da smanji prerogative inkvizicije, uticaj dvora i grupa na. njemu (korupcija, drţanje više poloţaja). Smanjuje se broj funkcionera,

257

njihove pratnje, plemstvo prisiljava da se vrati na svoje posede. Oko 1/5 stanovništva uţiva povlašćeni poloţaj nasledem ili ku povinom zvanja; Olivares uspeva da nametne plemstvu plaćanje nekih poreza. Višegodišnji napori u drugim sferama (saobraćaj, obrazovanje) ne donose veće rezultate. Olivares uspeva da bo gatstvo zemlje troši drţava a ne pojedinci, kao što je ranije slu ĉaj. Reforma ima ograniĉen uspeh, otpor protiv nje je veliki na raznim stranama. Vremenom Olivaresova grupa postaje centar korupcije, što slabi njegov uticaj. Španija i ratovi u Evropi. - Unutrašnje prilike u Španiji, iako teške, ne utiĉu na njenu spoljnu politiku i poloţaj u svetu. Siromaštvo je deo cene uspeha, što odreĊuje da Španija troši mnogo na svoju spolinu politiku. Španija ima obaveze na mno gim stranama Rat u Ceškoj stvara joj probleme u Nizozemskoj, a oranţisti ĉine deo protestantskog pokreta; izdrţavanje armije u juţnoj Nizozemskoj zahteva velika sredstva. General Spinola, komandant Španske armije, oĉekuje pojaĉanje iz Italije i uspeh u ratu. Stanje u Nizozemskoj se postepeno pogoršava zbog španskih nastojanja da umanje prava Saveta i regenta. Španija poka zuje snagu: zauzima Bredu (1625), tuĉe nizozemsku flotu kod Gi braltara (1626), a njene trupe su u Palatinatu. To je prilika da se prekine rat i sprovede reforma: habsburške armije pobeĊuju u Nemaĉkoj, a Francuska je zabavljena hugenotima. Olivares ne koristi tu priliku. Posle smrti vojvode od Man tove (1627), on šalje trupe da spreĉe Francuze da udu u Monfe rat. Posledica je neobjavljeni rat izmeĊu dve zemlje (1628-31) i jaĉanje straha od španske agresivnosti. Španija mora da troši ve like sume novca za ratove u Italiji, ĉime se smanjuju sredstva po trebna za Nizozemsku. Tada postaje jasno da je rat sa Francu skom neizbeţan. Postavljanje nadvojvode Ferdinanda, brata Fi lipa IV, za guvernera Nizozemske (1634) dovodi Španiju u bolji poloţaj. On pobeĊuje ŠveĊane kod Nordlingena i oslobaĊa juţnu Nemaĉku. Posledica toga je ulazak Francuske u rat. Rišelje ne ţeli direktan napad, već napada na strategijske taĉke u Italiji (Valtelina) i Nizozemskoj. Španske snage upadaju u Pikardiju i ugroţavaju Pariz, osvajaju Parmu i Valtelinu. Olivares odluĉuje 1639. da preduzme opšti napad na Francusku iz Katalonije. Na Kataloniju pada najveće opterećenje za rat. Ipak, stvari idu laše po Španiju. Francuska postepeno stiĉe premoć; Španija gubi Bredu (1637), a admiral Tromp uništava špansku flotu (1639). Is te godine prekidaju se pomorske veze izmedu Španije i Nizozemske. Ustanci u Kataloniji i Portugaliji. - Rat sa Francuskom prisiljava Olivaresa da svim delovima Spanije nametne velika davanja u novcu i ljudima. Mnogi od njih nemaju nikakav inte res za ratove u Nizozemskoj i Carstvu. Katalonija, Portugalija i Italija nalaze se pod snaţnim pritiskom vlasti, a siromaštvo sta novništva je veliko. Pobuna se mogla oĉekivati svakog ĉasa.

258

U leto 1639. u Kataloniji se vrše pripreme za rat, ali uz mnogo otpora (dezerterstvo, protesti). Raspoloţenje u zemlji je eksplozivno. Plemstvo trpi velike gubitke, gradovi se otuduju od vlade u Madridu zbog velikih poreza, a seljaci trpe od ponašanja vojske, otimanja stoke i uništavanja letine. Stanovništvo sluša pozive sveštenstva da ĉuva svoje tradicionalne slobode i prava. Na ĉelu pokreta nalazi se sveštenik Pau Klaris. Katalonija od ra nije pokazuje buntovniĉke sklonosti, koje podstiĉu ratovi i de presija; podsticaji iz Francuske imaju udela u jaĉanju buntovnog raspoloţenja. U nameri da ratnim uspesima osigura mir, Olivares odre Ċuje da Katalonija sakupi trupe za borbe u Italiji i duţ francuske granice. On šalje armiju u Kataloniju da osigura uspeh svojih planova, medu kojima je i sazivanje katalonskog kortesa. Vojska ţivi od pljaĉke i nasilja, pa su sukobi sa stanovništvom neizbeţni. Sukobi postaju sve ĉešći kad Olivares nareĊuje hapšenje is taknutih voda. U proleće 1640. ustanak izbija u severnoj Katalo niji. Sveštenstvo pomaţe širenje ustanka, koji zahvata ĉitavu Kataloniju. U maju ustanici ulaze u Barselonu, gde se ujedinjuju sa gradskom sirotinjom. Olivares shvata da se suoĉava sa oruţa nom pobunom. On razmišlja o mogućim posledicama u Portuga liji, Aragonu, Valensiji, iscrpljenosti španskih armija u Italiji i Carstvu. Krajem maja nareduje da se Katalonci umire i njihovi zahtevi zadovolje. To je kasno. Ustanak uzima maha, a pobunje_ nici napadaju i pljaĉkaju sve na šta naidu. Guverner traţi od gradskih vlasti da onemogući ulazak ţetelaca u Barselonu, kako bi se spreĉili novi sukobi. Poĉetkom juna sukobi u gradu dobija ju šire razmere, a napadi na kraljevske funkcionere i njihove do move odvijaju se sistematski. Pobunjenici ubijaju vicekralja. Ubistvo vicekralja i nesposobnost lojalnih vlasti da uguše pobunu, koja se i dalje širi, navode Olivaresa da uputi nove trupe u Kataloniju. Olivares veruje u lojalnost Katalonaca i smatra da neće pregovarati sa Francuzima. Klaris pregovara sa njima, a Rišelje pokazuje spremnost da Kataloncima pruţi pomoć. Kata lonija treba da postane republika pod zaštitom Francuske i prizna njenog vladara. Katalonsko plemstvo odbacuje takvo reše nje. Otpor Katalonaca traje do 1652, kad armija Barselone do ţivljava poraz. Deset godina rata praćeni su okupacijom, name tima, ekonomskim propadanjem, kugom i gladu. Španski dvor daje neodredena obećanja o privilegijama Katalonije. Zbivanja u Kataloniji imaju snaţan odjek u Portugaliji, gde se oseća ţelja za otcepljenjem od Španije. Neraspoloţenje Portu galaca izaziva španska finansijska politika, nesposobnost da im pruţi zaštitu od Engleza i Nizozemaca; Kadiz potiskuje Lisabon iz atlantske trgovine, a Ljerma i Olivares postavljaju na najviše po loţaje Kastiljce. Francuski agenti podstiĉu nezadovoljstvo Portu galaca, u ĉemu saraĊuju i vrhovi portugalske crkve, nezadovoljni španskom politikom. Sve snage pobune (grad, crkva, selo) okup iiaju se oko predstavnika porodice Braganca. Njen voda je Ţoao, koga Olivares, svestan nezadovoljstva, ţeli da udalji iz zemlje. U

259

novembru 1640. nareduje vojvodi od Bragance da stane na ĉelo portugalske vojske i uguši pobunu u Kataloniji. Poĉetkorn decem bra, dok se francuska. flota nalazi u blizini portugalske obale, a vojska na putu za Kataloniju, pobunjenici sprovode drţavni udar u Lisabonu. Pobunjenici proglašavaju za kralja Ţoaoa IV i prote ruju španski garnizon. Španija pokušava da vrati Portugaliju pod svoju vlast, ali bez uspeha. Portugalija pokazuje snagu nacional nog osećanja, vraća Brazil (1654) i uspeva da se odrţi kao nezavi sna zernlja. Spanija upućuje vojsku protiv Portugalije (1663, 1665), ali one trpe poraze i 1668. priznaje njenu nezavisnost. Zbivanja u Kataloniji i Portugaliji dovode do Olivaresovog pada. On se suoĉava sa stalnim intrigama i zaverama, neus pesima u spoljnoj i unutrašnjoj politici. Olivares je omrznut kao tiranin, dok krupno plemstvo vidi u njemu smetnju sna ţenju svog uticaja. Tokom 1641. Olivares se suoĉava sa zave rom na ĉijem ĉelu se nalaze vojvoda Medina-Sidonija i markiz Ajamonte. Zavera ne uspeva, ali to nije kraj Olivaresovih teš koća. Novi poraz i ekonomska kriza (manipulacija sa vellonima) stvaraju nove opasnosti. U proleće 1642. Olivares odlazi sa Fi lipom IV da obiĊe trupe, što njegovi protivnici koriste da pri preme njegovo uklanjanje. Poĉetkom 1643. Filip IV prihvata zahtev da otpusti Olivaresa, koji odlazi u progonstvo. Njegova vizija Španije je nova, ali on nije u stanju da sprovede u ţi vot svoje planove. Španija posle Olivaresa. Uklanjanje Olivaresa ostavlja prazninu na ĉelu zemlje, koja nema vojsku i vodu da krene no vim putevima. Njegovi naslednici uklanjaju sistem vladavine, hunta se napušta i uvode saveti. Filip IV upravlja zemljom, ali ne za dugo. Vlast postepeno prelazi u ruke Olivaresovog sinovca Luisa de Haroa. On ţeli da zakljuĉi mir bez velikih gubitaka. Španski delegati pregovaraju u Minsteru sa Nizozemskom i priznaju nezavisnost republike (1648). Rat sa Francuskom se nastavlja. Španija proţivljava duboku unutrašnju krizu. Haro pro glašava bankrotstvo (1647), nastavljaju se sukobi sa Kataloni jom i Portugalijom, a pobune izbijaju u aragonskim posedima u Italiji (Sicilija, Napulj}. U leto 1647. stanovništvo se buni protiv politike španskih vicekraljeva i velikih poreskih nameta. 2 Pobu na dobija široke razmere i u njoj uĉestvuju graĊani, seljaci i plemstvo. U jesen ustanak dobija novi podsticaj pobunom na ĉi jem ĉelu se nalazi grof Masa, koji traţi vlast za sebe. Španski brodovi bombarduju Napulj, u kome se proglašava republika. Traţi se pomoć iz Francuske i poziva Anri Giz da predvodi pobu nu. Mazaren odluĉuje da se drţi po strani, jer ne ţeli da podrţava socijalnu revoluciju. Španska vojska guši pobune na Siciliji i Napulju. To je prilika da se Španija raspadne u sastavne delove. Neuspeh Katalonaca, Napolitanaca i Sicilijanaca ukazuje na nepotpunost njihovih ciljeva i nesposobnost da uobliĉe oseća nje nacionalnog jedinstva koje prevazilazi postojeće društvene razlike. To

260

objašnjava opstanak Spanije kao jedinstvene drţave. Oĉuvanje lokalnih sloboda i postojećeg društvenog poretka liša va gornje slojeve španskog društva razloga za pobunu protiv centralne vlasti. Filipova obećanja da će Katalonija zadrţati svoje ustavno ustrojstvo lišava vladajuću klasu razloga za pobu nu, koja moţe da dovede do oštrijih društvenih sukoba. Sredinom pedesetih godina špansko-francuski sukob pri vodi se kraju. Unutrašnje prilike u Francuskoj (Fronda) navode Mazarena da ponudi veoma povoljne mirovne uslove Španiji (1656). Haro odbija ponudu, pa se rat nastavlja do 1659, kad se zakljuĉuje Pirinejski mir. Njegove odredbe nisu povoljne kao one iz 1656. Španija ustupa Artoa, na severu, i srez Roselon i deo Serdanje duţ francusko - katalonske granice. Ugovara se brak iz meĊu Luja XIV i Marije Tereze, uz miraz od 500.000 škuda, pod uslovom da se ona odrckne svojih pretenzija na španski presto. Pirinejski mir oznaĉava kraj španskih pretenzija na dominaciju u evropskoj politici. Raskid sa austrijskim Habsburzima razlog je što Španija okreće leda Evropi. Španija u drugoj polovini XVII veka - Filip IV umire 1665. Njega nasleĊuje Karlos II (1661 - 1700), bolešljiv i duhovno zao stao deĉak, bleda senka svojih prethodnika. Umesto njega drţa vom upravlja regentkinja nesposobna za taj posao; u zemlji nema sposobnih pol_itiĉara. Kastiljski uticaj u politici Španije postaje sve slabiji, i omogućava jaĉanje poloţaja i snage plem stva raznih provincija. Španija prolazi kroz period decentraliza cije, što predstavlja izraz ekonomske i vojne slabosti Kastilje. Njeni prokomorski posedi prelaze u ruke Engleske i Nizozemske, valuta je bezvredna, industrija uništena a stanovništvo demora lisano i smanjeno. Burgos i Sevilja, centri kastiljske privrede, propadaju; Sevilja gubi 60.000 stanovnika ukugi 1649. Inostrani trgovci i poslovni ljudi stiĉu snaţan poloţaj u trgovini. Stanovni štvo beţi u gradove, gde je stanje teţe nego na selu. Smanjenje prihoda od srebra prouzrokuje povećanje poreza. Poloţaj Španije u Evropi zavisi od oţivljavanja kastiljske privrede. Kraljica - regentkinja i njeni saventici nemaju plan ka ko da to ostvare. Kastiljski Kortes i aristokratija nemaju snage da se uhvate ukoštac sa tim pitanjima. To pruţa mogućnost raz nim avanturistima, medu kojima se istiĉe Huan Hoze Austrijski. On nema sposobnosti da sprovede potrebne reforme u Kastilji. Njega zamenjuje avanturista Fernando Valencuela, koji upravlja zemljom posle stupanja Karlosa II na presto. Sredinom osamde setih godina kriza dostiţe vrhunac. Administrativna struktura drţave ne funkcioniše, a privredni ţivot zamire. Iz Kastilje nema izvoza. osim sirove vune, a dve trećine srebra iz Amerike odlazi van zemlje; vrednost vellona stalno opada, što dovodi do naglog pada cena i bankrotstava. Opšte propadanje Kastilje izaziva zamiranje duhovnog i kulturnog ţivota. U to vreme nestaju sa scene velika imena španske kulture (Zurbaran, Kalderon de la Barka, Muriljo); filozof

261

ska i nauĉna istraţivanja ne postoje, za razliku od ostalih evrop skih drţava. Univerzitetska nastava i uticaj jezuita u školama spreĉavaju razvitak nauĉnih istraţivanja. Za razliku od Kastilje, drugi delovi Španije pokazuju zna ke ekonomske i duhovne vitalnosti. Katalonija doţivljava eko nomski uspon, omogućava doseljavanje Francuza i suoĉava se sa evropskim konkurentima. Sliĉna teţnja primećuje se u Aragonu. Španija doţivljava znaĉajne promene. Ekonomska snaga prelazi na periferiju drţave, iz Kastilje u Kataloniju, gde su porezi ume reniji, ekonomska iscrpljenost manja, a pristup strancima veći. Poslednjih godina XVII veka privreda Kastilje se oporavlja; nov ĉane prilike se poboljšavaju posle 1686, a vellon prestaje da se kuje (1693). Vlada smanjuje poreske namete i drţavne rashode. Špansko nasleĎe. - Krajem veka Španija se deli na tri ad ministrativne oblasti, ĉime ostaje bez jedinstvene vlade. Njena sudbina nalazi se u rukama velikih sila, koje odluĉuju o nasledu poslednjeg Habsburgovca. Karlos II nema dece, što podstiĉe mnoge planove. Najvaţniji pretendenti su Francuska i Austrija, dok Engleska i Nizozemska ţele da onemoguće stvaranje takve drţave koja će steći nadmoćnost u Evropi. U vreme mira u Risvi ku, pored Filipa Anţujskag, unuka Luja XIV, i nadvojvode Kar la, Josipovog sina, kao kandidat se spominje princ Jozef Ferdi nand bavarski. Svaki od kandidata uţiva podršku odredenih grupa i pojedinaca na španskom dvoru. Karlos II odluĉuje (1696) da naslednik bude bavarski kandidat; dve godine kasnije, velike sile odluĉuju da se špansko naslede podeli izmedu tri kandidata; Karlos se suprotstavlja predlogu i potvrĊuje izbor bavarskog princa; on umire naredne godine, ĉime se izbor suţava. U jesen 1700. Karlos potpisuje testament kojim presto pripada Filipu Anţujskom i ubrzo potom umire. Filip Anţujski proglašava se za kralja Filipa V i ulazi u Madrid 1701. Naredne godine poĉinje evropski rat (Engleska, Austrija, Nizozemska) protiv Francuske, koji traje do 1713. Stupanje nadvojvode Karla na austrijski pre sto navodi Englesku i Nizozemsku da odustanu od rata; one po drţavaju Filipa V pod uslovom da odustane od pretenzija na francuski presto. Ugovorom u Utrehtu (1713) Engleska i Nizo zemska priznaju takvo rešenje, a naredne godine Francuska i Austrija potpisuju mir, kojim Austrija dobija špansku Nizozem sku i posede u Italiji. To predstavlja kraj habsburške Španije. Dolaskom Burbona na španski presto uklanja se habsbur ška drţavna struktura. Filip V i njegovi saradnici pretvaraju sa vete u ministarstva u skladu sa francuskim uzorima. Francuzi sprovode potrebne finansijske reforme. Burbonski kralj menja odnose izmeĊu monarhije i provin cija. Centralizam ne trpi provincijske autonomije, iako u po ĉetku Filip V potvrduje lokalne zakone i privilegije. Postepeno izbijaju sukobi izmedu centralne vlade i provincija (Katalonija, Aragon). Katalonci traţe pomoć od Engleske i proglašavaju nad vojvodu Karla za kralja Spanije (1705). Engleske trupe ulaze u

262

Aragon i Valensiju. Rat za špansko naslede pretvara se u španski graĊanski rat. Dogadaji se razvijaju nepovoljno po pobunjenike: trupe Filipa V ulaze u Aragon i Valensiju (1707), koje gube sve svoje slobode i privilegije. Sliĉno se dogada sa Katalonijom posle zakljuĉenja mira Engleske sa Francuskom. Filip V šalje trupe u Kataloniju, koje opsedaju Barselonu; grad pada 1714. u ruke Francuza. Pad Katalonije završava se potpunim ukidanjem svih tradicionalnih ustanova, ukljuĉujući Diputacio i gradsko veće Barselone. Plan reforme uobliĉava se 1716. Španija postaje cen tralistiĉka drţava a vicekralj Katalonije pretvara se u general nog kapetana, koji upravlja u dogovoru sa kraljevom audijenci jom; ukidaju se univerziteti i stvara novi, rojalistiĉki. Sliĉna sudbina pogada i Aragon, kojim upravlja savet za Kastilju, koji brine o svim pitanjima burbonske kraljevine. Reforma španske drţave dolazi sa zakašnjenjem. Burboni sprovode centralizaciju i kastiljanizaciju u vreme kad je eko nomska snaga Kastilje mala. Vlast se nameće na ekonomski raz vijenije periferne oblasti. Takva struktura spreĉava politiĉki razvitak zemlje, a sukobi izmedu centra i periferije ostaju stalno prisutni.

263

XI

NIZOZEMSKA

Primirje izmedu Španije i Nizozemske 1609. prouzrokuje razdvajanje severnih i juţnih provincija nekadašnje Burgundije. Pored nezavisnosti, prisutne verske, društvene, politiĉke i eko nomske razlike dovode do stvaranja dve posebne nacije. Kalvini sti na severu i jezuiti na jugu utiĉu na politiĉki i društveni raz vitak tih krajeva. Postoji teţnja za ujedinjenjem dva dela, ali verske razlike spreĉavaju nacionalno jedinstvo. Privredni razvi tak severa pomorstvo, snaţna trgovina, industrija, burţoazija - bitno se razlikuje od juga, sa njegovim katoliĉanstvom. rojali zmom, poljoprivredom i jaĉanjem plemstva. Razvitak politiĉkog sistema pokazuje neke sliĉnosti izme du dva dela. Na jugu se zadrţava tradicionalni sistem sa 1.oka1 nim pravima i privilegijama; na severu postoje federalizam, provincijske autonomije, lokalni interesi. Monarhizam juga su protstavlja se republikanstvu severa, iako su i tu primetne neke monarhistiĉke sklonosti (Fridrih Henri). Na severu republikani zam postaje politiĉka ideologija tek sredinom veka. Politički sistem. Drţavna struktura u Nizozemskoj ne predstavlja novinu. Postojeće institucije dobijaju novi sdrţaj i funkcije i u procesu stvaraju politiĉki sistem koji zbunjtz;e savre menike. On izgleda nepraktiĉan i lišen ĉvrstih naĉela, ali fun kcioniše u trenucima kriza. Obezbeduje stabilnost i razvitak lo kalnih i provincijskih sloboc;a i prava. Utrehtska unija (1579) predstavlja temelj saveza severnih provincija. Rat sa Španijom uĉvršćuje savez i ujedinjuje pobunjene provincije. Centralno telo nizozemske drţave su Generalni staleţi, u ĉijem radu uĉestvuju predstavnici Gelderlanda, Holandije, Zelandije, Utrehta, Frizije, Overijsela i Groningena. Svaka provincija ima po jedan glas, a odluke o vaţnim pitanjima moraju se doneti jednoglasno. To ne kad stvara velike teškoće. Staleţi vode spoljnu politiku, brinu o odbrani zemlje i razrezuju poreze (Holandija plaća 56%, a Overijsel svega 4%). Drţavni savet saĉinjavaju predstavnici provinci ja. koji raspravljaju o vojnim, finansijskim i drugim pitanjima. Savet vremenom gubi znaĉaj. Pitanja mornarice i ratne flote su pod nadzorom admirala i pet admiralskih kolegijuma; oni su za duţeni za ubiranje poreza potrebnog za mornaricu. Ne postoji federalni sud, resor unutrašnjih poslova. Suverenitet provincija se poštuje, a vodeću ulogu u Uniji ima Holandija, najbogatija i najuticajnija provincija. UreĊenje Holandije je veoma sloţeno. Njeni Staleţi su no silac suvereniteta gradova i plemstva; odluke donose jednogla

264

sno i sastaju se ĉetiri puta godišnje. Mnoge provincijske vlade nalaze se pod kontrolom uticajnih gradskih porodica. Staleţi drugih provincija imaju drukĉiji sastav, zahvaljujući snazi plemstva u njima. Oni se sastoje od delegacija plemstva i grado va (Gelderland). Najvaţniji poloţaj u Holandiji je drţavni advo kat, koji od 1618. postaje veliki advokat. U njegovim rukama se nalaze mnoga ovlašćenja i on ima veliki uticaj na poslove Unije. On je pravni savetnik i predsednik Staleţa Holandije, voda dele gacije u Generalnim staleţima, vodi diplomatsku prepisku. Po loţaj štatholdera je sloţeniji. Njega biraju razne provincije i on zavisi od njih. Znaĉaj štatholdera proistiĉe iz ĉinjenice što se sa mo prinĉevi iz kuće Oranskih biraju da obavljaju to zvanje. Kao predstavnik nekoliko provincija, štatholder uĉestvuje u uobliĉa vanju politike, obavlja duţnost kapetana (komandanta) pomor skih i suvozemnih snaga Unije. Štatholderi postavljaju gradske magistrate i provincijske funkcionere. U funkciji štatholdera savremenici vide monarhistiĉku us tanovu. Viljem Ćutljivi i njegov sin Moris pokazuju sklonost da pretvore Nizozemsku u monarhiju, ali je otpor takvim namera ma veoma jak; Fridrih Henri pokazuje sliĉne sklonosti. Šarolikost politiĉke strukture Nizozemske odraţava raz novrsnost društvenih i ekonomskih razlika. U Friziji glavnu ulogu igraju krupni farmeri, u Gerdelandu i Overijselu plemstvo, u Holandiji gradski patricijat. Ovi poslednji upravljaju gradovi ma kao regenti i postepeno se povlaĉe iz poslova, stiĉu posede i titule. Srednja i sitna burţoazija prihvata takav raspored snaga i tako obezbeduje društveni mir u gradovima i provincijama. U Španskoj Nizozemskoj politiĉki sistem se razlikuje od onog u Uniji. Postoje provincijski staleţi koji glasaju „poklone“ i supsidije, kontrolišu provoĊenje lokalnih zakona. Spanski dvor vodi raĉuna o tome da liĉna unija vezuje juţne provincije sa mo narhijom. Autonomija je potpuna. Snaţno plemstvo, esnafi, uticaj jezuita objašnjavaju odsustvo brţeg urbanog razvitka i pretvaranje juţne Nizozemske u najsnaţnije uporište protiv re formacije. Prisustvo Španije oseća se na svakom koraku. Ekonomski razvitak je uzdrţan i spor u poreĊenju sa Unijom. Naj vidljiviji je u poljoprivredi. Stanovništvo je homogeno, katoliĉ ko. Crkva igra vaţnu ulogu u ţivotu ljudi, a protivreformacija postiţe potpuni uspeh. Društvo juţne Nizozemske postiţe visoki stepen duhovnog jedinstva, u ĉemu se razlikuje od politiĉki i ver ski podeljene Unije. Sukobi u Nizozemskoj. - Verski sukobi potresaju Uniju i vidno utiĉu na politiĉki ţivot u njoj. Sukobljavaju se doktrinarni kalvinisti, na ĉijem ĉelu se nalazi Gomarijus, profesor teologije u Lejdenu. On i njegovi sledbenici napadaju Armenijusa i njegove pristalice zbog napuštanja uĉenja o predestinaciji (1600). Spor postaje deo politiĉkog ţivota u Holandiji i Uniji, pošto je uticaj arminijanstva u prvoj izuzetno snaţan. Suoĉeni sa pritiskom, ar minijanci upućuju holandskim staleţima peticiju u kojoj traţe

265

zaštitu za svoju veru. Veliki advokat Holandije Jan Oldenbarne velt i većina Staleţa odgovaraju povoljno na peticiju. Većina regenata ne odobrava sukobe u crkvi, smatra ih pretnjom Uniji i svom politiĉkom poloţaju. Staleţi donose rezoluciju kojom osu duju otpor ekstremnim uĉenjima i traţe da se prihvati prelazno stanovište o predestinaciji i spasenju (1614). Gomarijus i kalvi nisti odbacuju taj zahtev i moraju da napuste gradove koji nagi nju arminijanstvu. Amsterdam ustaje protiv Oldenbarnevelta i njegove politike, u ĉemu dobija podršku štatholdera Morisa (1617). Njihov sukob je davnašnji: oboje rade za mir sa Špani jom, iako iz razliĉitih razloga; Moris se pribliţava hugenotima, a Oldenbarnevelt odrţava dobre odnose sa Francuskom. Moris traţi saradnju sa Engleskom, zalaţe se za vodeću ulogu Unije u pitanjima rata i mira, što dovodi do sukoba izmeĊu centralne i lokalnih vlasti. Staleţi donose rezoluciju u kojo; potvrduju svoju vrhovnu vlast u verskim pitanjima i nalaţu da se koriste trupe za odrţavanje reda tamo gde je to potrebno. Na taj naĉin je Morisu oduzeta komanda nad vojskom u Holandiji. To je uzrok sukoba dve politiĉke stranke. Oldenbarnevelt i većina u holandskim Staleţima zalaţu se za premoć drţave nad crkvom, protive se predlogu za sazivanje sinoda i ţele da štathol dera liše prava da komanduje trupama provincije. Moris, graĊa-ni Amsterdama i drugi gradovi zalaţu se za pravo ortodoksije, potĉinjavanje provincije ţeljama i vlasti Generalnih staleţa. Mo ris postepeno stiĉe premoć i koristi je za obraĉun sa protivnikom. Stavlja Oldenbarnevelta i njegove podrţavaoce u zatvor; van redni sud osuĊuje 1619. Oldenbarnevelta na smrt, a Grocijusa na doţivotnu robiju. Morisov trijumf odreduje politiĉki razvitak Unije u nared nim decenijama. On uţiva neograniĉenu vlast, ali ne donosi novi ustav i ne uništava moć gradskih oligarhija. Pobeda gomarista je kratkotrajna, pa širenje arminijanstva dobija novi podsticaj. Moris nastavlja rat sa Španijom 1621, ali on ne donosi neke zna ĉajnije uspehe. Spanske trupe zauzimaju Bredu (1625). Morisov brat Fridrih Henri (1625-1647) preuzima sve nje gove funkcije, poloţaje i odgovornosti. Fridrih Henri nastavlja politiku Viljema Ćutljivog, pokazuje primernu versku toleranci ju, ţeli da pripoji juţnu Nizozemsku i teţi da obezbedi kraljev sku titulu. On odreduje spoljnu i unutrašnju politiku Unije, na meće svoju volju Generalnim staleţima i uklanja otpor velikog advokata. Njegov sin Viljem II ţeni se ćerkom Carlsa I (1641) i pruţa podršku engleskim rojalistima. To izaziva otpor General nih staleţa i Holandije. Vladavina Fridriha Henrija ispunjena je ratom sa Špani jom, u kome je Francuska saveznik. U poĉetku Španci imaju us peha, ali posle 1625. pokazuju vidljivu iscrpljenost. Filip IV nudi mir Uniji pod uslovom da prizna španskog kralja kao stalnog zaštitnika. Rat se nastavlja do 1629, kad nizozemske trupe za uzimaju grad Boa-le-Dik i upadaju u juţnu Nizozemsku. Priroda ra:a se menja, a osvajanje juţne Nizozemske postaje moguće.

266

Fridrih Henri i Generalni staleţi pozivaju stanovništvo da se oslobodi Španaca i ujedini sa Unijom (1632); obećavaju oĉuvanje privilegija i katoliĉa.nstva. Fridrih Henri zauzima Maštriht, ali do oĉekivane pobune u juţnoj Nizozemskoj ne dolazi. On ne ko risti prisustvo Gustava Adolfa da postigne nove uspehe protiv Španije. Ulazak Francuske u rat protiv Španije (1635) ne menja po litiku Unije. Ona izbegava uplitanje u veliki evropski rat. Dve godine kasnije (1637) Fridrih Henri osvaja Bredu, što Velaskez ovekoveĉuje na platnu. Ne uspeva da zauzme Antverpen, iako je to njegov cilj. Admiral Tromp nanosi španskoj floti teţak poraz u engleskim vodama (1639). Poĉetkom ĉetrdesetih godina nema većih vojnih okršaja. Mirovna grupa u Uniji postepeno jaĉa, a njen cilj je zakljuĉenje mira. Nizozemski ambasador stiţe u Minster 1646, ali nailazi na otpor Francuske, koja ţeli da spreĉi zakljuĉenje mira izmedu Španije i Nizozemske. Fridrih Henri podrţava ratnu stranku, ali posle njegove smrti (1647) Unija pot pisuje mir sa Španijom (1648), stiĉe potpunu nezavisnost i dobija delove Flandrije, Brabanta i Limburga. Juţna Nizozemska do ţivljava politiĉki i ekonomski poraz. Viljem II (1647-1650) nasleĊuje Fridriha Henrija i nastav lja njegovu politiku. On nastoji da produţi rat protiv Spanije i podrţava Stjuarte. Francuska ne prihvata takav plan, kao ni njegov zahtev da ga podrţi u borbi protiv staleţa Holandije. Vi ljemovi dinastiĉki planovi stvaraju mu mnoge teškoće i neprijatelje. Sukob izmedu Viljema II i holandskih staleţa izbija 1649. oko pitanja smanjenja oruţanih snaga. Holandija ţeli da smanji svoje ratne dugove, koji su dostigli iznos od 140 miliona guldena i odbija da plaća za izdrţavanje vojske. Naredne godine Viljem II obilazi gradove Holandije i vrši na njih pritisak da nastave sa plaćanjem ali bez uspeha. Amsterdam zatvara gradske kapije pred Viljemom, .ali postiţe kompromis. Otpor Viljemovoj politici raste i u Generalnim staleţima. Iznenadna smrt (1650) spreĉava ostvarenje njegovih planova - rat sa Španijom i Kromvelovom Engleskom. Nizozemska republika (1650-1672). Uklanjanje Oranskih sa scene ne dovodi do promena ustavne i politiĉke situacije u Ni zozemskoj. Razlikc izmedu provincija i njihove društvene i eko nomske strukture ostaju nepromenjene; Holandija zadrţava svoj uticaj. Njena burţoazija saĉinjava vladajuću klasu provincije, drţi sve vaţnije politiĉke i administrativne poloţaje. Or.a ĉini posebnu zatvorenu klasu koja ţivi od prihoda ostvarenih investi cijom u razne poslove. Unija ostaje federacija suverenih provin cija sa slabom federalnom vladom. Smrt Viljema II omogućava nesmetanu republikansku vla davinu. Njegov naslednik, budući Viljem III, tek je roden, pa ve ćina provincija ne pomišlja na imenovanje novog štatholdera. Staleţi Holandije sazivaju Veliku skupštinu svih staleţa sa ci ljem da prenesu u njenu nadleţnost donošenje najvaţnijih odlu

267

ka. Plan ne uspeva, ali oruţane snage potpadaju pod nadleţnost svake provincije. Partikularizam pobeduje, a Unija dobija obele ţje konfederacije. Najistaknutiji predstavnik takve politike je Jan de Vit, ve liki advokat Holandije od 1653. Njegov Sistem istinskih slo boda oznaĉava konfederalnu, antidinastiĉku i antiklerikalnu politiku. De Vit ţeli da ukloni mogućnost ponavljanja politike Fridriha Henrija i Viljema II i ojaĉa poloţaj vladajuće klase Ho landije. Uklanjaju se sve mogućnosti za uplitanje štatholdera u poslove gradova i provincija. Vlast ostaje u rukama male grupe ljudi, koji podrţavaju De Vitovu politiku. Takva politika uţiva podršku širokih slojeva stanovništva i verskih grupa, koji od nje oĉekuju zaštitu. De Vit je za versku toleranciju, ĉime osigurava podršku snaţne katoliĉke manjine. Politiĉke promene u Nizo zemskoj odvijaju se u okvirima zakona i ne prerastaju u revolu cije koje potresaju Englesku i Francusku. De Vitovo nastojanje da ukloni uticaj Oranskih onemogu ćava kompromis sa njihovim pristalicama. Otpor De Vitovoj po litici je zanemarljiv i samo u kriznim situacijama postaje opasan. Porast cena ovsa zbog anglo-nizozemskih ratova, nezaposlenost i cumnjiĉavost u politiku staleţa dovodi do nemira u gradovima i optuţbi protiv oligarhije. Posle 1650, nizozemska privreda pro iazi kroz stagnaciju, a poĉinje da se oporavlja tek posle 1680. To je posledica opštih evropskih kretanja. De Vitov sistem ozna ĉava vrhunac ekonomskog uspona Nizozemske. Njihov cilj je oĉuvanje postignutog, što namerava da ostvari opreznom i uz drţanom unutrašnjom i spoljnom politikom. Vaţan korak u tome predstavlja De Vitova odluka da ot kloni mogućnost da ĉlanovi kuće Oranskih ikad doĊu na vlast. Tokom 1652. javljaju se zahtevi da Viljem III bude imenovan u sva zvanja svojih predaka. Da spreĉi takvu mogućnost, De Vit uspeva da privoli staleţe Holandije da donesu odluku da ĉlan kuće Oranskih ne moţe nikad postati štatholder ili komandant armije (1654). To olakšava zakljuĉenje mira sa Engleskom. Otpor provincija zakonu o iskljuĉenju je slab. Završetak rata umanjuje patnje naroda, a time i snagu Oranskih. De Vit uĉvršćuje svoj po loţaj u Holandiji, smanjuje kamate na dug i raspušta armiju. To slabi njenu snagu u Evropi. Pored pitanja uloge Oranskih, pretnju Nizozemskoj pred stavlja i drţanje Engleske. Njeno neprijateljstvo se pokazuje u privredi i pomorstvu, ţelji da od Nizozemske preuzme deo svet ske trgovine. Engleska ţeli da dominira morima, a Nizozemska se zalaţe za naĉelo slobodne trgovine. Borba oko premoći u svet skoj trgovini prouzrokuje tri englesko-nizozemska rata. Puri tanska revolucija u Engleskoj izaziva uznemirenost i osudu, a ubistvo Ĉarlsa I se smatra zloĉinom protiv vere, morala i zakona. Kromvel nastoji da unapredi odnose sa Nizozemskom i predlaţe savez izmeĊu dve zemlje, što Staleţi odbacuju. Neuspeh politiĉ kog rešenja englesko-nizozemskog spora podstiĉe ekonomsko ri valstvo. Parlament donosi Navigacioni zakon (1651), koji je ne

268

posredni uzrok prvom ratu (1652-1654). Nijedna strana ne izlazi iz njega kao pobednik, iako on izaziva unutrašnje poremećaje. Javlja se zahtev da se Viljem III imenuje u zvanja predaka, a u gradovima i provincijama dolazi do nemira (Zelandija, Holandi ja). De Vit izlazi kao pobednik i zakljuĉuje sa Kromvelom mir u Vestminsteru (1654), kojim se ne rešavaju pitanja trgovinskog rivalstva. Iako nestabilna u unutrašnjoj politici, De Vitova snaga na lazi svoj izraz u spoljnoj politici. Trgovaĉki interesi i finansijska snaga Holandije omogućuju mu da vodi odluĉnu spoljnu politi ku. On se upliće u pitanje Baltika, regiona od velikog znaĉaja za nizozemsku trgovinu, pokazuje snagu Unije. Staje na stranu Danske protiv pokušaja Švedske da poremeti ravnoteţu (1655) i osigura njenu saglasnost da neće ugroţavati nizozemske intere se. Nakon izbijanja švedsko-danskog rata (1657) dolazi do promene nizozemske politike: De Vit šalje flotu da zaštiti Sund, po razi Švedane i oslobodi Kopenhagen. Pod pritiskom dogadaja, Švedska prihvata mir u Kopenhagenu (1670), koji potvrduje ni zozemski poloţaj u Baltiku. De Vit se odluĉuje na taj korak tek posle Kromvelove smrti, a Nizozemska istupa kao velika sila. Uspeh na severu Evrope ojaĉava u.verenje da Nizozemska mora da istupa kao velika sila. Pirinejski mir i restauracija Stjuarta navode De Vita da predloţi zakljuĉenje odgovarajućeg saveza izmeĊu Nizozemske, Engleske i Francuske. Plan ne uspe va zbog drţanja Engleske, koja ţeli uništenje nizozemskog trgo vaĉkog poloţaja. De Vit zakljuĉuje sporazum sa Francuskom (1662) i tako osigurava zaštitu od spoljnih neprijatelja. Francu ska koja dugo posmatra republikanizam sa sumnjom i odrţava veze sa Viljemom III priznaje snagu Nizozemske. Takva politika nosi u sebi rizik: kolbertizam i teritorijalne pretenzije Francuske predstavljaju pretnju Nizozemskoj jednaku onoj iz Engleske. Luj XIV odbacuje De Vitov predlog da se postigne sporazum na raĉun juţne Nizozemske. Istovremeno raste zategnutost izmedu Nizozemske i Engle ske. Ĉarls II dozvoljava slobodnu delatnost engleskih pomoraca, a Parlament donosi nove navigacione zakone. Ratni okršaji odvi jaju se u zapadnoj Africi, severnoj Americi i Evropi. De Vit pri prema flotu i oslanja se na savez sa Francuskom. Carls II nije u stanju da traţi pomoć od Švedske. Mir u Bredi (1667) predstavlja kompromis. Nizozemska ustupa Engleskoj delove u zapadnoj Africi i Novi Amsterdam (Njujork), a dobija Surinam. Engleska prihvata nizozemske zahteve u pogledu postupka prema posada ma na morima, kontrabandu. Sporazum ne otvara mogućnost za postizanje politiĉkog sporazuma izmeda dve zemlje. U vreme pregovora u Bredi, Luj XIV upada u juţnu Nizo zemsku i napreduje na sever. De Vit pregovara sa Lujem XIV oko sudbine provincije, ali nema uspeha. Cahls II prisiljava De Vita da pristupi trojnom sporazumu (1668), koji saĉinjavaju Engle ska, Svedska i Nizozemska. Ne uspeva da spreĉi zaoštravanje odnosa sa Francuskom, koja stvaranje spora.zuma shvata kao ne

269

prijateljski korak upravljen protiv njene ekspanzije. To dovadi do oštrih sukoba sa Francuskom, podstaknutih Kolberovom an tinizozemskom carinskom politikom. Uspeh De Vitove spoljne politike izaziva nezadovoljstvo Francuske, iako on ţeli da to izbegne. Njegova uspešna unutrašnja politika takode slabi njegov poloţaj. Restauracija Stjuarta otvara pitanje Viljema III, koji je Ĉarlsov sestrić. Odluka o iskljuĉenju Viljema III sa svih funkcija opoziva se 1660, a Zelandija, Frizija i Groningen zahtevaju da on bude imenovan na poloţaje predaka. De Vit i Holandija su protiv toga, uvereni da je to put za oţivljavanje antirepublikanstva i ši renje uticaja Stjuarta. On predlaţe kompromis: Holandija pre uzima na sebe da Viljema III pripremi za poloţaje i zvanja njego vih predaka. To znaĉi dozvolu za uĉešće u politiĉkom ţivotu U nije pod uslovom da prihvati republikanstvo i odrekne se veza sa stranim dvorovima. Carls II odbija predlog, a Engleska vodi snaţnu prooransku propagandu u Nizozemskoj. De Vit preuzima liĉno da priprema Viljema za politiĉki ţivot (1666), a posledica je da ovaj napušta naglašene prostjuartovske sklonosti. Istovreme no. Holandija ukida funkciju štatholdera i komandanta suvo zemnih i pomorskih snaga (1667). Odluka o ukidanju poloţaja (Veĉni edikt) ne rešava ustavni problem. Ostale provincije odbijaju da slede primer Holandije. Viljem III ulazi u staleţ Zelandije (1668), a dve godine kasnije u Drţavni savet. Posle 1670. uticaj De Vita opada u zemlji, a njego va spoljna politika trpi poraze. Mnoge njegove pristalice ustaju protiv njega, a De Vit ne oseća neprijateljsko raspoloţenje veli kih sila protiv Nizozemske. Braneći svoje trgovaĉke interese i naĉela slobodne trgovine na morima, Nizozemska izaziva otpor u Engleskoj i Francuskoj. Njeni drţavnici ne shvataju ţelje dru gih drţava, ne prihvataju njihov apsolutizam, merkantilizam, barok. Njihovi pogledi i shvatanja bitno se razlikuju od ostale E vrope; prosperitet, verska tolerancija i politiĉke slobode odvaja ju ih od ostalih zemalja. Navedeni razlozi, kolbertizam, sujeta Luja XIV, Ĉarlsova bezobzirnost i mrţnja engleskih poslovnih krugova dovode do potpisivanja tajnog ugovora u Doveru (1670) po kome Francuska i Engleska odluĉuju da podele Nizozemsku. Deo njene teritorije treba ostaviti Viljemu III. De Vit ne nalazi saveznike, pa Nizo zemska doĉekuje napad potpuno izolovana. Rat poĉinje u prole će 1672. a Nizozemska nema armiju sa kojom moţe da se suprot stavi Francuzima. Generalni staleţi postavljaju Viljema III za komandanta armije, koju nije u stanju da poveća. Pod pritiskom, Viljem III povlaĉi trupe u Holandiju, a Luj XIV ulazi u Utreht i kontroliše Gelderlend, Overijsel i d.eo Groningena. Izgleda da je republika pri kraju, Holandija se koleba, iako De Vit pred laţe davanje otpora do kraja. U junu on odlazi sa politiĉke scene, pošto ga ranjavaju pristalice Oranskih. Staleţi prihvataju da pregovaraju sa Lujom, ali njegovi preterani zahtevi prekidaju pregovore.

270

Restauracija Oranskih. - Istovremeno, holandski staleţi se suoĉavaju sa problemom restauracije Oranskih. U mnogim gra dovima izbijaju nemiri, traţi se imenovanje Viljema III na polo ţaje svojih predaka; većina gradova opoziva Veĉni edikt i odluĉuje da prihvati taj zahtev; staleţi Holandije i Zelandije pri hvataju zahtev, a Generalni staleţi imenuju Viljema III za ko mandanta pomorskih i suvozemnih snaga. On savetuje General ne staleţe da odbace francuski zahtev i da se nastavi rat, što se prihvata. Nemiri u Holandiji se nastavljaju , De Vit podnosi ostavku na poloţaj velikog advokata i potom biva ubijen u Hagu. Viljem III koristi situaciju i provodi znaĉajne promene u sastavu gradskih administracija. Uklanja De Vitove pristalice i postavlja svoje ljude; gradska veća proklamuju amnestiju i nemiri presta ju. Ni ovog puta nema revolucionarnih promena, sve se odvija na zakonit naĉin. Francuska i Engleska ne koriste unutrašnje promene u Ni zozemskoj. Luj XIV oĉekuje predaju koja ne dolazi, i u junu se vraća u Francusku. Njegova mala armija ostaje u Nizozemskoj do 1674, kad mora da se povuĉe. Unija jaĉa svoje oruţane snage i sklapa savez sa Španijom, Carstvom i Danskom. Ĉarls II zaklju ĉuje mir bez ikakvih teritorijalnih tekovina, a nizozemska flota izlazi kao pobednik iz mnogih sudara. Mirom u Vestminsteru (1674) potvrduje se status quo, a trgovaĉki ugovor potvrĊuje na ĉelo slobode mora. Rat izmeĊu Francuske i Nizozemske se nastavlja, a Viljem III vidi u njemu pokušaj Luja XIV da ostvari hegemoniju u Evro pi. Protiv toga Viljem III stvara evropsku koaliciju. Ratne ope racije vode se na morima (Sredozemlje) i juţnoj Nizozemskoj. Tokom 1677. dolazi do poboljšanja nizozemsko-engleskih od.no sa brakom izmeĊu Viljema III i ćerke vojvode od Jorka, brata Ĉarlsa II. Viljem III smatra da se ravnoteţa snaga u Evropi ne moţe postići bez uĉešća Engleske. Naredne godine dve zemlje potpisuju odbrambeni savez, koji će dugo ostati oruĊe antifran cuske politike. Mirovni pregovori poĉinju 1676. u Nimvegenu. Viljem III je protiv zakljuĉenja mira, svestan spremnosti trgovaĉkih i finan sijskih krugova Unije da zakljuĉe mir i odvoje se od evropskog saveza. Rat nanosi velike gubitke trgovini, donosi velike poreze i uĉvršćivanje drugih zemalja na trţištima koje kontroliše Nizo zemska. Mir je potpisan u leto 1678. u Nimvegenu. Francuska odustaje od carinskog zakona iz 1667. i prihvata naĉelo slobodne trgovine, a zadrţava Franš-Konte, Valensijen i Kambre. Ugovor znaĉi diplomatsku pobedu Francuske, pošto se savez evropskih drţava raspada. U narednim godinama Viljem III posmatra jaĉanje francu skog uticaja, nesposoban da to spreĉi. U njene ruke padaju Stra zbur, Alzas, Monpelije i Kasaie, a Ĉetvorni savez (1682), koji saĉinjavaju Carstvo, Spanija, Unija i Švedska, nije u stanju da nešto izmeni. Otpor trgovaĉkih krugova Viljemovoj antifrancuskoj politici olakšava

271

obraĉun Luja XIV sa Španijom i Carstvom i njihovim gubitkom Luksemburga i Strazbura (1684). Posle opoziva Nantskog edikta, poloţaj Francuske poĉinje da se menja. Progon hugenota podstiĉe otpor protestantskih ze malja, što dovodi do stvaranja nove antifrancuske koalicije. Ni zozemska i Brandenburg potpisuju 1685. ugovor o savezu, kome naredne godine pristupaju Carstvo, Španija i većina nemaĉkih drţava. Tako nastaje Augsburška liga, koja će dugo biti orude borbe protiv Francuske. Kad Viljem III uoĉava mogućnost da nasledi tasta, Dţemsa II, on traţi od Generalnih staleţa podršku za taj korak. Pretnja Luja XIV ubrzava takvu odluku, a njegove ratne operacije u Nemaĉkoj u jesen 1688. olakšavaju Viljemove planove. Staleţi opremaju Viljema sa snaţnom flotom i armijom i dozvoljavaju mu da se iskrca u Engleskoj (novembra 1688). Nizozemska posle 1688. - Stupivši na engleski presto, Vi ljem III posvećuje svu paţnju evropskom ratu, a njegov cilj je da Englesku uvuĉe u rat protiv Francuske. U tome uspeva, stva rajući veliku koaliciju, ĉije armije vode operacije širom Evrope. Viljemov poloţaj u Nizozemskoj niko ne dovodi u pitanje. On štiti juţnu Nizozemsku i Uniju od francuskih napada uz pomoć engleskog oruţja. Mogućnost stalne unije izmedu Nizozemske i Engleske ne postoji, pošto Viljem III nema dece. Za naslednika odreduje štatholdera Frizije, Johana Viljema Friza, deĉka od petnaest godina, koji umire 1711. Posle Viljemove smrti (1702), republikanci koriste priliku da uklone pristalice Oranskih; ĉitavu deceniju traju nemiri i sukobi u gradovima i provincijama Nizozemske. Republikanci nisu spremni da biraju novog štatholdera. Viljemov politiĉki naslednik je vojvoda od Malboroa, koji je zamenik komandanta englesko-nizozemskih snaga u ratu za špansko naslede. Staleţi nastoje da ograniĉe njegovu vlast, ali u tome ne uspevaju. Posle bitke kod Blenhajma, Malboro se nalazi u povoljnijem poloţaju da sprovodi svoju volju. Generalni staleţi prihvataju njegove zahteve. U celini, nizozemska privreda dobro prolazi u ratu. Do 1710. nema nekih znaĉajnijih finansijskih i politiĉkih kriza, uprkos teških poreskih opterećenja. Nizozemska trgovaĉka mor narica pokazuje veliku snagu. Posle Utrehtskog mira poloţaj Nizozemske se postepeno menja. Za razliku od Engleske, ĉija se delatnost širi, Nizozemska postepeno gubi svoj raniji poloţaj u pomorskoj trgovini. Njena privreda nije u stanju da oţivi indu striju, iako Nizozemska dugo ostaje centar svetskih finansija. Postepeno, Nizozemska se pretvara u ekonomsku silu drugog reda.

272

XII

SEVERNA EVROPA

Severna Evropa i zemlje oko Baltika imaju odreĊeni znaĉaj za istoriju Evrope. Preko Baltika se odrţavaju ekonomske veze izmeĊu zapadne i istoĉne Evrope; trgovina poljskim ţitom odvija se preko Baltika, kao i uvoz manufakturnih i drugih proizvoda zapadne i juţne Evrope. Baltiĉke luke imaju veliki znaĉaj i brzo postaju predmet rivalstva izmeĊu Engleske i Nizozemske. Pri stup ruskom trţištu i trgovina drvetom i drugom graĊom uvlaĉi Rusiju u politiĉka zbivanja na Baltiku. Habsburgovci shvataju znaĉaj Baltika za njihovu politiku u Carstvu, a Poljska kao kato liĉka zemlja upliće se u pitanja Baltika i povezuje ih sa Podunav ljem, gde opada i raste pritisak Turske. Poĉetkom veka tri drţave vode glavnu reĉ u borbi za pre vlast na Baltiku - Danska, Švedska i Poljska. Postepeno dve drţave postaju glavni rivali - Danska i Švedska. Prva ţeli oĉuva nje hegemonije nad Skandinavijom, dok druga ţeli da osigura posed Sunda, izlaz na Atlantik i trgovinu na Baltiku. Obe ţele da pripoje oblasti u Finskom zalivu (Livonija sa Rigom). Danska. - Danska raspolaţe sredstvima da ostvari svoj cilj. Ima mnogobrojno stanovništvo, plodnu zemlju, lak pristup Evropi, prihode od Sunda. Kristijan IV (1588-1648) raspolaţe znaĉajnim liĉnim prihodima i ţeli da širi vlast na okolne zemlje: Švedsku, Šlezvig-Holštajn, severnu Nemaĉku. Danske kraljeve bira plemstvo, koje dobija garancije za svoje uĉešće u drţav nim poslovima. Staleţi gube znaĉaj, sveštenstvo zavisi od plem stva, a graĊani predstavljaju odreĊene porodice u gradovima. Politiĉka vlast se nalazi u rukama plemstva, koje širi svoje pose de i seljake dovodi u poloţaj kmetova. Pokušaji uvodenja nekih reformi doţivljavaju neuspeh; Kristijan gradi puteve, luke, što nailazi na otpor plemstva. Izgraduje i odrţava snaţnu flotu za ostvarenje svojih ciljeva. Posed Sunda daje Danskoj prednost u sukobima sa okolnim zemljama. Danska nastoji da obezbedi kontrolu nad Baltikom, u ĉemu nailazi na otpor Švedske. To odreduje prirodu njihovih odnosa tokom veka. Zbivanja u Rusiji olakšavaju danske i švedske namere. Poĉetkom veka dolazi do sukoba izmeĊu Danske i Švedske. Karlo IX ţeli da umanji danska prava na Baltiku, što Kristijan IV koristi da Švedskoj objavi rat, poznat kao rat Kalmarske lige (1611-1613). Iste godine Gustav Adolf stupa na švedski presto i suoĉava se sa ratovima protiv Danske, Rusije i Poljske. Poljaci pobeĊuju ŠveĊane i Ruse kod Klušina (1610). U potonjim doga dajima Švedska onemogućava izlaz Rusije na Baltik i dobija In

273

griju i Keksholm (1617). To omogućava širenje švedske domina cije u narednim godinama. Poljska dobija proširenja na istoku, ukljuĉujući Smolensk (1619), a Svedska uĉvršćuje savez sa Rusi jom protiv Poljske. Rat Danske i Švedske odvija se rdavo po Gustava Adolfa. Švedske trupe i mornarica trpe poraz, a Danska zauzima vaţna utvrdenja (Elvsborg) i spreĉava švedski izlaz na Atlantik. Šved ska mora da plati otkup za tvrĊavu Danska ne uspeva da obnovi skandinavsko jedinstvo, a Švedska zakljuĉuje savez sa Nizozem skom i otkupljuje Elvsborg. Na horizontu se pojavljuje mnogo vaţnije pitanje - odbra na protestantizma. Kristijan IV predstavlja, zajedno sa Gusta vom Adolfom, jedinog branioca protestantizma, vladara od koga nemaĉki luterani oĉekuju pomoć i podršku. Kristijan okleva, dok Gustav Adolf uĉvršćuje svoj poloţaj i ugled medu protestan tima. Švedska poboljšava svoj poloţaj prema okolnim zemljama, vodi rat u Livoniji i osvaja Rigu (1621), ĉime preuzima kontrolu nad trgovinom poljskim ţitaricama. Danska posmatra uspon Švedske i ne sme da uĊe u rat, ĉime priznaje njen primat na seve ru. Osvajanje Pruske (1626) potvrduje snagu Švedske u prote stantskom svetu. Haška liga bira Kristijana IV za vodu u borbi protiv Car stva. Njegov poraz kod Lutera (1626) i upad carskih armija u Dansku prisiljava Kristijana da zakljuĉi savez sa Gustavom Adolfom. To mu pomaţe da saĉuva Štralsund i zakljuĉi povoljan mir sa Carstvom u Libeku (1629). Kristijan raskida savez sa Švedskom i vodi neutralnu politiku. Švedska postaje vodeća zemlja severne Evrope i branilac nemaĉkog protestantizma. Danski poraz ne okonĉava sukob sa Švedskom, ĉiji uspesi u Ne maĉkoj spreĉavaju Kristijana IV da preduzme nepromišljene ko rake. Švedski porazi i pogibija Gustava Adolfa olakšavaju napo re Kristijana IV da povrati uticaj na Baltiku, iako nema potrebnu vojnu snagu za rat. Pored pregovora sa drugim zemljama (Španija), on nastoji da spreĉi širenje švedske trgovine na Baltiku i izvoz dobara nametanjem takse na prolaz brodova kroz Sund. To dovodi do zakljuĉenja sporazuma izmedu Švedske i Nizozem ske. Oksenstjern koristi sporazum da napadne Jitland (1643). Mirom u Bremsebru (1645) Danska ustupa Svedskoj znatne teri torije u Norveškoj, ostrva i biskupije Bremen i Verden. Švedski brodovi ne plaćaju prolaz kroz Sund, koji kontrolišu obe zemlje. Švedska obezbeduje pomorsku premoć na Baltiku. Evropske sile shvataju znaĉaj promena. Francuska nastoji da zaštiti Dansku od pritiska Švedske. Mazaren zakljuĉuje ugo vor i obećava diplomatsku podršku Danskoj (1645). Sliĉno po stupa i Nizozemska, koja u usponu Švedske vidi pretnju svojim trgovaĉkim interesima u Baltiku. Francuska i Nizozemska pru ţaju Danskoj diplomatsku i politiĉku podršku u pregovorima u Minsteru u pitanjima Bremena i Verdena. To dovodi do zaoštra vanja švedsko-nizozemskih odnosa. Danska ostaje najveća pret

274

nja švedskoj prevlasti na Baltiku i ţeli da povrati izgubljene teritorije. Stupanjem Frederika III (1648-1670) na danski presto do lazi do kratkotrajnog sukoba izmedu rljega i Saveta, koji se za vršava priznanjem znaĉajnih ekonomskih i politiĉkih ustupaka plemstvu. Finansijski poloţaj kralja se pogoršava stalnim otude njem krunskih poseda, a teški porezi izazivaju neraspoloţenje Staleţa. U leto 1657. Danska objavljuje rat Švedskoj u nameri da povrati teritorije izgubljene mirom u Bremsebru. U to vreme Karlo X (1654-1660) vodi rat protiv Poljske, odakle dolazi sa vojskom u Holštajn i osvaja Jitland. Švedska armija prelazi pre ko zamrznutih jezera, upada u Dansku i prilazi Kopenhagenu. Danska zakljuĉuje mir u Roskildu (1658), koji odreduje tokove politike u Skandinaviji. Danska gubi istoĉne teritorije (Skanija, Haland, Blekinge) i delove Norveške. Dve zemlje kontrolišu Sund, pa Danska ne moţe da sakuplja takse za prolaz; Švedska dobija direktan pristup u Severno more. Posledica poraza Danske u ratu je smanjenje uticaja i moći krupnog plemstva. Skupština staleţa 1660. donosi odluku da plemstvo mora da plaća poreze. Skupština prihvata Frederikov zahtev da postane nasledni vladar, uprkos otpora plemstva. To je put u uvoĊenje apsolutizma. Novi ustav (Kraljev zakon) prime njuje se od 1665, a njegovi ideološki osnovi su naĉela prirodnog prava. UvoĊenje apsolutizma dovodi do krupnih promena u drţavnoj i lokalnoj upravi. Stvara se sistem kolegijuma zaduţe nih za pojedina pitanja, Savet se ukida; za vladavine Kristijana V (1670-1699) stvara se Privatni savet, po francuskom uzoru. Lokalna vlast se smanjuje i uĉvršćuje centralna administracija. Potreba smanjenja nacionalnog duga dovodi do finansijske re forme. Uvodi se zakon koji predviĊa da gradovi i sela plaćaju ravnomerno porez, ĉime se rešavaju finansijski problemi zemlje. Veliki blagajnik Hanibal Sehested uvodi naĉela merkantilizma, što olakšava uspon trgovine i manufakture. Reforme smanjuju uticaj i moć starog plemstva. Rivalstvo sa Švedskom, uprkos pokušaja Sehesteda da joj se pribliţi, ostaje osnovni ĉinilac danske spoljne politike. Kristi jan V teţi povratku izgubljenih teritorija i obraĉunu sa Šved skom. Danska traţi saveznike medu velikim silama (Engleska, Nizozemska) u nastojanju da Švedsku izoluje. Istovremeno, veli ke sile (Francuska) privlaĉe Švedsku na svoju stranu u ratu pro tiv Nizozemske. Danska koristi priliku da stane na stranu Car stva. Kristijan V koristi švedski poraz kod Ferbelina (1675) i uklanja vojvodu od Holštajn-Gotorpa. Rat izmedu Danske i Švedske (1675-1679) poĉinje rdavo po Švedsku, ĉija armija trpi poraze, provincije (Pomeranija, Bremen, Verden, Vizmar) prela ze u ruke neprijatelja, a danska vojska prelazi na švedsko tlo. U leto 1676. švedska armija pod komandom Karla XI nanosi Dan cima teţak poraz kod Lunda, koji gube osvojene teritorije. Kristijan V ne dobija ništa mirom zakljuĉenim 1679. On se pri bliţava Švedskoj sa kojom zakljuĉuje ugovor o dugoroĉnoj

275

saradnji izmedu dve zemlje. Predvida se da nijedna zemlja neće ratovati u Nemaĉkuj bez prethodnog dogovora. Švedska ţeli da ostvari saradnju na severu, s tim što bi njen uticaj ostao presu dan. Takva politika nailazi na otpor u Danskoj. Danska dospeva u teţak finansijski poloţaj posle završetka rata; ona sprovodi reformu svojih oruţanih snaga, raspušta mili ciju i oslanja se na najamnike, njena trgovaĉka i ratna flota jaĉaju. Danska spoljna politika tokom poslednjih decenija veka upravljena je na traţenje saveznika protiv Švedske. Posle potpi sivanja švedsko-nizozemskog sporazuma (1681) Danska potpi suje savez sa Francuskom, koja se obavezuje da joj daje znaĉajnu finansijsku pomoć i podršku u napadu na Holštajn-Gotorp. Luj \IV ţeli da ostvari ravnoteţu na severu protiv Nizozemske i Švedske. Kristijan V ţeli da ukloni vojvodu od Holštajna, protiv koga preduzima napad (1682). Deo Šlezviga postaje deo Danske. U pregovorima Švedska ne uspeva da povrati izgubljene teritori je, što je navodi da pristupi Augsburškoj ligi 1686. Danska se na lazi izolovana, pa njena politika postaje agresivna. Danske trupe napadaju na Hamburg, ali nailaze na odluĉan otpor. Oprezna politika Karla XI spreĉava izbijanje otvorenog rata. Pošto Dan ska odbija da povuĉe svoje trupe iz Holštajn-Gotorpa, dolazi do pretnje od švedske oruţane intervencije 1689. Kristijan V pri hvata da njegove trupe napuste sporne oblasti. Pitanje ostaje nerešeno, pošto Kristijan V ne prihvata zahtev vojvode od Hol štajna da gradi utvrdenja i drţi garnizone u Šlezvigu. Ujedinjenje izmeĊu Engleske i Nizozemske ima vidljive po sledice na severu Evrope. Smanjuje se trgovaĉki rivalitet izmedu dve zemlje, pa Danska i Švedska ne mogu da ga koriste za svoje ciljeve. Blokada Francuske od strane saveznika izaziva nezado voljstvo u Stokholmu i Kopenhagenu. Dve drţave zakljuĉuju ugovor (1691) koji predviĊa plaćanje obeštećenja za uhvaćene brodove, primenu represalija i uzajamnu zaštitu. Švedska. - U prvoj polovini veka Švedska postaje jedna od velikih sila. U poredenju sa drugim zemljama, Švedska nema mnogo stanovništva, zaostala je i siromašna. Drţavni prihodi su mali, njena monarhija je skromna, a administracija primitivna. Poreski sistem je nerazvijen, a kraljevski prihodi se plaćaju u na turi. Prihodi nisu dovoljni da pokriju rashode za odrţavanje ve like armije. Švedska poseduje veliko rudno blago, ali se ono nedovoljno koristi. Stupanjem na presto Gustava Adolfa (1611-1632) dolazi do znaĉajnih promena. Prodaju se krunske zemlje, privlaĉi strani kapital, nameću nove poreske daţbine, od kojih plemstvo nije izuzeto. Luis de Gir organizuje vadenje i preradu rude, uvodi no ve procese i gradi industriju oruţja. Gvoţde i bakar preraduju se u velikim koliĉinama, što obezbeduje dovoljno oruţja za švedsku armiju i izvoz. Prihodi od izvoza oruţja omogućavaju Švedskoj vodenje agresivne politike. Pored toga, Švedska poĉinje da na plaćuje daţbine za prolaz Sundom i luĉke takse. Tokom tridese

276

tih godina, Švedska dobija znaĉajna finansijska sredstva od Francuske (400.000 talira godišnje), a švedske armije ţive na osvojenim teritorijama. Švedska se suoĉava sa mnogim neprijateljima: Danska, Poljska i Rusi a. Njihovi savezi ili teritorijalna osvajanja ugroţa vaju poloţaj Švedske i spreĉavaju ostvarenje njene ambiciozne politike. U vreme stupanja na presto Gustava Adolfa, Švedska se nalazi u ratu sa sve tri zemlje. Dinastiĉki, verski, trgovaĉki, poli tiĉki i drugi razlozi šarolik su mozaik politike severne Evrope. Gustav Adolf spreĉava izlaz Rusije na more i njenu trgovinu sa zapadnom Evropom. On podstiĉe sukobe izmedu Rusije i Poljske i odrţava dobre odnose sa Mihajlom Romanovim, novim ruskim carem. Rat sa Danskom se završava, a pretenzije poljskog kralja Ţigmunda III na švedski presto ostaju neostvarene. Već 1620. Švedska je snaţna drţava. Njena armija osvaja Livoniju (1621) i prenosi ratne operacije u Poljsku i Prusku (1626); Gustav Adolf izlazi kao pobednik iz sukoba sa Danskom (1624). To izaziva veliku uznemirenost u mnogim zemljama, a posle poraza Danske kod Lutera Švedska postaje predvodnik protestantizma. Gustav Adolf odluĉuje da svoje uĉešće u ratu objasni kao deo evropskog sukoba i odbranu nacionalnih intere sa. On smatra da okupacija Meklenburga i Pomeranije predstav lja pretnju Švedskoj; pitanje odbrane protestantizma predstav .ja i pitanje odbrane Svedske od Poljske i Carstva. Zakljuĉuje primirje sa Poljskom u Altmarku (1629) i uklanja pretnju sa te strane. Gustav Adolf stiĉe kontrolu nad svim vaţnijim lukama i Memel, Pilau, Elbing) i pravo da ubira daţbine. Švedski uspesi u tridesetogodišnjem ratu su rezultat ĉvrste vojniĉke organizacije, administracije, strategije i komandova nia. Već 1617. Gustav Adolf stvara švedsku armiju, uvodi novi naĉin regrutovanja, koji obezbeĊuje njihovu stalnu popunu i no vi naĉin veţbanja. On primenjuje taktiku Morisa Nasavskog, or ganizuje trupe za napad, naoruţava ih mušketama i topovima. Artiljerija je pokretna i raspolaţe velikom vatrenom snagom. Pored toga, švedske uspehe olakšava i versko jedinstvo, koje u vreme verskih ratova daje posebnu snagu armiji. Identiĉnost na cionalnih i verskih ciljeva je potpuna i prihvata se od stanovni štva. Unutrašnji sukobi iz vremena Karla IX nestaju zahvaljuju ći saradnji Gustava Adolfa i kancelara Aksela Oksenstjerna; borbu izmedu plemstva i kralja zamenjuje period mira, plemstvo prihvata zahteve vladara, lišava se nekih prava i privilegija (po rezi). To omogućava švedske uspehe u ratu u Nemaĉkoj.3 Vojni uspesi pretvaraju Švedsku u evropsku silu i Gustav Adolf s tim u skladu i vodi politiku: pregovara sa Rakocijem u Erdelju, nastoji da privuĉe Švajcarce, pretvara Švedsku u nemaĉku silu. On razmišlja o izboru za cara, predlaţe zajed niĉku švedsko-rusku invaziju na Poljsku i njenu deobu. Širenje švedskih ambicija utiĉe na promenu odnosa snaga na Baltiku. Gustav Adolf ţeli da se obraĉuna sa Danskom i ukloni pretenzije poljskih Vaza na švedski presto. To namerava da ostvari osva

277

janjem Meklenburga i Pomeranije. Takva politika dovodi Gusta va Adolfa u sukob sa Brandenburgom. Posle kraljeve pogibije kod Licena, Oksenstjern nastavlja njegovu politiku u Nemaĉ koj, iako se javljaju drukĉiji zahtevi. Promena švedske politike postaje neminovna posle poraza njene armije kod Nordlingena i 1635). Saradnja sa Francuskom postaje sve teţa, što prekida is platu subvencija. Saveznici Švedske (Saksonija, Brandenburg) zakljuĉuju mir sa Carstvom u Pragu (1635) i time ugroţavaju njen poloţaj u Nemaĉkoj. Ona se odrţava silom oruţja, pokušava da obezbedi podršku protestantskih zemalja i pregovara sa Dan skom; trupe su u stanju pobune, a u Štokholmu rastu zahtevi da se zakljuĉi mir. Odredbama primirja sa Poljskom, produţe nim uz pomoć Francuske, Švedska mora da napusti Prusku, a njeni prihodi postaju sve manji. Primirje sa Poljskom (1635) omogućava da se kriza prebro di. Naredne godine ŠveĊani tuku saksonsku armiju, Oksenstjern smiruje stanje u Švedskoj i posle duţeg oklevanja zakljuĉuje ugovor o savezu sa Francuskom u Hamburgu (1638). To obezbe duje francuske subvencije i nove švedske pobede naredne godine (Šemnic) i pobedu kod Brajtenfelda (1642). Švedske armije upa daju u habsburške nasledne zemlje, gde se zadrţavaju do kraja rata. Naredne godine general Torstenson nanosi Dancima teţak poraz i prisiljava ih da priznaju švedsku dominaciju na Baltiku. Svedski trijumf je potpun i izaziva neraspoloţenje u Francuskoj i Nizozemskoj. Nizozemski trgovci nastoje da onemoguće dalje jaĉanje švedskog uticaja i staju na stranu Danske. To dovodi do raskida izmeĊu Švedske i Nizozemske, koja zamenjuje Dance u prikupljanju daţbina za prolaz Sundom. Uprkos povremenih nesporazuma, Švedska i Francuska sa raduju na bojnom polju i mirovnom kongresu. To im omogućava da ostvare svoje ciljeve u Vestfaliji. Švedska oĉekuje da dobije Pomeraniju i obeštećenje za isplatu najamniĉkih trupa. Ona ostvaruje svoje ciljeve - dobija Pomeraniju bez njenog istoĉnog dela i pet miliona talira; Šćećin ostaje u njenim rukama, kao i gradovi Vizmar i Varneminde u Meklenburgu i biskupije Bremen i Verden. Luterani dobijaju ista prava kao i kalvinisti, a švedski saveznici (vojvoda od Hesen Ka.sela) dobija obeštećenje. To pot vrduje da Švedska postaje znaĉajna sila u Nemaĉkoj, njeni pred stavnici sede u Saboru, privilegije ostaju na snazi. Prisustvo Švedske u Nemaĉkoj stvara mnoge probleme, koji ne mogu lako da se reše (odbrana, upletenost u nemaĉka pitanja, sukobi sa drugim vladarima). Švedska i Austrija se zbliţavaju i to ima za posledicu slabljenje uticaja Švedske medu protestantskim vla darima. Spoljna politika epohe Gustava Adolfa i Oksenstjerna nije više moguća, a epoha ekspanzije se završava kancelarovom smrću (1654). Kontrola nad Baltikom postavlja pitanje obezbedenja sredstava za veliku flotu i snaţne garnizone koji su potrebni za ostvarenje toga cilja. Švedska kruna ne raspolaţe sa takvim pri hodima i mora da pristupi oporezivanju. Stalni porezi izaziva?u

278

nezadovoljstvo niţeg plemstva, sveštenstva i seljaštva. Staleţi zahtevaju smanjenje poreza posle potpisivanja mira. Krupno plemstvo koristi abdikaciju kraljice Kristine (1632-1654) da po veća svoju moć; za uzvrat ona prisiljava plemstvo da za nasled nika prihvati njenog rodaka Karla Gustava, koji vlada Šved skom kao Karlo X (1654-1660). Kao vojnik, Karlo X vodi agresivnu spoljnu politiku, koja uvlaĉi Švedsku u novi rat. Pretnja da će Poljska prestati da postoji prisiljava Karla X da brani Dancig i druge luke od njihovog prelaska u ruske ruke. Rat sa Poljskom (1655-1657) vodi se u savezu sa Brandenburgom. Švedska i brandenburška armija nanose Poljacima teţak poraz u bici kod Varšave. To izaziva uznemirenost u Evropi i dovodi do toga da Nizozemska pruţi Danskoj punu podršku; Leopold pruţa podr šku Poljskoj, a Rusija poĉinje ofanzivu. U leto 1657. Danska ob javljuje rat Švedskoj u nameri da povrati teritorije izgubljene nekoliko godina ranije. Karlo X predvodi vojsku i nanosi Danci ma teţak poraz. Mir se zakljuĉuje u Roskildu 1658. Smrt Karla X izaziva promene u unutrašnjoj politici. Krupno plemstvo suprotstavlja se njegovoj politici jaĉanja polo ţaja dinastije i nagovara Staleţe da imenuju savet, sastavljen od krupnih plemića, koji će upravljati zemljom za vreme malolet stva Karla XI. Mir sa Poljskom potpisuje se u Olivi (1660) i pot vrduje status quo. Poljski kraljevi se odriĉu pretenzija na šved ski presto; naredne godine potpisuje se mir sa Rusijom, kome je takode osnova status quo. Pravi cilj švedske politike nije moguće ostvariti, a njene teritorije na Baltiku ugroţavaju Rusija i Bran denburg. Opasnost od Danske ne prestaje. Tokom narednih godina, stvaraju se i rasturaju savezi i potpisuju ugovori koji stalno me njaju odnos snaga na Baltiku. Svedska se pribliţava Carstvu i Engleskoj, kao neprijatelju Nizozemske. Danska se pribliţava Nizozemskoj i dolazi do novih sukoba izmeĊu dve skandinavske drţave (1666). U englesko-nizozemskom ratu Švedska ostaje neutralna i igra ulogu posrednika u mirovnim pregovorima u Bredi (1667). U narednim godinama (1667-1672) politika Švedske menja se u skladu sa promenama u Evropi. Napušta savezništvo sa En gleskom i potpisuje sporazum sa Francuskom (1672) : Francuska se obavezuje da plati velike subvencije i podrţava vojvodu od Holštajna, dok Švedska mora da iskrca armiju u Nemaĉkoj. Nje ne trupe upadaju u Brandenburg, ali trpe poraz. To koristi Kri stijan V da preduzme korake protiv Švedske i njenog saveznika vojvode od Holštajna. Na kraju, Svedani nanose poraz Dancima kod Lunda, pa njihovi teritorijalni gubici ostaju zanemar ljivi. Rat 1675-1679. ima znaĉajne posledice na švedsku unutra šnju politiku jer dovodi do uvodenja apsolutizma u Švedskoj. Problemi rata, finansija, sukobi izmeĊu visokog plemstva i stale ţa oko oporezivanja izazivaju nemire u zemlji. Prodaja krupnih poseda se nastavlja i visoko plemstvo nastoji da oĉuva svoju

279

vlast. Ono zahteva da kruna potvrdi njena prava posle stupanja na presto Karla XI, ali bez uspeha. Poĉetak rata smanjuje uticaj visokog plemstva, a kralj Karlo XI donosi mnoge odluke nezavi sno od Saveta. On koristi poĉetne neuspehe da Savetu pripiše odgovornost za rĊavo stanje u zemlji; istraga u Staleţima poka zuje da Savet snosi odgovornost za slabosti drţave i armije (1680). Sprovodi se reorganizacija švedskih oruţanih snaga, a poreska opterećenja prebacuju na bogatije slojeve švedskog dru štva. Staleţi zahtevaju povratak krunskih poseda, što moţe da obezbedi sredstva potrebna za reorganizaciju armije. Staleţi prisiljavaju ĉlanove Saveta i krupno plemstvo da vrate zemlje i plate velike sume na ime obeštećenja. Kancelar Magnus Gabriel de la Gardija, jedan od najvećih zemljoposednika, gubi svoje po sede. Staleţi donose odluku da odreĊeni posedi ne mogu da se otuĊuju i da se svi posedi koji donose prihod veći od 600 talira moraju vratiti. Dve godine kasnije kralj dobija potpuno pravo nad vraćenom zemljom. Karlo XI obezbeĊuje pravo odluĉivanja o spoljnoj politici i raspisivanju poreza. Staleţi prihvataju kra ljeve zahteve, pa su njihovi sastanci veoma kratki. Sve to dopri nosi da u vreme mira kralj postaje nezavisan od odluka Staleţa. Prilike u Švedskoj doprinose smanjenju nacionalnog duga, koji 1697. iznosi svega 11,5 miliona talira. Takva politika dovodi do znaĉajnih promena u švedskom društvu. Veliki broj seljaka postaju zakupci krunske zemlje ili plaćaju porez kruni. To jaĉa ulogu i poloţaj seljaštva, ĉiji se broj poseda uvećava. Kasnije im se omogućava da kupuju zemlju i postanu slobodni seljaci. Karlo XI koristi to kao osnov svoje voj ne organizacije. Švedski apsolutizam dobija svoju konaĉnu potvrdu Proglasom o suverenosti 1693, koji predvida da Karlo XI i njegovi naslednici postanu „apsolutni, suvereni vladari, koji za svoje postupke ne odgovaraju nikom“. U pripojenim krajevima švedski dvor sprovodi politiku ujednaĉavanja zakona i većeg uĉešća lokalnog plemstva u radu Staleţa. U tome postiţe znaĉajne uspehe za vladavine Karla XI. U pojedinim delovima (Livonija) javlja se otpor takvim nasto janjima. Otpor se uklanja razliĉitim sredstvima (uvoĊenje šved-skih crkvenih zakona, otvaranje Akademije u Dorpatu 1686); iz nje se uklanjaju studenti Nemci, a primaju samo ŠveĊani i Finci. Primenjuje se švedski graĊanski zakonik, što dovodi do sukoba sa nemaĉkim plemstvom. U poslednjim godinama veka Švedska pokazuje sklonost ka neutralnosti u spoljnoj politici. Karlo XI nastoji da odrţi Švedsku izvan rata (1688-1697) i igra ulogu posrednika izmeĊu zaraćenih drţava. Ona posreduje prilikom zakljuĉenja mira u Risviku, a rat koristi da ojaĉa svoju trgovaĉku mornaricu. Zbog toga izaziva nepoverenje mnogih, pa Francuska podrţava Dansku. Pomorske sile negoduju zbog švedskog odbijanja da stane na njihovu stranu u ratu i smatraju takvo drţanje neprihvatlji vim.

280

Poljska. - Poĉetkom veka u Poljskoj ţivi izmeĊu 8-9 milio na stanovnika, meĊu kojima su i etniĉke grupe (Belorusi, Ukra jinci, Litvanci, Nemci, Jevreji). Ona nema prirodne granice i iz loţena je napadima svojih suseda. U njoj postoji nekoliko većih gradova (Varšava, Krakov, Lavov), ali burţoazija ne raspolaţe većom politiĉkom vlašću. Plemstvo ima presudnu ulogu u pali tiĉkom ţivotu zemlje. Poljska je ustavna monarhija, u kojoj se vlast nalazi u rukama kralja i Sejma (sabora) u kome dominira krupno i sitno plemstvo (šljahta). Seljaštvo saĉinjava najveći deo stanovništva, ali ne raspolaţe nikakvim politiĉkim uticajem. Snaţno plemstvo postepeno širi svoju moć na raĉun kralja; Sejm se sastaje svake dve godine, odluĉuje o ratu i miru i drugim pi tanjima i ima pravo da se suprotstavlja kralju. Posle smrti po slednjeg Jagelonca (1572), Poljska se pretvara u izbornu monar hiju u kojoj plemstvo ima potpunu kontrolu nad izborom vlada ra. Tokom prve polovine veka Sejm nameće mnoga ograniĉenja kralju i njegovom politiĉkom delovanju (zabrana da stiĉe na sledne posede, da putuje u inostranstvo bez njegove saglasnosti), hetmani komanduju armijom u odsustvu kralja, biraju se doţi votno na taj poloţaj i imaju snaţan uticaj na voĊenje spoljne po litike. Pored snaţenja Sejma, lokalne skupštine stiĉu sve veći zna ĉaj i uticaj. Decentralizacija dovodi do slabljenja uticaja Sejma u pitanju oporezivanja; vojvodstva sakupljaju sredstva na svojoj teritoriji posle 1613, a od 1640. ona samostalno razrezuju poreze. To finansijski osamostaljuje vojvodstva i omogućava prikup ljanje oruţanih snaga. TakoĊe smanjuje kraljevu vlast i slabi centralnu administraciju. Krupno plemstvo stiĉe vlast nad sit nim (šljahtom) koje postaje zavisno od krupnih magnata za svoj poloţaj i sluţbe. Krupno plemstvo se ĉesto upliće u poslove drţa ve, ĉime dalje slabi moć vladara i drţave. Poljski vladari (Ţig mund IIi, Vladislav IV, 1632-1648) ne preduzimaju odluĉne ko rake da oĉuvaju svoju vlast, a kad to ĉine, doţivljavaju neuspeh. Pokušaj Vladislava da provede vojne reforme nailazi na odbija nje plemstva. Unutrašnji razvitak Poljske odvija se drukĉije ne go u zapadnoj Evropi, gde izgradnja apsolutistiĉke drţave dobija veliki zamah. Poljoprivreda ostaje osnovni ĉinilac poljske privrede. Proi zvodnja ţitarica je u stalnom porastu (ovas, pšenica, jeĉam, raţ), što dovodi do pretvaranja zakupaca u kmetove i njihovo veziva nje za zemlju. Poljske ţitarice izvoze se preko baltiĉkih luka u zemlje zapadne i juţne Evrope. Manufaktura i zanati se ne raz vijaju, iako ima rudnika soli, olova i gvoţda. Proizvodi se za do maće trţište. Drvena grada, katran, potaša izvoze se u zapadnu Evropu. Poljski izvoz prevazilazi uvoz, što poljsko plemstvo ĉini jednim od najbogatijih u Evropi. Do sredine veka Poljska postaje solidno katoliĉka zemlja, iako Vladislav IV nastoji da vodi miroljubivu versku politiku. Glavnu ulogu u obnovi katoliĉanstva igraju jezuiti, kojima Ţig mund III, poznat kao „poljski Filip II“, pruţa punu podršku.

281

Poljska postaje bastion katoliĉanstva u istoĉnoj Evropi. Krajem XVI veka u Poljskoj se razvija unijatski pokret, pokušaj ujedi njenja katoliĉke i pravoslavne crkve, koja ima veliki broj verni ka u Belorusiji i Ukrajini. Ideja unije sporn se širi, iako pravo slavlje ostaje uticajno u Ukrajini i medu kozacima. Sejm prizna je pravo postojanja pravoslavlja (1609), iako Ţigmund III odbija da prizna hijerarhiju. Odnosi izmedu Vladislava IV i pravoslav ne crkve popravljaju se priznavanjem postojanja crkvene hije rarhije, što smiruje situaciju u istoĉnim delovima Poljske. U spoljnoj politici Poljska posvećuje najviše paţnje zbiva njima u Rusiji i na Baltiku. Ţigmund III koristi prilike u Rusiji (1598-1613) da istakne svoju kandidaturu na ruski presto; on ţe li da pomeri poljske granice na raĉun Rusije, povrati Mogiljev i Smolensk i širi katoliĉanstvo. Ruski presto namerava da koristi za obraĉun sa Švedskom. Poljska armija ulazi u Moskvu 1610, posle pobede nad Rusima i Svedanima kod Klušina. Postupci Poljaka u Rusiji i osvajanje Smolenska (1611) dovode do pobune, koja se završava njihovim povlaĉenjem iz Moskve (1612). Izbor Mihaila Romanova (1613) onemogućava poljske pretenzije, iako Vladislav ponovo predvodi poljsku vojsku protiv Rusije 1617 1618; pohod se završava neuspehom. Mirom u Deulinu (1618) Rusija ustupa Poljskoj Smolensk, Starodub, Novgorod i Cerni gov. Posle Zigmundove smrti (1632), Rusija nastoji da po vrati izgubljene teritorije, ali u tome ne uspeva, iako se Vladislav odriĉe pretenzija na ruski presto. Poljska drţava posvećuje veliku paţnju odnosima sa Tur skom, krimskim Tatarima i kozacima. Upadi Tatara u Poljsku i kozaka u Tursku izazivaju sukobe izmedu dve drţave. Poĉetkom XVII veka zaoštravaju se odnosi izmedu poljskog plemstva i ko zaka, ĉiji se veći deo povlaĉi na Dnjepar, odakle brani svoju ne zavisnost protiv poljskih pretenzija. Kozaĉki upadi u Tursku do vode do sukoba izmedu Poljske i Turske (1620), koji se završava teškim porazom Poljaka na Prutu i Dnjepru. Naredne godine Po ljaci i kozaci nanose Turcima poraz kod Hoćima. Do novog suko ba dolazi 1633, ali turski napad ne uspeva. Vladislav IV ne uspe va da ukloni opasnost od krimskih Tatara, koji nastavljaju da upadaju u poljske zemlje. Snaţenje kozaka dovodi od njiho vog sukoba sa centralnim vlastima, a on se pojaĉava pritiskom katoliĉke crkve. Ustanci kozaka (1637-38. i 1648) dovode do poljske intervencije i privremenog mira. Posle ustanka Bogdana Hmeljnickog (1648) poljska vlast nad njima prestaje i oni potpa daju pod ruski suverenitet. Zbivanja na jugoistoku prisiljavaju Poljsku da vodi defan zivnu politiku na severu, gde Svedska nastoji da uĉvrsti svoju vlast. Svedska osvaja Livoniju sa Rigom. Sukob se pojaĉava zbog pretenzija Ţigmunda III na švedski presto. Tokom prve po lovine veka dinastiĉki razlozi odreduju prirodu sukoba. Poljsko plemstvo pokazuje više interesovanja za zbivanja na istoku nego na švedske pretenzije na Baltiku. Posle zauzeća Livonije (1626), Gustav Adolf upada u Prusku, odakle prodire u dolinu Visle.

282

Ugroţava više gradova na obali i unutrašnjosti (Torunj) i nanosi Poljacima poraz kod Gorzna. Ferdinand II upućuje pojaĉanja Ţigmundu, dok plemstvo zahteva pregovore sa Švedanima. Po sredstvom Engleske i Francuske Svedska i Poljska zakljuĉuju mir u Altmarku (1629), kojim Švedska dobija Livoniju, luke u zapadnoj Pruskoj osim Danciga, a u istoĉnoj Pruskoj ĉitavu obalu, osim Kenigsberga. Smrt Gustava Adolfa i neuspesi Šve dana u Nemaĉkoj dovode do revizije ugovora u Altmarku. Ugo vorom u Štumsdorfu (1635) Švedska vraća oblasti Pruskoj, a zadrţava Livoniju. Ratovi sa Švedskom dovode do slabljenja poljskog uticaja u Brandenburgu. Izbornik Georg Vilhelm dobija nasledno pravo na Brandenburg (1621). Poljsko plemstvo ne pokazuje intereso vanje da oĉuva poloţaj na Baltiku. Poljsku politiku odreduje sa vezništvo sa Habsburgovcima, iako ona ne ulazi u tridesetogodi šnji rat. Savezništvo se potvrduje ugovorima zakljuĉenim 1613. i 1633. i slobodom prikupljanja vojnika za habsburške armije u Poljskoj. Pokušaji posredovanja Vladislava IV završavaju se neuspehom, pošto Poljska prestaje da igra znaĉajnu politiĉku ulogu u srednjoj Evropi. U drugoj polovini veka nastavlja se slabljenje kraljevske i zakonodavne vlasti. Prvo je u vezi sa izborom vladara. Posle ab dikacije Jana Kazimira (1648-1668) naĉelo izbornosti dolazi u pitanje. Unutrašnji sukobi i spoljni pritisci prete da pretvore kralja u orude pojedinih grupa ili drţava. Evropske drţave (Au strija, Švedska, Brandenburg, Francuska) zalaţu se za izbor kneza Palatinata Filipa Vilhelma (1669); šljahta se suprotstavlja stranim pretendentima i na presto dovodi Mihajla Višnjovjeckog (1669-1674). To ne doprinosi jaĉanju kraljevske vlasti, pošto Vi šnjovjecki potpada pod uticaj proaustrijski raspoloţenog dela poljskog plemstva. Jan Sobjeski (1674-1696) postaje kralj u vreme kad Poljsku ugroţavaju Turci, Tatari i kozaci. Izbor So bjeskog, snaţne liĉnosti i sposobnog vladara, ne dovodi do jaĉa nja monarhije i snaţenja Poljske. Slabljenje zakonodavne vlasti dolazi do izraţaja u prihva tanju naĉela jednoglasnosti u svim vaţnijim odlukama Sejma. Od sredine veka primenjuje se naĉelo liberum veto po kome je dan glas protiv onemogućava donošenje odluke i raspuštanja Sejma. Liberum veto koriste kraljevi protivnici i raspuštaju Sejm pre .izbora njegovog najvišeg funkcionera (1688). Rad Sej ma se prekida, a polovina njihovih sastanaka za vladavine Jana Sobjeskog završava se bez odluka. Primer Sejma slede lokalne skupštine. Primena liberum veta ima najteţe posledice za iz drţavanje vojske jer Sejm ne odobrava sredstva i ĉesto dovodi u pitanje vodenje ratnih operacija. Primena liberum veta olakšava uplitanje velikih sila u po slove Poljske. U tome se posebno istiĉu Austrija i Francuska, ko je imaju svoje sledbenike medu poljskim plemstvom. U nekoliko navrata Poljska se nalazi na ivici gradanskog rata (1672), a su sedne zemlje (Brandenburg, Rusija) to koriste zahtevajući da one

283

odrţavaju red u zemlji. Sporazum izmedu Austrije i Rusije (1675) ima za cilj da spreĉi unutrašnje reforme i ograniĉavanje prava plemstva. U drugoj polovini veka Jan Kazimir i Jan Sobjeski nastoje da sprovedu potrebne reforme u cilju jaĉanja drţave i njene vla sti. Jan Kazimir predlaţe promenu naĉina izbora vladara, proce duru glasanja u Sejmu i stvaranje stalnog saveta sastavljenog od senatora i predstavnika šljahte koji će delovati kao savetodavno telo izmedu zasedanja Sejma. Krupno plemstvo i šljahta protive se takvim predlozima. Strah od uĉvršćivanja apsolutistiĉke vla sti dovodi do odbijanja predloga (1661-62). Nastojanja Jana Ka zimira dovode do sukoba sa velikim maršalom Poljske Jerţijem Ljubomirskim, a kraljeva abdikacija (1668) oznaĉava kraj njego vih reformnih nastojanja. Pokušaji Jana Sobjeskog završavaju na isti naĉin što kazuje da poljsko plemstvo ne pokazuje odgo vornost za unutrašnji razvitak i modernizaciju zemlje. Stalni ratovi unazaduju poljsku privredu. To je vidljivo u gradovima i unutrašnjosti. Smanjivanje proizvodnje ţitarica smanjuje izvoz u zapadnu Evropu. Poloţaj seljaka se pogoršava, a broj bezemljaša povećava. Sliĉno je u gradovima, gde zanatska i manufakturna proizvodnja opada. MeĊunarodni poloţaj Poljske slabi zahvaljujući ratovima koje vodi sa susedima, pre svega sa Rusijom. Ustanak Bogdana Hmeljnickog dovodi do upada ruskih vojski u Poljsku (1654). Rusi zauzimaju oblasti do Dnjepra i Dvine, gradove Minsk, Vil n0, Kaunas i Grodno, na severu, i dolaze pod Lavov. Koristeći situaciju, švedski kralj Karlo X upada u Poljsku (1655), pokorava veći deo Poljske i zauzima Varšavu. Jan Kazimir beţi iz zemlje, a poljsko plemstvo prihvata vlast Švedana. Situacija se menja krajem 1655, kad krimski Tatari postaju saveznici Poljaka i prisiljavaju rusku vojsku da prekine opsadu Lavova. Jan Kazi mir se vraća u zemlju i otpoĉinju operacije protiv ŠveĊana. Poljska dobija pomoć Ferdinanda III koji ţeli da spreĉi uĉvršćivanje ŠveĊana u Poljskoj. Dolazi do prekida ratnih operacija na istoku, a situacija se bitno menja kad Rusija ulazi u rat sa Švedskom zbog Finske i Livonije. Naredne godine (1657) Švedska po novo osvaja veliki deo Poljske, što dovodi do ulaska DanskeAustrije u rat na njenoj strani. Posredovanje Francuske dovodi do zakljuĉenja mira u Oiivi (166U). Poljska zadrţava Pomeraniju a Švedska Livoniju. Poljska se odriĉc suvercniteta nad pruskim vojvodstvom. Zakljuĉenje mira u Olivi dovodi do obnavljanja rat nih o peracija izmeĊu Rusije i Poljske. Rat se završava mirom u Andru-sovu (1667). Poljska se odriĉe Smolenska, Staroduba, Ĉernigova i Novgoroda i dela Ukrajine, istoĉno od Dnjepra i Kijeva, na nje-govoj zapadnoj obali. Ugovorima u Olivi i Andrusovu Poljska gubi petinu svoje teritorije. Ravnoteţa snaga okreće se u korist Rusije. Ratovi sa Turskom onemogućavaju Poljskoj da povrati iz gubljene teritorije ili politiĉki uticaj. U leto 1672 turske snage upadaju u Podoliju, zauzimaju Kamenjec-Podolski i ugroţavaju Lavov. Mihajlo Višnjovjecki zakljuĉuje mir sa Turskom (1672). obavezuje se da plaća danak i ustupi Podoliju. Naredne godine Jan Sobjeski nanosi Turcima teţak poraz kod Hoćima i zaustavlja turski upad u

284

Galiciju (1676). Mirovnim ugovorom Poljska potvrduje ustupke iz 1672. Jan Sobjeski napušta profrancuski stav i od 1679. vodi agresivnu antitursku politiku. Zakljuĉuje savez sa Austrijom (1683) i nanosi Turcima veliki poraz kod Beĉa. To je poslednji veliki uspeh Sobjeskog, koji uviĊa da Poljska ne moţe da se nosi sa drugim evropskim drţavama. Ona je ĉlan Svete lige (1684) sa Austrijom, papom i Venecijom, air njene armije ne postiţu veće uspehe do lcraja rata sa Turskom. Jan Sobjeski nastoji da povrati poljske oblasti koje se nalaze u turskim rukama i pokori_ Vlašku i Moldaviju (1686, 1691). Njegovi napori završavaju se neuspehom. Posle smrt.i Jana Su bjeskog, tnirom u Karlovcima (1699), Poljska dohija Podoliju i Ukrajinu zapadno od Dnjepra. „Veĉnim mirom“ zakljuĉenim 1686. Poljska potvrĊuje ustupanje teritorija zauzetih od Ru sije 1667.

285

XIII

RUSIJA I TURSKA

Rusija. - Iako dugo vremena prevladava mišljenje da ja nije deo evropske civilizacije, njena politika ima veliki za zbivanja u Evropi. Ona je prisutna ili drţi pod svojom velika prostranstva istoĉne Evrope, a od kraja veka to je koja ima mnoge osobine evropskog politiĉkog i društvenog ma, saĉinjava deo njenih diplomatskih tokova. Više od evropskih vladara, ruski carevi koriste ekonomsku snagu da izgrade snaţnu vojnu organizaciju.

Rusi znaĉaj vlašću drţava siste drugih zemlje

Vreme nereda. - Razdoblje nereda obuhvata zbivanja, unu trašnja i spoljna, izmeĊu 1584. i 1613, od smrti Ivana IV Gro znog, do izbora Mihaila Romanova za cara. Centralna vlast je slaba, a borba meĊu plemstvom zaoštrena. Posle smrti Fjo dora, sina Ivana IV (1598), na presto dolazi Boris Godunov, koji upravlja zemljom do svoje smrti (1605). U to vreme pojavljuje se pretendent na presto, takozvani „laţni Dimitrije“, navodni sin Ivana IV (1604). Njega podrţavaju Poljaci i boljari, protivnici Borisa Godunova. Uz njihovu podršku „laţni Dimitrije“ ulazi u Moskvu (1605). Poljaci oĉekuju njegovu saradnju u radu na uniji crkava, a boljari podršku u borbi protiv centralne vlasti. „Laţni Dimitrije“ ne ispunjava takva oĉekivanja, pa naredne godine (1606) biva ubijen. Boljari biraju za cara Vasilija Šujskog, glava ra jedne velike porodice, sa ciljem da obnovi samodrţavlje. Šuj ski traţi uvoĊenje zakonitosti i bori se protiv samovolje boljara, u ĉemu nema mnogo uspeha; ulaţe napore da obezbedi podršku pravoslavne crkve i odbija da potvrdi izbor za patrijarha Filare ta, ĉlana porodice Romanova. U tome nema većeg uspeha, a po buna kozaka preti da uništi ĉitav drţavni aparat. Šujski se suoĉava sa neprijateljstvom Poljaka, koji 1607. podrţavaju drugog „laţnog“ Dimitrija. Poljske trupe opkoljavaju Moskvu, pa Šujski mora da se sporazumeva sa Švedanima, koji drţe pod kontrolom znatne delove severne Rusije. Pregovori ne donose ţeljeni uspeh i to navodi Švedane da pomišljaju na oruţanu intervenciju. Poljaci okupljaju protivnike Sujskog oko Ţigmundovog sina Vladislava, pa Sujski zakljuĉuje ugovor sa Švedanima (Teusina 1609). On je upravljen protiv Poljaka i bo ljara. Švedani šalju armiju u Rusiju i dobijaju oblast Keksholm, kojom prolaze ruski trgovaĉki putevi na sever. Poljaci to koriste da kao saveznici drugog „laţnog Dimitrija“ (1610) objave Rusiji rat. Njihove armije opsedaju Smolensk i prodiru do Moskve, po raţavaju ruske i švedske snage u bici kod Klušine (1610) i zauzi

286

maju Moskvu. Poljaci i boljari zbacuju Šujskog. Rusija je pod kontrolom Poljske i Švedske. Prilike u Rusiji su haotiĉne. Prisustvo Švedana i Poljaka podstiĉe boljare koji ţele uništenje drţavne vlasti, dok se drugi zalaţu za sredivanje prilika u zernlji. Pravoslavna crkva se zalaţe za uvodenje reda i mira; kozaci predstavljaju glavni ele menat nemira u zemlji. Poljaci stavljaju kandidaturu Vladislava, a Švedani Gustava Adolfa na ruski presto (1611). Švedani drţe Novgorod i kontrolišu politiĉke prilike u Rusiji. Postepeno se oko generala Prokopija Ljapunova okupljaju snage koje ţele po vlaĉenje svih stranaca iz Rusije. Njega ubijaju, a njegove snage se rasturaju. Naredne godine (1612) stvara se nova vojska koju okuplja Kuzma Minjin, mesar iz Novgoroda. Njen komandant je knez Dimitrije Poţarski, a saĉinjavaju je seljaci, gradani i krupni zemljoposednici. Vode pokreta smatraju kozake, dvorsko plem stvo i strance neprijateljima Rusije i zahtevaju njihovo povla ĉenje. Oni rade na uspostavljanju reda i mira i sazivaju Zemski sabor u Jaroslavlju. Stabilizacija u Rusiji. - Izbor Mihajla Romanova (1613 1645) za cara otvara put za obnovu: zemlja je iscrpljena, politiĉ ke strasti smirene, a ţelja za sredivanje prilika snaţna. Narodna vojska zauzima Moskvu (1612) i uspostavlja vlast u većem delu zemlje. Problemi sa kojima se suoĉava novi vladar su ogromni: Moskva je u ruševinama, Švedani drţe Novgorod i severozapad ni, a Poljaci zapadni deo zemlje; Kozaci i Tatari pljaĉkaju, trgo vina je uništena, a sela spaljena i pusta. Za vreme nereda Rusija gubi 2,5 miliona stanovnika. Novi vladar ne pokazuje potrebne sposobnosti. i volju da zemlju izvede iz krize. On uĉvršćuje vlast, obezbeduje podršku crkve, kao i drugih delova društva. Sabor saraduje sa carem, ia ko se vlast nalazi u rukama boljara, bliskih dinastiji; nova vlast ne pokazuje administrativne sposobnosti, brzo postaje korumpi rana i nije u stanju da rešava postojeće probleme zemlje. MeĊu najvaţnijim je obezbedivanje drţavnih prihoda. To se ĉini na o snovu starih popisa, koji su nerealni i dovode do osiromašenja stanovništva; zemljoposednici osiguravaju izuzeća, stiĉu nove zemljišne posede i kmetove. Najveći teret pada na ţitelje grado va i seljaštvo. Prisustvo švedskih i poljskih snaga na ruskoj teritoriji je problem za novog vladara. Ţitelji Novgoroda uspostavljaju vezu su Moskvom i odbijaju zahtev ŠveĊana na pokornost; švedske trupe iskrcavaju se u Rusiji (1615) i opsedaju Pskov. Posred stvom Engleske, Rusija i Svedska zakljuĉuju mir u Stolbovu ( 1616); Švedska se odriĉe pretenzija na rusku krunu i Novgorod, ali zadrţava utvrdenja u Ingriji, ĉime spreĉava izlaz Rusije na Bal`.ik. Rusija prihvata takve uslove zbog svoje iscrpljenosti i oruţane pretnje koja dolazi iz Poljske. Vladislav ne priznaje no vu din, stiju u ţelji da osvoji presto za sebe; u tome ga spreĉava Sejm. Pregovori izmedu Rusije i Poljske odvijaju se, sa prekidi

287

ma, od 1 616. do 1618. Sporno pitanje je Smolensk, koji obe stra ne ţele da zadrţe. Krajem 1G17. Vladislav upada u Rusiju, gde mu prilaze kozaci sa Dnjepra. U septembu 1618. njegove trupe dolaze pod Moskvu, ali ne uspevaju da zauzmu grad. U decem bru 1618. dve zemlje zakljuĉuju mir u Deulinu sa rokom trajanja od 14 godina. Rusija se odriĉe Smolenska i širokih oblasti na za padnoj granici. Deulino ne predstavlja trajni sporazum, pošto Vladislav ne ţeli da se odrekne prava na ruski presto. Rusija do bija u vremenu, a Poljska više nikad ne uspeva da prodre u srce zemlje. Mir sa Poljskom dovodi do povratka patrijarha Filareta u Moskvu (1619). Izuzetno sposoban i odluĉan, Filaret preuzima vlast u svoje ruke i deluje kao suveren, zajedno sa sinom. Filaret traţi inspiracije za svoju politiku u Vizantiji i njenoj tradiciji; njegov cilj je obnova, a ne reforma ruskog društva, uĉvršćivanje autokratije. Filaret sprovodi centralizaciju drţavnog aparata, uvodi tradicionalne dvorske ceremonije, a njegov dvor postaje centar politiĉke vlasti. Zemski sabor gubi znaĉaj, kao i boljarska Duma. On upravlja zemljom preko pojedinih resora (prikazi) na ĉijem ĉelu se nalaze njegovi pouzdani ljudi; oni su ĉesto neobra rovani i samovoljni. Filaret ne provodi kodifikaciju zakona; zemlja je podeljena na okruge, na ĉelu sa vojvodom, koji ima voj nu i gradansku vlast; on se izdrţava od „poklona“ stanovništva. Lokalna predstavništva nemaju nikakav znaĉaj, osim u prikup ljanju poreza i drugih daţbina. Filaret popisuje zemlju i bogat stva sa ciljem da se utvrde poreske obaveze, iz koga se izuzimaju manastiri i drugi privilegovani; zemljoposednici odbijaju popi snicima pristup na zemlju, pa gradovi plaćaju više nego ostali. Seljaĉka domaćinstva postaju poreska osnova, a mnogi zemljoposednici uspevaju da smanje svoje poreze. Poreska opterećenja raspodeljuju se razliĉito na pojedine slojeve stanovništva (grad, seljaci, zemljoposednici); ima i vanrednih nameta unutrašnje carine, „petina“, trošarina na alkoholna pića. Popis ima cilj da obezbedi i ljudstvo za vojnu sluţbu. Vlada ţeli da plemstvo koje uţiva zemlju za odredene sluţbe (pomestja) odgovara svojim obavezama. Filaret štiti crkvenu zemlju. Dru štveni poloţaj plemstva ne poboljšava njihov znaĉaj u vojsci. Oni nemaju vojniĉko obrazovanje, iako se potreba za njim oseća. Po ĉetkom 1630. poĉinje stvaranje pukova po zapadnom uzoru, a oficiri su najamnici. Većinu njih saĉinjavaju protestanti (Šveda ni, Nizozemci, Englezi). Prvu fabriku oruţja u Tuli otvara A. Vi nijus, Nizozemac, dok se u Moskvi liju topovi. Filaret ţeli da se oslobodi prisustva Poljaka i u nekoliko navrata razmatra objavu rata. Pokušava da naĊe saveznike u Engleskoj i Nizozemskoj (1623) ali bez uspeha; pokušaji zbliţa vanja sa Svedskom, neprijateljem Poljske, završavaju se neuspe hom. Sliĉno je sa Filaretovim nastojanjima da privuĉe Tursku na stranu Rusije u borbi protiv Poljske. Rusija objavljuje Poljskoj rat 1632. i opseda Smolensk. Novi poljski kralj Vladislav IV predvodi poljsku armiju, koja, zajedno sa kozacima, opkoljava

288

rusku vojsku i prisiljava njenog komandanta da zakljuĉi primir je i poloţi oruţje (1634). Filaret umire godinu dana pre, 1633. Mir koji se zakljuĉuje u Poljanovki (1634) potvrĊuje status quo, do bijanje okruga Serpejsk i odricanja Vladislava IV od ruskog pre stola. To otvara vrata saradnji izmeĊuĊ dve zemlje. Mir na severu i zapadu olakšava prodor Rusije na jug, gde se sukobljava sa krimskim Tatarima, koji upadaju na ruske teri torije u vreme poljskog rata. Posle njegovog završetka, Rusija, oslanjajući se na kozake, podstiĉe upade u oblast Dona i njego vih pritoka. Kozaci uţivaju autonomni poloţaj i primaju pomoć u oruţju i hrani od Rusije; za uzvrat upadaju u Tursku i 1637. zauzimaju tvrdavu Azov. Turska otpoĉinje rat 1641. protiv koza ka, koji predaju Azov caru. To stvara mnoge dileme, ali Rusija ne odluĉuje da prihvati Azov, koga kozaci napuštaju 1642. Turska surovo kaţnjava kozake, a Tatari upadaju u ruske zemlje. Rusija nije u stanju da zaštiti svoje juţne teritorije. Ĉesti dodiri sa zapadnim zemljama pospešuju širenje novih ideja u Rusiji. Pored stranaca, znaĉajan broj ljudi, mahom trgo vaca, zanatlija i vojnika, ljudi bliskih dvoru, dovode u pitanje uĉenje pravoslavne crkve i ukazuju na duhovnu prazninu koja postoji u zemlji. Crkvena hijerarhija nareĊuje zatvaranje i uni štavanje protestantskih crkava (1643), iako drţava ne ţeli da prekine veze sa Zapadom. Pokušaji reformi u liturgiji (Dionizije 1616) završavaju se neuspehom, a Filaretova vladavina potvrĊuje konformizam. Posle njegove smrti zapadni uticaji u Rusiji jaĉaju i prouzrokuju velike raskole u crkvi i društvu nekoliko godina kasnije. Verski nemiri su izraz nezadovoljstva društvenim i eko nomskim prilikama u zemlji. Razvitak privrede i akumulaciju kapitala spreĉavaju drţanje crkve, zahtevi drţave i prirodni uslovi. Gradovi, izuzev Moskve, su mali, nemaju posebna pra va i privilegije; trgovaĉka klasa je malobrojna i nema veći društveni znaĉaj. Zitelji gradova plaćaju poreze, ne raspola ţu kreditima, izloţeni su samovolji ĉinovnika. Konkurencija stranih trgovaca spreĉava njihov uspon. Drţava posvećuje naj veću paţnju trgovini krznima i drvetom, podstiĉe prodor i na seljavanje Sibira: Krasnojarsk (1628), dolina Lene (1630-tih) i Ohotsk na Pacifiku (1639). Trgovina krznom je vaţan izvor drţavnih prihoda. Najveći deo stanovništva ţivi od poljoprivrede. Postepeno se šire obradive površine, a sa njima i broj seljaĉkih poseda. Ob last ĉernozjoma na severu postepeno se smanjuje, iako je obrada zemlje veoma primitivna. Većina seljaka ţivi na posedima koji pripadaju drţavi, crkvi i zemljoposednicima. Njihov poloţaj se vremenom pogoršava, a dugovi i obaveze prema“zemljoposedni cima i drţavi povećavaju. Oni retko napuštaju zemlju i postaju kmetovi. Drţava se ne meša u odnose izmeĊu seljaka i zemljopo sednika, ali oĉekuje da dobije prihode koji joj pripadaju. To uĉvršćuje vlast zemljoposednika nad seljacima; sem kada je u pi tanju izdaja, ubistvo, banditizam, zemljoposednik ima potpunu

289

vlast nad njima. Pod pritiskom obaveza seljaci beţe sa zemlje, najĉešće u oblasti juţnih stepa. Pritisak na seljake najveći je na manjim posedima, odakle oni beţe na posede krupnih boljara i manastira. Na njima mnogi uţivaju izuzeće od poreskih daţbina, posebno zanatlije i sitni trgovci, što izaziva negodovanje grada na koji plaćaju poreze. GraĊani i provincijsko plemstvo podrţavaju predloge o prinudnom povraćaju odbeglih seljaka. Drţava takoĊe podrţava takve zahteve iz fiskalnih razloga. Crkva i krupni boljari snaţno utiĉu na politiku drţave. Pojedinci imaju preko 3000 seljaĉkih domaćinstava; manastir Sv. Trojstva zadrţava stare privilegije i pravo da seljake vrati u roku od devet godina, dok ostali imaju pet godina. Kasnije se to povećava na devet godina. To utiĉe na pripremanje raspoloţenja za donošenje propisa o vezivanju kme tova za zemlju - Zakona cara Aleksija iz 1649: zabrana osloba Ċanja od poreza, kontrola crkvenog poseda, povratak seljaka njihovim vlasnicima i ukidanje vremenskog ograniĉenja za po vratak odbeglih seljaka i kmetova predstavljaju njegove najvaţ nije odredbe. Ratovi sa Poljskom i kozaci. - Stupanje na presto Aleksija Romanova (1645-1676) potvrĊuje stabilnost dinastije i drţave. Novi vladar nastoji da uredi odnose sa susednim drţavama (Polj ska, Danska) u nameri da onemogući pritisak Švedske i Turske. Uspeva da zakljuĉi sporazum sa Poljskom (1646), iako mora da vodi uzdrţanu politiku. Pitanje ukrajinskih kozaka stvara mno ge probleme obema drţavama. Ustanak kozaka pod voĊstvom Bogdana Hmeljnickog (1648) poboljšava njihov poloţaj i širi prava: povlaĉenje poijskin trupa iz Male Rusije, povećanje broja zaštićenih kozaka, ukidanje crkvene unije, proterivanje jezuita i prijem kijevskog mitropolita u senat. Ostvarenje ovih prava sprovodi se sporo, što dovodi do zbliţavanja izmeĊu Hmeljnic kog i Rusije. Carski dvor zauzima uzdrţan stav u ţelji da izbegne otvoren sukob sa Poljskom. Zemski sabor donosi 1653. odluku kojom kozake uzima pod suverenitet Rusije. Kozaci dobijaju pravo da biraju svog hetmana i zadrţavaju svoja imovinska pra va; car ţeli da kozake tzzme u svoju sluţbu, dok oni traţe od nje ga zaštitu. Kozaci uţivaju suverenitet u svojim odnosima sa dru gim drţavama i vojniĉku samoupravu, koja se moţe smatrati autonomijcm. Rat sa Poljskom izbija 1654. i vodi se narednih godina. Ru ske armije zauzimaju Mogiljev, Polock, Smolensk i Vitebsk. Na redne godine padaju Minsk, Vilna i drugi gradovi, što Ruse i ko zake dovodi pod Lavov. Istovremeno, Švedska objavljuje rat Poljskoj. Rusija zakljuĉuje 1656. primirje sa Poljskom i postiţe sporazum o vojnoj saradnji. Ruske trupe zauzimaju Dvinsk i Dorpat, ali ne uspevaju da osvoje Rigu. Krajem 1657. Rusija i Poljska nastavljaju, bez uspeha, pregovore o miru. Smrt Hmelj nickog (1657) dovodi do nemira u Ukrajini i prelaska kozaka pod zaštitu Poljske, koja potvrĊuje prava koja oni uţivaju od ranije.

