O nacionalnoj kulturi

Franz Fanon

O nacionalnoj kulturi Recipročne osnove nacionalne kulture i borba za slobodu Zbog svoje sveobuhvatnosti i naklonjenosti prenaglašenom pojednostavljivanju kolonijalna dominacija veoma brzo na spektakularan način uspeva da smrska kulturni život osvojenog naroda. Ovo kulturno zatiranje ostvaruje se negacijom nacionalne realnosti, novim zakonskim odnosima koje je uvela okupatorska sila izgonjenjem domaćeg stanovništva i njihovih običaja u udaljene okruge, eksproprijacijom i sistematskim porobljavanjem muškaraca i žena. Na našem prvom kongresu1, održanom pre tri godine pokazao sam da u kolonijalnoj situaciji dinamizam prilično brzo biva zamenjen supstantifikacijom nazora kolonizatorske sile. Područje kulture biva izdvojeno ogradama i putokazima. To su u stvari odbrambeni mehanizmi najbazičnijeg tipa koji se iz više nego jednog razloga mogu uporediti sa prostim nagonom za održanjem. Ono što je za nas zanimljivo u vezi sa ovim periodom je da ugnjetavač ne uspeva da ubedi samog sebe u objektivno nepostojanje ugnjetavane nacije i njene kulture. Ulažu se svi napori da se kolonizovana osoba natera da prizna inferiornost svoje kulture, koja se transformisala u instinktivne obrasce ponašanja, da prepozna nestvarnost svoje »nacije« i, kao poslednju krajnost, da prizna pomešani i nesavršeni karakter sopstvene biološke strukture. Naspram ovog stanja stvari, reakcije starosedelaca nisu jednoglasne. Dok mase ljudi zadržavaju netaknutim tradicije koje su potpuno drugačije od onih koje odlikuju kolonijalno stanje i dok se zanatski stil očvršćuje kao formalizam koji se sve više stereotipizuje, intelektualac se izbezumljeno baca u pomamno prisvajanje kulture iz ruku kolonijalne sile i koristi svaku priliku da nepovoljno ocenjuje svoju nacionalnu kulturu ili pak nalazi pribežište u tome da ustanovi i potkrepi tvrdnje o toj kulturi na način koji je strastven ali koji veoma brzo postaje neproduktivan. Zajednička priroda ovih dveju reakcija ogleda se u činjenici da obe vode ka nemogućim kontradikcijama. Bilo da je prevrtljivac ili supstancijalist, starosedelac je nedelotvoran upravo zbog toga što analiza kolonijalne situacije nije strogo sprovedena. Kolonijalna situacija zaustavlja nacionalnu kulturu na gotovo svim poljima. U okviru kolonijalne dominacije ne postoji niti će ikada biti fenomena kakvi su novi kulturni počeci ili promene u nacionalnoj kulturi. Tu i tamo dolazi do smelih pokušaja reanimacije kulturne dinamike i davanja svežih impulsa određenim temama, formama i tonalitetima kulturnog stvaranja. Neposredni, opipljivi i očigledni interes takvih skokova unapred je ravan nuli. Ali ako sledimo posledice do samog kraja možemo da vidimo da su pripreme načinjene, i to da bi se skinula paučina sa nacionalne svesti, da bi se dovelo u pitanje ugnjetavanje i da bi se otpočela borba za slobodu. Nacionalna kultura pod kolonijalnom dominacijom je izazvana kultura za čijim se uništenjem sistematski traga. To je kultura koja veoma brzo biva osuđena na tajnovitost. 1

Prvi kongres Crnih pisaca i umetnika (ovo poglavlje predstavlja odlomak iz obraćanja u govoru održanom na Drugom kongresu u Rimu 1959.godine).

