Zivot i prepiska svetoga Hijeronima Blazenog Jeronima

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА основана 1892 године МИРОСЛАВА МИРКОВИЋ ЖИВОТ И ПРЕПИСКА СВЕТОГА ХИЈЕРОНИМА КОЛО ХСIII КЊИГА...

Author: Miroslava Mirkovic

52 downloads 589 Views 4MB Size Report

This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form

DOWNLOAD PDF

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

основана 1892 године

МИРОСЛАВА МИРКОВИЋ

ЖИВОТ И ПРЕПИСКА СВЕТОГА ХИЈЕРОНИМА

КОЛО ХСIII КЊИГА 618

ВЕОГРАД 2000 ИНИЦИЈАЛ

СКЗ

НАЦРТАО

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

ПРЕДГОВОР

Објављивањем српског превода писама Хијеронима остварује се део мог плана о превођењу писама интелектуалаца IV века, а то је време настајања новога света, базираног на хришћанској идеји. Хијеронимова биографија, првобитно замишљена као кратка информација енциклопедијског типа придодата писмима, постепено се повећавала до студије о животу једнога монаха и писца друге половине IV века. Подстрек да расправим нека питања и поједине догађаје тога богатог живота дошао је у једном од многобројних разговора с професором Јоханесом Штраубом, који је и почетком девете деценије свога живота сачувао живахност духа и бистрину ума, а уз то и своје велико знање, стицано још од тридесетих година овога века на Берлинском универзитету, и пре свега спремност да дискутује и расправља. Био је најбољи саговорник кога сам срела. Хијероним је и у писмима и у неким предговорима коментара библијских текстова и превода црквених отаца износио своје мишљење о људима и идејама свога времена, али и своје жалбе на савременике, огорчење на непријатеље, оптужбе на познате и моћне и приметно незадовољство због тешких времена и прилика. Своја писма је увек посвећивао пријатељима. Читајући писма песника и духовника IV века осећала сам олакшање, јер је човек IV века питао Бога шта је право

6

Мирослава Мирковић

и од њега очекивао да, макар и са одлагањем, казни кривце и исправи неправду; веровало се у њега и у мисију Исуса Христа. Бог, замишљан и као сурови судија Старога завета који кажњава и као Бог милосрђа који прашта, био је моћан регулатор правде. У веку у коме сам провела највећи и најбољи део свога земаљског живота, правду су увек прописивали моћни људи и спроводили је с мачем у руци. Подаци у писмима су основа за реконструкцију Хијеронимова живота. Околност да та писма, као што је често у текстовима који имају мемоарски карактер, пре треба да сакрију неке ставове и мишљења, да прикрију напад на друге или да оправдају аутора, но да искрено опишу Хијеронимов живот, изазива дискусију о неким моментима из његова живота изнету на страницама које следе. Настојање у модерној историографији да се психолошки осветли личност монаха Хијеронима утицало је унеколико и на карактер овде дате биографије. Циљ ми је био да се Хијероним схвати као личност и, уколико је могућно, да се до ње доспе преко података у писмима о држању у појединим приликама, кроз изјаве о савременицима, па и на основу његових, истина малобројних, снова или визија. Многа Хијеронимова писма су, према обичају времена, у ствари трактати о питањима о којима се расправљало, као на пример о доживотном девичанству, о најбољем начину превођења, против пелагијанаца. Избор за ову књигу извршен је према личностима којима су упућена. Осим оних, писаних добро познатим мислиоцима и књижевницима друге половине IV века, међу којима су Августин и Паулин, свештеник из Ноле, и црквени оцијкао што је римски папа Дамас, у овој, у односу на укупан број сачуваних писама малој збирци превода на српски нису изостављени ни пријатељи из младости и побожне матроне из Рима, његове ученице или следбенице, Паула и Марцела. Разлози Хијеронимова писања су били различити: с пријатељима из младости су га везивала заједничка сећања, Паула је ученица, Марцела саговорник, Августин учени епископ с којим Хијероним расправља нека догматска питања.

Предговор

7

Велики је број сачуваних Хијеронимових писама, многобројне су и личности којима их је упућивао. У новије време их је издао Жером Лабур, заједно са француским преводом, у осам књига (Jerome Labour, Saint Jerome Letrres I-VIII, G. Budee, 1954). Текст овде донетих писама је преведен према том издању, из кога је преузета и нумерација писама, иста као и у Patrologia latina. Преузето је и упућивање на библијске цитате, који су усаглашени са српским преводом Библије Ђуре Даничића и Вука Караџића. Мој избор је субјективан. Премда постоје и савременији преводи Новога завеша, као што су онај М. Чарнића, Београд, 1973, или Свешо иисмо. Нови завјет нашег Исуса Христа, превод Комисије Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 19984, одлучила сам се за Вуков превод не само због поетичности старинског језика већ и стога што је то Библија мога детињства и моје куће. Не малу тешкоћу представљала је транскрипција библијских имена у Хијеронимовим писмима. У томе ми је, за нека имена, помогла професорка др Милена Милин. Поједина имена, као на пример Ребека, ипак сам задржала у облику уобичајеном у нашој световној литератури; код мање познатих личности преузела сам имена онако како их наводи Хијероним, с обзиром на његово инсистирање на преводу са јеврејског. Тамо где сам сматрала да је неопходно разјаснити читаоцу о коме је реч, у тексту или индексу сам додала и у нас прихваћен облик. Изостао је коментар реалија и онај који би се тицао доктрина и учења, јер књига није замишљена као теолошка студија, већ као биографија и избор из преписке једне од најзнаменитијих личности краја оне епохе у којој је хришћанство прихваћено и званично и стварно као идеологија и као став према животу, док је образовање још почивало на изучавању класичне литературе и филозофије. То образовање је давало углед и ауторитет најпознатијим личностима епохе, Августину, Амброзију, Паулину из Ноле и, не на последњем месту, Хијерониму. Коментарисање писама би била у ствари егзегеза текста и она би у неким случајевима

8


морала бити посебна студија уз писмо, па и књига. Било је ипак неопходно укратко приказати неке доктрине, као што су Оригенова, Пелагијева или Присцилијанова, јер су биле предмет Хијеронимове дискусије са савременицима. Обавештења о њима почивају на чланцима у Realencyclopadie der classischen Altertumswissenschaft. Просопографски додатак на крају тиче се личности које се спомињу у тексту и које су, уз неколико изузетака, углавном Хијеронимови савременици. Избор из обимне модерне научне литературе дат је на крају, да текст не би био оптерећен многим напоменама. У тексту је литература наведена само онда када је то било неопходно, ако се наводи ново проучавање или одвајање мишљења од општеприхваћеног. Антички писци и њихова дела, уколико су преведени, дати су на српском; непреведени дела и писци цитирани су у латинском оригиналу. У Београду, 16. септембра 1999.

М. Мирковић

ЖИВОТ СВЕТОГА ХИЈЕРОНИМА

О ЕПОХИ У КОЈОЈ ЈЕ ЖИВЕО ХИЈЕРОНИМ

Не би се могло рећи да је време у коме је Хијероним провео свој век, а то је период од средине IV до првих деценија V века, донело многе новине у политици или у религији. У њему ће се, међутим, показати последице оних епохалних промена до којих је дошло почетком IV века: с једне стране званично признавање хришћанства, и с друге стране све јача разједињеност Царства и фактичка подела ако не територија, онда свакако задатака одбране и организација власти у обе огромне половине Римске државе, једној на западу, са Италијом, Галијом, Германијом, Африком и великим делом Балканског полуострва, и другој на истоку, са другим великим делом Балканског полуострва, Малом Азијом и Египтом. Те две огромне области, које су чиниле земље различите културе и неједнаког степена развитка, уједињавала је римска власт, у ранијим вековима прилагођена у разумној мери локалним приликама. Хришћанство као нова идеологија постало је прво најважнија, потом и званично једина религија у Царству под Теодосијем, крајем IV века. Свестан стварне поделе Царства, која је већ дуже времена трајала, овај цар је покушао да успостави систем наслеђивања и тиме избегне узурпацију власти. На самрти 395, једном сину је оставио на управу Запад, а другом Исток. Време у коме је Хијероним провео највећи део свог земаљског живота значајно је и по појави изузетних мислилаца, песника и историчара, говорника и црквених писаца.

12


политичара и црквених политичара, па и способних војсковођа и царева. Хијеронимови савременици су знаменити црквени писци Августин и Амброзије, Јован Хризостом (Златоусти), песници Аузоније и ГТаулин, епископ из Ноле, цареви Валентинијан и Валенс, Јулијан и Теодосије, потом његови синови Аркадије и Хонорије. Делатност великих умова ове епохе одвијала се у сенци претеће опасности од великог варварског света Гота, Сармата, Хуна и других народа који су већ вековима били суседи Римске државе или су тада стигли до римских граница. У Царству је трајала борба између царева и узурпатора, хришћанства и паганства, никејског учења и јереси. Борба са надирућим народима на граници, сукоби око власти у политици и у Цркви су наслеђени проблеми у Римској држави. Догађаји политичке историје од највеће важности су непрестани ратови против Гота и других народа у земљи и на границама и борба легитимних царева против узурпатора, затим религијски проблеми: црквени сабори и настојање царева да се наметну за судије и у споровима који су се тицали Цркве. У току Хијеронимова живота сменило се више царева у Римској држави. У време када је он рођен владали су Константинови синови, још увек жив Констанс (337-350) и Констанције (337-361). Констанција је сменио Јулијан (361-363), његов рођак, образовани, учени принц, прозван касније Апостатом (Отпадником), јер је вратио важност старинској римској религији и после победе хришћанства. Он је кренуо да отме власт Констанцију, али је овај, пошавши му у сусрет, умро. Јулијан је нашао крај на Истоку, 363, а после ефемерне владе цара Јовијана (363-364), рођеног у околини данашњег Београда, власт је, уз сагласност генерала и војника на скупу у Никеји 364, поверена Валентинијану, официру пореклом из Цибала у Панонији, значајних војничких способности и никаква образовања. Тежак терет управе и одбране огромног, али већ разједињеног Царства поделио је са братом Валенсом. Војску су поделили на састанку у Медијани код Наиса (Ниша), потом

Живош и иреииска свешога Хијеронима

13

су заједно стигли до Сирмијума (Сремске Митровице) и ту су се растали заувек: Валенс је отишао на исток, Валентинијан се упутио на запад. Време од преузимања власти, 364, до своје смрти у Бригециону (Комарно у данашњој Мађарској) 375. Валентинијан је провео у ратовима на Рајни против Германа и у ратовима на Дунаву против Сармата и других племена. За савладара је узео 367. свога сина Грацијана. Умро је у наступу гнева када је посланство Сармата поставило неумерене захтеве као услов за склапање мира. Валенс је на Истоку као присталица Арија доста времена изгубио у поновном протеривању оних епископа којима је Јулијан као Отпадник био дозволио повратак. У ратовима није имао успеха. Он је одговоран за највећу катастрофу коју су Римљани у IV веку доживели у спољној политици: изгубио је битку против Гота код Адријанопоља у Тракији 378. године и у њој нестао. Готи су после тога преплавили Балканско полуострво. После смрти Валенса на власти је Валентинијанов син Грацијан. Њему је додат 375. други малолетни Валентинијанов син, Валентинијан II. То решење није могло да спасе ситуацију у Римској држави и стога је 379. у Сирмијуму крунисан за цара и савладара Теодосије, војсковођа значајног војног искуства и талента управљача. Поверена му је била одбрана префектуре Истока и знатног дела Балканског полуострва, са Трачком, Дачком и Македонском дијецезом. После три године, 382, тешко болестан у Солуну, склопио је са Готима уговор и дозволио им да се населе у неким деловима Балканског полуострва. У његовој служби, са високом титулом наћи ће се вођа Визигота Аларик, који се борио против Римљана у Тракији. После смрти Грацијана 383. Теодосију је предстојала борба са узурпатором Магном Максимом кога је савладао тек после сукоба у западном Илирику, код Сисције и Петовиона, потом у Аквилеји, где је овај изгубио живот. Други узурпатор, Еугеније, одржао се на власти од 392. до 394. Савладан је и убијен после две године, на реци Фригиду у северној Италији, у бици у којој су учествовали, под командом Теодосија, и Аларикови Визиготи.

14


Теодосије је био ангажован и у религијској политици, при изради закона у сфери религије и на црквеним саборима. Забранио је паганске култове, бар у Риму и у Египту, и учинио никејско учење обавезним у целом Царству. У његово време, на његову или Грацијанову иницијативу, одржани су, поред осталих, Други васељенски сабор у Константинопољу у мају 381, исте године Концил у Аквилеји на коме је Амброзијевим залагањем осуђено аријанство у Илирику, и Црквени сабор у Риму 382, на коме су од источних епископа учествовали једино Паулин из Антиохије и Епифаније из кипарске Саламине. Теодосијевој еволуцији од верски толерантног владара до одлучног поборника хришћанства допринео је у великој мери Амброзије, милански епископ, један од најзначајнијих црквених политичара. Он је знао да се супротстави и цару, и да одлучно и доследно истраје у свом ставу. Дошавши у Рим, 389, Теодосије није остао равнодушан према прошлости и традицији града, па су неки од последњих присталица традиционалне римске религије и богова имали и утицаја и заузимали високе управне положаје: Вирије Никомах Флавијан, који је сматран лидером пагана у Риму, постао је префект централне префектуре Италије са Илириком и Африком, конзули за 391. су Татије и Симах, знаменити политичар и литерата, некадашњи префект града. Када се појавила делегација која је тражила да се статуа богиње Викторије врати у Сенат, цар се дуго колебао, али је на крају одбио да попусти традицији, вероватно под утицајем Амброзија. Однос ове две изузетне личности, Теодосија и Амброзија, није могао бити једноставан. До сукоба је дошло после афере у Солуну: незадовољна због хапшења омиљеног кочијаша са трка, маса са хиподрома је у пролеће 390. убила Бутерика, команданта војске у Илирику, који је наредио хапшење. Разјарени цар је из Милана издао страшну наредбу о кажњавању: војска је опколила хиподром и побила 7000 људи. Царево покајање је закаснило и синод који се састао у Милану одлучио је да преко тога не пређе ћутке. Амброзије


15

је напустио град и писмом обавестио цара да неће у његовом присуству служити мису док се он јавно не покаје за свој злочин. Начелан, чврстог убеђења и морала, остао је при својој одлуци све док се цар није јавно исповедио и покајао. На Божић 390. Амброзије га је поново примио у хришћанску заједницу. После тога Теодосије постаје непријатељ пагана и 391. издаје закон о забрани уласка у паганске храмове у Риму. У Александрији је после крвавог устанка пагана, коме је допринео епископ Теофил, порушен храм Сераписа. На самрти 395. године, Теодосије је поделио и Царство и власт у њему: Источни део је оставио старијем сину Аркадију, а млађем Хонорију Западни део с Италијом. Првом је као заштитника оставио префекта преторија за Оријент Руфина, а једанаестогодишњем Хонорију војног команданта Стилихона. Период који следи испуњавају скривени и отворени сукоби међу браћом, сукоби у којима главна улога припада Руфину, до његове смрти 395, и Стилихону. Важан политички чинилац су и Готи под Алариком. Спољнополитички положај Римске државе, нарочито на Истоку, није био лак ни једноставан: војска која је учествовала у бици на Фригиду против Еугенија још се налазила у Италији, када су Хуни извршили упад у Тракију и источну Малу Азију, а племе Маркомана је после упада у Панонију продужило пљачкајући све до Јадранскога мора. Аларик се са Готима вратио на Балкан и његови Готи су стигли до Константинопоља, такође пљачкајући успут. Односи између Руфина и Стилихона испуњени су непријатељством. Предмет сукоба су две дијецезе на Балкану, Дачка и Македонска. Значајну улогу у догађајима који су уследили имао је евнух Еутропије на двору Источног царства, Руфинов противник. Руфин је изгубио главу 395, од руке вође Гота Гајинаса, Стилихонова политичког пријатеља, на капијама Константинопоља, у присуству малолетног цара. Дачка и Македонска дијецеза су биле награда за то: Стилихон их је уступио Истоку. Префект Илирика је из Сирмијума прешао у Солун.

16


Аларик има значајну улогу у догађајима на Балкану. Његови Готи су доспевали у пљачкашким походима до Атине и Пелопонеза. Њега ће Руфин на Истоку покушати да искористи против Стилихона на Западу. На источном двору је најзад постигао то да му је Аркадије доделио титулу војног команданта у Илирику, а његовим Готима дозволио да живе на римској територији. На крају, Аларик ће искористити слабост Римске државе и упасти у северну Италију 403, али је Стилихон успео да га потисне. У другом покушају, међутим, неколико година касније стићи ће до Рима и освојити га, 4. августа 410. Тај догађај обележава крај једне епохе, која почиње са Константиновим наследницима, и почетак правог краја Западног римског царства. Свет је био суочен са чињеницом да је Рим, први пут после безмало осам стотина година и после најезде Гала (388. пре Хр.), био освојен.

Старе и нове биографије Хијероним, за разлику од својих великих савременика Августина и Амброзија, у антици није нашао свог биографа. Занимање за личност овога знаменитог хришћанског писца, преводиоца Библије са грчког и јеврејског на латински и коментатора библијских текстова, оживеће касније и вероватно је повезано са прихватањем текста Вулгате као општеважећег у Цркви. Од X века до данас настао је велики број његових биографија1, међу којима је и она коју је написао Еразмо Ротердамски2. Оне настале у средњем веку занимљиве су пре свега, а често и једино, као сведочанства о начину мишљења и о менталитету тога времена. Извори на основу којих су оне писане рекло би се да нису били бројнији од оних који данас истраживачу стоје на располагању, па њихова вредност за реконструисање његова живота и жи* Напомене су штампане на крају овог поглавља.


17

вотног пута није велика. Средњовековни биографи, међутим, понекад стављају у центар пажње догађаје који су заиста били битни у његовом животу. Тако ове биографије, ма како анегдотски интониране, јасно истичу две за Хијеронимов живот кључне ствари: његову амбицију у младости да стекне положај у Цркви и његово дуго дружење и духовни контакт са побожним римским матронама. И једно и друго су . важни аспекти његова живота, онако како се он и данас може реконструисати на основу података у писмима. Наводимо једну биографију као илустрацију - датује се у 9. или 10. век - у којој је сачувана легенда која треба да објас-ни зашто Хијероним, и поред угледа који је имао, није постао римски папа: „После смрти папе Либерија Хијероним је, по општем уверењу, био најдостојнији папског достојанства. А неки клерици и монаси чији је распусни живот Хијероним осуђивао, решили су да га учине смешним код народа и стога су му подметнули женске хаљине. Када је Хијероним рано устао за јутарњу молитву, обукао их је, верујући да су његове, и ушао у цркву. То је код свих изазвало сумњу да је при ноћном бдењу био са женом. У срџби због тешког и понижавајућег сумњичења оставио је Рим и отишао у Константинопољ Грегорију из Назијанза."3 Папа Либерије не припада времену Хијеронимова римскога периода. У ствари, ту је извршено временско померање од папе Дамаса, у чијој је служби Хијероним био секретар, ка нешто ранијем папи Либерију (352-366), кога је цар Констанције, наклоњен присталицама Арија, сменио и заменио папом Феликсом II. Исто тако Хијероним није напустио Рим да би отишао Грегорију из Назијанза - њега је слушао у Константинопољу, али пре доласка у Рим - већ је из Рима отишао на Исток, да би се коначно настанио у Витлејему. Поред ових очигледних нетачности, легенда ипак одражава неке стварне околности Хијеронимова живота, али са померањем у простору и времену, као што се то догађа у сну: његову јасно показану, али неостварену и, рекло би се, неосновану жељу да замени Дамаса на столици римског

18


епископа - Скоро опште уверење је било да сам био достојан положаја врховног свештеника (Omnibus paene iudicio dignus summo sacerdotio decernebar) - како сам каже у XLV писму, 3, 1 - и, с друге стране, његов добро познат утицај у кругу дама из високога римског друштва и духовну блискост са доживотном пратиљом, патрицијком Паулом, пореклом и удајом везаном за најчувеније римске родове, и другим матронама такозваног авентинског круга у Риму; к томе, она одражава и критику римског доконог, паразитског клера, негованог и размаженог, коме је најважнија брига да сазна адресе богатих удовица. Одлазак Грегорију из Назијанза у овој причи такође има симболично значење: окретање Истоку, духовном животу и егзегетском раду. Грегорије је изабран у овој причи јер га Хијероним у неким писмима и другим делима истиче као свога учитеља (praeceptor, magister, κατεγετες) кога је слушао у време када се нашао у Константинопољу. Редослед није тај: Хијероним је прво био у Константинопољу, а затим је стигао у Рим и дошао у додир са Дамасом, али не као близак духовни саговорник, већ као млади учени човек који се препоручује папи као зналац грчког и латинског за тумача и секретара, потом и као коментатор светих списа и преводилац Библије. Вероватно стога што се приближава на један посебан начин, својствен средњовековној биографској литератури, неким стварним моментима из Хијеронимова живота, ова биографија је приписивана Еусебију из Кремоне, Хијеронимовом пријатељу4. У њој је, међутим, све померено. Поменути догађаји, зближавање с папом и с побожним, отменим женама из Рима, падају у другу фазу његова живота, после повратка у Рим; томе претходи дуг пут од школовања у Риму, преко Тријера и северне Италије до Антиохије и Халкидске пустиње. Околност да у антици Хијероним није имао свог биографа дала би се објаснити тиме да он није активно учествовао у црквеним споровима, па према томе није био ни значајна личност о којој се говорило у црквеној политици, као


19

што је то био, на пример, Амброзије. Он не спада ни у значајније теолошке теоретичаре, као што је био Августин. Његов политички значај у црквеним круговима није био велики, јер није био међу водећим идеолозима свога времена. Углед је стекао и до данас га у науци и Цркви задржао пре свега као учени преводилац Библије, прво са грчког, потом са јеврејског оригинала. Чињеница да у антици није написана његова биографија лишава нас, свакако, неких реалних појединости из његова живота. Међутим, и да је била написана, вероватно не би била од велике користи у реконструкцији Хијеронимова духовног развитка и формирања. Сачувана дела те врсте, на пример биографије Августина или Амброзија, писана од савременика, малих свештеника незнатних способности и великог дивљења према учитељу, показују да њихова вредност није велика: то су описи живота познатих личности испуњени ласкањем и дивљењем и подацима који се могу наћи и у делима оних о којима се пише, усаглашеним са идеалним типом монашког живота. Биографије Августина или Амброзија, које су саставили мали свештеници из њихове околине, показују да ови нису ни умели ни знали да схвате ни њихов живот ни њихову личност, а најмање њихову мисао. Поменута Хијеронимова биографија из средњег века заснива се, рекло би се, као и остале из тог времена, на подацима у Хијеронимовим писмима, сачуваним у великом броју и у другим његовим делима. И данас се биографија овога знаменитог човека Цркве, чији је превод Библије на латински основа данашњег текста Свеτога πисма, може писати пре свега на основу података у писмима, оним које је он упућивао пријатељима и непријатељима, личним и идеолошким. Свој живот је Хијероним, када о њему говори, нема сумње, настојао да доведе у склад са идеалним моделом аскете и монаха и егзегета велике учености који се у самоћи манастира у Витлејему бави писањем и превођењем светих списа. Слику допуњују подаци у писмима која су њему упутили савременици: међу њима су писма Августина, римског епископа Дамаса, епископа Александрије Теофила, писмо кипарског епископа Епифанија, писмо папе Иноцентија; ту

20


је и писмо Памахија, римског аристократе и Паулиног рођака, Хијеронимова пријатеља из година када је у Риму учио реторику. У односу на број Хијеронимових писама, број оних која су њему била упућена је упадљиво мали. И она су до нас доспела захваљујући Хијерониму који се потрудио да их сачува, преводећи на латински она која су била написана на грчком (писма Теофила и Епифанија), сматрајући их сведочанствима о свом животу. Свакако се ради о избору самога Хијеронима; у њему недостају писма која би била од мање значајних клерика или она за која би се могло претпоставити да су неповољна по њега. У таква би спадала писма која му је можда писао Руфин у позним годинама, после догматског спора око Оригена који се претворио у драматичну свађу, можда и неки одговори на његове критике Јовијана, Пелагија и Присцилијана. Сачувани полемички спис Руфина Тиранина Апологија против Хијеронима илуструје како су такви списи могли изгледати. Он није у сагласности увек с оним што је Хијероним тврдио о себи у разним приликама. У ономе што су један о другом рекли и написали има много огорчења и страсти и, свакако, помало истине. Руфин је, ипак, сведок Хијеронимове младости. У полемици је, међутим, више напада на Хијеронимов карактер или оспоравања његове учености но конкретних података који би боље осветлили околности његових лутања са Запада на Исток и са Истока на Запад, од једног великог црквеног и градског центра до другог, или његовог духовног развитка. Подаци у Руфина представљају лични обрачун и стога се морају узети као пристрасан, па и неправичан суд о Хијерониму. Списи Хијеронимових других догматских противника, Хелвидија, Јовинијана и Вигилантија, као и Јована Јерусалимског, у којима је могло бити речи о Хијерониму, нису сачувани. Остала су једино писма папе Иноцентија Јовану Јерусалимском поводом настале свађе5. Малобројни су подаци о Хијерониму и у делима савременика. У ствари, у савременика и нема података о Хијеронимовом животу, на пример, где је рођен и где се школовао или шта је радио у Тријеру, Аквилеји, Риму, Константино-


21

пољу или Антиохији, али има о његовом карактеру. Треба истаћи одмерен, хладан Августинов суд у De civitate del XVIII, 43. У њему нема личног става, наклоности или осуде. За тог великог црквеног мислиоца Хијероним је пре свега знаменити преводилац Библије са јеврејског на латински, homo doctissimus, зналац сва три језика, грчког и јеврејског са кога је преводио, и латинског на који је преводио. Значај овог податка је у томе што преноси суд Августина о томе сам превод Библије, данашња Вулгата, добро је позната чињеница. Он цени Хијеронимову ученост и тачност превода са јеврејског на латински, тачност коју не оспоравају ни Јевреји, али предност у цркви Исуса Христа, како каже, ипак даје грчком преводу Седамдесеторице, са кога је, рекло би се, мислио да треба преводити на латински. Има података о Хијерониму и у делима других савременика: помињу га пријатељи и непријатељи. Ти подаци су, међутим, веома кратки. Обавештења Сулпиција Севера о Хијерониму и његовом карактеру су од веће вредности, јер он о њему говори на основу обавештења аквитанског монаха Постумијана, који га је лично познавао: посетио га је два пута као ходочасник на Истоку и при другој посети остао код њега шест месеци. (Sulp. Severus, Dialogi tres I, 7, 8 и 9, ed. Hahn). Нове непријатеље је стекао у догматском спору око оригенизма. Оно што његови идеолошки противници о њему саопштавају нужно је узети као пристрасна сведочанства. Поред Руфина, на супротној страни у спору су Паладије, писац дела Historia Lausiaca, оригенист и пријатељ Руфина, Јован Јерусалимски и круг око Руфина и Меланије Старије у Јерусалиму, као и Евагрије Понтијски. Паладије Хијеронимову личност приказује с негативне стране. Хвалећи Паулу, верну Хијеронимову пратиљу у монаштву, то чини да би јаче истакао Хијеронимове негативне особине. Сам га није лично познавао, а обавештења је добијао од Посејдрнија из Тебе који је провео дуже време у Хијеронимову манастиру у Витлејему. У Витлејему је и Орозије срео Хијеронима, али не саопштава ништа значајније о њему.

22


У основи Хијеронимове биографије тако остају подаци у његовим писмима и посредно у другим делима, нарочито у предговорима коментара Светога писма. То значи да се обавештења о његовом животу своде пре свега на оно што је он сам хтео да каже, да наговести или да прикрије. Тако је биографија, како се данас може написати, са многим празнинама и у извесној мери прилагођена идеалном типу монаха краја IV и почетка V века. У свему што каже о себи осећа се тежња да се протекли живот и поступци прилагоде основној шеми живота монаха: класично образовање којег се касније одриче, да би се потпуно посветио хришћанској литератури; пут у пустињу, замонашење, монашки живот у Светој земљи. Сви ти подаци дају материјала за скицу једног живота, пре но за праву биографију са реалним подацима и у реалним околностима. Они не откривају непосредно његов духовни развитак и његову мисао, бар не до времена када је дошао у Витлејем.

Ране године: ardor discendi У малом спису De viris illustribus (О знаменитим људима), спису који ће потом наставити Генадије, Хијероним је овако представљен (с. 135): „Хијероним, рођен од оца Еусебија у градићу Стридону који су Готи порушили, а који се некада налазио у области на граници између Далмације и Паноније." Данас се као година рођења узима 3476. Следи попис његових дела. На неким рукописима његових дела стоји као пуно име Eusebius Sophromus Hieronymus или Eusebius Hieronymus. Како су га савременици познавали само са једним именом, као Хијеронима, мисли се да је додавање два друга стилизација из каснијег времена. Еусебије је, наиме, име његова оца, а Софроније је његов пријатељ који је већину његових дела превео на грчки, како саопштава сам Хијероним у De vir. ill., 134.


23

Податак о Стридону као месту где је рођен је један од ретких, ако не и једини директни податак који Хијероним о себи даје; и тај податак се, међутим, не може проверити. Узалудна су настојања модерних истраживача да тачно локализују Стридон7. Чини се да и сам Хијероним намерно оставља неизвесним где се налазио његов завичај. Он не жели да га се сећа, не жели да му се врати, а очигледно је да се њиме нарочито и не поноси. Разлози за то су прави: из њега ништа није понео. Образовање је стицао пре свега у Риму, како сам каже и успут, можда у Аквилеји и Тријеру, у Египту или у Антиохији, као већ зрео човек; у завичају није оставио пријатеља - Бонос, његов земљак, биће његов сапутник до Рима, Тријера, можда и у северној Италији. Касније - не зна се када - одрекао се свих задовољстава овоземаљског живота и повукао као еремит на пусто острво. Њему је Хијероним упућивао писма, подсећајући га на заједничко детињство и младост; одговори нису познати. О породици се мало зна. С родитељима, за које он тврди да су били хришћани, није одржавао везу; сестра се определила за частан живот хришћанске девице, остала је под патронатом северноиталских свештеника у време док је Хијероним у Халкидској пустињи. С њом није остао повезан ни на који начин. Међу сачуваним писмима нема ниједног које би било њој упућено. Нема ни писма родитељима или некоме ко је остао у његовом завичају. Много година касније, с њим је у Витлејем кренуо његов петнаестогодишњи брат Паулинијан (.сам Хијероним у то време има близу четрдесет) - бледа сенка о којој нема других података, осим да ће касније постати свештеник. Говорећи о свом окретању царству небеском и путу који је водио у Јерусалим, у XXII писму, 30, 1, примећује да се, одлучивши се за аскезу, одрекао породице; од тога му је теже пало одрицање од хране: „А оно што је још теже, одрекао сам се обичаја обилатије хране ради царства небеског." Рекло би се стога да Хијеронима и нема шта да везује за завичај, осим неких бледих сећања на дадиљу и нежности најранијег детињства. Једном саопштава да су Готи разорили његов завичај и да се више и не зна где

24


је био, на једном другом месту признаје да је прекинуо сваку везу са завичајем, тако да не зна да ли он у ствари још постоји. Он је рано нестао из његовог сећања. Најзад, у Сотт. ad Sophon., Ι, 23 (Коментари за Софонију) лишава читаоца сваке наде да провери, да утврди где је Стридон и шта је Стридон: „место је опустело, остали су једино небо и земља на којој трње расте и шума осваја." Хијероним оставља да се закључи да његов завичај друго није ни заслужио (VII писмо, 5): „У мом завичају сељачка неотесаност је урођена, стомак је овде бог и живи се од данас до сутра, већи је светац онај ко више има; овом лонцу, према пословици која се често чује у народу, достојан је поклопац: свештеник Лупицин... то је као брод у квару којим управља неспособан капетан, или слеп човек кога други слепац води право у амбис; управљач ће бити онакав какви су они којима управља." Најзад, не ретко цитира познату пословицу: Nemo propheta in sua patria honorem habet (Нико није постао пророк у свом завичају). Остаје утисак да Хијероним намерно истиче прекид са свим оним што га везује за завичај. Околност да се данас и поред многих настојања модерних истраживача и бројних претпоставки заиста не може поуздано утврдити место где се налазио Стридон и није од битног значаја нити умањује могућност разумевања Хијеронима као личности. Податак ο Стридону у Хијеронимовој биографији је важан утолико што показује да је он потицао из провинције, из Далмације или Паноније у близини Далмације. Важније од тога је његов однос према завичају, ма где да се налазио. Далматом га назива с подсмехом његов противник Паладије: Човек из Далмације (Τις άπο ∆αλµατιάς), рећи ће. И једна и друга провинција, премда нису далеко од Италије, ипак имају и простране аграрне, неурбанизоване области које су далеко од културних збивања. Хијеронимов завичај, село или вила, могао се налазити најпре у неурбанизованој северозападној Далмацији за коју се зна да је била изложена готским нападима више но унутрашњост. Место се није налазило у приморском делу римске провинције Далмације, већ у области која се граничи са Панонијом.

Живоτ и πреπиска свеτога Хијеронима

25

Могло је бити у аграрној области са вилама у Посавини, какве су археолози открили јужно од Саве, тамо где је већ почињала Далмација; село је било без сумње мало, безначајно и иначе непознато; није могло бити епископално седиште, како се једно време мислило на основу погрешно протумаченог податка ο епископијама потписника Никејског сабора. С обзиром на разлике у рукописима, где се поред Stridonensis појављује и Pannoniensis, чини се несумњивим закључак Зејеа да се на наведеном месту не наводи епископ Stridensis већ епископ Sirmiensis8. Дакле, то није била средина која се могла допасти младом, амбициозном човеку, који је желео да учи, али и да види пространи, велики свет Римског царства. Ο томе из какве средине је потекао Хијероним мало се зна; подаци се своде на оно што он каже: у детињству је имао робове, имао је дадиљу. Вероватно је заблуда да је потицао из богате породице: оно што је требало да је наследио после смрти родитеља означава сам као мала вила, villulla (LXVI писмо). Сведока своје младости Хијероним нема: Бонос, који му је друг из најранијег детињства, постао је еремит и остао у потпуној самоћи на пустом острву насред мора. Околност да је Хијероним потицао из једне балканске провинције, из малог места и од непознатих родитеља, значајна је утолико, што су животни пут, стицање образовања и положаја, били тежи и напорнији но његових славних савременика Августина, Амброзија или Паулина из Шпаније, каснијег епископа Ноле. Није га отац послао у Рим на школовање, нити га је препоручио неком утицајном рођаку или пријатељу, као што је то учинио Августинов отац. Било да се определио за световну или религијску каријеру, морао је сам наћи моћне заштитнике; човеку који није из Рима, није био богат нити из познатог рода, а рекло би се ни из угледније породице у провинцији, њих није било лако ни срести ни стећи. Завичај је рано оставио и упутио се у Рим - како и уз чију помоћ остаје да се нагађа. Сам Хијероним ο томе ништа не каже. У Риму је можда сам, или са дечаком из свога краја Боносом. Остало је познато на основу кратких узгредних

26


бележака и бледих сећања у каснијим писмима. Оно што сам каже треба да га препоручи и истакне. У његовим делима је забележено код кога је учио школу; истиче радо с ким се дружио: осим Боноса, који је из истог места као и он, ту је и Руфин из Аквилеје и, што Хијероним посебно наглашава, Памахије, изданак познате римске аристократске куће, у родбинској вези са другом аристократском породицом из које потиче Паула. Истина, овај податак ће се појавити релативно касно у његовим писмима. За своје учитеље, који су иначе непознати, каже да су били чувени; уноси их и у своју Хронику. Међутим, Руфин у свом каснијем нападу на Хијеронима скреће пажњу на његову особину да преувеличава значај, дужину учења и снагу утицаја знаменитих учитеља, да време од неколико дана претвара у месеце, обичан сусрет у пријатељство, разговор у учење. Могућно је да је прво образовање стекао у завичају. Сам ο томе ништа не каже, осим да се у време смрти Јулијана (363) још играо граматиком као дечак (Comm. ad Abae II, 3, 14). Много година касније, у писму упућеном из Витлејема Памахију и Оцеану 399. године (LXXXIV писмо) истиче свој жар за учењем у младости, ardor discendi, али и то да није био самоук, већ да је настојао да учи од најбољих. Учитељи су му у Риму били Викторин, говорник, и Донат, граматичар. За њих ће у Хроници под годином 365. рећи да су били истакнуте личности у Риму. Викторин је заслужио статуу на римском форуму. Других података ο њима нема. Више но своје учитеље, Хијероним истиче своје класично образовање и његов значај за његово духовно формирање, наводећи, на пример, у LVII писму, Ο најбољем начину превођења, да је превођење учио од Цицерона, који је прекрасно превео Платоновог Протагору, Ксенофонтов спис Ο економији и говоре Есхина и Демостена у којима они један другог нападају. Свакако овим истиче своје уклапање у уобичајену шему образовања и, како ће у каснијим говорима наглашавати, огроман напор ослобађања од мисли класичних писаца. То би се пре могло сматрати топосом у приказивању духовног


27

развитка ранохришћанских духовника но специфичношћу духовног развитка и Хијеронимова образовања. Слично се може наћи и у Августиновим Исиовестима. Ипак, с обзиром на околност да је рану младост провео у малом месту на северном Балкану, тешко је поверовати да је Хијероним научио грчки у школи, према томе мало је вероватно да је читао грчке писце у оригиналу још у раној младости. Међутим, ниво образовања је у IV веку опао, па ни већина западних клерика, и оних на високим позицијама, није знала грчки, као што и латински није био близак свештенству и монасима на Истоку. Хијероним се касније потрудио да га научи, уз оне пропусте који су природни код касног, несистематског учења страних језика. Познавање грчког је веома добро искористио: знао га је у сваком случају довољно да би разумео мисао написану грчки и да би могао да буде тумач у контактима, па и у сукобима између латинских црквених отаца на Западу и оних на Истоку којима је грчки језик писменог изражавања. У IV веку је очигледно постојала велика потреба за посредницима те врсте. Евагрије из Антиохије, пријатељ и први познати Хијеронимов заштитник, свој је углед на Западу заснивао делом и на томе што је добро познавао латински, поред матерњег грчког, па је могао да посредује између римског епископа и свештенства свог родног града, да служи понекад и као посредник на црквеним саборима. Његов штићеник Хијероним се прво прочуо као поуздани посредник и у преписци међу свештенством два дела хришћанског света. У XLVII писму Хијероним говори ο свом преводу писма Епифанија са Кипра са грчког на латински за свог пријатеља Еусебија из Кремоне, правдајући и бранећи нека слободно преведена места. Познавању грчког, које је временом постајало све темељни-је и боље, додао је касније познавање сиријског и јеврејског и то га је одвело на пут славе као преводиоца и тумача Библије и дела црквених писаца. Љубав према књизи надилази његову љубав према ближњима: полазећи на пут аскезе и монаштва он се с неочекиваном лакоћом одрекао родитеља, рођака и завичаја; своју малу библиотеку, своје „благо"

28


како сам каже, међутим, понео је са собом. Трудио се целог живота да је допуни, тражећи преписе књига од својих пријатеља на Западу и нудећи копије оних књига које је сам имао. Жеља за учењем и сазнањем је без сумње упадљива црта његовог карактера. У учењу није посустао ни у зрелим, па ни у поодмаклим годинама: учитеља јеврејског је имао и као монах у Витлејему. У Риму је вероватно учио реторику и граматику, како је било уобичајено после основног образовања. Живот у Риму имао је и своју ведру страну: дружење. Ту су Бонос из његова завичаја и Руфин из Аквилеје; Хијероним групи додаје и Памахија. То време ће Хијероним касније назвати дражим од светлости, везујући га још једном за Памахија који је, с обзиром на порекло, најзначајнији у овој групи. То спомиње и у Коментару за Језекиља, Сотт. in Ezech. I., XII, 40, 5 (PL XXV). Дечачка лутања градом и улазак у катакомбе Хијероним ће у каснијим сећањима осмислити: улазак у катакомбе је био ради тога да се види место ранохришћанских мученика, не само авантура младих људи: „Када сам у својој младости студирао у Риму, настојао сам да са друговима који су ми били по схватању и годинама блиски истражујем гробове апостола и мартира. Често смо силазили у подземне гробнице где човек лута међу мртвима, сахрањеним дуж зидова, лево и десно. Тамо је тако мрачно, да човек поверује да се испуњава реч пророка: 'Ви хоћете за живота да сиђете у подземни свет.' Одозго, ту и тамо, кроз неки отвор који није прозор, продире понеки зрак светлости који ублажава страву те таме. И када се потом, корак по корак, враћамо назад, тело је обавијено густом тамом и на памет падају Вергилијеви стихови: Са свих страна се за тебе лепе страх и тишина." Тешко је поуздано утврдити од када је Хијероним хришћанин. У LXXXII писму, 2, 2, тврди да је као правоверни хришћанин рођен - у колевци је храњен правоверним млеком - и да никада није био јеретик; у прологу Књиге ο Јову наводи се да су му родитељи били хришћани 9 . На основу

Живот и преписка светога Хијеронима

29

података у писму папи Дамасу, (XV писмо, 2): „А ја, следећи никог другог до Христа, крштењем сам се придружио блажености твојој, то јест катедри светог Петра" - закључује се да је крштен у Риму. У Тријеру је већ учинио можда први корак на путу ка монаштву. Ту је седео и, како сам каже, у XV писму, 2, преписивао списе ο црквеним синодима светог Хиларија, који је представљао познати модел аскете и монаха. Могућно је да га је друга намера довела у Тријер; међутим, ту је био прихваћен од монаха и цркве. Вероватно се ту одлучио да као хришћанин крене у живот.

Ubi Caesar: Хијероним у Тријеру

Не зна се ни када ни зашто је Хијероним отишао у Тријер. Своје путовање једва спомиње, разлоге за то не наводи. Директно га помиње прво у V писму, 2, 22, које је упутио Флоренцију, свом новом пријатељу, тражећи да му Руфин врати књиге које је својом руком преписивао када је био у Тријеру (V писмо, 2, 22): „ ... тумачење Давидових псалама и опширну књигу Светога Хиларија ο синодима које сам соп-

ственом руком преписивао када сам био у Тријеру". На боравак у Тријеру је вероватно мислио и у III писму, 5, када каже да је заједно са Боносом на полуварварским обалама Рајне делио исти стан и исту храну и сањао ο свом будућем монашком животу. Бонос је постао еремит, али се Хијероним, како сам каже, раније за то определио. Оно што је он желео, Бонос је остварио. Индиректно, на основу тога што је показивао дубоку патњу код страдања галских градова 404. године, претпоставља се да није остао само у Тријеру, већ да је обишао и рајнску област10. Хијеронимов боравак у Тријеру се датује око 367П. Он сам не каже шта га је довело овде, али оставља да се наслути шта је ту радио: преписивао је коментаре Давидових псалама

30


и дело Хиларија из Поатјеа ο светим синодима, дакле, морао се налазити међу монасима и под окриљем Цркве. Данас се сматра да је у Тријер стигао са жељом да нађе место у државној управи или војсци или у црквеној служби, а то се чини и вероватним и могућим, јер је био млад, амбициозан човек који тражи своје место у друштву. Тријер је у другој половини IV века могао пружати прилику за то, пре свега као велики град који је био и седиште царева. Значајна је околност била да су се ту налазили двор, царска породица, често и цар. Валентинијан, пореклом из града Цибала у јужној Панонији, дакле из области која није далеко од Хијеронимова завичаја, после договора са братом Валенсом ο подели области које ће један и други бранити, кренуо је на Запад и остао у Тријеру, да би надгледао и бранио рајнску границу. С њим је и син Грацијан који је у Тријеру проглашен за августа 367. године. Очекивало би се да су с њим, поред осталог, и многи Панонци који су на двору и у државној управи држали важне положаје. Царево присуство ће привући у Тријер и неке знамените људе тога времена: ту ће се већ 24. августа 369. наћи Симах, да би предао Валентинијану лепе жеље Сената у Риму поводом прославе петогодишњице његове власти. Три су панегирика које је држао цару у тој и следећој години. У исто време позван је на двор песник Аузоније, да буде учитељ младом Грацијану. У Тријеру је Аузоније срео Симаха и спријатељио се с њим. Нема, међутим, никаквог наговештаја да је Хијероним знао да су ти знаменити људи у Тријеру. Као скромни монах или млад непознат човек, он је морао бити ван тог круга славних и познатих. Могло би се очекивати да су боравак цара и седиште двора допринели и значају Цркве у овом граду. Тријер је значајни црквени центар IV века и епископално седиште12. Околност да је Атанасије у Тријеру провео извесно време 336/337, а можда и касније, за време седмогодишњег прогонства на Западу, значајна је била за усмеравање Цркве у овој области према правоверном, антиаријанском хришћанству и према аскетском идеалу какав је важио на Истоку13. Његов


31

спис Живот Светога Антонија монаха, осредња и немаштовита биографија првог еремита, вероватно најраније дело те врсте на Западу, утицао је на ширење идеје монашког живота на Западу и дуго је остао идеална слика монаха у пустињи. За Тријер се везују два догађаја у Хијеронимовом животу: ту би требало да је ступио у цареву службу, међу agentes in rebus - функција везана и за неке послове тајне полиције; истовремено би требало да се догодило и његово одрицање од световног начина живота и прихватање аскетско-монашког идеала. Претпоставка да је и Хијероним у Тријер стигао прво с надом да ће ту моћи да ступи у дворску или војну службу, што би му отварало могућност каријера у том правцу, чини се привлачна и вероватна. Међутим, она се не може бранити на основу једног индиректног сведочанства у коме се Хијероним не спомиње. Мишљење да је Хијероним био један од agentes in rebus у Тријеру заснива се на причи ο Августиновим Исповестима, VIII, 6, 15, ο два млада човека у царској служби као agentes in rebus y Тријеру који су постали хришћани. Догађај ο њима Августин и његов пријатељ Алипије су чули од свог земљака Понтицијана, човека одређеног утицаја на двору и у Цркви, при посети Милану, 386. године. У једном случајном разговору он је испричао догађај коме је сам присуствовао: двојица agentes in rebus, шетајући по врту поред градских бедема у Тријеру, док је цар уживао у представи у циркусу, наиђу на кућицу у којој су живеле божје слуге и на књигу ο животу Светога Антонија; почну да је читају и текст их до те мере понесе, да су одлучили да оставе световну каријеру и да не служе више цару, већ Богу као монаси. До преокрета долази нагло, услед читања списа Светога Антонија, али и из уверења да их служба коју имају може довести у опасност. Дакле, закључивши да је мање опасно да постану amici dei (пријатељи Бога) но да су amici principis (пријатељи цара) донели су одлуку и тог часа се окренули хришћанству. Имена ове двојице младих људи се не наводе, али се у њима препознају Хијероним и његов пријатељ Бонос14. Сам

32


доживљај, како је испричан, не садржи појединости које би указивале на одређене личности, па би се могао везати за било које младе људе који су се од световне службе окренули Цркви. Вероватно то није био усамљени пример те врсте. Ипак, нема озбиљних разлога да се ова прича сматра делом Хијеронимове биографије. Она не би могла да се узме као доказ да је Хијероним стигао у Тријер да би ступио у дворску службу. Међутим, таква претпоставка није невероватна. Околност да је цар Валентинијан потицао из Паноније могла је имати значаја у таквој намери младог Хијеронима. У Тријеру су се уз Валентинијана налазили и Панонци који су, захваљујући панонском цару15, имали значајне положаје у управи и у војсци, и то је могло подстаћи наду младих људи да би и они могли у томе успети. Међу Панонцима у царској служби били су најистакнутији Флавије Максимин, управник Италије, потом префект снабдевања, викарије Града и, најзад, 371-376. префект галске префектуре; његов је отац био табуларије у канцеларији провинцијског управника у панонском граду Сопијани; Флавије Симплиције из Емоне био је викарије Града 374-375. године. Ипак, претерано би било рећи да су се Хијерониму отварале „сјајне могућности успона у државној служби". Познати примери Панонаца који су под Валентинијаном стекли високе положаје очигледно показују да није било довољно панонско порекло да би се стекао положај на двору или у војсци. Панонци на двору Валентинијана и на високим положајима имали су и других заслуга: радило се, пре свега, ο људима који су потицали из породица које су учествовале у управи и војној команди и пре Валентинијана. На то указује већ име Flavius код неких од њих. Флавије Максимин је започео пре Валентинијана каријеру као advocatus; управник Корзике и Сардиније био је 364: управник Италије је 366. под Валентинијаном, а тек 371-376. достигао је положај префекта галске префектуре. Његов consiliarius ex grammatico, вероватно у време када је био управник Корзике, био је Флавије Симплиције из Емоне. Истина, и он је више положаје (управник Нумидије, викар


33

Рима) постигао под Валентинијаном, али је каријеру започео захваљујући пре свом земљаку Флавију Максимину но цару16. Оба наведена примера показују да се радило ο људима блиским двору или управи у градовима и провинцијама и пре Валентинијана. Има примера да су се они из исте провинције помагали међусобно; међутим, само заједничко порекло није било довољно за успех у каријери. Могућно је да је Хијероним рачунао на такву подршку, када се упутио у Тријер. Нема сумње да је присуство цара у Тријеру могло подстаћи наде младог Хијеронима на неки положај у војсци или на двору, како то данас мисли већина истраживача. Но и ако је имао намеру да нађе место у дворској или војној хијерархији, морао је имати заштитника, утицајног на двору. Amicus maior (,зелики пријатељ") био је неопходан младом човеку, ако је хтео да стекне положај и направи каријеру у компликованој војној, дворској или црквеној хијерархији. Такав заштитник је често рођак или пријатељ породице. Хијероним га још није имао. Могућно је да се упутио у Тријер, заједно са својим пријатељем Боносом, да би га нашао. Објашњење за одлазак из Рима у Тријер могло би се потражити у његовој намери да у Цркви потражи своје место. Не може се запоставити околност да је и у црквеном погледу Тријер тога времена имао истакнуту улогу и да је у њему постојала значајна аскетско-монашка заједница. И то је могло привући Хијеронима. По доласку у овај град изгледа да је нашао уточиште у ксенодохијону код градских капија, где су се, по сведочанству Августина, окупљали монаси. У сваком случају он жели да се верује да се у Тријеру већ био посветио преписивању, па и изучавању светих списа. По сопственом сведочењу, ту је преписивао дело Светога Хиларија монаха. Могућно је да је тако и упознао идеју монаштва и да ју је прихватио, можда на начин као и agentes in rebus ο којима говори текст Исповести. Међутим, сам Хијероним у својим делима нигде не указује на Тријер као место у коме би доживео преокрет (conversio). Недостају и подаци који би

34


дозвољавали да се његов доживљај сна о коме говори у XXII писму веже за ово време и ово место17. Реално је претпоставити да су постојали смишљени практични разлози за Хијеронимов пут у Тријер; ипак, не треба искључити ни могућност да је младе људе, Хијеронима и његовог пријатеља Боноса, на пут покренула жеља за авантуром и лутањем. На то стање духа он ће подсетити свога пријатеља Никету, хипођакона Аквилеје, у једном каснијем писму. Позивајући га да му се придружи у аскетском животу на Истоку, узвикује: „Дај одушке чежњи за лутањима која смо некада заједно чинили!" (VIII писмо). Свакако није било лако младом човеку из балканске средине да нађе место било у царској администрацији, било у Цркви. Места су била резервисана за оне који су имали подршку моћних или су припадали слоју моћних. Треба се подсетити животног пута знаменитих људи у друштву или култури тога времена на Западу и на Истоку, да би се схватило да су нова лица ретка и изузетна: отац чувеног миланског епископа Амброзија је био префект галске префектуре, он сам је пре замонашења управљао једном од италских провинција - био је rector Liguriae et Aemiliae; Августин, из богате северноафричке породице, стигао је у Рим као штићеник очева пријатеља, по препоруци градског префекта Симаха постао је учитељ реторике у царском граду Милану. Удела у његовом формирању имао је моћни епископ Милана Амброзије, поред њега је и амбициозна мајка Моника; Паулин из Ноле, епископ и писац, био је аристократа, рођак чувене Меланије Старије, имао је велики углед и огромно богатство у Шпанији, Галији и Италији пре свог окретања хришћанству; Либаније, знаменити говорник друге половине IV века, из утицајне је породице у Антиохији; отац Јована Хризостома је имао високу војну функцију. Ништа од тога није имао Хијероним. Изгледа да је стигао из Стридона у Рим сам, без препоруке оца или очева пријатеља или подршке утицајног рода. Моћног заштитника, рекло би се неопходног за успон било у световном животу било у


35

Цркви, прво ће наћи у личности Евагрија, али тек у Антиохији; много снажнију и значајнију подршку, која није била само морална већ и материјална, пружиће му касније круг римских пријатеља захваљујући Паули, римској матрони која је водила порекло из знаменитог римског рода, чија старина, ако је веровати Хијерониму, иде у прошлост до Граха.