290

Rusija zakljuĉuje primirje sa Svedskom, iako većina kozaka ostaje privrţena Rusiji. Novim ugovorom zakljuĉenim 1659. Ru sija nameće kozacima teške uslove: izbor i uklanjanje hetmana zahteva saglasnost cara, kozaci gube diplomatska prava, dobija ju pravo da se direktno obraćaju caru, carske vojvode postaju administrativni ĉinovnici u kozaĉkim varošima, a kozaci moraju da sluţe u carskoj armiji. Poloţaj Rusije u Ukrajini ostaje nesiguran, a Poljska se okreće protiv nje 1660. Rusija zakljuĉuje mir sa Švedskom (1661), koja se obavezuje da se ne upliće u rusko-poljski sukob, pod uslovom da Rusija prizna raniju granicu izmeĊu dve zemlje. Poljske trupe prelaze Dnjepar i upadaju u oblast Novgorod-Se versk. U Ukrajini izbija sukob izmeĊu pojedinih hetmana, a Pjotr Dorošenko odluĉuje da kozake stavi pod vlast krimskog kana. To prisiljava Rusiju da otpoĉne pregovore sa Poljskom, koji se završavaju primirjem u Andrusovu (1667). Primirje traje trinaest i po godina i treba da osigura trajni mir: Rusija za drţava Smolensk, Poljska priznaje suverenitet Rusije nad Ukra jinom istoĉno od Dnjepra, a zapadni deo i Belorusija ostaju u ru kama Poljske; Kijev prelazi u ruke Rusije, a dve drţave uvode zajedniĉku upravu u oblast zaparoške seĉi. Uĉešće kozaka u ra tovima izmedu Rusije i Poljske dovodi do njihove deobe; oni ne uspevaju da stvore drţavu na granicama Rusije, Poljske i krim skog kanata. Rat menja odnos snaga u istoĉnoj Evropi. Švedska zadrţa va poloţaj velike sile, koji Poljska gubi. Rusija nije u stanju da vodi rat na dva fronta, uĉvrsti svoj poloţaj u Poljskoj i prodre na Baltik. Rusija se uĉvršćuje na Dnjepru, koji ni Jan Sobjeski ne uspeva da povrati. Za vladavine Fjodora (1676-1782) većina ko zaka u zapadnoj Ukrajini pristaje uz Rusiju. Turska potvrduje svoja prava na Ukrajinu (1677-78), koja Rusija mora da prihvati (1681). Sobjeski ne uspeva da ostvari svoj cilj - stvaranje snaţne poljske drţave uz pomoć hrišćanske Evrope. Sobjeski pristaje da Rusija postane ĉlan Sv. lige i primirje u Andrusovu pretvori u trajni mir (1686). Poljska se odriĉe Kijeva, Ukrajine istoĉno od Dnjepra i priznaje njenim pravoslavnim podanicima verske slo bode. Rusija plaća kompenzaciju od 1,5 miliona rubalja i obeća va vojnu pomoć protiv Turske. Teritorijalno širenje i snaţenje Rusije uspostavlja dodire sa mnogim evropskim zemljama. Pored suseda (Poljska, Švedska) i trgovaĉkih partnera (Engleska, Nizozemska, Danska), usposta vlja veze sa Brandenburgom, Carstvom, Saksonijom, Venecijom, Vatikanom, Francuskom i Španijom. Uprkos vaţnosti svoje trgovine, Rusija, zbog udaljenosti, pravoslavlja i oblika vladavi ne, ostaje, u suštini, izvan evropskog politiĉkog sistema i saveza. Poznavanje zapadne Evrope je zanemarljivo, a prikupljanje vesti o zbivanjima u njoj poĉinje tek 1667-1671.

proces

Unutrašnji razvitak. - Od centralizacije, stvaranje

sredine veka odvija oruţanih snaga i

291

se ubrzani uĉvršćivanje

društvenih razlika i obaveza podanika prema drţavi. Izmedu 1632. i 1680. oruţane snage rastu od 35.000 na 170-190.000 ljudi. Plemstvo koje uţiva posede od drţave ima obavezu da sluţi u vojsci; sliĉno je sa strelcima, artiljercima, kozacima i ljudima sa crkvenih poseda. Uvodi se stalna vojska, vojni kadar, naselja i egzercir. U Rusiji se stvaraju društvene klase pod kontrolom drţave, od kojih svaka ima odredene obaveze prema njoj. U tome je raz lika izmedu Rusije i zapadne Evrope. Plemstvo mora da sluţi u vojsci i administraciji, a seljaci i gradani da plaćaju poreze, obraduju imanja i obezbeĊuju prihode. Razlike izmedu pomestja (drţanje poseda pod odredenim uslovima) i voĉine (potpuno vla sništvo) nestaju 1682. Samo ĉinovniĉko plemstvo, pored crkve i manastira, ima pravo da poseduje zemlju sa seljacima. Obrada zemlje omogućena je vezivanjem seljaka za zemlju; vremenom razlike izmedu slobodnih i neslobodnih seljaka postaju zane marljive. Zakon iz 1649. ukida vremensko ograniĉenje do koga odbegli seljak moţe da se vrati svom vlasniku i vezuje seljaka za zemlju. Ţitelji gradova postaju sluţbenici drţave na taj naĉin što moraju da plaćaju porez i ne smeju da ih napuštaju. Najbogatiji trgovci su drţavni ĉinovnici a ne slobodni preduzetnici, nalaze se pod direktnom jurisdikcijom cara i obavljaju za njega razli ĉite duţnosti. Nedostatak potraţnje i robna privreda onemogućavaju stvaranje domaćeg trţišta. Spoljna trgovina se nalazi u rukama stranaca ili carskih agenata. Uvoze se metalni proizvodi, oruţje, tkanine, luksuzna dobra, a izvoze sirovine (drvena grada, ka tran, potaša, kudelja, krzno). Trgovaĉki statut (1654) uklanja unutrašnje carine i štiti trgovce od lokalnih ĉinovnika, a zakon iz 1667. ograniĉava strancima pravo da trguju. Centralizacija drţavne administracije odvija se velikom brzinom. Stvaraju se resorna ministarstva (prikazi), ĉije se fun kcije ĉesto prepliću i sukobljavaju. Neki od njih se bave od redenim poslovima, a drugi regionima; vojna pitanja spadaju u nadleţnost 18 prikaza (1680). Stvaraju se stalna ministarstva za spoljne poslove, vojsku, finansije, dvor; ima i privremenih (za prikupljanje novca i ţita u vreme rata). Za vladavine cara Alek sija ima ĉetrdeset prikaza. MeĊu njima najvaţniji su za Sibir, Malu Rusiju, ambasadore, manastire, konjicu. Ministarstvo pra vosuda stvara se 1685, a Odeljenje za tajne poslove postaje carski sekretarijat, zaduţen za poverljivu prepisku, špijunaţu i druga pitanja. Zemlja se deli na prostrane administrativne jedinice, koje su usko povezane sa centralnom administracijom. One nastaju u pograniĉnim oblastima (Sibir) ili tamo gde se vodi rat (Smo lensk, Novgorod, Sevsk), a kasnije se šire u centralne delove zemlje (Moskva, Vladimir, Tambov, Rjazan, Kazan). Ni ovde ne ma jedinstvenosti, a takve administrativne jedinice ne postoje u ĉitavoj zemlji.

292

Širenje administracije i stalni ratovi zahtevaju velike ras hode, koje stanovništvo teško podnosi. Vlada popisuje stanovni štvo i zemlju 1646. i 1678. Posle toga porezi se razrezuju na osno vu okućnice, a ne obradive zemlje. Nameti stalno rastu u razliĉi tim vidovima, što izaziva nemire u selima i gradovima. Nemiri izbijaju u Moskvi (1648), Pskovu (1650); kvarenje novca u vreme rata sa Poljskom izaziva nove nemire u Moskvi (1662). Odgovor na pritisak i brutalnosti vlasti je beţanje stanovništva u udaljene oblasti, pre svega na Don. Ustanak donskih kozaka na ĉelu sa Razinom (1668-1671) izaziva nemire u drugim delovima Rusije (Donjec, Vologda) protiv drţavne vlasti i njenih predstavnika. Autokratija dobija podstrek oţivljavanjem tradicionalnih shvatanja o vladaru kao izvoru zakonodavne, administrativne i politiĉke vlasti, gospodaru zemlje i zaštitniku pravoslavlja; nje gova vlast je neograniĉena. To slabi ulogu Zemskog sabora. Dok se za vladavine Mihajla sastaje ĉesto, za vreme Aleksija to je veo ma retko (1650, 1651, 1653). Sabor saĉinjavaju car, duma bolja ra, crkveni sinod i poslanici koje biraju niţe plemstvo i gradovi; broj ĉlanova nije utvrĊen, a seljaci nemaju u njemu svoje pred stavnike. Sabor ima konsultativne funkcije, a samo ponekad i zakonodavne (zakon iz 1649, odluka o pripajanju Ukrajine). Po sle 1653. sabor se ne saziva. Patrijarh Nikon pokušava da ograniĉi autokratiju u Rusiji. Snaţan i odluĉan, Nikon se nameće Aleksiju, koji ga postavlja u poloţaj sliĉan Filaretovom i daje rnu titulu „velikog gospodara“. Za vreme rata protiv Poljske (1654) Nikon preuzima vladu i ţeli da vlast patrijarha uzdigne iznad carske. Aleksije ga lišava zva nja velikog gospodara (1658), iako odobrava njegovu reformu u crkvenim pitanjima. Nikon odbija da napusti poloţaj patrijarha i prihvati ograniĉenja crkvene vlasti. On tvrdi da svetovna vlast potiĉe od duhovne i zalaţe se za odvajanje crkve od drţave. Time slabi tradicionalnu ideju o vladaru kao zaštitniku crkve i sarad nji izmeĊu crkve i drţave. Sveruski sinod lišava Nikona zvanja patrijarha (1660); Ekumenski sabor (1666) uklanja Nikona sa to ga poloţaja i optuţuje ga zbog drţanja prema caru, boljarima i neobavljanja svojih duţnosti. Početak vladavine Petra Velikog. - Posle smrti cara Alek sija (1676), Petar ima ĉetiri godine, stiĉe uobiĉajeno, iako nedo voljno obrazovanje (ĉitanje, aritmetika, liturgija) i pokazuje ţivo interesovanje za mašine, alate i ruĉni rad. Kao deĉak, za re gentstva njegove sestre carice Sofije (1682-1689), Petar se druţi sa vršnjacima i strancima iz „nemaĉkog predgraĊa“ u Moskvi. Pokazuje ogromnu fiziĉku energiju, materijalistiĉki pristup pro blemima i primetnu odbojnost prema svemu apstraktnom. To kom regentstva, Petar pokazuje interesovanje za vojsku, sa ko jom veţba i izvodi bitke i opsade, i izgradnju ratne mornarice, iako nikad nije video more i ne zna u koju svrhu treba da je upo trebi. Njegova energija i preduzimljivost izazivaju podozrenje kod carice Sofije i njenog prvog ministra V. V. Golicina. U udaru

293

1689. uz pomoć stranih najamnika, Petar uklanja Sofiju i Golicina sa vlasti. Zemljom upravljaju roĊaci i prijatelji njegove majke, dok Petar stiĉe znanje o vojsci, brodogradnji i tehnici me Ċu strancima u Moskvi. Njegovi prijatelji su ŠkotlanĊanin gene ral Patrik Gordon, Švajcarac Fransoa Lefor i drugi, koji snaţno utiĉu na razvoj njegovih ideja i planova. Petar preuzima vlast 1694. Pokušava da zauzme tvrdavu Azov, na ušću Dona, sa ciljem da dobije izlaz na Crno more i iz gradi ratnu mornaricu. Pokušaj se završava neuspehom. Petar priprema novi napad na Azov i zauzima ga u leto 1696. On ne do bija pomoć od Austrije, Venecije i Poljske, koje zakljuĉuju sa Turskom mir u Karlovcima (1699), ostavljajući Rusiju usamljenu i zanemarivši njene interese. Petar zakljuĉuje mir sa Turskom u Carigradu (1700). Rusija pokazuje svoju snagu, iako ne uspeva da osigura stalan izlaz na Crno more. Ubrzo posle zauzeća Azova, Petar preduzima veliki put po zapadnoj Evropi. Preko Kurlandije, Pruske i Brandenburga, sti ţe u Nizozemsku, gde provodi godinu dana radeći u brodogradi lištima; prelazi u Englesku, odakle odlazi u Beĉ. Cilj njegovog putovanja i boravka je sticanje tehniĉkog znanja o brodogradnji i navigaciji i stvaranje koalicije evropskih drţava protiv Turske. U Nizozemskoj, Pruskoj i Engleskoj Petar prikuplja razne struĉnjake potrebne za izgradnju ruske armije i mornarice, kao i druge pomorce, tobdţije, brodograditelje, matematiĉare, hi rurge, inţenjere, zanatlije raznih struka - njih oko hiljadu. Petar shvata da bogatstvo i efikasnost zapadne Evrope mogu da se prenesu u Rusiju samo primenom novih zapadnih institucija i znanja. Pitanje „španskog nasleĊa“ spreĉava Petra da ostvari svoj drugi cilj. U vreme boravka u Beĉu, Petar saznaje za pobunu strelaca u Moskvi (1698). Petrovi saradnici (general Gordon) brzo guše pobunu, a Petar odluĉuje da uništi nepouzdanu i nedisciplinova nu pretorijansku gardu. Progonima i ubistvima uklanja strelce kao politiĉku snagu. Osmansko Carstvo. - Kao u sluĉaju Rusije, tako i u pogledu Osmanskog Carstva dugo je preovladavalo uverenje da je ono, iako „stalna pretnja“ Evropi, zbog svoje unutrašnje organizacije azijska drţava, koja nema mnogo zajedniĉkog sa evropskim poli tiĉkim i društvenim sistemom. S druge strane, politika sultana ima izuzetnu vaţnost za Evropu jer oni vladaju njenim velikim delovima, dok druge ugroţavaju. Tokom veka Turska proţivlja va mnogobrojne krize, unutrašnje i spoljne, što slabi njenu voj niĉku i politiĉku moć. Njeno snaţenje i modernizacija odvijaju se veoma sporo. Kao i Rusija, Turska troši velika sredstva za odrţa vanje vojniĉke moći. U XVII veku, kao i ranije, Evropa predstavlja cilj turskih osvajanja, izvor robova i dobara razliĉite vrste. Ipak, njena vojna snaga primetno opada. Porazi na moru krajem XVI veka i slab ljenje centralne vlasti umanjuju njenu vojniĉku i politiĉku sna

294

gu. Ţitnica Carstva - Egipat, ostaje u turskim rukama, dok po sed podunavskih zemalja postaje nesiguran. Ugovor u Ţitvi (1606) znaĉi priznanje Habsburške Monarhije kao jednake sa Turskim Carstvom. Istovremeno, ono je stalno upleteno u dugo trajne i krvave ratove sa Persijom. Pobune i nemiri. - Ratovi sa Persijom i Austrijom utiĉu na prirodu osnovnih ustanova u Turskoj. Ratna mornarica, predvo dena spahijama, nije u stanju da se suprotstavlja modernoj rat noj tehnici, utvrdenjima, vatrenom oruţju. Zahteva se uvodenje novih rodova i oruţja, kao i plaćenih specijalista (inţenjeri, arti ljerci); veliki ljudski gubici zahtevaju proširenje baze za prikup ljanje trupa. U janiĉarske pukove ulazi muslimansko stanovni štvo, što slabi esprit de corps medu njima. Uzimaju se i pla ćenici, kao i posebne trupe. Stalni ratovi izazivaju znaĉajne finansijske teškoće; osva janja su manja, pa i prihodi od njih. Ratovi u Podunavlju i protiv Persije odnose ogromna sredstva, a povećanje plaćeniĉkih trupa povećava pritisak na već ionako ograniĉene drţavne prihode. Sultani kontrolišu srebrne rudnike, spreĉavaju izvoz plemenitih metala, kvare novac i izdaju u zakup prikupljanje poreza. Uvode se posebni nameti. To dovodi do inflacije, koja pogada sve sloje ve stanovništva. Drţavni sluţbenici primaju neuredno plate, ĉe sto nedovoljne za izdrţavanje, što podstiĉe korupciju. Inflacija pogada janiĉare, ĉiji prihodi nisu dovoljni za pokriće rashoda. Oni zahtevaju velike darove i povećanje plata, koje drţava ne moţe da prihvati, ali ni da zanemari. Poĉetkom veka (1603) izbi ja pobuna janiĉara u Carigradu, koju guši veliki vezir Hasan-pa ša. U ţelji da ih umiri i ukloni iz Carigrada, sultan im daje upra vu i prihode u provincijama. Posledica toga je dalje smanjivanje prihoda drţavne blagajne. Stoga vojni poduhvati i troškovi rato vanja postaju nepoţeljni. Uzorci nemira su bekstvo seljaka sa zemlje, porast stanov ništva i smanjenje proizvodnje na feudalnim posedima. Poveća nje stanovništva dovodi do porasta broja bezemljaša i nezaposle nih, koji mahom odlaze u vojsku. Bore se kao dobrovoljci, posade utvrdenja ili najamnici u pojedinim ratovima. Oni ratuju širom Carstva, ali su nepouzdani i nemirni. Mnogi od njih se pretvaraju u razbojnike koji pljaĉkom i otimanjem stiĉu sredstva za ţivot. Taj buntovni elemenat nameće selima posebne namete i ĉesto pljaĉka Malu Aziju. U razdoblju od 1607. do 1610. Porta guši više pobuna u Maloj Aziji, ali ne uklanja njihove uzroke. Poku šaji reformi u cilju smanjivanja broja trupa, spreĉavanja uplita nja janiĉara u drţavne poslove i zaštita provincija od samovolje pojedinaca ne donose oĉekivane razultate. Predlaţe se da sulta novi ljudi dobijaju prihode iz provincija, ĉemu se suprotstavljaju lokalne paše, da se sultan prebaci u provincije i od iskusnih rat nika stvori snagu sa kojom bi se obraĉunao sa spahijama i jani ĉarima. Taj sukob se završava ubistvom Osmana II i zaoštrava njem sukoba izmedu Porte i provincija (1622). Vrhunac je pobu

295

na beglerbega Erzeruma (1622-1628). On se bori protiv janiĉara, osvaja veći deo Male Azije i ubija sultanove ljude. Pobunu guši veliki vezir Husrev-paša (1628), iako ne uklanja uzroke nemira. Oni potresaju Malu Aziju do 1658. Sliĉnih nemira nije pošteĊen ni Carigrad. Sukobi izmedu vodećih drţavnika Porte dovode do pobune 1631-1632. Spahije i janiĉari koriste takvo stanje i dva meseca pljaĉkaju grad. Murat IV odluĉno interveniše, uklanja Redţep-pašu i smiruje situaciju. Unutrašnjim nemirima doprinose nesredeni odnosi i ĉeste promene sultana. Posle smrti sultana Ahmeda I (1617) postavlja se pitanje naslednika. Zakon nasleda, sa svim strahotama, još uvek je na snazi, a svaki pretendent na presto mora da poseduje iskustvo u upravi zemlje, koje se stiĉe u provincijama. Posle smrti Mehmeda III (1603), pretendent na presto je njegov ĉe trnaestogodišnji sin Ahmed, koji dozvoljava da njegov mladi brat Mustafa ostane ţiv; on je zatvoren u dvorcu i nema drţav niĉkog iskustva. Posle rodenja Osmana (1604) stanje se ne menja. Mustafa postaje naslednik, ali je malouman i biva brzo uklonjen (1617-1618); na presto dolazi Osman II, koga janiĉari ubijaju 1622. posle poraza kod Hoćima. Oni ponovo proglašavaju Mu stafu za sultana, ali on biva brzo uklonjen (1623). Na presto stu pa Murat IV (1623-1640), koga nasleduje Ibrahim (1640-1648). Promene na prestolu odraţavaju se na prilike u Carstvu, jer prinĉevi, vezani za dvor, ne stiĉu nikakvo iskustvo u upravljanju drţavom. To ostavlja mogućnost visokim funkcionerima da ume sto sultana obavljaju njegove duţnosti. Razdoblje do Murata IV moţe se opisati kao period intriga, sukoba i povećanog uticaja ţena i evnuha na drţavne poslove. Stalna promena i uzajamno rivalstvo utiĉu na vodenje drţavne politike. Ne manji znaĉaj imaju uleme, tumaĉi šerijata, svojim uticajem i ugledom. Janiĉa ri i spahije, kao dvorska garda, igraju vaţnu ulogu u politiĉkom ţivotu. Brojno jaki i nedisciplinovani, oni ĉesto diţu pobune i izazivaju nemire. Sve to dovodi u pitanje funkcionisanje drţav ne uprave. Murat IV se suoĉava sa takvim stanjem prilikom stupanja na presto. Pobune 1626. i 1631-32. ugroţavaju sultanov ţivot. On istupa odluĉno, uklanja visoke dostojanstvenike i zavodi liĉ nu vladavinu (1632). Murat IV je svirep, lukav, odluĉan i ostva ruje potpunu dominaciju u Carstvu. Njegova odluĉnost deluje na sve nemirne elemente u Carstvu, provincijama i vojsci. Murat IV sprovodi mnoge mere u cilju smirivanja prilika u zemlji, meĊu kojima je najvaţnije sakupljanje poreza. Po reĉima savremenika, on je najbogatiji sultan toga vremena. Ratovi u Aziji i Evropi. - Persija predstavlja stalnog nepri jatelja na istoĉnim granicama. Ratovi izmedu nje i Turske izbija ju povremeno. Rat izbija 1603, a završava se turskim ustupanjem nekih teritorija 1612. Novi sukobi izbijaju od 1615. do 1618. i 1623. Glavne operacije vode se u Iraku, gde persijska vojska op seda i zauzima Bagdad. Rat traje do I639. Turska vojska prodire

296

u Persiju, zauzima neke gradove i opseda Bagdad (1630), koji ne uspeva da zauzme. Murat IV obnavlja rat sa Persijom (1635), zauzima Erivan i Tabriz. Naredne godine Persijanci osvajaju Erivan, a Murat shvata da samo okupacija velikih prostranstava moţe da obezbedi uspeh. Dve godine kasnije Murat ponovo predvodi vojsku protiv Bagdada, koji zauzima 1638. Naredne godine dve zemlje zakljuĉuju mir, po kome Persija zadrţava Eri van sa okolinom, a Turska dobija Irak. Rat sa Persijom predstav lja veliki rashod za tursku drţavu. Dugo posle Ahmedove smrti (1617) Turska ne preduzima veće ratne poduhvate protiv evropskih drţava. Kratkotrajni rat sa Poljskom (1620-1621) izbija zbog stalnih sukoba izmeĊu ko zaka iz Ukrajine i krimskih Tatara. Ĉesti upadi Poljaka u Mol daviju predstavljaju izvor sukoba, ali veći sudar se izbegava. Novi sukobi oko Moldavije izbijaju 1620, i postepeno se proširu ju u rat izmeĊu Turske i Poljske. Osman II predvodi tursku voj sku, kojoj Poljaci nanose poraz kod Hoćima. Mirom zakljuĉenim 1621. Poljska se obavezuje da se ne upliće u Moldaviju, a Turska da ne podstiĉe krimske Tatare. Tridesetogodišnji rat i stalni sukobi sa Persijom obezbeĊu-ju mir u Podunavlju. Mirovni pregovori potvrduju odredbe ugo vora u Ţitvi. Ipak, ideja krstaškog rata još uvek ţivi u Evropi, pa se do sredine veka pojavljuju mnogi planovi o invaziji Osmanskog Carstva; oni su najĉešće beznaĉajni i lokalnog ka raktera, a koriste se nemiri i ustanci na Balkanu (Albanija, Crna Gora, Moreja). Izgledi za njihovo ostvarenje su mali, pošto zem lje srednje i zapadne Evrope nemaju volje ni novca da preduzmu takve sumnjive avanture. Prihvatljiviji plan iznose pristalice protivreformacije. Beĉki ugovor (1615) dopušta jezuitima da drţe crkve i centre u Carstvu: 1622. stvara se kongregacija za propagandu vere sa ci ljem da deluje u srednjoj Evropi. Stvara se kapucinska misija u Carigradu, ĉiji rad podrţavaju katoliĉke zemlje. Porta gleda sumnjiĉavo na rad oba reda, kao zaklon za politiĉku delatnost Vatikana, Beĉa i Pariza. Grĉka pravoslavna crkva pravi otpor, u ĉemu uţiva podršku protestantskih drţava (Engleska, Nizozem ska). Sukob prouzrokuje zabranu rada jezuita (1627). Zakljuĉenje mira sa Persijom dozvoljava Porti da se okrene na drugu stranu. Dolazi u sukob sa Venecijom (1639), koji traje više decenija. U pitanju je kandijski rat (1645-1669) koji se vodi u Dalmaciji, Albaniji, Kritu, na morima sa gusarima Alţira, Tu nisa i Tripolisa. Sukobi poĉinju 1638. pljaĉkom nekih mletaĉkih brodova kod Kotora i napadom na obalu Apulije. Zbog sukoba na Istoku, Murat rešava spor tako što Venecija plaća novĉanu naknadu. Sukob izmeĊu Turske i Venecije zaoštrava se zbog delatno sti redova sv. Jovana i sv. Stevana na Malti. Malteški vitezovi su pretnja levantskim obalama. Venecija uvida da njihova delat nost dovodi u pitanje njene interese, ali nije u stanju da im za tvori kritske i druge luke. Sukobi se zaoštravaju 1644. kad mal

297

teška flota hvata kod Rodosa turske brodove sa bogatim tova rom. U proleće 1645. turska flota plovi ka Kritu, ne uţiva podr šku grĉkog ţivlja, a ratna sreća se postepeno okreće Turcima. Oni zauzimaju Kanej i opsedaju Kandiju, na adaju Patras, u Dalmaciji Novigrad, a ne uspevaju da zauzmu Šibenik Mleĉani zauzimaju Drniš, Knin i Klis. Odluĉna politika Murata IV nastavlja se nekoliko godina posle njegove smrti. Veliki vezir Kara-Mustafa odrţava red i na stavlja Muratovu politiku, ali intrige oko novog sultana Ibrahi ma dovode do njegovog pada. Ponovo poĉinje period nemira i opadanja drţave, izbijaju pobune u provincijama, kozaci upada ju u Carstvo, a mletaĉka flota blokira Dardanele i ugroţava Ca rigrad. Pobuna spahija i janiĉara dovodi do Ibrahimovog ubistva (1648). Na presto stupa maloletni Mehmed IV „Lovac“ (1648 1687), ali nemiri i pobune ne prestaju. Naredne godine turska flota doţivljava poraz, a veliki vezir Sofu Mehmed-paša gubi ţi vot. Novi veliki vezir Tarhondţi Ahmed-paša nastoji da obnovi privredni ţivot i uravnoteţi budţet, ali u tome nema uspeha. Sliĉnu sudbinu doţivljavaju njegovi naslednici; 1655. izbija po buna u Maloj Aziji, lokalni guverneri otkazuju poslušnost, a mletaĉka blokada preti da spreĉi dovoz hrane u Carigrad. Divan nije u stanju da donese odluke i pokazuje nesposobnost da se suoĉi sa unutrašnjim i spoljnim opasnostima. Naredne godine (1656) veliki vezir postaje Mehmed-paša Keprili (Ćuprilić), koji surovim merama zavodi red u administraciji i zemlji. Uklanja mnoge visoke funkcionere (glavni blagajnik, veliki muftija, glav ni evnuh) i na njihovo mesto dovodi svoje ljude; mnoge paše, ve ziri, age i guverneri provincija bivaju ubijeni zbog neposlušnosti. Raĉuna se da 5060.000 ljudi gubi glavu. Veliki vezir uravnote ţuje budţet, uklanja korupciju i smanjuje rashode. Drţavna ad ministracija postaje efikasna, a veliki vezir guši pobunu Abaz Hasan-paše iz Bruse (1657-8) i svirepo kaţnjava njene uĉesnike. Mehmed-paša vodi odluĉno rat protiv Venecije, prisiljava njenu flotu da digne blokadu Dardanela i osvaja ostrva Lemnos i Tenedos, koje su Mleĉani osvojili prethodne godine (1656). Šalje pojaĉanja na Krit i gradi snaţna utvrdenja koja štite ulaz u Dar danele. Još veće uspehe veliki vezir postiţe u borbama Oko Ugar ske i Erdelja, uzrocima stalnih sukoba sa Habsburgovcima. Er deljske vojvode priznaju vrhovnu vlast sultana; tursko prisustvo u Erdelju ima veliku vaţnost zbog odrţavanja vlasti u Ugarskoj i uticaja u Poljskoj. Krize u Turskoj slabe uticaj sultana i Erdelj pokušava da ga se oslobodi. U razdoblju od 1655. do 1660. knez ĐerĊ Rakoci diţe ustanak i upliće se u pitanja Vlaške i Moldavi je. Veliki vezir predvodi tursku vojsku u Erdelj, pokorava ga 1658 i dovodi na vlast novog kneza koji mora da plaća godišnji tribut od 40.000 florina. Uprkos uspeha, borbe u Erdelju traju i dalje, pa tek 1662. Turci uspevaju da nametnu kneţevini svoju vlast. Mehmed-paša pokazuje da je Turska u stanju da prebrodi krize pod uslovom da se na vlasti nalaze sposobni i odluĉni ljudi. Zavodi vladavinu terora, pa ga savremenici smatraju „svirepim

298

ĉovekom“. On zaustavlja dalje propadanje Carstva i oţivljava njegovu snagu. Novi veliki vezir postaje Ahmed-paša, sin Mehmedov. Inte ligentan, obrazovan i iskusan, Ahmed-paša ima kvalitete velikog drţavnika. Vodi politiku umerenosti i humanosti, ĉime stiĉe veli ko uvaţavanje; odbacuje mito i umanjuje korupciju, ublaţava verski fanatizam i štiti hrišćane i Jevreje. U oblasti spoljne poli tike njegov najveći uspeh je zauzeće Krita 1669, ĉime Levant po staje tursko jezero, a poloţaj Carstva jaĉa. Ahmed-paša postiţe uspehe u Podunavlju. Ulazak austrij skih trupa u Erdelj izaziva zategnutost u odnosima dva carstva. Veliki vezir dolazi sa vojskom u Beograd (1661) i traţi od Austri janaca da napuste Erdelj, poruše tvrĊave, povrate zarobljenike i prekinu vojne operacije. Austrijanci odbijaju zahtev da isplate godišnji tribut od 30.000 florina, pa Ahmed-paša ulazi sa trupa ma u severozapadnu Ugarsku i opseda tvrdavu Nojhauzel. Au-strijanci napuštaju tvrĊavu, a veliki vezir se vraća u Beograd. Turski pritisak na Austriju dovodi do stvaranja Sv. lige i odluke da joj se pruţi finansijska i vojniĉka pomoć. Naredne go dine (1664) Austrijanci preuzimaju ofanzivu, a general Monte kukoli pojaĉava tvrĊavu Đer. Ahmed-paša dovodi tursku vojsku pod Komoran i ruši sve tvrdave na putu za Beĉ. Pretnja Beĉu prouzrokuje poĉetak pregovora u Vašvaru. Pregovori se završa vaju odlukom da armije obe zemlje napuste Erdelj, prekinu ratne operacije, da Austrija daje sultanu „dar“ od 200.000 florina godišnje i da ugovor traje dvadeset godina. U meĊuvremenu, Ah med-paša prelazi sa vojskom reku Rab i sukobljava se sa Monte kukolijevom armijom kod Sv. Gotharda (avgust 1664.) Austri janci odbijaju napad i nanose Turcima velike gubitke. Bitka kod Sv. Gotharda pokazuje da turska snaga nije onakva kakva se ve ruje da jeste i da Austrijanci raspolaţu boljim naoruţanjem i taktikom. Leopold potvrduje odredbe ugovora u Vašvaru, Ah med-paša se slavi kao pobednik, a Turska zadrţava svoj uticaj u Erdelju. Poĉetkom 1672. velika turska vojska upada u Poljsku, os vaja tvrdavu Kamenjec i stiţe do Lavova. Naredne godine Jan Sobjeski nanosi Turcima poraz kod Hoćima, što potvrduje vojnu slabost Turske. Mirovnim ugovorom (1676) ona dobija tvrdavu Hoćim, Kamenjec i Podoliju, odakle vrši pritisak na Poljsku i spreĉava rusku okupaciju Ukrajine. Ahmed-paša umire 1676, a nasleĊuje ga Kara-Mustafa pa ša. Pripreman od Ahmed-paše i oţenjen njegovom sestrom, Ka ra-Mustafa uspeva da odrţi mir, red i privredni ţivot. Ambicio zan i naprasit, on ţeli da pobeduje i osvaja. Ratuje sa kozacima u Ukrajini, ali je prepušta Rusiji (1681). Njega privlaĉi zapad, a njegov cilj je osvajanje Beĉa. Ugovor u Vašvaru istiĉe 1682, ali se borba za uticaj u Erde lju i Ugarskoj nastavlja. Sukob se zaoštrava otporom ugarskih protestanata pritiscima iz Beĉa i traţenjem podrške u Turskoj. Turska priznaje Imrea Tekelija za kralja zapadne Ugarske

299

(1682). Sukob sa Austrijom postaje neminovan kad Mustafa-pa ša odbacuje predlog Austrije da se obnovi Vašvarski ugovor. U jesen 1682. Mehmed IV predvodi tursku armiju do Beograda, odakle Mustafa-paša upada u Ugarsku. Snaga turske vojske oce njuje se izmedu 200-500.000 vojnika, a turski plan je zauzeće tvrĊava Đer i Komoran, a ne pohod na Beĉ. To je ţelja Kara Mustafe, uverenog u vojnu snagu Turske, iako se tome protive mnogi komandanti. Austrijanci ne oĉekuju tursku opsadu Beĉa, i tek kad shva taju pretnju, traţe pomoć evropskih drţava. Francuska i Bran denburg odbijaju da se odazovu, dok Bavarska, Saksonija i papa Inoćentije XI obećavaju podršku. Najveća pomoć stiţe od Polja ka, koji potpisuju odbrambeni ugovor sa Austrijom. Njene trupe nisu u stanju da se suprotstave Kara-Mustafi, povlaĉe se bez otpora i u leto 1683. turska armija poĉinje opsadu Beĉa. Leopold i dvor beţe iz grada, koji brani oko 12.000 vojnika. Turska artilje rijska vatra nije dovoljna da skrši odbranu, koja raspolaţe boljom artiljerijom i oficirima. Duga opsada izaziva nezadovoljstvo medu janiĉarima, koji ţele da se vrate kućama. Savezniĉke trupe otpoĉi nju napad na turske poloţaje 12. septembra, a isto veĉe poljska konjica upada u turski logor. Turci beţe prema Đeru, i njihov poraz je potpun. Sredinom oktobra Austrijanci zauzimaju Ostro gon i Kara-Mustafa nije u stanju da zaustavi njihov prodor u Ugarsku. Vraća se u Beograd, gde je obešen po naredenju Meh meda IV, koji ga smatra odgovornim za poraz. Poraz Turske i. Karlovački mir. - Poraz kod Beĉa izaziva nove teškoće. Ĉlanice Sv. lige nastoje da obezbede politiĉke i te ritorijalne tekovine za sebe, Austrija u Ugarskoj, Poljska u Po doliji i podunavskim kneţevinama, a Venecija u Grĉkoj, Jadranu i egejskim ostrvima. Vojvoda Karlo Lorenski, komandant au strijske vojske, napada turske tvrdave u severnoj Ugarskoj, a 1685. osvaja vaţnu trvrdavu Nojhausel. Turska armija se povla ĉi, a u Carigradu vlada potpuna konfuzija. Naredne godine pada Budim, što menja turski poloţaj u Ugarskoj. Mletaĉki koman dant Franĉesko Morozini upada sa hanoveranskim i saksonskim trupama u Moreju i zauzima Naupliju; proteruje turske trupe iz Moreje (1687) i zauzima Atinu. Trupe Jana Sobjeskog upadaju u Moldaviju, ali ne uspevaju da je zadrţe (1687). Veliki vezir Sulej man-paša pokušava da povrati Budim, ali mu Austrijanci nano se teţak poraz kod Nadiharsanja u blizini Mohaĉa (1687). Turski porazi izazivaju pobunu medu trupama i Sulejman -paša biva ubijen. Janiĉari uklanjaju Mehmeda IV, i na presto dovode njegovog polubrata Sulejmana II (1687-1691), pljaĉkaju Carigrad i izazivaju nerede u Anadoliji, Kritu i Beogradu. Novi sultan postepeno zavodi red i kaţnjava janiĉarske vode. Austr i ja koristi takvo stanje i zauzima vaţnu tvrdavu Petrovaradin (1688); iste godine pada Beograd, što otvara put austrijskom prodoru u Srbiju, Bugarsku i kneţevine. Pokušaji zakljuĉenja primirja završavaju neuspehom. U leto 1689. Turci pripremaju

300

ofanzivu, ali im trupe Luja Badenskog nanose teţak poraz, posle ĉega gube Niš i Vidin. Nakon toga Sultan imenuje Fazil Musta fa-pašu Keprilija za velikog vezira, koji uspeva da zavede red u zemlji i vojsci i sredi finansijske prilike. Od velikog vezira se oĉekuje da povrati izgubljene krajeve. U tome treba da iskoristi austrijsku zauzetost na Rajni posle upada francuskih trupa (1688). Turske trupe preduzimaju pro tivofanzivu 1690. i pokoravaju severnu Grĉku i Makedoniju,os vajaju Niš i Beograd, ĉime Srbija pada ponovo pod tursku vlast. Oko 70.000 Srba, pod voĊstvom pećkog patrijarha, napušta Srbiju i naseljava se u juţnoj Ugarskoj. Sulejman II umire 1691, a nasleĊuje ga polubrat Ahmet II (1691-1695). Iste godine veliki vezir predvodi tursku vojsku u Erdelj, ali gine u bici kod Slanka mena, gde Turci trpe teţak poraz. Turci se povlaĉe u Banat, a di plomatije Engleske i Nizozemske posreduju za mir. U tome nemaju uspeha zbog preteranih turskih zahteva. Neprijateljstva se nastavljaju narednih godina; Austrijanci ne uspevaju da povrate Beograd (1693), a Turci Petrovaradin (1694). Koristeći turske poraze i slabosti, mletaĉka flota prebacuje trupe na Hios (1694) i ugroţava Carigrad, ali naredne godine mora da evakuiše svoje snage sa ostrva. Novi sultan Mustafa II (1695-1703) odluĉuje da preduzme ofanzivu uprkos velikih finansijskih i materijalnih teškoća. Po reska opterećenja, nameti i pritisak izazivaju veliko nezadovolj stvo u zemlji; hajduĉija uzima maha, a disciplina medu janiĉari ma dalje slabi. Da nevolja bude veća, nova pretnja dolazi od Ru sije. koja 1695. napada Azov. Prvi pokušaj doţivljava neuspeh, ali to ne obeshrabruje Petra I. On gradi novu flotu u Voronjeţu na Donu, koja u leto 1696. zauzima Azov. Zauzeće Azova ima da lekoseţne posledice: Rusija dobija izlaz na more, iako ne na Crno, i gradi brodogradilište u Taganrogu. Ruske trupe zauzi maju uporišta na donjem Dnjc:pru i ugroţavaju veze Tatara sa zapadnim oblastima. Prodor u Kerĉ završava se neuspehom. Mustafa II preduzima pohod na Ugarsku 1697. Veliki vezir Elmas Mehmed-paša ţeli da vodi trupe u Banat, dok drugi za htevaju da cilj bude Petrovaradin. Preovladava prvi predlog, pa turska armija kreće ka Tisi sa namerom da prede na drugu oba lu. Princ Eugen Savojski, komandant austrijskih armija, stiţe forsiranim maršom sa trupama pred Sentu upravo kad Turci prelaze reku. Uveĉe 11. septembra nanosi im teţak poraz, u ko me gine oko 20.000, a davi se 10.0001judi. Mustafa II beţi, a jani ĉari ubijaju velikog vezira i druge oficire. U jesen Eugen Savoj sl:i upada u Bosnu i spaljuje Sarajevo. Sultan imenuje Husein-pašu Keprilija za velikog vezira u r.ameri da spase Carstvo. Posredovanjem Engleske i Nizozemske otpoĉinju pregovori izmedu Austrije i Turske na osnovu uti pos-sidetis. Mirovni ugovor se zakljuĉuje januara 1699. u Karlovcima; Rusija potpisuje dvogodišnje primirje, koje se naredne godine pre tvara u tra j ni mir. Karlovaĉki mir je prvi ugovor izmeĊu Turske i jedne evropske zemlje zakljuĉen uz posredovanje neutralnih drţa

301

va. On je potvrda njenog poraza, o ĉemu najbolje svedoĉe njegove odredbe: Ugarska i Erdelj prelaze u ruke Austrije, dok Turska zadrţava temišvarski Banat: Dalmacija, Boka Kotorska, Santa Maura, Moreja i Egina dolaze pod vlast Venecije, a Podolija i Ka meniec Poljske. Turska ustupa Rusiji oblast Azova i pravo da drţi diplomatsko predstavništvo u Carigradu; Rusija se oslobada plaćanja tributa krimskom kanu i dobija pravo da vernici poseću ju svetu zemlju. Karlovaĉki ugovor predstavlja poĉetak turskog potiskivanja iz Evrope, iz obl asti strategijski i ekonomski veoma znaĉajnih. On umanjuje ugled Turske kao velike vojne sile. Teritorijalne promene dovode u pitanje opstanak Carstva. Gubici na severu, zapadu i istoku dovode mnoge neprijatelje u neposrednu blizinu njegovih vitalnih centara (Egejsko more, Azovsko more, Krim, Crno more). Poraz izaziva mnoge unutra šnje poremećaje za ĉije sredivanje treba dugo vremena. Teţak poloţaj seljaka izaziva mnoge nemire, razbojništvo i nestašicu hrane. Veliki vezir smanjuje ili ukida mnoge namete i zaostale dugove, uklanja zloupotrebe medu posednicima timara, smanju je broj janiĉara, obnavlja tvrdave. Armija se smanjuje, a time i ogromni rashodi za njeno izdrţavanje.

302

TREĆI DEO (1713 – 1789)

303

I

PRIVREDNI ŢIVOT

U XVIII veku evropska privreda os`varuje veliki, iako ne ravnomeran napredah. To pokazuju oblici i brzina sa kojima se razvijaju pojedine privredne grane. Bankarstvo i finansijsko po slovanje šire se u Engleskoj velikom brzinom, a nešto sporije u Francuskoj i Nizozemskoj. Sliĉno je sa pomorskom trgovinom i saobraćajem. Industrijski razvitak, do pojave industrijske revo lucije, spor je i neravnomeran. Tek krajem veka opaţaju se vidne promene u Engleskoj i Francuskoj. Poljoprivredna proizvodnja i metodi sporo se menjaju, sa izuzetkom pojedinih delova zapadne Evrope (Engleska, Nizozemska). Najbrţi napredak ostvaruje En gleska, zatim Nizozemska. Za njima zaostaju Nemaĉko Carstvo, zemlje srednje Evrope, Italija i Spanija. Stalni ratovi i politiĉka zbivanja dovode do usporavanja i opadanja proizvodnje i potro šnje u Poljskoj i Turskom Carstvu, iako ono odrţava visok stepen trgovinske razmene sa zemljama zapadne Evrope. Rusija ostva ruje znaĉajan razvitak u industriji i trgovini, iako je on neravno meran. U celini, evropska privreda doţivljava u prvim decenija ma veka, zbog ratova i kriza, primetnu stagnaciju. Smanjenje investicija, uĉešće stanovništva u armijama i nesigurnost u sao braća;ju na morima objašnjavaju takvo stanje. Od sredine veka, privredni ţivot doţivljava nagli uspon u zapadnoj, srednjoj i is toĉnoj Evropi, kao i Severnoj Americi. Demografske promene i njihove posledice. - Povećanje sta novništva igra vaţnu ulogu u privrednom razvitku. Vlade i dvo rovi pods;iĉu povećanje nataliteta u ţelji da obezbede veće pri hode i više vojnika. I7 mnogim zemljama ĉesto se popisuje sta novništvo, a opšte povećanje moţe se potpunije pratiti posle 1750. Broj stanovnika se povećava od 100-110 miliona u 1700, na 187 miliona u 1800, što je bez presedana. Pojedine drţave imaju izuzetno visok natalitet. Stanovništvo Velike Britanije povećava se od 8 miliona 1700, na 15 miliona 1800; Francuske od 23 na 28 miliona; italijanska drţava od 9 na 13 miliona; austrijske Nizo zemske od 1,5 na 3 miliona; Švedske od 1,6 na 2,3 miliona; Pru ske od 1,7 na 3,1 miliona; Nizozemske od 1,1 na 1,7 miliona. Pro cenjuje se da u Rusiji ţivi 31 milion (1800), a u Španiji 11 miliona stanovnika. Povećanju stanovništva Rusije doprinose osvajanja švedskih, turskih i poljskih oblasti. Gustina naseljenosti najveća je u Lombardiji i austrijskoj Nizozemskoj, a najmanja u Španiji, Švedskoj i Norveškoj. U pojedinim zemljama naglo raste broj stanovnika velikih gradova i industrijskih centara. Krajem veka London ima oko

304

900.000, Pariz malo manje, Beĉ 250.000, a Berlin oko 150.000 ţi telja. Nejednako povećanje stanovništva objašnjava neravnome ran privredni razvitak pojedinih zemalja. Gradsko stanovništvo raste u svim drţavama. Povećanje stanovništva izaziva diskusije o njegovoj poţeljnosti. Monteskje izraţava zabrinutost zbog ma log broja stanovništva, a fiziokrati tvrde da je njegovo povećanje neophodno za dalji prosperitet. Teško je utvrditi taĉne razloge za demografsku revoluciju u Evropi. Širom Evrope dolazi do poboljšanja u naĉinu i kvalitetu ishrane, a periodi gladnih godina sve su redi. Francuska doţiv ljava gladne godine poslednji put 1709. Poboljšanje ishrane po većava otpornost organizma prema raznim bolestima i smanjuje smrtnost u sluĉaju epidemija. Poslednja epidemija u Nemaĉkoj (1709-1711) odnosi mnogo manje ţrtava nego ranije. Smrtnost se najviše smanjuje u velikim gradovima. U prvoj polovini veka u Londonu umire 52 od hiljadu obolelih, a krajem veka svega 29. Gradovi se popunjavaju prilivom stanovništva iz unutrašnjosti. Ljudski vek je još uvek veoma kratak; u Francuskoj je izmedu 25-27 godina ţivota; 25% stanovništva umire u detinjstvu, isto toliko pre 25. godine, a još toliko pre 50. godine. Uzroci veće smrtnosti u prvoj polovini veka su razliĉiti. Ve lika potrošnja jeftinih alkoholnih pića (dţin) je jedan od najvaţ nijih; male boginje odnose veliki broj novorodenĉadi. Tifus i ma larija prouzrokuju visoku smrtnost, a sliĉno je sa tifoidnom i deĉjom diarejom. Tuberkuloza odnosi veliki broj ljudi, kao i ku ga koja je endemiĉna bolest Sredozemlja i okolnih zemalja. Le pra i sifilis nisu više strah i trepet. Opšte poboljšanje prehrambenih, sanitarnih i higijenskih prilika omogućava veću mobilnost i preduzimljivost stanovni štva. Napredak medicine je vidan, iako ima malo školovanih le kara, a u nekim oblastima ih nema. Bolnice su malobrojne, a ima ih samo u velikim gradovima. Edinburg i Lejden su najznaĉajniji centri. Upotreba kinina i pojava hirurgije kao nauke smanjuju smrtnost, a bolje snabdevanje vodom i ĉišćenje gradskih ulica smanjuju mogućnost izbijanja zaraza. Veća liĉna higijena, ĉešće kupanje i upotreba sapuna doprinose opštem poboljšanju zdrav stvenih prilika i povećanju nataliteta. Najznaĉajniji ĉinilac je opadanje smrtnosti kod dece, koja je velika kod dece poreklom iz niţih društvenih slojeva optereće nih radom, lošom ishranom i neadekvatnim stambenim uslovi ma. Posle 1750. natalitet niţih slojeva naglo raste, što omoguća va stvaranje mnogobrojne i jeftine radne snage. Bez nje indu strijska revolucija ne bi bila moguća. Industrijska revolucija u Engleskoj otkriva korist od deĉjeg rada, pa su ĉesti brakovi u ra nim godinama i sa mnogo dece. Znaĉaj povećanja nataliteta u privrednom ţivotu je nesum njiv. Uvećano stanovništvo zahteva veću proizvodnju prehram benih dobara, sirovina iz kolonija i drugih zemalja. To dovodi do unapredenja poljoprivrednih metoda i širenja obradivih površi na u oblastima u kojima ranije ne postoji (Rusija). Poboljšanje

305

metoda obrade zemlje smanjuje zahteve za radnom snagom, što obezbeduje njeno zapošljavanje u industriji. Industrijalizacija stvara radna mesta za ţitelje gradova, dok je u nekim zemljama (Škotska, Švajcarska) podsticaj za iseljavanje u prekomorske zemlje. Poljoprivreda. - Tokom veka Evropa je najvećim delom proizvodaĉ agrarnih dobara, sa industrijskim centrima rasutim u raznim krajevima. Porast stanovništva i ţitelja gradova pove ćava zahteve za prehrambenim proizvodima. Pojedine zemlje ne proizvode dovoljno hrane, pa moraju da uvoze: Engleska izvozi kukuruz posle 1750, a Katalonija uvozi ţitarice sa Sicilije i iz se verne Evrope. U Francuskoj se zabranjuje slobodan promet ku kuruzom. Evropske zemlje povećavaju obradive površine, pokazuju interesovanje za nove metode, a većom upotrebom fertilizera i primenom „ograĊivanja“ nastoje da postignu veću produktiv nost i prihode. Organizacija, naĉin obrade i produktivnost razli kuju se medu zemljama i oblastima. U zapadnoj Evropi (Nizo zemska, delovi Engleske, Francuske, Škotske) primenjuje se no vija tehnologija, ulaţu veća sredstva i intenzifikuje korišćenje. U njima je produktivnost veća od drugih krajeva, interesovanje za nove metode i njihovu primenu je znatno i stanovništvo ţivi bo lje. U nekim krajevima Nizozemske proizvodi se industrijsko bi lje (lan, broĉ, hmelj, duvan, saĉ) i napušta proizvodnja hrane. Sliĉno je sa voćem i povrćem (Italija). Sve više se koristi struĉna literatura. U tome prednjaĉe Nizozemska i Engleska. Nizozemci koriste dotada neupotrebljavano zemljište (moĉvare, isušeno more) i proizvode pojedine kulture u velikim kohćinama (krom pir). Do sredine veka pojavljuje se obimna literatura o unapre denju poljoprivredne proizvodnie. Već krajem XVII veka javlja ju se rasprave o krompiru i detelini, sastavljaju se karte plodno sti zemlje i raspravlja o uzgajanju ovaca. U drugoj polovini veka seju se u Engleskoj repa i detelina za stoĉnu hranu, uzgajaju bo lje vrste stoke i isušuje zemljište. U drugoj polovini veka nove metode široko primenjuju krupni uzgajivaĉi i proizvodaĉi. Vre menom posedi postaju veći, zahtevaju nove investicije i podelu rada. Sitni vlasnici i zakupci prodaju ili ustupaju zemlju velepo sednicima, ĉime nastaju još veći posedi. To dovodi do ubrzanog „ogradivanja“. IzmeĊu 1760-1800. „ograĊeno“ je u Engleskoj oko pet miliona jutara zemlje: sliĉan proces, iako u manjim razmerarna, odvija se u Francuskoj. „Og-raĊivanje“ je povezano sa isušivanjem, Ċubrenjem i primenom sistema plodoreda. Usitnjeni posedi se grupišu, a komunalna upotreba livada, šuma i neobraĊene zemlje zabranjuje. Sitni po sednici i zakupci odlaze u gradove ili postaju najamni radnici. „Ogradivanje“ povećava agrarnu proizvodnju u Engleskoj. Razvijena poljoprivreda i prosperitet u Engleskoj i Nizo zemskoj odudaraju od siromaštva i zaostalosti nekih krajeva.

306

Klimatske, geografske i demografske prilike u Španiji razlikuiu se od ostalih drţava. Unutrašnjost zemlje je ravnica na preko 700 metara nadmorske visine, sa suvim i toplim let.ima i hladnim ve trovitim zimama; glavni proizvod je esparto, trava za uzgoj ova ca. Razlike izmedu unutrašnjosti, juţnih obala i severne Španije su znatne. U Pirinejima i Navari ima obilje vodenog taloga, dok su Aragon i juţna Andaluzija suve. Društvene prilike i ekonomski odnosi odreduju agrarnu proizvodnju. Gustina naseljenosti, siromašna zemlja, primitivan naĉin obrade i priroda društvenih odnosa ĉine stanovništvo Sici lije najsiromašnijxm u Evropi; glad 1763-1764. odnosi 30.000 ljudi na ostrvu. Seljaci u Španiji trpe zbog snage i uticaja Nleste, korporacije privilegovanih proizvoĊaĉa vune: prelazak miliona ovaca iz Estramadure u Aragon uništava svake godine desetine hiljada jutara obradene zemlje. Odnosi izmedu seljaka i veiep0 sednika razlikuju se od oblasti do oblasti. U Pirinejima, Katalo niji i Aragonu postoje sitni, slobodni seljaci. U Kastilji, Andalu ziji, oko Sevilje nameti su veći, drţava štiti odgajivaĉe stoke i ovaca, a najamni radnici lutaju u potrazi za zaradom. To dovodi do depopulacije Andaluzije, niske produktivnosti i velikog broja bezemljaša. U Livoniji, Poljskoj, nekim habsburškim zemljama, Podu navlju i u Rusiji poloţaj seljaka je izuzetno teţak. „Ljudi koji ţi ve na zemlji“, piše jedan savremenik, „bedni su i siromašni, ne maju ništa svoga, potĉinjeni su svojim gospodarima, koji sa nji ma postupaju kao sa robovima na galijama.“ Posledica pritiska na seljake u Rusiji je njihovo beţanje sa zemlje, smanjenje obra dive površine i drţavnih prihoda. Još naglašenije je vezivanje se ljaka za zemlju. IzmeĊu napretka i propadanja - Engleska, Nizozemska, Si cilija, centralna Španija, Rusija, Poljska, Livonija - nalazi se najveći deo Evrope. On obuhvata veći deo Francuske, zapadnu i srednju Nemaĉku, severnu Španiju, severnu Italiju i Skandina viju. Poljoprivredna tehnika je primitivna, a poloţaj seljaka ne siguran. Ipak, gladne godine su reĊe, a nema ni većih pobuna; 1770. u Saksoniji i Ĉeškoj vlada glad, a u Parizu u vreme Luja XV ţivi oko 30.000 prosjaka. Većinu saĉinjavaju seljaci bez zem lje ili radnici, koji u gradovima traţe utoĉište. U Austriji Josip II sprovodi odredene reforme i ograniĉava pravo feudalaca nad se lj acima. T okom veka evropske vlade nastoje da svojim podanicima, posebno u većim gradovima i prestonici, obezbede dovoljno hra ne i time spreĉe pobune i revolucije. Cene hrane su relativno ni ske i stabilne. Zbog toga se, naroĉito u godinama slabijih ţetvi, zabranjuje izvoz hrane. Zahvaljujući razvijenoj poljoprivredi i trgovaĉkoj mornarici Engleska uspeva da postigne taj cilj, pa zbog toga u njoj nema gladnih godina. To omogućava da se na pusti kontrola cena i zabrani izvoz hrane. Prilike u pojedinim drţavama pokazuju da nije moguće praviti neka znaĉajnija uopštavanja o poljoprivredi i poloţaju

307

seljaštva. Prava i privilegije, lokalne osobenosti i njihovo odrţa vanje, problemi saobraćaja i drugi ĉinioci pokazuju raznovr snost prilika u mnogim drţavama, pa i unutar nekih od njih. Ka pitalistiĉki posedi u Engleskoj nemaju niĉeg zajedniĉkog sa lati fundijama na Siciliji i Andaluziji ili sitnim posedima u Baskiji, Kataloniji i Aragonu. U Normandiji stanje je drukĉije od zaosta le Lorene, siromašne Bretanje ili Il-de-Fransa. Razlike izmedu seljaka u donjoj Šleziji i Pruskoj su naglašene, kao što je sluĉaj izmedu severne i juţne Francuske. Seljaštvo kao jedinstvena, ho mogena klasa, ĉija bi prava i obaveze bili manje-više jednaki ši rom Evrope, ne postoji. Razlike izmedu slobodnog zakupca u Engleskoj i kmeta u istoĉnoj Evropi su neosporne. Razlike u na ĉinu obrade zemlje uporeduju se sa politiĉkim sistemom u poje dinim zemljama. Monteskje smatra da se „zemlja ne obraĊuje u skladu sa svojom plodnošću već u skladu sa slobodom“. Pored razlika u ekonomskom i društvenom poloţaju selja štva, postoje neke zajedniĉke karakteristike i sliĉnosti, osobine i sklonosti. Medu njima su oklevanje da prihvate novine u naĉinu obrade zemlje, otpor prema veleposednicima i njihovim zahtevi ma, verska zatucanost i druge. Industrija. Tvrdnja da industrijska proizvodnja tokom veka dostiţe veliki obim i raznovrsnost nije u potpunosti pri hvatljiva. Tokom veka ona ostvaruje mali napredak, a industrij ska revolucija u Engleskoj poĉinje da se oseća tek posle 1780. Po jedine oblasti doţivljavaju brţi ili sporiji industrijski razvitak. Razloga za to ima više. Do 1780. raspored industrijskih preduze ća zavisi od poloţaja, snabdevenosti sirovinama i pogonskom energijom. Rafinerije šećera, destilacije alkohola i proizvodnja duvana nalaze se u blizini morske obale ili luka: sliĉno je sa bro dogradnjom. Najveći broj industrijskih preduzeća nalazi se u unutrašnjosti: tekstilna industrija zavisi od velikih koliĉina vode potrebne za pokretanje mašina i ispiranje, ona koristi poluprera dene sirovine domaće proizvodnje. Sliĉno je sa proizvodnjom hartije, piva, bojenjem tkanina ili kaljenjem metala. Obilje goriva je neophodan uslov za proizvodnju. Rezerve šume i drveta smanjuju se pretvaranjem u ćumur, pa se indu strijska preduzeća grade u unutrašnjosti, gde ima dovoljno uglja. Industrija gvoţda u Engleskoj razvija se u srednjoj Engleskoj (Midlands). Ugalj se vadi u velikim koliĉinama u Engleskoj, Francuskoj i austrijskoj Nizozemskoj. Industrija gvoţda i ĉelika razvija se u blizini nalazišta uglja i gvozdene rude. Ugalj se kori sti u velikim koliĉinama tek krajem veka, a upotreba koksa utiĉe na naglo povećanje proizvodnje. Raspoloţiva radna snaga utiĉe na raspored i razvitak indu strije. Postojanje potrebne radne snage, ukljuĉujući ţene i decu, od rudnika na Uralu do tekstilne industrije u Saksoniji i Ĉeškoj, primetno je krajem veka. U Engleskoj raste broj osiromašenog stanovništva, koje postepeno napušta London i odlazi na sever, gde nastaju industrijska naselja i gradovi. Snaţan uticaj na pro

308

ces industrijalizacije imaju doseljenici ili verske izbeglice. Huge noti donose veštinu, znanje i kapital, što podstiĉe proizvodnju svile i preciznih instrumenata. Privredni uspon Pruske u vreme Fridriha Velikog podstiĉu hugenoti. Izbeglice iz Moravske i Pa latinata podstiĉu tekstilnu proizvodnju u Engleskoj. Većina do seljenika pokazuje veću pripremljenost za novi naĉin proizvod nje od domaćeg stanovništva. Uslovi rada u industrijskim preduzećima širom Evrope su teški. Na ulazu radionice u Lajpcigu piše na latinskom da je to ustanova koja sluţi sa „prisiljavanje lenjih i kontrolu ludih“. To potvrĊuje da je prvobitna radniĉka klasa u industriji spoj izme Ċu pauperizma, prinude i ludila. U industriji radi onaj deo sta novništva koji se smatra bezvrednim i društveno opasnim - osu Ċenici, skitnice, prostitutke, deca bez roditelja i vojnici. Velika industrijska preduzeća u Rusiji koriste rad kmetova (prerada gvoţda); sliĉno je sa tekstilnom industrijom u Ĉeškoj. Vrednost i dostojanstvo rada niko ne priznaje. MeĊu industrijskim radnici ma nema klasne svesti, a meĊu njima postoje razlike. Radnik moţe da bude onaj koji, pored obrade zemlje, preraĊuje sirovine koje mu obezbeduje preduzimaĉ, moţe putovati zemljom i pro davati svoje proizvode, a rudu izvadenu sa površine moţe preta pati u svojoj peći. Takva mogućnost ne postoji u istoĉnoj Evropi i severnoj Nemaĉkoj. Povećanje industrijske proizvodnje u Engleskoj i drugim zemljama olakšavaju pronalasci i primena novih mašina - po kretnih razboja, mašina na vodeni pogon. V. Britanija prednjaĉi u tome zbog veće ekonomske mobilnosti. Pronalasci su više re zultat praktiĉnih potreba, a manje primene teorijskog znanja. Oni. nastaju zbog rastućeg pritiska za većim koliĉinama dobara i smanjenja društvenih i politiĉkih stega. Potraţnja za tekstilom na meĊunarodnom trţištu je najznaĉajniji podsticaj za tehnolo ške pronalaske. Već Dţon Kej pokazuje prednost tkanja pamuka nad predenjem (1733). Sledi niz pronalazaka kao što su Hargri sova „leteća Dţeni“ (1765), Arkrajtova vodena mašina (1769) i Kromptonova mašina za predenje (1779), a potom mehanizacija tkanja prvim mehaniĉkim razbojem Edmunda Kartrajta (1787). Potreba za metalom za proizvodnju ovih mašina dovodi do upo trebe koksa za topljenje sirovog gvoţda. Parna mašina Dţemsa Vata (1769) zadovoljava potrebu za mehaniĉkom energijom, koja se prvo primenjuje u rudarstvu, a potom i u drugim privrednim granama, pre svega u tekstilnoj industriji. Krajem veka broj fa brika koje koriste parne mašine brzo raste. Tvrdi se da sredinom veka u Engleskoj ima svega oko sto mašina, dok snaga svih Vato vih mašina iznosi svega 5000 konjskih snaga. Industrijska proi zvodnja ĉesto zavisi od vremenskih prilika, a mogu je prekinuti poplave i suša. Prva Vatova mašina uvodi se u Nemaĉkoj 1785. Velike fabrike sa novom tehnologijom retkost su u Evropi. Bez obzira na to postoje velika industrijska preduzeća. An zinovo preduzeće za kopanje uglja zapošljava pred francusku re voluciju oko ĉetiri hiljade radnika; Van Robeova fabrika tekstila

309

u Abevilu, ĉudo svoga vremena, zapošljava oko 3000 radnika. In dustrijska proizvodnja u Francuskoj se udvostruĉuje tokom ve ka. U Engleskoj preduzeća nisu velika, a sliĉno je i u Evropi. Pre ma popisu iz 1764. industrijska preduzeća u austrijskoj Nizo zemskoj sa 45 radnika predstavljaju izuzetak. Tradicija i praksa uticale su da tehnološki proces zaostane. Veliki broj radnika za pošljavaju brodogradilišta i arsenali (Ĉatam, Brest, Kronštat). „Domaći rad“ predstavlja najrasprostranjeniji oblik indu strijske proizvodnje širom Evrope. Domaći radnik se moţe sma trati industrijskim radnikom. On obavlja odredene poslove sa materijalom koji mu pribavlja poslodavac. a alat moţe da bude njegov. Takav rad postoji u tekstilnoj industriji širom Evrope. U Novoj Kidni, u Ceškoj, radi 1400 predilaca i 100 tkaĉa u svojim domovima, dok svega 240 radi u fabrici, koja smanjuje rashod za hale, osvetljenje, grejanje. S druge strane, sistem zahteva viši stupanj organizacije i veće investicije u nabavku sirovina. Nje govo širenje je znaĉajan ĉinilac u razvit,ku kapitalizma. Porast cena i usporavanje porasta nadnica i zarada širom Evrope ima kao rezultat zapošljavanje velikog broja radnih ruku. U Ceškoj oko 200.000 ţena prede lan i obezbeduje vaţan izvozni artikal za industriju. Sliĉno je u delovima Saksonije i Švajcarske, Engle skoj i drugim zemljama. Potrebe vojske i mornarice i postojanje kmetstva u Rusiji omogućavaju izgradnju fabrika brţe nego u drugim zemljama. Fabrika oruţja u Tuli i brodske opreme u Ka lugi, koja zapošljava oko 9000 radnika, koriste domaći rad. U toku veka znaĉajno se menja raspored industrije. Poĉet kom veka industrijski najrazvijenije zemlje su Nizozemska, de lovi Francuske i Nemaĉka (Saksonija), pojedine italijanske drţa ve. Engleska ima znaĉajan udeo u proizvodnji vunenih tkanina, kalaja i olova, dok u ostalim granama nema većeg udela. Krajem veka slika se menja. Nizozemska gubi svoj poloţaj, kao i italijan ske drţave, dok Francuska zadrţava svoje mesto. Oko 1770. Ĉe ška zauzima istaknuto mesto, a Engleska i Škotska, zahvaljujući tehnološkim otkrićima i njihovoj primeni, kao i obiliu kapitala, preuzimaju vodstvo. Njihova industrija proizvodi robu visokog kvaliteta. Rusija postaje jedna od industrijskih zemalja Evrope. Raspolaţe obiljem sirovina (gvoţde, bakar) i jeftinom radnom snagom. Stari industrijski centri (Tula, Kaluga) se šire, a izgra duju novi (Ural). Proizvodnja brzo raste, naroĉito u vreme rato va, kad drţava pruţa punu podršku izgradnji industrijskih po strojenja. U tome prednjaĉi Petar I, za ĉije vladavine proizvod nja stalno raste. Prerada gvoţda podstiĉe nastanak poslovnog sveta, ĉiji je najistaknutiji predstavnik Nikita Demidov, nepi-smeni zanatlija iz Tule, koji 1762. poseduje 28 topionica u raz nim delovima Rusije. Izmedu 1745. i 1762. broj topionica se udvostruĉuje. Za vladavine Katarine II izgradeno je trideset no vih topionica. Krajem veka uralski rudnici proizvode oko 80% ruskog gvoţda i bakra mahom za izvoz. Svedska, najveći proi zvodaĉ gvoţda i ĉelika, smanjuje proizvodnju u nameri da oĉuva cene. To omogućava Rusiji da postane najveći izvoznik gvoţda u zemlje zapadne

310

Evrope. Krajem veka Engleska uvozi 26.000 tona gvoţda i ĉelika iz Rusije. Razvitak drugih industrijskih grana u Rusiji je spor i ne ravnomeran. Iako carska vlada pomaţe proizvodnju i dovodi struĉnjake iz Evrope, industrija svile, hartije i stakla ne postiţe veći napredak. Od 300 industrijskih preduzeća 1780. samo 22 potiĉu iz vremena Petra I. Konkurencija, nedostatak struĉnjaka i ograniĉeno trţište u zemlji objašnjavaju zašto Rusija predstavlja poĉetkom XIX veka izvoznika sirovina i polupreradevina, a uvo znika manufakturnih dobara. Njen udeo u evropskoj privredi vidno raste tokom veka. Sliĉno je sa Švedskom. Porast stanovništva povećava potraţnju za robom. Armije evropskih drţava zahtevaju velike koliĉine odela, topova, puša ka, baruta, kolske opreme, ĉizama, sedala, ašova, pijuka. Oni slojevi evropskog društva koji raspolaţu većim prihodima zahte vaju razliĉita luksuzna dobra. Najtraţenija roba je tekstil, pa najveći deo radnika radi u tekstilnoj industriji. Fabrika ima svugde: u Šampanji i Langedoku, u Flandriji (Ipr, Briţ, Gan); u Saksoniji, Brandenburgu, Sleziji i Ĉeškoj proizvodi se mahom za izvoz. Najveći proizvodaĉ tekstila je Engleska; Somerset i Za padni Reding su najnapredniji , dok Lankašir predstavlja centar proizvodnje pamuĉnih i vunenih tkanina. Manĉester je centar industrije, slobodan grad, bez esnafa i cehova koji bi sputavali proizvodnju. Svaka oblast proizvodi tekstil odredenog kvaliteta i dezena, koji saĉinjava više od polovine engleskog izvoza. Fran cuska prednjaĉi u proizvodnji luksuznih i poluluksuznih dobara. Pored skupocenog nameštaja pariskih majstora, proizvode se fini tapeti i gobleni. Proizvodnja skupocenih ĉipki predstavlja francuski specijalitet, u ĉemu je slede neki gradovi u austrijskoj Nizozemskoj, Engleskoj i Venecija. Francuska industrija svile u ţiva veliki ugled u Evropi, a njen centar je Lion, odakle se izvozi širom sveta. Svila se proizvodi i u Amsterdamu, Antverpenu, Berlinu i Engleskoj, a laneno platno u Flandriji, Bretanji, Nizo zemskoj, Severnoj Irskoj i Sleziji, ĉije je platno na najvišoj ceni. Pored tekstila, proizvode se satovi u Ţenevi i Nirnbergu, srebreni tanjiri i druga luksuzna roba u Engleskoj, porculan i staklo u Ĉeškoj i Veneciji (Murano), posebnih oblika i boja. Proi zvodnja malih porculanskih figura poĉinje u Drezdenu, a majoli ka, fajans i druga grnĉarija proizvode se u radionicama Francu ske, Nemaĉke, Nizozemske, Italije i Engleske. Konzervatizam i uzdrţanost esnafa spreĉavaju brţi razvi tak evropske industrije, iako njihov uticaj postepeno slabi. On se oseća u pojedinim zemljama više, a u drugim manje. Esnafi gube mnoge od svojih ranijih funkcija, a nove mogućnosti razvitka i tehnološke novine ĉine ih nekorisnim. Oni ne mogu da oĉuvaju jednakost svojih ĉlanova, podeljenih na bogate trgovce i sitne proizvoĊaĉe. Esnafi postaju zatvoreni i okoštali, u njih se teško ulazi i ĉlanstvo se prenosi nasledstvom. Pojedine evropske drţave stavljaju esnafe pod svoju kon trolu, pretvaraju ih u orude svoje politike ili ih uklanjaju. Tirgo,

311

kontrolor finansija u Francuskoj, donosi više dekreta (1776) sa ciljem da esnafe ukloni. Nemaĉke drţave ţele da ostvare veću kontrolu nad esnafima. Carski dekret iz 1731. daje pravo vlada rima da rasture esnafe, dok pruska vlada objavljuje više zakona (1734-38) kojima reguliše njihov rad i organizaciju. Sliĉno je u Austrijţ, Badenu i Virtembergu: španska vlada nareduje 1777. esnafima da primaju nove ĉlanove, ukljuĉujući strance, pod us lovom da su katolici. Stvaranjem novih industrijskih preduzeća ili ustupanjem posebnih prava pojedincima, drţava ruši esnafe i umanjuje njihova prava. Znaĉaj esnafa leţi u njihovim zahtevi ma da se odrţi visok kvalitet robe i pripremanju sposobnih rad nika i zanatlija. Banke i bankarstvo. - Potrebe proizvoĊaĉa i zahtevi trgo vine zahtevaju stvaranje ĉvrstog i pouzdanog bankarskog meha nizma, novĉanog trţišta i slobodnu cirkulaciju kapitala. Prvi ko rak je stvaranje jedinstvenog bankarskog sistema u pojedinim drţavama i njegovo širenje na druge zemlje. Centri bankarstva prelaze, u skladu sa potrebama, u one zemlje i gradove u kojima ranije nisu imali veći znaĉaj. Razvitak bankarstva u Engleskoj je najbrţi. Dugo vremena se oseća nedostatak novĉanica, a poĉet kom veka pristupa se izdavanju novĉanica Engleske banke, lu trije, vrednosnih hartija Ministarstva finansija i novĉanica pri vatnih banaka. Njihov broj brzo raste: sredinom veka u Londonu posluje 25-30 banaka, a krajem veka ima ih 70. Ima ih i u pro vinciji, gde trgovci i drugi istupaju kao bankari. Kao centar po morskog osiguranja, londonske banke posluju sa stranim brodo vlasnicima, jaĉaju platni bilans i uĉvršćuju poloţaj Engleske u finansijskim poslovima. U Engleskoj se stvara veliki broj finansijskih ustanova koje doprinose porastu poverenja u bankarski sistem. Povremene kri ze, kao ona izaz,vana špekulacijama oko Kompanije juţnog mo ra, potresaju to poverenje (1720). Kriza uništ,ava hiljade štediša koji ulaţu svoj novac u banke; potrebno je više gcdina da se obnovi poverenje u finansijski sitem. To omogućava vladi da po zajmljuje velike sume novca i ostvari krupne politiĉke i vojniĉke uspehe tokom veka. Nizozemski finansijski sistem stiĉe veliki uticaj i visoko mesto u poslovnim i politiĉkim krugovima. U Engleskoj banke ulaţu velike sume novca koje vremenom stalno rastu. Raĉuna se da 1737. u Engleskoj ima 11 miliona funti sterlinga nizozemskog kapitala, a 1776. ta suma iznosi 59 miliona. Najveći deo saĉinja va engleski nacionalni dug. Neraspoloţenje prema nacionalnom dugu je posledica plaćanja velikih suma na ime interesa. Nizo zemski kapital nalazi put u Francusku, Švedsku, Rusiju, u koji ma predstavlja osnov privrednog razvitka. Amsterdaln uĉvršćuje svoj poloţaj finansijkog centra koji ima iz ranijih vremena. Izvoz kapitala iz Nizozemske je posledica malih mogućnosti za ulaga nje kod kuće, sporog porasta trgovine i opadanja industrije.

312

Razvitak bankarstva u Francuskoj je sporiji nego u Engle skoj i Nizozemskoj. Vlada i finansijski krugovi ne uţivaju pove renje, a primitivan sistem oporezivanja usporava zaduţivanje na strani. Krah finansijskih planova Dţona Loa pojaĉava nepovere nje preme papirnom novcu, a uzdrţanost prema uzimanju kama te na pozajmice usporava kretanje kapitala. Francuski bankar ski sistem ne prati razvitak industrije i trgovine. Zbog razliĉitih ograniĉenja, pariska berza, osnovana 1724, ne obavlja velike po slove. Delatnost stranaca potvrduje zaostalost francuskog ban karstva. U drugoj polovini veka pojavljuju se mnoge finansijske institucije. Eskontna banka (1776) i Kraljevska lutrija (1776) štampaju drţavne bonove; stvaraju se akcionarska društva, a 1788. Osiguravajuće društvo protiv poţara. Krajem veka finan sijska struktura Francuske nerazvijenija je od svojih suseda, što objašnjava nesposobnost vlade da prikupi i koristi ogromna sredstva kojima zemlja raspolaţe. U drugim delovima Evrope razvitak bankarskog sistema je još sporiji. Đenova ima znaĉajnu ulogu u Sredozemlju, a Ham burg na Baltiku. Bankari Ţeneve, Ciriha i Berna razvijaju svoju delatnost i ulaţu kapital u razne drţave i poslove sa Juţnom Amerikom. Druge evropske zemlje pokušavaju da primene isku stva zapadne Evrope na svoje zaostale privrede. Većina stvara centralne banke: u Austriji Beĉka drţavna banka (1706), u Dan skoj Courantbank (1736), u Berlinu Koniglische Giro und Lehn bank (1765). Otvaraju se berze u Berlinu i Beĉu. Svim ovim usta novama nedostaju stabilnost, struĉno rukovoĊenje, likvidna sredstva. Brzo nestaju ili menjaju svoje poslovanje. Uloga Jevre ja u finansijskim poslovima nemaĉkih drţava posledica je slabo sti finansijskog sistema u njima. U istoĉnoj Evropi stanje je drukĉije. U Poljskoj i Turskoj banke se nalaze u rukama stranaca i njihova delatnost se svodi na pozajmljivanje novca. U Rusiji bankarstvo poĉinje osniva njem Plemićke i Trgovaĉke banke (1754). Trgovaĉka banka se bavi trgovaĉkim poslovima i prestaje da postoji 1770. Plemićka banka ne podstiĉe razvitak privrede, već obezbeduje zajmove ruskom plemstvu. Njeni zajmovi podstiĉu nekorisnu potrošnju plemstva bez poslovnog smisla. Krajem veka carska vlada štam pa papirni novac u velikim koliĉinama, ĉija vrednost stalno opada. MeĎunarodna trgovina. Stalni porast proizvodnih kapa citeta i obim proizvodnje u raznim zemljama, kao i pojaĉane ve ze sa bankarskim kućama i drugim kontinentima, doprinose da maĊunarodna trgovina ostvaruje veliki uspon. Zapadna Evropa ostvaruje veći i brţi uspon od ostalih drţava. Problemi meduna rodne trgovine zauzimaju vidno mesto u literaturi onog vreme na, koja nastaje u skoro svim evropskim zemljama. To je posledi ca konkurencije u trgovini nastale u ranijim vremenima. Znaĉaj trgovine mnogo je manji u XVIII veku nego u potonjem, kad in dustrijska revolucija dobija veliki zamah.

313

Velika Britanija ima najviše uspeha u borbi za trţišta, njen izvoz je najveći, a krajem veka raste još većom brzinom. Trgo vaĉka mornarica i njena tonaţa pokazuju porast njene trgovine: 1702. ima 3300 brodova sa 260.000 tona, 1764. 8100 brodova sa 590.000 tona, a 1776. 9400 brodova sa 695.000 tona. Krajem veka prevozna moć njene trgovaĉke flote je 5-6 puta veća nego poĉet kom veka. Porast spoljnotrgovinske razmene dostiţe najviši ste pen u vreme sedmogodišnjeg rata (1756-1763), kad Velika Brita nija uspeva da se odrţi u borbi na morima zahvaljujući svojoj trgovaĉkoj floti i povoljnim zakonima. Britanska trgovina igra znaĉajnu ulogu u industrijalizaciji zemlje. Velika Britanija odrţava povoljan trgovinski bilans, bez obzira na visoke kamate koje plaća za inostrani kapital (Nizo zemska). Njen trgovaĉki poloţaj u svetu je veoma ĉvrst. Carinska zaštita trţišta, jeftine sirovine iz kolonija, snaga trgovaĉke mor narice i razvoj industrije i tehnologije omogućavaju britanskim trgovcima da prodaju robu po niţim cenama od svojih rivala. Trgovina sa evropskim zemljama raste sporije nego sa preko morskim teritorijama. Iz Rusije i Baltika uvoze se drvo, lan, ku delja, katran, drvo za jarbole; iz Rusije i Švedske uvoze se znatne koliĉine gvoţda, što stvara nepovoljan platni bilans sa njima. Trgovina sa Nizozemskom, mada u opadanju, obimna je i vaţna. Razmena sa Francuskom je ograniĉena sve do zakljuĉenja trgo vinskog ugovora izmedu dve zemlje (1786). Stalni ratovi, zabra ne i ograniĉenja objašnjavaju takvo stanje, iako je krijumĉarenje razvijeno. Razmena sa Španijom sastoji se u izvozu slane ribe, tekstila i manufakturnih proizvoda, a iz Španije se uvoze sveţe voće, vuna, ulje i plemeniti metali. Dominacija britanskih trgo vaca u razmeni sa Portugalijom je potpuna posle ugovora u Me tuenu (1703), najviše se uvoze vino i zlato, a izvozi manufakturna roba. Sredinom veka prvi ministar Pombal nastoji da umanji zavisnost od Velike Britanije, ali u tome nema mnogo uspeha. Na Apeninsko poluostrvo najviše se izvoze slana riba i tekstil, a uvozi svila. Razmena sa Levantom stalno opada posle 1730. zbog sve snaţnije francuske konkurencije i uticaja u Turskoj. Francuska trgovina trpi zbog stega i pritiska vlade. Trgo vinski savet (1700) pokazuje spremnost da francusku trgovinu oslobodi zakona i shvatanja nastalih u vreme Kolbera. Liberalna spoljna politika je kratkotrajna, iako poĉetkom veka Francuska zakljuĉuje više ugovora sa raznim drţavama i gradovima (Nizo zemska, Pruska, Danska, Hanza). U vreme regentstva i kardina la Flerija ponovo se uspostavlja protekcionizam iz ranijih vre mena, što izaziva mnogobrojne kritike. Od sredine veka poĉinje vraćanje na politiku slobodne trgovine, iako je ona uzdrţana. Posle 1763. dolazi do primetnog povećanja francuske spoljne trgovine: 1716. vrednost izvoza iznosi 120 miliona livri, a 500 miliona 1789. Pravci francuske trgovine razlikuju se od britanskih. Trgo vina sa Rusijom i Baltikom je zanemarljiva, što se objašnjava po litiĉkim sukobima, nedostatkom kapitala, konkurencijom En

314

gleza i Nizozemaca. Geografski poloţaj i politiĉke okolnosti raz log su naglog povećanja trgovinske razmene sa Španijom; veliki broj Francuza prelazi u Španiju i radi u privredi, a pred poĉetak francuske revolucije francuski izvoz u Španiju je ĉetiri puta veći od uvoza. Španija je za Francusku ono što je za Englesku Portu galija. Francuska ima veliki udeo u trgovini sa Apeninskim po luostrvom i Kraljevinom Dveju Sicilija. Francuska trgovina po stiţe najveće uspehe na Levantu, gde trgovci iz Marselja i drugih juţnofrancuskih luka, uz podršku francuske vlade, stiĉu vodeću ulogu u trgovini na Bliskom istoku. Krajem veka francuski trgovci ţele da prošire svoju delatnost na Crno more, ali u tome nemaju većeg uspeha. Porast spoljne trgovine dve velike zapadnoevropske zemlje ne prate druge drţave. Iako znaĉajna, trgovina Nizozemske stal no opada, a promet njenih luka vidno se smanjuje u odnosu na druge zemlje. U Amsterdamu se rastovaruje dva puta manje bro dova nego u Londonu (1739). Nizozemska gubi svoj raniji polo ţaj pošto njene luke prestaju da budu terminali (stovarišta) trgo vini evropskih drţava. Poslove nizozemske trgovaĉke flote preu zimaju brodovi drugih evropskih drţava. Amsterdam prestaje da bude slobodna luka. Nizozemski brodovi se iznajmljuju kao „ki ridţije“ u trgovini izmeĊu luka na zapadu i Levanta i drugih de lova sveta. Vaţan ĉinilac u tome je nesposobnost nizozemskih poslovnih krugova, zbog nedostatka sirovina, da izgrade svoju industriju; postojeće industrije trpe konkurenciju Hamburga, Bremena, austrijske Nizozemske. Od osamdeset tekstilnih fabrika u Lejdenu (1735) polovina ih nestaje (1750). To utiĉe na spolj notrgovinski saobraćaj i zarade. Nekoliko drţava severne Evrope raspolaţu znaĉajnim trgo vaĉkim mornaricama. Krajem veka Svedska ima oko 1200, Pru ska 1000, Hamburg 150, a Bremen 100 trgovaĉkih brodova. Udeo ovih zemalja u trgovini, iako lokalnog karaktera, ima mnogo manji znaĉaj od velikih zemalja. Trgovaĉka mornarica Mletaĉke Republike stalno opada. Poĉetkom veka Venecija je znaĉajan trgovaĉki centar, a veliki prihodi se ostvaruju od pomorskog osiguranja. Tvrdi se da 1703. zarada od osiguranja iznosi deset miliona dukata. Sredinom ve ka oko 1800 brodova pristaje u Veneciji. Sve veći broj rivala u Jadranskom moru ugroţavaju primat Venecije: Trst, Ankona, Dubrovnik preuzimaju veliki deo saobraćaja na Sredozemlju. Dubrovaĉka flota raste na 280 brodova krajem veka i širi mreţu konzulata na Levantu i Zapadu. Veliki broj mletaĉkih brodova postaje lak plen severnoafriĉkih gusara. Toskanska luka Livorno postaje jedna od najvećih slobodnih luka u kojoj deluju snaţne trgovaĉke kolonije Jermena, Grka, Jevreja i Dubrovĉana, koji preuzimaju veliki deo levantske trgovine. Sa Livornom, kao i lu kama Kraljevine Dveju Sicilija, saobraćaj odrţavaju brodovi Francuske, Engleske, Nizozemske, Dubrovnika, Đenove. Mesto Osmanskog Carstva u evropskom privrednom siste mu nema izuzetan znaĉaj. Stav, nepoznavanje prilika i mentali

315

tet pojedinaca i drţave spreĉavaju Turke da igraju neku znaĉaj niju ulogu u evropskoj trgovini. Jermeni, Grci i Jevreji, iako drţe u svojim rukama unutrašnju trgovinu Carstva, ne postiţu takav poloţaj u odnosima sa zapadnom Evropom. Francuzi, kao i ostali Evropljani, drţe u svojim rukama najveći deo trgovine Turske. U meĊunarodnoj trgovini toga vremena preovladuje uvere nje da treba razmenjivati proizvode metropole sa sirovinama iz kolonija, poseda ili oblasti ekonomski i trgovaĉki zaostalih. To je jedan od ideala merkantilista - stvaranje pozitivnog trgovinskog i platnog bilansa izmedu pojedinih zemalja - što nije uvek mogu će postići. Nizozemci stiĉu zarade u trgovini robovima i krijum ĉarenjem dobara u špansku imperiju; u njihovom bilansu nema mnogo prihoda od trgovine robom proizvedenom u zemlji. U Rusiji su primetna nastojanja da se postigne povoljan platni bilans izvozom gvoţda i brodskog materijala. Ravnoteţe izmedu izvoza i uvoza nema u Španiji i Portugaliji i njihovim kolonija ma. Obe zemlje nemaju industrijski potencijal koji bi omoguća vavo korišćenje obilja sirovina iz kolonija, pa je i njihov doprinos razvitku atlantske trgovine slab. Najveći deo svoje spoljne trgo vine Španija obavlja stranim brodovima nekih delova carstva (Filipini). Engleska i Francuska izgradnjom trgovaĉke mornarice uvećavaju obim svoje trgovine 3-4 puta. Metropola i kolonije predstavljaju jedinstveno podruĉje crnac na plantaţama proi zvodi za metropolu, od koje kupuje gotove proizvode. U pogledu meĊunarodne trgovine, Evropa se deli na dva dela. Nekoliko zemalja zapadne Evrope obavlja i podstiĉe najve ći deo trgovine; naspram njih su drţave koje raspolaţu dobrima i trţištima, ali nemaju trgavaćke mornarice koje bi ih prevozile u druge delove sveta ili snabdevale dobrima drugih zemalja. Stoga poslcvni ljudi Engleske, Francuske, Nizozemske igraju vaţnu ulogu u podsticanju ekonomskog razvoja drugih delova Evrope. Sliĉno je sa Jevrejima, Jermenima i Grcima u Turskoj. Ostend ska kompanija se osniva zahvaljujući delatnosti Škotlandanina Kerslanda (1722), na ĉelu švedske Istoĉnoindijske kompanije na lazi se Englez, a bankom „Sv. Karlos“ upravlja Francuz. Ima i drugih primera. Kontrola nad morima i okeanima u meĊunarodnom sao braćaju dobija još veći znaĉaj sa razvitkom unutrašnjeg saobra ćaja i prometa, izgradnjom luka, puteva i kanala. Velika Britani ja ima izvanredne prednosti: ona je odliĉno snabdevena vodama i rekama od kojih su neke plovne. Kasnije gradi mreţu kanala. To omogućuje izgradnju gradova i industrijskih centara pored mora, reka i u unutrašniosti. Francuska nije u takvom poloţaju, pošto Pirineji dele njenu obalu u dva dela: to se delimiĉno rešava izgradnjom kanala koji vezuje Bordo i Garonu sa Seteom na Sre dozemlju. Njene luke nisu pogodne za velike brodove, a jedino Avr na Lamanšu moţe da primi brodove preko 500 tona. Poje dine luke se specijalizuju za trgovinu sa raznim delovima sveta: Larošel snabdeva ribare Njufaundlenda, uvozi šećer i trguje ro bovima, Nant i Bordo trguju robovima, Lorian odrţava veze sa

316

Kinom i Indijom, a Nlarselj trguje sa Levantom i severnom Afri kom. Francuska kontroliše tokove svojih reka, iako ne i estuare Šelde, Meze i Mozela; Nizozemska drţi Seldu zatvorenu za sao braćaj do 18?2. ;la rašiiti poloţaj Amsterdama. Ona koristi Mezu i Rajnu. Sliĉno je sa drugim evropskim rekama - Dunav, Odra, Nisa, Elba - koje imaju veliku vaţnost za oblasti kroz koie proti ĉu. Uspon pomorske trgovine i saobraćaja ne prati istovremeni razvitak kopnene trgovine. Za to postoji više razloga: gusara i opšte nesigurnosti na morima je sve manje, a pomorsko osigura-nje sve znaĉajnije. Poboljšanje luka i dokova olakšava bolji pro met i sman;uje troškove. Na kopnu nema dobrih puteva, pa poje dine oblasti ostaju nepristupaĉne i odvojene, iako udaljenost od centara trgovine nije velika. Francuska i neke zemlje juţne Ne maĉke raspolaţu najboljim putevima, dok ih u nekim zemljama uopšte nema. To doprinosi privrednorn zaostajanju pojedinih oblasti i drţava. U poslednje dve decenije veka u Francuskoj se gradi oko 30.000 km puteva. U Španiji putevi povezuju samo glavni grad sa kraljevim rezidencijama, a njihova izgradnja po ĉinje tek 1777. Iako se postepeno smanjuje cena prevoza u drum skom saobraćaju, skoro je nemoguće prevesti velike koliĉine i kabastu robu na veće razdaljine. Ostaci feudalnog sistema, pre svega carinske barijere izme du pojedinih zemalja, pa i unutar njih, usporavaju tokove trgovi ne na vaţnim putevima i velikim rekama. Na Rajni izmedu Kel na i nizozemske granice ima trideset carinskih stanica, a devet izmedu Briţa i Koblenca. Širom Evrope postoje razliĉiti sistemi mera, teţine i novca koji usporavaju tokove trgovine. U Francu skoj se na vaţnijim putevima naplaćuje putarina; u Španiji po stoje posebne carinske sluţbe izmedu pojedinih oblasti (Kastilja, Valensija), a Andaluzija ima poseban carinski sistem do 1778. Španija nema jedinstveni novĉani sistem ni monetu. Pojedine oblasti, iako politiĉki ujedinjene, nisu deo ekonomske celine. Posledice opadanja evropske kopnene trgovine najviše ose ćaju gradovi juţne i zapadne Nemaĉke. Oni ne uspevaju da oĉu vaju znaĉaj koji imaju u prethodnim vekovima. Sliĉno je sa poje dinim italijanskim gradovima. Gradovi Keln, Majnc, Trijer, Nirn berg i drugi igraju drugorazrednu ulogu u trgovini. Augsburg i Frankfurt na Majni postaju vaţni finansijski centri, kao što je sluĉaj sa Bazelom i Cirihom Ekonomske teorije i praksa. - Revoluciju u trgovini prati prihvatanje novih shvatanja i prakse, poznatih pod zajedniĉkim imenom merkantilizam i fiziokratizam. Izraz merkantilizam nije lako odrediti, iako je njegova korisnost. nesumnjiva. Izraz ostav lja mnoga pitanja bez pravog odgovora - da li je u pitanju prava ekonomska doktrina, koliko iza nje stoje politiĉka i vojna moć odredenih drţava, kakav je pravi znaĉaj plemenitih metala u merkantilizmu. Odgovori na ta pitanja najĉešće zavise od pore kla autora raznih spisa i iskustva zemlje iz koje potiĉe. Politiĉki i

317

ekonomski naglasak primetni su u spisima nemaĉkih i engleskih pisaca. Postoje odredena naĉela koja se smatraju zajedniĉkim za sve pisce i zemlje. To je sistem drţavne intervencije u privredi u cilju povećanja prosperiteta i politiĉke i vojne moći. Ciljevi mer kantilizma su manje-više politiĉkog karaktera. Cilj merkantili zma nije samo da poveća obim proizvodnje i izvoz, osvoji gusto naseljene krajeve, već da obezbedi što je moguće više sredstava vladaru da izgradi flotu, sakupi armiju i svoju zemlju uĉini uva ţavanom i poštovanom u svetu. Zbog bliskosti izmeĊu politike i privrede, merkantilizam se ĉesto oznaĉava i kao etatizam. U pojedinim zemljama (Dubrovnik) sredstva se koriste za oĉuvanje nezavisnosti i katoliĉke vere. Postoje druge zajedniĉke osobine. Emigracija stanovništva treba se podsticati samo kad je ona od velike koristi drţavi, pri vrednim licima ne treba dati neograniĉene slobode u svojim de latnostima, a njihove interese treba ţrtvovati veliĉini i bezbed nosti drţave; drţave su konkurenti i njihovi ekonomski i drugi interesi ne mogu se meĊusobno pomiriti; problemi potrošnje i proizvodnje vaţniji su od pitanja raspodele. Merkantilizam ne predstavlja teorijsku osnovu ili apstrak tna naĉela jedne politike. On rešava pojedina praktiĉna pitanja nastala u svakodnevnoj politici, to je skup teţnji i pretpostavki, administrativna tehnika u kojoj nema tnnogo naĉela ekonomskih zakonitosti. U drugoj polovini veka mcrkantilizam doţivljava opštu kritiku sa raznih strana (fiziokrati, Adam Smit). Liberalne ekonomske ideje oliĉene u većoj slobodi delova nja, uklanjanja vladinih ograniĉenja i slobodne trgovine nalaze izraz u izrazito ekonomskom karakteru doktrine koja predstav lja najuticajnije orude ekonomskog liberalizma u Evropi. Fizio krati, grupa intelektualaca koji slede Fransoa Kenija, liĉnog le kara madam Pompadur, iznose ideje koje zauzimaju vidno mesto šezdesetih i sedamdesetih godina veka. Pored Kenija, krugu fi ziokrata pripadaju Gurni, Tirgo, Dipon di Nemur, Mirabo stariji i drugi. Fiziokrati veruju u prirodni ekonomski poredak koji vla de ne treba da menjaju. U tom pogledtz oni prihvataju gledište li beralnih ekonomista o dobroti ideje laissez-faire, tj. politike ne mešanja. Fiziokrati se razlikuju od liberalnih mislilaca po tome što se njihova misao moţe lako prevesti u okvire merkantilizma. Za njih primat u prirodnom poretku privrede ima poloţaj zemlje kao jedinog izvora hogatstva i poljoprivrede kao jedinog tvorca vrednosti. Trgovina je od neobiĉne vaţnosti, ali ne kao kriteri jum bogatstva. Za Kenija i njegove sledbenike privreda je telo, a razmena naĉin na koji bogatstvo proizvedeno na zemlji prirodno cirkuliše. Zbog toga fiziokrati stavljaju naglasak na proizvodnju a ne na trgovinu. Fiziokrati naglašavaju potrebu povećanja sta novništva, a bezbednost, sloboda i privatna svojina treba da bu du glavni ciljevi zakonodavstva; ekonomska delatnost treba da bude slobodna, poreske obaveze jednako rasporedene na sve de love stanovništva, a solidarnost medu drţavama ĉvrsta. Fizio

318

krati se bore protiv ropstva i kmetstva, zalaţu se za šire obrazo vanje i armije pod nadzorom prosvećenog vladara. Kao i drugi savremenici, oni sxratraju da se sva zla civilizacije mogu ukloniti primenom nauke i razuma. Isticanjem poljoprivrede u prvi plan, fiziokrati zanemaruju industriju i trgovinu. Njihovo uĉenje je nepomirljivo sa merkantilizmom, iako ga oni ne šire preko fran cuskih granica. Pojedini vladari (Katarina II, Josip II) ne vide smetnje u primeni fiziokratskih ideja u okvire merkantilizma. U tim zemljama fiziokratizam doprinosi liberalnom preispitivanju merkantilizma. Privredni ţivot Evrope daje utisak stabilnosti. Naĉin obra de zemlje, tehnologija u industrijama i prirodni uslovi ne pruţa ju mnogo podsticaja za brţi razvitak. Veliki preduzimaĉi i pro nalazaĉi su pojedinci ĉije će ideje naći punu primenu tek u na rednom veku. Vrednosti iz prošlosti imaju snaţan uticaj na shva tanja i naĉin proizvodnje. Ideja o konkurenciji sporo se širi, a shvatanja o „pravednim cenama“ još uvek su primetna na raz nim stranama. Duh kapitalizma ne stiĉe puno pravo gradanstva, troši se na trivijalne stvari, a kapital ulaţe u kupovinu admini strativnih zvanja. Ipak, nove snage su prisutne i vidljive. Savre menici ne doţivljavaju promene kao nešto snaţno, kao novo do ba u kome dominiraju banke, velike fabrike i trgovaĉke kompa nije. Naĉin proizvodnje, rizici i fiziĉki uslovi ukazuju da je evropska privreda bliţa XVII nego XIX veku.

319

II

DRUŠTVO

Vekovima i generacijama odrţavaju se suštinski identiĉni odnosi unutar društva, organizacija i pojedinaca. Pojava velikih drţava i kolonijalnih carstava, promene drţavnih granica i širenje evropskih institucija na istok ne doprinose nekim zna ĉajnijim promenama u shvatanjima i vrednostima. Primetne su regionalne razlike, kako izmedu drţava tako i unutar njih samih. Postojanje i poloţaj pojedinih društvenih grupa i kategorija potvrduje snagu tradicija i njihovo prisustvo na evropskim prostorima. Parohije, feudalni posedi, gradske strukovne organizacije, esnafi, municipije ukazuju na strukturu društvenih odnosa. Po jedine drţave (Pruska) istiĉu u svojim zakonima da „gradansko društvo“ saĉinjavaju mala društva i staleţi, koji su meĊusobno povezani prirodom i zakonima. Društvene organizacije postoje širom Evrope bez obzira na politiĉke i verske granice i razlike, ili stupanj ekonomskog i politiĉkog razvitka. Pojedine grupe, bez obzira na svoju veliĉinu i snagu, imaju rnnogo veći uticaj na ţivot ljudi nego neke društvene i politiĉke strukture, npr. crkva i drţa va. Razlike medu njima ĉesto su nedovoljno jasno odreĊene. Tra dicionalna podela evropskog društva u redove koji se medusob no razlikuju, sa mnogim nasleĊenim pravima i privilegijama, ostaje dugo nepromenjena i otporna prema zahtevima vremena. U srednjoj Evropi, gde su tradicije izuzetno snaţne, razlike medu društvenim klasama su i najoĉitije. Primer Frankfurta na Majni je izvanredna ilustracija društvenih razlika u gradovima. Sta novništvo grada, prema statutu iz 1731, deli se prema rodenju i zanimanju u pet kategorija. Pripadnik svake od njih morada no si odelo odredenog stila kako bi se razlikovao od drugih gradana. Sliĉno je i sa Jevrejima. Luterani imaju pravo da obavljaju gradske sluţbe, dok kalvinisti nemaju pravo da drţe svoje verske sluţbe. Katolici uţivaju zaštitu nadbiskupa Majnca i pravo da drţe crkve u gradu. U Strazburu stanovništvo se deli na šest ka tegorija i nosi odredena odela. U Dubrovniku plemstvo nosi odredena odela, maĉ i druge insignije, gradanski staleţi (antuni ni i lazarini) uţivaju posebna prava, koja ih odvajaju od ostalih gradana. Medu dubrovaĉkim plemstvom postoje razlike izmedu starog i novog, primljenog u redove posle zemljotresa 1667. Siro mašniji uĉenici koji dobijaju gradsku pomoć nose odelo kojim se razlikuju od svojih bogatijih vršnjaka. Sliĉno je u Ţenevi, a ima zahteva da se to uvede u Engleskoj. Izgradnja apsolutistiĉke monarhije ne donosi u tome neke bitne promene. Centralizacija nameće politiĉku i administrativ

320

nu strukturu na tradicionalne društvene odnose, ali ne pokazuje nameru da ih bitnije menja. U pojedinim zemljama broj esnafa (Francuska) stalno raste, a nastojanja reformatora da ih uklone kao smetnju industrijskom razvitku imaju malo uspeha. U suko bu izmedu administrativne moći i društvenih tradicija, prva ne uspeva da izade kao pobednik. Mnogi primeri pokazuju da obi ĉaji i predrasude odreduju granice delatnosti pojedinih vladara i birokratija. U sudaru sa snagama tradicije, apsolutistiĉka monarhija i vladari nemaju mnogo izgleda na uspeh. Većina vladara i drţav nika ne pokazuje odluĉnu nameru da stane na stranu onih koji se zalaţu za suštinske društvene reforme. Fridrih II (1740-1786) smatra da je društvo stvoreno kao takvo delo prirode i vremena, sa pravima i privilegijama, i ukorenjeno u predstavi o prirodnim pravima. Neke promene, najĉešće u interesu drţave, provode se uzdrţano. U takve primere mogu se svrstati ukidanje kmetstva u Loreni (1719), u Pomeraniji (1763) i Savoji (1769). Misao o potrebi društvenih promena u cilju postizanja pravde, efikasnosti i slobode ĉesta je tema u delima pisaca i mi slilaca XVIII veka. Takve misli i odbojnost prema svim grupnim privilegijama i tradicijama svode se na mali broj ljudi. Osim u sluĉaju Josipa II (1765-1790), toskanskog vojvode, one ne naila ze na podršku evropskih vladara. Apsolutistiĉki vladari ne veru ju u društvenu i politiĉku jednakost, ne uzimaju u obzir teţnje pojedinaca. Veza koja vezuje pojedinca za drţavu jeste njegov poloţaj u društvenoj hijerarhiji, koja poĉinje od seljaka i zanatli ja a završava se vladarom. U celini, vladari nastoje da od svojih podanika izvuku što više novca, obezbede vojnu sluţbu i druge obaveze; oni imaju malo interesovanja za preuredenje društvene strukture. Ideal „starog reţima“ nalazi se u „mnogim priznatim slo bodama“. U teoriji svako ima svoje mesto u svetu i prava koja, ma koliko mala, ne mogu biti oduzeta. Prava nisu jednaka u jed noj zemlji, iako ima mnogih sliĉnosti. Ona se sprovode u ţivot zakonima i obiĉajima i njih je teško izmeniti ili ukinuti. Petar I i Fridrih II ne mogu da nametnu jedinstvene zakone jer kao na sledni vladari imaju poseban odnos prema takvim tradicijama i vrednostima. Uzdrţanost evropskih vladara i drţava prema društvenim promenama moţe se pratiti i u stavovima prema teritorijama i podanicima drugih drţava pripojenih posle završetka rata ili za kljuĉenja mira. Nijedan vladar ili vlada ne postavljaju zahtev da se takve teritorije ili narodi podvrgnu asimilaciji. Do toga dolazi ukoliko jedna teritorija ostaje dovoljno dugo pod vlašću druge drţave. Novopripojene teritorije preuzimaju odredene fiskalne i politiĉke obaveze, razliĉite prirode i obima, ali se od njihovih stanovnika ne zahteva da odluĉno menjaju svoju društvenu strukturu. Stupanjem Filipa V na španski presto dolazi do uvo denja mnogih finansijskih zakona i prakse ali ne i društvenih promena (poloţaj plemstva, crkve, seljaka). Sliĉno je na Baltiku

321

posle završetka velikog severnog rata (1700-1721). Prelazak ovih oblasti pod vlast Rusije ne menja poloţaj nemaĉkih veleposedni ka u Livoniji i Estoniji. Oni ne moraju da vraćaju svoje posede švedskoj kruni, gradovi Riga i Dorpat zadrţavaju nemaĉku ad ministraciju, a seljaštvo svoj bedan poloţaj. Umesto švedskih u njima se nalaze ruske trupe. U nekim sluĉajevima osvojena teri torija zadrţava toliko prava da ona spreĉavaju njihovu asimila ciju sa novom zemljom. Nakon francuskog zauzeća Strazbura (1681), grad zadrţava svoj ustav, cenzuru, versku toleranciju, a porez plaća u dogovoru sa francuskom vladom. U vreme austrij ske okupacije severne Srbije (1718-1739) zavode se mnoge mere koje izazivaju nezadovoljstvo srpskog stanovništva, iako ne me njaju osnovne društvene oblike. Takva politika nije u skladu sa namerom evropskih vladara da stvore snaţne, centralizovane drţave. Unutrašnja snaga poje dinih drţava se umanjuje zbog postojanja velikih društvenih i politiĉkih razlika izmeĊu njihovih podanika. Njihovo uĉvršćiva nje otkriva snagu i ukazuje na teškoće njihovog uklanjanja. Tek francuska revolucija otpoĉinje obraĉun sa najteţim oblicima ukidanje ropstva i trgovine robovima, uklanjanje ograniĉenja Jevrejima, slobodna trgovina. Ĉak ni tada snage tradicionalizma i konzervatizma ne doţivljavaju potpuno poraz. Otpor evropskog društva da prihvati odredene promene u svojoj strukturi otkriva njihovu raznovrsnost i sloţenost. To je vidljivo u svim slojevima i u svim drţavama. Razlike i protivreĉ nosti najprimetnije su meĊu zemljoposednicima i seljaštvom, dok meĊu ţiteljima gradova one postaju manje i zanemarljivije. Njihova snaga, raznovrsnost i ukorenjenost objašnjavaju posto janje lokalnih razlika i samosvesti u svim evropskim drţavama. Ţitelji jedne drţave posmatraju svoje sugradane sa sumnjiĉa vošću i nepoverenjem. Englezi, Škoti i Velšani su podanici jed nog kralja, ali ne i gradani jedne kraljevine. Sliĉno je sa Baski ma, Kataloncima, Kastiljancima u Španiji, ili Provansalcima. Bretoncima, Gaskonjcima u Francuskoj. Takvo osećanje je još primetnije u Pruskoj, drţavi sastavljenoj od razliĉitih naroda. provincija, bez ĉvrstih granica. Lokalizam znaĉi da naziv Fran cuz, Englez, Španac treba upotrebljavati uzdrţano. Posmatranje evropskog društva kao neĉeg potpuno statiĉ nog i nepromenljivog nema opravdanja. Posmatranje parohija. esnafa i feudalnih poseda kao izolovanih jedinica nema mnogo znaĉaja. U njima je teško oĉuvati stare ideale i vrednosti. Pojava novih oblika proizvodnje u industriji otkriva njihove slabosti. društvene razlike i neodrţivost u dotadašnjim oblicima. U grado vima u kojima nema industrijskog razvitka, stare vrednosti se lak še odrţavaju. U Frankfurtu i Strazburu, u kojima preovladuju trgovina i bankarstvo, promene je moguće postići. U mnogoljud nim gradovima, sa razvijenom industrijskom proizvodnjom, kao što su London, Pariz, Beĉ, Lion, Bordo, promene su neminovne. U gradovima kao što je Liverpul, ko,ji ne postoji krajem XVII veka. tradicionalno evropsko društvo sa svojim oblicima ne postoji.