Ova ideja o tajnoj kulturi se istog trenutka sagledava u reakcijama osvajačke sile koja privrženost tradicijama tumači kao vernost duhu nacije i kao odbijanje pokornosti. Ova istrajnost u praćenju formi kulture, koje su unapred osuđene na nestanak, već je sama po sebi pokazatelj nacionalnosti; ali to je pokazatelj koji predstavlja vraćanje na zakone inercije. Tu ne postoji nikakvo preuzimanje ofanzive i nikakvo redefinisanje odnosa. Radi se o jednostavnom usredsređivanju na tvrdo jezgro kulture koje se sve više zbrčkava, postaje sve praznije i inertnije. Posle veka ili dva ekploatacije nastupa istinska omršavelost glavnine nacionalne kulture. Ona se svodi na niz automatskih navika, izvesnog nasleđa u oblačenju i nekoliko razbijenih institucija. Malo se pokreta može uočiti u takvim ostacima kulture; ne postoje stvarna kreativnost i obilan život. Siromaštvo ljudi, nacionalna potlačenost i uskraćivanje kulture zapravo su jedna te ista stvar. Posle jednog veka kolonijalne dominacije nailazimo na kulturu koja je stroga do krajnosti, ili pre bi se moglo reći ono što pronalazimo su talozi kulture, njeni mineralni slojevi. Kopnjenje realnosti nacije i samrtna probadanja nacionalne kulture usko su povezani. Zbog toga bi bilo veoma značajno pratiti evoluciju ovih odnosa tokom borbe za nacionalnu slobodu. Negacija starosedeočeve kulture, prezir prema bilo kojoj manifestaciji kulture bilo aktivni ili emocionalni, i njeno smeštanje izvan zabrana svih specijalizovanih grana organizacije doprinose uzgajanju agresivnih obrazaca ponašanja kod starosedelaca. Ti obrasci ponašanja su, međutim, refleksivni; oni su slabo izdiferencirani, anarhični su i nedelotvorni. Kolonijalno izrabljivanje, siromaštvo i endemska glad nagone starosedeoca na sve otvoreniji, i organizovaniji, revolt. Potreba za neprikrivenim i odlučnim raskidom formira se progresivno i neprimetno i nju počinje da oseća velika većina ljudi. Do skora nepostojeće napetosti izranjaju na površinu. Međunarodna zbivanja, kolaps čitavih kolonijalnih carstava i suprotnosti inherentne kolonijalnom sistemu jačaju i podupiru starosedeočevu borbenost i jednovremeno promovišu i daju podršku nacionalnoj svesti. Ove novootkrivene napetosti, koje su prisutne u svim fazama u realnoj prirodi kolonijalizma, izazivaju reperkusije i na planu kulture. U književnosti se, na primer, javlja relativna hiperprodukcija. Od odgovora u manjoj meri na dominantnu silu, književnost koju proizvode starosedeoci postaje izdiferencirana i pretvara se u testament partikularizmu. Inteligencija, koja je u periodu represije u suštini bila publika koja konzumira, sada postaje stvaralac. U prvi mah književnost odabira da se ograniči na tragični i poetski stil; kasnije se oprobava u romanima, kratkim pričama i esejima. Čini se kao da postoji izvesna unutrašnja organizacija ili zakon izražavanja koji teže tome da poetski iskaz postane proporcionalno manje prisutan kako ciljevi i metodi borbe za oslobođenje postaju precizniji. Teme se u potpunosti menjaju; zapravo, nailazimo na sve manje gorkih, beznadežnih protivoptuživanja i sve manje silovitog, odjekujućeg, prenatrpanog pisanja koje u celini služi umirivanju okupatorske sile. Kolonijalisti u prošlosti su ohrabrivali ove načine izražavanja i omogućavali su njihovo postojanje. Bolna potkazivanja, razotkrivanje zabrinjavajućih uslova i strasti koji pronalaze svoj odušak u ekspresiji zapravo je okupatorska sila asimilovala u katarzičkom procesu. Potpomoći takve procese u određenom smislu znači izbeći njihovu dramatizaciju i raščistiti vazduh. Takva situacija, međutim, može biti samo privremena. U stvari, napredak nacionalne svesti među ljudima modifikuje i daje preciznost književnim iskazima starosedelačkog