Пријатељи из младости: amici и amicus maior Хијероним ће од Стридона, на далматско-панонској граници, до Витлејема, у коме је остао као монах до краја живота, прећи дуг и напоран пут, испуњен сусретима, сукобима, понекад и принудним одласцима, пут преко Рима и Тријера, северне Италије, преко Тракије, Битиније, Кападокије и Киликије до сиријске Антиохије и Халкидске пустиње, одатле преко Константинопоља поново до Рима и из Рима до Свете земље. Срео је многе људе, упознао многе проповеднике, најзад се настанио у манастиру у Витлејему који је за њега саграђен средствима Пауле, у близини женског манастира у коме је живела женска монашка заједница којом је управљала Паула. Мало је оних који су му били пријатељи од почетка пута или пријатељи из детињства који су му остали верни целог живота; много је више оних које је он настојао да сретне, да би их придобио; њих је желео да прикаже као своје личне пријатеље и када они то нису били, да би стекао право на њихову моћну заштиту; неке је називао својим учитељима да би њиховим ауторитетом заштитио оно што је писао у време када је Ориген, кога је он следио у свом егзегетском раду, проглашен за јеретика. Огроман је број сачуваних писама упућених многим личностима, познатим и славним писцима, епископима и римској аристократији или потпуно непознатим или незнатним свештеницима, у разним

36


земљама и на разним положајима, од монаха и ђакона којих је доста у најранијим писмима, до папе, знаменитих људи какви су били Августин и Паулин из Ноле, епископ римски и епископ Константинопоља и Александрије, епископ Јерусалима; писао је угледним римским побожним матронама поучна писма као учитељ ученицама или као монах који опомиње, који настоји да убеди младе девојке из аристократског круга у Риму да их придобије за монашки живот и да би их уверио да је потребно и неопходно одрицање од богатства и удобног живота и окретање Богу у самоћи монаштва. Најранија писма која се данас датују углавном у периоду 373-379. упућена су из Антиохије клерицима из Аквилеје и суседних градова. Њих у једном писму назива „хором блажених анђела". Међу њима су Јулијан, ђакон у Аквилеји, Јован архиђакон, Никеас хипођакон, Хроматије, познати егзегет, његов брат Еусебије, касније епископ у Верцелама, и Хризоком монах, као и Бонос, који се одлучио да живот проведе на пустом острву усред мора као монах, и пре свих Руфин, пријатељ из младости с којим ће у позним годинама ући у огорчени спор, исто толико догматски око оригенизма колико и лични. Међу онима којима Хијероним пише је и Павле, старац из Конкордије, Хелиодор из Алтинума; из тих година су и писма упућена девицама емонским и Антонију, монаху у Емони. Иноцентију, који је с њим пошао на Исток, упутио је I писмо из Антиохије или Халкидске пустиње, где је први пут упознао тешкоћу аскетскога живота. О њему се иначе ништа не зна. Истом кругу су могли припадати Теодосије (II писмо), и извесни Флорентин (IV и V писмо), као и Марко (XVII писмо), свештеник у Халкиди, у близини пустиње у којој је Хијероним први пут покушао да живи еремитским животом. У овим раним писмима Хијероним се углавном обраћа онима које је сматрао својим пријатељима из младости. Супротно очекивању, међутим, мали је број сачуваних писама упућених њему. У такве спадају, осим Августинових, и писма


37

римског папе Иноцентија, који је покушавао да га заштити када су источни монаси, подстакнути од Јована Јерусалимског, напали на његов конвент. Међу најлепша Хијеронимова писма, лирски интонирана, спадају она у којима се ради о пријатељском сећању. Он ту благо пребацује пријатељима што му не пишу чешће и што су писма кратка. Остала писма откривају циљ: да се истакне неки идеал, као на пример еремитизам Боноса, да се затраже књиге од пријатеља на Западу и понуде копије других, из библиотеке на Истоку, да се затражи опраштање за грех који је и поред честих помена у овим раним писмима остао непознат, па се може мислити и на измишљени мотив и реторски елеменат, да скрене пажњу на свог моћног заштитника Евагрија, кога је изгледа упознао тек у Антиохији, да истакне муке своје аскезе и усамљеност у Халкидској пустињи, на ивици цивилизованог света. Међу пријатељима из Аквилеје посебно место имају Хроматије и Хелиодор. Пријатељство са Хроматијем ће трајати до 90-их година IV века. Прекинуто је стога што је Хроматије остао на страни Руфина у време Хијеронимове свађе са Јованом, епископом Јерусалима. Хелиодор је био из Алтинума, недалеко од Аквилеје. Спомиње га у писму Руфину (III писмо), а у писму Јулијану (VI писмо) наговештава да је покушао да га наговори да га прати на путу у пустињу, али као да га је сам заплашио и да је овај одустао. О томе говори и у XIV писму, упућеном Хелиодору, јер му је обећао да ће покушати и писмом да га наговори да му се придружи. То и чини, подстичући га питањем: „Шта ћеш ти, нежни војниче, радити у очинском дому?" и охрабрујући га да се окрене монаштву: „Остави војну каријеру да би се определио за царство небеско." Хелиодор је један од ретких из овога круга који је стекао положај у цивилној служби, захваљујући, без сумње, породичним везама. Био је из имућне породице у Алтинуму и пошло му је за руком да ступи у царску администрацију у Тријеру, али ју је изненада напустио и окренуо се аскези и касније био епископ у свом родном граду. Истим путем ће кренути и његов нећак Непотијан и први ће

38


започети каријеру у војној служби. И један и други ће, међутим, одустати од световног положаја и посветиће се Цркви. Рано преминулом Непотијану Хијероним ће написати некролог и упутиће га Хелиодору као писмо (LX). То је била једна од могућности успостављања веза са утицајним људима из северне Италије и преко њих са људима на положајима. Руфин је стари пријатељ. Као и Хијероним, и он ће се једнога дана упутити у Свету земљу у друштву са Меланијом Старијом која је, обузета ентузијазмом нове вере, распродала своје огромно богатство и напустила Рим, да би многе године провела у свом самостану у Јерусалиму. У III писму Хијероним чека Руфинов наговештени долазак, радује се сусрету већ на вест о томе у писму Флорентину (V писмо). Хијероним користи ову прилику да истакне идеал аскетизма и већи део писма Руфину је похвала Боносу: он је остварио оно што је Хијероним желео; сада је на пустом острву, о које се разбијају таласи, међу стенама које стрче до неба и ту или чита књиге или се обраћа Богу. Хијероним о овоме говори, истичући своју некадашњу блискост с Боносом: одгајило их је крило исте дадиље, на полуварварским обалама Рајне делили су исти стан и јели исту храну. Бонос се, међутим, први окренуо Богу: ,Ја сам желео, он је остварио", како сам каже. У писмима северноиталским клерицима Хијероним говори о свом, данас непознатом, греху или о књигама које жели, које је сам некада преписивао у Тријеру, (II писмо); Признаје да је грешан, да је болесна овца која се одваја од стада, да је заблудели син који се враћа; очекује да га приме назад, премда га греси спречавају да се прикључи друштву блажених. Писмо је упућено Теодосију и анахоретима који се нису разишли. С обзиром да у XXII писму говори о анахоретима као монашкој групи у Египту, могућно је да је писмо њима упућено. О својим гресима говори и у писму Јулијану, ђакону Аквилеје (VI писмо), кратко их спомиње и у VII писму, упућеном Хроматију, Јовину и Еусебију. Још су два


39

писма у којима је реч о греху: девицама емонским, XI писмо, од којих тражи да опросте ономе ко се каје и пребацује им горко да нису упутиле ниједну реч ономе ко им је толико пружио; признаје опет да је он грешник, залутало јагње и заблудели син, а оне службенице Богу; најзад опомиње: „Немојте никога осуђивати пре времена." Сличног је садржаја и писмо Антонију, монаху Емоне: тражи од њега да разговара с њим, да га воли као он њега. С обзиром на велики број оних у северној Италији којима је писао, данас се закључује да је Хијероним провео у Аквилеји извесно време пре свог одласка на Исток. Изненађује, међутим, како је мало одређених података у овим раним писмима. Сем неколико сећања на младост, проведену у Риму са Боносом, Руфином и Памахијем, или дана у Тријеру, у друштву са Боносом, других нема. Само једном наговештава, у писму Никеату, хипођакону Аквилеје, о чему су разговарали и маштали. Све остало се своди на оно што би се могло уклопити у идеалан лик аскете и монаха. У то спада и прича о претходном греху и потоњем испаштању. У писмима пријатељима из младости нема много личног сећања и доживљаја, па се понекад стиче утисак да се ради о фиктивним пријатељима, о измишљеним адресатима писама чији је једини циљ да покажу и истакну оне елементе у његовој биографији који би се уклапали у идеални тип аскете и монаха. Директних података о боравку у Аквилеји нема у његовим писмима, па је тешко говорити о томе да ли је и када био у овом великом граду и луци на Јадранском мору. Ипак се данас мисли да је он ту после Тријера провео једно време у монашкој, општежитељској заједници18. Премда се из ових раних писама не може закључити да ли је Хијероним заиста провео извесно време у Аквилеји или у неком од градова са чијим клерицима је остао у контакту, како се данас мисли, очигледно је да се он духовно у овој раној фази везује за круг аквилејских клерика, који су против Арија и на страни правоверног, моћног епископа миланског Амброзија. Јасно је да је Хијероним на тој страни још у

40


време када је био у Тријеру. И та околност га је могла одвојити од завичаја, у коме је, с обзиром на моћ аријанства у Сирмијуму, свештенство могло бити мање правоверно но што би одговарало Хијеронимовим тежњама у овим годинама. У раним писмима појављује се Евагрије, Хијеронимов amicus maior. Хијероним у писмима из Антиохије и Халкидске пустиње наговештава да је он, као његов моћни заштитник, ту негде, у близини, да бди над њим, да му помаже. Ова без сумње занимљива личност, више значајна као црквени политичар но као писац, и сама је имала више обрта у свом животу: рођен је у Антиохији, као потомак римског официра Помпејана који се под Аурелијаном 272. године борио против Зенобије. Био је богат, имао је моћне пријатеље, међу којима је Секунд Салустије, префект преторија Истока, разгранате везе и сродства. Рођак му је и Руфин, comes Orientis; пријатељ, а можда и учитељ, био му је Либаније, познати ретор и убеђени присталица традиционалне римске религије, сам у блиској вези са царем Јулијаном. Либанијева писма садрже многе податке о Евагријевом животу. Због свог богатства, Евагрије је био дужан да се прихвати куријалних дужности у свом родном граду. Да би то избегао, уз помоћ свог моћног пријатеља Салустија добија положај у државној управи и постаје прво управник провинције, а потом дијецезе. Међутим, због избегавања куријалне дужности био је осуђен, али потом спасен, уз помоћ Руфина и Салустија, истина уз велику новчану казну. Да би је платио, морао је да прода велики део своје не мале имовине. Негде у тим годинама овај некадашњи пријатељ Либанија окреће се хришћанству и црквеној каријери. Отада почиње његов ближи контакт са клерицима на Западу и он улази у сложен сплет односа међу личностима и црквама, на Истоку и на Западу. Први пут је напустио Антиохију у друштву са Еусебијем из Верцела, који се нашао у Антиохији после Сабора у Александрији. Мисли се да је због свог знања латинског ишао као посланик Источне цркве у северну Италију, први


41

пут 364/65, потом поново 373/74. и више пута после тога. Без сумње је у међувремену стекао и као личност одређени значај и корисне везе. Учествовао је и на Римском синоду који је осудио Ауксенција, епископа Милана и присталицу Аријева учења, и довео на епископалну столицу Амброзија; дао је и подршку Дамасу у борби за епископално седиште у Риму, у борби против Урсицина; учествовао је и на Сабору у Аквилеји, 381. године. Осим Дамаса, његови пријатељи су и Хиларије из Поатјеа и Еусебије из Верцела у северној Италији. У Антиохију се враћао више пута, од 375. активно учествује у догматским споровима између мелитијанаца и паулинијанаца, штитећи Паулина, противника Мелитија. Најзад, после смрти Мелитија, потом Паулина, и сам 388. постаје епископ Антиохије; премда непрописно изабран, остаје епископ до своје смрти 393/9419. Евагрије није спадао у значајне писце и мислиоце; и његов политички утицај се прецењује, прво у Хијеронима, а потом и у модерној историографији. На црквеним саборима он нигде није иступао по личној одлуци или са сопственим мишљењем, а још мање као бранилац одређене доктрине, већ се прикључивао оној страни која је званично признавана или била надмоћна у црквеним сукобима. Он је пре свега присталица неких личности које су се бориле за епископалну столицу у Антиохији или ортодоксног учења на синодима на Западу. Од његове литерарне делатности познат је једино грчки превод кратке монашке биографије Живот Светога Антонија монаха, коју је написао Атанасије у време свог прогонства, око 356. Несразмерно својој књижевној вредности, овај превод је имао велики одјек и утицај на Западу, а као прва биографија једног еремита преведена на латински, служиће као узор и модел аскетског живота. Уверење да је Евагрије био политички утицајан почива на једном податку у Хијеронимовом I писму, према коме је Евагрије моћан човек који има утицаја на самог цара Валентинијана и може да интервенише и у једном судском процесу и у једном спору. Хијероним у овом писму прича опширно о једном таквом

42


случају, додајући драматичне обрте и хришћанска чудеса и истичући улогу и значај Евагрија: ради се о жени која је била неправедно оптужена за прељубу; док је њен заводник одмах убијен, она је била само рањена. Пробудивши се, успела је да се сакрије на имању; када је пронађена, требало је да буде осуђена; међутим, ту се појављује Евагрије у улози заштитника и избавитеља и, обилазећи двор, најзад успева да убеди самог цара да нареди да се обустави процес20. Ако у оном делу приче који се односи на улогу Евагрија има истине, успех његове мисије код цара могао је бити пре резултат његове личне умешности, но црквено-политичког значаја његовог ранга и положаја. Нема поузданих података о томе где је Хијероним срео Евагрија и када и како му је овај постао заштитник. Мисли се да је то било у северној Италији или још у Тријеру21. Претпоставка почива на уверењу да је Хијероним био у северној Италији у исто време када и Евагрије и да је Евагрије морао посетити и Тријер, где се једно време налазио и Хијероним. Треба, међутим, имати на уму да се Евагрије у северној Италији налазио у кругу клерика у коме се Хијероним никако није могао налазити; исто тако, иако су се налазили истовремено у Тријеру, мало је вероватно да су се могли срести и доћи у непосреднији контакт, ако је Евагрије имао тако висок углед и утицај на двору како Хијероним хоће да верујемо. Хијероним је у то време могао бити обичан млади човек који се спрема да буде монах и који скромно живи у ксенодохијону код градске капије, преписујући списе светих отаца. Евагрије је посланик са Истока и из Источне цркве који је у Тријер можда дошао да би ту срео цара. Та два круга, један коме припада већ угледни Евагрије и двор, и други са масом монаха и обичних хришћана или младих људи који су тек тражили своје место, нису се додиривала. У расправљању о томе где је Хијероним срео Евагрија није незанимљива околност да га помиње тек у писмима која је из Антиохије слао пријатељима у северну Италију. У I писму, које је упућено западном клерику Иноцентију, Хије-


43

роним скреће први пут пажњу на значај и важност Евагрија. Прича о ..чуду у Верцелама" има смисла једино ако се посматра у тесној вези са текстом на крају, који представља похвалу Евагрију: он је тај који је „покопао" Ауксенција Миланског још за живота; захваљујући свом утицају на двору - он посећује цара, сталним молбама умара, најзад с правом умекшава - спасен је живот осуђеној жени из Верцела, набеђеној да је извршила прељубу. У томе нема ни најмањег трага о томе да је Хијероним било где у северној Италији срео Евагрија. Нема, међутим, никакве сумње да му је он заштитник за време боравка у Антиохији и у пустињи Халкиде. У III писму, упућеном Руфину, Хијероним обавештава да ужива гостопримство Евагрија у Антиохији, још увек слаб од болести; у првом писму Флоренцију прикључује својим поздравима поздраве Евагрија (IV писмо), у следећем, V писму, Евагрије је човек преко кога Хијероним решава проблем одбеглог роба Флоренцијева пријатеља; он га и моли да и даље овај посао прати и реши проблем: у VII дисму Хијероним обавештава аквилејске клерике да га је Евагрије пребацио у онај део пустиње који је на граници Сирије и Сарацена, а у XV писму обавештава папу Дамаса да му може писати преко Евагрија кога и сам одлично познаје. Ни у једном од наведених места нема ни најмањег наговештаја о неком ранијем сусрету и ранијем познанству. Мало је вероватно да би Хијероним тако нешто пропустио да помене и да истакне познанство тако значајног човека. Спомињања Евагрија у писмима аквилејским и другим свештеницима управо има за циљ да скрену пажњу на моћног и богатог патрона у Антиохији, кога су и они морали познавати, а који му је био духовни вођа у првим покушајима аскетско-монашког живота. Он пише онима којима име свакако није било непознато и који су га већ знали из времена његова боравка у северној Италији. Чини се вероватним да је, стигавши у Антиохију, после тегобног пута преко Тракије и целе Мале Азије, болестан и изнурен, у Антиохији срео Евагрија који га прихвата и болесног негује. Случајан сусрет

44


пре тога, негде у северној Италији, није искључен. Можда га је, најзад, неко од свештеника северноиталских цркава препоручио Евагрију који је био посредник између цркве у Антиохији и оних у Италији. Утицај Евагрија на Западу очигледно не треба прецењивати. Међутим, нема сумње да је био значајна личност у Антиохији; како је припадао познатој породици, имао је друштвене везе са људима на високим политичким положајима у граду и у провинцији. Његов покушај да се истакне у државној управи је пропао; хришћанска црква му је пружала нову прилику. Он ће се умешати у сукоб у хришћанској цркви између присталица Мелитија и Паулина. Помогао је Паулину и његовој странци, али је и сам гајио наду да ће заузети положај епископа Антиохије, у једној од најзначајнијих цркава на Истоку. Најзад је, по смрти Паулина, постао епископ града, али захваљујући више подршци моћних присталица но легалном избору. Евагријс нсстајс из Хијсронимовс прспискс крајсм IV века, дакле у време када пада његова смрт. Са неким пријатељима из северне Италије ће остати у вези. Шаље им своје рукописе и посвећује и добија од њих прилоге за свој манастир. Такав један прилог Хроматија спомиње у Предговору коментара In Libros Solomonos, PL 28,1307.

У Халкидској пустињи: Хијеронимов сан За даљи Хијеронимов животни пут био је одлучујући боравак у Антиохији, у коју је стигао 374. или 375. године. На 30 миља од овога града, на ивици Халкидске пустиње, на имању Евагрија код Маронеје, Хијероним је доживео, како се данас мисли, своје друго преобраћање. Ту је први пут покушао да живи као монах-аскета, ван града и далеко од људи. Не зна се шта га је подстакло да крене у пустињу. Његова одлука да постане монах тумачи се и као последица


45

околности у којима је одрастао, детињства за које га не везује сећање на родитеље. Касније помиње сестру и бабу, али без великих емоција22. Ово тумачење није наишло на одјек у науци, па остаје и даље само једно од могућих. Утицај Евагрија у одлуци да се окрене монашко-аскетском животу се не може искључити. Могло би се претпоставити да је он подстакао Хијеронима на пут на Исток, у Свету земљу. Могућна је, премда се не да доказати, блиска веза с њим још за време боравка у северној Италији; неоспорна је у време када се налазио у Антиохији. Тек ће се у Антиохији Евагрије појавити као моћни заштитник и велики пријатељ (amicus maior), посредник између Хијеронима и Цркве у Антиохији и пријатељ на Истоку преко кога Хијероним прима писма и књиге са Запада. Хијероним је на Исток кренуо, како се данас мисли, из северне Италије. Са пријатељем Иноцентијем се упутио вероватно пешице преко Балканског полуострва и Мале Азије са првобитном намером да посети Свету земљу и Јерусалим. Међутим, у Антиохији се разболео и ту остао. Антиохијски период његова живота, који би се могао датовати у године између 375. и 377, био је судбоносан за његов даљи живот. Два су значајна догађаја везана за антиохијски период Хијеронимова живота: одлазак у пустињу Халкиде, или на Евагријево имање у њеној близини, и учешће, мада не и јасно и одлучно опредељивање, у догматским споровима, у расправама с еремитима у пустињи и у Антиохији. У борбама у Антиохијској цркви Хијероним није имао никакву истакнуту улогу нити одређени теоретски став: у писму епископу Рима Дамасу (XV писмо), показао је спремност да следи ону политику коју папа сматра правоверном. Међутим, догађаји у Антиохији, у које је умешан и његов пријатељ и заштитник Евагрије, принудили су га да упозна замршене спорове и теолошке расправе на Истоку. О времену проведеном у пустињи Халкиде нема прецизних података. Хијероним спомиње своје еремитско искуство, али је и у томе више обавештења о пустињи но о

46

томе како је живео и колико је дуго тамо провео. Хронологија Хијеронимова живота у Антиохији и Халкиди је успостављена на следећи начин: полазак за Антиохију датује се у пролеће 374, одлазак у Халкидску пустињу у другу половину 375; у пустињи би био од 375. до пролећа 377, а у Антиохију би се вратио у пролеће 377. Из тог периода, од пролећа 374. до пролећа 377, потицала би писма V-XIII, XIV-XVI i XVII23. Посебно значајна су писма: V, упућено Флорентину, монаху који се настанио у Јерусалиму, VI, Јулијану, ђакону Аквилеје, VII, знаменитом Хроматију, пријатељу из Аквилеје, и XIV, дуже писмо Хелиодору који је у Аквилеји припадао истом кругу пријатеља. Има у њима упечатљивих запажања и о пустињи и о људима, али не и о Хијерониму самом и његовом доживљеном еремитском искуству. Из V писма се види да је у пустињи, да уза се има своју богату библиотеку, с њим је и alumnus који му преписује рукописе; окружују га пустиња и самоћа и ћутање:... а ја сам затворен у границама самоће која човека граби (ego arreptae solitudinis terminis arceor - V писмо, 2). Ћутање делом долази и отуда што Хијероним не зна сиријски којим говоре као јединим језиком једноставни, необразовани еремити у овом делу света. Хијероним већ ту испољава своју нетрпељивост према тој врсти људи: „или се може говорити полуварварски или ћутати", рећи ће већ у VII писму које се датује у прве месеце његовога самовања у Халкидској пустињи. То непријатељство ће се појачавати, па ће Хијероним у XVII писму озлојеђено и грубо закључити да је боље са животињама заједно живети, но с таквим хришћанима. О пустињи ће поетски и надахнуто узвикнути у XIV писму, 10: „О, пустињо, процвала цветовима Христа! О, пусти простору у коме расте камење од кога краљ у огромној апокалиптичкој држави гради! О, пешчано пространство, које се радује свом богу!" Положај Халкиде у којој је Хијероним проводио своје еремитске дане приближно је познат. Топографски податак да се Халкидска пустиња налазила у области на граници између Сирије и Сарацена Хијероним ће поновити много пу-

47

та, на разним местима: ,Док сам се налазио у оном делу пустиње у коме се Сирија граничи са Сараценима, (V писмо, 1); „Пошто ми их је (sc. ваше писмо) побожни Евагрије пренео у онај део пустиње који чини пространу границу између Сирије и Сарацена" (VII писмо, 1, 2); „Како сам се и ја због својих грехова повукао у ову пустињу, која раздваја Сирију од варвара" (XV писмо, 2, 2). У биографијама аскета, од којих је једну писао већ тада (Vita Pauli), другу касније, у Витлејему (Vita Malchi), позиваће се на сопствено искуство живота у пустињи, у првом случају говорећи о томе ко и како живи у овом делу света. О самозлостављању еремита говори са наивним чуђењем лаика: „Да се ово некоме не би чинило невероватно, позивам Исуса и свете анђеле као сведоке, да сам у оном делу пустиње који се граничи са Сиријом и Сараценима гледао монахе и да сам видео да је један тридесет година играо, живећи од јечменог хлеба и поврћа, док је други у старом бунару издржавао по пет шаша смокава дневно."24 У другом, говорећи о месту у коме је Малх најзад нашао мир и спокојство, ближе одређује место у коме је сам провео извесно време: „Маронеја је удаљена око 30 миља источно од Антиохије, сиријског града, невелико сеоце које је после више власника или патрона постало део поседа оца Евагрија, мог пријатеља у време када сам као млад човек боравио у Сирији. Њега овде спомињем да би се видело одакле знам ово о чему пишем."25 Овај последњи податак води до Маронеје и опет до Евагрија. Очигледно се ради о имању на граници света античке културе, дакле не о „ћелији укопаној у стену", како се то понекад мисли26, као месту где је Хијероним проводио дане, већ о усамљеничком животу на једном имању на ивици пустиње. Већина података о тим годинама у преписци без сумње чини топос у литератури о монашко-аскетском животу, као на пример онај о пустињи и сунцу (V писмо), усамљености и сузама, и о зарађивању насушнога хлеба у зноју лица свога, у XVII писму, 2-4, па Питер Браун може бити у праву када у

48

књизи Body and Society, на основу онога што сам Хијероним каже у својим писмима и другим делима, закључује да Хијероним није много знао ни о искушењима о којима пише, а ништа о мучној дисциплини на којој су оци у пустињи заснивали своју сигурност да и сексуални нагон може бити трансценденталан27. Подаци о личном доживљају аскетског живота, о привикавању на самоћу, пост и сунце су литерарно стилизовани, а сопствених визија, насталих као одраз жеља, у његовим писмима или нема или су приказане у складу са прихваћеним моделом аскете-монаха. Искрених признања о људској слабости и искушењима, каква знамо из дела његовог савременика Евагрија са Понта, и аутентичних описа психолошког стања који би допринели упознавању његове личности, у ствари, нема. Његово дело не садржи ништа налик на оно што је описао Евагрије у свом делу Antirrheticus или у Практичном трактату за монаха28, са сликама искушења која су стварна и привиђењима и грешним мислима које су психолошки мотивисане, људске и очекиване код оних који су напустили свет у коме су живели и настојали да се у пустињи посвете једино молитвама и Богу. О монасима у околини Антиохије доста знамо, али ниједну информацију не дугујемо Хијерониму. Захваљујући Теодорету, писцу Црквене историје из прве половине IV века, који је и сам прошао кроз право монашко искуство, познати су и чувене личности и аскетски живот ових људи. Он их детаљно описује и наводи имена истакнутих међу њима: грубе и прљаве спољашности, то су били људи чврстих уверења и одређених теолошких знања, премда малог или никаквог образовања и веома једноставне мисли29. Он не оклева да прикаже и спољашност чувених монаха: коса им је била дуга, понекад и до земље, запуштена и код струка везана да не би сметала при ходу, били су скоро наги, покривени кострети и животињском кожом. У односу на еремите из околине Антиохије хиљаде њих су насељавали пећине и колибе у пустињи у околини града - Хијероним је више посматрач но монах који заједно с њима подноси и искушења и испаштања, кажња-

49

вање тела и преобраћање душе. Његова сведочанства су без таквих реалистичких обавештења; он саопштава само легенде које је чуо, као ону о еремиту који је много година провео у празној цистерни; и за Малхове доживљаје сазнао је у пустињи. Међутим, ни његова биографија, коју ће касније написати, не садржи никакве реалне појединости о животу пустињака, као што ни Хијеронимова писма, која се везују за боравак у пустињи Халкиде, нису извор о правом животу еремита, а још мање су обавештење о животу младог човека са Запада који се одлучио да искуси аскезу, премда у њеном блажем облику, не у пећини, рупи или цистерни, већ на пољском имању свога пријатеља Евагрија. Рекло би се да Хијероним у пустињи Халкиде није следио одређени узор монашког живота нити је био потпуно изолован од света коме је дотада припадао. Више је светих књига у библиотеци која му је стајала на располагању, но што су их имали Хелиодор или Флоренције у северној Италији. У V писму он нуди пријатељу копије, јер има алумна који ће их преписивати. Вероватно се, као и касније као монах у Витлејему, није држао одређених правила, нити настојао да се приближи начину живота монаха који проводи време у молитвама, посту и кажњавању тела за прошле и будуће грехе. Чини се да прави узор није имао. Из података у оних који су га посећивали зна се да је највећи део времена проводио у раду, у читању или писању. Његов живот у Халкидској пустињи се не да реконструисати ни из биографија еремита које је написао. У њима нема непосредног, правог доживљаја строге аскезе. Написао их је три, Живот Светога Павла, првог еремита, Живот Малха заробљеника и Живот Хилариона. Што се тиче правог живота монаха, неће отићи даље од уопштених података о молитвама и посту и чудесима која су неки од њих чинили. Чини се да су писане за хришћане на Западу, којима је у то време идеја источњачког монаштва страна, можда и застрашујућа у својој строгости. Две хагиографије, Светога Малха и Светога Хилариона, написане у Витлејему, могле би се повезати с неким каснијим

вања, о његовим искушењима се једва говори. Није знао ни да пише30. Сматра се да је биографија еремита Павла углавном понављање биографије Светога Антонија. Природно се

50

етапама Хијеронимова живота, када је после дугих лутања у тражењу мира (као Хиларион) стигао у Витлејем, и ту се настанио са Паулом (као Малх са својом пратиљом, некадашњом робињом). Живот Светога Павла, дело настало у време када се Хијероним налазио у Антиохији или Халкидској пустињи, могло би открити, не појединости о стварном животу, већ неку идеју која би се могла везати за његов став и мишљење у време када је сам настојао да живи као еремит. У Животу Светога Павла, првога еремита, делу написаном између 373. и 377. године, у ствари и нема много података и догађаја. Пореклом из Тебаиде, из имућне породице, Павле је са 16 година изгубио родитеље и за време Децијевих прогона хришћана склонио се у брда. Његово окретање монаштву, како га Хијероним схвата, није било ни болно ни драматично; нема борбе са демонима, нема привиђења овоземаљских задовољстава, дилема и искушења. Његова самоћа и одвајање од људи су потпуни и Антонију, другом монаху који је у овој причи млађи, сан је био потребан да би сазнао да није једини у пустињи. Павлово дугогодишње еремитско искуство није ниједном речју описано. Хијероним га не сврстава међу оне који су окивали себе и вукли на ланцу тешке тегове, као што је то случај са монасима о којима говори Теодорит. Поједностављен је и проблем егзистенције. Он је решен налажењем пећине са извором и палмом на улазу, која је пружала храну и лишће за одећу. Значајна у овој причи је околност да је Павле представљен као најстарији пустињак. За хришћански свет на Западу као први дотада познати еремит важио је Антоније, чију биографију је написао Атанасије на грчком за време свог изгнанства на Западу. Шире је постао познат као први еремит преко Евагријева превода биографије на латински. Његова личност је приказана као једноставна, без образо-

51

онда поставља питање: зашто је било потребно писати биографију еремита Павла и приказати га старијим од Антонија? Хијеронимова намера да новом биографијом другог еремита, кога приказује као најстаријег - при сусрету у пустињи Павлу је 113, Антонију 92 године - замени постојећи модел монаха-аскете новим, намеће се као природно и најједноставније објашњење. Како је већ примећено, Хијероним више инсистира на интелектуалним но на духовним вредностима свога хероја31. Поред све сличности, ова два пустињака се ипак разликују у једној кључној ствари: Антоније одбија свако образовање, па и да се описмени, док је Павле солидно образован - осим грчког он зна и египатски. Једноставност монаха-пустињака на Истоку је била хваљена и код црквених писаца. Тако се и код Хризостома може наћи податак о томе да многи пустињаци не знају други језик осим сиријског, а да им и он није потребан, јер немају с ким да разговарају. Појединост о Павловом образовању се губи из вида, када се у модерној историографији поставља питање зашто је било потребно да се Павле прикаже као старији за једну генерацију од Антонија који је дотада важио за првог еремита. У свему осталом, у огледу побожности и снази својих уверења, они су слични. Ова наизглед мало важна разлика чини у ствари од Павла нови тип еремита. Дотада важећи идеални модел једноставног, неписменог монаха, коме је блиска традиционална једноставност првих хришћана, требало је заменити новим и савременијим монахом, који зна и грчки и египатски. На тај начин Хијероним Павла супротставља еремитима Сирије који, сем свога језика, како он каже полуварварског, нису познавали други. Нова биографија треба, рекло би се, да као узор замени стару, која је од времена Атанасијева прогонства на Западу служила као пример идеалног монаха. Биографијом монаха Павла, који је у младости стекао образовање, Хијероним у ствари брани нови тип монаха, можда ближи схватањима човека са Запада. Хијеронима је, у духовној сфери, образовање у основи делило од еремита у околини Антиохије. Он даје да се на-

52


слуте сличности између биографије првога Павла еремита и Хијеронимове младости: и он би требало да је потицао из имућне породице, и у детињству је већ стекао образовање, како често наглашава у писмима; родитељи рано нестају из приче; остаје сестра, као и у Павла, у пустињи нема искушења ни демонских других привиђања. Павла не кушају демони у еротским сновима и привиђењима, као ни Хијеронима. Хијероним ипак жели да нагласи да се то догађало другима, па се и прича у уводном делу Vita Pauli, која је и према модерним мерилима екстремно ласцивна, тиче неког мученика непозната имена и не везује се ни на који начин за Павла. Павле нема снова ни привиђења, а Антонијев сан има функцију довођења у везу два монаха који не знају један за другог. Класично образовање је нешто што би повезивало Хијеронима са Павлом, али га је одвајало од Антонија. Хијероним изричито каже како жели да личи на Павла: на крају своје хагиографије он позива читаоца да задржи у сећању грешника Хијеронима, који би пре изабрао хаљину Павла но царски пурпур с казном коју овај доноси32. Образовање и познавање латинског и грчког, дакле оно што га везује за Светога Павла, нешто је чега Хијероним није желео да се одрекне у овим годинама, да би се изједначио са идеалом монаха-аскете, какав је био прихваћен на Истоку. То је било оно што му је доносило предност над масом монаха на Истоку и давало значај код његовог покровитеља Евагрија и код пријатеља на Западу. Биографију еремита Павла је Хијероним писао на Истоку и то је један од његових најранијих текстова. Познавањем латинског и грчког он се сам истицао међу монасима у пустињи Халкиде, а вероватно и у Антиохији. Тим знањем он себе препоручује и папи у Риму, како се види из XV писма, у коме о себи говори као о „човеку три језика", латинског, грчког и јеврејског. Рекло би се да је у овој фази одступао од традиционалне одбране једноставности хришћана и да је настојао да искористи предност коју му је давало образовање. По повратку у Рим, међутим, унеколико је од-


53

ступио од онога што је у Халкиди тврдио. Променио је и став и мишљење у том погледу, јер се нашао у другој ситуацији, када се друго од њега очекивало. У Риму је Хијероним око 384. своје еремитско искуство другојачије приказао. Ту је десетак година касније, у знаменитом XXII писму упућеном Еустохији, текстуализовао свој доживљај одрицања од класичне културе и образовања као сећање на време када је живео пустињачким животом. У драматичним околностима, у стању потпуне телесне исцрпености изазване дуготрајним постом, он се у души морао одрећи и онога што је сматрао најдрагоценијим благом: свог одушевљења за Цицерона и читања класичних писаца. Сцена привиђења, сна или кошмара уметнута је у XXII писмо да служи као пример и поука младој девојци која је одлучила да крене путем монахиње, да се чува „непријатеља у себи", свог малог тела. У ствари, он на два места у овом писму спомиње своје пустињско искуство: у првом (XXII писмо, 1,1), описује своје патње због одрицања од телесних задовољстава: „О колико сам пута, налазећи се у пустињи, у оној бескрајној самоћи која исушена пламеним сунцем представља сурово уточиште монаха, веровао да сам усред задовољстава Рима! Седех сам, јер бејах испуњен горчином, удови су стрсили као кости натрпане у безобличну врећу, испуцана кожа је давала телу изглед човека етиопске расе. Свакодневно сузе, свакодневни уздисаји. И ако би ме некада, упркос мом отпору, сан савладао, ударах огољеним костима о суво тле. А да не говорим о храни и пићу: чак и они који су малаксали, нису узимали друго до свежу воду, а узети нешто кувано био би прави луксуз. Ја, дакле, бејах онај који је, из страха од пакла, себе казнио таквом тамницом, у којој су ми једино друштво били скорпиони и звери, док ми се причињавало да сам усред кола младих девојака. Лице ми је било бледо због поста, али ми је мисао горела жељама, док је тело остајало хладно. И пред човеком који је телесно био више мртав но жив, пламтео је једино пожар жеља."

Овај литерарно лепо уобличен текст има убедљивости у делу који се тиче осећања усамљености и јачине жеља. Коло девојака или сцене градских задовољстава и гозби, међутим,

54


као одраз фантазије и жеља које се обично привиђају монасима, могли би се сматрати топосом у монашкој литератури, а овде су скоро дословно понављање онога што се среће у Практичном приручнику за монахе Евагрија Понтијског33. Други текст, XXII писмо, 30, који ће он касније прогласити сном, да би као такав био прихваћен и у модерној литератури о Хијерониму, премда има вербалних поклапања са првим, разликује се од овога по мотиву и интенцији. Он заслужује посебну пажњу, не толико као аутентично сведочанство Хијеронимова препорода у пустињи, колико као основа за анализу личности и мишљења монаха Хијеронима. Ради се пре о кошмару или визији но о сну, у коме Хијероним доживљава потпуну трансформацију, од човека класичног образовања до монаха који ће се у будућности одрећи читања паганских писаца и посветити се једино светим списима: „Када сам пре много година напустио родитеље, сестру и рођаке и оно што је било још теже, обичај да се обилно једе, и то све због царства небеског, и упутио се у Јерусалим да бих постао војник Христа, нисам могао да се лишим библиотеке коју сам уз највећи напор и труд сакупио у Риму. И тако, бедан ја, постих пре но што приступих читању Цицерона. После честих ноћних бдења и проливања многих суза које су ми навирале из дубине душе при сећању на раније грехове, узимао бих у руке Плаута. Када бих се потом окретао себи и почињао да читам пророке, њихов сиров језик би изазивао ужас у мојој души. Како светлост нисам могао да видим, јер сам био слеп, сматрао сам да грешка није у очима већ у сунцу. Док се тако стара змија поигравала са мном, после четрдесетодневног поста изнурено тело нападе унутрашња грозница и не допуштајући ми предах - скоро невероватно звучи - тако је изјела моје удове, да су се одржавали једино на костима. Већ су ми и погреб припремали, а у телу које се већ било охладило треперила је још једино душа у једном углу мојих груди. Изненада ме нешто зграби и у духу бејах изведен пред трибунал судија. Ту је из оних који су ме опколили избијала тако блистава светлост, као муња, да се ја прострех по земљи и не усуђивах се да подигнем поглед. Када ме


55

упиташе за моју веру, одговорих да сам хришћанин. На то ће онај који је председавао: „Лажеш", рече, „ти си цицеронијанац, а не хришћанин", „тамо где је твоје благо тамо је и твоје срце." Ту заћутах и између удараца - наредио је? наиме, да ме шибају - све више ме је мучила моја савест док сам у себи понављао стих: „А у паклу, ко ће те хвалити?" Почех да јаучем и уз крике да говорим: „Смилуј се, Господе, смллуј се на ме!" Мој глас је одјекивао између удараца бича. Најзад падох на колена пред оним који је председавао. Они који су овоме присуствовали молили су га да се смилује мојој младости, да дозволи да место заблуде заузме кајање, да ћу бити кажњен ако поново узмем да читам неку паганску књигу. А ја, нашавши се у таквој ситуацији, бејах спреман да обећам и веће ствари, почех да се заклињем, призивајући његово име: „Господе, ако икада поново узмем у руке световне списе, ако их будем читао, биће као да сам те се одрекао." Овим речима заклетве бејах ослобођен и вратих се на земљу и на опште чуђење, отворих очи лијући такву кишу суза да су се и они који су били пуни неповерења уверили у моју бол. То није био сан нити празно сновиђење које нас често заводи. То сведочи трибунал пред којим сам лежао, а суд кога сам се толико плашио је сведок. Нека ми Бог не да више никада да доживим таква испитивања. Рамена су ми се још тресла од страха, и по буђењу сам осећао још ударце. После тога сам с таквом пажњом читао божанске књиге, с каквом никада нисам гледао дела смртника."

Тумачењу овог текста у коме је драматично приказано одрицање Хијеронима од класичног образовања, дакле од световне културе и потпуно окретање другој, хришћанској, библијској, посвећено је много редова у модерној литератури о Хијерониму и његовој личности; у новије време је послужио и као основа успостављања његовог психограма34. Текст има двоструку функцију: да покаже Хијеронимову патњу при одрицању од класичне литературе, дакле од световног, и да као exemplum наведе Еустохију на исти пут, да презре класично образовање које може да заведе младу девојку и да се посвети читању једино светих списа; он је упозорава и на опасност коју представља тело. Овај догађај се сматра његовим другим преобраћањем. Сан би одражавао и одрицање од световних аспирација, али

56


и потирање одушевљења за класичну културу35. Има, међутим, истраживача који се враћају чисто физичким узроцима и тумаче сан као последицу делиријума који прати берибери болест и недостатак витамина, па би физички бол и делирантно стање били представљени логиком сна36; понекад се сумња у аутентичност и сан се сматра реторском досетком која треба да пропагира аскетске идеје37. Разумевању Хијеронима на психолошком плану битно је допринела Патриција Кокс Милер у студији посвећеној сну као феномену у позноримској литератури. Сан, са упадљивим физичким квалитетом, она сматра аутентичним Хијеронимовим искуством на коме он гради нову, аскетску верзију своје личности. Пре одласка у пустињу он би био фокус сукоба две културе, световне и религијске; визија женских тела у пустињи би му показала да је ухваћен између аскетског изгледа тела и опсесивног еротизма. Структурална сличност између две ониристичке секвенце - на једној страни као искушење нага женска тела, XXII писмо, 7, на другој Цицерон, XXII писмо, 30 указивала би на то да су обе аутентичне рефлексије стања подељене Хијеронимове свести: Цицерон и девојке које играју одсликавају исто, неукроћени либидо, дакле то су слике које не воде према Светом писму и чедности. Тело је у сваком случају у центру збивања; његов прелазак из ониристичке у свесну реалност функционише као знак драматичне промене свести38. У психолошким анализама сна Барбара Фајхтингер иде и даље, па на основу овог текста успоставља Хијеронимов психограм, са закључком о његовом неразвијеном Ја, неспособном да преузме одговорност за потпуни духовни преокрет, па је помера на Бога, који се појављује у својој амбивалентној природи, у улози строгог судије Старога завета који кажњава и милостивога Бога који прашта. Визија би исто тако откривала, како она мисли, да је у пустињи Хијеронимово дубоко Ја једно друго добро, а не Бог; према томе, његово преобраћање није потпуно39. У психолошким и другим истраживањима полази се од тога, прво, да је у питању сан, друго, да је сан аутентични


57

доживљај и да је Хијеронимова намера да се одрекне класичнога образовања била искрена. При томе се губи из вида једна важна чињеница: у наведеном пасажу Хијероним не каже да се ради о сну. Сан или визија представља често коришћену форму преношења порука са највишег места или навођења на искушења од стране демона у ранохришћанској литератури. Кушање монаха привиђањима сличним сну или визијама, као што су гозбе, кола девојака или животињски гласови, може се наћи и у другим текстовима тога времена и могло би се сврстати у оне који се приписују демонима. Хијероним је имао одређених знања о сновима као феноменима психе, познавао је класификовање ониричких феномена на снове који говоре истину и оне који су лажни и знао је где их и како треба наводити. Његова визија девојака које играју и других задовољстава које пружа велики град није профетска, већ рефлективна, и треба да је одраз аскетске борбе са непрестаном сексуалном жељом40. Слика нема много оригиналности: привиђање кола девојака је дословно понављање Евагријева текста из Практике^, а кушање монаха привиђањима жена је познати онирички трик демона који се приказују монасима у сну и може се наћи и у његовој биографији Хилариона42. Премда је познавао текуће теорије о сну, не би се ипак могло рећи да је за ониролошки феномен показивао интересовање или да је имао своје тумачење снова. Сматрао га је, као и други, првенствено психолошким феноменом, како то и формулише у егзегези Даниела: „Сан је визија твоје главе, а не твојих очију." Класификацију снова на истинске снове, оне који директно опомињу, на симболичне, којима је потребно тумачење, на оне без значења у какве спадају психобиолошки, на пример када хришћанска удовица после обилног ручка заспи и сања апостоле43, на снове који се приписују демонима, преузео је вероватно из Тертулијанова дела De anima (О души). Хијероним је знао да има и снова, званих enupnia, који одражавају жељу сневача, као што је сан просјака о богатству, жедног човека да пије. У

58


свом литерарном делу он сан, међутим, ретко користи као облик преношења поруке или опомене са највишег места. У ретке примере те врсте спада премониторни сан Претекстате, у CVII писму. Има у његовом литерарном делу текстова који би указивали на његов негативни став према сновима. С обзиром на место сна у Хијеронимовом делу и његово мишљење о вредности сна, не би се очекивало да би он испричао свој аутентични сан или да би један сан могао представљати прекретницу у његовом животу. Он више пута наглашава да у сне не треба веровати, као у коментару Књиге проповедникове 5,6: „Треба презрети оно што се тиче сна", или у већ поменутом коментару Данијела 4, 2 (PL 25, 513 D): „Све оно што је у овом свету чини се да је само сенка и сан" и ln Hierem. 23, 25: „визије су лажне, сањарења без вредности". С обзиром на свој став према сновима уопште, мало је вероватно да би Хијероним своју судбоносну одлуку да се одрекне Цицерона и осталих паганских писаца у будућности, одлуку у коју је желео да се поверује 384. у Риму, приказао • као сан. Он сам у време када је настало XXII писмо, као трактат О служењу девичанству, није желео да доживљај буде схваћен као сан и изричито упозорава у тексту да се не ради о нечему што би било празни снови (vапа somnia 30, 6). Доказ за то би био суд пред којим је стајао и ударци које је осећао и после буђења. То би била опомена, и то са највишег места; неименовани судија би био не прост анђео већ Христ, као у Павловој посланици Римљанима 14, 10, или Коринћанима 5,1044. Исто је, само на други начин, без посредства сна, изразио Августин у Исповестима X, 3245. Друго је питање аутентичности доживљеног и искрености Хијеронимове одлуке да не чита у будућности класичне писце. Као и у аутентичност сна, и у то се с разлогом може сумњати. Ипак, текст не мора представљати реторску досетку, како се понекад мисли, али његова реторска конструкција, са многим паралелама у класичној и хришћанској литератури, умањује веру у аутентичност доживљаја. Одлу-


59

чујући доказ да његова одлука није била искрена јесте то да се Хијероним у будућности није одрекао класичних писаца и да их, како га Руфин оптужује, често и много наводи. Али тек одговарајући Руфину око 402, Хијероним ће у овом тексту сам одрећи сваку реалну вредност и прогласиће га за сан. Текст у XXII писму, 30, пре је литерарно лепо уобличен став но стварни доживљај, и за њега се могу наћи паралеле у другим текстовима самог Хијеронима, као и у биографијама монаха. Већ само поређење гладовања измученог тела са гомилом костију у безобличној врећи употребиће још једном, када говори о Боносу (III писмо и о његовој аскези на пустом острву, и поново када буде говорио о својој визији и одрицању од цицеронијанства (XXII писмо, 30). Утисак стереотипности овог пасажа се појачава када се упореди са оним што је о аскетском доживљају и фантазијама писао Евагрије из Понта из Келије у пустињи Нитре. Тамо се повукао да би избегао љубав са удатом женом. Његов Antirrheticus je дневник свакодневних искушења и жеља човека који, добровољно издвојен из људске заједнице, у пустињском песку упознаје границе људске издржљивости и одрицања, али и снагу вере да у томе истраје. У 487 логизама даје оно што опседа човека препуштеног самом себи, али уз сваки од њих и цитат из Светога писма који може помоћи, како се спасти од разних искушења. Његова искреност је последица доживљеног, његови логизми су литерарно уобличено искуство човека усамљеног на сунцу пустиње. Они су и путоказ људима који се одлуче да пођу тим путем. Његово дело одражава сопствени доживљај фантазије у пустињи. Упоређено с њим, „коло нагих девојака" око Хијеронима у Халкиди изгледа као школски пример искушења монаха у пустињи, преузет из осредње црквене литературе. Остаје утисак да се он није усудио да говори о личном доживљају и личним искушењима, онима које је Евагрије Понтијски издао као Приручник за монахе. На реторску конструкцију указују несумњива преузимања формулација и мотива из дела познатих писаца46. Цео

60


пасаж има узоре и паралеле, литерарне, па и вербалне у класичних и у хришћанских писаца. Хијеронимова констатација у XXII писму, 29, 7: „Шта има Хорације заједничко са псалтиром? С Јеванђељем Вергилије", у ствари је директно преузето Тертулијаново, De praescriptione, 7, 9: „Шта има Атина са Јерусалимом? Шта Академија и Црква?" а ово даље води до апостола Павла и II посланице Коринћанима, 6, 14-15: „Која је веза у ствари између светлости и таме." Слика бичевања од стране анђела није без аналогија: У Еусебијевој Историји цркве, V, 28, 2, сачувана је прича о Наталију који није обратио пажњу на визије и стога га је целе ноћи бичевао свети анђео, а ујутру је показивао модрице47, у Тертулијанову спису De idolatria хришћанин који је дозволио да се врата украсе венцима као на паганским кућама, био је ноћу кажњен, а писац закључује: „Тако се код Господа поштовала дисциплина наше фамилије." Има и других примера у паганској литератури48. Слика и није морала бити оригинална: преузета из постојеће литературе, она је директније послужила као илустрација мисли да су аскети непосредни наследници хришћанских мартира. Могло би се рећи да је једино аутентично у овом пасажу XXII писма намера да Хијероним увери јавност у то да је спреман и на највећа одрицања ако то од њега захтева вера. У таква одрицања би спадало и одрицање од сваког даљег студирања класичних, паганских писаца. Међутим касније, када му се приговарало да се не држи свог обећања, он сам ће доживљај описан у XXII писму, 30 прогласити за сан, а сан никога не обавезује да се тако и у реалности понаша. Он у Одбрани од Руфинова напада одустаје од намере да убеди читаоца у истинску вредност својих речи у XXII писму и у њихов значај за његов преображај. Оптужен од Руфина да се не држи датог обећања да неће читати класичне писце, он ће тек тада свој доживљај у пустињи прогласити за сан, а снове уопште прогласити за лажне слике, vanae imagines, које не могу никоме донети ни пакао ни рај: „ако сањам прељубу то ми не може донети пакао, као што ме ни снивање круне

Живот и иреписка светога Хијеронима

61

мученика не може одвести на небо49; како сам често сањао да лежим у гробу, како често сам летео изнад земље, изнад планина и мора и да пливам по ваздуху! Због тога што је моја свест била залуђена често таквим варљивим сликама, нико ме не може натерати да не живим или да носим крила на леђима."50 И у основи овога се може препознати Тертулијанова мисао формулисана у De anima, 45, 5: „У сну су наша добра дела некорисна, и потпуно мирно се може извршити и недело; не окривљују нас за прељубу у сну, као што нам не дају венац за мучеништво." Ergo, обећање дато у сну не обавезује га, нити га неко на основу тога може оптужити да се не држи обећања, па ће у Apologiji protiv Rufma, I, 31, овоме одговорити: „А ако ме ипак неко оптужи за сан, нека чује глас пророка, да сну не треба веровати." Ипак, он додаје у своју одбрану, да више не чита класичне писце: ако их цитира, то чини по сећању. Најзад, тридесет година касније Хијероним у CXXV писму не говори више о настојању да се одрекне класичне културе и књига као главном циљу свог аскетизма. Сан му је послужио као лепо уобличена литерарна форма у којој је 384. саопштио свој став према образовању прво монаха, потом младе девојке која се већ определила и која је на путу да постане монахиња. То није у сагласности са идеалом образованог еремита у Животу Павла, али одговара ситуацији у којој се нашао у Риму почетком осме деценије IV века, када се препоручивао папи Дамасу за преводиоца Светога писма. Тада је било потребно да себе прикаже као човека који ће се одрећи паганске литературе која му је дотада највеће благо, ако папа то буде захтевао, и потпуно се окренути светим списима. Сан треба да покаже и величину његове жртве. Његов еремитски покушај у Халкидској пустињи стога, како се чини, треба посматрати независно од овог текста и сна. Свој разумни напор у пустињи он је, како показује текст CXXV писма, 12, усмерио првенствено на то да савлада своју природу, да укроти своје пороке учењем и радом; физичко тело, које је сексуално

62


биће, а не класично образовање је ту главна препрека духовној трансформацији: „Када сам био млад и када ме је пустиња одвајала као бедем у усамљености, нисам могао да поднесем мамљење својих порока нити жестину своје природе. Док сам је ломио непрестаним постом, она је уносила немир у моје мисли. Да бих је савладао предао сам се учењу код једног брата који се као Јеврејин преобратио, да бих тако после узвишености Квинтилијана и течне речитости Цицеронове, тежине Фронтона и благости Плинија, учио један алфабет да бих размишљао о шкрипећим и пиштећим речима. Који сам напор у то уложио, које сам тешкоће поднео, колико пута сам био обесхрабрен и поново започињао из жеље да чиним напор, сведок је савест, како моја који сам све то прошао, као и оних који су са мном живели. И захваљујем Господу што сам из горког семена учења добио сладак плод."

На једном другом месту, у писму упућеном 394. године Нспотијану, свештенику Алтинума, LII писмо, 1, признаје да је своја писма из пустиње бојио реторским бојама: „Када сам био младић, или боље рећи дечак, и прве разузданости свог узраста зауздавао суровошћу пустиње, писао сам твом стрицу светом Хелиодору писма охрабрења испуњена сузама и жалбама да бих њима показао осећања напуштеног друга. Но у овоме смо, како доликује тој доби, сликали школским бојама, загрејани реторским студијама и теоријама."

Питање аутентичности сна није пресудно код коришћења текста за анализу Хијеронимове личности. Овај податак из 384. постаје безначајан за расправљање о Хијеронимовом унутрашњем преокрету и духовној драми 70-их година IV века, али задржава вредност као сведочанство о његовом карактеру. Ако и није био доживљен, „сан" ипак одражава Хијеронимов став према класичном образовању, али десет година касније, и у извесној мери и његов карактер и условно се може узети као основа за успостављање његова психограма. Хијероним настоји да увери читаоца у стварност и озбиљ-


63

ност доживљеног и у реалност последица. Главно је његово самоодрицање, напуштање класичне литературе, али под претњом и у смртној опасности; његов Бог је Бог Старога завета, строг и суров. Како је то примећено51, Хијеронимово самостилизовање као мученика има карактер гротескног. Док су мученици жртвовали своје тело за веру, Хијероним жртвује своју љубав за класичну литературу да би спасао овоземаљски живот и евентуалну наду на будући, вечни. Кида се и веза и нестаје сличност између његове тежње за аскетским, тежње која иде до самонегирања сопственог образовања и одрицања од литерарних и мисаоних идеала који почивају на класичној култури и искуству хришћанских мученика. Видети у свему томе праву слику његове унутрашње несвесне личности је свакако претерано. Важно питање повезано са анализом овог текста је Хијеронимов став према класичном образовању. Он се сматра неконсеквентним и неконзистентним, таквим да одражава супротне тенденције и колебљивост52. То је морала бити последица околности да је он као монах чије је образовање почивало на паганским школама граматике, реторике, па и филозофије, био свестан неспојивости између онога што је то класично образовање значило и учило и хришћанске једноставности коју је наметала традиција53. Премда свестан тога, није се одрекао класичне културе док се налазио у Халкидској пустињи, и међу неуким, једноставним монасима користио је своју образованост као предност, нарочито када се обраћао папи у Риму. По доласку у Рим он показује спремност да прихвати хришћанску једноставност и simplicitas као идеал, ако је то неопходно некоме ко се спрема да посвети живот тумачењу Светога писма. С обзиром на то да је наглашавао како је већ од колевке збијао шалу с граматиком, реториком и филозофијом54, прекид са свим што је научио могао се одиграти у драматичним околностима. То би требало и да покаже величину његове жртве, и као што су хришћански мартири жртвовали свој живот за праву веру, он ће жртвовати оно што му је најдрагоценије, своје класично

64


образовање. Опоменут, он је приморан да се одрекне онога што је дотада представљало његово духовно биће. Обећање дато у сну да неће више читати ни Цицерона ни друге паганске писце, није га могло озбиљно обавезивати. Поновиће за себе у спису против Руфина, Adv. Ruf., III, 6, да је philosophus, rhetor, grammaticus, dialecticus, Hebraeus, Greacus, Latinus, trilinguis, и не оспорава Руфина који тврди да му је свака страница испуњена цитатима из Вергилија, Цицерона и других паганских писаца. И у писмима која су временски ближа 384. години, као што је LXX писмо, он истиче значај класичног образовања. Ако је Хијероним свој доживљај у пустињи Халкиде у периоду 375-377. текстуализовао десет година касније у Риму, око 384, с циљем да пружи пример Еустохији како се мора одрећи класичног образовања и културе у свом монаштву, инсистирајући на реалности доживљаја, а касније, око 401, тај доживљај проглашава за сан који га не обавезује у стварности, онда текст у XXII писму, 30, има малу вредност као сведочанство његовога духовног преображаја у пустињи. Хијероним је напустио велики град и усамио се на имању или у вили која је на ивици пустиње, али се није лишио ни књига ни контакта са пријатељима. Није се изоловао у пустињи и потпуно се окренуо Богу, вери и себи, да би спознао и надвладао своје слабости. Премда појединости о боравку у Халкиди и личном доживљају аскезе недостају, ипак нека писма из овога времена индиректно откривају да Хијероним није проводио време у потпуној аскези, као пустињски монаси у околини Антиохије или они у пустињи Нитре у Египту, где осим сунца и песка нема ничега другог. Он са собом носи своју скромну библиотеку, од пријатеља тражи књиге да је допуни; сам је слао књиге, које је копирао његов alumnus, вероватно роб; у пустињи виђа и пријатеља Евагрија, преко њега комуницира са светом и добија писма од својих пријатеља из Италије. Када каже да је проводио живот у посту и молитвама, очигледно је да тиме није све рекао.


65

У опису самовања у пустињи Халкиде Хијероним настоји створити утисак да поступа као Антоније монах. Како у Египту није било манастира, Антоније ће се, да би служио Богу, издвојити и време проводити у пустињи, недалеко од свог малог имања (поп longe a sua villula separatus)55. Слично је поступио и Хијероним, издвајајући се у Халкиду. Стварно искуство у пустињи је за Хијеронима у сваком случају било горко, сусрет са еремитима непријатељски. О месту у коме се нашао говори да је варварско, о људима да су сурови, цитирајући Вергилија, Енеида, I, 539: „Каква је то врста људи? Каква је то земља која дозвољава тако варварске обичаје?" (XVII писмо, 2; Верг. Eneida, I, 539-541). Податак о свађи са еремитима у XVII писму, упућеном свештенику Марку у време еремитског живота, звучи стварно. Неслагања су морала бити многострука, поред језика раздвајало их је вероватно и убеђење. К томе, Хијероним очигледно није сам све време живео као остали еремити, у пустињи и у ћелији; као што је Свети Антоније прво из своје мале виле водио разговоре са старцем који је живео на суседном малом имању, а потом је све чешће остајао у местима удаљеним од свог боравишта, тако се и Хијероним вероватно повремено упућивао у пустињу и разговарао с монасима. Међутим, из овог писма би се дало наслутити и то да је Хијероним покушао да се приближи еремитима у пустињи, бар кроз разговоре, али да га они нису примили. У писму свештенику Марку жали се на непријатељство еремита, XVII писмо, 3: „Нису ми уступили ни најмањи кутак пустиње; свакодневно ме испитују о мојој вери, као да сам крштен без вере. Признао сам како су желели: нису били задовољни; потписао сам: нису веровали. Једино што су желели било је да одем." Очигледно је да га нису примили као свога, као неког ко се коначно определио за монашко-аскетски живот и спреман је на потпуно одрицање од свега што га везује за свет. Он је остао човек Запада коме су били страни строгост аскетско-монашког живота и телесна мучења којима су се излагали пустињаци на Истоку.

66


Јаснији став према монаштву показаће касније, у Витлејему. На првом месту то би била размишљања о Библији. Према њему, само Бог може човека поучити и стога се треба препустити томе (θεοδιδακτος) тражење Бога је, према његовом мишљењу, непрестано и није лишено тешкоћа, али Бог то стоструко надокнађује. Једини узор би требало да је Христ. У Халкидској пустињи, као и касније у Витлејему, Хијероним је највећи део времена проводио у раду, у превођењу и писању. У халкидски период се датује, осим Живота Светога Павла, и превод Еусебијеве хронике са грчког на латински. Док је најстарији део овога списа, до Тројанског рата, само превод, каснија историја је прерађена на основу разних бревијара у које спадају и Ливијеве епитоме56. Расправе Хијеронима са еремитима одраз су, без сумње, теолошких спорова у Антиохији који су већ дуже време раздирали Цркву и стварали компликовану верску ситуацију. Антиохија је, уз Александрију у Египту, Цезареју и Јерусалим у Палестини, била један од најугледнијих црквених центара на Истоку. Њен епископ је имао митрополитски положај у Сирији и право да рукополаже свештенике у осталим градовима. Христолошке расправе, које су довеле до схизме Антиохијске цркве, започеле су око Арија и Атанасија. Концил у Тиру у Феникији 335. осудио је Атанасија; осуда је потврђена на Сабору у Антиохији, 341; међутим, овог пута ни Арије није прихваћен, као ни званична никејска догма. Услед тога је дошло до раскида са Палестином, која je, са изузетком епископа Еусебија из Цезареје, остала правоверна, и са Египтом и Александријом, чији је епископ остао на страни Рима. Став Сабора није био једнодушно прихваћен ни у Антиохији. Још од 330. међу правоверним је дошло до схизме. Вође једне групе били су аскете Флавијан и Диодор и они су деловали у сагласности са следбеницима преминулог епископа Еустатија против аријанизма. На другој страни, Паулин и његови следбеници одвајају се од званичне Цркве и ступају у везу са прогнаним Атанасијем. Уз општу сагласност свих епископа провинције Сирије, за епископа Антиохије


67

изабран је 360. године Мелетије, који се јасно определио за никејско учење. Међутим, Аријеве присталице су постигле да он оде у прогонство. Ту се хришћанска заједница у Антиохији поново поделила: присталице Арија су се окупиле око Еузонија, покушавајући узалудно да придобију Паулина и његове следбенике; правоверне, присталице Атанасија и римске папске столице, предводио је Паулин. Од времена Јулијана три су групе хришћана у Антиохији, свака са својом црквом. Званична црква, коју води Еузоније од 361. до 378, на страни је Арија, док су правоверни подељени; једне је предводио Мелетије, који се око 361. вратио из прогонства, док је присталице Еустатија водио Паулин. По повратку Атанасија из прогонства 362. сазван је Синод у Александрији, који је расправљао о стању Цркве у Антиохији. Учињен је покушај помирења православних Мелетија и Паулина, али без успеха. Сукоб међу њима ће потрајати у следећих 50 година. Вођене су и расправе о суштини Христа: ту су Диодор, који је на челу школе катехизиса у Антиохији, и Аполонарије из Лаодикеје. Цар Валенс фаворизује аријанизам, коме су окренуте цркве у Антиохији и Константинопољу, присталице nicaenuma Мелетије и Паулин су прогањани. Мелетије поново одлази у прогонство, Еузоније постаје званични поглавар Антиохијске цркве. Мелетијеве присталице држе службу на падинама оближњих планина, затим на обали реке и најзад у војном логору преко реке. Њих предводи Флавијан, касније епископ града (381-404). У помоћ су дошли и познати монаси еремити Афраат и Јулијан. Код цара се заложио за престанак прогона познати говорник Темистије. Међутим, и сукоб између мелетијанаца и еустатијанаца није престао. Нов елеменат у сукобе у Антиохији уноси и учење Аполинарија из Лаодикеје који је у проповеди у Антиохији 373. развио учење да Христ има тело човека, али не и дух. Даљем компликовању ситуације у Цркви водило је и његово рукоположење Витала (375. или 376) за епископа града. Најзад, град има четири епископа: Еузонија, Мелетија, Паулина и Витала57.

68


Ситуација у Антиохији је, без сумње, пружала прилику за ангажовање у разним странкама хришћанске цркве, било јеретичким или правоверним. Уз то треба рачунати и са јаком аскетском струјом. Пример је давао Јован Хризостом, који је после 375. прво провео четири године као монах у оближњим планинама, потом још две у једној пећини. Хијероним је у Антиохији 374-375. године. Међутим, није се определио и није лично имао истакнуто место у верским сукобима. Он је Евагријев штићеник, а Евагрије је подржавао Паулина. Расправе са пустињским монасима, о којима је реч у XVII писму, морале су се тицати и спора у Антиохијској цркви између Мелетија и његових противника. Хијероним је са еремитима расправљао о проблемима хомоусије и хомоиоусије, заступајући вероватно исти став као и Евагрије. Њему самом је ствар страна и, како открива у писму Дамасу, није имао сопствено мишљење о томе. Сам у то време изгледа није имао великих знања о догматским питањима, о једном Богу сличном или Богу истом бићу Христа или о три суштине истог бића: Бог Отац, Бог Син и Бог Свети дух. Њему, као ни већини хришћана на Западу, учење о једном бићу и три суштине још увек није било блиско. Чини се да су расправе те врсте биле ограничене на црквене кругове, како се може наслутити из спорова око Аријева и никејског учења у Сирмијуму неколико деценија раније. На то је Хијероним гледао практично, опредељујући се за личности, а не за мишљење. Сведочанство о томе је писмо Дамасу из Антиохије (XV писмо) од кога тражи савет како да поступи у догматским споровима између Мелетија, Витала и Паулина. Сам изјављује да нема сопственог убеђења и да не познаје Витала, одбацује Мелетија, не зна за Паулина. Најзад, иде тако далеко да је спреман да прихвати и друго тумачење и да прихвати нову веру после никејске, ако папа тако жели. За Антиохију овог времена везано је још једно велико име ранохришћанске литературе. У време када се Хијероним


69

налазио у Антиохији и у Халкидској пустињи пада и рана активност Јована Хризостома као аскете. Више је разлога што се они нису срели: делило их је порекло, образовање и, по свој прилици, верско уверење. Као син високог официра на Истоку, Хризостом се школовао поред осталог и код Либанија, најпознатијег ретора Антиохије, а вероватно и римског света. Искреност својих аскетских уверења проверавао је прво четири године у планинама код старца Сироса, потом је остао још две године у једној пећини. Снага његовог духа и истрајност могли су се мерити са оним у Амброзија Миланског. У Антиохији је био на страни Мелетија, Паулиновог опонента; Мелетијев наследник Флавијан га је рукоположио за свештеника. Имао је снажно религијско уверење и жељу за личном спознајом у аскези. То је свакако био најјачи разлог што је изостао сусрет или духовни контакт са Хијеронимом. Премда је истовремено био у Антиохији када и Јован у пустињи, Хијероним га не спомиње у својим писмима из тог времена. Посредно се да наслутити из текстова о сукобу између Теофила Александријског и Хризостома да Хијеронимов став према Хризостому није био пријатељски. Евагрије је имао своје циљеве када је прихватио Хијеронима и задржао га у Антиохији на његовом намераваном путу у Свету земљу. Они би били, како се може наслутити, у вези са ситуацијом у Антиохији. У христолошким расправама тих година Евагрије је једна од кључних фигура. Прихватајући младе људе са Запада, поред Хијеронима и његовог пријатеља Иноцентија и Хиласа, роба Меланије Старије, можда је настојао да ојача своју странку, а пре свега везе са пријатељима у Италији који су ове људе слали, а можда и да их искористи за придобијање монаха у околини Антиохије. Евагрије је човек у блиском контакту са Западом и Римом и присталица никејског учења. Он је подржавао Паулина, а на крају сукоба постао је епископ Антиохије. Његов избор није био регуларно спроведен. Дакле, то је могао бити циљ његовог ангажовања у верским сукобима у Антиохији од почетка. Хијероним му је могао користити у једној ствари:

70


као аскета могао је настојати на придобијању монаха у Халкидској пустињи. Ако му је то била мисија - да је Евагријев човек он сам наглашава у више писама упућених пријатељима у северној Италији - она је, како се види из наведеног XVII писма, била неуспешна, могућно и стога што је Хијерониму у тим годинама недостајало лично убеђење, познавање доктрина и став у догматским споровима. Проблем који га интересује није догматски: како показује и његова литерарна делатност, аскеза и монаштво заокупљају његову пажњу у то доба више као покушај стицања једног искуства, но као могући животни пут. Његов положај и одсуство правог убеђења, па и очајање у које га је ситуација доводила, илуструје XV писмо, упућено римском епископу Дамасу. Обраћа се папи као жртва која од свештеника очекује спас, као овца која тражи заштиту од пастира. Он наглашава и дистанцирање од сваког христолошког спора и истиче да не признаје ничије вођство осим Христово и да га крштење везује једино за столицу Светог Петра и римског папу. Себе сматра човеком Рима коме су туђе, па и неразумљиве, све друге догме, осим никејске. Но ако то папа одлучи, он је спреман да призна и свако друго учење. Једном речи, он је одан папи, а не догми, а то значи да нема личног уверења ни става у актуелним догматским споровима. У Антиохији је Хијероним ординиран за свештеника. Околност да га је рукоположио Паулин указује на то да се био укључио, свакако преко Евагрија, у круг оних који су оспоравали Мелетија у Антиохији. Прилика да се сам истакне у једној од хришћанских странака у Антиохији била је пропуштена. Један од разлога могао је бити његово неразумевање суштине теолошких сукоба на Истоку. Ако је веровати у његову искреност у писму Дамасу, био је спреман да прихвати било које од међусобно супротстављених мишљења. У основи његових покушаја да остане неутралан у сукобима могло је бити одсуство способности за практичну теолошку делатност у његовој природи. Много касније, из Витлејема, учествовао је у теолошким расправама, али бра-


71

нећи себе због тога што је некад следио Оригена у егзегези светих списа. Хијероним није ни тада ни касније вршио службу свештеника: остао је писац, егзегет и преводилац.