322

Iako se postojeća društvena struktura zapadne i srednje Evrope dugo odupire snagama promena, njen otpor postaje kra jem veka sve slabiji. Ideje epohe prosvećenosti, prihvaćene od mnogih evropskih vladara i dvorova, podrivaju njihovu snagu i otpornost. Deklaracija o pravima ĉoveka postaje cilj koji teţi od bacivanju i uklanjanju svega što oliĉava stare vrednosti, interese i tradicije. Otpor raznih organizacija koje gledaju više u prošlost nego u budućnost (esnafi, stari gradovi, provincijske skupštine. feudalni posedi) postaje sve oštriji kako se pribliţava kraj veka. Napadi fiziokrata na feudalni poredak i pokušaj ukidanja esna fa u Francuskoj (1776) izraţavaju raspoloţenje grupa i pojedinaca. Carska Rusija ne uspeva da izgradi tradicionalno društvo evropskog tipa. Neuspeh njenih vladara i vladajuće klase da stvore esnafe, korporacije i druge oblike prisutne u Evropi nije lako objasniti. Kao razlozi mogu se navesti nedostatak prirodnih granica, ogromni prostori, malobrojnost stanovništva i st;rah dvora od svega što moţe da postane centar otpora. Carska vlada ne uspeva da ostvari potpunu kontrolu nad pojedinim krajevima delom zbog toga što nije u stanju da savlada prostor unutar svo jih granica. Pojedini delovi Carstva (Baltik, .okolina Moskve) imaju institucije koje omogućavaju da se uspostavi direktan do dir izmedu drţave i pojedinca. Dok u zapadnoj Evropi gradovi nastoje svim silama da oĉuvaju svoje privilegije, gradovi u Ru siji nisu u stanju da se suprotstave carskoj vlasti ili uţivaju ona prava koja imaju Frankfurt i Strazbur. To je prirodno kad se zna da 1785. u Rusiji ima svega pet gradova koji imaju više od 30.000 stanovnika. Postoje i drugi razlozi koji Rusiju odvajaju od ostalih evrop skih drţava. Ona širi svoje granice na sliĉan naĉin kao Francu ska i Španija, pripajanjem novih teritorija; za razliku od snaţnih španskih kortesa ili francuskih skupština staleţa, u Rusiji takve ustanove ne znaĉe mnogo. Posle 1650. Zemski sabor gubi svaki znaĉaj. Rusko plemstvo, okupljeno oko dvora i zavisno od njega, nema svest i dostojanstvo koje ima zapadnoevropsko plemstvo. Rusko plemstvo ne uspeva da ostvari naĉelo nedeljivosti poseda, što u zapadnoj Evropi predstavlja pravilo. Tek 1785. Katarina II ukida fiziĉko kaţnjavanje plemstva, što je na zapadu nezamisli vo. Društvene kategorije u Rusiji ne nastaju spontanim istorij skim procesom već predstavljaju veštaĉke tvorevine, bez velike snage i uvaţavanja. Rusko društvo je tvorevina drţave, kojoj tre ba da sluţi. Seljaštvo. Najveći procenat evropskog stanovništva saĉi njava seljaštvo, tj. obradivaĉi zemlje. Njihov ekonomski, dru štveni i politiĉki poloţaj se razlikuje od drţave do drţave. Seljak moţe da bude slobodan ili vezan za zemlju kao kmet, da posedu je svoju zemlju, da raspolaţe alatom i konjima da je obraduje. Ostaci feudalizma primetni su svugde, a naĉin obrade zemlje ostaje u većem delu srednjovekovni. Crkva deluje u parohijama kao i ranije; parohija i feudalni posed kao organizacije pogoduju

323

metodima agrarne proizvodnje i raspc>dele naturalne privrede. U pojedinim zemljama (Francuska), gde postoji veliki broj odsut nih vlasnika zemlje, sveštenstvo i srednje plemstvo ima skoro srednjovekovnu vlast nad seljacima. Sistem zemijišnog poseda, skoro feudalni, odreduje mnoge vidove društvenog i privrednog razvitka starog reţima. Seljak moţe da plaća feudalcu u novcu ili dobrima. Pojedine porodice ĉesto koriste istu zemlju više gene racija, ĉime stiĉu veće pravo na nju. Vlasništvo zemlje se smatra najsigurnijom investicijom, pa otud i njen posed donosi visoki društveni ugled. Društveni poloţaj odreduje ĉinjenica da li je seljak koji obraĊuje zemlju slobodan ili kmet. Na britanskim ostrvima, Ibe rijskom poluostrvu i Italiji ne postoji zakonom zaštićeno kmet stvo. U Francuskoj kmetstvo, iako malobrojno, postoji u Franš -Konteu i Juri; kmetovi nemaju kontrolu nad posedima koje obraduju (mainmortables); u Nemaĉkoj poloţaj seljaka se razli kuje od drţave do drţave. Na jugozapadu postoje kmetski odnosi, iako ne toliko rasprostranjeni, dok u I'ruskoj i Pomeraniji. gde postoje veliki zemljišni posedi, kmetovi ĉine veliki deo radne snage. Zemljoposednik ima pravo vlasništva i jurisdikciju nad kmetom, oni su skoro neograniĉeni i proteţu se i na decu. Kmet se moţe prodati ili preneti u vlasništvo drugim licima, a novac ima veoma mali znaĉaj. Fridrih II donosi propise o emancipaciji kmetova na krunskim posedima, ali u tome nema mnogo uspeha. Marija Terezija imenuje komisiju sa ciljem da prouĉi i odredi iz nose daţbina seljaka u austrijskim zemljama, ali njene zakljuĉke osporava plemstvo (1768). Pokušaji promene poloţaja kmetova u Ugarskoj i Ĉeškoj dovode do nemira. Poloţaj kmetova u Poljskoj se pogoršava zbog nesredene politike i premoći šljahte. U vreme Katarine II (1762-1799) kmetstvo u Rusiji postaje još ĉvršće i rasprostranjenije nego u ranijim vremenima, iako u severnoj Ru siji ne postoji. S druge strane, ono postoji u Danskoj, Holštajnu i Livoniji. IzmeĊu kmetstva na Istoku i Zapadu postoje primetne raz like. U prvom je ono relativno nova pojava, dok u drugom pred stavlja ostatak srednjovekovnih odnosa. Nedostatak radne snage posle tridesetogodišnjeg rata i velika razaranja prouzrokuju širenje kmetstva. Potraţnja za ţitaricama u zapadnoj i juţnoj Evropi pojaĉava takve sklonosti zemljoposednika. Veleposednik postaje istovremeno sudija, ĉinovnik i oficir. U Saksoniji, Pru skoj i delovima habsburškog carstva postoji praksa da mladi lju di rade odreĊeni broj godina na feudalĉevom imanju. Time se spreĉava širenje industrije u unutrašnjosti, koja nema dovoljno raspoloţive radne snage. Kmetstvo u Rusiji dobija konaĉne obli ke u vreme Petra I. On uvodi sistem regrutovanja za vojnu sluţbu (1705), a od 1719. porez na „dušu“. Njihovo ubiranje i sprovoĊe-nje prelazi u nadleţnost zemljoposednika. To povećava njihovu vlast nad seljacima i kmetovima. Poloţaj kmetova 1762. postaje blizak poloţaju robova, kad Petar III daje pravo zemljoposedni cima da kmetove prevode sa jednog poseda na drugi. Poloţaj

324

kmeta postaje teţi nego u drugim evropskim zemljama. Zemljo posednici imaju pravo da proteruju u Sibir lenje kmetove (1760). te broj proteranih brzo raste. U geografskom pogledu, kmetstvo je najrasprostranjenije u centralnoj Rusiji, oblasti stepa, ĉernoz joma u juţnoj Rusiji i Krimu. Pod pritiskom poreskih nameta i obaveza vojne sluţbe, mnogi slobodni seljaci pretvaraju se u kmetove. Većina stanovništva postepeno postaju kmetovi. Dok u zapadnoj Evropi kmetstvo postepeno nestaje (Lorena, Savoja. Baden), u Rusiji postaje sve rasprostranjenije. Vladari Poljske i Pruske preduzimaju mere, iako ograniĉe ne, da zaštite kmetove od preteranog izrabljivanja. Austrijski dvor donosi više odluka (1716, 1738) kojima se odreduje do koje mere se mogu zahtevati radne daţbine seljaka u pojedinim delo vima Carstva. Najpoznatiji su zakoni Josipa II kojima se ukida kmetstvo (1781), ali ne i radne obaveze. Fridrih II donosi zakon (1763) kojim ţeli da obezbedi veću sigurnost zakupaca zemlje i ukine neke liĉne obaveze seljaka prema feudalcu. Poloţaj seljaka i kmetova u Rusiji, Poljskoj i habsburškim zemljama i slabost centralne vlade dovode do mnogih pobuna i ustanaka. Glavni uzroci su, pored teškog ekonomskog i društve nog poloţaja, izrabljivanje, pritisci i mešanje u privatni ţivot. U Ceškoj izbija pobuna 1775, a u Erdelju 1784; tokom tridesetih godina izbija u Ukrajini više pobuna zbog sukoba izmeĊu pravo slavnog seljaštva i katoliĉkih veleposednika. Najveći broj pobu na, od kojih su neke velikih razmera, izbija u Rusiji. IzmeĊu 1762. i 1769. izbija preko sedamdeset pobuna, mahom lokalnog karaktera. Nezadovoljstvo širokih masa ukrajinskih kozaka dola zi do izraţaja u velikom ustanku Jemeljana Pugaĉova (1773). On istiĉe zastavu društvene revolucije, obećava slobodu i zemlju kmetovima u delovima jugoistoĉne Rusije. Taj najveći ustanak u Evropi carska vojska guši u krvi. Ustanak Pugaĉova je izraz ne zadovoljstva seljaka i kmetova prema drţavi, koja ih ne štiti od promena, i prema feudalcu koji uvodi nove oblike proizvodnje i pogoršava situaciju. Ustanci izbijaju u baltiĉkim oblastima (1778, 1783), a u srednjoj Rusiji izbija izmeĊu 1796-97. preko dve stotine pobuna. Većina pobuna i ustanaka je spontani pro test protiv preteranih nameta plemstva. Veliki broj seljaka i kmetova beţi u druge zemlje ili udaljene delove Carstva, ali time ne dovodi u pitanje sistem. U zapadnoj Evropi postoje rezlike izmeĊu poloţaja seljaka u Engleskoj i Francuskoj u prirodi poseda i naĉinu obrade zem lje. U Engleskoj preovladuje posed sa zakupom (copyhold), dok u Francuskoj postoje razliĉiti oblici zemljišnog poseda za koje se Ijak plaća razliĉite obaveze (corvees, banalites), koje iznose jed nu sedminu prihoda. Sistem metayage ostaje na snazi, a prime njuje ga oko polovina stanovništva. U Španiji, sa opadanjem uloge Meste, veća prostranstva se pretvaraju u obradivu zemlju. Veći deo zemljišnog poseda nalazi se u rukama plemstva, a manji saĉinjavaju mali posedi. U Baskiji postoje slobodni seljaci, kao i u delovima Katalonije i Aragona. Sezonski radnici lutaju od me

325

sta do mesta. U Španiji se zabranjuje deoba poseda. U austrij skoj Nizozemskoj preovladuju slobodni seljaci koji obraduju zemlju na savremeni naĉin. U delovima zapadne Evrope postoje snaţne seoske zajedni ce koje igraju znaĉajnu ulogu u ţivotu seljaka. U planinskim ma sivima Alpa, Pirineja i Apenina postoje autonomna ili poluauto nomna sela. U nekim zemljama ona uţivaju široka samoupravna prava. To je sluĉaj sa selom Hutn Pagnel u Jorkširu, ĉiji ţivot te ĉe u skladu sa srednjovekovnim propisima. Sliĉnih primera ima u Francuskoj, gde neka sela imaju veća prava nego pojedini gra dovi. Sela odrţavaju skupštine, biraju svoje sindike i odluĉuju o raznim lokalnim pitanjima. U takvim zajednicama sveštenici i plemići plaćaju lokalne poreze. Sliĉne seoske zajednice postoje u severozapadnoj Nemaĉkoj; brinu o zajedniĉkim posedima, odr ţavaju red, puteve i mostove. Zemljoposednici i plemići. - U tesnoj vezi sa seljaštvom i kmetovima su zemljoposednici koji, sa raznim zvanjima i titula ma, poseduju zeml.ju, alatke za njenu obradu i kapital neopho dan za širenje i unapredenje proizvodnje. Ta klasa uţiva široka politiĉka prava, od kojih su neka šira i dalekoseţnija na istoku, a manja na zapadu. Izuzev u Engleskoj i Nizozemskoj, plemstvo uţiva široka zakonska prava - jurisdikciju, imunitet od fiziĉkog kaţnjavanja i odredenih poreza. U nekim zemljama graĊani ne maju pravo da kupuju plemićku zemlju ili posede. U srednjoj i istoĉnoj Evropi prava plemstva daleko prevazilaze prava svoje klase u drugim delovima ili nad drugim društvenim kategorija ma. U Ugarskoj plemstvo uspeva da zadrţi pravo da ne plaća po reze do 1731; u njoj jedino plemstvo predstavlja naciju, dok osta tak stanovništva saĉinjava misera plebs contribuens. LT Poljskoj plemstvo moţe do 1768. da odluĉuje o ţivotu i smrti svojih kme tova. U drugoj polovini veka piemstvo nastoji da zaštiti svoja prava, spreĉi ulaz bogatih gradana u nje,gove redove (Švedska). U Engleskoj postoji veća mobilnost nego u drugim drţavama. Veći deo plemstva u toj zemlji je burţoaskog porekla ili se ţeni sa njenim ĉlanovima. Engiezi prihvataju kal italistiĉki duh, u ĉemu prednjaĉe nad plemstvom drugih zemalja. Kupuju zemlju i oĉe kuju zaradu, koja je niţa nego u drugim poslovima. Za gradane zemlja predstavlja sigurnije ulaganje. Kao posednik zemlje bur ţuj postaje odgovoran za ţivot samodovoljne seoske zajednice. iako svojom preduzimljivošću remeti tradicionalnu društvenu sigurnost seljaka. Zakoni i tradicija štite plemstvo i njihove interese, a fe udalno plemstvo dominira u unutrašnjem i spoljnopolitiĉkom ţi votu evropskih drţava Vladari ne preduzimaju korake kc?jim bi uravnoteţili društvene klase niti dozvoljavaju slabodno proţi manje društvenih i ekonomskih snaga. Plemstvo priznaje vrhov nu vlast vladara. ono se odriĉe nekih prava, ali zadrţava velike privilegije. Francusko plemstvo uţiva novĉane privilegije, dok u srednjoj i istoĉnoj Evropi plemstvo ima potpunu sudsku i eko

326

nomsku vlast nad kmetovima i seljacima. U mnogim zemljama (Francuska, Austrija, Pruska, Rusija) vladari moraju da vode raĉuna o ţeljama plemstva. Fridrih II ne uspeva da oslobodi kmetove zbog njihovog otpora, a švedski kralj i Riksdag su pod kontrolom plemstva. Sve dok vladari stavljaju bogatstvo drţave njima na raspolaganje, saradnja sa plemstvom je izvanredna. U Francuskoj plemstvo postiţe više saradnjom nego borbom sa kraljem. Plemići stiĉu ugledno mesto u kraljevoj pratnji, koman duju armijama i mornaricama, zauzimaju istaknuta mesta u ad ministraciji i crkvi. Mnogi primaju doţivotne penzije, obezbe duju udobne sinekure ili poklone. Finansijski problemi drţave proistiĉu dobrim delom iz društvenog poretka. Vojna sluţba plemstva predstavlja osnovno zanimanje od ranog srednjeg veka. Njihova psihologija, tradicija, ambicije, osećaj ĉasti otkrivaju vojniĉke sklonosti; plemstvo saĉinjava voj niĉku kastu preko koje snaţno utiĉe na drţavnu politiku. Tokom veka njihova korisnost kao oficira opada u većini zemalja. Ni jedna evropska drţava ne moţe se oslanjati samo na njih. U oruţane snage ulaze gradani, što dovodi do sukoba izmedu privi legija i drţavnih potreba. Taj spor se rešava na razliĉite naĉine. U Rusiji oficiri koji ne pripadaju plemstvu dobijaju nasledna prava u klasi zemljoposednika (1722). U Francuskoj svi gradani koji dodu do poloţaja generala dobijaju plemićku titulu, kao i sve porodice ĉiji muški ĉlanovi obavljaju vojnu sluţbu u tri gene racije (1750). Takvih sluĉajeva ima veoma malo, pa su i promene u strukturi plemstva zanemarljive. Pored sluţbe u armijama i mornaricama u svojstvu oficira i komandanata, plemstvo zauzima mnoge znaĉajne funkcije i polo ţaje u administraciji i diplomatiji. U Pruskoj junkeri su drţavni sluţbenici, vojnici i civili, i njihovo prisustvo oseća se u svim zbi vanjima. U Rusiji Petar I uvodi naĉelo da svaki zemljoposednik mora da obavlja neku drţavnu sluţbu u administraciji ili vojsci. Tako drţava obezbeduje potrebno ljudstvo za stvaranje snaţne bi rokratije i vojske. Postepeno se plemstvo oslobada takvih obave za; 1736. obavezna sluţba se ograniĉava do dvadeset pet godina, a 1762. Petar III oslobada plemstvo obaveze da sluţi drţavi. Plem stvo zadrţava svoj poloţaj i uticaj u vojsci i administraciji i ĉesto nameće svoje poglede i shvatanja. Tek Katarina II donosi zakon (1785) koji pribliţava rusko plemstvo zapadnoevropskom. Evropsko plemstvo prihvata rat kao sastavni deo društve nog sistema. Sirenje drţavnih granica donosi nove poloţaje i mo gućnost za uspon; plemstvu su povremeni ratovi potrebni, pa se njihovi interesi podudaraju sa tradicijom krune koja tvrdi da je rat legitimno i potrebno zanimanje kraljeva. Vladari imaju po trebu za povremenim pobedama radi bezbednosti i sjaja monar hije, pa uzroci rata ĉesto nemaju veću vaţnost; plemstvu je po treban bilo kakav rat. Francusko plemstvo se razlikuje od onog u srednjoj i istoĉ noj Evropi. Sve veći broj zvanja i uticaj imaju ĉlanovi novog ĉi novniĉkog plemstva -noblesse de la robe. Njihov broj i uticaj po

327

staje sve veći. Ĉinovniĉko plemstvo ima najveći uticaj u lokalnim parlamentima, koji povremeno imaju široka politiĉka prava. Ne ki pripadnici novog plemstva obavljaju visoke drţavne funkcije - Šavelin, Morepa, Maso, braća d'Arţanson i drugi. S obzirom na poreklo, bogatstvo i funkcije, staro plemstvo gleda na njih sa omalovaţavanjem i prezirom. Oni nemaju znaĉajniju ulogu i uti caj na dvoru, na koji teško prodiru, a interesovanje za nauku i znanje doprinosi njihovoj izolovanosti. Ĉinovniĉko plemstvo je vaţan ĉinilac francuskog društva. Njegov konzervatizam, intere si i poloţaj predstavljaju krupnu smetnju sprovodenju radikal nih promena u francuskom društvu krajem veka. Poloţaj plemstva u Velikoj Britaniji razlikuje se od ostalih drţava. Razlike koje odvajaju plemstvo od ostalih staleţa nisu toliko naglašene, iako je njegov uticaj u politiĉkom i administra tivnom sistemu izuzetno znaĉajan. Politiĉku vlast dele vladar, aristokratija i zemljišna dţentrija, ali je klasna mobilnost mnogo veća nego u drugim zemljama. Dom lordova uţiva veliki politiĉ ki ugled, dok je Donji dom fasada demokratske vlade. Većinu njegovih ĉlanova saĉinjavaju zemljoposednici, ĉesto u bliskim vezama sa lordovima i perovima. Većinu ĉlanova vlade saĉinja vaju pripadnici plemstva, pa retko ko sedi u Donjem domu. Lo kalna vlast nalazi se u rukama zemljišnog plemstva posredstvom ustanove mirovnih sudija. Zemljišno plemstvo usko je povezano sa trgovaĉkim i po slovnim krugovima. Engleska aristokratija je izdanak bogate srednje klase. Ona istiĉe svoja prava, politiĉke i društvene privi legije, iako su njena shvatanja bliska burţoaziji. Prihodi pritiĉu od trgovine, manufakture i poslovnih špekulacija, ulaganja u ak cionarska društva. Torijevci i vigovci pripadaju mnogim poslov nim korporacijama, sprovode spoljnu politiku koja ima za cilj širenje trgovaĉkih interesa zemlje. U Velikoj Britaniji ne postoji vojniĉka aristokratija, sliĉna onoj na kontinentu. Umesto nje po stoji agresivna trgovaĉka zajednica, koja je sklona da vodi trgovaĉke ratove u cilju odbrane svojih poseda i monopola. Uticaj plemstva u pojedinim drţavama je izuzetno veliki. Sudska prava i ekonomska snaga omogućavaju im skoro neogra niĉenu kontrolu nad ţivotima svojih seljaka i kmetova. U Ugar skoj, Poljskoj, Kraljevini Dveju Sicilija nameću svoju vlast po volji. Pokušaji pojedinih vladara da umanje znaĉaj feudalnih su dova i raspuste oruţane pratnje imaju ograniĉeni domet. U Švedskoj tek poĉetkom XIX veka vladine funkcije mogu da obavljaju pripadnici drugih društvenih klasa. Evropsko plemstvo nije homogena grupa. Razlike izmedu plemstva raznih zemalja su primetne. Stav plemstva u Poljskoj i Ugarskoj prema zemlji i seljaku drukĉiji je od onog u Engleskoj i Svedskoj. U prvom sluĉaju plemstvo stiĉe svoje prihode koristeći rad seljaka i kmetova sa njihovih imanja, dok u drugom zemlja se iznajmljuje zakupcima, nad kojima plemstvo nema mnogo kontrole. Drţavni sluţbenici u Rusiji i Pruskoj razlikuju se od manje-više ceremonijalnih plemića u Spaniji, Italiji ili Francu

328

skoj. Unutar pojedinih zemalja postoje razlike medu plemstvom. One se ogledaju u veliĉini poseda, politiĉkom uticaju ili obrazo vanju. U Francuskoj ima oko '?50.000 pripadnika plemstva, dok samo oko 4000 ima pristup na dvor. Izmedu bogatog i uticajnog dvoranina i siromašnog, provincijskog plemića razlika je velika. Njihova jednakost je formalna a ne stvarna. Sliĉno je u Španiji, Poljskoj, Ugarskoj i Rusiji. Krajem ve ka u Španiji 5`% stanovništva istiĉe svoj plemićki status, iako iz medu siromašnih hidalgosa i granda (Medina-Sidonija, Osuna) postoji velika razlika. Izmedu siromašne šljahte i krupnih mag nata (Radzivili, Ĉartoriski, Ljubomirski, Potocki) razlika nije ni šta manja, a jednakost ne postoji. U Ugarskoj Esterhazi, Palfi, Banfi i drugi nemaju mnogo zajedniĉkog sa siromašnim plemići ma iz provincija. Dok velike porodice u Rusiji imaju do deset hi ljada kmetova, većina ne poseduje više od dvadeset. U pojedinim drţavama (Švedska, severna Italija) razlike unutar plemstva su manje, a ono kao staleţ homogenije. Gradovi i graĎani. - Mnogo onog što vaţi za seljake i plem stvo moţe se primeniti na gradove i njihove ţitelje. Iako trgovci imaju vodeću ulogu u ţivotu gradova, njihov poloţaj se razlikuje od drţave do drţave, od grada do grada. U Engleskoj i Nizozem skoj prilike su sliĉne. U bogatim nemaĉkim gradovima (Ham burg, Frankfurt na Majni, Lajpcig) i Nizozemskoj (Amsterdam, Roterdam) gradski patricijat ima presudnu ulogu. Sliĉno je i u Londonu. Oni raspolaţu velikim kapitalima i ĉesto kontrolišu politiĉki ţivot u velikim gradovima. Krupni londonski bankari i trgovci (Gideon, Vanek) imaju snaţan uticaj na politiku vlade, pre svega u pitanjirna finansija. Neki od njih su ĉlanovi Donjeg doma i po poreklu su Jevreji, Holandani, hugenoti i drugi. Bogati gradani pokazuju sklonost da stiĉu zemljišne posede i braĉnim vezama ulaze u redove plemstva. Sliĉna pojava primetna je i u Francuskoj. Ljudi koji stiĉu velike kapitale u trgovini, pomorstvu, bankarstvu i manufakturi uţivaju veliki ugled i uticaj. Samuel Bernar, bankar, Antoan Kroze, trgovac i bankar, i Mesaţe, trgovac iz Ruana primer su ta kvog uspona. Pojedinci igraju vaţnu ulogu u finansijskim poslovima Francuske tokom veka. Izvori bogatstva su razliĉiti. Zakup poreza olakšava pojedinim porodicama da steknu velika bogat stva; širenje spoljne trgovine posle 1763. omogućava mnogim trgovaĉkim porodicama iz Bordoa (Gradi, Bonafi) i Marselja (Ru) brzi uspon i bogatstvo. Njihovo bogatstvo potiĉe iz spoljno trgovinskih delatnosti i finansijskih poslova. Bankari i trgovci u Engleskoj i Francuskoj uţivaju mnogo veći društveni ugled nego industrijalci (Arkrajt, Bulton, Vilkinson). U mnogim evropskim gradovima gradski patricijat je nosi lac kulturnih i duhovnih kretanja. Neki od njih imaju visoku re putaciju (Cirih, Lajpcig), drugi izdrţavaju univerzitet (Bazel), podstiĉu muziku (Hamburg) i prihvataju Jevreje i prognane pro testante. U Frankfurtu na Majni ţive mnoge ugledne porodice

329

(Rotšildi, Betmani) i postoji snaţna jevrejska kolonija (Juden gasse). Bogati gradani smatraju sebe jednakim sa carskim vite zovima. Kao u Engleskoj i Francuskoj, bogati gradani nastoje da steknu plemićku titulu. Razliĉite profesije ne uţivaju isti ugled i poloţaj. Sveštenici se ponekad izjednaĉavaju sa domaćom poslugom, pravnici uţi vaju dobar ugled, iako ne i advokati. Lekari su veoma cenjeni, a pisci nemaju veći ugled. U Francuskoj apotekari, knjiţari i štam pari uţivaju lep ugled i imaju solidno bogatstvo. U nemaĉkim drţavama društvene razlike su veće nego u Francuskoj, mnogi gradovi gube raniji trgovaĉki znaĉaj (Ulm, Nirnberg, Augsburg), iako neki doţivljavaju uspon i prosperitet (Hamburg, Lajpcig, Frankfurt). Društveni ugled trgovaca i obrazovanih ljudi niţi je nego u Engleskoj. Advokati imaju male prihode i sa njima se po stupa sa mnogo omalovaţavanja. Lekari imaju dobre prihode, a hirurzi se smatraju zanatlijama. Uĉetelji imaju male prihode i rdav društveni poloţaj. Gradanska klasa u Nemaĉkoj dovoljno je snaţna da podstakne knjiţevni ţivot krajem veka. U zemljama srednje i istoĉne Evrope uspon gradanske kla se jedva se primećuje. Pruska, habsburške zemlje, Poljska i Rusi ja su izrazito agrarne oblasti, nemaju velike gradove, trgovaĉke mornarice i krupne kapitale. Krupni ugarski trgovci nastoje da obezbede plemićka zvanja, kojima pripadaju svi pravnici. Veliki deo trgovaca u Pešti saĉinjavaju Srbi, Grci i Nemci, ĉija su gra danska prava mala. Raĉuna se da krajem veka u Ugarskoj ima oko 300.000 trgovaca. U Poljskoj stanje je još nezavidnije. Varša va ima 1772. sto hiljada stanovnika, a samo ĉetiri grada preko dvadeset hiljada. Samovoljno plemstvo spreĉava gradskom sta novništvu da se bavi trgovinom, odbija da plati carine za izveze nu i uvezenu robu i dobra. U Rusiji trgovci saĉinjavaju svega 3% ukupnog stanovništva, a samo šesnaest gradova ima godišnje budţete veće od hiljadu rubalja (1762). Društveni poloţaj trgovaca i proizvoĊaĉa poboljšava se za vreme Petra I, koji nastoji da podstakne razvitak privrede u zemlji. Zemljoposednici koriste zemlju i rad kmetova da otvaraju manufakturne radionice ĉija roba konkuriše proizvodima gradova. U istoĉnoj Evropi gradsko stanovništvo raste zahvaljujući porastu birokratije, koja je uticajna i mnogobrojna u Pruskoj. Sliĉno je i u Austriji, gde Marija Terezija uvodi administraciju sliĉnu pruskom uzoru. Broj drţavnih sluţbenika u provincijama raste, a njihov poloţaj u odnosu na ostale kategorije stanovni štva r egulišu mnogi zakoni. Porast viših slojeva gradanskog dru štva u Evropi predstavlja osobenost toga vremena, a njihov zna ĉaj za buduća politiĉka zbivanja veći je nego što se pretpostavlja. Ţitelji gradova ne predstavljaju jedinstvenu društvenu grupu. Krupni trgovci i bankari nisu u stanju da kontrolišu sitne trgovce, zanatlije. Izmedu njih postoji nepoverenje zbog povezi vanja bogatih porodica sa plemstvcm. U Londonu se vodi oštra borba oko kontrole gradskog veća, u Ţenevi gradani zahtevaju ravnopravnost, što dovodi do sukoba (1“768. 1782). Niţi slojevi

330

gradskog stanovništva izraţavaju otvoreno negodovanje protiv svih i svega što ih podseća na feudalnu prošl.ost. To se ne ograni ĉava na jednu zemlju, pa otuda i njihova naklonost prema svima koji se zalaţu za reformu postojećih institucija, ĉešće izbore i smanjenje stajaćih vojski. Za razliku od Engleske i Nizozemske, u kojima predstavni ci krupne burţoazije uspevaju da izbore bolji društveni poloţaj i uĉešće u vlasti, u Francuskoj je stanje drukĉije. Krupni trgovci, bankari i industrijalci nemaju skoro nikakvog udela u vlasti, a svi poloţaji ostaju u rukama plemstva. Nema primera da pred stavnici posiovnog sveta dobijaju plemićka zvanja. Tek 1767. francuska vlada obećava da će svake godine dve trgovaĉke poro dice dobiti plemićke titule pod uslovom da su im preci obavljali trgovaĉke poslove u dve generacije. Problem nije moguće rešiti i nezadovoljstvo ublaţiti. Pred revoluciju sukobi i neprijateljstvo izmeĊu plemstva i burţoazije dobijaju novu oštrinu. Najbogatiji trgovci i pravnici nisu u stanju da kupe bilo koji znaĉajniji vladin poloţaj i zvanje. Svi intendanti u vreme Luja XVI su plemići, ĉinovniĉko plem stvo se zatvara i pretvara u naslednu grupu, a putevi do drugih uglednijih poloţaja potpuno su zatvoreni. Pristup višim vojniĉ kim poloţajima se zatvara 1781, a crkva otvara vrata do visokih poloţaja samo aristokratiji. Bolje obrazovani, graĊani pokazuju sve otvorenije svoje nezadovoljstvo poloţajem u društvu; mnogi se upoznaju i prihvataju radikalne ideje. Advokati, novinari, le kari i drugi poĉinju da se zalaţu za radikalne promene u svim sferama ţivota. U mnogim evropskim gradovima postoje autonomija i ne zavisnost od centralne administracije. Njihova unutrašnja orga nizacija se razlikuje od grada do grada, a vlast se nalazi u ruka ma mnogih da bi se izbegla koncentracija u rukama pojedinaca ili grupa. Municipalna prava i privilegije razlikuju se širom Ev rope, a sliĉno je i sa lokalnim slobodama. U Engleskoj postoje gradovi koji biraju poslanike za Donji dom, ali ima i „kraljev skih“ i „baronijalnih“ gradova koji uţivaju poseban poloţaj. U Francuskoj postoje razlike izmedu starih gradova i predgrada (fobur) koja nastaju oko njih. U većini gradova esnafi igraju vaţnu ulogu, a njihovi ĉla novi biraju ĉlanove gradskih veća i senata. U većini nemaĉkih i francuskih gradova, gradskim telima upravljaju predstavnici es nafa i trgovaca, mahom bogata oligarhija koja uţiva nasledna prava. U nekim gradovima spominju se samo odredena imena koja upravljaju gradovima. Evropski gradovi uspevaju da saĉuvaju postojeću struktu ru zbog toga što skoro svi, izuzev nekoliko (Manĉester, Lijeţ) ostaju ir.dustrijski nerazvijeni. Nijedan grad do kraja veka nema veliki broj industrijskih radnika modernog tipa. Tamo gde po stoje, oni se organizuju prema strukama i radionicama, a ne fa brikama. U Rusiji (Ural) industrijski gradavi se izgraduju daleko od velikih gradskih centara, što olakšava oĉuvanje starih zanat

331

skih i trgovaĉkih oblika ţivota i rada. Iako tradicionalni sistem ima mnoge pristalice, postaje sve oĉiglednije da njegov opstanak nije moguć. Njegove osobine i struktura - komune, redovi, privi legije, osobenosti, izuzeća - ne mogu da odole pritisku i zahtevi ma vremena. Zahtevi za većim doprinosima drţavnoj blagajni. administrativnoj efikasnosti i brţi razvitak evropske privrede ubrzavaju njihovo propadanje.

332

III

VLADA I BIROKRATIJA

Evropske drţave nastoje da izgrade savremene i efikasne administracije, sudstvo, finansijski sistem, provincijsku upravu i druge oblike birokratije. U većini drţava ne postoje obrazovani kadrovi ili savremena izgraĊene administracije. uticaj pojedinih društvenih struktura na njihov rad je naglašen, a ĉinovništvo slabo i neuredno plaćeno. Pojedine ustanove obavljaju neke fun kcije administracije. Sorbona uţiva pravo kontrole nad prome tom knjiga u Parizu, a bakalski esnaf nadgleda mere. Sliĉno je i u Engleskoj, gde vlada gubi kontrolu nad imenovanjem sakup ljaĉa poreza na zemlju, koja prelazi u nadleţnost ĉlanova Donjeg doma. To dovodi do usporavanja razvitka poreskog sistema i uvoĊenja direktnih poreza. Drţava prepušta mnogim organiza cijama ulogu posrednika izmedu nje i podanika, pošto one obav ljaju odredene poslove sa većom efikasnošću i brzinom. Ima slu ĉajeva da se pojedine organizacije - esnafi, gradovi, univerziteti, korporacije - protive snaţenju adrninistracije, istiĉu svoja prava i privilegije i spreĉavaju centralizaciju drţavne uprave. Takvih primera ima u Francuskoj (Tirgo) i austrijskoj Nizozemskoj (Josip II). Priroda kraljevske vlasti. - Kao i u prethodnim vekovima, preovladuje uverenje da kraljevska vlast potiĉe od Boga. Provi denje odreĊuje kralja da sprovodi boţansku volju i zakone. Enci klopedisti prihvataju uverejne da monarhija predstavlja najbolji oblik vladavine i takvo mišljenje deli većina mislilaca do 1789. Kraljeva prava zasnivaju se na rimskom pravu, on treba da bude nezavisan i nikome ne mora da daje objašnjenja za svoje postup ke On mora da donosi zakone i u tome niko ne treba da mu se su protstavlja. U sluĉaju krize, kralj ima pravo da koristi imovinu svojih podanika, objavljuje rat i zakljuĉuje mir, stvara i raskida saveze, nameće poreze, deli pravdu i imenuje ĉinovnike. To su njegova suverena prava. Monarhija ne mora da bude nasled na, kao što je sluĉaj sa Poljskom i Svedskom, iako snaţna mo narhija pretpostavlja nasledno pravo. Snaga monarhija ogleda se u krizama kroz koje prolaze pojedine zemlje. Višegodišnje maloletstvo Luja XV u Francuskoj, melanholija Filipa V u Španiji, lenjost i nemar Braganca u Portugaliji, dugotrajna borba za naslede u Austriji, nedostatak direktnih naslednika u Rusiji posle Petra I ili dolazak stranaca na engleski presto ne dovode u pitanje monarhiju kao instituciju. Savremenici smatraju da napredna zemlja mora da bude monarhija.

333

Ipak, razlike izmeĊu monarhija su primetne, iako mnogi is tiĉu sliĉnost. Savrernenici istiĉu razlike izmedu apsolutistiĉke monarhije i despotizma. Francuski kraljevi pripadaju prvoj gru pi pošto njihovu vlast sputavaju zakoni i obiĉaji. Španski kralje vi imaju teorijski veću moć od francuskih; burbonski vladari umanjuju moć mnogobrojnih saveta, a Bilfeld smatra da nijedan narod u Evropi ne zavisi toliko od vladara kao Španci. Kraljevi Danske i Pruske uţivaju mnogo veću stvarnu vlast. U ovim zem ljama i Španiji kraljevi donose zakone po volji, nezavisno od predstavniĉkih tela, zakona, sudova, plemstva. Za svoje postup ke oni odgovaraju jedino Bogu. Priroda kraljevske vlasti ovih drţava razlikuje se od des potizma ruskih vladara, ĉija se vlast uporeduje sa vlašću sul tana. Car upravlja zemljom po svojoj volji, kao despot, raspolaţe sa imovinom i ţivotima svojih podanika, koji su robovi. Ono vremenim posmatraĉima nisu potpuno jasne razlike izmedu cara i pruskog kralja. Oni su zapanjeni brutalnošću fiziĉkog kaţnjavanja (Bilfeld) u vreme Petra I. Savremenici uoĉavaju razlike izmedu apsolutistiĉkih vladara i onih koje kontrolišu predstavniĉka tela. Kraljevi Dveju Sicilija sazivaju skupštinu kad im je potreban novac, kralja Portugalije ograniĉava crkva i staleţi, Švedske Riksdag, koji proglašava izbornu monarhiju (1718). U Engleskoj monarhija je nasledna, ali Parlament po sle bekstva Dţemsa II dovodi na presto vladara iz druge zem lje. Zakonom o nasledu (1701) predvida se da kralj ne moţe raspisivati poreze bez saglasnosti Donjeg doma i menjati za kone ili verske odnose. U Engleskoj Dţordţ III ne uspeva da vlada kao apsolutista, dok u Švedskoj vladar zavodi apsolu tizam i odbacuje ustav (1772). Poljska predstavlja izuzetak, a ograniĉenja njenog vladara su izuzetna. Sredinom veka pre ovladuje uverenje da monarhija oliĉava snaţnu vladu; uspe šan vladar se povezuje sa vojniĉkim pobedama. Od njega se oĉekuje da postiţe pobede na bojnom polju i širi granice. Za ostvarenje toga zahteva potrebna su finansijska sredstva i obilje vojnog materijala. To prouzrokuje izgradnju central ne i lokalne administracije i povećanje snage mnogih vlada ra i drţava. Drţavna administracija. U izgradnji administracije pri metna je sklonost ka izgradnji resornih ministarstava, zaduţe nih za pojedina pitanja. Taj proces nije nov i u nekim drţavama ima konaĉne oblike (Francuska, Švedska). Primer tih drţava sle de Pruska, Španija, Rusija i Austrija. Uticaj Švedske na izgrad nju administracije u Rusiji je vidljiv; Petar I prouĉava švedski si stem i njegovi planovi za reformu (1715) prihvataju naĉelo deobe funkcija i stvaranje raznih kolegijuma. Petar I nasleduje veliki broj prikaza ĉije se funkcije medusobno prepliću. Zamenjuje ih 1718. sa nekoliko resornih ministarstava (spoljnih poslova, rata, pravde i admiralitet). Postoje tri posebna odeljenja: za finansije, rudarstvo i za manufakturu i trgovinu. Petar I ukida boljarsku

334

Dumu, a sa njom uklanja moć krupnog plemstva. Nju zamenjuje Senat (1711). Kontrola nad provincijama sprovodi se mnogo efi kasnije nego dotada, a funkcioneri u njima odgovaraju kolegiju mima i Senatu. Pred Petrovu smrt Rusija ima pedeset provincija. Rusija postaje centralistiĉka i birokratska zemlja. Za vreme nje govih naslednika administracija deluje sa manje efikasnosti. Stvaraju se nove ustanove - vrhovni liĉni savet (1726), kabinet (1731) i konferencija (1750). U vreme Katarine II Senat gubi ne što od svoje moći, ali obavlja veliki deo posla; sliĉno je i sa kole gijumima, a lokalna organizacija dobija nove oblike posle njego ve smrti. Stvaraju se gubernije (1728), na ĉijem se ĉelu na laze gubernatori. U vreme Katarine II dolazi do promena u sastavu admini strativnog osoblja. Ljude niţeg društvenog poloţaja i strance sve više zamenjuju ĉlanovi zemljišnog plemstva, koji dobijaju sve snaţniju ulogu na dvoru i u politici zemlje. To smanjuje vlast vladara. Veliki tajni savet bira Anu za caricu, koja se obavezuje da upravlja zemljom u saglasnosti sa njim, da ne objavljuje rat i zakljuĉuje mir, ne vrši unapredenja u armiji. Postepeno carsku vlast zamenjuje diktatura plemstva. Niţe plemstvo nastoji da obezbedi poloţaje u lokalnoj administraciji i teţi oĉuvanju car ske moći. Erozija carske vlasti se nastavlja. Ukida se obavezna drţavna sluţba za plemstvo (1762), a zakoni iz 1775. obezbeduju prenošenje vlasti iz kolegijuma u ruke lokalnih komora i drugih tela. Zakonima iz 1785. zemljišno plemstvo stiĉe velika ekonom ska prava i privilegije. One spreĉavaju snaţenje gradova i pri vrede u njima. Krajem veka Rusija ima, na izgled, centralizovan i autokratski sistem, kojim dominira jedna klasa i štiti svoje interese. Ipak, u njoj nije moguće stvoriti efikasnu administraciju kao u Pruskoj. Veliki prostori, nezainteresovanost vladara i neobrazovanost ĉinovništva objašnjavaju takvo stanje. Central na vlada zavisi od plemstva u sprovodenju svoje politike i ne sme da zanemari njegove interese kao što tc ĉine pruski kraljevi. U drugoj polovini veka Pruska ima najefikasniju admini straciju od svih evropskih drţava. Njeni vladari okupljaju pro vincije i oblasti, nameću sistem koji ujedinjuje drţavu i obezbe duje joj potrebnu snagu. Poĉetkom veka kralj upravlja zemljom kao privatnim posedom, na kome radi 1 / 3 svih selj aka. Krunskim posedima upravlja upravnik (beamten), a ostalim delovima po sebno telo zaduţeno za prikupljanje poreza za rat. U svakom okrugu postoji poseban komitet koji nadgleda rad upravnika. U Berlinu se nalazi posebna komisija koja nadgleda rad svih tela u zemlji. Kralj Fridrih Vilhelm I ujedinjuje upravu nad krunskim posedima i sakupljanje ratnih poreza 1723. i stvara Generalni di rektorijum. On se sastoji od ĉetiri odeljenja, od kojih je svako za duţeno za upravu nad pojedinim pokrajinama (Istoĉna Pruska, Pomeranija, Brandenburg, Magdeburg, Kleve, Gulders, Mark, Is toĉna Frizija, Halberštat, Minden i Ravensberg). Generalni di rektorijum nema nadleţnost nad spoljnim poslovima i sudstvom. Kralj zahteva poslušnost drţavnih sluţbenika, što postaje obele

335

ţje pruske administracije. Tako kralj ima potpuni uvid u rad svih odeljenja administracije i u njeno postupanje prema njegovim za htevima. Fridrih II stvara posebno ministarstvo za trgovinu (1741) i vojsku (1746). On ne dovršava centralizaciju pruske vla de: stvara nova ministarstva, ne ukida stara, a ĉesto zanemaruje njihovo postojanje. Povećanje pruske drţave stvara probleme za administraciju, koja posle sedmogodišnjeg rata pokazuje znake slabosti, koji dolaze do izraţaja posle Fridrihove smrti (1786). U vreme Fridriha I gradani imaju znaĉa;jnu ulogu u drţavnoj admi nistraciji, dok je plemstvo zapostavljer.o. U vreme Fridriha II sta nje se menja, a uloga piemstva postaje najvaţnija. Visoki sluţbe nici pruske drţave postaju nasledna kasta. Centralna administracija u austrijskim zemljama pokazuie sliĉne sklonosti u svom razvoju kao Rusija i Pruska. Smetnje centralizaciji su velike - heterogenost zemalja i naroda, razbaca nost, slabe medusobne veze i ekonomska nerazvijenost. Poloţai plemstva u austrijskim zemljama se razlikuje od onog u Rusiji i Pruskoj. Oni igraju znaĉajnu ulogu u politiĉhom ţivotu zemlje, naroĉito za vladavine Karla VI. Najvaţnije administrativne re forme u vreme Marije Terezije i Josipa II sprovode pripadnici is taknutih porodica - Ĉotek, Kaunic, Kolovrat, Haugvic. Pojedine oblasti Carstva (Ugarska) zadrţavaju svoje ustanove, ustaju oru ţjem protiv pokušaja centralizacije i nastoje da oĉuvaju svoja prava. Ugarsko plemstvo uspeva da oĉuva svoju administraciju, fiskalne privilegije. To spreĉava uspon burţoazije kao podrţa vaoca centralizma i apsolutizma i izgradnju centralistiĉke drţa ve kakve su Rusij a i Pruska. Posle završetka ratova (1740-1763) uvodi se efikasnija ad ministracija, uklanjaju stare polufeudalne ustanove, postiţe ve ća jednoobraznost u njihovom radu. Plemstvo i crkva gube neke privilegije u finansijskim pitanjima. Finansijske reforme Hau gvica (1748) znatno povećavaju drţavne prihode, a posebno mi nistarstvo za Austriju i Ĉešku stvara se godinu dana kasnije. Centralnu ustanovu predstavlja Drţavni savet (Statsrat), koji ima savetodavne funkcije. Pitanja unutrašnje politike i finansija nalaze se u rukama posebnog tela - Direktorijuma - imitacije pruskog uzora. Spoljna trgovina je u rukama posebnog tela - Di rektorijuma za trgovinu; sliĉna ustanova postoji za vojna pita nja. Ministarstvo spoljnih poslova preureduje se 1753, sudstvo se odvaja od administracije i vrhovni sud odluĉuje o svim pitanjima iz Austrije i Ĉeške. Efekat reformi oseća se razliĉito u pojedinim delovima Carstva. U Ugarskoj njihova primena donosi ograniĉe ne rezultate; u ostalim oblastima, ukljuĉujući Milano i Nizozem sku, prikuplja se 1764. ĉetiri puta više prihoda od poreza nego dotada. Poloţaj Velike Britanije odreduje umnogome naĉin funk cionisanja njene administracije: ostrvski poloţaj, gospodstvo na morima, nedostatak kopnenih granica, veliko nacionalno bo gatstvo. Zbog toga ona ne mora da troši na odrţavanje armije, prema kojoj pokazuje mnogo nepoverenja. Britanski vladari gra

336

de administraciju koja ostaje pod njihovom kontrolom. Admini stracija deluje u skladu sa zakonima i obiĉajnim pravom, koji su kontrola njenog rada. Snaga Parlamenta doprinosi da se visoki drţavni poloţaji nalaze u rukama njegovih istaknutih ĉlanova. Broj zvanja je veliki. Lord-kancelar, lord-blagajnik, lord-ĉuvar drţavnog peĉata, lord-admiraliteta nastaju u okvirima dvora, dok drţavni sekretar za spoljne poslove i rat predstavljaju nova zvanja. Neka od njih imaju veći, a druga manji znaĉaj. Ministri su kraljevi sluţbenici, njemu odgovaraju iako saĉinjavaju vladu, koja se uobliĉava za vladavine prvih Hanoveranaca. Pored kra lja, ĉlanovi vlade pokazuju obzir prema Parlamentu i svom iz bornom okrugu. Vlada treba da ima podršku u Parlamentu uko liko ţeli da ostane na vlasti. Zbog toga ministri nisu iskljuĉivo dvorski ljudi, što ih odvaja od ostalih evropskih drţava. MeĊu ĉlanovima vlade nema mnogo jedinstvenosti, iako pojedinci uspevaju da nametnu svoja mišljenja drugim ministri ma. Ministarstva su razliĉita po veliĉini, vaţnosti i efikasnosti. Ima nekih neobiĉnih anomalija: sve do 1782. sluţbenici mini starstva finansija ne primaju redovno svoje plate, a ni posle toga je ne dobijaju iz drţavne blagajne. Vojna administracija je slabo organizovana, njene kompetencije pripadaju mnogim teli ma i pojedincima. Administracija ne poklanja paţnju školovanju ĉinovnika, u ĉemu nalikuje na druge evropske zemlje. Administrativni sistem u Francuskoj nalazi se izmedu onog u istoĉnoj Evropi i Engleskoj. Osobenost francuskog sistema su mnogobrojni saveti. Mnoga tela nastaju u prethodnom veku, ia ko regent stvara savete za rat, mornaricu i trgovinu, koji nestaju posle propasti Loovog plana. Drţavni savet (Conseil d'Etat) od luĉuje o spoljnim pitanjima, a Conseil de Depeshes o unutra šnjim; Savet za finansije i Privatni savet gube mnogo od svoje ranije vlasti, koja prelazi u ruke ministara i visokih ĉinovnika. Postepeno jaĉa uloga drţavnih sekretara, ĉija se delatnost deli na razne resore (spoljni poslovi, rat, mornarica, kraljevska ku ća). Specijalizacija nije potpuna, pošto generalni kontrolor fi nansija ima pod svojim nadzorom pitanja finansija, poljoprivre de, industrije i saobraćaja. Zvanje kancelara je doţivotno, dok ostale ministre imenuje i otpušta kralj; ministri ne saĉinjavaju vladu, već su kraljevi sluţbenici. Glavni ministar u vreme Flerija ne moţe da bira svoje saradnike. U provincijama glavnu ulogu i graju intendanti koji kontrolišu lokalnu administraciju. Biro kratija predstavlja mehanizam apsolutizma, iako je odgovorna za svoje postupke. Opterećena slabostima i nasledem iz prošlo sti, francuska administracija ne uspeva da poveća snagu central ne vlasti. Njoj se suprotstavljaju provincijski parlamenti, staleţi, esnafi, crkva. koji imaju veliku snagu i uticaj. Takve institucije ne postoje u Pruskoj i Rusiji, što olakšava njihovu centralizaciju. Dolazak Burbona na presto Španije otvara put radikalnim promenama u administraciji. Filip V primenjuje francuske uzo re, uklanjajući sistem saveta koji karakterišu administraciju

337

habsburške Španije. U tome se posebno istiĉe savet za Kastilju, ĉije su kompetencije izuzetno široke. Funkcije saveta prepliću se geografski i suštinski, a odluke se provode sa neobiĉnom spo rošću. Filip V imenuje ministre odgovorne za pojedine re sore - ministarstva rata, finansija, crkvenih poslova i pravosuda, Amerike i mornarice. Generalni kontrolor ima nadzor nad finan sijama. Do sredine veka broj ministara se ograniĉava na ĉetiri, a posle reformi 1754. i 1755. njihov broj se povećava. Do kraja ve ka povećava se broj saveta. Provincijska uprava. Snaţenje centralne administracije uĉvršćuje drţavnu vlast u provincijama. Profesionalna drţavna sluţba postaje efikasnija, a njeno oliĉenje je intendant. To nije nova ustanova mada od njene delatnosti zavisi napredak ili opa danje francuske drţave. Intendante postavljaju generalni kontrolori finansija ili ministar rata, a njihove funkcije su široke: nadzor nad prikupljanjem vojnika, sudstvom, rasporeĊivanjem taja i prikupljanjem drugih poreza. On odluĉuje o pitanjima po ljoprivrede, trgovine i industrije i administracije. Cesto pripre ma zakone i daje savete centralnoj vladi. Intendanti uţivaju veli ki ugled i raspolaţu znatnim finansijskim sredstvima. Iako su kraljevski sluţbenici, ĉesto se suprotstavljaju naredbama cen tralne vlasti. Njihovo prisustvo u provincijama povećava efika snost vlade. Filip V uvodi zvanje intendanta u Španiju u svojstvu vojnih funkcionera. Prvi pokušaj završava se neuspehom, ali se uvodi ponovo 1749. Vojni intendanti imaju veću vlast i bolju platu, a postavljaju se u pograniĉnim delovima (Estramadura, Valensija, Majorka, Aragon). Civilni intendanti obavljaju razliĉite funkci je, uţivaju sudsku vlast, sastavljaju spiskove vojnika, prouĉava ju ekonomske prilike i predlaţu kako ih treba poboljšati. Inten danti pripremaju spiskove kraljevske, crkvene i plemićke zemlje u provincijama. Posle 1749. prikupljaju poreze, razrezuju name te na monopol soli i duvana. Provincijska administracija u Švedskoj, Danskoj i u Fru skoj razlikuje se od francuske i španske. TJ njima glavnu ulogu igraju komore, a ne pojedinci. Komoru saĉinjavaju 20-30 ljudi koji su zaduţeni za seoske okruge, gradove, kraljevske posede. Odluke se donose većinom glasova, a manjinski stav se podnosi generalnom direktorijumu. Ovlašćenja provincijskih komara su velika: prikupljanje poreza i prihoda sa krunskih poseda, pod sticanje industrijalizacije i naseljavanje. Sluţbenici imaju male platc, sloboda inicijative je ograniĉena i kontrola nad njihovim radom je potpuna. Pruska birokratija je veoma efikasna i zaštita uticajnih liĉnosti ne postoji; kupovina zvanja ne postoji, a polo ţaji su otvoreni siromašnom plemstvu. U austrijskim zemljama razvitak provincijske uprave dobi ja podsticaj u vreme Marije Terezije. Njenu osnovu predstavlja okruţni ĉinovnik - Kreishauptmann - koji deluje u srednjem ve

338

ku. Ova funkcija se uvodi u Štajersku, Kranjsku i Korušku (1748), Donju Austriju (1753) i Tirol (1754). Do kraja njene vla davine postoji ĉetrdeset sedam okruga. Okruţni ĉinovnik nad gleda smeštaj i snabdevanje vojske i brine se da seljaci saĉuvaju poresku sposobnost. Postepeno preuzima brigu o šumama, bol nicama, skitnicama, policiji, školstvu, veri, saobraćaju i trgovini. Sedamdesetih godina oni imaju obavezu da odrţavaju red i jav nu dobrobit. Krajem veka okruţni ĉinovnik stiĉe pravo na penzi ju, ĉime se priznaje kao stalna profesija. Vremenom ĉinovnici moraju da završavaju posebne studije poznate kao Kameralwis senschaft. U Engleskoj postoji institucija mirovnih sudija, mahom lo kalnih plemića koji dobrovoljno obavljaju sudske i administra tivne poslove u svojim mestima. Oni uţivaju široka ovlašćenja u pitanjima dohotka, oruţanih snaga, trgovine, snabdevanja hra nom, sirotinjske pomoći, cena, nadnica. Postepeno preuzimaju brigu nad ludacima u ludnicama i putevima (1766). Iako sliĉni sluţbenicima u Francuskoj, Pruskoj i Austriji, njihov poloţaj se razlikuje. Drţavna kontrola u Engleskoj nema onaj znaĉaj koji ima u evropskim zemljama. Mirovne sudije obavljaju svoje duţ nosti zbog svog ugleda, ne primaju platu i obavljaju ih doţivot no. Njihova duţnost je da sprovode zakone, a ne naredbe cen tralne vlade. Finansije. Izgradnja centralne i lokalne administracije treba, pored ostalog, da olakša prikupljanje prihoda i omogući funkcionisanje drţave. Vlade i vladari suoĉavaju se sa mnogim teškoćama: rashodi za izdrţavanje birokratije, armije i dvora stalno rastu, a poreski sistemi svih zemalja imaju mnoge slabo sti. Poreske obaveze stanovništva nepravedno se rasporeduju i neefikasno prikupljaju. Podanici smatraju da ih drţava izrablju je, a ona nema dovoljno novca. Raznovrsnost poreza i nameta, izvori i naĉin prikupljanja otkrivaju sloţenost prilika. U nekim drţavama kraljevi poseduju dobra sa kojih dobijaju prihode potrebne za pokriće svojih tro škova. U Francuskoj njihovi prihodi su zanemarljivi, u Spaniji su opterećenje, dok u Pruskoj obezbeduju dohodak koji je jednak drugim poreskim prihodima. Već ranije postaje jasno da kraljevi nisu u stanju da pokriju rashode za vojsku i drţavu iz svojih pri hoda; zbog toga se zavode razliĉiti porezi, indirektni i direktni, koji u XVIII veku postaju stalni. Indirektne poreze saĉinjavaju mnogi nameti. Većina drţava ima carinske namete za uvezenu robu; oni su razliĉiti i zavise od toga da li je uvoznik podanik ili stranac; ponekad se plaća procenat na uvezenu robu, iako je krujumĉarenje rašireno u mnogim lukama. Drugi oblik oporezi vanja je namet na raznu robu - duvan, karte za igranje, so. U Francuskoj svako domaćinstvo mora da kupi odredenu koliĉinu soli na koju plaća porez (gabela); sliĉno je i u Dubrovniku, gde se plaća i porez na vino. Prikupljanje poreza na so izaziva veliki ot por. U Spaniji postoje mnogi indirektni porezi. Pored alcabale,

339

nameta od 10%> na svaku prodatu robu, postoji trošarina cientos i alcabala de alta mar, trošarina na robu prodatu na moru. Millo nes je dodatni porez na meso, vino, sirće, ulje, sveće i sapun. Ima i mnogo drugih poreza: na alkoholna pića, šećer i svilu, ĉak i be smislenih (na led). U Pruskoj se sakuplja trošarina od gradova. koja je istovremeno porez na hranu i piće, zanimanje i stanove. Prikupljanje direktnih poreza je problem za drţavnu admi nistraciju jer nije u stanju da taĉno proceni bogatstvo svojih podanika. Mnoge oblasti i razni staleţi zahtevaju i dobijaju izuzeće od plaćanja pojedinih poreza. Glavni korisnik je ka toliĉka crkva, koja samo povremeno plaća poreze. U pojedi nim zemljama (Poljska, MaĊarska, Francuska) plemstvo plaća male ili nikakve poreze. Prusko plemstvo traţi izuzeće od pla ćanja direktnih poreza. Iznos taja procenjuje se na osnovu za starelih procena. Capitation i dixieme pate od istih slabosti kao i taj. U Španiji crkva i plemstvo plaćaju direktne po reze. Crkva plaća deo desetine (tercias reales) i excusado. Kralj dobija prihode od upraţnjenih zvanja u kolonijama i pokret nu imovinu umrlih biskupa. Crkva plaća alcabaiu i millones, a plemstvo od vremena Filipa IV plaća u novcu umesto obav ljanja vojne sluţbe. U pojedinim delovima Evrope (Lombar dija, austrijska Nizozemska) gradovi imaju bolji poloţaj od agrarnih krajeva. Plemstvo u Engleskoj plaća relativno viso ke poreze. Najveća slabost poreskog sistema je naĉin prikupljanja. Davanje u zakup prikupljanja poreza, iako ne postoji u Engle skoj, Rusiji i Pruskoj, primenjuje se u Francuskoj, Lombardiji i drugim delovima. On se sastoji u tome da drţava pojedincima ustupi pravo prikupljanja u naknadu za odreĊenu sumu novca. Stanje drţavnih finansija i potreba za novcem donosi pojedinci ma veliko bogatstvo. U pojedinim drţavama (Rusija) prikuplja nje poreza je u rukama zemljoposednika; u Engleskoj poreze pri kupljaju okruţni blagajnici, mahom lokalni plemići. Vladari stalno osećaju oskudicu u novcu. Mnogi uzimaju velike zajmove i plaćaju visoke kamate. Francuski kraljevi uţi vaju rĊav glas i teško dobijaju zajmove. Pruska nije u stanju da izdrţi rashode u vreme ratova. Stvaranje Engleske banke pred stavlja korak ka osamostaljivanju vladara od banaka i obezbeĊi-vanje sredstava potrebnih za vodenje rata. Povećanje imetka svojih podanika predstavlja jedan od ci ljeva vlada i vladara. Povećanje imetka podanika predstavlja proširenje poreske osnovice i veće drţavne prihode, takoĊe znaĉi povećanje politiĉke i vojniĉke snage. Cilj vladara nije dobrobit njegovih podanika. Takvu politiku prihvataju zemlje srednje i istoĉne Evrope. To podstiĉe politiku Petra I, Karla VI, Fridriha Vilhelma i njegovog naslednika. Mere su razliĉite: austrijski ca revi daju Trstu (1719) i Rijeci (1729) poloţaj slobodnih luka. stvaraju Ostendsku kompaniju za trgovinu sa istokom (1722). pruski vladari podstiĉu razvitak industrije i poljoprivrede, nase ljavanje stranaca u delove Brandenburga i Pomeranije, Katarina

340

II privlaĉi Nemce i Švajcarce, a Josip II zabranjuje iseljavanje iz Austrije. Takve ideje ne nailaze na povoljan prijem u zapadnoj Evropi, gde od sredine veka preovladava uverenje da drţava treba da umanji uplitanje u privredni ţivot. Sudstvo. - Stanje u sudstvu sliĉno je onom u finansijama. Njegov poloţaj i znaĉaj razlikuje se u evropskim zemljama. U ve ćini njih plemstvo ima odreĊena prava nad seljacima, iako neke drţave nastoje da presude potvrĊuju predstavnici carske vlade. U Engleskoj je sudstvo poseban deo administracije, nezavisan od vlade. Sudovi imaju nadzor nad postupcima vlade i nastoje da obezbede sprovoĊenje zakona. U tome se sudstvo na ostrvima razlikuje od ostalih drţava. U Francuskoj lokalni parlamenti obavljaju sudske funkcije, vremenom stiĉu veliki ugled i ukazuju na protivzakonitu delatnost plemstva i birokratije. U juţnim de lovima primenjuje se rimsko, a u severnim obiĉajno pravo. Tek krajem veka zakoni se ujednaĉuju i pojednostavljuju. Pariski parlament dovodi u pitanje mnoge zakone i dekrete izvršne vla sti. U Engleskoj i Francuskoj sudstvo je konzervativna instituci ja koja nadzire rad birokratije. U istoĉnoj i srednjoj Evropi prilike su drukĉije. U Rusiji, Pruskoj i Austriji ne postoji ustavni sistem, pa je sudski sistem sastavni deo drţavne administracije. Postepeno se širi ideja da vlada mora da prizna snagu zakona. To snaţi i u odreĊenom ste penu osamostaljuje poloţaj sudstva. Pruski kralj nareĊuje da se administracija ne upliće u poslove sudstva (1748), dok u drugim zemljama ono ostaje deo administracije. Senat u Rusiji obavlja i sudske funkcije, a u Austriji se zahteva pravniĉko obrazovanje za više administrativne poloţaje. U Rusiji ima više pokušaja da se zakoni kodifikuju, ali bez praktiĉnih rezultata. Kodifikaciju zakona sprovode Austrija (1769) i Pruska (1791). Sudska procedura se sporo menja. Tradicionalno i otporno na sve promene, sudstvo ne zadovoljava potrebe stanovništva. Zahtevi za reformom dolaze sa raznih strana. Delo Ĉezara Beka rije O deliktima i kaznama (Dei Delitti e delle Pene, 1764) naj oštrije napada kazneni sistem. U pojedinim zemljama, ukljuĉu jući Francusku, koristi se fiziĉko muĉenje da se izvuku priznanja ili imena sauĉesnika. U Španiji sporost procedure i donošenje odluka su nadaleko poznati. Muĉenje se ukida u Austriji (1774) i Francuskoj (1780, 1784). U većini zemalja preovlaĊuje uverenje da odrţavanje mira i zaštite graĊana zahteva najoštrije kaţ njavanje. Zaštita vere i crkve predstavlja jednu od funkcija drţavne administracije. Doslednost drţava i vladara u tome razlikuje se širom Evrope. Španski kraljevi i dubrovaĉki senatori istupaju odluĉno u odbranu katoliĉanstva, Fridrih II pokazuje uzdrţanost, Portugalija i Savoja netoleranciju, a Nizozemska sklonost da obezbedi versku slobodu za sve. Vlade i vladari obavljaju ulo gu zaštitnika vera svojih podanika. To se objašnjava uverenjem da vera predstavlja najsnaţniju vezu medu ljudima i izvor mora

341

la. Pojedini vladari da umanje politiĉku II).

otvoreno ispovedaju svoju veru, iako nastoje i ekonomsku snagu crkve (Petar I, Katarina

Kameralizam. Jaĉanje i usavršavanje administracije do vodi do uobliĉavanja teorije kameralizma u nemaĉkim zemlja ma. Za razliku od merkantilista, kameralisti ispituju pitanja drţavne uprave. Krajem XVII veka u Austriji deluje vi.še istak nutih kameralista (Bešer, fon Šreder, Zekendorf), a u Pruskoj se stvaraju katedre za kameralistiĉke studije u Haleu i Frankfurtu na Odri (1727). Kameralisti istiĉu da je kraljevina najbolji oblik vladavine, da uspeh vladara znaĉi sreću za drţavu i da to treba da bude cilj svake vlade. Duţnost vladara je da poveća prihode, koristi ih za uspeh drţave i ostvarenje svojih ciljeva. Protagoni sti merkantilistiĉkih ideja (Zonenfels, Justi) snaţno utiĉu na Fri driha II i Mariju Tereziju. Administracija koju oni stvaraju odli kuje se efikasnošću i odanošću njenih sluţbenika. Monarhija XVIII veka predstavlja novu tvorevinu. Na nje nom ĉelu se nalazi kralj sa apsolutistiĉkim pravima, oko njega su savetnici, struĉnjaci za pojedine poslove; u provincijama se stva ra profesionalna birokratija. Opšte je uverenje da je osnovna funkcija monarhije rat i uvećanje teritorija. Takvo uopštavanje ne moţe se primeniti jedino na Poljsku, primer haosa i raspada nja. To dovodi do njene deobe. Bilfeld tvrdi da je poljski ustav iz vor slabosti i vodi zemlju u anarhiju.

342

IV

ORUŢANE SNAGE

Suvozemne snage. - Ratovi i sudari evropskih armija i mornarica u XVIII veku odudaraju od naĉina ratovanja ranijih vremena. Ratne operacije pretvaraju se u dugotrajna manevrisa nja, izbegavanja sukoba, primenu okoštalih pravila i konvencija. Zaraćene snage i generali pokazuju malo prave ţelje za borbom. To pokazuje da armije i naĉin ratovanja postaju precizniji, ra cionalniji i ograniĉeniji nego dotada. Ratne operacije vode se to kom jednog dela godine, a pobeda na bojnom polju ne koristi se da se neprijatelju nanese potpuni poraz. Poraţenima se pruţa prilika da se reorganizuju, naoruţaju, odmore i naredne godine ponovo postanu neprijatelji. Defanzivni naĉin rata uţiva mnogo veću popularnost nego ofanzivni, odluĉni napadi su retki, kao i bitke u kojima se rešava ishod rata. Sa izuzetkom velikih gene rala - maršala Morisa saksonskog i Fridriha II - ostali primenju ju defanzivni naĉin ratovanja. Lord Hardvik ponavlja 1760. izre ku vojvode od Albe: „Posao generala je da nadmaši svog protiv nika, ali ne uvek da se bori; ukoliko to postigne bez borbe utoliko bolje.“ Sliĉno ponašanje vaţi i za rat na morima. Usporeni naĉin ratovanja objašnjava se mnogim razlozima. Oruţane snage i mornarica su suviše skupa oruda za ograniĉena finansijska sredstva evropskih drţava, njihova izgradnja zahte va velike investicije, a svaki gubitak se teško nadoknaĊuje. Ima i drugih razloga: nedostatak saobraćajnica i dobrih puteva one mogućava brzo kretanje armija i ofanzivni rat. Postojanje veli kih utvrĊenja pokazuje teškoće u saobraćaju i snabdevanju. Ko mandanti moraju da vode raĉuna o sastavu armija, politiĉkim ciljevima rata, sredini u kojoj se odvijaju operacije. Veština rato vanja priznaje takve obzire. Osnovna strategija i taktika evropskih armija sastoji se u manevrisanju i izbegavanju odluĉnih sudara. To proistiĉe iz potrebe da se operacije vode krajnje ekonomiĉno: oĉuvanje sna ga je osnovni cilj, a pobeda drugostepeni. Generali se strogo pridrţavaju pravila, ĉesto na svoju štetu. Nedovoljna sredstva i potreba da se izbegne sve nepredviĊeno dovode do prihvatanja takvih konvencija. Ratovi nisu, izuzev retkih sudara, krvavi kao što je to sluĉaj u prethodnom veku, a civilno stanovništvo se ne izlaţe razaranjima, pljaĉki i rekvizicijama. Tome ne doprinosi veća humanost zaraćenih, već potrebe rata i zahtevi vojne disci pline. Armije postaju veće, a naĉin regrutovanja poseban. Njihov broj i sastav zahtevaju oštru disciplinu i nadzor koji ranije nisu poznati. Komandanti ne dozvoljavaju njihovo slobodno kretanje zbog mogućnosti dezerterstva, a postepeno se uĉvršćuje uverenje

343

da otimanje od stanovništva predstavlja nepoţeljnu i štetnu pojavu. Ratovi imaju veoma odredene, ograniĉene ciljeve, za razli ku od ranijih koji se vode u ime ideala, vere i moralnih na ĉela. Ratovi izmedu vladara i dinastija vode se ograniĉenim sredstvima i imaju takve ciljeve. Iako ima velikih i dugotraj nih ratova, razaranje i krvoproliće se svode na minimum zbog pridrţavanja pravila, zakona i obiĉaja. Rat se priprema una pred, a njegovo voĊenje pretpostavlja primenu sloţenih pra vila strategije, opsade, kapitulacije, vojniĉkih poĉasti, postupka prema zarobljenicima i civilima. Ratna veština se prepušta profesionalnim vojnicima, koji su klasa za sebe. Na taj na ĉin rat postaje formalizam, gubi svoju privlaĉnost, svodi se na rat izmeĊu dinastija, a ne naroda. Mnogi ratovi su po sledica spornih nasleda, neuspelih brakova ili spornih miraza (ratovi za špansko, poljsko, austrijsko naslede). Radikalni is hod rata i promena odnosa snaga prisiljava uĉesnike da me njaju strane i sklapaju nove saveze, koji ne traju dugo. Zbog toga nema presudnih bitaka koje remete ravnoteţu. Napadaju se utvrĊenja, magacini, linije snabdevanja; rat postaje pozi cioni i kratkotrajan. Broj opsada prevazilazi broj bitaka, a osvojena tvrdava po staje predmet pregovora i cenkanja. Tvrdave se grade u oblasti ma odakle se oĉekuje napad, na granicama, a njihovi komandan ti imaju instrukcije kako da postupe u sluĉaju opsade. Ukoliko se prerano predaju, izvode se pred vojni sud; komandant mora da odbije jedan napad posle provale zidina tvrĊave. To pravilo se primenjuje u francuskoj armiji do 1792. Ukoliko komandant po sle toga organizuje otpor, sa njim se oštro postupa zbog nepridr ţavanja pravila rata. Ukoliko se tvrdava preda pre napada, voj nici gube pravo da pljaĉkaju, a posle uspešnog napada imaju pravo da pljaĉkaju odredeno vreme. Predaja tvrdava odvija se prema odredenim pravilima. Sastav armija utiĉe na veštinu ratovanja. Veliki magacini grade se za snabdevanje trupa; u njihovoj blizini se grade furune za peĉenje hleba. To spreĉava pokretljivost trupa, koje se ne udaljavaju dalje od pet dana hoda od baza za snabdevanje i 20 km od plovne reke. Trupe ne preduzimaju praćenje poraţenog neprijatelja zbog straha od dezerterstva. Pokreti trupa se odvija ju u odredenim prilikama i formacijama, što se postiţe upornim veţbanjem. Zimske ratne operacije su retke: baruštine i raskva šeni putevi onemogućavaju kretanje artiljerije i komore. Armije odlaze na zimovanje, oĉekujući proleće. Vojna veština postaje mehaniĉka, što spreĉava inicijativu oficira. Fridrih II piše 1758. da su „francuski oficiri nauĉili vojni reĉnik, ali su obiĉni papagaji koji znaju da narede pokret i ništa više“. Francuski general Brolji istiĉe potpuno neznanje viših oficira u sedmogodišnjem ratu i odsustvo inicijative kod niţih oficira.

344

Fridrih II je najistaknutiji komandant do francuske revolu cije. Njegove pobede su plod brzih odluka i snage, efekta iznena denja i organizacije trupa. Fridrihovi radovi otkrivaju sklonost ka brzim i kratkotrajnim ratovima koji zahtevaju manje sredsta va i ljudi. On smatra da je cilj uništenje neprijateljskih snaga, a ne zauzeće teritorije; operacije treba voditi na neprijateljskom tlu i otvorenim bitkama. On piše 1759. da ima toliko protivnika da mu jedino preostaje napad. Posle teških iskustava sedmogo dišnjeg rata Fridrih menja svoj stav; zalaţe se za pozicioni rat, opsade tvrdava, postizanje manjih uspeha. Zahvaljujući Fridri hu II pruska armija napušta odbrambenu strategiju ratovanja, iako poĉetkom XIX veka doţivljava teţak poraz. U vreme rata za ameriĉku nezavisnost stara pravila ratovanja postepeno se na puštaju. Društvene razlike odraţavaju se na mnoge vidove vojnih delatnosti. Poreklo, nasledna prava i imovina odreĊuju poloţaj grupa i pojedinaca u oruţanim snagama. Plemstvo komanduje armijama i flotama. Najveći deo stanovništva, od gradana do se ljaka, izuzima se od vojnih sluţbi, obavlja svoje poslove, poveća va drţavne prihode i dohodak od poljoprivrede, zanata i trgovi ne. Profesionalne oficire obezbeduje plemstvo, dok se vojnici i mornari prikupljaju iz redova skitnica, nezaposlenih, lopova, osuĊenika. Koriste se i usluge najamnika. U Engleskoj ne postoji vojniĉka aristokratija, a njene finansijske sposobnosti omoguća vaju veću upotrebu najamnika i plaćanje supsidija evropskim saveznicima. Merkantilisti smatraju da zemlja treba što više da proizvodi, što se moţe postići radom domaćih zanatlija i radni ka. Zbog toga drţava treba da koristi za vojsku onaj deo stanov ništva koji nije u proizvodnji. Nijedna evropska armija, izuzev švedske i ruske, nema po trebnu nacionalnu homogenost. Armije su mešavina podanika i stranaca, koji saĉinjavaju izmedu ĉetvrtine i dve trećine svih ar mija. Borbena sposobnost takvih armija je proseĉna i jedino suro va disciplina moţe da ih odrţi. Siromaštvo prisiljava veliki broj ljudi da ulaze u vojnu sluţbu; oni dobijaju platu i trude se da pre ţive rat. Vojnici su najniţi društveni sloj, omrznut od svih. U Francuskoj i Engleskoj vojna sluţba se smatra neĉasnim zanima njem. Borbena sposobnost takvih armija povećava se svirepom disciplinom i nehumanim kaţnjavanjem. Fridrih II piše da „red, disciplina i preciznost doprinose da trupe deluju kao ĉasovnik“. Disciplina predstavlja, po mišljenju oficira, dušu svake vojske. Što je veći broj najamnika, to se oštrina kaţnjavanja povećava. Od vojnika se ne oĉekuje da razmišlja, to je duţnost oficira. Oni se uzdrţavaju da ispituju stanje i raspoloţenje vojnika. Vojnici se in teresuju za hranu i platu. Razlike izmedu oficira i vojnika su ne premostive. Od vojnika se oĉekuje poslušnost i on mora da bude stalno zauzet. Pojedini komandanti brinu o smeštaju i ishrani svo jih vojnika, Fridrih II stalno je medu svojim vojnicima i uţiva po verenje svojih trupa. General Jork piše (1758) da se kralj brine da

345

„vojnici imaju sve što im je potrebno“. Pruske trupe dobijaju zim sko i letnje odelo i kralj ih preterano ne zamara. U Evropi preovladuje ratna atmosfera i psihologija, sva zbivanja natkriljuju ratovi. Osim nekoliko godina nakon Utreht skog mira nema godine da se negde ne vodi rat. To stalno pove ćava broj vojnika u armijama skoro svih drţava. Postoji uverenje da prevelike armije nisu pogodne zbog teškoća u manevrisanju i snabdevanju. Maršal Saks, jedan od najistaknutijih teoretiĉara, smatra da armija ne treba da bude veća od 46.000 ljudi; Montes kje smatra da 1% stanovništva zemlje treba da bude pod oru ţjem. Ipak, Saks komanduje armijom od sto hiljada vojnika. U pruskoj armiji u vreme sedmogodišnjeg rata nalazi se 4,4% sta novništva, najveći procenat u Evropi. Sliĉno je i sa ruskom voj skom koja 1731. ima 132.000, a krajem veka 458.000 vojnika. Francuska u vreme mira ima armiju od 160.000, a Austrija od 100.000 ljudi. Odrţavanje armije takve veliĉine zahteva od Pru ske posebne napore. Fridrih II smatra da unutar svih klasa u drţavi mora da postoji ravnoteţa; isto vaţi za ekonomsku pro izvodnju i vojniĉku moć. Zabranjuje prodaju plemićke zemlje se ljacima i gradanima, spreĉava njihov ulazak u oficirske redove. Fridrih II štiti seljake i zabranjuje kupovinu njihove zemlje; oni predstavljaju „najkorisnije proizvodaĉe“ i zbog toga ih treba ĉu vati. Više od polovine pruske vojske saĉinjavaju strani najamni ci, ratni zarobljenici, dezerteri. Trećinu pruske armije 1742. ĉini domaći ţivalj, a taj procenat se povećava na dve trećine 1763. Militarizam je prisutan u raznim vidovima. Evropski vladari posvećuju veliku paţnju ratnoj veštini, a pojedini se smatraju voj nicima (Karlo XII, Fridrih Vilhelm I, Petar I, Fridrih II, Pavle). Španski i engleski vladari pokazuju sliĉne sklonosti. Proces mili tarizacije primećuje se u siromašnim i nerazvijenim zemljama srednje i istoĉne Evrope. Reforme Petra I (1722) i deoba zemlje i stanovništva na ĉetrnaest grupa to potvrduju, dok potrebe vojske odreduju ekonomski ţivot i administraciju u Pruskoj. Poĉetkom veka francuska armija je najizgradenija sila u Evropi. Njena borbena sposobnost postepeno opada, pa u sed mogodišnjem ratu nije u stanju da pobedi mnogo slabije armije. To opadanje je posledica nesposobnosti generala i sukoba izme Ċu oficira razliĉitog društvenog poloţaja. Sredinom veka trećinu pešadijskih oficira ĉine gradani koji kupuju poloţaje. Na visoke poloţaje dolaze oficiri, najĉešće malih sposobnosti, iz redova plemstva. Kraljevski dekret (1781) nalaţe da ubuduće oficiri mo raju da dokaţu da imaju plemićko poreklo, a 1787. postoji pet grupa oficira, od plemića do onih koji su se izdigli iz redova gra dana. Poreklo plemića odreĊuje njegovo zvanje (general, pukov nik), dok graĊani ne mogu da napreduju iznad zvanja poruĉnika i komanduju bataljonom. U francuskoj armiji jedan oficir dolazi na petnaest vojnika; oficirska zvanja se stvaraju za plemiće koji ne poznaju vojnike, nisu sa njima. U armiji koja 1775. ima 170.000 vojnika i 60.000 oficira plate i penzije odnose više od po lovine vojnog budţeta. U dve stotine pukova ima hiljadu dvesta

346

generala. Reforme vojvode Šoazela uklanjaju neke slabosti iako nemaju znaĉajnijih posledica na borbenu sposobnost armije. U Španiji gradani stiĉu lako oficirska zvanja, osim u konjici, gde moraju da dokaţu svoje plemićko poreklo. Britansku armiju saĉinjavaju mahom dobrovoljci, osuĊeni-ci, duţnici i siromasi (prosjaci, skitnice, lenjivci) za ĉiju sluţbu parohije dobijaju naknadu u novcu. Armija je malobrojna u vre me mira, ali se povećava u vreme ratova uzimanjem u sluţbu najamnika iz raznih zemalja. U vreme sedmogodišnjeg rata (1761) ona broji 200.000 vojnika od ukupno 8 miliona stanovni ka. Uprkos tome Donji dom izglasava tri miliona funti za plaća nje najamnika. U britanskoj vojsci kupovina zvanja je normalna pojava, a napredovanje se obezbeduje bogatstvom, društvenim uticajem i interesom. Kupovina zvanja omogućava mnoge zlo upotrebe, ali i prodor sposobnih graĊana u oficirska zvanja. Uti caj i zaštita dvora omogućava da pojedinci postanu generali veo ma mladi: general Volf u tredeset drugoj, a Velington u trideset trećoj godini. Kupovina zvanja i zaštita pojedinaca ne podstiĉu oficire da stiĉa potrebna znanja, pa u tome izmeĊu njih i evrop skih oficira nema velikih razlika. Naĉin ratovanja i razornost nisu jednaki. U srednjoj i is toĉnoj Evropi sudari su ţešći, pokreti brţi, opsade rede, a sta novništvo je malobrojnije i siromašnije. U zapadnoj Evropi prilike su drukĉije. Etniĉki sastav armija se razlikuje: rus ke i švedske armije su nacionalno i verski homogene, što nije sluĉaj sa pruskom ili engleskom. U rusko-turskim ratovima ima mnogo verskog, sukob izmedu pravoslavlja i islama. Ra tovi Rusije i Švedske (1700-1721) obiluju oštrinom i surovoš ću, što nije sluĉaj u ratu za špansko naslede. Na zapadu rat postaje humaniji za zarobljene i ranjene, što nije sluĉaj u Tur skoj i Rusiji. Sistem regrutovanja razlikuje se širom Evrope. Pored do brovoljaca i najamnika, postoji obavezna vojna sluţba. U poje dinim zemljama postoji milicija (lokalni odredi u Engleskoj, Pi jemontu), koja je rezerva za redovnu armiju. U Pruskoj i Rusiji postoji obavezna vojna sluţba. Fridrih Vilhelm I donosi zakon po kome svaki srez mora da obezbeduje vojnike za odredeni puk i njihovu zamenu; u Rusiji odredena domaćinstva daju vojnike koji sluţe ne manje od dvadeset pet godina. U Španiji se prime njuje sistem ţrebanja. Pojedine grupe stanovništva se izuzimaju od vojne sluţbe: u Rusiji trgovci, zanatlije i crkvene sluge, a u Pruskoj i seljaci. U Sevilji svega dve stotine ljudi sluţi vojsku. To podstiĉe porast broja najamnika u svim evropskim armijama. Sredinom veka u Francuskoj ima pedeset, a u Pruskoj osamdeset hiljada najamnika; od 133 pešadijska puka u španskoj vojsci, dvadeset osam su stranci, a to je sluĉaj i sa Nizozemskom. Najve ći broj najamnika dolazi iz siromašnih zemalja - švajcarski kan toni, Irska, nemaĉke drţavice. Pojedini vladari trguju svojim po danicima i tako obezbeduju svoju egzistenciju. Pojedine drţave (Danska, Saksonija) iznajmljuju svoje trupe Austriji i Engleskoj

347

u vreme rata za špansko naslede; Engleska koristi ruske trupe u ratu 1747-48. i pokušava da ih upotrebi u ratu protiv ameriĉkih kolonija. Umesto njih koristi trupe iz Hesena. Dezerterstvo je stalni problem evropskih armija. Njegova pojava utiĉe na naĉin ratovanja. Stvaraju se posebni odredi koji brinu o tome, preduzimaju mere, izbegava se logorovanje blizu naseljenih mesta i šuma. Fridrih II zabranjuje da trupe iz jedne oblasti vode operacije u njoj zbog opasnosti od velikog dezertira nja (1758). Pruski kralj Fridrih Vilhelm I uvodi teške fiziĉke ka zne za dezertere: njima se odsecaju uši i šalju se na teţak fiziĉki rad. U Francuskoj se gradi sistem pograniĉnih utvrdenja. Najve ći broj dezertera je iz pruske armije: u toku sedmogodišnjeg rata ona gubi osamdeset, Francuska sedamdeset a Austrija šezdeset dve hiljade vojnika. Ruska armija gubi 1732. preko dvadeset hi ljada vojnika. Tokom veka armije uvode novo naoruţanje, menjaju takti ku i organizaciju. U Nemaĉkoj, Francuskoj i Rusiji otvara se ve liki broj tehniĉko-artiljerijskih akademija, što povećava nivo tehniĉkog znanja u armijama. Medu njima se istiĉu Plemićki ka detski korpus u Petrogradu (1731), Kraljevska vojna škola (1751) u Parizu, Vojna akademija u Vinernojštatu (1752). Piše se veliki broj rasprava o strategiji, artiljeriji, snabdevanju i drugim pita njima. Promene nastaju i u odnosima izmeĊu drţave i oruţanih snaga, koje postaju deo njenog mehanizma, orude u rukama vla dara. Drţava preuzima brigu nad proizvodnjom i snabdevanjem oruţja i municije, gradi fabrike za proizvodnju baruta i druge opreme. Mnogi poslovi ostaju u rukama civila: vuĉa topova, dovoz hrane, nabavka materijala; U Francuskoj vojne bolnice ostaju u rukama civila do 1788. Postepeno drţava poĉinje da regrutuje za vojsku (1762). U celini, tokom veka zapaţaju se ma le promene i napredak, tako da u naĉinu ratovanja i organizaciji ima mnogo ostataka iz prethodnog veka. Mornarica. - Pomorski rat i pomorstvo igraju veliku ulogu u politiĉkom ţivotu mnogih drţava, njihovoj ekonomskoj eks panziji i razvitku. Postoji direktan odnos izmeĊu ratnih morna rica, pomorske trgovine i mornarice. Trgovaĉka mornarica je os nov britanske i francuske ratne mornarice. Trgovaĉka mornarica obezbeĊuje sredstva za gradnju ratnih flota i pripremanje posa da, a trgovaĉki brodovi lako se pretvaraju u ratne. Kolonijalna trgovina Engleske i Francuske zavisi od zaštite ratne mornarice, koja istovremeno zavisi od trgovine. Dok Engleska i Francuska razvijaju svoje potencijale, Spanija ne smatra da treba da pove ćava trgovaĉku flotu i industriju i tako podstakne razvitak svoje pomorske trgovine. Nizozemska nije u stanju da izdrţava snaţnu ratnu flotu pošto prestaje da bude velika pomorsko-trgovaĉka drţava. To navodi lorda Ĉesterfilda da izjavi 1745. da Nizozem sku više ne treba smatrati velikom pomorskom silom. Veliĉina trgovaĉkih i ratnih mornarica ĉesto ne zavisi od ekonomske snage jedne drţave, njenog bogatstva i broja stanov

348

nika. Njihov broj i efikasnost povremeno opada ili raste. Neke drţave zanemaruju mornaricu ako moraju da brane svoje suvo zemne granice. U poreĊenju sa kopnenim snagama mornarica je veoma skup rod vojske, pa potreba da se štedi na izgradnji bro dova objašnjava povremene uspone i padove pomorske snage po jedinih drţava. Odredivanje odnosa snaga izmedu pojedinih drţava je nesigurno zbog neujednaĉenosti kriterijuma i zbog to ga što nije lako utvrditi koliko je brodova bilo u plovnom stanju. Kolonije evropskih drţava zavise od snage mornarice. One obezbeduju utoĉište brodovima i doprinose razvitku pomorske trgovine; ratna mornarica mora da obezbedi veze izmedu matice i kolonija. To se ĉini na razliĉite naĉine: britanska mornarica drţi male eskadre u kolonijama i brani linije saobraćaja i trgovi ne sa maticom. Francuska svakog proleća šalje eskadre tamo gde zatreba. Dve zemlje su glavni konkurenti za prevlast u svetskoj trgovini, pa njihova borba prerasta u sukob oko kolonijalnog carstva. U borbi za prevlast, britanska mornarica uţiva nad moćnost. Broj njenih trgovaĉkih brodova i mornara šest puta prevazilazi francuski; pod njenom zastavom prevozi se oko po lovine svetske trgovine. Britanska i francuska flota imaju na log da štite trgovaĉke konvoje i ne upuštaju se u sukobe sa nepri jateljem. Tokom veka Velika Britanija raspolaţe najvećom ratnom flotom na svetu. Uprkos povremenih padova, ona nikad ne gubi taj poloţaj. Tokom 1721. ima 124 linijskih i 105 manjih brodova, 1762. 141 linijski i 224 manja broda, a u predveĉerje francuske revolucije (1783) taj broj dostiţe 174 linijska i 294 manja broda. Većina brodova gradi se posle 1714, iako je u pojedinim periodi ma broj sposobnih za plovidbu mnogo manji. Francuska ratna mornarica se ne gradi planski, a povremeni porazi u sukobu sa Velikom Britanijom smanjuju broj brodova, spremnost vladara da odobrava sredstva za to, a takode opada i njihov kvalitet. Rat za špansko naslede i finansijska kriza izazvana njime smanjuju broj ratnih brodova, koji 1719. iznosi svega 49. Uprkos gubitaka u ratu sa Velikom Britanijom, njihov broj se 1754. povećava na 541inijska broda i 24 fregate. Posle višegodišnjeg rata, zahvalju jući naporima vojvode Šoazela, Francuska raspolaţe 1773. sa 66, a 1780. sa 80 linijskih brodova. Zanimljiva je opaska Luja XV vojvodi Šoazelu: „Vi ste ludi kao vaši prethodnici. Sve što mi go vore jeste da ţele mornaricu. U Francuskoj neće biti drugih bro dova osim Verneovih.“ To je najveći broj linijskih brodova u francuskoj ratnoj mornarici. Druge evropske drţave grade svoje ratne flote. Španska flota doţivljava razvitak sliĉan francuskom. Nakon rata za špansko naslede skoro ne postoji, ali zahvaljujući naporima mi nistara Alberonija i Patina ona 1737. raspolaţe sa 33 linijska broda. Pred izbijanje francuske revolucije njihov broj raste na 72. Od drugih drţava, najbrţi rast ima ruska flota. Baltiĉka flota poĉinje da se razvija posle 1703, kad Rusija dobija izlaz na to more. Uprkos mnogobrojnih teškoća otpor stanovništva iz

349

gradnji brodova, nedostatak inţenjera i majstora, borbe oko Azova - Petar I ostavlja svojim naslednicima snaţnu ratnu flotu. Njegovi naslednici ne nastavljaju zapoĉeti posao, pa tek Katari na II oţivljava Petrovu delatnost. Baltiĉka flota raspolaţe 1788. sa 37 linijskih brodova; u rusko-turskom ratu ona oplovljava Evropu, dolazi u Sredozemno more i nanosi Turskoj teţak poraz u bici kod Ĉesme 1770. Istovremeno dolazi do stvaranja snaţne ratne flote na Crnom moru, koja 1791. ima 22 linijska broda. Snaga ruske ratne flote pribliţna je španskoj i francuskoj. Šved ska i Danska, znaĉajne pomorske sile na Baltiku, ne uspevaju da povrate prestiţ i snagu koju imaju pre severnog rata. Nizozem ska postaje pomorska sila drugog reda i u vreme rata za špansko naslede nije u stanju da drţi na moru više od pedeset brodova is tovremeno. Pomorska snaga Venecije opada posle Poţarevaĉkog mira (1718), a sliĉno je sa Napuljem, Toskanom i Portugalijom. Turska mornarica, iako velika po broju, trpi zbog mnogih nedo stataka u konstrukciji, naoruţanju i slabe uveţbanosti posada. Njena efikasnost kao pomorske sile je slaba, što je posledica iz begavanja borbe. Gradnja brodova i njihovo ponašanje na moru, u manevri ma i artiljerijskim duelima znaĉajni su ĉinioci u pomorskom ratu i bitno utiĉu na odnos snaga izmedu pojedinih zemalja. U pogle du kvaliteta brodova Francuzi i Španci imaju prednost nad En glezima. Oni grade bolje brodove, stabilnije na vetru i sposobnije da nose teţu artiljeriju. Engleski brod sa 70 topova ne moţe da se meri sa francuskim iste klase, a francuski brod sa 52 topa nije mnogo slabiji od engleskog sa 72. Usled velikog nagiba na vetru engleski brodovi ne mogu da koriste najteţe topove na donjoj pa lubi. Zbog toga Englezi poĉinju da kopiraju francuske brodove. Veliki broj britanskih linijskih brodova je srednje veliĉine, a sa mo manji nosi izmedu 80-100 topova. Takav odnos snaga utiĉe na naĉin ratovanja. Pravila pomorskog ratovanja su veoma neelastiĉna, što umanjuje borbenu inicijativu i preduzimljivost komandanata i oficira. Rat na moru odvija se u skladu sa doktrinom odrţavanja borbene linije, tj. oĉuvanja brodova i posade; zadatak kapetana je da brod vrati u luku. Borbena linija znaĉi da se borba odvija u poretku, u dve paralelne linije, sa manevrisanjem da se dode u povoljan poloţaj da se otvori artiljerijska vatra. Direktni sukobi na moru se smatraju nepoţeljnim i moraju se izbeći kad god je to moguće. Flote ulaze u okršaj tek kad njihovi komandanti ocene da su jednake snage. Francuska flota ne progoni neprijatelja i zadovoljava se zarobljavanjem brodova. Još 1794. smatra se „nitkovskim“ ako kapetan bojnog broda otvori vatru na fregatu koja ne uĉestvuje u direktnom sukobu. Pojedini oficiri uvidaju slabost takvog naĉina borbe (admiral Bing), ali ne preduzimaju ništa da ga promene. Takav naĉin rata podstiĉe uverenje da je duţnost ratne flote da štiti trgovinu. „Stalna borbena uputstva“ britanskog admiraliteta iz 1703. su Biblija taktike pomorskog rata. Ĉak ni u okolnostima koje to zahtevaju niko nema pravo da ih menja, iako je

350

njihova suština izrazito defanzivna. To objaš njava zašto britanska flota izmedu 1692-1782. ne uspeva da nanese potpuni poraz svojim neprijateljima. „Uputstva“ zabra njuju brodovima da progone poraţenog neprijatelja, što znaĉi da kapetan ne sme da napusti svoju borbenu liniju niti poremeti ne prijateljsku. Protivnici se pridrţavaju istih pravila ratovanja i taktike, pa njihovi sudari ne donose pobedu ili poraz. Tek krajem veka britanski admirali napuštaju taktiku li nijske borbe. U bici svetaca (1782) admiral Rodni razbija svoju i neprijateljsku liniju i napušta dotadašnji naĉin borbe; nanosi prvu potpunu pobedu posle 1692, zarobljava pet brodova, uklju ĉujući admiralski, dok admiral Hud zarobljava još dva. Svima postaje jasno da linijska borba ne donosi pobede, pa se koman dantima dozvoljava da primenjuju stari i novi naĉin, kad je to potrebno. Signalni sistem i naĉin prenošenja naredenja doprino se smanjenju borbenih sposobnosti flota. Krajem veka, zahvalju jući admiralu Kempenfeltu, britanska mornarica uvodi novi si stem, koji omogućava velike pobede. Za razliku od Engleza, u ratnim mornaricama Francuske i Španije preovladava uverenje da ne treba da idu u potragu za neprijateljem i da ga unište u direktnom sukobu. Njihov zadatak je da štite kolonije i prekomorsku trgovinu, a povremeno da hva taju protivniĉke brodove. Takve ideje dominiraju u francuskoj mornarici sredinom veka i odreĊuju naĉin ratovanja. U ratu 1744-1748. njeni komandanti dele flotu u manje eskadre sa ci ljem odbrane trgovine, što onemogućava sudare većih razmera. Sliĉno drţanje primećuje se u vreme rata za ameriĉku nezavi snost (1776-1783), u kome admirali D'Esten i De Gras teţe da zauzmu britanske kolonije u Karibima i izbegavaju sudar sa protivniĉkom flotom. Francuska daje prednost napadima na bri tanske brodove i posede, korišĉenju gusara i drugo. Krajem veka admiral Sifren napušta takav naĉin ratovanja. Mornari i oficiri u većini evropskih mornarica regrutuju se dobrovoljno ili prinudno, ali se prinuda uglavnom primenjuje na mornare i pomoćno osoblje. U ruskoj mornarici mornari se pri kupljaju prinudom, pešadija takoĊe. Dolazak na palubu i prvi susret sa morem za seljaka je pun iskušenja. U vreme mira nijed na evropska sila ne obuĉava mornare, pa u vreme ratova imaju velike teškoće da obezbede posade. Mirnodopska snaga je ĉetiri puta manja u britanskoj mornarici od ratne; admiralitet ne moţe lako da prebaci mornare sa trgovaĉkih brodova da se ne bi ome tala trgovina. Iskusnih pomoraca nema dovoljno da sastave po sade ratnih i trgovaĉkih brodova. Zbog toga prinuda postaje neophodna. Posebne grupe za regrutovanje (press gangs) prikup ljaju po lukama skitnice, lopove, šegrte, pijanice, osuĊenike, duţnike i dovode ih na brodove; kapetani otimaju mornare sa trgovaĉkih i stranih brodova, a daju se i razliĉita obećanja o beneficijama koje donosi sluţba u ratnoj mornarici. Prinudno uzimanje mornara smatra se stalnim pravom. Iskusni mornari

351

saĉinjavaju manjinu na britanskim brodovima, a neobuĉeni ĉine ostatak. Na njima ima dosta stranaca. Takav naĉin regrutovanja razlog je što su posade sastavlje ne od nepouzdanih i sumnjivih ljudi. Jedan kapetan piše 1756: „Na brodu ste sakupili svu prljavštinu zatvora; nema zla koje se ĉini na obali a da se ovde ne ponavlja. Scene straha i terora koje se dogaĊaju na palubi broda su takve da odbijaju umesto da pri vlaĉe ljude.“ Naĉin prikupljanja objašnjava veliki procenat de zertiranja. Izmedu 1776. i 1780. sa britanskih ratnih brodova be ţi ĉetrdeset dve hiljade mornara. Ĉesto se sluţi godinama, dok traje rat, ljudi su zbijeni na malom prostoru, pod strogom disci plinom i izloţeni zaraznim bolestima, od kojih je najĉešća skor but. Na brodovima je velika smrtnost. Annual Register saopšta va da je 1763. umrlo od bolesti 133.708 pomoraca, dok je svega 1512 poginulo u borbama. Posada dobija veoma malu platu, ma nju u poredenju sa platama na trgovaĉkim brodovima. Plata bri tanskih mornara ostaje nepromenjena ĉitavih sto pedeset godina (1651-1797) i iznosi devetnaest šilinga meseĉno. Cesto se ispla ćuje sa velikim zakašnjenjem. Pojedini admirali upozoravaju na nepoţeljne posledice takvog stanja (admiral Vernon 1749), ali bez većeg uspeha. Sliĉno je i u francuskoj mornarici, gde je mor narska plata ista 1789. kao i sto godina ranije. Razlike izmeĊu oficira i mornara su velike. Oficiri zanema ruju pojedinca, izraţavaju se o njemu najgore. U nedostatku po verenja oficiri sprovode surovu disciplinu, nameću stalan rad i kaţnjavanja. Admiral Kempenfelt tvrdi da mornari moraju stal no da rade, a veće posade moraju se podeliti na manje, tako da oficiri mogu da ih nadgledaju. To izaziva povremene pobune na brodovima (1780, 1797). U Francuskoj postoji drukĉiji sistem, savršeniji i sloţeniji, iako se zasniva na naĉelu prinude. Sistem poznat kao redosled (classement) uvodi se 1689. i primenjuje se na ĉitavo stanovni štvo pomorskih delova Francuske. Kasnije se širi na stanovni štvo pored plovnih reka. Stanovništvo se deli na treću, ĉetvrtu i petu klasu, a svaka sluţi jednu godinu od ĉetiri, pet ili deset, za visno od broja pomoraca pojedinih oblasii. Druge klase sluţe u trgovaĉkoj mornarici. Mornari se smenjuju, primaju plate i ĉita vog ţivota ostaju na raspoloţenju mornarice. Sistem se prime njuje uspešno dok su potrebe male, ali sa izgradnjom velikih flo ta pokazuje svoje slabosti. Najveći teret pada na siromašno sta novništvo, dok imućniji uspevaju da se oslobode korupcijom, izigravanjem zakona i na drugi naĉin. Primena zakona je veoma nepopularna, pa se stanovništvo primorskih oblasti iseljava, ĉi me se smanjuje broj mornara. Francuska mora da se koristi pri nudom. To prisiljava vladu da uzima u sluţbu strance (Đenova. Nica, mediteranske luke). Sliĉan sistem postoji u Španiji posle 1737. Njegova primena donosi iste rezultate i posledice. Izbor i unapredenje u britanskoj i francuskoj mornarici bitno se razlikuju. Iako u većini potiĉu iz redova krupnog plem stva i dţentrije, u Engleskoj poreklo i bogatstvo ne predstavljaju

352

presudni ĉinilac u njihovom usponu. Unapredenja iz redova mornara u oficirska zvanja su ĉesta, a većina kapetana ocenjuje njihove sposobnosti, a ne poreklo. Većina oficira poĉinje da stiĉe obrazovanje veoma rano, dolaze na brodove izmedu 13. i 16. go dine kao kapetanovi posilni. Više istaknutih admirala (Ruk, An son, Huk, Soskaven) poĉinju u to doba; unapredenje u zvanje najniţeg oficira zavisi od kapetana, a najĉešće je posle šest godi na. Pre nego što postanu oficiri, mladi stiĉu znanje i iskustvo ko je daleko prevazilazi oficire istog doba u drugim mornaricama. UnapreĊenje u viša zvanja zavisi od mnogih ĉinilaca, veza i uticaja pojedinaca; sposobnosti se priznaju, pošto većina admi rala - Parker, Kempenfelt, Pelej, Dţervis - ne potiĉu iz uticajnih ili bogatih porodica. Sistem stavlja ljude na odgovorne poloţaje dok su mladi i ambiciozni. Upravo takve sklonosti objašnjavaju nepostojanje sistematskog prouĉavanja pomorske strategije. Po stepeno se razvija strategija koja je mešavina bitke i blokade. Naĉelo strategija se sastoji u uništenju neprijateljskih snaga; to prouzrokuje uništenje protivniĉkog kolonijalnog carstva i gubi tak kontrole saobraćaja. Francuski pomorski oficiri regrutuju se mahom iz redova plemstva i veoma su ekskluzivni. Francuska ne uspeva da stvori sposoban oficirski kadar, iako se oficirska zvanja u mornarici ne prodaju. Francuski oficiri saĉinjavaju „mornaricu crvenih“ i sa omalovaţavanjem gledaju na oficire gradanskog porekla, ma hom dovedene iz trgovaĉke mornarice. Oni i niţi oficiri stvaraju „plave oficire“, što izaziva stalne sukobe izmedu dve grupe. Francuski oficiri stiĉu znanja iz matematike, hidrografije i nau tike, ali ne raspolaţu praktiĉnim poznavanjem mora. Mnogi od njih nisu mornari, retko plove i ne poznaju naĉela pomorskog ra ta. Admiral D'Esten, komandant francuske flote u ameriĉkim vodama izmedu 1778. i 1781. je pešadijski oficir, a ne pomorac. Slabosti francuske mornarice objašnjavaju naĉin ratovanja i drţanje njenih oficira. Oni paţljivo koriste svoje snage, svesni slabosti u odnosu na britansku flotu. Francuska flota nema cilj da uništi britansku flotu, već se zadovoljava piratskim napadi ma na njenu trgovinu. Njihova flota je u lukama da bi prisilila neprijatelja da koristi blokadu a ne snage. Otvoreni sudari se iz begavaju. Uništenje neprijateljske trgovine ne donosi oĉekivane rezultate, iako akcije flote nanose velike štete britanskoj trgovi ni. Britanska flota nanosi poraze Francuzima i postepeno uni štava i njihovu pomorsku trgovinu. Admiral Sifren naziva takvu taktiku „slabost i nesposobnost“ francuske mornarice. Tokom veka mornarice evropskih drţava postiţu primetan tehniĉki napredak u gradnji brodova. Većina drţava prestaje da koristi galije u svojim ratnim flotama, iako se one zadrţavaju u nekim od njih. U ratu Turske i Venecije koriste se galije (Mata pan 1717); švedska i ruska flota na Baltiku koriste galije. Galije su zastarele i ne mogu se meriti sa linijskim brodovima. Francu ska izbacuje galije iz upotrebe 1748, ali se one koriste do kraja veka u Spaniji i Italiji. U unapredenju konstrukcije brodova

353

znaĉajnu ulogu igraju radovi matematiĉara Ĉapmena Gradnja trgovaĉkih brodova (Architectura Navalis Mercatoria, 1768) i Spanca Horge Huana Teorijsko-praktiĉna rasprava o pomorstvu (Examen Maritimo Teorico Practico, 1771). Oko 1765. u Francu skoj stasava nova generacija inţenjera-brodograditelja, pa su brodovi izgradeni u francuskim brodogradilištima najbolji u Evropi. Njihov doprinos je znaĉajan u obliku, dimenzijama i opštim konturama brodova. U Engleskoj takvih priruĉnika ne ma, a razlike izmedu novih stremljenja i tradicionalizma su suvi še jake. To objašnjava velike razlike izmedu britanskih i francu skih ratnih brodova. Doprinos Engleza ratu na morima sastoji se u uvodenju bo lje zaštite drvenih delova brodova. Oni uvode korišćenje bakar nih ploĉa da bi se brodovi zaštitili od crvotoĉine i da bi im se po većala brzina. Takva zaštita postaje pravilo tek u drugoj polovi ni veka, a ubrzo to koriste i Francuzi. Druga novina je koronada, top kratke cevi i velikog kalibra, kojim se lako rukuje i postiţu dobri rezultati u borbama iz blizine. Od 1774. koronada se upo trebljava na svim ratnim brodovima i koriste je skoro sve evropske drţave. Jaĉanje uloge drţave oseća se u trgovaĉkoj i ratnoj mornari ci veka. Sve je manje trgovaĉkih brodova preuredenih za po trebe rata, koji ĉine znaĉajan deo ratnih flota u prethodnom ve ku. Drţavna brodogradilišta grade brodove, a veća simetriĉnost u konstrukciji, deplasmanu i naoruţanju opredeljuje njihovu upotrebu za odredene zadatke. Skoro sve evropske drţave ukla njaju iz sastava svojih mornarica privatere, nad kojima ĉesto ne maju kontrolu i koje smatraju smetnjom daljem razvoju.

354

V

EPOHA PROSVEĆENOSTI

Izraz prosvećenost obeleţava duhovni pokret prisutan ši rom Evrope, ĉiji je cilj opšti preporod u verskom ţivotu i filo zofiji, nauci i tehnologiji, politiĉkoj misli i društvenim naukama. Pokret obuhvata sve oblasti ljudskog stvaralaštva. Koreni pro svećenosti su raznoliki, okviri evropski i ideje prisutne u umovi ma ljudi. Svuda se istiĉe snaga ljudskog razuma, vera u napre dak, ljudska sposobnost da otkrije opšte zakone koji odreĊuju mesto prirode, ĉoveka i društva; javljaju se napadi na natprirod ne sile, na vlast koja se na njima zasniva. PreovlaĊuje optimizam i solidarnost prosvećenih ljudi i odbijanje svega što liĉi na usko grudost u sferi duhovnog stvaralaštva. Prosvećenost je napor da se ĉoveĉanstvo oslobodi stega vla sti i tradicije. U Engleskoj prosvećenost potiĉe iz filozofije i nau ke XVII veka (Šeftsberi, Lok, Njutn), Nemaĉkoj Lajbnica, Toma zijusa, Kristijana Volfa. Sredinom veka duhovni centar Evrope prelazi u Francusku; francuski jezik, ideali, maniri i obiĉaji po maţu stvaranju evropske kulturne zajednice. Pariski saloni po staju centri u kojima se diskutuje o svemu, u njima se okupljaju filozofi koji raspravljaju o knjiţevnosti, filozofiji, veri i drugim temama, ĉesto bez mnogo produbljenosti i vizije. Medu filozofi ma nema mnogo originalnih mislilaca, ali su većina njih sposob ni propagandisti. Uĉenje vodećih filozofa (Volter, D'Alamber, Grim, Didro, Ruso, Holbah) ukazuje na njihovo graĊansko pore klo. Svi oni, osim Monteskjea, bore se za kulturnu transformaci ju u ime ĉoveĉanstva, a ne klase kojoj pripadaju; slavu duguju svojim izuzetnim sposobnostima. Filozofi su uvereni u neophodnast društvenih promena, ia ko su njihovi planovi nedoreĉeni i utopijski, ĉesto plašljivo izlo ţeni. Ispod njihovog kriticizma i humanizma naslućuju se grada ni koji se bore za slobodu duhovnog i materijalnog stvaralaštva. Za to postoje pogodni uslovi širom Evrope. Poloţaj ljudi od pera i knjige menja se nabolje. Cenzura postoji, ali je slabija nego u prethodnom veku. Zbog toga kritika drţave, vladara, crkve mora da bude smišljena u metodu i izrazu. Filozofi izraţavaju nezado voljstvo takvim stanjem. Mnogi od njih provode kraće ili duţe vreme u Bastilji, Vensanu ili izgnanstvu (Volter, Ruso, Marmon tel), a Didroa napadaju jezuiti i vlada prilikom izdavanja Enci klopedije. U pokretu uĉestvuju ljudi širom Francuske, o ĉemu svedoĉi saradnja u Enciklopediji. Pokret se ne svodi samo na kritiku postojećeg stanja u Francuskoj; njegove ideje slabe in stitucije i naĉela na kojim poĉiva stari reţim. Kao takav on predstavlja jedan od uzroka francuske revolucije. Naĉela nauke

355

primenjuju se u prouĉavanju ljudske prirode, vode do evolucije shvatanja o liĉnosti i individualnosti.

koja

postepeno

do

Koreni prosvećenosti. - Pojava skepticizma Bajla i Montenja ukazuju na promenu poloţaja vere i crkve, iako ne i njihov znaĉaj u ţivotu ljudi. Pojedine vere pokazuju sklonost ka promenama. Anglikanska crkva prihvata latitudinarizam, racionalno hrišćan stvo lišeno emocija i predrasuda; u Francuskoj katolici ublaţava ju svoje propovedi o grehu, paklu i prokletstvu, okrećući se prema ostvarenju hrišćanskih ideala u ovozemaljskom ţivotu. To otvara put umerenoj, opštoj veri, korak ka prilagodavanju obrazovanih novom znanju i njenom pomeranju na ivicu njihovog ţivota. Putopisi, istorijski radovi i kritika Svetog pisma snaţni su podsticaji za promenu duhovnog raspoloţenja. Prvi pokazuju da je svet širi i sloţeniji nego što se misli (Amerika, Daleki istok), a civilizacija Kine i Indije podstiĉu na uporedivanje razliĉitih civi lizacija i napuštanje kulturne izolovanosti. Hrišćanstvo ne pred stavlja jedinu pravu veru, već samo jednu od mnogih. Istorijski spisi, iako nenamerno, otvaraju put prosvećenosti. Pojava Mabi jonovog dela O diplomatici (De Re Diplomatica, 1681) dovodi do stvaranja diplomatike, nauke o ĉitanju istorijskih dokumena ta, utvrdivanja njihove autentiĉnosti; Dikanţov Reĉnik omogu ćava bolje razumevanje srednjovekovne knjiţevnosti. Kritiĉno prouĉavanje Svetog pisma zapoĉinje u radovima Hobsa, Spino ze, a nastavlja ga Rišar Simon, koji tvrdi da u Starom zavetu ima mnogo interpolacija srednjovekovnih pisara i nedoslednosti. Spisi engleskih deista (Dţon Toland) i Pjera Bajla ukazuju da je prvobitno hrišćanstvo razumna vera i da potonji sveštenici uba cuju u nju mnoge misterije. Engleski deisti dovode u pitanje au tentiĉnost biblijskih tekstova, ukazuju na nedoslednosti u Sta rom i Novom zavetu, napadaju na postojeće crkve i njihovu vlast. Bajl napada versku netoleranciju, dogmatizam, predrasu de, progone. On postaje jedan od vodećih skeptika. Filozofi prihvataju Njutna i Loka kao dvojstvo velikih umova. Dela ovih velikih mislilaca i filozofa koriste filozofi u Francuskoj, Engleskoj, Škotskoj, Pruskoj, Ţenevi, britanskim kolonijama u Americi. Oni ĉine široku zajednicu knjiţevnika, profesora, drţavnih ĉinovnika, politiĉara, medusobno se dopisu ju i raspravljaju o raznim pitanjima, saveznici su u velikoj borbi. Pored Francuza, i drugi narodi igraju znaĉajnu ulogu u prosve ćenosti. U poĉetku uzor slobode i demokratskih institucija, En gleska uţiva veliki ugled, mnogi provode neko vreme u njoj (Vol ter, Monteskje), i pišu o njoj. U Filozofskim pismima Volter hvali versku raznolikost, politiĉke slobode i kulturni ţivot; to je na predna zemlja jer su njeni ljudi i institucije tolerantni i slobodni. Tome doprinosi trgovina, a trgovci, nauĉnici i knjiţevnici uţiva ju ugled i društveno priznanje. Francuski filozofi snaţno utiĉu na druge zemlje i narode: Monteskjeovo delo koriste Filanderi u

356

Napulju, Hjum u Škotskoj, Gibon u Engleskoj, Dţems Medison u Americi: Lesing i Kant istiĉu kao svoje uzore Didroa i Rusoa. Prilike u kojima deluju filozofi su razliĉite; u Engleskoj njihov rad uţiva podršku uglednih i uticajnih krugova i pojedi naca; u Francuskoj koja se nalazi na putu revolucije, konzerva tivne snage pruţaju snaţan otpor, ali nisu u stanju da spreĉe delovanje filozofa; u nemaĉkim drţavama oni deluju u okviru postojećeg sistema, uzdrţano. Uprkos razlika u uslovima i tem peramentu, filozofi imaju mnogo zajedniĉkog. Sekularizam i kritiĉnost ĉine najvaţnije osobine. One se proteţu na sve, od po litike do vere. U ovom poslednjem oni predstavljaju odluĉne kri tiĉare hrišćanstva. Napadi na predrasude i fanatizam prisutni su u svim radovima, a krajnji cilj je ukidanje vere. U delima filozofa znaĉajno mesto zauzimaju razum, strasti i nadanja. Njih interesuju praktiĉna pitanja, pa tvrde da zadatak filozofije nije samo da razume svet oko sebe već da ga menja. Ve ćina njih ţivi u sredinama u kojima uobliĉava kriticizam, pred loge, oĉekivanja, pa se teško moţe prihvatiti optuţba da su neod govorni kafanski politiĉari i utopisti. Filozofi pokazuju mnogo skeptiĉnosti i pesimizma u vremenu koje istiĉe optimizam. Vera u napredak nije mnogo rasprostranjena medu njima, iako poje dinci, kao Kondorse, o njemu govore sa mnogo oduševljenja. On istiĉe da svet ţivi u mraku, neznanju, predrasudama, patnjama i da ima nade u budućnost. Filozofi ne prihvataju apsolutnu ideju o stalnom napretku, iako veruju da je on spor i da ne obuhvata sve ljude. On je moguć u naukama, ali nije u moralu i umetnosti ma. D'Alamber veruje u cikliĉnost i tvrdi da carstva, kao i ljudi, rastu, opadaju i umiru; sliĉno tvrdi i Hjum. Napredak ima svoju cenu, donosi zlo i izveštaĉenost, a u nekim sluĉajevima despoti zam. „Napredak u svetu nije ĉist“, tvrdi Hjum. Sliĉan stav preovladuje u pogledu razuma. Filozofi odba cuju shvatanja racionalista XVII veka, koja im izgledaju ne objašnjiva. Za njih razum znaĉi nauĉni metod, stalno pozi vanje na iskustvo. Nova nauka treba da odvoji ĉoveĉanstvo od tradicionalnih metoda teologije i metafizike, koji izazivaju mnoge sporove i protivreĉnosti. Nova nauka treba da stvori znanje koje je prihvatljivo i korisno za ĉoveĉanstvo. Filozofi poklanjaju veliku vaţnost strastima, u ĉiju snagu veruju. Iako ljudi stalno govore protiv strasti, piše Didro, one su deo njihove liĉnosti. „Jedino strasti, istinski velike, pod stiĉu ljude na velika dela.“ Filozofi napadaju hrišćanstvo ne samo zbog njegovog neprijateljstva prema razumu, već i zato što se ono suprotstavlja nevinim strastima kakve su dostojan stvo i senzualnost. Oni imaju reĉi pohvale za ljudsko samo pouzdanje. Senzualnost smatraju sastavnim delom ljudske pri rode, koja moţe, ukoliko se uskraćuje, da dovede do konfu zije, bede i zloĉina. Idealni ĉovek filozofa treba da bude razumniji i strasniji nego tradicionalni hrišćanin. Upravo iz toga potiĉu njihovi pogledi na društveni, pravni i politiĉki po loţaj i napredak.