2

intelektualca. Neprekidna kohezija ljudi za intelektualca predstavlja poziv da ide dalje od poklika protesta. Kukanje prvo sačinjava optužbu; a onda žalbu višoj instanci. U vremenu koje sledi čuju se reči komande. Kristalizacija nacionalne svesti podjednako će poremetiti književne stilove i teme i stvoriti potpuno novu publiku. Dok je na početku starosedelački intelektualac stvarao dela koja je trebalo isključivo da čita tlačitelj, kako bi postao opčinjen ili potkazan etničkim ili subjektivističkim sredstvima, sada pisac progresivno stiče naviku da se obraća sopstvenom narodu. Tek od tog trenutka možemo da govorimo o nacionalnoj književnosti. Ovde, na nivou književnog stvaranja, postoji preuzimanje i razjašnjavanje tema koje su tipično nacionalističke. Ta književnost se doista može nazvati književnošću bitke, jer ona poziva čitav narod da se bori za opstanak nacije. To jeste kniževnost bitke jer ona oblikuje nacionalnu svest, dajući joj formu i konture i naglo pred njom otvara nove i bezgranične horizonte; to je književnost bitke jer ona preuzima na sebe odgovornost i jer predstavlja volju za slobodom izraženu pojmovima vremena i prostora. Na drugoj strani, usmena tradicija – priče, epovi, narodne pesme – koja je prethodno stavljana u stranu sada počinje da se menja. Pripovedači koji su imali običaj da kazuju trome epizode, sada iste te epizode oživljavaju i uvode fundamentalne modifikacije. Postoji težnja za osavremenjivanjem i modernizovanjem borbi i napora koje priče evociraju, naporedo sa imenima junaka i tipovima oružja. Aluzivna metoda ulazi sve više u upotrebu. Formula »Ovo se dogodilo nekada davno« biva zamenjena formulom »Ono o čemu ćemo govoriti dogodilo se negde drugde, ali može da se dogodi i danas i moglo bi da se desi u budućnosti«. Primer Alžira2 se u ovom kontekstu pokazuje veoma važnim. Počevši od 1952. i 1953. godine pripovedači, koji su pre toga bili stereotipizirani i zamorni za slušanje, potpuno su razorili svoje tradicionalne metode pripovedanja i sadržaje svojih priča. Publika koje je prethodno bila razasuta sada je postala kompaktna. Ponovo se pojavio ep sa svojim tipiziranim kategorijama; on je postao autentična forma zabave koja je još jednom stekla svoju kulturnu vrednost. Kolonijalizam se nije libio da od 1955. godine nadalje sistematski hapsi ove pripovedače. Dodir naroda sa novim pokretom rađa novi ritam života i zaboravljene mišićne napetosti i razvija maštu. Svaki put kada publici ispriča svežu epizodu, pripovedač predsedava stvarnom prizivanju. Pred publikom se otkriva postojanje novog tipa čoveka. Sadašnjost se više ne okreće samoj sebi već se širi kako bi je svi videli. Pripovedač još jednom daje svojoj mašti na volju; on pravi inovacije i stvara umetničko delo. Događa se da sami likovi, koji jedva da su spremni za takvu transformaciju – drumski razbojnici i manje ili više antisocijalni vagabundi – bivaju uzeti i nanovo modelovani. Izbijanje mašte na površinu i stvaralački naboj u pesmama i epskim pričama kolonizovane zemlje vredne su praćenja. Pripovedač odgovara na očekivanja ljudi sledom približnosti i otvara sebi put, na prvi pogled sam ali u stvari uz pomoć publike, ka traganju za novim obrascima, ili bolje rečeno za nacionalnim obrascima. Komedija i farsa nestaju i gube svoju privlačnost. Što se dramatizacije tiče, ona više nije upravljena na zabrinutog intelektualca i njegovu izmučenu savest. Gubitkom karakteristika očaja i revolta, drama postaje deo obične sudbine ljudi i stvara ulogu akcije u pripremi ili već na delu. 2

Deo Francuske u severnoj Africi koji je otpočeo oružanu pobunu 1954. godine. Fanon je aktivno učestvovao u revoluciji koja je 1962. godine dovela do sticanja nezavisnosti u odnosu na Francusku.