Пут у Константинопољ и Хијеронимов „велики учитељ" Хијеронимов одлазак из Антиохије или Маронеје у Константинопољ датује се приближно у сам крај осме деценије IV века, крајем 380. године. Био је већ у Константинопољу у време одржавања Синода источних цркава, у мају 381. Као свој главни доживљај у престоници Источног царства Хијероним ће у каснијим писмима наводити сусрет са Грегоријем из Назијанза. Хијероним га назива својим учитељем, прво заједно са Дидимом и Аполинаријем, касније као јединог. Данас се о разлогу Хијеронимова доласка у Константинопољ различито суди. Грицмахер сматра да су студије и литерарне амбиције биле главни циљ његовог пута; личност познатог теолога Грегорија из Назијанза би га привукла у Константинопољ58. Ребених претпоставља да је сусрет са Грегоријем био случајан, а да су други разлози Хијеронима довели у Константинопољ и да би његов долазак из Антиохије требало посматрати у контексту савремене ситуације, у којој он није могао бити само посматрач. Он Хијерониму приписује, више но други истраживачи, извесну улогу у црквенополитичким догађајима почетком 80-их година IV века. Ту би му, мисли се, пошло за руком да оствари контакт са овим знаменитим представником правоверности, кога је подржавао цар Теодосије, а преко њега би упознао неке чланове царског двора59. Хијероним је дошао у Константинопољ, сматра Ребених, да би на Синоду у мају 381. дао по-

72


дршку Паулину, епископу из Антиохије. Да би се то разумело, треба се вратити, мисли он, на догађаје на Истоку који су претходили Константинопољском синоду, пре свега на оно што се одигравало у Антиохији. Најважнији догађаји били би следећи: 379. године Грацијан је издао Едикт о толеранцији, из кога су искључени једино манихејци, фотијанци и еуномијанци. Међутим, ускоро је тај закон укинут, како се претпоставља, под утицајем Амброзија, и правац ортодоксног никејског учења је ојачан. То је у Антиохији ослабило позиције Мелетија, који се непосредно пре тога вратио из прогонства. Стога он окупља све епископе Источне дијецезе, осим Петра из Александрије, на Концил у Антиохији и на њему прокламује јединство свог учења са учењем римског папе Дамаса. Док су источне цркве прихватиле Мелетија, Паулин као и Витал, и они епископи у Антиохији, остају његови непријатељи, оптужујући га да је напустио учење о три хипостазе. Управо у то време, 380. године, цар Теодосије у Солуну издаје едикт, С. Th., XVI, 1, 2, којим обавезује све поданике да следе никејско учење онако како га проповедају Дамас у Риму и Петар у Александрији. Без сумње, то је погађало пре свега Демофила, епископа Константинопоља, као присталицу Аријева учења, па га је Теодосије сменио исте године. Његово место епископа је заузео Грегорије из Назијанза (Диоцезареја у Кападокији), који је око 378. у Константинопољу стајао на челу заједнице ортодоксних хришћана. Теодосије показује извесну упорност у спровођењу своје одлуке и почетком 381. наређује припадницима јеретичких секти да напусте своје цркве и прикључе се правоверној. У мају исте године сакупили су се епископи свих цркава на Истоку у Константинопољу да би потврдили цареву црквену политику. Синоду је прво председавао Мелетије, а после његове изненадне смрти, епископ главног града Грегорије из Назијанза. У светлу тих догађаја, сматра Ребених, треба посматрати Хијеронимово присуство баш тада у Константинопољу. Хијероним се убраја међу оне који би били ту да би


73

дали подршку Паулину против Мелетија, кога је у почетку подржавао и константинопољски епископ Грегорије. Претпоставке о разлозима Хијеронимова доласка у Константинопољ и о његовој улози у црквеним догађајима нису мање хипотетичне од оне о боравку у Антиохији и пустињи Халкиде. У његовом делу нема одређених података о времену проведеном у Константинопољу. Он обавештава да се упутио у овај град да би слушао Грегорија из Назијанза. То је и остварио. Данас се сматра да му је то дало прилику да упозна не само водеће људе Источне цркве, као што су били Грегорије из Нисе и Амфилохије из Иконија у Кападокији, већ и да ступи у контакт са људима блиским двору. Могућно је да му је то била намера; нема података о томе да ју је остварио. Не зна се ни с ким је дошао у престоницу, ни с ким је тамо комуницирао. Да би имао било какву значајнију улогу на Синоду, да би могао да утиче на људе и њихово мишљење, или да би некоме или нечему дао подршку о којој би се морало водити рачуна, морао је бити епископ неке познатије цркве, познати црквени теоретичар или значајан као представник неког правца или неке секте. У то време он је као писац иза себе имао само једну монашку кратку биографију, у којој се не расправља о актуелним питањима православља и јереси, већ о идеалу монашког живота. У црквеним сукобима у Антиохији Хијероним није учествовао, али су га морали сматрати за присталицу Паулина, јер је био штићеник Евагрија, а овај је подржавао Паулина против Мелетија, који је био званични представник Антиохијске цркве на црквеном сабору у Константинопољу. Поред све колебљивости у теоретским питањима, у догађајима који су потресали Цркву у Антиохији - то јасно наглашава у писму папи Дамасу - он ипак није могао остати сасвим по страни и неопредељен, како сам тврди. Већ околност да га је Паулин рукоположио за свештеника сврставала га је међу присталице антимелетинске струје. Ако га је Евагрије повео са собом у источну престоницу, то је могло бити једино због познавања латинског и у извесној мери и грчког, а можда и јеврејског који је

74


у Халкиди почео да учи. У сваком случају, могао је бити користан у пратњи Евагрија, или Евагрија и Паулина, као тумач и преводилац при сусретима са црквеним лицима са Запада. Људи које је срео или упознао у Константинопољу, међу њима Грегорије из Назијанза и Грегорије из Нисе, без сумње су значајни писци и црквени мислиоци и, као што је познато, активни учесници у догађајима. Међутим, сама чињеница да их је срео и да је слушао њихове проповеди не даје Хијерониму никакву истакнуту улогу у раду Синода. Однос са Грегоријем из Назијанза, како он сам жели да га прикаже, јасно дефинише: он му је учитељ, praeceptor, magister, kategetes и код њега је слушао о егзегези. Познат по својој учености и по покушајима да измири завађене стране на Синоду, Грегорије, некадашњи епископ у свом родном граду Назијанзу, стигао је у Константинопољ 379, из Селеукије, где је провео извесно време код градског епископа Валенса. У Константинопољу је држао проповеди малој никејској заједници у капели Анастазије, extra muros. Када је цар Теодосије сменио Демофила, епископа града и присталицу Арија, нови епископ је постао Грегорије. У спору око епископата у Антиохији, Синод у Константинопољу се поделио на присталице Мелетија и присталице Паулина. Покушај помирења је пропао и Грегорије, огорчен, враћа инсигније епископа главног града и повлачи се у Кападокију, у свој родни Назијанз. Хијероним га је могао слушати у Константинопољу и од њега учити егзегезу у време када је он држао проповеди у цркви Свете Анастазије, пре но што је постао епископ главног града. Није случајно што то Хијероним наглашава, јер се радило о заједници оних који су се држали никејског учења. Он тиме, дакле, можда жели да посредно истакне своју правоверност. Круг знаменитих теолога на Истоку представља друштво замршених личних и црквених веза, пријатељстава и непријатељстава. Познанство са Грегоријем из Назијанза могло је довести Хијеронима у везу с другим знаменитим људима, па и


75

са Грегоријем из Нисе у Кападокији. И овај је био знаменити теолог свога времена. У пријатељству је с Грегоријем из Назијанза преко свога брата Василија, епископа Цезареје. Овај је учествовао на Синоду у Константинопољу 381, посредујући у спору са Мелетијем и очигледно на његовој страни, јер му је после изненадне смрти држао посмртни говор. Сусрет с њим Хијероним спомиње у делу De viris illustribus, 128: „Грегорије, нисенски епископ, брат Василија из Цезареје, читао је пре неколико година мени и Грегорију Назијанском своје књиге Против Еуномија." У овом кратком тексту очита је Хијеронимова жеља за истицањем: Грегорије из Нисе чита свој полемички спис њему; и Грегорије Назијански је ту, али се наводи тек на другом месту. Овај текст био би потврда да је Хијероним заиста срео једног и другог. Тешко је, међутим, веровати да је Грегорије Нисенски Хијеронима тако високо ценио да би га изабрао да пред њим чита овај спис, уперен против једног од главних јеретика. Могућно је да је круг слушалаца био шири и да су међу њима били и Грегорије из Назијанза, и, поред осталих, Хијероним. Без обзира на то да ли је истинит у потпуности, овај податак у сваком случају открива Хијеронимову жељу да истакне своју ортодоксну приврженост никејском учењу, али и везу са најутицајнијим учесницима Синода. Подаци о сусрету са овом двојицом знаменитих људи, од којих је један на страни Мелетија, а други, остајући неутралан у сукобу између Мелетија и Паулина, настоји на њиховом помирењу, ничим не откривају било став Хијеронима у црквеном сукобу у Антиохији било намеру да помогне Евагријевом пријатељу Паулину. Тако је могло бити и са Грегоријем Назијанским у Константинопољу. Хијероним се нашао у граду у време када је овај држао своје чувене проповеди у малој цркви Свете Анастазије и вероватно им је редовно присуствовао. Да Грегорије није сматрао Хијеронима посебно својим учеником, открива кратка епизода о њиховом сусрету о којој Хијероним говори у LII писму: када је Хијероним затражио да му

76


објасни термин deuteroprimus, Грегорије је одговорио да ће о томе говорити у својој проповеди. Објашњење је, међутим, и ту изостало, а Хијероним није поновио своје питање, правдајући се на следећи начин: када је Грегорије на проповеди дошао до тог места, сви су му с одобравањем пљескали, па је то учинио и Хијероним, да не би изгледало да једино он не зна о чему се ради. Хијероним то наводи као пример несавршености свог учитеља, који је, одбијајући да му одговори на питање, у ствари прикрио своју неспремност да о томе расправља. Околност да се Грегорије није потрудио да нађе одговор пре јавног иступа могла би се узети као доказ да Хијеронима није издвајао од осталих који су га слушали и очигледно није био спреман да с њим о томе расправља као с човеком који ствари разуме боље од других, па ни као учитељ са учеником на онај начин како је Хијероним расправљао са својим римским ученицама Марцелом и Паулом, посвећујући доста времена тражењу одговора на питања која су оне постављале. Сусрет Хијеронима са Грегоријем из Назијанза чини се да није представљао више од односа ревносног слушаоца и предавача. Но и као проповедник с којим није у директној вези као са учитељем, Грегорије је могао својим делом утицати на догматске ставове Хијеронима и на његову литерарну делатност. Спреман да учи, Хијероним је искористио Грегоријева предавања да употпуни своја знања и научи више о егзегези. Том сусрету можда дугује и упознавање с делом Оригена. У Константинопољу је Хијероним преводио Оригенове хомилије за профете Исаију, Јеремију и Језекиља са грчког на латински; из тог времена је и његов први егзегетски рад, О визији Исаије, Серафиму и живом угљену (Исаија 6,6). И у овој фази свог духовног развитка, као и у Антиохији, Хијероним није био ватрени присталица било које хришћанске групе или правца. Чини се да му је тада још недостајало право теоретско образовање и познавање црквених прилика, а није имао ни природу борца нити је потпуно


77

прихватио идеал монашко-аскетског живота. Он тежи пре свега да се истакне као писац и преводилац. Али у томе је у време када се налазио у Константинопољу још увек био почетник. Као и многи други монаси који су испуњавали источну престоницу, настојао је да стекне утицајне заштитнике међу ученим епископима и црквеним теоретичарима, а вероватно и међу константинопољским аристократима. Врло је вероватно да је у Константинопољу Хијероним покушавао да упозна људе блиске двору и царској администрацији. Мисли се да је то постигао преко Небридија. Породица тога Небридија је припадала хиристијанизованој високој аристократији Константинопоља. Небридије је био сестрић царице Флациле, прве жене цара Теодосија, односно син данас непознате Флацилине сестре. Хијероним је њему написао некролог, (LXXIX писмо), упутивши га његовој жени Салвини, када је Небридије изненада млад умро 400. године. Небридијев деда је пореклом из Етрурије. Он је, као непознати официр, постао прво comes Orientis (354-358), потом преторијански префект галских провинција (360-361), најзад префект преторија за Исток (365). Његов син је 382-384. вршио више важних функција у царској управи, као comes rei privatae per Orientem и префект града Константинопоља 38660. Као префект града оженио се Олимпијом, ћерком Селеука, једног од царских пратилаца (ех comitibus) на Истоку. Из претходног брака је имао сина Небридија коме Хијероним пише некролог после преране смрти. Небридије, коме Хијероним пише некролог после преране смрти, био је син овога Небридија, префекта града Константинопоља, и како Хијероним каже, сестрић Флациле, прве жене цара Теодосија, LXXIX писмо, 2,1: de sorore generatus Augustae - кога је родила сестра царице. Био је одгајен на двору заједно са младим принчевима, будућим царевима, Аркадијем и Хоноријем, а потом је био и сам на високим положајима. Вероватно око 392. оженио је Салвину, ћерку Гилдона, познатог војсковође у Африци и неуспелог кандидата за царски престо 39761. Претпоставка о познанству са

78


Небридијима већ у Константинопољу 382. и контакту који би се одржао током година које следе заснива се на оној реченици о некрологу да је Хијероним био близак са оцем преминулог, LXXIX писмо, 1, 19: „С оцем преминулог бејах везан пријатељством". Ово је један од три разлога који су Хијеронима, према сопственим речима, навели да напише некролог. Прво, у питању је син једног хришћанина; друго је пријатељство с оцем; трећи и најважнији разлог је био што га је за то замолио извесни Авит, кога назива сином својим (filius meus), a коме ништа није могао одбити. Први разлог ништа не објашњава; други не значи много, јер се не зна ко је био Авит; познанству и пријатељству са оцем Небридија данас се даје велики значај. Оно се везује за Хијеронимов долазак у Константинопољ 381. године. Познанство и сусрет између тада мало познатог монаха Хијеронима и Небридија оца, који је био ожењен рођаком царице и заузимао највише државне положаје, јесте могућно; у блиско пријатељство је, међутим, тешко веровати. Хијероним је у Константинопољу 380-их без сумње могао сазнати о његовом политичком значају и угледу. Лично је могао већ тада познавати Авита који му је десетак година касније понудио да напише некролог Небридију. Он би могао представљати везу између Небридија и Хијеронима. Међутим, о Авиту се не зна ништа поуздано. Покушај да се он идентификује води даљој дискусији о компликованим, стварним или претпостављеним везама између познатих личности и оних који су у њиховој служби или сенци. Не искључује се ни могућност да је то могао бити Авит, епископ Бракаре у Шпанији, пријатељ Орозија, који је такође учествовао у црквеним догађајима почетком 80-их година IV века у Константинопољу. Његова веза са Небридијима би била посредна, преко царице Флациле, тетке преминулог Небридија, коју би требало да је допратио у Константинопољ. Он је у вези и са Салвином, удовицом Небридија, с којом је заједно на страни Јована Хризостома против царице Еудоксије, Аркадијеве жене62. Околност да Јован Хризостом није Хијеро-


79

нимов пријатељ представља препреку за претпоставку о пријатељству Хијеронима са Небридијима већ у Константинопољу 380-их. Успостављање везе са Небридијевом удовицом остаје вероватнији разлог писања некролога, но обавеза према старом пријатељству са оцем покојника. Могућно је да Хијероним намерно оставља недоумицу око личности Авита, препуштајући читаоцу да нагађа да ли је то био Авит из Бракаре. Оно што слаби хипотезу о блиском пријатељству и директом контакту Хијеронима са Небридијем је и то што Хијероним није лично познавао Салвину, удовицу преминулог Небридија. Ипак, чини се да је највероватнији циљ овог некролога да придобије њену наклоност. Њој адресира некролог, и о њој говори, подстичући је да истраје у свом завету да остане удовица. Да је некролог написан с циљем да се за патрону придобије ова угледна богата дама, открива и једно место у CXXIII писму из 409. Герухији или О моногамији, у коме Салвину истиче као пример хришћанске удовице, заједно са Фуријом, Пробовом женом, и са девоцим Еустохијом, Паулином ћерком. Тада је већ познат као учени монах из Витлејема, преводилац и коментатор Библије и других светих списа. Стиче се утисак да пре свега жели њу да придобије, премда је она заједно са другом женом свог свекра Олимпијом стала на страну Јована Хризостома у спору са царицом Еудоксијом. Због Олимпије вероватно Хијероним истиче наводно пријатељство са оцем Небридијем, који је умро још крајем 80-их година IV века63. Некролог младом Небридију не пружа никакву основу да се верује у блиско пријатељство Хијеронима са Небридијевим оцем у константинопољским годинама, 379-382. Небридијев отац је већ дуго мртав (умро је 386) да би могао то да потврди или порекне. Када писање некролога сину тумачи својом обавезом према некадашњем „блиском пријатељу", то треба схватити као реторско претеривање, које је имало за циљ да се истакне једно пријатељство у високом друштву у Константинопољу. Некролог је написан у ситуацији када је Хијероним имао

80


доста разлога да се прикаже као пријатељ моћних људи блиских двору, а исто тако и да се приближи имућним рођацима и наследницима. То је време када су се у Јерусалиму, код Хијеронимових непријатеља, налазиле жена и ћерка Флавија Руфина, преторијанског префекта, који је тражио протеривање Хијеронима и његове монашке заједнице из Палестине. Оне су у пријатељству са Меланијом Старијом и прате је на ходочашћу 399/400. Сама околност да је садржај много више посвећен Салвини но преминулом Небридију открива да Хијероним жели да стекне њену наклоност као богате и угледне удовице. Важније од тога је тражење ослонца у време када му је Руфин претио прогонством. Стога наводно блиско пријатељство са Небридијима треба посматрати у вези с околностима око 400. године, када је настало LXXIX писмо. Оно, међутим, не пружа поуздан разлог да се верује у везе Хијеронима са двором у Константинопољу почетком 80-их година IV века. Пет година касније, када је против себе имао моћног Флавија Руфина, истицање такве везе било би му од помоћи. Тада је очигледно није имао и да префект Руфин није изгубио живот 395, Хијеронимова монашка заједница би морала да напусти Витлејем. Из константинопољских времена су једини пријатељи, у које се може без резерве веровати, били Авит и Винцентије, обојица мало познати. Овај последњи ће му се придружити на путу у Витлејем неколико година касније. Из масе монаха у Константинопољу Хијероним је могао да се истакне и издвоји једино егзегетским и преводилачким радом: преводио је и тумачио свете списе. Најзначајније дело из времена које је провео у Константинопољу је превод Оригенових хомилија за Исаију, Јеремију и Језекиља на латински; превео је и допунио Еусебијеву хронику и написао своје прво оригинално егзегетско дело, трактат О Исаији и живом угљену. Могућно је да је подстицај за превсфење хомилија добио слушајући Грегоријеве проповеди. Могућно је да је и ауторитет Дидима Слепог, кога је Хијероним такође сматрао својим учитељем, допринео овом избору. Дидим


81

је, наиме, Оригена сматрао другим по значају у тумачењу хришћанства, одмах после апостола Павла. Превод Оригенових хомилија Хијероним није посветио Грегорију из Назијанза, као ни трактат О Исаији, како би се могло очекивати, ако је он заиста тако одлучујуће утицао на његов егзегетски рад. Прво посвећује Винцентију, свештенику из Константинопоља, који ће му се придружити на путу у Витлејем неколико година касније, друго римском папи Дамасу.

Поново у Риму 382-385. Римски епископ Дамас и Хијероним Мисли се да је Хијероним напустио Константинопољ после повлачења Грегорија из Назијанза са положаја епископа града и да је на позив папе Дамаса кренуо у Рим, да би учествовао на Концилу, сазваном у лето 381. писмом Грацијана за мај 38264. У Риму би без напора постао пријатељ и повереник папе65. Како они с којима је вероватно био и у Константинопољу, Епифаније и Паулин, нису били странка која је добила већину на Синоду у Константинопољу, он се, претпоставља се, заједно с њима упутио на Запад, где су му се остварили путеви за црквену каријеру, јер је папи Дамасу био познат, а исто тако и јавности, као егзегет и преводилац. Познавао је и једног од водећих епископа Запада, Викторина из Аквилеје66. Оно што сам Хијероним саопштава у писмима о свом одласку у Рим и о односу према папи Дамасу не би потврђивало овакве претпоставке. Он нигде не спомиње због чега је напустио Константинопољ. Са Грегоријем из Назијанза вероватно није био тако близак да би његово повлачење, изазвано дубоким неслагањем са клером источне престонице, учинило Хијеронимов даљи боравак у Константи-

82


нопољу бесмисленим. Он му је могао бити привржен ученик, али не и следбеник његова учења или утицајни присталица. Да је у Грегорију гледао свог учитеља очекивало би се да га прати, када овај крене у свој родни Назијанз. Он, међутим, то не чини, већ одлази у Рим, заједно са Паулином и Епифанијем из кипарске Саламине. Ову двојицу је у Рим водила намера да учествују на сазваном Концилу, премда нису били званични представници Источне цркве. И Хијероним је свакако имао своје циљеве када се окренуо Риму. Нема сумње да га је водила жеља да стекне положај. Вероватно је и у Константинопољу, који му није пружио прилику да се истакне, мислио на сусрет с папом Дамасом и припремао га, препоручујући себе као ученог човека. Мало је, међутим, вероватно да је папа Дамас позвао Хијеронима на Концил, сазван за 382. За то није постојао ни стварни ни формални разлог. Он није био ни епископ, па ни свештеник некога града, премда је био рукоположен; није био ни познати црквени теоретичар, а по свом литерарном раду, као преводилац и егзегет, још увек је мало познат. Хијеронимов одлазак према Риму и сазивање Концила могу имати индиректну везу: Концил је привукао Епифанија са Кипра и Паулина из Антиохије, а Хијероним је вероватно заједно с њима напустио Константинопољ. Он их спомиње говорећи о свом одласку према Риму у CXXVII писму, 7,1: „Најзад, када ме према Риму, заједно са свештеницима Паулином и Епифанијем, повуче црквена нужност." Ова реченица свакако заслужује пажњу, јер на један начин, својствен Хијерониму, саопштава суштину, али на другој страни оставља места разним интерпретацијама: прво, да је био с Епифанијем и Паулином неоспорна је чињеница; друго, да је оно што је радио било од највеће користи за Цркву могло би се поверовати стога што је постао папин секретар; премда не каже директно да је био објективно неопходан у ономе што се догађало на Концилу у Риму, он оставља места и тумачењу да је оно што је урадио било од највеће користи за Цркву. Тај део текста би се, међутим, могао односити и на


83

епископе са Истока, у чијој се пратњи он налазио. Ecclesiastica necessitas могла је одвести у Рим само Паулина и Епифанија, на Концил који је, поред осталог, решавао и питања источних цркава. Хијероним се налазио у њиховој пратњи, највероватније као тумач и преводилац у сусрету источних и западних епископа. Поред папе Дамаса, на Западу највећи ауторитет има и милански епископ Амброзије. Када је Синод у Константинопољу признао Мелетија за легалног епископа Антиохије, а после његове смрти уследило устоличење Флавијана, Амброзије је био тај који је реаговао и сазвао Концил у Аквилеји, који је решавао, поред питања аријанства у источном Илирику, и проблеме Цркве уопште. И у сазивању Концила у Риму имао је важну улогу. Овај сабор је требало да решава питање антиохијске схизме, у којој је Запад подржавао Паулина. Међутим, када је Грацијан писмом из лета 381. позвао источне епископе на Римски концил, они су на учтив начин одбили учешће, наводећи као разлог да је ствар решена у Константинопољу, а у ствари наглашавајући тиме да остају при свом избору и да задржавају независност у односу на римског епископа. У званичну делегацију су одредили Киријака, Еусебија и Присцилијана и тиме дали на знање да Епифанија са Кипра и Паулина из Антиохије, које је папа позвао, не признају за своје представнике. У свему томе Хијероним се не спомиње. Хијероним се и овде, као и у Константинопољу, нашао у пратњи Епифанија и Паулина као човек који зна и грчки и латински и који се већ огледао у преводилачком и егзегетском послу. Да је такав зналац био потребан на сабору где учествују епископи Запада који углавном не познају грчки, и епископи Истока који не знају латински - зна се да га је Епифаније једва разумео - ван сваке је сумње. Није, међутим, искључено да је Хијероним већ пре тога на неки начин скренуо на себе пажњу папе Дамаса. Из Антиохије му упућује два писма, молећи га да му саветује како да се држи у црквеној схизми у Антиохији (XV писмо), шта мислити о

84


доктрини о три хипостазе (XVI писмо) и коме се од три антиохијска свештеника треба прикључити, наглашавајући своју потпуну неутралност у томе, па и неупућеност када се ради о теоретским питањима и равнодушност према учесницима. У једном од писама, упућеном Марку свештенику (XVII писмо) тврди да познаје три језика (мисли на латински, грчки и јеврејски), што у то време није могло бити сасвим тачно, јер је јеврејски тек био почео да учи. Зна се и за два Дамасова писма Хијерониму, али она нису одговор на његова писма: једно се тиче тумачења речи hosanna, y другом опомиње Хијеронима да не дрема, јер већ дуже време само чита, а не пише (Dormicantem te et longo iam tempore legentem potius quam scribentem) и подстиче га и пита за нека тумачења светих списа67. У Риму Хијероним настоји да скрене пажњу папе на себе и своју оданост егзегетском раду и пише му о егзегези параболе чудесног детета (XXI писмо). И из Константинопоља, као што је поменуто, Хијероним упућује римском папи своје прво егзегетско дело, мали трактат о Визији Исаије о Серафиму и живом угљену. У наведеним писмима нема података који би се могли тумачити као његова жеља да оствари црквену каријеру. Он се у ствари препоручује папи као зналац језика и као способан егзегет. У том правцу је и напредовао и стицао славу. Ако се ecclesiastica necessitas, којом Хијероним објашњава свој пут у Рим, односила и на њега, под њом треба подразумевати управо потребу Цркве у Риму за добрим тумачем, за симултаним преводиоцем на Концилу и у преписци са источним епископима. Као пратилац двојице епископа из грчке говорне сфере који зна латински и који је школован на Западу, могао је на себе скренути пажњу папе. Више га је у том тренутку препоручивало то што је у пратњи Епифанија, но његово литерарно дело, које је у то време невелико: до 382. се датују, осим поменутих кратких егзегетских дела и Хронике, настанак кратке биографије монаха Павла и мали трактат Препирка Луциферијанца и правоверног који је написао у Риму. Значајније од свега је превођење Оригенових хомили-


85

ја на латински: 14 хомилија за Јеремију, 14 за Језекиља и девет за Исаију68. Међутим, и са тим делом Хијероним није могао имати истакнуто место у интелектуалном свету Рима последњих деценија IV века. Још једна околност указује на то да је Хијероним у Риму мало позната личност и у црквеним круговима без великог утицаја као теоретичар. У Риму је међу водећим личностима на Концилу био Амброзије, не мање значајан но и сам папа Дамас. Он не зна за Хијеронима и тада, као ни касније, не спомиње га у свом делу. Ни својим каснијим радом на превођењу Библије није на себе скренуо пажњу Амброзија. Хијероним Амброзија много пута наводи у свом делу као ауторитет с којим он има исти став. Амброзије не спомиње Хијеронима у својим списима. Раних 80-их година IV века, вероватно 383, у Риму се налазио и Августин, истина само као учитељ реторике, тада још непознат као хришћански мислилац и писац. Касније ће Хијероним поводом превођења Библије измењати с њим више писама, у којима ће показати огорчење због неразумевања и увређеност већ остарелог егзегета, кога свет недовољно цени. О неком сусрету у Риму нема ни речи. Да се Хијероним истицао тих година, када је држан Концил, Августин би знао за њега; исто тако је сигурно да би га Хијероним на то подсетио касније. У Риму је Хијероним постао архивар и папин секретар и то у буквалном смислу: као зналац грчког је водио преписку са источним епископима. Свој положај он недвосмислено и без сумње тачно формулише у CXXIII писму, 7,1 из 409. год.: „Када сам пре много година помагао Дамасу, епископу града Рима, и одговарао на саветовања источних и западних синода". Остаје највероватније да су га Паулин и Епифаније препоручили папи. Одлучујуће је свакако било код пријема у Дамасову службу његово знање грчког и латинског. Изненађујуће је како је било мало клерика високог ранга у Риму који су знали грчки; латински је у црквеним круговима на Истоку исто тако мало био познат, па је Хијероним преводио

86


на латински писмо Епифанија са Кипра, на личну молбу епископа са севера Италије, да би их упознао са догађајима у Источној цркви. Хијероним је очигледно папски кореспондент за грчки Исток, к томе по свој прилици и преводилац на Римском концилу. Концил у Риму се прво позабавио аполинаризмом и Аполинарије, некада један од стубова никејанства, наћи ће се међу онима чије је учење осудила званична Црква. О његовом учењу, које би се упрошћено могло свести на то да Христ има тело али не и дух човека, и да је његова природа недељива, први пут се расправљало на Концилу у Александрији, а 70-их година IV века и у Риму; око 377. године Епифаније из Саламине га уноси у свој Каталог јеретика под бројем 77. На Концилу у Риму 382. поново је осуђен. Хијерониму се приписује и да је био умешан у осуду Аполинарија, кога је сматрао својим учитељем. Он би био тај, како се данас мисли и како Руфин каже, не спомињући му име, који би по налогу Дамаса написао Symbolon. Taj акт би били дужни да потпишу сви аполинаристи који се враћају Цркви. То би био један од поступака који би, према уверењу неких модерних истраживача, већ тада откривао ону негативну страну Хијеронимова карактера, која ће се показати касније, на пример, при нападу на Јовинијана: да безобзирно напада оне који су и званично осуђени као јеретици. Хијеронимов однос према Аполинарију се не би могао узети као пример који би то потврђивао. Антиаполинарски текст, нека врста confessio fidei, који би потицао из Хијеронимова пера, није сачуван. О његовој садржини нема никаквих података. Да га је Хијероним саставио закључује се индиректно, на основу тога што Руфин каже о фалсификовању текстова светих отаца, спомињући случај „онога ко је написао Symbolon против Аполинарија, узевши из Атанасијева дела термин homo dominicus за Христа"; прича има свој наставак који није ни у каквој вези са списом против Аполинарија, већ објашњава како је дошло до фалсификовања Атанасија: касније је писац антиаполинаријског списа Ата-


87

насијеву књигу позајмио једном аполинаристи, који је у њој поменуто место избрисао и преко њега нешто друго написао, да би показао да је писац Symbolona фалсификатор. У тексту Contra Rufin., II, 20, Хијероним открива да се ту на њега мислило: „Под именом неког пријатеља Дамаса, епископа града Рима, мене траже, као онога коме је овај предао црквена писма која је диктирао и у којима су аполинаријске подлости описане." Не изгледа вероватно да је Хијероним сам саставио Symbolon намењен аполинаристима који се враћају Цркви. Наведени податак показује да је он у томе могао бити само посредник, као папин секретар који је текст превео на грчки. Његова антиаполинаријска делатност сводила би се пре на то да по диктату папе пише писма источним епископима или да их преводи. Могло се радити о спису сличном ономе који је сачуван као Писмо Дамаса Паулину епископу Антиохије, које садржи 24 анатеме за оне који се не држе никејског учења69, или радије, слично писму на грчком и латинском, упућеном епископима на Истоку70. У овом последњем се Аполинарије назива јеретиком, а учење његовог ученика Тимотеја се осуђује. Ту нема Хијеронимова става: он је само секретар римског папе. Хијеронимово држање у догматским расправама није било увек консеквентно. Међутим, Аполинарија се као свог учитеља у егзегези никада није одрекао; додаје при томе, како се то од њега и очекивало, да се са његовом догмом није слагао: „Премда ме је поучавао у Свешом иисму, никада нисам прихватио његово расправљање о догми" (LXXXIV писмо). Дуго је памтио његову ученост: у спису О знаменитим људима посвећује му више редова но папи Дамасу, истичући да је написао небројене књиге, а да је сачувано његово дело Против Порфирија у 30 књига. За Хијеронима је Аполинарије остао једно од великих имена теологије на Истоку за кога је везивао своје учење егзегезе. Аполинарије је држао проповеди у Антиохији 375-376. године. Хијероним је ту слушао његова егзегетска предавања, вероватније тек после повратка из Халкидске пустиње, 376. Могућно је да је и добро познавао његово учење,

88


премда му је спекулативна теологија Аполинарија морала бити туђа, јер за њено разумевање није довољно познавао теолошку мисао уопште ни финесе дискусија свог времена. Нема разлога да се верује у то да је себе сматрао учеником Аполинарија у том смислу да би следио његово учење. Спор око Аполинаријева учења за њега је могао имати практичних последица, и то пре свега од оног тренутка када Аполинарије за свештеника у Антиохији посвећује Витала, који је одбио да потпише confessio fidei папе Дамаса о једнакости тела, душе и духа Христова. Овим су Хијеронимови интереси двоструко погођени, премда је остао неопредељен у теолошким борбама: прво, Аполинарије се јавно декларише као противник Паулина, кога подржава Евагрије, Хијеронимов покровитељ; друго, Витал је против уплитања римског папе Дамаса у проблеме Антиохијске цркве и Цркве на Истоку, а овога Хијероним настоји да придобије. Ипак, тешко би се могло веровати да је Хијероним у Риму био толико значајан да би имао иницијативу у писању антиаполинарпјске декларације. То је морао учинити Дамас, на подстицај Епифанија или Паулина. Други су списи којима је Хијероним у Риму доказивао своју правоверност. Ту је писао против луциферијанске заједнице, прво, Altercatio Luciferiani et orthodoxi и спис против луциферијанског ђакона Хиларија. Тим списима је могао помоћи Дамасу, против кога у Риму постоји снажна опозиција дуго после његове победе над Урсином, другим кандидатом за папску столицу.

„Уживао сам глас као егзегет Светога писма": авентински круг У Риму је Хијероним започео своје најважније дело: латински превод и ревизију текста Библије. Превео је на латински и ревидирао четири јеванђеља Новога завета и Псалтир


89

Старога завета. Рад на томе ће наставити у Витлејему и то ће му донети светску славу, у антици и у потоњим вековима. Свој задатак је, обраћајући се папи Дамасу коме дело посвећује, у уводу Новога завета јасно формулисао: „Натерао си ме да начиним од старог ново дело, и да, пошто су по целом свету растурени разни преписи Светога писма, који се међусобно разликују, седим као судија и одлучујем који су међу њима они који се слажу са грчким." Свакако су практични разлози захтевали нов превод Светога писма. Један јединствен, општеважећи латински превод Библије, који би почивао на истом основном тексту и одговарао грчком преводу Седамдесеторице, постао је неопходан. Од II века је већ свака провинција имала свој превод који је у неким случајевима одступао од грчког или је уз основни текст имао многобројне додатке локалних епископа који су постепено потискивали изворни текст. Нарочито много варијаната било је у северноафричким епископијама. Већ у време Кипријана (око 250), а можда и раније, у време Тертулијана (око 200), у северној Африци постоји латински превод Библије. У латинским преводима, који су били у употреби, било је тако много прецртавања и додавања при разним ревизијама - мисли се да их је било бар толико колико и превода - да се више није могло видети у чему се међусобно слажу или разликују. До великих и грубих забуна долазило је и при цитирању библијских текстова код расправљања о догматским питањима на синодима на којима су учествовали и епископи источних цркава. Разлике нису биле једино међу многобројним латинским преводима; оне су морале постојати и у верзијама коришћеним у источним црквама. Praefatio (Предговор) уз превод Јеванђеља о томе сведочи: Хијероним наглашава да као основу за латински превод неће користити грчки текст египатског епископа Хесихија, као ни текст Лукијана који је у употреби од Константинопоља до Антиохије, јер је у њима много података. Није познато чија је била идеја да се текст Библије ревидира и поново преведе на латински и зашто се папа Дамас

90


одлучио да успостави јединствени, ревидирани латински превод. Та потреба је сигурно постојала, а могло би се претпоставити да је подстрек дошао и од стране источних епископа који су се нашли у Риму 380-их година. Највероватније су они препоручили Хијеронима за тај посао. Сачувано прво, премда веома кратко, писмо Дамаса Хијерониму (XIX писмо) откривало би став папе у ревизији библијског текста: он примећује разлике у тумачењу реченице Осана сину Давидову у грчким и латинским Јеванђељима и позива Хијеронима да одбаци све измене и разбије колебљивост разних тумачења и да преведе како је то тачно написано на јеврејском. Могло би се сумњати и у аутентичност овог писма; оно као да правда каснији Хијеронимов поступак при ревизији, у којој се он прво враћа грчком тексту (Јеванђеља, Псалтир), а у другој фази (Стари завет) у Витлејему и на јеврејски оригинал. Но, без обзира на то да ли потиче од самога папе, ово писмо потврђује да је Хијеронимов поступак одобравао папа и стајао својим ауторитетом иза њега. Писмо у сваком случају наговештава поступак Хијеронима. Тумачећи једну реч, он се позива на најпознатије преводе Библије, на Аквилу, Симаха, Теодотиона, на Пету колумну (= Septuaginta) и Шесту колумну (= Теодотион) Оригенова Хексаплара. Ако је и касније написано, после рада на Јеванђељима, писмо представља неку врсту правдања и одбране на приговоре преводу и ревизији. Верује се да је папа Дамас и финансијски помогао Хијеронимов рад на ревизији библијских текстова. Такви гласови су се без сумње ширили у Риму, па је Хијероним принуђен да на то реагује и у писму Азели (XLV писмо, 2, 2) изричито пориче да је примио било какав новац или поклоне. У Риму је Хијероним ревидирао текстове четири јеванђеља и Псалтир према грчком оригиналу и посветио их Дамасу. Нови завет је грчки, осим Јеванђеља по Матеји које је било на јеврејском. Текст овог последњег Хијероним је темељно мењао. Имао је при томе разне грчке текстове, али


91

не и најстарији. Међу сачуваним рукописима данас је тешко препознати који је послужио Хијерониму код ревизије и превођења. У Предговору за Нови завет Хијероним сам каже да ће следити Оригенову редакцију; она ће бити од великог значаја у његовом даљем раду на превођењу Библије, после напуштања Рима. О грчком који је користио, Хијероним не каже ништа одређено; назива га уопштено грчким оригиналом, подразумевајући вероватно под њим текст Septuaginta. Познато је и то да је ревизија Новога завета Светога писма изазвала оштру реакцију: неупућени су га осуђивали што се усудио да просуђује о правом начину читања Светога писма, учени, а злонамерни, оптуживали су га за измене, а нападали су га и као фалсификатора. У суштини, он је само монах који се усудио да се супротстави ауторитету старих, а и ономе што је модерни хришћански свет већ био прихватио. Тешкоће је био предвидео и у Предговору каже: Pius labor sed periculosa praesumptio, iudicare de ceteris ipsum ab omnibuns iudicandum (Побожан рад, али опасно очекивање, судити о другима, а бити просуђиван од свих). По завршетку рада он се жали на неразумевање, своје противнике назива Schola pharisaerum, појединце „магарцима на две ноге који не разликују глас трубе од звука гитаре" (XXVII писмо, 1). Није, међутим, само ревизија Библије изазвала непријатељство римског клера према Хијерониму. Као монах који је прошао кроз аскезу, који је имао и класично образовање и био у додиру са учењима Цркве на Истоку, он се није уклапао ни по схватању ни по држању у велеградски, размажени клер коме мондени начин живота у Риму није био стран. И интереси су им се сукобљавали. Хијероним је, као и маса римских монаха, настојао да придобије наклоност високог римског друштва и тиме осигура и подршку и извесну материјалну помоћ. Он ће се отворено сукобити са римским монасима и клером и напад на њих у писму Еустохији 384. године (XXII писмо, 28) био је тако жесток, да је текст разграбљен и у паганским круговима као антихришћанска про-

92


паганда. Нема сумње да је то једна од најотворенијих критика ранохришћанских монаха који су живели паразитски у великом граду Риму. То је карикатура оног дела римског друштва за које је хришћанство било поза и помодарство. Иронично, и са горчином, Хијероним напада монахе и клер, али не штеди ни римске матроне код којих су ови имали успеха: „Да се не би чинило да само о женама расправљам, саветујем ти да избегаваш и мушкарце када видиш да су као везани ланцима, да носе дугу косу упркос писању апостола, јарчевску браду и црне огртаче, а иду боси да би изгледало да трпе хладноћу. Све су то знамења ђавола. За таквим Антимом је некада, а недавно и за Софонијем, Рим уздисао. Ови су, пошто су ушли у отмене римске куће, завели женице у њима које, оптерећене греховима, непрестано уче и никада не стижу до истине. Они се претварају да су сетни, а храном коју потајно узимају ноћу продужавају пост, тако да се чини да је дуготрајан. Стидим се да говорим о осталом, да се не би чинило да више осуђујем но што опомињем. Има и оних - говорим о људима мога реда - који толико моле за свештенички или ђаконски положај само стога да би слободније виђали жене. Једина њихова брига је да су лепо одевени и да лепо миришу, да им нежно стопало не нажуљи груба кожа обуће. Коса им се увија захваљујући гвожђу за коврџање, прстење им се пресијава на прстима и, да им влажна земља не би расејала стопала, ходају тако да једва остављају трагове за собом. Када их такве видиш, пре би веровао да су ожењени људи но клерици. Све своје бриге, па и читав живот, посвећују томе да сазнају имена матрона, њихове адресе и њихове навике."

Даље редове посвећује опису једног од њих, да би Еустохија, познајући мајстора, лакше препознала ученике. Хијероним саветује Еустохији (XXII писмо, 29) да се не прави много ученом и да се не игра метрима лирских песама. То му је прилика за подсмех извештачености римских матрона: „Немој тако фина настојати да подражаваш извештачен говор матрона, које час стиснутих зуба, час опуштених уста, муцавим језиком изговарају само пола речи, и сматрају


93

да је сељачко све оно што је природно, толико им се допада кварење, чак и када је у питању језик." Осамдесетих година IV века црквени сукоби и расправе нису били једино што је потресало римско друштво. Управо у години када је Хијероним стигао у Рим, избио је познати спор између паганске аристократије и хришћанске цркве око враћања статуе богиње Викторије у Сенат. У спору учествују најпознатији римски аристократа Симах и најмоћнији епископ на Западу Амброзије, као и римски папа Дамас. Одлука је на самом цару, коме Амброзије прети екскомуникацијом, ако дозволи васкрсавање паганизма. Ти догађаји, међутим, нису оставили ни најмањег трага у Хијеронимовим писмима. Спор се одвијао у слоју с којим Хијероним није имао додира. С обзиром на свој социјални положај и скромно место у црквеној хијерархији, Хијероним као монах и свештеник без своје цркве није могао имати никаква удела у томе. Он у Риму живи у другој сфери и има друге интересе. Уз то, он и психолошки није тип борца за праву веру или сопствена уверења, већ монах и литерата који тражи место у друштву. У основи, он је и у Риму настојао на једној, за њега битној ствари: да у слоју римске аристократије стекне заштитнике. Његов друштвени утицај није био велики, премда је био папин секретар. Требало је отворити врата отмених домова римске аристократије. То је у Риму постигао преко побожних жена из сенаторског сталежа, оних које су, станујући у луксузним вилама на падинама Авентина, богате и образоване, неговале идеал хришћанских побожних удовица које су се заветовале да се неће удавати71. У том кругу су Хијерониму давали углед ученост, познавање грчког, реторска вештина и убедљивост, најзад и рани егзегетски радови. Пут до римских палата на обронцима Авентина отворио му је Епифаније, чији је ауторитет био несумњив у христијанизованом делу високог римског друштва. За време Римског синода био је гост у палати једне од њих, Пауле. Имао је утицаја и радо је слушан када је причао историје чувених аскета на Истоку, у Египту и у околини Антиохије. Када је Епифа-

94


није напустио Рим, 383, femina clarissima Паула кренула је с њим на ходочашће на Исток, по завету и из жеље (ех voto et desiderio). Паула, која је припадала највишем слоју римскога друштва, једног дана ће се одлучити и кренути на Исток, да би као скромна монахиња основала женски манастир у Витлејему и у њему провела остатак живота. Познанство са хришћанкама аристократског Рима показаће се судбоносним за Хијеронимов даљи живот. Духовна веза успостављена у Риму са некима од њих трајаће дуго и после одласка на Исток. Марцела и Паула су централне фигуре међу Хијеронимовим пријатељима и заштитницима у Риму. И једна и друга су припадале највишој христијанизованој римској аристократији, дакле оном делу римског друштва које ће се сматрати за бољи део људског рода (pars melior generis humani). Хијероним га је могао упознати преко Епифанија. Марцела је била ћерка конзулара (бившег конзула), и припадала је чувеној породици која је своје порекло везивала за далеку и славну римску прошлост. Преко мајке Албине била је у сродству са родом Цејонија. Овима је припадао и био јој је блиски рођак Памахије, с ким ће Хијероним задржати пријатељство и после напуштања Рима. Марцелин деда, по мајци, Ceionius Rufus Albinus, биоје под Константином конзул (325) и префект града Рима (335-337); сам је син Цејонија Руфа Волузијана кога је Максенције у Риму именовао за преторијанског префекта72. Марцела је одрасла у хришћанској породици. Њена мајка Албина је примила у свој дом Атанасија у време његова прогонства. Била је удата, али је после седам месеци остала удовица. Одбила је поново да се уда за Нератија Цереала, конзула, желећи да остане хришћанка удовица и да се посвети вечној чедности (aeternae pudicitiae). Међутим, мајка Албина, премда и сама хришћанка, спречила ју је да наслеђе подели сиротињи, пошто није имала потомства. Марцела је остала верна завету удовице и била је прва из слоја високе римске аристократије која је прихватила идеал аскетског живота у Риму. Идеју монаштва Рим је упоз-


95

нао преко Светога Атанасија, који је у време свог изгнанства провео у њему 341-343. Преко његових проповеди постали су познати у Риму монаштво Антонија, који је још живео у то време и чију је биографију написао, Пахомијев манастир у Египту и аскетске заједнице мушкараца и жена. Марцела је у то време имала десет година и мало је вероватно да је тада била под утицајем Атанасијевих проповеди; међутим, околност да је он био у кући у којој је одрасла могла је имати каснијег одјека. Она је започела уобичајен живот римске матроне, и тек после губитка мужа окренула се аскетском животу. Њено монаштво усред великог града свакако није имало карактер оријенталног монаштва Антонија или Пахомија, али је било праћено извесним одрицањима од монденских навика високог друштва коме је припадала. Она је без сумње променила изглед и облачила се скромно, као монахиња; посећивала је често светилишта апостола и мученика, излазила је увек у пратњи мајке, како саопштава Хијероним. У својој вили на Авентину примала је монахе и клерике; међу њеним гостима налазио се и Епифаније са Кипра. Била је богата и остала је независна али није напустила Рим, као неке друге жене висока рода из Рима, да би водила живот скромне монахиње у Светој земљи Палестини или у Египту. Њено монаштво усред светског града Рима било је без фанатичних претеривања. Читала је много, постила је често и дуго, није јела месо, али је повремено узимала вино и комуницирала је са људима свог сталежа. Хијероним је није могао наговорити да своју имовину подели сиротињи и да напусти Рим. Њеној учености и духовном животу био је потребан велики град, њена вера је проистицала из дубоког сопственог убеђења. Није јој било потребно доказивање чврстине уверења аскезом и повлачењем у пустињу или манастир. Значајан догађај Марцелина живота је био долазак Паулина и Епифанија у Рим због Римског концила 382. Тада је срела и Хијеронима, који ће јој прво бити учитељ у тумачењу Светога писма, а до краја живота ће јој остати саго-

96


ворник. Он за себе каже (CXXVII писмо, 7) да је већ тада уживао глас егзегета Светога писма. Њену духовну самосталност Хијероним сјајно приказује у CXXVII писму, Девици Принципији или О животу Свете Марцеле. Није се догађало, каже он, да је питала о нечему у Светом писму и да би се одмах задовољила, већ је покретала питање са супротне стране; постављала је питања, не да би га доводила у неприлику, већ да би тражила и добила решења за које је сматрала да се могу дати. Он се једва усуђује да каже каква је то била врлина, каква интелигенција, која светост њене личности. Све оно што је он скупио дугим студирањем и претворио скоро у своју природу, она је упијала, учила и поседовала; „ако би настала после нашег одласка нека контроверса о тексту Светога писма, прибегавали су њеном суду. А како је она по природи била уздржана, и имала, како то филозофи кажу, осећање за оно што приличи (to prepon), упитана и своје мишљење није изражавала као своје, већ као моје, или мишљење неког другог, и премда је сама поучавала другог, држала се тако као да је она ученица. Познавала је, наиме, речи апостола Павла (Тим., II, 12): Не дозвољавам жени да pоучава, (Docere autem mulieri non permitto), a она није желела да чини неправду мушкарцима и к томе свештеницима који су је запиткивали о двосмисленим или нејасним местима." Марцелу је Хијерониму приближила жеља за учењем и за теолошким расправама. Проучавање Библије је за њу пут духовне еманципације. Имала је, међутим, независан дух и самосталност у мишљењу и није слепо следила Хијеронимово мишљење и преузимала његова објашњења. Сусрет с њом је Хијероним описао у CXXVII писму, 7: „Када су ме црквени задаци довели у Рим, заједно са свештеницима Паулином и Епифанијем, од којих је први управљао црквом Антиохије у Сирији, други у Саламини кипарској, ја сам из стидљивости избегавао погледе отмених жена. Она је, међутим, била тако упорна, према речима Апостола, 'на срећу или несрећу' (Павле, II посл. Тим., IV 2), да је најзад


97

својим настојањем победила моју стидљивост. Ја сам већ тада уживао известан углед као коментатор Светога писма, али се никада није догодило да се она, када би поставила неко питање, одмах задовољавала одговором, већ је, напротив, одмах постављала нова питања. То је чинила не да би ми опонирала, већ да би, питајући, научила она решења, за која је веровала да их може оспорити." Самостални дух Марцела је показала у многим стварима: одбила је жељу мајке да се поново уда - и то за човека из највишег сталежа - да би обезбедила потомство и наследнике великог богатства; није послушала савет Хијеронима да имовину подели сиротињи, као што су то учиниле Меланија Старија или Паула - оставила ју је деци свог брата; одолела је утицају разних хришћанских секти у Риму - њену наклоност су тражили проповедници монтанизма и новатијанизма. Хијероним се, истина, хвали да ју је он спасао од тих утицаја. Међутим, вероватније је то био њен избор, као и у свему осталом. Имала је свој пут и своје монаштво и остала је при своме и када је Хијероним настојао да је наговори да пооштри аскезу; живела је у својој палати на Авентину, касније на имању близу Града; одбила је, најзад, да прихвати његов позив да, остављајући Рим, крене на Исток, у Свету земљу. Узалуд јој он, у XLII писму, 43 и 46, слика идиличност живота у Витлејему, далеко од великог, бучног Рима. Њихово пријатељство је остало на интелектуалној равни: Хијероним јој је упутио 16 писама егзегетске садржине. Њена интелектуална радозналост била је неутољива, дискусија са Хијеронимом свакодневна; он се жали да је радио до четвртог јутарњег сата, јер му је већ сутрадан после дискусије тражила да јој и писмено објасни нејасна места у светим списима. Марцела је тражила објашњења и на другој страни, па је у некој прилици молила Хијеронима да јој позајми Ретилијев коментар Песме над песмама. Хијероним је тај текст имао, јер га је и сам позајмио преко свештеника Флоренција са намером да га препише. Међутим, одбио је да га да Марцели, правдајући се тиме, да је безвредан. Очигледно је инсистирао на томе да

98


буде једини извор обавештења у сфери егзегезе. У њиховом односу било је одређене дистанце и Хијероним то са извесним прекором наглашава, у стилски и психолошки лепом пасажу, у XXVII писму, 2: „Знам да мрштиш чело, читајући ово, плашиш се да моја слобода не буде повод новим дискусијама; желела би, да је то могућно, да ми прст ставиш на уста да се не бих усудио да кажем оно, што други чине не црвенећи." Он то каже, бранећи своју редакцију Библије; текст, без сумње, оставља места и другим тумачењима. Пријатељство са другом матроном високог римског друштва, с Паулом, било је другојачије, јер је и она била другојачија. То пријатељство је имало дубоких, судбоносних последица. С једне стране оно је допринело Хијеронимовом одласку из Рима; с друге - Паула се одлучила на оно што је Марцела одбила: следила је Хијеронима на Исток, прихватила аскетско-монашки начин живота и основала женски манастир у Витлејему. Остала је у њему као скромна монахиња, заједно са Хијеронимом, до своје смрти. Паула је, као и Марцела, потицала из старе аристократске породице која је своје порекло изводила с једне стране од Емилија Паула, победника над Македонијом 168. пре Хр., с друге од Граха; удајом за Јулија Токсотија ушла је у генс који се хвалио да потиче од Енеје. Рано је остала без мужа с којим је имала петоро деце: ћерке Блесилу и Еустохију, које су неговале идеал хришћанских девица, Паулину и Руфину и сина Токсотија; у 33. години живота се заветовала да ће остати удовица и да ће се понашати као хришћанка. По природи је била посве различита од Марцеле. Њен духовни портрет дао је Хијероним у епитафу који јој је посветио после смрти. Хришћанство је примала срцем, као и остало у свом животу; учене дискусије су јој биле стране. Хијероним јој је упутио само једно писмо егзегетске садржине и то преко Марцеле. Утицај Хијеронима на њу је био дубљи и одлучујући. Грицмахер у својој знаменитој биографији монаха Хијеронима, одајући признање Марцелиним високим интелектуалним способностима, за Паулу кратко закључује:

Живош и иреипска светога Хијеронима

99

„Она је била права жена којој је било потребно да је мушкарац духовно води." То није далеко од Хијеронимова закључка у Епишафију Паули (CVIII писмо, 26): „Била је спора на речима и увек спремна да слуша, сећам се њенога савета: 'Слушај, Израеле, и ћути.' Свето писмо је знала наизуст, и премда је волела историју и сматрала је основом истине, ипак је радије следила духовни смисао и са тог врха је штитила грађевину своје душе." У уверењима је следила уверења Хијеронима, мењала их је када их је он мењао. У души га је искрено и непоколебиво сматрала својим духовним вођом и потпуно му је била духовно и интелектуално потчињена. Дубоко побожна и фанатично одана принципима аскезе, после смрти најстарије ћерке Блесиле, поделила је имање сиромашнима, оставила троје деце у Риму и са ћерком Еустохијом се упутила за Хијеронимом на Исток. У Витлејему је остварила идеал монахиње чији живот испуњавају молитве и пост. Радост јој је било певање псалама, страст јој је била пост. Основала је женски манастир и у њему окупљала девице и удовице. Међутим, није имала интелектуалну способност за разумевање теолошких расправа и за дискусију о спорним питањима; на питања која су њој постављана одговарао је Хијероним. И у томе је следила идеал који је Црква прокламовала: жена не расправља, она не учествује у дискусији, осим преко свога свештеника. Своју улогу покровитеља и заштитника Хијероним истиче у епитафију Паули, наводећи као пример како ју је одбранио од насртљивог радозналца који ју је питао да ли човек васкрсава са својим полом или не. Очигледно се радило о присталици оригенизма. У ствари, Хијероним користи ту прилику да покаже своју приврженост ортодоксном учењу о телесном васкрсењу, насупрот оригенском о васкрсењу душе, али то представља као одговор у име Пауле. Хијероним је својим речима подстицао Паулину дубоку оданост хришћанској вери, и у томе иде до нехуманости: вера нема такмаца ни када је реч о најближим рођацима. Када је оплакивала своју умрлу ћерку, Хијероним јој је, као пример који треба следити, наводио

100


речи Меланије Старије која је, изгубивши мужа и два сина, обраћајући се Христу, говорила: „Сада те могу неометано служити, ослободио си ме великог терета." Паула је без сумње изабрала лакши пут у аскезу. Она је тип унеколико фанатичне следбенице и Хијероним је за њу неоспорни учитељ кога она безусловно следи и у монашко-аскетском животу, напуштајући Рим и породицу. У томе је дубока разлика између ње и Марцеле, која је кренула тежим путем, прихватајући хришћанство заједно са питањима која су се наметала, и тражећи одговор на њих. Сусрет Хијеронима са Паулом био је и у његовом животу у правом смислу речи судбоносан. У писму једној од римских хришћанки, Азели (XLV писмо, 2, 2), он наглашава да је због пријатељства са Паулом изгубио општу наклоност; оно му је донело мржњу и презир римског друштва, па је стога био принуђен да напусти град: „Живео сам с њима скоро три године; често ме је окруживало мноштво девица; објашњавао сам многима од њих колико сам могао свете књиге. Читање је стварало сталност, сталност је доводила до блискости, блискост је стварала поверење. Да ли су оне икада приметиле код мене нешто што би било страно хришћанском учењу? Да ли сам икад примио новац од некога? Зар нисам презирао велике и мале поклоне? Да ли је у мојој руци зазвечао нечији новац? Да ли сам говорио увијено, или је мој поглед био нечист? Ништа ми није замерано, осим мог пола, и то су учинили тек онда када сам с Паулом кренуо за Јерусалим." Отворено непријатељство према Хијерониму у Риму показало се на сахрани Паулине ћерке Блесиле. Опште је уверење било да је она умрла због претераног поста. Утицају Хијеронима се приписивало и то што није ступила у други брак, да не би оставила потомство и тиме спречила мајку Паулу да породично богатство подели сиротињи. Нетрпељивост аристократског Рима према монасима испољила се и као мржња према Хијерониму; ако је веровати Хијерониму, томе је допринела и нетрпељивост према странцима, како је

Живош и иреписка светога Хијеронима

101

описује у XXXVIII писму, 5: „Ако не белиш тунику, одмах си шарлатан и Грк" - дакле, ако ниси међу онима које су већ по пореклу очекивали високи положаји у Риму, спадаш у оне који су друштвено незанимљиви. И плебс је био против Хијеронима и против монаха, у ствари против фанатизма у вери. Здрав разум народа био је против неприродног и претераног. Ипак, у великој мери је реакција против Хијеронима у Риму била неправедна. Паулина верска занетост је старија од контакта с Хијеронимом. Већ је 383. желела да заједно са Епифанијем и Паулином крене на Исток и посети Египат и Антиохију, да би сама видела места где су живели чувени испосници. За непријатељство према Хијерониму у Риму било је и других разлога. Његов рад на редакцији библијског текста наишао је на отпор који је створио нетрпељивост у клерикалним круговима. Осим тога, његова критика монаха који обилазе куће богатих дама у Риму створила му је непријатељство у том кругу. Најзад, против њега су били и рођаци и наследници удовица чијим интересима није одговарало пропагирање монашко-аскетских идеала. Крећући путем аскезе, богате удовице су своју имовину делиле сиротињи и завештавале цркви. Пример Меланије Старије, која је своје огромно богатство жртвовала својој вери, могао је повући и друге у том правцу. У децембру 384. године папа Дамас је умро. Дамасова смрт је Хијеронима лишила моћног заштитника и ослободила његове противнике страха. Хијероним је морао да напусти Рим. Дамасов наследник, Сириције, није имао разлога да га задржи. Сам пак није имао такву позицију да би без подршке папе могао да настави свој рад у Риму. У Риму је за време папе Либерија званично напуштен грчки у литургији и прихваћен латински, као језик главне Цркве на Западу, па је и то допринело да се Хијероним у Риму, уза све познавање грчког, осети мање важним но у време Дамаса. Како није више могао рачунати ни на какву подршку, осам месеци после Дамасове смрти напустио је Рим, не својом вољом; против њега је било, рекло би се, целокупно јавно мњење.

102


Ево како је то њему изгледало касније, у Витлејему, и како о томе говори у предговору превода Дидимова дела О светом духу73: „Када сам се бавио у Вавилону (тј. Риму) и када сам био зависни поданик нарумењене блуднице, хтео сам нешто написати о Светом Духу и започето делце посветити епископу овог града... сенат фарисеја је цео повикао и да није изостао ниједан писар, макар измишљен, већ су се сви заверили против мене у странку незнања, као да им је објављена битка за доктрине. На то сам се ја, као да се враћам из заробљеништва, окренуо Јерусалиму, и после Ромулове куће и луперкалских игара угледао сам стан Маријин и пећину спаситеља." Пошто су једногласно сви били против њега, он је напустио Рим и упутио се у Свету земљу.