357

Ljudi i dela. - Više generacija filozofa pokazuje vitalnost njihovih ideja i snagu uticaja tokom većeg dela veka. Pokret ima svoj unutrašnji razvitak, a svaka generacija nastavlja tamo gde prethodna završava. Ideje prosvećenosti odvijaju se izmeĊu dve revolucije - „Slavne“ u Engleskoj i francuske revolucije. U tom rasponu deluju tri generacije. U prvoj su najistaknutiji: Montes kje, Volter i Đambatista Viko. Pripadnik ĉinovniĉkog plemstva, Monteskje (1689-1755) obavlja politiĉke funkcije u parlamentu u Bordou i putuje po Engleskoj. Njegova Persijska pisma (1721) zapanjuju i zabavljaju Francuze. U delu ukazuje na anomalije i protivreĉnosti zapadne civilizacije, pre svega njene vere i politi ku. To je duhovita zbirka razmišljanja o slobodi, veri, ljubavi, sa mnogim neprijatnim opaskama o francuskom društvu. Montes kje je naklonjen robovima, mrzi progonitelje, zbrke. Njegov na ĉin pisanja o ozbiljnim pitanjima je uzor za potonje generacije filozofa. Njegov najvaţniji rad Duh zakona (1748) je remek-delo, zaĉetak moderne sociologije. Fransoa Mari Arue de Volter (1694-1778) oliĉava duhovitost, inteligenciju i literarne kvalitete prosvećenosti. Školovan u jezuitskom liceju „Luj Veliki“, Volter se rano okreće knjiţevnosti; rado je viden gost pariskih salona u kojima pokazuje izvanredne sposobnosti knjiţevnika i duhovi tog ĉoveka. Njegovi spisi i jasnoća olakšavaju širenje ideja pro svećenosti. Brzo dolazi u sukob sa regentom, putuje u Englesku, piše ep Anrijade, u kome hvali versku toleranciju Anrija IV. Po povratku iz Engleske objavljuje Engleska pisma (1735) u ko jima ukazuje na slobodu duhovnog stvaralaštva i kritikuje veru. Zbog kritike povlaĉi se u Sire u Sampanji, gde piše knjigu Ele menti Njutnove filozofije (1738), izvanrednu popularizaciju Njutnove nauke. Prouĉava nauku i teologiju, piše poeziju i filo zofske priĉe, putuje u Prusku kao gost Fridriha II. Po povratku u Francusku (1758) nastanjuje se u Ferneju, blizu švajcarske gra nice, gde provodi ostatak ţivota. Sredinom veka Volter objavljuje više znaĉajnih dela, medu kojima se istiĉu istorijski radovi Vek Luja XIV (1751), Rasprava 0 obiĉajima i duhu naroda (1751), Istorija Karla XII, Rusija za vreme Petra Velikog. Vladavinu Luja XIV prikazuje kao vrhu nac francuske kulture, ĉije je oliĉenje sam kralj; u drugoj daje prikaa evropske civilizacije od Karla Velikog do svog vremena, a mnoge ideje prosvećenosti traţi u prošlosti. U Istorijama Karla XII i Petra Velikog pokazuje izvanredan smisao za naraciju i pri kazivanje opšte istorije. Za Voltera je istorija studija društvenih i duhovnih snaga koje saĉinjavaju ţivot naroda. Kandid (1759) je najduhovitije delo u kome pokazuje da nema apsol.utne istine i da nijedan filozofski sistem nije sasvim zadovoljavajući. U Filo zofskom Reĉniku Volter iznosi svoja gledišta o mnogim društve nim i moralnim pitanjima. On veruje u snaţnu monarhiju kao branu protiv tiranije; upućuje duhovitu kritiku društvenih ne jednakosti, nepravde.

358

Đambatista Viko (1668-1744) nastoji da uoĉi naĉela evolu cije civilizacije. Njegovo delo Nova nauka (Scienza Nuova, 1725) predstavlja pokušaj analize ljudskog znanja. Antiĉki Rim i rim sko pravo predstavljaju polaznu taĉku, pri ĉemu zanemaruje srednji vek i kulture Istoka. Viko deli napredak civilizacije u tri etape: boţansku ili teokratsku, herojsku, doba velike epske poe zije, i doba u kome se uobliĉava knjiţevni jezik. Svaki narod mo ra da prode kroz sve etape. Vikova knjiga otvara istraţivanja novih problema - etimologije, prava, homerovske poezije, mito logije. Njegov rad ostaje dugo nepoznat, a svetu ga otkrivaju tek Mišle i Kroĉe. Sredinom veka na scenu stupa nova generacija, izuzetno talentovana i sposobna da prevaziĊe svoje prethodnike. Medu njima najistaknutiji su Bendţamin Franklin, drţavnik, nauĉnik i filozof, Zorţ Bufon, najveći prirodnjak svoga vremena, Dejvid Hjum, istoriĉar i filozof, Ţan Zak Ruso, Deni Didro, Etjen Kon dijak, Klod Helvecijus, Ţan 1'Rond d'Alamber i drugi. Najistak nutiji medu njima, Hjum, objavljuje svoju Raspravu o ljudskoj prirodi u kojoj razvija ideju modernog skepticizma, najoštrije kritike hrišćanskog, deistiĉkog i metafiziĉkog dogmatizma; Hjum tvrdi da ljudske akcije i uverenja potiĉu iz navike. On piše o demografiji, politiĉkoj ekonomiji, istoriji, sociologiji vere. Nje gova Rasprava o naĉelima morala (1751) potvrĊuje njegovu re putaciju, iako mnogi ne prihvataju njegov skepticizam. Ţan Ţak Ruso (1712-1778) je predstavnik emocionalnog i sentimentalnog deizma. Ĉovek neobiĉnog karaktera, on se na meće svojom širokom vizijom, a njegova dela prodiru u nepozna to i imaju trajan uticaj. Rusoova studija Rasprava o umetnosti ma i naukama (1750), za koju dobija nagradu Akademije u Diţo nu, istiĉe da je ĉovek u osnovi dobar, ali da ga kvari kulturni na predak. Ĉovek kvari društvo, on se ne moţe vratiti ranijem sta nju i mora se uzdići na višu civilizaciju. Takve tvrdnje obezbeĊu-ju mu ugled primitiviste. U drugoj raspravi O poreklu nejedna kosti (1754) Ruso razvija gledište da nastanak privatne svojine u društvu predstavlja izvor svih društvenih problema. Napredak civilizacije donosi ĉoveku koristi, od kojih je najvaţnija vladavi na zakona. Tokom naredne decenije Ruso, sve odvojeniji od ostalih fi lozofa, piše tri izuzetno vaţne rasprave - Nova Heloiza, Emil i Društveni ugovor. Prva je sentimentalan roman u stilu Riĉardso na. Emil je filozofska rasprava o detinjstvu i obrazovanju. On provodi usamljeno dete kroz „negativno“ i „prirodno“ obrazo vanje kojim izbegava izveštaĉenost i neguje prvo osećanja, a po tom razum. Vaspitaĉ treba da podstiĉe uĉenika da traţi sreću i vrlinu. Ruso ţeli da oĉuva prvobitne deĉje vrline, što predstavlja nešto sasvim novo. Emil treba da proţivi oštrinu ţivota, treba da proĊe kaţnjavanja koja mu nameće priroda. U obrazovanju tre ba podsticati razmišljanje a ne znanje. Za Rusoa razum se razvi ja poslednji i sa najvećim teškoćama. Sa detetom treba prvo po stupiti kao sa detetom. To je jednostavna ideja o obrazovanju.

359

Pošto provodi dete kroz odreĊene etape njegovog ţivota, Ruso zakljuĉuje da se obrazovanje završava u trenutku kad se ono ţeni. Društveni ugovor (1762) je rasprava o politiĉkoj teoriji. Iz gleda da Ruso nema jasnu ideju o tome šta ţeli da postigne knji gom; ona se razvija postepeno, tokom pisanja. Otuda mnoge nedoslednosti. Knjiga poĉinje sa pozivom na emancipaciju: „Ĉo vek je roden slobodan, a svugde je u lancima.“ Postepeno ton opada, a u trećoj knji.zi postaje jasno da su lanci razumljivi i nei zbeţni, a da sloboda nije plod svake klime. To pokazuje Montes kjeov uticaj. Ruso smatra da civilizacija guši osećanja, a ĉesto prirodna osećanja zamenjuje veštaĉkim kao što je snobizam. Kad se osećanja iscrpe, ljudi postaju hipokriti. U poglavlju o gradanskoj veri Ruso istiĉe da hrišćanstvo, koje uĉi pokornosti, treba da zameni gradanska vera. On ima nekoliko osnovnih ciljeva, medu kojima vaţno mesto imaju poštovanje ugovora i zakona. Svi podanici drţave treba da prihvate ovu veru, u protivnom moraju biti prognani ili ubijeni. Takvo uĉenje pribli ţava Rusoa etatizmu i totalitarizmu. Ruso pokazuje svoju originalnost u nastojanju da odgovori na pitanje zašto ĉovek mora da sluša vlast. To postiţe tako što ne razdvaja sfere slobode pojedinaca i društvene moći, već ih deli u dve celine: gradanin u Društvenom ugovoru je istovremeno onaj koji vlada i onaj kojim se vlada. On poštuje zakone zato što ih sam stvara. Zajedniĉka volja upravlja dobrim društvima, iako Ruso ne pokušava da objasni šta pod tim podrazumeva. Ruso ne veruje u vladavinu većine, pa volja njihova moţe da bude u su protnosti sa opštom voljom. U pravednim društvima ţelja svih i opšta volja su identiĉne. U tome treba traţiti vezu izmedu Emila i Društvenog ugovora: zajednica Emila ĉini dobro društvo stvar nošću. Ugovor se moţe primeniti samo na one koje civilizacija nije korumpirala i koji su u stanju politiĉke nezrelosti. Francu ska nema uslove potrebne za to, Engleska ih ima samo u vreme parlamentarnih izbora, dok Rusija u doba Petra I postaje suviše policijska drţava. Ruso dozvoljava mogućnost da se pojavi spa silac, zakonodavac, koji će spreĉiti dalje propadanje drţava. Ukoliko u tome ne uspe, drţava se moţe obnoviti jedino povrat kom na primitivne vrednosti i jednostavnost. Društveni ugovor nema neki veći uticaj, njegove maksime će se osećati tek posle njegove smrti, a imaće zapaţeno mesto u vreme francuske revo lucije. Didro i „Enciklopedija“. - Istaknuti ĉlan grupe filozofa je Deni Didro (1713-1784), autor mnogih spisa i urednik Enciklo pedije. Didro je branitelj ljudske samostalnosti i ne prihvata si rovi determinizam Holbaha i Helvecijusa. On uoĉava protivreĉ nosti njihovog uĉenja o ljudskoj slobodi i ateizmu, o ĉemu piše u svom romanu Ţak, fatalista. On veruje u razum i njegovu snagu, da ĉini dobro „onako kako ĉovek postaje prosvećen“. Ljudi postaju zloĉinci zbog svoje prvobitne gluposti i rdavog mišljenja. Didro je otvoreni paganin, pri ĉemu koristi svoju

360

strasnu ţelju za opštim znanjem i prirodnim naukama. Kao na uĉnik, on se odriĉe mehanistiĉke i statiĉke filozofije i prihva ta evoluciju. Veliko uvaţavanje filozofa za nauku nalazi svoj izraz u En ciklopediji ili promišljenom reĉniku nauka, umetnosti i zanata u sedamnaest velikih tomova, objavljenih izmedu 1751. i 1772. Njeni urednici su Didro i D'Alamber, koji pišu mnogobrojne ĉlanke za Enciklopediju. Njen cilj objašnjava D'Alamber u uvodnoj raspravi. Ona treba da pokaţe red i povezanost ljudskog znanja, zbog ĉega tomovi sadrţe ĉlanke o liberalnim i mehaniĉ kim znanjima. Naglasak se stavlja na poţeljnost svodenja nauka na nekoliko osnovnih naĉela, jer u tome ima mnogo više „plod nosti“. Uticaj Loka se opaţa u isticanju malih zanatlija koji svo jim znanjem i strpljenjem doprinose ljudskoj sreći. Skoro svi filozofi pišu za Enciklopediju: Volter o duhu i knjiţevnosti, Monteskje o ukusu, Bifon o prirodnim naukama, D'Alamber o matematici, Ruso o muzici, Helvecijus o veri. U tekstovima ima mnogo plagijata, a o osetljivim pitanjima se piše sa mnogo sarkazma i ironije. Enciklopedija istiĉe svetovnu moralnost, a ljudska sreća je cilj ovozemaljskog ţivota; izmeĊu nemoralnosti i verskog skepticizma postoji razlika, a naglašava se uverenje da se ljudski napredak postiţe svetovnim znanjem, a ne teološkim doktrinama. Postepeno i tiho filozofi uklanjaju osnove starog reţima. Objavljivanje Enciklopedije predstavlja radikalizaciju prosve ćenosti i zaoštravanje sukoba izmeĊu filozofa i starog reţima. To je prirodno kad se zna da Didro najavljuje da „dobra enciklope dija treba da promeni opšti naĉin mišljenja“. Enciklopedija po staje oruĊe intelektualne propagande. Pretplatnici i ĉitaoci ši rom Evrope koriste Enciklopediju za sticanje znanja o mnogim pitanjima. U poĉetku sve ide mirno, iako prvi tom (1751) izaziva nepovoljne komentare i pohvale. Kritiĉna taĉka nastaje 1757, kad D'Alamber objavljuje dugi ĉlanak o Ţenevi u kome hvali kalvinistiĉki kler zbog umerenosti, odsustva predrasuda i sklo nosti ka deizmu. To izaziva oštru reakciju ţenevskog sveštenstva i francuskih vernika protiv Enciklopedije. D'Alamber se povlaĉi, a Didro nastavlja sa radom. Dve godine kasnije cenzura zabra njuje objavljivanje Enciklopedije, pa Didro nastavlja sa njenim objavljivanjem ilegalno. Svojim radom enciklopedisti doprinose nastanku i širenju ideje o napretku, iako ona nema jasnoću i pre ciznost sa kojom je iznose Tirgo i Kondorse. Zabrana Enciklopedije predstavlja znak promene. U to vreme stupa na scenu nova generacija filozofa, koja još uvek ak tivnoj starijoj generaciji daje novu snagu, pre svega u domenu fi lozofije. Prosvećenost dobija novi zamah u Nemaĉkoj. Iako ţive i rade u mnogo teţim uslovima nego njihove francuske kolege, oni šire nove ideje i stiĉu nove ĉitaoce. Najistaknutiji medu njima je Imanuel Kant , filozof iz Kenigsberga, koji razvoja filozofski si stem velike unutrašnje snage i originalnosti. On postavlja pita nje kako su mogući znanje i moralnost. U svojim studijama (Kri

361

tika zdravog razuma, Kritika praktiĉnog razuma, Kritika mišlje nja) on se oslanja na radove Njutna. Kant menja ustanovljeno gledište da je struktura ljudskog mišljenja odraz strukture spolj nog sveta. Ona odgovara ljudskom umu. Covek moţe da zna zato što je takav. Kantov prilog prosvećenosti sastoji se u isticanju ljudske samostalnosti. MeĊu nemaĉkim filozofima istiĉu se Gotold Lesing, Mozes Mendelson i Kristof Viland. Lesing se bavi mnogim stvarima: piše poeme, rasprave o pozorištu, estetici, veri, u kojima se zalaţe za pomirenje i toleranciju. Viland prihvata Volterove ideje o slobodi mišljenja, a u svojim delima se zalaţe za ra zumnost, toleranciju, odgovornost, civilizaciju. Kao u Nemaĉ koj, i u Francuskoj se javlja nova generacija mislilaca, medu kajima se istiĉu Tirgo, jedan od retkih filozofa koji obavlja politiĉke funkcije, matematiĉar Kondorse, baron Holbah, koji podstiĉe materijalizam, napada predrasude i veru. Njegovo delo Prirodrai sistem uobliĉava materijalizam na takav naĉin da jedino Didro od starijih filozofa pokazuje spremnost da ga prihvati. Društvene nauke. - U svojim delima i raspravama filozofi pokazuju ţivo interesovanje za bolje razumevanje ĉoveka i nje govog poloţaja u društvu. Pojedinci uvidaju da fiziĉke nauke (fi zika, hemija, matematika, astronomija), sa svojim sklonostima ka izgradnji velikih sistema, moraju da traţe primenu u društve nim naukama. Kondijak u Raspravi o sistemima (1749) najavlju je takve teţnje, kao i Njutn u svojoj Optici. Hjum izraţava uvere nje da tek kad ĉovek shvati ljudsku prirodu moći će da se izgradi nauka koja će biti izuzetno korisna njegovom boljem razumeva nju. Mnogi filozofi postavljaju prouĉavanje ĉoveka na racional ne temelje. Kondijak i Hartli razvijaju psihologiju, Hjum demo grafiju, Monteskje, Adam Smit i Gibon sociologiju, ekonomiju i istoriju. U svom predgovoru delu Duh zakona (1748) Monteskje isti ĉe nameru da pomogne ĉoveku da se oslobodi predrasuda. Nje gova knjiga, na prvi pogled bez mnogo sistematiĉnosti, poĉinje sa utvrdivanjem naĉela politiĉke sociologije: prirode i oblika. vlada i naĉela na kojima deluju. Potom raspravlja o odnosu sre dine i politike, veri, obiĉajima, filozofiji vlade, primerima iz isto rije, zakonima i manirima. To naziva opštim duhom. Iz toga proistiĉe uverenje da ustav jedne zemlje nije dobar za drugu. Po litiĉka teorija izlazi iz okvira boţanskog prava ili društvenog ugovora; ona postaje deo šire celine - sociologije. Monteskje pri hvata podelu drţava na monarhije, despotizme i republike. Prva odgovara drţavi srednje veliĉine, druga velikim, a treća malim. Naĉelo demokratske republike je javni duh, aristokratske uz drţanost vladajućih porodica, a despotizma strah. Sve dok se primenjuje jedno naĉelo u drţavi vlada mir, a kad se uplete dru go dolazi do društvene revolucije. Monteskje je sklon monarhij: u Engleskoj i deobi vlasti u njoj na izvršnu, zakonodavnu i sud

362

sku. Takva uverenja otkrivaju njegov stav prema monarhiji u Francuskoj. On podrţava pretenzije francuskog plemstva na vlast i istiĉe da bez snaţnog plemstva kralj moţe lako da se pretvori u despota. U Duhu zakona Monteskje posmatra zakone u odnosu na prirodne okolnosti i razliĉite oblike ljudskog delovanja. Sloboda gradana zavisi od raspodele zakonodavne, izvršne i sudske vla sti; sloboda se poistovećuje sa bezbednošću. Monteskje smatra da trgovina podstiĉe mir, ali odobrava trgovinu robljem. Bez ob zira na slabosti, Duh zakona je znaĉajno delo koje postavlja mnoga pitanja o prirodi zakona i zakonodavstva. Oni se razliku ju od drţave do drţave, ali se menjaju i razvijaju sa usponom ili propadanjem samih drţava. Monteskje je prvi sociolog politike. Hjumove sociološke rasprave teţe uništavanju mita o dru štvenom ugovoru i ukazuju na potrebu empirijskog razmatranja društvenog porekla i sastava. Skotlandanin Adam Ferguson u Raspravi o istoriji graĊanskog društva (1767) ukazuje da se ĉo vek rada u društvu i da se samo u njemu i kroz njegove sukobe moţe shvatiti. Ferguson ukazuje na znaĉaj društvene funkcije sukoba. Novo shvatanje ljudske prirode pokazuju autori Federa listiĉkih spisa, moţda najznaĉajnijih razmatranja o prirodi ĉove ka i politike u tom veku. Iskustva u SAD predstavljaju za Evrop ljane nešto sasvim novo, drţavu u kojoj nema feudalizma i gde nove ideje slobodno kolaju. Njihovi autori (Medison, Hamilton, Dţej) istiĉu da vlast mora da se kontroliše vlašću, jer ljudske am bicije, mrţnje i gramzivost podstiĉu misli i akcije suprotne inte resima društva. Ljudi moraju da imaju vlade, a one moraju da budu pod kontrolom, pošto oni koji vladaju mogu da greše. Mislioci prosvećenosti posvećuju veliku paţnju politiĉkoj ekonomiji. Oni ţele da od nje stvore nauku u cilju opšteg napret ka. Merkantilistiĉki ideali i ideje posebno ustupaju mesto novom naĉinu mišljenja i shvatanjima. Fiziokrati u Francuskoj i Hjum i Adam Smit u Skotskoj istiĉu naĉelo slobodnog trţišta i uteme ljuju politiĉku ekonomiju. Kenej u svom delu Ekonomska tabela (Tableau economique, 1759) istiĉe da je privreda jedinstveni si stem koji saĉinjavaju proizvodna klasa, sterilna klasa i posred niĉka klasa. Od drţave se zahteva da ukloni sve ostatke prošlosti - propise, poreze, carine, monopole - koji spreĉavaju brzi razvi tak privrede.4 Hjurn se zalaţe za ekonomsku jednakost, viši ţi votni standard radnih ljudi i slobodnu trgovinu. Hjumove ideje nalaze svoj potpuniji izraz u delu Adama Smita Rasprava o prirodi i uzrocima bogatstva naroda (1776). Smitova paţnja upravlja se na ĉoveka kao trgovca, iako se u su štini raspravlja o privredi u društvenim okvirima. Smit raspravlja o deobi rada i istiĉe znaĉaj specijalizacije. On je svestan društvene cene napretka i ukazuje na posledice koje ostaju kod ĉoveka koji se ograniĉava na nekoliko operacija. „Oni su glupi i neznalice“ i ne mogu uĉestvovati u obiĉnom razgovoru. Meša vina nauĉnog i prosvećenog duha proţima ĉitavu knjigu. Smit je pun satire za trgovce, hvali vrline privatne preduzimljivosti i

363

ukazuje na potrebu drţavne intervencije putem zakona. Njena uloga treba da bude ograniĉena, ali mora da spreĉava antisoci jalne pojave. Smit se zalaţe za veće nadnice i smatra da društvo ne moţe da napreduje ako su ljudi siromašni. Istorijska nauka daje svoj doprinos preobraţaju ljudskog duha. Iako njihov sekularizam natkriljava ostale osobine, istori ĉari-filozofi ostavljaju potomstvu znaĉajne radove. Medu njima najistaknutiji su Volter, Hjum (Istorija Engleske), Robertson (Is torija Amerike) i Gibon (Istorija propadanja i pada Rimskog Carstva). Istoriĉari menjaju pogled na istoriju, šire njen vremen ski raspon i tematski sadrţaj, sekularizuju istorijsku uzroĉnost. Za njih Bog nije uzrok svih promena, traţe objašnjenja na drugoj strani. U tematskom pogledu poklanjaju paţnju društvenim, geografskim, ekonomskim, psihološkim ĉiniocima. Na taj naĉin oni postavljaju valjana pitanja, iako ne pruţaju uvek zadovolja vajuće odgovore. Edvard Gibon je najistaknutiji predstavnik istoriografije prosvećenosti. Njegova Istorija propadanja i pada Rimskog Car stva (1776-1788) opisuje postepeno opadanje Carstva sa vrhunca snage i sjaja do poĉetka modernih vremena. Gibonov susret sa kaluderima koji hodaju ulicama paganskog Rima predstavlja podsticaj za pisanje knjige. Gibon slika humanu stranu prošlo sti, ljudske ambicije i medusobne sukobe. Poglavlja o usponu hrišćanstva izazivaju oštru kritiku vernika. Za propast Rima ne optuţuje hrišćanstvo i varvarske upade. Razloge tome traţi u du gotrajnom miru, veliĉini Carstva, ekonomskim prilikama. Knjiţevnost. U prvoj polovini veka knjiţevno stvarala štvo se odvija u tradicijama neoklasicizma, koji teţi imitiranju prirode. Ĉitaoci, ĉiji broj raste, prihvataju takve sklonosti, pa svi literarni izrazi - komedija, tragedija, poezija - imaju takvo obe leţje. U poeziji preovlaĊuju konvencionalnost, uzdrţanost izra za. Takav pristup posebno se opaţa u Francuskoj, u kojoj preo vlaĊuju vrednosti aristokratskog društva. Pojava knjige Opata Bosa Kritiĉna razmatranja o poeziji i slikarstvu (1719) je korak ka uvoĊenju emocionalizma. Lesaţ i Prevo podstiĉu takve sklo nosti u romansijerstvu. U Engleskoj su klasiĉni uticaji mnogo slabiji, pa dela Danijela Defoa (Mol Flanders, Pukovnik Dţek 1 sadrţe mnogo realistiĉkih opisa. Otkriće Dantea i radovi Muratorija poĉetak su novih stremljenja u Italiji, dok na knjiţevne krugove u Nemaĉkoj dugo utiĉe francuski neoklasicizam. Sredi nom veka sve je primetniji prodor senzibiliteta i emocija. Knjiţevnici epohe nastoje istovremeno da pouĉe svoje ĉi taoce. Delo Dţonatana Svifta Guliverova putovanja duhovito kritikuje ljudsku ograniĉenost, nametljivost, dostojanstvo, laţnu uĉenost i druge slabosti. Roman Danijela Defoa Robinson Kruso (1719) i Samjuela Riĉardsona Pamela (1740) je fikcija ĉiji je cilj da poduĉi; prvi istiĉe samopouzdanje, dok drugi hvali vrline i osuduje mane. Geteovo delo Jadi mladog Vertera, Sen Pjerov

364

Pavle i Virdţinija , Makenzijev Osećajni ĉovek i drugi stiĉu veli ku popularnost kod ĉitalaĉke publike. U slikarstvu i arhitekturi zapaţaju se sliĉne teţnje. Barok Luja XIV postepeno ustupa mesto dekorativnom stilu rokokoa, naroĉito izraţenog u Francuskoj i Nemaĉkoj. Negeometrijske forme i asimetriĉni oblici postaju naglašeni u raznim materijali ma. Dekorativan stil se malo oseća u arhitekturi. U Italiji se odr ţavaju stare tradicije. U Francuskoj se primećuje jaĉanje paladio stila, koji preovlaĊuje i u Engleskoj. Krajem veka primetan je novi talas neoklasicizma. Slikarstvo nastavlja tradicije barokne umetnosti, iako se sve veći naglasak stavlja na pokrete i boje. Od sredine veka ba rok se postepeno povlaĉi, ustupajući mesto realizmu. Fransoa Buše slika ţenske aktove, a Ţan Fragonar frivolni ţivot visokih slojeva; veliki majstor Antoan Vato slika seoske proslave i klov nove, ispod kojih se nazire nešto dublje: slabosti ţivota i zado voljstvo. Englesko slikarstvo dostiţe visoke domete. Vilijam Hogart je izvanredni portretist i slika seriju gravura u kojima se prikazuje ţivot londonske sirotinje. Dţošua Rejnolds istiĉe obli ke na raĉun boja, skicu na raĉun dekorativnog efekta. Njegovi portreti engleske aristokratije prikazuju jedno društvo sa mnogo uzdrţanosti. Tomas Gejnsboro je veliki umetnik portreta i slikar prirode. Medu francuskim umetnicima istiĉu se Zan Šarden, majstor boja, Grez, ĉije slike iz porodiĉnog ţivota, pune emo cionalnog i bez humora, pokazuju raspoloţenje u predveĉerje francuske revolucije. Đovani Tjepolo slika stropove velikih dvo rana. Arhitektura i slikarstvo prolaze kroz ĉeste estetske i stilske promene. Barok i paladio mešaju se sa rokokoom i neoklasici zmom u arhitekturi; u slikarstvu barok ustupa mesto realizmu i senzibilitetu. Muzika. - Polet zapoĉet u prethodnom veku nastavlja se još primetnije. Širenju popularnosti muzike doprinose filozofi svo jim spisima. Ruso piše Spis o francuskoj muzici (1753), a Volter raspravlja o pitanjima muzike. O popularnosti muzike govori ĉinjenica da tokom veka samo u Veneciji nastaje 120 opera i da ima mnogo operskih kuća. Muziĉki izraz je veoma raznovrstan. Kompozitori toga vremena (Skarlati, Vivaldi, Teleman, Koreli) komponuju koncerte, simfonije, sonate za male orkestre ili poje dine instrumente. Muzikom dominira nekoliko velikih umetnika i stvaralaca. Johan Sebastijan Bah provodi najveći deo ţivota u Lajpcigu kao crkveni muziĉar i piše svetovne i verske kantate, koncerte, muzi ku za violinu, ĉelo, orgulje. Njegova verska muzika, medu koji ma se istiĉe Pasija po Mateju i Misa minor u B molu, otkrivaju njegov verski ţar i ţelju da muzika sluţi Bogu. Za razliku od Ba ha, Georg Fridrih Hendl pokazuje svetovne sklonosti. Veći deo ţivota provodi u Engleskoj, gde piše dela za velike orkestre (Mu zika na vodi). Veliki deo njegovih kompozicija se ne izvodi, iako

365

pokazuju veliku snagu; koncerti i svite uţivaju veliku popular nost. Najpoznatije Hendlovo delo je oratorijum Mesija (1742). Nekoliko muziĉara - Gluk, Hajdn i Mocart - otvaraju nove vidike. U poĉetku pisac klasiĉnih opera, Gluk postepeno napušta taj ţanr. Njegova opera Orfej i Euridika (1762) ima kao uzor kla siĉne teme, a muzika sledi reĉi; hor ostaje sastavni deo predstave, a izraţavanje osećanja je naglašeno. U delu Alĉeste (1767) Gluk dovodi na scenu jednostavna lica. sliĉna onima iz antiĉkih trage dija. U Engleskoj Gejova Prosjaĉka opera (1728) postiţe veliki us peh svojim realizmom u prikazivanju prcpoznatljivih liĉnosti. Franc Jozef Hajdn je veoma plodan i piše raznovrsnu muzi ku. Njegove simfonije su mnogobrojne, a gudaĉki kvarteti utiĉu na dalji razvitak tih formi muziĉkog izraza. Vrhunac muzike ovog veka je Volfang Amadeus Mocart. Izuzetno darovit, Mocart piše svoju prvu operu u dvanaestoj godini ţivota. Od njegovih mnogobrojnih dela istiĉu se Figarova ţenidba, Don Đovani, Ĉa robna frula. Mnogobrojni koncerti za klavir, simfonije, rekvijem, svedoĉanstvo su njegovih izuzetnih sposobnosti. Muzika ovog vremena ima svoju društvenu funkciju. Ona se prilagodava politiĉkoj i društvenoj strukturi, i mahom sluţi za zadovoljenje ukusa i potreba vladara i plemstva. Muzika je sve dostupnija obiĉnom svetu, pre svega u Italiji i juţnoj Nemaĉkoj. Tokom veka broj operskih kuća i profesionalnih muziĉara raste. Kompozitori i pisci libreta iz Italije deluju širom Evrope. Kao pisci opera istiĉu se italijanski i napolitanski muziĉari, a mnogi istaknuti muziĉari stvaraju pod snaţnim uticajima iz Italije (Hendl). Školstvo. - Ideje prosvećenosti šire se posredstvom obrazo vanja. Školstvo ne napreduje bitnije, a ima i opadanja. Nastav nika i sredstava nema dovoljno, a govori se da je opasno obrazovati ljude koji se mogu okrenuti protiv društva. Crkva ima glavnu ulogu u obrazovanju. U većini gradova postoje ţupske škole i semeništa, a školovanje se ne plaća. U Španiji i Portugaliji sveštenici potpuno kontrolišu škole, u Italiji takode; u Francu skoj uĉitelji laici kontrolišu seoske, a sveštenici gradske škole. Drţava ulaţe napore da izgradi mreţu osnovnih škola. Naredbom donetom 1724. traţi se da svako selo ima školu, da se deca do 14 godina školuju i da selo plaća uĉitelja. U tome nema mnogo uspe ha, pa 1762. od dva miliona dece svega 10% ide u školu. Sliĉno je u Španiji. Ţenska deca ne stiĉu obrazovanje. U Rusiji Petar I pre duzima korake za otvaranje osnovnih škola: 1714. otvaraju se škole u kojima se uĉi aritmetika i geometrija i pripremaju ljudi za vojne i privredne poslove. Njihov broj je mali, a 1726. ima svega 500 uĉenika. Za vreme Katarine II broj škola se brzo povećava u gradovima, ali se na selu ništa ne menja. Školovanje u Pruskoj i Skotskoj je obavezno i dostupno svima. Zakonom iz 1763. Fridrih II zavodi obavezno školovanje. U Škotskoj presudnu ulogu imaju crkva i javno mnenje. U Engleskoj školstvo zaostaje, iako je sta nje bolje u gradovima, gde rade nedeljne škole. U Austriji zakon

366

iz 1774. predvida obavezno školovanje, a drţava daje sredstva. Najveći deo seljaštva ostaje nepismen, a siromašna deca imaju malo izgleda da steknu osnovno obrazovanje. Sliĉna raznovrsnost primetna je u srednjem obrazovanju. Ono brţe raste od osnovnog i ukazuje na sklonost ka specijaliza ciji. Sve je veća potraţnja za tehniĉkim obrazovanjem, a raste in teresovanje i za uĉenjem stranih jezika U mnogim školama preovlaĊuju klasiĉni uzori (Engleska, Francuska), dok u Rusiji cvetaju struĉne škole (inţenjerstvo, plovidba, medicina). Latin ski jezik postepeno se povlaĉi iz upotrebe. Naglašava se smisao i upotreba štampane reĉi, znaĉaj praktiĉnih dostignuća i razvija nje odreĊenih sposobnosti. Matematika dobija sve veći znaĉaj, a uĉenje knjigovodstva, raĉunovodstva, plovidbe, geografije otkri va sve veće razlike izmedu novih potreba i klasiĉne tradicije. U evropskim zemljama se otvaraju škole za rudarstvo (Brunsvik, Frajburg), arhitekturu (Berlin). U mnogim oblastima srednjeg obrazovanja Nemaĉka vodi glavnu reĉ, a Francuska zaostaje, što govori o konzervativnom karakteru njenog društva. Evropski univerziteti pokazuju veliku raznolikost u pogle du programa, istraţivaĉkog rada, sastava studenata, prihvatanja novih metoda. Medu malobrojne koji neguju istraţivaĉki rad i gde nastava predstavlja vrhunac dostignuća, spadaju Getingen, Edinburg, Beĉ, Hale i Glazgov. U Getingenu se posebna paţnja poklanja fizici i srodnim naukama, u Edinburgu filozofiji, poli tiĉkoj ekonomiji, medicini i naukama uopšte; klasiĉne studije se zanemaruju. Matematika se uvodi u Kembridţu i Petrogradu, Koimbri u Portugaliji. Pojedini univerziteti se povezuju sa as tronomskim opservatorijama (Upsala, Oksford) i bolnicama i medicinskim školama (Lejden, Edinburg, Pariz, Monpelije, Beĉ). U tim sredinama se postepeno izgraduje novo shvatanje o ulozi univerziteta i njegovom mestu u ţivotu zemlje. Ipak, tradicije umiru sporo, pa univerziteti igraju malu ulogu u duhovnim kre tanjima. S druge strane, na pojedinim univerzitetima (Alkala, Santijago) za mnoge predmete nema nastavnika. Od ukupno dvadeset ĉetiri univerziteta u Španiji mnogi su sastavni delovi katedrala, raspolaţu malim sredstvima i ne prate razvitak nau ke. S druge strane, jezuiti uvode na pojedine španske univerzite te nastavu iz fizike i matematike. U pojedinim zemljama univerzitetska delatnost se ograni ĉava na nastavu i nauĉni rad. MeĊu njima su univerziteti u Fran cuskoj, Nemaĉkom Carstvu, Italiji, Engleskoj i Skandinaviji. Po jedini univerziteti prihvataju samo studente odreĊene društvene kategorije; Oksford i Kembridţ primaju samo aristokratiju i bo gate; sliĉno je u Getingenu, Strazburu. Škotski univerziteti (Edinburg, Glazgov, Aberdin, Sv. Endrjus) prihvataju decu siro mašnih roditelja, koja ne plaćaju školarinu. Sliĉno je na moskov skom, osnovanom 1755. i nekim italijanskim univerzitetima. Na engleskim univerzitetima (Oksford, Kembridţ) postoji tutorski sistem, koji ĉesto ne zadovoljava osnovne zahteve. Gibon oštro osuĊuje sistem u Oksfordu. Njutn i pesnik Grej, profesori u

367

Kembridţu, nemaju nikakav uticaj na nastavu. Njutnova fizika predaje se prvo u Edinburgu, dok poznati fiziĉar Henri Kevendiš obavlja svoj istraţivaĉki rad u Londonu. Većina univerziteta posvećuje paţnju medicinskim nauka ma i fizici, u ĉemu doţivljavaju brzi napredak. Otpor postoji u katoliĉkim zemljama (Italija, Spanija). U fizici i astronomiji pri menjuje se Njutnova mehanika, a pišu se i prvi udţbenici. U me dicinskim naukama Lejden zamenjuje Padovu kao vodeći cen tar. Rad Hermana Borhavea postaje uzor na kontinentu; Beĉ i Edinburg postaju znaĉajni medicinski centri. Do mnogih znaĉaj nih otkrića u oblasti medicine dolaze ljudi van univerziteta (Reomir, Spalanconi o varenju, Pristli i Lavoazje o disanju). U Austriji i Nemaĉkoj univerziteti su mahom drţavne usta nove. Kao takvi na njima se školuje ĉinovniĉki kadar (Hale, Ge tingen, Beĉ); nastavni predmeti ukljuĉuju pravo, javne finansije, politiĉku ekonomiju, administrativno pravo. Dodiri sa evrop skim univerzitetima su slabi, a Fridrih II zabranjuje da studenti odlaze u druge zemlje jer ima dosta domaćih univerziteta. Fizičke nauke. - Tokom veka raste interesovanje za fiziĉke nauke, uprkos povremenih otpora. Nacionalni ponos i odbijanje da se odbaci Dekartova kosmologija usporavaju prihvatanje Njutnovih saznanja. Mopertuiova studija O obliku zemlje (1742) znaĉi pobedu Njutnovog uĉenja. D'Alamber i Lagranţ svojim matematiĉkim radovima to potvrduju, a Laplas svojim delom Svetski sistem (1796) daje potpuni opis univerzuma u kome kori sti znanja iz fizike, matematike i astronomije. Za obiĉnog ĉoveka nova saznanja nisu razumljiva, iako njihova primena omogućava ĉoveku da razjasni mnoge misterije, potvrduje njegovu duhovnu snagu da ovlada okolinom. Druge nauke sporo se razvijaju. Otkrića u biologiji, uprkos radova Lineusa i Bufona, ne postiţu ţeljeni napredak. Sliĉno je sa hemijom, gde do radova Pristlija i Lavoazjea malo ko shvata potrebu uobliĉavanja kvantitativnog metoda. O fiziĉkim nauka ma se dosta piše, sastavljaju se reĉnici i uobliĉava terminologija. Pristlijeva Istorija stanja elektriciteta (1767) uţiva primernu popularnost. Eksperimenti u fizici Više su društvena zabava a manje istraţivanje prirodnih pojava. Uprkos pojedinih primera, nauka je odvojena od svakodnevnog ţivota i retko se primenjuje u proizvodnji. Mašine kojima poĉinje industrijska era nisu plod poznavanja fiziĉkih nauka. Nauĉna društva i akademije koje se otvaraju širom Evrope - ŠVedska (1710), Rusija (1725), Danska (1742) - ne doprinose mnogo razvoju nauka. Mnoga, kao Kraljevsko društvo u Londo nu, predstavljaju Više klub za okupljanje dţentlmena, a manje nauĉno društvo. Sliĉno je sa Akademijom nauka u Parizu.

368

VI

VERSKI ŢIVOT

Tokom veka teritorijalni raspored najvaţnijih vera ne do ţivljava znaĉajnije promene. Katoliĉanstvo zadrţava potpunu prevlast u Španiji, Portugaliji, Italiji, Francuskoj, najvećem delu Austrije i juţnoj Nemaĉkoj. Medu protestantima, luteranstvo zadrţava prevlast u Skandinaviji i većem delu severne Nemaĉke; kalvinizam ostaje vera većine u Skotskoj, Nizozemskoj, nekim nemaĉkim drţavama i švajcarskim kantonima, dok manje ili ve će grupe ţive u Ugarskoj, Poljskoj, Ĉeškoj i Francuskoj; anglika nizam zadrţava premoć u Engleskoj i njenim kolonijama u Se vernoj Americi. Pravoslavlje je vera većine u Rusiji, a znaĉajan broj njegovih pripadnika ţivi u Poljskoj, Austriji i Turskom Car stvu, pre svega u Srbiji, Bugarskoj i Grĉkoj. Papstvo. - Utrehtski mir (1713) pokazuje slabost papstva u politiĉkom ţivotu Evrope. Tome doprinose katoliĉki vladari Francuske, Španije i Napulja koji ne pokazuju brigu za svetovne pretenzije papa. Uspon Engleske, snaţenje Pruske i izumiranje španskih Habsburgovaca slabi poloţaj Vatikana. Mirovni prego vori u Ahenu (1748) vode se bez prisustva papinog predstavnika. Do sredine veka politiĉki uticaj papstva dostiţe najniţi stepen. Mali broj sposobnih papa zauzima taj poloţaj. Papska Drţava predstavlja poseban deo evropskog poli tiĉkog sistema. Na njenom ĉelu se nalazi vladar koji ima sve tovnu i duhovnu vlast, a takvi su i njegovi odnosi sa drugim vladarima. Savremenici otkrivaju mraĉnu sliku papske drţave: zaostala, neprosvećena, prepuna sveštenika i predrasuda, nera zvijene administracije. Politika zavisi od pojedinaca ili grupa, a pape se stalno suoĉavaju sa nedostatkom finansijskih sredstava. Mnogi smatraju papu više malim italijanskim vladarom nego duhovnim pastirom miliona katolika. Iako uţiva medunarodnu nezavisnost, ona je više formalna nego stvarna. Papska duhovna vlast je nejasno uobliĉena i nije u stanju da obezbedi potpunu odanost vernika. Većina priznaje papi poĉasti, ali smatra da sa bor ima presudnu reĉ u pitanjima vere. Papsku vlast ĉesto ospo ravaju visoki prelati, a slede ih svetovni vladari. Klement XII ne uspeva da zaštiti svoje oblasti od pljaĉke i prikupljanja za vojsku od strane Španije i Austrije u ratovima od 1733. do 1735. i od 1741. do 1748, a gubi suverenitet nad vojvodstvima Parmom i Pjaćencom (1731). Papstvo ne raspolaţe oruţanom silom, izgra denom vlašću i snaţnom privredom. Suoĉeno sa nasrtajima vla dara na svoje prerogative, ono gubi ulogu koju je igralo u prošlo sti u medunarodnim odnosima.

369

Ukidanje jezuitskog reda najbolji je primer agresivnosti svetovnih vladara i nemoći Vatikana da se odbrani. Ukidanju je zuitskog reda prethode mnogi drugi ustupci. Nizom konkordata zakljuĉenim sa Španijom (1737, 1753), Portugalijom (1740), Sar dinijom i Napuljskom Kraljevinom (1741) pape ustupaju svetov nim vladarima pravo koje se oduvek smatra njihovim - pravo imenovanja na visoke crkvene poloţaje. To ne umanjuje zahteve niti umiruje neprijatelje. Širenje ideja prosvećenosti koje podsti ĉu jaĉanje svetovne vlasti i snaţenje centralizma slabe poloţaj i snagu papstva. Privilegije crkve postaju predmet razgovora i kritika, a pape se prikazuju kao branioci starih odnosa. Sve ma nji broj vladara dozvoljava da se Vatikan meša u njihovu politi ku. Mnogi katoliĉki pisci podstiĉu takve sklonosti i raspoloţenja. Napuljski advokat Pjetro Đanone u knjizi GraĊanska istorija Napuljske Kraljevine (1723) istiĉe „ĉudovište duhovne kraljevi ne“ i objašnjava njegov nastanak. Tvrdi da svetovna i duhovna vlast treba da budu odvojene; sliĉno mišljenje zastupa i ĉuveni kanonista Zegers van Espen koji tvrdi da vladar treba da se sa glasi sa primenom crkvenih propisa a da sveštenstvo ima pravo da se obrati vladaru protiv tiranskih zakona. Mnogi biskupi po kazuju sklonost da primenjuju samo one naredbe iz Vatikana koje se odnose na duhovna pitanja, dok u svemu ostalom poka zuju potpunu nezavisnost. Biskup Lobeza istiĉe da „papa ima svoja prava, a mi imamo naša“. Katoliĉku crkvu razdiru i drugi problemi, koji na prvi po gled ostaju skriveni. Pored pritiska svetovnih vladara i napada teoretiĉara, katoliĉka crkva slabi zbog toga što se njena najviša hijerarhija obezbeduje skoro iskljuĉivo iz redova plemstva. To stvara primetne društvene i duhovne protivreĉnosti izmeĊu hije rarhije i ţupnog sveštenstva. Niţe sveštenstvo saĉinjava mahom seljaštvo, veoma siromašno, neobrazovano i udaljeno od hijerar hije. U tom pogledu Francuska je najbolji primer, gde hijerarhiju saĉinjava iskljuĉivo plemstvo. U drugim zemljama takvih razlika nema. U Španiji je veoma mali broj istaknutih prelata pore klom iz redova plemstva. Sliĉna pojava postoji i u nekim prote stantskim zemljama (Engleska). Poslednjih decenija pojaĉavaju se napadi na prava i polo ţaj papstva širom Evrope. Napuljska Kraljevina prestaje 1776. da plaća godišnji tribut od sedam hiljada dukata papi i tako od bija da prizna njegovu vlast. U mnogim evropskim drţavama (Napulj, Sicilija, Francuska) zatvaraju se napušteni ili suvišni samostani, kontroliše objavljivanje i provodenje papskih bula, umanjuju privilegije crkve (oporezivanje). U Španiji opada moć inkvizicije, a ovlašćenja drugih crkvenih sudova se smanjuju, pojavljuju se predlozi da se deo crkvene imovine oduzme i njeni prihodi koriste u svetovne svrhe. Sliĉno je i u Portugaliji. U ka toliĉkoj Austriji u vreme Marije Terezije (1740-1780) moć crkve i prava papa se smanjuju. Carica zabranjuje delatnost inkvizicije u Lombardiji, smanjuje broj samostana za polovinu, umanjuje njihove prihode za dve trećine i ograniĉava razna sudska prava

370

koja crkva uţiva. U Lombardiji se stvara 1767. posebno telo za duţeno da se brine o verskim pitanjima. U duhovnim pitanjima crkvena prava ostaju nepromenjena. Ukidanje jezuitskog reda. - Pravi znak neprijateljstva pre ma katoliĉkoj crkvi je ukidanje jezuitskog reda. Nema sumnje da je zasluga reda u verskim i politiĉkim sukobima od XVI do XVIII veka velika. Njegov uticaj u mnogim zemljama je izuzetno jak, a neprijatelji mnogobrojni i snaţni. Svoju moć i uticaj red stavlja na raspolaganje papstvu, od koga oĉekuje da ga zaštiti. Sredi nom veka neraspoloţenje prema jezuitima poprima velike raz mere, a mnoge okolnosti nisu povoljne po njih: vladari teţe da ojaĉaju svoju vlast i nastoje da umanje papski uticaj u svojim zemljama; filozofi podstiĉu neraspoloţenje protiv jezuita i po staju njihovi zakleti neprijatelji; u Francuskoj jansenisti i parla menti ĉekaju priliku da se obraĉunaju sa njima, a u mnogim ka toliĉkim drţavama na vlasti se nalaze njihovi protivnici. Prvi udarac doţivljavaju u Portugaliji, kojom upravlja markiz Pom bal. On optuţuje jezuite za uzurpiranje kraljevskih prava u kolo nijama i stvaranje zavere sa Španijom; 1757. Pombal proteruje jezuite sa dvora, a naredne godine ih optuţuje za uĉešće u zaveri protiv kralja Ţoaoa I (1750-1776). Naredne godine jezuiti mora ju da napuste Portugaliju (1759), što prouzrokuje desetogodišnji prekid portugalske odanosti papi. Politika portugalske vlade podstiĉe druge zemlje da postu pe na isti naĉin. Proterivanje izaziva poseban odjek u Francu skoj, gde jezuiti imaju veliki broj neprijatelja, najviše medu ĉla novima parlamenta. Atentat na Luja XV (1757) izaziva veliku uznemirenost, a jezuite optuţuju za njegovu organizaciju. Ban krotstvo La Valete, jednog od najistaknutijih jezuita, koji igra znaĉajnu ulogu u trgovini sa Martinikom, izaziva nove zaplete. Poverioci zahtevaju da im red nadoknadi gubitke, što ovaj odbi ja. Posle sudske presude, jezuiti se obraćaju pariskom parlamen tu, koji od davnina pokazuje neraspoloţenje prema njima. Na kon ispitivanja statuta reda, parlament zakljuĉuje da nema zakonske osnove za njegovu delatnost u Francuskoj. U nastoja nju da odrţe red, jezuiti prihvataju naĉela galikanizma, ali uza lud. Nizom proklamacija osuduju se moralna i politiĉka naĉela reda, škole zatvaraju, imovina oduzima. Pariski parlament za hteva (1762) da se red raspusti, što podrţava većina provincij skih parlamenata. Francuski biskupi savetuju Luja XV da ne prihvati zahtev, ali pod pritiskom javnog mnenja on zabranjuje dalji rad reda u Francuskoj. Sliĉnu sudbinu doţivljava red i u Spaniji. Karlos III nema poverenje u red, a posle nereda u Madri du istraga utvrduje da jezuiti imaju udela u njihovom priprema nju. Prvi ministar Aranda uspeva da uveri kralja da red nije odan drţavi i da priprema zaveru protiv njega. Španski biskupi podrţavaju proterivanje jezuita, koje se priprema; 1767. zabra njuje se rad reda u Španiji i kolonijama, a njegove ustanove zatvaraju.

371

Tokom sukoba oko opstanka reda Klement XIII izraţava u više navrata svoju podršku (bula Apostolicum Munus, 1765) nje govom radu. Uklanjanje reda iz raznih drţava nije i kraj spora. Burbonski vladari vrše pritisak na papu da raspusti red; njihovi ambasadori u Vatikanu vrše pritisak na kardinale da prihvate raspuštanje reda. Posle smrti Klementa XIII oni zahtevaju od njegovog naslednika, Klementa XIV (1769-1774), da se saglasi sa ukidanjem reda. Klement XIV se dugo odupire takvim pritisci ma, koji su ĉesto na granici pretnje (prekid diplomatskih odnosa, okupacija Papske Drţave). Najzad, pismom Dominus ac Redem ptor (1773) Klement XIV raspušta red, što medu njegovim pro tivnicima izaziva oduševljenje. Raspuštanje reda je teţak udarac ugledu papstva. U Francuskoj i Austriji vladari postupaju ume reno sa njegovim ĉlanovima, u Poljskoj dogadaj izaziva otpor. Izvestan broj jezuita prelazi u Prusku i Rusiju, dok ostali traţe druga zanimanja. Katolička crkva u Francuskoj. Jansenizam. - Katoliĉka cr kva u Francuskoj ima poseban poloţaj i uticaj, uĉestvuje u svim politiĉkim i idejnim sukobima, uţiva velike privilegije, a njena struktura otelovljava suštinu starog reţima. Broj njenih vernika je najveći u Evropi, njena int;elektualna snaga je velika, a odgo vornosti znaĉajne. Prisustvo crkve oseća se u svim oblicima ţivota i rada Francuza, ona podrţava ili napada vladu, deli mi losrde, upravlja bolnicama, sirotištima, kontroliše školski si stem. Kritiĉari crkve ukazuju na njene slabosti, posebno u obla sti obrazovanja, kad se u vreme francuske revolucije otkriva da je većina stanovništva nepismena. Katoliĉka crkva je krupni feudalac, a najveći deo zemlji šnog poseda nalazi se u njenim rukama. U dijecezama na severu (Pikardija, Kambre) on dostiţe 60% zemljišnog fonda. Crkveni prihodi procenjuju se razliĉito: izmedu 60 i 180 miliona livri go dišnje. Crkva je oslobodena od plaćanja poreza i povremeno daje poklone drţavnoj blagajni. U trenucima krize pred revoluciju cr kva ne ţeli da pomogne vladara većim sumama, odluĉna da oĉu va svoje bogatstvo. Većina francuskih prelata ne ţivi u svojim sedištima i retko ih posećuje već sve vreme provode na dvoru. Prihodi pojedinih prelata prelaze 100.000 livri godišnje, a onih siromašnijih oko 7.000. Prelati podrţavaju apsolutizam i prestaju da odrţavaju vezu sa svojim vernicima; u predveĉerje revolucije od 130 bisku pa samo jedan ne pripada plemstvu. Crkva gubi dodir sa obiĉnim ljudima. Pojedini visoki prelati obavljaju drţavne poslove, a nadbiskup Narbone podstiĉe poljoprivredu, trgovinu, izgradnju kanala i puteva. Nadbiskup Strazbura pokazuje sliĉne sklonosti, a pojedinci istupaju kao pristalice ideja filozofa (kardinal Lome ni de Brijen). Crkveni redovi nalaze se izmedu visoke crkvene hijerarhije i ţupnog sveštenstva. Njihovi opati sve više vremena provode u gradu i izbegavaju da uĉestvuju u ţivotu samostana. Uticaj redo

372

va postepeno slabi. Sliĉno je sa redovnicima, koji su izloţeni ne milosrdnim napadima filozofa i opisani kao naslede mraĉne pro šlosti. Mnogi napuštaju samostane, disciplina u njima slabi, a broj redovnika se smanjuje svake godine. Ĉuvene opatije u Longporu, Mon-Sen-Mišelu, Igniju i Zovinjiju imaju svega izme du tri i šest redovnika. Kardinal Brijen stvara komisiju za refor mu samostana, primenjuje drastiĉne mere u cilju obnove disci pline, zatvara mnoge samostane (500), raspušta pojedine redove i olakšava povratak u gradanski ţivot onim redovnicima koji ne maju volju da nastave svoj raniji ţivot. To ne poboljšava stanje crkvenih redova. Razlike izmeĊu visokog i niţeg klera su velike i nepremo stive, kako po poreklu tako i shvatanjima, naĉinu ţivota. Zupno sveštenstvo ţivi u siromaštvu. Ono potiĉe iz naroda i ţivi u dodiru sa njim. Pokušaj vlade da privoli crkvu da poboljša mate rijalni poloţaj ţupskog sveštenstva ne nailazi na odobravanje. Otudivanje unutar crkve postaje sve vidljivije i podstiĉe zahteve za većom demokratijom i uklanjanjem zloupotreba. Takvi napori ne donose nikakve znaĉajnije rezultate. U predveĉerje revolucije sukobi unutar crkve dostiţu takvu oštrinu da se mogu smatrati stanjem gradanskog rata izmeĊu dve grupe (Sa njak). Koristeći lettres de cachet biskupi uspevaju da ućut kaju svoje kritiĉare, ali ne uspevaju da odgovore na njihove zahteve. Podeljenost u crkvi olakšava napade koji postaju sve ĉešći i oštriji. Stanje u crkvi koriste filozofi da se obraĉunaju sa poje dincima i svojim protivnicima - jezuitima. Njima se pridruţuju i drugi: crkveni redovi, svetovni kler, pravnici, burţoazija okup ljena u parlamentima. Napadi na katoliĉku crkvu i jezuite dovo de do slabljenja uticaja sveštenstva i interesovanja za teološke studije. Filozofi napadaju doktrine crkve, ekonomisti njene pri vilegije. Crkva se brani neubedljivo, ĉesto prepuštajući svojim neprijateljima slobodu delovanja. Pogrešno je verovati da je uticaj crkve u Francuskoj u pre dveĉerje revolucije zanemarljiv. Katoliĉanstvo je vera velike ve ćine stanovništva, ali njena hijerarhija nema razumevanja za sve snaţniji pritisak za promenama. U predveĉerje revolucije kato liĉka crkva se nalazi u procepu - obzirima prema prošlosti i za htevima budućnosti. Oţivljavanje pitanja jansenizma poĉetkom veka novi je do kaz podeljenosti unutar katoliĉke crkve u Francuskoj, iako jan senizam ima širi znaĉaj.5 U poslednjim godinama vladavine Luja XIV, posle njegovog pomirenja sa Vatikanom, jansenizam doţiv ljava nove progone. Oni poĉinju posle objavljivanja knjige Pa skija Kenela Novi zavet na francuskom sa moralnim razmišlja n.jem (Le nouveau testament en francais avec des reflexion mora les, 1699). Kenel iznosi osnovno uĉenje jansenizma i dovodi u pitanje pravo crkvene hijerarhije da donosi odluke u pitanjima vere (pitanje spasenja, slabodne volje, moralne discipline, crkve ne vlasti). Reakcija Luja XIV i jezuita završava se objavljiva

373

njem bule Unigenitus Klementa XI u leto 1713. U njoj se osuduje Kenelovo uĉenje i odbacuju naĉela jansenizma kao protivna zva niĉnom uĉenju crkve. Sadrţaj bule izaziva veliki otpor medu francuskim klerom. Pariski parlament prihvata bulu uz mnoge rezerve; skupština francuskog sveštenstva ustaje u zaštitu galikanizma, a mnogi odbacuju papske pretenzije na nepogrešivost. Bula deli francu sko društvo u mnoge grupe i frakcije (apelanti, konstitucionali sti); regent vojvoda Orleanski pokazuje neraspoloţenje i vodi ko lebljivu politiku; posle perioda verske tolerancije, okreće se apsolutizmu i samovolji Luja XIV. Apelanti traţe oslonac u pariskom parlamentu, a konstitucionalisti na dvoru i medu biskupi ma. Klement XI osuĊuje apelante 1718, na šta regent zabranjuje dalje upućivanje apela (1720). Benedikt XIII (1724-1730) progla šava Unigenitus delom doktrine (1725), a naredne godine prvi ministar postaje kardinal Fleri, protivnik jansenizma. On ţeli mir u zemlji i odluĉno staje na stranu konstitucionalista. Na cr kvenorn saboru u Embrunu (1727) uklanjaju se pristalice janse nizma, a naredne godine nadbiskup pariski Noaj mora da popu sti. Fleri se obraĉunava sa svim pristalicama jansenizma unutar francuske crkve. Najveći otpor Fleriju pruţa pariski parlament. Vremenom jansenizam prestaje da bude verski sukob i po staje duhovno raspoloţenje. On se suprotstavlja politici Vatika na i teţi da oslabi njegov uticaj u francuskom društvu. Postepeno se utapa u galikanizam, što pruţa veće izglede u sukobu sa vla stima. Bula Unigenitus postaje 1730. deo francuskih zakona. To izaziva oštre i dugotrajne sukobe na sudovima koji traju do kraja veka i koji primaju ustavni karakter. Jansenizam postepeno pre staje da bude verska snaga; mnogi njegovi ĉlanovi pod pritiskom progona odaju se mistiĉnim ĉinovima i tvrde da mogu da ĉine ĉu da, ţive u svetu koji obasjava apokaliptiĉno proroĉanstvo. Grob jednog mladog janseniste postaje scena ĉudotvornih leĉenja, drugi se podvrgavaju muĉenju, padaju u zanos. Takve scene i po jave ugroţavaju opstanak jansenizma u celini. Većina u pokretu uspeva, uţivajući zaštitu pariskog parlamenta, da nastavi borbu sa Flerijem i objavljuje ilegalni list Crkvene novosti (Nouvelles Ecclesiastiques, 1728-1803). Jansenisti uţivaju veliki ugled u Parizu, a sukob oko njih po staje deo šire borbe za vlast. Pariski parlament teţi da nametne kontrolu kraljevskoj vlasti, a spor oko jansenizma pruţa mu po trebnu priliku i opravdanje za to. Većina njegovih ĉlanova naginje jansenizmu i galikanizmu. Oba pokreta doţivljavaju vidljive pro mene zbog zahteva parlamenta da kontroliše odnose izmedu fran cuskog klera i Vatikana. Nijedan papski dekret ne moţe se objaviti bez saglasnosti kralja, što parlament mora da prihvati. Povezanost izmedu politiĉkih i verskih teţnji galikanizma postaje potpuna. Sredinom veka sukob izmedu jezuita i jansenista zaoštrava se do taĉke usijanja. Jezuiti dobijaju pravo da daju poslednje mi ropomazanje samo onom ko prihvata Unigenitus. U Parizu po stoje mnoge ţupe koje priznaju samo jansenizam, a ne prihvataju

374

jezuitski zahtev. To dovodi do nemira, posle ĉega Luj XV nare duje da se o buli ne raspravlja. Posle mnogih sukoba kralj donosi odluku (1757) da se Unigenitus javno ne spominje. Ubrzo, janse nizam kao pokret prestaje da igra znaĉajnu ulogu u Francuskoj, iako tokom većeg dela veka izaziva uznemirenost i kretanja u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Uticaj jansenizma oseća se u nekim evropskim drţavama. U Španiji, Portugaliji i katoliĉkim drţavama u Nemaĉkoj nema veći znaĉaj, dok u Austriji ima mnogo pristalica; sliĉno je u Ni zozemskoj i Italiji, gde podstiĉe neprijateljstvo prema jezuitima i papstvu. Prosvećeni apsolutisti i crkva. - Prosvećeni apsolutizam je svojevrsni oblik apsolutistiĉke vladavine. Vlast vladara je pot puna i on je koristi bez ikakvih ograniĉenja: skupštine u većini zemalja Evrope ne znaĉe mnogo, vladari se ne pozivaju na bo ţansko poreklo svoje vlasti, teorije iz vremena Luja XIV izgleda ju zastarele, kao i verski konfesionalizam Filipa II. Luterova koncepcija o vlasti na osnovu boţanskog prava nema mnogo znaĉaja za pojedine vladare. Za Fridriha II postojanje monarhije moţe se opravdati njenom efikasnošću; on se smatra prvim slu ţbenikom i ne mara da se obzire na verske sankcije. Prosvećeni apsolutizam odreduju praktiĉni obziri i razlozi. Ukoliko ţeli da ostvari svoje ciljeve, on mora da oslabi privilegovane staleţe (plemstvo, crkva). U tom pogledu crkva pada prva pod udar. Ma li broj vladara moţc da se odrekne crkvenih prihoda koji su im potre bni za ostvarenje njihovih ciljeva. Oni teţe da ograniĉe cr kvenu vlast i uticaj i to postiţu oduzimanjem dela prihoda ili imovine. Za Fridriha II je to politiĉko, a ne versko pitanje; za njega verska osećanja nemaju znaĉaj. On nema naklonost za hrišćanstvo i vernike, a sluţbu drţavi smatra potpunom zame nom za hrišćanski ţivot i veru; zalaţe se za versku toleranciju u uverenju da su sve vere besmislene. U Fridrihovom pristupu veri preovladuje cinizam. Istovremeno, iako prosvećen, Fridrih II zadrţava konzervativna shvatanja i uĉvršćuje društvenu struk turu koju treba radikalno menjati. Male nemaĉke drţave slede primer Pruske. Brunsvik i Saks-Vajmar su pri.meri prosvećenog apsolutizma; u crkvenim izbornim kneţevinama osećaju se nova stremljenja. Bliski sarad nik trijerskog izbornika, fon Honthajm, poznat pod pseudoni mom Febronius, objavljuje 1763. raspravu o crkvi i papskoj vla sti. Febronius istiĉe da papa nije nepogrešiv, da nije iznad crkve i da crkveni koncil moţe zahtevati opozivanje njegovih odluka. Crkvenu vlast treba da provodi biskupski sinod u svim zemlja ma, što pretpostavija decentralizaciju crkve, u kojoj papa ima samo primat nad ostalim biskupima. Njegove ideje nalaze odra za u „Odredbama iz Koblenca“ (1785), u kojima tri rajnska iz bornika protestvuju protiv papske samovolje. U poslednjim decenijama veka prosvećeni apsolutizam uzi ma sve više maha. Oliĉenje njegovih ideala predstavlja Josip II

375

(1780-1790), koji kao savladar svoje majke, poboţne Marije Terezije, najavljuje buduće reforme. On nije cinik ni ateista kao Fridrih II. Josip II smatra da je crkva, takva kakva postoji, para zit u drţavi, potrošaĉ dobara i kapitala potrebnih za druge svrhe; pored toga, svojom netolerantnošću i predrasudama smet nja je društvenom i duhovnom napretku. Josip II predlaţe refor mu školstva na novim naĉelima: „Drţava nije samostan i naši susedi nisu redovnici“, tvrdi car. Za njega pritisak na ljudsku svest predstavlja aroganciju koja vreda boţje strpljenje. Stupivši na presto Josip II sprovodi mnoge reforme u duhu novog vremena. Razum mora da upravlja svim postupcima, a moć drţave treba da sluţi kao njegov sluga. Drţava će provoditi reforme koje će se primenjivati svugde. Ideje prosvećenosti u Austriji treba da dovedu do smanjenja papske vlasti i povratka crkve na njeno „prvobitno uredenje“. Carev ţar i entuzijazam ne odgovaraju njegovim osobinama: doktrinarstvu, brzini, admini strativnom neznanju, nedostatku elastiĉnosti. Program reformi je veoma širok. Najvaţnija pitanja su poloţaj seljaštva, sistem zemljišnog poseda i pravednijeg oporezivanja, a pored njih i ad ministrativne reforme, obavezno školovanje, ukidanje cenzure. „Uvodenjem naĉela prosvećenosti oslabio sam duboko ukorenje ne tradicije“, tvrdi Josip. Sve to na raĉun crkve. Car zabranjuje direktnu prepisku izmedu Vatikana i klera, a papske bule mogu se objaviti samo sa njegovim odobrenjem. Patent o toleranciji (1781) potvrduje poloţaj katoliĉke crkve, ali priznaje pripadnici ma drugih vera (protestanti, pravoslavni) versku slobodu. Na redne godine ograniĉena verska prava dobijaju Jevreji i ukida se inkvizicija. Patent predstavlja potpuni raskid sa dotadašnjom habsburškom politikom. Poseta pape Pija VI Beĉu 1782. ne do vodi do promena u Josipovom stavu. Štaviše, car preduzima nove korake. Istiĉe pravo da poni štava papske bule, zahteva od biskupa da mu poloţe zakletvu, reorganizuje biskupska sedišta, zabranjuje da jedan biskup drţi više sedišta, ukida semeništa u dijecezama i zamenjuje ih novim u kojima se uĉe kanonsko pravo, teologija i stiĉu opšta znanja. Nova semeništa treba da pripremaju sveštenstvo da sprovodi no vu politiku, u skladu sa novim tokovima u nauci. Semeništa se nalaze pod drţavnom kontrolom, a crkva postepeno postaje oru de drţavne politike. Josip II smanjuje broj konvenata i samosta na: od 2163 ukida 700; broj redovnika u njima se smanjuje sa 65.000 na 27.000. Najveći broj samostana i konvenata obavljaju obrazovne i bolniĉke poslove. U crkvenoj sluţbi ukida se kitnjast barokni obred. Pred kraj ţivota Josip II se suoĉava sa otporom. Nemiri iz bijaju u Ugarskoj i austrijskoj Nizozemskoj, koji se protive uvo denju novina. Josip II nije u stanju da privoli svoje podanike da ih prihvate, pa pred kraj ţivota mora neke da povuĉe. Bez obzira na to, Josipove reforme dugo se osećaju u ţivotu habs burške drţave i njenim odnosima sa Vatikanom.

376

Katarina II primenjuje mnoge ideje prosvećenih apsoluti sta u Rusiji. Ona oseća potrebu za reformama u Rusiji i u svojim Uputstvima komisiji za izradu zakona iznosi mnoge ideje pro svećenosti. U pogledu crkve, Katarina II nastavlja politiku Petra III i vrši sekularizaciju crkvenih imanja. Time dva miliona kme tova prelazi pod drţavnu vlast, a veliki deo prihoda od crkvene zemlje koristi se za škole, bolnice i sirotišta. Crkva je pod vlašću drţave, pa nema mogućnosti da znaĉajnije utiĉe na politiĉki i društveni ţivot. Sveštenstvo se pretvara u plaćene drţavne ĉi novnike. Kao Fridrih II, Katarina II upotrebljava ideale prosve ćenosti, ali ne olakšava poloţaj kmetova. Pravoslavna crkva. - Dugotrajne borbe unutar ruske crkve posle pada Nikona slabe crkvenu hijerarhiju. To olakšava Petru I da rusku crkvu potĉini drţavnoj vlasti. Posle smrti patrijarha Adrijana (1700), Petar I odbija da prihvati izbor njegovog na slednika, a jedan od episkopa obavlja duţnosti patrijarha u svojstvu administratora. Crkvena imovina i odnosi sa drţavom nalaze se pod nadzorom manastirskog prikaza. Po ugledu na konzistorijum u luteranskim zemljama, Petar I stvara Sveti si nod, koji upravlja crkvom do oktobarske revolucije. Sinod deluje u skladu sa Duhovnim uputstvima koje priprema carska vlada i do kraja Petrove vladavine ruska crkva priznaje potpunu vlast drţave. Petar nastoji da sveštenstvo dobije obrazovanje da uzdiţe narod. On tvrdi (1700) da je sveštenstvo skoro potpuno nepisme no, a 1708. nareduje da uĉi u grĉkim i latinskim školama. Zabra njuje se unapreĊenje neobrazovanih sveštenika pre onih sa ško lom. Do kraja veka takva politika donosi odreĊene rezultate, a 1800. u Rusiji ima ĉetiri duhovne akademije i 46 seminara. Seo sko stanovništvo ţivi u sirotinji i zavisi od veleposednika. Za vreme carice Ane (1730-1740) ruska crkva doţivljava krizu, po što ona nema nikakav stav prema pravoslavlju. Katarina II nema mnogo ljubavi za pravoslavlje i ne razume ga; pored toga, ona prihvata deizam. Njena politika moţe se oznaĉiti kao uvaţavanje crkve kao ustanove, koju treba spreĉiti da ima uticaj u drţavi. U vreme njene vladavine pravoslavna crkva vraća nešto od ranijeg ugleda. Poĉetkom veka u Rusiji postoji 965 manastira za mu škarce i 236 za ţene; 1764. taj broj opada na 319 i 69. Za vreme Katarine II njihov broj se povećava, iako ona sprovodi sekulari zaciju crkvenih poseda. U intelektualnom pogledu primetni su sukobi izmedu protestantskih, katoliĉkih i tradicionalnih uticaja. Posle duge borbe kao pobednik izlazi tradicionalno pravoslavlje, a odbacuju se svi strani uticaji. Tihon Zadonski i Pajsije Veliĉkovski predvode ovu mistiĉko-estetsku reakciju. Srpska pravoslavna crkva na Balkanu doţivljava poslednje dane svoje samostalnosti. Na poloţaju pećkog patrijarha, vrhov nog poglavara srpske crkve, smenjuju se Srbi i Grci, koje podr ţava i postavlja carigradski patrijarh. Zbog smanjenih prihoda, patrijaršija postaje sve siromašnija i zavisnija od pomoći sa stra ne (Karlovaĉka mitropolija). U vreme kad se na ĉelu patrijaršije

377

nalazi Grk, dolazi do rascepa, pošto episkopi i mitropoliti odbi jaju da priznaju njegovu vlast. Posle Poţarevaĉkog mira ĉetiri eparhije (beogradska, temišvarska, valjevska, vršaĉka) prelaze pod habsburšku vlast. Zbog uĉešća u ratu na strani Austrije pa trijarh Arsenije IV Jovanović-Šakabenta mora da beţi iz Srbije posle zakljuĉenja Beogradskog mira (1739). Delatnost Patrijarši je skoro zamire, a broj eparhija se smanjuje. Antiturska politika partrijarha i uticaj Grka sa Fanara navode sultana da 1766. uki ne Pećku patrijaršiju. Ubrzo potom Porta ukida i Ohridsku arhiepiskopiju. Srpski episkopi napuštaju svoje stolice, a Karlo vaĉka mitropolija postaje centar crkvenog ţivota srpskog naro da. Ukidanje Pećke patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije dovodi do uspostavljanja potpune vlasti carigradskog patrijarha nad slovenskim narodom na Balkanu. To podstiĉe antagonizam pre ma Grcima. Krajem veka poloţaj Jevreja poĉinje da se menja. Dotada su oni izolovani, omrznuti i izrabljivani u drţavama srednje Ev rope. Otpor promeni njihovog poloţaja vidljiv je u skoro svim evropskim zemljama, ukljuĉujući Veliku Britaniju. Postepeno Jevreji stiĉu ograniĉena prava i slobode: u Francuskoj se osloba Ċaju od plaćanja posebnih poreza, u Austriji dobijaju slobodu kretanja, u Pruskoj uţivaju odredeni stepen jednakosti sa osta lim stanovništvom (škola u Berlinu). Staro i novo u verskom ţivotu. - U pojedinim evropskim zemljama, pod uticajem uĉenja pijetista i racionalista, javljaju se planovi za ujedinjenje hrišćanskog sveta. Biskup Bosije vodi prepisku sa Lajbnicom (1699-1701) o ujedinjenju katolika i lute rana; u Engleskoj nadbiskup Hering prihvata ideju o ujedinjenju razliĉitih protestantskih sekti i predlaţe promene odredenih li turgijskih tekstova (Molitvenik). Kantenberijski nadbiskup Vejk vodi pregovore sa galikanskom crkvom i evropskim protestanti ma (1718). Ublaţavanje doktrinarnih stavova podstiĉe sliĉna kretanja na kontinentu, gde se posebno istiĉe grupa na ĉijem je ĉelu Turetini, teolog iz Ţeneve. Najpoznatiji sluĉaj je nastojanje Fridriha Vilhelma I da ostvari uniju crkava izmedu Pruske i Engleske. Pruski kralj ţeli u svojoj zemlji crkvu sliĉnu angli kanskoj. U tome nailazi na mnoge smetnje, medu kojima je najvaţniji otpor Hanoveranaca iz pratnje Dţordţa I. Svi po kušaji završavaju se neuspehom, iako se tokom veka ponav ljaju predlozi za obnovu jedinstva hrišćanskog sveta na raz nim stranama. Prodor ideja prosvećenosti slabi uticaj glavnih evropskih vera. Crkve nisu u stanju da se protiv njih odluĉno bore, a njiho vo teološko stanovište ne odgovara zahtevima novog vremena. Medu najozbiljnije pretnje crkvenim dogmama spada ateizam, koji se pokazuje otvorenije nego ranije. On se ograniĉava na ma lobrojnu grupu ljudi, pa je i njihov uticaj relativno zanemarljiv. Medu najistaknutije ateiste spada Holbah. Unitaristiĉki pokret se razvija u Engleskoj u drugoj polovini veka; on je malobrojan,

378

ali duhovno snaţan. Veći znaĉaj i opasnost po postojeće crkveno uĉenje ima „prirodna vera“. Ona se brzo širi Evropom i zasniva se na dva uverenja: prvo, univerzum predstavlja proizvod bo ţanske volje, što se vidi u simetriĉnosti i pravilnosti njegovog funkcionisanja. On deluje u skladu sa odredenim zakonima. Ta kvo uverenje dobija u snazi brzim širenjem Njutnovog uĉenja i nauĉnim saznanjima uopšte. Drugo, širenje prirodne vere pod stiĉe sve rasprostranjenije uverenje da svaki ĉovek nosi u sebi odredene verske vrednosti, koje su intuitivne i zajedniĉke. Medu njima su saznanje o postojanju Boga, obavezi ĉoveka prema nje mu i uverenje da će ĉovek biti kaţnjen ili nagraden na onom sve tu za sve što poĉini na ovom. Takva uverenja u Francuskoj šire jezuiti, ĉime ugroţavaju katoliĉku crkvu i njena uĉenja. Boţan sko prisustvo, nauĉno objašnjivo, uklanja znaĉaj i vaţnost otkro venja. Prirodna vera predstavlja pretnju otkrovenju. Jezuita Ka mije tvrdi da „prirodni zakon ima obavezujuću snagu koja je nezavisna od Boga“. Prirodna vera se protivi uĉenjima crkve da poseduje iskljuĉivu istinu. Prirodna vera se ne bavi pitanjima spoljne forme i suprotstavlja se tradicionalnim teologijama. Pri stalice prirodne vere zamišljaju veru oĉišćenu od korupcije, sa jednostavnim i malobrojnim dogmama i oslobodenu vlasti sve štenstva i teologije koju je ono stvorilo tokom vekova. Prirodna vera, deizam i drugi pravci imaju znatan uticaj u Engleskoj. Grupa pisaca, medu kojima su Samjuel Klark, Metju Tindal i drugi, iznose ideje koje su u suprotnosti sa uĉenjem an glikanske crkve. Veliki nauĉnik Dţozef Pristli u Istoriji hrišćan ske korumpiranosti (1782) traţi da se iz hrišćanskog uĉenja uklone doktrine trojstva, prvobitnog greha, predestinacije i po kajanja. Sliĉne ideje u Nemaĉkoj širi filozof Kristijan Volf, zbog ĉega gubi poloţaj profesora u Haleu. U Francuskoj Volterovi spi si, iako površni, podrţavaju prirodnu veru i deizam. Sliĉni razlozi podstiĉu širenje masonstva. Prva masonska loţa otvara se u Engleskoj 1717. i odatle se brzo širi na konti nent: u Francuskoj i Italiji 1726, u Pruskoj 1740. Masonstvo pri hvataju intelektualni krugovi, plemstvo, vladari širom katoliĉke Evrope. U drugoj polovini veka ono se širi u Poljskoj i Rusiji. Brzi uspon masonstva objašnjava se isticanjem snage razuma i vrline, a zanemarivanjem tradicije i dogmi, naglašavanjem zajed ništva i prevazilaţenja nacionalnih razlika; u loţama sede ljudi razliĉitog društvenog poloţaja. Masonstvo podstiĉe osećanja i ideale koje tradicionalne crkve nisu u stanju da pruţe vernicima. Duhovni razvitak podstiĉe širenje verske tolerancije. U mnogim zemljama opozivaju se zakoni protiv pojedinih sekti. U Engleskoj se zakoni protiv protestantskih jeretika ne primenjuju već sredinom veka, dok katolici moraju da ĉekaju do 1778. da se uklone odreĊena zakonska ograniĉenja. U Francuskoj, iako se nastavlja sa progonom hugenota, mnogi biskupi pokazuju sklo nost da sa njima postupaju kao sa ravnopravnim graĊanima. Kardinal Brijen objavljuje 1787. edikt koji hugenotima potvrĊu-je to pravo.

379

Širenje ideje o toleranciji nailazi na mnoge otpore i smet nje. Kazneni zakoni protiv jeretika u Engleskoj ostaju na snazi i posle 179(i, iako se ĉesto ne provode; „Gordonovi nemiri“ u Londonu 1780, upravljeni protiv katolika, pokazuju snagu mrţnje prema njima. Skupština sveštenstva traţi od Luja XVI (1775) odluĉnije provodenje zakona protiv hugenota. U Poljskoj i Ugarskoj vlasti progone kalviniste, uprkos zakona koji garantu ju njihova prava. Salcburški nadbiskup proteruje 1728. preko dvadeset hiljada protestanata sa svojih poseda, a pokušaj širenja katoliĉanstva u nekim regionima Švajcarske dovodi do meĊu-sobnog rata koji traje preko ĉetrdeset godina. S druge strane, grĉki pravoslavni kler bori se protiv srpske crkve i traţi ukidanje Pećke patrijaršije. Širenje novih ideja i tokova predstavlja deo verskog ţivota zapadnoevropskih drţava (Engleska, Nizozemska, Francuska, delovi Nemaĉke). U Španiji, Portugaliji, habsburškoj drţavi i ve ćem delu Italije novine teško i sporo prodiru. U pravoslavnom svetu takve pojave su veoma skromne. Tradicionalni verski ţivot i njegove manifestacije primetne su u mnogim zemljama. Većina Evropljana veruje u kult Bogoro-dice, hadţiluk, snagu relikvija, post, veštice i druge pojave. Zena optuţena za vešticu spaljena je u Švajcarskoj 1782. Vojvotkinja od Albe leĉi svog sina prahom prstiju sv. Isidora. U Engleskoj i Fran cuskoj se smatra da dodir vladara moţe da izleĉi bolesnika od ne ke bolesti; preko dve hiljade ljudi dodiruje Luja XV prilikom nje govog krunisanja u Remsu (1722), a sliĉno je i sa Lujem XVI. Pojava mistiĉnih sekti potvrduje snagu tradicije, s jedne, i otpor prema deizmu i racionalizmu, s druge strane. MeĊu novim sektama istiĉu se metodisti, pijetisti, moravijanci i drugi. Prva poĉinje da se razvija ĉetrdesetih godina i odlikuje se otvorenim neprijateljstvom prema verskom liberalizmu i primeni prirodnih nauka u veri. Njihov voda Dţon Vesli sumnja u ljudsku sposob nost da sazna o zvezdama, prostoru, planetama i oboţava ne maĉke mistike. Nepoverenje u veru kao sistem mišljenja pokazu ju nemaĉki pijetisti. Vera srca i ideja ..drugog roĊenja“ pred stavljaju suštinu. Grof Zinzendorf prihvata ideje pijetista i uobliĉava ih u uĉenje koje predstavlja osnov moravijanskog pokreta. On ima veliku vitalnost, uprkos nekih neprihvatljivih oblika ispoljavanja verskog ţara. Pokret stiĉe znaĉajan broj pri stalica i širi se u Severnu Ameriku. Pijetizam i moravijanizam imaju zajedniĉki psihološki osnov i sliĉne metode. U verskom ţivotu dogadaju se velike promene, iako prodor novih ideja nije ravnomeran i prisutan u svim klasama društva. Vera nastavlja da igra znaĉajnu ulogu u ljudskom ţivotu; ĉovek ţeli da se pribliţi Bogu i da ga razume. U ovom veku postoje jed no pored drugog prirodna vera i tradicionalno hrišćanstvo, pro svećenost i misticizam. Nove ideje nailaze na podršku medu obrazovanim, dok niţi društveni slojevi ne razumeju o ĉemu se radi. Mnoge predstave o Bogu i svetu se menjaju, ali nova nauka ne uspeva da uništi veru.

380

VII

MEĐUNARODNI ODNOSI I DIPLOMATIJA

Naĉela spoljne politike i diplomatska praksa evropskih drţava su sastavni deo politiĉke strukture svake zemlje. U onima koje igraju vaţniju ulogu u politiĉkom i vojniĉkom ţivotu postoji izgraĊeni sistem i filozofija medunarodnih odnosa. Zajedniĉko za sve je odrţavanje redovnih diplomatskih odnosa i postojanje utvrdenih naĉela. Posredstvom prvih vlade saznaju više o prili kama, stanju i namerama drugih drţava u odreĊenim trenucima; od izveštaja ambasadora i poslanika stvaraju se arhivi, a sa nji ma i ministarstva inostranih poslova. Stalni ratovi, mirovni kon gresi, ugovori i njihovo provodenje u ţivot nalaţu izgradnju ĉvrstih naĉela kojih se pridrţavaju vladari i vlade u svojoj politi ci. Vodenje spoljne politike zahteva sposobne ljude, pripremane za taj poziv; u tome ima sve manje mesta za amatere, makar oni bili prinĉevi, kraljevi ili carevi. Elementi diplomatije nastali u vreme renesanse brzo se šire i ukljuĉuju drţave koje se nalaze na ivici evropskog kontinenta. Od vremena Petra I Rusija drţi stalne predstavnike na evrop skim dvorovima, što ranije nije sluĉaj. Pred Petrovu smrt Rusija ima preko dvadeset stalnih diplomatskih predstavništava u Ev ropi i Aziji. Sliĉno je sa prisustvom stalnih diplomatskih pred stavnika evropskih drţava u Rusiji. Ona postepeno ulazi u sistem evropske diplomatije i sve ĉešće utiĉe na odnos snaga izmedu ev ropskih drţava. Vremenom taj uticaj postaje sve primetniji, što doprinosi većoj nestabilnosti evropske politike. Sredinom veka uticaj Rusije priznaju mnogi savremenici. Sliĉno je sa Turskom. Ona od ranije igra znaĉajnu ulogu u evropskoj politici i diploma tiji, a veliki broj evropskih drţava ima svoje predstavnike u Carigradu. Kako Turska ne predstavlja evropsku drţavu, tako ona ne postaje sastavni deo evropske diplomatije. Mnoge evrop ske drţave (Svedska, Pruska) nemaju svo,ie stalne predstavnike u Carigradu, a tek krajem veka Turska poĉinje da šalje svoje stalne ambasadore u prestonice velikih sila. Mnogi ratovi i ugovori izmedu Turske i evropskih drţava doprinose da ona po stane deo evropskog diplomatskog sistema. Posredstvom Turske evropski sistem širi se na Balkan, Levant i Poljsku. Ravnoteţa snaga. - Utrehtski mirovni ugovor je potvrda primene naĉela ravnoteţe u odnosima izmedu velikih drţava. Njegov cilj je „oĉuvanje mira i spokojstva hrišćanskih drţava pravednom ravnoteţom snaga“. Postepeno izraz „evropska rav noteţa“ postaje svakodnevna fraza, ona se meri preciznim mate matiĉkim vrednostima, poznatim kao „politiĉka aritmetika“.

381

Luj XIV je protivnik ideje ravnoteţe, a nju ne podrţava ni Viljem III Oranski. Ona nalazi podršku medu Englezima (kraljica Ana, Davenant, Defo), kojima se pripisuje odgovornost za njeno pri hvatanje u Evropi. Ona ne ukljuĉuje ravnoteţu pomorskih snaga. Postepeno ravnoteţa lokalnog karaktera (Danska i Šved ska na severu, Francuska i Habsburgovci u Nemaĉkoj, italijan ske drţave) prestaje da ima veću vaţnost i postaje sastavni deo evropske ravnoteţe, koja je polovinom veka potpuno odredena i prihvaćena. U stvarnosti primena naĉela ravnoteţe znaĉi da se Francuska i Španija ne mogu nikad ujediniti, a da Habsburgov ci, uklonjeni iz Spanije, dobijaju španske teritorije u Italiji i Ni zozemskoj. To spreĉava oţivljavanje francuskog ekspanzionizma i obezbeduje prisustvo Habsburgovaca u zapadnoj Evropi. Fran cuska podrţana od Španije spreĉava snaţenje Habsburgovaca, koji uţivaju podršku Engleske i Nizozemske. Iako simetriĉna, ravnoteţa je neodrţiva: sporazumi izmedu Engleske i Francuske (1717) i Engleske i Španije (1725) to potvrduju. Slabljenje Fran cuske posle smrti Luja XIV remeti ravnoteţu. Pojava Rusije i Pruske preti da iz osnova izmeni dotadašnji odnos izmedu drţa va na severu i jugu Evrope. Širenje uticaja Rusije na Baltiku i Nemaĉkoj preti da poremeti odnos snaga u severnoj Evropi. To se ne dogaĊa pošto Petar I ţeli pripajanje dela obale potrebnog za odrţavanje saobraćaja sa zapadnom Evropom. Rusija zame njuje Švedsku kao vodeću silu na severu, ali njena nadmoćnost nije potpuna kao švedska u prošlosti. Petar I veruje u ravnoteţu u zapadnoj i severnoj Evropi, pa uĉvršćivanje Rusije na Baltiku ne uništava ravnoteţu snaga. On lako postiţe sporazum sa En gleskom i Nizozemskom o njenom odrţavanju. U jugoistoĉnoj Evropi promene nastale u ratovima od 1683. do 1739. dovode do mnogih zaokreta u drţanju Rusije i Austrije, ĉija saradnja ili neprijateljstvo olakšavaju ili oteţavaju Turskoj da odrţi svoj raniji poloţaj i ravnoteţu. Posredovanja zapadnih drţava izmeĊu Turske, Rusije i Habsburgovaca (1710-1713,1718) nisu podstaknuta svesnim nastojanjima da se odrţi ili po remeti ravnoteţa, iako postiţu takav efekat. U Italiji Savojsko vojvodstvo dobija najveću podršku kako bi se suprotstavilo po rastu uticaja Habsburgovaca. Savojski vojvoda predstavlja cen tar ravnoteţe izmedu Francuske, Spanije i Austrije. On dobija kraljevsku titulu; Siciliju, deo Monferata i Nice. Time osigurava svoj poloţaj u Italiji i odustaje od pretenzija na francuske terito rije. Pojedini evropski vladari ne prihvataju naĉelo ravnoteţe snaga. Fridrih II smatra da je to prazna fraza i da samo potpu nim zanerxrarivanjem tog naĉela vladar moţe da postigne velike uspehe. Njegovi ratovi potvrdujtr doslednu primenu takvog uve renja i vode do krupnih promena u odnosima snaga izmeĊu ev ropskih drţava. Mnogi vladari odbijaju da prihvate i shvate pro mene, pa do polovine veka razmišljaju i postupaju u skladu sa starim shvatanjima. Tek 1756. diplomatska revolucija i sedmo godišnji rat ruše sistem ravnoteţe i otvaraju epohu nesigurnosti.

382

Tokom veka pojavljuju se mnogi radovi i rasprave u kojima se govori o problemu ravnoteţe snaga izmedu evropskih drţava. Geografski poloţaj i blizina ne smatraju se obaveznim elementi® ma u uobliĉavanju stavova prema naĉelu ravnoteţe. Na njega se sve manje gleda mehaniĉki, a sve više kao na nešto vitalno i pre sudno. Sredinom veka sve više preovlaĊuje uverenje da se evrop ske drţave nalaze „u prirodnom stanju“ u medusobnim odnosi ma i da se svaka od njih bori za širer.je svoje snage i uticaja: svaka drţava se smatra prirodnim neprijateljem svajih suseda. Poštenje i poverenje se odbacuju kao nešto nepostojeće, uvaţa vanje sile postaje cilj svih, a njena upotreba se opravdava. Male drţave, u ţelji da se odrţe protiv svojih velikih suseda, treba da se udruţuju i grade sistem ravnoteţe. To olakšava širenje uvere nja da ravnoteţa obezbeduje postojanje evropskog sistema drţa va. U cilju odrţavanja ravnoteţe vladari i narodi moraju da ţr tvuju teritorije i dobra. Takvi stavovi nailaze na srnetnje u primeni. Kako izmeriti snagu jedne drţave - englesko bogatstvo, ruska mnogoljudnost ili pruska efikasnost? Snaga drţave se ĉesto meri njenom veliĉi nom, iako ni to nije pouzdano. Rasprave o tome ne donose zado voljavajuće odgovore. Zanimljivu ideju iznosi J. H. G. von Justi, nemaĉki teoretiĉar i kritiĉar teorije ravnoteţe, koji tvrdi da je je dino merilo snage jedne drţave efikasnost njene afministracije. U ideji ravnoteţe Justi vidi pravo svake drţave da interveniše protiv druge i spreĉava je da razvije svoj unutrašnji sistem. U moru pamfletistiĉke i politiĉke literature ima radova ko ji odbacuju koncept ravnoteţe, iako su njihovi argumenti ĉesto neprihvatljivi. Sastavljaĉi raznih mirovnih planova i predloga ukazuju na neodrţivost naĉela ravnoteţe i smatraju da treba pronaći takve mehanizme koji će ograniĉiti sklonosti nekih drţava da ugroţavaju druge. Ideja ravnoteţe to ne moţe postići. U spisu Plan za oĉuvanje trajnog evropskog mira (1712, 1739) Sen-Pjer piše da ideja ravnoteţe predstavlja „krhki idol kome su drţave slepo i bezuspešno ţrtvovale dugo vremena svoju krv i bogatstvo“. Mir i bezbednost mogu se postići stvaranjem jedne efikasne medunarodne organizacije koja bi bila u stanju da se suprotstavi sebiĉnim i agresivnim stremljenjima pojedinih vla dara i da ga prisili, upotrebom sile ako je to potrebno, da poštuje prava svojih suseda. Društveni ugovor treba primeniti u medu narodnim odnosima, a svaki vladar treba da se odrekne nekih suverenih prerogativa. Mnogi pisci i drţavnici razvijaju ideju federacije izmedu drţava. Vilijam Pen, osnivaĉ kolonije Pensilvanija u Americi, pi še Raspravu o sadašnjem i budućem evropskom miru (1693), Dţon Belers i kardinal Julije Alberoni iznose ideje o strukturi vladajućih tela, Riĉard Prajs predlaţe stvaranje evropskog se nata koji bi delovao kao pomiritelj u spornim sluĉajevima, a Dţeremi Bentam zahteva da se armije evropskih drţava svedu na minimum, kolonije oslobode i stvori sud za rešavanje meduna rodnih problema. Takvi predlozi ne nailaze na pozitivan odgovor vladara i javnog mnenja.

383

Uporedo sa problemima evropske ravnoteţe, kao njen sa stavni deo, sve veći znaĉaj dobijaju pitanja prekomorske i kolo nijalne trgovine. Većina pisaca i drţavnika smatra pitanja evropske i kolonijalne ravnoteţe uzajamno povezanim. Robert Volpol izjavljuje u Donjem domu 1732. da je oĉuvanje ravnoteţe snaga i savezništvo Engleske i Austrije neophodno za „oĉuvanje imperijalnih poseda u celini“. Sve naglašenije je uverenje da sila koja kontroliše mora i kolonije ima velike izglede da osigura pre moć u Evropi. D. Defo u delu Plan engleske trgovine (1737) tvrdi da gospodar okeana mora istovremeno da bude i gospodar trgo vine u Evropi. Francuski pisci pokazuju sklonost da prihvate ta kvu tvrdnju. Iz toga proistiĉe uverenje da odnos izmedu koloni jalne i pomorske snage pojedinih drţava treba da bude isti kao i odnos izmedu njihovih evropskih teritorija. U borbama za pre vlast, u kolonijama i na morima najvaţniji protagonisti su Velika Britanija i Francuska, koju podrţava Španija. Većina evropskih drţava pokazuju primetno neraspoloţenje i strah od britanske dominacije, a njihovi pokušaji da spreĉe njeno dalje širenje za vršavaju se neuspešno. Postupci britanskih oficira, gruba prime na sile i uplitanje u poslove neutralnih drţava u vreme ratova (kontraband, trgovina sa neprijateljima) podstiĉu otpor i mrţnju prema Velikoj Britaniji. Francuska uspeva da okupi pojedi ne evropske drţave (Nizozemska, Švedska, Hanza) i podstakne otpor prema Velikoj Britaniji, njenoj hegemoniji u trgovini i ko lonijama. U vreme sedmogodišnjeg rata otpor dobija izraz u ideji trgovaĉke ravnoteţe, potrebi da se ona brani od preteranog uti caja Velike Britanije. Francuski ministar inostranih poslova voj voda Šoazel objasnio je dilemu ovim reĉima: „Velika Britanija nastoji da oĉuva ravnoteţu na kopnu koju niko ne ugroţava, a potpuno uništava ravnoteţu na moru koju niko ne brani.“ Kra jem pedesetih godina Danska iznosi predlog o stvaranju pomor ske unije u cilju zaštite pomorskih prava. Ideja dobija svoj puni izraz u vreme rata za ameriĉku nezavisnost, kad dolazi do stva ranja Lige oruţane neutralnosti (1780), kojoj pristupa i Rusija. Diplomatska revolucija. - Brze promene u ravnoteţi snaga evropskih drţava poĉinju upadom pruskih armija u Šleziju 1740. i njenim pripajanjem Pruskoj 1748. Potpisivanje mira u Ahenu (1748) izbacuje u prvi plan evropske diplomatije saznanje o snazi pruske vojske i slabosti Rusije. Marija Terezija mrzi Fridriha i ţeli da povrati Šleziju, smatra da Engleska neće ništa uĉiniti da joj pomogne u tome i veruje da joj ne preti opasnost od Francu ske, vekovnog neprijatelja Habsburgovaca. Kancelar Vencel -Anton Kaunic, jedan od najsposobnijih diplomata toga vreme na, radi na promeni austrijske politike. On smatra da Austrija ima šta da ponudi Francuskoj u zamenu za njenu podršku u bor bi za Šleziju - austrijsku Nizozemsku. Francuska takode smatra da nema razloga da produţuje savez sa Pruskom, nepouzdanim saveznikom. Pregovori izmeĊu Austrije i Francuske vode se ne

384

koliko godina, bez obzira na opasnost da takva politika odvede Fridriha II u krilo Velike Britanije. Pregovori se vode u Parizu, Beĉu, Londonu i Berlinu. Fran cuska zauzima stav da joj ne preti opasnost od Habsburgovaca u Nemaĉkoj, Španiji i Italiji; Fridrih II se pribliţava Engleskoj, ia ko Dţordţ II strahuje za svoje hanoveranske posede. Odnosi iz medu Engleske i Francuske se zaoštravaju zbog stalnih sukoba u Severnoj Americi. Sve to dovodi do radikalnih promena postoje ćih saveza i diplomatske revolucije 1756. U januaru Pruska i En gleska postiţu sporazum u Vestminsteru kojim iskljuĉuju Ne maĉku iz anglo-francuskih sukoba i poništavaju englesko-ruski sporazum iz 1755. U Versaju se to doţivljava kao nova Fridriho va izdaja; kao odgovor Francuska i Austrija zakljuĉuju u maju odbrambeni savez, po kome se beĉki dvor obavezuje da se ne upliće u sukob izmedu Engleske i Francuske; Francuska se oba vezuje da ne napada Nizozemsku ili druge austrijske posede. Kaunic smatra to prvim korakom u obraĉunu sa Fridrihom II. U decembru 1756. Rusija pristupa Versajskom sporazumu u nak nadu za novĉanu supsidiju od Francuske, ĉime se stvara osnov za antiprusku koaliciju. U maju 1757. Francuska i Austrija za kljuĉuju drugi Versajski ugovor ĉije su odluke dalekoseţne: Francuska plaća Austriji godišnju supsidiju i obavezuje se da uputi vojsku na ratište protiv Pruske, koja će u sluĉaju poraza biti podeljena. Francuska je u evropskom ratu koji se vodi u in teresu Austrije, plaća visoku cenu i mora da se odrekne svojih saveznika Turske, Poljske i Švedske. Drugi Versajski ugovor predstavlja veliku grešku Luja XV. Austrija obezbeduje sve što je potrebno za obraĉun sa Pru skom i ĉeka povoljnu priliku da krene u rat. U avgustu 1756. Fri drih upada u Saksoniju, što dovodi do novog rata za Šleziju, u koji je Francuska uvuĉena bez potrebe. Francusko-austrijsko sa vezništvo završava sa porazom Francuske u sedmogodišnjem ra tu, posle koga ona gubi ulogu vodeće drţave u evropskoj politici. To se potvrduje prvom podelom Poljske, njenog saveznika, u ko joj Francuska igra ulogu pasivnog posmatraĉa. Posledice diplomatske revolucije su raznovrsne. Italija pre staje da bude centar sukoba Francuske i Austrije; u srednjoj i ju goistoĉnoj Evropi rastu snaga, uticaj i moć Rusije, Austrije i Pru ske. Posle 1763. centar evropskih diplomatskih sukoba prelazi u te oblasti, a Poljska i Turska postaju centri paţnje. Nova ravno teţa snaga uspostavlja se u geografskim prostorima koji su dota da izvan interesovanja zapadnih drţava. Ĉitava slika se zaoštra va zbog primetnih verskih i nacionalnih razlika (pravoslavni, katolici, protestanti, muslimani, Nemci, Sloveni, Turci). Broj drţava koje saĉinjavaju sistem ravnoteţe brzo raste, pa otuda njegovo uspostavljanje i odrţavanje predstavlja mnogo teţi po sao nego što je sluĉaj u prvoj polovini veka. Opadanje Turske, anarhija u Poljskoj, slabosti francuske diplomatije, kao i ambici je, lukavost i prevrtljivost predstavljaju stalne elemente politiĉ ke scene.