3

Kada je reč o zanatskim rukotvorinama, formama izražavanja koje su prethodno bile talog umetnosti koji je preživljavao kao ošamućen, one su sada počele da izbijaju na površinu. Radovi u drvetu, na primer, koji su ranije predstavljali izvesna lica i stavove u milionima, počinju da se diferenciraju. Neizražajna ili previše obrađena maska oživljava i ruke su podignute od tela kao da skiciraju neku akciju. Pojavljuju se kompozicije koje sadrže dve, tri ili pet figura. Tradicionalne škole predvode stvaralački napori uzdižuće lavine amatera ili kritičara. Ta nova snaga u ovom domenu kulturnog života često ostaje neprimećena; a opet njen doprinos nacionalnim naporima od kapitalnog je značaja. Urezujući figure i lica puna života i uzimajući za temu grupu fiksiranu na istom postolju, umetnik poziva na učešće u organizovanom pokretu. Istraživanjem reperkusija buđenja nacionalne svesti u domenima keramike i pravljenja grnčarije možemo izvući slične zaključke. Iz rada umetnika gubi se formalizam. Bokali, ćupovi i tacne bivaju modifikovane, prvo neprimetno, a potom gotovo divlje. Boje, kojih je ranije bilo svega nekoliko i koje su se podvrgavale tradicionalnim pravilima harmonije, postaju sve brojnije i na njih utiču posledice revolucije koja se pomalja. Izvesne oker i plave boje, za koje se činilo da su zabranjene za sva vremena u datoj kulturnoj sredini, sada se potvrđuju i pri tome ne izazivaju nikakav skandal. Na sličan način stilizacija ljudskog lica, koja je po mišljenju sociologa tipična za jasno definisane regione, postaje sasvim relativna. Specijalista i etnolog koji dođu iz zemlje kolonizatora brzo primećuju ove promene. U celini posmatrano ove promene su osuđene u ime rigidnog koda umetničkog stila i kulturnog života koji rastu u srcu kolonijalnog sistema. Kolonijalistički specijalisti ne prepoznaju ove nove forme i žurno se okreću tradicijama domorodačkog društva. Tako kolonizatori postaju branioci starosedelačkog stila. Savršeno dobro se sećamo, i primer je stekao izvesnu meru značaja budući da u to nije bila uključena stvarna priroda kolonijalizma, reakcija specijalista za džez čiji su tvorci belci, kada su posle Drugog svetskog rata svoj konačni oblik dobili novi muzički stilovi kakav je bio bibap. Činjenica je da je u njihovim očima džez pevao o očajničkoj nostalgiji slomljenog starog crnca uhvaćenog u zamku viskija, kletve bačene na rasu kojoj pripada i rasne mržnje koju oseća beli čovek. Čim crnac dođe u situaciju da spozna samog sebe i da ostatak sveta razume na drugačiji način, kada se rodi nada a sile podrže rasistički univerzum, jasno je da njegova truba zvuči jasnije a njegov glas manje hrapavo. Nove mode u džezu ne rađaju se jednostavno iz ekonomske konkurencije. Bez ikakve sumnje u njima treba da vidimo jednu od posledica poraza, laganog ali sigurnog, južnjačkog sveta Sjedinjenih Američkih Država. I nije utopijska ideja pretpostaviti da će kroz pedeset godina tip džeza koji štucajući leleče siromašni nesrećni crnac podržavati samo belci koji veruju da je džez izraz crnštine i koji ostaju verni zaustavljenoj slici određenog tipa odnosa. Mogli bismo na isti način i u plesu, pevanju, tradicionalnim obredima i ceremonijama da tragamo i pronađemo isti trend rasta, i da otkrijemo iste promene i isto nestrpljenje. Pre nego što započne politička ili borbena faza nacionalnog pokreta, pažljivi posmatrač može da oseti i vidi manifestacije nove žestine i oseti nadolazeći konflikt. On će primetiti neobične oblike izražavanja i teme koje su sveže i natopljene snagom koja više ne predstavlja pozivanje već više okupljanje ljudi kako bi se ostvarila neka precizna svrha. Sve funkcioniše tako da probudi starosedeočevu osećajnost i da kontemplativni stav, ili prihvatanje poraza, učini nestvarnim i neprihvatljivim. Starosedelac ponovo izgrađuje svoja opažanja jer obnavlja svrhu i dinamizam zanatlije, plesa i muzike, književnosti i 4