Витлејем: остварена жеља? Рим је Хијероним напустио у августу 385. Ближио се четрдесетој и његова коса је већ била седа (LXXXIV писмо, 3). Одлазећи на Исток, изабрао је пут морем, преко Кипра, и заједно са својим пратиоцима, петнаестогодишњим братом Паулинијаном и свештеником Винцентијем стигао у Антиохију. Паула је већ била на путу. У Антиохији су се срели да би наставили заједно пут кроз Свету земљу. Зиму 385. су провели у Јерусалиму, а затим су кренули на пут по Палестини и Египту. Коначном насељавању у Витлејему претходило је дуго Паулино ходочашће. Она је на Исток стигла са ћерком Еустохијом и пратњом преко Малеје и Кипра. На Кипру је посетила Епифанија из Саламине, који јој је био гост у кући за време Римског синода 382. године. Са Кипра су пут наставили даље, према Сирији. У Антиохији су посетили Паулина, који је Хијеронима некада рукоположио за свештеника. Он ће се придружити малој групи у ходочашћу. У Нитрејској пустињи у Египту су посетили монахе, у Алек-


103

сандрији је Хијероним слушао Дидима Слепог, последњег великог учитеља александријске школе катехета, премда би му, по сопственим речима, у тим годинама пре одговарало место учитеља но ученика; у пролеће 386. су се вратили у Палестину, у лето су се населили у Витлејему. Ту ће остати до краја живота. Витлејем је за Хијеронима крај једног дугог пута и дугог путовања, оног који је започео као младић напустивши забачено село Стридон и кренувши према великим градовима, прво у Рим, затим у Тријер и Аквилеју, Антиохију, Константинопољ и поново у Рим и Антиохију. То су у ствари центри Римске државе, према томе центри света. Најзад се зауставио у малом месту Витлејему, које је центар хришћанства. Путовање кроз Свету земљу постало је уобичајено ходочашће и за жене хришћанке после Константинове мајке Хелене. Пре Пауле, још 372. на Исток је заједно са Руфином путовала знаменита Меланија Старија, пошто је своје огромно богатство великим делом поделила сиротињи и Цркви. Хијероним детаљно описује путовање Пауле у некрологу који јој је написао после њене смрти 404. године. То је била и прилика да прикаже њену личност и њену дубоку религиозност и безграничну веру. Хијероним даје њен духовни портрет, усаглашен у великој мери са већ створеним идеалним ликом хришћанке-удовице. Паула је кренула на пут остављајући луксузни живот у Риму, своје пријатеље и малог сина и уз самопожртвовање, али и с извесном безобзирношћу, следила је пут својих хришћанских идеала. У монашким хаљинама, којима је заменила луксузну одећу римске госпође коју су у Риму у носиљци носили евнуси, кренула је на леђима магарца и усред зиме на мукотрпан пут, који је трајао годину дана, од једног места до другог, стопама библијских личности, пророка, раних хришћана и Христа. На путу кроз Палестину Хијероним је неми пратилац: као да чита приручник о путу кроз Свету земљу, он ће хладно извештавати кроз која места су прошли и због чега су та места значајна. Податке је без сумње преузео из Еусебијева

104


Ономастикона (Имена места) који је превео на латински. Ништа се у њему при овом извештају неће покренути: нема узбуђења, нема личних сећања ни заједничких доживљаја. Једино је жива Паулина жарка жеља да види библијска места и доживи пут до Голготе, идентификујући се са личношћу онога који је страдао. Монотоно се наводе места која су обишли, поклоњења која је чинила Паула: кренули су прво у Коеле Сирију и Феникију. Код Сарепте су посетили малу кулу пророка Илије, а затим су преко Тира стигли у стари Ако (Птолемаида). Преко поља Мегидо, где је краљ Јосија нашао смрт, стигли су у земљу Филистејаца где су се дивили рушевинама некада моћног Дора. У Цезареји су посетили кућу команданта Корнелија, која је била претворена у цркву, и место где је живео јеванђелист Филип са своје четири кћери које су биле девице и пророчице. Одлазећи из Цезареје посетили су стару Лиду која је лежала у рушевинама. Позната је била по чуду враћања у живот замрле Тавите (пробудио ју је Петар у Јопи, према апостолској причи) и оздрављењу Енеје. Посетили су Ариматију, град Јосифа који је сахранио Исуса, Нобу и најзад Јопу. За хришћане, тај град је био знаменит по томе што је из њега побегао пророк Јона. Успут, нису незапажене и неке паганске митске знаменитости: у Јопи су јој показивали и стену на којој је била везана Андромеда пре но што ју је ослободио Персеј. Следе Емаус (Никопољ) и Ајалон, у коме је Јошуа наређивао сунцу и месецу, и Гаваон. Паула путовање доживљава и емоционално: у кратком предаху сећала се греха његових грађана, жене подељене на комаде; мислила је на то да се од 300 људи племена Венијамин при покољу спасао само Павле. Најзад стижу у Јерусалим. Паули је, због отмености породице којој је у Риму припадала, понуђено гостопримство код проконзула Палестине и обезбеђен смештај у преторијуму, али је она то одбила и узела стан у скромној крчми. Са правим религијским жаром је посећивала места светих догађаја: молила се под крстом Христовим, ступила је у његов гроб, љубила је камен који је


105

анђео склонио са врата гроба, место на коме је тело Христово било стављено; гледала је стуб на који је био везан код бичевања, попрскан крвљу Спаситеља; стала је на месту на коме се на празник Духова Свети Дух спустио на 120 верних душа. Оставили су потом Јерусалим и кренули ка Витлејему који је, као место Христова рођења, имао још већи углед но Јерусалим, место његова страдања. На тој тачки Хијероним се задржава; то ће бити њихово будуће станиште. Паула је одмах пожурила у пећину у којој је Христос рођен и ту у заносу доживљава визију Христова рођења: пред њом се указала слика детета завијеног у пелене и сцена са магима и звездом изнад њих, Маријом, Јосифом и пастирима; она види и уморену децу и љутитог Ирода, и бекство Марије и Јосифа у Египат и у заносу узвикује: „Поздрављен буди Витлејеме, доме хлеба, доме у коме је рођен онај хлеб који је с неба сишао; буди поздрављена и ти, Ефрато, области плодна и најплоднија, чија је плодност Господ." Из Витлејема је путовање продужено на југ: Газа, Бетсур, Ескол, Хеброн. На крају пута поново је Витлејем. Витлејем није био једино место где су Хијероним и Паула могли остати, али је било најбоље, с обзиром на Хијеронимову намеру да се посвети раду, а не једино молитвама и посту. За једноставни монашки живот могла се изабрати област на ивици пустиње, као у Египту или као она у Халкиди; монашке заједнице су постојале и у великим градовима, на пример, у Константинопољу. Ту је најзад и Јерусалим, у коме је Меланија са Руфином у манастиру на Маслиновој гори. Избор места би наметнуо и врсту монаштва. Да му једноставност еремитског живота монаха Халкидске пустиње није одговарала, осведочио се Хијероним као млад човек; Константинопољ је већ имао организоване монашке заједнице; њихов однос, међутим, према Цркви и хијерархији није био једноставан. Они су се често супротстављали званичној Цркви, па и таквим епископима као што су Јован Хризостом или Грегорије из Назијанза74. Ту је очигледно могућност мирног живота и ученог рада била мала, јер су монашке

106


заједнице биле ангажоване у црквеној политици и понекад директно умешане у сукобе. Хијероним је то знао не само по чувењу: могао се у то уверити 380, када је заједно са Евагријем посетио Константинопољ. Најзад, монашке заједнице у Египту: обишао их је заједно са Паулом и видео начин њихова живота. Ту је колективни живот очигледно био важнији од духовне самосталности појединаца. Очекивала се потпуна потчињеност колективној дисциплини и прописима монашке заједнице. Једина личност је био старепшна заједнице. То Хијерониму није могло одговарати, јер би се морао помирити с тим да буде један од безимених монаха који се без поговора потчињава старешини. Његов циљ није био да се, изолован из световног друштва, посвети само молитвама и Богу, било као еремит или члан општежитељне заједнице, већ да у миру настави свој егзегетски и преводилачки рад. Остајала је Палестина, као центар хришћанства, монаштва и ходочашћа. Ту је, природно, на првом месту Јерусалим, у коме су се већ налазили Руфин и Меланија. Хијероним и Паула нису, међутим, остали ту, нису се укључили у монашку заједницу на Маслиновој гори, већ су се настанили у Витлејему. То унеколико чуди и могло би се објаснити тиме да је једно старо пријатељство већ тада било пољуљано. Три године су биле потребне Паули и Хијерониму да у Витлејему, у близини пећине у којој је Христос по традицији рођен, саграде самостан, мушки којим је управљао Хијероним и женски коме је на челу Паула. Хијеронимову одлуку да остатак живота проведе као монах у Витлејему није лако објаснити, прво зато што он није имао сопствену концепцију монаштва, друго стога што је он човек великог града. Целог живота тежио је великим градским центрима, Риму, Тријеру, Антиохији, Константинопољу. Сада, на крају дугог лутања, требало се одлучити између свештеничке дужности, која се обавља у граду и одговорности коју она доноси, и монаштва у самоћи, које је физички можда теже. Прво га није привлачило, јер му многобројне дужности, које набраја у LX писму, 10, не би


107

остављале времена за рад на Светом писму. Он бира ово друго, следећи Христа, „који је одбацио своју земаљску одећу", како каже у LXXI писму, 2, 3. Овим примерима он илуструје свој поступак. Покушаји да се одговори на питање зашто се Хијероним окренуо монаштву, своде се на одговоре које пружа модерна психологија, при чему се инсистира на томе да корене треба тражити у детињству и породици. Његов целибат би био наметнут хидром која је у њему, његова чедност се објашњава осетљивошћу која је остала делимично инфантилна75. Ако се ова домишљања, заснована на подацима које је тешко проверити, запоставе, остају практични разлози који су га могли навести да остави Рим и да се упути преко мора у Палестину и остатак живота проведе као монах. Хијероним 384. није имао куд: у Риму су против њега, завичај је давно напустио с огорчењем које му није дозвољавало да мисли на повратак, са заједницом у северној Италији се разишао. Одласком на Исток решио је питање своје егзистенције и свог даљег егзегетског рада. О томе говори, у Предговору за превод Дидимова списа О светом духу, као о уточишту, пошто су у Риму сви једногласно били против њега76. Манастир који је саградила Паула пружио му је уточиште, у Витлејему је нашао мир који му је омогућио духовни и литерарни рад. Он није, као Паула, био у ситуацији да бира: није богат, па се није имао одрицати богатства, као што је то учинила она; није водио угодан живот римске аристократије, као што је то био случај с њом, пре но што се одлучила на монаштво, који би напустио, да би се посветио Богу. Његова одлука је, према томе, морала бити излаз из ситуације у којој се нашао. Што се тиче сопствених идеја о монаштву, чини се да их Хијероним није имао. Данас се сматра да је главне теме у својој монахологији, уколико се тако може назвати оно чега се држао или што је бранио, монахолошке идеје карактеристичне за крај IV века. Међу њима је свакако значајно схватање да је врлина монаха да презире друштво људи: монах је човек који се повукао из света; његово није да

108


поучава, већ да плаче над јадима овога света. Јован Хризостом, Хијеронимов савременик, сматрао је да монаху није потребно ни да зна сопствени језик, јер нема с ким да разговара у пустињи; у XIV писму Хијероним ће поставити питање Хелиодору: „Шта чиниш ти у гомили, ти који си сам?" или у LVIII писму, 5, 1, Паулину из Ноле: „Ако заиста желиш да будеш оно што кажеш да си, монах, што значи сам, шта онда радиш у градовима..."77Најзад, циљ се остварује жртвовањем слободе ради служења Христу: Libertatem saeculi perdidimus ut servitutem Christi accipiamus78. Тешко би било утврдити шта би за њега предстаљало идеални модел монаха, премда је написао три монашке биографије у којима је дао три различита лика аскетског живота: Vita Hilarionis, Vita Malchi i Vlta Pauli, primi eremitae79, тражећи можда у њиховим животима одговор на питање шта је оно што је права аскеза или која је то аскеза која би одговарала и ученом монаху. Ниједна од њих не одговара потпуно његовом положају. Те три биографије су у ствари три различита пута у монаштво: стварна усамљеност, посвећивање молитвама, без књига и контакта са људима и уздржавање од овоземаљског живота и задовољстава физичког постојања (Павле); лутање по свету у тражењу усамљености (Хиларион); еремитски живот заједно са животном пратиљом (Малх). Живот Павла је Хијероним писао у својој младости, када се и сам налазио у Маронеји, на ивици пустиње. Писана по угледу на Атанасијев Живот Светога Антонија, требало је у то време да му можда буде узор. Једноставност живота еремита Павла свкако није одговарала Хијерониму у коме се ardor discendi није угасио ни у четрдесетим годинама, када је слушао предавања Дидима Слепог. Он му је ипак близак по својим интелектуалним вредностима, као зналац и грчког и египатског језика. Живот Малха је писао касније, у Витлејему, али је причу, како сам каже, чуо у време када је био младић. Малх је у друштву са робињом, с којом га је живот спојио, и чије „наго тело није видео нити је телесно дотакао", а то као да пружа паралелу за Хијеронимов живот и аскезу, заједно са Паулом.


109

Живот Хилариона, који је лутао по свету тражећи усамљеност, као да је најближи Хијеронимовом животном путу и он је лутао од Рима до Тријера и Аквилеје, од Антиохије до Константинопоља и Рима, од Рима до Витлејема тражећи мир. Хијероним није у Витлејему сам у свом монаштву, већ је с Паулом, истина у одвојеним манастирима, али у истом месту и у сталном духовном контакту. Тај начин живота није у складу с оним што је говорио: у више списа осуђивао је праксу заједнице мушкараца и жена у монаштву која није била непозната на Истоку. Не би се могло рећи да је заједничко монаштво мушкараца и жене у Хијеронимово време наилазило на одобравање јавности. Хијероним на много места упозорава на опасност од таквог дружења. Заједништво монахиња и монаха на Истоку спадало је у обичаје раног хришћанства. Очигледно је да је то била појава не само раширена, већ и озлоглашена, па је Јован Хризостом то осудио у једном спису у време када је био на челу цркве у Константинопољу. Он није осуђивао духовни контакт монаха са женама, већ заједнички живот у монашким заједницама. И сам је написао у време свог прогонства многа писма Олимпијади, отменој, образованој и богатој дами из Константинопоља. Радило се о томе да се спречи или осуди једна појава која је могла имати разне поводе и изазвати разна тумачења и осуду јавности. У Хијеронима, као и у Хризостома, радило се о другом: о контакту са изузетним личностима, са женама које су биле спремне на одрицање од световног живота, онима које су биле образоване и кадре да уче и, као веома богате и материјално независне, вољне да помогну Цркви80. У црквеној и профаној средини веза мона-ха са женама, ма како да је била духовна, није одобравана: Хијероним је морао да напусти Рим, Хризостом је на синоду „Код храста" био осуђен на прогонство јер се насамо сусретао са женама, Solus cum solis, aliis omnibus foras emissis81. (Сам са самима, док би остале остављао напољу). Појединости монашког живота и режим по коме се владала монашка заједница у Витлејему нису познати. Могућно је да се радило о општежитељном систему. То би се могло

110


закључити на основу похвала овом режиму у XXII писму, 35: киновити („они који заједно живе") јесу анахорети који су остали у заједници, у једном конвенту или консорцијуму. Одређену личност представља једино pater или praepositus; Хијероним помиње у својој заједници једино брата Паулинијана и Еусебија из Кремоне82. Писана правила нису постојала, па није могућно утврдити у којој мери су била примењивана општа начела монашког живота или правила слична Пахомијевим у египатским монашким заједницама83. Основно у монашком животу је начело: „Остависмо слободу света да бисмо служили Христу." Дужност монаха је не да поучава друге, већ да плаче над собом и над светом, очекујући са страхом суд господњи; међу грехове монаха који заједно живе у Пахомија се наводи и смех, поред шкртости, неслоге, лукавства, мржње, охолости, лажи, подсмеха, свадљивости, гунђања, немарности, непослушности, лењости84. Као извор информисања могли би послужити подаци у CVIII писму, 20, о животу женских манастира у Витлејему под покровитељством Пауле. Премда су се монахиње делиле по пореклу и рангу у световном животу на три манастира, режим у свима је био приближно исти и састојао се у молитвама, певању псалама и у раду. Брбљање и свађе су били осуђивани и монахиње које су у томе учествовале кажњаване су искључивањем са заједничких обеда. Вероватно се тако живело и у мушком манастиру.

Године учења, преводилачког и егзегетског рада „Књижевна дела не прати кеса с новцем, њихови пратиоци су зној и труд, пријатељи су им пост, а не ситост, обуздавање а не обиље", рећи ће Хијероним у спису против Руфина (Adv. Ruf., III, 6). Постумијан, пријатељ знаменитог


111

црквеног писца Сулпиција Севера, посетио је самостан у Витлејему. Према његовом сведочанству, Хијероним је сав утонуо у књиге и потпуно се посветио студијама; не одмара се ни дању ни ноћу, увек или нешто чита или пише85. У почетку је Паулино богатство било довољно да се изграде манастири и ксенодохион. Хијероним је коначно независан. Како не мора да тражи моћног заштитника, може све своје снаге да посвети литерарном раду. Међутим, мир је био привидан. После неколико година Хијероним ће бити, делом преко својих римских пријатеља, увучен у дискусије и спорове око јереси или других учења на Истоку и на Западу. Осим тога, Паулино богатство није било довољно за издржавање манастира, па ће Хијероним морати да моли за помоћ и прилоге људе на Западу. Рекло би се да је доласком у Витлејем Хијероним остварио свој животни циљ: с њим су Паула и Еустохија, образоване и одане хришћанском идеалу удовице и девице, према којима је и даље у улози учитеља; њима чита своја дела и посвећује многе коментаре библијских текстова; материјално је обезбеђен, има секретара коме диктира и учитеља јеврејског језика. И дело настало у витлејемским годинама заиста је веома обимно и значајно. Поред свега, тешко би било тврдити да је сам Хијероним долазак у Витлејем сматрао остварењем свога сна. У младости је увек тежио ка великим градовнма и центрима: срећнији је био у Риму но у свом завичају, напуштајући Рим одлази у Тријер где су се налазили цар и двор, дајући му карактер светског центра; радије би да је у Антиохији, но у Маронеји на ивици Халкидске пустиње; из Антиохије одлази у Константинопољ, из Константинопоља у Рим. Велике градове је напуштао када је на то био принуђен: у писмима ће се жалити да је морао да напусти Аквилеју, као и касније Рим. Поред могућих личних разлога за незадовољство, могло је бити и објективних тешкоћа. Живот у манастирској тишини, али у заједници са другима, није текао безбрижно, како би се могло претпоставити. Било је оговарања и за-

112


висти, па и скандала, како се, и поред све строгости манастирских правила, могло и очекивати када су се манастири, мушки и женски, налазили у непосредној близини. У CXLVII писму Хијероним открива како је Сабинијан, ђакон његове заједнице, покушао да побегне са монахињом Паулине заједнице. Било је интрига које су изазивали гости са Запада, крађе докумената и рукописа, али и важнијих, озбиљнијих разлога који су изазивали узнемиреност и ометали рад. У писму епископу Александрије Теофилу, из 400. године, Хијероним се жали: „То што твојој Блажености касно шаљем твоју књигу преведену на латински, криве су тешкоће за које многи знају: изненадни напад Исауријаца, пустошење Феникије и Галилеје, страх у Палестини, а нарочито у граду Јерусалиму, и нужност да се подижу зидови, а не да се пишу књиге. К томе, ту је и оштра зима, неподношљива глад, нарочито за нас којима је наметнута брига за толико монаха."86 Додаје да у раду напредује крадући време ноћу. Вести о пропасти и рушењу Рима 410. такође су га дубоко потресале и лишавале спокојства, неопходног за рад. К свему томе, ту је и непријатељство локалног клера у време спора око Пелагијева учења и, што је далеко судбоносније, свађа са Јованом, епископом из Јерусалима. Како је овај имао подршку преторијанског префекта за Исток, Хијерониму је претила опасност да буде екскомунициран и протеран из Јерусалима. У манастиру се живот сводио на молитву, свакодневне дужности монаха, поучавање других, литерарни рад и даље учење. Ноћу га је његов учитељ Баранина поучавао јеврејском. Покушај изолације Хијеронима од света, од теолошких сукоба у Цркви, од Цркве и политике у Јерусалиму био је добровољан: повлачећи се у манастир у Витлејему, он се одрекао црквене каријере. Премда је био рукоположен за свештеника, никада није обављао ту дужност, па ни у цркви у Витлејему није држао службу он, већ други свештеник. У Витлејему је био без формалних обавеза. Допуњавао је своје образовање учећи јеврејски, тумачио је теолошке списе, превео је на латински Стари завет и поучавао омладину у школи код манастира.


113

Хијеронимово преводилачко и егзегетско дело је тако огромно да му је без сумње морао посветити многе године и већи део времена у Витлејему. У монаштву, на неколико километара од Јерусалима, радио је на превођењу и коментарисању светих списа (нека Павлова писма Стари завет, Оригенових 39 хомилија, Јеванђеље ио Луки, Дидимов спис О Светом духу, пет „мањих" профета, Наума, Михеја, Софоније, Агеја, Авакума, затим Јоне и Авдије и Јеванђеље по Матеју). Написао је биографије неких монаха (Vita Hilarionis, Vita Malchi) и каталог писаца О знаменитим људима (De viris illustribus). Хијероним жури у раду, диктира и по 1000 редова дневно, за неколико дана завршавао би један коментар, да би одмах затим започео други. Жали се да му слаб вид не дозвољава да сам пише и да мора да диктира. Та околност му смета: писар му не дозвољава да се удуби, да боље и пажљивије формулише своју мисао. У неким писмима се унапред брани од замерки тиме да мора да диктира, јер му је вид ослабио, и да жури, јер гласник који треба да понесе на Запад писмо или књигу, нестрпљиво чека. Оно што ће у потомству донети славу Хијерониму било је превођење и ревизија текста Старога завета са јеврејског, најстаријег језика човечанства по општем уверењу тога времена, и говором људског рода све до Вавилонске куле. Монументални рад, започет у периоду 386-391, завршен је вероватно тек око 405/687. Између VI и X века тај текст ће постати опште прихваћен у литургији званичне Цркве. Подухват је захтевао велику ученост, али и смелост да се измени оно што је већ дуго у употреби у црквама на Истоку и на Западу. Хијероним је знао какву опасност такав подухват може донети и у Предговору за коментар књиге о пророку Исаији, PL 28, 772, каже: „Знајући и свесно ставих руку у пламен." За ново превођење Библије, у коме би текст, како обавештава Памахија у LVII писму, 5, био преведен „реч по реч", тј. контролисан на основу грчког и јеврејског оригинала, Хијероним се припремао: имао је ученог учитеља

114


јеврејског кога је могао питати за савет и при егзегези текста; превођењу је претходило неколико дела: Речник библијских имена, Књига о местима, Јеврејска питања (о неким тешким местима у Genesis-u или Постању), седам малих трактата о псалмима од 10 до 16 (Commentarioli). Етимолошко тумачење имена је литерарна врста која је била омиљена у паганској антици и код хришћана: тражило се мистично значење речи. Често су и очигледно грчка или латинска имена тумачена средствима јеврејског језика. Премда је у свом Ономастикону исправио неке очигледне заблуде, у основи није много изменио и дело је било општеприхваћено и служило као приручник у средњем веку, све до стварања науке о јеврејском језику. И Приручник о именима места у Светој земљи Израелу, базиран великим делом на Еусебијевом Ономастикону, служио је као водич потоњим ходочасницима. Дело не обухвата сва места из Библије; допуна би се могла наћи у некрологу Паули, у CVIII писму, у коме је описао њен пут кроз Свету земљу. И Јеврејска питања спадају у омиљени жанр његова времена. За највећи део својих објашњења Хијероним је користио Старине Јосифа Флавија. Већ тим делом је пробудио сумњу у општеприхваћену верзију Библије базирану на тексту Septuaginta Interpretes (Седамдесеторица)88. Ревизију Псалтира је припремао још у Риму. У Витлејему је прво радио на коментару псалама 10-16. Осим псалма 15, који је преузет из Оригена, остали су његов латински превод. Та друга ревизија је позната као Galski psaltir, jep je прво била прихваћена у Цркви у Галији. И касније јој је дата предност над преводом са јеврејског, па је ушла у Вулгашу и у Римски бревијариј. Истовремено је радио и на Iи II Хроници и књигама које су приписиване Соломону: Пословице (Приче Соломунове), Књига проповедникова (Ecclesiastes) и Песма над песмама. Рад на потпуно новом преводу Библије, не са грчког, како се могло очекивати, јер би текст по Седамдесеторици требало да је благословио Бог, већ са јеврејског, требало би

Живош и преписка свешога Хијеронима

115

да је започео око 390. године. Јеврејски текст у ствари и није био и најстарији познати, како се веровало. Septuaginta cy на многим местима сачувала старије читање но јеврејски текст. Одлучивши се за јеврејски као језик са кога ће преводити, Хијероним је прихватио и јеврејски канон, са 22 (или 24) књиге, уместо александријског, који је био у употреби код Јевреја ван Палестине који су говорили грчки89. Остале је прогласио за „апокрифне". Мудрост (Sapientia) и Књига проповедникова, које су неканонске, могле су бити читане у Цркви, али само као поука народу, а не за јачање црквене доктрине. Хијероним није ревидирао постојећи превод, већ је поново преводио, проверавајући буквални Аквилин превод уз помоћ јеврејских стручњака. Није, у ствари, преводио „реч по реч", како каже у писму Памахију, већ је понекад додавао речи објашњења, да би читаоцу био јаснији; често је текст парафразирао, нарочито у књигама које је преводио на крају, у Судијама на пример90. Рад је био огроман, резултат од далекосежног значаја. Истовремено с радом на преводу, Хијероним је припремао коментар за преведене књиге. Коментари Павлових посланица, Филимону, Коринћанима, Ефешанима и Тимотеју немају карактер самосталних истраживања, нити тумачења која би имала теолошко-теоретску вредност. Најпре су могли настати при раду и читању и подучавању других у манастиру. Посвећени су Паули и Еустохији у једном случају, и Марцели у другом. Како је Павле један од апостола чија се личност показује веома индивидуално у посланицама, Хијероним настоји да то неутралише и да текст сведе на строгу догму, и да коментар прилагоди својој концепцији да личност Апостола мора бити примерна у сваком погледу и одговарати замишљеном моделу проповедника, без индивидуалних својстава, према томе и без слабости. Хијерониму се данас приговара да није разумео личност Апостола; он томе, међутим, вероватно није ни тежио. Пасаже и реченице који звуче непосредно и сувише су далеко од учења - не треба заборавити да се ради о писмима - Хијероним настоји да

116


оправда, да им да тумачење у складу са вером и да им одузме сваки лични тон. У Павловим посланицама се, као што је познато, могу наћи места која одражавају обичну ситуацију, тренутак практичног живота. Павле се, на пример, жали у Посланици Тимотеју, 4,13, да је заборавио огртач у Троади или у Посланици Филимону моли овога да му обезбеди конак. У коментару Посланице Филимону Хијероним даје тумачење овога места ad usum Delphini; сматра да треба оправдати Апостола што је тражио да му се обезбеди конак, иако би он требало да је задовољан увек и свим: он то не чини као што би чинио богат човек, већ као проповедник који мора водити рачуна о томе где станује, да то не буде ни близу позоришта или јавне куће. Он настоји да оправда све што је Павле рекао. Његово тумачење спора између Павла и Петра у Антиохији довешће до доктринарне расправе са Августином. Када показује и доказује да Павле увек само смисаоно наводи Стари завет, а никада га не наводи дословно, Хијероним исто толико колико и Павла правда и свој став у превођењу с грчког или јеврејског на латински. Хијероним жели и да поучи, нудећи у коментарима и једноставна обавештења, као она о пореклу Павла и његовом животу или о земљи Галатији и Галаћанима. Обавештења су у коментарима често лаичка и популарна и следе општераширена веровања. Тако, на пример, објашњава да су Галаћани у Малој Азији сродни Треверима и Галији; они и не говоре грчки, како он каже, већ искварени галаћански, више од 600 година после свог досељавања у Малу Азију. Томе ипак додаје и поуку: Апостол их назива лудим и безумним, а они су то и данас, по његовом мишљењу, јер је то земља у којој су нашле уточиште разне јереси и секте: монтанисти, орфити, барбарити, манихејци, таскодроги, артопиргити. То нису једине алузије на савременост: у предговорима неких коментара се жали на ароганцију свештеника свог времена, на поткупљивост и пристрасност при избору свештеника. То је скоро опште место у његовим разним предговорима. Хијероним у много чему следи раније коментаторе, Оригена, затим Дидима Слепог и Аполинарија. Сам ретко


117

заузима став, а корекције ранијих коментара врши само изузетно. При томе је он свестан тога да је у коментарима мало његовога и свој метод брани у писму Августину (СХП писмо, 4) када каже да све што има у глави, и своје и туђе, диктира заједно, не сећајући се ни речи ни њихова редоследа, па ни смисла.

Саговорници у далеком свету на Западу Без обзира на то што је било разлога и за нека незадовољства, ипак је насељавање у Витлејему у основи за Хијеронима значило да је постигао оно за чим је жудео: манастир у коме је сам регулисао живот - до смрти Пауле ни женски ни мушки манастир нису имали писани правилник, већ се ред заснивао на ауторитету старешине - као пратиљу имао је верну и имућну Паулу која је могла да се побрине за грађење манастира и прихватилишта за ходочаснике, а пре свега и изнад свега за самосталност писца који може да се посвети свом раду. Опасност да прихвати мишљење које је осуђено и овде је постојала, али није морао да ласка моћнима у Цркви и у друштву у Риму, нити да троши интелектуалне снаге борећи се за каријеру или положај. Одржавао је везе или је настојао да их успостави у Риму и у Италији са људима чије је мишљење или пријатељство искрено ценио. Ту су, поред Марцеле, Памахије и Оцеан у Риму, Паулин из Ноле, пријатељи у Галији. Међутим, и то пријатељство је имало своју цену: понекад је због пријатеља заузимао став у црквеним споровима, па је и писао против неких јеретика на подстрек из Рима или са Кипра. У ставу према моћнима остао је опрезан, у догматским споровима је опортунист. Бранећи такав начин живота, жртвовао је једно лично пријатељство и стара уверења када је дошло до „оригенске кризе"; признавао је за правоверно оно што је Црква проглашавала

118


правоверним, приклонио се осуди коју је прокламовао Епифаније, епископ кипарске Саламине. Осудити због тога његов карактер било би ипак престрого. Свако опредељивање за оно што званична Црква није признавала доносило је ризик да и сам буде сврстан међу јеретике, а он није имао природу мученика или борца за идеје; недостајала му је и подршка значајнијих теолога његова времена. Већ у свађи са Руфином, на чијој страни је и Меланија, опасност је била тако велика, да је једно време малој заједници у Витлејему претило не само непријатељство Јована, епископа Јерусалима, већ и казна екскомуникације. Одвајање од света у Витлејему, удаљеном од Јерусалима око осам километара, међутим, није могло бити ни потпуно ни трајно. У манастиру у Јерусалиму се налазио његов друг из младости Руфин са знаменитом монахињом Меланијом Старијом, која је подигла манастир на Маслиновој гори; ту је и Јован, епископ града, који је веома активно узимао учешћа у теолошким расправама свога времена. Морало се водити рачуна и о односима са другим црквама у Палестини и у Египту, пре свега са оном у Александрији, чији патријарх није био мање значајан од јерусалимског. О односу са овом монашком заједницом у суседству не зна се ништа одређено током првих година. Из тог времена нема писама Руфину: Хијероним ћути све док није дошло до отвореног прекида. Сукоб са Руфином је дубок и разилажење очигледно непремостиво. Расправи ће и један и други посветити много времена, духовне снаге и страсти, и бројне странице, нападајући више један другог, но расправљајући теоретски о Оригену. То, међутим, неће бити једини теолошки спор у коме је Хијероним ангажован. Остао је у преписци са пријатељима у Риму, са Августином и другим свештеницима у северној Африци, са неким свештеницима у Шпанији и јужној Галији. Ксенодохион у Ветлејему је био отворен за многе путнике у Свету земљу. Неки од њих, и сами опредељени у теолошким сукобима, тражили су од Хијеронима да се јавно изјасни. Много је и оних који су посећивали Витлејем као место Хри-


119

стова рођења. Неки су ту свраћали на свом путу по Светој земљи, други су долазили са порукама са Запада и писмима од пријатеља и непријатеља. Преко писама Хијероним је подстакнут да се умеша у осуду пелагијанизма, да се окрене против Вигиланција и Јовинијана. Писмоноше, ђакони и свештеници, доносили су вести са Запада, увлачећи Хијеронима, понекад преко писама које су доносили, а често и намерно, у свет црквених интрига и сукоба, јереси и оптужби. Пријатељи и непријатељи су очекивали од њега изјашњавање, утолико више, уколико је он постајао познатији као егзегет и преводилац Светога писма са грчког или са јеврејског на латински. Хијероним се у Витлејему настанио 386. Ако је тачно да је рођен 347, био је на прагу четрдесетој. Иза себе је имао многа лутања, искуство, истина краткотрајно, монашко-аскетског живота у пустињи и горко сећање на то. Доживео га је као млад човек: жеља за животним радостима тада га још није напуштала, монаси га нису примали. Монаштво у Витлејему је било другојачије. Хијероним није ни сам ни изолован, није препуштен себи и размишљањима у простору у коме „осим неба и песка пустиње и монаха нема другог". С њим су Паула и Еустохија, к томе и верни пратиоци Винцентије, Еусебије и брат Паулинијан, он са собом има своје књиге и може да ради и пише. То је мала духовна заједница коју чине монаси у мушком манастиру и монахиње у три женска манастира којима управља Паула. Велики је био број људи којима се Хијероним обраћа у својим писмима из Витлејема. Међутим, он у Риму није оставио многе пријатеље. Марцели, у XLVI писму, 12, признаје да и у Риму има цркава и споменика апостола и мартира, и праве вере, коју су апостоли проповедали, као и хришћанске речи која се свакодневно диже у висине; али та иста амбиција, моћ, величина града, могућност да се покаже и да сама види друге, да поздрави и да буде поздрављена, да се хвали и повлачи, да се чује и проговори и толики покрет људи, туђи су ономе што се монаху налаже у миру.

120


Све жене с којима је Хијероним писмено комуницирао припадале су богатој римској аристократији. Оне су изузетне личности које су се посветиле аскези и читању светих списа. Зачуђујућа је њихова способност и њихова жеља за учењем. Многобројни цитати из Библије показују да су им црквени списи били добро познати. Осим Пауле и Марцеле, ту су и Фабиола и друге учене жене Рима. Њихово образовање је било такво да је он у својим писмима цитирао и класичне писце не објашњавајући текст. Број жена којима је Хијероним писао и с којима је одржавао везу у Риму и из Витлејема упадљиво је велики, па ће се то и у средњем веку сматрати важним елементом његове биографије. Не би се могло рећи да је то било уобичајено у раном монаштву, нити да се одобравало у црквеним врховима и код римске аристократије, али се ипак не би могло рећи ни да је Хијероним посве изузетан у томе. Познато је и пријатељство Евагрија Понтијског са Меланијом Старијом и њено пријатељство са Руфином; Јован Хризостом је на дрвеним таблицама из пустиње писао Олимпијади, удатој отменој матрони у Константинопољу, високог порекла и великог образовања, и мање значајна писма неким другим женама. Нема сумње, у свим примерима духовне блискости познатих монаха и писаца са женама радило се о изузетним личностима које су се јасно издвајале из гомиле обичних хришћанки и римских матрона које су у животу тежиле једноставним циљевима, удаји и угодном животу. Преписка Хијеронима и Јована Хризостома са женама је одраз фине продуховљености и духовног контакта, али са особама за које се сматрало да су у транзицији од „женствености", то јест везаности за кућу и породицу, ка „мушкости" и оданости Богу и аскези91. Од таквих жена, које су или удовице или младе девојке као Еустохија, очекивало се да не ступају у брак или да не ступају поново у брак, очекивало се да су образоване, али и материјално независне. Многе од њих су биле и богате. Е. Кларк је истакла као заједничко женама којима су писали Хијероним и Хризостом три ствари: запостављање споственог пола, образовање и богат-


121

ство које омогућује помагање Цркви92. Прво би се постиза-ло или вечним девичанством или удовиштвом. Многобројни су текстови у писаца IV века, пре свега у Хијеронима и Хризостома, који илуструју овакав став. Позната су дела Амброзија, Хризостома и Хијеронима посвећена виргинитету. У основи је идеја да треба служити Христу, а не мужу; таква жена заслужује да буде сматрана човеком, како то Хијероним формулише у коментару једног места у Павловој посланици Ефешанима, 5,28: „Ако жели Христу да служи више но овом свету, престаје да се сматра женом и назива се човеком."93 Хризостом брак сматра ропством у трактату De non Iterando coniugio (O поновној удаји) 5: „Кажи ми, зар ћеш се радовати пре ропству но слободи?" Младе, неудате хришћанке су усмераване ка том циљу. Најпознатији пример те литературе је Хијеронимово XXII писмо, које је у ствари трактат О служењу девичанству (De virginitate servanda). Марцелу, која је била удовица, Хијероним хвали што је надрасла свој пол и винула се изнад људске природе: „Познајем њен жар, знам веру и пламен који је увек имала у срцу да савлада свој пол и заборави на мужа."94 Евагрије ће се Меланији у писмима обраћати са „мој господару", а Паулин из Ноле ће је хвалити што је тако „мушки хришћанин"95. Како су жене из круга Хијеронимових пријатеља, као и оне које су у духовности заједно са мушкарцима биле образоване, њихово даље усмеравање ка читању светих списа био је релативно лак задатак њихових духовних вођа. И располагање имовином требало је усмеравати. И Хијероним Паулу као и Хризостом Олимпијаду упозоравају да не расипају новац, већ да га троше једино у милосрдне сврхе. Паула није била прва жена аристократског порекла која се замонашила и отишла у Палестину. Пре Пауле монаштву се окренула Меланија Старија, која је такође припадала кругу жена хришћанки аристократског порекла на Авентину. Могућно је да је она Паули била непосредни узор. Унука конзула Марцела, Меланија је била удата за префекта града Валерија Максима. Остала је удовица у 22. години

122


живота; потом је изгубила и два сина. Остало јој је огромно богатство којим је могла да располаже. Поделивши велики део сиротињи и Цркви, око 372. је кренула на ходочашће на Исток, прво у Египат, потом у Палестину. Монаштво, молитве и пост, међутим, нису били оно чему би се она окренула свим својим бићем. И на Истоку није заборавила да је римска матрона која је могла утицати и на политику. Она се активно умешала у теолошке сукобе. Њено напуштање Египта и одлазак у Палестину имало је политички драматичан повод: када је Аријев присталица, патријарх Луције из Александрије, протерао из Египта оне који су стајали уз Атанасија, она се појавила у Јерусалиму са 5000 његових присталица; провинцијски управник је наредио да се она затвори. Међутим, када је сазнао за њено високо порекло или, радије, за углед њене породице у Риму, повукао је своју наредбу и дозволио избеглицама које су с њом дошле да се врате у Египат. Хијероним, који је очигледно добро познавао менталитет људи римског управног апарата, а вероватно имао и разлога да га не воли, мисли да је овај то учинио и стога што је очекивао да је може уценити с великом свотом новца. Меланијино ходочашће се завршило у Јерусалиму. Ту је остала и на Маслиновој гори је подигла женски манастир. С њом је и њен пратилац и духовни саветник Руфин, у тим годинама још блиски Хијеронимов пријатељ. Меланија је у Риму оставила осмогодишњег сина Валерија Публиколу, који ће касније постати градски претор. Он ће наставити породично стабло: оженио се Цејонијом Албином и био је отац Меланије Млађе. Њихов однос према Хијерониму је једно време био непријатељски. Међутим, пад Рима у варварске руке 410. натераће их да код њега потраже уточиште као избеглице после бекства из Рима и неуспелог покушаја да се настане у северној Африци. Меланија Старија је у почетку, са својим везама и познанствима, могла бити спона Јерусалима са високим римским друштвом. Међу њеним пријатељима је и велики господин, литерата и свештеник Паулин из Ноле. Веза је вероватно ишла преко


123

Паулинове жене Теразије која је, као и Меланија, потицала из Шпаније. Паулин ју је високо ценио. У писму Сулпицију Северу он ће за њу рећи: „И каква жена, ако се може назвати женом неко ко је тако мушки хришћанин." По образовању је могла да се мери са духовницима свога времена. Имала је класично образовање уобичајено и за жене високог рода; читала је и дању и ноћу списе старих коментатора, Оригена, како је посведочено, 3000 миријада редова, Грегорија, Стефана, Пијерија, Василија и других писаца, 24000 миријада редова, са истинском страшћу за упознавањем нове вере. Губитак њеног пријатељства после свађе са Руфином спада у тешке последице овог сукоба. Тиме се погоршао Хијеронимов положај и у Јерусалиму и у Риму. Њени пријатељи, познати епископи, монаси, писци и аристократе, међу којима су и Евагрије Понтијски и Паладије, писац познатог дела Historia Lausiaca, уврстиће се међу Хијеронимове непријатеље. Меланија је са Руфином у Јерусалиму, Паула је за Хијеронима подигла манастире у Витлејему. И она је, одлазећи на Исток, оставила у Риму свог малог сина Токсотија. Као Меланија, и Паула ће се потпуно предати аскетско-монашком животу. Ћерка Еустохија је њена нема пратиља, с њом је заједно у монаштву, она ће се о њој бринути у болести. Паула је очигледно по интелектуалним способностима, а како се чини и по друштвеном угледу, далеко иза Меланије, премда и сама много чита, учи јеврејски и може да пева псалме и у јеврејском оригиналу. Њен прави успех је женски манастир у Витлејему: успешно га је водила и регулисала дисциплину у њему без писаних правила. Ауторитет жене беспрекорне побожности дозвољавао јој је и да кажњава оне које се нису уклапале у монашку заједницу. Тишина малог имања у Витлејему и побожност монашке заједнице је оно што Хијероним хвали: „Као што смо напред рекли, у Христу створена мала вила и осим псалама ништа се друго није чуло."96 Стварно стање је, међутим, било мање идилично, но што би се по овоме рекло. Истина,

124


Хијероним, бар у почетку, нема у својој околини оне који би му се противили и супротстављали своје мишљење, који би му нарушили спокојство, неопходно за сваки озбиљан интелектуални рад. Међутим, он нема ни правог интелектуалног саговорника. Контакта са оближњом монашком заједницом Меланије и Руфина, као и са Јерусалимском црквом, чини се да од доласка у Витлејем није било. Вигиланције који је с њим кренуо на пут нестаје из писама, а не спомиње се ни у другим текстовима. Паула, бар како ју је Хијероним представио у знаменитом CVIII писму, није била саговорник, она је само слушала; остала је ученица и верни следбеник, а Хијероним њен духовни вођа. Волела је историју, дакле свет чињеница, али је, како Хијероним то каже, „следила духовну спознају" (CVIII писмо, 5). У Витлејему се предала молитвама и посту, њен сав говор постају цитати из Библије, сва се посветила свом манастиру и одгоју девица, тражећи од њих да читају псалме на јеврејском и да посте. Хијероним јој је посветио више списа из витлејемског периода. У писмима која су јој посвећена - нема их много - Хијероним је и даље подучава и поред њене неоспорне учености, одговара на њена питања, не очекујући од ње ни мишљење ни одговоре на питања која су га мучила. Она се ослања на њега у свим питањима вере која су се наметала у малој хришћанској заједници. Једно егзегетско писмо (XXX писмо), о алфабету псалма 118 у коме објашњава мистични смисао јеврејског писма, упућено је Паули, да га преда Марцели. Марцела је прави саговорник: она пита, она дискутује, она је спремна да научи ново. Њој је Хијероним слао многа своја егзегетска дела и она се, заједно са Памахијем, бринула о њиховом растурању у Риму. Марцела се није дала наговорити да се придружи монашкој заједници у Светој земљи; остала је у Риму, монахиња у својој палати и хришћанка у души, по свом моралу, уверењу и понашању. Преко рода Цејонија, коме је припадала њена мајка Албина, била је у сродству са Памахијем, кога је Хијероним рачунао у своје блиске пријатеље и с којим је задр-


125

жао везу и после напуштања Рима. Преко Памахија Марцела је била у сродству и са Меланијом Млађом и Пинијаном. Њена породица је имала велике земљишне поседе код Волсинија у Етрурији и у Африци. Поновну удају је одбила објашњавајући да би, ако би се поново удавала, тражила мужа, а не наслеђе. Радило се о могућем браку са богатим човеком и великом наслеђу. У њеном ставу да остане у Риму такође није било колебања. Њеном монаштву није био потребан декор Свете земље, ни надахнуће које би долазило од светих места. Није била спремна ни да распрода своју имовину у корист хришћанске цркве. Хијероним ће и то поменути у знаменитом писму, које је у ствари Марцелин епитафиј, упућеном њеној верној пратиљи Принципији, Девици Принципији о животу Свете Марцеле (CXXVII писмо, 4), али ће то приписати утицају ауторитарне мајке Албине. У овом писму, које је и Марцелина биографија, Хијероним истиче изузетни жар с којим је читала и прихватала Свето писмо. Међутим, тај жар је другојачији но код Пауле. Она није била тип неме следбенице која прихвата оно што чита као ствар о којој се не дискутује. Свето писмо је нешто што регулише њено понашање, као што је говорио апостол Павле у посланици Коринћанима: „било да једеш или пијеш, или било шта да чиниш, ради то у славу Господа или како је пророк рекао: 'Схватих, преко твојих савета'", али за многе ставове је тражила објашњење. За монаштво је сазнала као дете и то од Атанасија који се на једном од својих прогонстава нашао у кући богате удовице Албине. Њен живот удовице је текао монотоно и остарила је, каже Хијероним, пре но што је постала свесна да је била млада, прихватајући као начело Платонове речи да је филозофија размишљање о смрти (Федон р. 64). Ово последње ће Хијероним неспретно повезати са речима апостола Павла о Исусу: „Умирем свакодневно за ваш спас", наводећи у наставку Исусове речи (Јеванђеље по Луци, XIV, 27), које се никако не би могле довести у везу са Платоновом мисли: „Ако неко не носи крст свој свакодневно да би ме следио, не може бити мој ученик", или

126


речима Светог духа који је рекао пророку: „Због тебе смо изложени смрти свакодневно, на нас се гледа као на овце намењене клању." Чиста је парада учености и навођење стиха из сатиричког писца Персија: „Живи имајући на уму да ћеш умрети, време пролази, и речи коју сам изговорио, нема више." Иза ове реторике крије се основно начело Марцелина живота, да је живела мислећи увек на то да ће умрети, тј. да ће изаћи пред суд господњи. Била је и обучена тако да је мислила на гроб, нудећи спиритуалну жртву, и живу, ону која је Богу по вољи97. Хијеронимово LIX писмо, писано из Витлејема вероватно 393, названо Марцели о пет питања из Новога завета, открива њену живу, креативну интелигенцију, читача који не броји колико стотина или хиљада редова је прочитао, већ остаје замишљен над текстом. Очигледно је да јој Хијероним, уз сву своју ученост, интелектуално није увек био дорастао, или се није усуђивао да то јавно покаже. Њена питања су суштинска, његови одговори вешти, софистички, усклађени са догмом, али лишени понекад правог уверења, па према томе и убедљивости. Код ње се ради о искреној интелектуалној радозналости, а код њега само о вештини одговора, усклађених са званичним ставом Цркве или мишљењем оних који су представљали ауторитет у агзегези. Спреман је и да призна заблуду за речи и тумачења које је изнео раније у некој полемици. Оно што Марцела пита у ствари су кључна питања која су вероватно и други постављали. Прво од њених пет питања се односи на суштину спиритуалног: каква је суштина онога што се не може очима видети ни ушима чути и онога што не допире до људског срца. Хијеронимов одговор, премда учен, био би пре прикладан за човека једноставне вере, но за образовану и духовно радозналу Марцелу: оно што није доступно људским чулима не може бити предмет сазнања. При томе је и опрезан - можда стога не улази у гносеолошку полемику - и аргументе за тај став узима из званично признате хришћанске литературе, из Павлових посланица Римљанима (VIII, 24: „нада која је ост-


127

варена није више нада"), Коринћанима (II, V, 16: „Знали смо Христа док је телесно постојао, сада га не познајемо"), Јовану (I, III, 2: „Драги моји, сада смо деца Божја, али није јасно шта ћемо бити, јер ћемо га угледати у његовој суштини"). Софистички је његов наставак одговора: и они који су упућени не могу то пренети на друге, јер ако се неизрециво исприча, онда није више неизрециво. Савет који би следио из овога је да се прихвата и верује и у оно што је неухватљиво за људска чула и сазнање. Писмо открива Марцелину личност и морални став далеко више но Хијеронима. И једно и друго, и личност и став, у Хијеронима је прикривено, често и прилагођено ситуацији. У њеном наредном питању: зашто Хијероним овце с десне стране Господа сматра за хришћане, а јарце на левој за пагане, осећа се и блага осуда: зар се људи не деле на добре и рђаве? Хијероним у овом случају одустаје од сваке полемике: признаје заблуду; то је рекао у полемици против Јовинијана. Питање о телесном или духовном васкрсењу је једно од оних која су и многе друге мучили. Оно је у тесној вези са ставом према Оригеновом учењу. Хијероним ће се на то вратити и у некрологу Паули. Ту се и питање поставља у много наивнијем облику: на питање неког странца, да ли човек васкрсава у својој потпуности и са својим полом, Паула није одговорила, већ се обратила Хијерониму за одговор, како је то налагало хришћанско правило о понашању жена. Она није питала Хијеронима у своје име: питање се за њу саму није постављало већ стога што је догма прописивала да жена не учествује у полемикама лично, већ само преко свог епископа. Очигледно је да се радило о ставу према Оригену, који је одрицао телесно васкрсење и у то време већ био изложен нападу Епифанија са Кипра, блиског Хијерониму и Паули. У овом случају одговор је у духу популарног хришћанства. Марцела је знатно старија од Пауле и Хијеронима. Када је срела Хијеронима, 382, могла је имати око 57 година. У

128


време када су је Хијероним, Паула и Еустохија позивали у Витлејем ближила се 70-ој, дакле годинама када се уобичајени начин живота тешко могао напустити. Писмо које су Марцели упутиле Паула и Еустохија потиче из 392. или 393. Нема никакве сумње да иза њега стоји Хијероним. У писму се у јарким бојама слика хришћански пејзаж Палестине, истиче се аутентичност хришћанског простора, где је верној души место. „Љубав не познаје границе, нестрпљење не зна за прави начин и жеља се не да задржати", све у жаркој жељи да је наговоре да напусти Рим и, следећи њихов пример, дође у Палестину. Њен долазак у Витлејем значио би много за Хијеронима и Паулу, а допринео би и угледу монашке заједнице. Осим тога, могао би бити и користан, јер је Марцела и даље располагала својим богатством, и нена помоћ би добродошла већ осиромашеној заједници у Витлејему. Ван сваке је сумње ипак то да би Марцела пре свега била Хијеронимов прави саговорник. Он је високо ценио њене способности и то ће још једном истаћи у предговору коментара Павлове посланице Галаћанима, у коме похвалу њеном духу завршава следећим речима (Сотт. in Epistulam ad Gal., PL XXVI, Praef., p. 331): „И није без размишљања прихватала ниједан ауторитет, већ је све испитивала и о свему размишљала својим ваљаним умом, тако да сам се осећао да имам не ученика већ судију." Поред Пауле и Марцеле, трећа у тесној духовној вези са Хијеронимом је Еустохија, Паулина ћерка. Она се замонашила и пратила је мајку на Исток; с њом је остала у Витлејему целог живота. Надживела ју је, али не дуго. Вероватно је умрла у Витлејему. Она је најмање реалан портрет у Хијеронимовој преписци, премда је њој упућено дугачко, опширно и једно од највише дискутованих и најпознатијих писама, знаменито XXII писмо, написано у Риму 384. године. Тим писмом, испуњеним саветима којима опомиње младу девојку која се већ определила да као вечна девица следи аскетско-монашки пут, да се чува искушења тела, Хијероним је од Еустохије стварао модел младе монахиње, одвајајући је од


129

сваке физичке реалности. Према дефиницији коју Кокс Милер прихвата, она је у Хијеронима постала модел профињене материјалности98. Не зна се шта она мисли, какав став има - то се није ни очекивало од идеалне девице-хришћанке - да ли је одлука да се замонаши била последица њене свесне одлуке или емоциналног стања занетости, или је најзад неко други одлучио уместо ње. Писмо не открива ниједну карактерну особину Еустохије, она не изговара ниједну реч у овом тексту. Оно као и да нема за циљ да открије личност Еустохије, већ да покаже став Хијеронима према монаштву жена, или да укаже на опасност од тела, не само девица већ и његовог сопственог. Његово писмо не би била похвала девичанству; његов циљ је да Еустохија разуме да је утекла Содоми, а то је либидо, и да треба да се чува примера Лотове жене и да се не окреће назад. Тексту о Еустохији коју моделује као „вереницу" Христа, према библијској слици Песме над песмама, прелазећи од физичког на имагинативно-идеално и метафорично", Хијероним супротставља реалистични текст о обичним римским женама, па и онима које су биле хришћанке. У својим саветима Хијероним опомиње Еустохију да не тежи лепоти говора и поетском изразу, већ искрености и побожности, која може бити исказана и грубим говором. За модел једне монахиње, класично образовање Хијероним не само да не сматра неопходним, већ неке његове облике, као што је поезија, сматра штетним. Ту наводи свој сан и своје одрицање од Цицерона и других класичних писаца као ехетplum који би Еустохија требало да следи. Међутим, не би се могло тврдити да је то његов генерални став према вредности класичног образовања. Он сам се није држао обећања о коме говори у XXII писму, да ће се одрећи читања класичних писаца, а класично образовање цени и код других: у писму Паулину из Ноле, који је познат и по књижевној делатности, он признаје вредност artes liberales, граматичког, реторског и филозофског образовања - та знања су смртницима веома корисна, тврди он и у LIII писму, 6,1100.