385

Priroda evropske diplomatije. - Tokom veka .francuski je zik postaje zajedniĉki jezik evropske diplomatije. To je posledica širenja francuske kulture i politiĉkog uticaja Luja XIV. Najveći broj diplomatskih dokumenata (ugovora) i medunarodnih spora zuma sastavlja se na francuskom jeziku; veliki broj diplomata opšti sa svojim vladama na francuskom, a u Rusiji to traje do XX veka. Fridrih II piše svoja uputstva na francuskom jeziku, a au strijski diplomati opšte ĉesto sa svojom vladom tim jezikom. Ka tarina II, iako Nemica, nalaţe svojim poslanicima na strani da svoje izveštaje pišu na ruskom jeziku (1787). Nemaĉki i latinski jezik koriste drţave Nemaĉkog Carstva, dok se na Levantu upo trebljava italijanski jezik. Koriste se, mada u ograniĉenoj meri, ostali jezici, iako francuski ostaje premoćan u odnosu na njih. U diplomatiji postoji saglasnost da evropske drţave nemaju jednak poloţaj u medusobnim odnosima. Krunisani vladari (kraljevi, carevi) imaju prednost nad republikama, vojvodama i manjim kneţevima; katoliĉki vladari priznaju primat papi. Mnogo se drţi do prava prvenstva, pa su sporovi mnogobrajni. Car teško priznaje titulu veliĉanstva francuskim kraljevima, koji iznose mnoge razloge da opravdaju svoju ravnopravnost sa ne maĉkim carevima. Engleska se spori sa Spanijom, Portugalijom, Danskom i drugim drţavama oko redosleda; Nizozemska i Vene cija se prepiru oko prvenstva. Drţavna hijerarhija se pokazuje u ceremonijama koje se primenjuju u svakoj zemlji, a svaka od njih ima utvrdenu proceduru u odnosima sa stranim diplomatima. O protokolu se pišu tomovi, što pokazuje potpunu neuskladenost. gledišta medu drţavama. Ceremonijal umanjuje efikasnost diplomatije. Sazivanje mirovnog kongresa je izuzetno teţak posao, a procedura je takva da zahteva mnogo vremena; ponekad sluţi kao zaklon. Zbog toga sile više vole da pregovaraju direktno, bez posrednika ili kon gresa, o ĉemu svedoĉi Utrehtski mir. Torsi, francuski ministar spoljnih poslova, odlazi liĉno u Hag i pregovara sa Hejnsijusom, vojvodom od Malboroa i Eugenom Savojskim. Promene evropske politiĉke strukture nemaju veliki uticaj na medunarodno pravo, organizaciju diplomatske sluţbe i naĉin pregovaranja. Diplomatska procedura odvija se u skladu sa dru štvenim poretkom. Pisci diplomatskih priruĉnika zapaţaju da diplomatija obuhvata mnoga pitanja o kojirna se ranije ne ras pravlja: pitanja trgovine i javnog mnenja postaju deo pregovara nja. Savremeni priruĉnici istiĉu da „idealni ambasador“ treba da zna latinski, francuski, italijanski, španski i nemaĉki jezik, poznaje istoriju, razume vojne, pomorske i trgovaĉke probleme, da je naĉitan, ima sposobnost zapaţanja i razumevanja, bude ljubazan i raspolaţe fiziĉkim i mentalnim sposobnostima. Takvi uzori su retki. Vikforov Ambasador i njegove duţnosti predstav lja standardni priruĉnik do sredine veka i zalaţe se za diplomat ski imunitet; Kalijeov Priruĉnik za pregovore sa vladarima ne

386

donosi ništa novo u teoriji diplomatske prakse i medunarodnih odnosa. Sve veći znaĉaj diplomatije i medunarodnih odnosa, kao i povezivanje drţava u jedinstveni sistem, dobija izraz u nastanku i usavršavanju ministarstva inostranih poslova. Većina drţava ima razliĉite procedure u vodenju spoljne politike. U vreme Vi ljema III spoljna politika Nizozemske i Engleska nalaze se u nje govim rukama, ĉime se povećava njena efikasnost; posle njegove smrti dolazi do deobe, iako se nastavlja saradnja izmedu Hejnsi jusa i vojvode od Malboroa. Francuska diplomatija prednjaĉi u organizaciji i efikasnosti. Luj XIV odreĊuje spoljnu politiku nakon diskusije u Drţavnom savetu; nju sprovodi ministar u do govoru sa kraljem; Luj XIV nastoji da oĉuva potpunu tajnost, traţi od ambasadora otvorenost i nagraduje ih za uspeh. Pred kraj njegove vladavine ministarstvo raspolaţe sposobnim sarad nicima, ĉinovnicima i prevodiocima; 1710. stvara se posebno ar hivsko odeljenje, a potom odeljerlje za štampu, topografsko ode ljenje u kome se nalazi najbolja zbirka karata u Evropi, odeljenje za ši.frovanje i dešifrovanje (1767) i druga. U ministarstvu se na laze ĉetiri drţavna sekretara. od kojih jedan obavlja poslove spoljne politike. Povremeno se poslovi ovog ministra sukoblja vaju sa prerogativama ministara rata i mornarice. Za ministro vanja vojvode Šoazela (1758--1770) i grofa Verţena (1774-1787) ministarstvo post.aje efikasnije u obavljanju poslova i stiĉe mno ge osobine koje ĉe zadrţati u narednom veku. Ministarstvo inostranih poslova u Rusiji razvija se velikom brzinom. Posolski prikaz i kolegijum spoljnih poslova predstav ljaju etape u tome; kolegijum stiĉe poseban znaĉaj širenjem veza Rusije sa evropskim drţavama, u njemu rade mnogi prevodioci i drugi sluţbenici; kolegijum se bavi iakljuĉivo pitanjima spoljne politike i oslobada ostalih poslova. Poslove Sv. mesta obavlja Sv. sinod. a Ukrajine Senat. Pred kraj veka proces specijalizacije je završen, pa se kolegijurn bavi iskl;uĉivo pitarxjima uobliĉavanja i sprovoĊenja spoljne politike. Broj ljudi i troškovi kolegijuma su u stalnom porastu. U drugim zemljama ministarstva inostranih poslova ne rastu takvom brzinom kao u Francuskoj i Rusiji. Ipak, kontrola vodenja spoljne politike postaje primetnija i potpunija. U Au striji poĉetkom veka spoljna politika se vodi u komitetima, a car retko ima priliku da sam odluĉuje o vaţnim pitanjima. Za vlada vine Josipa I stvara se ko:mitet devetorice (1709) koji brine o sp.:,ljnoj politici. Karlo VI preureduje komitet, koji postaje jedan od najvaţnijih delova carske administracije. Sredinom veka kancelar Kaunic preuzima u svoje ruke vodenje spoljne politike. U Engleskoj, Forin ofis dugo vremena igra nezapaţenu ulogu u uobliĉavanju spoljne politike i ima mali broj ĉinovnika, njih oko dvadeset. Tek 1782. stvara se zvanje drţavnog sekretara za spolj ne poslove, pa kontrola spoljne politike p.relazi u nadleţnost jed ne liĉnosti; njegovu delatnost nadziru premijer i kabinet; Forin ofis ne raspolaţe dovoljnim brojem prevodilaca i arhivskom slu

387

ţbom. U manjim drţavama (Švedska, Poljska) stanje se bitno ne menja. Tajna diplomatija se smatra normalnim postupkom u vo denju spoljne politike svake zemlje. Ponekad se ona vodi para lelno sa sluţbenom diplomatijom pa dolazi do neţeljenih ishoda i posledica. Politika Luja XV je primer takve dvojnosti. Grupa dvorana nagovara vladara da stvori posebnu tajnu sluţbu koja će voditi politiku nezavisno od ministarstva - Secret du Roi. Ko risteći tajnu šifru, ovo telo tokom dvadeset pet godina ometa de latnost francuskih ambasadora. Dugo vremena na ĉelu toga tela se nalazi vojvoda Brolji, a njegova paţnja okrenuta je Poljskoj. Zvaniĉna francuska politika se zalaţe za neutralnost, dok tajna koristi velika novĉana sredstva u cilju onemogućavanja ruskih intriga. Zbrka i protivreĉna politika dovode do to a da Katarina II uspeva da na poljski presto dovede svog bivšeg ljubavnika Stanislava Ponjatovskog i otvori put prvoj deobi Poljske. To po kazuje kako ambicije vladara ometaju zvaniĉnu politiku. Posle diplomatske revolucije Luj XV nalaţe grofu Stenvilu, potom voj vodi Šoazelu, da nastavi da vodi francusku politiku kao i ranije, tj. oĉuvati poloţaj Francuske kao najveće sile u Evropi. Tajna di plomatija zakljuĉuje 1703. sporazum kojim se habsburška dina stija deli u dva ogranka - potomke Josipa I i Karla VI. Po tome austrijske zemlje treba da pripadnu potomcima, makar i ţen skim, Karla VI. Iz toga sporazuma proizilazi 1713. Pragmatiĉna sankcija, koja obezbeduje naslede ţenskim ĉlanovima porodice. Najvaţniji zadatak diplomata je prikupljanje obaveštenja svih vrsta. Pored redovnih izvora, obaveštenja se prikupljaju od tajnih ili polutajnih obaveštajaca. Sluţbenici i poštanski ĉinov nici obezbeduju dodatne prihode prodajom prepisa izveštaja i depeša drugim zemljama; ponekad se sekretar poslanstva bavi sliĉnim poslovima; na taj naĉin vojvoda od Malboroa saznaje za uputstvo Luja XIV ambasadoru de Riku da poseti švedskog kra lja Karla XII (1707). Preduzimljivi ambasador sakuplja obave štenja iz svih izvora, a u vreme ratova najveću uslugu ĉine poje dini diplomati u sluţbi Francuske i drugih zemalja. U tome poslu se istiĉu diplomati nemaĉkih drţava, Danske, Portugalije. Nak nada za odredeno obaveštenje razlikuje se od drţave do drţave; Pastor dobija od francuske vlade nagradu od 40 škuda meseĉno za rad u Beĉu (1706}, a Petkum ima godišnju platu od 3000 livri. Austrijski poslanik na Porti, baron Tugut (1769-1775), nalazi se u sluţbi francuske vlade kojoj redovno dostavlja izveštaje svoje ambasade i uputstva iz Beĉa. Njegov rad u Beĉu nije tajna, ali vlada ne preduzima ništa da ga ukloni sa toga poloţaja; štaviše, on postaje 1793. ministar inostranih poslova. Špijunaţa je sastavni deo diplomatske prakse. Pored uslu ga agenata, otvara se diplomatska pošta, provaljuju poverljive šifre. Govori se da šef pošte u Versaju prima platu od princa Eugena Savojskog i da su mnogi pruski kuriri u sluţbi barona Kaunica, koji navodno poseduje knjigu za dešifrovanje pruskih telegrama. Sedmogodišnji rat poĉinje 1756. kad pruska vlada uspeva da kupi od

388

saksonskog diplomate izveštaje u kojima se govori o pripremama za napad. Prepisivanje i prodaja dokume nata postaju normalna pojava. Sluga britanskog ambasadora u Carigradu, Mareja, prepisuje poverljive dokumente i prodaje ih francuskom ambasadoru; kardinal od Roana, francuski ambasa dor u Beĉu, pribavlja poverljive dokumente austrijskog mini starstva inostranih paslova (1772-1774) i dostavlja ih svojoj vla di. Fridrih II tvrdi da od svog poslanika u Hagu moţe da sazna sve što se priprema u Petrogradu, ili od onog u Kopenhagenu o zbivanjima u Poljskoj. Diplomatija zahteva brz i siguran prijem saopštenja i izve štaja. Najveći deo prepiske se šalje redovnom poštom, a samo u izuzetnim sluĉajevima se koriste ekspresni kuriri, ĉije usluge plaća ambasador iz svog dţepa. Zbog sporosti i nesigurnosti na putevima. izveštaji se šalju u više primeraka; evropska pošta funkcioniše ĉak izmedu zaraćenih zemalja. Savremenici se ne slaţu u pogledu upotreblji.vosti šifara; Vikfor smatra da ne po stoji šifra koja se ne moţe razrešiti, dok Kalije smatra da postoji. Pojedine zemlje, npr. Engleska, koriste matematiĉare za dešifro vanje uhvaćenih izveštaja. Taj posao obavljaju posebne sluţbe ministarstva inostranih poslova cabinets noire. Francuska ras polaţe izvanrednom sluţbom ove vrste, a većina njenih minista ra inostranih poslova do 1770. obavlja istovremeno duţnost ge neralnog direktora pošta. To olakšava kontrolu prepiske stranih diplomata i agenata. U Francuskoj se pregleda privatna pošta, zbog ĉega ima mnogo ţalbi; tajni agenti ĉesto šalju svoje izvešta je trgovcima i bankarima, kako bi izbegli cenzuru. Poštanska sluţba u tom sluĉaju okleva da zadrţava poštu bankara i trgova ca. U Engleskoj Donji dom donosi zakon (1711) koji predvida kontrolu privatne pošte, ali samo uz odobrenje drţavnog sekre tara; vojvoda od Njukesla nareduje inspektoru pošta (1730) da prepisuje pisma odreĊenog broja liĉnosti, medu kojima se nalaze vladari i drţavnici. Posle 1765. prepisuju se sva pisma diplomat skog karaktera koja prolaze kroz londonsku poštu. Britanska sluţba postiţe veliku efikasnost u torn poslu i moţe se meriti sa francuskom. Poĉetkom veka pojedine drţave poĉinju da pripremaju ka drove za diplomatsku sluţbu. u ţelji da doprinesu njenoj većoj efikasnosti i korisnosti. Francuska prednjaĉi u tome. Već 1712. Torsi uvodi praksu da se miadi ljudi upoznaju sa arhivima, do kumentima, istorijom i naĉelima vodenja diplomatije; to presta je 1720; Marija Terezija otvara u Beĉu Terezijanum (1746) sa za datkom da priprema diplomate i drţavne sluţbenike. Naredne godine Fridrih II otvara seminar za ambasadore koji pohada dvanaest uĉenika iz uglednih porodica. U vreme sedmogodišnjeg rata škola prestaje sa radom, a nastavlja 1775. Krajem veka car Pavle nareduje da kolegijum spoljnih poslova primi trideset mladih ljudi koji će se pripremati za diplomatsku ka rijeru. Diplomatska sluţba pripada, po pravilu, aristokratiji, a ambasadorski poloţaji krupnom plemstvu. Pored znanja jezika i

389

istorije, dobar ambasador mara da poseduje druge sposobnosti: da bude duhovit, dobar šahista i kockar, spreman da prizna poraz vladaru. Ĉ.`.esto se na odredene poloţaje postavljaju ljudi koji poznaju prilike u drţavi ili imaju sposobnost da se pri bliţe vladaru. Fridrih II tvrdi da postavlja ambasadore po od redenom sistemu. Kad je u rdavim odnosima sa Engleskom, pruski ambasador je dobar špijun; kad su odnosi dobri, šalje „prijatnog pokvarenjaka“ koji moţe dobro da popije i zavodi ţene. U Hag odlaze „jednostavni, ĉvrsti ljudi“, jer se tamo prikupljaju sve evropske tajne; u Beĉ odlaze l;udi koji su vešti politici odugovlaĉenja. U diplomatsko,j sluţbi postoje mnoga zvanja: ambasadori, poslanici i konzuli. Samo suverene zemlje postavlja;ju amba sadore, iako ni one to ne ĉine uvek zbog velikih troškova. Bez obzira na razlike, diplomati su posebna skupina ljudi koja se bavi istim poslovima i uţiva iste privilegije. Oni uţivaju prava imuniteta liĉnosti i imovine, ali mogu biti proterani zbog odredenih prestupa. Efikasnost ambasadora zavisi od mnogih ĉinilaca: sredstava na raspolaganju, društvenog porekla i po loţaja, liĉnog šarma. Diplomati niţeg društvenog poloţaja ne mogu ostvariti mnogo, bez obzira na svoje sposobnosti. Amba sador u Vatikanu treba da raspolaţe velikim bogatstvom, a u nemaĉkim kneţevinama se traţi dobro poznavanje zakona. Sve štenici su uspešni u tajnim misijama na katoliĉkim dvorovi ma, posebno u Španiji, ali su nepoţeljni u protestantskim i pravoslavnim. Ambasadori i poslanici sami prikupljaju svoje saradnike, pre svega poverljiva lica za sekretare. IJ Engleskoj, Španiji i Svedskoj sekretare postavlja i plaća vladar; u Francuskoj njih bira ambasador i plaća ih iz svojih sredstava. t1 pojedinim zem ljama (Nizozemska) broj ĉinovnika je mali, dok u drugim (Rim) ima i do stotinu. Ambasador sam plaća svoje rashode i poštanske troškove, a plata ne zadov oljava te troškove. Uspešni diplomata dobija priznanje, iako većina gleda na tu funkciju kao na skupo i ĉasno izgnanstvo. To doprinosi da se diplomatsko zvanje smatra privremenim, a ne stalnim zanimanjem. To spreĉava sistematsko školovanje. U diplomatsku sluţbu ulaze najĉešće podanici te zemlje. Stranci popunjavaju niţa zvanja, najĉešće konzulska i vicekonzulska. Tokom veka pitanja trgovine i saobraćaja sve ĉešće nalaze mesto u diplomatskim poslovima. Mnogi vladari se ne snalaze u tim pitanjima, iako pojedini dipiomati stiĉu primetna .znanja o privrednim problemima. Ekonomska politika predstavlja in stx-ument politike, a ne njen cilj. S druge strane, verska pi-tanja gube raniji znaĉaj. Razdvajanje vere i meĊunarodnih od nosa je paradoks, pošto su veliki broj drţavnika i vladara iskreni vernici. Strah od uplitarlja vere u politiku i ugroţa vanja postojećeg evropskog poretka objašnjavaju uzdrţanost vladara u tom pogledu.

390

VIII

PIRINEJSKO I APENINSKO POLUOSTRVO

Utrehtski mir donosi velike promene u ravnoteţi snaga u Sredozemlju. Španija gubi mnoge teritorije, Velika Britanija uĉvršćuje svoje prisustvo, a Habsburgovci postaju najvaţnija si la na Apeninskom poluostrvu. Na severu raste uticaj Savojskog vojvodstva, dok Francuska gubi uticaj u Napuljskoj Kraljevini. Promene takvog obima i znaĉaja podstiĉu ambicije mnogih te dolazi do zaoštravanja politiĉkih i ekonomskih sukoba u tom delu Evrope. Španija. - Poĉetkom veka Španija doţivljava politiĉki pre porod i igra znaĉajnu ulogu u politiĉkom ţivotu Sredozemlja. Slabost španske privrede je vidljiva, a njena društvena struktura sporo se menja. Spansko pomorstvo, trgovina, manufakturna proizvodnja opadaju, stanovništvo u gradovima se smanjuje, a poljoprivreda pokazuje znake potpune stagnacije. Razlozi opa danja su razliĉiti i idu daleko u prošlost. Obilje plemenitih meta la podstiĉe luksuz i obeshrabruje radinost. Zanati i manufaktura se shvataju kao „zlo“, a rad kao sramota. Veliko iseljavanje u Novi svet dovodi do depopulacije ĉitavih krajeva, tako da 1700. u Španiji ţivi 5,7 miliona stanovnika. Teški porezi i loš saobraćaj usporavaju privredni ţivot. Društvena struktura zemlje oteţava oţivljavanje privrede. Katoliĉka crkva predstavlja veliku smetnju. Krajem veka 190.000 ljudi pripadaju crkvi, redovima i organizacijama ili se na drugi naĉin vezuju za njih. Samo u Valjadolidu, gradu od 21.000 stanovnika, ima 46 samostana i 14 ţupnih crkava; novac koji bi se koristio u zanatstvu i poljoprivredi troši se neproduk tivno. Crkveni prihodi su ogromni: od zemlje iznose 359 miliona reala, od desetine 418 miliona, od voća 230 miliona; od prihoda za mise, krštenja, venĉanja i sahrane crkva ubire 135 miliona reala. Tokom veka ukupni prihodi crkve iznose preko 1,1 mili jardu reala. Crkva ne plaća alcabalu i millones. Uticaj crkve na ţivot ljudi je ogroman, a sveštenstvo ometa Burbone u nastoja nju da sprovedu reforme. Sliĉan stav pokazuje i špansko plemstvo. Krajem veka u Španiji ima oko 500.000 ljudi koji pripadaju plemstvu, od siro mašnih hidalgosa do krupnih granda. Plemstvo popunjava sve znaĉajnije poloţaje na dvoru, u administraciji i vojnim redovima (Kalatrava, Alkantara, Monteza). Većina plemstva nema obrazo vanje potrebno za privredni preobraţaj zemlje. Ţitelji gradova ne pokazuju snagu neophodnu za oţivljavanje privrede; gradovi

391

su mali i siromašni, a stanovništvo ne teţi reformama u društvu i privredi. Unutrašnje reforme. - Uprkos takvom stanju španski vla dari sprovode znaĉajne reforme u mnogim oblastima. Krajem veka stanovništvo Spanije prelazi 10 miliona, vojska raste od dvadeset na sto hiljada ljudi, ratna flota od dvadeset na tri stoti ne brodova, a drţavni prihodi na 650 miliona reala. Najveći deo reformi ostvaruje se za vreme Karlosa III (1759-1788), iako se do tada postiţe mnogo u tom pogledu zahvaljujući delatnosti fran cuskih ministara iz pratnje Filipa V. Medu njima se istiĉe Ori ko ji sreduje finansijske prilike, uklanja nepotrebne izdatke i uvodi pravedniji poreski sistem. Stupanjem na vlast opata Julija Albe ronija drţavna uprava se centralizuje i vlast saveta smanjuje. Al beroni podstiĉe trgovinu, reformiše carine, podstiĉe manufak turnu proizvodnju, privlaĉi strane zanatlije i gradi špansku flotu. Posle Alberonijevog pada (1719) Riperda nastavlja njegov rad u izgradnji manufakture, trgovine sa zapadnom Indijom, ca rinama. Njegove ideje ostaju neostvarene zbog pada sa vlasti (1727), ali taj posao nastavlja odluĉni Hoze Patino. Covek širo kog obrazovanja i iskustva, Patino zavodi red u španske finansi je, gradi flotu i mornaricu u brodogradilištima u Kadizu i Hava ni, povećava drţavne prihode od ameriĉkih kolonija. Prihodi drţavne blagajne rastu od 142 u 1727, na 211 miliona reala u 1737. Novi kralj Ferdinand VI (1746-1759) ne pokazuje intereso vanje za unutrašnje reforme. Njegov ministar Hoze Karvahal i Lankaster ţeli da poveća prihode iz kolonija i njima podstakne razvitak industrije. Lankaster se zalaţe za oĉuvanje evropske ravnoteţe, ĉemu Španija moţe da pomogne povećanjem svoje privredne snage. Njegov naslednik vodi politiku privredne sa radnje sa Engleskom sa kojom zakljuĉuje trgovinski ugovor (1750). Karlos III prekida saradnju sa Engleskom i to dovodi do ulaska Španije u rat (1761). Markiz de la Ensenada nastavlja rad na izgradnji španske mornarice, gradi puteve i reformiše carinski sistem. Mnogi predlozi Ensenade ostaju neostvareni (je dinstveni zakonik, poreski sistem). Karlos III pokazuje odluĉnost da Španiji vrati staru veliĉi nu. Odluĉan da provodi reforme, on imenuje sposobne ministre meĊu obrazovanim ljudima, mahom strancima markiz Skvila ĉe, markiz Grimaldi i drugi. U red njegovih saradnika ulaze eko nomista Kampomanes, grof Aranda, grof Floridablanka i drugi. Karlosov cilj je jaĉanje snage i uticaj Spanije. kome se podreĊuje sve ostalo. Prvi koraci nailaze na otpor mnogih delova društva i dolazi do pobune 1766. Njeno gušenje izaziva sukob Karlosa III sa katoliĉkom crkvom, koja nije u stanju da se suprotstavlja nje govim reformnim nastojanjima. On zabranjuje objavljivanje papskih bula u Španiji bez saglasnosti vlade, što ga dovodi u su kob sa jezuitima. Karlos III pripisuje jezuitima odgovornost za pobunu 1766. i posle istrage donosi odluku o njihovom proteri

392

vanju iz Španije i njenih poseda (1767). Njihovo uĉenje se zabra njuje, a imovina prelazi u drţavne ruke. Prihodi od nje koriste se za škole, bolnice i druge ustanove. Istovremeno, Karlos III se obraĉunava sa inkvizicijom. Dekreti iz 1768. i 1770. odreĊuju naĉir. cenzurisanja knjiga i ograniĉavaju njen rad u pitanjima hereze i otpadništva od vere. Tokom svoje vladavine Karlos III ukida imunitete Arago na, Katalonije i Valensije, zavodi snaţnu centralnu vlast, stvara Kortes za ĉitavu kraljevinu; to daje posebnu snagu i smer kralje voj polit.ici i dov odi do stvaranja vlade (178'i ). Drţavni prihodi se povećavaju uspostavljanjem veće kontrole nad gradovima, u ko jima obiĉan svet dobija svoje predstavnike. Karlos III poklanja veliku paţnju problemima poljoprivrede. Traţi se povratak se ljaka na zemlju i predlaţe drţavna intervencija u cilju promene vlasništva nad njom. Mali deo plana se provodi u ţivot: 1763. za branjuje se proterivanje sa zemlje u sluĉaju duga, a 1766. zemlja se izdaje u zakup po niskoj ceni; prava i nameti vlasnika zemlje ostaju na snazi. a uticaj Meste se smanjuje. Karlos III postiţe ve će uspehe u trgovini sa kolonijama i manufakturnoj proizvodnji. Otvara sve kolonijalne i španske luke za trgovinu (1765,1788) što podstiĉe trgovaĉku i industrijsku ekspanziju zemlje. Vlada pod stiĉe privatnu inicijativu u industriji i manufakturi, umanjuje moć esnafa, uvode se više zaštitne carine i zabranjuje uvoz nekih proizvoda. Menja se poreska politika i umanjuju opterećenja Kastilje; 1779. ukida se alcabala u prometu na veliko, a smanjuje u trgovini na rnalo; ona se postepeno ukida za druge proizvode u Kastilji. Poloţaj Kastilje postepeno se menja u odnosu na druge delove Španije. Provincija Valensija proizvodi tekstil koji se veoma traţi, a Baskija gvozdenu robu; Katalonija se najbrţe razvija, naroĉito u proizvodnji pamuĉnih tkanina. Posle 1783. u njoj ima 80 fabrika, 2500 razboja i 80.000 radnika. Zahvaljujući tome Španija preuzima veći deo domaćeg trţišta, iako nije u sta nju da Engleskoj i Francuskoj bude konkurent u svetskoj trgovi ni. Poloţaj radnika se bitno ne menja, kao i seljaka. Karlos III nastoji da oĉuva špansko kolonijalno carstvo, što predstavlja glavni razlog za ulazak u rat na strani Francuske 1762. protiv Velike Britanije. Španski poraz donosi promene u kolonijalnim posedima. U ratu za nezavisnost ameriĉkih koloni ja (1776-1783) Španija uĉestvuje kao saveznik Francuske, iako odbija da prizna nezavisnost ameriĉkih kolonija. Pariskim mi rom (1783) vraća Floridu i Minorku. Rat nanosi znatne štete pri vredi zemlje, prekida saobraćaj sa kolonijarna i smanjuje priho de od njih. To prouzrokuje štampanje papirnog novca, a 1782. otvara se narodna banka (Banco de San Carlos). Zakljuĉenje mira oţivljava privredni ţivot i trgovinu sa kolonijama. Reforme Kar losa III omogućavaju manufakturi, poljoprivredi i trgovini da povećavaju proizvodnju i ojaĉaju noloţaj Spanije. Pred Karloso vu smrt (1788) Španija pokazuje politiĉku i privrednu snagu i vi talnost, bez presedana u toku veka.

393

Spoljna politika. - U ratu za špansko nasleĊe Španija gubi Nizozemsku, Milansko Vojvodstvo, Sardiniju i Napuljsko Kraljevstvo. Iako teški, gubici smanjuju finansijske, politiĉke i vojne obaveze Španije u Sredozemlju i omogućavaju joj da vodi r°ealnu spoljnu politiku. Uĉvršćenje Engleske u Gibraltaru i Port Nlaonu ugroţava veze izmedu juţne Španije i juţne Francuske i osigurava kont.rolu Apeninskog poluostrva. Uĉvršćenje Austrije u Lombar diji i Napuljskoj Kraljevini malo ko predviĊa, iako je neminovno. U narednim decenijama Španija ulaţe napore da obnovi vlast u Italiji. Filip V, melanholiĉan, izolovan, nostalgiĉan za Pa rizom, ne odriĉe se teritorija u Italiji. Njegova supruga Elizabeta Farneze, vojvotkinja od Parme, podstiĉe do kraja takve pretenzi je. Snaţne volje i odluĉna, ona odluĉuje o španskoj politici i na meće italijanski uticaj na raĉun francuskog. Oko sebe okuplja ltalijane, a kardinal de Đudiće i opat Julije Alberoni igraju vaţ nu ulogu u njenoj politici. Alberoni teţi uklanjanju Habsbu rgo vaca iz Italije i ujedinjenju italijanskih drţava. Odbijanje Karla VI da prizna Filipa V za kralja Španije podstiĉe takve pretenzije. Otpor Karla VI da prizna Siciliju kao savojski posed i smrt poslednjeg Mediĉija izazivaju novu zategnutost izmeĊu Beĉa i Madrida. Mogućnost da Filip V nasledi Luja XIV podstiĉe to. Neuspeh Dţordţa I i vojvode Orleanskog da uĉvrste englesko -francuski savez (1716) i oĉuvaju status quo u Sredozemlju po većavaju nestabilnost u tom delu Evrope. Sukob izbija 1717. Španija objavljuje rat Austriji, iako Al beroni zna da zemlja ne raspolaţe snagom da ga uspešno završi. Španske snage zauzimaju Sardiniju, a obećanja Engleske i Fran cuske da će don Karlos, najstariji sin Filipa V i Elizabete Far neze, naslediti Toskanu, Parmu i Pjaćencu ne zadovoljavaju Alberonija. Španske trupe zauzimaju Siciliju, ali admiral Bing uništava špansku flotu kod Mesine (1718) i ugroţava njene teko vine. U ratu koji izbija izmedu Engleske, Francuske i Španije poslednja trpi poraz (1719), a Alberoni mora da napusti svoj po loţaj. Naredne godine Španija pristupa Ĉetvornom savezu, njene trupe evakuišu Sardiniju i Siciliju, Filip V se odriĉe francuskog prestola, a don Karlos dobija obećanje da će naslediti Toskanu, Parmu i Pjaćencu kao carski posed. Šardinija prelazi u ruke sa vojskog vojvode, a Sicilija u ruke Austrije. Pokušaj Elizabete Farneze završava se neuspehom. Filip V se ne odriĉe svojih pretenzija. 7ahteva vraćanje Gi braltara, što Donji dom odbacuje (1721). Odnosi sa Francuskom se poboljšavaju veridbom izmedu Luja XV i španske infante, ali izmedu Austrije i njenih saveznika Engleske i Nizozemske dolazi do sukoba zbog stvaranja Ostendske kompanije. Na kon resu u Kambreu 1724. Engleska i Francuska odbacuju zahtev Španije da njene trupe okupiraju tvrdave u Parmi i Toskani kao garanti ju da će don Karlos dobiti te oblasti. Elizabeta Farneze predlaţe zakljuĉenje brakova izmedu njenih sinova don-Karlosa i don-Fi lipa sa austrijskim princezama, ali predlog ostaje neostvaren. Odluka vojvode burbonskog da raskine veridbu izmedu Luja XV

394

i španske infantkinje navodi španski dvor da predloţi zakljuĉe nje saveza sa Austrijom (1725). Izbijanje anglo-španskog rata 1727. dovodi do raspada saveza. Na kongresu u Soasonu (1729) Francuska i Engleska podrţavaju predlog da španske trupe po sednu tvrdave u Parmi i Toskani kao garantiju za don-Karlosa. što Austrija prihvata dve godine kasnije. To nije kraj sukoba oko Italije. Rat za poljsko naslede (1733-1735) završava se porazom francuskog kandidata Stani slava Lješĉinskog, zbog ĉega Francuska traţi kompenzacije u Italiji na raĉun Habsburgovaca. Posle nekoliko austrijskih pora za (Parma, Guastale) Austrija ustupa don-Karlosu Napulj i Sici liju (1735). Austrija dobija Parmu i Pjaćencu, a Toskana prelazi u ruke Franje, vojvode lorenskog, budućeg muţa Marije Terezije. To uĉvršćuje vlast Burbona u juţnoj Italiji, a Habsburgovaca u Milanskom Vojvodstvu i Toskani. Francuski i španski Burboni istupaju jedinstveno, a njihovo savezništvo dobija potvrdu u Po rodiĉnom ugovoru 1761. Rat za austrijsko naslede (1740-1748) oţivljava sukobe u Italiji. Španija ţeli da iskoristi teškoće Marije Terezije i sklapa savez sa kraljevinom Sardinijom, koja ţeli da dobije deo Milanskog Vojvodstva i izlaz na more. Engleska se boji španske dominacije u Sredozemlju i nastoji da onemogući ostvarenje toga savezništva. Njena flota prisiljava Karla IV, kra lja Dveju Sicilija, da odustane od napada na Lombardiju (1742). Marija Terezija ţeli da izbegne pretnju i pristaje da Sardiniji us tupi deo Milanskog Vojvodstva (1743). Naredne godine Španija i Francuska zakljuĉuju savez protiv Austrije i Velike Britanije, ĉi me oţivljavaju politiĉki i vojni sukobi oko Italije. U toku 1745 46. vode se borbe sa promenljivim uspehom; smrt Filipa V dovo di do promene španske politike, a njegov naslednik Ferdinand VI ne ţeli da ratuje u Italiji. Mirom u Ahenu 1748. don Filip, mladi sin Filipa V i Elizabete Farneze, dobija Parmu i Pijaćencu, a Karlo Emanuel III, kralj Sardinije, deo Milanskog Vojvodstva. Teritorijalni status quo ostaje do 1797. Španija, Austrija i Francuska garantuju 1752. nepovredivost poseda u Italiji. U na rednim godinama dolazi do promene u ravnoteţi snaga na Sre dozemlju, a sukobi se odvijaju na morima umesto u Italiji. U ţelji da umanje britanski uticaj, Španija i Francuska zakljuĉuju sa vez 1768; naredne godine Francuska kupuje Korziku, što izaziva otpor u Engleskoj. Problemi sa ameriĉkim kolonijama i politika Karlosa III slabe britanski poloţaj i uticaj u Sredozemlju. Spani ja doţivljava poraz u ratu sa Engleskom (1761-1763), ali ne gubi teritorije. SreĊivanje odnosa sa Marokom (1767) prouzrokuje agresivnu špansku politiku. U vreme rata za ameriĉku nezavi snost Španija i Francuska nanose velike gubitke britanskoj floti u Sredozemlju i zauzimaju Minorku (1782). Uprkos dugotrajne blokade, špansko-francuske snage ne uspevaju da zauzmu Gi braltar. Njegovim posedovanjem Velika Britanija zadrţava po loţaj velike sile u Sredozemlju.

395

Portugalija. - Druga pirinejska kraljevina dugo ostaje po strani od reformnih delatnosti španskih kraljeva. Iako plodna, Portugalija ne proizvodi dovoljno ţitarica za ishranu stanovni štva. Bilfeld nalazi da je to veoma siromašna zemlja; u njoj ţivi oko tri miliona stanovnika, mahom sirotinje, a postoji veliki broj crkvenih lica. Mali broj ljudi se bavi zanatima, trgovinom i zem ljoradnjom; sredinom veka teško se moţe govoriti o manufaktur noj proizvodnji. Proizvodnja poznatog vina porto, uvoz dobara i zlata iz Brazila omogućava Portugaliji i njenim vladarima ugo dan ţivot; veliki deo brazilskog zlata odlazi u Vatikan kao poklon papama, a portugalski kralj dobija titulu „Njegovo Naj vernije Veliĉanstvo“. U zemlji ima oko 900 verskih ustanova, a crkva poseduje polovinu obradivog zemljišta. Uticaj Vatikana je svuda prisutan, univerziteti (Koimbra, Lisabon) su deo crkvenih ustanova, a snaga inkvizicije je veoma velika. Portugalski kraljevi ne podstiĉu reformne delatnosti, kao što je sluĉaj sa špan skim vladarima. Kralj donosi sve odluke uz pomoć drţavnih sekretara. Portugalija se ne moţe smatrati prosvećenom monarhijom. U zemlji ne postoji izgradena administracija, tela i pojedinci koji bi sprovodili potrebne reforme i predlagali zakone. Donosi se ve liki broj zakona, ali bez mnogo znaĉaja. Posle smrti kralja Ţoaoa V (1750) na vlast dolazi Ţozef de Karvaljo e Melo, poznatiji kao markiz Pombal. Kraljevi Ţozef I (1750-1777) i Marija I (1777 1816) ne pokazuju interesovanje za drţavne poslove. Pombal uzima u ruke svu vlast i do smrti Zozefa I upravlja zemljom gvo zdenom rukom. Kao ambasador u Beĉu i Londonu, Pombal uvi da zaostalost Portugalije; pokazuje veliku hrabrost i odluĉno se obraĉunava sa katoliĉkom crkvom, glavnom smetnjom razvitku zemlje. Njegova politika i metodi se graniĉe sa terorom i brutal nošću, zbog ĉega izazivaju kritiku francuskih enciklopedista. On obnavlja Lisabon posle velikog zemljotresa 1755, što ostaje veli ki uspeh njegove vladavine. Uĉvršćivanje apsolutizma nailazi na veliki otpor, pa Pom bal mora da se obraĉuna sa svima koji se protive njegovoj politi ci. On uklanja predstavnike krupnog plemstva sa poloţaja vlasti i obraĉunava se sa katoliĉkom crkvom. Zabranjuje inkviziciji da provodi auto da fe, tj. smrtne kazne bez dozvole vlade. Otpor je zuita njegovoj politici u zemlji i kolonijama pruţa povod Pomba lu da se obraĉuna sa njima. Uklanja kraljevog ispovednika i zabranjuje jezuitima pristup na dvor. Papski legat zabranjuje je zuitima da trguju i propovedaju u kolonijama (1758); naredne godine istraga pokazuje njihovu upletenost u zaveru protiv kra lja. Posledica je konfiskacija imovine i proterivanje reda iz Por tugalije. Pombal podrţava burbonske vladare u zahtevu za uki danjem reda. Njegova borba protiv jezuita predstavlja deo šire politike u interesu snaţenja drţave: ograniĉava verske poklone, odvaja obrazovanje i stavlja biskupe pod nadzor krune. Jezuitski koledţ u Lisabonu se pretvara u koleciţ z.a plemiće, a prirodne

396

nauke se uvode u program Univerziteta u Koimbri. Ipak, radovi Hobsa, Loka, Voltera i Rusoa su zabranjeno štivo. Posle obraĉuna sa crkvom, Pombal se okreće protiv plem-stva. Nakon otkrića zavere protiv kralja (1758), Pombal hapsi i pogubljuje neke od najistaknutijih plemića. Uklonivši opoziciju, Pombal reformiše administraciju i ukida mnoge nepotrebne i skupe poloţaje, pojednostavljuje sudski sistem. Pombal provodi mnoge privredne reforme. On nastoji da zaštiti Portugaliju od britanskog uticaja i trgovaĉkih privilegija. Portugalija ima defi cit u trgovini sa Engleskom, iz koje uvozi manufakturna dobra, a izvozi vino i zlato. Pombal zabranjuje izvoz zlata i nameće kontrolu trgovine. Stvara se Junta do Comercio (1756) koja kontroli še sve što se tiĉe trgovine, a prevashodno ograniĉava uvoz iz En gleske. Pombal nema uspeha u naporima da podstakne razvitak industrije u zemlji. Najzad, Pombal ukida ropstvo u Portugaliji (1773), gradi ratnu mornaricu i reorganizuje vojsku. Njegova energija i odluĉnost u obraĉunu sa katoliĉkom crkvom podsećaju na Josipa II. Nakon smrti Ţozefa (1777) Pombal pada u nemilost. Njego va naslednica Marija I otpušta Pombala, koji se povlaĉi iz poli tiĉkog ţivota. Protiv njega se pokreće sudski postupak, ali mu kraljica oprašta. Pombalovi protivnici se vraćaju na vlast, a je zuitima se dozvoljava povratak u zemlju. Zbivanja u Evropi do vode Portugaliju na stranu neprijatelja francuske revolucije. Apeninsko poluostrvo6. Putnicima i posmatraĉima Italija predstavlja veoma privlaĉnu zemlju. Bilfeld naziva Italiju, zem ljom blage klime i velike plodnosti, mnogobrojnih gradova, veliĉanstvenih gradevina. Italijani su vredni, njihova vina i drugi proizvodi veoma se traţe širom Evrope, a svila, mer mer, svilene ĉarape veoma su cenjeni. Nedostaci su nedovoljna proizvodnja ţitarica, nezainteresovanost za trgovinu i pomor stvo. Kulturni ţivot je veoma razvijen univerziteti, akade mije, nauka i knjiţevnost cvetaju u svim gradovima. Takva slika postoji o severnoj Italiji, iako ona zanemaruje bedan po loţaj seljaka, kriminal, nasilje, predrasude i odsustvo verske tolerancije. Apeninsko poluostrvo ĉini geografsku celinu, iako je ono skup razliĉitih oblasti. Velike razlike izmedu severa i juga raz dvajaju Italiju u dve celine. U njima postoje razliĉite društvene strukture, klima i topografija. Mnogobrojni dijalekti dele Po luostrvo, pa italijanski jezik iz Toskane stanovnici drugih kra jeva ne razumeju. Saobraćaj je nerazvijen: jedini dobar put u Naptzljskoj Kraljevini vodi u Rim. Gradovi su medusobno nepo vezani, što dovodi do novih podela. Ima dosta velikih gradova, ali nema metropole koja je centar kulturnog ţivota. Takvo stanje ne podstiĉe osećaj nacionalnog identiteta. Ljudi se identifikuju sa svojim gradom ili pokrajinom u kojoj ţive. Oni znaju da pri padaju raznim vladarima, a politiĉki okviri potvrĊuju provinci jalizam. Posle 1748. u Italiji postoje dve kraljevine (Dveju Sicili

397

ja, Sardinija), Veliko Toskansko Vojvodstvo, Vojvodstvo Parme i Modena i Republika Venecija, Đenova i Luka. Austrija upravlja Vojvodstvima Milana i Mantove, a u srednjoj Italiji se nalazi Papska Drţava. U stvarnosti, Italija predstavlja zemlju velikih protivreĉ nosti i razlika, bogatstva i siromaštva. U gradovima ne postoji znaĉajna srednja klasa. U Napuljskoj Kraljevini prilike su druk ĉije nego na severu. Apulija, Lukanija i Kalabrija su poljopri vredne oblasti sa neplodnom zemljom, lošom klimom, sa ne dovoljno vodenog taloga i malarijom u endemiĉnom stanju. U Lukaniji postoji izreka da „Hrist nije išao dalje od Ebolija“. Poloţaj seljaka u Napuljskoj Kraljevini je još teţi pošto se nalaze u potpur.oj zavisnosti od zemljoposednika. Prilike u Papskoj Drţavi, koja se prostire od Napuljske Kraljevine do Venecije na severu, nisu mnogo bolje. Uticaj katoliĉke crkve širom Italije je izuzetno veliki. U Napuljskoj Kraljevini crkva poseduje trećinu zemljišta; od pet miliona stanovnika preko pedeset hiljada su redovnici i redovni ce, isto toliki broj su sveštenici; ima 165 biskupa i 21 nadbiskup. Ukupni crkveni prihodi dostiţu sumu od 12 miliona dukata go dišnje, klcr ţivi u izobilju, a narod umire od gladi i siromaštva. Crkva ne plaća poreze. U Toskani Kosimo III smatra obavezom da svaki crkveni red ima svoj konvent, a u Pijemontu inkvizicija istupa odluĉno u adbranu crkvenog uĉenja. U Napuljskoj Kraljevini plemstvo drţi oruţane odrede da vrši pritisak na seljake i suprotstavlja se politici kraljeva. U Papskoj Drţavi izmedu 1759. i 1769. ubijeno je 13.000 ljudi; u Milanu je nasilje stalna pojava, dok u Veneciji izmedu 1741. i 1762. preko 70.000 završava ţivot na stratištu ili galijama. Mu ĉenje je sastavni deo sudske procedure. Posle 1748. pojedine zemlje uklanjaju najoĉitije zloupotre be i nepravde. U tome prednjaĉe Milansko Vojvodstvo i Toskana, iako i u drugim drţavama ima pokušaja da se provedu odredene reforme. U Milanskom Vojvodstvu postepeno se umanjuju feu dalne privilegije i izuzeća i menja finansijski sistem: 1757. uvodi se jedinstveni porez na zemlju i to dovodi do povećanja obradi vih površina. Zatvaraju se neki samostani i konventi. U Toskani Leopold ukida kmetstvo, menja kriminalni zakon, zabranjuje mu ĉenje i tajna suĊenja, uklanja unutrašnje carine i esnafe. Zabra njuje se rad inkvizicije a crkvena jurisdikcija ograniĉava se na duhovna pitanja. U Napulju budući Karlos III prisiljava crkvu da plaća poreze, smanjuje broj crkvenih lica, ublaţava sudsku proceduru i ograniĉava sudska prava plemstva. Kralj ne uspeva da nametne novi zakon, pa se u zemlji primenjuje jedanaest razli ĉitih zakona; Karlos vraća drţavi neke poreske prihode, uvodi jedinstveni porez na imov inu i podstiĉe spoljnu trgovinu. U osta lim italijanskim drţavama stanje se bitno ne menja. Mletaĉka aristokratija ne pokazuje veće interesovanje za politiĉki ţivot. Đenova sprovodi politiku dosledne neutralnosti, papstvo ne pokazuje sklonost da menja stanje, a kralj Viktor Amadeo ne po

398

kazuje nameru da umanji vlast plemstva niti ograniĉi prava ka toliĉke crkve i inkvizicije. U većini drţava naĉelo suvereniteta postepeno se uĉvršćuje i one prihvataju metode prosvećenog apsolutizma. U tome nema snage i ĉvrstine pošto većina drţava nisu ĉvrste celine: delovi Papske Drţave razlikuju se od Rima, a jedina veza koja ujedinju je Toskanu je pripadnost velikom vojvodi. U Veneciji postoji ve lika razlika izmedu poslušne provincije Trevizo i autonomnog Frijulija. Takve i druge razlike (feudalni imunitet, privilegije, zakonske razlike) pojaĉavaju provincijske i lokalne sklonosti Italijana; one objašnjavaju snagu tih drţava. Venecija, Đenova i Luka suoĉavaju se sa razliĉitim problemima koje ne mogu da re še; Sardinija je snaţnija drţava od Kraljevine Dveju Sicilija, ko ja trpi zbog mnogobrojnih privilegija i partikularizma; Toskana je primer prosvećene administracije, dok je Papska Drţava oli ĉenje administrativne zbrke izazvane ĉinjenicom da u eri pro svećenosti njom upravlja sveštenstvo. Sve to podstiĉe politiĉku, društvenu i topografsku raznovrsnost u kojima lokalne potrebe i htenja bitno utiĉu na ţivot ljudi. Italijani uţivaju malo garantija za svoju gradansku i poli tiĉku slobodu. Gde postoje staleţi ili parlamenti (Sicilija, Sardi nija) njihove prerogative su ograniĉene privilegijama malih gru pa; u republikama i kraljevinama zakonodavna vlast se nalazi u rukama pojedinaca, pa klasna svest i postojeće institucije spre ĉavaju razvitak predstavniĉkih ustanova. Umesto politiĉkih slo boda, Italijani su zaštićeni od centralne vlasti slabošću njenih struktura. Njihova sloboda ĉesto zavisi od dobre volje ili nezain teresovanosti vladara. Sredinom veka u Italiji ne postoji mo derna drţava. Skoro poluvekovni mir (1748-1796) omogućava znaĉajan razvitak privrede, administracije i politiĉke misli. Tokom veka Italija doţivljava demografsku eksploziju, a broj stanovnika ras te od jedanaest na osamnaest miliona. To je veliki pritisak na ograniĉeni zemljišni posed. Iako je poljoprivreda najznaĉajniji deo privrede, njom preovladuju praksa i ustanove iz raznih vre mena, kad gradska privreda predstavlja njen osnov. Italijanska industrija ima mali znaĉaj, a njen udeo u medunarodnom prome tu je zanemarljiv. Ona se nalazi mahom na severu (Lombardija, Venecija, Pijemont) i nije u stanju da prehrani rastuće stanovni štvo. U lukama (Đenova, Palermo, Napulj, Venecija) radi veliki broj ljudi; jedino Livorno uţiva puni prosperitet. Italijanski iz voz saĉinjavaju uglavnom poljoprivredni proizvodi. Poljoprivredna proizvodnja se razlikuje od oblasti do obla sti. Najviše se proizvode ţitarice, ulje, pirinaĉ, vino, svila, kudelja i lan; sirova svila sa severa izvozi se u Francusku u ve likim koliĉinama. Ţitarice se proizvode u Lombardiji, Luki, Veneciji, Napulju i Siciliji i izvozi se u vreme dobrih ţetvi; porast stanovništva i slabe ţetve izazivaju povremene glad ne godine. Zbog slabe ţetve na Siciliji vlada glad 1763; na redne godine glad vlada u Napulju; 1766. dve trećine ţetve

399

propada širom Italije pa nastaje velika glad. Moĉvare spreĉa vaju veću proizvodnju u mnogim krajevima; oko 40.000 jutara Pontinskih moĉvara i isto toliko u dolini Poa su izvori ma larije. Poplave su ĉesta pojava. Tehniĉka znanja ne uspevaju da nadoknade ove prirodne slabosti i gubitke. U Toskani ze mljoposednici primenjuju isušivanje i rotaciju plodoreda; u Pi jemontu i Lombardiji navodnjavanje povećava prinose. Preovla Ċuje utisak tehniĉke zaostalosti: u Papskoj Drţavi navodnja vanje ne postoji, stoka je slabe pasmine, a predrasude i kon zervatizam objašnjavaju zašto se ne ulaţe kapital u poboljšanje poljoprivrede. Rascepkanost spreĉava rast trţišta i odrţava niske cene. Slabi putevi spreĉavaju promet dobara, a lokalne granice, raz nolikost valuta i mera usporavaju promet izmeĊu regiona. Poje dine luke i gradovi aabranjuju izvoz dobara, što pokazuje da okoštali ostaci srednjovekovne gradske privrede spreĉavaju slo bodan promet robe i dobara. Smetnju trgovini predstavljaju raz ni nameti i carine iako se tih godina postepeno uklanjaju; negde su mali (Pijemont), a negde teški (Đenova); u Napulju ih postoji na stotine i njihova veliĉina se menja po volji. Carine dovode do toga da krijumĉarenje postaje svojevrsno zanimanje. Društvena struktura Italije pokazuje raznovrsnost nastalu tokom istorijskog i politiĉkog razvitka Poluostrva. Na vrhu dru štvene piramide nalazi se plemstvo, ĉija se snaga zasniva na zemljišnom posedu i visokim drţavnim ili crkvenim poloţajima. Po poreklu plemstvo se deli na zemljišno, gradski patricijat i novo, ĉinovniĉko. Pojedinci ne obavljaju politiĉke duţnosti, dok drugi predstavljaju vladajuću klasu. U Napulju i Frijuliju plemstvo uţiva skoro feudalnu samostalnost, dok u Lombardiji feudalizam ne postoji; u Veneciji plemići obraduju svoje posede na terrafermi, u Lombardiji-mnogi ţive na svojim posedima; u Pijemontu veliki posedi su retkost, a u Napulju pravilo. Plem stvo ne ţeli da deli vlast, iako nema konkurenciju. Privredna ne razvijenost spreĉava porast srednje klase, a bogati gradani po staju zemljoposednici. Borba za vlast vodi se izmedu plemstva koje se suprotstavlja drţavnoj vlasti u njenom nastojanju da pro vede neke mere koje su u suprotnosti sa njihovim interesima. Vi soki crkveni prelati predstavljaju takmace za vlast, ali plemstvo zauzima visoke crkvene poloţaje. Stanovnici gradova i seljaci su najniţi slojevi društva. Mali broj siromašnih radi u fabrikama; veliki deo stanovništva ĉine posluga, prosjaci i drugi. Osnovnu masu stanovništva ĉini selja štvo, koje zbog razliĉitih uslova i sistema ĉini široku lepezu raz lika: od bednih stanovnika Pontinskih moĉvara do dobrostojećih seljaka alpskih krajeva; na Siciliji seljaci ţive mahom u gradovi ma, a u Lombardiji na selu; jedni potpuno zavise od zemljopo sednika, dok drugi idu od mesta do mesta. U Toskani i Lombar diji preovladuje mezzadria, tj. zakupnina; broj bezemljaša (braccianti) stalno raste, a svugde ima mnogo sirotinje. Ĉesti su nemiri, pobune i hajduĉija. Seljak nema gde da ide sa zemlje ko

400

ja mu ne omogućava nikakav napredak. To pokazuje da u Italiji ne postoji ekonomska i društvena mobilnost, karakteristiĉna za neke evropske zemlje. Kulturne prilike. - U XVIII veku Italija doţivljava zapaţen kulturni preporod. Mir omogućava intenzivan duhovni ţivot: štampaju se i uvoze knjige iz Evrope, odakle stiţu i mnogi pose tioci; Italijani putuju u inostranstvo, a na pojedinim dvorovima (Parma) vidljivi su francuski uticaji. Tolerancija prema novim idejama je naglašena, a inkvizicija se ne obara na njihove prota goniste. Katoliĉanstvo pokazuje mnc:go skepticizma, a drţave ne saraduju u zajedniĉkoj borbi protiv novih teţnji. U Italiji postoji vrlo snaţna i uticajna kulturna elita, koja objavljuje list Il Caffp, izraz italijanske prosvećenosti. Širenju ideja prosvećenosti i filo zofa pogoduje obrazovni sistem; na univerzitetima predaje veliki broj pristalica prosvećenosti, a biblioteke i akademije koje niĉu na sve strane pomaţu u tom poslu. Mnogi vladari dovode u slu ţbu nosioce novih ideja i stremljenja. Iako je teško opisati ih kao grupu, prosvetitelji pokazuju najviše interesovanja za prirodne nauke, administraciju i pravo. Luidi Galvani, Alesandro Volta i Lazaro Spalanconi uţivaju evropski ugled u oblasti c iektriciteta, fizike i medicine. Đuzepe Palmijeri, Gaetano Filandijeri, Pjetro Veri i Ĉezare Bekarija pišu znaĉajne radove u oblasti prava, privrede, finansija i drţavne administracije. Knjiga Bekarije O deliktima i kaznama (1764) poznata je u evropskim razmerama. Italijanski prosvetitelji po klanjaju paţnju italijanskim problemima, pokazuju praktiĉni smisao i teţe da ostvare korist za drţavu i narod. U upotrebi sredstava ne pokazuju dogmatski pristup. Veri i Ferdinando Ga lier_i primenjuju Bekarijina naĉela u drugim oblastima i istiĉu da njihova vrednost mora da se procenjuje po ostvarenim rezultati ma. Oni prihvataju drţavne poloţaje u nameri da svoje ideje pri menjuju u delo. Većina prosvetitelja prihvata ideje laissez-faire u privredi, nastoje da osnaţe vlast drţave i unaprede njene me hanizme. Izuzev Toskane, mali broj italijanskih drţava odgovara nji hovom modelu. Mnogi vladari ne odobravaju u potpunosti ideje prosvetitelja. Jaĉanje drţavne vlasti dostiţe najviši stepen u Toskani i Lombardiji; Leopold je jedini koji ţeli da njegovi podanici uţivaju neku samoupravu. U drugim drţavama vla dari nastoje da je umanje. Vladari centralizuju sudski sistem, a Napulj ukida mnoge specijalizovane sudove. Mnoge privred ne reforme sprovode se na podsticaj prosvetitelja. U Toskani se ukidaju unutrašnje carinske granice 1781; nju slede Lom bardija (1785), Napulj (1791) i Papska Drţava. Kao smetnja privrednom razvoju ukidaju se esnafi u Toskani (1770), Sici liji i Lombardiji, ĉime se privreda oslobada g?°adske stege. Uki daju se prava primogeniture, zabrane deobe poseda. Sve je to veliki napredak, iako je efikasnost ovih mera razliĉita u po jedinim drţavama.

401

Većina prosvetitelja pokazuje ţivo interesovanje za obra zovanje. Znatan broj njih studira ili predaje na univerzi tetima u Pizi, Padovi i Paviji. To podstiĉe interesovanje vla dara za moralni napredak, ali prosvetitelje dovodi u sukob sa tradicionalnim shvatanjima i konzervativnim snagama. U tome nailaze na otpor crkvenih krugova. Uticaj katoliĉke crkve na ţivot u Italiji predstavlja izuzetno vaţno pitanje. Papstvo i vi soki kler ne suprotstavljaju se svim ciljevima prosvetitelja i vladara. Pojedine pape (Pije VI, 1775-1799) pokazuje ţivo in teresovanje za ekonomska pitanja. Pape ne mogu da ukinu cr kvene privilegije, koje su glavna smetnja ekonomskom napretku Papske Drţave. Pije VI ukida 1777. sve unutrašnje carine i troši velika sredstva za javne radove (isušivanje Pontinske mo ĉvare, gradnja puteva). Iako mnogi pisci ostaju dobri katolici, suština njihovih ideja je svetovna i racionalistiĉka. Upravo oko toga nastaju mnogi sukobi izmedu prosvetitelja i papstva: ekonomisti osuduju crkveno vlasništvo nad zemljom kao štet no po proizvodnju, kritikuje se celibat kao nešto ,kuţno“ i većina prosvetitelja traţi smanjenje broja sveštenika. Mnoga druga pitanja - utoĉište, kanonsko pravo, uĉešće klera u obra zovanju izazivaju oštre polemike. U Napulju Bernardo Ta nuĉi, prvi ministar, spreĉava popunjavanje mnogih biskupskih stolica, Josip II imenuje milanskog nadbiskupa, Leopold ukida pravo utoĉišta u Toskani; u Veneciji se oduzima crkvena ze mlja, u Modeni crkva mora da plaća poreze; u mnogim drţa vama potrebna je saglasnost dvora za objavljivanje papskih bula. To na kraju dovodi do ukidanja jezuitskog reda i krize izmedu crkve i drţave7. Posle toga dolazi do zaoštravanja odnosa izmedu Vatikana i italijanskih vladara. Pije VI odbija da pravi nove ustupke pa Leopold zabranjuje da se vrše novĉa ne uplate Vatikanu, proteruje se papski nuncije iz Napulja, ukida utoĉište, inkvizicija, sudski imunitet za sveštenstvo u Lombardiji. Sliĉne mere provode se u drugim drţavama na Poluostrvu.

402

IX

SEVERNA EVROPA

Drţave severne Ervope, koje u prethodnom veku igraju vaţnu ulogu u politiĉkom i prevrednom ţivotu, postepeno gu be svoj znaĉaj. To je posledica promenjenog odnosa snaga, poja ve novih drţava i slabljenja njihovog udela u privrednom ţivotu Evrope. Nizozemska. - U tom pogledu najbolji primer pruţa Nizo zemska, federacija sa sedam provincija (Holandija, Zelandija, Frizija, Utreht, Overijsel, Groningen i Gelderland). Svaka od rijih ima svog štatholdera, staleţe i administraciju i šalje svoje predstavnike u Generalne staleţe. Svaku odluku centralne vlade moraju da odobre provincije, što ĉesto spreĉava donošenje odlu ka od velikog znaĉaja za drţavu. Medu provincijama najsnaţnija je Holandija sa Amsterdamom, centrom republikanizma i otpora porodici Oranskih kao predstavnicima monarhizma. Ĉlanovi po rodice Oranski obavljaju duţnost štatholdera u više provincija, a u vreme ratnih kriza stoje na ĉelu Nizozemske. U vreme kriza oni stiĉu veliku vlast i deluju bez obzira na stavove drugih provinci ja. Unutrašnji politiĉki ţivot ispunjen je sukobima i rivalitetom izmedu republikanaca i monarhista (oranţista) koje podrţavaju druge provincije i većina stanovništva. Tokom veka vlast se pre nosi sa jednih na druge. Posle smrti Viljema III (1702), koji je štatholder Nizozemske i kralj Engleske, do sredine veka politiĉ kim ţivotom Nizozemske dominiraju republikanci. Vlast u zem lji drţi u svojim rukama Anton Hejnsijus, koji je do 1720. vodeća liĉnost. Johan Viljem Frizijski, naslednik Viljema III, obavlja duţnost štatholdera provincije Frizije. Stanje se menja 1747. u vreme rata za austrijsko naslede, kad Viljem IV postaje štathol der svih nizozemski.h provincija i veliki admiral. NesreĊene prilike u Nizozemskoj, koju savremenici nazivaju zemljom sa „ludim ustavom“, ne doprinose širenju popularnosti republikan skog oblika vladavine. Diskreditovanje politiĉkog sistema u Ni zozemskoj je posledica slabljenja njenog privrednog i finansij skog poloţaja i ugleda u Evropi, što mnogi pripisuju nesredenim ustavnim prilikama u zemlji. Smrt Viljema III ima dalekoseţne posledice. Na vlast se vraćaju republikanci, iako u Zelandiji i Gelderlandu ima otpora; oni nastavljaju spoljnu politiku Viljema III. To se objašnjava strahom od francuskog upada u zemlju iz susedne španske Nizo zemske. Već mnogo ranije razvija se ideja o izgradnji barijere protiv francuskih nasrtaja, što sad dobija novu snagu. Ekonom ski interesi zahtevaju politiku saradnje sa Engleskom, što Fran

403

cuska olakšava nametanjem ograniĉenja na uvoz nizozemskih proizvoda. Uĉešće u ratu se nastavlja sa primetnim jedinstvom, a skoro svi Viljemovi saradnici zadrţavaju svoje poloţaje. Hejnsi jus odrţava odliĉne odnose sa vojvodom od Malboroa i tako obe zbeduje blisku saradnju sa Engleskom. Nizozemske provincije biraju vojvodu od Malboroa za komandanta svih savez niĉkih snaga, iako svaku njegovu odluku u pogledu upotrebe nizozemskih trupa mogu da opozovu predstavnici Generalnih staleţa. Smrt Viljema III ima znaĉaj za unutrašnju politiku. Na vlast stupa bankarska, trgovaĉka i pomorska oligarhija bogatih gradana patricija holandskih gradova (Amsterdam). Oligarhija nije demokratski elemenat u politiĉkom ţivotu zemlje. U zemlji ne postoji ravnopravnost, a klasne razlike su naglašene. Verska tolerancija postoji; kalvinizam se širi u Zelandiji, znaĉajan deo stanovništva saĉinjava katoliĉki ţivalj, dok luteranstvo bogatih burgera Amsterdama i drugih gradova postaje manje-više for malnost. Oligarhija zadrţava svu vlast u svojim rukama; bogati trgovci imaju vodeću ulogu u gradskim većnicama, sluţe kao di rektori u velikim trgovaĉkim kompanijama i bankama, kontroli šu izbore za Generalne staleţe. Mnogi od njih postaju regenti re publike, ţene se sa pripadnicima zemljišnog plemstva, postaju zatvorena kasta, oblaĉe se drukĉije od ostalih i pokazuju nepri jateljstvo prema svojim sugradanima. To je razlog da seljaci, za natlije, ribari i niţi slojevi uopšte traţe u porodici Oranski zašti tu od politiĉke samovolje gradske oligarhije i regenata. Opada nje uticaja i znaĉaja Nizozemske pripisuje se snazi oligarhije. U trenucima krize nizozemski Generalni staleţi vraćaju na vlast porodicu Oranskih. U predveĉerje rata za austrijsko naslede (1740-1748) Nizozemska je slabija drţava nego generaciju ranije; ona ne ţeli da vodi rat osim ako je njena bezbednost u pitanju. Strah od Francuske prisiljava regente da vode politiku u skladu sa potrebama Velike Britanije. Oni sumnjaju u namere Dţordţa II i priznaju Pragmatiĉnu sankciju, zbog ĉega odbijaju britanski plan da uĉestvuju u invaziji Francuske (1742). Viljem IV Frizij ski podstiĉe javno mnenje i traţi odbranu ĉasti zemlje, što naila zi na podršku mnogih. Regenti dugo oklevaju da objave rat Francuskoj i nastoje da dode do zakljuĉenja mira. Oni ne ţele da uĊu u rat zbog zaštite britanskih interesa i izazovu francusku in vaziju. Francuski maršal Saks nanosi poraze svojim protivnici ma i u leto 1747. pribliţava se granicama Nizozemske. On ţeli da izvrši invaziju, ali mu francuski dvor to ne dozvoljava; upada sa trupama u Flandriju, što je opasnost za Nizozemsku; francuske trupe upadaju i u Brabant. Nizozemska je okruţena sa dve stra ne. Veliki ĉinovnici Van der Hajm i Ţil i republikanci suoĉavaju se sa istom situacijom kao i Jan de Vit. Invazija Nizozemske prouzrokuje oranţistiĉku revoluciju: mase se bune i prisiljavaju Staleţe pet provincija da izaberu Viljema IV za štatholdera. U predveĉerje francuske invazije Generalni staleţi ga biraju za vr hovnog komandanta vojske i velikog admirala. MeĊutim, njegov

404

izbor nema znaĉaja za ratne operacije, a Viljem IV nije u stanju da obavi ono što je polazilo za rukom njegovim prethodnicima. Zbog otpora regenata Viljem IV ne objavljuje rat Fran^uskoj. Staleţi odobravaju potrebna finansijska sredstva za uzimanje u najam trideset hiljada ruskih vojnika i prekidaju trgovinu sa Francuskom. Nizozemska nije u stanju da obezbedi novac bez zajma u Engleskoj i ĉitav poduhvat pada u vodu. To pokazuje da Nizozemska ne predstavlja znaĉajnu politiĉku, vojnu i privrednu silu kakva je bila u prethodnom veku. Nizozemska je potpuno is crpljena i opstanak traţi u politici neutralnosti. Nizozemska nije u stanju da odrţava veliku mornaricu, što je nova potvrda njene slabosti. Posle smrti Viljema IV Frizijskog (1751) na poloţaj štathol dera dolazi maloletni Viljem V, kada republikanci ponovo stiĉu vlast u zemlji. Oranţisti vode naglašenu proenglesku politiku, dok republikanci staju na stranu Francuske. To se primećuje u sedmogodišnjem ratu, a dostiţe vrhunac u ratu izmedu Velike Britanije i Nizozemske 1780. U leto 1786. Velika Britanija i Pru ska koriste sukobe u Nizozemskoj da uklone republikance i po vrate na vlast oranţiste. U leto 1787. pruske trupe upadaju u Ni zozemsku i uĉvršćuju vlast Viljema V, a Vilijam Pit prisiljava Francusku da se odrekne svake podrške republikancima. Oran ski postaju nasledna dinastija 1815. godine. Privredno opadanje. U prethodnom veku Nizozemska predvodi evropske drţave u trgovaĉkim i finansijskim poslovima. Poĉetkom XVIII veka njen poloţaj se menja: finansijske institucije i tehnika zaostaju, decentralizacija je oĉevidna, a pri hodi iz provincija se sakupljaju sa velikim teškoćama i zakašnje njem; vojni budţet u vreme rata stalno raste, od 24 miliona 1702. na 29 miliona guldena 1712. Sliĉno je sa rashodima za mornari cu: izmedu 1689. i 1701. troškovi iznose oko 78 miliona guldena, kad Nizozemska ima oko 100 linijskih brodova, dok 1713. ima svega trideset. Staleţi provincija nisu u stanju da obezbede po trebna sredstva za izdrţavanje mornarice i to izaziva oštre kriti ke u Engleskoj. Nedostatak finansijskih sredstava objašnjava se slablje njem nizozemskog poloţaja kao jedne od najvećih trgovaĉkih drţava. U trgovini solju sa Baltikom Nizozemska dugo uţiva vo deći poloţaj. Dok u periodu od 1681. do 1690. njen udeo iznosi 74% od 1721. do 1740. on iznosi svega 45%. Njeni brodovi preno se so iz Portugalije i Francuske u baltiĉke luke. Poĉetkom veka rat prekida veoma lukrativnu trgovinu vinom, koja se odvija ma hom preko nizozemskih luka. Nizozemska ribarska flota za lov na haringe, sa više od hiljadu brodova i desetine hiljada mornara snabdeva više od 450.000 ljudi; 1690. oni love godišnje oko 300.000 tona ribe, što donosi prihod od oko šest miliona funti sterlinga godišnje. To predstavlja najveći udeo u evropskoj trgo vini. U vreme ratova nizozemska ribarska flota trpi velike gubit ke od privatera, dok Engleska daje posebne privilegije Škotima

405

za lov u severnirn vodama. Ratovi i konkurencija uzrok su što je nizozemski ulov ribe 1715. petina onog iz 1690. Sliĉno je sa lo vom na bakalare i drugu ribu severnog Atlantika. U trgovini sa Indijom Nizozemska postepeno gubi svoj ra niji primat u korist Engleske. Ona ima premoć u trgovini indi gom i svim vrstama zaĉina, a najveći promet se obavlja preko Amsterdama. Sliĉno je sa kafom iz Azije, ĉajem iz Kine i svilom iz Bengala. Industrijska proizvodnja u Nizozemskoj postepeno opada. To se opaţa u preradi vune. Dok radionice u Lejdenu i okolini proizvode 1671. 129.000 trubi tkanina godišnje, 1726. proizvod nja opada na 72,5 hiljade truba. Industrija oseća nedostatak španske uvozne vune. Sliĉno je i u drugim industrijskim gra nama. Opadanje nizozemske privrede i trgovine postaje još oĉe vidnije sredinom veka. Iako poslovna organizacija ostaje manje -više ista kao poĉetkom veka, nizozemska privreda posluje pod sve naglašenijim pritiskom, politiĉkim i ekonomskim, njenih evropskih konkurenata, pre svega Engleske i Francuske. Dve zemlje posvećuju sve veću paţnju novim kolonijalnim trţištima i uspevaju da zaštite svoje trgovaĉke mornarice koje sa njima posluju. Nizozemska zavisi u svemu od uvoza sirovina i hrane, a saobraćajni putevi ĉesto su izloţeni napadima britanskih i fran cuskih brodova. Malobrojno stanovništvo i nedostatak sirovina nalaţu politiku ograniĉenog privrednog rasta. Zbog toga se nji hovi privrednici i drţavnici zalaţu za politiku „slobodni brodo vi, slobodna roba“, doktrinu po kojoj neutralne zemlje mogu da prevoze u vreme rata robu za zaraćene strane. Nizozemska uspe va da zadrţi dobar deo svetske trgovine, ali ne odrţava svoju premoć. Primetno je opadanje u evropskoj trgovini. Promet ţitari cama u Amsterdamu manji je 1750. nego sto godina ranije; u Baltiku je manje nizozemskih brodova, a više onih iz Švedske. Danske, Danciga, Libeka; iz Francuske odlazi u Hambarg tri puta više kafe, šećera i indiga nego u Amsterdam. Najamnina za prevoz robe nizozemskih brodova nije niţa od brodova drugih pomorskih drţava, a nizozemski trgovci i brodovlasnici ne uspe vaju da oĉuvaju primat u atlantskom saobraćaju. Najveći deo ro be i sirovina iz britanskih kolonija odlazi u engleske luke; šećer se preraĊuje i duvan seĉe u Liverpulu i Glazgovu, sirovi pamuk u Lankaširu a indigo i boje u industriji vune u Jorkširu. Udeo Ni zozemske u ukupnoj spoljnoj trgovini Evrope i Engleske smanju je se znaĉajno u odnosu na ranije godine. Nizozemska ostvaruje velike prihode kao vodeći evropski bankar. Najveći deo evropske trgovine obavlja se zahvaljujući zajmovima nizozemskih banaka i finansijskih korporacija. Raz mena menica i davanje zajmova nadoknaduju velikim delom gu bitke u trgovini i proizvodnji. Nizozemska pozajmljuje velike su me novca Engleskoj, Švedskoj, Francuskoj, Poljskoj, Pruskoj. Danskoj i Španiji. Pred kraj sedmogodišnjeg rata udeo nizozem

406

skog kapitala predstavlja oko 40% engleskog nacionalnog duga. Pored toga, Amsterdam je centar pomorskog osiguranja. Malo brojno stanovništvo, siromaštvo u prirodnim izvorima i ranjivost saobraćajnih veza objašnjavaju zašto nizozemski drţavnici nisu u stanju da vode agresivnu ekonomsku politiku. Tendencija opadanja u svim oblastima poslovne delatnost: nastavlja se do kraja veka. Nizozemska gubi 1780. premoć u trgovini ţitom na Baltiku; englesko-nizozemski rat 1780-1783. prouzrokuje dalje opadanje nizozemskog ulova ribe i smanjenje trgovine. Sliĉno je u trgovini sa Azijom, gde Nizozemska istoĉ noindijska kompanija gubi mnoga uporišta (Malaka, Cejlon, In dija, Sumatra). Švedska. - U XVII veku Švedska je vodeća sila na Baltiku. ali poĉetkom XVIII nije u stanju da odrţi taj poloţaj. Njeni vla dari nailaze na otpor stanovništva nemaĉkih i baltiĉkih krajeva, a malobrojno stanovništvo i siromaštvo onemogućavaju šved skim vladarima da odrţe poloţaj velike sile. Reforme Karla XI i politika Francuske i Turske dopuštaju Švedskoj da vodi takvu politiku da pre svega odrţi status quo na Baltiku. To je teţak za datak s obzirom na rastuće pretenzije Danske, Pruske, Hanove ra, Poljske i Rusije. Sve drţave ţele da dobiju delove švedskog carstva na Baltiku, a njihova snaga je u stalnom usponu. Severni rat (1700-1721). - Novi švedski kralj Karlo XII (1697-1718) suoĉava se sa koalicijom Rusije, Danske i Poljske. Karlo XII je vojnik i sebe smatra naslednikom Gustava Adolfa i Karla XI, ne razume politiku toga vremena, a njegove pobede na bojnom polju uveravaju ga u ispravnost njegovih stavova i nepo bedivost. Danski kralj Frederik ţeli da pripoji provinciju Hol štajn-Gotorp, poljski kralj Avgust Saksonski teţi da pokori Li tvaniju i tako osigura vlast u Poljskoj, dok Petar I traţi izlaz na Baltik kako bi uspostavio trgovaĉke i politiĉke veze sa zapad nom Evropom. Koalicija ne istupa jednovremeno, pošto je Petar I zauzet svojim ratom sa Turskom. Upad danskih i saksonskih trupa u švedske teritorije završava se neuspehom. Saksonska vojska se povlaĉi preko Dvine, dok Viljem III šalje nizozemsko -englesku flotu u Baltik da pomogne svom savezniku, Švedskoj. To daje premoć Karlu XII, ĉije trupe prodiru do Kopenhagena, pa Frederik mora da prihvati kapitulaciju. Potom priznaje neza visnost vojvodstva Holštajn-Gotorp i povlaĉi se iz saveza sa Poljskom i Rusijom. Karlo XII odbija predlog o pregovorima sa Rusima i Poljacima, prebacuje svoje trupe preko Dvine, i upuću je ih ka Narvi, koju ugroţavaju ruske snage. Rusi nisu u stanju da pripreme odbranu i doţivljavaju teţak poraz pod Narvom (1700). Kada je pobedio Ruse, Karlo XII odluĉuje da pokori Polj sku i kazni Avgusta. Naredne godine prelazi Dvinu, nanosi Po ljacima mnoge poraze, ali ne uspeva da uništi njegovu vojsku; pljaĉka i razara poljske teritorije tokom narednih pet godina, odakle prelazi, preko Šlezije, u Saksoniju. Avgust ţeli da prego

407

vara sa Svedanima, ali njegove ponude ostaju bez odgovora. Karlo XII odluĉuje da ukloni Avgusta sa poljskog prestola, ali u tome nema uspeha; uspostavlja kontrolu nad Litvanijom, ali poljsko plemstvo ne prihvata njegov zahtev da ukloni Avgusta sa prestola. Poljsko plemstvo istiĉe da Avgust vodi rat kao sakson ski izbornik, a ne kao kralj Poljske. Karlo XII prisiljava Sejm da ukloni Avgusta (1704) sa prestola, na ĉije mesto dovodi Stanisla va Lješĉinskog. Rat izmeĊu Karla XII i Avgusta u Poljskoj traje do 1707, kad švedski kralj prelazi u Saksoniju. Tako dolazi do privreme nog mira. Ugovorom u Altranštatu (1707) Avgust se odriĉe prava na poljski presto i saveza sa Rusijom, a Stanislav Lješĉinski po staje zakoniti kralj Poljske. Karlo ostaje u Saksoniji narednu go dinu, odakle se okreće protiv Rusije. U vreme njegovih operacija u Poljskoj i Saksoniji, ruske trupe zauzimaju veliki deo švedskih poseda na Baltiku, uništavajući sve pred sobom. Ambiciozni Karlo sa omalovaţavanjem gleda na Rusiju i njenog vladara; on ne zna da Petar stvara novu vojsku, modernije oprem ljenu od Švedana, i ratnu flotu na Baltiku. Karlova odluka da se obraĉuna sa Rusijom ubrzava kraj švedske dominacije na Balti ku i olakšava uspostavljanje ruske premoći u severnoj Evropi. Karlo dovodi na svoju stranu ukrajinskog hetmana Mazepu, dok Rusi uništavaju pojaĉanje u trupama i materijalu koje general Levenhaupt nosi u Rusiju. Mazepa ne ispunjava svoju obavezu da dovede trideset hiljada kozaka. Uprkos svemu Karlo upada u Rusiju u zimu 1708-1709. i u proleće 1709. sukobljava se sa Rusi ma kod Poltave. Švedani doţivljavaju teţak poraz, većina ih pa da u zarobljeništvo, a mali broj sa Karlom beţi u Tursku. Šved ska premoć na Baltiku nestaje, a Rusija postaje stalni ĉlan evropske politiĉke strukture. Ruske trupe zauzimaju baltiĉke oblasti, Rigu i Finsku. Danski i poljski kralj ponovo ulaze u rat, a Sejm vraća Avgusta na poljski presto. Pruska i Hanover se pri premaju da udu u rat i osiguraju neke delove Baltika za sebe. Zapadne sile (Engleska, Nizozemska) nastoje da zaštite Švedsku od deobe. Mirom u Hagu (1710) švedski posedi u Ne maĉkoj proglašavaju se neutralnim; vlada u Štokholmu prihvata takvo rešenje, ali ga Karlo XII odbija. On ţivi u Carigradu kao sultanov gost i svim silama nastoji da navede Tursku da objavi Rusiji rat. U tome uspeva 1711. Na Prutu ruska vojska biva op koljena i Petar I mora da potpiše kapitulaciju; Rusija se odriĉe teritorija osvojenih na Crnom i Azovskom moru. U jesen 1714. Karlo se vraća u Švedsku, kad Pruska i Hanover stupaju u koali ciju protiv njega. Švedska je iscrpljena izvanrednim nametima Karlovog prvog ministra Gerca. U decembru 1718. Karlo gine, a Gerc završava na gubilištu. Karlova sestra Ulrika Eleonora po staje kraljica sa izuzetno smanjenim pravima. Mirovni pregovori završavaju se ugovorima u Stokholmu (1719) i Frederiksburgu (1720): Hanover dobija Bremen i Verden, Pruska Šćećin i deo Po meranije, Danska deo Šlezviga, a Avgust potvrĊuje svoje pravo na poljski presto. Mirom u Ništadu (1721) Švedska se odriĉe Li

408

vonije, Estonije, Ingrije, Karelije i tvrĊave Viborg u korist Rusi je; Švedska zadrţava Finsku i dobija obeštećenje od dva miliona talira. Posledica ugovora je potpuno uništenje švedskog carstva na Baltiku. Švedska posle severnog rata. - Karlova smrt prouzrokuje otvorenu reakciju protiv kraljevskog apsolutizma. Kraljica Ulri ka Eleonora odriĉe se prestola u korist svoga muţa, Frederika I (1720-1751). Riksdag ga prisiljava da prihvati ustav (1720) koji oduzima vladaru svaku vlast i prenosi je u ruke Riksdaga i Save ta staleţa. Švedski staleţi donose samostalno odluke i spreĉava ju zakonodavni rad. Tokom pedesetogodišnje vladavine Saveta, Švedska pokazuje mnoge slabosti zbog nepostojanja snaţne iz vršne vlasti. Ministri odgovaraju Riksdagu, tako da u Švedskoj dolaze do punog izraţaja slabosti sistema staleţa. Plemićki sta leţ zahteva da njegovi ĉlanovi imaju iskljuĉivo pravo da obavlja ju visoke funkcije; sveštenstvo se ĉesto ujedinjuje sa gradanima, a svi zajedno, u sluĉaju potrebe, okreću se protiv seljaka, koji po kazuju izrazite monarhistiĉke sklonosti u nadi da će tako obe zbediti veću zaštitu od pritisaka i eksploatacije. Vlast se nalazi u rukama tajnih odbora, u kojima dominiraju plemići, a gde seljaci nemaju predstavnike. Dinastiĉki sukobi su novi uzrok nestabilnosti u zemlji. Po rodica Holštajn-Gotorp ima pretenzije na Dansku, Švedsku i Rusiju. Jedna grana porodice ima pretke u ruskoj carskoj poro dici od vremena Petra III, a druga u Švedskoj od 1751. Clan ove porodice Adolf Frederik stupa na švedski presto 1751. zahvalju jući ruskom pritisku. Zbog toga su zbivanja u Švedskoj ĉesto odjek zbivanja u Moskvi i Petrogradu. Švedska pokazuje sve veću zavisnost od savezništva sa drugim zemljama, što dovodi do sukoba u javnosti ko treba da budu saveznici - Engleska, Fran cuska ili Rusija. Posle 1720. grof Arvid Horn, ,prvi ministar, uspeva da odrţi jedinstvo zemlje oslanjajući se na savez sa En gleskom i Francuskom. Takva politika izaziva otpor mnogih, pa 1738. dolazi do stvaranja opozicije poznate pod imenom „šeširi“. Cilj njihove politike je obnova švedskog poloţaja i uticaja i oni ne skrivaju nameru da povrate izgubljene baltiĉke teritorije od Rusije. Grupu saĉinjavaju mahom pripadnici krupne burţoazije iz gradova, koji podrţavaju aktivnu merkantilistiĉku politiku i izvoz gvoţĊa. Njihovi protivnici, „noćne kape“, su uzdrţani i manje ratoborni. „Noćne kape“ se zalaţu za liberalniju privred nu politiku i odbacuju merkantilizam „šešira“. Obe grupe pod rţavaju jaĉanje slobodnih faktora i njihovo oslobadanje od stega zakupnine. Agresivnost „šešira“ dovodi do ulaska Švedske u rat za au strijsko nasleĊe, u kome ona, pod uticajem Francuske, objav ljuje Rusiji rat (1741). Cilj rata je oslobodenje Rusije od nemaĉ kih uticaja; za uzvrat carica Jelisaveta će vratiti baltiĉke oblasti Švedskoj. Švedska je orude u rukama Flerija i Fridriha II. Jelisa veta dolazi na presto, ali odbija da ispuni svoje obećanje. U ratu Švedska biva

409

poraţena, pa mirom u Abou (1743) mora da se odrekne dela juţne Finske i prihvati Jelisavetinog kandidata Adolfa Frederika za budućeg kralja. On vlada Švedskom do 1771. Poraz „šešira“ je potpun i na vlast dolaze „noćne kape“. Istovremeno, pokušaj Adolfa Frederika da uspostavi apsoluti zam u Švedskoj doţivljava neuspeh. U nameri da povrati Pomeraniju, Švedska objavljuje Pru skoj rat i doţivljava sudbinu sliĉnu onoj u ratu za austrijsko na sleĊe. Fridrih II okreće svoje snage protiv Švedana (1762) i prisi ljava ih da zakljuĉe separatni mir. Švedska mora da se odrekne pretenzija na Pomeraniju. Na vlast dolaze „noćne kape“ i zahte vaju odredene reforme u zemlji - sloboda štarnpe, uklanjanje merkantilistiĉkih mera, ograniĉenje prava plemstva. U nared nim godinama postaje oĉevidno da postojeći ustav ne moţe da reši sve oštriju krizu u zemlji i da se ona nalazi u stanju anarhije. „Šeširi“ se protive obnavljanju apsolutistiĉke vlasti, kao i „noć ne kape“. Stupanje na presto Gustava III (1771-1792) je prilika da se stanje izmeni, nuţnost ukoliko se ţeli da se zemlja spase od propasti i deobe koja preti Poljskoj. Obnavlja se savez sa Fran cuskom, a za ambasadora dolazi grof Verţen koji podrţava poli tiku obnove kraljevske vlasti. U avgustu 1772. Gustav provodi drţavni udar, ukida ustav iz 1720. i vraća kruni mnoga prava. Kralj sprovodi reformu sudstva i zavodi red u zemlji. Prevrat u Švedskoj ima znaĉajne medunarodne posledice. Snaţna Švedska postaje pretnja Danskoj i smetnja agresivnoj Pruskoj; neko vreme se govori o ratu, ali do njega ne dolazi. Ru sija, zauzeta ratom sa Turskom, vodi pomirljivu politiku. Stupa nje na presto Gustava III smatra se poraom Rusije i pobedom Francuske, ali novi kralj ne uspeva da privoli Senat da zakljuĉi odbrambeni ugovor sa Lujem XV. Novi rat na severu Evrope ne izbija zahvaljujući odbijanju Engleske da pruţi Rusiji pomoć u sluĉaju napada na Švedsku. Katarina II mora da prihvati prome nu. U leto 1788. Gustav III, u nameri da povrati delove Finske i baltiĉke provincije izgubljene mirom u Naštatu, objavljuje rat Rusiji, koja je u ratu sa Turskom. Švedska armija se buni protiv Gustava III, što dovodi do prekida ratnih operacija. U sepmembru 1788. Danska objavljuje rat Švedskoj kao saveznik Rusije. Dan sku pretnju uklanja Engleska i dve zemlje zakljuĉuju primirje. Švedska se nalazi u velikoj opasnosti. Gustav zakljuĉuje savez sa Turskom (1789) i dobija finansijsku pomoć od Engleske i Pruske. Švedska flota nanosi poraz Rusima u leto 1790, a ubrzo posle to ga dve zemlje zakljuĉuju mir. Ugovorom u Vereli Švedska se odriĉe saveza sa Turskom. U martu 1792. zaverenici ubijaju Gustava III. Poljska. „Saksonski period“ poljske istorije (1697-1763) je vreme opadanja Poljske kao evropske sile. Moćni susedi (Rusi ja, Pruska, Austrija) pokazuju pretenzije na njene teritorije. Unutrašnje slabosti Poljske ne predstavljaju novinu. Snage dez integracije deluju i u suprotnosti su sa tadašnjim evropskim to

410

kovima. Poljska predstavlja primer feudalne decentralizacije, dvojne monarhije koju saĉinjavaju poljska kraljevina i velika kneţevina Litvanija. Na njenom ĉelu se nalazi izborni vladar, a borba izmedu stranih i domaćih pretendenata vodi se svim sred stvima (korupcija, obećanja, ustupci), što doprinosi da vladari posle izbora ostaju samo figure. „Zlatne slobode“ poljskog plem stva su velike i sigurne. Pored izbora kralja, plemstvo ima svu vlast u Sejmu i pokrajinskim skupštinama, ĉije odluke zavise od volje plemstva. Liberum veto omogućava svakom da spreĉi do nošenje zakona. Senat saĉinjavaju krupni plemići i predstavnici crkve i on upravlja zemljom sa kraljem kad Sejm ne zaseda. Sla bost se ispoljava i time što svako vojvodstvo moţe da odbaci od luku Sejma i kralja, a svaki plemić ima pravo da pruţi vojniĉki otpor merama („konfederacija“). Legalizacija prava na oruţanu pobunu predstavlja ustavno sredstvo za oĉuvanje prava plem stva. Takvo stanje koriste velike sile i sve više se upliću u unutrašnje poslove zemlje francuske, austrijske, švedske, ru ske, pruske i saksonske klike utiĉu na politiku zemlje. Posle smrti Jana Sobjeskog (1696) biraju se dva kralja: Fransoa-Luis de Konti, francuski kandidat i Avgust „Jaki“ iz bornik Saksonije. Avgust stupa na presto koristeći sva raspolo ţiva sredstva, mašta da postane Luj XIV istoĉne Evrope, uspo stavi naslednu monarhiju i izgradi apsolutistiĉki reţim. Severni rat ubrzava raspadanje Poljske, koja postaje razbojište; Rusija iz rata izlazi kao velika sila. Poljske gradove i sela uništavaju i pljaĉkaju Švedani, Rusi i Saksonci. Karlo XII dovodi na presto Stanislava Lješĉinskog, Avgust napušta zemlju, stvaraju se mnogi savezi za i protiv novog vladara. Sve to pojaĉava opštu demoralizaciju. Još pre završetka rata ruski car i pruski kralj razmenjuju misli o deobi Poljske. Petrovo uverenje da se više moţe postići kontrolom nezavisne Poljske odlaţe deobu za ka snije. Avgustova politika olakšava politiku deobe. Zaostala privreda još više zaostaje u odnosu na ostale zem lje. Stalni ratovi smanjuju agrarnu proizvodnju a povećavaju se feudalni nameti na seljake i kmetove. Izvoz ţitarica manji je za trećinu u poredenju sa prethodnim vekom. Gradovi doţivljavaju sliĉno opadanje zbog visokih nameta i inostrane konkurencije, a industrija se razvija sporadiĉno (prerada vune, gvoţda). Privre da Poljske, kao i njena politiĉka i društvena struktura, ne poka zuje potrebnu snagu i vitalnost. Tome doprinosi nepostojanje odgovarajuće finansijske i fiskalne politike. Uz podršku Rusije Avgust postiţe sporazum sa svojim po danicima (1717). Sve kraljeve odluke mora da potvrdi većina se natora i on nema pravo da drţi više od 1200 saksonskih vojnika u zemlji. Rusija ne povlaĉi svoje trupe iz Poljske, okupira Kurlan diju i odbija da povuĉe trupe iz Livonije. To jaĉa otpor Petru i njegovoj politici. Avgust se pribliţava Austriji u nameri da prisi li Rusiju da napusti Poljsku i Meklenburg (1719). Sejm odbija sporazum, dolazi u sukob sa vladarom, koji se okreće poslovima Saksonije i liĉnom ţivotu. Kao odgovor na to, Rusija i Pruska za

411

kljuĉuju ugovor (1720) sa ciljem da odrţe postojeće stanje u Polj skoj, tj. da podstiĉu unutrašnju anarhiju, zaštite prava verskih jeretika i omoguće odrţavanje saksonskih kraljeva na polj skom prestolu. Avgust je nemoćan da spreĉi takav razvitak, a šljahta pokazuje nameru da ukloni Saksonce sa poljskog presto la. Rat za poljsko nasleĎe (1733-1735). - Kratkotrajni rat po tiĉe iz spora oko nasledstva u kome uĉestvuje domaće plemstvo i evropske sile. Rat ne rešava pitanje Poljske, a vodi se daleko od nje, u Italiji i gornjoj Rajni. On pokazuje nemoć Poljske u odnosu na svoje susede i neprijatelje i njihovu nesposobnost da se dogo vore oko njene sudbine. Avgust nastoji svim silama da obezbedi presto svom nasledniku, što mora da prihvati Sejm. U njemu de luju mnogobrojne grupe i frakcije u sluţbi pojedinih sila, radeći za njihove interese. U Poljskoj se oseća neraspoloţenje prema strancima, koje podstiĉe francuski ambasador milionima livri potrošenim da obezbedi izbor Stanislava Lješĉinskog, ĉija ćerka Marija treba da postane supruga Luja XV. On vlada Poljskom posle 1704, ali mora da beţi posle švedskog poraza (1709). U leto 1733. Sejm bira Lješĉinskog za kralja. Istovremeno u blizini Var šave okuplja se grupa disidenata, koja oĉekuje dolazak ruskih trupa u nameri da spreĉi izbor Lješĉinskog za kralja. Rusi uţiva ju potpunu podršku Austrije, pošto Karlo VI podrţava izbor Avgusta III za poljskog kralja. Za uzvrat oĉekuje njegovu podr šku Pragmatiĉnoj sankciji i odluĉan otpor Pruskoj. Fridrih Vil helm nema ţelju da bsigura za sebe krunu Poljske, ali ţeli da uzme njene zapadne teritorije. On istupa kao zaštitnik protesta nata u Poljskoj. Lješĉinski nije u stanju da se suprotstavi ruskoj armiji; po vlaĉi se u Dancig i traţi pomoć Francuske. Pod pritiskom ruskih trupa Sejm bira za kralja Avgusta III Saksonskog (1733-1763). Kardinal Fleri ne ţeli rat zbog ruske i austrijske intervencije u Poljskoj, ali objavljuje proklamaciju da Francuska ne prihvata stranu intervenciju u poljske izbore. U oktobru 1733. Francuska objavljuje Austriji rat, a naredne godine stvara savez sa Sardinijom i Španijom. Ratne operacije se vode u Rajnskoj oblasti i Italiji, gde Austrijanci trpe poraze u bitkama kod Parme i Gva stale (1734). Oba francuska saveznika ţele tvrdavu Mantovu, odakle ţele da kontrolišu Milansko vojvodstvo; Austrija prihva ta kompromisne predloge Francuske i Spanije i sporazum se po stiţe naredne godine. Stanislav Lješĉinski se odriĉe poljskog prestola i postaje vojvoda Lorene, dok Franja Lorenski, muţ Ma rije Terezije, dobija Toskansko Vojvodstvo. Posle smrti Lješĉin skog Lorena pripada njegovoj ćerki, kraljici Francuske, a time i postaje njen deo. Za uzvrat Francuska prihvata Pragmatiĉnu sankciju. U Italiji dolazi do razmene teritorija izmedu Habsbur govaca i Burbona. Rat za poljsko nasleĊe ne rešava pitanje Polj ske, osim što se Avgust III priznaje kao njen zakoniti kralj. Sla

412

bosti ustava ostaju. Postaje oĉevidno da će sporazum tri poljska suseda dovesti do deobe većeg dela njenih teritorija. U toku narednih godina prilike u Poljskoj se pogoršavaju. Avgust III je odani katolik, ne zna poljski i ne voli zemlju; intere si Poljske potĉinjavaju se interesima Saksonije. On mora da se odrekne Kurlandije u korist Rusije (1736), prekida saradnju sa Sejmom, što omogućava uspon i snaţenje uticaja velikih porodi ca u politiĉkom ţivotu Poljske (Potocki, Branicki, Sapijeha, Radzivili, Višnjovjecki, Ljubomirski, Ĉartoriski). Potocki rade na obaranju kralja i ratu sa Rusijom, dok Ĉartoriski traţe oslo nac u njoj. Politiĉki ţivot Poljske ispunjen je sukobima izmedu frakcija i grupa. Ĉartoriski koriste svoje politiĉke veze i uticaj da pripreme javnost i politiĉare za postepenu ustavnu promenu. Oni nailaze na oštar otpor šljahte, koja smatra da izdaju poljske interese Rusiji. U toku sedmogodišnjeg rata strane trupe se nala ze u Poljskoj, odakle vode operacije protiv neprijatelja (Rusija, Pruska). Prva deoba Poljske. - Smrt Avgusta III omogućava dovo denje na poljski presto domaćeg ĉoveka. Traţi se podrška Kata rine, koja to koristi da ojaĉa uticaj Rusije u Poljskoj. Naredne godine (1764) ona i Fridrih II prihvataju izbor Stanislava Ponja tovskog za kralja. Pod pritiskom ruskih trupa, Sejm bira Ponja tovskog za kralja (1764). Katarina ţeli oĉuvanje Poljske, dok Fri drih ţeli deobu; ona ţeli oĉuvanje postojećeg ustavnog poretka i pruţa zaštitu verskim disidentima (protestanti, unijati). To pod stiĉe katoliĉku reakciju, izaziva nerede i ide na ruke Fridrihovim namerama. Sukob izmedu Rusije i reformne frakcije u Poljskoj stalno se zaoštrava. Ruski ambasador odluĉno istupa protiv re formista kao neprijatelja poljske drţave i njenih sloboda, podsti ĉe disidente da stvaraju oruţane odrede (konfederacije) i istiĉe rusku politiku tolerancije. On podstiĉe nemire i stvara uverenje meĊu konzervativnim poljskim grupama da je Katarina na nji hovoj strani protiv politiĉke i verske reforme. Uz njegovu podr šku oko osamdeset hiljada konzervativnih pripadnika poljskog plemstva stvara Radomsku oruţanu konfederaciju. Konzervativci otkrivaju obmanu. Ruski ambasador depor tuje vodeće katolike u Rusiju i prisiljava Sejm da pregovara o re šenju verskih i politiĉkih pitanja. Ukida neke zakone, zadrţava primenu liberum veta i pruţa zaštitu disidentima. Naredne godi ne (1768) delegacija Sejma potpisuje sporazum sa Katarinom ko ji Poljsku stavlja pod zaštitu Rusije. Katarina postiţe svoj cilj priznanje vlasti Rusije. Ona ne raĉuna na poljski patriotizam: sporazum izaziva nemire u Varšavi, a patrioti pod vodstvom Jo zefa Pulaskog i biskupa Krasinskog stvaraju Barsku konfedera ciju. Njen cilj je da spreĉi uvodenje politiĉkih i verskih reformi i onemogući politiku Rusije. Konfederacija podstiĉe gradanski rat širom zemlje, u njega se upliću druge drţave i to dovodi do prve deobe Poljske.

413

Francuska diplomatija uspeva da privoli Tursku da objavi Rusiji rat (1768). Rat se vodi u Poljskoj koja trpi velika razara nja. Ruske trupe preduzimaju ofanzivu koja ih vodi do Dunava, Vlaške i Moldavije, što izaziva veliku uznemirenost u Beĉu. Pru ska i Austrija ne ţele rusku pobedu i iskljuĉenje iz deobe plena; obe zemlje ţele odredene teritorije: Fridrih II ţeli Dancig i za padnu Prusku koja se nalazi pod vlašću Poljske. Sa Austrijom se sporazum teško postiţe. Grof Kaunic ne uspeva da zadovolji Ma riju Tereziju i Josipa istovremeno; carica ne ţeli deobu ni rat, što spreĉava ostvarenje Kaunicovog plana o zajedniĉkoj intervenciji na strani Turske. U tom sluĉaju Pruska bi dobila delove Poljske, a Austrija Šleziju. S obzirom na to, dve zemlje zadrţavaju slobo du akcija. Deoba postaje jedino moguće rešenje. Fridrih II predlaţe 1770. zajedniĉku intervenciju tri sile. Njen cilj je prekid rata sa Turskom i deoba Poljske. Katarina se odriĉe tekovina u Vlaškoj i Moldaviji i prihvata Fridrihov predlog. Austrijska okupacija okruga Zips (1771), strah da će se sukobiti sa Austrijom zbog balkanskih teritorija, unutrašnje teškoće i seljaĉki nemiri navo de Katarinu da obavesti Fridriha II da „sledi primer Austrije“. Katarina odluĉuje da zauzme oblasti duţ Visle, što je prisiljava da se odrekne uloge zaštitnice Poljske. U januaru 1771. Fridrih II prihvata predlog i istupa odluĉno da se sporazum provede u ţi vot. U februaru 1772. Fridrih traţi od Katarine da uzme veće te ritorije u Poljskoj i tako se pribliţava rešenju u kome Austrija ne uĉestvuje u deobi Poljske. Ipak, dve sile pozivaju Austriju da im se pridruţi. Kaunic i Josip prihvataju predlog, ali Marija Terezi ja se odupire. Tokom proleća i leta tri sile vode pregovore oko pojedinosti; konaĉni sporazum se postiţe u avgustu 17 72. posle ugušenja oruţanog otpora u Poljskoj. Tom prilikom Fridrih II pravi svoju ĉuvenu opasku da „što više Marija plaĉe sve više uzi ma“. Evropa teško prihvata promenu ruske politike, a tri dvora objavljuju proklamacije u kojima istiĉu svoju duţnost da zaštite evropski mir od širenja anarhije. Tek u septembru 1773. Sejm, pod pritiskom oruţja, prihvata odluku tri sile. Prvom deobom Poljska gubi skoro trećinu svoje teritorije i polovinu stanovništva. Pruska dobija najmanji, ali u strateškom i politiĉkom pogledu najznaĉajniji deo; povezuje pruske teritori je u celinu, uklanja opasnost od ruskog napada i dobija kontrolu nad donjim tokom Visle i putevima trgovine ţitaricama. Pruska ne dobija Dancig. Rusija dobija Belorusiju i oblasti do Dvine i Dnjepra. Pored velikog vojnog znaĉaja tih oblasti, Rusija dobija politiĉku i ekonomsku kontrolu nad delavima istoĉne Poljske. Austrija dobija velike oblasti, ukljuĉujući Galiciju, severne pa dine Karpata i koridor kroz Šleziju sa 2,7 miliona stanovnika. Fridrih II ciniĉno tvrdi da time poĉinje nova era medunarodne pravde i dobrih odnosa. Evropske drţave nisu u stanju da spreĉe deobu, a Stanislav Ponjatovski tvrdi da one pokazuju „apatiĉnu indiferenciju“.

414

Uprkos velikih teritorijalnih gubitaka, Poljska ostvaruje do kraja veka znaĉajne politiĉke reforme i doţivljava duhovnu renesansu. Ideja prosvećenosti nailazi na povoljan prijem. Njih šire novine (Mini.tor), ĉasopisi i knjige. Verski ţar opada, stvara ju se masonske loţe (1784), jezuiti su pioniri u širenju fizike i astronomije. Obrazovanje prelazi u ruke svetovnih vlasti posle ukidanja jezuitskog reda (1773). Odluke Velikog sejma (1788 1792) predstavljaju vrhunac reformne delatnosti. Iz njegovih od luka nazire se nešto nalik na centralnu vladu, uvodi se nova zakonodavna procedura i unapreĊuje poreski sistem. Admini strativni sistem postaje efikasniji, a umanjuje se vlast hetmana i blagajnika u pitanjima oruţanih snaga. Veliki sejm donosi odlu ke o stvaranju nove nacionalne armije i naĉinu njenog finansira r.ja. Poljski drţavni prihodi se udvostruĉuju u kratkom roku. Ustav iz 1791. predstavlja vrhunac vladavine Stanislava Ponja tovskog, a njegov osnovni cilj je oĉuvanje suvereniteta i teritori jalnog integriteta zemlje.