usmene tradicije. Njegov svet gubi svoj ukleti karakter. Stiču se neophodni uslovi kako bi došlo do neizbežnog konflikta. Primetili smo pojavu pokreta u kulturnim formama i videli smo da su ovaj pokret i ove nove forme povezane sa stanjem zrelosti nacionalne svesti. Pokret polako sve više teži da izrazi samog sebe objektivno, kroz institucije. Odatle potiče potreba za nacionalnim postojanjem, ma kolika cena bila. Česta greška koju je teško opravdati jeste pokušaj da se pronađu kulturni izrazi i da se starosedelačkoj kulturi daju nove vrednosti u okviru kolonijalne dominacije. Zbog toga stižemo do predloga koji se na prvi pogled može učiniti paradoksalnim: a to je činjenica da je u kolonizovanoj zemlji najelementarniji, najdivljiji, i najmanje izdiferenciran nacionalizam najvatrenije i najdelotvornije sredstvo odbrane nacionalne kulture. Jer kultura je na prvom mestu izraz nacije, izraz onoga do čega ona najviše drži, izraz tabua i obrazaca. Na svakom stupnju celine društva stvaraju se drugi tabui, vrednosti i obrasci. Nacionalna kultura predstavlja sumu svih ovih procenjivanja; ona je rezultat spoljašnjih i unutrašnjih napetosti koje se očituju u jednom društvu kao celini ali i na svakom pojedinačnom nivou. U kolonijalnoj situaciji kultura, koja je dvostruko lišena podrške nacije i države, opada i umire. Rešenje za njeno postojanje stoga postaju nacionalno oslobađanje i renesansa države. Nacija nije samo stanje kulture, njena plodonosnost, njeno neprestano obnavljanje i produbljivanje. Ona je isto tako i nužnost. Borba za nacionalno postojanje je ta koja pokreće kulturu i otvara joj vrata stvaranja. Kasnije će pak nacija biti ta koja će obezbediti uslove i okvir neophodan za kulturu. Nacija prikuplja različite nezamenljive elemente neophodne za stvaranje jedne kulture, elemente koji sami po sebi mogu da joj obezbede kredibilitet, validnost, život i stvaralačku moć. Na isti način nacionalni karakter dotičnu kulturu načiniće otvorenom za druge kulture i omogućiće joj da utiče i prožme druge kulture. Od nepostojeće kulture se teško može očekivati da ima značenje za stvarnost ili da utiče na stvarnost. Prva nužnost je da se ponovo uspostavi nacija kako bi se ulio život nacionalnoj kulturi u strogo biološkom smislu te reči. Mi smo tako pratili raspad starih slojeva kulture, rušenje koje postaje sve fundamentalnije; i primetili smo, u osvit odlučujućeg sukoba za nacionalnu slobodu, obnavljanje formi izražavanja i ponovno rađanje mašte. Ostaje, međutim, jedno suštinsko pitanje: kakvi su odnosi između borbe – političke ili vojne – i kulture? Postoji li odlaganje kulture za vreme trajanja sukoba? Da li je nacionalna borba izraz kulture? I konačno, treba li čovek da kaže da borba za slobodu, ma kako plodonosna, a posteriori u pogledu na kulturu sama po sebi sačinjava negaciju kulture? Ukratko, da li je borba za oslobođenje kulturni fenomen ili ne? Verujemo da svesno i organizovano preuzimanje obaveze kolonizovanog naroda da ponovo uspostavi suverenitet sopstvene nacije čini najkompletniju i najočigledniju kulturnu manifestaciju koja postoji. Ne daje samo uspeh borbe validnost i krepkost određenoj kulturi; kultura se ne smešta u hladno stovarište dok konflikt traje. Borba sama po sebi svojim razvitkom i svojom untrašnjom progresijom šalje kulturu različitim stazama i traga za novim putevima. Borba za slobodu ne vraća nacionalnoj kulturi njene prošle vrednosti i oblike; ova borba koja se suštinski upravlja na potpuno drugačiji set odnosa između ljudi ne može da ostavi netaknutim formu i sadržaj kulture naroda. Posle