130


Еустохија ће остати нестварни лик идеалне монахиње и у Хијеронимовим каснијим текстовима. Она је неко коме се посвећују егзегетски радови, увек заједно са Паулом. Појавиће се поново у некрологу Паули (CVIII писмо), као сушта слика хришћанске врлине, као сенка која прати своју мајку, бди над њом до последњег часа, као дах хришћанског милосрђа, као да јој је једини циљ на овом свету да јој олакша тешку болест и помогне да умре. Она и постоји само у контексту са Хијеронимом и Паулом. Ускоро после Паулине смрти затражиће од Хијеронима да јој напише правилник за женски манастир, јер њен ауторитет није довољан да одржи дисциплину која је очигледно постојала за живота Пауле. Убрзо затим нестаје из Хијеронимових писама. Било је и других жена из високог римског друштва које су морале бити на страни Хијеронима у време свађе са Руфином. Неке од њих је он настојао да убеди да се придруже монашкој заједници у Витлејему. Код неких од њих, као на пример код Фурије, интелектуална компонента у контакту није била примарна. Фурија је припадала познатом роду и била је у сродству са Паулом: њен син је био ожењен најстаријом Паулином ћерком Блесилом. Као ћерка конзулара Фурија Лаета, Фурија је била удата за сина конзулара Проба по наговору свог оца који је желео наследника свог великог богатства. Када јој је муж умро, Хијероним је наговара да не ступа у други брак, већ да се посвети Христу. Као духовног саветника препоручује јој свештеника Ексуперија. Њега ћемо касније срести као епископа Тулуза који шаље помоћ у Витлејем после Паулине смрти. Речи које упућује Фурији далеко су од сваке продуховљености. Могуће је да су се грубост монашке стварности и тежак живот одражавали прво на свакодневни говор, па и утицали на језик у обраћању другима. Хијеронимови мотиви да придобије Фурију могли су бити двојаки: она би, у случају да се замонаши и стигне у Витлејем, допринела угледу манастира, будући да је једна Фурија, дакле из једног од најпознатијих аристократских родова у Риму. Њено придобијање могло је имати и


131

практични, али веома важан циљ: могла је материјално помоћи монашкој заједници у Витлејему. Ако би се замонашила могла је, као и Паула, да своје богатство завешта Цркви. Хијероним се и у некрологу Паули жали на недостатак новца и превелику Паулину ширину у њеном дељењу сиротињи и манастирима. Чини се да је Хијероним имао успеха и да је убедио Фурију да остане вечна удовица и живот посвети вери. Међутим, до њеног замонашења у Светој земљи ипак није дошло и њој се у потоњој Хијеронимовој преписци губи сваки траг. Међу онима са којима је Хијероним преко писама имао јаку интелектуалну везу изузетна је личност Фабиоле, с којом је Хијероним остао у пријатељству и после одласка из Рима. И она је остала одана Хијерониму, премда је одустала од своје намере да се придружи монашкој заједници у Витлејему. Припадала је рођењем роду Фабија. Имала је самосталност и одлучност коју понекад уливају социјална сигурност и изузетна права која је имао виши сталеж у Риму. Њено прихватање хришћанства и статуса удовице после смрти другог мужа - од првог мужа се развела - одиграло се драматично, као покајање пред очима јавности. Од тога је направила посебну представу: обукавши се у покајничко одело, појавила се на Ускрс у Латеранској базилици у Риму и јавно се покајала, пред епископом, свештеницима и присутним народом. Призор понизне исповести жене високог рода у пуној јавности и пред простим светом, изазвао је велико узбуђење и излив емоционалности: народ је плакао заједно с њом. Тај поступак је подигао њен углед монахиње аристократског рода у хришћанском делу Рима. Своје велико богатство употребила је разумно у социјалне сврхе, дајући га не просјацима, већ онима којима је помоћ заиста била потребна: подигла је болнице у којима је и сама дворила болесне и заједно са Памахијем подигла је и ксенодохион у Остији за прихватање бескућника и путника. Њена одлука да посети Свету земљу претходила је познанству са Хијеронимом. Неко време је провела у Јерусалиму, а затим је посети-

132


ла Паулин женски конвент у Витлејему. Ту је упознала Хијеронима и стекла у њему не само саговорника већ и ученог саветника у библијским питањима. И она није само слушала и учила, већ је постављала небројена питања. Међутим, њена радозналост није као она у Марцеле: она је наивна и неука. Није случајно да јој је Хијероним обећао тумачење списа О бројевима и алегоријског тумачења назива четрдесет два станишта израелског народа после егзода, од Црвеног мора до реке Јордана, у ствари 42 станице које пређе прави Јеврејин на свом путу од земље до неба. Дело је по свом карактеру дозвољавало да се унесе много популарног тумачења и Хијероним је то искористио. Хијероним би радо да Фабиола остане у Витлејему. Супротно пракси у женском манастиру, за њу је тражен посебан смештај, јер је желела самоћу101. Међутим, један случајан догађај променио је Фабиолине планове и навео је да одустане од намере да остане у Витлејему. Раширио се, наиме, глас о опасности од хунског упада у Палестину, стварној или измишљеној102. То су познати догађаји из самог краја IV века који су могли довести у опасност земље у Малој Азији и унети страх код становника граничних области: како је Теодосије повукао војску у Италију за борбу против Арбогаста, Мала Азија је била препуштена варварима. Њих је префект преторија Руфин позвао у борби против Гајинаса, али га је овај убио и Хуни су се растурили по земљи и свуда је настао страх од њих, јер су убијали не штедећи никога, палили и пљачкали. И конвент се преселио на обалу, да би се у случају опасности спасао бродом. Страх је вероватно био претеран и Хијероним сматра да треба да се правда за ову меру: он тиме не штити себе већ чедност монахиња. Хуни се нису појавили, али је Фабиола одлучила да се врати у Рим и да тамо настави да се брине за убоге и болесне у изнајмљеној кући, истичући тиме колико је дубок њен прекид са ранијим животом, када је толике госте примала у својој палати. Хијероним закључује: „Нас је на Истоку задржавало то што смо имали већ место у коме смо живели; она која је још била са пртљагом у руци и

Живош и иреииска свешога Хијерошша

133

у целом свету странкиња, вратила се у отаџбину."103 Преписка са Хијеронимом се наставила: она је питала, он је одговарао и можда би је и наговорио да се врати у Витлејем да она није 399. умрла. Тумачење дела Numeri Хијероним ће послати у Рим заједно са некрологом за њу и писмом Оцеану (LXXVII писмо). У спису О бројевима о томе да има и произвољних и популарних тумачења више но у било ком његовом другом делу. Очигледно је такав начин одговарао и Фабиолиној природи и њеној недовољној упућености у ствар. Хијероним има и друге саговорнике, али и они су, као и Марцела, далеко: у Риму, у Африци, у Шпанији и Галији. У Риму су Марцела, Памахије и Оцеан, Паулин је прво у Шпанији, потом у Ноли, у Африци је Августин, у Шпанији богати Луцин и други свештеници, монаси и лаици104. У неким случајевима Хијероним се намеће као саговорник: прекорева Августина да му није одговорио на писма, ласка великом господину Паулину из Ноле и његовом образовању, правда га што се није придружио монасима у Светој земљи. Њега је настојао да привуче да се настани у Витлејему, у близини пећине у којој је Христос рођен. Писмо које му је упутио (LVIII писмо), могло је имати скривену намеру, да подстакне Паулина да прихвати аскетско-монашки живот и крене у Свету земљу. Као богат човек, са жаром неофите, Паулин би се могао наговорити да се пресели недалеко од Јерусалима у коме су Руфин и Меланија Старија, његова рсфака коју је високо ценио. Писмо потиче из године када је Паулин постао свештеник у Барцелони. Но и Паулин није кренуо на Исток. Његов свет је други, у том свету је и Амброзије који га је ценио. Опредељујући се за то да следи пут хришћанина, постао је свештеник у италској Ноли, у близини гроба Светога Феликса. Из Ноле је материјално помогао заједници у Витлејему. Паулину је Хијероним упутио још три писма, од којих је последње LXXXV писмо, из времена после избијања оригенске расправе. Паулин је био аристократа из Аквитаније, школовањем и младошћу везан за Бурдигалу (Бордо). Уче-

|

134


ник је и штићеник песника Аузонија, с којим је и касније наставио преписку. Она је била редовна све до оног тренутка када је Паулин примио хришћанство и окренуо се аскетизму. Паулин није морао да тражи моћне заштитнике. Животни пут и каријеру обезбеђивало му је порекло и огромно богатство. Имање његова оца у Аквитанији било је тако велико, да га Аузоније назива царством (regnum). Породица је имала поседе и у Шпанији и у Кампанији. Његова световна каријера је била значајна. Прво је на препоруку Аузонија постао advocatus, око 378. је конзул, потом 381, управник Кампаније. И ту је на гробу мученика Феликса у близини Ноле започео преокрет у његовом животу и духовни преображај. Напустио је Кампанију и вратио се у Аквитанију, а одатле у Шпанију, на свој посед. У Шпанији се оженио Теразијом, побожном и богатом женом, за коју се сматра да је утицала на њега да се потпуно окрене хришћанству и монаштву. Прекретницу у његовом животу могао је значити сусрет са Амброзијем у Милану, при повратку у Аквитанију. Одлучивши се за аскетски живот заједно са женом, распродао је своје богатство и постао свештеник у Ноли у Кампанији. Паулин није доживео окретање хришћанству као нагли преокрет; проћи ће извесно време од сусрета са Амброзијем до покрштавања у Бордоу, крајем осамдесетих година IV века. Као аскета у Риму, међутим, имао је горко искуство, као и Хијероним 384. Папа Сириције није био пријатељски расположен према монасима у граду. Било је и других противника; очигледно је непријатељ, и римски сенат и Паулин ће се у једном писму105 горко жалити: „У Риму су неки међу самим свештенством на нас гледали као да наводимо на зло, уједом злобе на то подстакнути."106 На крају LVIII писма Хијероним спомиње да је са задовољством прочитао Паулинову посланицу Теодосију коју му је овај послао, али се не каже ни како, ни преко кога. Формулација: librum tuum quem... transmisisti - (књигу твоју коју си ми послао) оставља места претпоставци да му је лично упућена - утисак који је без сумње желео Хијероним


135

да створи - или да му ју је неко од пријатеља послао, што је пре вероватно. Да је прво било у питању, Хијероним би то истакао на почетку писма; то би му вероватно било и разлог да се обрати овом познатом литерати, чије је замонашење имало великог одјека на Западу. Из неколико речи о овоме делу (LVIII писмо, 8) види се да је посланица писана у сјајном Цицероновом стилу. Хијероним хвали консеквентност мисли, добру композицију, али у садржину не улази. Нема разлога да се верује да би Паулин послао своју књигу Хијерониму, ценећи његово мишљење у тој ствари, јер је Хијероним уживао углед егзегета и преводиоца библијских текстова, а не световних списа, поготову не оних упућених владару. Реченица која следи звучи као дискретни прекор Паулину, а можда и позив да се више окрене религијској литератури: ,Како бих радо водио твоју мисао, али ие преко Аонијских брда и Хеликонског врха, већ између Сиона и Итабирија и Синаја и врхова Свешога иисма..." Очигледно је да се он, без обзира на повлачење из јавног живота и прихватања идеала хришћанства, и није потпуно одрекао онога што је научио од Аузонија и прихватио као вредност у најранијој младости. Крај писма је испуњен похвалом уму и речитости Паулина; Хијероним од њега очекује да своје интелектуалне снаге стави у службу хришћанства. У једном другом писму Паулину (LXXXV писмо), Хијероним ће истаћи и свој страх пред његовом цицеронијанском речитошћу. Ценећи Хијеронима као егзегета или желећи да му да прилику да и њему открије свој став према оригенству, од њега тражи одговор на следећа питања: прво, зашто је Бог срце фараона учинио тврдим, док апостол каже: „Не ради се о томе да се жели или да се трчи, већ да Бог чини милофђе" и друго што се чини да потискује слободу одлучивања: како могу бити свети они који су се родили као верници, тј. крштени, када без дара милости која се касније добија и чува, не могу бити спасени? Хијероним у одговору користи прилику да се врати на Оригена и оригенско питање. Правда се зашто се прихватио поновног превода

136


Periarhona, када је Руфин текст већ превео, и истиче да се држао грчког оригинала, очигледно да би изазвао сумњу у тачност превода свог противника Руфина. Два круга, свет богате аристократије која се окреће хришћанству, тражећи можда и одговоре на питање смисла личног постојања, и свет монаха који се нису питали шта је смисао, већ су прихватали догму и своје постојање посвећивали Богу, негде су се ипак дотицала, бар када је реч о онима који су писали. Тако су негде дошли у додир Паулин и Хијероним. Поуздано се не може утврдити где и како је Хијероним успоставио везу са Паулином, познатим по свом књижевном делу. Лично се никада нису срели. Очигледно је да је Меропије Понтије Паулин припадао другом кругу људи и другом свету. Сама околност да се Паулин заједно са својом женом замонашио, није га морала приближити Хијерониму. Да би се пронашло како је до те везе дошло, данас се прибегава индиректном и компликованом објашњењу као једином могућем. Помишља се да би она ишла преко Барцелоне: претходник свештеника који је ординирао Паулина, Пацијан, био је отац Нумија Емилија Декстера, префекта преторије за Италију 395, коме је Хијероним посветио своје дело О знаменитим људима. Већ та чињеница потврђује да га је Хијероним познавао. Паулин би морао бити у пријатељству или са Пацијаном или са његовим сином. Веза са Декстером могла би, како се мисли, да допринесе томе да Паулин још као свештеник у Барцелони сазна за Хијеронима, као ученог монаха у Витлејему. Чињеница је да Хијеронимово прво писмо Паулину потиче из 394, када се овај још налазио у Шпанији. Та претпоставка је могућна, али би очигледно требало претходно доказати и везу епископа Барцелоне Лампија, који је рукоположио Паулина, са Пацијем, а затим и пријатељство са Паулином. То, међутим, није могућно, а и пут је доста компликован. Стога можда треба дати предност другој претпоставци, о вези преко Домнија, Хијеронимова пријатеља у Риму. Мора се признати, међутим, да и она почива на индиректним подацима; ипак се чини

Живош и преииска свешога Хијеронима

137

да би пре могла да пружи објашњење повезивања Паулина са Хијеронимом. Домнија је Паулин посетио у Риму, да би, на Алипијеву жељу, добио Еусебијеву хронику и послао је у северну Африку да буде преписана. Овом истом Домнију и иначе непознатом Рогацијану Хијероним је посветио превод Хронике (Књига дневника) према хексапларском тексту Седамдесеторице и превод Књиге Јездине са јеврејског. Дакле, он је човек у Риму код кога су се могла наћи Хијеронимова дела. Када је Хијерониму извесни Десидерије затражио преписе његових дела, он га је упутио на Марцелу и Домнија. Очигледно је да се и у овом случају ради о низу индиција, али оне могу, ако не решити проблем, бар упутити дискусију у одређеном правцу107. У претпоставкама о успостављању контакта Хијеронима са Паулином не би се смео запоставити Памахије. Његове везе са римском и провинцијском аристократијом, па и са Паулином, многоструке су: био је нећак Марцеле, рођак Меланије, зет Пауле, на другој страни у пријатељству са Хијеронимом. Он је у преписци и са Хијеронимом и са Паулином, па је могао препоручити Паулину Хијеронима и монашку заједницу у Витлејему. Памахије је најуТицајнији међу онима који су Хијерониму пружали подршку у Риму. Потицао би, према сведочанству у XLIX писму, 1, из рода Фурија и Хијероним би га познавао из времена студија у Риму. Као конзул био је ожењен Паулином, ћерком Пауле и Токсотија која је умрла 396. Хијероним му је упутио више писама, између осталих и некролог поводом смрти Паулине и LVII писмо, које је у ствари трактат О најбољем начину превођења. Њему је послао и текст напада на Јовинијана 397. и коментар за Авдију исте године. Заједно са Домнијем и Оцеаном он је главни Хијеронимов ослонац у Риму, нарочито у време сукоба око Оригена. Памахију и Оцеану Хијероним је упутио и свој превод Periarhon-a 399. године, јер га је и написао на њихов подстицај. Памахије се сам није бавио писањем, али је као аристократа који је примио хришћанство изгледа имао неку улогу у ономе што се догађало у цркви у Риму. Оданост

138


никејској догми доказивао је и у пракси и покушавао је да колоне на свом имању у Нумидији, који су били донатисти, врати правој вери108. Међу онима у Риму с којима је Хијероним и из Витлејема остао у преписци је и Оцеан. Као и његов пријатељ Памахије, он се не би могао сматрати знаменитим Хијеронимовим савремеником. Познат је једино преко писама које му је упутио Хијероним109. Утицај Оцеана у Риму на црквене кругове, а можда и на аристократске, као и Памахијев, могао је ипак бити значајан крајем IV века. Чини се да је његово мишљење о неким црквеним питањима могло бити цењено. У дискусији о томе да ли је други брак могао бити сметња за избор у црквена звања он се, заједно са Памахијем, обратио за мишљење Хијерониму. Спор је избио око рукоположења иначе мало важног шпанског свештеника Картерија. Ствар је била важна за Цркву и црквену дисциплину и о њој су се изјаснили највећи црквени ауторитети тога времена, Амброзије у спису De officiis и папа Сириције, затим папа Иноцентије I и Августин, сматрајући да други брак духовног лица није дозвољен. Хијероним, следећи вероватно жељу својих пријатеља, брани супротно мишљење, уз доста дипломатије110: велики је број познатих примера два брака епископа, једног пре покрштавања који би тиме постао неважећи, као и све што би неко учинио пре крштења: крштење човека чини потпуно новим. Ако би се сумирало све оно што се зна о Хијеронимовим везама из Витлејема са људима на Западу, изненађује да и поред веома великог броја личности којима је писао није било много оних за које га је везивало било искрено пријатељство било прави духовни контакт. Међу ове последње могли би се убројати, осим Марцеле, и Хроматије и Хелиодор, стари пријатељи. Са неким пријатељима из младости, као на пример са Памахијем, одржавао је пријатељство и после напуштања Рима. Остаје, међутим, утисак да се очекивало од њега да на неки начин узврати пријатељство. Хијероним је писао некрологе за преминуле чланове поро-


139

дице, или је слао књиге, и за то је примао материјалну помоћ за себе и за манастир. О томе говори у неким од предговора својих дела, као на пример у Предговору за Соломонове књиге: Хроматију и Хелиодору свештеник Хијероним: „Посласте утеху за трошкове и издржавасте наше бележнике и књижничаре, да би се управо за вас презнојавао дух наш."ш За моралну подршку и заштиту узвраћао је списима против јеретика. Једном је био принуђен да се за помоћ обрати папи Иноцентију, жалећи се на патње и страдања у време када се Јован из Јерусалима окренуо против њега. Папа је одговорио Хијерониму, а писао и Јовану, премда овога Хијероним није именовао у свом писму; опомињући га да стане злу на пут, позива се на жалбе Еустохије и Пауле Млађе, Паулине унуке112. Хијеронимово писмо папи није сачувано, па се не зна како је формулисао своје морално право на заштиту римског епископа. Из Витлејема се Хијероним упустио у дуготрајну расправу с Августином, од почетка јој дајући полемички тон. То је дијалог Августина у успону, и око петнаест година старијег, ученог и помало већ уморног Хијеронима, с довољно егзегетских и преводилачких дела за собом која су му донела углед, али која су могла бити нападана и оспоравана. Између 394. и 420. они су измењали укупно 14 писама, међу којима је осам Хијеронимових и шест Августинових. Томе треба додати још два Августинова писма која се тичу Хијеронима: једно упућено свештенику Оптату из афричког града Милевиса и друго Пресидију, посреднику који је преносио писма. Августин и Хијероним се никада нису срели. Први контакт је успостављен вероватно преко Августинова пријатеља Алипија који је 393. посетио Витлејем. Хијероним не верује у Августинову добронамерност; оптужује га у CXI писму да је писмо, упућено њему, прво послао у Рим и да га је у ствари и наменио очима његових непријатеља. Та сумња није без основа, јер је једно од Августинових писама, стицајем околности или намерно, заиста уместо Хијерониму стигло у Рим. Било је послато преко извесног Паулина, који

140


је путовао у Свету земљу. Он је, међутим, неочекивано из Јерусалима, уместо у Витлејем, отпутовао у Рим и тако је писмо, доспело у руке његових непријатеља и критичара. Хијероним је за садржај писма сазнао из копија које су доспеле у Палестину. С обзиром на околност да се радило о критици Хијеронимовог основног начела при превођењу, могло би се поверовати у то да је Августиново писмо намерно дато на увид широј јавности у Риму, на Западу и у Палестини. У писму Августин саветује Хијерониму да се при превођењу Светога писма држи хексапларског текста Седамдесеторице, и да се не враћа јеврејском оригиналу, јер сви преводи после грчког превода LXX изазивају само недоумице, и остављају и даље многа места нејасним. То је став који Августин има и у делу О држави Божјој (De civitate dei, XVIII, 43) о Хијеронимовом раду: он цени Хијеронимову ученост, али сматра да код превођења на латински у цркви Исуса Христа предност треба дати грчком тексту Седамдесеторице над јеврејским. Овај став би се дао објаснити практичним црквеним разлозима. Августин наступа као свештеник који зна какве последице може изазвати промена уобичајеног, и онда ако је ново боље и тачније. Као потврду да до таквих тешкоћа може доћи, он у писму наводи пример једног свештеника у Африци који је у служби прихватио Хијеронимов латински превод и тиме изазвао велику забуну код верника који су се држали старог превода113. Хијеронимову сумњу у добронамерност Августина повећало је и то што му и прво Августиново писмо (СХ писмо) није било уручено, опет стицајем чудних околности: клерик Профутур, коме је писмо било поверено, није отишао на планирани пут у Палестину, јер је у међувремену био изабран за епископа у свом родном месту. Како је ускоро затим умро, писмо никада није било уручено Хијерониму. Копију ће му послати сам Августин 402. године. Сумња да је све то на неки начин било намерно ће остати, као и неповерење у младог и интелигентног Августина, строгог у оцењивању и упорног у одбрани свог става. Беспрекорна


141

учтивост обраћања и култивисана љубазност не ублажавају критику која следи. Уз много израза поштовања према Хијеронимовој учености, Августин напада и критикује оно што не одобрава. Хијеронимову осетљивост појачава више околности: чини се да се социјално осећао инфериорним у односу на Августина. Августинов живот је био лакши, пут утрвен. За његово образовање код куће бринуо се отац, у Риму је под патронатом очева пријатеља, у Милану је моћни Амброзије његов заштитник. Августин је прошао један нор-малан пут духовног развитка младог човека окренутог студијама, од паганства, преко манихејства, до хришћанства. Младост му је била безбрижнија, дубока емоционална и еротска веза са женом чинила је његово искуство природни-јим. Његовом усмеравању ка хришћанству допринела је и неизмерна енергија мајке Монике. Када је организовао хришћанску заједницу, није морао да тражи моћне заштит-нике: основао ју је на имању свога оца. Чланови те заједнице су били пријатељи, епископи околних места114. Хијеронимов пут је тегобнији. Многе године је провео у трагању за моћним заштитником, од Рима до Аквилеје и од Тријера до Сирије, Константинопоља и поново до Рима. Када је најзад основао манастир у Витлејему, дошло је до свађе око оригенства у којој се против њега окренуо не само стари пријатељ Руфин већ и Јован, епископ Јерусалима. Огорчености не више младог Хијеронима је допринела и разлика у годинама: Августин је припадао младој генерацији која је у успону и која је другојачије гледала на ствари. Много је горчине у Хијеронимовим речима када моли Августина да га остави на миру као уморног старца на крају тегобног пута и нађе себи саговорника међу младим аристократима у Риму. Можда у томе има и неког сећања на почетак 80-их година, када је Августин био у Риму као син имућног северноафричког поседника који је у Картагини слушао античку филозофију и био штићеник очева пријатеља у Риму, а Хијероним скромни монах који је у пратњи свештеника са Истока стигао на Римски концил. Августин је

142


као црквени мислилац супериоран, али у спору са Хијеронимом око превода Библије не доказује начела, већ полази од практичних интереса Цркве. Хијероним може бити и у праву у спору око тумачења Павлове посланице Галаћанима. Међутим, горчина која се накупила у њему одузела му је нужну мирноћу у дискусији. Дискусију између Хијеронима и Августина изазвало је и тумачење познатог спора између апостола Петра и Павла, у Павловој посланици Галаћанима II, 11. Суштина је у томе: да ли се апостол може претварати и лажно представљати своја уверења. Писмо које је Августин упутио Хијерониму (LXVII писмо), као и оно које је Хијероним написао, (CXII писмо), многоструко су занимљива. Она откривају разлику у тумачењу светих списа, али и личности Хијеронима и Августина. Августин у овом случају наступа као теолошки мислилац и доктринар, али и као човек Цркве и свештеник; лаж се не може претпоставити када је реч о светим оцима, јер „ако овде лаже, где говори истину? Или се чини да тамо говори истину, где је рекао оно што се допада читаоцу, а ако се наиђе на место које није по укусу ономе ко чита, онда се то приписује лажи из дужности?" Хијероним је у тумачењу речи Светога Павла, поред све учености, настојао на једном тумачењу које би могло бити и популарно; његово искуство се морало одразити и на тумачења или прихватања онога тумачења речи апостола које је ближе животу но доктрини: када је реч о интересу вере, дозвољено је и претварање. Августинов тон у дискусији је поучавајући и ауторитативан. Премда млађи, он одговара Хијерониму са позиције ауторитета и познатог и признатог црквеног мислиоца. У његовом тону има благе ироније, али и строгости човека великог црквеног ауторитета када опомиње, када налаже, када га оспорава. Он упозорава Хијеронима да се врати правој и истинској строгости хришћанина и опомиње га да не доводи у питање ауторитет светих списа тумачењем које дозвољава да се у неком њиховом делу неистинито говори. У суштини, и он дозвољава у свом тумачењу поменутог пасажа


143

да се апостол Петар претварао, али по његовом мишљењу то је чинио из милосрђа, као што је пред болеснима болестан да би им показао дубину свог разумевања. Августину поштење и ученост нису дозвољавали да одбаци Хијеронимов превод који је почивао на јеврејском оригиналу, премда га укорева што се не држи хексапларског грчког превода. У суштини, он настоји да спасе ауторитет апостола једним тумачењем које је без сумње хуманије, али и оно не искључује спремност светога оца да се прилагоди да би придобио за Христову веру. На крају LXVII писма Августин долази до кључног питања, до онога о чему, можда и због чега је Хијероним писао у свом писму: критика оригенизма. Ма како евазиван у закључку, Августин је ауторитативан у ставу: уместо одговора на постављено питање (не знамо како је постављено, јер то писмо није сачувано) налаже Хијерониму да будно прати и извештава - то је дужност и његове мудрости и његове учености - шта је у делу овог иначе изврсног црквеног писца погрешно и шта је његова заблуда. Он не пропушта да нагласи колико сам цени мисао Оригена. У његовој напомени да Хијероним у свом делу О знаменитим људима не заузима став према Оригену има прекора, и стога му са извесном оштрином саветује да код сваког о коме говори означи не само да ли је јеретик већ и у чему је одступио од правоверног учења. Августинова писма имају тон расправе, доцирања, па и прекора, док Хијероним или избегава директно супротстављање или показује увређеност и огорчење. Ако се сумира цела дискусија, суштина би се свела на следеће: Августин замера Хијерониму што је у дело О знаменитим људима унео и јеретике, не наводећи у чему су грешили; замера му и то што у коментару Посланице Галаћанима дозвољава да се апостол представљао лажно да би придобио Јевреје или пагане; најзад, охрабрујући га у егзегетском послу, очекује од њега да се држи хексапларских грчких превода Библије у превођењу на латински, а не јеврејског оригинала, да не би

144


уносио забуну код верника и свештеника. Ако се има на уму да су сва ова питања од важности за ширу публику, може се поверовати да су Августинова „залутала" писма Хијерониму заиста била нека врста „отвореног писма" намењеног публици и јавности у Риму и у Италији. Вероватно су настала онда када се Алипије, Августинов емисар, ватио из Витлејема и детаљно га обавестио о Хијеронимовом егзегетском и-другом раду. Августин, осим када директно опомиње Хијеронима да се врати строгости хришћанства, оној која је помешана са милосрђем, говори и у име заједнице северноафричких свештеника, дакле оног круга који је окупио око себе. Цитат из Посланице Галаћанима, II, 11, није случајно изабран као предмет дискусије: у свом коментару Хијероним је следио Оригена, што ће и отворено рећи у једном од писама из времена када је у спору око оригенства већ био на страни оних који су Оригена нападали. Августин је то знао; Августиновој дијалектичкој вештини треба приписати и то да он у почетку LXVII писма саветује Хијеронима да настави с превођењем дела грчких отаца на латински. На директно Хијеронимово питање о Оригену Августин не одговара директно, већ саветује Хијеронима да будно пази и да га обавести када наиђе у Оригеновом делу на јеретичке мисли. Хијероним се повлачи, више пута тражи од Августина да га као стара човека не узнемирава: „Ми смо имали наше време и искористили смо га како смо могли. Ти сада журиш напред и корачаш крупним корацима, а нас остави на миру", с горчином ће поново то нагласити у СП писму. Он одбија и да критикује дела која му је Августин послао, премда га овај у томе охрабрује, и изговара се тиме да „уморан магарац тешко иде даље". Ипак, не пропушта да истакне своју предност коју му даје познавање јеврејског и грчких превода, па у CV писму примећује да се Августин у свом прихваћеном тексту Свешога иисма разликује „не само од мене који сам нико и ништа, већ и од грчких аутора". Најзад, у последњем писму које се тиче спорних питања оставља сваку љубазност на страну и отворено и с извесним огорчењем одговара Авгу-


145

стину. Напад је личан, Хијероним је увређен, али како се чини и немоћан. Овом писму ће уследити још једно у коме се Хијероним каје и за тон и за став. Најзад, после дугог одлагања да уђе у дискусију, у CXII писму одговара на оно што му Августин замера: његово дело се не зове Epitaphion (Надгробна беседа), већ De viris illustribus (О знаменитим људима); тумачење текста из Павлове Посланице Галаћанима, II, 11, преузео је оно које је прихваћено и од Хризостома. Цитирајући овог последњег, он се не крије иза ауторитета једнога раног егзегета и иза ауторитета једнога савременика кога ће у CXIII писму Теофил, александријски патријарх, оптужити да окупља присталице Оригена и да многе од њих поставља за епископе. Важно је, међутим, за разумевање Хијеронимове личности, место у СХП писму, 7, где примећује да суштинске разлике у тумачењу поменутог места међу њима и нема; ипак, остаје при свом тумачењу које настоји да помири са оним које предлаже Августин: „Кажем да су Петар и Павле из страха од Јудејаца хришћана испуњавали оно што Закони прописују; у сваком случају они су се тако понашали. Ти тврдиш да нису то чинили у лукаво смишљеној лажи, већ у афекту милостивог сажаљења. Остаје да и ја и ти дозвољавамо да су се апостоли, било из страха или сажаљења, представљали за оно што нису били." Хијероним примећује да и Августинов приговор да нове егзегезе нису потребне није у сагласности са оним што он сам ради коментаришући псалме. Одговор на приговор о непотребности новог превода Библије са јеврејског је кратак: он никог не приморава да га користи. Августинов одговор има мирноћу и љубазност која га је дистанцирала од противника и могућне грубе свађе, али и одлучност супериорног и моћног човека који је непоколебљив у својим убеђењима. Иронија која је осетна у ранијим писмима - треба се само сетити пасажа у СХ писму: „Сећам се да сам као младић писао твојој Светости о речима апостола Галаћанима, а сада сам већ старац и твога одговора нисам удостојен" - касније је изостала, вероватно стога што су го-

146


дине већ прошле, па и Августин који није више младић и стога осећа више разумевања за старог, уморног и пре свега огорченог саговорника. На Хијеронимову заједљиву примедбу о његовој моћи епископа, Августин мирно примећује да је епископ свакако изнад обичног свештеника, али да га Хијероним у много чему другом надилази. Он признаје да су Хијеронимови преводи с јеврејског поучни, али га и упозорава да су нови преводи и његова егзегеза цркви некорисни и да могу довести до раздвајања Цркве на латинску и грчку; нова тумачења чак и појединих речи могу изазвати и забуну у црквеној служби и код верника. Писмо CXV садржи и кратак и јасан одговор на питање о Оригену: од егзегетских ауторитета признаје само тројицу - Еусебија из Емесе, Теодора из Хераклеје и Хризостома. Остале, међу њима и Оригена, сматра јеретицима. Тон онога ко усмерава и поучава изостао је у овом писму; међутим, у тумачењу спора између Петра и Павла Августин остаје и овде одлучан. Позивајући се на Кипријана и Амброзија, остаје при томе да сукоб између Павла и Петра није био фиктиван и лажан. Тиме унеколико одступа од свога ранијег тумачења да се Петар претварао да поштује обичаје Јевреја прописане Законима, али да је то чинио из милосрђа. Сада дозвољава да је и он поштовао Законе. Они су постали непотребни после појаве Христа, али се ипак Јеврејима и у Цркви дозвољава да их поштују као своју традицију. На крају писма Августин се враћа и на свађу Хијеронима и Руфина. Ту се показује као дипломата који служи интересима Цркве. Прво, уверава га да није на страни Руфина у спору који је избио; с много такта упозорава на то да је кварење једног таквог пријатељства и на штету Цркве; истиче да се диви стрпљењу с којим је Хијероним поднео увреде и нападе свога старог, доброг пријатеља, али при томе дискретно саветује умереност. Најзад, изражава наду да ће старо пријатељство бити обновљено. Писмо је смишљено и одмерено и у њему нема ничега што би било случајно речено. Августин је свестан и ефекта свога писма, како то и


147

открива у кратком писму Президију (CXI писмо), по коме је послао писмо Хијерониму. Очекујући од њега да пред Хијеронимом брани његово гледиште, дао му је копије и својих писама Хијерониму и Хијеронимова њему, да просуди да ли је погодио начин на који треба писати, па ако има нечега у чему је погрешио, он ће то признати и затражити опроштај. У 404. годину се датује СХП писмо у коме је Хијероним изразио последњи пут своје уверење да су се апостоли заиста претварали да су у свађи. После општих места и цитата из Библије, он најављује да ће одговорити на свако питање, остављајући по страни и поздраве и изразе учтивости, као и ласкања којима је Августин ублажавао напад на њега. Његове речи: „Сада прелазим на ствар" звуче као ратна труба и позив на бој. Он и признаје да у томе неће бити ни победника ни побеђеног, јер ће у сваком случају победити истина. Расправу која предстоји упоређује са битком синова Израела са непријатељем: усред мачева, проливене крви и лешева земаљских војника, они су наступали с идејом мира. Изненађује унеколико да је Хијероним касније, после тако дуге дискусије, у свађи са Руфином, у Апологији, III, 2, преузео тумачење иза кога стоји ауторитет Августина: свађа између Петра и Павла била је права. То ће бити и његов став и у сукобу око пелагијанизма, где је на истој страни са Августином. Ова промена у ставу може се тумачити као резултат унутрашње еволуције. Могућно је, међутим, да се Хијероним приклонио Августиновом ауторитету у свему, осим у ставу према превођењу Библије с јеврејског оригинала. Ово показује да је и поред велике учености и славе егзегета, за Рим и Јерусалим Хијероним остао скроман монах у Витлејему, без титуле у црквеној хијерархији и без подршке моћних и славних у спору против Руфина, чија је позиција у римском друштву преко Меланије била много јача. Непријатељство са Јованом, епископом Јерусалима, могло је довести у питање опстанак витлејемске заједнице. Можда је и Августин тога био свестан када је настојао да смири Хијеронимово непријатељство.

148


Када је реч о познатим и признатим личностима које су им савремене, Дидим Слепи, Аполинарије, па и Теофил, и Хијероним и Руфин настоје да се прикажу као њихови ученици или пријатељи. За Августина Хијероним није могао тврдити ни једно ни друго. Однос са Августином је утолико компликованији, што се радило о млађем савременику чији је ауторитет у Цркви био већи и чије је име као писца било познатије.

Оригенска криза: Хијероним, Епифаније из кипарске Саламине, Јован из Јерусалима и Руфин Премда се не би могло рећи да је међу водећим борцима против оних који се нису држали праве вере, Хијероним је више пута писао против јеретика. Рекло би се да су то очекивали његови пријатељи у Риму. У једном случају је напао Јовинијана, на подстрек римског аристократе Памахија, Паулининог зета. Преко Памахија је и стигло до њега Јовинијаново дело. Жестини напада допринело је вероватно и извесно лично огорчење на човека који је у суштини против аскезе и монаштва оријенталног типа, онога који је прихватио Хијероним са Паулом и Еустохијом. Не би се могло рећи да је Јовинијан био јеретик, јер није био теоретичар. Он је само тврдио да удате жене могу имати исте заслуге за веру као и девице и удовице. Као монах је доживео лични преокрет и од скромног аскете постао један од оних који су јели месо и нису избегавали контакт са женама. Тај нови тип свештеника супротстављао се оријенталној аскези. У Риму је имао успеха и знатан број присталица, као и Хелвидије пре њега са сличним идејама. Његов став су, међутим, осудили сви значајни теолози тога времена, Амброзије, Августин и папа Сириције, премда нису сматрали да он води нечастан


149

живот. Папа Сириције, иако и сам није био пријатељ монаха, екскомуницирао га је из цркве 390. Оштар и непријатељски напад ће доћи од Хијеронима. Главни извор у коме је тражио аргументе и ослонац у нападу били су му данас изгубљени Сенекин спис De matrimonio (О браку) и Порфиријево дело De abstinentia animalium (О уздржавању животиња). Дело је корисно и због података о посту и начину исхране разних народа. Закаснели напад на Оригеново учење дошао је 70-их година IV века. Започео га је Епифаније са Кипра, човек великог знања и неоспорно правоверан, али невеликих способности за апстрактну мисао и теоретска расправљања. Нападајући Оригена, Епифаније је као једини циљ имао одбрану догме од јереси. Напад добија на тежини када се на тој страни нашао александријски епископ Теофил, и то не због његове личности као епископа већ због угледа Цркве којој је припадао. У извесној мери то је допринело јавном окретању римског епископа против Оригенова учења. Риму и западним црквама је Оригеново дело, писано на грчком, морало бити страно и недовољно познато. Римски папа Анастазије, можда и из дипломатских разлога, да му се не би приговорило да је сам, као први, предложио осуду, изјављује да пре Руфинова превода списа О почецима на латински није био ни чуо за Оригена. Његово званично опредељење за осуду Оригенове доктрине као јеретичке допринело је, међутим, да се осуди прикључио и милански епископ Венерије, што је свакако било значајно за држање осталих епископа северне Италије. Као јеретичко је осуђено у Оригеновом систему учење о преегзистенцији душе, негирање телесног васкрсења, ограничавање дејства Страшног суда и могућности спасења. Када се Атербије као Епифанијев емисар појавио у Јерусалиму, Руфин се затворио у своју ћелију да не би морао да га сретне, сматрајући да овај и нема права да му поставља таква питања. Хијероним, мање сигуран и прихваћен на Истоку, није се усудио да избегне сусрет с Атербијем. Могу-

150


ће је да је томе допринела околност да је Паула била у пријатељству са Епифанијем. Он је без сумње највише допринео њеном опредељењу за монаштво и није случајност да га је на свом ходочасном путу на Исток посетила и остала у Саламини десетак дана. Ускоро после Атербијева одласка у Јерусалиму ће се појавити и Епифаније. Његова посета 394. године довешће до отвореног сукоба, изазваног пре свега његовим држањем. Јованова повређена сујета и његова непопустљивост допринеће да спор око Оригена постане општи сукоб међу црквама на Истоку. Познате су појединости драматичних догађаја приликом те посете и оне заслужују да детаљније буду изложене, пре свега стога што осветљавају личност Хијеронима и других који су учествовали у сукобу. Јован је знатно старијег Епифанија примио свечано, како је то налагао ранг и значај посетиоца, и позвао га да одржи проповед у цркви Христова гроба. Овај је искористио прилику да у Јовановом присуству нападне Оригена и његово учење, што је изазвало смех и повике оних који су стајали око Јована. Јован је то сматрао повредом гостопримства, а осетио као ударац свом ауторитету у сопственој цркви. Његово иначе наглашено самољубље билоје жестоко повређено, његова реакција је била, без сумње, оштра и неприлична, када је послао ђакона да пренесе поруку Епифанију да прекине проповед. Јованову љутњу повећало је и то што је маса окупљена испред цркве приредила овације Епифанију, тражећи од њега благослов када је кренуо на поподневну службу у исту цркву, користећи, како примећује Јован, намерно најдужи пут за то. У четири сата поподне, за време службе, у цркви је дошло до вербалног дуела између Епифанија и Јована. Започео га је Јован проповеди против антропоморфиста који су тврдили да Господ има удове. Ово се дало схватити као одбрана Оригенова учења: то би био напад на оне који нису прихватали Оригеново негирање телесне Христове природе и телесног васкрсења (resurrectio carnis). Епифаније на то одговара да све што је речено за

Живош ииреииска свешога Хијеронима

151

антропоморфисте и он проклиње; међутим, исто тако треба анатемисати и оно што каже Ориген. После тог говора није му остајало друго до да већ истог дана напусти Јерусалим. Он одлази Хијерониму у Витлејем. Хијероним није био човек који би раширених руку прихватио онога ко је у сукобу с епископом Јерусалима и стога саветује помирење и утиче на Епифанија да се врати. Овај је то учинио исте вечери; помирења, међутим, није могло бити, јер је Епифаније остајао при својој намери да анатемише Оригена и његово учење, а Јован остаје дубоко увређен, јер је у сопственој цркви назван јеретиком. Тако је и поновна Епифанијева посета Јерусалиму трајала само до сутрадан у подне. По својој природи он није био човек који би могао сукоб да изглади или да убеди онога ко другојачије мисли да промени став: отворену, беспоштедну борбу против јеретичких учења Оригена схватио је као своју свету мисију и тражио је од свих да отворено признају дотадашњу заблуду115. Очигледно је да Епифаније није ни желео измирење са Јованом. То је јасно показао после извесног времена, када је рукоположио Паулинијана, Хијеронимова брата, за свештеника у малом месту Елеутерополису у Палестини. Тиме је несумњиво прекршио постојећа правила о надлежностима локалних митрополита, јер је манастир у Витлејему, у коме је Паулинијан живео, припадао дијецези Јерусалима, према томе је у области у којој је надлежан Јован. Овај је с правом и огорчено реаговао на ово мешање. Епифаније је без узбуђења примио кривицу на себе и вратио се на Кипар. Хијерониму је остало да оправда и себе и манастир и Паулинијана. Прича о томе како се Паулинијан противио том рукоположењу, па и отимао, ипак има карактер наивне комедије, која није могла оправдати ни витлејемски манастир ни Хијеронима. Очигледно је Паулинијан, о чијој личности нема никаквих података, био један од оних на чију је потпуну потчињеност рачунао Хијероним. Разлике у држању и мишљењу Јована и Епифанија биле су непремостиве, раскид коначан. У једном од писама Епи-

152


фаније позива Јовијана да се врати правој вери, наводећи у осам тачака оно у чему је Ориген грешио. Посебно напада његову алегоријску егзегезу, сматрајући да он тиме историјску истину замагљује измишљеним причама. Управо то писмо ће бити повод да се сва Јованова срџба окрене против Хијеронима. Он је, наиме, превео ово писмо на латински за Еусебија из Кремоне, који се тренутно налазио као гост у манастиру и није знао грчки. Хијероним то није порицао, али се правдао тиме да је замолио Еусебија да текст не објављује. Писмо је, међутим, постало познато у Италији, па је после нешто више од годину дана стигло и до Јерусалима, преко извесног лажног монаха, иза кога је, како је Хијероним подозревао, стајао Руфин. У дуготрајној свађи, која је следила, било је и других погрешно уручених или неуручених писама, сплетки и интрига, као и оних који су отворено или тајно стали на страну Хијеронима, Руфина или других учесника у спору. Круг оних који су у њој учествовали се ширио и ван Палестине. Гневни јерусалимски епископ Јован оптужује Хијеронима за нетачан превод и фалсификовање. У LVII писму Хијероним ће бити принуђен да брани себе и свој превод, али и свој метод. Неки примери које наводи сам Хијероним, откривају да Хијероним није сасвим недужан, бар у томе што је његов понекад сувише слободан превод могао довести до озбиљних неспоразума и тешких последица у овако осетљивом спору. Непофедне тешкоће и стварне последице Хијеронимова пристајања уз Епифанија осетила је ускоро монашка заједница у Витлејему. Против ње се окренуо Јован, повређен у свом за духовно лице претераном гневу. Због тога што је примила његова љута противника Епифанија и признала његову надлежност у рукоположењу свештеника, заједница је била екскомуницирана. Прво је забранио свештеницима Витлејема да Паулинијана признају за свештеника и да врше ускршње крштавање, како је то било до тада уобичајено у Хијеронимовом манастиру, затим је званично тражио од преторијанског префекта за Исток Руфина, блиског цару Тео-


153

досију, да протера Хијеронима из Палестине. До тога би и дошло, да Руфин није изненада преминуо 395. године. Јован ступа и у везу са Теофилом, епископом Александрије. Низ околности, случајних или намерно изазваних, заоштрава сукоб. Писмо које је Јован упутио патријарху Александрије доспева у Хијеронимове руке. Исидор, кога је послао Теофил у Витлејем као посредника и помиритеља, није постигао смирење ни помирење. То није пошло за руком ни комесу Палестине Архелају, који је, изгледа једини, искрено на томе настојао. Епифаније са своје стране пише папи Сирицију, жалећи се на Јована, али у овој прилици остаје без одговора. Услед свега тога Руфин и Меланија напуштају Јерусалим и враћају се у Италију. Са Меланијом и Руфином одјек спора око Оригена стиже до Рима и Италије, а ту има и Руфинових присталица и Хијеронимових пријатеља. Међу овим последњим су пре свега Памахије, римски аристократа, ожењен Паулином, ћерком Пауле и Токсотија, затим Домније, о коме нема других података, и Оцеан. Свађа између Хијеронима и Руфина се наставља и преко списа. У Италији је Руфин превео Оригеново основно теолошко дело Periarhon на латински. У свој превод је унео исправке и изоставио делове који би могли бити тумачени као јеретички, истичући при томе у предговору да је следио преводилачки метод других. Мислио је очигледно на Хијеронима кога није именовао. Хијероним је и у овом случају у позицији онога ко се брани: он, међутим, не брани идеје и доктрину, већ настоји да оправда себе. Противнике је вероватно имао многе. Једини који се упутио у отворену свађу био је Руфин. Он је имао јачу социјалну позицију захваљујући Меланији. У теоретским питањима је, међутим, без праве тежине: био је осредњи или, радије, слаб црквени писац. Списи које су написали један против другог лични су напади једног на другог, а не расправе о оригенству. Хијероним је, истина, Оригена често следио у свом егзегетском раду, али суштину његова учења, како показује расправа, није прихватао. Када су се у сукоб умешали водећи епископи Истока Јован и Теофил, непријатељства су се заоштрила. Сукоб ће

154


довести до тога да се оживе стара непријатељства и да се створи необично компликована ситуација међусобних односа и великих и малих црквених центара, међу којима је и Витлејем. Теофилу је давала значаја пре свега околност да је епископ једне од најстаријих и најугледнијих цркава на Истоку. Његов теолошки опус је био значајан, па је према томе и његов утицај на савременике морао бити велики. К томе долази и његова несумњива политичка улога у односима Цркве и државе. У неким стварима је преузимао улогу онога ко уређује ствари у Цркви целог Царства. Ускоро после победе Теодосија над узурпатором Максимом упутио је победнику Ускршњи канон, којим је потврђивао сагласност са римским папом. Овај текст би требало да представља основу за утврђивање ускршњих празника у целом Царству. Ово и нека друга писма показују његове амбиције у црквеној политици. Теофил је прво постао чувен као борац против паганских култова у Египту, примењујући безобзирно царске законе о затварању и рушењу паганских храмова. По његовом наређењу су порушени serapeum, mitreum и храм Диониса. Значајну улогу је имао и у спору насталом у Цркви Антиохије. Када је после Паулинове смрти епископ града постао Евагрије, Хијеронимов пријатељ, Теофил је ступио у контакт са Флавијаном, који је на челу највећег дела антиохијске црквене заједнице. Преко Теофила је требало да буде успостављена веза Флавијана и Рима. Спор се, с обзиром на компликованост ситуације, протегао и на следећу деценију. Јединство и сагласност са Римом постигнути су када је Јован Хризостом, Флавијанов пријатељ, постао епископ Константинопоља. У догађајима око његовог устоличења (398) учествовао је и Теофил као његов противник. Његов значај расте, делом и због традиције цркве којој је на челу, и у многим стварима он преузима улогу онога ко регулише ствари у источним црквама. Најзад, постаје једна од кључних фигура у оригенском спору. Његова епископија, са безброј малих црквених седишта (око 200) и с монашким центрима на ивици пустиње имала је традиционално велики углед и на


155

Истоку и у хришћанском свету уопште. Она је имала неку врсту незваничног патроната на Истоку. Теофил се сматрао позваним да се умеша у црквени спор око избора епископа у Антиохији и у Бостри, а исто тако и у Палестини. За непријатељство према Јовану већ је постојао разлог: у Јерусалиму су код Јована нашли уточиште „дуга браћа", после сукоба монашких заједница у Нитри са Теофилом. Стога ће Теофил затражити од папе да баци проклетство на Оригена, чији је присталица био и Јован116. Одјеком спора око Оригена и свађе са Руфином могао би се сматрати и Хијеронимов напад на Вигиланција. Овом иначе неважном јеретику Хијероним је посветио доста пажње 404. и 406, писма LXI (Vigilanciju) и CIX (Рипарију свештенику) и полемички спис Против Вигиланција. Разлог Хијеронимова напада је делом у томе што га је Вигиланције оптужио да су му дела испуњена Оригеновом мишљу, а, осим тога, нападао је и монаштво и аскетски начин живота.

На крају пута: дошљак сам и странац „За изучавање Светога писма", каже Хијероним у CXXVI писму, 2, „потребни су и мноштво књига и тишина и коришћење кописте, а у свему томе је још нарочито неопходно да је онај ко диктира и сигуран и миран." Уза сва узбуђења око разних јереси, живот у конвенту у Витлејему одвијао се по правилима која је донео Хијероним. Потрес за монашку заједницу и за Хијеронима несумњиво је представљала Паулина смрт. Умрла је 404. године, после две године боловања. Еустохија, безгласна пратиља мајке у витлејемској усамљености и монаштву, појављује се у улози нежне ћерке крај самртне постеље своје мајке, као њена нема сенка. И опет је слика стереотипна и без иједне појединости која би можда дозволила да се назре њена личност и

156


њена природа. Приказујући је, Хијероним није отишао даље од слике идеалног модела хришћанске смерности и чедности: Еустохија поправља јастук болесној мајци, додаје воду и бди као што се чини код самртника, покушавајући да јој олакша последње часове на овом свету. При свему томе не изговара ни једну једину реч жалбе ни утехе, нити било чиме открива себе. И овде је реална једино фигура Пауле, која умире доследна и строга у свом монаштву. И у болести је одбила да промени монашки режим живота. Сахрањена је у цркви изнад пећине у којој се родио Христос. Сахрани је присуствовао и епископ Јован из Јерусалима, многи монаси и свештеници су певали псалме читаве недеље. Смрт верне пратиље свакако је дубоко потресла Хијеронима. Било је потребно да прође извесно време, као код сваког великог губитка, да би он био кадар да пише о њој. И када је после извесног времена написао некролог (CVIII писмо), то није више био израз жалости за изгубљеним верним пратиоцем у монаштву, већ похвала врлини хришћанске удовице која је напустила све што јој је до тога тренутка испуњавало живот, кућу и друштвени положај у Риму, чак и своју децу, и кренула са учитељем у Свету земљу, да би се посветила служби Богу. Епитафиј има у ствари форму старинског посмртног говора (laudatlo funebris), y коме се хвале и род преминулог и заслуге рода, а затим заслуге покојника. Паула је била отмена по роду - ту су преци међу којима су и Граси и Сципиони: „Водила је порекло од Граха, потомак је Сципиона, наследница Емилија Паула, чије и име носи, као и прави потомак Маеције Папирије, мајке Сципиона Африканца." Али и поред тога, дала је предност Витлејему над Римом (Romae praetulit Betlehem) и заменила је кровове који су се пресијавали у злату колибом од блата. И утеха је ту: „Не плачемо, што смо је такву изгубили, већ смо захвални што смо је имали и што је још увек имамо." У овом дугом епитафију, испуњеном великим делом сувопарним набрајањем њених путовања по Светој земљи и њених врлина, само једно место звучи и искрено и лирски, откривајући бол за покојни-


157

цом: „Зашто оклеваш да дођеш до смрти њене... као да, ако о томе ћутимо, заузети похвалама, можемо одгодити њен крај?" И опет, пред крај истог поглавља избија поново његово огорчење због исконске неправде, да смо пред лицем смрти сви једнаки и да нам је крај исти као у стоке, свима, и правичном и грешном, добром и злом, чистом и нечистом, ономе ко чини жртве и ономе ко их не чини: подједнако се и људи и животиње претварају у прах и пепео. Ма како смерна и покорна, Паула је свој манастир водила с великом енергијом, па и строгошћу, кажњавајући непослушне. Тражила је да се псалми свакодневно певају и знају напамет и да се свакодневно учи напамет неки део Светога писма. Немарне у раду и учењу псалама кажњавала би тиме што им није дозвољавала да једу са осталима, већ стојећи на вратима. У суштини, она је остала оно што је била по рођењу: римска аристократкиња, femma clarissima. Подела на три манастира била је социјална: један је био за замонашене аристократкиње, други за средњи сталеж, а трећи за оне из нижих социјалних слојева. Међутим, и онима из највишег сталежа није било дозвољено да држе робиње које би их слушале, али не због хришћанске скромности или једнакости свих, без обзира на порекло, већ због тога да их не би подсећале на некадашњи живот. Сваким од манастира управљала је такозвана „мајка", сва три су строго раздвојени у раду и при јелу. Заједнички су се само молиле све монахиње. Са монасима су се могле срести једино за време службе недељом и празником у Цркви Христова рођења, да би се избегла оговарања, како Хијероним објашњава, или да се монаси не би доводили у искушење, што се могло очекивати у ближем контакту усамљених, из друштва и нормалног живота издвојених људи, с обзиром на људску природу. Ипак се догађало, и поред све строгости правила понашања, да монаси и монахиње попусте слабостима својственим људској природи. Паули нису била потребна писана правила за вођење манастира; жар оснивача манастира и ауторитет који јој је

158


давало не само њено непоколебиво уверење већ и порекло и углед у Риму, као и чињеница да је манастир и основан и вођен њеним средствима, били су довољни за одржавање реда какав је она замислила. После њене смрти Еустохија је преузела старешинство. Ред, заснован једино на ауторитету, није се могао одржати. Еустохија је остала без ослонца и без подршке. Сама очигледно није била личност која се могла наметнути као старешина манастира. Како очигледно није имала духовну снагу своје мајке, било је неопходно да се живот у манастиру институционализује. Хијероним је за њу, као помоћ, превео правила Пахомија из Египта117. Како су та правила садржала одредбе о суровим казнама или неким обичајима који су могли бити важећи само у монашким заједницама у Египту, по свој прилици нису била примењивана на живот у манастирима у Витлејему, али су могла бити нека врста побожне лектире, оне која је указивала на прави пут у монаштву. За Хијеронима није било прекида у раду ни после Паулине смрти. Његов живот је био испуњен великом и разноврсном интелектуалном делатношћу: он пише егзегетска дела, поучава, води манастир. Сведочанство о његовој преданости раду, без престанка и без предаха, може се наћи у монаха Постумијана из Аквитаније, који је два пута био у манастиру у Витлејему. Премда ординиран за свештеника, Хијероним, као ни остала четири свештеника у манастиру није обављао службу у цркви Христова рођења. Паулинијан, кога је рукоположио Епифаније, побегао је на Кипар, под притиском Јована, епископа јерусалимског, који је оспоравао право Епифанију на рукоположење свештеника у провинцији која му не припада. Крштавање је обављено у цркви рођења Спаситељевог у Витлејему, на Ускрс, али је припрема обављана више месеци пре тога у манастиру. Хијероним је заједно са осталим монасима и свештеницима учествовао у томе. Доста времена и енергије он је улагао и у наставу за младе монахе из богатих кућа, поучавајући их и граматици и упознајући их с латинским писцима, Вергилијем


159

пре свих, затим комичарима, лирским песницима и историографима. Најважније у поучавању било је читање и тумачење Светога писма. Са својим ученицима је расправљао и о савременим јересима, па и о оригенизму. На празнике и недељом је држао проповеди у цркви у Витлејему за монахе и катекумене. Проповеди су биле за образоване, па су Хијерониму пружале прилику да улази у питање грчких превода псалама и других текстова Библије. Хијероним је био странац у Риму, а то је остао и на Истоку. У једном раном писму, из средине 80-их година (XXXVIII писмо), свој осећај да је странац у Риму кратко ће формулисати: „Овде ко год не бели тунику... важи за шарлатана и Грка." Ово треба разумети не као нетрпељивост Римљана према Грцима и онима који нису римски грађани, већ као став људи из светске метрополе према онима који су дошљаци из провинције. У овој краткој реченици можда је и више речено: у Риму се потцењују они који нису имали везе са још увек социјално значајним и моћним римским аристократским родовима који су „белили тунику", тј. били сапdidati (набељени) за високе положаје, као некада аристократија републиканског Рима. То је могао добро осетити тада млади Хијероним који је у Риму био без моћних заштитника. Његов покушај да преко Пауле стекне наклоност позноримског нобилитета није успео; они га нису примили; сматрали су га уљезом који прети да угрози интересе наследника придобијајући богате удовице за монаштво. Непријатељство према Хијерониму имало је у Риму драматичан исход: морао је да напусти град. У Риму се 384. године (XXII писмо), Хијероним клео, наводећи сан или визију које је десет година имао у пустињи Халкиде, да никада неће читати класичне писце и да ће се потпуно посветити само Светом писму и његовом тумачењу. У Витлејему је живео аскетски и преводио свете списе на латински, али се класичног образовања није одрекао. И ту је остао странац. Чини се да се ни у Палестини није избрисао осећај да је дошљак који не разуме сасвим ни монахе, ни

160


свештенике, нити културу и језик народа. Он је био монах, али је остао човек Запада по образовању и није прихватио екстремне облике аскетско-монашког живота на Истоку. Непријатељство локалног клера и монаха добијало је понекад драматичан израз, као у време сукоба око Пелагијева учења. Чини се да је његов долазак у Палестину, заједно са Паулом, био хладно примљен и од старог пријатеља Руфина, који је са Меланијом на Истоку од 378. Међутим, ни они се нису могли потпуно интегрисати у монашки живот у Јерусалиму и нису остали до краја живота у Светој земљи, па су се 397, после двадесет година, вратили на Запад. Руфин је умро у Италији, Меланија се вратила у Палестину 410, после Аларикова освајања Рима. Не зна се какви су у почетку били Хијеронимови односи са Јованом, епископом Јерусалима. У сваком случају, у време оригенског спора непријатељство ће избити и претвориће се у отворени сукоб. Хијеронимова и Паулина монашка заједница у Витлејему као да је противтежа монаштву у Јерусалиму. Непријатељи и идеолошки противници јерусалимског епископа налазили су уточиште код Хијеронима у време оригенске и пелагијанске кризе. Мада је као преводилац са грчког и јеврејског на латински и са латинског на грчки стекао име и углед, Хијероним у Палестини ипак није сматран посредником између Истока и Запада, већ човеком Запада. На Западу, међутим, његов рад није био прихваћен и неки теолози, међу којима и Августин, сматрали су његов превод Јеванђеља, његову veritas hebraica, непотребном у црквама западних провинција. Истина је да је он задржао стални контакт са пријатељима у Риму, Галији и Шпанији и да је затражио преко епископа Картагине помоћ римског папе када се нашао у невољи у Витлејему, пошто се против њега окренула срџба епископа Јерусалима. Хијероним је свакако имао јаке разлоге да се жали на несигурност времена у кратком писму Августину из Витлејема око 415. Ту није мислио на варваре, као неколико година раније, већ на лична непријатељства и теолошка неслагања и на нетрпељивост који су


161

му доносили невоље. Напад на манастир 417. показује да против Хијеронима нису били само Јован и Пелагије, и епископи који су бранили Пелагија, већ и обични монаси. Манастир је био запаљен, монаси и монахиње злостављани, а неки и убијени; сам Хијероним се спасао тако што је нашао уточиште у једној кули. Не зна се како је до тога дошло и на чији подстицај: за догађај сазнајемо посредно, из Августинова антипелагијанског дела О делима Пелагија и из писама римског папе Иноцентија који одговара на жалбу Еустохије и Пауле Млађе, Паулине унуке, и из жалбе самог Хијеронима. Хијероним папи никога није директно оптужио, како се види из папина одговора, као ни касније у писму Августину или Рипарију, било зато што га је зло уморило или стога што је видео да му правог лека нема, а да именовањем криваца може само погоршати свој положај. Никога нису оптужиле ни Еустохија и Паула у својој жалби, али је папа схватио ко стоји иза свега и ко је одговоран за мир у тој области. Сачувана су писма која је упутио и Хијерониму и Јовану Јерусалимском, првом саветујући стрпљење, другом да не чини зло. Јованова реакција није позната, јер је он у међувремену умро, 10. јануара 417. Не зна се и да ли је примио папско писмо. После његове смрти Пелагије је напустио Јерусалим и његова даља судбина није позната. Последња вест коју је Хијероним примио јесте та да је осуђен на сабору у Картагини и Милевису, заједно са Целестијем. Пад Рима 410. године, међутим, допринео је да заборави нека друга непријатељства. Тај догађај изазвао је потрес и жалост у Витлејему. У Хијеронимовим писмима која се на то односе нема података о самом збивању. О томе није могао много знати, јер су до Палестине допирале само гласине о ужасу и патњама оних у граду, у којима је тешко било издвојити праве податке о самом догађају. Хијероним у писмима изражава једино своју жалост због тога. Он говори о свом личном доживљају катастрофе у далеком Риму, с патетиком која може бити и одраз његове искрене ожалошћености. Искрено, без сумње, звуче његове речи у Предговору књизи

162


пророка Језекиља, 1,1: „Бејах тако запрепашћен да сам једно време и дању и ноћу мислио на спасавање свих наших, а при самој помисли на заробљавање светих сам сам себи некако дошао као заробљеник. Нисам могао уста да отворим, пре но што сам сазнао нешто поузданије о томе. Лебдео сам испуњен страхом између наде и очаја, претежући час на једну, час на другу страну, и кидао се од жалости са жалошћу сваког. И када је најјаснија светлост угашена и центар Римског царства сравњен са земљом, а с њим и кугла земаљска пала, ја занемех и бих понижен." У замишљеним описима стања има и реторике и претеривања, па и стереотипности, као у пасажу у коме говори о канибализму који је изазвала глад у Риму. И у томе није одмакао даље од гласина које су стизале на Исток, како он сам каже у CXXVII писму, 12, rumor adferetur: „Заузет би град, који је освојио цео свет; али пре но мачем, уништен је глађу и само су малобројни, они који су били заробљени, преживели. Страх од глади водио је до неприродне хране... у којој мајке нису штеделе своју децу." При томе има пред очима слику заузимања Моаба:,Ноћу би Моаб заузет, ноћу падоше његове зидине; о Господе, незнабошци дођоше у наслеђе твоје и упрљаше храм твој (псалам 78,1-3); претворише Јерусалим у колибу чувара поморанџи; лешеве слугу твојих дадоше птицама небеским као храну, месо светаца твојих зверима земље, крв њихову излише као воду око Јерусалима и не беше никога да их сахрани." О паду Рима говори и у CXXVII писму, 5, упућеном будућем поколењу, девојчици Пакатули, која треба да га прочита када одрасте. Поред савета о понашању девице, уметнуто је поглавље о Алариковом освајању Рима, у коме се може наслутити индиректни прекор некима који су избегли и сада троше новац на подизање цркава, а шкрти су када треба помоћи друге: „О ужаса, свет се руши, славни град и центар Римског света прогутао је пламен; нема области која није пуна римских избеглица; у прах и пепео претвориле су се некада свете цркве, а ми ипак остајемо шкрти. Живимо као да ћемо сутра умрети и градимо као да ћемо живети увек


163

на овом свету." Порука је: „Ево епохе у којој је Пакатула рођена; то су играчке међу којима је расла, сазнавши прво за плач, па затим за радост... Сматраће да је свет увек био такав. Не зна прошлост, бежи од садашњости, чезне за будућношћу." Избеглице из Рима су свет коме је Хијероним посветио много редова. Оне се јављају и у другом тексту у коме Хијероним спомиње пад Рима, Предговор Књизи пророка Језекиља, 1,3: „Ко би веровао да ће Римска држава, која се уздигла победом над толиким народима, бити сломљена и да ће Рим, мајка народа, бити и њихов гроб. Све обале Истока, Египта и Африке преплавиле су гомиле оних из некадашње господарице света који су сада као кметови и служинчад." Пад Рима је на неки начин и директно утицао на живот монаха у Витлејему. Међу онима који су напустили Рим и Италију било је угледних и богатих, који би могли наћи уточиште у Витлејему. Ту се завршио дуги пут избеглиштва Меланије Млађе и њена мужа Пинијана. Напустивши Рим пред његов пад, упутили су се прво у Африку и ту нашли уточишта код Августина. Пинијан је постао свештеник и подигао многе цркве - на то би се могла односити Хијеронимова опаска о грађењу као да ћемо вечно остати на земљи и штедљивости када треба помагати другима. Међутим, разочарани стога што се увек мислило само о њиховом богатству, после седам година су напустили афричку провинцију и упутили се у Египат, а затим у Палестину. Ту их је Хијероним примио, заборављајући стара непријатељства и свађе с људима из њиховога круга. Запостављање историјских околности сопственога времена упадљива је црта Хијеронимова дела. Он је живео у време драматичних збивања на римским границама, у време огорчене борбе за власт у држави и у време када се хришћанска догма коначно формирала, ослобађајући се наслеђених или тек створених учења која су сматрана јеретичким. Као савременик неких збивања, судбоносних за даљу историју хришћанске цркве, он је остао неми сведок. О ономе што

164


се догађало на концилима, којима је некада и присуствовао, у њега нема података. Он не описује ток Концила у Константинопољу 380. и у Риму 381. године, или знаменитог Концила у Аквилеји 381. на коме је Амброзије коначно савладао аријанство, бар у званичној Цркви. О томе је морао бити боље обавештен од других, већ и стога што је у Риму био секретар папе Дамаса. Он га, међутим, у својој преписци и не спомиње. Премда је преводио или писао Хронику, Хијероним није имао правог занимања за земље и догађаје. Он пише исцрпан извештај у некрологу Паули о њеном путу кроз земље Истока, али то се своди на монотоно набрајање места, без података који би откривали да је то сам прошао и доживео. Нема ни личног доживљаја, ни посебног запажања. Он бележи неке догађаје с краја IV и из прве деценије V века који су морали утицати на живот у Витлејему, или на живот његових најближих пријатеља на Западу. Међутим, у томе има мало података који би осветлили или објаснили оно што се догодило. Опис се своди на то како су он и монашка заједница у Витлејему то доживели. Када говори о хунском нападу 399, он га не описује и не објашњава, већ говори само о судбини конвента који се преселио на обалу, да би се у случају опасности укрцао на први брод који пролази и тако се радије изложио опасности бродолома, но дивљаштву варвара. Опис опасности, без ближих података, не садржи никакве корисне историјске информације. Ономе што се причало он је давао драматичан тон и објашњења која је нашао у старијој литератури: „Док смо тражили смештај за Фабиолу... изненада стигоше вести са свих страна и Оријент читав се тресао у страху пред суровим народом: са крајњих граница Меотиде, између залеђеног Танаиса и Масагета, где у пећинама Кавказа дивља племена задржавају Александрови теснаци, кренуле су гомиле Хуна, јурећи на све стране на својим брзим коњима, испуњавајући све страхом и опасношћу. Како саопштава Херодот, ово племе је за време Дарија, краља Медије, држало у заробљеништву током двадесет година


165

Исток и захтевало је порез од Египћана као и од Етиопљана. Нека би Исус задржао далеко од римског света такве звери! Неочекивано би се свуда појављивали, престижући глас о себи својом брзином, немајући милости ни према религији, ни достојанству, ни старости, нити према вриштању деце. Доносили су смрт онима који су тек почели да живе и који су се, не схватајући своју несрећу, смешили у рукама мајке и међу оружјем непријатеља. Ширио се глас да иду на непријатеља и да их томе граду привлачи злато. Поправљани су зидови у Антиохији који су били запуштени услед безбрижности мира, а Тир, желећи да се одвоји од копна, повукао се на старо острво"118. Тешко је поверовати да су слободни Хуни или неки други народ, насељени као федерати у римској служби, могли стварно озбиљно запретити градовима и изазвати такав страх у Палестини. Пре се ради о реторском претеривању код Хијеронима. Једна уметнута реченица открива реторски карактер овог текста: сав тај ужас има као антитезу домаће зло и с њим се једва може мерити; осећај ужаса потисла је несрећа због сукоба у Цркви. Ту се очигледно мисли на спор између Епифанија и Јована епископа Јерусалима око Оригенове јереси. Смрт оних с којима је живео и с којима се дружио потресла је Хијеронима; свет у коме је живео се смањио, у њему је све мање и пријатеља и непријатеља: после Пауле, умрла је Марцела, затим Еустохија; умро је и Руфин, најзад и стари непријатељ Јован, епископ Јерусалима. Руфин, друг и пријатељ из младости, с којим ће се у Витлејему завадити, умро је крајем IV века; у време Аларикова заузимања Рима, 410. године, преминула је Марцела, вероватно у исто време и Памахије. Марцели је две године касније Хијероним написао епитафиј који је вероватно најлепша похвала личности жене у хришћанској литератури; о Памахију ћути, као што је ћутао и на смрт Евагрија. Можда се није радило ни о правом интелектуалном контакту ни о пријатељству, већ о интересу с једне и друге стране. Свет постаје туђ, Хијероним у њему остаје сам: учени, зловољни, озлојеђени старац, ожалошћен

166


смрћу толиких пријатеља, монах који више нема ни пријатеља ни непријатеља. Искрено звуче његове речи у CXXVIII писму, 5, упућеном вероватно измишљеној девојчици Пакатули која тек треба да изабере свој животни пут: „Ово сам диктирао у несређеном говору, после смрти пријатеља и у жалости непрестаној и упутио девојчици као старац после дугог времена враћен у живот." У младости је нежно волео пријатеље или оне које је желео за пријатеље: „Како бих да вас загрлим...", писао је анахоретима; његов напад на непријатеље или пријатеље отпаднике је жесток, неумерен, увредљив и веома личан. Он грди и Руфина кога је једном добро познавао и волео; веома ретко нуди помирење (последње писмо Руфину), али и тада не свим срцем, или сугерише да свађа не би требало да утиче на пријатељство (Пелагију, у писму Ктесифонту), можда у складу са правилом да пријатељство нема предност над оним што Бог захтева: ако би следио Амброзија, De officiis ministrorum, захтев Бога има увек предност119. Никада се није осећао довољно моћним и сигурним да је могао да достигне ону самосталност у суду и мишљењу коју је имао Августин, да мирно и без огорчења каже истину или осуди туђе мишљење; до краја живота је остао опрезан, јер никада није стекао довољно моћног заштитника. Он је свестан свог реално несигурног положаја и поред угледа који је имао као егзегет и црквени писац. Стрепња је у његовим речима у писму Августину из 414, поводом расправе о пелагијанском схватању душе: „Настало је веома тешко време у коме ми је боље да ћутим, но да говорим, па је и наш рад престао и, како каже Апије, завладала је псећа брбљивост." У ретке текстове у којима показује помирљивост или можда умор, после многих и дугих дискусија, спада следећи, упућен Августину (СХ писмо): ,И тако не могу на време да одговорим на две књижице упућене на моје име, које блистају ученошћу и речитошћу сваке врсте. Не стога што сматрам да у њима има нечега што треба напасти, већ стога што, како каже апостол (Павле), свако је богат у свом мишљењу, један овако, други


167

онако" (Павлова посланица Римљанима, XIV, 5, или Прва посланица Коринћанима, VII). Ако би се текст посматрао с обзиром на реалну ситуацију у којој се Хијероним налазио, могло би се помислити на то да се на крају свог пута уморио и посустао. Последњих година живота Хијероним је доживео многе несреће: противници, вероватно Пелагијеве присталице, напали су манастир и спалили га, Еустохија је умрла, вероватно 415. Ускоро затим је умро и он, вероватно 420. године, у дубокој старости и, како се чини, пишући до краја живота. Хијеронимова епоха се завршила пре његова краја. Скоро сви велики савременици, пријатељи и непријатељи, којима је упућивао писма, похвале или критике, умрли су за његова живота. Надживели су га нешто млађи Августин и Паулин из Ноле. Епоха у којој је Хијероним провео живот испуњена је многим судбоносним догађајима. Када је био дечак, избила је аријанска криза. Главна збивања се одвијају у Сирмијуму, у провинцији на чијим ивицама је Хијероним рођен, и где је провео детињство. Ту је цар Констанције, ту су се састајали епископи и издавали знамените Сирмијске формуле 358. и 359; био је млад човек, а не дечак, како сам каже, у време Јулијана Апостате и паганског преврата; у Тријеру је у исто време када и Валентинијан са породицом и двором; преко Тракије је прешао на путу за Свету земљу неколико година после римске катастрофе код Хадријанополиса, после чега се огромна маса Гота растурила по Подунављу, угрожавајући сигурност живота и саобраћаја на главном путу према Истоку; у Антиохији се налазио у време антиохијске шизме; у Константинопољу је у време одржавања Другог васељенског сабора, а у Риму када су се западни епископи и неки са Истока окупили на сабор, и када је аријанство у Илирику осуђено на Сабору у Аквилеји. Доживео је поделу Римског царства на Источно и Западно и, најзад, Алариково освајање Рима. Зачуђујуће је да, осим пада Рима, сви ови догађаји једва да су оставили некога трага у Хијеронимовом делу.