415

X

PRUSKA I AUSTRIJA

Poĉetkom veka Pruska se naglo uzdiţe u red najvećih evrop skih drţava. Njeni vladari koriste opadanje Švedske i njene moći na Baltiku, vode agresivnu politiku i spretno koriste medu narodnu situaciju da ostvare svoje ciljeve. Istovremeno, ujedi njuju heterogene oblasti i provincije, izgraduju snaţnu birokra tiju i armiju. Pruska predstavlja deo Nemaĉkog Carstva, iako sa Habsburţima otpoĉinje borbu za premoć, koja će se završiti nje nim trijumfom. Zaĉetnik pruske moći je Fridrih Vilhelm, poznat kao „Veli ki izbornik“ (1640-1688), koji vodi antifrancusku politiku, pri hvata subvencije od raznih drţava i stvara izuzetno snaţnu ar miju. Savremenici tvrde da „Pruska nije zemlja sa armijom, već armija sa zemljom koja je sluţila kao štab i magacin za hranu“. Njegov sin Fridrih III (1688-1713) nastavlja politiku svoga oca, pre svega u jaĉanju armije. To donosi oĉekivane razultate. Podr ţava Leopolda u njegovim nastojanjima da svom nasledniku obezbedi izbor na španski presto; u naknadu za to dobija velike novĉane subvencije i davno oĉekivanu titulu kralja. Od 1701. Fridrih III postaje kralj Fridrih I. U ratu za špansko naslede Fri drih I bori se na strani Austrije, Engleske i Nizozemske. Pored kraljevske titule, koju mu potvrduje Utrehtski mir, Fridrih I do bija Nojšatel i španski posed Gelderland, ali to ne povećava znatno njegove posede. Pruska prestaje da bude ĉlan Nemaĉkog Carstva. Posle Fridrihove smrti na presto stupa njegov sin Fridrih Vilhelm I. On je plašljiv, nevešt u diplomatskoj igri i odan Habs burgovcima, što usporava politiĉki i vojniĉki uspon Pruske u vrh evropske politike. Iste godine Pruska dobija pravo da oku pira Sćećin i Pomeraniju, a time i kontrolu nad ušćem Odre i vaţnom lukom. Dve godine kasnije Engleska pristaje da podrţi takva obećanja i operacije pruske armije u Pomeraniji. Kralj po kazuje apetit da pripoji svaki komad nemaĉkih i nenemaĉkih teritorija koje dodu u njegove ruke, iako ne mari za one udaljene; ne pokazuje mnogo interesovanja za ravnoteţu snaga, izuzev ako se ne tiĉe direktno Pruske. U leto 1719. Pruska zakljuĉuje ugovor sa Engleskom, a naredne sa Švedskom, kad se ova odriĉe Šćećina i dela Pomeranije u naknadu za dva miliona talira. Istovremeno, Fridrih Vilhelm ţeli da zakljuĉi ugovor sa Rusijom. Krajem 1726. on potpisuje ugovor sa Karlom VI, ĉime izneverava svoje ĉlan stvo u Hanoverskoj ligi sa Engleskom i Francuskom. U naknadu za to Karlo VI izjavljuje da su pretenzije na provincije Jilih i Berg opravdane; pripajanje ovih bogatih poseda na Rajni je dav

416

našnji cilj Hoencolerna. 7a uzvrat. obećava da će prihvatiti Prag matiĉnu sankciju. Posle i735. odnosi sa Austrijom se pogoršava ju, pošto Karlo VI odbacuje zahtev za provincijom Berg. Pred smrt, Fridrih Vilhelm zakljuĉuje ugovor sa Francuskom (1739) koja se obavezuje da podrţi njegove pretenzije na Berg. Svom nasledniku ostavlja u nasleĊe mrţnju prema Habsburgovcima i ugovor sa Francuskom. Ubrzo potom, dve zemlje se nalaze u ra tu. Fridrihova odanost Austrijskom Carstvu ne donosi nikakve koristi Pruskoj. Njeni interesi u Poljskoj se zanemaruju (1732), pretenzije na Meklenburg se ne ostvaruju, a zahtevi za Jilihom i Bergom odbacuju (1738). Ĉinjenica da Fridrih Vilhelm ne vodi ratove i igra drugorazrednu ulogu u evropskoj diplomatiji navo de evropske vladare da potcene znaĉaj i snagu Pruske. Fridrih Vilhelm ostavlja svom nasledniku Fridrihu II (1740-1788) snaţ nu armiju, velika finansijska sredstva i efikasnu administraciju. Njegova armija od 80.000 vojnika ne zavisi od subvencija sa strane. Fridrih Vilhelm I je zanimljiva liĉnost. On kinji ĉlanove svoje porodice, ugnjetava podanike, klanja se austrijskom caru i Bogu i dovodi svoje ĉinovnike i oficire do ludila. MeĊu savreme nicima je poznat kao „kralj-vodnik“. Sebe smatra orudem boţje volje i oĉekuje slepu poslušnost. On je smešna karikatura prote stantske etike. Uklanja poslednji otpor junkera, preureduje fi nansijski i administrativni sistem. Rad, upornost i štedljivost omogućuju Pruskoj uspon u evropski vrh. U svom radu „kralj-vodnik“ ne štedi nikoga, pa ni sina Fri driha II. Otac i sin brzo dolaze u sukob zbog razlike u tempera mentu i shvatanjima; otac traţi od sina da se sprema za vojnika, što ovaj odbija. To izaziva sumnju da će njegov trud biti uzalu dan; otac tuĉe i poniţava sina pred svima, odbija da razgovara sa njim i prikazuje ga kao „samovoljnog“ i „bez muških sklonosti“, mladića koji ne ume da jaše i puca, nosi dugu kosu i kovrdţe kao „budala“. Kao kralj Fridrih II pokazuje mnoge osobine svoga oca - sklonost za grube šale, iscrpljujući rad, odanost svojim duţnostima. Poznata je njegova fraza da je kralj prvi sluga drţa ve. Fridrih II ima u sebi cinizma, ljubaznosti, hladnoće, obrazo vanja; ispod efikasnog birokrate skriva se pesnik i kosmopolit, varvarin koji ne moţe da oprosti sudbini što nije roden kao Fran cuz. On je filozof, koga Volter i njegovi savremenici prikazuju kao otelovljenje ideala modernog kralja filozofa. Rat za austrijsko nasleĎe (1740-1748). - Fridrih Vilhelm umire u maju, a Karlo VI u oktobru 1740. Prvi ostavlja za nasled nika Fridriha II. a drugi ćerku, mladu i neiskusnu Mariju Terezi ju (1740-1780). Engleska nastoji da privoli Fridriha II da stvara teškoće Francuskoj, što on odbija. Karlova smrt izaziva promene u Nemaĉkom Carstvu. Umesto napada na Berg i Kleve, Fridrih II odluĉuje da osvoji bogatu provinciju Šleziju i time pokreće opšti sukob koji traje dugo i vodi se na tri kontinent.a. To je pre svega

417

poĉetak borbe za dominaciju u Nemaĉkoj izmedu Hoencolerna i Habsburgovaca. U decembru 1740. pruske trupe upadaju u Šleziju. Razlozi za to su jasni. Pruska moţe na lak naĉin da dode do bogate pro vincije ĉiji posed prekida veze izmedu Saksonije i Poljske i ojaĉa geografski poloţaj u odnosu na susede; Marija Terezija se su oĉava sa nemaĉkim, ĉeškim i ugarskim plemstvom, a mnoge evropske drţave uslovljavaju prihvatanje Pragmatiĉne sankcije davanjem raznih ustupaka. Pojedini dvorovi pokazuju ţelju da carici ospore naslede (Spanija, Saksonija, Bavarska). Fridrihova akcija nije iznenadenje, iako time napušta svoje mladalaĉke ideale iznete u raspravi Anti-Makijaveli. On nema skrupula u pogledu upotrebe armije i istupa kao njegov otac, iako malo ne promišljeno. On se ne plaši protivnika, raspolaţe odliĉnom armi jom i velikim sredstvima. Fridrih nema iluzija o svojim pravima na Šleziju, koja su neodrţiva, traţi od svojih ministara da prona du razloge i pokreće vojsku. Na ruku mu ide medunarodna situa cija: Austrija je razjedinjena, sa praznom blagajnom, slaborn vojskom, mladom i neiskusnom caricom; Velika Britanija, iako saveznik Austrije ne protivi se pruskim pretenzijama, otpor Ru sije je zanemarljiv, a unutrašnje prilike u zemlji posle smrti cari ce Jelisavete i dogadaja u Švedskoj onemogućuju njenu akciju. Fridrih nastoji da dobije Šleziju mirnim putem, ali ne us peva; posle upada pruskih trupa u Šleziju, poslanik u Beĉu pred laţe garantije za nepovredivost austrijskih teritorija u Nemaĉ koj, plaćanje odštete i podršku Franji Lorenskom u izboru za cara; Fridrih se zadovoljava podelom Šlezije u naknadu za spo razum sa Austrijom, ali se to odbacuje u Beĉu. Oruţani sukob je jedini naĉin da se spor reši. Prva velika bitka kod Molvica (april 1741) završava se pruskom pobedom; to je poziv Francuskoj da ude u rat na strani Pruske. Francuski agenti podrţavaju planove Karla Alberta Bavarskog na carski presto i pripremaju oruţanu akciju u Nemaĉkoj; u maju se stvara špansko-bavarska koalici ja, a mesec dana kasnije Francuska se obavezuje na vojnu inter venciju do koje ne dolazi zbog sukoba oko Flerijeve politike. Pretnja Hanoveru navodi kralja Dţordţa II da potpiše ugovor koji garantuje neutralnost njegovih poseda. Engleska nema slo bodu akcije, a u jesen 1741. francuske i pruske trupe upadaju u Ĉešku. Suoĉena sa situacijom, Marija Terezija zakljuĉuje tajnu konvenciju u Klajn Šnelendorfu (oktobar 1741), posle ĉega au strijske trupe proteruju Francuze i Bavarce iz Ĉeške i Austrije. U januaru 1742. Karlo Albert postaje nemaĉki car. Ugovorom u Breslavi (1742) Pruska zadrţava ĉitavu Šleziju. Fridirih II dovo di u pitanje ugovor sa Francuskom i stiĉe rdavu reputaciju zbog svoje prevrtljivosti. Marija Terezija se nada da povrati izgubljenu oblast. Po ĉetkom juna 1743. nastavljaju se ratne operacije; savezniĉka armija (Englezi, Hešani, Hanoveranci) nanose Francuzima po raz kod Detingena, a Austrijanci upadaju u Bavarsku i Alzas. Krajem godine pruski posed Šlezije dolazi u pitanje. To na

418

vodi Fridriha II da naredne godine preduzme „drugi“ rat za Šleziju: u leto njegove trupe zauzimaju Prag; Marija Terezija stvara savez sa Engleskom, Saksonijom i Nizozemskom, Karlo Albert umire, a njegov naslednik Maksimilijan ţeli sporazum: u naknadu za njegovu podršku Franji Lorenskom Austrija obe ćava da povuĉe svoje trupe iz Bavarske. U maju 1745. Fri drih nanosi poraz Austrijancima kod Hohenfridberga, a u sep tembru kod Sura. Drugi šleski rat se završava mirom u Drez denu (decembar 1745). Šlezija ostaje u rukama Pruske, koja dobija obeštećenje od Saksonije i garantije za podršku izbo ru Franje Lorenskog za cara. Druge zemlje nastavljaju sa ra tom i ugovorom u Ahenu (oktobar 1748) rešavaju italijanska pitanja. Pruska ne uĉestvuje u tome, a ugovor potvrduje od redbe iz Drezdena. U toku rata u Beĉu se uĉvršćuje uverenje da Austrija nema izgleda da povrati izgubljene provincije u savezu sa Engleskom i Nizozemskom. Njihovi interesi su neuskladivi: Englesku intere suju kolonije i okeani, a Austriju srednja i istoĉna Evropa; Nizo zemska ne predstavlja snagu sa kojom se moţe raĉunati. Mir u Ahenu u stvari je primirje; Marija Terezija razmišlja o novim ko racima, diplomati pripremaju teren, a ministri provode unutra šnje reforme. Medu diplomatama posebno se istiĉe grof Kaunic, ĉovek koji veruje u politiĉki racionalizam i nije opterećen tradi cionalnim shvatanjima. Njegove koncepcije o spoljnoj politici dovode do diplomatske revolucije8, koja otvara put u sedmo godišnji rat. Za Kaunica Pruska je neprijatelj Austrije, pa ona mora da je izoluje i stekne saveznike koji će joj pomoći da povra ti Šleziju. Francuska treba da bude najvaţniji saveznik. Pored nje treba da bude Rusija koja pokazuje sve veće neraspoloţenje prema Pruskoj i njenom vladaru. Sedmogodišnji rat (1756-1763). U diplomatskom mane vrisanju Pruska i Engleska zakljuĉuju konvenciju u Vestminste ru sa ciljem da obezbede mir u Nemaĉkoj; Francuska doţivljava sporazum kao izdaju Fridrihovu, koji nema mnogo poverenja u sposobnost Francuske da mu pomogne u nevolji. Francusko-au strijski sporazum u Versaju (maj 1756) ne obavezuje Francusku na rat do uništenja Pruske. Rusija je spremna da odmah stupi u rat, koji Kaunic ţeli da odloţi za 1757. U avgustu 1756. Fridrih II šalje svoje trupe u Saksoniju, ĉi me otpoĉinje novi rat. One zauzimaju Drezden i poraţavaju au strijsku vojsku kod Lobosica. Upad u Saksoniju u stvari je agre sija, ali Fridrih ima opravdanje: zna da saveznici ţele da poraze i podele Prusku. Upad u Saksoniju je preventivni rat, pokušaj da iskoristi iznenadenje i osigura brzu pobedu. U narednoj godini Fridrihove snage doţivljavaju i poraze i pobede. Dareţljiva fi nansijska podrška Engleske omogućava Fridrihu da odrţava svoje trupe uprkos velike nadmoćnosti njegovih neprijatelja. Po sle poraza kod Kolina (jun 1757) Fridrih se povlaĉi iz Ĉeške. francuske trupe zauzimaju Hanover, a Rusi upadaju u istoĉnu

419

Prusku; u oktobru austrijska vojska zauzima Berlin, a Fridrih pokušava da obnovi savez sa Francuskom, ali bez uspeha. Šve dani upadaju u Pomeraniju, a Francuzi u rajnske provincije. U novembru i decembru 1757. Fridrih nanosi teške poraze Sakson cima i Austrijancima u bitkama kod Rozbaha i Lutena, što omo gućava povratak pruskih trupa u Ĉešku i Šleziju. To uĉvršćuje Fridrihovu reputaciju i poloţaj, podstiĉe nadu kod vojske i naro da. Naredne godine stanje se popravlja: engleske trupe štite nje govo desno krilo, a britanska subvencija se povećava na 670.000 funti. S druge strane, pruske armije trpe velike gubitke koje nije moguće popuniti. U leto 1758, u jednoj od najkrvavijih bitaka u ratu, pruska vojska nanosi teţak poraz Rusima kod Corndorfa. U oktobru Austrijanci nanose Prusima poraz kod Hohkirha. Posta je oĉevidno da Pruska ne moţe da nastavi rat kao dotada: njena armija ima 100.000 vojnika naspram 200.000 protivnika. U av gustu 1759. Rusi nanose Fridrihu poraz kod Kunersdorfa, kojom prilikom Prusi gube 25.000 vojnika pa Fridrih smatra da je sve izgubljeno. Rusi ulaze u Saksoniju, a Fridrih ĉini ogromne napo re da odrţi svoju vojsku. U leto i jesen 1760. nanosi Austrijanci ma teške poraze kod Lignica i Torgaua, što slabi volju za borbom medu saveznicima i Austrijancima. Istovremeno Rusi spaljuju Berlin. Naredne godine Pruska se nalazi u teškom poloţaju. Dţorţ III uklanja Pita sa vlasti, ĉime engleska pomoć postepeno presta je; u januaru 1762. umire carica Jelisaveta, a njen naslednik Pe tar III je Fridrihov oboţavalac. On nareduje prekid ratnih opera cija i smanjuje pretnje Pruskoj. U maju 1762. Rusija i Pruska potpisuju mir u Petrogradu, po kome prva vraća osvojene terito rije. Istog meseca Pruska zakljuĉuje mir sa Švedskom. Dolazak na vlast Katarine II ne podstiĉe obnavljanje neprijateljstava sa Rusijom, što dovodi do izolacije Austrije, koja nije u stanju da zadrţi Sleziju i prekida rat. U februaru 1763. Pruska i Austri ja zakljuĉuju mir u Hubertsburgu; obe prihvataju obnovu Sak sonije, a Pruska zadrţava Sleziju. Istovremeno, Engleska i Francuska potpisuju mir u Parizu kojim okonĉavaju svoj rat u kolonijama. Posledice rata. - Dugotrajni rat donosi Pruskoj velika ma terijalna razaranja i ljudske ţrtve. Do kraja ţivota Fridrih ţeli mir i radi na obnovi svoje drţave. Nastavlja prepisku sa fi lozofima, piše poeziju, rasprave i memoare. Obnova zemlje pred stavlja glavni cilj njegovog ţivota i on mu se potpuno posvećuje. O svemu odluĉuje sam, ne veruje nikome i ne dopušta mini strima da raspravljaju o politici ili donose odluke. Njegovo shvatanje uloge vladara kao prvog sluţbenika drţave dolazi do potpunog izraţaja. Posvećuje se zakonodavnom radu i uobli ĉava prava i duţnosti vladara i podanika. Iznad svega se na lazi razum, ali onaj pruskog apsolutizma a ne filozofa. Time uĉvršćuje postojeću drţavnu strukturu i usporava društvenu mobilnost medu klasama. Spoj drţavnih razloga i prosvećenih

420

ideja dolazi do izraţaja u Fridrihovoj ekonomskoj politici. Kao merkantilista on daje drţavi znaĉajnu ulogu u privredi: pod stiĉe jaĉanje sirovinske osnove, širenje industrije i povećanje stanovništva, osniva banku, trgovaĉke kompanije i privlaĉi strance, razvija saobraćaj izgradnjom kanala i luka. U svom radu nailazi na otpor birokratije i plemstva; da bi izbegao nji hov uticaj, stvara poloţaj nadzornika carina i trošarina i na njega dovodi Francuza. Uprkos otpora pruske birokratije, Fri drih postiţe velike uspehe: doline Odre i Nece se isušuju i na seljavaju hiljadama doseljenika. Pred svoju smrt, Fridrih vidi obnovljenu zemlju, uspon trgovine, industrije i saobraćaja je stalan, a drţavni prihodi veći nego ikad ranije. Slabosti pruske drţave pokazaće se u vreme Napoleonovih ratova, kad se njena struktura raspada kao kula od karata. Austrija. - Carstvo Habsburgovaca ima nekih sliĉnosti sa Pruskom. Njega saĉinjavaju heterogene teritorije rasturene na širokim prostorima i sastavljene od mnogih naroda. Pored habs burških naslednih zemalja, sa Štajerskom, Koruškom i Kranj skom, ono ukljuĉuje kraljevine Ugarsku i Ĉešku, Milansko Voj vodstvo, Sardiniju, austrijsku Nizozemsku, Napulj, Toskanu i Erdelj. Svaka od provincija raspolaţe svojim institucijama, za konima i tradicijama, što ometa jaĉanje apsolutizma. Unutrašnja politika privlaĉi veliku paţnju vladara. Ugar ska je posebno osetljivo pitanje. Njeno plernstvo se suprotstavlja pokušajima careva da nametnu svoju vlast, o ĉemu svedoĉi duga borba izmedu Franje Rakocija i Josipa I, koja se završava mirom u Satmaru (1712). Novi car Leopold II daje amnestiju i potvrduje prava i privilegije Ugarske i Erdelja. Karlo VI nastavlja politiku pomirenja i potvrduje mnoge privilegije i obaveze: poštovanje prava staleţa i integriteta zemlje, odbranu i oĉuvanje celine. Sa bor prihvata da izdrţava vojsku, iskljuĉuje plaćanje direktnih poreza i drugih obaveza. Karlo VI mora da zadovolji ugarske za hteve, iako se zemlja nalazi u krizi. Administracija je slaba i nee fikasna, drţava se uzdrţava da interveniše u privredi, vojska ne ma potrebnu organizaciju i loše je opremljena, a drţavni dugovi su veliki i blagajna stalno prazna. U vreme pregovora sa ugarskim plemstvom pojavljuje se pitanje nasleĊa, osnovni problem Karlove vladavine. On nema muškog naslednika, pa mora svojim kćerima da obezbedi presto. Ĉeška i Austrija prihvataju pravo vladara da odredi naslednika, dok u Ugarskoj to nije sluĉaj. Ugarski sabor je spreman da pri hvati zahtev da ţena nasledi presto pod uslovom da Ugarska do bije odreĊene koncesije. Karlo odluĉuje da potvrdi pravo ugar skog Sabora da bira vladara u sluĉaju izumiranja muške linije. ali 19. aprila 1713. proglašava Pragmatiĉnu sankciju, dokument u kome se potvvrĊuje da posle njegove smrti sve nasledne zemlje i kraljevine pripadaju njcgovom muškom nasledniku u skladu sa primogeniturom. U sluĉaju da nema muških naslednika, kruna prelazi u ruke ţenskih naslednika prema starešinstvu. Zbog rata

421

sa Turskom pitanje ostaje neko vreme po strani. Karlo dobija dve kćeri, a time i pitanje prihvatanja Pragmatiĉne sankcije stiĉe veliki znaĉaj. On upućuje tekst svim saborima (1720) i traţi nji hovu saglasnost. Staleţi svih nemaĉkih zemalja, Ĉeške, Morav ske, italijanski posedi i Nizozemska prihvataju Karlov zahtev. Ugarski sabor raspravlja o dokumentu 1722-1723. i u ţelji da se obezbedi od novih turskih provala odobrava ga iste godine. Ugarska se smatra delom Carstva, iako car mora da potvrdi da će svaki vladar prilikom krunisanja potvrditi slobode i prava plemstva. Obezbedivši pristanak svojih poseda, Karlo VI preduzima korake da Pragmatiĉnu sankciju priznaju evropski vladari i dvo rovi. Izbornici Saksonije i Bavarske prihvataju Sankciju. Princ Eugen Savojski predlaţe da Karlo stvori snaţnu armiju koja će obezbediti pristanak svih sila i uĉiniti dihlomatiju nepotrebnom. Njegov zahtev da evropske drţave prihvate Pragmatiĉnu sankci ju dodaje novi povod za sporove jer neke pokazuju ambicije koje su suprotne njenim odredbama. Prvi pokušaji završavaju se bez uspešno, pošto je Karlo u sukobu sa Engleskom, Nizozemskom, Francuskom i Spanijom zbog mnogih pitanja. Španija prihvata Sankciju 1725, na šta Francuska, Engleska i Nizozemska odgo varaju savezom u Herenhauzenu (1725); njima se pridruţuje i Pruska. Naredne godine Karlo obezbeduje saglasnost Kusije i prekida rad Ostendske kompanije za nekoliko godina. Princ Eu gen osigurava saglasnost pruskog kralja ! 1728) za Sankciju i obećanja da će podrţati muţa Marije Terezije na carski presto. Poĉetkom 1731. Engleska prihvata Sankciju pod uslovorn da Karlo zabrani rad Ostendske kompanije i pristane na špansku okupaciju Parme i Pjaćence. Nakon rata za poljsko nasleĊe Francuska prihvata Sankciju (1735). Za Karlove vladavine ne postiţe se mnogo u centralizaciji drţavne uprave9. Uvode se nove ustanove, provincije gube neka prava i vrše izmene u već postojećim telima. Najvaţnije telo je Privatni savet korne predsedava car; Visoki ratni savet (Hof kriegsrat) i Visoki savet (Hofkammer) odluĉuju o vojnim i finan sijskim pitanjima; postoje posebna tela koja raspravljaju i odlu ĉuju o pojedinim provincijama Carstva (Ĉeška, Ugarska, Erdelj, Nizozemska, Italija). Ne postoji ĉvrsta namera da se podstiĉe centralizacija, a Pragmatiĉna sankcija koja postavlja temelje no vog carstva ne koristi se za to. Uprkos nastojanja princa Eugena da stvori stajaću vojsku veći uspeh se ne postiţe zbog nedostatka sredstava; malo se radi na unapredenju finansijskih izvora. Ugarska zadrţava drukĉiji poloţaj od ostalih zemalja; au strijski vrhovi pokazuju potpuno nepoverenje prema Ugrima (Eugen Savojski), što dovodi u pitanje Karlove obaveze prema Ugarskoj. On ne saziva Sabor, deli Ugarsku od Erdelja, Banat postaje posebna jedinica, ugarska Dvorska kancelarija je pod kontrolom vlade u Beĉu, a u vojnim i finansijskim pitanjima Ugarska zavisi od Beĉa. Uprkos tome Ugarska uspeva da oĉuva unutrašnju nezavisnost, a njeni staleţi mogu da odluĉuju o mno

422

gim pitanjima. U Ugarskoj se naseljavaju razni narodi (Srbi, Nemci, Rumuni) i menja se njen etniĉki sastav. Marija Terezija stupa na presto u najteţim prilikama (1740). Armija je poraţena i demoralisana, blagajna prazna, Ugarska, Ceška i druge provincije su nezadovoljne politikom Habsburgovaca, a kardinal Fleri podstiĉe neprijatelje Austrije. Bavarska odbija da prihvati Mariju kao caricu, Fridrih II traţi ustupanje većeg dela Šlezije, Marija to odbija i dolazi do rata; Saksonija odbacuje Pragmatiĉnu sankciju, a 1741. koalicija (Španija, Francuska, Bavarska, Pruska, Saksonija) zahteva deo bu Ĉeške. Ugarski sabor je nezadovoljan svojim poloţajem i na stoji da od carice dobije nova obećanja. Sabor prihvata Marijina obećanja da će poštovati prava Ugarske; u leto 1741. francusko -bavarske trupe upadaju u Austriju, zauzimaju Linc i Prag i pre te Beĉu. Carica nema armiju da se suprotstavi napadaĉu i obraća se ugarskom saboru za pomoć. Sabor se odaziva, što slede i sabo ri drugih oblasti. Naredne godine austrijske trupe proteruju ne prijatelje iz zemlje i zauzimaju Bavarsku. Poloţaj carice se po pravlja, a 1745. njen muţ Franja Lorenski postaje nemaĉki car. Mirom u Ahenu (1748) Austrija mora da se odrekne Šlezije. IzmeĊu rata za austrijsko naslede i sedmogodišnjeg rata, Marija sprovodi mnoge reforme. Ostavlja široku autonomiju Ugarskoj, ali sabore Austrije i Ĉeške lišava prava da odluĉuju o porezima i ukida posebne kancelarije koje odluĉuju o njihovim problemima. Ustavi Nizozemske i Lombardije ostaju na snazi. Stvara Upravu za javne i novĉane poslove (Directorium in Yubli cis et Cameralibus, 1749) koja odluĉuje o svemu što je zajedniĉko za provincije Carstva. Istovremeno preuzima sakupljanje poreza iz ruku lokalnih staleţa, ukida izuzeća privilegovanih klasa i na meće plemstvu i crkvi plaćanje odreĊenih daţbina. Visoki savet postaje centralno finansijsko telo Carstva, a Dvorska i drţavna kancelarija (Haus-Hof-und Staatskanzlei) odluĉuje o svim pita njima spoljne politike. Marija Terezija preduzima mere da ojaĉa austrijsku vojsku i stvara vojnu akademiju u Vinernojštatu. Ona u svemu imitira Fridriha II u nameri da ga porazi. Ubrzo dolazi do deobe sudske i politiĉke administracije (1749), stvara se Vr hovni sud (Oberste Justicstelle). Visoki ratni savet zadrţava pot puni nadzor nad vojnim pitanjima. Svaka provincija ima svoju deputaciju koja treba da brine o vojnim pitanjima, ali vremenom stiĉu nove prerogative. Posle završetka sedmogodišnjeg rata austrijski vladari na stavljaju svoj reformni rad. Posle smrti Franje Lorenskog, naj stariji sin Marije Terezije Josip II postaje nemaĉki car i savladar svoje majke (1765) do njene smrti. Oba vladara osećaju nedostatke i nastoje da ih otklone. Još u toku rata stvara se Drţavni savet (Staatsrat) koji donosi odluke o unutrašnjim pitanjima (1761). Unapreduje se finansijska administracija (Hofrechen kammer) koja poĉinje sa radom 1765. To omogućava potpuni uvid u stanje prihoda i rashoda, odreduje drţavni budţet. U ţelji da obezbedi finansijska sredstva, vlada nastoji da poveća

423

prihode oporezivanjem privilegovanih staleţa. Prva na udaru je Ugarska, ali sabor odbacuje zahtev da se feudalne obaveze u ra tu pretvore u novĉana plaćanja, iako prihvata manje povećanje doprinosa drţavnoj blagajni. Zakonom iz 1767. poznatim kao Urbarium ugarski seljaci postaju nasledni zakupci sa pravom da napuste zemlju. Zakon odreduje radne obaveze seljaka prema feudalcu, a njihovo provodenje nadgledaju carski ĉinovnici. To znaĉi znaĉajno povećanje carske vlasti. Sliĉne korake vlada pre duzima u Štajerskoj, Ĉeškoj i austrijskoj Šleziji. Marija Terezija pokazuje nameru da ukine kmetstvo i izmeni sistem agrarnih od nosa u Carstvu. Mnoge reforme odnose se na katoliĉku crkvu, kojoj se zabranjuje da stiĉe novu zemlju, mora da plaća poreze, a ukidaju se i neki samostani. Josip II kao savladar nadgleda re formu vojske i odbrane, u ĉemu uţiva potpuno podršku feldmar šala Lasija. Marija ne ţeli rat već mir, dok Kaunic i Josip II ma štaju o povećanju Carstva i porazu Pruske. Smrt Marije Terezije (1780) dovodi na ĉelo Carstva Josipa II. On je odluĉan, nestrpljiv, prodoran, pa ĉesto dolazi u sukob sa majkom. Stalno objavljuje nove dekrete, uklanja otpor i stare obiĉaje i prava; car je oliĉenje iskrenosti i apsolutne moći, koji ne podnosi otpor nezavisnih centara moći. Veliki centralista, on preureduje stara i stvara nova ministarstva; ţeli efikasan ad ministrativni sistem, a postiţe potpunu paralizu. Uklanja sa moupravne ustanove u Ugarskoj i austrijskoj Nizozemskoj i zamenjuje ih centralizovanom birokratijom; ne ispunjava svoja obećanja i provodi politiku germanizacije: 1784. proglašava ne maĉki sluţbenim jezikom, ĉime odbija Madare i Cehe; to i drugi zahtevi otkrivaju njegovu ţelju za jedinstvenim zakonima i pro pisima. Njegov obraĉun sa plemstvom je oštar: uvodi mnoge gra dane na visoke drţavne funkcije i zahteva potpunu odanost plemstva. On nareduje 1784. da se popiše stanovništvo, što naila zi na veliki otpor plemstva, koji krši silom. Pitanje zemljišnog poreza navodi Josipa II da preispita po loţaj seljaštva i predloţi donošenje odredenih zakona. Poloţaj seljaka je teţak zbog velikih radnih obaveza prema feudalcu, vi sokih poreza i prava feudalaca da ih proteraju sa zemlje. Marija Terezija preduzima korake da se ograniĉe radne obaveze i utvrdi granica poreskih opterećenja. Već 1781. Josip II poĉinje svoj za konodavni rad, koji se završava pretvaranjem seljaka od oruĊa u rukama plemstva do podanika austrijske drţave. Njegovi prvi zakoni uklanjaju liĉnu potĉinjenost (Leibeigenschaft), predvida ju kazne koje sud moţe da nametne seljaku i kako moţe da se brani od pritiska plemića. Posle 1785. Josip II ţeli da odredi na ĉin za utvrĊivanje prihoda seljaka zbog oporezivanja; seljak mo ra da plaća godišnje oko 18% feudalcu od ukupnog prihoda. Zemljišni i imovinski cenzus završava se 1789, kad se utvrĊuje da plemić i seljak treba da plaćaju oko 12% na ukupan godišnji prihod. To ostavlja seljaku oko 70% za izdrţavanje svoje porodi ce, nabavku semena, davanje ţupniku i uĉitelju. Od seljaka se zahteva potpuno ispunjavanje njihovih obaveza prema feudalcu.

424

Uprkos tome patent nailazi na odluĉan otpor u staleţima i izazi va nemire meĊu seljaštvom. Pokušaj se završava neuspehom, pa Josipova politika predstavlja više ţelje za budućnost nego politi ku za sadašnjost. Kao kameralista, Josip II nastoji da oslobodi industriju od svih pritisaka i ograniĉenja. On uklanja kontrolu drţave, uki da esnafe i smanjuje drţavnu pomoć krupnim preduzećima. Porast stanovništva i mali troškovi proizvodnje dovode do po većanja zahteva za potrošnim dobrima. Drţavni prihodi brzo rastu. Ukupni drţavni prihod 1753. iznosi 45 miliona florina, 1777. 53,8 a 1787. 92,5 miliona. Rashodi su veći nego priho di, tako da 1790. deficit iznosi 22 miliona. To se objašnjava carinskim ratovima sa susedima, ratnim pripremama i ratovima protiv Turaka. Josipova politika završava se neuspehom. Pobune i nemiri izbijaju u pojedinim delovima Carstva; u njima uĉestvuju seljaci, crkvena lica, plemstvo i intelektualci. Najveći deo njegovih re formi umire sa njim.10 Spoljna politika. Nakon zakljuĉenja Utrehtskog mira. Karlo VI nastavlja rat protiv Francuske do marta 1714, kad Eugen Savojski potpisuje mir u Raštatu. On potvrduje Karlove posede u Italiji i španskoj Nizozemskoj; Španija i Austrija ne postiţu sporazum, a 1717. dve zemlje vode rat ako poseda u Itali ji. Ĉetvorni savez prisiljava Karla VI i Filipa V da zakljuĉe mir i podele teritorije u Italiji (1720). Istovremeno, Austrija vodi rat protiv Turske na Balkanu. Turska objavljuje rat Veneciji 1714. i osvaja njene posede u Mo reji i Kritu; to je pretnja austrijskim posedima u Italiji, pa Karlo VI obnavlja ugovor sa Venecijom (1716) i traţi od Porte da povu ĉe svoje trupe. U Carigradu se mole za pobedu islama, a pominje se i pobeda nad „Beĉom i Rimom“; Porta odbi,ja zahtev, što Eugen Savojski koristi da ubedi cara da je to prilika da se Tur ska porazi. Turske trupe upadaju u Ugarsku, ali im Austri janci nanose teţak poraz kod Petrovaradina avgusta 1716; u oktobru Austrijanci osvajaju Temišvar. Ratne operacije se pre kidaju do iduće godine, kad austrijske trupe posle dvonedelj ne opsade osvajaju Beograd (avgust 1717). Turski poraz do vodi do pregovora u Poţarevcu, dok Venecija uspeva da zadrţi Krf. Karlo VI traţi od Eugena Savojskog da što pre zakljuĉi mir bez posredovanja velikih sila, ali u tome ne uspeva. Posle duţih pregovora Austrija i Turska zakljuĉuju mir u Poţarev cu (juli 1718). Njegovim odredbama Turska se odriĉe dela Ba nata, Vlaške, severne Srbije sa Beogradom i dela severne Bosne. Venecija gubi svoje posede, osim Krfa i Jonskih ostrva, a do bija male teritorije u Dalmaciji. Dok Austrija ima izglede da postane vodeća sila na Balkanu, Venecija gubi svaki znaĉaj u meĊunarodnim odnosima.

425

Austrija podrţava, zajedno sa Pruskom i Rusijom, izbor Avgusta III za poljskog kralja (1732). U nekoliko narednih godina Karlo VI vodi diplomatsku borbu protiv koalicije na ĉelu sa Francuskom, sa kojom saraĊuju Sardinija i Španija u Italiji, i Bavarska, izbornici Palatinata i Kelna u Nemaĉ koj. Preliminari mira zakljuĉuju se u Beĉu (1735); naredne go dine Marija Terezija se udaje za Franju, vojvodu Lorenskog; dve godine kasnije zakljuĉuje se mir po kome Austrija dobi ja Parmu i Pjaćencu, Španija Napulj, Elbu i Siciliju, a Fra nja Lorenski Toskanu; on se odriĉe Lorene u korist Stani slava Lješĉinskog. Kraj Karlove vladavine završava se tragiĉno. Mnogobrojni ratovi iziskuju velike rashode i ţrtve. To se opaţa posle smrti Eugena Savojskog (1736), kad armija ostaje bez sposobnog ko mandanta. Upravo tada Rusija napada krimske Tatare i poziva Austriju da stane na njenu stranu. Britanska i nizozemska posre dovanja ne donose ţeljeni ishod, pošto Rusija postavlja velike zahteve, koje Porta odbija; Austrija traţi manje ispravke granice u Srbiji i Moldaviji, kao i tvrĊavu Vidin. Austrijska vojska pro dire do Niša, ali je Turci poraţavaju i prisiljavaju na povlaĉenje. Novi austrijski komandant, general Valis, doţivljava poraz kod Grocke 1739. Nojperg i Valis zakljuĉuju mir u Beogradu, kojim Austrija gubi sve teritorije steĉene mirom u Poţarevcu, osim Ba nata. Godinu dana kasnije Karlo umire. Nakon poraza u ratu za austrijsko nasleĊe (1740-1748)11 Austrija nastoji da stvori savez pomoću koga će povratiti Šleziju. Najistaknutija liĉnost austrijske diplomatije toga perioda je Kaunic, koji istiĉe neodrţivost savezništva sa pomorskim silama i Rusijom i zalaţe se za politiku izolacije Pruske. On se zalaţe za savezništvo sa Francuskom. Marija Terezija prihvata Kaunicove predloge. U ratu (1756-1763) Austrija ne uspeva da odrţi svoje poĉetne diplomatske uspehe. Njena armija nije spremna, genera li su nesposobni, staleţi nezadovoljni. Rat pokazuje u punoj sve tlosti unutrašnje slabosti Austrije. Posle gorkog iskustva u sedmogodišnjem ratu spoljna po litika Marije Terezije postaje uzdrţana i miroljubiva. Ona ţeli da povrati svoj uticaj u Nemaĉkoj, što utiĉe na tok meĊu-narodnih odnosa u drugoj polovini veka. Prilike u Poljskoj stvaraju nove antagonizme medu velikim silama, dok širenje uticaja Rusije i Austrije na Balkanu utiĉe na zbivanja u tim prostorima i šire. Rusija pokazuje primetne aspiracije na Bal kanu, dok Francuska nastoji svim silama da privoli Tursku da Rusiji objavi rat. Zbivanja u Poljskoj i tursko priznanje Stanislava Ponjatovskog dovodi do rata. Ruski dvor i Kata rina II ne ţele rat, uvereni da će Austrija predvoditi koali ciju protiv Rusije. Uspesi ruske armije navode Kaunica da upozori na potrebu zaustavljanja ruskog širenja u Poljskoj i na Balkanu; on predlaţe austro-pruski sporazum, ali Marija Terezija odbija predlog. Poĉetkom 1771. ona menja stav i od luĉuje da širenje Rusije mora da se zaustavi; ruski uslovi

426

Turskoj (nezavisnost dunavskih kneţevina) izazivaju oštru re akciju u Beĉu; Kaunic zakljuĉuje tajni sporazum sa Turskom u Carigradu (juli 1771) kojim joj obećava diplomatsku po dršku u naknadu za oĉuvanje teritorijalnog integriteta Tur ske; austro-ruski odnosi se zaoštravaju, a Austrija poĉinje vajne pripreme i pregovore sa Francuskom. Marija Terezija ne ţeli rat i nastoji da doĊe do sporazuma izmedu Rusije i Turske. U je sen dolazi do kompromisa: Austrija prihvata stvaranje neza visne drţave na Krimu, dok Rusija pristaje da se kneţevine vrate Turskoj. To ubrzava postizanje sporazuma tri sile oko deobe Poljske.12 Rat za bavarsko nasleĎe. - Krajem sedamdesetih godina XVII veka izbija kriza oko Bavarske. Već mnogo ranije to pi tanje privlaĉi paţnju vladajućih krugova u Beĉu i Berlinu. Za Austriju to znaĉi uĉvršćenje poloţaja u Nemaĉkoj, što Fridrih II ne moţe da prihvati. Poĉetkom 1777. umire bavarski iz bornik Maksimilijan Josip, a njegov naslednik nema dece. On priznaje habsburško pravo na trećinu Bavarske u naknadu za veliku novĉanu supsidiju. Uzbuna i otpor javljaju se na raznim stranama (Saksonija, razni nemaĉki vladari), a Rusija i Francuska ne pokazuju nameru da podrţe pretenzije Beĉa. Pru ska i Austrija ne ţele rat, pa Fridrih II predlaţe plan o po deli dela Bavarske izmeĊu izbornika Palatinata i Saksonije. Kaunic i Josip odbijaju predlog, što dovodi do rata u leto 1778. Saksonija staje na stranu Pruske, iako većih ratnih ope racija nema; vojska više trpi od zaraza i dezerterstva. Istovre meno, vode se pregovori, u kojima Francuska i Rusija deluju kao posrednici. Mirovnim ugovorom u Tešenu (1779) Austrija dobija mali deo Bavarske, a izbornik Saksonije novĉanu kom penzaciju. Fridrih II smatra da mir predstavlja pobedu Prus ke, dok ugovor u Tešenu pokazuje više nego ikad ranije upli tanje Rusije u poslove Nemaĉke. Spoljna politika Josipa II upravljena je na zakljuĉenje sa veza sa Rusijom. Njegov cilj je izolacija Pruske i udruţivanje sa Rusijom. U maju 1781. Josip i Katarina razmenjuju pisma u kojima garantuju posede steĉene u deobi Poljske i najav ljuju planove o zajedniĉkoj akciji protiv Turske i deobi nje nih evropskih poseda. Katarina rado prihvata takav predlog jer joj treba saveznik u ratu protiv Turske; ona ţeli posed Krima i stvaranje „Grĉkog carstva“, dok Josip traţi pomoć u sticanju teritorija u Nemaĉkoj i nadmoćnost nad Pruskom. Katarina traţi od Turske ustupanje Krima (1783) u ĉemu uţiva punu Josipovu podršku: Turska mora da popusti i krimski kanat pripada Rusiji (1784). Katarina ne uzvraća podršku svom savezniku u njegovim naporima da dobije Bavarsku u zame nu za ustupanje austrijske Nizozemske. Katarina namerava da uvuĉe Austriju u njene balkanske poduhvate i ne ţeli da se ona previše bavi Bavarskom. Iako se Josip koleba, Kau nic uspeva da nametne svoj stav i savez sa Rusijom se nasta

427

vlja. Katarina poziva Josipa na Krim, koji prihvata poziv. Upr kos svemu, Josip ne veruje u sposobnost Rusije da vodi ofan zivni rat protiv Turske; predlaţe odlaganje ofanzive. Katarina ne prihvata odlaganje, a Porta postaje svesna da je napad neminovan. Novi ruski zahtevi u Carigradu i tursko odbija nje navode Josipa da ispuni svoje ugovorne obaveze prema Rusiji (1787). Poĉetkom 1788. Austrija objavljuje rat Turskoj. Ratne pri preme zahtevaju velika finansijska sredstva, izazivaju pobune u austrijskoj Nizozemskoj, nemire medu ugarskim plemstvom, prekide trgovine, porast cena i nove poreze. Josip uviĊa da ruska snaga nije onolika kako je mislio i ne moţe da pred vodi austrijske armije. Operacije austrijskih trupa odvijaju se u dolini Save i u Podunavlju i završavaju se osvajanjem Beo grada (1789). Pruska, Saksonija i Poljska prikupljaju snage na austrijskim granicama, pa car mora da raĉuna na rat na dva fronta. On razmišlja o zakljuĉenju separatnag mira sa Turskom. Svojim ulaskom u rat protiv Turske, Josip izaziva najteţu krizu Carstva posle 1740. U februaru 1790. Josip umire i brigu o Carstvu prepušta bratu Leopoldu.

428

XI

RUSIJA I TURSKA

Vladavina Petra I. - Po povratku iz Evrope Petar I guši po bunu strelaca i zavodi red u zemlji. Odmah se suoĉava sa mno gim problemima, unutrašnjim i spoljnim, reformama i ratovi ma. Kao i druge vladare toga vremena, njega ne interesuje narod već veliĉina i snaga Rusije; s tim na umu preduzima sve što je u interesu drţave. Petrove reforme zahtevaju velika finansij ska sredstva i on odluĉuje da ih pribavi po svaku cenu. Pod stiĉe gajenje novih poljoprivrednih kultura i uvodenje novih oruda u obradi zemlje: lan, konoplja za izvoz, krzno sa se vera, upotreba kose umesto srpa. Ratne potrebe zahtevaju veće koliĉine gvoţda, ĉija se proizvodnja naglo povećava: topioni ce na Uralu proizvode gvoţde za izvoz (1716); sliĉno je sa fabrikama tekstila koje proizvode tkaninu za vojne uniforme i druge potrebe, pa 1725. u Rusiji ima preko dve stotine in dustrijskih preduzeća. On obezbeduje radnu snagu za fabrike i radionice, podstiĉe izgradnju puteva, gradi kanale (Volga -Neva). To udvostruĉava izvoz u zapadnu Evropu, koji 1725, posle izlaska Rusije na Baltik, dostiţe 4,2 miliona rubalja; uvoz iznosi svega 2,1 milion. U ţelji da obezbedi potrebna sred stva, Petar koristi crkvene prihode, kvari novac, povećava mo nopole, uvodi nove poreze, direktne i indirektne. Seljaci pla ćaju godišnji porez od 74 kopejke, ĉime se utrostruĉuju drţavni prihodi, koji 1724. iznose 8,5 miliona rubalja. Petrova fiskalna politika podstiĉe gradove i manufakturnu proizvodnju; poje dini gradovi stiĉu autonomiju. Seljaštvo ne poboljšava svoj poloţaj: mora da plaća veće poreze i radi za spahije. Njihove obaveze odreduje zemljoposednik i one iznose izmeĊu 50 kopejki i 2 rublje. Oko 15% seljaka ţivi na crkvenim posedima, odakle mnogi beţe u Sibir ili na Don. Drţavni seljaci plaćaju godišnji obrok od 40 kopejki. Poloţaj plemstva se znaĉajno menja. Posedi koje uţivaju postaju nasledno vlasništvo (1714), a u redove plemstva ulaze i gradani; 1722. poloţaji u armiji, mornarici i drţavnoj sluţbi dele se u ĉetrnaest grupa. Plemići moraju da obavljaju drţavnu slu ţbu odreĊeni broj godina. Velike promene provode se u oruţa nim snagama: posle Narve uvodi se stajaća vojska i obavezna vojna sluţba (1705), pa 1724. armija broji 200.000 ljudi. Admini strativni sistem se potpuno menja. Stvara se senat (1711) koji brine o zakonodavstvu, administraciji i sudstvu. Širenje poslova dovodi do ukidanja prikaza (1718) i stvaranja devet kolegijuma koji povezuju senat i lokalne vlasti; posebni kolegijumi obavlja ju odredene poslove (trgovina, industrija). Posle pobune donskih

429

kozaka (1708) Petar deli Rusiju u osam provincija na ĉijem se ĉe lu nalazi guverner sa punim vojnim ovlašćenjima. Kasnije se to menja, a Rusija se deli u pedeset provincija na ĉelu sa vojvoda ma, koji obavljaju razliĉite poslove. Petrove crkvene reforme su završetak dugotrajne borbe izmeĊu svetovne i duhovne vlasti. On ukida poloţaj patrijarha, a upravu crkvom prepušta Sinodu (1721). Petar zahteva bolje obrazovanje sveštenstva i ukida mno ge manastire jer ih smatra suvišnim. On radi na unapredenju školstva. Poĉetkom veka stvara pomorsku akademiju, škole za inţenjerstvo, medicinu i artiljeriju i prisiljava plemićke sinove da ih pohaĊaju. Otpor svetovnom obrazovanju dolazi od svešten stva, tako da je broj uĉenika mali. Petrova smrt ne menja formal ni karakter autokratske vladavine. Mnoge reforme donose se na brzinu i nemaju oĉekivani efekat. Prodor zapadnih ideja u Rusi ju odvija se sporo i sa mnogo otpora. Petrovi reformni napori potpuno zanemaruju psihologiju ruskog ĉoveka, pa ga mnogi smatraju ĉovekom stranim duhu Rusije. Petrova vladavina ispunjena je ratovima.13 Severni rat pru ţa priliku za uspostavljanje novih odnosa sa zapadnim zemlja ma. Pomorske sile (Engleska, Nizozemska) ţele da posreduju iz meĊu Rusije i Švedske, ali bez uspeha; ima predloga da Rusija postane ĉlan zapadne koalicije protiv Francuske, kao i da za kljuĉi savez sa njom, Danskom, Svedskom i Poljskom protiv za padnih drţava (1701, 1708). Pregovori se završavaju bez uspeha, pošto Francuska i Engleska ne smatraju Rusiju znaĉajnom si lom. Posle Poltave takav stav se napušta, pošto poraz Svedske menja ĉitavu strukturu odnosa u severnoj Evropi. Ima predloga da se rat izmeĊu Engleske i Francuske završi posredovanjem Ru sije (1710), kao i da se severne drţave ujedine protiv Rusije u od brani svojih interesa (1711). Petar ostvaruje svoje planove na se veru (Livonija) bez uplitanja drugih sila. Istovremeno, Rusija poĉinje 1711. rat sa Turskom. Car ne ţeli taj rat i on je posledica intriga Karla XII u Carigradu, krim skog kana i Stanislava Ponjatovskog. Petar traţi posredovanje si la, ali ne uspeva; predvodi vojsku ka Dunavu i poziva Srbe, Ru mune i Grke da podignu ustanak protiv Turaka. Rusku armiju Turci opkoljavaju na Prutu, pa Petar mora da pregovara sa veli kim vezirom; Rusija se odriĉe Azova i uporišta na Crnom moru. Poraz na Prutu umanjuje Petrov ugled a prilika da ga povrati je da uništi Švedsku moć na Baltiku. Ruska flota nanosi ŠveĊani-ma poraz kod Ganuta (1714), zauzima Alandska ostrva i ugro ţava Štokholm. Posle nekoliko godina pregovora, Rusija i Šved ska zakljuĉuju mir u Ništatu (1721), kojim Rusija stiĉe Ingriju, Estoniju i Latviju. Senat nagraduje Petra titulom „Otac svoje otadţbine, car i Veliki“ (1721). Teritorijalne tekovine na Baltiku izazivaju uznemirenost velikih sila, koje ne mogu da zanemare Rusiju i njenu snagu u politici. Politiĉkim brakovima i izgrad njom Petrovgrada Petar uĉvršćuje poloţaj Rusije na Baitiku. Petar otvoreno najavljuje svoju nameru da uĉestvuje u evropskoj politici. Na svom drugom putovanju u zapadnu Evro

430

pu (1717), Petar ima nameru da zakljuĉi savez sa Francuskom, ali regent Orleanski odbija predlog. Savez sa Francuskom ostaje Petrova neostvarena ţelja do kraja ţivota. Izmenjeni poloţaj Ru sije ogleda se u velikom broju stalnih diplomatskih predstavni štava u Evropi, koja ne zaostaju za drugim silama. Ĉesti brakovi izmedu ĉlanova carske porodice i drugih dinastija potvrduju promenjen poloţaj Rusije. Poslednje godine ţivota Petar posvećuje širenju Rusije u Aziji. Nastavlja se ranija politika, uspostavljaju se diplomatski i trgovinski odnosi sa Kinom i prodire u Sibir. Veliki broj misija odlazi u kanate srednje Azije, a 1717. zakljuĉuje se trgovaĉki ugovor sa Persijom; posle 1721. Petar nastoji da osvoji persijske provincije na Kaspijskom moru: Darband i Reht 1722, i Baku 1723. Njegova osvajanja ne donose veće koristi, pa ih carica Ana napušta (1732). Petar priprema Beringovu ekspediciju (1724 1730), koja ne donosi znaĉajne rezultate. Druga grupa istraţiva ĉa stiţe 1732. do Aljaske. Velika severna ekspedicija (1733-43) ima široki nauĉni znaĉaj; Bering stiţe (1741) do obala Amerike. U vreme carice Ane Rusi ja prodire u stepe srednje Azije, gde po korava Baškire, Kalmuke i Kil-gize. To omogućava širenje ruskih granica juţno od Urala i prodor u oblasti Buhare i Samarkanda. Ruska politika i postupci prema tamošnjem ţivlju izazivaju mnoge pobune i nemire (1754-55}. Petrovi naslednici. - U trenutku Petrove smrti ne zna se ko će biti naslednik. Njegov sin Aleksej gubi ţivot 1719. zbog uĉešća u navodnoj zaveri protiv oca. Petar menja zakon o nasle du, ali ne odreduje liĉnost. Posle mnogih manevara politiĉkih frakcija na dvoru (Golicini, Dolgoruki, Menjšikov) na presto do lazi Petrova udovica Katarina I (1725-1727). Ugovor o nasledu predvida da Aleksejev sin Petar postane car posle njene smrti i da se stvori Vrhovni carski savet koji će saĉinjavati vodeće liĉno sti i koji će odluĉivati o politici zemlje. Tajni savet preuzima mnoge funkcije senata i kolegijuma, pa Petrov administrativni sistem prestaje da postoji. Petar II stupa na presto 1727, a sa njim otpoĉinje i borba bojara i crkve da povrate vlast. Tajni sa vet okuplja većinu predstavnika bojara (Dolgoruki), a Petrov sa radnik Menjšikov odlazi u progonstvo. Petar II umire 1730, a Tajni savet bira za caricu vojvotkinju Anu, sinovicu Petra I. Nje no stupanje na presto Savet uslovljava prihvatanjem odredenih „uslova“. Oni predvidaju da stvarna vlast prelazi u ruke Saveta, što izaziva otpor na raznim stranama, posebno medu oficirima, koji se protive da vlast prede u ruke oligarhije. Ana odbacuje „uslove“ i rastura Tajni savet, a većina njegovih ĉlanova odlazi u progonstvo ili završava na vešalima. Vladavina carice Ane oznaĉava premoć baltiĉkih Nemaca u politici Rusije. Njeni miljenici su vojvoda Kurlandije Biren, Os terman i feldmaršal Minih. Na Birenov predlog, Ana oţivljava rad Tajne kancelarije, pred kojom se saslušava deset hiljada lju di osumnjiĉenih zbog zavere. Najvaţnije poloţaje na dvoru dobi

431

jaju Birenovi prijatelji, Minih postaje komandant ruske armije, a Osterman vicekarlcelar. Ana obnavlja senat, ali ga brzo zame njuje kabinetom, koji predstavlja vezu izmedu carice i admini stracije. Na Osterrnanov predlog, Ana smanjuje drţavnu sluţbu plemstva na dvadest pet godina (1736). Reakcija ruskog plem stva protiv Nemaca i njihovog uticaja na dvoru izbija 1739, ali carica i Biren uspevaju da se obraĉunaju sa njenim vodama (Vo linjski). Posle Anine smrti (1740), Biren postaje regent za malo letnog Ivana VI (1740-41). Ubrzo mora da napusti taj poloţaj, kao i njegovi nekadašnji saradnici Minih i Ost.erman. Francuski dvor koristi takvu situaciju i podstiĉe novi dvorski prevrat. Cilj francuske politike je raskid rusko-austrijskog savezništva i zbli ţavanje izmedu Rusije i Francuske. Francuski kandidat je Petro va kćer Jelisaveta. Preobraţenski puk staje na njenu stranu, hapsi Miniha i Ostermana i proglašava je za caricu (novembra 1741). Ona raspušta kabinet i obnavlja Senat. Na ĉelu dvorskog prevrata nalaze se Voroncovi, Šuvalovi, Ĉerniševi i drugi predstavnici krupnog ruskog plemstva. Umesto Ostermana na ĉelo ruske diplomatije dolazi Aleksandar Bestu ţev-Rjumin, koji odbacuje politiku pribliţavanja sa Francuskom i nastavlja saradnju sa Austrijom. Za vladavine Ane i Jelisavete (1741 - 1762) Rusija se ne suoĉava sa znaĉajnijim spoljnopolitiĉ kim problemima. Za vladavine Ane Rusija se upliće u rat za polj sko nasleĊe i suprotstavlja se francuskom kandidatu: ni rat sa Turskom ne donosi neke znaĉajnije rezultate. Za Jelisavetine vladavine Engleska pokušava da privoli Rusiju da uputi svoje trupe protiv Pruske radi zaštite Hanovera; Bestuţev odbija predlog, ali 1755. dve zemlje potpisuju konvenciju, koja postaje bezvredna zakljuĉenjem saveza izmedu Engleske i Pruske (1755). To izaziva paniku u Petrovgradu i dovodi do zakljuĉenja rusko-francuskog ugovora u decembru 1756 (ugovor u Versaju). U maju 1757. ruska armija pod komandom feldmaršala Apraksi na upada u Prusku. Bestuţev i britanski ambasador Vilijams r.a stoje da onemoguće rusko-francusku saradnju. U intrigama koje se odvijaju u diplomatiji i vojsci, primetno uĉešće ima princeza Sofija Avgusta od Anhalt-Zerbsa, koja se udaje za Petra, vojvo du od Holštajna, prelazi u pravoslavlje i postaje Katarina. Od luĉna i inteligentna, Katarina odbija da uĉestvuje u planovima britanskog ambasadora, ali vodi prepisku sa Bestuţevim, i po tom on biva uhapšen. Sliĉna sudbina pogada i Apraksina, koji se povlaĉi na Memel posle pobede nad Prusima kod Gros Jeger sdorfa. Jelisaveta prekoreva Katarinu, koja se povlaĉi sa dvora i stupa u vezu sa Grigorijem Orlovim, oficirom Ismailovskog puka. U ratnim operacijama general Saltikov nanosi poraz prus kim trupama kod Kunersdorfa (1759) i zauzima Berlin. U de cembru 1761. Jelisaveta umire, pa vojvoda od Holštajna postaje naslednik prestola pod imenom Petar III. Operacije protiv Pru ske se prekidaju, a Petar III namerava da stane na ĉelo vojske, pode da pozdravi Fridriha II i ratuje protiv svojih saveznika Au

432

strije i Francuske. To izaziva otpor ruskih oficira, koji ga uz po moć Katarine ubijaju 1762. Za vreme Jelisavetine vladavine rusko plemstvo nastoji da uĉvrsti svoja prava i zahteva od carice da ukine preostale oba veze plemstva prema drţavi, tj. obavezne sluţbe u vojsci i ad ministraciji. Prekid rata sa Pruskom navodi Petra III da objavi manifest (1762) kojim plemstvo dobija pravo da napusti drţavnu sluţbu, izuzev u vreme rata. Emancipacija plemstva je potpuna. Pravoslavna crkva ima zanemarljivu ulogu u dvorskim prevratima. Sinod prihvata novog vladara bez prigovora, a eko nomska slabost crkve onemogućava njenim voĊama da imaju i politiĉku ulogu. Zbog nesposobnosti da prikuplja zaostale pore ze od seljaka i kmetova, crkva predaje Senatu (1738) upravu nad crkvenim posedima. Jelisaveta vraća crkvena imanja Sinodu, ali u vreme sedmogodišnjeg rata posedi episkopa i manastira prela ze u ruke drţave (1757). Deo prihoda se daje Sinodu, dok ostatak odlazi u drţavnu kasu. Posle Petrove smrti drţavne finansije se nalaze u haotiĉ nom stanju. Administracija ne vodi pregled prihoda i rashoda, u vreme mira seljaci ne plaćaju uredno svoje namete, dok u vreme rata moraju da plaćaju sve zaostalo. To objašnjava zašto se Ru sija od vremena Jelisavete nalazi na ivici bankrotstva. Carica zaduţuje Petra Šuvalova da uravnoteţi prihode i rashode. On povećava cene svim dobrima na koja drţava ima monopol, pre svega na so. Šuvalov predlaţe 1753. ukidanje carinskih granica unutar zemlje i povećanje carine na uvoznu robu. Obim ruske spoljne trgovine izmedu 1725. i 1762. se utrostruĉuje; izvoz pre lazi jedanaest, a uvoz osam miliona rubalja godišnje. Katarina II (1762 - 1796). - „Semiramida severa“, kako Vol ter naziva Katarinu II, je jedan od najznaĉajnijih vladara Rusije. Katarina uspeva da da ruskoj politici pravac i jedinstvo, poka zuje prilagodljivost i koristi saradnike za ostvarenje svojih poli tiĉkih ciljeva. Ona pokazuje optimizam i veru u sebe, što joj omogućuje da savlada mnoge teškoće i pretnje. Vlada zemljom autokratski, a istovremeno vodi uĉenu prepisku i prima filozofe, prouĉava Monteskjea i njegove stavove prilagodava svom shva tanju vlasti. Malo ko u Rusiji i inostranstvu predviĊa da će Katarina II ostati dugo na vlasti; mnogi veruju da Petrovo uklanjanje znaĉi poĉetak novih dvorskih prevrata, a carica je svesna da nema pra vo na ruski presto. Ona uklanja svoje protivnike i pretendente, ali ne ţeli kompromis sa krupnim plemstvom u naknadu za nje govu podršku. Njegov voda Nikita Panin predlaţe carici predaju odreĊenih zakonskih ovlašćenja grupi istaknutih ĉlanova saveta, što ona odbija. Umesto toga, Katarina daje plemstvu široke pri vilegije u lokalnim poslovima i sluţbama. Prema zahtevu Sinoda (1762) da vrati crkvi prihode sa njene zemlje i od manastira, Ka tarina nema odreĊen stav. Rodena kao protestant, a slobodni mi slilac po uverenju, ona ne mari mnogo za pravoslavnu veru ali

433

traţi podršku gde god moţe da je dobije. Saglašava se da izmeni dotadašnju praksu i ispuni zahtev Sinoda, ali na pritisak plem stva odustaje i podnosi ĉitavo pitanje na ispitivanje posebne ko misije. Zakljuĉak komisije je da se crkveni posedi vrate drţavnoj blagajni, zajedno sa kmetovima (1764). Tada se zatvara 500 od ukupno 900 manastira, a svaki protest se završava progonstvom. Posedovanje zemlje ograniĉava se na plemstvo, koje dobija širo ka ovlašćenja u odnosu na kmetove, prodaju i preradu agrarnih proizvoda. Katarina saziva 1767. komisiju za kodifikaciju zakona. Njen cilj je da pripremi novi zakon, koji će zameniti zakon iz 1649, i da dovede u sklad mnoge propise. Katarina daje Uputstva po kojima komisija treba da radi. Komisiju saĉinjava 560 ĉlanova iz svih društvenih grupa, osim kmetova. Uputstvo naglašava potre bu oĉuvanja apsolutistiĉke vlasti u Rusiji, jednakost gradana pred zakonom, zabranu muĉenja kao neĉeg protivnog prirodi i razumu, otpor pretvaranju ljudi u robove. Clanovi komisije po navljaju zahteve iznete u svojim peticijama - potreba oĉuvanja apsolutistiĉke monarhije, decentralizacija administracije, obra zovanja, zakonske procedure, odredivanje poloţaja svake kate gorije i privilegije koje joj pripadaju, pravo zemljoposednika na zemlju i kmetove. Zemljoposednici traţe pravo da trguju, što nailazi na otpor trgovaca, dok slobodni seljaci iznose prigovore na takve zahteve, tvrdeći da oni imaju pravo da trguju i drţe kmetove. Kmetovi, iako saĉinjavaju više od polovine stanovni štva, nemaju predstavnika. Katarinin stav je jasan od ranije: ona ne prihvata mogućnost da oslobodi kmetove, iako smatra da se odnos zemljoposednik - kmet mora popraviti zakonima. Raspra va u komisiji se završava krajem 1768. bez ikakvih rezultata. Katarina shvata da rusko društvo ima snaţne tradicije koje se ne mogu ukloniti, da plemići, trgovci i seljaci imaju protivreĉne pretenzije i da njena nastojanja ne mogu da ih izmene. Pitanja pokrenuta u komisiji su pokušaj ispitivanja vrednosti ruskog društva. Katarina takode pokušava da izmeni stav društva pre ma obrazovanju, ali bez većeg uspeha. Ustanak Pugačova. - Zbog nezadovoljstva stanjem u Rusiji 1773. izbija ustanak širokih razmera u kome uĉestvuju razliĉite društvene i verske grupe (kozaci sa Urala, Kirgizi, Baškiri i staroverci). Oni prigovaraju vladi u Petrovgradu što ne rešava njihova pitanja. Ukidanje autonomije kozaka 1772. podstiĉe ne zadovoljstvo, koje koristi Jemeljan Pugaĉov, kozak i dezerter. U jesen 1773. Pugaĉov se proglašava za Petra III i okuplja oko sebe hiljade pristalica. Ustanici opsedaju Orenburg, ali bez uspeha; Pugaĉov polazi prema Volgi, osvaja Kazan i podstiĉe lokalne kmetove na oruţanu pobunu. Oĉekuje se napad na Moskvu, ali Pugaĉov vodi svoju vojsku na Don, gde ne dobija oĉekivanu podršku. Poĉetkom 1775. carska vojska pod komandom Suvoro va pobeduje ustanike, hvata Pugaĉova i osuduje ga na smrt.

434

Katarina uviĊa slabost lokalnih vlasti i da bi se spreĉile no ve pobune donosi Zakon o lokalnoj upravi 1775. Zemlja se deli na pedeset gubernija, a svaka je podeljena na okruge. Okruţnog kapetana bira lokalno plemstvo. Svaka gubernija ima posebne sudove za plemstvo, gradane i slobodne seljake, a njihovi pred stavnici saĉinjavaju odeljenje za javni red koje odluĉuje o zdrav stvu, obrazovanju i deobi milostinje. Iako mnoge poloţaje popu njava lokalno plemstvo, centralna vlada imenuje policijskog starešinu; prikupljanje poreza nalazi se u rukama provincijske blagajne, u kojima sede ĉinovnici koje postavlja vlada. Odgovor nost za stanje u guberniji je u rukama gubernatora i ĉlanova sa veta, koje postavlja carica. Zakon o gradovima predviĊa popunu provincijskih uprava i on obezbeduje više prava u upravi grada, deli stanovništvo na šest klasa i stvara izvršnu vlast na ĉijem je ĉelu gradonaĉelnik. Oba zakona ostaju na snazi do druge polovi ne XIX veka. Novi sistem zahteva velike finansijske rashode za izdrţavanje birokratije, a efikasnost provincijske i gradske ad ministracije nije velika. Spoljna politika. - Spoljna politika Katarine temelji se na iskustvu i drskosti. U vreme stupanja na presto Rusija nema utvr denu spoljnu politiku. Uprkos velikih ljudskih i materijalnih gu bitaka, Rusija ne stiĉe nikakve dobiti u sedmogodišnjem ratu, a savez sa Pruskom izaziva otpor u vladajućim krugovima. Iako uzdrţano, Katarina upućuje spoljnu politiku u pravcu saradnje sa Austrijom; smatra da moţe ostvariti svoje ciljeve ukoliko sa ĉuva slobodu akcije i ne vezuju se sa drugim silama. Katarina upravlja svoju paţnju na dve susedne zemlje, Poljsku i Tursku. koristi svaku priliku da uĉvrsti svoj uticaj i snagu u evropskim prestonicama, istupa kao mirotvorac i posrednik u sporovima. To su naĉeia njene politike, iako u nekoliko navrata odstupa od njih da bi ispunila svoje teritorijalne pretenzije. Kao neutralna liĉnost, Katarina oĉekuje da bude predsed nik na konferenciji u Hubertsburgu, kojom se okonĉava sedmo godišnji rat, ali ne dobija poziv zaraćenih (1763). Iste godine pro teruje princa Karla saksonskog iz Kurlandije i na njegovo mesto dovodi Birena; posle smrti Avgusta III uspeva da nametne svog ĉoveka, Stanislava Ponjatovskog, za kralja Poljske. Posle toga. Katarina prihvata zahtev plemstva da Nikitu Panina postavi za predsednika kolegijuma spoljnih poslova. On predlaţe Katarini da prekine neutralnu politiku i stvori savez severnih drţava, pod vodstvom Rusije, protiv Francuske i Austrije. Plan izaziva otpor na mnogim stranama i pokazuje se neodrţivim; Fridrih II zaklju ĉuje savez sa Rusijom (1764) u nadi da će onemogućiti ostvarenje Katarininih planova za proširenje u Poljskoj. Dve zemlje se oba vezuju da istupaju zajedno u sluĉaju napada na jednu od njih deluju zajedniĉki u Poljskoj i Švedskoj, spreĉe izmene poljskog ustava i obezbede prava protestanata i pravoslavnih u Poljsko; Ugovor ostaje na snazi do 1781. iako ga Katarina smatra neo drţivim. Njena politika u Poljskoj i Turskoj izaziva podozrenje i

435

kritiku u Berlinu. Katarina postaje zaštitnik poljskog ustava (1768), što izaziva Fridrihovo podozrenje, iako iste godine ob navlja ugovor sa Rusijom. U jesen 1768. Porta, pod uticajem Francuske, objavljuje Ru siji rat, a Katarini je to prilika da Evropi pokaţe svoju snagu. Ru sko uplitanje u pitanja Poljske izaziva podozrenje u Carigradu, a kad general Rumjancev zauzima Bukurešt i sprema se da prede preko Dunava, Fridrih upozorava caricu da Austrija ne moţe da pristane na rusku okupaciju Vlaške i Moldavije. U nameri da iz begne rat, on predlaţe da se Rusija, Pruska i Austrija prošire na raĉun Poljske. Katarina ţeli da izbegne istovremene ratne opera cije u Poljskoj i Turskoj. Po izbijanju rata Katarina saziva pose han savet na kome se odluĉuje da se ne vode odluĉne operacije protiv Turske dok se ne uguši pobuna u Poljskoj; potom će jedan korpus poći protiv Krima, a glavnina snaga ka Dunavu da spreĉi upad turskih snaga u Poljsku. Ruska baltiĉka flota plovi u Sredo zemlje sa ciljem da uništi tursku flotu i podstakne balkanske hri šćane na ustanak. Rumjancev zauzima Bukurešt, a flota stiţe u grĉke vode, gde Turcima nanosi teţak poraz u zalivu Ĉesme. Oĉe kivani ustanak Grka ne izbija. U tom trenutku Fridrih iznosi svoj predlog o deobi Poljske.14 Posle burne debate i kritike, Panin odustaje od ruskog zahteva za Vlaškom i Moldavijom. Poĉetkom 1771. ruske trupe osvajaju Krim. U leto 1772. poĉinju pregovori izmedu Rusije i Turske, ali se prekidaju zbog odbijanja Porte da prizna nezavisnost Krimskog kanata. U proleće 1774. Rumjancev i Aleksandar Suvorov nanose turskim snagama u Podunavlju teške poraze, ali zbog ustanka Pugaĉova Katarina ţeli da prebaci armi ju Rumjanceva u Rusiju. Zbog toga prihvata predlog za obnovu pregovora sa Turskom. Ugovorom u Kuĉuk-Kajnadţiju (jun 1774) Krimski kanat stiĉe nezavisnost, Rusija dobija severnu obalu Azovskog mora sa Azovom i Taganrogom i teritorije na Crnom moru izmedu Dnjepra i Buga. Ruski trgovaĉki brodovi mogu da plove po Crnom moru i prolaze kroz moreuze, a sultan priznaje Katarinuţ i njene naslednike kao zaštitnike hrišćana u Turskoj. Rusija dobija vezu sa Evropom preko Sredozemlja i obezbeduje pravo da se upliće u unutrašnje poslove Osmanskog Carstva. Posle zakljuĉenja mira Katarina menja svoju politiku. Ona odbija da se upliće u pitanja za koja Rusija nema interes; u ratu za bavarsko naslede ne pruţa Fridrihu podršku, iako je na to obavezna ugovorom iz 1764, već posreduje izmedu njega i Marije Terezije. Mir u Tešenu uverava caricu da je ona predodredena da igra ulogu posrednika u Evropi. U ratu za ameriĉku nezavisnost (1776-1783) Katarina staje na stranu Velike Britanije, ali odbija da uputi ruske trupe da se bore protiv kolonija. Katarina prihva ta deklaraciju o oruţanoj neutralnosti (1780) u nameri da pokaţe svima da se njena snaga i uticaj ne mogu zanemariti. Poĉetkom 1781. Katarina potpisuje savez sa Josipom II. Posle Paninove ostavke, vodenje ruske spoljne politike prelazi u ruke Grigorija Potemkina i Aleksandra Bezborotka. Potemkin ubeduje Katarinu da se odrekne saradnje sa Pruskom i obezbedi

436

podršku Austrije za prodor na jug. Kaunic oĉekuje rusku podr šku u eventualnom sukobu sa Pruskom. Prilikom Josipove pose te Rusiji 1780. postavljaju se osnovi budućeg saveza, iako su ci ljevi dve zemlje razliĉiti: Kaunic smatra da je savez uperen pro tiv Pruske, dok Katarina priprema ofanzivu protiv Turske. Bezborotko priprema 1781. plan za preuredenje Balkan skog poluostrva, poznat kao „Grĉki projekt“. Prema njemu Ru sija treba da zauzme crnomorsku obalu, oslobodi Besarabiju. Moldaviju i Vlašku i stvori kneţevinu Dakiju na ĉijem će ĉelu bi ti pravoslavni vladar. Posle proterivanja Turaka iz Evrope pred vida se obnova Vizantijskog Carstva na ĉelu sa velikim vojvo dom Konstantinom. Austrija treba da dobije deo Srbije sa Beo gradom, a Francuska Egipat. Katarina i Josip raspravljaju dve godine o projektu; Austrija traţi Vlašku i Moldaviju, što Katari na odbija. Pod izgovorom da ţeli da obnovi red, Rusija pripaja Krim (1783). Posle ĉetiri godine sultan zahteva da se Krimu vrati nezavisnost, a u jesen 1787. turski brodovi napadaju rusku posa du u Oĉakovu, ĉime poĉinje drugi rusko-turski rat (1788). Sved ska objavljuje rat Rusiji i iskrcava trupe u blizini Petrovgrada. Austrija ulazi u rat sa zakašnjenjem, vodi ga bez mnogo ţara i brzo zakljuĉuje mir u Svištovu. Pruska staje na stranu Turske : obećava vojnu pomoć Švedskoj. U martu 1791. Vilijam Pit zahte va od Katarine da prekine rat i zakljuĉi mir sa Turskom. Rusija mora da odustane od „Grĉkog projekta“ i Bezborotko zakljuĉuje mir u Jašiju (januar 1792). Turska se miri sa gubitkom Krima. ustupa Rusiji obalu izmedu Dnjestra i Buga i potvrduju se od redbe ugovora u Kuĉuk-Kajnadţiju. Katarina ne uspeva da os tvari svoje planove, ali pretnja od Turske više ne postoji. Osmansko Carstvo. - Turski poraz 1699. ima dalekoseţne posledice na unutrašnjem i spoljnopolitiĉkom planu. U zemlji iz bijaju nemiri, provincijama haraju bande, a sirotinja se okuplja u Carigradu; cena hrane stalno raste i stvara teškoće u odrţa vanju reda. Veliki vezir Husein-paša nastoji da zavede red u voj-sci i upravi, ukida ratne namete, poboljšava teţak poloţaj selja štva koje pati od rata i pljaĉke, pokušava da zavede red u timar skom sistemu, smanjuje broj janiĉara, gradi ratnu flotu. Otpo njegovom radu pruţa uticajni muftija Fejzula, koji spreĉava ispravljanje drugih slabosti sistema. Husein-paša umire 1702. a nasleduje ga Mustafa-paša, koji nema potrebno znanje da prc duţi reformni rad. Istovremeno, Carstvo ugroţavaju pretnje drugih drţava. Sa zapada Venecija, na severu Azovsko more prestaje da bude „tur sko jezero“, na istoku (Kuban, Kaspijsko more) dolaze pod uticaj Rusije, a sliĉno je sa Krimom, ušćem Dnjepra i Crnim morem. U Carigradu su svesni opasnosti koje nastaju gubitkom pograniĉ nih tvrĊava i rastom ruske moći. U leto 1703. dotadašnji sultan Mustafa II mora da se odrek ne prestola u korist brata Ahmeda III (1703-1730), posle pobune janiĉara, nezadovoljnih zbog neisplaćenih plata. Novi sultan je

437

miroljubiv i obrazovan ĉovek, pokazuje interesovanje za drţavne poslove i provodi neke sudske i finansijske reforme. On je pod uticajem svojih miljenika i obraĉunava se sa pobunjenicima. Ahmed ţeli obnovu veliĉine Carstva, ali shvata da njegovo stanje onemogućava voĊenje agresivne politike. U ţelji da poveća drţavne prihode i uvede red u vojsci, Ahmed postavlja za velikog vezira Ĉorlulu Ali-pašu, koji zavodi red u provincijama, uklanja buntovnike iz janiĉarskih redova, pojaĉava utvrdenja i gradi ratnu flotu. Uprkos zahteva francuskog ambasadora, Ĉorlulu paša ne koristi severni rat da prekine odnose sa Rusijom i nare Ċuje krimskom kanu Devletu Giraju da se uzdrţi od napada na Rusiju (1709). To olakšava obraĉun Rusije sa Švedskom kod Pol tave. Poraz Švedske menja odnos snaga u istoĉnoj Evropi, gde Rusija postaje najsnaţnija drţava. Turska oseća pretnje rata i daje utoĉište Karlu XII; veliki vezir traţi od Petra I da izmeni ugovor iz 1700, što ovaj prihvata i uništava neke manje tvrdave na donjem Dnjepru; za uzvrat, Porta se obavezuje da uskrati Karlu XII gostoprimstvo što je moguće ranije. Švedski kralj od bija da napusti Tursku i pravi intrige protiv velikog vezira, koga smatra najvećim protivnikom njegove politike obraĉuna sa Rusi jom. Uz pomoć Devleta Giraja Karlo uspeva da stvori raspoloţe nje za novi rat protiv Rusije. Poloţaj velikog vezira slabi, njego va politika se opisuje kao proruska i u julu 1710. gubi svoj polo ţaj. Njega nasleĊuje Baltadţi Mehmed-paša, koji uspeva da ube di sultana da objavi rat Rusiji (novembar 1710). Petar pokušava da privoli Portu da odustane od rata, ali bez uspeha. U nameri da privuĉe balkanske hrišćane na stranu Rusije, Petar istiĉe da je cilj rata njihovo oslobodenje od jarma nevernika. Petar obezbe duje podršku kneţeva Vlaške i Moldavije i vladike Crne Gore. Do sudara dve armije dolazi na Prutu, gde rusku vojsku opkolja vaju mnogo nadmoćnije turske trupe. Petar traţi mir, što Baltad ţi-paša prihvata. Petar se odriĉe Azova, pristaje da uništi Ta ganrog, Kameni Zaton i tvrdave na Dnjepru, obećava da se Rusi ja neće uplitati u Poljskoj i da će osloboditi turske zarobljenike. Baltadţi-paša daje Rusima hranu i obećava da će proterati Karla XII. Ahmed ne odobrava drţanje velikog vezira i stavlja ga u za tvor, iako u Carigradu peovladava uverenje da je pobeda na Pru tu osveta za poraz u prethodnom ratu. Poĉetkom 1713. sultan proteruje Karl.a XII iz Turske, a u junu potpisuje ugovor o miru sa Rusijom u Jedrenu. Granica Rusije pomera se na sever do Orela, a Petar mora da povuĉe trupe iz Poljske. Odmah nakon završetka rata sa Rusijom, Turska ţeli da se obraĉuna sa Venecijom. Posed Moreje i prisustvo ratne flote u Morejskom arhipelagu ugroţava Carigrad, a vlast nad Mo rejom smatra se vaţnijom od dalekih poljskih teritorija. Ratnu stranku predvodi Silahdar Ali-paša, sultanov zet, koji uklanja Ĉorlulu-pašu i Baltadţi Mehmeda i postaje veliki vezir 1713. Mletaĉka uprava u Moreji nije popularna medu stanovništvom, a Grci iz Fanara koji imaju svoje trgovaĉke interese podsti

438

ĉu Portu da Veneciji objavi rat. On poĉinje u januaru 1715. Turska flota zauzima mletaĉka ostrva (Egina, Tinos) i utvrdenja (Argos, Nauplija, Koron, Navarino, Modon); u leto 1716. turske snage napadaju Krf. U pomoć Veneciji dolazi Austrija.15 Kar lo VI traţi od Porte odštetu za sve mletaĉke posede, a većina vezira Divana protivi se ra.tu sa Austrijom. Silahdar-paša uve rava Divan da austrijski zahtev predstavlja povredu Karlo vaĉkog mira i traţi objavu rata. U leto 1716. armija pod ko mandom Ali-paše doţivljava poraz pod Petrovaradinom, gde Ali-paša gine zajedno sa još nekoliko istaknutih komanda nata. Turski logor sa topovima, zastavama i hranom pada u austrijske ruke; Eugen Savojski napada Temišvar, ĉija posada mora da se preda u jesen iste godine. Posle poraza kod Pe trovaradina Porta odustaje od opsade Krfa. Halil-paša, novi veliki vezir, predvodi tursku vojsku u pomoć Beogradu koji opsedaju austrijske trupe. Halil-paša ne uspeva da olakša polo ţaj braniocima, a Eugen Savojski napada turske poloţaje i avgusta 1717. nanosi teţak poraz braniocima grada. Turci napu štaju poloţaj duţ Save, ali posade u Zvorniku i Bihaću spre ĉavaju austrijski upad u Bosnu. Veneciia uspeva da povrati neke posede u Jadranu, ali njena flota doţit.-ljava poraz kod Ma tapana (1717). Mirom u Poţarevcu (1718) Turska se odriĉe Temi švara, Smedereva i Beograda, granica Austrije povlaĉi se dubako u Srbiju, od Drine do Timoka. Na predlog Eugena Savojskog u Banatu se naseljavaju ratni veterani; Tursha i Habsburško Car stvo potpisuju trgovaĉki ugovor (1719), a Karlo VI stvara Istoĉnu kompaniju sa ciljem da razvija balkansku trgovinu. Venecija gu bi Moreju, a zadrţava posede u Dalmaciji, Santa 1V'Iauru, zalir Arte i Cerigo. Poţarevaĉki mir je nova potvrda slabljenja Turske kao ve like vojne sile. Njena vojska i organizacija nisu u stanju da se no se sa modernijim armijama i tehnikom zapadnih drţava. Oni zaostaju u taktici, artiljeriji i snabdevanju: njihove velike armije stvaraju probleme u snabdevanju i izdrţavanju. Turci se ne mire sa gubitkom Beograda, iako gube nadu u povratak Ugarske. U zemlji preovladava mirovna struja, a novi veliki vezir Ibrahim -paša (1718-1730) oliĉava takvo raspoloţenje. Njegovo dugotraj no druţenje sa sultanom Ahmedom olakšava mu da se odrţi u moru intriga i oĉuva sultanovo poverenje. Njegovo vezirstvo za beleţeno je kao „doba lala“, zbog manije za lalama na dvoru i meĊu bogatim svetom. Dvor i sultan provode vreme u zabavama, svetkovinama na moru, vatrometima. U Carigradu ţivi veliki pe snik Ahmed Nedim, koji peva o lepotama „palate sreće“, a mnogi Turci pokazuju sklonost da zaborave vojniĉke poraze i druge te škoće. Turska uţiva zapaţeno duhovno oţivljavanje. Primećuju se i osećaju evropski uticaji (ĉuvena Ahmedova fontana), pišu se mnogi radovi iz istorije, otvara se pet javnih biblioteka, a 1727. otvara se prva štamparija u Turskoj. Njen osnivaĉ je Ibrahim Muteferika (1674-1745), Madar po rodenju, i kritiĉar zaostalosti

439

turskog društva i drţave. Njegov rad nailazi na oštar otpor pisa ra i ulema, koji uspevaju da privole sultana da zabrani rad štam parije (1742). Takav naĉin ţivota ne uspeva da otkloni sve primetnije sla bosti Carstva. Oseća se nestašica novca, nezaposlenost, javljaju se epidemije zaraznih bolesti, a cene hrane su visoke; nemiri iz bijaju na raznim stranama (Egipat). Pobuna u Persiji (1720) prouzrokuje pad dinastije Safavi, a upad ruskih trupa u Astra han izaziva tursku reakciju. Posle ruskog zauzeća Bakua (1723), Turci zauzimaju Tbilisi. Naredne godine dve zemlje dele Persiju: Rusija zauzima Kavkaz i juţne obale Kaspijskog mora, a Turska Đurdijansku, Šrivan, Ardabil, Tabriz i druge oblasti. Pojava Na dir-šaha potire deobu, a 1730. Turska gubi Tabriz, Karmanšah i Hamadan. Gubitak teritorija, glasovi o miru i novi porezi izazivaju jed nu od najkrvavijih pobuna 1730. Pobunu janiĉara predvodi Patro na H:alil; pobunjenici zauzimaju arsenal i presecaju snabdevanje hranom. Ahmed III popušta pod pritiskom i ubija Ibrahim-pašu, ali i sam mora da napusti presto, na koji stupa Mahmud I (1730 1754). Pobunjenici zahtevaju unutrašnje reforme, uklanjaju mini stre i sudije i povećavaju broj janiĉara sa 40.000 na 70.000 ljudi. Divan se protivi, a imenovanje kapudan-paše i novog kana Krima dovodi do razdora izmedu janiĉara i Halilovih pristalica. Krajem 1730. Halil i njegovi saradnici gube glave u prisustvu sultana. Do kraja veka Turska prolazi kroz sliĉne krize, doţivljava mnoge politiĉke i vojniĉke poraze, ali u pojedinim trenucima na lazi snage da obnovi svoju moć.16 Pojedinci uvidaju potrebu preuredenja turskog vojnog sistema. Za vladavine Mahmuda I francuski avanturista grof Boneval dolazi u Carigrad i radi na reformi turske vojske; on ima veliki uticaj na tursku diplomati ju. Ukupni ishod njegovih napora ostaje zanemarljiv zbog ne znanja, predrasuda, ambicije. Administrativno jedinstvo velikog carstva je slabo; uspon pojedinih vojnih komandanata, od kojih mnogi prenose vlast na svoje potomke, potvrĊuje utisak o slabo sti sultana i centralne vlasti. Ekonomski razvitak Carstva spre ĉavaju ili onemogućavaju rĊava administracija, verski fanati zam i ĉeste epidemije zaraznih bolesti. Razlike izmedu Turaka i raje u hrišćanskim krajevima sve više slabe temelje Carstva. Sa vremeni posmatraĉi uoĉavaju da Porta nije u stanju da promeni strukturu odnosa i vlasti i da stoga ne predstavlja veću opasnost po susede. Poloţaj pojedinih naroda u Carstvu zavisi od mnogih okol nosti. U nekim delovima (Albanija, Bosna, Hercegovina) veći deo stanovništva ispoveda islam, dok u drugim (Srbija, Bugarska, Grĉka, Crna Gora) nacionalna svest i pravoslavlje igraju znaĉaj nu ulogu u ţivotu raje; u Vlaškoj i Moldaviji kneţevi zadrţavaju samoupravu. Dubrovaĉka Republika zadrţava samostalnost i katoliĉanstvo, iako je „verni haraĉar“. Grci uţivaju poseban po loţaj u Carstvu: stanovnici egejskih ostrva imaju velike slobode, kao i stanovnici Moreje. Carigradski Grci fanarioti igraju vaţnu

440

ulogu u administrativnom ţivotu Carstva; od 1661. oni su drago mani (prevodioci) u pregovorima Turske i drugih drţava. Iz nji hovih redova postavljaju se gospodari Vlaške i Moldavije (Kan takuzeni, Mavrokordati, Kalimakije). Otpor balkanskog stanov ništva pojaĉava se propadanjem timarskog sistema i njegovom zamenom, ĉivĉijskim odnosima. Seljak se pretvara u kmeta. Us pon gradana u primorskim gradovima (Solun, Smirna) izaziva antitursko raspoloţenje. Krajem XVIII veka grĉki i srpski grada ni odrţavaju veze sa srednjom i zapadnom Evropom, a u Beĉu objavljuju svoje novine (1790, 1791). U prvoj polovini veka Francuska odrţava najvaţnije eko nomske i politiĉke veze sa Turskom. Veliki deo francuskog tek stila izvozi se na Levant, a njen poloţaj uĉvršćuje se kapitulaci jama iz 1740. Francuski rivali nisu u stanju da izdrţe njenu kon kurenciju, a engleska trgovina, koja je do 1730. u stalnom uspo nu, brzo opada. Posle 1760. uvoz dobara sa Levanta u Francusku naglo raste, dok izvoz opada. U razdoblju od 1763. do 1773. fran cuski izvoz raste, ali posle toga ponovo opada. Engleska konku rencija se pojaĉava. Austrijski trgovci vode poslove sa Grĉkom, dok trgovinu sa Crnim morem Turska prepušta Rusiji i Austriji. Krajem veka Francuska trgovina se ograniĉava na Carigrad i Smirnu. Uloga Francuske u spoljnoj politici Turske je izuzetno veli ka. To je posledica tradicionalno dobrih odnosa iz prošlosti i francuskih privrednih delatnosti. U prvom delu veka cilj Fran cuske je da obezbedi podršku Turske u borbi protiv Austrije, ko ja mora da drţi znaĉajne snage na turskim granicama i zanemari svoje interese na zapadu (Nemaĉko Carstvo). Poraz u Beĉkom ratu i unutrašnje slabosti spreĉavaju Tursku da pruţi podršku Francuskoj u ratu za špansko naslede, ali podrţava pobunu ugarskog plemstva protiv Habsburgovaca (1704-1711). Turska ne pruţa Francuskoj oĉekivanu pomoć u ratu za poljsko naslede. Ipak, odnosi izmeĊu dve zemlje ostaju prijateljski, a Turska šalje stalnog ambasadora u Pariz (1720). Pojedini francuski diplomati igraju zapaţenu ulogu u politici Turske (Vilnev); zahvaljujući posredovanju Vilneva Turska i Austrija zakljuĉuju mir u Beo gradu, a naredne godine obnavljaju se Kapitulacije. Diplomatska revolucija 1756. menja odnose izmedu dve zemlje. Iako austro-francuski ugovor predstavlja oruĊe protiv Engleske, on otvara put, u sluĉaju tursko-austrijskog rata, fran cuskoj intervenciji na strani Austrije. Zbliţavanje izmedu Fran cuske i Rusije (1757) slabi poverenje Turske u namere Francu ske. To dovodi do zbliţavanja izmedu Turske i Pruske i zakljuĉe nja ugovora 1761. Tursko-francuski odnosi se poboljšavaju posle stupanja Katarine II na ruski presto. Posle 1762. dve zemlje uje dinjuje strah od Rusije, kao što ih ranije ujedinjuje strah od Habsburgovaca. Uloga Francuske u izbijanju tursko-ruskog rata (1768 17 1774) je zapaţena i završava se katastrofalnim posledicama po Tursku. Tokom rata francuska vlada šaije vojne instruktore i po

441

moć turskoj vojsci, u nameri da poveća njene borbene sposobno sti; to ne donosi vidljive rezultate. I'oraz Turske i zakljuĉenje ugovora u Kuĉuk-Kajnadţiju (1774) dovode do slabljenja francu skog uticaja u Turskoj. Nju posebno pogada nesposobnost Fran cuske da spreĉi dolazak ruske baltiĉke flote u Sredozemlje 1770. Francuska ostaje i dalje saveznik Turske, iako se njena paţnja posle 1774. okreće prema Rusiji. Zbog svoje zauzetosti ratovima za nezavisnost ameriĉkih kolonija i bavarsko naslede, Francuska ne poklanja dovoljno paţnje Turskoj i njenim problemima. Grof Verţen, ministar inostranih poslova, priznaje 1781. da je sarad nja Rusije i Austrije opasnost po Tursku i poloţaj Francuske na Levantu. Rat u Americi spreĉava Verţena i Francusku da Tur skoj pruţe efikasniju podršku, a verbalna nije dovoljna. Nakon završetka rata u Americi, Verţen ulaţe velike napore da spreĉi rusku aneksiju Krima. Iako to udara u osnove francusko-austrij skog savezništva, Verţenovi napori se završavaju neuspehom. Njegovi saveti popustljivosti obeshrabruju i otuĊuju Tursku od Francuske. Takvu politiku Verţen primenjuje i u narednom ratu izmeĊu Turske i Rusije. Poĉetkom 1787. Francuska zakljuĉuje sa Rusijom trgovaĉki ugovor, koji njenim trgovcima pruţa velike mogućnosti. Istovremeno, u Carigradu ambasador Šoazel-Gufije vodi politiku prepuštanja Turske na milost Rusiji. Tokom rata Francuska zadrţava neutralnost i savetuje Porti uzdrţanost. Ta kva politika znaĉi grešku i diplomatski poraz. To je dokaz slabo sti Francuske i izmenjenog odnosa snaga na istoku Evrope.

442

XII

FRANCUSKA

Regentstvo (1715-1726). Dţon Lo. - Smrt Luja XIV ozna ĉava poĉetak nove ere u Francuskoj, reakciju protiv svega što oliĉava njegovu vladavinu; u evropskoj politici prestaje premoć jedne sile, a uspostavlja se ravnoteţa izmeĊu više drţava. Za okret se oseća u ekonomskim i društvenim htenjima i raspoloţe njima. Luj XIV postavlja vojvodu Orleanskog, inteligentnog i pokvarenog politiĉara, za regenta maloletnom Luju XV. Ogra niĉava njegove prerogative stvaranjem saveta. Pariski parla ment postaje izvršilac testamenta, uklanja ograniĉenja i svu vlast predaje regentu. Za uzvrat parlament dobija pravo da se suprotstavlja zakonima. Ĉinovniĉko plemstvo obnavlja svoju vlast, a vojniĉko plemstvo stiĉe politiĉku moć. Regent pristupa provodenju odreĊenih reformi u admini straciji, spoljnoj politici i finansijama. U administraciji uklanja graĊane na koje se Luj XIV oslanja, a njihove poloţaje popunja va pripadnicima krupnog plemstva. Stvara sistem saveta kao vrhovno izvršnc• telo kraljevine. Postoji sedam saveta zaduţenih za odreĊena pitanja (finansije, spoljni poslovi, rat, mornarica, unutrašnji poslovi, trgovina, verska pitanja). Sistem je poznat kao polysynodie i predstavlja pokušaj korišćenja staromodne aristokratije u upravljanju modernom birokratskom drţavom. Pokušaj se završava neuspehom, pa se sistem saveta ukida 1718. i zamenjuju ga ministri. Politiĉke i društvene posledice sistema saveta dugo se osećaju: oba dela plemstva, ĉinovniĉko i vojniĉko, postaju centri moći i otpora politici reformi, pre svega finansij skih. Ukidanje saveta slabi ministarski sistem u Francuskoj. De latnost vlade nalazi se u rukama kancelara, ministara i gene ralnog kontrolora finansija. Regent obnavlja poloţaj prvog ministxa sa ciljem da usklaĊuje delatnosti ministarstava. Kardi nal Fleri obavlja tu funkciju izmedu 1726. i 1743. Posle njegove smrti zvanje se ukida. Vladinu politiku provode agenti koji kra ljevsku vlast koriste kao izvor svojih ovlašćenja, ali koje vlada ne moţe da oduzme. Najteţi problem regentstva je stanje drţavnih finansija. Lujevi ratovi ostavljaju ogromne dugove, porezi se sakupljaju sa zakašnjenjem, plemstvo i crkva se oslobadaju od njihovog plaća nja, a mnogi gradovi i gradani stiĉu razna izuzeća. Neko vreme regent prihvata takvo stanje, ali pretnja bankrotstva prisiljava ga da preuzme odredene korake. Rešenje problema nalazi u pla novima Dţona Loa, škotskog avanturiste i bankara, koji predla ţe širenje kreditnih poslova i reformu poreskog sistema. Lo uvi da slabosti sistema „zakupa“ poreza koji ne donosi potrebne pri

443

hode drţavnoj blagajni, dok budţetski proraĉuni predstavljaju mahom nepouzdane procene. Regent stvara Banque Generale (1716) sa ciljem da emituje novĉanice; ona radi uspešno i poveća va poverenje u takve poslove. Naredne godine stvara se trgovaĉ ka kompanija, Compagnie d'Occident, koja treba da trguje sa Lujzijanom, nepoznatom i nerazvijenom kolonijom, a kasnije sa Kinom, istoĉnom Azijom i Kanadom. Istovremeno, vlada ispituje drţavne dugove, mnoge odbacuje kao neodrţive, stvara sud za ratne liferante i obezvreduje novac. To izaziva veliko nezado voljstvo finansijskih krugova i parlamenta, a ne donosi oĉekiva ni ishod. Otpor dovodi do zatvaranja parlamenta i imenovanja Loa za generalnog kontrolora finansija (1720). Godinu dana ra nije Compagnie d'Occident prerasta u Kompaniju Misisipija ko ja preuzima kontrolu nad francuskom kolonijalnom trgovinom. Lo preuzima kontrolu nad direktnim i indirektnim porezima i štampa novac, pokušava da pojednostavi sistem. Loov uspeh oznaĉava poĉetak kraja. Cirkulacija novca, ku povina akcija Kompanije Misisipija i oţivljavanje trţišta omogu ćava velike špekulacije. To podstiĉe inflaciju i ekonomski pro speritet. Akcije nominalne vrednosti 500 livri prodaju se za 12.000 livri, što obim trgovine ne moţe da pokrije. Cene poĉinju da padaju, a u oktobru 1720. Kompanija propada. Vlasnici akci ja gube sve što imaju, a Lo mora da beţi. Propast Loovog plana dovodi do preraspodele nacionalnog bogatstva, smanjenja pove renja u papirni novac, banke i vladine obveznice. Iako se otvara pariska berza (1724) i druge ustanove, Francuska ne stvara dr ţavnu banku. Loove reforme pokazuju znaĉaj finansijskih pita nja. Stalne fiskalne krize imaju koren u finansijskom stanju zemlje, neefikasnosti, korupciji, prodaji drţavnih sluţbi. U spoljnoj politici regent vodi politiku mira sa Velikom Britanijom i Nizozemskom, sa kojima 171 7. zakljuĉuje savez. Nastoji da iskljuĉi Filipa V Burbonskog iz francuskog nasleĊa. Francusko-engleski savez je izraz ţelje da se trguje sa španskim kolonijama i u Sredozemlju i potrebe da se spreĉi obnova au strijsko-španske dominacije u Evropi. Obnova španske snage i agresivnosti u Sredozemlju posle 1717. i stvaranje snaţne au strijsko-španske koalicije (1725) potvrduju opravdanost francu sko-britanskog sporazuma. Kraj austrijskih i španskih pretenzi ja u ltaliji i uklanjanje austrijskih trgovaĉkih privilegija (Ostendska kompanija) dovode do raspada francusko-britan skog saveza (1731). Regent ne uspeva da nade trajnije rešenje za spaljnopolitiĉke probleme. To zaoštrava društvene i finansijske probleme. Francusko-britanski savez olakšava odrţanje mira na morima i u Evropi. Francuska se suoĉava sa izborom: aktivna pclitika u Evropi ili kolonijama. Neuspeh da reši tu dilemu prisi ljava Francusku da stalno ulazi u ratove na dva fronta. Politika kardinala Flerija (1726-1743). Posle regentove smrti fran cuskom politikom upravlja vojvoda burbonski, poto mak velikog Kondea. U njegovoj senci uzdiţe se sposobni biskup

444

Andre Herkul de Fleri (1653-1743}, vaspitaĉ mladog Luja XV. Uzdrţan i sposoban, Fleri preuzima vlast 1726. i postaje prvi mi nistar. Flerijeva politika ima za cilj oĉuvanje mira u Evropi i fi nansijsku stabilnost u zemlji. Kardinal uţiva puno kraljevo po verenje i pokazuje sposobnost da odabere pouzdane saradnike. Fleri pokazuje upornost, odluĉnost i snagu u sprovodenju utvr dene politike. Protiv svoje volje Fleri uvodi Francusku u rat za poljsko naslede (1733-1735). Uprkos toga uspeva da vodi uz drţanu politiku, privoli Englesku na politiku neutralnosti i ko naĉno pripoji Lorenu Francuskoj. Flerijevi saradnici provode kardinalovu politiku. Luj Su velen vodi miroljubivu spoljnu politiku, kancelar Anri A'Arţezu uklanja mnoge zloupotrebe u zakonodavstvu, a Filibert Ori kao generalni kontrolor finansij a uspeva da zavede red u novĉanim pitanjima i prikuplja porez na dohodak (Dixieme); Ori odbija da plati zaostale vladine anuitete (rentes), zavodi doslednu protek cionistiĉku politiku sa visokim carinama za uvoznu robu i pod stiĉe razvitak domaće industrije. Stvara se plan za izgradnju pu teva i rn.ostova i nameću razne obaveze na seljake da rade na nji ma (corvee royale). Flerijeva administracija predstavlja period ekonomske obnove Francuske. Luj XV (1715-1774) ne pokazuje mnogo volje i interesova nja za obavljanje kraljevskih poslova i upravu zemlje. On ne ţeli da vlada niti da dopusti drugom da to radi. Neodluĉnost postaje stalna osobina politiĉkog ţivota; Luj XV zahteva kraljevsku vlast i prava, ali ne ţeli da ga posic>vi odvraćaju od provoda i za bave. Posle Flerijeve smrti (1743) Luj ne ţeli da obavlja poslove prvog minist.ra niti da drugi obavljaju taj posao; on ostavlja vla du bez upz.ztstava i dozvoljava da svaki ministar vodi poslove re sora po svom nahoĊenju. Tokom Flerijeve administracije oţivljavaju verski sukobi. Za konski svi Francuzi ispovedaju katoliĉanstvo, ali u zemlji postoje snaţne grupe hugenota u Langedoku, Dofineju i Burgundiji. U ţelji da iskorene herezu, francuski biskupi dobijaju od vlade dekret (1724) kojim se na doţivotni zatvor osuduju oni koji uĉestvuju u verskim sluţbama; katoliĉko krštenje se mora obaviti u roku od 24 ĉasa posle roĊenja, brakovi izmedu hugenota se zabranjuju, a pro povednici kaţnjavaju vešanjem. Edikt se provodi sa razliĉitim us pehom i izaziva napade filozofa na hijerarhiju. Uţivljavanje janse nistiĉke agitacije stvara novi izvor sukoba u zemlji.18 Jansenistiĉka propaganda zaoštrava sukob izmeĊu Luja XV i parlamenta, pari skog stanovništva i katoliĉke crkve, ultramontanskih grupa i nad biskupa Pariza. Uznemirenost se stišava 1732. odluĉnom interven cijom Flerija i amnestijom pojedinih verskih fanatika. Pred Flerijevu smrt, uprkos njegovih nastojanja da to izbegne, Francuska se upliće u rat za austrijsko nasleĊe. Uticajna ratna gru pa, na ĉelu sa maršalom Šarlom Lujem Debelom Il, uz kraljevu podršku, preuzima 1741. od Flerija vodenje spoljne politike i pod stiĉe antienglesko i antiaustrijsko raspoloţenje u zemlji. U savezu sa Španijom i nemaĉkim drţavama, Francuska objavljuje rat 1741.

445

i upada u Austriju i austrijsku Nizozemsku. Luj XV igra znaĉajnu ulogu u ratnim operacijama, a francuske snage nanose poraz Engle zima kod Fonteneja 1745. Mir u Ahenu razoĉarava Francusku, koja se iscrpila tokom rata. Vladavina Luja XV. - Poĉetkom 1743. Fleri umire, a Luj XV najavljuje da će upravljati zemljom bez prvog ministra. To su samo ţelje neizvodljive s obzirom na liĉnost vladara. Sve što Fleri daje Francuskoj: voĊstvo, miroljubivu politiku, sposobnu administraci ju i neophodni p_redah od dugotrajnih ratova Luja XIV nestaje u ru kama nesposobnog vladara i njegovih miljenica. Od Flerijeve smrti stanje se menja. Već 1744. izbija veliki ustanak svilarskih radnika u Lionu, koji trupe surovo guše. Ustanak i drugi problemi sirotinje i seljaka ne predstavljaju pretnju vladaru, ali kralj postaje omrznut. Vaţnu ulogu u dugoj vladavini Luja XV igraju mnogobrojne miljenice. Najistaknutija medu njima je madam de Pompadur, kći pariskog mesara, koja skoro dvadeset godina ima veliki uticaj na voĊenje drţavnih poslova, imenovanje ili uklanjanje ministara, di plomata, generala. Inteligentna i radoznala, ona štiti knjiţevnost. umetnost i filozofe. Staje na stranu parlamenta protiv jezuita, pro tiv ĉijeg se uticaja na dvoru bori. Madam de Pompadur podrţava reformna nastojanja pojedinih ministara. Osnovni problem francuskog društva su privilegije i prava po jedinih društvenih slojeva. Mnoge od njih Luj XV nasleduje od svog prethodnika. Mnoga ograniĉenja kraljevske vlasti su suštinska, a ne liĉna: poloţaj sudija, generala, ĉlanova parlamenta su privatna svo jina; njima se trguje i njihova cena se menja. U tome drţava nema nikakvog udela, pa nosioci tih zvanja uţivaju veliku nezavisnost prema vladaru. Posednici poloţaja, zajedno sa crkvom, plemstvom u gradovima, otvoreno se suprotstavljaju kraljevskim dekretima. Plemstvo i crkva odbijaju da plaćaju poreze i daju drţavi ,.dobro voljni dar`` svake pete godine; provincijski staleţi su u stalnom su kobu sa kraljevim sluţbenicima. Dok Luj XIV zabranjuje staleţima da donose zakone, regent im vraća pravo da se suprotstavljaju kra ljevskim dekretima. Na predlog generalnog kontrolora finansija Mašoa d'Arnovila, Luj XV predlaţe 1749. da sve klase plaćaju novi porez - vingtieme da bi se isplatili ratni troškovi. To je napad na sistem privilegija. Reakcija privilegovanih staleţa je odluĉna i oštra, pošto se njime u groţava ĉitav sistem privilegija gradova, ĉinovnika, crkve, plem stva. Luj XV prisiljava parlamente da proglase dekrete i podrţava svoga ministra. Biskupi vrše pritisak na dvor i prete štrajkom, dok Mašo dobija podršku javnosti. Luj XV nema snage da izdrţi; u maju 1750. skupština sveštenstva u Parizu uspeva da privoli kralja da po pusti. Crkva pristaje da plati „dar“ i doda poseban poklon za nared ne godine. Naĉelo oporezivanja bez izuzeća ostaje prazno slovo. Krajem 1751. Luj XV odustaje od svojih zahteva, Mašo mora da na pusti poloţaj, a pokušaj poreske reforme propada. Uspeh sveštenstva podstiĉe pretenzije plemstva da oĉuva svoje privilegije. U ime „francuskog ustava“ oni propovedaju neposlu

446

šnost vladaru i drţavi. To izaziva otvoreni otpor parlamenta u Bre tanji, koji zajedno sa drugim telima ometa sprovodenje kraljeve po litike. Pod pritiskom parlamenta u Parizu, kralj prihvata zahtev za proterivanjem jezuita iz Francuske (1764).19 Borba izmeĊu pristalica i protivnika parlamenta odreĊuje politiĉki ţivot Francuske; otpor porezima u vreme sedmogodišnjeg rata (1756-1763) postavlja parla ment u poloţaj drţavnog neprijatelja. Mnogi generalni kontrolori fi nansija ne uspevaju u svojim naporima da obezbede potrebna sred stva za rat. Tokom sedmogodišnjeg rata pokazuju se mnoge slabosti društvene, vojne i politiĉke strukture francuske drţave. Nesprem nost oficira, nedostatak artiljerije, klasne predrasude i odbijanje privilegovanih delova društva da plaćaju poreze objašnjavaju zašto Francuska, iako snaţnija, doţivljava poraz u ratu. Krupno plemstvo ima svog najboljeg saveznika u grofu Stenvi lu, potom vojvodi Šoazelu, štićeniku madam de Pompadur, koji od 1758. obavlja duţnost ministra spoljnih poslova, a 1761. postaje mi nistar mornarice. Šoazel odluĉuje o francuskoj politici u poslednjim godinama rata. Sposoban i odluĉan, Šoazel uoĉava vojne i pomorske slabosti Francuske. On sprovodi mnoge reforme u vojsci i mornarici, gradi novu ratnu flotu i nastoji da oţivi francusko kolonijalno car stvo. U cilju pojaĉanja borbe protiv Engleske, Šoazel odluĉuje da smanji subvencije Austriji i u rat privuĉe Spaniju. Francuska i Spa nija potpisuju 1761. „Porodiĉni dogovor“, po kome pirinejska kra ljevina ulazi u rat na strani Francuske. Šoazel razmišlja o narednom ratu protiv Engleske i priprema zemlju za to. U ţelji da ostvari svoje ciljeve u spoljnoj politici, Šoazel pravi ustupke parlamentu u svim pitanjima, ukljuĉujući poresku reformu. On ţeli obnovu francuske moći u svetu i poraz Engleske, ali ne pod rţava mere kojim će se obnoviti kraljeva vlast i izvršiti finansijska reforma, bez kojih ne moţe da ostvari svoje ciljeve. Parlamenti pre vazilaze svaku merlz u otporu kraljevskoj politici. Pri tome raĉunaju na Šoazelovu podršku na dvoru. Staleţi Bretanje prigovaraju name tanju royal corvee, radnoj obavezi za izgradnju puteva i mostova, što podrţava parlament u Renu i obustavlja delatnost sudova. Vojni guverner stavlja bretonske funkcionere u zatvor; svi parlamenti upućuju proteste kralju u znak podrške Bretanji. U odgovor na to Luj XV upozorava pariski parlament na svoja prava i suverenitet (1766). Za trenutak vlada mir, a bretonski parlament otpoĉinje su Ċenje vojnom guverneru. Borba izmeĊu krune i parlamenta se zao štrava i zemlji preti haos. U leto 1768. Luj XV postavlja za kancelara Rene Kolu Mopoa, bivšeg ĉlana pariskog parlamenta. Sukob sa parlamentom se pojaĉava. Naredne godine Mopo po stavlja za generalnog kontrolora finansija opata Tereja. Odluĉan da ostvari svoje planove i svestan Šoazelovog drţanja, Mopo nastoji da ukloni ministra inostranih poslova. Upozorava parlamente da ne izazivaju nove nemire, ali bez uspeha. Krajem 1770. Luj XV uklanja Šoazela. U januaru 1771. vlada i kralj donose odluku o zatvaranju pariskog i drugih parlamenata (Ruan, Duaj), dok ostali prihvataju potrebne reforme. Clanovi parlamenta napuštaju Pariz. To nije sve. Narednih meseci Mopo sprovodi reformu sudstva: ukida prodaju

447

poloţaja, korupciju sudija i muĉenje. Umesto parlamenta stvara šest sudova sa širokim ovlašćenjima. Uprkos napada na Mopoa, njegove reforme se primenjuju a novi sudovi funkcioništt. Istovremeno, Terej sprovodi daiekoseţne finansijske reforme. Krajem 1770. donosi za kon kojim se ukidaju ograniĉenja u unutrašnjoj trgovini, što izaziva sumnje da generalni kontrolor ţeli da stvori monopol i od toga ima liĉne koristi. U oblasti finansija Terej prekida plaćanje kamate na vladine obveznice, uvodi nove poreze, menja ugovore sa sakupljaĉi ma poreza i obezbeĊuje veće prihode za drţavnu blagajnu. Luj XV podrţava svoje ministre, uprkos mnogim protestima i neredima u zemlji. Izgleda da će napad na privilegije doneti ţeljeni ishod. U ma ju 1774. Luj XV umire. Novi vladar, Luj XVI (1774-1792), iako na klonjen reformama, ne ţeli da saraduje sa Mopoom, koji uţiva loš ugled. Krajem godine Mopo se povlaĉi, a Luj XVI poziva nove ministre. Luj XVI i zaoštravanje krize. - Novi kralj, unuk Luja XV, je dobronameran, lenj i kolebljiv, zaljubljenik u lov, katance i zidar stvo. Njegova supruga Marija Antoaneta ima na njega snaţan uti caj, najĉešće negativan. Kraljica uĉestvuje u politiĉkom ţivotu zemlje, utiĉe na imenovanje i uklanjanje ministara, pri ĉemu je njen izbor najĉešće rdav. Svojim rasipništvom povećava već ionako veli ke rashode, što izaziva neraspoloţenje javnosti. Zemlja kojom vlada Luj XVI pati od mnogih slabosti. Francu ska je poljoprivredna zemlja, a najveći deo seljaka ţivi u krajnjem siromaštvu. U pojedinim krajevima više od dve trećine seljaka ne poseduje zemlju, a da li će preţiveti u većini oblasti zavisi od koriš ćenja zajedniĉkih šuma i ispaša. Povremene slabe ţetve povećavaju broj onih koji nemaju uslova da preţive. Stanovnici Normandije ţi ve u zemunicama, a savremeni putopisci ih nazivaju „ljudima sa dubrišta“. Francuski poreski sistem sa mnogim izuzećima za privi legovane još je veći anahronizam. Bogati uţivaju mnoge povlastice i u predveĉerje revolucije plaćaju jedva 10% od svih poreza. Bogati graĊani takoĊe uţivaju izuzeća od poreza. Naĉin prikupljanja pore za - zakupom - omogućava odrţavanje takvog stanja i smanjuje drţavne prihode. Raĉuna se da 1789. oko 60% sakupljenog poreza ostaje u rukama zakupaca. Jedini drţavni porez koji se redovno sa kuplja jeste gabela soli; pariski bankari otkupljuju pravo prikup ljanja gabele za tri miliona livri godišnje, a imaju pravo da svakoga ko odbije da plati osude na smrt ili galiju. Pored toga, seljaci plaća ju feudalne daţbine (banalities) - peĉenje hleba, ceĊenje vina, mle venje ţita. Feudalac zadrţava pravo lova, pa lovci mogu da uništa vaju letinu bez plaćanja odštete. Crkvi se plaća desetina od svih prihoda na zemlju, od ĉega dobija oko pet miliona livri godišnje. Poreski sistem i agrarni odnosi ne obezbeduju potrebne priho de. Drţava sve više upada u dugove; izdrţavanje dvora i kraljevske porodice iznosi 1768. oko 6% ukupnog dohotka. Najveći deo rasho da pada na izdrţavanje armije i vodenje ratova, što se finansira ma hom zajmovima. Polovina nacionalnog dohotka 1788. odlazi za pla ćanje duga i kamata. Najteţi namet na drţavnu blagajnu predstav

448

lja pomoć ameriĉkoj revoluciji, što ubrzava izbijanje revolucije u Francuskoj. U deceniji pred revoluciju Francuska se suoĉava sa po rastom nezaposlenosti, inflacijom i opadanjem proizvodnje. Pove ćanje stanovništva povećava pritisak na raspoloţive proizvodne ka pacitete, a većina ljudi odlazi u gradove. Proizvodnja tekstila 1789. iznosi svega polovinu one iz 1787, ţetva 1788. je izuzetno slaba, a pad proizvodnje vina pojaĉava krizu u poljoprivredi. Ona pogada bezemljaše i posednike, radnike i zanatlije. Suoĉeno sa smanjenim prihodima, plemstvo zahteva plaćanje u naturi. Velike razlike u ce ni hrane i visini nadnica zaoštravaju se u godinama pred revoluciju. Najamnina i cena hrane ostaju visoke. Za sve teškoće Francuzi ba caju odgovornost na dvor, nebrigu vlade, rdavu ekonomsku politi ku, visoke carine. Reforme Tirgoa. - Teška privredna situacija u zemlji zahteva od kralja izbor sposobnog ministra finansija koji će rešiti nagomi lane probleme. Na ĉelo vlade dolazi grof Zan Morepa, bivši mini star mornarice, sposoban i energiĉan politiĉar. On postavlja An Ro bera Tirgoa za generalnog kontrolora, Verţena za ministra inostra nih poslova, a Kretijena Malšerba za ministra unutrašnjih poslova. To je dobra ekipa, ali kralj pravi grešku kad u avgustu 1774. dozvo ljava parlamentu da nastavi sa radom. Tirgo ima dugo iskustvo u vladinoj sluţbi kao intendant Limoţa, prijatelj je filozofa, naklo njen idejama fiziokrata i slobodnoj trgovini. Svoje fiziokratske ide je primenjuje u Limoţu i pokazuje njihovu opravdanost. Tirgo na merava da deluje odluĉno, uprkos smetnji koje dolaze iz dvorskih krugova, ĉlanova parlamenta i bankara. U jesen 1774. Tirgo donosi šest zakona kojima se predvida ukidanje sinekura, unutrašnjih ca rinskih granica koje ometaju promet ţitarica i povećavaju njihovu cenu, esnafa koji ometaju uvodenje novog naĉina proizvodnje i cor veea, koji namerava da zameni porezom na zemlju. Atmosfera za uvodenje reformi nije povoljna; u svom radu Tirgo uţiva podršku Malerba, koji smatra da saradnja kralja i Generalnih staleţa moţe da osigura uspeh reformnih napora. Tirgo takode priprema plan za reformu administrativnog sistema, koja predvida decentralizaciju vlasti i njeno pl-enošenje na gradove i savete sa širokim ovlašćenji ma u oblasti oporezivanja. Kralj zadrţava zakonodavnu vlast, ali mora da saraĊuje sa vrhovnim savetom. Kralj prihvata Tirgoov program, podnosi ga parlamentu na odobrenje, ali nije spreman da ga brani od kritike njegovih ĉlanova koji odbacuju sve razloge i istiĉu da „sve drţavne finan sijske troškove treba da plaćaju donji slojevi“. Parlament odbija da prihvati predloge, a plemstvo i sveštenstvo se protivi prome nama koje Tirgo predlaţe. U maju 1776. Tirgo podnosi ostavku, a njegovi predlozi se zaboravljaju. Volter izdaleka oseća opasnost koja se nadvija nad Francuskom. Morepa i Verţen ostaju na vlasti. Ubrzo se povlaĉe zakoni o ukidanju corveea, esnafa i slobodne trgovine ţitaricama. Kralj okleva i traţi rešenje koje ga neće uznemiravati u njegovim interesovanjima. Krajem 1776. Zak Ne ker, ţenevski bankar i protestant, zamenjuje Tirgoa. Neker ima za

449

vidnu reputaciju finansijskog struĉnjaka. Predlaţe promene pore skog sistema, a 1781. predlaţe kralju da parlamenti obavljaju samo sudske poslove. Iste godine Neker podnosi obraĉun u kome tvrdi da tokom njegovog upravljanja drţavnim finansijama Francuska ostvaruje višak prihoda od deset miliona livri. Neker ne prika-r.uje pravo stanje finansija u zemlji i stvara laţno osećanje mira. On tvr di da se ratni dug mora smatrati kao poseban trošak i da se ne moţe raĉunati kao drţavni rashod. Time skriva ĉinjenicu da troškovi ameriĉkog rata za nezavisnost predstavljaju najveće opterećenje za slabu finansijsku strukturu zemlje. Završetak rata u Americi ostav-lja Francusku sa dugom od tri hiljade ĉetiri stotine miliona livri. Za Nekerovog ministrovanja višak rashoda nad prihodima iznosi osamdeset miliona livri godišnje, da 1786. dostigne 110 miliona. Neker podnosi ostavku 1781, a njegova delatnost odlaţe ban krotstvo. Francuska i rat za nezavisnost američkih kolonija. - Pobu na ameriĉkih kolonija pruţa priliku Francuskoj da se osveti En gleskoj za ranije poraze. Francuska koristi nemire u kolonijama, šalje agente da ispitaju stanje i podstiĉu sukobe izmedu kolonija i metropole. Grof Verţen radi na jaĉanju francuskog vojnog i di plomatskog poloţaja u Evropi, naroĉito na pribliţavanju sa Spa nijom i Nizozemskom. Krajem 1774. Francuska šalje malu finan sijsku pomoć, a već se govori o sklapanju saveza izmedu nje i ko lonija. Naredne godine francuski dvor ovlašćuje Karona de Bo maršea, autora Seviljskog berberina, da deluje kao politiĉki agent u Engleskoj. Qn odrţava vezu sa ameriĉkim i engleskim radikalima u Londonu i savetuje Verţena i Sartinea, ministra mornarice, da postignu sporazum sa pobunjenim kolonijama o ĉemu Luju XVI podnosi poseban memorandum. Po mišljenju Bo maršea, u Americi se mogu oĉekivati vaţni dogadaji koji će olak šati ostvarenje francuskih namera. U jesen 1775. Verţen šalje u kolonije tajnog agenta Ašara de Bonvuloara, sa zadatkom da Amerikancima objasni da Francuska podrţava njihovu borbu za c.ezavisnost. Bomarše i Bonvuloar ukaz.uju na potrebu slanja taj ne pomoći kolonijama. Luj XVI prihvata predlog i saraduje sa Spanijom; u maju 1776. Francuska šalje pomoć u novcu i oruţju u vrednosti od milion livri, a sliĉno postupa i Španija. Posle toga isporuka oruţja se ubrzava. U februaru 1778. Francuska i SAD zakljuĉuju ugovor o savezu, kojim se prva obavezuje da podrţi borbu Amerikanaca za nezavisnost. U ratnim operacijama fran cuski admiral Sifren nanosi poraz engleskoj floti kod Madrasa; u zapadnoj Indiji britanska flota nije u stanju da se suprotstavi floti admirala De Grasa, ĉiji brodovi zauzimaju Tobago. Opera cije francuske flote i suvozemnih snaga u zalivu Ĉesepik dopri nose predaji generala Kornvalisa kod Jorktauna 1781. Pobeda admirala Rodnija nad Francuzima kod ostrva Dominike (1782) ne poboljšava britanski poloţaj. Istovremeno, francuska i špan ska flota ne uspevaju da zauzmu Gibraltar. Mirovnim ugovorom u Parizu 1783. Francuska dobija ostrva Tobago i Sv. Luciju, Se negal i Goreju u zapadnoj Africi, a Surat, Pondišeri i Kalkutu u

450

Indiji. Francuska postaje još teţa.

uţiva

u

pobedi,

iako

njena

finansijska

situacija

Put u revoluciju. - Nekerova ostavka ubrzava izbijanje kri ze. Njegovi naslednici nastoje da provedu neke manje reforme, ali nailaze na otpor i moraju da podnesu ostavku. Sarl Kalon, intendant Lila, postaje generalni kontrolor finansija 1783. Obe ćava smanjenje drţavnog duga i preraspodelu poreza; suoĉava se sa teškim finansijskim stanjem zemlje. U jesen 1786. Kalon predlaţe ukidanje corveea i unutrašnjih carina, smanjenje pore za na so, povećanje poreza na pravne dokumente, zamenu taja porezom na zemlju. Poreske reforme treba da prate politiĉke i administrativne promene. Kalon ţeli da smanji godišnji deficit od sto dvanaest miliona livri povećanjem prihoda i smanjenjem rashoda. Kalon je svestan da će takve promene naići na otpor boga tih i privilegovanih, kao i parlamenata širom Francuske. Dobija kraljevu saglasnost da sazove skupštinu „uvaţenih“, koje će imenovati kruna, sa ciljem da izbegne otpor magistrata, plem stva i sveštenstva. On oĉekuje punu kraljevu podršku novim za konima, koja izostaje, jer Luj XVI ţeli postepenu reformu. Skup ština „uvaţenih“ sastaje se februara 1787, a saĉinjavaju je krup ni plemići, zemljoposednici, magistrati, predstavnici gradova i crkve. Kalonov pokušaj da provede reformu „odozgo“ završava se neuspehom. Skupština ne pokazuje sklonost da prihvati Kalo nove predloge, naroĉito porez na zemlju. U nameri da izvrši pri tisak na „uvaţene“, Kalon objavljuje memorandum pod naslo vom Avertissement i traţi podršku javnog mnenja. Apel ne nai lazi na podršku trećeg staleţa. U aprilu Kalon podnosi ostavku, a povlašćeni potvrduju svoje privilegije, pre svega izuzeće od oporezivanja. Luj XVI postavlja na Kalonovo mesto nadbiskupa Tuluze Lomenija de Briena, vodu opozicije u skupštini „uvaţe nih“. Odmah potom skupština završava svoj rad. Ubrzo Brien mora da podrţi predlog svoga prethodnika i traţi od pariskog parlamenta da ga prihvati. U ţelji da izbegne odluku o tom oset ljivom pitanju, parlament tvrdi da nove poreze moţe da odobri jedino skupština Generalnih staleţa, savetodavno telo koje pred stavlja staleţe kraljevine. Istovremeno, kralj nastoji da ukloni ili umanji moć magistrata. On stvara plenarni sud sa ciljem da regi struje kraljevske dekrete i sudove koji preuzimaju sudske poslo ve parlamenata. To je kasno. Umesto prihvatanja predloga o ravnomernom oporezivanju, skupština „uvaţenih“ podstiĉe ot por i neraspoloţenje prema kralju. Provincijski parlamenti kori ste to da potvrde svoju samostalnost. Do leta 1788. Brien se suo ĉava sa otporom aristokratije i napadima na vladara. Otvorena neposlušnost, pamfleti i izjave o pravima postaju svakodnevna pojava. To izaziva sukobe unutar monarhije kao birokratske i aristokratske ustanove. Sukob ne moţe da se reši. U odsustvu Generalnih staleţa, parlamenti istiĉu da oni predstavljaju zem lju i u sukobu sa kraljem sve ĉešće, uprkos svom konzervatizmu,

451

upotrebljavaju revolucionarne fraze i pokazuju oduševljenje za ideje ameriĉke revolucije. Sredinom 1788. postaje oĉevidno da monarhija nema unutar okvira starog reţima nove osnove za svoju vlast. Postaje sve jasnije da monarhija mora radikalno da se menja. Snaga francuske revolucije je rezultat neraspoloţenja po tlaĉenih delova društva i politiĉke revolucije onog dela burţoa zije koja traţi jednaka prava. Politiĉka pobuna srednjih klasa pretvara masovne nemire u revoluciju, proces koji se odvija veo ma brzo. Već inaĉe teţak poloţaj seljaka i zanatlija pogoršava lo ša ţetva 1788, a obrazovani (trgovci, advokati, lekari, vladini ĉi novnici i pisci) teško podnose nedostatak politiĉkih prava i slo boda. Njihovo samopouzdanje i oĉekivanja rastu brţe nego za konska prava i privilegije. Tokom veka oni podrţavaju kralja ili plemstvo. U sukobima izmedu Kalona i Briena, s jedne, i aristo kratije „uvaţenih“, s druge strane, burţoazija ne vodi nezavisnu politiku, već staje na stranu plemstva. Široki revolucionarni po kret javlja se tek krajem 1788, pošto pariski parlament potvrdi proceduru za sazivanje Generalnih staleţa i druga skupština „uvaţenih“ prihvati tu odluku. „Treći staleţ“. - U leto 1788. Luj XVI prihvata predlog o sa zivanju skupštine Generalnih staleţa 1. maja 1789. Kralj se nada da će skup tri staleţa predstavljati „skup velike porodice na ĉelu sa zajedniĉkim ocem“ i da će raditi u skladu sa proporcijom i harmonijom izmedu tri staleţa. Takva procedura potpuno odgo vara onom što predlaţu „uvaţeni“ i pariski parlament: odvojeno zasedanje i glasanje staleţa, tj. potĉinjavanje trećeg staleţa kleru i plemstvu. To odvaja burţoaziju od plemstva, što podstiĉe pisa nje mnogobrojnih pamfleta u kojima se istiĉe ravnopravnost burţoazije u Generalnim staleţima i nastanak stranke patriota. Francuska prevazilazi ostale evropske zemlje. Za to postoji više razloga. Najvaţniji su: ekonomska kriza koja potresa zemlju, na ĉin izbora za Generalne staleţe, koji su razlog zajedniĉkom istu panju gradana i seljaka, i odluka Luja XVI da podrţi ustavni po loţaj plemstva. Tako nastaje prvi narodni front u Francuskoj; njegov program uobliĉava nova vrsta intelektualaca koji koriste mnogobrojne praktiĉne ţalbe i naĉela da zbliţe razliĉite grupe i omoguće njihov zajedniĉki rad. Nelogiĉnost francuske revolucije je ĉinjenica da plemstvo saziva skupštinu Generalnih staleţa. Plemstvo smatra da će od luĉivati o njenom radu i iskoristiti je da uĉvrsti svoju moć na raĉun vladara. Saziv skupštine pruţa priliku predstavnicima trećeg staleţa da zahtevaju ravnopravan poloţaj sa ostalima i, kad se taj zahtev odbije, sebe proglase jedinim predstavnicima naroda. U ime koga govore tri staleţa? Kako će raditi skupština? Luj XVI se obraća svima za savet u pogledu procedure. Mnogo brojni pamfleti daju razliĉite odgovore na ta pitanja. Najznaĉaj

452

nije mesto medu njima zauzima spis opata Roţe Sijejesa, Šta je treći staleţ? U njemu postavlja pitanja i odgovara na sledeći na ĉin: 1. Šta je treći staleţ? Sve; 2. Sta je bio dosada u politiĉkom poretku? Ništa; 3. Šta traţi? Da bude nešto u njemu. Sijejes tvrdi da treći staleţ predstavlja sve što je potrebno da se stvori narod, da će steći slobodu ukidanjem privilegovanih staleţa, da pred stavlja dvadeset pet miliona ljudi, dok druga dva (plemstvo i kler) imaju svega dve stotine hiljada. Sijejes razjašnjava mnoga pitanja, što pomaţe da se uobliĉe zajedniĉki stavovi. Pariski par lament odluĉuje da svaki staleţ glasa posebno, što znaĉi da će treći uvek biti nadglasan. Njegovi predstavnici zahtevaju da se broj predstavnika udvostruĉi, tako da se njihov broj izjednaĉi sa brojem plemića i klera. Krajem 1788. kraljevski savet prihvata predlog. Pitanje da li će se glasati pojedinaĉno ili u staleţima ostaje nerešeno do skupštine Staleţa l. maja 1789. To je prva po beda trećeg staleţa, koji ima 610, kler 300, plemstvo 291 pred stavnika. Predstavnici se biraju u okruzima i gradovima i svaki od njih podnosi svoju listu ţalbi (cahiers) kralju. Pored toga nji hovi autori iznose teorije i filozofije politike, stavove okruga. profesije i liĉne poglede. Prituţbe protiv poreza su najĉešće, a zahtevi za radikalnom reformom drţave veoma su brojni. U ţal bama trećeg staleţa istiĉe se uverenje da je vlast prešla sa kralja na narod; izjave lojalnosti prate zahtevi za ukidanjem feudalnih prava, posebnih privilegija i davanjem graĊanskih prava svima. Treći staleţ zahteva pretvaranje apsolutistiĉke u ustavnu mo narhiju. U ţalbama plemstva i klera traţi se sazivanje zakono davne skupštine koja će odluĉivati o porezima, oĉuvanju privile gija, kontrolisati crkvene posede, obrazovanje i voditi evidenciju rodenih i umrlih. Posle višemeseĉne agitacije i pregovora, Generalni staleţi sakupljaju se 4. maja 1789. u Versaju. Prvi susret sa kraljem iza ziva neraspoloţenje kod trećeg staleţa. Oni moraju da nose crna odela, prilaze gologlavi kralju i ulaze u dvoranu na sporedna vrata. Istovremeno, plemići i kler nose sjajna odela, šešire i ulaze na sveĉana vrata. Provera poslaniĉkih mandata izaziva prve su kobe. Plemstvo se sastaje odvojeno, prihvata svoje predstavnike i 11. maja saopštava da moţe da poĉne sa radom. Kler istupa opreznije i odrţava veze sa trećim staleţom. Ovaj odbija da pri hvati kraljev diktat. Većinu poslanika saĉinjavaju advokati. trgovci i ĉinovnici, medu kojima ima i plemića i sveštenika. Me Ċu njima se istiĉe grof Onore Mirabo, jedan od najoštrijih kritiĉara starog reţima i privilegija. Mirabo postaje jedan od vodećih liĉnosti trećeg staleţa. Njegov cilj je sazivanje staleţa sa ţeljom da se stvore Generalni staleţi koji će istupati u ime ĉitavog naro da. Kralj zahteva da u nekim pitanjima staleţi glasaju odvojeno, zbog ĉega pitanje mandata postaje veoma vaţno. Zastoj traje pet nedelja i prekida se kad treći staleţ odluĉuje da njegovi delegati predstavljaju ĉitav narod. To zaoštrava atmosferu i uobliĉava ĉi tav tok zbivanja. Sijejes predlaţe 10. juna da treći staleţ prihvati

453

mandate onih ĉlanova drugih staleţa koji ţele da istupaju kao predstavnici ĉitavog naroda. Prilikom prozivke, tri dana kasnije, dvadesetak sveštenika se odaziva pozivu. Provera mandata za vršava se 17. juna, kad se treći staleţ proglašava Narodnom skupštinom. Luj XVI ne moţe da zanemari tu odluku. Saziva drugu sed nicu staleţa za 22. jun u sali gde zaseda treći staleţ, ĉiji poslanici ne dobijaju poziv na vreme; oni odluĉuju da se sastanu 20. juna, ali nalaze salu zakljuĉanu. Prelaze u susednu tenisku dvoranu, gde donose odluku da se ne „razdvajaju i da se sastanu kad god to potrebe zahtevaju, sve dok se ustav ne donese i ustanovi na ĉvrstim temeljima“. Odluka staleţa najavljuje nastanak nove snage, protivteţe tradiciji, privilegijama i kraljevskoj vlasti. Luj XVI proglašava odluke od 17. i 20. juna nevaţećim, ali suoĉen sa otporom trećeg staleţa i sve većim prelaskom sveštenstva na nje govu stranu, mora da popusti. Predsednik skupštine trećeg stale ţa astronom Bali istiĉe da „niko ne moţe da naruĊuje sakuplje nom narodu“. Kralj prihvata novu situaciju i 27. juna nareĊuje da tri staleţa rade zajedno. Od 1201 delegata oko 371 odbija da uĉestvuje u radu skupštine. Ona bira komitete, odluĉuje da pri premi novi ustav Francuske i proglašava se Narodnom ustavo tvornom skupštinom. Pad Bastilje. - Kralj se ne miri sa takvim stanjem. On pozi va trupe, koje se okupljaju u Versaju i okolini Pariza. Istovreme no otpušta Nekera, koji oliĉava umerenost i reformu. Uznemire nost u Parizu stalno raste, podstaknuta prilivom seljaka, pora stom cena hrane i nedostatkom posla. Pariske zanatlije, šegrti, nadniĉari i posluga postaju centar agitacije u gradu. Kako cena hrane raste, nemiri i neredi na pariskim ulicama postaju svako dnevna pojava. U julu 1789. stanje dostiţe visok stepen usijanja, koje podstiĉu glasovi o prisustvu trupa u Versaju i vatreni govori Kamija Demulena u Pale Rojalu. Napadi na radnje, trgovine i magacine postaju svakodnevna pojava; stanovništvo Pariza se naoruţava. Poslanici Pariza u Generalnim staleţima stvaraju 13. jula komitet koji upravlja gradom. Stvara se milicija, a narod dolazi pred gradsku većnicu (Hotel de Ville) i traţi oruţje, koje dobija. Narednog dana pariska masa pljaĉka zgradu Invalida, odakle kreće u pohod na Bastilju, simbol kraljevskog despotizma i zatvor za politiĉke kaţnjenike. Pariska gomila traţi barut koji se nalazi u Bastilji i pregovara sa guvernerom De Lanijem; posle spuštanja visećeg mosta izmedu spoljne i unutrašnje tvrdave, guverner nareduje posadi da okrene topove na gomilu u dvori štu: 98 ljudi gine i 70 je ranjeno. Gomila prodire u unutrašnji deo tvrdave, a De Lani se predaje; gomila zauzima Bastilju i ubija guvernera na putu do gradske većnice. Politiĉki znaĉaj pada Bastilje je izuzetan i simboliĉan. U Parizu se stvara veće koje upravlja gradom, bira gradonaĉelnik, a markiz Lafajet postaje komandant Nacionalne garde. Suoĉen sa tim, Luj XVI nastoji da umiri parisko stanovništvo i potvrduje

454

gradsko veće kao sluţbenog predstavnika Pariza. Uklanja trupe iz okoline Pariza, vraća Nekera u vladu i 17. jula dolazi u grad da primi nacionalnu kokardu sa amblemima revolucije. Pariski dogadaji daju Narodnoj skupštini potrebnu snagu. Dva meseca posle sazivanja skupštine, centar vlasti se prenosi iz kraljevskih ruku u ruke predstavnika naroda. Dve nedelje kasnije, 27. jula, ustavni odbor skupštine podnosi nacrt Deklaracije o pravima ĉoveka i gradanina i otpoĉinje raspravu o tome dokumentu. Poĉetkom avgusta nekoliko istaknutih aristokrata odbacuje svoje privilegije i prava, kler desetine, gradani i gradovi poreske olakšice, stare obiĉaje i privilegije. Ĉetvrtog avgusta 1789. feu dalizam u Francuskoj prestaje da postoji, a svi Francuzi su, u naĉelu, jednaki pred zakonom, plaćaju jednake poreze i imaju prava na sve funkcije. Deklaracija o pravima ĉoveka i gradanina, doneta 27. av gusta 1789, znaĉi potpuni raskid sa uverenjem da kralj uţiva vlast po boţjoj volji i da je drţava sveta ustanova. U njoj odzva njaju ideje prosvećenosti i formulacije Dţefersonove Deklaracije nezavisnosti. „Ljudi su rodeni i ostaju slobodni i jednaki u svo jim pravima.“ Drţava mora da garantuje neotudiva prava - slo bodu mišljenja, vere, zaštitu od samovoljnog hapšenja i nameta nja poreza; zakon predstavlja izraz zajedniĉke volje, a izvorište suvereniteta nalazi se u narodu. Privatna svojina je neotudivo i nepovredivo pravo. Ĉovek uţiva pravo glasa, koje treba da se za sniva na posedu imovine. Dokument se prevodi i širi po Evropi.