5

okončanja konflikta sledi ne samo nestanak kolonjalizma već i nestanak kolonizovanog čoveka. Ovom novom čovečanstvu ne preostaje ništa drugo do da definiše novi humanizam, kako za sebe tako i za druge. On je predočen u ciljevima i metodama konflikta. Borba koja mobiliše sve slojeve naroda i koja izražava njihove ciljeve i njihovu nestrpljivost, koja se ne plaši da računa skoro isključivo na podršku naroda trijumfuje iz nužnosti. Vrednost ovakve vrste konflikta leži u tome što on obezbeđuje maksimum uslova neophodnih za razvoj i ostvarivanje ciljeva kulture. Kada se u ovakvim uslovima izvojuje nacionalna sloboda, ne postoji više bolna kulturna neodlučnost na koju se može naići u nekim zemljama koje su tek stekle nezavisnost, jer nacija samim načinom svoga nastajanja i načinom na koji opstaje vrši fundamentalni uticaj na kulturu. Nacija koja se izrodila iz usaglašenog delovanja naroda i koja otelotvoruje istinska htenja naroda i pri tome menja državu ne može postojati osim u izražavanju izuzetno bogatih formi kulture. Starosedeoci koji su puni zebnje za kulturu svoje zemlje i koji žele da joj pruže univerzalnu dimenziju ne bi trebalo da daju svoje poverenje samo jednom principu neizbežnosti, neizdiferenciranoj nezavisnosti upisanoj u svest ljudi sa ciljem da se ostvari njihov zadatak. Oslobađanje naroda je jedna stvar; metode i sadržaj borbe su nešto sasvim drugo. Čini nam se da su nacionalna kultura i njena bogatstva podjednako deo i komad vrednosti koji su naložili borbu za slobodu. Došlo je vreme da razotkrijemo izvesne fariseje. Nacionalni zahtevi su faza koju je čovečanstvo ostavilo za sobom. Došao je dan velikih usaglašenih akcija i nazadni nacionalisti bi kao posledicu toga trebalo da isprave svoje greške. Mi, međutim, smatramo da greška leži, što bi moglo da ima ozbiljne posledice, u želji da se preskoči nacionalni period. Ukoliko je kultura izraz nacionalne svesti, neću oklevati da potvrdim da u slučaju sa kojim se mi susrećemo nacionalna svest upravo predstavlja najrazrađenji oblik kulture. Svest jastva ne predstavlja zatvaranje vrata komunikaciji. Baš naprotiv, filozofska misao nas uči da je ona njena garancija. Nacionalna svest, što nije isto što i nacionalizam, jeste jedina stvar koja će nam pružiti međunarodnu dimenziju. Problem nacionalne svesti i nacionalne kulture u Africi dobijaju posebnu dimenziju. Rađanje nacionalne svesti u Africi ima strogo istodobnu vezu sa afričkom svešću. Odgovornost Afrikanca u pogledu nacionalne kulture jeste jednovremeno i odgovornost u pogledu afričke crnačke kulture. Ova zajednička odgovornost nije činjenica metafizičkog principa, već osvešćenost u pogledu jednostavnog pravila koje određuje da je svaka nezavisna nacija u Africi, u kojoj je kolonijalizam još uvek čvrsto ušančen, opasana nacija, nacija koja je krhka i u neprekidnoj opasnosti. Ako je čovek znan po svojim delima, onda se može reći da je najpreči zadatak intelektualca danas da izgradi svoju naciju. Ukoliko je ova gradnja istinita, to će reći ukoliko ona tumači pokazanu volju naroda i otkriva žudne afričke narode, onda je izgrađivanje nacije nužno i praćeno je otkrivanjem i ohrabrivanjem univerzalizujućih vrednosti. Daleko od toga da drži narod na odstojanju od drugih nacija, nacionalno oslobađanje vodi naciju ka tome da bude deo i da igra ulogu na pozornici svetske istorije. Internacionalna svest i izrasta u srcu nacionalne svesti. I to dvostruko izranjanje je u konačnom ishodu samo izvorište svakojake kulture.

6

Iz F. Fanon The Wrached of the Earth (1961.) (Iz Leitch, V.B (gen.ed.), (2001.), The Norton Anthology of Theory and Criticism, London & New York: W. W. Norton & Comp., 1578.-1593.) Prijevod s engleskog: Ana Goribinski i Dubravka Đurić

7