Живот u преписка светога Хијеронима

НАПОМЕНЕ

1 Велики је број биографија Хијеронима, писаних научно као исцрпне студије или као некритички трактати. Издвајамо следеће: једна од најпотпунијих модерних биографија Хијеронима je она коју je написао почетком овог века G. Grützmacher, Hieronymus. Eine biographische Studie zur alten Kirchengeschichte, I-III, Leipzig, 1901-1908 (y даљем тексту Grützmacher, Hieronymus), базирана на познавању свих Хијеронимових дела; од старијих не треба изоставити дело F. Cavallera, Saint Jérôme, sa vie et son oeuvre, IП. Louvain-Paris. 1922. Meђy делима која изучавају неке важне аспекте његова живота je биографија коју je написао Ј. N. D. Kelly, Jérôme. His Life, Writings and Controversées, London, 1975; S. Rebenich, Hieronymus und sein Kreis. Prosopographische und sozialgeschichtliche Untersuchungen, Historia Einzelschriften 72, Stuttgart, 1992, посветио je своје напоре проучавању оних Хијеронимових савременика којима je он упућивао писма и с којима je био y директном или индиректном контакту. За преглед и оцену старије литературе в. увод y његово дело, 9 и д., нарочито 10, и нап. 9. 2 Erasmus Roterdamus, Vita di santo Girolamo, Colonia 1517. O старим биографијама Хијеронима писао je A. Vaccari, Le antiche vite di S. Girolamo, Miscellanea Geronimiana, Scritti varii publicati nel XV centenario dalla morte di San Girolamo, Roma, 1920,1-18. O њима в. G. Grützmacher, Hieronymus 1,37-40. 3 Цитирано према G. Griitzmacher-u, нав. дело 37 и д. 4 Grützmacher, Hieronymus, 39. При цитирању Хијеронимових дела он користи Vallarsija који je издао текст Хијеронима 1734-1742. Ово издање je непромењено преузео Migne y Patrologia Latina (y даљем тексту PL). 5 Уп. писма CXXXVI и CXXXVII. 6 Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 21. Раније датовање y 335. већ je оспорио Grützmacher. O години рођења уп. P. Jay, Sur la date de nais sance de Saint Jérôme, REL 51,1973, 346 и д., који тражи годину његова рођења између 345. и 347. 7 О старијим покушајима локализовања Стридона уп. Grützmacher, Hieronymus, I, 45, уп. и F. Bulic, Wo lag Stridon, die Heimat des Hl.

169

Hieronymus, Festschrif für Otto Bendorf, 1896, 276-280, и исти, Stridone luogo natale di S. Girolamo, Miscellanea, Geronimiana, Scritti varii publicati nel XV centenario dalla morte di San Girolamo, Roma, 1920,252-330; o новијим покушајима B . S. Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 21, нап. 5, yn. и N. Vulic, П luogo di nascita di S. Girolamo, Raccolta di scritti in onore di Felice Ramorino, Publicazioni della Universita catolica del Sacro suore, série quarta: szienze filologiche VII, 1927,219 и д. дискутујући о имену насеља: Stridon,-onis или Stridonae,-arum; J. J. Wilkes, Dalmatia, London, 1969, 271, и. 2 и 419; M. Suic, Hijeronim Stridonjanin - gradanin Tarsatike, Rad jugoslavenske Akad. znan. i umjetn. 426, 1986, 213 и д. Уп. и R. Bratoz, Westillyricum und Nordostitalien in der spätrömischen Zeit, Ljubljana, 1996, 318: Im Hinterland der Kvarnerbucht. Уп. Исти, Klio 72,1990, 533 и д. Родно место Хијеронима треба тражити, како ce чини, између Емоне (Љубљана) и Аквилеје. То су две цркве које он спомиње y својим раним писмима и то je простор који би ce могао сматрати граничним између Паноније и Далмације. 8

Vgl. J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces Danu biennes de l'Empire romain, Paris, 1918,144,566.

9 Biblia sacra iuxta vulgatam versionem, rec. R. Weber, ed. quarta R. Gryson, p. 732. 10 Grützmacher, Hieronymus I,136 и д. 11 Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 39. 12 O Тријеру y то време в. H. Keinen, Früchristliches Trier, von den Anfängen bis zur Völkerwanderung, Trier 1996, o Хијерониму 227 и д. 13 B. H. Keinen, Trier, 327 ff. 14 To тумачење потиче од F. Cavallera, Recherches sur les confes sions de saint Augustin, Paris, 1968 2,181 и д., уп. исти, Saint Jérôme, sa vie et son oeuvre I, 17, и опште je прихваћено, yп. Rebenich, нав. дело у нап. 2,32. 15 O Панонцима на високим положајима под Валентинијаном уп. Ј. Matthews, Western Aristocraties and Impérial Court A. D. 364-425,London, 1975,43ид.;61ид. 16 O томе в. Matthews, нав. дело 41; PLRE I, s. v. Maximinus 7 (c. 577) и s. v. Simplicius 7 (c. 844). 17 Тешко би ce могло бранити мишљење да je свој сан доживео y Тријеру (Rebenich, 37 и д.). 18 Grützmacher, Hieronymus, 139 и д., Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 42.

19 O Евагрију B . најпотпуније и y тесној вези са Хијеронимом, Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 67, ca лит. 20 Ep. XVII. 21

22

Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 67 и д.

Без дубље анализе. V. Antin, Le monachisme selon Saint Jérôme, Recueil sur saint Jérôme, Collection Latomus XCV, 1968,140 ид.

170


23 Cavallera, Saint Jérôme, sa vie et son oeuvre I, 2, Louvain-Paris, 1922, 12 и д.; A. J. Festugière, Antioche païenne et chrétienne. Libanius, Chrysostome et les moines de Syrie, 1959, 415 и д. 24

Vita Pauli, PL 23, 21. 25 Vita Malchi PL 23,55. 26 Kelly, Jérôme, 56. 27 P. Brown, The Body and Society, Men, Women and Sexual Renon ciation in Early Christianity, New York, 1988, 373.

28 Euagre le Pontique, Traité pratique ou le moine, Ed. A. Guillaumont C. Guillaumont, Sources Chrétiennes 170,1-II, Paris, 1971 (Предговор, грчки текст и француски превод). 29 Уп. о томе A. J. Festugière, Antioche païenne et chrétienne, Li banius, Chrysostome et les moines de Syrie, 1959, 290 и д., нарочито 329 и д., P. Antin, Recueil sur saint Jérôme, 103 и д. Уп. Theodoret, He I-XII. 30 Vita Beati Antonii, PL LXXIH 127: et cum iam puer esset, non se litteris erudiri. И данас je биографија позната једино y латинском преводу. Грчки 31оригинал je изгубљен.

P. Leclerc, Antoine et Paul: métamorphose d'un héros, Jérôme entre l'Occident et l'Orient, XVIe centenaire du départ de Saint Jérôme de Rome et de son installation à Betlehem, Actes du coloque de Chaltilly 1986. ед. Y.-M. Duval, 1988,258. 32 Hier., Vita Pauli primi eremitae, PL ХХШ. 33

Eugr. Praktike,49,A.. Guillaumont, C. Guillaumont, Evagre le Pontique, Traité pratique ou le morne, I-II, Paris, 1971. 34 Из обимне литературе о томе издвајамо: P. de Labriolle, Le songe de St. Jérôme, Miscellanea Geronimiana, Scritti varii publicati nel XV centenario dalla morte di san Girolamo, Roma, 1920,234 и д.; P. Antin, Autour du songe de S. Jérôme, Coll. Latomus XLV, 1968,75 и д. (= REL 41,1963, 350-377); M. Dulaey, La rêve dans la vie et la pensé de Saint Augustin, Etudes Augustiniennes X IX, 1 973, 61 и д. N. Adkin, Som e N ot es on t hé Dream of Saint Jérôme, Philologus 128, 1984,119 и д.; B. Feichtinger, Der Traum des Hieronymus - ein Psychogramm, Vigiliae Christianae 45,1991, 54-77; P. Cox Miller, Dreams in Late Antiquity, Studes in the Imagination at thé Culture, Princeton, 1994,205-231. 35 Kelly, Hieronymus, 41. 36 Janini Cuesta, y P. Antin, нав. дело у нап. 33,75. 3 'M. Dulaey, Le rêve dans la vie et la pensée de Saint Augustin, Etudes Augustiniennes, XIX, 1973, 61 и д., Labriolle, нав. дело. 38 Cox Miller, нав. дело y нап. 33. 39 B. Feichtinger, нав. дело у нап. 38. 40 Уп. P. Cox Miller, Dreams in Late Antiquity, Studies in the Imagination at the Culture, Princeton, 1994, 205^. 41 Evagr, Pont, Praktike, 49. 42 Атанасијевом Животу Антонија или у Хијеронимовом Животу Хилариона, Vita Hilarionis, PL 23, 51.


171

43

Ер. XXII16,3. Antin, Autour du songe 73, нап. 5. M. Dulaey, L a rêve dans la vie et la pensée de Saint Augustin, Etudes Augustiniennes 1973, 61 и д. 46 B. Labriolle, нав. дело. Супротно томе: Hagendahl, Latin Fathers and the Classics, 317. 44 45

47

P. de Labriolle, Le songe de St. Jérôme, Miscellanea Geronimiana, Scritti varii publicati nel XV centenario dalla morte di San Girolamo, Roma, 1920, 234. 48

Adkin, нав. дело у нап. 29. Уп. Tertulijan, De anima 45, 4: „Неће нас казнити за наше еротске снове као што нећемо добити ни круну за сан о мученику." 49 50

51

Contra Rufinum I, 31, PL, 423.

B. Feichtinger, Der Traum des Hieronymus - ein Psychogramm, Vigiliae Christanae 45,1991, 61. 52 Hagendahl, нав. дело, 309. 53 Образовању Хијеронима Grützmacher je посветио пуну пажњу (в. Hieronymus, 111-129), уп. и Cavallera, 15-17. 54 Adv. Rufinum 1,30: In latino paene ab ipsis incunabulia inter grammaticos et rhetores et philosophos detriti sumus. 55 Vita S. Antonii, PL LXXIII. 56 V. Lietzmann, Hieronymus, RE VII, 1912,1570 и д. 57 O томе в. G. Downey, A History of Antioch in Syria, from Seleucus to the Arab Conquest, Princeton 1961, 398 и д. и укратко A. J. Festugiàre, Antioche paienne et chrétienne: Libanius, Chrysostome et les moines de Syrie, 1959,416 и д. 58 Grützmacher, Hieronymus, 177 и д. 59 Rebenich, Hieronymus, 115 и д. 60 О њему в. LRE s. v. Nebridius. 61 PLRE I, s. v. Nebridius l, 2, 3. 62

63

Rebenich, Hieronymus und sein Kreis, 122, и д.

PLRE, s. v. Nebridius 2. Grützmacher, Hieronymus, 197. 65 Kelly, Jérôme, 90. 66 Rebenich, Hieronymus, 142 ff. 67 Damasus, Ep. VIII и IX, PL XIII, ед. Migne. 68 За хронологију настанка Хијеронимових дела в. Grützmacher, Hieronymus, 101 и д. 69 E p. D am as i IV, P L X II, C o n fes s io fid ei ca th o lic ae q u am p ap a Damasus misit ad Paulinum Antiocheni episcopi. 70 Damasi Ep VII: Episcopis Orientem regentibus. 71 O матронама хришћанкама авентинског круга в. Chr. Krumeich, Hieronymus und die christlichen feminae clarissimae, Diss. Bonn, 1993. 72 B. o њима PLRE s. v. Ceionius Rufus Albinus. 64

172

Мирослава Мирковић 73

n. 107.

Interpretatio libri Dydimi Alexandrini De spiritu sancto, PL XIII

74 G. Dagron, Le moins de la ville, Le monachisme a Constantinople ju sq u'a u con cile d e C ha l ced on i e, Travaux et mémoires 4, Pa ris, 1970, 259 ff. 75 V. P. Antin, Monachologie, 140; Ch.-H. Nadet, Position de saint Jérôme en face de problème sexuels, mystique et continence, Paris, 1952. Антин није далеко од ових тумачења када примећује да Хијероним нема одређен однос према породици, да једина нежна сећања има на бабу и дадиљу. Његово окретање монаштву ce тумачи и као духовна еуфорија. 76 PLXXin.p. 107. 77 Ер. LVIII, V. P. Antin, Le monachisme selon Saint Jérôme, Recueil sur saint Jérôme, Collection Latomus XCV, 1968,110 ид. 78 De oboed. CC 78, n. 554. 79 O њима B. M. Fuhrmann, Die Mönchengeschichten des Hieronymus, Formexperimente in Erzelenden Literatur, Fondation Hardt, Entretiennes XXIII, 1976, 47 ид. 80 E. A. Klark, Jérôme, Chrysostom and Friends, Studies in Women and Religion vol. II, 1979, нарочито п. 40 ff. 81 Phot. bibl. cod. LIX, PG XLVII, 198. 82 P. Antin, Le monachisme selon saint Jérôme, Recueil sur saint Jérôme, Collection Latomus XCV, 1968,110 ид. 83 O томе B. Ep. XXII, 34 и д. 84 Regulae patris nostri Pachomii hominis dei, PL XXIII, 68, на пр. c. 8: Si acciderit ut psallendi tempore vel orandi aut in medio lectionis aliquis loquatur aut rideat illico salvat cingulum et inclinata cervice manibusque ad interiora depressis stabil ante altare et a principe monasterii increpabitur, или c. 122: non rideat inter pueros. 85 Sulp. Sever. Dial I, 4. 86 Ep. CIV, 1. 87 O томе Grützmacher, Hieronymus II, 91 и посебно Kelly, Jérôme, 153 ид. 88 Издање ових дела y PL XXVI. 89

90

B. Praef. за Књигу Самуела, PL XXVIII.

Kelly, Jérôme, 155. О томе в. E. Clark, Jérôme, Chrysostom and Friends, 1979. 92 E. Klark, нав. дело 45 и д. 93 Сотт. in Ep. ad Eph. III, PL XXIII, 533. 94 Comm. in Ep. ad Gal. I, Prolog., PL XXVI, 307. Ep. XXEX 6. O ставу хришћанских мислилаца IV века према женама-хришћанкама уп. Е. A. Klark, Jérôme, Chrysostom and Friends, 1979,41 и д. O Меланији в. PLRE s. v. Melania. 96 Ep. XLin. 97 Ep. CXXVII, 6. 91

Живош u иреииска свешога Хијеронима

173

98 Сох Miller, Dreams in Late Antiquity, Studies in the Imagination of a Culture, Princeton, 1994, 220 и д. 99 Уп. психолошку анализу XXII писма y Cox Miller, нав. дело, 210 ff. 100 о томе уп. H. Hagendahl, Latin Fathers and the Classics, Göte borg, 1958, 317. 101 Ep. LXXVII, 8. l02 Ep. LXXVII, 8. 103 Ep. LXXVII, 9. 104 o томе вид. Rebenich, Hieronymus und sein Kreis. 105 Paulin., Ep. V 14. 106 O њему и његовој преписци са Хијеронимом вид. Rebenich, Hieronymus und sein Kreis 220 и д. 107 O једној и другој претпоставци уп. Rebenich, нав. дело, 223 и д. 108 PLRE I, 663. l09 Ep. LXIX, LXXXIII, LXXXIV, LXXVII (Некролог Фабиоли). Помишља ce да би то била иста личност која ce спомиње y једном кратком писму Симаха (V писмо, 26), упућеном Магнилу (PLRE I, 636). Оно je no садржини такво, да ce не види о чему ce ради, јер je упућено некоме KO je упућен y ствар. Симах само саопштава да je и писмима и опоменама наложио Оцеану да много ствари уради. 110 Ep. LXIX. 111 Praefatio ad libres Salomonis, PL XXVIII, 1307. 112 Ep. CXXXVI. Вид. и писмо папе Иноцентија епископу Јовану, Ep. CXXXVII. l13 Ep. CXII. 114 Међу многобројним биографијама Августина издвајамо ону коју je написао P. Brown, Augustine of Hippo, London, 1983. 115 За хронологију догађаја који следе в. P. Nautin, Etudes de chronologie hieronymienne, Revue des études Augustiniennes 19, 1973, 69-86 и 20,1974,251-284. 116 H. G. Opitz, RE Zw. R. V, 1934, s. v. Theophylus, 2150. 117 Regulae patris nostri Pachomii hominis dei, PL ХХШ, 68 и д. 118 Ep. LXXVn 8. 119 O томе уп. Е. A. Klark, Jérôme, Chrysostom and Friends, 1979,41 и д. o конфликту између онога што захтева Бог и онога што ce очекује од пријатељства, са примерима којима je богата хришћанска традиција.


ИЗАБРАНА БИБЛИОГРАФИЈА

Adkin N., Some Notes on thé Dream of Saint Jérôme, Philologus 128, 1984, 119 ид. Antin, P., S. Hieronymi presbyteri opéra, 1,1, CCL 72, 1959; Isti, Recueil sur S. Jérôme, Collection Latomus 95, Bruxelles, 1968; Isti, Autour du songe de S. Jérôme, REL 41, 1963, 350-377. Bartelink, C. J. M., Hieronymus, Gestalten der Kirchengeschichte (ed. M. Greschat), Alte Kirche II, Stuttgart, 1984, 145-165. Brochet, J., Saint Jérôme et ses ennemies, Paris, 1906. Brown, P., Augustine of Hippo: a Biography, London, 1967 (1983) Brown, P., The Body and Society, Men, Women and Sexual Renunciation in Early Christianity, New York, 1988. Campenhausen, H., von, Ambrosius von Mailand als Kirchenpolitiker, Berlin-Leipzig, 1929. Cavalerra, F., Saint Jérôme, sa vie et son oeuvre, I-II, Lou-vainParis, 1922. Clark, E. A., Jérôme, Chrysostome and Friends, 1979. Courcelle, P., Paulin de Noie et saint Jérôme, REL 25, 1947, 150 ид. Cox Miller, P., Dreams in Late Antiquity, Studies in thé Imagination at thé Culture, Princeton, 1994. Dulaey M., Le rêve dans la vie et la pensée de Saint Augustin, Etudes Augustiniennes, 1973.

175

Eiswirth, R., Hieronymus Stellung zur Literatur und Kunst, Wiesbaden, 1955. Feder A., Studien zum Schriftstellerkatalog des heiligen Hieronymus, Freiburg i. Br., 1927. Festugière, A. J., Antioche païenne et chrétienne: Libanius, Chrysostome et les moines de Syrie, Paris, 1959. Grützmacher, G., Hieronymus. Eine biographische Studie zur alten Kirchengeschichte I-III, Leipzig, 1901-1918. (анаст. издање Aalen, 1986). Hagendahl, H., Latin Fathers and t he Classics. A Study of the Apologists, Jérôme and Other Christian Writers, Göteborg, 1958. Hagendahl, H. и Waszink, J. H., Hieronymus, чланак y Reallexicon für Antike und Christentum 15, 1989, 117 и д. Ch. J. Hefele, Histoire des conciles, Paris, I, 1907, II, 1908. Kelly, J. N. D., Jérôme, His Life, Writings and Controversies, London, 1975. Labourt, J., Saint Jérôme lettres I-VIII, Paris, 1949-1963 (латински текст и превод на француски). Labriolle, P. de, Le songe de St. Jérôme, Miscellanea Geronimiana, Scritti varii publicati nel XV centenario dalla morte di San Girolamo, Roma, 1920, 227-235. Lietzmann, H., Hieronymus, RE VIII-2, 1913, 1565-1581. Liebschuetz, J. H. W. G., Antioch: City and Impérial Administration in the Later Roman Empire, Oxford, 1972. Lippold, A., Ursinus und Damasus, Historia 14, 1965, 105 ид. K. Maricki-Gadanski, From Friendship Conflict: the Case of St. Jérôme and Rufinus, the Age of Tetrarchs 1995, 184-196. Nautin, P., Etudes de chronolige hieronymiénne, Revue des études Augustiniennes, 18, 1972, 209-218; 19, 1973, 69-96; 20, 1974, 251-284. Opelt, L, Hieronymus' Streitschriften, Heidelberg, 1973. Pallanque, J.-R., Saint Ambrose et l'empire Romain, Paris, 1933.

176


Penna, A., San Girolamo, Turin, 1949. Rebenich, S., Hieronymus und sein Kreis. Prosopographische und sozialgeschichtliche Untersuchungen, Historia Einzelschriften 72, Stuttgart, 1992. Testard, M., S. Jérôme. L'apôtre savant et pauvre du patriciat romain, Paris, 1960. Testard, M. S., Jérôme et Ambrose. Sur un „aveu" du De officiis de l'eveque de Milan, Jérôme entre l'Occident et l'Orient, XVIe centenaire du départ de Saint Jérôme de Rome et de son installation à Bethlehem, Actes du colloque de Chantilly 1986 (ed. Y.-M. Duval), Paris, 1988, 227-254. Wiesen, D. S., St. Jérôme as a satirist. A Study in Christian Latin thought and letters, Cornel Stud. In Class. Philol. 34, Ithaka N. Y., 1964.

СКРАЋЕНИЦЕ CCL = Corpus scriptorum christianorum latinorum Ep. = Epistula RE = Realencyclopädie der klassischen Altertumswissenschaften PG = Patrologia Graeca, éd. Migne PL = Patrologia Latina, éd. Migne REG = Revue des études greques REL = Revue des études latines RAC = Reallexicon für Antike und Christentum PLRE = Prosopographia of the Later Roman Empire, ed. A. M. Jones i J. R. Matrindale, J. Morris, I, 1971.

ПРОСОПОГРАФСКИ ДОДАТАК

Амброзије (339. или 333-397) Рођен je y Тријеру 339. године као син префекта галске префектуре. Требало je да прави политичку каријеру и стога после смрти оца одлази y Рим. Постао je управитељ италских области Емилије и Лигурије. Образовање му je солидно. Вергилије му je омиљени песник и његов текст je користио да хришћанску мисао одене y реторску форму. Реторичка правила je добро познавао, радо и често цитира Цицерона, чији je спис De officiis (О дужностима) прерадио y хришћанском смислу. Знао je грчки, што му je омогућавало преводилачки рад. После смрти миланског епископа Ауксенција, 374, постао je епископ Милана, y 34. години живота. Теолошко образовање je стекао тек као епископ, како на једном месту каже, De off. I, l, 14, морао je истовремено да учи и да друге учи. Исходиште његова теолошког образовања je Библија. У свом раду окренут je више пракси и етичко-духовним стварима но теолошким расправама за које није имао наклоности, како ce мисли, али je имао песничкога и музичкога дара, како показују химне које je писао. У мелодијама je користио грчку музику. За формулисање својих мисли користи правнички језик. Наводно ce опирао да постане епископ. Као епископ ангажује све своје снаге y борби за јединство Цркве и њену самосталност y односу на државу. Његова религијска политика има за циљ да заштити Цркву од државе, епископи треба да су судије царевима, a не цареви епископима, цареви морају поштовати морални закон. Ово последње je показао y

178


чувеном сукобу са царем Теодосијем поводом крвопролића y Солуну 390. године. У првом плану je борба против јереси Мана, Марцијана и нарочито Арија. Основа његовога теолошког става je учење о Једном и Троструком. Први je на латинском расправљао о Светом Духу, чије ce порекло заснива на Оцу и Сину. Прихвата и учење о наследности греха: крштењем ce бришу сопствени грехови, ритуалним прањем ногу наслеђени. Реч „missa" за службу Божју први пут je употребљена y њега, XX писмо, 4. У Риму je провео 15 или 20 година, y породици са мајком, сестром Марцелом и братом Сатиром и y кругу римске аристократије. Савременици су му Симах и његов брат Тицијан, Приск, Албин, Хиларије, a y вези je сa Петронијем Пробом, Никомахом Флавијаном и Олибријем. Већином су били пагани. Био je Симахов нећак, пријатељ царева Грацијана, Валентинијана II и Теодосија. Под његовим утицајем цар je указом 27. 2. 380. прогласио никејско учење (nicaenum) обавезним. Његова je изрека „Цар je y Цркви, a не над Црквом." У црквеним стварима судија je епископ, a не цар. Са Теодосијем ce сукобио због проливања крви y Солуну, сматрајући да цар треба за то да испашта. У сукобу око уклањања статуе Викторије из римске курије 357. показао je своју доследност, борећи ce против васкрсавања паганизма. На црквеном Сабору y Аквилеји 381. године, који je био обрачун са илирским епископима, присталицама Арија, водио je главну реч. Од осталих учесника Сабора треба поменути Паладија из Рацијарије, који je већ стар човек, Секундина из Сингидунума, Јулијана, Валенса из Поетовиона и Анемија из Сирмијума, који je већ био поколебан и придобијен за ортодоксно учење. Грацијан je под утицајем Амброзија. Непосредно пре почетка Сабора прочитан je царски едикт који открива улогу Амброзија. Дела Паладија су донета као материјал за оптужбу. Он ce затворио y сакристији и није смео да напусти састанак. Присутни, заједно са Амброзијем, узвикују: „Анатема Паладију." Осуђен je, заједно са


179

Секундином, на деградацију. Однос са Теодосијем je компликован и испуњен сукобима. После победе над узурпатором Максимом, 388, цар je остао y Милану годину дана. Знаменито je његово мишљење, формулисано y 40. писму: ,Дар не може забранити слободу говора нити ce епископ мора уздржати да каже шта мисли." Еугеније, будући узурпатор, био je хришћанин и пријатељ Амброзија. Амброзију je недостајало теолошко образовање, пa je настојао да га надокнади читањем Оригена, Атанасија, Дидима и др. Написао je коментар Лукина Јеванђеља и хомилије и многобројна егзегетска дела, као и више других списа, међу којима и О моралним обавезама свештеника, О смрти Теодосија (некролог цару), О девичанству и др. Аутор je црквених химни: 1. Aeterne rerum conditor, 2. Iam surgit ora tertia, 3. Deus Creator omnium, 4. Intende qui régis Israel, 5. Grates tibi lesu novas. Његову биографију je написао осредњи писац, свештеник Паулин, Vita Ambrosii. Умро je 397. године.

Аполинарије из Лаодикеје Један од најпознатијих црквених писаца IV века. Његов отац, хришћанин и ретор, побегао je из Александрије y Беритус, a одатле y Лаодикеју y Сирији. Аполоније je рођен y Лаодикеји и ту je касније постао лектор и познати учитељ реторике. Аријански епископ града га je екскомуницирао, углавном због тога што je био Атанасијев присталица. Као епископа Лаодикеје га налазимо 362. године. Умро je између 383. и 392. Његова дела су посвећена одбрани хришћанске вере од паганства и од јереси. Када je Јулијан едиктом забранио хришћанима да y школи предају класичну литературу, по-

180


кушао je да одлуку учини неважећом стварањем хришћанске литературе. Написао je историју Старога завета све до Саула y хомерским стиховима y 24 књиге које су назване по словима алфабета. Подражавао je y својим стиховима и Еурипида и Пиндара, y комедијама Менандра. Према неким вестима, дао je y облику Платонових дијалога Јеванђеља и апостолске догме. Од свега тога ништа није сачувано. Метафраза псалтира je откривена 1552. године. Апологија хришћанства од филозофа названа je O истини и написана je, према црквеном историчару Сократесу, y време Јулијана. Против Аполинарија je писао неоплатоничар Порфирије спис y 30 књига. Он je изгубљен, као и спис против Марцела из Анкаре. Његов спис против Аријевог присталице Еуномија требало би, како ce мисли, да je садржан y 4. и 5. књизи Василијева списа против Еуномија. Поред свега, касније je проглашен за јеретика. Епифаније му je посветио 77. поглавље свога дела о јеретицима. На једном римском синоду 70-их година je екскомунициран. Одлука je дефинитивна од Константинопољског сабора 381. године и Теодосије ју je потврдио. Аполинарије je доследан мислилац. Веровао je да може дати право Богу, човечанству и Богу као човеку, ако логос, друга личност Бога, заузме место nusa y Исусу. Црква je сматрала да ce тиме пориче човек y Христу. Од њега ce одваја и његов пријатељ Василије. Био je познат и као егзегет. Ту je показивао много такта и непристрасности. Чувени су коментари Павлова писма Римљанима. Хијероним га спомиње y делу О знаменитим људима (Der vir. Hl. 86, 104, 120), и y писмима XLVIII, 13; XLIX, 3; LXX, 3; LXXXIV, 2.

Атанасије Био je епископ Александрије од 328. године. Рођен je око 295, умро je 373. Као ђакон иступио je против Арија на Сабору y Никеји 325. Као епископ je вођа правоверних


181

присталица никејског учења и права Александријске метрополитске цркве. Још од 306. првенство Александријске цркве je оспоравао Мелитије из Ликопоља, усаглашавајући став са Аријем да презвитеријалне цркве треба да држе службу независно од метрополитских. Атанасије je оклевао да врати Арија y Александријску цркву као свештеника и после опозивања одлуке о његовој екскомуникацији. Синод y Тиру ra je сменио, a Констанције га je 335. прогнао y Тријер. Вратио ce 337, али je 339. поново прогнан и отишао je y Рим. Цела латинска црква je на његовој страни, a цар Констанс je наговорио брата и савладара Констанција да сазове сабор y Сердици 342. Како су његови противници са Истока одусгали да присуствују сабору, он није могао бити рехабилитован. Тек 346. Констанције му je дозволио повратак, али je већ 356. морао да бежи монасима y пустињу. Јулијан, који je дозволио епископима повратак, протерао га je 362. Вратио ce 363, по смрти Јулијана. Пето прогонство je доживео под Валенсом, 365/66. Укупно je провео 17 година y прогонству. Писао je догматске списе против Арија: Три апологије Константину, Против присталица Арија и О бекству. Писао je пасторале којима ce обележавао почетак ускршњег поста y Александрији. Живот Светога Антонија написао je 357. Ha латински je ово дело превео Евагрије. Преведено je и на сиријски, арамејски и коптски језик као једна од најстаријих монашких биографија.

Августин (354-430) Рођен je y граду Тагасте y северној Африци. Син je Патриција и Монике. Учио je школу y Мадаури, затим реторику y Картагини. Живео je y конкубинату и имао сина Адеодата. Прво ce окреће филозофији и 374. je постао учитељ реторике y Тагасти, 375. y Картагини. Године 383-384. je y Риму. Ha препоруку Симаха, знаменитога ретора и политичара, постаје учитељ реторике y Милану 384. године. До

182


382. године веран je манихејству, затим упознаје дела Плотина, Порфирија и неоплатонско учење. Манихејство je постала црква гентила (незнабожаца) y Африци, a ширило ce и y интелектуалним круговима y Картагини. Августина je оно довело y додир са посве једноставним људима. Присталица овога учења гледа y сунцу само видљиви део самога себе, фрагмент сопствене добре супстанце y последњем ступњу прочишћења и спреман je да ce укључи y ,Дарство светлости": светлост ће ce вратити на своје место, тама ће пасти и никада ce више неће подићи. Манихејски учитељ Фауст из Милевиса био je присталица реформисаног хришћанства. Међутим, то je сукоб персијског религијског система и грчко-римског погледа на физички свет. Пријатељи Августина су Алипије, из једне од најугледнијих породица y Тагасти, и Небридије, богат паганин из Картагине, који га je пратио y Милано из чистог задовољства. Алипије je већ y Риму 382, када je Августин напустио Картагину. Од значаја je могао бити долазак Симаха y Африку као царског намесника. Он и његови пријатељи сматрали су себе „бољим делом људског рода" (pars melior generis humani). Августин га je упознао тек y Риму. Тада je као префект Града тражио учитеља реторике за Милано и Августин му je био препоручен. У Милано je стигао 384. као штићеник Симаха који je имао веома широк круг пријатеља. Амброзије je тада већ 11 година епископ Милана. До њега je тешко продрети: он само чита или ћути. Унутрашњи преокрет je доживео 386. године, када ce одлучио да постане монах. Томе je допринело читање Цицеронова Хортензија. Постаје катекумен миланске цркве и Амброзије га покрштава на Ускрс 387. Од великог значаја je боравак y Касицијануму, на једном имању y северној Италији. Ту су настала његова дела О срећном живошу и О поретку. У Риму je до 388. У Остији доживљава визију и смрт мајке Монике. Следеће године враћа ce y Африку, на имање свога оца y Тагасти. Од 391. ce окреће учитељској и свештеничкој каријери; од 391. je свештеник y граду Хипо, a од


183

396. епископ. Оснива малу монашку заједницу y којој су и Алипије, Север и Енодије, Профутур, свештеник y Цирти, и др. Правила су била редигована као спис О манастирској дисциплини. Августин je умешан y црквене спорове и пише против донатизма и против манихејства. Умро je 430, за време вандалске опсаде Хипоне. Његове мошти су пренете y Павију. Најважнија дела: Седам слободних вештина, Исповести, О божанској држави. Био je добар дијалектичар, обдарен психолог и генијални мислилац.

Дамас Римски папа 366-384, наводно панонског порекла. Рођен je y Риму и ту je већ, 355. био ђакон. После смрти папе Либерија изабран je за његовог наследника 366. Противничка странка je изабрала за папу ђакона Урсина. Долази до сурових обрачуна међу њиховим присталицама (Атт. Marc., XXVII 3, 11). Премда су Дамасови противници 367. дефинитивно протерани из Рима, борбе нису престале. Око 380. je као папа био оптужен за тежак прекршај, али га je синод ослободио и признао за правога наследника Светога Петра. Сачувана су многа његова писма, нарочито су важна она Паулину из Антиохије. Писао je епиграме на гробовима мученика које je откривао y Риму. Подстакао je Хијеронима да ревидира Јеванђеље.

Диоим Слепи Рођен je y Александрији око 310. Ту je остао до своје смрти 395. године. Последњи je велики учитељ александријске школе катехета. У свом делу остао je до краја живота веран Оригену и онда када je његово учење званична Црква

184


прогласила за јеретичко. Околност да je Ориген анатемисан на екуменском синоду 553. објашњава зашто je сачувано тако мало Дидимових списа. Основу његовога учења представља алегоријско тумачење светих списа. Најважније дело му je O светом духу (De spiritu sancto), које je Хијероним превео на латински.

Евагрије са Понта (345-399) Рођен je 345. y Ибори на Понту, умро 399. y Нитри y Египту. Подаци о његовом животу могу ce наћи y његова ученика Паладија, писца знамените Historia Lausiaca. За лектора га je именовао Василије, a за ђакона Грегорије из Назијанза, кога он назива својим учитељем. Вероватно je до 380. живео као монах. Te године je заједно са Грегоријем стигао y Константинопољ. Када je Грегорије 381. напустио положај патријарха и отншао из града, оставио je Евагрија код свог наследника Нектарија. У Константинопољу ce Евагрије заљубио y жену високог функционера која му je одговорила на љубав. Опоменут y сну, међутим, он напушта Константинопољ и одлази y Јерусалим, где му Меланија Старија помаже да савлада колебања и остане монах. Од 383. je y Египту. Прво ће остати y Нитри која je била монашки центар на око 50 km јужно од Александрије, a затим ce повлачи y пустињу код Келије, на око 18 km од Нитре, на улазу y Либијску пустињу. Ту je остао до 390, са монасима који су углавном били неписмени људи из околних села и који су знали једино коптски. Од њих je научио да његова ученост не значи много y практиковању аскезе. Монаси нису волели књиге и осуђивали су њихово поседовање. Живео je y једној од пећина које су ce налазиле на одређеном међусобном растојању, да ce монаси не би међусобно чули. Време je проводио y самоћи, осим суботом, када je сa осталим присуствовао недељној литургији. Ту je упознао и Макарија, званог Египћанин, оснивача монашког живота y пустињи. У Келији су ce y то време налазила и ,Дуга браћа", Амоније и


185

његова три брата, који су били y свађи са Теофилом, патријархом Александрије, на самом почетку спора око Оригенова и његова учења. Амоније je, заједно са својим пријатељима Меланијом и Руфином, одушевљени присталица Оригенова учења. Евагријево дело je углавном емпиријски систематизовано знање о доброти. Имало je публику и на Западу, захваљујући Руфиновом преводу. Анатемисано je на V екуменском сабору 553. јер je било оригенски оријентисано. Главна дела: Практични трактати (Пρακτικη), практичне поуке за монашки живот y 100 поглавља, Гностичко учење и гностичка поглавља (Кεφαλαια γνωστικα) чине неку врсту трилогије y којој je прво посвећено борби против „мисли" које су средство демона за завођење монаха; Основи монашког живота, Огледала, Монасима u једној девици, Осам духова злобе и Antirrheticus, a ово последње дело je сачувано једино на сиријском и јерменском. Сачувана су и 64 Евагријева писма; међу њима и оно упућено Меланији које представља синтезу његових мисли. Идеал коме тежи je apatheia. Хијероним напада учење Евагрија на три места: y Писму Ктесифонту (писмо 133) из 414. године, y трактату Против Пелагијанаца 415, и y Koментару за Јеремију.

Еусебије из Верцеле Рођен на Сардинији око 283, постао je лектор цркве y Риму; пре 350. je изабран за епископа Верцеле. Умро je око 371. Како je био познати борац против аријанизма, цар Констанције га je прогнао 355. на Исток, прво y Палестину, затим y Кападокију. Из прогонства ce вратио под Јулијаном, 362. Te исте године je био y Антиохији, узимајући учешћа y црквеним борбама y граду, и y Александрији, где je учествовао на синоду. Био je пријатељ Евагрија, Хијеронимова заштитника.

186


Епифаније, епископ Саламине на Кипру Рођен око 310. y једном селу крај Елеутерополиса y Палестини; вероватно су му родитељи били Јевреји. Рано ce загрејао за монашку идеју и провео je много година y Египту међу монасима-аскетима. Изабран je за епископа Саламине на Кипру 367. Борио ce против јереси и радом и списима. Између 374. и 377. написао je своје главно дело Панарион (Медицинска кутија), y коме je осудио 80 јереси, међу којима су и стоичари и садукеји. Направио je и извод из ове књиге, који носи назив Анакефалапосис. Написао je и библијски лексикон, данас само фрагментарно сачуван. Сачувано je и нешто писама. Оригену je приписао y грех и каснији аријанизам. Није учествовао на Синоду Код храста (ad quercum) који je осудио Јована Хризостома, јер га je раније напустио и на путу кући умро. И сам je био оригениста y младости, али je највише допринео да ce његово учење око 400. забрани y Цркви.

Грегорије из Назијанза Рођен je на имању својих родитеља y близини малог кападокијског града Назијанза 329. y богатој породици. Његов отац није хришћанин до своје 50. године, a тада ce покрштава и постаје епископ y Назијанзу. Школу je учио прво y малоазијској Цезареји, потом y Палестини, Египту и Атини (353-357). Ту je упознао каснијег цара Јулијана као принца и спријатељио ce с њим и с Василијем, познатим хришћанским писцем, братом Грегорија из Нисе. Са Василијем издаје изабрана места из Оригенова дела. Од 357. до 362. живи као приватно лице код родитеља и посећује пријатеља Василија који ce повукао y самоћу. По жељи оца постао je свештеник 362. али одмах потом нестаје из града. Појавио ce следеће године и преузео своју дужност. Године 370. Василије постаје епископ Цезареје и 372. именује Грегорија за епископа незнатног


187

села Сасима. Незадовољан, Грегорије не преузима ово место, већ остаје y Назијанзу помажући оцу. Одатле одлази прво y Селеукију y Исаурији, затим y Константинопољ где je с успехом водио једну никејску заједницу. На Другом васељенском сабору 381. изабран je за епископа Константинопоља, али ce већ за време заседања повукао. Својим проповедима деловао je и на Истоку и на Западу. Умро je око 390/391. Важио je за доброг познаваоца Библије, познат je и као црквени писац. Писао je говоре, стихове, егзегетска и догматска дела.

Хелиодор Пријатељ Хијеронима и друг из младости. Рођен je y Алтинуму близу Аквилеје. Путовао je y Свету земљу, a потом y Антиохију, где je Хијероним покушао да га придобије за еремитизам и одведе y пустињу. Међутим, он je одлучио да ce врати y Италију. Ту je постао епископ. Остао je веран Хијеронимов пријатељ, храбрећи га y његовом егзегетском раду. Овај му je упутио XIV писмо, које je имало великог одјека y хришћанском свету, и LX писмо, које je y ствари епитафиј Хелиодоровом нећаку Непотијану.

Хиларије из Поатјеа Епископ Пиктавија (Поатје) око 365. године. Од 355. бори ce против Аријева учења. Цар Констанције, присталица Арија, протерао га je y Малу Азију. Ту je написао своје главно догматско дело О Тројству. Када му je 359. дозвољен повратак, омогућио je y Галији победу Атанасијева учења. Није, међутим, успео да обори Ауксенција y Милану који je био присталица Арија. Његова главна егзегетска дела су

188


Коменшар за Матију, написан пре 355, и трактати О псалмима и О мистеријама. Више je дела посветио борби против Аријева учења, међу којима су и она против Арија, цара Констанција и Ауксенција, епископа Милана. Први je који je y стиху састављао хришћанске химне.

Јован Хризостом (Златоусти) Златоустим (Хризостом) га je назвао Дион из Прусе. Рођен je око 354. y Антиохији. Његов отац Секундин био je magister militum per Orientent, или како ce y последње време мисли, y служби магистра. Нема сумње, ипак, да je припадао горњем слоју друштва, јер je учио реторику код Либанија. Требало je да постане јурист. Међутим, рано ce окренуо против свога учитеља Либанија. Према биографији Паладија, са 18 година je крштен као катекимен (око 372) и после три године, 375, посвећен je за анагноста. Живео je прво четири године као аскета y оближњим планинама, заједно са старцем Сиром, и следеће две године сам y једној пећини. Вратио ce кући и ту je посвећен за ђакона, 381. године; почетком 386. епископ Флавијан га je рукоположио за свештеника. Том првом делу његова живота припада највећи део његовога обимног теолошког дела. Као ђакон написао je дело О свештеничком звању, као дијалог који je водио са својим пријатељем епископом Рафане Василијем. Спис О девичанству не може бити поуздано датован. Са рукоположењем за свештеника почињу његове проповеди, базиране на хомилијама. Фебруара 389. године Јован je изабран за епископа Константинопоља, како Паладије тврди, на препоруку Еутропија који je био на високом дворском положају praepositus sacri cubiculi. Постао je познати борац против неморала y вери. Ускоро по ступању на дужност држао je говор против заједништва монахиња и монаха y „духовном браку". Од тога су настале 2 књиге О потајно уведеним (De


189

subintroductis). У међувремену ce повећао број његових непријатеља, од којих су неки били блиски са царицом Еудоксијом. Међу њима су Акакије из Бероје, Северијан из Кабале и александријски епископ Теофил који je желео уместо њега свог човека на епископалном седишту y Константинопољу. Одржава ce синод под председништвом Теофила и 404. године Јован мора y прогонство. Прогнан je прво y Кукусос на кападокијско-јерменској граници, где je његов претходник Павле био угушен. Из прогонства je написао 2422 писма, од чега je њих 17, писаних на кори дрвета, упућено Олимпијади, образованој, богатој хришћанки из Константинопоља, која je дала Цркви или поделила сиротињи своје огромно богатство, између осталога поседе y Тракији, Кападокији и Битинији. Одатле je морао даље y прогонство на источну обалу Црнога мора и 407. je од напора умро. У цркви Апостола y Константинопољу сахрањен je тек 438, по дозволи Теодосија II.

Меланија Старија Била je пореклом из Шпаније и припадала je слоју. римске аристократије. Рођена je око 340. Удала ce рано и остала удовица са 22 године. Имала je три сина, од којих су двојица умрла истовремено с оцем. Располагала je огромним богатством. Пошто je сину именовала тутора, отишла je y египатску Александрију где je посетила пустињске монахе, a затим ce упутила y Палестину где je остала 27 година као монахиња (в. Hier., Chron, s. ca. 377), заједно са Руфином. Помогла je жртвама прогона цара Валенса. У Јерусалиму, на Маслиновој гори, основала je манастир. Око 400. са 60 година вратила ce y Рим. Преобратила je y хришћанство Апронијана, мужа своје рођаке Авите. Вратила ce y Палестину где je умрла мало пре 410. Била je Руфинов пријатељ. Меланија Млађа јој je унука.

l90


Меланија Млађа Ћерка Публиколе, сина Меланије Старије, и Албине, ћерке Цејонија Руфа Албина. Са 13 година удала ce за Пинијана, који je тада имао 17 година, и родила два сина који су умрли y детињству. Са 20 година одлучила ce, заједно с мужем, да ce посвети религијском животу. Продали су имања y Италији, Сицилији, Африци и Британији и потрошили новац y побожне сврхе. Имала je велике поседе и y Шпанији које je продала када je отишла y Палестину. Мало пре пада Рима 410. са Пинијаном и мајком отпловила je на Сицилију, потом y Африку. У Африци je подизала манастире. После седам година посетила je Египат и одатле отишла y Палестину, где je остала и подизала манастире. Године 437. посетила je y Константинопољу свога ујака Волузијана, који je био паган, и преобратила га y хришћанство. Умрла je y Витлејему 439. Августин јој je посветио књигу О милости u греху (De gratta et peccato).

Мелитије Био je епископ Ликопоља. До сукоба између њега и Петра, епископа Александрије, око тога да ли онима који су издали Цркву y време Диоклецијанових прогона има повратка, дошло je још док су ce обојица налазила y затвору. Мелитије je сматрао да никога не треба поново примити, јер пружају лош пример. После изласка из затвора, 306, Петар га je екскомуницирао. Уз то je Мелитије y четири епископије, па и y самој Александрији, бесправно рукоположио свештенике и епископе. Касније je поново затворен и транспортован y руднике y Палестини. Успут je именовао епископе y Гази, Елеутерополису и Јерусалиму. Из рудника je ослобођен 311, док je Петар умро мученичком смрћу. Арија je денунцирао као јеретика код епископа Александра. Стога ce с њим и са његовим присталицама на Никејском сабору

Живот u преписка светога Хијеронима

191

благо поступило. Могао ce вратити y Ликопољ, али без права рукоположења свештеника, a они које je рукоположио морали су поново бити ординирани. Сам вероватно није учествовао y Никејском сабору. Ускоро по повратку из Никеје епископ Александар je умро. На преласку из 325. y 326. умро je и Мелитије. Мелитијанци су имали знатног удела y борби против Атанасија и довели су до његова смењивања 335.

Мелетије из Антиохије Познати епископ Антиохије y другој половини IV века и активни учесник y верским борбама y граду око аријанства. За епископа Антиохије изабран je 360, али je већ 361. морао y прогонство, по наређењу цара Констанција. Јулијан га 362. враћа назад и исте године га Синод y Александрији враћа y Антиохију. Међутим, Луцифер из Калгијарија je већ за епископа града рукоположио Паулина. Како je био противник Атанасија није био признат на Западу, али je на Истоку био водећа фигура. У осуди Арија није био довољно одлучан, na je то довело до поделе јавног мњења и народа y Антиохији. У посмртним говорима славили су га Грегорије из Нисе и Јован Хризостом. Чувен je по проповедима које je држао и пред царем Констанцијем.

Ориген Живео je од 184. или 185. до 254. или 255. Рођен y хришћанској породици y Александрији. Главни извори о њему су Еусебијева Историја цркве, и Панегирик Грегорија Тауматурга, као и сачуване књиге Апологија Оригена коју je написао Еусебије заједно са Памфилом. Школован je y школи катехета y Александрији. Сам je постао учитељ и то тако познат, да je око 203. његово учење признато за школу. Паганску филозофију je учио од Амонија који je био пери-

192


патетичар. Његово учење je прекинуто 215, када je Каракала масакрирао хришћане y Александрији. Он ce повукао y Палестину, али га je његов епископ Деметрије позвао назад. Својим обимним литерарним делом постао je тако познат на Истоку, да су га сматрали арбитром y спорним питањима хришћанске догме. Путовао je y Грчку. Рукоположили су га епископи Цезареје и Јерусалима. Деметрије није дао своју сагласност. Из непознатих разлога Ориген je био протеран из Александрије и смењен као презвитер, али то y Палестини није било признато и Ориген ce населио y Цезареји 231. године. Више пута je мучен за време Децијевих прогона (251). Здравље му je попустило и он je умро y 69. години. Његово огромно дело сачувано je y фрагментима. Он je пионир y тзв. критици Библије. Главно дело му je Hexapla, на коме je започео да ради око 233. и завршио га 244. Састојало ce од шест колумни: 1. јеврејски текст Старог завета, 2. исто преведено грчким знацима, 3. и 4. две грчке верзије Аквиле и Симаха, 5. превод Седамдесеторице (LXX interpréta, Septuagintd), 6. Теодотионова ревизија LXX interpréta. Егзегетско дело обухвата коментаре на већи део Старога завета. Нека објашњења су имала облик scholia, друге су издате као књиге хомилија за Стари и Нови завет. Многе су сачуване, било y оригиналу или y латинском преводу Хијеронима и Руфина. У доктринална дела спада О почецима (Περι αρχων, De principiis). Полазећи од доктрина y хришћанској традицији, настојао je да их поткрепи рационалним објашњењима, што je давало систем, филозофски и религијски. У делу Против Целза напада средњоплатонско учење Целза. Само су два његова дела сачувана: О говорнику и Охрабрење за мучеништво. Изводи из његовог дела сачувани су y Грегорија Назијанског и Василија из Цезареје. Дошао je под удар критике Методија јер je одрицао телесно васкрснуће, a крајем IV века га je напао и Епифаније, уносећи га y свој каталог јеретика. Коначно je проклет на Саборуу Константинопољу 553. од Јустинијана. Periarhon, главно Оригеново догматско дело, настало je y Александрији, одмах после списа О васкрсењу (De resur-


193

rectione). Одломци су сачувани и y Јустинијановом рескрипту из 543. године против присталица Оригенова учења. Хијероним je направио дословни превод од кога су значајни делови сачувани y CXXIV писму. Арχαι ce y модерној литератури преводи са „Основа учења", што није сасвим тачно; латински превод De Principiis (О почецима) ближи je садржају дела. Ради ce о Богу, Логосу и Духу, о разумним бићима и њиховом паду. Видљиви свет ce појављује као последица пада; y 2. књизи ce ради о учењу о козмосу и ослобађању душе, a y 3. о уделу човека и његове слободне воље y томе; 4. књига ce може сматрати додатком. Дело je проистекло из Оригенове учитељске делатности и слично je филозофским приручницима оног времена. Дело Строматеис написано je y 10 књига. Хијероним каже да je y њему настојао да хришћанско учење поткрепи Платоновим делом и делима Аристотела, Нуменија и Корнута. Чини ce да je садржало и схолије за тежа места y Библији.

Памахије Требало би да je Хијеронимов пријатељ из младости. Био je угледни сенатор и проконзул Африке пре 396. Могућно je да je тај положај био почасни. Био je Марцелин нећак, ожењен Паулином, ћерком Пауле, и y сродству са Меланијом и Пинијаном. Припадао je старом и славном роду Фурија. После смрти своје жене дао je сву имовину y хуманитарне циљеве, посебно за прихватилиште за сиромашне и путнике хришћане (ксенодохион) y Портус Роме. Саградио je и нартекс за храм Светих Петра и Павла. У писмима Хијероним га обавештава о својој свађи са Јованом из Јерусалима (XLVIII-XLIX писма), брани свој превод писма Епифанија са Кипра (LVII писмо), теши га за смрт Паулине (LXVI писмо). Писмо LXXXIV je одговор на LXXXIII писмо y коме Памахије и Оцеан моле Хијеронима да умножи свој превод Оригеновог Periarhona. Хијероним му

194


je посветио и своје коментаре Авдије, Јоне, Осије, Јоила и Амоса. Назива га човеком „најхришћанскијим међу аристократима и најаристократскијим међу хришћанима". Поседовао je земљу y Африци. Закупце на свом имању који су били донатисти настојао je да преобрати y праву веру.

Пахомије Оснивач општежитељног монаштва, рођен 292/94, пореклом из коптске паганске породице y горњој Тебаиди. Постао je хришћанин и монах и основао je 323. y Табениси y ropњој Тебаиди једно насеље из кога je никао велики манастир. Он je основао и први женски манастир. Умро je 346. Пахомијска правила, сачувана код Хијеронима, прописују строг режим монашко-аскетског живота. Састављена су на коптском, затим преведена на грчки; Хијероним их je превео на латински.

Пелагије Теолог из Британије, вероватно пореклом из Ирске. Крајем IV века, y сваком случају пре 400, дошао je y Рим, где je живео скромно и радио док ce није раширило његово учење. Колико je Руфин утицао на њега, не може ce утврдити. Августин признаје његово образовање и истински аскетски начин живота. У Риму je упознао Целестија који му постаје ученик и заједно с њим одлази y Картагину y северну Африку 410/411. Док je Целестије остао y Картагини и био нападнут од Паулина из Милана као јеретик, Пелагије одлази на Исток да би ce 415. појавио y Јерусалиму. Ту ce спријатељио са Јованом, епископом Јерусалима, и дошао y сукоб са Хијеронимом y Витлејему. Ускоро je дошло до Синода y Картагини против Целестија и његовог учења. Одлуком епископа (Consensus presbyterorum) осуђен je Пелагије и његово


195

учење. Крајем 415. ce састао Синод y Диоспољу (Lydda) y Палестини на коме je 14 епископа расправљало о Пелагију. Детаљи су познати из Августинова О делима Пелагија (De gestis Pelagii). Пелагије ce дистанцира од свога ученика Целестија. У Африци, одакле je y Палестину стигао свештеник и Августинов повереник Орозије, држана су два синода 416, y Картагини и Милевису. Није нападнут Пелагије као личност, већ je осуђено његово учење. Осуда je упућена на дозволу Иноцентију y Рим. Иноцентије je одговорио са три писма y којима je признавао да о том мало зна, али je препоручивао да ce Целестије и његове присталице одстране из Цркве док ce не уразуме. Док je Августин y Африци прокламовао causa finita (Sermo 131, 10), Пелагије je живео y Јерусалиму и написао о свом учењу Четири књиге о слободној вољи (Libri quattuor de libéra arbitrio). Папа je 417. умро, a наследио га je Зосим који je био наклоњен Целестију. Стога Зосим пише афричким епископима да су Целестије и ученици погрешно осуђени и да ce враћају хришћанском стаду. Но, док je 200 епископа заседало y Картагини, цар Хонорије je 418. издао указ да ce Целестије и Пелагије одстране из Рима, a њихове присталице да ce осуде. Пелагије ce и није налазио y Риму, већ y Палестини. Он нестаје, a ça њим и његово учење. Најважније Пелагијево дело, Коментари Павлових посланица (Commentant ad epistulas Sancti Paulï), настало je y Риму, и није сачувано под његовим именом. Дело Libellus fidei из 417. настало je кратко после Четири књиге о слободној вољи. Ово последње je напао Хијероним y Писму Ктесифонту и y Диалогу против Пелагија. Учење о човековој слободној вољи односи ce искључиво на област етике и нема значаја за однос према Богу. Пелагије своје учење озбиљно примењује на свој аскетски живот, што показује његов претежно практични значај. Стога ce y својим егзегетским делима окреће императиву уређења понашања појединца. Етичко понашање није y смислу заслуга за Бога, већ je y његову славу и чини човека заслужним за милост Божју.

196


Паулин из Ноле Meropius Pontius Paulinus рођен око 355, y веома богатој породици y Бордоу y Аквитанији, умро je 431. Породица je имала поседе и y Кампанији код Фундија и код Ебромага y Шпанији. Учитељ му je био песник Аузоније. Могућно je да je једно време био адвокат. Конзул je 378, a управник италске области Кампаније 381. Пошто je напустио ту дужност провео je извесно време y Милану где je cpeo епископа Амброзија, a затим ce вратио y Бордо и одатле отишао y Шпанију, где ce око 389. оженио богатом, побожном Теразијом. Живели су једно време y Шпанији где им ce родио син, али je умро после осам дана. У исто време je убијен и његов брат, и он сам je заједно са женом, био y опасности. Ускоро затим посветио ce религијском животу и почео да распродаје своје имање и имање своје жене, да би богатство употребио y каријативне сврхе. Постао je свештеник y Барцелони 394, a 395. ce населио y Кампанији код Ноле. где je био прво свештеник, потом епископ. Његово приступање Цркви изазвало je сензацију y Ceнату, како ce види из писма Амброзија (LVIII писмо, 3). Једном je cpeo Светога Мартина који му je излечио око. Аутор je панегирика Теодосију после пораза Еугенија. Писао je песме и писма (Carmina, Epistolae). Хијероним му je писао три писма: LUI, LVIII и LXXXV, из 394-396. Последње je писано после изласка Periarhona.

Сулпиције Север Рођен je y Аквитанији, аристократског je порекла. Аутор je писама, хронике, Живоша Светога Мартина из Тура и Дијалога. Близак пријатељ je био Паулину из Ноле с којим ce дописивао. Мало je млађи од њега, рођен око 360. Био je успешан адвокат, оженио ce из породице конзулара и тиме стекао велико имање.


197

Као и Паулин, оставио je световни живот да би ce посветио религији и ушао y живот манастирске изолованости. Живео je y Нарбонској Галији, y Примулијакуму. Ту je саградио две цркве. Хијероним га није ценио, премда je овај користио његово дело y свом литерарном раду.

Теофил, епископ Александрије (388-412) Био je трећи наследник Светога Атанасија. Александрија постаје један од најзначајнијих патријархата са више од 200 епископија и безброј монашких центара, међу којима еремити на северу (Нитра и др.), општежитељници и пахомијанци y Тебаиди нису знали ни грчки, већ само неколико коптских речи и следили су правила својих вођа, нпр. тзв. „Дуге браће", a посебно епископа Александрије. Теофил je изазвао једну побуну y Нитри. У Александрији je Теофил водио борбу против пагана који су ce бунили против конфискације и рушења храмова, нпр. Серапеима. Ангажовао je за то многе монахе, докере и оне који су радили y флоти за превоз аноне. Противник je Јована Хризостома, епископа Константинопоља, учествовао je и y његовом нелегалном свргнућу. Папа Иноцентије I га je 404. стога казнио екскомуникацијом. Данас je суд о њему доста строг. Умро je 412, a да ce није помирио с Римом. То je био прекид традиционалнога пријатељства између епископија Светога Петра и Светога Марка.