455

XIII

VELIKA BRITANIJA

Prevlast vigovaca. - Velika Britanija je primer zemlje ko jom vlada koalicija društvenih grupa (plemstvo, dţentrija, bur ţoazija) koja zastupa i brani zajedniĉke interese. To je kom binacija politiĉkog poretka i trgovinske preduzimljivosti koja obezbeĊuje parlamentarno jedinstvo. Sve grupe su saglasne sa politikom kolonijalne ekspanzije, svetske trgovine, ratova protiv trgovaĉkih i kolonijalnih konkurenata, zanemarivanja merkan tilistiĉkih naĉela, izuzev Navigacionih zakona kao zaštite trgo vaĉke mornarice, verske tolerancije protestantskih jeretika. U politiĉkom pogledu, uloga dţentrije je najvaţnija, ona vezuje aristokratiju i graĊansku klasu, obezbeduje najveći broj ĉlanova Donjeg doma i upravlja zemljom. Dţentrija povezuje drţavne i lokalne interese u celinu, tako da vladajuća klasa oliĉava zajed niĉki interes, shvatanja i rodbinske veze. Takva veza je ĉvršća od politiĉkih okvira apsolutistiĉkih monarhija na kontinentu. Po javljuju se znaci moguće krize u britanskom društvu. Stupanje Hanoveranaca na engleski presto (1714) podstiĉe pojaĉanu de latnost pristalica Stjuarta, ĉije malobrojne pristalice (torijevci, katolici, Škotlandani) diţu ustanak 1715. Ustanak nema veći znaĉaj, ali dovodi na vlast vigovce, koji upravljaju Britanijom pola veka i štite svoje privilegije, prava i imovinu. Smrt kraljice Ane (1714) dovodi na presto Dţordţa I Hano veranca (1714-1727); prenos vlasti obavlja se bez većih potresa, što pokazuje nepoverenje Engleza prema katoliĉkim Stjuartima. Vlada torijevaca, na ĉelu sa Bolingbrokom i Robertom Herlijem, nalazi se na vlasti posle 1710. Uprkos unutrašnjeg nejedinstva i vigovskih optuţbi za izdaju, torijevci zakljuĉuju povoljan mir sa Francuskom u Utrehtu. Po dolasku Dţordţa I na presto vlada daje ostavku i na vlast dolaze vigovci. U prvim godinama, do stupanja na vlast Roberta Volpola (1722-1742), vigovske frakcije su u stalnom sukobu; to nije samo borba za vlast, već napor da se osigura prihvatanje vigovskih politiĉkih ciljeva i ukloni uticaj i dostignuća torijevaca. Na jednoj strani je lord Stenhop i erl San derlend, odluĉni da igraju vaţnu ulogu u evropskoj politici. Stenhop zakljuĉuje savez sa Francuskom i uvodi Britaniju u Ĉe tvorni savez (1718). Vigovska politika okreće se protiv Spanije, stjuartskih pretendenata i zaštiti Hanovera. U unutrašnjoj poli tici, vigovci uklanjaju mnoga ograniĉenja za jeretike, koji poste peno ulaze u politiĉki ţivot. Sanderlend radi na sredivanju fi nansijskih pitanja nastalih kao posledica ratova. Volpol i njegov zet vikont Taunsend, predvodnici druge grupe, vide u tome prili ku da se dokopaju vlasti; oni podrţavaju zakon o izborima svake

456

sedme godine i protive se Stenhopovoj spoljnoj politici. Volpol stvara grupe sa ciljem da umanji snagu naĉela i stvori opoziciju vigovskim ministrima. Volpol koristi sukob izmedu Dţordţa I i njegovog naslednika Dţordţa II (1727-1760) da se pribliţi budu ćem vladaru i istakne ulogu liĉnosti u opoziciji; sukob izmeĊu oca i sina ide dotle da kralj ne prisustvuje sednicama kabineta. Volpol je zaĉetnik novog pristupa u britanskoj politici. Od luĉan, samouveren, ţeljan bogatstva i vlasti, vešt u njihovom sti canju, Volpol izaziva mrţnju, strah i zavist mnogih. Shvatanje liĉnih interesa podstiĉe njegovo poverenje u politiĉko ustrojstvo zemlje, pa je veština upravljanja ljudima i interesima osnovno orude njegove politike. Volpolovo drţanje povodom krize nastale propašću Kompanije juţnog mora najavljuje njegovu buduću politiku. Kompanija nastaje 1710. i trguje sa Juţnom Amerikom i Pacifikom; 1717. njeni direktori predlaţu da preuzmu veći deo nacionalnog duga, prodaju akcije i tako povećaju osnovni kapi tal. Poĉetkom 1720. Donji dom prihvata predlog. Opšte povere nje, prosperitet i politika niskih kamata podstiĉu špekulaciju i nagli porast vrednosti akcija. U leto 1720. akcije nominalne vrednosti od 100 funti prodaju se za preko 1000 funti; špekulaci ja podstiĉe druge kompanije da najave svoje akcije i dividende. Naduvane vrednosti akcija ne odgovaraju stvarnim trgovinskim prilikama i mogućnostima, što dovodi do pada njihove vrednosti. U septembru 1720. Kompanija propada, što izaziva veliko uzbu denje u zemlji. Kriza ima politiĉki znaĉaj, a protesti se upućuju na raĉun kralja. Volpol od poĉetka kritikuje politiku vlade i Kompanije, a krizu koristi da obezbedi vlast za sebe. Njegovo re šenje je politiĉko. On štiti kralja i njegove saradnike od odgovor nosti i ţrtvuje samo one neophodne da zadovolji zahteve javnosti i Donjeg doma. Stenhop i Sanderlend napuštaju vladu, a u aprilu 1721. Dţordţ I imenuje Volpola za ministra finansija i prvog lor da blagajne. Njegovi saradnici Taunsend i vojvoda od Njukesla postaju drţavni sekretari. Tokom naredne dve decenije Volpol ima mnoge prerogative premijera, iako ne prihvata to zvanje. Premijer uţiva vlast sa kraljevom saglasnošću, nema pravo da postavlja, uklanja ili predvodi ostale ministre, ne koristi kabinet za donošenje zajedniĉkih odluka. U njegovim rukama leţi odgo vornost za saradnju izmeĊu kralja i Parlamenta. Volpol na vlasti. - U nameri da uĉvrsti svoju vlast, Volpol koristi svoje veze na dvoru, stvara snaţnu politiĉku mašinu po stavljanjem svojih ljudi na vaţne poloţaje, upotrebljava kralja da vladu oĉisti od svojih protivnika, spretno upravlja Parlamen tom - stvara većinu deobom poloţaja i laskanjem. Takva politika otkriva njegovu snagu i slabosti; mnogi ga mrze zbog njegovih sklonosti prema trgovaĉkim vrednostima mir, prosperitet, ma nji porezi, trgovina cilj su Volpolove politike. On nastoji da niko ga ne uvredi, izbegava pritisak, ţeli da zadovolji svaĉije interese kako bi oĉuvao koaliciju i saradnju vlade i Parlamenta. To mu omogućava opstanak na vlasti. Volpol se zalaţe za efikasnost u

457

administraciji i protivi se ratovima. Donji dom predstavlja mi krokozam vladajuće klase u Britaniji; u njemu sedi 558 poslani ka iz Engleske, Skotske i Velsa; oni se biraju na razliĉite naĉine: veliki gradovi (Birmingam) imaju malo predstavnika, a mala na selja previše; neka izborna mesta su u privatnom vlasništvu po jedinaca. Od oko šest miliona ţitelja, svega oko dvesta pedeset hiljada ima pravo glasa a izbori su veoma skupi. Donji dom predstavlja malu oligarhiju koja zastupa veliku. Većina poslani ka se medusobno poznaje, a mnogi su u rodbinskim vezama. Uz pomoć kralja, Volpol uspeva da kontroliše Gornji dom, imenuje lordove prema potrebi ili daje povlastice biskupima anglikanske crkve. Volpol uspeva dugo da odrţi kontrolu politiĉkog mehani zma. Njegov cilj je jasan: stabilnost i mir u zemlji i svetu. Odluĉ no se suprotstavlja zaverama Stjuarta i radi svim silama na uĉvršćenju Hanoveranaca na prestolu. U tome ima uspeha, a smrt Dţordţa I ne podstiĉe pokret za promenom dinastije. Volpol veruje da stabilnost zemlje zavisi od njenog privred nog napretka i podanika. On donosi zakon kojim se kontrolišu akcionarska društva, ali time ne ometa prosperitet. U tome smi slu ureĊuje pitanje carinskih nameta, ukida izvozne poreze, na meće zaštitne carine za d.omaće industrijske proizvode i olakša va poslovanje londonske luke stvaranjem magacina za pretovar robe. Stvaranje rezervnih fondova (1717) garantuje sposobnost drţave da otplati svoje obaveze, što dovodi do smanjenja intere sne stope na 4% (1727). Finansijska pitanja stvaraju Volpolu pr ve probleme i otpor njegovoj politici. Prilikom otvaranja maga cina u londonskoj luci, Volpol predvida naplatu trošarine na kafu, kakao i ĉaj ukoliko oni ostaju u Engleskoj i ne izvoze se u druge zemlje. Time drţava stiĉe znaĉajne prihode. U nameri da smanji druge poreze, a onaj na zemlju ukine, Volpol najavljuje 1732. nameru da uvede trošarinu na duvan i vino. Predlog izazi va veliko nezadovoljstvo, a njegovi protivnici (Bolingbrok, Pul tnej) ga prikazuju kao nasrtaj na prava Engleza i najavu novih poreza. Poĉetkom 1733. Volpol podnosi predlog u Donjem domu, ali ga ubrzo povlaĉi. To je Volpolov prvi poraz a napadi na njega su izraz zavisti zbog njegove politiĉke moći. Volpol se zalaţe za miroljubivu spoljnu politiku, smatraju ći da je to jedini naĉin da se oĉuva prosperitet. Taunsend vodi agresivnu politiku i stvara savez protiv Španije, što Volpol odba cuje. Potpisuje sa Španijom i Francuskom ugovor u Sevilji (1729) i sporazum sa Karlom VI u Beĉu (1731), ĉiji je cilj oĉuvanje mira. Time izbegava rat, rashode i zadrţava Gibraltar. Pitanja rata i mira odreduju premoć liĉnosti ili naĉela u britanskoj politici, pa je Volpolov pad pokazatelj delovanja bri tanskog politiĉkog sistema. Otpor Volpolu i njegovoj politici, ma koliko glasan, ostaje zanemarljiv sve dok vladajuće društvene klase uţivaju plodove politike mira i prosperiteta. U tome leţi Volpolova snaga u Donjem domu i javnosti. U skladu sa svojim uverenjem, Volpol spreĉava uĉešće Britanije u ratu za poljsko naslede (1733), ali nakon njegovog završetka ona je usamljena i

458

izolovana. To odbija kralja i njegove hanoveranske saradnike, a mnogi od njegovih saradnika u vladi (Njukesl, Harington, Har dvik) sumnjaju u opravdanost takve politike. Posle uklanjanja iz vlade mnogih istaknutih vigovaca, njegov poloţaj postaje još slo ţeniji. Na izborima 1734. jedva uspeva da obezbedi većinu za hvaljujući glasovima malih izbornih mesta. Raspoloţenje u zem lji se menja, kao i sam Volpol; postaje oprezan i zaplašen, gubi stare saveznike (kraljica Karolina) i stvara nove neprijatelje (princ od Velsa). Pretnja Volpolu je primetno raspoloţenje za rat protiv Špa nije. MeĊusobni sukobi na morima i kolonijama podstiĉu takva raspoloţenja, iako Volpol nastoji da ih reši pregovorima. Pošto u tome ne uspeva, Vilijam Pit upozorava Donji dom da „vlada mo ra da brani trgovinu ili da propadne“. On veruje u misiju Engle ske i slabost Spanije; „ona je svesna posledica rata u Americi; ko god pobedi, ona će izgubiti“, tvrdi Pit. Volpol odbija da prihvati rat u ime jedne grupe - trgovaca - i smatra da će imati teške po sledice po zemlju. Njukesl i ostali prihvataju rat, pa u oktobru 1739. Britanija otpoĉinje neprijateljstva protiv Španije („Rat za Dţenkinsovo uvo“). „To je vaš rat i ţelim vam da u njemu uţiva te“, izjavljuje Volpol Njukeslu. Rat ne donosi neke veće uspehe i poĉetak je kraja Volpolove vladavine. On ne ţeli da vodi rat odluĉno, što protiv njega okreće javnost i Parlament. Izbori 1741. pokazuju da više ne uţiva podršku zemlje, pa naredne go dine podnosi ostavku. Tri godine kasnije Volpol umire. Volpolov sistem ne odgovara izmenjenom poloţaju i potre bama Britanije. Tokom dve decenije on suzdrţava ambicije dru štva koje ima mogućnosti za široku trgovaĉku ekspanziju. Izbe gava rat i bori se za mir smatrajući da je to dobro za sve, a ne samo interes pojedinaca. Njegov sistem se odrţava zahvaljujući podršci vladara i sistemu pokroviteljstva; on pokazuje kako dvor moţe da drţi pod kontrolom Donji dom. Na taj naĉin on slabi ugled vlade i izaziva oštre napade na takvu praksu tokom nared nih decenija. Vilijam Pit. - Volpolovim odlaskom sa vlasti ne menja se politiĉki sistem koji je on stvorio. Liĉn.osti koje ga zamenjuju predstavnici su onih snaga koje uklanjaju Volpola. Njegovi naslednici ne nameravaju da vode politiku u interesu zemlje i u skladu sa zahtevima javnosti. U narednim godinama na ĉelu vlade nalaze se braća Henri i Tomas Pelam, od kojih je drugi poznatiji kao vojvoda od Njukesla. Vlada funkcioniše na istim naĉelima kao i u vreme Volpola. Oba brata koriste sistem pokro viteljstva da se odrţe na vlasti i delimiĉno ispunjavaju oĉekiva nja vladajuće klase u spoljnoj politici. Opozicija zahteva reforme izbornog zakona i uklanjanje korupcije, ali bez uspeha; sve je prisutnije uverenje da je Parlament uniţen i truo, da ne pred stavlja snage zemlje. Nova vlada zadovoljava javno mnenje od luĉnijim voĊenjem rata, ali ni u tome nema jedinstva. Vlada nema jasno odredena naĉela spoljne politike; deo se zalaţe za

459

kontinentalnu, a deo za imperijalnu politiku. To zahteva velike rashode, a donosi male uspehe. Lord Karteret preuzima vodenje spoljne politike i vraća se ideji rata na kopnu, tvrdi da će Burbo ni uspostaviti kontrolu nad Italijom i zapadnom Evropom. Engleska zakljuĉuje mnoge saveze i sporazume, plaća nemaĉke najamniĉke trupe. Takva politika nailazi na podršku Dţordţa II koji brine za Hanover. Volpol traţi od kralja da smeni Kartereta, ali bez uspeha. Karteret ţeli da obnovi veliki savez iz vremena Viljema III, iako za to ne postoje uslovi; uvlaĉi Englesku u nepotrebne pregovore i ne uspeva da uveri javnost da to pred stavlja deo borbe za Carstvo i protiv Francuske. Vilijam Pit optuţuje Kartereta da troši sredstva za odrţavanje Hanovera, zbog ĉega Dţordţ II odbija da Pit uĊe u vladu. Pitova predvida nja se ostvaruju: 1745. francuska armija pod komandom maršala Saksa nanosi teţak poraz Englezima kod Fonteneja. Istovremeno, Francuska pruţa podršku stjuartskom pre tendentu Ĉarlsu Edvardu u njegovim pripremama da se iskrca u Škotskoj. Brdani staju na njegovu stranu. U Škotskoj vlada ve liko neraspoloţenje, pošto ujedinjenje nije donelo oĉekivane plo dove. Brdani i ţitelji ravnice ţive u siromaštvu, a Englezi se pre ma njima odnose sa omalovaţavanjem. Ĉarls Edvard je za Sko tlandane idealan vladar i sve nade okrenute su njemu. On osvaja Škotsku, upada u Englesku i stiţe do Derbija. U Engleskoj niko ne ţeli Ĉarlsa za koga se zna da sluţi interesima Francuske. Pre tendent biva poraţen i beţi iz Engleske, a Škotska razorena i opustošena. Zbivanja 1745. prisiljavaju Dţordţa II da prihvati Pitov ulazak u vladu. On ima izuzetne sposobnosti i osobine, medu ko jima je najvaţnija snaga uverenja u veliĉinu Engleske. Pit je iz vanredan govornik, iako nije u stanju da mnogo radi; pokazuje mnogo originalnosti i razumevanja strategijskih problema. Ĉe sto je u depresivnom raspoloţenju, a pri kraju ţivota na ivici lu dila. Pati od manije veliĉine i teško saraduje sa ministrima; nje gova samouverenost je ogromna, što potvrduje njegova izjava: „Znam da mogu spasti zemlju i da to mogu uĉiniti samo ja.“ Za razliku od Volpola, Pitu nedostaju humanost, toplina i bliskost sa ljudima. Posle gušenja pobune u Škotskoj, Pit iznosi predlog o britanskoj imperijalnoj politici u budućnosti u kome se predvida postepeno gušenje francuske trgovine i smanjenje kolonijalnog carstva, suţavanje trţišta i izvora sirovina. Pit predvida proteri vanje Francuske iz severne Amerike (Kanada), što će pruţiti ve ću bezbednost britanskim kolonijama. Njukesl, zabrinut ratnim porezima i porazima, ne prihvata Pitov predlog. Rat u Evropi se nastavlja, ali bez oduševljenja. Kao ĉlan vlade, Pit radi na po boljšanju efikasnosti britanske armije u nadi da će time ublaţiti neprijateljstvo Dţordţa II. To povećava njegovu popularnost u Sitiju. Engleski dug iznosi 1748. sedamdeset sedam miliona fun ti, pa mnogi smatraju da vlada treba da zakljuĉi mir. Mirom u Ahenu Francuska i Engleska zamenjuju osvojene teritorije (Den kerk, Luisburg) i prihvataju naĉelo oĉuvanja ravnoteţe uspo

460

stavljeno ugovorom u Utrehtu. Britanski parlament i javnost prihvataju odredbe ugovora i smatraju ga korakom dalje od Vol polovog pacifizma. Posle zakljuĉenja mira u Ahenu Henri Pelam smanjuje ras hode i poreze, sniţava interes na dug na 3 % . Nekoliko godina kasnije Pelam umire, njegov brat vojvoda od Njukesla preuzima vlast (1754) i obavlja poslove ministra finansija i vode Donjeg doma. U tim promenama Pit oĉekuje ministarski poloţaj i zvanje vode Donjeg doma, ne dobija nijedno i povlaĉi se iz vlade. Sedmogodišnji rat. - U predveĉerje izbijanja sukoba izme du Engleske i Francuske (1756) nijedna od njih ne ţeli otpoĉinjanje kontinentalnog rata. Sukob oko carstva ima svoju evrop sku dimenziju, jer obe sile odrţavaju veze sa Austrijom i Pru skom. Britanija odrţava veze sa Austrijom, Nizozemskom i Rusi jom, a Francuska sa Pruskom, Švedskom, Danskom i Turskom. Njukesl, koji odluĉuje o spoljnoj politici, ne razume evropske probleme i smatra da Engleska moţe da kupi svakog, ukljuĉujući Rusiju. Zaštita Hanovera i Nizozemske postaje krupno pitanje engleske politike. Pokušaj obnove saveza sa Austrijom ne donosi plodove, pošto Kaunic smatra da moţe da prihvati odbranu Ha novera samo ukoliko Engleska podrţi plan koji će dovesti do uništenja Pruske. Britanska vlada odbija takav predlog. Njukesl se okreće Rusiji, sa kojom 1755. zakljuĉuje ugovor o pruţanju fi nansijske pomoći. On se još uvek nada u obnovu saveza sa Au strijom.20 Kaunic odbija da bude engleski „pešadinac“. Fridrih II saznaje za englesko-ruski ugovor i odluĉnost Francuske da se uzdrţi od evropskog rata; jedini izlaz je sporazum sa Engleskom. Njukesl prihvata predlog i u januaru 1756. dve zemlje potpisuju ugovor u Vestminsteru. Njime se obavezuju da oĉuvaju mir u Ne maĉkoj i spreĉe prolaz neprijateljskih trupa (ruske, francuske) preko nje. Fridrih se obavezuje da brani Hanover. Englesko-pru ski ugovor izaziva veliku uznemirenost u Parizu, Beĉu i Petrov gradu i potpuno menja evropske odnose. Britanska vlada se suoĉava sa dilemom: da li nastaviti do tadašnju politiku saradnje sa nemaĉkim drţavama, ukljuĉujući Prusku, ili se okrenuti imperijalnom ratu. PreovlaĊuje Njukeslo va politika, uz istovremeno prihvatanje Pitovog predloga da se britanske snage upotrebe na morima i kolonijama. Pit naziva ta kvu politiku „Osvajanje Amerike u Nemaĉkoj“; Hanover postaje baza za voĊenje ratnih operacija, sredstvo za iscrpljivanje fran cuskih snaga. Gubitak Minorke i neuspesi u Nemaĉkoj prisilja vaju Njukesla da traţi Pitovu podršku. Svestan svoje snage, Pit odbija; u novembru 1756. Dţordţ II mora da poveri vladu Pitu. Posle nekoliko meseci Pit mora da napusti vladu pod pritiskom kralja i vigovaca; u leto 1757. Pit ponovo ulazi u vladu i postaje voda Donjeg doma. On preuzima vodenje rata, dok Njukesl zad rţava kontrolu nad unutrašnjim pitanjima. Sporazum predstav lja oliĉenje drţavnih interesa, trenutak kad inicijativa drţave

461

prelazi epoha.

u

ruke

društva.

Time

se

završava

jedna,

a

poĉinje

druga

Do 1761. Pit donosi najvaţnije odluke u pogledu voĊenja rata. On imenuje komandante i admirale, postavlja generale, priprema planove i ima potpunu vlast nad oruţanim snagama i mornaricom. Pit uţiva nepodeljenu podršku londonskog Sitija i ujedinjuje sve snage zemlje u cilju uspešnog vodenja rata. Bri tanski politiĉki sistem pokazuje svoju vrednost pod Pitovim vod stvom. TakoĊe su pod njegovom potpunom kontrolom spoljni poslovi i diplomatija i on ne popušta pred kraljevim zahtevima. Snaga Engleske dolazi do punog izraţaja zahvaljujući njegovoj energiji, dalekovidosti i snazi ubedivanja. U ţelji da ostvari svoje namere, Pit nastoji da obezbedi po trebna finansijska sredstva. Samo 1758. Donji dom izglasava 10,5 miliona funti i dva miliona subvencije; iste godine on stvara armiju od sto hiljada vojnika, šezdeset hiljada mornara i flotu od preko ĉetiri stotine brodova. Britanska snaga na moru je osnov Pitove strategije; on nareduje blokadu francuske flote u Brestu i Tulonu, uništava francusku trgovinu. Njega ne interesuje toliko kolonijalno carstvo koliko trgovina. Zbog toga uţiva podršku Si tija, ĉiji predstavnici ga obaveštavaju o prirodi, vrednosti i ras poredu francuskog ribarstva, ulova krzna, šećernih plantaţa. Tim prihodima Pit veruje da moţe da plaća velike subvencije evropskim drţavama; trgovina je bogatstvo, a Francuska jedini rival. Glavne pozornice rata su Severna Amerika, zapadna Indi ja, Afrika i Indija. U prvoj su izvori krzna, ribe i brodske grade; zauzimanje gradova Kvibeka i Montreala obezbeduje kontrolu trgovine u Kanadi; Luisburg pada 1758, general Volf zauzima Kvibek naredne godine a ubrzo potom i Montreal. Vrednost za padne Indije izaziva podeljenost u Sitiju. Pit uspeva da ubedi krupne trgovce u neophodnost zauzeća oštrva Gvadelupa, glav nog proizvodaĉa šećera; Dakar u Africi, vaţno trţište robovima, pada u engleske ruke 1759; Kut i Robert Klajv nanose poraze Francuzima i njihovim saveznicima u Indiji. Flota pod koman dom admirala Boskavena nanosi poraz francuskoj floti kod La gosa (1759), a admiral Houk uništava drugu francusku flotu u zalivu Kviberon iste godine. Pobede na morima izazivaju mnoga pitanja o budućoj poli tici, savezu evropskih drţava protiv Engleske, velikim troškovi ma rata, dugu, porezima. Njukesl je uznemiren zbog stalnih Pi tovih zahteva za novcem i brodovima; Pit odbija da okonĉa rat i traţi objavu rata Španiji (1761). Godinu dana ranije umire Dţordţ II, a njegov naslednik Dţordţ III (1760-1820) ne pokazu je mnogo naklonosti prema Pitu i njegovoj politici. Njegovim stu panjem na presto poĉinje nova epoha u britanskoj politici. On prihvata osnove ustavnog uredenja Engleske iz 1688, ali svoja prava smatra izuzetno širokim. Njegova politika teţi da povrati suštinu kraljevske vlasti koju su vigovci preneli na sebe u ime ustava. On namerava da izmeni sistem i ukloni vigovce sa vlasti.

462

da potvrdi svoje ustavno pravo da odobrava politiku svojih ministara. On ţeli da koristi pravo pokroviteljstva, uticaj, veze, ubedivanje i tako obezbedi većinu za svoju vladu u Donjem do mu, isto što rade vigovci za vreme njegovih pasivnih predaka. Kralj osuduje politiĉku korupciju i vlast koju uţiva zemljopo sedniĉko plemstvo. Naĉin na koji ţeli da postigne svoj cilj izaziva otpor. Nje gov prvi korak je da ukloni sa vlasti Pita i vigovce. Kralj postav lja pitanje zakljuĉenja mira kao sredstvo da prisili vladu na ostavku. Sa tim zadatkom Lord Bjut, njegov prijatelj i savetnik, postaje ministar inostranih poslova. Bjut uspeva da nagovori Njukesla da se suprotstavi Pitovom zahtevu za objavu rata Špa niji; Pit podnosi ostavku sa izjavom da će biti odgovoran samo ako o neĉemu odluĉuje (1761). Naredne godine Engleska objav ljuje rat Španiji i engleska flota zauzima Havanu i Manilu. Bjut prekida englesko uĉešće u ratu u Nemaĉkoj i raskida vojnopoli tiĉki savez sa Pruskom (1762). U takvoj situaciji Njukesl podnosi ostavku, ĉime se završava jedna epoha u engleskoj politici. Nju kesl obezbeduje politiĉku stabilnost u zemlji, iako njegova poli tiĉka naĉela postepeno slabe. Većina njegovih saradnika napušta vladu. Ugovorom u Parizu (1763) Engleska dobija Kanadu i velike delove u Indiji, vraća Francuskoj Gvadelup, Martinik, Dakar i odriĉe se prava ribolova u vodama Njufaundlenda. Odredbe ugovora izazivaju oštru Pitovu reakciju. Njegovi planovi se ne ostvaruju i on u troĉasovnom govoru u Donjem domu osuduje vladu zbog takve politike. Pit tvrdi da „nismo zadrţali ništa iako smo osvojili sve“ i ukazuje na suštinu svoje politike ovim reĉima: „Francuska pomorska i trgovaĉka snaga je glavna, iako ne jedi na pretnja; vraćanjem svih zapadnoindijskih ostrva i ustupa njem ribolovnih podruĉja Njufaundlenda pruţili smo joj priliku da povrati svoje velike gubitke i postane ponovo snaţan neprija telj na morima.“ Pitove reĉi zvuĉe kao proroĉanstvo. Vladavina Dţordţa 777 i političke slobode. - Kraljevo drţa nje ima dalekoseţne politiĉke posledice. Vigovci ga optuţuju za obaranje ustava i upotrebu imenovanja i nagradivanja za ostva renje kontrole nad Parlamentom. Grupa oko Pita - Riĉard Gren vil (erl Templ), Vilijam Peti, erl Šelburn, Vilijam Pit mladi, Ĉarls Ventvort (markiz Rokingam), Ĉarls Lenoks (vojvoda od Riĉmon da) i Edmund Berk - okuplja snage otpora u Parlamentu i pod stiĉe grupe izvan njega. Njihov cilj je podsticanje novog, radikal nog politiĉkog delovanja i reforma Parlamenta. Najistaknutiji protivnik politiĉkih metoda i ciljeva Dţor dţa III je Dţon Vilks (1727-1797). Njegova liĉnost i ponašanje pokazuju ograniĉene mogućnosti reformnog pokreta. Vilks pripada krugu nove gradanske klase; on je raskalašan, lukav, prija tan karijerista koji kupuje sedište u Donjem domu. Vilks nema ubeĊenja i ĉvrstinu revolucionara; njega interesuju popularnost. slava, kratkotrajni uspesi. Prvi sukob izmedu Dţordţa III i Vil

463

ksa izbija zbog spoljne politike. Sukob se završava trijumfom politiĉkih prava pojedinaca. Izmedu 1750-1770. društvene i eko nomske prilike u Engleskoj brzo se menjaju; London postaje mo derna metropola, a ostali gradovi prate šta se zbiva u svetu. Ši rom Engleske raste ĉitalaĉka publika; ĉitaoci u unutrašnjosti prate sukob izmeĊu kralja i Vilksa, a debatni klubovi u gradovi ma raspravljaju o svim pitanjima. To objašnjava Vilksovu popu larnost u unutrašnjosti i podršku radikalnim pokretima. Debat ni klubovi osuduju promenu britanske politike prema evropskim drţavama. Novi spor izbija oko naloga za hapšenje. Vilks pripada kru gu Pita i Templa i deli njihovo mišljenje u vezi pariskog mira. U novinskom ĉlanku optuţuje drţanje vlade. Iako ĉlan Donjeg do ma, Vilksa hapse na osnovu naloga u kome se ne iznosi optuţba. U vreme boravka u Taueru, vlada nareduje pretres njegove kuće. Vilks se odluĉno bori, u sudu mnogobrojne pristalice izvikuju parolu „Vilks i sloboda“. Vilks odgovara da njegovo sudenje predstavlja „sudenje srednjim i niţim slojevima naroda koji tra ţe zaštitu“. U nekoliko sudskih presuda Vilks izlazi kao pobed nik i potvrduje ilegalnost naloga za hapšenje. To je pobeda naĉe la slobode pojedinca, ali i politiĉka pobeda; svaku pobedu Vilks opisuje u novinama, odluku vlade prikazuje kao tiraniju. Ubrzo postaje idol londonske gomile. Spor se time ne završava. Krajem 1768. mnogo je vaţnije pitanje slobode ĉlanova Parlamenta. Vilks objavljuje pornograf sku Raspravu o ţeni, na šta vlada odgovara optuţbama o zaveri. skarednosti i bogohuljenju; oba doma Parlamenta ga iskljuĉuju iz svojih redova, a Vilks biva ranjen u dvoboju (1768). U nameri da izbegne hapšenje, Vilks prelazi u Francusku; vraća se u Lon don 1768. i obraća se glasaĉima. Midlseks ga bira za poslanika. iako Donji dom nekoliko puta odbija da potvrdi njegov izbor Poslanik postaje njegov protivnik. Vlada pokreće proces protiv Vilksa, a sud ga osuduje na dve godine zatvora. U toku narednih godina Vilksov pokret dobija organizovani i revolucionarni oblik. Njegovi zahtevi istiĉu ideju „slobode“, što privlaĉi sve one koji smatraju da su njihova prava ugroţena; sloboda postaje osnovno naĉelo ustavne vladavine i politike. Pokret koristi revo lucionarni metod: Društvo podrţavalaca Zakona o pravimc (1769) zahteva poštovanje prava biraĉa, ostavke ministara i ras puštanje Parlamenta. To je prva politiĉka grupa koja zahteva odredene reforme. Vilksov pokret okuplja oko sebe ljude koje savremenici nazivaju „gomila“, tj. obespravljene, neprivilegova ne i siromašne delove stanovništva. Vilksov pokret ima podršku u Londonu i ostalim okruzima. Posle izlaska iz zatvora Vilks ponovo dolazi u sukob sa vla dom. Svojim izveštajima o parlamentarnim debatama, Vilks uspeva da izazove vladu da preduzme mnoge nepromišljene, neodrţive i neustavne mere, koje Pit naziva „odlukama gomile a ne Parlamenta“. London je na ivici pobune, a kralj nema nika kvu podršku. Vlada odustaje od svojih odluka, pa Vilks izlazi kao pobednik.

464

Vilksov pokret zahteva zaštitu od neopravdanih progona, imunitet ĉlanava Parlamenta i širenje slobode štampe. Društvo pristalica Zakona o pravima podstiĉe zahteve za ustavnim pro menama, pre svega smanjenje trajanja saziva Parlamenta sa se dam na tri godine, širenje glasaĉkog prava i uklanjanje aristo kratske prevlasti u manjim izbornim okruzima. Vilks podnosi takve predloge Donjem domu 1776. Vilksova borba ima i druge posledice. On umanjuje ugled Parlamenta, ukazuje na njegov ne reprezentativni karakter, zavisnost od krune, korumpiranost i predrasude. Vilksova delatnost podstiĉe nove politiĉke metode: javni zborovi postaju stvarnost, koriste se plaćeni govornici i us luge štampe. Politiĉko nezadovoljstvo dobija svoj organizovani vid i izraz, a politika prestaje da bude iskljuĉivo pravo dţentrije i plemstva. Javno mnenje postaje ĉinilac u politiĉkom ţivotu En gleske i njegova uloga sve snaţnija kako se Dţordţ III i njegove vlade suoĉavaju sa problemima koje ne rnogu da reše. Rat za nezavisnost američkih kolonija. - Pokret za unutra šnje reforme prati zaoštravanje sukoba sa ameriĉkim kolonija ma. Dugo vremena engleski politiĉari ne pokazuju interesovanje za probleme kolonija, a njihovo shvatanje odnosa izmedu metro pole i kolonija pokazuje primetnu okoštalost. Kolonije treba da obezbede jeftine sirovine i kupuju engleska manufakturna do bra, koja se prenose britanskim brodovima. Za obiĉan svet kolo nije su stecište lopova, propalica i prostitutki. Volpola ne intere suju kolonije i rešavanje njihovih problema prepušta london skim trgovcima. Kolonije su nezadovoljne svojim poloţajem, istiĉu predra sude, zloupotrebu ustavnih prava, odsustva humanosti i pravde. Mnogi Englezi pokazuju razumevanje za njihove nevolje, a opo zicija to koristi da kritikuje vladu. Stanovništvo kolonija brzo raste: od 200.000 1700. na 2 miliona 1770. Doseljenici nisu odani Engleskoj, a primena merkantilistiĉkog sistema podstiĉe njihovo nezadovoljstvo. Kolonisti rešavaju svoje probleme i nastoje da se obogate. To ĉine krijumĉarenjem i nedozvoljenom trgovinom sa francuskim i španskim kolonijama. Tada se uzdiţu i bogate mnoge porodice. Merkantilizam dovodi do porasta ameriĉkih dugova u Engleskoj, koje porezi još više povećavaju. Nedostatak novca spreĉava trgovinu. Kolonije duguju 4,5 miliona funti lon donskim bankama i trgovcima. To spreĉava brţi privredni razvi tak kolonija. Zaoštravanje sukoba poĉinje 1763, kad britanska vlada od luĉuje da oporezuje kolonije i smanji troškove za odbranu. Gren vil zabranjuje naseljavanje zapadnih oblasti i tako spreĉava su kobe sa Indijancima; kolonisti se odluĉno protive tome. Grenvil preureduje carinski sistem, koji funkcioniše efikasnije, guši kri jumĉarenje i primenjuje Navigacione zakone. Donji dom donosi 1765. Zakon o taksama, kojim se oporezuju svi pravni dokumen ti a prihod od njih se koristi za odbranu. Kolonije ocenjuju zakon kao tiraniju i jedna za drugom ga odbacuju. To je poĉetak borbe

465

za nezavisnost, iako obe strane oklevaju da uĉine presudni ko rak. Britanska vlada opoziva Zakon o taksama, ali potvrduje svoje pravo da oporezuje kolonije; kolonije odgovaraju na to iz javom da „nema oporezivanja bez predstavljanja“. Dve godine kasnije, 1767, vlada nameće kolonijama niz poreza na robu (Taunsendovi zakoni) da bi povećala prihode. Kolonije odluĉno odbacuju pravo britanske vlade da ih oporezuje, pa Donji dom povlaĉi sve namete osim na ĉaj. Kolonije optuţuju britansku vla du da uklanjanjem poreza namerava da preplavi trţište jeftinom robom i uguši ameriĉku manufakturu. U ţelji da pomogne Istoĉ noindijskoj kompaniji, britanska vlada odluĉuje da smanji cenu ĉaja i tako spreĉi krijumĉarenje. Kolonije odbijaju da prime ĉaj. u Bostonu ga bacaju u more. Bostonska ĉajanka (1773) prisiljava vladu da donese odluku o zatvaranju bostonske luke i suspenziji povelje kolonije Masaĉusets. Kolonisti odgovaraju sazivanjem kongresa u Filadelfiji; oruţani sukobi izbijaju 1775. u Konkor du, kod Bostona. Sukob se širi kada Kongres odluĉuje da imenu je Dţordţa Vašingtona za komandanta kolonijalnih snaga i pro glasi nezavisnost (4. jul 1776). Kolonije obezbeĊuju podršku u Francuskoj, odakle stiţu oruţje, municija i novac, a naredne go dine nanose poraz Englezima kod Saratoge. Englezi tuku Vašing tonove trupe i zauzimaju Filadelfiju, ali to ne rnenja situaciju. Poĉetkom 1778. Amerikanci zakljuĉuju ugovor sa Francu skom, posle ĉega se rat širi. Naredne godine Španija objavljuje rat Engleskoj, što dovodi do gubitka njene premoći na morima. Nizozemska objavljuje rat 1780, a iste godine stvara se Liga oru ţane neutralnosti. Operacije u kolonijama završavaju se neuspe hom; pokoravanje juţnih kolonija donosi privremeni uspeh, ali Amerikanci i Francuzi uspevaju da okruţe britanske snage kod Jorktauna i prisile Engleze na predaju (1781). To je kraj rata. Po ĉinju pregovori o zakljuĉenju mira, iako preti opasnost da En gleska izgubi Indiju, zapadnoindijska ostrva i Gibraltar; pobeda admirala Rodnija nad francusko-španskom flotom u zapadnoin dijskim vodama poboljšava pregovaraĉki poloţaj engleske dele gacije u Parizu. Ugovorom u Versaju (septembar 1783) ameriĉke kolonije stiĉu nezavisnost, a nova drţava obuhvata teritorije iz medu Velikih jezera na severu i Floride na jugu; zapadna granica je Misisipi. Kanada i Nova Škotska ostaju u engleskim rukama, Lujzijana u francuskim, a Florida u španskim. Niko ne predvida širenje Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava od Atlantika do Pacifika, a mnogi smatraju da bivše kolonije ne mogu da stvore bilo kakvu vladu. Dţordţ III veruje da će Sjedinjene Ameriĉke Drţave traţi ti da se vrate pod kontrolu Carstva. O Amerikancima se govori najgore, kao o buntovnicima i skorojevićima koji ruše najveće carstvo na svetu. U Engleskoj preovladuje uverenje da je gubitak kolonija posledica nemara i kazna je za mnoge greške u prošlosti. Imperi jalna ideja postepeno prerasta u misiju, što dobija izraz u pitanju Indije, gde se ideja o trgovini menja u ideju o vladi i mandatu za

466

napredak. Azije.

Gubitak

Amerike

povećava

znaĉaj

Australije

i

istoĉne

Radikalizam i reforma. - Mnogi neuspesi i porazi podstiĉu kritiku svih vidova ţivota u Engleskoj. Adam Smit smatra da zlo leţi u merkantilizmu i traţi primenu naĉela slobodne trgovine; Dţeremi Bentam tvrdi da su britanske ustanove izvor mnogih slabosti i da administrativni sistem i zakoni treba da se izmene na naĉelu korisnosti; Vesli, Vajtfild i anglikanska crkva zahteva ju povratak hrišćanskim naĉelima i naĉinu ţivota; opozicija smatra Dţordţa III odgovornim za slabljenje zemlje i njene te škoće. Racionalni jeretici su predvodnici novog talasa reformi. Oni podstiĉu politiĉki radikalizam, zahtevaju širenje sloboda i prava pojedinaca. Oni slobodno iznose svoje ideje o mnogim pi tanjima, a Filip Dodridţ, Riĉard Prajs i Dţozef Pristli su naj istaknutije liĉnosti pokreta. Njihove akademije otvaraju vrata sistematskom prouĉavanju istorije, filozofije i prirodnih nauka, što daje snagu i teţinu njihovim politiĉkim stavovima. Sloboda, samostalnost, pravo, razum i potrebe su apstrakcije njihovog fi lozofskog liberalizma. U stavu prema ţivotu jeretici ne pokazuju blagonaklonost; samostalnost ne znaĉi slobodu da neko bude lenj i siromašan, a razum i potreba treba da vladaju siroma štvom, lenjošću i kriminalom. Sirotinjski zakoni moraju se povu ći jer su podsticaj za lenjost. Ĉovek se ceni po svojim moralnim vrednostima, po sposobnosti da pobedi snagom volje. Takve ide je uţivaju primetnu popularnost meĊu srednjim slojevima, o ĉe mu svedoĉi prodaja Prajsove knjige O graĊanskoj slobodi (1776). Jeretici se opredeljuju prema odredenim problemima: podrţava iu Amerikance i njihov uspeh smatraju pobedom vrline nad gre hom, naginju Vilksu, zahtevaju reformu parlamenta na temelju istorijskih i moralnih naĉela. Tvrde da koruptivnost Dţordţove vladavine i nereprezentativni karakter Parlamenta spreĉavaju pobedu demokratskih naĉela. Jeretici smatraju da se mora uspo staviti ravnoteţa u politiĉkom ţivotu. To se moţe postići opštim pravom glasa, izborom Parlamenta svake godine; neki veruju u Parlament kao ustanovu, dok drugi smatraju da se on ne moţe izmeniti i da ga treba ukinuti. Jeretici predlaţu stvaranje Velikog nacionalnog udruţenja koje će saĉinjavati delegati okruţnih udruţenja. Ukoliko ĉlanovi Parlamenta odbiju da pri hvate umerene reformne mere koje predlaţe Udruţenje, onda ono treba da deluje kao zakonodavno telo. Istaknuta liĉnost ovog pokreta je Kristofer Vivil. Nezavi san i moralistiĉki nastrojen, Vivil napada „korupciju“ dvora, Parlamenta i aristokratskih grupa. Uklanjanje korupcije zahte va uvodenje opšteg prava glasa, ĉime će u Parlament doći neza visni poslanici. Zalaţe se za izbore svake tri godine i predlaţe sa zivanje ustavotvorne skupštine sa pravima da provede reformu Parlamenta. U suštini, Vivil predlaţe, kao i Vilks, promene tako što će se gradani organizovati za akciju izvan postojećih dru

467

štvenih struktura; Vivil predlaţe promene ustava koje će preneti suverenitet iz ruku Parlamenta u ruke Donjeg doma. Pored revo lucionarnih elemenata, Udruţenje ima neke osobenosti koje ove slabe. Ono se oslanja na deo društva koji raspolaţe znaĉajnim politiĉkim privilegijama (dţentrija), a ne na one koji ih nemaju (gradski ţivalj). Deo programa Udruţenja nalazi svoje mesto u zakonima koje donosi vlada Foks-Nort 1783. Njima se predvida smanjenje vladinog pokroviteljstva preko koga kralj utiĉe na Parlament. Donji dom ne postaje reprezentativniji ili odgovorni ji svojim glasaĉima. Mnoge kraljeve pristalice moraju da napuste Parlament. Donji dom odbacuje predlog Vilijama Pita mladeg da pristupi ispitivanju postojećeg sistema parlamentarnog zastup ništva. Ubrzo posle toga Pit postaje premijer, što najavljuje po ĉetak reformnog razdoblja. Pit je sledbenik Adama Smita, prija telj Vilberfosa i odluĉan pristalica parlamentarne reforme. Politiĉki porazi i poniţenja podstiĉu kod mnogih nadu da će reforme otvoriti nove puteve usponu i razvitku. Mnogi u njima traţe smisao, uvereni da je postojeći politiĉki sistem nepogodar za ostvarenje viših ciljeva. Za one na vlasti, ugroţene sa mnogih strana, to je period opasnosti za svet u kome oni imaju vodeću ulogu. Krajem osamdesetih godina svet Volpola i Njukesla ne staje. Krajem veka englesko društvo postaje mnogo sloţenije, in teresi raznovrsniji, naĉin ţivota industrijski. To društvo ne moţe da opstane u malom, ograniĉenom svetu dţentrije i zemljoposed nika. Tradicionalna društvena struktura nestaje, a oni koji gube svoj poloţaj i uticaj pokazuju nameru da se bore do kraja i izgu be što je moguće manje. Francuska revolucija i potonji ratovi za trenutak usporavaju reforme.

468

XIV

BORBA ZA KOLONIJALNA CARSTVA

Borba za kolonijalne posede izmedu Engleske i Francuske kojoj se povremeno prikljuĉuje Španija, nastavlja se tokom veka. Ona se vodi u prethodnom veku, ali u XVIII veku dobija konaĉne oblike i rezultate. Iako se vode daleko od Evrope, kolonijalni ra tovi imaju dalekoseţne posledice za njenu politiku i odnose me du drţavama; kolonijalna pitanja postaju jedan od najvaţnijih problema evropske istorije. Kolonijalni ratovi imaju direktan uticaj na promenu ravnoteţe sila u Evropi, a uspesi u prekomor skim teritorijama dozvoljavaju Engleskoj da u evropskoj politici igra znaĉajniju ulogu nego što to zahtevaju njeni politiĉki i di plomatski interesi ili dozvoljavaju finansijske mogućnosti. Ame riĉki kontinent dobija novi znaĉaj i postaje vaţna karika u veza ma Evrope i vanevropskog sveta. Evropske drţave smatraju svoje kolonije u Americi i Azij: spoljnim delovima sistema u kojima deluju. Kolonijalne preten zije i ambicije imaju vidljiv uticaj na politiku pojedinih drţava, a sa kolonijama i njihovim trgovaĉkim potencijalima raĉuna se u evropskim ratovima. Sukobi u kolonijama ne iskljuĉuju istovre meno sukobe u Evropi, pa mnogi kolonijalni sukobi imaju svoju evropsku verziju. U mnogo ĉemu kolonije i metropole se poisto većuju. Englesko-francuski rivalitet 1689 - 1713. - Sukobi izmeĊu dve zemlje i njihovih podanika odvijaju se na širokim prostorima od Njufaundlenda do Velikih jezera. Uzrok sukoba je borba za kontrolu trgovine krznima, veoma traţenim u Evropi. To dovodi do stvaranja saveza sa indijanskim plemenima: Francuzi odrţa-vaju dobre odnose sa plemenima izmeĊu Akadije (Nova Škotska i Velikih jezera, Englezi sa Irokezima u koloniji Njujork. Dve drţave primenjuju razliĉite metode u kolonijama. Francuski na seljenici u Novoj Francuskoj bave se preteţno lovom, ne obradu ju zemlju, uništavaju šume i zidaju kuće. Izuzev Kvibeka i Mon treala, većih naseobina nema. Engleski kolonisti grade kuće, obraduju zemlju, uništavaju šume i stvaraju naseobine. Oni osvajaju široka prostranstva, potiskuju indijanska plemena u unutrašnjost i uništavaju njihova lovišta. To izaziva velika ne prijateljstva i sukobe sa Indijancima i Francuzima. Prednost Engleza je što ih poĉetkom veka ima oko 200.000, a Francuza svega 12.000; Englezi su bogatiji, a njihova trgovina razvijenija. Francuski kolonijalni sistem je centralizovan sa sposobnim administratorima (Frontenek, Ibervil), dok su engleske kolonije razjedinjene; francuski doseljenici su vojnici koji odliĉno pozna

469

ju zemljište, što sa Englezima nije sluĉaj. Nova Francuska ne raspolaţe sredstvima za dugu borbu protiv engleskih kolonista; ona se oslanja na metropolu, koja joj pruţa više pomoći nego što je to sluĉaj sa Engleskom. Neprijateljstvo u kolonijama nemi novno dovodi do ratova u Americi, koji podstiĉu sukobe dve zemlje u Evropi. Izbijanje „Slavne revolucije“ u Engleskoj podstiĉe sukobe u kolonijama. Francuski kolonisti i Indijanci upadaju u oblasti Mejna i Nju Hampšira 1688, gde masakriraju stanovništvo; na redne godine Irokezi upadaju u oblast Montreala i uništavaju francuske naseobine. Dolazak guvernera Fronteneka oznaĉava poĉetak rata u kolonijama poznatog pod imenom rat kralja Viljema (1689-1697). Frontenek ţeli da zauzme koloniju Nju jork, potisne Irokeze i obezbedi izlaz na more. Sudari i razaranja su krvavi i ţitelji krajine („Granica“) trpe mnogo od indijanskih napada. Uništenje grada Skenektadija u koloniji Njujork ugro ţava britanske naseobine; Englezi odgovaraju napadom na luku Por Rojal u Akadiji, bogatom ribolovnom podruĉju, zauzimaju grad, ali ne uspevaju da ga zadrţe (1689). Predstavnici kolonija Masaĉusetsa, Konektikata, Plimuta i Njujorka odluĉuju da izvr še invaziju na Kanadu (Nova Francuska), ali nemaju sredstva za taj poduhvat. Druge engleske kolonije (Virdţinija, Pensilvanija) ne pruţaju pomoć svojim zemljacima na severu. U narednim go dinama Francuzi zauzimaju Njufaundlend i uništavaju engleske naseobine u zalivu Sv. Lorenca (1692). Mirom u Risviku (1697) predvida se povratak na status quo u Americi. Francuski guver neri grade utvrdenja Detroit, St. Luis, Makilmakinak i druga u nameri da spreĉe engleske provale preko Apalaĉanskih planina. Mir u Risviku samo je kratko primirje, a odnosi izmedu kolonista se ne menjaju. U godinama do izbijanja svetskog rata (1701-1713), pozna tog u kolonijama kao rat kraljice Ane, obe strane obavljaju pripreme za novi sukob (zakljuĉuju saveze, naseljavaju uništene krajeve, grade utvrĊenja - Nijagara, Frontenek). Englezi zaosta ju u pripremama, pa poĉetak rata doĉekuju manje spremni od Francuza. Sukobi u Americi poĉinju 1703. upadom indijanskih ratnika i Francuza u koloniju Mejn, gde pale mnoga naselja, odvode zarobljenike i otimaju plen. Kolonija Njujork, u kojoj Holandani imaju veliki uticaj i snagu, ne pruţa pomoć Novoj En gleskoj. Francuski i indijanski napadi najviše ugroţavaju naselja u dolini reke Konektikat, što podstiĉe meĊusobnu mrţnju; sliĉno je i meĊu engleskim kolonijama koje ne pruţaju pomoć Novoj Engleskoj; njujorški trgovci odrţavaju trgovinu sa Francuzima i Indijancima. To podstiĉe lokalne i regionalne antagonizme i su kobe, koji će tokom veka postati vidljivi u razlikama izmedu istoĉnih (obalskih) delova i zapadnih (krajina). Snage iz engle skih kolonija upadaju u Akadiju (1704) i dolinu Sv. Lorenca (1709), ali postiţu mali uspeh. Engleska mornarica ne pruţa oĉekivanu podršku. Kolonijalne snage zauzimaju Por Rojal u Akadiji, ali ne uspevaju da se uĉvrste u dolini Sv. Lorenca

470

(1710). Naredne godine britanska vlada šalje snaţnu flotu u Bo ston sa zadatkom da prikupi kolonijalne trupe i prebaci ih u do linu Sv. Lorenca. Tim gestom htelo se pokazati da Engleska na merava da brani svoje kolonije. Veliki deo brodova razbija se o stenje, pa se flota povlaĉi. Kolonijalne snage moraju da prekinu napad, a Francuska ostaje gospodarica Kvibeka i okoline. Mirom u Utrehtu 1713. završava se rat kraljice Ane. Fran cuska ustupa Akadiju, koja postaje Nova Škotska, napušta Nju faundlend, iako zadrţava pravo ribarenja na istoĉnoj obali i vra ća uporišta kompanije Hadsonovog zaliva. Posebnim sporazu mom odreĊuje se da linija 49° postane juţna granica britanskih prava na trgovinu krznima. Linija postaje granica izmeĊu Kana de i Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava. Francuski ustupci izazivaju uznemirenost u Španiji, ĉija se prava u zapadnoj Indiji potvrdu ju. Odredbe ugovora obezbeĊuju Engleskoj pravo uĉešća u špan skoj kolonijalnoj trgovini. Ona dobija pravo asiento koje omogu ćava njenim podanicima da jedanput godišnje dovoze u španske luke tovar sa afriĉkim robovima. Taj posao poverava se Kompa niji juţnog mora, koja crnaĉke robove nabavlja preko Kraljevske afriĉke kompanije. To izaziva stalne sukobe sa Španijom i kolo nijalnim vlastima. Francuska zadrţava Lujzijanu, koloniju na ušću Misisipija, sa Nju Orleanom. To joj omogućuje da prodire na sever, gradi tvrĊave i dolinom Misisipija obezbedi vezu sa Novom Francuskom. Francusko prisustvo spreĉava širenje engleskih naseobina u unutrašnjost i izaziva nove sukobe. Ratovi Engleske, Španije i Francuske (1718-1744). Utrehtski mir izaziva sukob izmedu Engleske i Španije. Engleski trgovci i kapetani bave se nedozvoljenim poslovima pa dolazi do konfiskacije dobara, robova, brodova i posada. Dve drţave vode u dva navrata ograniĉene ratove (1718-1719, 1727), iako Volpol nastoji da vodi miroljubivu politiku. On ne podstiĉe politiku ko lonijalne ekspanzije na raĉun drugih drţava da ne bi izazivao napade i da ne bi onemogućio širenje u budućnosti. Volpol ne po klanja paţnju pitanjima kolonija i ostavlja im slobodu da se raz vijaju prema svom nahodenju. Volpolovu uzdrţanu politiku ne odobravaju poslovni krugovi. Njegovi protivnici tvrde da vodi nedoliĉnu politiku prema Španiji. Brodovlasnik iz zapadne Indi je, Dţenkins, opisuje u Donjem domu svireposti španskih vlasti; kao dokaz donosi komad uva za koje tvrdi da mu je odseĉeno kad je uhvaćen u krijumĉarenju. Njegovo svedoĉanstvo prisiljava Volpola da Španiji 1739. objavi rat, poznat pod imenom rat za Dţenkinsovo uvo. Da bi izvršio pritisak na špansku vladu, admi ralitet upućuje u Sredozemlje fl.otu pod komandom admirala Hedoka, a Volpol i španski ambasador postiţu sporazum o obeštećenju engleskih pomoraca. Kompanija juţnog mora odba cuje sporazum i traţi da se potvrdi primena asienta i pravo plo vidbe u španskim lukama. Vlada u Madridu odbija zahtev da plati obeštećenje od 95.000 funti i ukida asiento; u oktobru 1739. poĉinje rat.

471

Rat sa Španijom otvara mogućnost sukoba sa Francuskom, ĉiji trgovci ţele da trguju sa španskom Amerikom. Englezi ţele da osvoje španske posede i šalju snaţnu flotu pod komandom ad mirala Kartereta u vode Juţne Amerike. Kardinal Fleri šalje francusku flotu u vode Martinika sa ciljem da se sastane sa špan skom flotom; do sastanka ne dolazi zbog bolesti francuskih mor nara; Fleri ne ţeli rat sa Engleskom, pa mir sa njom traje do 1744. Engleska flata pod komandom admirala Vernona uništava špansku tvrdavu Portobelo na Panamskoj prevlaci, dok napadi na Havanu, Kartaginu i Santijago de Kubu ostaju bez uspeha. Engleski brodovi uspevaju da prekinu trgovinu sa španskim ko lonijama. Sukob se zaoštrava zbog povlaĉenja granice izmedu Dţordţije i Floride i seĉe tvrdog drveta u Hondurasu. Rat se širi 1744. ulaskom Francuske na strani Španije. Rat za Dţenkinsovo uvo je primer trgovaĉkog rata u kome su zlato i plemeniti metali osnovni podsticaj. Rat kralja Dţordţa (1744-1748). Oţivljavanje englesko -francuskih sukoba u Americi poĉinje 1720. izgradnjom francu ske tvrdave Luisburg na ostrvu Breton, koja kontroliše ušće Sv. Lorenca. Iste godine Francuzi grade tvrĊavu na Nijagari sa ciljem da kontrolišu istoĉne obale Velikih jezera; deset godina kasnije oni grade i tvrdavu Sv. Frederik na obali jezera Šamplen, ĉime štite juţni prilaz Kvibeku i Montrealu. Englezi ne odgova raju na taj izazov, iako grade utvrdenje Osvego na Ontariju. Broj engleskih kolonista stalno raste, a broj kolonija se povećava (Dţordţija). Već tridesetih godina britanske naseobine pruţaju se od Mejna na severu do Dţordţije na jugu. Traperi i trgovci prodiru na zapad i ugroţavaju francuski poloţaj u dolini Ohaja. Mir izmedu dve zemlje traje do 1744, uprkos povremenih su koba. Rat za Dţenkinsovo uvo širi se u veći sukob zbog evropskog rata.21 U tom ratu Španija i Francuska potpisuju ugovor po kome će pomagati jedna drugu u odbrani poseda u Americi (1742); Francuska se obavezuje da pomogne Španiji da povrati Dţordţi ju i odbaci odredbe asienta. Zbog toga izbija rat. izmedu Engle ske i Francuske u martu 1744. Rat kralja Dţordţa se vodi sa ma lo energije i odluĉnosti. On se pretvara u niz sporadiĉnih sukoba u kojima su krajišnici i Indijanci glavna snaga. Izuzetak pred stavlja napad i zauzeće tvrĊave Luishurg na rtu Breton (1745). Operaciju predvodi Vilijam Širli, guverner Masaĉusetsa, i ona uţiva podršku Nove Engleske. Verski elemenat, odnosno reakci ja puritanaca protiv delovanja jezuita predstavlja deo sukoba. Kolonijalne trupe uz pomoć engleske flote zauzimaju Luisburg, i to je najveći uspeh britanskog oruţja u tom ratu. Francuski po kušaji da povrate Luisburg ostaju bez uspeha. To podstiĉe kolo nijalne apetite, pa se pripremaju planovi za zauzeće Kvibeka i Montreala, što znaĉi proterivanje Francuza iz Nove Francuske. Plan ne uspeva zbog odbijanja britanske vlade da kolonijama uputi potrebna pojaĉanja (1747). Rat u kolonijama pokazuje da

472

su one sposobne da ujedine napore i uz pomoć Engleske ostvare svoje ciljeve. Odredbe mirovnog ugovora u Ahenu (1748) potvrduju po stojeći status quo u kolonijama. Britanska delegacija odluĉuje da osvojene teritorije (Luisburg) vrati Francuskoj. To izaziva ve liko nezadovoljstvo u Novoj Engleskoj, ĉiji ţitelji snose najveće ljudske i materijalne ţrtve u ratu. Donji dom isplaćuje obešteće nje kolonijama od 230.000 funti. Mirom u Ahenu rešava se pita nje premoći dve sile u Americi i Indiji, gde Engleska dobija Ma dras. Taj mir je u stvari kratkotrajno primirje da bi se prikupile snage za novi obraĉun. Taj novi rat biće drukĉiji od dotadašnjih: zahtevaće mnogo veće finansijske troškove i uĉešće velikih bri tanskih snaga u kolonijama. Francuski i indijanski ratovi (1754-1763). - Odmah nakon završetka rata Engleska i Francuska medusobno ispituju snage, najavljujući novi sukob u budućnosti. Sporne taĉke nalaze se u Severnoj Americi; u Novoj Škotskoj Englezi grade utvrdenje Ha lifaks i provode obiman program kolonizacije. Tada dolazi oko ĉetiri hiljade doseljenika. Kao odgovor na to Francuzi grade tvrdavu Boaseţur i upućuju misionare. Druga sporna oblast je reka Hadson-jezera Dţordţ-jezero Šamplen; Francuzi kontro lišu severni, a Englezi juţni deo, do grada Olbanija; treća oblast su Velika jezera, bogata lovišta toplokrznenih ţivatinja; Francu zi kontrotišu ušće Sv. Lorenca i reku Otavu, gde imaju više utvrdenja, a Englezi dolinu reke Mohavk, sa utvrdenjem Osve gom. Najkritiĉnija sporna oblast je dolina reke Ohajo, oblast ret ko naseljena, ali bogata iovištima. Za Francuze dolina ima stra tegijski znaĉaj, jer povezuje Novu Francusku sa Nju Orleanom. Englezi istiĉu svoje pravo na dolinu kao saveznici Irokeza i prvi naseljenici. Koionija Virdţinija zahteva oblast jer ţeli zemljište za gajenje duvana. Guverner Nove Francuske proteruje 1752. engleske naseljenike, uništava njihova naselja i gradi tvrdave. Britanska v'ada nareĊuje 1753. guvernerima kolonija da upotre be silu u obraĉunu sa Francuzima. Guverncr Virdţinije Dinvidi upućuje te godine u dolinu Ohaja plantaţera Dţordţa Vašing tona da upozori Francuze da ne prelaze na englesku teritoriju, što oni odluĉno odbijaju. Naredne godine dolazi do sukoba izme Ċu francuskih i kolonijalnih trupa i to je poĉetak novog rata. Francuski i indijanski ratovi poĉinju u Americi 1754, a dve godine kasnije prenose se na Evropu, gde poĉinje sedmogodišnji rat. Englezi imaju nadmoćnost u ljudstvu i materijalu, dok Fran cuzi imaju veliki broj utvrdenja, sposobne komandante i indi janske saveznike. Slabosti Engleza su njihovo nejedinstvo i su kobi izmedu pojedinih kolonija. Li nameri da ostvari jedinstvo, engleska vlada nareĊuje guvernerima da postignu sporazum sa Indijancima. U leto 1754. odrţava se kongres u Olbaniji, na kome uĉestvttju predstavnici osam kolonija. Indijanske poglavice od bijaju da zakljuĉe savez sa kolonijama, uvereni da ih one ne mo gu zaštititi od francuskih napada. Kongres prihvata predlog

473

Bendţamina Franklina o zajedniĉkoj saradnji kolonija i njiho vom ujedinjenju. Kolonijalne skupštine odbijaju predlog iz stra ha da će to umanjiti njihovu vlast i povećati uticaj krune. Nakon proterivanja kolonista iz doline Ohaja, britanska vlada odluĉu,je da uputi trupe da prisili Francuze da se povuku (1755). Engleska vojska doţivljava poraz u blizini tvrdave Diken (današnji Pitsburg), u kojoj gine general Edvard Bradok. U dru gim oblastima borbe se vode sa promenljivim uspehom. Engle ska vlada vodi neodluĉnu poiitiku u kolonijama, suoĉena sa pripremama rata u Evropi i traganjem za saveznicima. Admiral Boskaven ne uspeva da zauzme tvrĊavu Nijagaru, a francuske trupe osvajaju tvrdavu Osvego. Pošto Engleska doţivljava neu spehe na svim stranama, na vlast dolazi Pit i menja se naĉin vo Ċenja rata. On ţeli proterivanje Francuza iz Severne Amerike i uĉvršćivanje engleske dominacije na morima. Pit traţi saradnju izmeĊu kolonija i engleskih komandanata, neoĉekivano napada u raznim delovima sveta (Evropa, Amerika, Indija), ĉime prisi ljava Francuze da rasipaju svoje snage na više ratišta. Prva godina rata završava se neuspešno. U junu 1757. en gleska flota ne plovi za Ameriku, a ekspedicija u zapadnu Afriku se odlaţe; Francuzi zauzimaju englesko utvrdenje kod Kalkute. Prvi uspesi postiţu se naredne godine: Pit imenuje za koman dante britanskih snaga u Americi mlade oficire Amhersta i Vol fa, a engleska flota spreĉava isplovljavanje francuskih brodova za Ameriku. U leto 1758. Englezi zauzimaju tvrĊave Luisburg, Frontenek, Osvego i Diken i uništavaju francusku flotu. Genera li Volf i Houv ne uspevaju da osvoje tvrĊavu Tajkonderoga. Na redna godina, 1759, predstavlja annus mirabilis. Engleske kop nene i suvozemne snage nanose Francuzima mnoge poraze, pa Horas Volpol tvrdi da su se „konopci na crkvenim zvonima otrcali zbog stalnog zvonjenja u slavu pobeda engleskog oruţja“. U zapadnoj Indiji britanska flota zauzima ostrva Gvadelup i Mariju Galante, a najveći uspeh je osvajanje Kvibeka, davnašnji cilj mnogih kolonista i Engleza. Padom Kvibeka okonĉano je francusko prisustvo u Kanadi. U leto admirali Boskaven i Bro drik nanose poraz francuskoj floti kod Lagosa i uništavaju naj veći broj brodova. Pokušaj invazije na britanska ostrva završava se neuspehom kad u jesen 1759. admiral Houk uništava francu sku flotu u Kviberonskom zalivu. Francuska flota nije više pret nja engleskoj floti. U leto 1760. general Amherst zauzima Mon treal i Kanadu, a Pit predvida osvajanje ostrva Martinika, Gre nade i Sv. Lucije, koji padaju u engleske ruke poĉetkom 1762, kad Pit nije više na vlasti. Indija. - Imperijalni sukobi ne odvijaju se samo u Americi, Evropi ili na okeanima. Dve sile se sukobljavaju na Istoku, u In diji. Bombaj je krunski posed i od 1668. nalazi se pod vlašću Is toĉnoindijske kompanije. Lokalni vladar, od koga zavise, iz najmljuje Englezima Madras. Bombaj je centar engleske trgovi ne i brodarstva u Indiji, pa Kompanija ţeli da proširi svoju vlast

474

i to dovodi do sukoba sa poslednjim vladarom Mogulskog car stva Aurungzabeom. On nareduje da se Englezi proteraju iz In dije, ali u tome ne uspeva. Kompanija kupuje oblast oko grada Kalkute (1696), i odatle širi svoju moć u unutrašnjost. Izvoz iz Indije stalno raste, a njegov najveći deo ĉini svila, pamuĉno pre divo, drvo za bojenje, ĉaj i kafa. Nizozemska i Portugalija gube svoj raniji poloţaj, pa Francuzi ostaju najvaţniji rival. Njihovo uporište se nalazi u Pondišeriju, a na zapadnoj obali imaju Kal kutu, Surat i Nlehe. Engleska Istoĉnoindijska kompanija raspo laţe flotom, dok Francuzi zavise od podrške iz Pariza. Imenova nje Dipleksa za guvernera francuske kompanije (1741) pretnja je engleskom poloţaju i uticaju u Indiji. Poĉetak sedmogodišnjeg rata zatiĉe Indiju u stanju išĉeki vanja. Rat se oĉekuje, a pretnje Madrasu i juţnoj Indiji postaju sve primetnije. Uticaj Francuske na Dekanskoj visoravni je veli ki, uprkos Dipleksovog povratka u Francusku (1753). Engleski poloţaj u Bengalu ugroţava nepouzdani Siraj ud Dala, novi vla dar, koji upućuje svoje trupe protiv Kalkute i engleskog garnizo na u tvrĊavi Vilijam. Posle opsade tvrĊave, engleski garnizon mora da se preda (1756). Vest o zauzeću Kalkute navodi engleske vlasti da protiv Siraj ud Dale upute trupe pod komandom Rober ta Klajva, ĉinovnika Istoĉnoindijske kompanije. Klajvove snage nanose poraz Siraj ud Daleovim trupama (1757) i vraćaju tvrĊa-vu Vilijam. Kompanija potvrĊuje privilegije i Dala mora da plati odštetu. Engleska vlast se utvrduje u Bengalu. Iste godine Klajv nanosi novi poraz Dali kod Plesija, posle ĉega Kompanija stiĉe još veću vlast u Bengalu. U narednim godinama engleska vlada šalje pojaĉanja u Indiju, a trupe postiţu znaĉajne uspehe u Pon dišeriju. To ugroţava centar francuskih poseda u Indiji. Dţordţ III stupivši na presto 1760, menja politiku, traţi za kljuĉenje mira i ţeli da ukloni Pita. U to vreme poĉinju pregovori za zakljuĉenje mira izmeĊu Engleske i Francuske. Vojvoda Soa zel predlaţe da se Francuska odrekne Kanade, osim rta Breton i prava ribolova na Njufaundlendu, i povrati Minorku u zamenu za Gvadelup i Mariju Galante. Pit ţeli da zadrţi Kanadu i poti sne Francuze iz Severne Amerike. Poĉetak francusko-španskih pregovora dovodi do prekida pregovora, a Pitov predlog da En gleska objavi rat Španiji nailazi na odbijanje Dţordţa III. Pit podnosi ostavku, a poĉetkom 1762. Španija objavljuje Engleskoj rat;. On se završava španskim porazom i zauzećem Havane i Ma nile na Filipinima. Mirovnim ugovorom izmeĊu Francuske i Engleske, zaklju ĉenim u Parizu februara 1763, završava se „prvi svetski rat“, ka ko ga nazivaju mnogi savremenici. Njegovim odredbama pot vrduje se pobeda Engleske i njen poloţaj najveće kolonijalne si le. Francuska se odriĉe Kanade, a dobija Gvadelup, Martinik i Gori; francuski ribari dobijaju pravo da love i suše ribu na oba lama Njufaundlenda. Pored Kanade, Engleska dobija ostrva Granadu i Dominiku u zapadnoj Indiji, istoĉnu i zapadnu Flori du u Americi i Senegal u Africi. Engleska potvrĊuje svoju pre

475

vlast u Indiji. Ugled Francuske kao velike sile naglo Pit izraţava svoje nezadovoljstvo odredbama Pariskog mira.

opada,

iako

Evropska ekspanzija posle 1763. - Pariski ugovor znaĉi vr hunac britanske snage i poraz Francuske i Španije u borbi za premoć u kolonijama. U narednim decenijama razvitak koloni jalnih carstava odvija se u drukĉijem pravcu. Revolucije u sever noj Americi i Evropi dovode do raspadanja starih imperija. Po buna u Americi dovodi do nestanka britanske vlasti nad trinaest ameriĉkih kolonija;22 posle toga britanska imperijalna struktura se menja, a sa njom i uverenja o moralnosti, vrednosti i stalnosti takvih tvorevina. Ratovi francuske revolucije dovode do skoro potpunog nestanka francuskog kolonijalnog carstva, iako u jed nom trenutku izgleda da će Napoleon I biti u stanju da obnovi njegovu veliĉinu. Špansko kolonijalno carstvo preţivljava revo luciju u Americi i Francuskoj, ali posle toga poĉinje da se raspa da zbog unutrašnjih sukoba i ratova. Uprkos gubitka dela imperije, Engleska izlazi ojaĉana i proširena iz sukoba i ratova; gubitke u Severnoj Americi nadok naduje osvajanjem u drugim delovima sveta, a njena ratna .flota i trgovaĉka mornarica dominiraju svetskim morima i okeanima. Engleska stiĉe nove posede i širi svoju vlast u Indiji, Kini i na Pa cifiku. Glavni razlog toj ekspanziji je ubrzani tempo industrija lizacije u Engleskoj. Velike koliĉine jeftinog tekstila izvoze se u Indiju i Kinu, odakle se uvoze razni zaĉini i druga roba potrebna Engleskoj i Evropi. Novu englesku imperiju na Istoku ne odliku ju velika prostranstva i mnogobrojna naselja. Nova kolonijalna politika zahteva velika sredstva i radnu snagu koji su potrebni u zemlji. Engleska usavršava model koji ranije primenjuju Holan Ċani: izgradnja mreţe paţljivo odabranih baza i trgovaĉkih em porija, savezništvo sa lokalnim vladarima i zaštita engleske rat ne flote. Primena takve politike i teškoće najbolje se ispoljavaju u Indiji. Moć Istoĉnoindijske kompanije je smetnja uĉvršćivanju engleskog uticaja u Bengalu. Klajv uspeva da umiri ratobornost Kompanijinih ĉinovnika i izgradi sistem saveza sa lokalnim vla darima u Bengalu, Biharu i Orisi. Kompanija dobija pravo da ubira poreze, dok nabob ima formalnu politiĉku vlast. Time Kompanija prestaje da se bavi trgovinom i u svoje ruke sakuplja veliku snagu od 150.000 vojnika koji joj obezbeĊuju nadmoćnost nad svim ostalim vladarima i konkurentima. Mnogi sluţbenici, medu kojima i Klajv, stiĉu velika bogatstva i zanemaruju poslo ve Kompanije. Klajv ne uspeva da iskoreni korupciju i vraća se u Englesku razoĉaran (1767). SreĊivanje prilika u Indiji poverava se guverneru Bengala, Vorenu Hastingsu, koji dolazi u Indiju 1772. U Bengalu je pobu na protiv Engleza, što ugroţava poloţaj Kompanije. Hastings preuzima upravu nad administracijom, uvodi red i pravdu i po kušava da iskoreni korupciju i preterano bogaćenje. Stvara nove sudove i smanjuje privilegije ĉinovnika Kompanije. Prilike u In

476

diji izazivaju paţnju javnog mnenja u Engleskoj, a u Parlamentu se u više navrata raspravlja o Kompaniji, njenom bankrotstvu. Da bi utvrdio zakonske okvire njenog delovanja, Parlament do nosi 1773. Regulativni zakon. To je pokušaj drţave da kontroliše rad Kompanije; vlada postavlja vrhovni sud u Bengalu da bi za štitila lokalno stanovništvo od zloupotrebe ĉinovnika. Imenuje se novi guverner koji upravlja Madrasom i Bombajem. Pored gu vernera postoji savet, ĉije odluke obavezuju guvernera. Izmedu saveta i guvernera izbijaju ĉesti sukobi oko pitanja trgovine i za štite britanskog poloţaja u Bengalu. U vreme Hastingsove upra ve, Kompanija dolazi u sukob sa vladarima Marata, Mosora i ni zama od Hajderabada. Rat traje do 1782. i u njega se upliće Francuska. Zbog uĉešća Francuza dugotrajni rat sa Maratima postaje pretnja engleskom prisustvu u Indiji. Francuska vlada preuzima nadzor nad poslovima francuske Istoĉne kompanije, obnavlja Pondišeri i pokušava da povrati uticaj u Ĉandenagoru. Razmi šlja se o slanju ljudi i novca u Indiju sa ciljem stvaranja koalicije sa indijskim vladarima i slabljenja uticaja Istoĉnoindijske kom panije. Tek 1776. Francuska je u stanju da nešto više uĉini u In diji, ali zbog potonjeg uĉešća u ratu protiv Engleske u Severnoj Americi i zapadnoj Indiji Francuska nije u stanju da preduzme nešto znaĉajnije. Pokušaji francuskih agenata da stupe u dodir sa indijskim vladarima nailaze na odluĉan Hastingsov otpor. On zauzima sva mesta koja se nalaze u francuskim rukama. U na rednim godinama Francuzi propuštaju da iskoriste zauzetost Istoĉnoindijske kompanije u ratu protiv Marata i povrate svoj uticaj u Indiji. Tek 1781. francuska vlada šalje snaţne snage u Indiju da uspostave ravnoteţu sa Englezima. Takva odluka dola zi sa zakašnjenjem. Francuske i engleske pomorske snage sukob ljavaju se duţ indijskih obala, ali bez odsudne pobede ijedne strane. Dolazak francuskih kopnenih snaga ne donosi oĉekivani ishod, pošto za njih nema pogodne baze odakle bi preduzimale akcije. Sa indijskim vladarima ne postoji savez. Rat se prekida. Versajskim ugovorom (1783) Francuska potvrĊuje svoj po loţaj i privilegije u Indiji, iako Engleska zadrţava svoj raniji uti caj. Istoĉnoindijska kompanija uspeva da se suprotstavi svim pretnjama i pritiscima Francuza i lokalnih vladara. Pod Has tingsovim voĊstvom Kompanija izlazi iz borbe kao najjaĉa drţa va u Indiji. Svoj poloţaj u Indiji britanska vlada potvrĊuje Zako nom o Indiji donetim 1784, koji joj daje pravo da ispituje delat nost Kompanije. Ona zadrţava pravo trgovine, dok pitanja poli tike, vojske i prihoda prelaze u nadleţnost Kontrolne komore koju saĉinjavaju ĉlanovi vlade i predstavnici krune. Parlament preuzima odgovornost za delove Indije koji se nalaze pod vlašću Kompanije. Indija postaje centar britanske istoĉne irnperije. Otvaranje Pacifika. - Sredinom veka prostori Pacifika su misterija za Evropljane. Konture kopna i mora nejasno se ucrta vaju na tadašnje karte. Prva znanja o Pacifiku potiĉu iz XVI ve

477

ka, kad Portugalija i Španija uspostavljaju svoje posede na nje govim ivicama. Magelanovo putovanje preko Pacifika ukazuje na njegova prostranstva, ali se to brzo zaboravlja. Istraţivanje ometaju mnogi problemi: mali brodovi, slabo pripremljeni kape tani, bolesti (skorbut), teškoće orijentacije. Krajem XVII veka zna se za poloţaj Japana, pacifiĉka obala Amerike poznata je do juţne Kalifornije, u juţnom delu zna se za ostrva izmeĊu Ameri ke i Nove Gvineje, kao i za zapadnu Australiju, Tasmaniju i deo Novog Zelanda. Ne zna se da li te zemlje ĉine celinu, tj. juţni kontinent. Interesovanje za Pacifik je malo, pa on ostaje carstvo bukanera, polupirata. Engleski kapetan Vilijam Dampijer posećuje Formozu, Fi lipine i istoĉnu Indiju, o ĉemu objavljuje 1697. knjigu pod naslo vom Novo putovanje oko sveta. Engleski Admiralitet odobrava Dampijerov predlog o istraţivanju Pacifika. Na tom putovanju on otkriva Novu Britaniju, koju opisuje kao vaţnu trgovaĉku i strategijsku bazu, odakle se moţe ploviti ka istoĉnoj Indiji, Au straliji i Novom Zelandu. Plovidba i boravak u tim krajevima podstiĉu Danijela Defoa i Dţonatana Svifta da pišu svoje roma ne. Potom se stvara Kompanija juţnog mora (1711). Istovremeno, u vodama Pacifika borave francuski pomorci, koji plove izmeĊu Ĉilea i Perua, ali ne proširuju znanja o tom delu sveta. U vreme rata 1740-1748. britanska vlada šalje manju flotu u vode Filipi na sa ciljem da ometa špansku trgovinu. Flota ne postiţe veće us pehe, ali podstiĉe interesovanje za Pacifik. Engleski pisac i geograf Dţon Kembel podstiĉe vladu i jav nost da preduzmu trgovaĉku ekspanziju u Pacifiku. On predlaţe da se traţi severozapadni prolaz, ĉiji će posed omogućiti Engleskoj da prebacuje flotu iz Atlantskog okeana u Pacifik i napada španske teritorije. U vreme mira prolaz će koristiti trgovci da prenose robu iz Evrope u Kinu, Indiju i Japan. U vezi juţnog Pa cifika Kembel predlaţe da se pojaĉa korišćenje prirodnih bogat stava juţnog kontinenta, u ĉije postojanje on veruje. U Francu skoj Šarl de Bros iznosi mišljenje o postojanju juţnog kontinenta i predlaţe da se u juţnom Pacifiku stvori moćna francuska impe rija. To najavljuje proširenje rivalstva dve sile na Pacifiku, pa njegovo istraţivanje ima širi znaĉaj od ĉisto geografske radozna losti. Dţems Kuk i njegovi prethodnici. Sedmogodišnji rat ometa ostvarenje takvih predloga, ali posle njegovog završetka obe zemlje šalju ekspedicije u taj deo sveta. Engleska pobeda u ratu podstiĉe nove apetite i povećava energiju, a sve više se uĉvršćuje mišljenje da će prevlast u Pacifiku uĉvrstiti poloţaj Velike Britanije kao najveće sile. Francuska traţi naknadu za iz gubljene teritorije u Americi i Indiji u Pacifiku; Šoazel tvrdi da Francuska neće dopustiti da samo Engleska poseduje kolonije u torn delu sveta. Već 1763. francuska vlada šalje ekspediciju pod komandom Buganvila, a naredne godine odlazi i engleska flota pod komandom admirala Bajrona. Obe flote kreću ka Fokland

478

skim ostrvima, koja dve zemlje smatraju „kljuĉem za Pacifik“ i osnovom za prevlast Francuske na Pacifiku. Bajron plovi na severozapad, ali ne otkriva nove zemlje. Prisustvo engleskih brodova u vodama Pacifika izaziva uznemirenost u Španiji, koja ţeli da oĉuva svoju premoć u tim oblastima. Nekoliko godina kasnije (1766) britanska vlada šalje dve ekspedicije u Pacifik na ĉelu sa admiralima Valisom i Karteretom. Njihov zadatak je da plove što više na jug. Tom prilikom Valis otkriva ostrvo Tahiti; Karteret ponovo otkriva Solomonska ostrva i plovi oko Nove Britanije. Iste godine Buganvil predvodi novu francu sku ekspediciju, predaje francusku bazu na Foklandima Španiji, dolazi na Tahiti, odakle kreće prema nepoznatoj istoĉnoj obali Australije. Buganvil posećuje Novu Britaniju, ali ne stiţe do australijske obale. Engleska i francuska istraţivanja ne menjaju bitno znanja o tim prostorima, pa nema napretka u otkriću juţnog kontinenta. Pre povratka Valisa i Kartereta, britanska vlada šalje novu ekspediciju na Pacifik sa ciljem da se posmatra pomraĉenje Ve nere (1769). Na ĉelu ekspedicije je kapetan Dţems Kuk, pomorac velikog iskustva i znanja. On ispituje zaliv Sv. Lorenca, sastavlja karte Nove Škotske i Njufaundlenda, odliĉno poznaje geografi ju, matematiku i astronomiju. U toku narednih godina Kuk po kazuje sposobnosti vrsnog istraţivaĉa, što ga ĉini jednim od najvećih pomoraca XVIII veka. Pored posmatranja pomraĉenja Venere, Kuk dobija zadatak da plovi na jug do 40° u potrazi za juţnim kontinentom. Sam Kuk piše da „ţeli da plovi dokle god je jednom ĉoveku to moguće“. Ukoliko otkrije novi kontinent, on treba da opiše njegove obale, sakupi primerke biljnog i ţivotinj skog sveta, zakljuĉi savez sa domorocima i stavi ih pod zaštitu Velike Britanije. U leto 1768. Kuk napušta Englesku dobro opremljen i u ve likoj tajnosti. Po dolasku na Tahiti, Kuk plovi na jug, ali ne za paţa postojanje kopna; potom skreće ka Novom Zelandu, ĉije obale ucrtava i zakljuĉuje da je ostrvo pogodno za naseljavanje. Odatle ide do Tasmanije, pa skreće na sever, dolazi do obale i stavlja je pod vlast britanskog kralja. To je istoĉna obala Austra lije. Kuk otkriva prolaz izmedu nje i Nove Gvineje. Veliki delovi juţnog Atlantika, Pacifika i Indijskog okeana ostaju neistraţeni. Stoga Kuk preduzima drugu ekspediciju, koja ga vodi od Rta Dobre Nade na jug, kroz Antarktiĉki krug, juţni deo Indijskog okeana u juţni Pacifik. Odatle se vraća preko Antarktiĉkog kru ga i stiţe kod rta Horn. Krećući se u stalnoj magli i okruţen le dom, Kuk stiţe do 71°. On otkriva Antarktik, kontinent koji će „zauvek leţati pod snegom i ledom“. Kuk nastavlja da krstari juţnim Pacifikom i juţnim Atlantikom, upisujući mnoge taĉke na kartu. Vraća se u Englesku 1775. sa dokazima da terra Au stralis ne postoji. Naredni Kukov zadatak je otkriće severozapadnog prolaza. On napušta Englesku 1776. i posle dugog putovanja stiţe do se verozapadnih obala Amerike 1778. Njegov zadatak je da plovi do

479

65° severne širine i traţi prolaz. On ispituje obale Aljaske, a po kušaj da pronaĊe prolaz završava se neuspehom. Naredne godi ne se susreće sa velikim ledenim bregovima i ne moţe da uĊe u Bafinov zaliv. Ulazi u Beringov zaliv i plovi ka zapadu, ali se vraća. Poĉetkom 1779. Kuk dovodi svoje brodove na Havaje, gde gine u sukobu sa uroĊenicima. Njegova flota vraća se u Englesku 1780. Posle Kuka taj deo sveta istraţuje Vankuver, ali bez zna ĉajnijih otkrića. Kuk obavlja najveći deo posla i obrisi Pacifika postaju poznati. Ruše se mnogi mitovi i prikupljaju nova znanja. Kukovi opisi severnog i juţnog Pacifika su podsticaj Evropljanima da se zainteresuju za te krajeve, iako to znaĉajnije ne menja puteve svetske trgovine. Kukov opis istoĉne Australije je poziv za naseljavanje; 1788. britanska vlada gradi prva nase lja u Novom Juţnom Velsu i to je temelj britanskog carstva u Pa cifiku. Prvi kolonisti su robijaši i osudenici sakupljeni po engle skim zatvorima. Kolonizacija Australije nije deo dalekoseţnog plana: o naseobini se razmišlja kao o „naknadi za gubitak naših ameriĉkih kolonija“, ali posle neuspeha u Americi, britanska vlada ne pokazuje oduševljenje za takav korak. Pored kaţnjeni ka, u Australiju poĉinju da odlaze i drugi, pa se 1792. karakter Novog Juţnog Velsa kao kaţnjeniĉke kolonije postepeno menja. Gajenje ovaca postaje najvaţnije zanimanje. Istovremeno, u vo de Pacifika poĉinju da dolaze kitolovci, a na obalama Severne Amerike poĉinju da se akupljaju lovci na toplokrznene ţivotinje (vidra), ĉija se krzna jako traţe u Aziji (Kanton) i Evropi. U tim krajevima raste i broj ruskih naselja, što podstiĉe konkurenciju i sukobe. Istraţuje se oblast Hadsonovog zaliva, jednog od najbo gatijih lovnih rezervata na svetu. Odatle se vodi lukrativna trgo vina sa Londonom i Kantonom.

480

PARAGRAFI

481

PARAGRAFI

1

O tome v. str. 159 – 160 O tome v. str. 182 – 184 3 O tome v. str. 217 – 218 4 O fiziokratizmu v. str. 318 – 319 5 O jansenizmu v. str. 235 – 236 6 Zbog pogodnosti koristit će se izraz Italija 7 O ukidanju jezuitskog reda v. str. 371 – 372 8 O diplomatskoj revoluciji v. str. 384 – 386 9 O tome v. str. 335 – 337 10 O Josipovoj verskoj politici v. str. 375 – 377 11 O ratu za austrijsko nasleĊe v. str. 417 - 419 12 O deobi Poljske v. str. 413 – 415 13 O Severnom ratu v. str. 407 – 408 14 O tome v. str.413 – 415 15 O austrijsko – turskom ratu v. str. 425 – 426 16 O ratu izmeĊu Turske i Austrije od 1736. – 1739. v. str. 425 – 426 17 Više podataka o tursko – ruskom ratu v. str. 436 18 O jansenizmu v. str. 372 – 375 19 O proterivanju jezuita v. str. 371 – 372 20 O sedmogodišnjem ratu I diplomatskoj revoluciji v. str. 384 – 386, 419 – 420 21 Više o tome v. str. 417 – 419 22 O ratu u Severnoj Americi v. str. 465 – 467 2

482

GENEALOŠKE TABELE

BIBLIOGRAFIJA

REGISTAR

483

GENEALOŠKE TABELE

MEDIĈI

PAPSTVO Pije II (1458-1464) Pavle II (1464-1471) Sikst IV (1471-1484) Inoćentije VIII (1484-1492) Aleksandar VI (1492-1503) Pije iII (1503) Julije II (1503-1513) Lav X (1513-1521) Hadrijan VI (1522-1523) Klement VII (1523-1534) Pavle III (1534-1549) Julije III (1550-1555) Marĉelo II (1555) Pavle IV (1555-1559) Pije IV (1559-1564) Pije V (1566-1572) Grgur XIII (1572-1585) Sikst V (1585-1590) Urban VII (1590) Grgur XIV (1590-1591) Inoćentije IX (1591) Klement VHI (1592-1605) Lav XI (1605) Pavle V (1605-1621) Grgur XV (1621-1623) Urban VIII (1623--1644) Inoćentije X (1644-1655) Aleksandar VII (1655-1667) Klement IX (1667-1669) Klement X (1670-1676) Inoćentije XI (1676-1689) Aleksandar VIII (1689-1691) Inoćentije XH (1691-1700) Klement XI (1700-1721) Inoćentije XIII ( 1 7?1--7 724) Benedikt XIII (1724 - 1730) Klement XII (17a0-1740) Benedikt XIV (1740-1758) Klement XIII (1758-1769i Klement XIV (1769-1774) Pije VI (1775-1799)

Kozimo (1434-1464) Pjero (1464-1469) Đulijano (1469-1478) Lorenco Veliĉanstveni (1478-1492) Pjero (1492-1494) Lorenco (1512-1519) Alesandro (1523-1527, 1530-1537) Kozimo I (1537-1574) Franĉesko (1574-1587) Ferdinand I (1587-1621) Ferdinand II (1621-1670) Kozimo III (1670-1723) Đan Gastone (1723-1737)

SAVOJA Emanuelo Filiberto (1553-1580) Karlo Emanuelo I (1580-1630) Viktor Amadeo I (1630-1637) Fransoa Hijacint (1637-1638) Karlo Emanuelo II (1638-1675) Viktor Amadeo II (1675-1730) Karlo Emanuelo III (1730-1773) Viktor Amadeo III (1773-1796)

ORANSKI-NASAU Viljem I Ćutljivi (1558-1584) Moris Nasavski (1584-1625) Frederik Henri (1625-1647) Viljem II (1647-1650) Viljem III (1672-1702) Viljem IV (1748--1751) Viljem V (1766-1795)

VALOA-BURBONI Luj XI (1461-1483) Šarl VIII (1483-1498)

484

Luj XII (1498-1515) Fransoa I(1515-1547) Anri II (1547-1559) Fransoa II (1559-1560) Šarl IX (1560-1574) Anri III (1574-1589) Anri IV Navarski (1589-1610) Luj XIII (1610-1643) Luj XIV (1643-1715) Luj XV (1715-1774) Luj XVI (1774-1792)

VAZE Gustav I (1523-1560) Erik XIV (1560-1568) Johan III (1568-1592) Sigismund (1592-1600) Karlo IX (1604-1611) Gustav Adolf (1611-1632) Kristina (1632-1654) Karlo X (1654-1660) Karlo XI (1660-1697) Karlo XII (1697-1718) Ulrika Eleonora (1718-1720) Frederik (1720-1751) Adolf Frederik (17 51-17 71) Gustav III(1771-1792)

TJUDORI-STJUARTI -HANOVERANCI Henri VII Tjudor (1485-1509) Henri VIII (1509-1547j Edvard VI (1547-1553) Marija (1553-1558) Elizabeta I (1558-1603) Dţems I Stjuart (1603-1625) Ĉarls I (1625-1649) Ĉarls II (1660-1685) Dţems II (1685-1688) Viljem III Oranski i Marija (1689 1702) Ana (1702-1714) Dţordţ I Hanoveranac (1714-1727) Dţordţ II (1727-1760) Dţordţ III (1760-1820)

HOENCOLERNI Albert Ahil (1470-1486) Johan Cicero(1486-1499) Joakim I(1499-1535) Joakim II (1535-1571) Johan Georg (1571-1598) Joakim Fridrih (1598-1619) Johan Sigismund (1608-1619) Georg Vilhelm (1619-1640) Fridrih Vilhelm, Veliki izbornik (1640-1688) Fridrih I Pruski (1688-1713) Fridrih Vilhelm I (1713-1740) Fridrih II Veliki (1740-1786)

485

HABSBURGOVCI Maksimilijan (1508-1519) Karlo I (1519-1558), nemaĉki car _____________________________________ | | V V španski austrijski Filip II (1558-1598) Filip III (1598-1621) Filip IV (1621-1665) Karlos II (1665-1700)

Ferdinand I (1558-1564) Maksimilijan II (1564-1576) Rudolf II (1576-1612) Matija (1612-1619) Ferdinand II (1619-1637) Ferdinand III (1637-1658) Leopold I (1658-1705) Josip I (1705-1711) Karlo VI (1711-1740) Marija Terezija (1740-1780) Josip II (1780-1790)

Burboni Filip V (1700-1746) Ferdinand VI (1746-1759) Karlos III (1759-1788) Karlos IV (1788-1808)

486

Vasilije III (1505-1533) Ivan IV Grozni (1533-1584) Fjodor(1584-1598) Boris Godunov (1598-1605) Vasilije Šujski (1605-1610) Mihajlo Romanov (1613-1645) Aleksije 1 (1645-1676) Fjodor III (1676-1682) Ivan V (1682-1689) Petar I (1689-1725} Katarina I (1725-1727) Petar II (1727-1730) Ana (1730-1740) Ivan VI(1740-1741) Jelisaveta (1741-1762) Petar III (1762) Katarina II (1762-1796)

AVIS-HABSBURZI-BRAGANCE Alfonso V Avis (1438-1481) Ţoao II (1481-1495) Manoel (1495-1521) Ţoao III (1521-1557) Sebastijan (1557-1578) Eurik (7 578--1580) Filip I ilabsburgovac (1580 - 1598) Filip II (1598 - 1621) Filip IiI (1621-1640) Ţoao IV Braganca (1640-1656) Alfonso VI (1656-1667) Pedro II (1667-1706) Ţoao V (1706-1750) Hoze (1750-1777) Marija I (1777-1816)

JAGELONCI I SAKSONCI

OSMANSKO CARSTVO Mehmed II Osvajaĉ (1451-1481) Bajazit II (1481-1512) Selim I (1512-1520) Sulejman I Veliĉanstveni (1520-1566j Selim II {1566-1574) Murat lII (1574-1595) Mehmed III (1595-1603) Ahmed I (1603-1617) Mustafa I (1617-1618, 1622-1623) Osman II (1618-1622) Murat IV (1623-1640) Ibrahim I(1640-1648) Mehmed IV (1648-1687) Sulejman II (1687-1691) Ahmed II (1691-1695) Mustafa II (1695-1703) Ahmed III (1703-1730) Mahmud I (1730-1754) Osman III (1754-1757) Mustafa III (1757-1774) Abdul Hamid I (1774-1789)

Kazimir IV Jagelonac (1447-1492) Jan Albert (1492-1501) Aleksandar I (1501-1506) Ţigmund I (1506-1548) Ţigmund II (1548-1572) Stefan Batori (1575-1586) Ţigmund III (1587-1632) Vladislav III (1632-1648) Jan Kazimir II (1648--1668) Mihajlo Višnjovjecki (1669--1673) Jan III Sobjeski (1674-1696) Avgust II Saksonski (1697--1704, 1709-1733') Stanislav Lješĉinski(1704-1709) Avgust III (1733-1763) Stanislav Ponjatovski(1763-1795) RUSIJA (Rurikovići, Rornanovi) Ivan III (1462-1505)

487

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA I. Bibliografski priruĉnici Besterman, Th., ed.: World Bibliography of 13ibliographies, I-V, Washin gton D. C., 1965-1966. Coulter, E. M. and Gestenfeld, M., eds.: Historical Bibliographies, New York 1935. Schottenloher, K.: Bibliographie zur deutschen Geschichte im Zeitalter der Gloubensspaltung, I-VI, Leipzig 1933-1940. Caron, P. et Stein, H.; Repertoire bibliographique de l'histoire de France, I-VI, Paris 1923-1938. Read, C.: Bibliography of British History: Tudor Period, Oxford 1959. Bromley. J. S. and Uoodwin, A., eds.: A Select List of Works on Europe and Europe Overseas 1715-1815, Oxford 1956.

II. Istorija Evrope The New Cambridqe Modern History, I-XII, Cambridge 1957-1971. 1. The Renaissance 1493 – 1520. Ed. by G. R. Potter. 2. The Reformation 1520 – 1559. Ed. by G. R. Elton. 3. The Counter-Reformation and Price Revolution 1559 – 1610. Ed. by R. B. Wernham. 4. The Decline of Spain and the Thirty Year War 1609-1648/59. Ed. by J. R. Cooper. 5. The Ascedency of France 1648 – 1688. Ed. by F. L. Carsten. 6. The Rise of Great Britain and Russia 1688-1725. Ed. b,y J. S. Bromley. 7. The Old Regime 1713 – 1763. Ed. by J. O. Lindsay. 8. The American and French Revolutions 1763 – 1793. Ed. by A. Goodwin.

Peuples et Civilisation publiee sous Ia direction de L. Halphen and Ph. Sagnac. 1. H. Hauser et A. Renaudet: Les debuts de l'age moderne, Paris 1956. 2. H. Hauser: La preponderance espaynole (1559-1660), Paris 1948. 3. Ph. Sagnac et A. de Saint-Leger: Louis XIV (1661-1715), Paris 1949. 4. P. Muret: La preponderance anglais (1715-1763), Paris 1950. 5. Ph. Sagnac: La fin de l'Ancien Regime et la Revolution Americaine (1763-1789), Paris 1950.

Clio 1. H. See et A. Rebbilon: Le XVIe siecle, Paris 1950. 2. E. Preclin et V. L. Tapie: Le XVIIe si'ecle. Monarchie centralisees (1610-1715), Paris 1949.