ИЗАБРАНА ПРЕПИСКА

1. ПИСМА ПРИЈАТЕЉИМА ИЗ МЛАДОСТИ

II. ТЕОДОСИЈУ И ДРУГИМ АНАХОРЕТИМА КОЈИ СЕ НИСУ РАЗИШЛИ Како, о како бих желео да сам у вашој заједници, да ваше братство достојно дивљења пригрлим с највећим одушевљењем, премда моје очи не заслужују ни да га виде. Уместо тога гледаћу пустињу која је лепша од свакога града, видећу места која су становници напустили, али су их запосели свеци као да је рај. Но како ме греси спречавају да се прикључим друштву блажених, с главом испуњеном сваким злом, ја вас молим - не сумњајући у то да ви то и можете - да ме својим молитвама ослободите таме коју ми намеће световни живот. Ово сам вам и говорио, а сада вам без оклевања своју молбу и писмом преносим, јер је ум мој потпуно обузет жељом да ово и постигнем. На вама је сада да ли ће моја настојања крунисати успех. Моје је да желим, а ваше је да молитвама својим постигнете оно што ја желим. Ја сам као болесна овца која се одваја од стада, и ако ме пастир, да би ме вратио стаду, не подигне на своја рамена, посустаће мој корак већ код покушаја да устанем. Ја сам онај заблудели син који је расипајући изгубио оно што му је отац оставио у наслеђе, али који још није приступио на коленима оцу и који се још није ослободио заводљивости ранијег расипништва. Али иако сам почео постепено да се ослобађам својих грехова, више у мислима но у стварности, ђаво ме уплиће поново у своје мреже. И тако ја, изложен новим искушењима, са свих страна опкољен морем и океаном, стојим усред тих природних елемената и нити могу да се повучем,

202


нити да кренем напред. Не остаје друго, но да ме, уз ваше молитве, Свети Дух подигне и пренесе до жељене луке на обали.

III. РУФИНУ (375) Бог даје више но што ce од њега тражи и неки пут нам дозвољава и „оно што ни ухо није чуло и оно y шта људски ум није продро"1. И премда сам то већ знао, проучавајући свете књиге, сада сам и сам то искусио, Руфине мој најдражи. И док сам веровао да ce самом разменом писама може y мислима створити лик онога KO je одсутан као да je ту, чух да си већ продро y тајне Египта и да посећујеш монашке хорове и обилазиш небеску породицу на земљи. О, када би ми сам Исус изненада дозволио да ce пренесем к теби, као некада Филип Евнуху или Авакум Данилу, и да те чврсто стегнем y загрљај и да на твоја уста, која су некада заједно са мном, понекад y заблуди понекад мудро, разговарала, притиснем уста своја! Али пошто то не заслужујем и пошто ми je тело, и када je здраво, ослабљено честим нападима болести, шаљем ти ово писмо као свога гласника који ти излази y cycрет, да те, везаног нитима пријатељства, доведе мени. 2. Хелиодор je био први који ми je донео радосну вест неочекиване среће. Нисам могао поверовати да ce оно што сам тако желео стварно обистинило, поготову што и он сам рече да je то од другог чуо. Неочекиваност новости одузела je сваку вероватноћу ономе о чему je говорила. A опет моју мисао, коју je жеља чинила несигурном и колебљивом, ојача y веровању сам гласник вести: то беше један египатски монах, побожном вољом народа упућен египатским верницима, који су већ својом вољом постали мученици. Признајем, 1 / Посланица Коринћанима апостола Павла II, 9.


203

ипак, да ce моја мисао даље колебала, јер он није знао ни твоје име ни твој завичај, али je његова вест утолико била значајна што je потврђивала оно што су ми већ други били јавили. Најзад ce истина проби свом својом снагом: Руфин je y Нитри и упутио ce блаженом Макарију, јављали су често многи путници. Најзад попустих y својој неповерљивости и зажалих што сам болестан. И да ме телесна слабост није задржавала као неким оковима, не би ме ни жарко лето ни несигурност пловидбе морем могли спречити да ти не похрлим y сусрет y својој богоугодној журби. Веруј ми, брате, да тако жељно ни морнар кога бура баца по мору не гледа на луку, нити жедна поља тако желе кишу, a ни сина брижна мајка не очекује седећи на стеновитој обали. 3. Пошто ме je неочекивана олуја отргла од тебе, и као сраслог с тобом y нежном пријатељству безбожна сила одвојила, „црна олуја ce сручи на моју главу"2 и потом „свуда око мене беше само море и само небо"3 После мог лутања пуног неизвесности, после Тракије, Понта и Битиније, после Галатије и Кападокије и усијане земље Киликије, пошто бејах већ сломљен, отвори ми ce Сирија као бродоломнику сигурна лука. Овде, пошто искусих све могуће болести, као да изгубих једно око, Иноцентија, половину душе моје, однесе изненадни напад грознице. Сада уживам y друштву Евагрија нашег, коме сам, још увек слаб, приступио и тиме повећао његове послове. С нама беше и Хилас, роб Свете Меланије. Он je чистотом свога положаја опрао мрљу свог ропског порекла. И он отвори поново рану која још није била зарасла. Но, како апостоли забрањују да ce гласно жале они који су заспали вечним сном и како je превелику жалост надвладала радост вести која je стигла, јављам ти о њој: ако не знаш, да те обавестимо, ако знаш, да ce заједно радујемо. 4. Бонос, твој као и мој, или да тачније кажем: наш, већ ce пење лествицама Јаковљевог сна. Он носи свој крст, не мисли на сутра, не гледа уназад; сеје плачући да би y радости 2 Вергилије, Енеида III, 194.

3 Вергилије, Енеида V, 9.

204


жео и Мојсијевом тајном подиже змију y пустињи. Нека пред овом истином устукну лажна чудеса створена пером Грка и Римљана! Ево онога који je као дечак заједно с нама y свету слободних уметности, по снази једнак, y достојанству међу првима. Оставио je мајку, сестру и брата којима je био веома драг и населио ce на острву опкољеном морем, острву о које ce разбијају бродови, на коме расте само бодљикаво биље, a голе стене и усамљеност изазивају страх, као да je HOB становник раја. Ниједан ратар, ниједан монах, па ни дечак Онезим кога познајеш и коме ce он радовао као најмлађем брату, није му ce придружио као пратилац y таквој пустињи. И тамо сам, премда није сам, јер га прати Христос, упознаје славу Бога коју су и апостоли могли сагледати једино y пустињи. Не гледа више утврђене градове; HOB je то град y коме ce он уписа међу грађане. Његове кости стрче као y некој врећи, али тако ће пре стићи y сусрет Христу и небу. Не ужива више y угодностима базена, већ седећи Христу уз бок пије воду живота. Представи то себи пред очима, пријатељу најдражи, и усредсреди сав дух свој и ум на садашњост; моћи ћеш да хвалиш победу тек онда када упознаш напор онога који ce бори: око целог острва тутњи побеснело море, y затонима урезаним дубоко y високу обалу одбија ce ехо о стење; нигде ce ни травка не зелени, нема поља које би зеленилом ублажило сенке; стрме стене га опкољавају као неки затвор пун страве. A он сигуран и неустрашив, наоружан оним што апостол прописује, час слуша Бога, читајући побожне књиге, час с Богом разговара, када Господа моли, a можда има и визије као Јован, док борави на острву. 5. Шта мислиш, какве сплетке сада ђаво плете, какве замке спрема? Можда ће покушати да ce прикаже као гладан, сећајући ce старе преваре? Али одговор му je већ дат, да човек не живи једино од хлеба. Можда ће предложити богатство и славу, али ће му бити одговорено: „Они који желе богатство, пашће y замку"4 и: „Сва моја слава je y 4 Посл. Тимотију апост. Павла VI, 9.


205

Христу."5 Када су удови уморни од поста, претећа болест их потреса, али ce на те нападе одговара речима апостола: „Уколико сам слабији утолико сам јачи" и: „Врлина y слабостима јача."6 Ђаво им прети смрћу, a на то чује речи: ,Да и желим да ce ослободим и да будем са Христом."7 Он одапиње пламене стреле, али ce оне одбијају о штит вере. И да не говорим много: сатана напада, али Христос брани. Хвала теби, господе Исусе, што сам y твом дану и што имам неког ко код тебе може за ме да ce моли. Теби, коме je отворено срце свакога, јер испитујеш оно што je y њему скривено, теби који y дубини видиш пророка затворенога y трбуху огромне животиње. Познато je свакако и то да смо ja и он заједно расли све до пуне зрелости, да нас je радовало крило исте дадиље, исти загрљај оних који су нас на рукама носили и то да смо после студија y Риму на полуварварским обалама Рајне делили исти стан и исту храну, али да сам ce ja први окренуо теби. Сети ce, преклињем те, да je он заједно са мном ступио y редове твојих бораца. Твоја узвишеност ми je обећала: „Онај ко друге учи, a сам не поступа тако, биће назван безначајним на небу, a онај ко и учи и тако ради биће великим назван на небу, y царству небеском."8 A он нека ce радује венцу врлине и нека због свога свакодневног мучеништва, обучен y белу тогу, следи јагње Божје. „Има много станишта код Господа"9 и: „Звезде ce разликују по свом сјају."1о A мени нека je дозвољено да дигнем главу своју до стопа светаца; ja сам желео, он je остварио; мени опрости што завет нисам испунио, њему подари награду коју je заслужио. 6. Више сам рекао, но што краткоћа једнога писма дозвољава. То ми ce догађа увек када треба изрећи похвалу 5

Посл. Галаћанима апост. Павла VI, 14. 6 II посл. Коринћанима апост. Павла XII, 10. 7 Посл. Филииљанима апост. Павла I, 23. 8 Јеванђеље по Матеју V, 19. 9 Јеванђеље по Јовану XIV, 22. 10 1. посл. Коринћанима апост. Павла XV, 41.

206


нашем Боносу. Но, да бих ce вратио ономе с чим сам започео: преклињем те да дуго траженога и тешко пронађенога пријатеља дух не напусти онога тренутка када буде далеко од очију. Нека злато сија каквим год хоће сјајем, нека прекрасне гозбе и сјајна одећа сијају као скупи метали: све то није ништа y поређењу с љубављу. Осећање нема цене; пријатељство које je престало, никада није ни било право.

2. ПИСМА ИЗ ХАЛКИДСКЕ ПУСТИЊЕ

IV. ФЛОРЕНТИНУ, О РАЂАЊУ ПРИЈАТЕЉСТВА (375) 1. Слава твоје блажености код разних народа je толика, да сам те заволео пре но што сам те упознао. Апостол каже: „Грехови неких људи су познати пре но што дође до суда." Напротив, глас о твојој савршености ce раширио тако, да не само да треба хвалити онога ко те воли већ и осуђивати онога ко те не воли. Нећу наводити оне безбројне вернике y којима си мисао на Христа подржао, похрањивао и обликовао, које си посећивао y Христу: и нема уста ће проговорити на то какву си помоћ пружио брату Хелиодору. С каквом захвалношћу je говорио о томе како си му као гласнику олакшао тешкоће путовања. A ja те, премда са закашњењем, јер сам патио због болести, сада, како кажу, „као да имам крила на ногама", поздрављам са лепим жељама, као да сам те стварно загрлио. Поздрављам те, дакле, и молим Господа Бога да дозволи да ce наше пријатељство учврсти. Како сам са Руфином, за кога сам чуо да je ça Светом Меланијом стигао из Египта y Јерусалим, повезан изузетном и братском љубављу, то те молим да му уручиш писмо које сам прикључио твоме. Немој ме процењивати према његовим врлинама. Код њега ћеш препознати знаке праве светлости. Ja сам y поређењу с њим пепео и блато које ce већ претвара y прашину, и док постојим бићу срећан што очи моје могу да поднесу сјај његових врлина. Он ce недавно само умио и постао je чист и бео као снег, док ja, упрљан свим могућим срамним греховима, данима и ноћима очекујем да

208


будем кажњен, све до последњег обола. Но, ипак, како „Бог ослобађа заробљенике"11 и како његове речи падају на оне који су понизни и уплашени, можда ће и мени, када будем почивао y гробу с мојим гресима, рећи: „Хијерониме, изађи из гроба." Поздравља те и свети свештеник Евагрије. Обојица поздрављамо и брата Мартинијана. Желео сам да га видим, али сам везан опаком болешћу.

V. ФЛОРЕНТИНУ (375-377) 1. Док сам ce налазио y оном делу пустиње y коме ce Сирија граничи са Сараценима, стигло ми je писмо које дугујем твојој љубазности. Читајући га, срце ми je тако горело жељом да кренем y Јерусалим, премда би оно што би било добро за пријатељство скоро нашкодило ономе што сам наумио. Но све што могу да учиним y овом тренутку je то, да уместо себе пошаљем писмо које ће ме код тебе представљати. И премда сам телесно одсутан, стижем ти својим срцем и својом душом, тражећи из далека да ce пријатељство које ce родило и учврстило преко Христа, не прекине стога што га деле време и простор. Пре нека буде учвршћено преко писама које ћемо измењати. Нека она међу нама саобраћају, нека иду једно другом y сусрет, нека разговарају с нама. Љубав неће много изгубити, ако она међусобно воде такве разговоре. 2. Како ми пишеш, брат Руфин још није стигао. И када буде стигао моја жеља ce неће испунити, јер га нећу видети. Раздаљина која га дели од мене тако je велика, да он овамо не може да дотрчи, a ja сам затворен y границама самоће, која човека граби. Стога те усрдно молим и преклињем да од 11

Псалам CXLVI, 7.


209

њега затражиш да ти преда ради преписивања Коментаре блаженог Ретиција, епископа Аугустодунума, y којима на узвишен начин коментарише Песму над песмама. Писао ми je и старац Павле, земљак поменутога Руфина, да je y њега и текст Тертулијанова дела који њему припада. Тражи да му га овај врати. K томе те молим да библиотекару наложиш да препише на пергамент књиге које ми недостају, a које даље наводим. Молим те да ми донесеш и тумачење Давидових псалама и опширну књигу Светога Хиларија о синодима које сам сопственом руком преписао када сам био y Тријеру. Знаш и сам да je то духовна храна хришћанима, ако дању и ноћу размишљају о божанском закону. Осталима ћеш пружити гостопримство, неговати их и тешити и помагати y тражењима; мени ћеш много помоћи ако ми учиниш ово за шта те молим. И како je наша библиотека, уз Божју помоћ, богата y разним књигама, затражи и ти нешто за себе: све што желиш, послаћу ти. При томе немој мислити да je мени тешко да испуним оно што тражиш, јер имам ученике који служе и као кописти. То не нудим као награду за оно што тражим. Брат Хелиодор ме je обавестио да си тражио многа дела о Светом писму и да их овде ниси нашао. Но, и ако све имаш, моја љубазност иде дотле да ce тражи и више од тога. 3. Господар роба, о коме си ми благонаклоно писао, сигурно га je неправично стекао. Док сам био y Антиохији свештеник Евагрије га je често нападао y мом присуству. Овај му je одговарао: „Немам чега да ce плашим; роб ми je рекао да га je ранији господар ослободио." Рече и да je овде и ако неко жели може да га одведе куда хоће. Сматрам да сам y праву ако не дозволим овој скитници да даље бежи. Како ja, одвојен од света y овој пустињи, не могу да извршим оно што од мене тражиш, замолио сам свога драгог Евагрија да даље следи овај случај и због тебе и због мене.

210


VII. ХРОМАТИЈУ, ЈОВИНУ И ЕУСЕБИЈУ (375-376) Писмо не треба да раздваја оне које узајамна љубав повезује. Зашто би онда љубазност мога говора требало раздвајати на три дела, када сте и ви y пријатељству и када љубав повезује сву тројицу исто толико, колико и природа двојицу од вас. Дакле, када ствари тако стоје, шта je природније но да y наслову једног писамцета неодвојиво спојим ваша имена. И ваше писмо ме подстиче да под једним подразумевам сву тројицу и под тројицом једног. Пошто ми их je побожни Евагрије пренео y онај део пустиње који чини пространу границу између Сирије и Сарацена, више сам им ce обрадовао но Римљани онога дана када су после пораза код Кане први пут однели победу над Ханибаловим снагама код Ноле, под конзулом Марцелом. И премда ме поменути брат често обилази и премда ce њему радујем као Христу, ипак, будући да нас дели велика раздаљина, растанак с њим ми доноси исто толико жалости, као што ме сусрет с њим обрадује. 2. A сада с вашим писмима разговарам, љубим их док она са мном говоре; она су једина овде која знају латински. Овде ce, наиме, или може говорити полуварварски или ћутати. Кад год ми ce укажу обриси ваших драгих лица, преко онога што je ваша рука уобличила, тада или ja нисам овде или сте ви ту. Верујте мом пријатељству, оно говори истину. И када вам пишем ово писмо, видим вас. Прво, жао ми je да сте ми послали тако кратка писма, преко свих мора и свих земаља које нас деле. Можда сам то и заслужио, јер вам нисам први писао. Мислим да материјал за писање није оно што вам je недостајало, јер Египат тргује и тиме. И ако je неко од Птолемеја затворио поморске путеве, краљ Атал je послао из Пергама пергамент, да би овом уштављеном кожом надокнадио недостатак папируса (отуда ce и назив пергамента сачувао преко потомства све до данашњег дана). Шта je дакле разлог? Треба ли да мислим да ce писмоноша журио? Или ce дуже писмо не може написати за једну ноћ? Или сте


211

можда били заузети неким важним послом? Нема посла који je важнији од пријатељства. Остају, дакле, две могућности: или вас je мрзело да пишете, или ja то нисам заслужио. Ипак, више волим вас да оптужим за закашњење, но себе за то да нисам заслужио, јер je лакше надокнадити немарност, но постићи наклоност. 3. Бонос, као што ми јављате, као да je син ιχθυς*, тражи место на води, док ми, захваћени старим грехом, као змије и скорпиони тражимо сушна места. Он je већ ногом стао змији на главу, док ми још узимамо храну као змије којима je божанском одлуком дато да једу земљу. Он већ може да ce пење ка врхунцу, певајући псалме, док смо ми тек на првој узбрдици, и приступамо јој плачући. Не знам да ли ће нам икада бити дато да кажемо: „Подигох очи своје ка планинама, одакле ће ми доћи помоћ."12 Он међу претећим таласима овога света, y сигурности коју му пружа острво, то јест седећи y крилу Цркве, гута књиге, следећи пример Јована, док ja немоћан лежим y гробу својих грехова, везан ланцима сагрешења, очекујем глас Господњи, као y јеванђељу: Хијерониме, изађи напоље. A Бонос, кажем, преноси бубреге своје преко Еуфрата - јер, према пророку, сва снага ђавола je y његовим бубрезима - и ту их скрива y шупљини стене, a потом, нашавши их распорене, захтева: „Господе, y тебе су моји бубрези; раскинуо си ланце моје, теби приносим жртву, хвалећи те."13 Мене прави Набукодоносор води y ланцима y Вавилон, то јест y растројеност ума мојега. Ту ми на врат ставља јарам ропства и, окивајући руке моје, наређује ми да певам песме Сиона. Ja му рекох: „Господ ослобађа заробљене, Господ просвећује слепе"14 и, укратко, да завршим о започетој разлици: ja молим за милост, он очекује круну. * ιχθυς - рибе, грчки акузатив за: Исус Христос Божји Син Спаситељ прим. прев. 12 Псалам CXXI, 1. 13 Псалам CXXXIX, 13. 14 Псалам CXLVI7-8.

212


4. Сестра моја y Христу плод je Светога Јулијана: он ју je посадио, ви je заливате, Господ јој даје снагу. Њу ми je Христос подарио за рану коју ми je ђаво нанео, повративши ми je живу уместо оне која je принета на жртву. За ово дете, како каже пагански песник, страхујем и када je y сигурности. И сами знате како je клизав пут младости, пут на коме сам ja пао и којим и ви нисте прошли без страха. На тај пут ће и она ступити; помозите јој што више можете саветима и дајте јој снагу честим писмима Ваше светости. И како љубав све одржава, усрдно вас молим да и од оца Валеријана затражите да јој писмима да подршку. Знате и сами да ce душа младих девојака учвршћује y вери, када осете да ce и старији брину о њима. 5. У мојој отаџбини, где грубост обичаја има свој дом, стомак je бог и живи ce од данас до сутра; светији je онај ко je богатији. Овом лонцу долази, према пословици која ce често чује y народу, достојан поклопац: свештеник Лупицин. Подсећа на оно чему ce, како каже Луцилије Крас, једини пут y животу насмејао: „Имају лица слична магарцу који прождире чкаљ."15 То je као брод y квару којим управља неспособан капетан или као слеп човек кога води слепац право y амбис. Управљач ће бити онакав какви су они којима управља. 6. Вашу заједничку мајку која вам ce изгледа придружила y светлости и која вас надмашује, јер вас je таквим родила - за њену утробу ce може рећи да je златна - поздрављам са респектом који вам je познат. Шаљем поздраве и вашим сестрама које су однеле победу над плоти и световним животом, сестрама које, напајајући обилато светиљке уљем, очекују долазак Супружника. О, срећног ли дома, y коме борави удовица Ана, девице пророчице, близанац Самуила, одгајен y Храму! О, срећног ли дома, y коме гледамо мајку мученика овенчану круном макабејског мартира! Јер док свакодневно вршите службу Христу и док следите њего15

Lucilius, 1299 ed. Marx.


213

ва упутства, овој приватној слави ce придружује и јавна, јер je вашом заслугом из вашега града истерана аријевска догма. Можда ћете ce чудити што, дошавши до краја овога писма, поново долазим на почетак. Шта да радим? Не могу да спречим своје срце да говори. Краткоћа писма не дозвољава да ce све каже, али ме љубав према вама тера да говорим. Ово je језик журбе, говор je конфузан и збуњен. Љубав не зна за ред.

VIII. НИЦЕАТУ, ХИПОЂАКОНУ АКВИЛЕЈЕ (375-376) Турпилије комичар, расправљајући о размени писама, каже: „То je једина ствар која одсутне чини присутним."16 И није дао погрешну дефиницију, премда ce ради о нестварној појави. Јер шта би друго могло бити, да тако кажем, присутно од оних који су одсутни, до то да онима које волиш можеш преко писма да говориш и преко писма да их слушаш. Чак су и још некултивисани Италици, прастановници које Еније17 назива casci и који су, како каже Цицерон y свом делу О говорнику, живот одржавали дивљом храном, измењивали међусобно писмене поруке на таблицама, направљеним од стабла или коре дрвета, пре но што су почели да употребљавају папирус или прерађену животињску кожу. Стога су ce они који су писма доносили називали tabularii (од tabella), a они који су их писали били су librarii (од libri, листови дрвета). A ми, живећи y друштву које je дејством културе постало префињено, не треба да заборавимо оно што су они користили и оне који су живели y грубој једноставности и који, y извесном смислу, нису ни знали шта je култура. Ево како блажени Хроматије са Светим Еусебијем, својим бра16 Турпилије je познат једино на основу цитата Цервилијевих y коментару Вергилија. 17 Ennius, Ann. fr. 24.

214


том који му је сличан и по природи и по карактеру, позива на дужност да се одговори на писмо. Једино си ти, одлазећи од нас, раскинуо ново пријатељство, уместо да га пустиш да се постепено угаси, што Лелије такође опрезно забрањује. Осим ако Исток ниси тако омрзнуо, да се ужасаваш и тога да твоја писма овамо дођу. Пробуди се, пробуди се, тргни се из сна, посвети један лист писма љубави, док уживаш у угодности живота у отаџбини, и дај мало одушка чежњи за лутањем које смо некада заједно чинили. Одговори ако нас волиш, а и ако се љутиш, исто тако треба да пишеш. Моја чежња биће знатно ублажена ако примим писмо од пријатеља, чак и ако је љут.

XI. ДЕВИЦАМА ЕМОНСКИМ (375-376) Краткоћа мог писма показује да сам сам. Стога ћу једно у ствари дугачко писмо збити на мало простора, јер ипак желим с вама опширно да разговарам, а краткоћа листа ме присиљава да ћутим. Но дух је победио оскудицу. Писмо је, дакле, малено, али је прича дугачка. Ипак, и у овом изразу оскудице, обратите пажњу на моју љубав: ни оскудица материјала за писање не може ме спречити да вам пишем. Α ви, усрдно вас молим, опростите ономе ко се жали. Говорим увређен, у сузама и у срџби: нисте ниједну реч упутиле ономе ко вам је толико пружио. Знам да светлост и тама немају ничег заједничког, да нема зближавања између службеница Бога и грешника. Ипак, и блудница својим сузама пере ноге Господу и пси се хране мрвицама које им даје господар, а и сам Спаситељ није дошао ради праведних, већ ради грешних. Како „лекови нису за оне који су здрави"18, и он више воли покајање грешника но њихову смрт. Он залу18 Јеванђеље по Луци V, 31.


215

тало јагње враћа вимену, а расипног сина који се враћа кући отац радосно прима назад. Или још боље, како каже апостол: „Немојте никога осуђивати пре времена; ко си ти да судиш туђем робу?"19 Он пред својим господаром стоји усправно или пада и: „Онај ко стоји нека настоји да не падне"20 или: „Носите свој терет наизменично."21 Другојачије, сестре моје најдраже, суди људска злоба, другојачије Христос. Није исто одлука суда његова и шапутање у угловима. Људима се многи путеви чине правим, а после се покажу погрешним, а у глиненим ћуповима често се скрива благо. Петра, који је трипут одрицао, тек горке сузе вратише на његово место. Ко више прашта, тај више воли. Ο целом стаду се ћути, али спас само једне болесне овце радује анђеле на небу. Α ако се некоме то учини недостојним, нека послуша глас Господа: „Пријатељу, ја еам добар, зашто је око твоје зло?"22 XV. ДАМАСУ Док народ на Истоку, захваћен старим беснилом, раздире на хиљаду комада Христову хаљину, која је као недељива ткана одозго до доле, а лисице пустоше виноград Христов, тешко се може открити где је запечаћен извор међу исушеним језерима, у којима нема више воде. Стога сматрам да треба да питам за савет Свету столицу Петра и веру из скута хваљеног апостола. Тражим сада храну за душу своју тамо, где сам некада на се навукао одежду Христову. Не могу ме спречити ни огромно море, ни све земље које су између нас, да потражим прекрасни бисер. „Тамо где лежи тело, скупљају се орлови."23 Зло потомство је растурило 19

/ посл. Коринћанима апост. Павла 4, 5. / посл. Коринћанима апост. Павла, 10, 12. Посл. Галаћанима апост. Павла VI, 2. 22 Јеванђеље по Матеју XVIII, 3. 23 Јеванђеље по Луки XVII, 37. 20 21

216


очевину и још је једино код вас сачувано неокрњено наслеђе. Тамо где је земља покривена плодним хумусом, чисто семе Господње враћа стоструким плодом; овде, семе затрпано у браздама, израста у коров и дивљи овас. Сада се на Западу рађа сунце правичности, а на Истоку Луцифер који је пао и свој трон подиже изнад звезда. Сада сте „ви светлост овог света, ви сте со земље"24, ви сте златне и сребрне вазе. Овде земљане и дрвене посуде очекују грану од гвожђа и вечни огањ. 2. Премда ми твоја величанственост изазива страх, твоја доброта ме привлачи. Као жртва, од свештеника очекујем спас, као овца заштиту од пастира. Нека се угаси завист, нека поново засија римски врх: говорим са наследником рибара25, са учеником Крста. Α ја који не признајем ничије вођство, осим Христово, прикључио сам се својим крштењем твом Блаженству, штo значи столици Светога Петра. На овој стени је Црква сазидана, ја то знам. Профан је свако ко ван овога дома поједе јагње. Ако неко није био на Нојевој лађи, пропашће када настане потоп. Како сам се и ја због својих грехова повукао у ову пустињу која раздваја Сирију од варвара, због удаљености не могу увек очекивати од твоје светлости „Светлост Господа". Стога следим овде твоје колеге у Египту, исповеднике, и међу огромним теретним лађама скривам се у свом малом чуну. Нисам познавао Витала, одбацујем Мелетија, не знам за Паулина. Ко с тобом не жање, тај расипа, што значи да онај који није Христов, тај је антихрист. 3. Α сада - о, жалости! - после проглашења никејске догме, после одлуке у Александрији, прихваћене и на Западу, ново име за три суштине (хипостазе) следбеници Арија, „кампенси", траже и од мене, човека Рима. Питам, који је то апостол, од кога то потиче? Који је то нови Павле, учени познавалац „племена" који нас то учи? Питамо их шта мисле да треба подразумевати под „три хипостазе"? Кажу: „Три 24

25

Јеванђеље по Матеју V, 13.

Мисли на апостола Петра који је био рибар.


217

бића која су исте суштине." Ми кажемо: „То је оно што ми верујемо. Но није довољно веровати: потребан је назив, јер се не зна какав се отров крије иза тих слогова." Узвикујемо: „Ако неко не признаје три хипостазе као три енипостазе, то јест као три суштине које у исто време постоје, нека су анатемисани!" Α пошто ту реч не изговарамо, сматрају нас јеретицима. Исто тако, ако неко, схватајући хипостазу као суштину (ουσία) не каже да у три бића егзистира једна суштина, он је Христов противник. Проповедајући тако, ми, као и ви, горимо истим јединством. 4. Одлучите, усрдно вас молим! Ако је таква ваша одлука, не плашим се да говорим ο три хипостазе. Ако ви налажете нека после никејске формуле настане нова, ми правоверни ћемо нашу веру формулисати истим речима као присталице Арија. Читава школа профане литературе не подразумева под хипостазом ништа друго до суштине (ουσία). Α ко ће се, питам вас, усудити да безбожним устима проповеда три суштине? Само је једна суштина Бога истинита, у ономе што јесте, јер је нема другде, она је у њему. Остало што је створено, премда се чини да постоји, у стварности га нема, јер га ни раније није било, а оно што није постојало, не може бити. Једино је Бог вечан, то је оно што није постало, то је оно што се с правом може назвати суштина. Стога и Мојсије из жбуна говори: „Ја сам онај који јесте", и опет: „Посла ме онај који јесте."26 Одувек су тако постојали анђели, небо, земља или море; како онда Бог брани себе као име суштине? Међутим, део његове суштине је и оно што није створено и у три бића постоји само једно божанско које је истинито, оно је једино. Онај ко говори да их је три, три хипостазе, тај покушава да у име побожности уведе принцип три природе. И ако је тако, зашто се онда одвајамо зидом од Арија, ако смо спојени у истом веровању? Зар се с твојим блаженством може спојити Урсин, или ујединити с Амброзијем Ауксенције. Нека би таква заблуда била далеко 26

Друга књига Мојсијева (Exodus) III, 14.

218


од римске вере! Нека је такво светогрђе далеко од побожног срца народа! Довољно је рећи: једна је суштина, три су савршена бића, сва три једнака и вечна и ако се ти слажеш, не треба говорити ο три хипостазе и треба се држати једне. Не слути на добро када се речи разликују, а мисао је иста. Нама је довољна вера коју смо поменули, али ако ви сматрате да треба да говоримо ο три хипостазе, уз одговарајуће објашњење, пишите нам. Нећемо одбџти да тако говоримо, али верујте ми, испод меда већ се види отров. Анђео Сатане се прерушава у анђела светлости. Они добро објашњавају хипостазу, али када кажем да и ја имам исту доктрину коју они излажу, жигошу ме као јеретика. Зашто се тако грчевито држе једне речи? Шта се крије под тако двосмисленим говором? Ако искрено верују у то како ствар објашњавају, ја не бацам проклетство на оно што кажу. Нека и они мени дозволе, ако верујем у оно што се они само претварају да верују, нека ми дозволе да својим речима изразим њихове мисли. 5. Заклињем твоју Блаженост светим распећем, спасом овога света и Тројством једносушним, упути ми писмо да бих имао твоје овлашћење, било да ћутим, било да говорим ο хипостази. Да случајно непознато место у коме боравим не би збунило писмоношу, дозволи да ми писмо буде упућено преко Евагрија свештеника, кога добро познајеш. Истовремено ми дај знак с ким треба да одржавам везу у Антиохији, јер су кампензи у дослуху са јеретицима из Тарса. Α ево шта желе: ослањајући се на ваш ауторитет да заједно с вама проповедају три хипостазе у старом значењу речи.

XVII. МАРКУ, СВЕШТЕНИКУ ХАЛКИДЕ (376-377)


понижен и ћутах и ο добром"27, и на другом месту: „А ја као да сам глув, не чух и као да сам нем не отворих уста своја, и бих као онај који не чује."28 Али како милосрђе све савлађује и оно што имам на уму побеђује оно што осећам, реших да не враћам истом мером онима који су ми неправду учинили, већ само да одговорим на оно што си тражио. Код хришћана неко је рекао: „Није бедан онај ко трпи увреду, већ онај ко чини неправду." 2. Стога, пре но што будем говорио ο својој вери коју одлично познајеш, морам дићи свој глас против варварства овог места, наводећи познате стихове: „Каква је то врста људи? Каква је то земља која дозвољава тако варварске обичаје? Забрањује нам се гостопримство пустиње; објављује нам се рат, а прво нам је забрањено да постојимо и на самој земљи"29 и друго. Ово смо, уосталом, преузели од паганског песника, да би онај ко не чува мир Христов научио мир од других народа. Бих назван јеретиком када сам проповедао једносушност Тројства; оптуживан сам за сабелијанску безбожност када сам неуморно понављао да су три суштине једне истинске, потпуне и савршене личности. Да су то чинили они уз Арија, заслуживао бих; али ако су то правоверни који на овај начин оспоравају веру, онда они или нису правоверни или, ако им се тако допада, са мном осуђују јеретике и на Западу и у Египту, тј. и заједно са Дамасом и са Петром. Зашто се осуђује један човек, док се његови другови изузимају? Ако један поток тече танком струјом, то није због речног корита већ због извора. Устежем се да кажем: из пећина наших ћелија осуђујемо читав свет, када умотани у џак и у пепео осуђујемо епископе. Шта ради краљевски дух под хаљином покајника? Ланац, хаљине за жалост и дуга коса нису за царску дијадему, већ за плач предвиђени. Нека ми буде дозвољено да ништа не кажем. Зашто растржу онога ко не заслужује мржњу? Ако сам јеретик, шта се το тебе тиче? 27

Видим да треба да употребим речи псалмопевца који каже: „Када се против мене подиже грешник, занемех; бих

219

28 29

Псалам XXXIX, 2-3. Псалам XXXVIII, 14-15. Вергилије, Enneida l, 539.

220


Остани у миру, како је већ речено. Плашиш се да не бих, као човек велике речитости, на сиријском језику као и на грчком обилазио цркве и заводећи народ, тако довео до расцепа. Сопственим рукама и у зноју лица својега свакодневно зарађујемо хлеб свој насушни, имајући на уму оно што је апостол рекао: „Онај ко не ради, нека не једе."30 3. Исус ми је сведок с којим уздахом и с каквим болом ти ο овоме пишем, поштовани оче. „Ћутао сам, али да ли ћу ћутати увек", рече Господ31. Нису ми уступили ни најмањи кутак пустиње: свакодневно ме испитују ο мојој вери, као да сам крштен без вере. Признао сам како су желели: нису били задовољни; потписао сам: нису веровали. Једино што су желели било је да одем. Већ помало уступам. Отргнуше ми део душе моје, моју најдражу браћу. И, ево, они желе да оду, говорећи да је боље да напусте ово место и да живе радије са дивљим животињама но са таквим хришћанима. И ја сам бих побегао да ме не задржавају телесна слабост и оштра зима. Али док не стигне пролеће, молим те, нека ми дозволе да још неколико месеци уживам гостопримство пустиње. Ако сматрају да је и то много, ја ћу се повући. „Земља и све што је на њој припада Господу."32 Нека се само они попну на небо, само је због њих Христос умро, нека имају, нека поседују земљу, нека се прославе; „Мени не треба друге славе осим на крсту Господа нашег Исуса Христа; на њему је и свет разапет за мене и ја за цео свет."33 4. Пошто си ме удостојио тога да ми пишеш ο вери, дадох Светом Кирилу написмено своју исповест вере. Ко тако не верује, странац је за Христа. Уосталом ја имам сведоке своје вере: твоје уши и уши блаженога брата Зенобија, коме, уз поздраве теби, шаљемо поздраве сви који смо овде. 30 // посланица Солуњанима апост. Павла III, 10. 31 Књига пророка Исаије XLII, 14. 32

Псалам XXIV, 1.

33 Посл. Галаћанима апост. Павла VI, 14.


221

XIX. ПИСМО ΠАΠΕ ДАМАСА ХИЈЕРОНИМУ (383) Премилом сину свом Хијерониму, Дамас епископ жели спас у Богу. Читао сам тумачење Јеванђеља на грчком и латинском које су наши, тј. правоверни, некада или сада писали ο Осана сину Давидову. Њихова тумачења су не само различита већ и противречна. Како ми је позната ватреност твога расуђивања и смелост твога ума, одбаци све измене и разбиј колебљивост неких тумачења и напиши ми како је то тачно на јеврејском. За ову као и за друге услуге, нашом бригом ће ти бити враћена захвалност у Исусу Христу.

XX. ХИЈЕРОНИМ ДАМАСУ (383) 1. Многа су и различита тумачења те реченице. Између осталих и наш Хиларије34, у тумачењу Матеја, овако предлаже: „Осана на јеврејском означава откуп куће Давидове". Али, на јеврејском се прво откуп каже pheduth, друго, кућа се каже beth. Сасвим је јасно да име Давидово на овом месту није наведено. Други сматрају да је osana слава, али слава се на јеврејском каже shabod. Према многим тумачењима, osana би било милост, али милост је на јеврејском thoda или аппа. 2. Не преостаје, дакле, друго, до да се, остављајући на страну разна мишљења, вратимо до самог извора, одакле је и сам јеванђелист ово узео. И како то нисмо могли наћи ни у грчким ни у латинским рукописима, „Нека се испуни оно што је рекао пророк: да ће се Назарећанин назвати"35 или 34 Мисли на Хиларија из Поатјеа. 35 Јеванђеље по Матеју II, 23.

222


„Из Египта позвах сина својега"36, сада треба потражити право значење у јеврејским рукописима, где и народ и гомила деце једнодушно узвикују, како каже Матеја: гомила која је ишла испред и она која је ишла иза, узвикивала је: Осана сину Давидову. Нека је благословен онај ко долази у име Бога Осана онима на висини"37. Јеванђелист Марко овако наводи: „Узвикивали су, овако говорећи: „Осана нека је благословен онај који долази у име Господа. Нека је благословено краљевство оца нашег Давида, који долази у име Бога, осана у висинама!"38. И Јован се с овим поклапа скоро дословно:„И они узвикиваху: Осана, благословен онај ко долази у име Господа, краљ Израела."39 Једино Лука не наводи реч осана, а у свему осталом се слаже с интерпретацијама: „Нека је благословен краљ који долази у име Бога, мир на небу и слава у висинама."40 Дакле, као што смо рекли, треба прво судити по самој јеврејској речи, а потом разврстати разна мишљења, да би онај ко то чита лакше могао сам да створи своје мишљење ο томе. 4. У псалму стоседамнаестом читамо: „О, Господе, спаси ме, о, Господе, нека ми је добро! Благословен ко долази у име Господа"41, то на јеврејском гласи: „Anna adonai, osianna, anna adonai, aslianna; baruch abba basem adonai!" To Аквила, Симах, Теодотион и „Пета колумна"42 - да се не би чинило да наводећи само на латинском нешто мењамо овако изражавају: ω δη κύριε σώσον δη ω δη κύριε, έυόδωσον δη, εύλογετός о ερχόµενος εν ονόµατι κυρίου. Једино „Шеста колумна", у сагласности са Седамдесеторицом, тамо где други стављају ω δη, пише ω. Α да osianna или како ми због незнања погрешно изговарамо osana, значи „спасонос36 37 38 39

40

Јеванђеље по Матеју II, 15. Јеванђеље по Матеју XXI, 9. Јеванђеље по Марку XI, 9-10. Јеванђеље по Јовану XII, 13.

Јеванђеље по Луци, XIX, 38. Псалам CXVIII, 25-26. 42 Мисли на пету колону Оригенова Хексаила, тј. на превод Седамдесеторице. 41


223

на" или „учини да буду спасени" слажу се сви тумачи. Но сада треба видети шта сама реч аппа, без додатка „спасити" значи. И једно и друго је написано истим словима, aleph, nun, he, али је треће heth, nun, he. Α Симах, који се у интерпретацији 117. псалма слаже са општеприхваћеним тумачењима, у 115. псалму, где се каже: „О Господе, ослободи душу моју"43, овако преводи, да би нам јасније представио значење речи: Усрдно те молим, Господе, ослободи душу моју. Тамо где у Седамдесеторице стоји ώ (Ο!), он ставља Усрдно те молим. У Аквиле и у других издавача то се преводи са ω δη, а на јеврејском се то пише аппа и то тако да је на почетку aleph, a не heth. Из тога закључујемо: ако је аппа писано са aleph значи „молим те" али ако је писано са heth то је свеза или узвик, што на грчком означава δη44 и налази се у изразу σώσον δη (спаси!), што није могућно превести на латински. 4. Али како ове ситнице и сличне тајне расправљања ο несавршености језика као и писма стварају тешкоће читаоцу, долазим пречицом до свог објашњења: да кажем да је у 117. псалму очигледно пророчанство ο Христу и да је читан у јеврејским синагогама у свим свечаним приликама, тако да је свим народима било познато да је у питању уметнут стих, јер онај ко је обећан долази из рода Давидова да би избавио Израел, док Давид говори: „Камен који су испробали градитељи овде је узидан као угаони камен. Господ га је створио и то је чудесно у нашим очима. Ево дана који је Господ створио, поскочимо и радујмо се овоме. О, Господе, спаси и дај напретка. Нека је благословен онај ко долази у име Господа. Благосиљамо вас из куће Господа. Господ је Бог и он нас обасјава."45 Отуда и текстови јеванђелиста чувају сећање на то да су фарисеји и писци били срдити, јер су видели да народ схвата да псалми подразумевају испуњено сведочанство ο Христу и док дечаци узвикују: „Осиана сину 43

Псалам CXVI 4. δη је на грчком свеза, која изражава супротност са свезом µην у претходној реченици и не може се превести на латински, као ни на српски. 44 45

Псалам CXVIII, 22-27.

224



Давидову", они говоре Христу: Чујеш ли шта ови говоре" а Исус им одговара: „Зар никад нисте прочитали да кроз уста деце и одојчади ствараш похвалу?"46 Псалам 117 то потврђује, додавањем осмог псалма. У свему ономе што се лако може изразити: „Благослови кад долази у име Господа", слажу се сви текстови јеванђелиста. А што се тиче речи osianna, пошто се она не може превести на грчки, као ни alleluia и атеп, они ово остављају на јеврејском и кажу osianna. А и Лука, који је од њих у грчком најученији, јер је био лекар и Јеванђеље је писао на грчком, када је видео да се особеност језика не може пренети, сматрао је да је боље прећутати но улазити у оно што би изазвало недоумицу код читаоца. 5. На крају, као што и у латинском имамо неке узвике, тако да у узбуђењу кажемо „ua", a при дивљењу „рарае", у болу „heu", a када желимо да постигнемо тишину, стиснутих зуба задржавамо дах, а потом га тако испуштамо да звучи као „ст", тако и Јевреји, поред осталих особености свог језика имају и узвике, па када хоће Бога да умилостиве, употребљавају реч са осећањем молбе и кажу: Аппа Госиоде, што Седамдесеторица преводе О, Господе! Дакле, оси се преводи са спасоносни, а аппа је узвик молиоца. Ако хоћеш од те две речи да створиш једну сложену, кажеш osianna или како се у нас каже osana, при чему се средишни вокал елидира, као што се то чини у стиховима, када се тепе incepto desistere victam (Зар да свладана будем...)4'7 скандира теп incepto. Тако се и овде aleph, прво слово следеће речи, испушта, при сусрету са последњим слогом претходне речи, који га искључује. Ако се сада вратимо на почетак проблема: тамо где читамо на латинском „О, Господе, спаси, о, Господе, буди ми наклоњен, благословен онај ко долази у име Христа", према смислу текста на јеврејском можемо читати: „Усрдно те молим, Господе, спаси, молим те, Господе, помози, молим 46 47

Јеванђеље по Матеју XXI, 15-16. Вергилије, Енеида I, 37.

225

те; нека је благословен онај ко долази у име Господа." Каже се такође спаси, а под тим се подразумева Народ твој Израела или, уопште, свет. Најзад Матеј, који је Јеванђеље написао на јеврејском, каже: osianna barrama, што значи: Осана у висинама, стога што је при рођењу Спаситеља спас стигао све до неба и до висина, стварајући мир не само на земљи већ и на небу, тако да се више није говорило: „Мач мој је опијен на небу."48 Ево, дакле, шта ја, како ми дозвољава осредњост мог ума, укратко и сажето о томе диктирам. Уосталом, блаженост твоја зна да код расправљања ове врсте не треба дозволити да се поткраде досада, јер ми лако можемо измислити нешто што би једном речи решило проблем, као што смо видели да то други чине. Међутим, боље је ради уверљивости постепено напредовати, да би се ненавикнуто уво свикло на ове речи, но изнети нетачно мишљење када је реч о неком страномјезику.

48

Књига пророка Исаије XXXIV, 5.


3. ПИСМА ИЗ РИМА

XXII. ЕУСТОХИЈИ (Вероватно 384) „Послушај кћери, погледај, напрегни слух свој, заборави на свој народ и на кућу свога оца и краљ ће пожелети лепоте твоје."49 У четрдесетчетвртом псалму Бог говори људској души да следећи пример Аврама који је изашао из земље своје и из свога рода и оставио Халдејце (њихово име се преводи „као демони") настани се у земљи живећих за којом проповедник уздише, говорећи: „Верујем да видим добра Господа у земљи живећих."50 Но није ти довољно да напустиш родну земљу ни да заборавиш на свој народ и кућу оца твојега ако се, одрекавши се телесног, предаш загрљају мужа. „Не гледај уназад, рече, не гледај око себе на земљи, спаси себе у планине, да не би била ухваћена."51 Када се прихвати плуг, не треба гледати уназад, нити се вратити из поља у кућу, нити треба, ако се једном обуче Христова хаљина, сићи с крова да би се обукла друга. Једно велико чудо је кад отац храбри ћерку: „Заборави оца свога. Ви остале, ви имате ђавола за оца и хоћете да испуните жеље оца свога"52, ре49

Псалам XLV, 10-11: „Чуј кћери, погледај и обрати у мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега и цару ће омиљети лепота твоја." 50 Псалам XXVII, 13: „Вјерујем да ћу видјети доброту Господњу на земљи живијех."

51 Књига постања (I књига Мојсијева) 19, 17: „И кад их изведоше на поље, рече један: 'Избави душу своју и не обзири се назад и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо, да не погинеш.'" 52 Јеванђеље по Јовану VIII, 44: „Ваш је отац ђаво и спасити оца својега хоћете да чините: он је крвник људски од почетка и настоји на истини."

227

чено је Јеврејима, а на једном другом месту: „Онај ко почини грех, потиче од ђавола."53 Потекли прво од таква оца, црни смо и после покајања, док још не достигнемо врхунац врлине, кажемо: „Црна сам али лепа, кћери Јерусалима."54 Изађох из куће свог детињства, заборавих оца, родих се поново у Христу. Коју сам награду за то добио? Ево шта следи: „И краљ ће чезнути за лепотом твојом."55 То је та велика тајна: „Због тога ће човек оставити оца свога и мајку своју и сјединити се са женом својом и биће двоје у једном телу?"56 Не, то није као у овом тексту, у једном телу, већ у једном духу. Није твој Супруг ни охол ни дрзак. Етиопљанка је та коју је узео за жену. Чим будеш пожелела да чујеш мудрост правог Соломона и приступиш му, повериће ти све што зна. И одвешће те краљ у своју собу и променићеш боју на чудесан начин и на тебе ће се односити ове речи: „која је ова што се уздиже, потпуно бела?"57 2. Све ово, господарице моја, Еустохијо - господарице, кажем, јер тако треба рећи за ону која се венчава за Господа мога - да би већ на почетку читања схватила да нећу сада хвалити чедност, јер је сама познајеш. Нећу ти набрајати ни тешкоће које брак доноси, на који начин се стомак надува, потом дете плаче, разапиње те љубавница, кућа доноси бриге, и, најзад, све оно што се сматра за добит, смрт прекида. Имају и удате жене свој ранг у цркви, када је брак частан и ложница без мрља. Али сада, када си напустила Содому, као што и сама схваташ, треба да се чуваш да те не стигне судбина жене Лотове. У овом писму нема ласкања - ласкавац 53 / иосланица Светог апостола Јована Богослова III, 8: „Који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка." 54 Песма над песмама I, 5: „Црна сам али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломонови." 55 Псалам XLV, 11: „И цару ће омиљети лепота твоја, јер је он господ твој и њему се поклони." 56 Књига постања II, 24: „Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилијепиће се κ жени својој и биће двоје једно тијело." 57 Песма над песмама VIII, 5: „Ко је она што иде из пустиње наслањајући се на драгога свога?"

228


није друго до умиљати непријатељ - и нема тог сјаја реторике који те већ сада може увести међу анђеле и ставити свет пред твоје ноге, показујући лепоту твог девичанства. 3. Не желим да оно што ти предстоји изазове код тебе охолост, већ страх. Ако наступиш сва у злату, треба се плашити лопова. За нас смртнике живот је као арена: ту се боримо за живот, да бисмо били крунисани на другом месту. Нико се не креће слободно између скорпиона и змија. „Мој мач је на небу, опојен"58, каже Господ, а ти верујеш у мир на земљи која рађа „бабин зуб и трње којим се змије хране? Не боримо се против тела и крви, већ против власти и моћи овога света и садашње таме, против духа зла на небесима."59 Опкољени смо мноштвом противника, све је пуно непријатеља. Крхким телом и оним што је будући пепео треба се борити сам против мноштва непријатеља. Но, када се она ослободи и када се принц овога света појави и у њој не нађе ничега, тада ћеш, већ у сигурности, чути глас пророка: „Нећеш се плашити ни ноћних мора ни стрела које дању лете, ни опасности која се рађа у тмини, ни напада демона у подне. Поред тебе ће пасти хиљаде и десетине хиљада с твоје десне стране, али ти се он неће приближити."60 Ако те мноштво непријатеља плаши, ако почнеш да пламтиш подстакнута неким гресима, ако те твоја савест пита: „Шта да чинимо?", Јелисије ће одговорити: „Не плаши се, више је оних који су на нашој страни, но на њиховој."61 И рећи ће у молитви својој: „Господе, отвори очи кћери твојој и она ће прогледати." И када отвориш очи, угледаћеш пламена кола која ће те подићи до звезда као Хелију и ти ћеш срећна певати: „Наша 58 Књига пророка Исаије XXXIV, 5: „Јер је опојен на небу мач мој, ево, сићи ће на суд на Едомце и на народ који сам проклео да се затре." 59 Посланица Ефешанима апост. Павла VI, 12:2: „Јер наш рат није с крвљу и тијелом, него с поглаварима и властима и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба." 60 Псалам XCI, 5-7: „с десне стране тебе, а тебе се неће дотаћи". 61 // Књига ο царевима VI, 16: „А он му рече: Не бој се, јер је више наших него њиховијех."


229

душа је отргнута као врабац из замке ловца; замка је покидана и ми смо слободни."62 4. Докле год смо затворени у овом крхком телу, докле год „држимо ово благо у вазама од земље"63, докле год се дух бори са телом и тело са духом, ниједна победа није сигурна. Наш непријатељ је ђаво који кружи около ричући као лав који тражи плен. „Створио си таму, ο Господе, и настаде ноћ", узвикну Давид, „и у њој се растурише на све стране дивље звери, док млади лавови ричу, грабећи и тражећи храну за себе од бога."64 Ђаво не тражи оне који не верују, нити оне који су напољу, оне чија је тела краљ Асирије спалио у казану: он жуди за тим да зграби оне који су у Христовој цркви65. Његова храна је, како каже Амбак (Авакум), пробрана: пожелео је да придобије Јова и пошто је прождрао Јуду, остао је у ишчекивању моћи да „изрешета апостоле"66. Није Спаситељ сишао на земљу да би донео мир, већ мач. Луцифер који се ујутру уздигао, паде, а онај који се храни у врту задовољства заслужује да чује: „И ако се уздигнеш високо као орао, ипак ћу те оборити"67, рече Господ, јер је у свом срцу рекао: „Поставићу свој престо изнад звезда и бићу сличан највишем." Бог упућује своје речи свакога дана онима који силазе низ степенице уснулог Јакова. „Ја рекох: сви сте ви богови и синови Узвишеног. Умрећете, међутим, као људи и пашћете као један од принчева." У ствари, ђаво је први пао и када се Бог диже у скупштини богова и осуди богове јавно, апостол написа онима који нису били више богови: „Ако међу вама има разо62 Псалам CXXIV, 7: ,Душа се наша избави као птица из замке ловачке; замка се раскиде и ми се избависмо." 63 II посл. Коринћанима апост. Павла IV, 7: „Али ово благо имамо у земљанијем судовима да премноштво силе буде од Бога а не од нас." 64 Псалам CIV, 20-21: „Стереш таму и бива ноћ по којој излази све звијерје шумско; лавови ричу за плијеном и траже од Бога хране себи." 65 Према Књизи пророка Амоса IV, 2. 66 Према Јеванђељу по Луки XXII, 31. 67 Књига пророка Авдије 4: „Да подигнеш високо као орао и међу звијезде да метнеш гнијездо своје, оданде ћу те оборити, говори Господ."

230


ра и зависти, зар нисте ви људи и зар се не крећете међу људима?"68 5. Свети Павле, ваза изабрана, припремљен у погледу Христова Јеванђеља, савладао је своје тело од телесних нагона и подстицаја на грех, да не би, држећи другима проповед, сам падао у грех. Но упркос својим напорима, видео је да се закони у његовим удовима боре против закона његова духа и осећао је да је заробљен законом сагрешења. И ако је он, пошто је себе изложио голотињи, глади, затвору, казнама и бичевању, узвикнуо: „Несрећан сам човек, ко ће ме ослободити телесне смрти ове?"69 како би тек ти могла сматрати да си сигурна? Чувај се, преклињем те, да Бог и за тебе не каже: „Пала је девица Израела, нема никога ко је може подићи."70 Α ја ћу смело тврдити: и Бог који све може, не може подићи девицу која је пала. Премда је довољно моћан да свакога ослободи казне, не може да овенча девицу која је згрешила. Чувајмо се да се и на нас не примени пророчанство: „Чак и добре девице попусте." Обрати пажњу када каже: „чак и добре девице", јер има и рђавих девица. „Када неко гледа на жену као на предмет својих жеља", каже Исус, ,зећ ју је у срцу свом обљубио."71 Чедност се, дакле, може и у мислима изгубити. То су онда рђаве девице, девице тела, а не духа, луде девице које су искључене са свадбене свечаности, пошто немају уља у својим светиљкама. 6. Но и ако су и такве девице ипак девице које не спасава њихова телесна чедност, јер имају других грехова, шта ће тек бити са онима које су проституисале тело Христово и које су храм Светога Духа претвориле у јавну кућу? Оне ће ускоро зачути: „Сиђи и седи на земљу, девице, кћери Вави68 Посл. Коринћанима апост. Павла III, 3: „Јер гдје су међу вама зависти и свађе и неслоге, нијесте ли тјелесни и не живите ли по човјеку?" 69 Посл. Римљанима апост. Павла VII, 24:, Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?" 70 Књига пророка Амоса, V, 2: „Паде, неће више устати дјевојка Израиљева; бачена је на земљу своју, нема никога да је подигне." 71 Јеванђеље пο Матеју V, 28: „А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему."


231

лона, седи на земљи! Нема престола за ћерку Халдејаца! Неће те више називати ни благом ни нежном; прихвати жрвањ, мељи брашно, одбаци вео свој, откриј колена своја да би прешла преко реке, биће откривена твоја нечасна дела и појавиће се твоја срамота."72 И све после венчања са сином Божјим, после пољупца младога рођака и мужа. То је ипак она ο којој је пророчанство пророка певало: „Краљица седи с твоје десне стране, у позлаћеној хаљини, сва у шаренилу."73 Биће огољена и видеће се њени срамни делови, седеће код пустињских извора, и у непристојном положају, отварајући своје ноге свакоме ко пролази и биће упрљана све до свога темена. Било би јој боље да се удала за човека и да лута по пољима, но што се, тежећи вишем, суновратила у дубине пакла. Преклињем те да верни Сион не постане град куртизана, да у њему, пошто је било дато гостопримство Светом тројству, не играју демони и сирене, да се у њему не гнезде јежеви. Нека се не одвезује трака на грудима, већ чим пожуда заголица осећања и примамљив талас миља облије нежном врелином, одмах узвикне: „Господ је онај који ми помаже и не плашим се шта ми тело може учинити!"74 Када унутрашње људско биће постепено почне да се колеба између мана и врлина, треба да кажеш: „Зашто си тужна, душо моја, и зашто ме збуњујеш? Поуздај се у Господа, јер га ја признајем. Ја га славим јер он спасава лице моје, он је Бог мој."75 Нећу да дозволиш да зла мисао у теби јача, нека у теби не буде ничега што је вавилонско, ништа што рађа збу72

Пророк Исаија XLVII, 1-3: „Сиђи и сједи у прах, дјевојко, кћери Вавилонска; сједи на земљу, нема пријестола, кћери Халдејска, јер се нећеш више звати њежна и љупка; узми жрвње и мељи брашно, откриј косу своју, изуј се, загали голијени, иди преко ријеке. Откриће се голотиња твоја и видјеће се срамота твоја; осветићу се и нико ми неће сметати." 73 Псалам XLV, 9: „Царске кћери дворе те; с десне ти стране стоји царица у Офирском злату." 74 Псалам CXVIII, 6: „Господ је са мном, не бојим се: шта ће ми учинити човјек?" 75 Псалам XLII, 5: „Што си клонула, душо моја и што си жалостна? Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, спаситеља мојега и Бога мојега."

232


њеност. Уништи непријатеља док је још слаб, распуштеност треба искоренити још у клици. Послушај псалмопевца који говори: , Јадна је ћерка Вавилона, блажен је ко те кажњава за оно што си заслужила, срећан је онај ко зграби твоје младе да би их разбио ο стену."7° Немогуће је да човека не обузме позната врелина срца, али је хваљен као блажен и слављен као срећан онај ко чим почне да размишља, рђаве мисли убија и разбија ο стену. Стена је, дакле, Христ. 7. О, колико сам пута, налазећи се у пустињи, у оној бескрајној самоћи која исушена пламеним сунцем представља сурово уточиште монаха, веровао да сам усред задовољства Рима! Седех сам, јер бејах испуњен горчином, удови су стршили као кости натрпане у безобличну врећу, испуцана кожа је давала телу изглед човека етиопске расе. Свакодневно сузе, свакодневни уздисаји. И ако би ме некада, упркос мом отпору, сан савладао, ударах огољеним костима ο суво тле. Α да не говорим ο храни и пићу: чак и они који су малаксали, нису узимали друго до свежу воду, а узети нешто кувано био би прави луксуз. Ја, дакле, бејах онај који је, из страха од пакла, себе казнио таквом тамницом, у којој су ми једино друштво били скорпиони и звери, док ми се причињавало да сам усред кола младих девојака. Лице ми је било бледо због поста, али ми је мисао горела жељама, док је тело остајало хладно. И пред човеком који је телесно био више мртав но жив, пламтео је једино пожар жеља. И тако лишен сваке помоћи, лежах пред Христовим ногама које сам квасио сузама и покривао својом косом. Тело које се опирало настојао сам да савладам свакодневним постом. Не црвеним због тога што сам био несрећан, већ пре жалим да више нисам оно што сам био. Сећам се да сам својим крицима спајао дан и ноћ и да нисам престајао да шибам своје груди све док ми претње Господа нису поново донеле мир. Како сам се и саме своје ћелије плашио као сведока мојих мисли и срџбе на самог себе, кренух сам даље у пусти76 Псалам CXXXVII, 8-9: „Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дјело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју ο камен!"

Живош и иреииска свешога Хијеронима'

233

њу. Тамо где бих угледао дубоку долину, дивљу планину или стрму стену, ту би било место моје молитве и робовска радионица за моје бедно тело. Бог ми је био једини сведок и после многих суза, пошто су ми очи биле приковане за небо, чинило ми се да сам усред мноштва анђела. Срећан и радостан, певао сам: „Следимо те по трагу мириса твога!"77 8. Ако све ово подносе они који се, тела измучена, само још у мислима боре, шта тек може искусити млада девојка која живи у раскоши? Ево шта каже апостол: „Живећи, она је већ мртва."78 Ако ја могу да саветујем, ако треба веровати ономе ко има искуства, ја овако прво опомињем, овако преклињем: она која се заветовала Христу, избегава вино као отров. То даје прво оружје демону против младога бића. Тако као вино, не потреса ни шкртост, ни охолост, нити частољубље. Лако ћемо онда савладати и друге мане. Овај непријатељ је унутра сакривен; куд год кренемо, носимо га са собом. Вино и младост: двоструки пожар похоте. Зашто доливати уље на ватру? Зашто на узаврело младо тело додајемо пламен? Павле рече Тимотеју: ,Демој пити воду, већ узми помало вина због стомака и честих слабости."79 Видиш из којих се разлога дозвољава узимање вина. Једва да и стомачни бол и честе слабости то дозвољавају. И да на то не бисмо били намамљени болешћу, одређено је да се може узимати умерено и то пре по савету лекара но апостола, премда је апостол лекар душе. Из страха се Тимотеј, савладан болешћу, не би огрешио ο оно што Јеванђеље прописује. Сећао се да је овај рекао на другом месту: „вино у коме лежи неумереност"80 и: ,добро је за човека да не пије вино и да не једе месо"81. 77

Песма над песмама I, 3: „Мириси су твоји уља прекрасна, име ти је уље разлито; за то те љубе дјевојке." 78 / посланица Тимотију апост. Павла V, 6: „А која живи у сладостима, жива је умрла." 79 / посл. Тимотију апост. Павла V, 23: „Више не пиј воде, већ пиј по мало вина, желуца ради својега, честијех својијех болести." 80 Посл. Ефешанима апост. Павла V, 18: „И не опијајте се вином у коме је курварство, него се још испуњавајте духом." 81 Посл. Римљанима апост. Павла XIV, 21: „Добро је не јести меса и вина не пити и оно не чинити на шта се твој брат спотиче."