488

3. E Preclin et V. L. Tapie: Le XVIIIe siecle, I-II, Paris 1952.

Nouvelle Clio 1. P. Chaunu: Conquete et exploitation des nouveaux mondes, Paris 1970. 2. F. Mauro: L'expansion europeenne (1600-1870), Paris 1964. 3. J. Delimeau: Naissance et affirmation de la Reforme, Paris 1966. 4. J. Delimeau: Le eatholicisme entre Luther et Voltaire, Paris 1967. 5. H. Lapeyre: Les monarchies europeennes du XVIe siecle, Paris 1967. 6. P. Mandrou: La France au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1967. 7. P. Jeannin: L'Europe du Nord-Ouest et du Nord aux XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1967.

A General History of Europe. Ed. by D. Hay 1. D. Hay: Europe in the Fourteenth and Fifteenth Centuries, London 1966. 2. H. G. Koenigsberger and G. L. Mosse: Sixteenth Century, London 1968. 3. D. H. Pennington: Seventeenth Century, London 1970. 4. M. S. Anderson: Europe in the Eighteenth Century 1713-1783, London 1961.

The Rise of' Modern Europe. Ed. by W. Langer. 1. M. P. Gilmore: The world of humanism 1453-1.517, New York 1952. 2. C. J. Friederich: The age of the Baroque 1610-1660, New York 1952. 3. F. L. Nussbaum: The triumph of science and reason 1660-1685, New York 1953. 4. J. B. Wolf: The emergence of great powers 1685-1715, New York 1963. 5. P. Roberts: The guest for security 1715-1740, New York 1963. 6. W. L. Dorn: Competition for empire 1740-1763, New York 1963. 7. L. Gershoy: From despotism to revolution 1763-1789, New York 1963.

The Fontana History of Europe. Ed. by J. H. Plumb 1.J. H. Hale: Renaissarcce Europe 1480-1520, London 1971. 2.J. R. Elton: Reformation Europe 1517-1559, London 1977. 3. J. H. Elliot: F,urope Divided 1559-1598, London 1968. 4. G. Parker: Europe in Crisis 1598-1648, Ithaca, N. Y., 1979. 5. J. Stoye: Europe Unfolding 1648-1688, London 1969. 6. D. Ogg: Europe of the Anciet Regime 1715-1783, London 1971. 7. O. Hufton: Europe: Privilege and Protest, 1730-1789, Ithaca, N. Y.

489

1980.

Propylaen Weltgeschichte. Herausgegeben von G. Mann und A. Nitschke. l. Vol. VI: Weltkulturen Renaissance im Europe, Berlin-Frankfurt-Wien 1964. 2. Vol. VII: Von der Reformation zur Revolution, Berlin-Frankfurt-Wien 1964. Bceмupнaя ucmopuя. Изд. Aкaдeмии Hayx CCCP, Mocквa 1956-1966. 1. Boл IV: XVI – XVIIв. М. М. Смирнина редактор. 2. Boл. V: XVIIIв. Я. Я. Эутис редактор.

Ilustrovana istorija sveta l. Srednji vek i renesansa. Priredili R. Mihaljĉić i Lj. Maksimović, Beograd 1983. 2. Svet u ekspanziji. Priredio D. Ţivojinović, Beograd 1983. 3. R. R. Palmer and J. Colton: A History o,f the Modern World, New York 1965.

Pregledi 1. G. Spini: Storia dell'eta moderna dall'Impero di Carlo V all' Ilumini smo, Torino 1960. 2. V. Popović: Istorija novog veka (1492-1815), Beograd 1941. 3. S. D. Skaskin-O. L. Vajnštajn: Istorija srednjeg veka, II, Beograd 1952. 4. G. N. Clark: The Seventeenth Century, Oxford 1947. 5. A. Lloyd Moote: The Seventeenth Century. Europe in Ferment, Lexington 1970. 6. P. Chaunu: Civilizacija klasiĉne Evrope, Beograd 1977. 7. P. Chaunu: La civilisation de l'Europe des lumiers, Paris 1971. 8. R. Mousnier: Les XVIe et XVIIe siecles, Paris 1956. 9. R. Mousnier et L. Labrouse: Le XVIIIe siecle, Paris 1953. 10. P. Sugar: Southeastern Europe under Ottoman Rule 1354-1904, Seattle 1977. 11. F. Gilbert, ed.: The Norton History of Modern Europe, New York 1971.

III. Humanizam i renesansa 1. J. Hojzinga: Jesen srednjega veka, Novi Sad 1974. 2. L. Olschki: The Genius of Italy, London 1950. 3. P. O. Kristeller: Renaissance thought, New York 1963.

490

4. W. K. Ferguson: Europe in transition 1300-1520, Boston 1962. 5. J. Burhardt: Kultura renesanse u Italiji, Zagreb 1953. 6. E. Garin: Kultura renesanse. Istorijski profil, Beograd 1982. 7. P. O. Kristeller: The classics and Renaissance thought, Cambridge: Mass., 1955. 8. H. A. Enno van Gelder: The two reformations of the sixteenth century. A study of the religious aspects and consequences of the Renaissance and humanism, The Hague 1961. 9. E. Friedel: Kultura novog vremena. Od crne smrti do naših dana, I--II, Zagreb 1940. 10. M. Pantić: Humanizam i renesansa, Cetinje 1963. 11. L. Spitz: The religious renaissance of the German humanists, Cam bridge: Mass. and Oxford 1963. 12. G. Mattingly: Renaissance diplomacy, Boston 1955. 13. R. Aubenas et J. Ricard: L'Eglise et la Renaissance 1449-1517, Paris 1951. 14. V. Filipović: Filozofija renesanse i odabrani tekstovi filozofa, Zagreb 1956. 15. J. Hojzinga: Erazmo Roterdamski, Beograd 1982. 16. Erazmo Roterdamski: Pohvala ludosti, Beograd b. d. 17. T. Mor: Utopija, Beograd 1951. 18. K. Kaucki: Tomas Mor i njegova Utopija, Beograd 1953. 19. F. Gilbert: Machiavelli and Guichardini, Princeton 1963. 20. N. Machiavelli: Vladar, Zagreb, više izdanja. 21. N. Machiavelli: Izabrana djela, Zagreb 1984. 22. F. Chabod: Machiavelli and the Renaissance, London 1958. 23. D. Weinstein: Savanarola and Florence, Princeton 1970. 24. M. 1VI. Phillips: Erasmus and the Northern Renaissance, London 1949. IV. Otkrića, kolonizacija, štampa l. C. M. Cipolla: Guns and sails in the early phase of European expan sion, 1400-I700, London 1965. 2. J. H. Parry: The age of recoraaissance, I ondon-Cleveland 1 963 3. M. Mollat et P. Adam, eds.: Les aspects internatioraaux de iu decou verte oceanique aux XVe et XVIe siecle, Paris 1965. 4. J. H. Elliot: The old world and the new 14.92-1G:50, Cambridge 197[i 5. J. H. Parry: The Spanish theory of the empire in the sixteenth century, Cambridge 1940. 6. B. Maksimović: Doba velikih geografskih otkrića, Zagreb 1955. 7. P. Hermann: Adamova oporuka, smjelost i pustolovine otkrića, Zagreb 1961. 8. J. V`Iassemann: Kristof Kolumbo. Don Quojote oceana, Zagreb 1952. 9. V. Vinja: Kolumbo i novi svet. Brodski dnevnici, izveštaji, svedoĉan stva oĉevidaca, Zagreb 1955. 10. S. E. Morison: Kolumbo, admir¢l okeana, Beograd 1963. 11. S. E. Morison: The European discovery of America, I-II, New York 1971-1974. 12. S. Cvajg: Magelan. Ĉovek i njegovo delo, Novi Sad 1948.

491

13. R. Baumgardt: Fernando Maqellan. Povijest prve plovidbe oko svije ta, Beograd 1957. 14. W. H. Prescott: Osvojenjc: Vleksikcz, Zagreb 1955. 15. F. A. Kirkpatrik: Španski osvajaĉi, Beograd b. d. 16. C. R. Boxer: Four centuries of Portugese expansion 1425 - 1825. Johannesburg 1961. 17. V. Magalhaes-Godinho: L'economie de l'empire portugais aux XVe et XVIe siecles, Paris 1970. 18. Luis de Kamoens: Luzijadi, Beograd 1982. 19. K. M. Panikkar: Azija i zapadna dominacija, Zagreb 1958. 20. M. Deveze: L'Europe et le monde a la fin du XVIIIe siecle, Paris 1970. 21. L. Favre et H. J. Martin: L'apparition du livre, Paris 1958. 22. C. Ledre: Histoire de la presse, Paris 1958. 23. J. Radonić: Štamparije i škole rimske Kurije u Italiji i juţnosloven skim zemljama u XVII veku, Beograd 1949.

V. Protestantizam i reformacija 1. G. R. Elton: Reformation Europe, London and New York 1963. 2. G. L. Mosse: Reformation, London and New York 1963. 3. J. Lortz: Die Reformation in Deutsehland, I-II, Freiburg 1949. 4. G. H. Williams: The Radical Reformation, Philadelphia 1962. 5. E. E. Erikson: Young man Luther, New York and London 1958. 6. E. G. Schwiebert: Luther and his times, St. Louis 1950. 7. W. Elert: Morphologie des Luthertums, Munchen 1931. 8. H. R. Trevor-Roper: Religion, the Reformation and social change, London 1967. 9. H. Holborn: Ulrich von Hutten and the Reformation, London and Baltimore 1937. 10. G. Franz: Der Deutsche Bauernkrieg, Miinchen 1933. 11. O. Farmer: Huldrych Zwingly, I-IV, Zurich 1943-1960. 12. A. G. Dickens: The English Reformation, London 1964. 13. F. Wendel: Calvin: The origin and development of his religious thoughĉ, London and New York 1963. 14. A. Bieler: La pensee economique et sociale de Calvin, Geneve 1959. 15. J-A. Gautier: Histoire de Geneve, des origins a l'annee 1691, I-VIII, Geneve 1896-1914. 16. E. W. Monter: Calvin's Geneve, New York 1967. 17. M. Mirković: Matija Vlaĉić Ilirik, Zagreb 1960. 18. M. Rupel: Primoţ Trubar. Ţivljenje in delo, Ljubljana 1962. 19. L. Favre: La probleme de l'incroyance au XVIe siecle: la religion de Rablais, Paris 1947. 20. S. Fischer-Galati: Ottoman imperialism and German Protestantism 1521-1555, Cambridge: Mass. 1959. 21. L. Willaert: La restauration Catholique 1563-1648, Paris 1960. 22. H. O. Evennett: The spirit of the Counter-Reformation, Cambridge 1968.

492

VI. Katoliĉka reformacija, vera i verski ratovi l. I. de la Tour: Les origins de la Reforma, vol. II, Paris 1912. 2. P. Janelle: The Catholic Reformation, Milwaukee 1949. 3. J. Jedin: Katolische Reformation oder Gegenreformation, Luzern 1946. 4. H. Jedin: History of the Council of Trent, I-II, London and New York 1957-1961. 5. E. Troeltsch: The social teaching of the Christian churches, New York 1931. 6. E. Preclin et E. Jarry: Histoire de l'Eglise depuis les origines jusqu' a nous jours, I-II, Paris 1955-1960. 7. E. G. Leonard: Histoire generale de Protestantisme, Paris 1939. 8. E. Preclin et E. Jarry: Les luttes politiques et doctrinales au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1956. 9. A. L. Drummond: German Protestantism since Luther, London 1951. 10. B. Vogler: Le clerge protestant rhenan au siecle de la Reforme 1555 1619, Strasbourg 1976. 11. Ludwig von Pastor: History of the Popes from the Middle Ages, I XXXVI, St. Louis 1891-1945. 12. P. Dudon: St. Ignatius of Loyola, Milwaukee 1950. 13. H. Boehmer: The Jesuits, Philadelphia 1928. 14. D. L. Jensen: Diplomacy and Dogmatism, Cambridge: Mass. 1964. 15. P. Hazard: The European mind 1680-1715, London 1953. 16. H. R. Trevor-Roper: William Laud, London 1940. 17. M. R. O'Connell: The Counter Reformation 1560-1610, New York 1974. 18. J. Radonić: Rimska kurija i juţnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, Beograd 1950. 19. E. Lucka: Torquemada i inkvizicija u Španjolskoj, Zagreb 1951. 20. G. Livet: Les guerres de religion, Paris 1962. 21. L. Romier: Le royame de Catherine de Medicis, I-II, Paris 1913-1914. 22. P. Erlangen: St. Bartolomew's Night, London 1962. 23. A. W. Whitehead: Gaspard de Coligny, Admiral of France, London 1964. 24. R. Mousnier: L'assassinat de Henry IV, Paris 1964. 25. M. Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo 1968. 26. R. H. Toni: Religija i uspon kapitalizma, Beograd 1979. 27. J. Orcibal: Louis XIV et les protestants, Paris 1951. 28. P. Sonday: Bossuet, Paris 1931. 29. A. Gazier: Histoire generale du mouvement janseniste, I-II, Paris 1922. 30. R. Tavenaux: Jansenisme et politique, Paris 1965. 31. W. C. Scoville: The persecution of the Hugenots and French economic thought, Berkley 1960. 32. H. Sykes: Church and state in England in the Eighteenth cenĉury, Cambridge 1934. 33. R. R. Palmer: Catholics and unbelievere.s in eighteenth century France, Princeton 1939.

493

34. H. R. Trevor-Roper: The European witch-craze of the 16th and 17th centuries, London 1967. 35. W. K. Medlin: Moscow and East Rome, Geneve 1952. 36. P. Miliukov: Outline of Russian culture: Religion and Church in Russia, New York 1960. 37. S. Runciman: The great church in captivity, Cambridge 1968. VII. Privreda i društvo 1. The Cambridge Economic History of Europe, vol. IV. The Economy of Expanding Europe in the XVIth and XVIIth Centuries. Ed. by C. Wilson, Cam bridge 1967. 2. The Fontana Economic History of Europe, vols. III-IV. Ed. by C. Cipol la, Glasgow 1976. 3. J. van Claveren: Europaisehe Wirtschaftgeschichte Spaniens im I6. und 17. Jahrhundert, Stuttgart 1960. 4. H. Manersberg: Wirtschaft und Socialgeschichte zentraleuropaischen Stadte in neurer Zeit, Gottingen 1960. 5. F. L. Nussbaum: A history of the economic institutions of modern Europe, New York 1933. 6. M. Dobb: Studija o razvitku kapitalizma, Zagreb 1961. BIBLIOGRAFIJA 559 7. E. Labrousse i ostali: Histoire econonzique et sociale de la France (1660-1789), Paris 1970. 8. H. Kunov: Opšta privredna istorija, vol. III-IV, Beograd 1958. 9. J. Kulischer: Opća ekonomska povijest srednjega i novoga vijeka, 7agreb 1957. 10. Crisis in Europe 1560 – 1660. Ed. by T. Aston, London 1969. 11. V. T. Totomianc: Istorija ekonomskih i socijalnih doktrina, Beograd 1928. 12. T. S. Ashton: An economic history of England: The eighteenth centu ry, London 1955. 13. J. de Vries: The economy of Europe in an age of crisis, Cambridge 1970. 14. L. B. Packard: The corrcmercial revolution 1400-1776, New York 1927. 15. F. Braudel: La Mediterranee et le monde Mediterraneen k l'epoque de Philippe II, I-II, Paris, više izdanja. 16. W. Abel: Cri.ses agraires en Europe XIIIe-XIXe siecles, Paris 1973. 17. B. H. Slicher van Bath: Agrarian history of Western Europe, London 1963. 18. M. Bloch: Les caracteres originaux de l'histoire rurale francaise, Paris 1952. 19. J. Blum: Lord and peasant i.ra Russia from the ninth to the end of the nineteenth century, Princeton 1961. 20. M. Confino: Domaines et seigneuries, Paris 1966. 21. M. Campbell: The English Yeoman, London 1942. 22. H. See: Esquisse d'un histoire du regime agraire en Europe au XVIIe et XIXe siecles, Paris 1921.

494

23. H. Neveux: J. Jacquart et Le Roy Ladurie, eds., Histoire de la France rurale, vol. II, Paris 1975. 24. M. E. Link: The emancipation of the Austrian peasant 1740-1798, London 1949. 25. F. L. Carsten: The origins of Prussia, Oxford 1954. 26. R. Mols: Introduction a la demographie hi.storique des villes d'Euro pe, I-III. Louvain 1954-1956. 27. Population i.n history, Ed. by E. V. Glass and D. E. C. Eversley, Lon don 1965. 28. L. F. Hirst: The eonquest of plague. Oxford 1953. 29. J. N. Biraben: Les hommes et la peste en France, T-II, Paris 1975. 30. E. J. Hamilton: American treasure and the: price revolution in Spain, Cambridge: Niass. 1934. 31. W. Beveridge: Prices and wages in England from the twelvth to the nineteenth century, vol. I. Price and tables: mercantile era, London 1939. 32. H. Lapeyre: Simon Ruiz et les asientos de Philippe 77, Paris 1953. 33. F. C. Spooner: L'economie mondiale et les frappes inonetaires en F'rance 1493---1680, Paris 1955. 34. B. Caizzi: Industria, commercio e banca in Lombardia, Milano 1968. 35. R. Ehrenberg: Das Zeitalter der Fugger, I-II, Jena 1896. 36. The history of the principal public banks. Ed. by J. G. Van Dillen, The Hague 1934. 37. J. F. Bosher: French finances 1 770-17.95. From business to bureaucra cy, London 1970. 38. B. H. Nelson: The idea of usury, Princeton 1949. 39. R. Mantram: L'Istanbul dans la second moitie du XVIIe siecle, Paris 1962. 40. H. et P. Chaunu: Seville et l'Atlantique 1504-1650, I-VIII, Paris 19551959. 41. H. van der Wee: The qrowth of the Antwerp market and the European economy, I-III, The Hague 1963. 42. J. Delimeau: Vie economique et sociale de Rome dans la seconde moi tie du XVle sieele, I-II, Paris 1957-1958. 43. La civilita Veneziana del Rinascimento, Venezia 1958. 44. R. Mousnier: Paris, fonctions d'un capitale, Sevres 1963. 45. V. Pearl: London and the outbreak of the Puritan revolution, Oxford 1961. 46. V. Barbour: Capitalism in Amsterdam i.n the seventeenth eentury, Baltimore 1950. 47. F. L. Ford: Strasbozcrg in transition 1648-1789, Cambridge: Mass., 1958. 48. C. Petit-Dutaillis: Les communes francaises, Faris 1947. 49. J. A. Maravall: Las communidades de Ca.stilla, Madrid 1963. 50. L. Stone: The crisis of aristocracy I558-1641, Oxford 1965. 51. R. Mandrou: Classes et luttes de classes en France au debut du XVIIe siecle, Florence 1965. 52. The European nobility in the eighteenth century. Ed. by A. Goodwin, London 1953. 53. J. C. Davis: The decline of the Venetian aristocracy as a ruling class, Baltimore 1962.

495

54. G. Chaussinard-Hogaret: La noblesse au XVIIIe sieele, Paris 1976. 55. T. S. Willan: Early history of the Russian Company 1553-1603, Man chester 1956. 56. A. E. Christensen: Dutch trade to the Balti.c about 1600, Copenhagen 1941. 57. R. Pernaud: Histoire de la bourgeoisie en France, vol. I, Paris 1960. 58. E. G. Barber: The bourqeoisie in eighteenth century France, Princeton 1955. 59. E. Donnan, ed.: The slave trade, I-IV, Washington, D. C. 1930-1935. 60. J. Klein: The Mesta: A study in Spanish economic history, Cam bridge: Mass., 1920. 61. C. VV. Cole: Colbert and a century of French mercantilism, I-II, New York 1939. 62. S. Štampar: Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća, Zagreb 1952. 63. Š. Ţid: Istorija ekonomskih doktrina od fiziokrata do na.ših dana, vol. I, Beograd 1921. 64. N. Vuĉo: Drţavna intervencija u privredi.. Istorijski razvoj, Beograd 1975. 65. H. Higgs: The Physiocrats, London 1897. 66. F. C. Lane: Venetian ships and shipbuilders, Baltimore 1934. 67. E. Heckscher: Mercantilism, I-II, London 1955. 68. L. A. Harper: The Navigation laws, New York 1939. 69. P. Mantoux: The industrial revolution in the eighteenth century, New York 1961. 70. T. S. Ashton: La rivoluzione industriale 1760-1832, Bari 1973. 71. G. Ostruba: Die Wirtschaftpolitik Maria Theresas, Wien 1963. 72. H. See: Histoire economique de la France, Paris 1939. 73. P. Lyaschchenko: A history of national economy of Russia, New York 1949. 74. R. Portal: L'Oural au XVIIIe siecle, Paris 1951. 75. W. O. Henderson: Studies of the economic policy of Frederick the Great, London 1963. 76. P. Sagnae: La formation de la societe francaise moderne, vol. I, Paris 1946. 77. A. O. Ortiz: La sociedad espanola en el siglo XVIII, Madrid 1955. 78. M. Berengo: La societa veneta alla fine del settecento, Firenze 1950. 79. A. Smith: Istraţivanja prirode i uzroka bogatstva naroda, I-II, Zagreb 1952. VIII. Istorije drţava 1. J. H. Elliot: Imperial Spain 1469-1716, New York 1963. 2. J. Lynch: Spain under the Habsburgs, vol. I, Oxford 1964. 3. R. B. Merriman: The rise of the Spanish empire, I-IV, New York 1934. 4. K. Brandi: The Emperor Charles V, London 1939. 5. Charles Quint et son temps, Paris 1959. 6. G. Mattingly: The defeat of the Spanish Armada, London 1959. 7. G. Maranon: El conde-duque de Olivares, Madrid 1936. 8. B. Chudoba: Spain and the empire, Chicago 1952.

496

9. C. H. Haring, The Spanish empire in America, New York 1947. 10. A. Baudrillart: Philippe V et la Cour de France, III-IV, Paris 1890 1900. 11. H. V. Livermore: A history of Portugal, Cambridge 1947. 12. P. Wittek: The rise of the Ottoman Empire, London 1938. 13. H. Inalĉik: Osmansko Carstvo. Klasiĉno doba 1300-1600, Beograd 1947. 14. J. von Hammer: Historija Turskog (Osmanskog) Carstva, I-III, Zagreb 1979. 15. B. Lewis: Istanbul and the civilization of the Ottoman Empire, Norman: Oklahoma 1963. 16. S. J. Shaw: History of the Ottoman Empire and Modern Turkey, Cam bridge 1976. 17. H. A. R. Gibb and H. Bowen: Islamic society and the West, I-II, London 1957. 18. R. Samardţić: Mehmed Sokolović, Beograd 19. B. Lewis: Arapi u povijesti, Zagreb 1956. 20. P. Coles: The Ottoman impact on Europe, London 1968. 21. J. D. Clarkson: A history of Russia from the ninth century, London 1962. 22. P. Miljukov, Š. Senjebos, L. Ezenman: Istorija Rusije, Beograd 1939. 23. M. N. Pokrovski: Povijest Rusije od njezinog postanka do najnovijeg vremena, Zagreb 1939. 24. H. Schaeder: Moskau das dritte Rom, Darmstadt 1957. 25. B. H. Sumner: Peter the Great and the Ottoman Empire, Oxford 1949. 26. G. S. Thompson: Catherine the Great and the expansion of Russia, London 1961. 27. Е. И. Дружинина: Кючук - Каŭнарәҗuŭcкuŭ мuр 1774 іоәа, Моcква 1955. 28. J. H. Mariejol et E. Lavisse: Histoire de la France, vol. VI, Paris 1904. 29. E. Peroa, R. Duse, A. Lotrej: Istorija Francuske od najstarijih vreme na do 1774, vol. I, Beograd 1961. 30. V. L. Tapie: La France de Louis XI77 et de Richelieu, Paris 1962. 31. R. Mandrou: La France au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1967. 32. P. Goubert: Louis XIV et vingt milions de francais, Paris 1966. 33. L. Andre: Louis XIV et l'Europe, Paris 1950. 34. B. Auerbach: La France et la Saint Empire Romain Germanique depuis la paix de Westphalie jusqu'a la Revolution francaise, Paris 1912. 35. H. Blet: Histoire de la colonisation francaise, Grenobl 1946. 36. Z. E. Rashed: The peace of Paris 1763, Liverpool 1952. 37. J. A. Williamson: The Tudor Age, New York 1953. 38. A. L. Rowse: The England of Elisabeth, London 1950. 39. A. L. Morton: Istorija Engleske, Sarajevo 1955. 40. G. M. Travelyan: Povijest Engleske, Zagreb 1956. 41. Dţ. M. Treveljan: Društvena istorija Engleske od Ĉosera do kraljice Viktorije: šest vekova istorije, Beograd 1982. 42. D. Ogg: England in the reign of Charles II, vol. I-II, Oxford 1934. 43. J. H. Plumb: The growth of political stabţlity in England 1675-1723, London 1967. 44. F. L. Carsten: The origins of Prussia, Oxford 1959.

497

45. H. Holborn: A history of modern Germany, I-II, London 1965. 46. F. Mering: Istorija Nemaĉke od kraja srednjeg veka, Beograd 1951. 47. A. Berney: Friedrich der Grosse, Tubingen 1934. 48. A. Fauchier-Magnan: The smaller German courts in the eighteenth century, London 1958. 49. G. Benecke: Society and politics in Germany 1500-1750, London 1974. 50. Aretin K. O. von: Heiligen Romanisches Reich, I-II, Frankfurt 1967. 51. I. Anderson: A history of Sweden, London 1956. 52. M. Roberts: Gustavus Adolphus, I-II, London 1953-1958. 53. The Cambridge history of Poland, I-II, Cambridge 1960. 54. O. Laskowski, Sobieski: King of Poland, Glasgow 1944. 55. B. Kiraly: Hungary in the late eighteenth century, New York 1969. 56. C. V. Wedgwood: William the Silent, London 1944. 57. Britain and the Netherlands. Ed. by J. S. Bromley and E. H. Ros smann, London 1960. 58. P. Geyl: The Netherlands in the seventeenth century, I-II, London 1958-1963. 59. L. Salvatorelli: A concise history of Italy, New York 1940. 60. Storia d'Italia, vol. II. Ed. by N. Valeri, Torino 1959. 61. A. Tenenti: Piracy and the decline of Venice 1580-1615, London 1957. 62. F. Valsecchi: L'Italia nel Settecento, Milano 1959. 63. H. Hantsch: Das Geschichte Oesterreich, I-II, Wien 1950. 64. A. Jelaĉić: Ĉehoslovaĉka istorija, Beograd 1931. 65. N. Jorga: Istorţja Rumuna i njihove civilizacije, Vršac 1935. 66. V. Popović: Istoĉno pitanje, Sarajevo 1962. 67. H. H. Kaplan: The first partition of Poland, New York 1962. 68. A. Sorel: Istoĉno pitanje u XVIII veku, Beograd 1899. 69. J. Tadić: Španija i Dubrovnik u XVI veku, Beograd 1932. 70. V. Kostić: Dubrovnik i Engleska 1300-1650, Beograd 1975. 71. R. Samardţić: Veliki vek Dubrovnika, Beograd 1961. 72. D. Ţivojinović: Ameriĉka revolucija i Dubrovaĉka Republika 1763 1790, Beograd 1976.

IX. Apsolutizam, administracija, diplomatija, parlamentarizam 1. M. Beloff: The Age of apsolutism, London 1954. 2. R. Mousnier et F. Hartung: Quelques problemes concernant la monar chie absolue. Relazioni de X Congresso Internazionale di Scienze Storiche. Roma 1955, vol. IV, Firenze 1955, str. 3-55. 3. G. Pages: La monarchie d'Ancien Regime, Paris 1932. 4. R. J. Booney: Political change in France under Richelicu and Mazarin 1624-1666, Oxford 1978. 5. G. Ziegler: The Court of Versailles, London 1966. 6. A. G. Dickens: The Courts of Europe. Politics, patronage and royalty 1400-1800, London 1977. 7. G. P. Gooch: Louis XV, the monarchy in decline, London 1956. 8. I. Beidtel: Geschichte der osterreichischen Staatverwaltung 1740 1848, vol. I, Innsbruck 1896.

498

9. F. Fejto: Un Habsbourg revolutionaire, Joseph II, Paris 1953. 10. H. Kretschmayr: Maria Theresa, Gotha 1925. 11. F. Valsecchi: L'¢ssolutisma illuminato in Austria e in Lombardia, Bo logna 1931. 12. R. Mousnier: La venalite des offices sous Henri IV et Louis XI77, Ruan 1945. 13. K. W. Swart: The sale of offices in the seventeenth century, The Hague 1949. 14. E. Barker: The development of public services in Western Europe 1660-1930, Oxford 1944. 15. M. Marion: Dictionnaire des institutions de la France au XVIIe et XVIIIe siecles, Paris 1923. l6. R. Doucet: Les institutions de la France au XVIe siecle, I-II, Paris 1948. 17. M. Bordes: L'administr¢tion provinciale et municipale en France au XVIIIe siecle, Paris 1972. 18. P. Oliver-Martin: L'organisation corporative de la France d'Ancien Regime, Paris 1938. 19. G. R. Elton: The Tudor revolution in government, Cambridge 1953. 20. H. F. Schwarz: The Imperial Privy Council in the seventeenth centu ry, Cambridge: Mass. 1943. 21. H. Rosenberg: Bureaucracy, Aristocracy and Autocracy: the Prussian experience 1660-1815, Cambridge: Mass. 1958. 22. D. B. Horn: The British diplomatic service 1689-1789, London 1961. 23. G. Zeller: De Louis XIV a 1789, Paris 1955. 24. J. W. Thompson and S. K. Padover: Secret diplomacy: A record of espionage and doubledealing 1500-1815, London 1935. 25. J. E. Heale: Elisabeth I and her parliaments, I-II, London 1953-1955. 26. J. H. Shennon: The Parliament of Paris, London 1968. 27. F. L. Carsten: Princes and parliaments in Germany, Oxford 1959. 28. A. Tallone: Parlamento Sabaudo, vols. VI-VII, Bologna 1928-1935. 29. L. Konopczynski: Le Liberum Veto, Paris 1930. X. Rat i oruţane snage 1. T. Ropp: The war in the modern world, London 1952. 2. J. V. Neff: War and human progress, London 1950. 3. A. Vagts: A history of militarism, London 1938. 4. G. H. Clark: War and society in the seventeenth century, Cambridge 1958. 5. A. Corvisier: Armees et societes en Europe de 1494 a 1789, Paris 1976. 6. H. Delbruck: Geschichte der Kriegskunst im Rahmen der politischen Geschichte, vols. IV-V, Berlin 1900-1936. 7. G. Zeller: L'organisation defensive des frontiers du nord et de l'est au XVIIe siecle, Paris 1928. 8. D. G. Leonard: L'armee et ses problemes au XVIIle siecle, Paris 1958. 9. C. H. Firth: Cromwell's Army, London 1902. 10. H. Guerlac: Vauban 1633-1707, u Makers of Modern Strategy. Ed. by E. J. Earle, Princeton 1945.

499

11. G. E. Rothenberg: The Austrian military border 1527-1747, Urbane: Ill., 1960. 12. T. Barker: Army, aristocracy, monarchy: Essays on war, society, and government in Austria, 1618-1780, New York 1982. 13. G. E. Rothenberg, B. K. Kiraly and P. F. Sugar, eds.: East Central Eu ropean Society and War in the pre-revolutionary Eighteenth century, New York 1982. 14. J. Pekar: Wallenstein, tragodie eine Verschuneorung, I-II, Berlin 1937. 15. G.Mann: Wallenstein, London 1977. 16. D. Ogg: William 777, New York 1967. 17. C. Duffy: The Army of Frederick the Great, London 1975. 18. E. Silberner: La guerre dans la pensee economique du XVIe au XVIIIe siecle, Paris 1939. 19. G. Craig: The politics of the Prussian army 1640-1945, New York 1955. 20. G.Pages: La guerre de Trente ans, Paris 1949. 21. C. W. Wedgwood: The Thirty year war, London 1938. 22. E. Denis: La fin de l'independence boheme, I-II, Paris 1890. 23. J. Stoye: The siege of Vienna, London 1964. 24. H. Kamen: The war of the Spanish succession, London 1969 25. H. Richmond: Statesmen and sea power, Oxford 1946. 26. A. T. Mahan: Influence of sea power on history 1660-1783, London 1892. 27. R. S. Anderson: Naval wars in the Levant 1559-1853, Princeton 1952. 28. J. Ehrman: The Navy in the war of William III 1689-1697, Cambridge 1953. 29. C. Lloyd: The British seaman 1200-1860, London 1968. 30. R. Memain: La marine de guerre sous Louis XIV, Paris 1937. 31. M. Loir: La marine royale en 1789, Paris 1894.

XI. Revolucije, ustanci, pobune 1. J. P. Greene and R. Foster eds.: Preconditions of revolution in early modern Europe, Baltimore and London 1970. 2. C. Hill: The century of revolution 1603-1714, New York 1961. 3. C. Hill: Intellectual origins of the English revolution, London 1963. 4. H. G. Koenigsberger: Estates and revolutions, New York 1971. 5. P. Geyl: The revolt of the Netherlands, 1555-1609, London 1958. 6. R. Herr: The eighteenth century revolution in Spain, New York 1958. 7. B. Porchnev: Les soulevements populaires en France de 1623 a 1648, Paris 1963. 8. A. Clarke: The old English in Ireland 1625-1642, London 1966. 9. J. H. Elliot: The revolt of the Catalans, Cambridge 1963. 10. R. Vilari: La rivolta antispagnola a Napoli. Le origini 1585-1647, Bari 1967. 11. R. Pillorget: Les mouvements insurrectionells de Provence entre 1596 et 1715, Paris 1975. 12. P. Avrich: Russian rebels 1600-1800, London 1972. 13. A. Tchapyquine: L'emeut,e de Stenka Razin, Paris 1930.

500

14. J. T. Alexander: Autocratic politics in a national crisis. The imperial Russian government and Pugachev's revolt, New York 1969. 15. P. Kossmann: La Fronde, Leyden 1954. 16. A. Lloyde Moote: The revolt of the judges, Princeton 1971. 17. S. F. Platonov: The time of troubles, London 1970. 18. H. N. Brailsford: The Levellers and the English revolution, London 1961. XII. Politiĉka misao 1. J. W. Allen: A history of political thought in the sixteenth century, London 1951. 2. P. Mesnard: L'essor de la philosophie politique au XVIe siecle, Paris 1952. 3. H. J. Sabine: A history of political theory, London 1937. 4. W. F. Church: Constitutional thought in sixteenth century France, Cambridge: Mass. 1941. 5. J. W. Allen: English political thought 1603-1660, London 1938. 6. H. See: Les idees politiques en France au XVIle siecle, Paris 1923. 7. P. Zagorin: Political thought in the Englţsh revolution, London 1954. 8. J. Locke: Dve rasprave o vladi, I-II, Zagreb 1978. 9. S. K. Utechin: Russian political thought, London 1963. 10. C. E. Vaughan: Studies in the history of political philosophy, I-II, Manchester 1925. 11. F. Meinecke: Machiavellism: The doctrine of raison d'etat and its place in history, London and New York 1957. 12. J-A. Maravall: La philosophie politique espagnole au XVIIe siecle, Paris 1955. 13. J. Kriţanić: Politika ili razgovor o vladavini, Zagreb 1947. 14. S. A. Barrell: The role of religion in modern European history, New York and London 1964. 15. J. Lecler: Toleration and the Reformation, I-II, New York and Lon don 1960. 16. J. H. Franklin: Jean Bodin and the sţxteenth century revolution in the methodology of law and history, New York 1963. 17. M. Walzer: The revolution of the saints: A study in the origins of radi cal politics, Cambridge: Mass., 1965. 18. D. Cantimori: Eretici Italiani nel Cinquecento, Roma 1940. 19. F. A. Yates: Giordano Bruno and the Hermetic tradition, Chicago 1940. 20. H. Warrender: The political philosophy of Hobbes, Oxford 1957. 21. L. Roth: Spinoza, London 1954. 22. W. S. M. Knight: The life and works of Hugo Grotius, London 1925. 23. J. H. Figgins: The Divine right of kings, Cambridge and London 1914. 24. O. von Gierke: Natural law and the theory of society, I-II, Cambridge 1934. 25. T. Kampanela: Grad sunca, Beograd 1953. 26. G. F. Aleksandrov: Istorija filozofije, Beograd 1949. 27. B. Suhodolski: Moderna filozofija ĉoveka, Zagreb 1955.

501

28. G. R. Cragg: The Church in the age of reason 1648-1789, London 1965. 29. J. Delimeau: Le Catholicisme entre Luther et Voltaire, Paris 1971. 30. D. van Kley: The Jansenists and the expulsion of the Jesuits from France, 1757-1765, New York 1975. 31. H. Hampson: Storia e cultura dell'Illuminismo, Bari 1972. 32. P. Gay: The Enlightenment: An interpretation. The rise of modern pa ganism, I-II, New York 1968. 33. F. B. Artz: The Enlightentment in France, Kent: Ohio 1968. 34. M. Glotz et M. Maire: Les salons au XVIIIe sieele, Paris 1944. 35. W. T. Maestro: Voltaire and Beccaria as reformers in criminal law, New York 1952. 36. R. Shackleton: Montesquieu: A critical biography, New York 1960. 37. M. Mornet: Les origines intellectuelles de la Revolution Francaise 1715-1787, Paris 1933. 38. Ţ. Ţak Ruso: Društveni ugovor, Beograd 1949. 39. K. Martin: French liberal thought in the eighteenth century, London 1957. 40. V. Korać: Francuska filozofija XVI77 veka, Beograd 1955. 41. G. Petrović: Engleska empiristiĉka filozofija, Zagreb 1955. 42. M. Kangrga: Racionalistiĉka filozofija i odabrani tekstovi filozofa, Zagreb 1957. 43. P. Hazard: European thought in the eighteenth century; from Montes quieu to Lesing, London 1954. 44. F. Venturi: Le origini dell'Encielopedia, Torino 1970. 45. M. Raeff: The origins of the Russian Intelligentsia, New York 1966. 46. J. Sarrailh: L'Espagne eclairee de la seconde moitie du XVIIIe siecle, Madrid 1964.

XIII. Knjiţevnost, umetnost, nauka, muzika 1. P. van Tieghem: Outline of literary history of Europe since the Re naissance, New York and London 1930. 2. G. Cocchiera: Popolo e litteratura in Italia, Milano 1950. 3. De Sanctis: Povijest talijanske knjiţevnosti, Zagreb 1955. 4. A. Adam: Histoire de la litterature francaise au XVIIe siecle, I-V, Paris 1956. 5. P. S. Kohan: Istorija zapadnoevropske knjiţevnosti, I-II, Sarajevo 1971. 6. Dţ. Brenan: Španska knjiţevnost, Sarajevo 1970. 7. F. Martini: Istorija nemaĉke knjiţevnosti, Beograd 1971. 8. V. Jagić: Ruska knjiţevnost u XVIII stoljeću, Zagreb 1895. 9. W. Krauss: Miguel de Cervantes, Neuwied 1966. 10. Ţ. Kasu: Servantes, Beograd 1952. 11. H. WĊlfflin: Classic art, London 1953. 12. W. F. Friedlander: Mannerism and anti-mannerism i.n Italian pain ting, New York 1957.

502

13. B. Berenson: Italijanski slikari renesanse, Sarajevo 1959. 14. H. W. Janson: Istorija umetnosti, Beograd 1965. 15. E. Panofsky: Studies in iconology, New York 1962. 16. Đ. Vazari: Ţivoti slavnih slikara, vajara i arhitekata, Beograd 1903. 17. O. Benesch: The art of the Renaissance in Northern Europe, Cam bridge: Mass., 1945. 18. A. Blunt: Art and architecture in France 1500-1700, London 1953. 19. C. de Tolnay: Michelangelo, I-V, Princeton 1943-1960. 20. K. Klark: Leonardo da Vinĉi, Beograd 1964. 21. R. Rolan: Ţivot Mikelandelov, Novi Sad 1948. 22. M. L. Ricati: Rafael, Beograd 1979. 23. B. Ĉelini: Moj ţivot, Zagreb 1951. 24. H. Tietze: Tizian, Wien 1936. 25. F. Boduen: Rubens i njegovo stoljeće, Beograd 1977. 26. P. Cabanne: Rubens, London 1967. 27. H. E. Wethey: El Greco and his school, Princeton 1962. 28. E. Panofsky: Albrecht Durer, vol. I, Princeton 1945. 29. R. Jullian: Caravage, Lyons et Paris 1961. 30. F. Haskell: Patrons and painters, London 1963. 31. J. Truillier: La peinture francaise du Fouquet a Poussin, Geneve 1963. 32. F. Blume, ed.: Die Musik in Geschichte und Gegenwart, I-XIII, Kas sel 1949. 33. G. Reese: Music in the Renaissance, New York 1954. 34. H. Butterfield: The origins of modern science, London 1949. 35. W. P. D. Mightman: Science and the Renaţssance, vol. I, Edinburgh 1962. 36. M. Boas: The scientific Renaissance, New York 1962. 37. C. S. Singleton: Art, science and history in the Renaissance, Baltimore 1967. 38. A. R. Hall: From Galileo to Newton, 1630-1720, London 1963. 39. A. R. Hall: The scientific revolution, 1500-1800, London 1953 40. C. Webster: The great instauration: science, medicine and reform 16261660, London 1975. 41. A. Wolf: A history of science, philosophy and technology in the eighteenth century, London 1972. 42. W. Boyd: The history of Western education, London 1968. 43. S. D'Irsay: Histoire des universites, I-II, Paris 1935. 44. F. Paulsen: The German universities, London 1906. 45. M. Turnell: The classical moment, London 1946. 46. H. Kindermann: Das Theater der Barockzeit, Salzburg 1959. 47. A. Cobban: In search of humanity, London 1960. 48. F. B. Artz: From the Renaissance to Romantism, Chicago 1962. 49. L. Hanson: The government and the press, Uxford 1936. 50. J. H. Huizinga: Dutch civilisation in the seventeenth century, London 1968. 51. L. Reau: L'Europe francaise au siecle des lumiers, Paris 1933. .

503

REGISTAR LIĈNIH IMENA A'Arţezu, Anri (A'Argesou, Henri) 505 Abaz Hasan-paša (Abaza Hasan Pasa) 338 Adolf Frederik (Adolph Frederick) 465, 466 Adrian (Aдриан) 427 Ahmed I (Ahmed I) 335, 336 Ahmed II (Ahmed II) 340 Ahmed III (Ahmed III) 497, 498, 499 Aj, Pjer (Ailly, Pierre) 43 Ajamonte, Francisko (Ayamonte, Francis co) 296 Ajnštajn, Albert (Einstein, Albert) 232 Alanson (Alancone)121,133 Alba, Fernando (Alva, Fernando) 71, 118, 119, 120, 121, 389 Albert (Albert) 126 Albreht Hoencolern (Albrecht Hohenzol lern) 52, 131 Alberoni, Julije (Alberoni, Guilio) 396, 435, 445, 447, 448 Alberti, Batista (Alberti, Battista) 25 Albukerk, Alfons (Albuquerque, Alfonso) 42 Aleksej, prestolonaslednik (Aлексей) 489, 490 Aleksej I Romanov (Aлексей I Poманов) 328,329 Ali-paša (Ali Pa$a) 110 Altuzijus, Johanes (Althusius, Johannes) 218 Amherst, Dţefri (Amherst, Jeffrey) 538 Ana (Axxa) 379, 427, 489, 490, 491 Ana Austrijska (Anne de Austria) 224, 260 Ana Stjuart (Anne Stuart) 282, 289, 433, 517, 533, 534 Anderson, Lars (Anderson, Lars) 129 Andeliko, fra (Angelico, fra) 26 Anri II (Henri II) 105, 113 Anri III (Henri III) 64, 113, 115, 122, 123, 124, 133 Anri IV Navarski (Henri IV de Navarre) 64, 73, 109, 114, 115, 121, 122, 124, 126, 153, 173, 180, 235, 257, 258, 259, 260, 261, 263, 405 Anri Anţujski (Henri de Anjou) 131 Anson, Dţordi (Anson, George) 400 Antoan Navarski (Antoine de Navarre), 113 Anţu (Anjou) 115, 122, 133 Apolonije (Apollonius) 37 Apraksin, Fjodor (Aпраксин, Федор)491 Aranda, Pedro Pablo (Aranda, Pedro Pa blo) 421, 446 Aretino, Pjetro (Aretino, Pietro) 158 Argajl, vojvoda (Argyll, duke) 284 Arhimed (Arhimedus) 37 Ariosto, Ludoviko (Ariosto, Ludovico) 35, 155

Aristotel (Aristotel) 23, 38, 229, 235 Arkrajt. Riĉard (Arkwright, Richard) 351, 374 Arminius, Jakob (Arminius, Jacob) 183, 302 Arno, Antoan (Arnauld, Antoine) 185 Aurungzabe (Aurangzeb) 538 Avakum (Aввакум) 190 Avalos, Fernando de (Avalos, Fernando de) 34 Avgust „Jaki“ (Augustus) 467, 468 Avgust Saksonski (Augustus de Saxony) 463 Avgust III Saksonski (Augustus III de Saxony) 468, 469, 485, 494 Avgustin, sveti (Augustus, santi) 22, 24, 184

Bah, Johan Sebastijan (Bach, Johann Se bastian) 238, 414 Bajar (Bayar) 35 Bajazit I (Bayazit I) 140 Bajazit II (Bayazit II) 140, 141 Bajl, Pjer (Bayle, Pierre) 186, 403 Bajron, Edvard (Byron, Edward 543 Bakingam, vojvoda (Buckingham, duke) 224, 275 Balboa, Vasko Nunjez de (Balboa, Vasco Nunez de) 43 Bah, Ţan (Bailly, Jean) 515 Baltadţi Mehmed-paša (Baltaci Mehmed Pasa) 497, 498 Bandelo, Mateo (Bandello, Matteo) 156 Banfi (Banfy) 373 Barbarosa, Hajredin (Barbarossa, Khair ad-Din) 141, 142 Barka, Kalderon Pedro de la (Calderon de la Barca, Pedro) 298 Bartelu, Fransoa (Barthelou, Francois) 197 Batori, Stefan (Bathory, Stephen) 130, 133 Bekarija, Ĉezare (Beccaria, Cesare) 387, 455 Bekon, Fransis (Bacon, Francis) 38, 40, 188, 215, 274, 232, 233 Bekon, Natanijel (Bacon, Nathaniel) 284 Bel Il, Šarl Luj de (Belle Isle, Charles Louis de) 506 Bel, Joakim de (Bell, Joachim de) 158 Belarmin, Rober (Bellarmine, Robert) 63 Belers, Dţon (Bellers, John) 435 Belini, Đovani (Bellini, Giovanni) 151 Belini, Đentile (Bellini, Gentile) 149 Belivr, Pompon de (Bellievre, Pomponne de) 258 Bem, Hans (Bem, Hans) 78 Bem, Jakov (Bem, Jacob) 183 Benedikt XIII (Benedetto XIII) 424

504

Bentam, Dţeremi (Bentham, Jeremy) 435 Beril, Pjer de (Berulle, Pierre de) 180 Bering, Vitus (Bering, Vitus) 489 Berk, Edmund (Burke, Edmund) 525 Bernar, Samjuel (Bernard, Samuel) 373 Bernini, Lorenco Đan (Bernini, Lorenzo Gian) 239, 241, 242 Bestuţev-Rjumin, Aleksandar (БестужевРюмин, Алксандр) 490, 491 Bešer, Johan (Bescher, Johann) 176, 388 Betman (Bethmann) 374 Beza, Teodor (Beza, Theodore) 60, 63 Bezborotko, Aleksandar (Безбородко, Александр) 496 Bilfeld, Jozef (Bielfeld, Joseph) 378, 388, 449, 451 Bing, Dţordţ (Byng, George) 397, 448 Biren, Ernest Johan (Biren, Ernst Johann) 490, 494 Birgli, Vilijam, lord Sesil (Burghley, Wil liam, lord Cecil) 123 Bjondo, Flavio (Biondo, Flavio) 25 Bjut, Dţon (Bute, John) 525 Blejk, Robert (Blake, Robert) 203 Boden, Ţan (Bodin, Jean) 64, 82, 83, 93, 114, 188, 215 Bojl, Robert (Boyle, Robert) 231 Bokaĉo, Đovani (Boccaccio, Giovanni) 20 22 Bolen, Ana (Boylen, Anne) 61 Bolingbrok, Henri (Bolingbroke, Henry) 517, 520 Bolonja, Đovani (Bologna, Giovanni) 150 Bolotnjikov, Ivan (Болотников, Иван) 212 Bolton, Metju (Boulton, Matthew) 374 Bomarše, Karon de (Beaumarchais, Caron de) 511 Bonafi (Bonnaffe) 374 Bonvuloar, Ašar de (Bonvoulior, Achard de) 511 Borhave, Herman (Boerhaave, Hermann) 416 Boromini, Franĉesko (Borromini, Frances co) 238 Bordţija, Aleksandar VI (Borgia, Alexan dro VI) 44, 103 Bordţija, Ĉezare (Borgia, Cesare) 103 Bos, opat (Abbe du Bos) 112 Bosije, Ţak-Benin (Bossuet, Jacques-Be nigne) 184, 186, 216, 269, 428 Boskaven, Edvard (Boscawen, Edward) 400, 524, 538 Boš, Hijeronimus (Bosch, Hieronymus) 152 Botero, Đovani (Botero, Giovanni) 64 Botiĉeli, Sandro (Botticelli, Sandro) 21, 25, 26 Bradok, Edvard (Braddock, Edward) 537 Braganca (Bragance) 121, 295, 378 Brahe, Tiko (Brahe, Tycho) 37

Bramante, Donato (Bramante, Donato) 150 Branicki (Braniczky) 469 Brant, Sebastijan (Brant, Sebastian) 156 Brijen, Etjen Lomeni de (Brienne, Etienne de Lomenie) 422, 430, 512, 513 Brodrik, Dţems (Brodrick, James) 538 Brojgel, Piter stariji (Breughel, Pieter) 152 Brolji, Fransoa Mari (Broglie, Francois Marie) 391, 440 Bros, Šarl de (Brosse, Charles de) 543 Bruneleski, Filipo (Brunelleschi, Filippo) 24, 25, 26 Bruni, Leonardo (Bruni, Leonardo) 22 Bude, Gijom (Bude, Guillaume) 29 Bufon, Ţorţ Luis (Buffon, Georges Louis) 406, 409, 417 Buganvil, Luj Antoan (Bougainville, Louis Antoine) 543 Bujon, vojvoda (Bouillon) 258 Burboni (Bourbon) 113, 115, 250, 256, 290, 382, 445, 469, 521 Burgonj, vojvoda (Bourgogne, duc de) 271 Buše, Fransoa (Boucher, Francois) 413

Celorigo, Gonzales (Celorigo, Gonsales) 291 Ciceron (Cicero) 22, 23, 217 Cvingli, Llrih (Zwingli, Ulrich) 48, 57, 58 Ĉarls Edvard, Stjuart (Charles Edward, Stuart) 521, 522 Ĉarls I Stjuart (Charles 1 Stuart) 202, 210, 239, 275, 276, 277, 278, 279, 280, 281, 284, 303, 305 Ĉarls II Stjuart (Charles II Stuart) 192, 210, 222, 239, 275, 276, 277, 278, 279, 280, 281, 282, 283, 284, 286, 287, 306, 307, 308 Ĉapman, Sved (Chapman, Swede) 401 Ĉartoriski (Чарторыский) 373, 469 Ĉelini, Benvenuto (Cellini, Benvenuto) 150 Ĉerniševi (Чернишевы) 490 Ĉesterfild (Chesterfield) 395 Ĉorlulu, Ali-paša (Gorlulu, Ali Pasa) 497, 498 Ĉotek, Rudolf (Chotek, Rudolf) 380 Ćuprilić, Ahmed (Kopruli, Ahmed) 255, 338, 339

Dajk, Antoni van (Dyck, Antoni van) 239, 240, 241 Dala Siraj, ud (Dala Siray, ud) 539 D'Alamber, Ţan le Rond (D'Alembert, Jean le Rond) 402, 404, 406, 408, 409, 417 D'Amboaz, Ţorţ (D'Amboise, Georges) 96 Dampijer, Vilijam (Dampier, William) 54L Dante, Aligijeri (Dante, Alighieri) 412 D'Arnuvil, Mašo Ţan-Batist (D'Arnou

505

ville, Machault Jean-Baptiste) 507 Davenant, Ĉarls (Davenant, Charles) 433 Defo, Danijel (Defoe, Daniel) 412, 413, 43:3, 435, 542 Dekart, Rene (DescartPS. Rene) 38. 40. 185, 188. 220. 229. 231, 2:32. 417 Demidov, Nikita (Демидов, Никита) 352 Demulen, Kamij (Desmoulins, Camille) 515 Denbi, Tomas (Danby, Thomas) 283 D'Esten, Šarl-Ektor (D'Estaing, Charles Hector de) 398, 400 Devlet-Giraj (Devlet-Girei) 497 Didro, Deni (Diderot, Denis) 402, 403, 404 405, 406, 408, 409, 410 Dijaz, Bartolomej (Dias, Bartolomeu) 41 Di Kanţ, Šarl (Du Cange, Charles) 403 Dimitrije „Samozvanac“ (Лжедмитрий) 212, 324, 325 Dinvidi, Robert (Dinwiddie, Robert) 537 Diofant (Diofant) 37 Dipleks, Ţozef Fransoa (Dupleix, Joseph Francois) 539 Dipon de Nemur, Pjer (Dupont de Neu mours, Pierre) 361 Direr, Albreht (Diirer, Albrecht) 28, 152 Diverţije, Ţan (Du Vergier, Jean) 185 Dodridţ, Filip (Dodridge, Philip) 529 Dolgoruki (Долгорукй) 490 Don, Dţon (Donne, John) 236 Donatelo, Bardi (Donatello, Bardi) 25, 26 Don Karlos (Don Carlos) 111, 448 Don Filip (Don Felipe) 448, 449 Dorija, Andrea (Doria, Andrea) 104, l 11, 141 Dorošenko, Petar (Дорошенко, Петр) 329 Drejk, Frensis (Drake, Francis) 123 Duĉi, Gaspar (Ducci, Gasparro) 90

Đanone, Pjetro (Giannone, Pietro) 419 Đesualdo, Karlo (Gesualdo, Carlo) 154 ĐorĊone. (Giorgone) 151 Doto, Bondone de (Giotto, Bondone di) 24. 25 Đudiće, Karlo del (Giudice, Carlo del) 447

Edvard VI Tjudor (Edward VI Tudor) 61, 62 Egmont, Viljem (Egmont, Willem) 117, 118 El Greko (Domenikos Theotokopoulos) 151, 153, 239 Ek, Johan (Eck, Johannes) 51, 55 Elizabeta I Tjudor (Elisabeth I Tudor) 6t, 62, 64, 95, 98, 112, 122, 123, 157, 181, 273, 274 Elkano, Sebastijan (Elcano, Sebastian) 44 Eliot, Dţon (Elliot, John) 207 Elmas Mehmed-paša (Elmas Mehmed Pa sa) 341 Emanuel Filiberto Savojski (Emmanuelle Philiberto de Savoy) 121 Ensenada, Senon (Ensenada, Cenon) 445 Erazmo Roterdamski (Erasmus Desideri us) 28, 29, 30, 5U, 52, 55, 57, 60, 66, 67, 132, 152, 156 Erik XIV (Eric XIV) 130 Erl, Dţon (Earle, John) 236 Erlah, Fišer fon (Erlach, Fischer von) 241 Espen, Zegers fon (Espen, Zegers von) 419 Espinoza, Dijego (Espinosa, Diego) 96 Esterhazi (Esterhasz,y) 373 Eugen Savojski (Eugene de Savo,y) 255, 271, 287, 341, 438, 440, 479, 483, 498

Fadinger, Stefan (Fadinger, Stephan) 211 Farneze, Aleksandar (Farnese, Alessandm) 120, 122, 123, 124, 126, 126 Farneze, Elizabeta (Farnese, Elisabetha) 447, 448, 449 Febronijus, Honthajm Johan (Febronius, Hontheim Johann) 425 Federiko da Montafeltre (Federigo da Montafeltre) 21 Fejzula (Feyzullah) 496 Fenelon, Fransoa (Fenelon, Francois) 184, 235, 27l Aragon) 93, 99, 103 Ferdinand Štajerski (Ferdinand de Styria) 244 Ferel, Gijom (Ferrell, Giuame) 58 Ferfaks, Tomas (Fairfax, Thomas) 278 Ferguson, Adam (Ferguson, Adam) 411 Fićino, Marsilio (Ficino, Marsilio) 21, 23 Filaret, Fjodor (Филарет, Федр) 189, 324, 326, 327, 330, 332 Filip IV „Lepi“ (Philippe) 106

Dţeferson, Tomas (Jefferson, Thomas) 516 Dţej, Dţon (Jay, John) 411 Dţems I Stjuart (James I Stuart) 187, 203, 215, 216, 217, 222, 224, 244, 273, 274, 275 Dţems II Stjuart (James II Stuart) 20:3. 223, 284, 286, 287, 309, 378 Dţems Stjuart, vojvoda od Jorka (James Stuart, duke of York) 196, 281, 282, 28:3. 378 Dţenkins, Ĉarls (Jenkins, Charles) 535, 536 Dţervis, Dţems (Jervis, James) 400 Dţonson, Ben (Jonson, Ben) 157 Dţordţ Hanoveranac (George of Hanover) 429, 447, 518, 519 Dţordţ II Hanoveranac (George II of Hano ver) 436, 460, 475, 517, 521, 522, 523, 524, 535, 536 Dţordţ III Hanoveranac (George III of Hanover) 477, 524, 525, 526, 527, 529, 530, 539

506

Filip II (Felipe II) 46, 63, 77, 90, 91, 98, 105, 107, 111, 112, 114, 115, 116, 117, 118, 119, 120, 121, 123, 125, 126, 127, 143, 153, 289, 425 Filip III (Felipe III) 116, 200, 223, 269, 289, 291, 292 Filip IV (Felipe IV) 223, 234, 239, 255, 267, 291, 292, 294, 296, 297, 303, 386 Filip V (Philippe V) 272, 298, 299, 365, 378, 382, 383, 445, 447, 448, 449, 482, 504 Filip Anţujski (Philippe d'Anjou) 256, 271, 272, 287, 298 Filip Vilhelm (Philip Wilhelm) 321 Filmer, Robert (Filmer, Robert) 216 Filotej (Филотей) 137 Fjodor (Федор) 137, 324 Fleri, Andre Erkul (Fleury, Andre Hercule) 357, 382, 424, 465, 469, 475, 480, 503, 505, 506, 535 Floridablanka, Hoze Montino (Florida blanca, Jose Montino) 446 Foks, Dţordţ (Fox, George) 182, 530 Fontanel, Bernar de (Fontenel Bernard de) 232 Fragonar, Ţan (Fragonard, Jean) 413 Franklin, Bendţamin (Franklin, Benjamin) 406, 537 Frankopan, Fran Krsto 211 Frankueca, Pedro (Franqueza, Pedro) 289 Franja Asiški (Franicis de Assisi) 68 Franja Lorenski (Francis de Lorraine) 448, 469, 474, 475, 480, 483 Fransoa I (Francois I) 34, 95, 97, 99, 102, 103, 104, 105, 141, 142, 154 Fransoa II (Francois II) 84, 113, 114 Frederik (Frederick) 463 Frederik I (Frederick I) 463, 465 Frederik III (Frederick III) 321 Fridrih (Fridrich) 244, 246, 247, 252 Fridrih II Veliki (Fridrich Wilhelm Grosse) 223, 350, 364, 365, 368, 369, 371, 380 387, 388, 389, 391, 393, 394, 406, 415, 416, 425, 426, 427, 434, 435, 437, 441, 442, 465, 466, 469, 470, 471, 473, 474, Ferdinand (Ferdinand) 141, 142,475,476, 477, 480, 484, 485, 491, 494, Ferdinand I (Ferdinand I) 72, 106 495, 523 Ferdinand II (Ferdinand II) 179, 192, 246, Fridrih III (Fridrich III) 226, 472 247, 248, 249, 250, 321 Fridrih Henri (Fridrich Henri) 300, 301, Ferdinand III (Ferdinand III) 251, 323 303, 304 Ferdinand VI (Ferdinand VI) 445, 449 Fridrih „Mudri“ (Fridrich) 51 Ferdinand Aragonski (Ferdinando de Fridrih Vilhelm (Fridrich Wilhelm) 199, 251, 253, 468, 472

Fridrih Vilhelm I (Fridrich I Wilhelm) 380, 386, 393, 394, 428, 472, 473, 474 Frontenek, Luis (Frontenac, Louis) 533 Fugeri (Fugger) 82, 89, 90, 91 Fuger, Jakov (Fugger, Jacob) 89 Fuke, Nikola (Fouquet, Nicholas) 89 Fust, Johan (Fust, Johann) 32

Gabor, Betler. (Gabor, Bethlen) 246 Galen (Galen) 38 Galijani, Ferdinando (Galiani, Ferdinan do) 455 Galilej, Galileo (Galilei, Galileo) 38, 229, 231, 232, 233 Galvani, LuiĊi (Galvani, Luigi) 455 Gama, Vasko de (Gama, Vasco de) 32, 41, 42, 46, 155 Gardija, Magnus Gabriel de la (Gardia, Magnus Gabriel de la) 318 Gasendi, Pjer (Gassendi, Pierre) 185 Gaston Orleanski (Gaston d'Orleans) 260, 261, 264 Gatinara, Merkurino (Gattinara, Mercuri no) 104, 106 Gej, Dţon (Gay, John) 414 Gejnsboro, Tomas (Gainsborough, Tho mas) 413 Georg Vilhelm (Georg Wilhelm) 321 Gerc, Georg Hajnrih (Goertz, Georg Hein rich) 464 Gerhard, Paul (Gerhardt, Paul) 321 Gete, Johan Volfgang (Goethe, Johann Wolfgang) 413 Giberti, Lorenco (Ghiberti, Lorenzo) 24, 25, 26 Gibon, Edvard (Gibbon, Edward) 404, 410, 412 Gideon (Gideon)373 Gijon, madam (Guyon, Jean Marie Bou vier) 184 Gir, Luj de (Geer, Louis de) 171, 314 Girlandajo, Domeniko (Ghirlandaio, Do menico) 21, 25, 26, 28 Gizi (Guise) 113, 114, 115, 121, 122, 123, 261, 296 Gluk. Kirstof Vilibald (Gluck. Christoph Willibald) 414 Godolfin, Sidni (Godolphin, Sidney) 287 Godunov, Boris (Годунов, Борис) 137, 324 Golicin, Vasilije (Голицын, Василий) 200, 332 Golicin, Dimitrije (Голицын, Дмитрий) 490 Gomarijus, Fransoa (Gomar, Francois) 302 Gondi, Ţan Pol (Gondi, Jean Paul) 264 Gordon, Patrik (Gordon, Patrick) 333 Gotfrid Bujonski (Gottfrid Bujon de) 155 Grabel, Konrad (Grabel, Conrad) 55 Gradi (Gradis) 374

507

Granvela, Antoan (Granvelle, Antoine) 96, 117, 120, 121, 123 Grej, Tomas (Gray, Thomas) 416 Grenvil, Riĉard (Grenville, Richard) 525, 526, 528 Grez, Ţan-Batist (Greuze, Jean-Baptiste) 413 Grim, Fridrih-Melhior (Grimm, Frederic -Melchior) 402 Grimaldi (Grimaldi) 90, 446 Grimelhauzen, Hans Jakob (Grimmelhau sen, Hans Jacob) 236 Grifenfeld, Josip (Griffenfeld, Joseph) 225 Grinevald, Matija (Grunewald, Matthias) 152 Grocijus, Hugo (Groot, Huig de) 183, 186, 215, 217, 220, 302 Grocin, Vilijam (Grocyn, William) 29 Guţon, Ţan (Goujon, Jean) 153 Gurni, Ţan-Klod (Gourney, Jean-Claude) 361 Gustav Adolf (Gustavus Adolphus) 169, 171, 181, 193, 194, 195, 222, 223, 224, 226, 235, 247, 249, 250, 254, 262, 303, 311, 314, 315, 316, 321, 325, 465 Gustav Vaza (Gustavus Vasa) 57, 129, 130 Gustav III (Gustaf III) 466 Gutenberg, Johan (Gutenberg, Johann) 32, 33 Gviĉardini, Franĉesko (Guiccardini, Fran cesco) 102 Gviĉardini, Lodoviko (Guiccardini, Lodo vico) 89

Harvi, Vilijam (Harvey, William) 38, 230 Hasan-paša (Hasan Pasa) 334 Hastings, Voren (Hastings, Warren) 541, 542 Haugvic, Vilhelm (Haugwitz, Wilhelm) 380 Hedok, Dţems (Hedock, James) 535 Hejden, Roţe van den (He,yden, Roger van den)28 Hejnsius, Antoni (Heinsius, Anthony) 438, 458, 459 Heli, Paulus (Heil, Paulus) 129 Helvecijus, Klod Adrijan (Helvetius, Clau de Adrian) 406, 408, 409 Hempden, Dţon (Hampden, John) 276 Hendl, Georg Fridrih (Handel, Georg Fri drich) 238, 414 Henri VII Tjudor (Henry VII Tudor) 44, 93 Henri VIII Tjudor (Henry VIII Tudor) 30, 60, 61, 84, 95, 98, 101, 103 Henri, kardinal (Henrique) 121 Henrik Moreplovac (Henrique Infante Don) 41, 43 Herbert, Dţordţ (Herbert, George) 236 Herera, Francisko de (Herrera, Francisco de) 241 Herli, Robert (Harley, Robert) 287, 517 Hero, (Herro) 37 Hilijar, Nikola (Hilliard, Nicholas) 153 Himenez, Francisko Cisneros (Jimenez, Francisco Cisneros) 96 Hjum, David (Hume, David) 404, 406, 410, 411, 412 Hmeljnicki, Bogdan (Хмельницкий, Богдан) 213, 321, 329 Hobs, Tomas (Hobbes, Thomas) 215, 218, 219, 220, 211, 222, 234, 403, 450 Hogart, Vilijam (Hogart, William) 413 Hojzinga, Johan (Huizinga, Johann) 118 Holbajn, Hans mladi (Holbein, Hans) 28, 152 Holbah, Pol Hajnrih (Holbach, Paul Hein rich) 402, 408, 410, 429 Holborn, Hajo (Holborn, Hajo) 54 Horn, Arvid (Horn, Arvid) 465 Horn, Filip (Hoorne, Phillipe) 117, 118 Horhe, Huan (Jorge, Juan) 401 Houk, Edvard (Hawke, Edward) 524 Houv, Riĉard (Howe, Richard) 538 Huan Austrijski, don (Don Huan d'Au stria) 71, 109, 110, 119, 120, 133, 142 Hud, Dţems (Hood, James) 398 Huk, Robert (Hook, Robert) 231, 232, 400, 524 Hus, Jan (Hus, Jan) 49, 51 Husein-paša (Hiisein Pasa) 496 Husrev-paša (Hiisref Pasa) 335 Huten, Ulrih fon (Hutten, Uirich von) 29, 52, 53 Huter, Jakob (Hutter, Jacob) 55

Habsburgovci (Habsbourgs) 103, 109, 111, 141, 244, 246, 248, 250, 254, 255, 256, 262, 271, 290, 338, 433, 434, 435, 444, 447, 448, 469, 472, 473, 474, 478, 501 Hadrijan VI (Hadrijan VI) 67 Hajdn, Franc Jozef (Haydn, Franz Joseph) 414 Hajgens, Konstantin (Huygens, Constan tin) 236 Hajgens, Kristijan (Huygens, Christian) 230, 232 Halej, Edmund (Halley, Edmund) 231 Halil-paša (Halil Pasa) 498 Hals, Frans (Hals, Frans) 249 Hamilton, Aleksandar (Hamilton, Alexan der) 411 Hamilton, Erl (Hamilton, Earl) 83, 411 Hanoveranci (Hanover) 286, 381, 428 Hardvik, Filip (Hardwick, Philip) 389, 520 Hargrivs, Dţems (Hargreaves, James) 351 Harington, Dţems (Harrington, James) 221 Harington, Majkl (Harrington, Michael) 520 Haro, Luis de (Haro, Luis de) 296, 297 Hartli, David (Hartley, David) 410

508

Ibervil, Pjer (Iberville, Pierre) 533 Ibrahim-paša (Ibrahim Pa$a) 499 Ibrahim (lbrahim) 335, 337 Inoćentije III (Innocento III) 34 Inoćentije X (Innocento X) 179, 239, 268 Inoćentije XI (Innocento XI) 339 Isidor Seviljski (Isidorus de Sevila) 43 Ismail (Ismail) 141 Ivan III (Иван III) 131, 136, 137 Ivan IV Grozni (Иван Грозний) 101, 128, 133, 134, 135, 136, 137, 138, 169, 200, 324 Ivan VI (Иван VI) 490 Izabela Kastiljska (Isabella de Castile) 93, 94, 99

Kant, Imanuel (Kant, Immanuel) 404, 409 Kara-Mustafa paša (Kara Mustafa Pa$a) 337, 339, 340 Karafa, Karlo (Carafa, Carlo) 246 Karafa, Pjetro Đan (Caraffa, Pietro Gian) 67, 68 KaravaĊo, Mikelandelo Meresi (Caravag gio, Michelangelo Meressi) 151 Karl Luis (Carl Louis) 252 Karlo-Albert (Carlo-Albert) 475 Karlo I (V) (Carlo) 43, 46, 52, 53, 55, 56, 67, 70, 74, 77, 89, 90, 97, 98, 101, 102, 104, 105, 106, 107, 111, 140, 141, 142, 153, 254, 272 Karlo VI (Carlo VI) 272, 380, 386, 439, 440, 447, 468, 473, 474, 478, 479, 482, 483, 498, 520 Karlo IX (Carlo IX) 311, 315 Karlo X (Carlo X) 254, 312, 316, 317, 318, 463 Karlo XI (Carlo XI) 225, 226, 313, 317, 318, 463 Karlo XII (Carlo XII) 193, 195, 223, 393, 440, 463, 467, 489, 497, 498 Karlo Emanuele (Carlo Emmanuelle) 246, 449 Karlo Lorenski (Carlo de Lorraine) 340 Karlo Luis (Carlo Louis) 252 Karlo Saksonski (Carlo de Saxony) 494 Karlos II (Carlos II) 222, 223, 256, 267, 271, 287, 297, 298 Karlos III (Carlos III) 421, 445, 446, 447, 449, 452 Karlštat, Andreas (Carlstadt, Andreas) 53 Karolina (Caroline) 520 Karteret, Filip (Carteret, Philip) 535, 543 Karteret Dţon (Carteret, John) 521 Kartje, Ţak, (Cartier, Jacques) 44 Kartrajt, Edmund (Cartwright, Edmund) 351 Karvaljo i Lankaster, Hoze (Carvalho i Lancaster, Jose) 445 Kastelio, Sebastijan (Castellio, Sebastian) 59, 64 Kastiljone, Baltazar (Castiglione, Baldas sare) 24 Katarina Aragonska (Catharine de Ara gon) 60, 61 Katarina Mediĉi (Catherine Medici) 112, 113, 114, 115, 121, 124, 154 Katarina I (Екатерина I) 490 Katarina II (Екатерина II) 352, 362, 367, 368, 371, 379, 386, 388, 396, 415, 427, 434, 440, 466, 469, 470, 477, 484, 485, 491, 492, 493, 494, 495, 496, 501 Kats, Jakov (Cats, Jacob) 236 Katul (Catulus) 23 Kaunic, Vencel Anton (Kaunitz, Wenzel Anton) 380, 436, 439, 440, 470, 475, 476, 481, 484, 485, 496, 523

Jagelo (Jagiello) 132 Jagelonci (Jagiello) 132, 133, 319 Jan Kazimir (Jan Casimir) 321, 322, 323 Jansen, Kornelijus (Jansen, Cornelis) 184 Jelisaveta (Елизавета Петровна) 465, 466, 474, 477, 49U, 491, 492 Jeronim, sveti (Hijeronimus) 30 Joakim iz Fiore (Joachim de Fiore) 50 Johan Georg (Johann Georg) 249, 250 Johan III (Johann III) 130 Jork, Dţozef (Yorke, Joseph) 392 Josip II (Joseph II) 349, 362, 364, 369, 377, 380, 386, 425, 426, 427, 451, 456, 470, 480, 481, 482, 485, 486, 496 Josip I (Joseph) 439, 440, 478 Jovana „Luda“ (Juana la Loca) 106 Jovanović, Arsenije IV Šakabenta 428 Jozef Ferdinand (Joseph Ferdinand) 298 Julije II (Giuliano della Rovere) 28, 103, 109 Justi, Johan Hajnrih (Justi, Johann Hein rich) 388, 434

Kabral, Pedro (Cabral, Pedro) 43 Kad, Dţek (Cadd, Jack) 92 Kajetan (Cajetanus Tomazo) 51 Kakston, Vilijam (Caxton, William) 29 Kalderon, Rodrigo (Calderon, Rodrigo) 289, 292 Kalvin, Ţan (Calvin, Jean) 48, 57, 58, 59, 60, 62, 63, 71, 73, 81, 299 Kalije (Calio) 438, 441 Kalikstus, Georg (Calixt, Georg) 183 Kalimakije (Kalimaki) 500 Kalon, Šarl (Callone, Charles) 511, 512, 513 Kami,je (Camis) 429 Kamoens, l.uis de (Camoes, Luis de) 47 Kampumanes, Pedro Rodrigez (Campoma nes, Pedro Rodriquez) 446 Kantakuzeni (Kantakouzenoi) 500 Kanisiu, Peter (Canis, Peter) 72

509

Kazas, Bartolomej de las (Casas, Bartolo me de las) 46 Kebot, Đovani (Caboto, Giovanni) 44 Kebot, Sebastijan (Caboto, Sebastiano) 44 Kej, Dţon (Key, John) 351 Kembel, Dţon (Campbell, John) 542, 543 REGISTAR LIĈNIH IMENA Kempenfelt, Riĉard (Kempenfelt, Richard) 398, 399, 400 Kempis, Tomas (Kempis, Thomas) 500 Kenel, Paskije (Quesnel, Pasquier) 423 Keni, Fransoa (Quesnay, Francois) 351, 411 Kepler, Johan (Kepler, Johann) 37, 188, 229, 231, 232 Keprili, Mehmed (Kőprűlű, Mehmed) 337, 338 Keprili, Fazil Mustafa (Kőprűlű, Fazil Mu stafa) 340 Keprili, Husein-paša (Kőprűlű, Hűsein Pa sa) 341, 342 Kevendiš, Henri (Cavendish, Henry) 416 Kiprijan, Rore de (Cyprian, Rore de) 154 Klajv, Robert (Clive, Robert) 524, 539, 540, 541 Klaris, Pau (Claris, Pau) 294, 295 Klark, Samjuel (Clark, Samuel) 429 Klement VII (Clemente VII) 22, 60, 67 Klement VIII (Clemente VIII) 125, 126 Klement XII (Clemente XII) 419 Klement XIII (Clemente XIII) 421 Klement XIV (Clemente XIV) 421 Klue, Fransoa (Cluet, Francois) 153 Kok, Edvard (Coke, Edward) 215, 217 Kok, Dţems (Coke, James) 274 Kolber, Ţan-Batist (Colbert, Jean-Bapti ste) 170, 173, 174, 175, 176, 203, 215, 224, 225, 233, 241, 266, 267, 268, 269, 357 Koleoni, Bartolomej (Colleoni, Bartolo meo) 25 Kolet, Dţon (Colet, John) 29, 30 Kolinji, Gaspar de (Coligny, Gaspard de) 113, 114, 115, 124 Kolovrat, Josip (Kolovrat, Joseph) 380 Kolumbo, Kristofor (Columbus, Christop her) 32, 43, 45, 149 Komenski, Jan (Comenius, Jan) 235 Komin, Filip de (Commines, Philipe de) 108 Konĉini, Karlo (Concini, Carlo) 259, 260 Konde (Conde) 113, 250, 263, 264 Konde, Anri de (Conde, Henri de) 259, 262, 267 Kondijak, Etjen Bono (Condillac, Etienne Bonnot), 406, 409 Kondorse, Ţan Antoan (Condorcet, Jean Antoine) 404, 409, 410 Kontarini, Gaspar (Contarini, Gasparro) 67

Konti, Arman (Conti, Armand) 259, 263 Konti, Fransoa-Luis de (Conti, Francois -Louis de) 467 Kopernik, Nikola (Copernicus, Nicolas) 28, 32, 33, 36, 37, 38, 229, 230 Koreli, Arkandelo (Corelli, Archangelo) 238, 414 Kornej, Pjer (Corneille, Pierre) 237, 269 Kortes, Hernan (Cortes, Hernando) 43, 45 Kornvalis, Ĉarls (Cornwallis, Charles) 511 Kozimo III Mediĉi (Cosimo Medici) 452 Kranah, Luka (Cranach, Luca) 28. 152 Kranmer, Tomas (Cranmer, Thomas) 61. 66 Krasinski (Krasinsky) 470 Kristijan iz Anhalta (Christian de Anhalt) 246 Kristijan II (Christian II) 129 Kristijan IV (Christian IV) 247, 310, 311 Kristijan V (Christian V) 312, 313, 314, 317 Kristina (Christina) 226, 316 Krompton, Samjuel (Crompton, Samuel) 351 Kromvel, Oliver (Cromwell, Oliver) 196, 203, 278, 279, 280, 281, 304, 305, 306 Kromvel, Riĉard (Cromwell, Richard) 281 Kromvel, Tomas (Cromwell, Thomas) 95, 96 Kroze, Antoan (Crozat, Antoine) 373 Kuk, Dţems (Cook, James) 543, 544 Kut, Ajr (Coote, Eyre) 524 Kuza, Nikolas (Kuza, Nicholas) 29, 50 La Brijer, Ţan (La Bruyere, Jean) 236 Lafajet, Mari Ţozef (Lafayette, Marie Jo seph) 516 Lafema, Bartelemi de (Lafemma, Barthe lemy de) 259 Lafonten (Lafontaine) 269 Lagranţ, Ţozef (Langrange, Joseph) 417 Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibnitz, Gott fried Wilhelm) 185, 234, 402, 428 Lajoš III (Lajos III) 106 Landrini, Đerardo (Landrini, Gerardo) 23 Lani, Bernard de (Launay, Bernard de) 516 Lano, Karlo (Lannoy, Carlo) 104 Laplas, Pjer (Laplace, Pierre) 417 Larošfuko, Fransoa (La Rochefoucauld, Francois) 236 Lasi, Franc Moriz (Lacy, Franz Moritz) 481 Lasus, Orlandus de (Lassus, Orlando de) 153 Lav X (Leone X) 22, 51, 67, 99 Lavaleta, Antoan (Lavalette, Antoine) 421 Lavoazije, Antoan (Lavoisier, Antoine) 416, 417 Le Brin, Šarl (Le Brun, Charles) 241 Lejsler, Jakob (Leisler, Jacob) 284 Le Nen (Le Nain) 241 Lenoks, Ĉarls, vojvoda od Riĉmonda (Len nox, Charles, duke of Richmond) 525

510

Leonardo da Vinĉi (Leonardo da Vinci) 26, 37, 153 Leopold I (Leopold I) 210, 211, 222, 254, 255, 256, 270, 486 Leopold Toskanski (Leopold di Tuscany) 452, 456, 457, 486 Lesaţ, Alen Rene (Lesage, Alain Rene) 412 Lessing, Gothold (Lessing, Gotthold) 404, 410 Lester, Robert (Leicester, Robert} 123, 237 Lefevr, Ţak d'Etapl (Lefevre, d'Etaple Ja cques) 29 Lefor, Fransoa (Lefort, Francois) 333 Le Telije, Mišel (Le Tellier, Michel) 192, 197, 198, 266 Levenhaupt, Karlo (Levenhaupt, Carlo) 464 Levenhuk, Anton van (Leeuwenhoek, An toni van) 230 Lilburn, Dţon (Lilburne, John) 215, 278 Lili, Ţan-Batist (Lully, Jean-Baptiste) 238 Line, Karl (Linne, Carl von) 230, 417 Lin, Šarl (Luynes, Charles) 260 Linakr, Tomas (Linacre, Thomas) 29 Lion, Hugo de (Lionne, Hugues de) 266 Lo, Dţon (Law, John) 355, 382, 503, 504 Locer, Sebastijan (Lotzer, Sebastian) 54 Lod, Vilijam (Laud, William) 178, 186, 236, 275. 276, 277, 282 Lojola, Ignacije (Loyola, Ignatius) 68, 72 Lok, Dţon (Locke, John) 215, 221, 222, 402, 404, 409, 450 Longvil, Anri (Longuevil)e, Henri) 259, 269 Loren, Klod (Lorraine, Claude) 113, 241, 269 Luj XI (Louis XI) 93 Luj XII (Louis XII) 103 Luj XIII (Louis XIII) 180, 206, 224, 239, 259, 260, 261, 262, 263 Luj XIV (Louis XIV) 169, 184, 190, 192, 193, 194, 196, 197, 198, 199, 202, 206, 209, 215, 216, 222, 223, 224, 225, 233, 234, 235, 237, 238, 241, 253, 254, 255, 256. 264, 266, 267, 268, 269, 270, 271, 272, 281, 282, 283, 286, 287, 297, 298, 306, 307, 308, 309, 313, 406, 413, 423, 425, 433, 437, 438, 439, 440, 447, 467, 503, 504, 506, 507 Luj XV (Louis XV) 349, 378, 396, 420, 421, 424, 430, 440, 448, 466, 468, 503, 505, 506, 507, 508, 509 Luj XVI (Louis XVI) 375, 430, 508, 509, 511,512,513,514,515,516 Luj Badenski (Louis Baden de) 271, 340 Lupi, Filipino (Luppi, Filipino) 26 Luter, Martin (Luther, Martin) 30, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 59, 61, 65, 66, 71, 73, 152, 154 Luvoa, Fransoa Mišel (Louvois, Francois Michel) 196, 197, 198, 225, 267, 269, 270

Ljapunov, Prokopije (Ляпунов, Прокофий) 325 Ljerma, Francisko (Lerma, Francisco) 289, 290, 291, 292, 295 Lješĉinski, Stanislav (Leszczynski, Stani slaw) 448, 463, 464, 467, 468, 469, 485 Ljubomirski,(Любомирски) 322, 373, 469 Mabijon, Ţan-Ţak (Mabillon, Jean-Ja cques) 180, 403 Mahmud I (Mahmud I) 499, 500 Magelan, Fernando (Magalhaes, Fernao de) 43, 44, 542 Majen, Šarl (Mayenne, Charles) 124 Makenzi, Henri (Mackenzie, Henry) 413 Makijaveli, Nikolo (Machiavelli, Niccolo) 30,31, 35, 158 Maksimilijan I Bavarski (Maximilian de Bavaria) 211, 223, 246, 247, 248, 249, 252 Maksimilijan I (Maximilian I) 89, 97, 103. 105, 106, 107, 109 Maksimilijan II (Maximilian II) 72 Maksimilijan-Josip (Maximilian-Joseph) 484 Malboro, Dţon (Marlborough, John Chur chill) 271, 272, 287, 309, 438, 440, 459 Malestro Sir (Malestroit, Sieur) 82 Malerb, Kretijen Gijom (Malesherbes, Chretien Guillame) 510 Man, Tomas (Mun, Thomas) 176 Maneti, Đanoco (Manetti, Gianozzo) 24 Mansfeld, Peter Ernst (Mansfeld, Peter Ernst) 171, 192, 247, 250 Mentenon, madam (Maintenon, madame) 268 Mantova, vojvoda (Mantua) 294 Manuel I (Manuel I) 294 Marej, Dţon (Marey, John) 441 Margareta Navarska (Margaret de Navar re) 156 Margareta Parmska (Marghareta de Par ma) 117, 118 Margareta od Valoa (Margarete Valois) 114, 115 Marija I (Maria I) 450, 451 Marija Antoaneta (Marie Antoinette) 509 Marija Lješĉinska (Maria Leszczynska) 468 Marija Stjuart (Maria Stuart) 282, 285 Marija Škotska (Mary od Scotland) 63, 122, 123 Marija Tereza (Maria Theresa) 264, 267, 297 Marija Terezija (Maria Theresa) 368, 375, 380, 383, 388, 420, 425, 435, 441, 448, 449, 469, 470, 471, 474, 475, 479, 480, 481, 483, 484, 495

511

Marija Tjudor (Mary Tudor) 61, 62 Marijana, Huan de (Mariana, Huan de) 64 Marlov, Kristofer (Marlowe, Christopher) 157 Marmontel, Ţak (Marmontel, Jacques) 403 Marsilio Padovanski (Marsiglio de Padua) 49 Martine (Martinet) 197 Marvel, Endrju (Marvell, Andrew) 197 Masa (Massa 1 296, 372 Masaćijo (Masacchio) 24, 25 Masanijelo. Tomazo Anijelo (Masaniello, Tomaso Aniello) 209 Matija (Mathias) 244, 246 Mavrokordati (Maurocordatos) 500 Mazaren, Ţil (Mazarin, Jules) 198, 201, 206, 209, 214, 224, 257, 262, 263, 264, 265, 266, 296, 297, 312 Mazepa, Ivan (Maзепа, Иван) 464 Mediĉi (Medici) 21, 22, 23, 28, 31, 77, 89, 90, 102, 447 Mediĉi, Kozimo (Medici, Cosimo) 21, 26 Mediĉi, Lorenco (Medici, Lorenzo) 21, 22 Mediĉi, Marija (Medici, Maria) 239, 259, 260, 261 Mediĉi, Pjero (Medici, Piero) 22 Medina-Sidonija, Alonzo (Medina-Sido nia, Alonso) 296 Medina-Sidonija, Gaspar (Medina-Sido nia, Gaspar) 124, 373 Medison, Dţems (Madison, James) 404, 411 Mehmed II Osvajaĉ (Mehmed II) 140, 141, 145, 147, 148, 149 Mehmed III (Mehmed III) 335 Mehmed IV „Lovac“ (Mehmed IV) 337, 339, 340 Melanhton, Filip (Melanchton, Philipp) 52, 55, 61 Memling, Hans (Memling, Hans) 28 Mendelson, Mozes (Mendelssohn, Moses) 410 Menšikov, Aleksandar (Meншиков, Александр) 490 Merilak, Mišel (Marillac, Michel) 261 Mesaţe, Nikola (Mesnager, Nicholas) 373 Mihajlo Romanov (Mихаил, Романов) 212, 227, 314, 319, 324, 325, 332 MikelanĊelo, Buonaroti (Michelangelo, Buonarroti) 24, 26, 28, 33, 150 Milton, Dţon (Milton, John) 215, 236 Mincer. Toma (Munzer, Thomas) 53, 54, 55 Minjin, Kuzma (Mинин, Кузьма) 325 Mirabo, Onore (Mirebeau, Honore) 514, 515 Mirabo, Viktor stariji (Mirabeau, Victor) 361 Mocart, Volfgang Amadeus (Mozart, Wolf gang Amadeus) 414 Molijer, Ţan - Batist (Molier e, Jean-Bapti ste) 185, 237, 269

Molinos, Migel (Molinos, Miquele) 184 Monk. Dţordţ (Monck, George) 192, 281 Monmaut, Dţems (Monmouth, James) 284 Monmoransi (Montmorency) 113, 114, 115, 121, 261 Monmoransi, An (Montmorency, Ann) 113 Montalvo, Garsija (Montalvo, Garcia) 115 Montekukoli, Rajmund (Montecuccoli, Rajmund) 338, 339 Montenj, Mišel (Montaigne, Michel) 25, 65, 114, 403 Monteskje, Šarl Luis (Montesquieu, Char les Louis) 34fi, 349, 402, 404, 409, 410, 411. 492 Monteverdi, Klaudije (Monteverdi, Clau dio) 238 Montmajor. Horge (Montemayor, Jorgel 156 Mopertui, Pjer (Maupertuis, Pierre) 417 Mopo, Rene (Maupeaou, Rene) 508 Mor, Tomas (More, Thomas) 29,30 Morepa, Ţan (Maurepas, Jean) 372, 510 Moris Nasavski (Maurice de Nassau) 126, 194, 195, 301, 302, 303, 315 Morozini, Franĉesko (Morozini, France sko) 340 Munih, Kristofer (Munnich, Christopher) 490 Munije, Rolan (Mousnier, Roland) 207 Murat III (Murat III) 143 Murat JV (Murat IV) 335, 336, 337 Muratori, Lodoviko (Muratori, Lodovico) 412 Muriljo, Bartolomej (Murillo, Bartolome) 298 Mustafa II (Mustafa II) 336, 341, 497 Mustafa-paša (Mustafa Pasa) 496 Muteferik, Ibrahim (Muteferrika, Ibrahim) 449 Nadir Šah (Nadir Šah) 499 Navaro, Martin (Navarro, Martin) 82, 83 Nedim, Ahmed (Nedim, Ahmed) 499 Neker, Ţak (Necker, Jacques) 510, 511, 515, 516 Nikon (Hикон) 189, 190, 332, 427 Nojperg, Rajnhard (Neipperg, Reinhard) 483 Noks, Dţon (Knox, John) 60, 63, 181 Nort, Frederik (North, Frederik) 530 Notingam, Danijel (Notthingam, Daniel) 287

Njukesl, Henri (Newcastle, Henry) 518 520, 521, 522, 523, 524, 525, 531 Njukesl, Tomas Pelam (Newcastle, Thomas Pelham) 521, 522

512

Petar, vojvoda holštajnski (Петр, војвода Голштајна) (Vidi Petar III) Peterson, Jan (Peterson, Jan) 173 Peti, Vilijam (Petty, William) 525 Petrarka, Franĉesko (Petrarca, Francesco) 22, 23 Petri, Olaf (Petri, Olafus) 129, 130 Pigafeta, Antonije (Pigafetta, Antonio) 44 Pije IV (Pio IV) 70 Pije V (Pio V) 71, 109, 110 Pije VI (Pio VI) 426, 456, 457 Piko dela Mirandola (Pico della Mirando la) 24 Pilon, Ţermen (Pilon, Germain) 153 Pim, Dţon (Pym, John) 277, 278 Pit, Vilijam (Pitt, William) 477, 520, 521, 522, 523, 524, 525, 538, 539 Pit, Vilijam, mlaĊi (Pitt, William) 460, 496, 525, 526, 530 Pizaro, Francisko (Pizarro, Francisco) 45 Platon (Plato) 21, 23 Plutarh (Plutarh) 29 Poflo, Braćolini (Poggio, Bracciolini) 23 Pol, Redţinald (Pole, Reginald) 67 Policijano, Andelo (Poliziano, Angelo) 25 Pombal, Ţozef Karvaljo de (Pombal, Jo seph Carvalho de) 356, 420, 450, 451 Pompadur, madam (Pompadour, Madame) 361, 506, 507 Pontormo. Jakopo (Pontormo, Jacopo) 150 Ponjatovski, Stanislav (Poniatowski, Sta nislaw) 440, 469, 471, 484, 489, 494 Potemkin, Grigorije (Потемкин, Григорий) 496 Potocki (Potockis) 373, 469 Poţarski, Dimitrije (Пожарский, Дмитрий) 325 Prajs, Riĉard (Price, Richard) 435, 529, 530 Prevo, Antoan Fransoa (Prevost, Antoine Francois) 412 Prijuli, Đirolamo (Priuli, Girolamo) 108 Princ od Velsa (Wales, Prince of) 520 Pristli, Dţozef (Pristley, Joseph) 416, 417, 529 Prokopoviĉ, Teotan (Прокоповыч, Теотан)216 Ptolomej, Klaudije (Ptolomaus, Claudios) 37, 229 Pufendorf, Samjuel fon (Pufendorf, Sa muel von) 220 Pugaĉov, Jemeljan (Пугачов, Емельян) 369, 493, 495 Pulaski, Jozef (Pulasky, Joseph) 470 Pultnej, Henri (Poultenay, Henry) 520 Pursel, Dţon (Purcell, John) 238 Pusen, Nikola (Poussin, Nicolas) 241, 269

Njutn, Isak (Newton, Isac) 36, 229, 231, 232, 233, 402, 404, 409, 410, 416, 417, 429 Obri, Dţon (Aubrey, John) 236 Okam, Vilijam (Occam, William) 50 Okino, Bernardino (Occhino, Bernardino) 68 Oksenstjern, Aksel (Oxenstierna, Axel) 224, 250, 312, 315, 316 Oldenbarnevelt, Jan (Oldenbarnevelt, Jan van) 183, 302 Olivares, Gaspar Gucman de (Oliveres, Gaspar Guzman de) 200, 224, 292, 293, 294, 295, 296 O'Mor, Rori (O'More, Rory) 210 O'Nejl, Felim (O'Neill, Phelim) 210 Opital, Mišel d' (Hopital, Michel d') 114 Oranski (Orange) 117, 183, 301, 304, 305, 458, 459, 460 Ori, Filibert (Orry, Philibert) 505 Ori, Ţan (Orry, Jean) 445 Orleanski, vojvoda (Orleans) 503, 504, 505 Orlov, Grigorije (Oрловь, Григорий) 491 Osrnan II (Osman II) 335, 336 Osterman, Andrej (Ocтерман, Андрей) 490 Osuna (Osuna) 373 Otman, Fransoa (Hotman, Francois) 63 Ovidije (Ovidius) 23 Palaviĉini (Pallavicino) 90 Palfi (Palfy) 373 Palmijeri, Đuzepe (Palmieri, Giussepe) 455 Panin, Nikita (Панин, Никита) 492, 494, 495, 496 Papos (Papos) 37 Parker, Hajd (Parker, Hyde) 400 ParmiĊanino (Parmigianino) 150 Paskal, Blez (Pascal, Blaise) 184, 185, 236 Patino, Hoze (Patino, Jose) 446 Patrona, Halil (Patrona, Halil) 396, 499 Pavle I (Павел I) 393, 442 Pavle III (Paolo III) 67, 68, 70 Pavle IV (Paolo IV) 62, 70, 111 Pavle V (Paolo V) 179, 246 Pavle, sveti (Paulus) 29 Pedersen, Kristijan (Pedersen, Christian) 129 Pelej, Dţordţ (Peley, George) 400 Pen, Viliam (Penn, William) 182, 435 Petar I (IIeTp I) 166, 167, 169, 175, 190, 193 200, 223, 228, 332, 333, 341, 352, 353, 365, 368, 371, 375, 378, 379, 386, 388, 393, 396, 408, 415, 427, 432, 433, 463, 464, 467, 487, 488, 489, 490, 492, 497 Petar II (Петр II) 490 Petar III (Петр III) 368, 371, 427, 465, 477, 491, 492, 493

Rable, Fransoa (Rabelais, Francois) 156 Radzivil (Радзивил) 373, 469

513

Saltikov, Petar (Caлтыков, Петр) 491 Salutati, Koliĉo (Salutati, Collucio) 22, 23 Sanacaro, Jakopo (Sannazzaro, Jacopo) 156 Sanderland, Robert (Sunderland, Robert) 284, 518 Sansovino,Jakopo(Sansovino,Jacopo)108 Santa Kruz (Santa Cruz) 123 Sapijeha (Sapieha) 469 Sarkilaks, Peter (Sarkilaks, Peter) 129 Sartine, Antoan (Sartine, Antoine) 511 Sarto, Andrea del (Sarto, Andrea del) 153 Savanarola, Đirolamo (Savanarola, Giro lamo) 77 Sebastijan (Sebastiari) 121 Sehested, Hanibal (Sehested, Hannibal) 313 Sekendorf, Vejt (Seckendorff, Veit) 388 Selden, Dţon (Selden, John) 215 Selim I (Selim I) 140, 141 Selim II (Selim II) 143 Seneka, Enej (Seneca, Eneus) 23, 217 Sen Pjer, Bernandin (St. Pierre, Bernandin) 413, 434 Sen-Simon, Luj (Saint-Simon, Louis) 271 Sent Dţon, Henri (St. John, Henry) 287 Servantes, Savedra, Migel de (Cervantes, Saavedra, Miquel de) 46, 156, 236 Servetus, Miguel (Servetus, Miguel) 59 Sforca, Franĉesko (Sforza, Francisco) 21 Sforca, Lodoviko (Sforza, Lodovico) 26, 108 Sforce (Sforza) 20, 21, 102, 103 Sidni, Filip (Sidney, Philip) 158 Sifren, Pjer (Suffren, Pierre) 398, 400, 511 Sigismund Vaza (Sigismund Vaza) 130, 133 Sigismund I (Sigismund I) 133 Sigismund II Avgust (Sigismund II Augu stus) 132, 133 Sigismund III (Sigismund III) 130, 179 Sijejes, Ţozef (Sieyes, Joseph) 514 Sikingen,Francfon(Sickingen,Franz von) 52 Sikst V (Sixtus V) 71, 123, 125 Sileri, Pjer (Sillery, Pierre) 258. 259 Silahdar Ali-paša (Silšhdar Ali Pasa) 498 Sili, Maksimilijan (Sully. Maximilien) ? 15. 257, 258, 259, 261 Simon, Rišar (Simon. Richard) 186. 4n:3 Skarlati, Domeniko (Scarlatti. Domenicol 238, 414 Skvilaĉe, Pjetro (Squillace, Pietro) 446 Smit, Adam (Smith. Adam) 361. 410. 411. 412, 529. 530 Sobjeski. Jan (Sobiesky, Jan) 255. 321, 322, 323, 330, 340. 467 Sodermanland. Karlo (Sodermannland, Carlo) 130 Sofija (Coc~ax) 332

Rafaelo, Santi (Rafaello, Sanzio) 26, 28, 150, 241 Rakoci, ĐerĊ (Rakoczy, Gorgy) 338 Rakoci, Franja (Rakoczy, Francis) 254, 256, 271, 315, 478 Ramus, Peter (Ramus, Peter) 64 Rasin, Ţan (Racine, Jean) 237, 238, 269 Ravajak, Fransoa (Ravallak, Francois) 259 Razin, Stenjka (Рзин,Степан) 213,214,332 Rej, Dţon (Ray, John) 230 Rejnolds, Dţošua (Reynolds, Joshua) 413 Rekesen, Luj (Requesens, Luis) 119 Redţep-paša (Recep Pasa) 335 Rembrant, Rijn van (Rembrandt, Rijn van) 240 Ren, Kristofer (Wren, Christopher) 242 Riĉardson, Samjuel (Richardson, Samuel) 413 Riĉioli, Đambatista (Riccioli, Giambatista) 161 Rik, Ţak de (Rick, Jacques de) 440 Riperda, Johan Viljem (Ripperda, Johann Willem) 445 Rišelje, Arman Ţan de Plesi (Richelieu, Ar mand Jean de Plessis)173, 178, 180, 190, 197, 201, 214, 215, 224, 248, 249, 250, 251, 257, 260, 261, 262, 263, 264, 294 Romur, Rene Antoan (Reaumur, Rene An toine) 416 Roan, kardinal (Roan) 441 Robertson, Vilijam (Robertson, William) 412 Roberval, Rog (Roberval, Roque de) 44 Rodni, Dţordţ (Rodney, George) 398, 529 Romanovi (Poмановы) 169, 324 Ronsar, Pjer de (Ronsard, Pierre de) 155, 158 Roso (Rosso) 150 Rotšildi (Rothschild) 374 Rovero, Đulijano dela (Rovero, Giuliano dela) 103 Ru (Roux) 374 Rubens, Peter-Pol (Rubens, Peter-Paul) 239, 241 Rudolf IV (Rudolph IV) 23 Rudolf II (Rudolph II) 72, 244 Ruiz, Simon (Ruiz, Simon) 90 Ruk, Dţordţ (Rooke, George) 400 Rumjancev, Petar (Румяанцев, Петр) 495 Rupert knez (Rupert) 232 Ruso, Ţan - Ţak (Rousseau, Jean-Jacques) 402, 403, 404, 406, 407, 409, 413, 450

Saks, Moris (Saxe, Maurice) 389, 392, 460, 521 Saks-Vajmar, Bernand (Saxe-Weimar, Bernard) 191, 211, 250, 262

514

Sofu, Mehmed-paša (Sofu Mehmed Pa$a) 337 Sokolović, Mehmed-paša (Sokollu Meh med Pa$a) 138, 146 Somerset, Robert (Somerset, Robert) 61 Sonenfels, Jozef (Sonnenfels, Joseph) 388 Spalanconi, Lazaro (Spallanzoni, Lazaro) 416, 455 Spener, Filip (Spener, Philipp) 184 Spenser, Edmund (Spenser, Edmund) 158 Spinola, Ambrozio (Spinola, Ambrosio) 90, 290, 293 Spinoza, Baruh (Spinoza, Baruch) 219, 220, 293 Stenhop, Dţems (Stanhope, James) 518 Stjuarti (Stuart) 173, 182, 241, 280, 281, 285, 287, 303, 306, 307, 517, 519 Straford, Tomas Ventvort (Strafford, Tho mas Wentworth) 225, 275, 277 Sture, Sten (Sture, Sten) 129 Sulejman I Veliĉanstveni (Suleyman Ka nuni) 101, 102, 140, 141, 142, 144, 148 Sulejman II (Suleyman II) 340 Sulejman-paša (Suleyman Pa$a) 340 Suvorov, Aleksandar (Cysoposb, A.nex caxAp) 493, 495 Svift, Dţonatan (Swift, Jonathan) 413, 542

Taunsend, Ĉarls (Townshend, Charles) 518, 520, 528 Tecel, Johan (Tetzel, Johann) 51 Tekeli, Imre (Thokoli, Imre) 211, 339 Teleman, Georg (Telemann, Georg) 414 Terej, Ţozef-Mari (Terray, Joseph-Marie) 508 Tili, Johan fon (Tilly, Johann von) 246, 247, 249, 250 Tindal, Metju (Tindal, Matthew) 429 Tintoreto, Jakopo (Tintoretto, Jacopo) 151. 153 Tiptoft, Dţon (Tiptoft, John) 29 Tiren, Anri (Turenne, Henri) 196, 250, 262, 267 Tirgo. An Rober Ţak (Turgut, Anne Robert Jacques) 354, 361, 377, 409, 410, 510 Ticijan, Većeli (Tiziano, Vecelli) 104, 151 Tit, Livije (Tit, Livio) 23 Tjepolo, Đovani (Tiepolo, Giovanni) 413 Toland, Dţon (Toland, John) 186, 403 Toma Akvinski (Tomaso Acquino) 81, 235 Torsi, Ţan-Batist (Torcy, Jean-Baptiste) 438, 441 Torstenson, Lenart (Torstensson, Lennart) 316 Toskaneli, Paolo (Toscanelli, Paolo) 43 Trevor-Ruper, Hju (Trevor-Roper, Hugh) 296, 207 Trol, Gustav (Trolle, Gustaf) 129, 130 Tromp, Kornelije (Tromp, Cornelius) 294, 303 Tugut, Johan Amadeus (Thugut, Johann Amadeus) 440 Tumanbej (Tumanbey) 141 Turetini, Ţak (Turretini, Jacques) 428 Turn, Matija (Thurn, Matthias) 244, 246

Šarden, Ţan (Chardin, Jean) 413 Šarl VIII (Charles VIII) 102, 103 Šarl IX (Charles IX) 113, 114, 115, 133 Šefer, Peter (Schefer, Peter) 32 Šeftsberi, Antoni (Shaftesbury, Anthony) 283, 402 Šekspir, Viljem (Shakespeare, William) 157, 237 Šelburn, Vilijam (Shelbourne, William) 525 Širli, Vilijam (Shirley, William) 536 Šoazel, Etjen-Fransoa (Choiseul, Etienne Francois) 393, 396, 439, 440, 507, 508, 539, 543 Šoazel-Gufije, Pjer (Choiseui - Guffier, Pierre) 502 Šreder, Vilhelm fon (Schroder, Wilhelm von) 388 Šujski, Vasilije (Шуйский, Василий) 324, 325 Šuvalovi (Шуваловы) 490 Šuvalov, Petar (Шувалов, Петр) 492 Šuvelen, Luj (Chouvelain, Louis) 505

Uĉeda, Kristobal (Uceda, Christobal) 292 Ulrika Eleonora (Ulrica Eleonora) 464, 465 Urban VII (Urbano VII) 179

Vagela, Klod (Vaugelas, Claude) 236 Vajat, Tomas (Wyatt, Thomas) 158 Vajtfild, Dţordţ (Whitefield George) 529 Vala, Lorenco de (Valla, Lorenzo de) 23 Valencuela, Fernando (Valenzuela, Fer nando de) 297 Valenštajn, Albreht (Wallenstein, Al brecht) 191, 192, 193, 247, 248, 249, 250 Valis, Dţordţ (Vallis, George) 483, 543 Valoa (Valois) 103, 109, 111, 141 Valturio, Roberto (Valturio, Roberto) 149 Vanek (Vanek) 373 Vankuver, Dţordţ (Vancouver, George) 544

Tanuĉi, Bernardo (Tanucci, Bernardo) 456 Tarhondţi Ahmed-paša (Tarhonr_u Ahmed Pasa) 337 Taso, Torkvato (Tasso, Torquato) 155 Tauler, Johan (Tauler, Johann) 50

515

Vasilije III (Bacилий III) 136, 137 Vašington, Dţordţ (Washington, George) 528, 537 Vat, Dţems (Watt, James) 351 Vato, Antoan (Watteau, Antoine) 413 Vega, Lope de (Vega, Lope de) 157, 158 Vejk, Vilijam (Wake, William) 428 Velaskez, Dijego de (Velasquez, Diego de) 239, 303 Veliĉkovski, Pajsije (Beличковский, Паисий) 428 Velington, Artur (Wellington, Arthur) 393 Velseri (Velser) 90 Vendom, Luj Ţozef (Vend&me, Louis Jo seph) 259, 261, 271 Ventvort, Ĉarls (markiz Rokingam) (Wen tworth, Charles) 525 Vergilije (Vergil) 23 Veri, Pjetro (Verri, Pietro) 455 Vermer, Jan (Vermeer, Jan) 240 Vernon, Edvard (Vernon, Edward) 399, 535 Verokio, Andrea (Verrocchio, Andrea) 21, 25, 26 Veroneze, Paolo (Veronese, Paolo) 151 Verţen, Šarl Gravije (Vergennes, Charles Gravier) 439, 502, 511 Vesalius, Andreas (Vesalius, Andreas) 38 Vesli, Dţon (Wesley, John) 431, 529 Vespuĉi, Amerigo (Vespucci, Amerigo) 43 Vigovski, Ivan (Bиговский, Иван) 213 Vikfor, Antoan (Wicquefort, Antoine) 438, 441 Viklif, Dţon (Wycliffe, John) 49, 51 Viko, Đambatista (Vico, Giambattista) 405, 406 Viktor Amadeo (Vittorio Amadeo) 453 Vilaert, Adrijan (Willaert, Adriaen) 154 Viland, Kristof (Wieland, Christoph) 410 Vilberfors, Vilijam (Wilberforce, William) 530 Vileroa, Fransoa (Villeroy, Francois) 96, 259 Vilhelm Luis (Wilhelm Louis) 195 Vikinson, Dţon (Wilkinson, John) 374 Vilks, Dţon (Wilkes, John) 525, 526, 530 Vilnev, Luis (Villeneuve, Louis) 501 Viljem „Ćutljivi“ (Wi11em) 117, 118, 119, 120, 122, 126, 244, 301, 303 Viljem II Oranski (Willem II Orange de) 303, 304, 306 Viljem III Oranski (Willem III Orange de) 256, 267, 270, 281, 285, 287, 288, 304, 305, 306, 307, 308, 309, 433, 438, 458, 459, 463, 521, 533 Viljem IV Oranski (Willem IV Orange de) 458 Viljem V Oranski (Willem V Orange de) 460

Viljem Nasavski (Willem Nassau de) 117 Viljem Johan Frizijski (Willem Johan Fris) 309, 458, 460 Vinijus, Anton (Vinius, Anthony) 327 Vinstenli, Dţerard (Winstanley, Gerrard) 221 Viskonti (Visconti) 20, 21, 22, 102 Višnjovjecki, Mihailo (Bишньовеций, Михаил321, 323, 469 Vit, Jan de (Witt, Jan de) 204, 304, 305, 306, 307, 308 Vitlok, Dţems (Whitelock, James) 220 Vivaldi, Antonio (Vivaldi, Antonio) 238, 414 Vivil, Kristofer (Wyvill, Christopher) 530 Vlaĉić, Matija-Ilirik (Flacius, Illiricus) 52 Vladislav IV (Wladyslaw IV) 319, 320, 321, 325, 326, 327 Voban, Sebastijan (Vauban, Sebastien) 161, 198, 270, 271 Vogan, Henri (Vaughan, Henry) 236 Volf, Dţems (Wolfe, James) 524, 538 Volf, Kristijan (Wolff, Christian) 422, 429 Volinski (Boлиынский) 490 Volpol, Horas (Walpole, Horace) 538 Volpol, Robert (Walpole, Robert) 518, 519, 520, 521, 522, 531, 535 Volsingem, Fransis (Walsingham, Francis) 123 Volta, Alesandro (Volta, Alessandro) 455 Volter, Fransoa Mari Arue di (Voltaire, Francois Marie Arouet di) 105, 402, 403, 404, 405, 406, 409, 412, 413, 429, 450, 474, 492, 510 Vondel, Just van den (Vondel, Joost van den) 236 Voroncovi(Bopoнцови)490 Vue, Simon (Vouet, Simon) 241 Vulsi, Tomas (Woolsey, Thomas) 60, 66, 96 Zadonski, Tihon (Задонский, Тихон) 428 Zapolja, Jovan (Zapolya, Janos) 141, 142 Zinzendorf, Johan (Zinzendorf, Johan) 431 Zrinjski, Nikola (Zriny, Nicolas) 211 Zurbaran, Francisco de (Zurbaran, Fran cisco de) 241, 298 Ţanin, Pjer (Jeannin, Pierre) 259 Ţigmund III (Sigismund III) 319, 320. 321 Ţoao, Braganca (Joao, Braganza) 295 Ţoao I (Joao I) 420 Ţoao II (Joao II) 41, 43 Ţoao V (Joao V) 449 Ţoken, Pre de (Josquin, Pres, de) 153 Ţozef I (Joseph I) 450, 451

516

Dragoljub R. Ţivojinović USPON EVROPE (1450-1789) II izdanje Recenzenti Dr Radovan Samardţić Dr Tomislav Popović Lektor Milica Bujas Tehniĉki urednik Mirjana Jovanović Geografske karte Ljubomir Stanković Korektor Slobodanka Dačić Izdavaĉka radna organizacija Matice srpske Novi Sad Za izdavaĉa Dragoljub Gavarić Tiraţ 5000 primeraka ISBN 86-363-0093-2 / ISBN 86-363-0105-X Štampa RO štamparija „Budućnost“, Novi Sad, Šumadijska 12 1989

517