234

»


Ноје је пио вино и напијао се у временима у којима се још мало знало ο томе. Јер он је први засадио винову лозу, а можда није ни знао да вино опија. И да би схватила у чему је мистерија Светога писма, јер Божја реч је бисер и може се у њу са сваке стране проникнути, знај: после пијанства долази обнаживање бедара, а пожуди се прикључује раскалашност. Прво стомак, а потом и све остало. Прво је народ јео и пио, а затим се „дигоше да играју"82. Лота, пријатеља Бога, који је спасен на планини, који је био једини праведник међу толиким хиљадама, опиле су његове ћерке. Како су сматрале да је људски сој нестао, ово су учиниле не из пожуде, већ желећи пород. Знале су да праведни човек ово не би учинио, осим ако се не би напио. Најзад није ни знао шта је учинио. Стога његова воља не може бити окривљена, пре је у питању заблуда но кривица. Из овога се родише Моавци и Амонци, непријатељи Израела, који све до четрнаестог колена, што значи вечно, не уђоше у цркву Божју. 9. Када је Илија, бежећи од Језавеље, уморан легао испод храста, дође му анђео и рече: „Устани и нахрани се."83 Он погледа и гле, код његове главе, ево хлеба од пира и посуде с водом. У ствари, зар Бог није могао да му пошаље мирисаво слатко вино, храну зачињену уљем и иситњено месо? Јелисије позва синове пророка на ручак и док их је хранио дивљим биљем, чу како гости углас жаморе: „Смрт је у лонцу, божански човече."84 Не љутећи се на куваре, јер није имао обичај да се брине ο столу, он на то баци брашно да би ублажио горчину с оном истом вештином духа с којом је Мојсије променио Меру у питку воду. Други пут, када је 8 2 // књига Мојсијева XXXII, 6: „Сјутрадан уставши рано принесоше жртве паљенице и жртве захвалне; и посједа народ, те једоше и пише; а послије усташе да се играју." 83 / књ. ο царевима XIX, 5: „По том леже и заспа под смреком. Α гле, анђео такну га и рече му: Устани, једи." 84 // књ. ο царевима IV, 40: „И усуше људима да једу; а када стадоше јести онога зеља, повикаше говорећи: 'Смрт је у лонцу, човече божји' и не могаху јести."


235

војнике који му дођоше да га зграбе одвео у Самарију, а да то нису ни знали, слепе и од очију и од ума, чуј каквим је обедом наредио да их излече: „Дајте им хлеб и воду, нека једу и пију и нека се врате господару своме."85 И Данило је могао да постави сто богатији од онога што се пред краљеве износи, али му је ипак Амбак носио сеоски ручак жетелаца. Стога је и назван „човек жеља, јер није јео хлеб жеља, нити је пио вино жудње". 10. Многобројна су места у Свешом иисму на којима се осуђује облапорност и препоручује једноставност у исхрани. Но како овде није циљ да се расправља ο посту — то би захтевало да се расправља посебно и под посебним насловом биће поменуте само неке од многобројних ствари. И сама би могла за себе да прикупиш неке примере ο томе: на који је начин први човек, покоравајући се више свом стомаку но Богу, био избачен из раја у ову долину суза и како је ђаво и самог Господа кушао глађу у пустињи и како је апостол узвикнуо: „Храна је за стомак и стомак је за храну, али је Бог разорио и једно и друго", а за оне који су необуздани у храни: „они којима је стомак бог"86. Свако у ствари пази на оно што воли. На основу овога се може предвидети да ће оне које је ситост истерала из раја, назад вратити глад. 11. Како ти хоћеш да одговориш да си ти потекла из отмена рода, да си увек била у обиљу, да си расла у перју и да не можеш да се одрекнеш вина и гозби препуних јела, одговорићу: „Живи по својим законима, пошто не можеш по Божјим." Није то стога што би се Бог, творац универзума и његов господар, радовао крчању наших црева и празном стомаку или ватри у нашим плућима, већ стога што врлина на други начин не може бити сигурна. Чуј зашта Јов, драг Богу и према његовом сопственом сведочанству безгрешан и 85

// књига ο царевима, 6, 22: „А он рече: немој бити; еда ли ћеш оне побити које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хљеба и воде нека једу и пију, па онда нека иду господару својему." 86 Пасл. Коринћанима аиосш. Павла VI, 13: ,Јела су за трбух и трбух је за јела, али ће Бог и ова и онога покварити. Α тијело није за курварство, него за Господа и Господ за тијело."

236


једноставан, окривљује ђавола: „Његова моћ је у бубрезима и њена моћ је у пупку."87 То је један фини начин да се другојачије назову гениталије мушкарца и жене. Отуда и обећање да ће онај ко се роди из бубрега Давида седети на његовом трону. И седамдесет пет душа изашлих из бедра Јаковљева ушле су у Египат и пошто се после борбе са Богом осушила дужина његова бедра, престао је да ствара децу. Α ономе ко ће славити Пасху наређено је да опаше и умртви бубреге. И Јову рече Господ: „Опаши бубреге своје као човек."88 И Јован је био опасан појасом од крзна, а апостолима је било наређено да опашу своје бубреге и да у рукама држе светиљке Јеванђеља. Α Јерусалиму, који попрскан крвљу лежи у пољу заблуда, речено је у Језекиљу: „Твој пупак није пресечен!"89 Сва снага ђавола против човека је у његовим бубрезима, сва снага против жене је у пупку. 12. Ако желиш да се увериш да је то тако, ево ти примера: Самсон који је био јачи од лава и тврђи од стене, који је, с^м и наг, гонио хиљаде наоружаних људи, малаксао је у загрљају Далиле; Давид, изабраник хора Господњег, који је често својим светим устима певао ο доласку Христа, би заведен нагошћу (Витсавеје), док је шетао по крову дома свога, а прељуби је додао и убиство човека - овоме додај да човеку ни у сопственој кући поглед није сигуран. Стога се и обратио Богу кајући се: „Теби једино сагреших и пред тобом зло учиних."90 Другога се, наиме, краљ и не плаши. Соломон, чија је мудрост опевана и који је судио „од кедра Либана до 87 Књига ο Јову XL, 11-12: ,А гле слон којега сам створио с тобом, једе траву као во; гле, снага му је у бедрима његовим и сила му је у пупку трбуха његова; диже реп свој као кедар, жиле од јаја његових сплетене су као гране." 88 Књига ο Јову XXXVIII, 3: „Опаши се сада као човјек; ја ћу те питати, а ти ми казуј." 89 Књига пророка Језекиља XVI, 4: „Α ο рођењу твом, кад си се родила, није ти пупак одрезан и нијеси окупана водом да би била чиста, нити си сољу натрвена нити пеленама повита." 90 Псалам LI, 4: „Самоме теби згријеших и на твоје очи зло учиних, а ти си праведан у ријечима својим и чист у суду својем."


237

хизопа91 који излази из зида", удаљи се од Бога, јер је волео жене. Како се може поуздати у крвно сродство, када Амнон плану жаром грешне пожуде према сестри Тамари? 13. Жалосно је рећи колико девојака свакодневно посрне, колико их мајка наша Црква изгуби из свога крила, колико је звезда изнад којих охоли непријатељ постави трон свој, колико је стена које змија издуби и станује у њиховим рупама. Можеш видети толике удовице које пре нове свадбе своју савест прикривају лажном црнином и које, ако их не изда нарастао стомак и плач детета, наступају уздигнуте главе и раздраганим кораком. Друге опет унапред уживају предности стерилности и убијају човека пре но што је настао; није мали број ни оних које, када виде да су зачеле у злочину, смишљају отров како би побациле, често и саме тиме одведене у смрт. Тако постају криве за троструки злочин и одвучене су у пакао као сопствене убице, због неверства према Христу и као убице још нерођене деце. То су оне које имају обичај да кажу: „Све је чисто онима који су чисти"92, а мени је довољна моја савест. Оно што Бог жели, то је хор чистих; зашто да се уздржавам од хране коју је Бог створио зато да би била коришћена? И када пожеле да буду шаљиве и учествују у празновању и напију се вина, пијанству додају и богохуљење када кажу: ,Далеко сам од тога да се уздржавам од крви Христа." Α када виде неку која је жалосна и бледа, називају је јадницом, монахињом и манихејком и томе слично. У таквом животном ставу и пост је грех. То су оне које наступају у јавности као познате личности, а потајним миговима очију за собом повлаче гомилу младих људи. На њих се односе речи пророка: „Твоје лице је лице блуднице, ти си бестидна!"93 Црвенило имају једино на оде91 / књига ο царевима 4, 33: „Говорио је и ο дрвећу, од кедра на Ливану до изопа који ниче из зида; говорио је и ο стоци, ο птицама и ο бубинама и ο рибама." (Хизоп или изоп је врста миришљаве биљке.) 92 Посл. Титу апост. Павла 1,15: „Чистима је све чисто; а поганима и невјернима ништа није чисто, него је опогањен њихов и ум и савјест." 93 Књига пророка Јеремије III, 3: „За то се уставише дажди, и не би познога дажда; али у тебе бјеше чело жене курве, и не хтје се стидјети."

238


ћи; главу су повезале тако лабаво, да би им коса падала с повезане главе, обућа је јефтина, али се с рамена лепрша вео; уски рукави приљубљени су уз руку, али лелујав ход открива слободна колена. И то је оно што оне називају чедношћу. И оне имају своје хвалитеље који кажу да оне под именом девица пропадају на један користан начин. Боље је да се таквима не допадамо. 14. Стид је рећи, ο ужаса! Жалосно је, али истинито да је у цркву продрла куга таквих агапета. Није ли то само други назив за жене које су то без свадбе? Откуда та нова врста конкубина? Или, да додам: откуда сада те моногамне блуднице? Често су у истој кући, па и у истом кревету, а нас називају сумњичавим, ако ο томе судимо. Брат напушта сестру која је одлучила да остане девица, сестра презире брата који није ожењен и како се и једно и друго претварају да су истог убеђења, траже код странаца духовну утеху, да би обезбедили у кући трговину телом. Људе ове врсте Бог осуђује у Соломоновим пословицама, говорећи: ,Да ли неко може да задржи огањ у недрима, а да му хаљина не изгори?" или: „да ли неко може ходати по жару, а да му стопала не сагоре?"94 15. Пошто смо одбацили оне из хришћанског друштва које се само претварају да су девице, али то неће да буду, своје излагање окрећем теби, јер си ти прва међу отменим Римљанкама која се заветовала на вечно девичанство. Утолико пре треба да се трудиш да не би била лишена добра у садашњости, а и у будућности. Видела си у породици, на примеру своје сестре Блесиле, какве тешкоће доноси венчање и каква је неизвесност брака. Старија по годинама, твоја сестра је у погледу религије незрелија од тебе. Добивши мужа, она је после седам месеци остала удовица. О, несрећна људска природо, несвесна шта ти будућност носи! Изгубила је и круну девичанства и срећу брака. И како је у погледу чедности на другом месту, шта мислиш, какве муке она подноси 94

Приче Соломунове VI, 27-28: ,Хоће ли ко узети огња у њедра, а хаљине да му се не упале? Хоће ли ко ходати по живом угљевљу, а ногу да не ожеже?"


239

понекад, гледајући свакодневно код сестре оно што је сама изгубила и, премда је прошла кроз теже искуство, лишена је задовољства и за своју уздржљивост може очекивати само скромну награду. Ипак, нека је и она безбрижна, нека је радосна: из семена чедности ниче стоструки, ниче шестоструки плод. 16. Не иди на састанке матрона, не желим да посећујеш отмене домове и тако често имаш пред очима оно што си презрела када си одлучила да будеш девица. Те безначајне жене, по свом обичају међусобно се хвале мужевима који су судије или су на неком важном положају, и ако се око царске жене скупља гомила оних које је поздрављају, зашто и ти чиниш неправду Мужу своме? Зашто хиташ жени једнога човека ти, која си за Бога венчана? Ту покажи своју свету охолост, знајући да си боља од њих. Волео бих да се не само клониш друштва оних жена које се хвале почастима својих мужева, оних које опкољава гомила евнуха и чије се хаљине пресијавају од утканих златних нити, већ и оних које су удовице, јер то морају да буду, не стога што би требало да су желеле смрт својих мужева, већ стога што је требало радосно да прихвате прилику да живе као девице. Променивши хаљине у црне, нису промениле своју ранију таштину. Испред дубоких носиљки иде гомила оних који су само полумушкарци, док оне нарумењених усана и растегнуте коже од белила, чини се као да нису изгубиле мужеве, већ да их траже. Кућа је испуњена ласкавцима и гостима. И сами свештеници, који би требало да су ту учитељи којих се други плаше, љубе своје заштитнице у чело и пружају руку, за коју би мислио да даје благослов, када не би знао да тако примају награду за своју посету. Α ове, када виде да је свештеницима потребна њихова помоћ, гордо се усправљају у својој охолости. И пошто су искусиле шта је власт мужева, више воле да су слободне но удовице и после обилних ручкова сањају своје апостоле. 17. Твоје друштво су оне које видиш да су постом изнурене, које су бледа лица, оне које су се потврдиле и у својим

240


годинама и у свом животу и које свакодневно певају у својим срцима: „Где испасаш своје стадо? Где се одмараш у подне?"95 оне које у љубави говоре: „Желим да умрем, да бих била с Христом."9° Покоравај се својим родитељима, подражавај свог Мужа. Ретко се појављуј у јавности, нека те мученици походе у твојој соби. Увек ће се наћи разлог да изађеш, ако је потребно да излазиш. Храни се умерено и никада немој бити потпуно сита. Многи се уздржавају када је у питању вино, али су обилном храном опијени. Када устанеш ноћу ради молитве, нека те не тера на подригивање несварена храна, већ празан стомак. Често читај и учи што више можеш. Ако те сан савлада с књигом у руци, нека ти лице клоне на свету страницу. Пости свакодневно и избегавај да си сита при обеду. Нема користи од тога ако је стомак два или три дана празан, ако се потом одједном претовари и ако се ситошћу надокнади пост. Код ситости одједном ум постане тром, као што из земље која је сувише заливана расте трње жеља. Ако некад осетиш да човек из „спољног света" уздише за цветом твоје младости и ако покушава, праћен угодним жељама после јела, у кревету да те поколеба, зграби штит вере ο који ће се одбити ватрене стреле ђавола: „сви су прељубници, њихова срца су као усијана пећ97". Α ти, као пратиља Христа, пажљиво следи његове речи, и реци: „Срце наше, не гори ли оно на путу, док нам Исус открива Свето писмо!"98 и даље: „Говор твој је пламен и роб твој му се радује."99 Тешко је за људску 95 Песма над песмама I, 7: „Кажи ми ти, кога љуби душа моја, где пасеш, где пландујеш? Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих." 96 Посл. Филибљанима апостола Павла I, 23: „А обоје ми је мило, имајући жељу отићи и с Христом бити, које би много боље било." 97 Књига пророка Осије VII, 4: „Сви чине прељубу; као пећ су коју ужари хљебар који престане стражити када замеси тијесто, па докле ускисне." 98 Јеванђеље по Луци XXIV, 32: „Они говораху један другоме: не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?" 99 Псалам CXIX, 140: „Ријеч је твоја веома чиста и слуга те твој веома љуби."


241

душу да не воли, а и потребно је да нашу мисао привлачи неко осећање. Но телесна љубав се побеђује духовном љубављу, а једна жеља се гаси другом; што на једној страни јењава, на другој се повећава. Стога понављај без престанка: „У ноћи, изнад мог кревета, тражим изабраника душе моје."100 „Усмртите удове своје на земљи"101, рече апостол. Отуда је и сам с уверењем говорио: ,Ја живим, али нисам то ја који живи, то је Христ у мени."102 И онај који је умртвио своје удове и који блуди као привид, не плаши се да каже: „Постао сам као мешина на слани, све што је било влаге у мени, испарило је"103, и: „Од поста су малаксала колена моја"104 и: „Заборавих да поједем хлеб свој; од даха уздаха мога, залепи се кост моја за месо моје."105 18. Буди ноћни цврчак. Сваке ноћи сузама кваси кревет свој и натапај простирку своју. Бди и буди као врабац у самоћи. Певај у души псалме, певај и размишљај: „Благосиљај, душо моја, Господа и не заборави доброчинства његова."106 Он ублажава немире твоје и лечи слабости твоје и подиже тело твоје из пропасти. Ко од нас може из свег срца рећи: „Једем пепео као хлеб и пиће своје мешам са сузама?"107 Зар 100 Песма над песмама III, 1: „На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих га али га не нађох." 101 Посл. Колошанима апост. Павла III, 5: „Поморите дакле уде своје који су на земљи; курварство, нечистоћу, сласт, злу жељу и лакомство које је идолопоклонство." 102 Посл. Галаћанима апост. Павла II, 20: „А ја више не живим, него живи у мени Христос. Α што сад живим у тијелу, живим вјером сина Божјега којему омиљех и предаде себе за мене." 1°3 Псалам CXIX, 83: ,Достадох као мијех у диму, али твојих наредаба не заборавих." 104 Псалам CIX, 24: „Кољена моја изнемогоше од поста и тијело моје омрша." 105 Псалам СП, 5-6: „Од уздисања мојега приону кост моја за месо моје. Постадох као гем у пустињи; ја сам као сова на зидинама." 106 Псалам СШ, 2-4: „Благосиљај, душо моја, Господа, и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио. Он ти прашта све гријехе и исцељује све болести твоје; избавља од гроба живот твој, вјеичава те добротом и милошћу." 107 Псалам СП, 9:, Једем пепео као хљеб и пиће своје растварам сузама."

242


не треба плакати, зар не треба уздисати, када ме змија поново позива на недозвољену храну, када је хтела, избацивши ме из раја девичанства, да ме одене кожама које је Илија бацио на земљу када се вратио у рај? Шта ја имам заједничко са задовољством које пролази тако брзо? Зар мени нешто значе ове слатке песме сирена које доносе смрт? Нећу да будем подвргнут казни која је донета против човека: „У боловима и страховима рађаћеш, ο жено"108 - то није мој закон - и „кренућеш ка човеку." Окреће се мужу она која није верена за Христа; и на крају „умрећеш смрћу" је оно чиме се тај брак завршава: мој предлог искључује сладострашће109. Слажем се да удаја има своје предности и своје достојанство; за мене је девичанство посвећено и Марији и Христу. 19. Неко ће рећи: „Усуђујеш се да оцрниш брак који је од бога благословен?" Ако се предност даје чедности, то није ниподаштавање брака. Нико нека не пореди зло са добрим. Нека се диче и удате тиме што заузимају друго место, после девица. „Растите и множите се", рече Господ, „и испуните земљу." Нека расте и нека се множи онај ко треба да испуни земљу: твој бојни поредак је на небесима. „Растите и множите се": браком се испуњава наређење, дато после изгнања из раја, пошто је човек остао го и покривен смоковим листом чиме је наговештена ласцивност брака. Жене се и удају за оне који у зноју лица свога једу хлеб свој, оне којима земља рађа коров и трње, оне чију траву трње гуши. Моје семе рађа стоструким плодом. „Не схватају сви реч Божју, већ само они којима је то дато."110 Неко је евнух зато што мора, ја сам то од сопствене воље. „Постоји време када човек љуби и време када се руке уздржавају од загрљаја; време када се камење 108

Књига Мојсијева III, 16: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега и он he ти бити господар." 109 Књига Мојсијева II, 17: „Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш." 110 Јеванђеље по Матеју XIX, 11: „А он рече им: не могу сви примити тијех ријечи до они којима је дано."


243

баца и време када се скупља."111 Пошто су, потекли из снаге племена, рођени синови Аврамови, почело је да се котрља свето камење по земљи; прошли су вртлоге овог света и брзином точкова се крећу у колима Бога. Нека шију хаљине они који су изгубили небеске које се не шију, они које радује плач деце: она плачу при изласку на светлост дана зато што су рођена. Ева је у рају била девица; пошто је навукла хаљину од коже дошао је брак. Твоја земља је рај. Служи ономе за шта си рођена и реци: „Врати се, ο душо моја, у свој мир!"112 Знај да је девичанство природно стање, да је брак дошао после сагрешења. Девица се рађа у слатком плоду брака и враћа оно што је у корену изгубила. Младица избија из корена Јесе и цвет се уздиже из тог корена."113 Грана, то је Мајка Господа, једноставна и чиста, никаква клица споља није прионула за њу и по узору на Бога постала је плодна. Цвет тога изданка је Христос који говори: „Ја сам цвет са поља и љиљан у долини."114 На другом месту га пореде са каменом који се одвалио од планине без додира руке, наго-вештавајући пророчанство да је девица била рођена од деви-це. Руке, наиме, дају ради брака, као на овом месту: ,Дева његова је под мојом главом, а десном ме грли."115 У овом смислу говори и то да су животиње које је Ноје по паровима увео у ковчег нечисте, јер само је непаран број чист. Мојсију и Исусу Навину било је наређено да босих ногу ступе на свету земљу, а они прописују да њихови ученици без обуће и без стегнутих кожних хаљина проповедају Јеванђеље. Α војници, пошто су хаљине Исусове коцком поделили, нису 111

Књига проповедникова Ш, 5: „Вријеме када се размеће камење и вријеме када се скупља камење; вријеме када се грли и вријеме када се оставља грљење." 112 Псалам CXVI 7: „Врати се душо моја, у мир свој! Јер је Господ добротвор твој." 113 Књига пророка Исаије XI, 1: „Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева, и изданак из коријена његова изникнуће." 114 Песма над песмама II, 1: ,Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу." 115 Песма над песмама II, 6:,Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли."

244


нашли обућу да је однесу, јер Христос није могао имати оно што је забрањивао својим следбеницима. 20. Хвалим венчање, славим брак, али стога што ми је родио девице. Скупљам руже међу трњем, из земље издвајам злато, из шкољке узимам бисер. Зар онај ко оре, оре целог дана? Зар и не ужива у плоду свога рада? Највише се цени брак стога што се воли оно што се из њега рађа. Мајко, зашто завидиш ћерки својој? Твојим млеком је храњена, у твојој утроби је одгајена, на твом крилу је расла, служила си јој примерном побожношћу. Љутиш се што не жели да буде жена војника, већ краља? Она ће ти донети велику почаст: постаћеш ташта Бога. „Немам упутства од Господа, када су у питању девице", каже апостол116. Зашто? Стога што је и сам чедан, стога што то није ствар наређења, већ слободне воље. Не треба слушати оне који тврде да је он имао жену, јер када проповеда ο постојаности и препоручује трајну чедност, он каже: „Нека сви буду као што сам ја" и даље: „Говорим неудатим и удовицама: најбоље је да остану као што сам ја."117 Α на другом месту каже: „Зашто не можемо да се около шетамо са женама као остали апостоли?"118 Зашто он, дакле, нема упутства од Господа за девице? Стога што више треба ценити оно што није учињено под принудом и оно чему бисмо се опирали, јер ако је чедност прописана, и то чини да је отргнута од брака, веома је сурово некога принудити на нешто против природе и од људи захтевати да живе животом анђела. На тај начин се кажњава нешто што је створено. 21. Другојачије је било схватање среће у Старом завету: „Срећан је онај чије је семе у Сиону, а породица у Јеру116 Павле, I посл. Коринћанима 7, 25: „А за дјевојке немам заповјести Господње, него дајем свјет, као који сам помилован од Господа да будем вјеран." 117 Павле, I посл. Коринћанима 7, 8: „А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам." 118 / посл. Коринћанима апост. Павла 9, 5: „Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли и браћа Господња и Кифа."


245

салиму."119 Проклета је неплодност, она која не оставља порода; „Синови твоји су гране маслинове око твога стола"120 обећање су богатства; најзад: „Нека не буде слабих у племену твоме."121 Α сада нам говоре: „Не сматрај себе сувим дрветом; имаћеш вечно место на небу, уместо синова својих и кћери својих." Α у садашњости, сиромашни су благословени. Лазар је цењен више од богаташа у пурпуру; у садашњости, слабији је у ствари јачи. Некада је васељена била пуста и, да не говорим у симболима, само су деца била благословена. И Аврам, премда већ у годинама, ступи у заједницу са Кетуром а Јаков се откупи за мандрагоре и лепа Рахела се жали на затворену утробу као да је црква. Но, мало-помало, док жетва стаса, шаље се жетелац. Илија је чедан, чедан је и Јелисије, чедни су и многи синови пророка. Јеремији је речено: „И ти не доводи себи жену."122 Благословен у утроби своје мајке, док се заробљеништво приближава, забрањује му се да узме жену. Другим речима, и апостол ово каже: „Сматрам, дакле, да је ово добро, јер је нужно тако, јер је тако за човека добро."123 Каква је то нужност која односи радост брака? Време протиче и исто је за оне који имају жене, као и за оне који их немају. Навукодоносор је ту, у близини, „лав се уздиже из свога легла"124 и чему брак, ако треба да служим најохолијем краљу? Чему деца коју оплакује пророк, говорећи: ,Језик одојчета је 119 Књига пророка Исаије XXXI, 9: „И стијена ће његова проћи од страха, и кнезови ће се његови препасти од заставе, вели Господ, чији је огањ на Сиону и пећ у Јерусалиму." 120 Псалам СХХШ, 3: „Жена је твоја као родна лоза усред дома твојега; синови твоји као гране маслинове око стола твојега." 121 Псалам CV, 37: „Изведе Израелце са сребром и златом, и не бјеше сустала у племенима њиховијем." 122 Књига пророка Јеремије XVI, 2: „Немој се женити и да немаш синова ни кћери на том мјесту." 123 / посл. Коринћанима апост. Павла, 7,26: „Мислим дакле ово да ће бити добро за садашњу невољу да је човјеку добро тако бити." 124 Књига пророка Јеремије IV, 7: „Излази лав из честе своје и који затире народе кренувши се иде с мјеста својега да обрати земљу твоју у пустош, градови твоји да се раскопају да не буде никога у њима."

246


залепљен за сопствено грло у жеђи; деца траже хлеба, а нема никога да им га одломи."125 Као што рекосмо, способност уздржавања је дата само мушкарцима, а Ева стално рађа у боловима. Али када је девица зачела у својој утроби и родила сина „коме је првенство његово обележено на рамену"126, онога који ћв бити моћан Бог и отац будућих векова, овом проклетству дошао је крај. Смрт је дошла са Евом, живот са Маријом. И стога је дар чедности много чешћи међу женама, зато што и почиње с једном женом. Чим је Син Божји ступио на земљу, створио је нову породицу, тако да онај кога анђели обожавају на небу, има такође анђеле на земљи. Чедна Јудита одсече Холофернову главу, док је Аман, чије име значи „неједнакост" изгорео у пламену који је сам запалио. Тада су Јаков и Јован оставили оца, мреже и чамац и кренули за Спаситељем; одрекли су се и љубави према породици, ослободили су се ланаца световнога живота и бриге за кућу. Тада се чу први пут: „Ко хоће да пође за мном, одриче се и себе самога, носи крст свој и следи мене. Нема, дакле, војника који води жену када креће у бој. Ни ученику који жели да оде на погреб оца свога то није дозвољено. Лисица има своју јазбину, небеске птице своја гнезда, а син човека нема где главу да склони", и ти се немој жалити да ти је ћелија сувише тесна. Онај ко је без жене брине само ο ономе што је Господње, и на начин како се Господу допада, док онај ко је ожењен брине бриге овога света, на начин како се жени допада. Разликује се жена од девице: она која није удата, брине ο ономе што је у Господа, да би била светица и телом и душом, а она која је удата, мисли ο овоме свету и ο томе како да се допадне мужу. 22. Какве невоље доноси брак и с каквим је бригама повезан, мислим да сам описао укратко у књизи коју ћу изда125 Плач Јеремијин IV, 4: „Језик дјетету које сиса приону за грло од жеђи, дјеца ишту хљеба, а нема никога да им ломи." 126 Књига пророка Исаије К, 6: „Јер нам се роди дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену..."


247

ти против Хелвидија ο вечној чедности пресвете Марије. Било би преопширно, ако бих то овде поновио, а ако неко жели може црпсти из овога малог извора. Уосталом, да се не би мислило да то сасвим изостављам, рећи ћу овде следеће: апостол нам налаже да се непрестано молимо, а онај ко испуњава брачне дужности не може да се моли за то време; тако се или молимо непрестано, ако смо постали чедни, или престајемо да се молимо и служимо браку. Но, каже се, „ако се девица уда она не чини сагрешење, али ипак трпи телесне патње те врсте".127 У предговору ове своје књижице сам најавио да ο патњама у браку или ништа нећу рећи или ћу говорити мало и сада подсећам на το. Α ти, ако желиш да знаш каквих има тешкоћа којима је удата жена изложена, а девица их поштеђена, читај књигу Тертулијана упућену пријатељу филозофу и друге књиге ο чедности, као што су Кипријанова изврсна књига или оно што је папа Дамас написао у стиху и у прози, као и књижицу коју је недавно наш Амброзије посветио својој сестри. Он је овде излио сву своју речитост и све оно што се тиче чедности тако темељно претресао, изложио и изразио. 23. Ми ћемо следити један други пут: чедност нећемо хвалити, већ ћемо јој служити. Није довољно знати шта је добро, већ треба брижљиво чувати оно што смо изабрали: прво је ствар просуђивања, друго напора, и прво човек дели с многима, друго само са неколицином. „Ко издржи до краја", каже се, „тај ће бити спасен" и: „Многи су позвани, мало их је који су изабрани."128 Стога те молим пред Богом и Исусом Христом и његовим изабраним анђелима да вазе храма, које слободно може да види једино свештеник, олако не износиш у јавност, да не би неко профан у њих загледао. Осија, када је дотакао шкрињу коју није смео, био је погођен тре-нутном смрћу. Ни златна ни сребрна ваза Богу нису тако драге као храм чедног тела. Некада је то била само сенка, 127 / посл. Коринћанима апостола Павла 1, 28: „ ... и дјевојка ако се уда, није сагријешила, али ће имати такови невоље тјелесне; а ја вас жалим." 128 Јеванђеље по Матеју XX, 22 и XXIV, 13; XX, 16; XXII, 14.

248


сада је истина. Истина, ти једноставно говориш и у својој љупкости и на непознато не гледаш с презиром. Но, очи безочне другојачије гледају: оне не препознају лепоту духа, већ само лепоту тела. Језекиљ је Асирцима показао Божју ризницу, али су они видели оно што су хтели. И када је Јудеја разорена честим ратовима, свете вазе су прво заплењене, а затим однете. И како порок тријумфује када испрља нешто што је чисто Валтазар је пио из светих ваза на гозбама, окружен гомилом конкубина. 24. Не окрећи главу своју према злим речима. Често они који говоре ο нечему што је непристојно, искушавају чврстину једног убеђења. Ако ти као девица радо слушаш оно што се говори, ако попушташ на шалу, хвалиће све што ти одобраваш и оспораваће оно што ти кудиш. Називаће те продуховљеном и светом, без лукавости. Говориће: „Ево праве службенице Христа, ево праве једноставности; није као она страшна, она срамна и груба, она застрашујућа, која стога и није нашла мужа." Остављамо да нас води урођено зло: радо повлађујемо онима који нам ласкају. Ми, истина, одговарамо да нисмо достојни таквих похвала, али нам ипак топло руменило облива лице и душа се радује похвали. Али вереница Христа је као шкриња у којој је Завет, споља и изнутра је позлаћена, чувар божанског закона. Као што у њој ничега другог нема до плоча на којима је Завет, тако и у теби не треба да има мисли које би долазиле споља. Изнад овога заштитника милости жели Господ да тронује, као изнад херувима; послао је ученике своје да те, као што је учинио код младунчета магарца, ослободе од брига овог света, да би, остављајући сламу и опеке Египта, следила Мојсија у пустињи и да би ушла у обећану земљу. Нека те у томе нико не спречава, ни мајка, ни сестра, ни рођака, ни брат: Бог те сматра пријатељем. Α ако неко хоће да те спречи, нека се боји бича фараона који није хтео да пусти народ Богу да га обожава и стога претрпео оно што стоји у Светом писму. Исус је ушао у храм и избацио је све оно што није припадало храму. Бог је, наиме, љубоморан и не жели да дом оца


249

његова постане разбојничка пећина. Уосталом, тамо где се новац броји, где су кавези са голубовима, тамо је невиност осуђена на смрт. Ако у чедном срцу гори пламен бриге за неважне ствари, раздире се вео храма. Муж се диже љутит и каже: „Остаће вам кућа пуста."129 Читај Јеванђеље и видећеш на који начин је Марија, седећи код ногу Господа, постигла да буде важнија од ревносне Марте, премда је испуњавала и дужности гостопримства, припремајући обеде Господу и ученицима. „Марта, Марта", рече Господ, „ти си ревносна и много се узбуђујеш око неважних ствари; у ствари, мало је потребно, или само једно. Марија је изабрала најбољу ствар и она јој се не може одузети."130 Буди и ти као Марија и дај предност учењу над припремањем хране. Нека твоје сестре трче тамо-амо и нека траже на који ће начин угостити Христа, а ти, одбацивши једном заувек терет неважног, седи код ногу Христа и реци: „Нађох оно што је тражила душа моја, држаћу се њега и нећу га пустити", а он ће одговорити: "Јединствена је моја голубица, савршена је; једина је у мајке своје, изабраница је родитељке своје",131 то јест небеског Јерусалима. 25. Нека те увек чува тајна твоје собе, нека се увек у теби с тобом забавља Вереник твој. Молиш се, говориш супругу; читаш, он је тај који ти говори и када те сан савлада, он ће доћи иза зида и протуриће руку кроз отвор и дотаћи ће трбух твој, и уздрхтаћеш и устаћеш, говорећи: „Рањена сам љубављу" и опет ћеш од њега чути: „Врт је затворен, сестро моја и жено моја; врт затворен, извор запечаћен."132 129 Јев. по Матеју XXIII, 33: „Змије, породи аспидини! Како ћете побјећи од пресуде у огањ паклени." 130 Јев. по Луци X, 41-42: „И Исус одговарајући рече јој: Марта! Марта! Бринеш се и трудиш за много. Α само је једно потребно. Али је Марија добри дијел изабрала, који се не ће узети од ње." 131 Песма над песмама VI, 8: ,Али је једна голубица моја, безазлена моја, јединица у матере своје, изабрана у родитељке своје. Видјеше да је дјевојка и називаше је блаженом; и царице и иноче хвалише је." 132 Песма над песмама V, 8: „Заклињем вас, кћери јерусалимске, ако нађете драгога мојега, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави."

250


Чувај се тога да из куће изађеш, не пожели да видиш ћерке другога краја, пошто су патријарси браћа твоја и радост је твоја да ти је Израел отац. Дина је, изашавши, била повређена. Не желим да тражиш мужа на тргу, не желим да обилазиш ћошкове града. Треба да кажеш: „Устаћу и шетаћу по граду, бићу на трговима и пијацама, и тражићу онога ко весели душу моју и распитиваћеш се: „Ниси ли видео изабраника срца мога?"133 Нико те неће удостојити одговора; вереника нећеш наћи на трговима: „Узан је и тесан пут који води у живот"134, и ево шта следи: „Тражих га и не нађох га, позивах га и он ми не одговори."135 И камо среће да је то најгоре што га ниси нашла: бићеш рањена, и огољена, и уздишући, говорићеш: „Нашли су ме чувари који обилазе град; ударали су ме, израњавили су ме, скинули су с мене лаке летње хаљине."136 Ако је то оно што мора да претрпи она која је изашла и која је говорила:, Ја спавам, а моје срце бди" и: „Букет митре је братанац мој који се одмара на грудима мојим"137, шта тек очекује нас који нисмо друго до одрасле девојке, које улазећи као удате, с мужем остајемо напољу? Љубоморан је Исус, не жели да други виде твоје лице. Треба да се оправдаш 133 Песма над песмама III, 2: „Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога кога љуби душа моја. Тражих га али га не нађох"; и III, 3: „Нађоше ме стражари који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?" 134 Јеванђ. по Матеју VII, 13-14: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст и много их је који њим иду. Као што су уска врата и тијесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе." 135 Песма над песмама V, 6: „Отворих драгому своме, али драгога мојега не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он проговори: ,,'Тражих га али га не нађох; виках га, али ми се не одазва'." 136 Песма над песмама V, 7: „Нађоше ме стражари који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима." 137 Песма над песмама V, 2: , Ја спавам, а срце је моје будно; ето гласа драгога мојега који куца: отвори ми сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе, а коса моја ноћнијех капи."; 1,13: „Драги је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива."


251

и да одговориш: „Спуштам вео и покривам своје лице, тебе тражим, теби говорим"; „Реци ми, ти, кога изабра душа моја, где напасаш стадо своје, где се одмараш у подне, да не бих лутала као да сам покривена међу стадима пријатеља твојих."138 Α он ће се посрамити и постидети и рећи ће: ,Дко не познајеш саму себе, ο лепотице међу женама, крени траговима стада и напасај јариће своје међу шаторима пастира." „Буди лепа", рече, „и међу свим женама твоја лепота ће бити вољена од Мужа; ако себе ниси препознала, и свом снагом не чуваш срце своје, ако не избегаваш очи младих људи, изаћи ћеш из ложнице моје и напасаћеш јариће који ће стајати с моје леве стране."139 26. И тако, Еустохијо моја, ћерко, господарице, другарице у ропству, сестро близнакињо - различити су називи с обзиром на године, врлину, а ово је име милости - чух речи Исаије: „Народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата за собом, и притаји се зачас, док не прође гњев господњи."140 Напољу нека лутају луде девојке, а ти буди унутра с Вереником својим, јер ако затвориш врата и ако према пропису Јеванђеља потајно молиш Оца свога, он ће доћи, покуцаће и рећи ће: „Ево ме пред вратима и ево куцам; ако ми неко отвори, ући ћу и јешћу с њим и он са мном"141; док ћеш ти брижно одговорити: „То је глас мога братића који куца: 'Отвори ми, сестро моја, најближа моја, голубице моја, савршена моја'142." Α ти немој рећи: „Свукох тунику моју, ко ће 138 Песма над песмама I, 7: „Кажи ми ти кога љуби душа моја, где пасеш, где пландујеш? Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?" 139 Песма над песмама I, 8: „Ако не знаш, најљепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских." 140 Књига прοрοка Исаије XXVI, 20: „Хајде народе мој, уђи у клијети своје, и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас, докле прође гњев." 141 Откровење светога Јована Богослова III, 20: „Ево стојим на вратима, и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата ући ћу κ њему и вечераћу с њиме, и он са мном." 142 Песма над песмама V, 2: „Нађоше ме стражари који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?"

252


ми је навући"; „опрах ноге моје, како да их испрљам?"143 Устани сместа и отвори да не би отишао, да не би оклевала и после жалила, говорећи: „Отворих братанцу свом, али мој братанац оде даље."144 Зашто би врата срца твога била затворена твом Веренику? Отвори Христу, затвори ђаволу, према ономе како је речено: „Ако дух онога ко има моћ сиђе на тебе, немој му дати место."145 Данило је у свом поткровљу није могао наиме да остане доле - држао прозоре отворене у правцу Јерусалима. И ти држи отворене прозоре, али у оном правцу одакле долази светлост и ту ћеш видети Царство небеско. Не отварај онима за које се каже: „Смрт је ушла кроз прозоре ваше."146 27. Оно што треба опрезно да избегаваш: да те не захвати пламен празне славе. ,Дако можете веровати", говорио је Христ, „да славу можете стећи од људи?"147 Погледај, какво је то зло да човек, када у њега упадне, не може имати вере. Α ми кажемо:,Α слава моја си ти,"148 и „Онај ко се слави, нека се слави у Господу"149 и „Ако ме људи славе, нисам више роб господњи"150, као и: „Славе нема за мене осим на крсту Господа мога Исуса Христа преко кога је свет 143 Песма над песмама V, 3: „Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? Опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?" 144 Песма над песмама V, 6: „Ко је она која иде горе из пустиње као ступови од дима, подкађена смирном и тамјаном и свакојаким прашком апотекарским? " 14 * Књига проповједникова X, 10: „Кад се затупи гвожђе, и оштрице му се не наоштри, тада треба више снаге; али мудрост може боље оправити." 146 Књига пророка Јеремије IX, 21: „Јер се попе смрт на прозоре наше и уђе у дворове наше да истријеби дјецу с улица и младиће с путова." 147 Јеванђеље по Јовану V, 44: „Како ви можете вјеровати кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите?" 148 Псалам III 3: „А ти си господе, штит који ме заклања, слава моја; ти подижеш главу моју." 149 I посл. Коринћанима апостола Павла 1,31: „Да (као што се пише) ко се хвали, Господом се хвали." 150 / Посл. Галаћанима апостола Павла 10: „Зар ја сад људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христов."


253

разапет за мене и ја за свет"151 и το: „У теби смо хваљени целог дана", „У Господу ће бити хваљена душа моја."152 Α ти када дајеш милостињу, нека то само Бог види, када постиш нека је радосно само лице твоје. Твоја одећа: ни сувише фина, нити пак бедна; не треба ни да си упадљива, да не би они које успут сретнеш застајали, показујући прстом на тебе. Брат је мртав, а ти треба да испратиш телашце сестре: пази да чинећи ово и сама не умреш. Немој настојати да изгледаш сувише религиозно, нити буди понизнија но што је то потребно, а немој ни славу тражити, правећи се да бежиш од ње. Многи, наиме, избегавају да неко суди ο њиховом сиромаштву, милосрђу и посту, и мада је чудно, они у ствари избегавајући хвалу, заиста желе хвалу. Што се тиче других узбуђења којима се људска душа радује, која је љуте, које она презире или их се плаши, многе сам срео који знају да их избегну. Мало их је, међутим, који их немају, а онај је најбољи који је као лепо тело по коме су се расули само малобројни младежи. Не треба да те опомињем да се не размећеш богатством нити да се гордиш својом отменошћу, нити да себе више волиш од других: знам твоју скромност, знам да говориш из свег срца: „Господе, није срце моје узнето, нису очи моје гордо подигнуте."153 Знам да у теби, као ни у твоје мајке, нема места за охолост, због које је и ђаво пао. Стога и одустајем да ο овоме пишем. Најглупље од свега је учити некога ономе што он већ зна. Али ти се тиме не размећи што си презрела световну разметљивост, да се не би поткрала неизречена мисао да настојиш да се допаднеш у сиротињским, пошто си се одрекла допадања у позлаћеним хаљина151 Посл. Галаћанима апостола Павла VI, 14: „А ја сада Боже сачувај да се чим другијем хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа којега ради разапе се мени свијет и ја свијету." 152 Псалам XXXIII, 2: „Господом се хвали душа моја; нека чују који страдају, па нека се радују." 153 Псалам СХХХ, 1: „Господе! Не надима се срце моје, нити се узносе очи моје, нити идем на велико ни на оно што је више од мене."

254



ма, и када дођеш у заједницу где су сви браћа и сестре, себе не сматрај понизном седећи на ниској столици, и гласа намерно слаба, као неко ко је малаксао од поста и подражавајући некога ко се спрема да премине не наслањај се на раме другог. Има, наиме, жена које се одричу свог природног изгледа да би се људима приказале као оне које посте; то су оне које уздишу чим неког виде, обарају очи и покривају лице, једва ослобађајући једно око да би могле да виде. Док су опасане конопљом, прљавих руку и ногу, види им се једино стомак, јер се надуо од хране. Због њих се свакога дана пева псалам: „Бог расејава кости људи који се сами себи допадају "154 д друге се држе као мушкарци, и променивши одећу, црвене су од стида што су жене, што су то по рођењу, секу косу и без стида показују своје лице као у евнуха. Има их које се облаче у киликијски кострет и носе вешто израђене кукуљице, као да су се вратиле у детињство, подражавајући сове и буљине. 28. Да се не би чинило да само ο женама расправљам, саветујем ти да избегаваш и мушкарце које видиш да су као везани ланцима, да носе дугу косу упркос писању апостола, јарчевску браду и црне огртаче, а иду боси да би изгледало да трпе хладноћу. Све су то знамења ђавола. За таквим Антимом је некада, а недавно и за Софонијем, Рим уздисао. Ови су, пошто су ушли у отмене римске куће, завели женице у њима, које „оптерећене греховима непрестано уче и никада не стижу до истине"155. Они се претварају да су сетни, а храном коју потајно узимају ноћу продужавају пост, тако да се чини да је дуготрајан. Стидим се да говорим ο осталом, да се не би чинило да више осуђујем но што опомињем. Има и 154 Псалам LIII, 5: „Дрхтаће од страха гдје страха нема. Јер ће Бог расути кости онијех који устају на тебе. Ти ћеш их посрамити, јер их Бог одврже." 155 // посл. апостола Павла Тимотију 3, 5-7: „Који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли. И овијех се клони. Јер се од овијех они који се завлаче по кућама и робе женице, које су натоварене гријесима и воде их различне жеље, које се свагда уче, и никад не могу да дођу κ познању истине."

255

оних - говорим ο људима мога реда - који толико моле за свештенички или ђаконски положај само стога да би слободније виђали жене. Једина њихова брига је да су лепо одевени и да лепо миришу, да им нежно стопало не нажуљи груба кожа обуће. Коса им се увија захваљујући гвожђу за коврџање, прстење им се пресијава на прстима и, да им влажна земља не би расејала стопала, ходају тако да једва остављају трагове за собом. Када такве видиш, пре би веровао да су ожењени људи но клерици. Све своје бриге, па и читав живот, посвећују томе да сазнају имена матрона, њихове адресе и њихове навике. Једнога од ових, који је првак у оваквим стварима, укратко и овлаш ћу описати, да би, познајући мајстора лакше препознала његове ученике: устаје журно, заједно са сунцем; смишља редослед поздрављања; жури пречицама и улази у собе док људи још спавају, овај дрски старац. Ако види лепе јастуке или убрус или нешто од покућанства, неумерено то хвали, диви им се, додирује их, јадикује да он тога не би био достојан, најзад то искамчи радије но што добија, јер се сви плаше тога да не увреде гласника Града. Он је противник поста, непријатељ чедности. По мирису препознаје ручак и назива га „масним", популарно γέρων ποππύζων. Уста су му варварска и дрска и увек спремна на погрде. Куд год се окренеш, он је испред тебе. Ако се чује нешто ново, он је или творац вести или подстрекач гласина. Коњи, које мења свакога сата, тако блистају, тако су дивљи, да ти се чини да је он брат трачког краља. 29. Вешт непријатељ се служи разним замкама. Змија је најлукавија од свих створења које је Бог створио на земљи и стога апостол каже: „Не заборавимо њену лукавост."156 Хришћанима не доликују ни јавно показивање једноставности нити настојање на световним стварима. Ако нешто не знаш, ако се колебаш у нечему што је у Светом писму, питај онога кога његов живот препоручује, кога његова старост штити, 156

// посл. Коринћанима апостола Павла 2, 11: „Да нас не превари Сотона; јер знамо шта он мисли."

256


кога његов углед не компромитује, онога ко може рећи: „Обрекох вас једном човеку, пред Христа изведох чисту девицу."157 Α ако нема никога ко може ствар да ти објасни, боље је остати у сумњи, но научити уз излагање опасности. Имај на уму да корачаш између замки и да су многе девице већ у старости, на самом прагу смрти, испустиле из руку круну чедности. Ако су ти се као пратиље прикључиле служавке, не истичи се међу њима, не горди се као господарица, јер ако сте се одлучиле за истог Мужа и заједно певате псалме Христу, заједно примате тело његово, зашто бисте имале засебне столове. Позовите и друге; нека девице својом часношћу привуку и друге. Ако видиш да у некој вера малаксава, прихвати је, утеши, буди јој пријатељ и њена чедност ће бити твоја заслуга. Α ако се нека претвара, а избегава покорност, отворено јој прочитај шта каже апостол: „Боље је удати се, но горети од жеље."158 Α оне девице и удовице које долазе испуњене радозналошћу и обилазе куће матрона које, избрисавши с лица свако руменило стида, надмашују и глумце у паразитизму, заобиђи као кугу. „Рђави разговори кваре добре обичаје."159 Оне немају друге бриге осим свога стомака и онога што је код стомака. И такве жене имају обичај да храбре друге и да говоре: „Псићу мој, уживај у ономе што имаш и живи док живиш. Не чуваш ваљда за своју децу?" Склоне пићу и разузданости, упуштају се у које хоћеш зло и, зарад задовољства, ломе и гвоздену вољу. „И пошто су постале раскалашне и у Христу, желе да се удају, будући да су проклете, јер су прву веру одбациле."160 157

II посл. Коринћанима апост. Павла 11, 2: „Јер ревнујем за вас Божијом ревности, јер вас обрекох мужу једноме, да дјевојку чисту изведем пред Христа." 158 / посл. Коринћанима апост. Павла 7,9: „Ако ли се не уздрже, нека се жене и удају; јер је боље женити се неголи упаљивати се." 159 / посл. Коринћанима апост. Павла 15, 33: „Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје." 160 Посл. Тиом. апост. Павла V, 11-12: „А младијех удовица прођи се; јер кад побјесне против Христа, хоће да се удају. И имају гријех што прву вјеру одбацише."

Живош и иреииска свеишга Хијеронима

257

Немој настојати да се правиш много речитом нити да се досетљиво играш метрима лирских песама. Немој тако фина настојати да подражаваш извештачен говор матрона, које час стиснутих зуба, час опуштених уста, муцавим језиком изговарају само пола речи, и сматрају да је сељачко све оно што је природно, толико им се допада кварење, чак и када је у питању језик. „Шта може бити заједничко светлости и тами? Како је могућна слога између Христа и Велијара?"161 Шта има Хорације заједничко са псалтиром? С Јеванђељем Вергилије и Цицерон с апостолима? Не би ли се запањио брат твој, ако би те видео да лежиш у храму идола? Без сумње, „чистима је све чисто" и премда „не треба одбацити ништа од онога што се са захвалношћу прима"162, ипак не тре-ба истовремено пити из чаше Христа и чаше демона. Испричаћу ти историју моје несреће: 30. Када сам пре много година напустио родитеље, сестру и рођаке и оно што је било још теже, обичај да се обилно једе, и то све због царства небеског, и упутио се у Јерусалим да бих постао војник Христа, нисам могао да се лишим библиотеке коју сам уз највећи напор и труд сакупио у Риму. И тако, бедан ја, постих пре но што приступих читању Цицерона. После честих ноћних бдења и проливања многих суза које су ми навирале из дубине душе при сећању на раније грехове, узимао бих у руке Плаута. Када бих се потом окретао себи и почињао да читам пророке, њихов сиров језик би изазивао ужас у мојој души. Како светлост нисам могао да видим, јер сам био слеп, сматрао сам да грешка није у очцма већ у сунцу. 161 II посл. Коринћанима апост. Павла 6, 14-15: „Не вуците у туђему јарму невјерника; јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видјело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? Или какав дијел има вјерни с невјерником? 162 Посл. Титу апост. Павла I, 15: „Чистима је све чисто; а поганима и невјернима ништа није чисто, него је опогањен њихов и ум и савјест." В. Посл. Тим. I, 4, 4: „Јер је свако створење божје добро и ништа није наодмет кад се прима са захвалношћу."

258


Док се тако стара змија поигравала са мном, после четрдесетодневног поста изнурено тело нападе унутрашња грозница и не допуштајући ми предах - скоро невероватно звучи - тако је изјела моје удове, да су се одржавали једино на костима. Већ су ми и погреб припремали, а у телу које се већ било охладило треперила је још једино душа у једном углу мојих груди. Изненада ме нешто зграби и у духу бејах изведен пред трибунал судија. Ту је из оних који су ме опколили избијала тако блистава светлост, као муња, да се ја прострех по земљи и не усуђивах се да подигнем поглед. Када ме упиташе за моју веру, одговорих да сам хришћанин. На то ће онај који је председавао: ,Лажеш", рече, „ти си цицеронијанац, а не хришћанин", „тамо где је твоје благо, тамо је и твоје срце."163 Ту заћутах и између удараца - наредио је, наиме, да ме шибају - све више ме је мучила моја савест док сам у себи понављао стих: „А у паклу, ко ће те хвалити?"164 Почех да јаучем и уз крике да говорим: „Смилуј се, Господе, смилуј се на ме!"165 Мој глас је одјекивао између удараца бича. Најзад падох на колена пред оним који је председавао. Они који су овоме присуствовали молили су га да се смилује мојој младости, да дозволи да место заблуде заузме кајање, да ћу бити кажњен ако поново узмем да читам неку паганску књигу. Α ја, нашавши се у таквој ситуацији, бејах спреман да обећам и веће ствари, и почех да се заклињем, призивајући његово име: „Господе, ако икада поново узмем у руке световне списе, ако их будем читао, биће као да сам те се одрекао." Овим речима заклетве бејах ослобођен и вратих се на земљу и на опште чуђење, отворих очи лијући такву кишу суза да су се и они који су били пуни неповерења уверили у мој бол. То 163

Јев. по Мат. VI, 20-21: „Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду. Јер гдје је наше благо, ондје ће бити и срце наше." 164 Псалам VI, 5: „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу, ко ће те славити?" 165 Псалам LVI, 1: „Смилуј се на ме, Боже, јер човјек хоће да ме прогута, непријатељ ме сваки дан притјешњује."


259

није био сан нити празно сновиђење које нас често заводи. То сведочи трибунал пред којим сам лежао, а суд кога сам се толико плашио је сведок. Нека ми Бог не да више никада да доживим таква испитивања. Рамена су ми се још тресла од страха, и по буђењу сам осећао још ударце. После тога сам с таквом пажњом читао божанске књиге, с каквом никада нисам гледао дела смртника. 31. Треба да избегаваш и порок лакомости, не само тако што туђе нећеш тражити - то и јавни закони кажњавају - већ и да не штедиш своје, јер то и не припада теби, већ другима. „Ако у туђем нисте били поуздани", рече Господ, „са оним што вам није припадало, ко ће вам дати оно што је ваше?"166 Нису наше ни златне ни сребрне полуге; нама припадају духовна добра и на једном другом месту се каже: „Богатство човека је његово искупљење"167 и: „Нико не може служити два господара, јер или једнога мрзи, а другога воли, или једнога трпи, а другога презире. Не можете служити Господу, ако служите Мамони"168, тј. богатству. На сиријском језику таттопа, наиме, значи богатство. Размишљања ο живљењу су трње у вери, корени похлепе, брига оних који нису хришћани. Али, рећи ћеш: ,Ја сам нежна девојка и својим рукама се не могу издржавати; ако доживим старост, ако почнем да побољевам, ко ће се на мене сажалити?" Ослушни Исуса који говори апостолима: „Не мислите у души својој ο томе шта ћете јести, ни у шта ћете ваше тело оденути. Зар душа не значи више но храна и тело више но одећа? Погледајте на птице небеске које не сеју и не жању нити скупљају жетву у житнице, а ваш небески отац их ипак храни."1^9 Ако ти одећа 166

ваше?"

Јев. по Луци XVI12: „И ако у туђем не бисте вјерни, ко ће вам дати

167

Приче Соломунове XIII, 8: „Откуп је за живот човјеку богатство његово, а сиромах не слуша пријетње." 168

169

Јев. по Мат. VI, 24.

Јеванђеље по Мат. VI, 25-26: „За то вам кажем: не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити ни за тијело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тијело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жњу, ни сабирају у житнице; па отац ваш небески храни их. Нијесте ли много претежнији од њих?"

260


недостаје, истаћи ће ти пример љиљана; ако те мучи глад, чућеш проповед како су срећни сиромашни и они који гладују. Ако те неки бол дотакне, читај: „Стога се себи допадам у слабости својој."170 или "Дат ми је жалац у месо моје, анђео сотоне који ме подбада"171 да бих се узохолила. Радуј се свим судовима божјим, јер „подскакују од радости ћерке Јудеје у свим твојим судовима, Господе"172. Нека ти на устима увек звони овај глас: „Наг изађох из утробе мајке своје, наг ћу се и вратити онамо"173 и „ништа нисмо донели на овај свет, нити шта из њега можемо понети".174 32. Α сада видиш многе жене које су своје ормане испуниле хаљинама, како сваког дана мењају тунике, а ипак не могу да победе мољце. Дакле, она која је побожна, има само једну хаљину и премда су јој шкриње пуне, носи огртач од грубе вуне. Пурпуром се боји пергамент, трагови течног злата се пресијавају у писмима, драгим камењем се украшавају рукописи, док испред врата умире наг Христ. Ако оне пруже руку да дају милостињу, пастирским рогом се оглашава, када позивају на пријатељски ручак, узимају гласника. Недавно сам видео (имена ћу прећутати, да се не би мислило да је сатира) најотменију од римских дама у базилици Светога Петра. И док су испред ње ишли евнуси, она је сопственом руком, да би се сматрала побожнијом, сваком сиромашку поделила по један новчић. У међувремену - они који су на то навикли знали су да је то лако - једна старица, оптерећена и 170 // посл. Коринћанима апост. Павла 12,10: „Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер када сам слаб, онда сам силан." 171 // посл. Коринћанима апост. Павла 12,7: „И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим." 171 Псалам XCVII, 8: „Чује и радује се Сион, и кћери се јудејске веселе ради судова твојих, Господе." 172 Књига ο Јову, I, 21: „И рече: го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе: да је благословено име Господње." 174 Посл. Тимошију апост. Павла VI, 7: „Јер ништа не доносимо на овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети."


261

годинама и дроњцима, поново се врати напред да би добила и други новчић. Када је дошла на ред, место новчића доби ударац песницом тако, да је као кривац за такав један грех била обливена крвљу. „Лакомост је корен свих зала"175 и апостол је назива „служењем идолима". „Тражи прво царство Божје, и све ће ти то бити дато." Бог не убија глађу душу праведника. „Бејах млађи и ево остарих и не видех праведника да је био напуштен нити потомке његове који хлеб просе."176 Илију су хранили гавранови, доносећи му храну; удовицу Серепту, која се спремала да заједно са децом ноћу умре, нахранио је проповедник и на чудесан се начин посуда увек поново пунила, док је онај ко је дошао да се нахрани, хранио домаћина. Апостол Петар рече: „Немам сребра ни злата, али ти дајем оно што имам. У име Господа Исуса Христа, устани и ходај!"177 И сада, премда многи ћуте, говоре својим делима: „Веру и сажаљење немам, али злато и сребро које имам. то теби не дајем." Дакле. када имамо храну и одело, задовољни смо. Чуј шта Јаков захтева у својим речима: „Ако би Господ био са мном и ако би ме чувао на путу којим сам кренуо и ако би ми дао хлеба да се нахраним и огртач да се покријем."178 Он не тражи друго, осим онога што му је неопходно. После двадесет година врати се у земљу Ханан као богат човек и још богатији као отац. Небројени су примери у Светом писму који уче да лакомост треба избегавати. 175 Посл. Тимотију апост. Павла VI, 10: ,Јер је коријен свију зала среброљубље којему неки предавши се зађоше од вјере и на себе навукоше муке велике." 176 Псалам XXXVII, 25: „Бијах млад и остарјех и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба." 177 Дела апост. III, 5-6: „А они гледаше у њих мислећи да ће му они што дати. Α Петар рече: сребра и злата нема у мене, него што имам ово ти дајем: у име Исуса Хрисга Назарећанина устани и ходи." 178 / књига Мојсијева XXVIII, 20: „И учини Јаков завјет, говорећи: ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и да ми хљеба да једем и одијела да се облачим."

262


33. Сада ћу ο нечему узгред испричати, задржавајући предмет за посебно дело, ако Христос дозволи. Испричаћу оно што се недавно догодило у Нитри: један брат, пре штедљивији но шкртији од осталих, не знајући да је Господ продат за тридесет сребрњака, остави иза себе 100 златника које је стекао ткајући лан. Састаде се савет монаха (на овом месту је живело око 5000 у засебним ћелијама) да би решили шта да се с тим ради. Једни рекоше да би их требало поделити сиротињи, други - да их треба дати Цркви; било их је који су сматрали да златнике треба вратити рођацима преминулог. Α Макарије, Памбо и Исидор и други које су називали „оцима" одлучише, слушајући глас Светог Духа у себи, да благо треба закопати заједно са његовим власником, говорећи: „Нека благо твоје заједно с тобом пропадне."179 Нека нико не сматра да је ово било сурово: монахе у Египту је био ухватио велики страх од тога да је кажњиво оставити иза себе и један једини златник. 34. Пошто смо поменули монахе, а знам да радо слушаш све оно што се тиче светих ствари, послушај и ово: у Египту постоје три врсте монаха: киновити или општежитељници, које на језику земље називају sauhes, a ми „они који заједно живе"; анахорети, који растурени по пустињи живе сами и називају се тако, јер су се повукли далеко од људи; трећи се називају remnuoth и они су најгора и најзапуштенија врста, али су у овој провинцији они на првом месту. Станују по двојица или тројица, никад више од тога, независни су и живе по свом нахођењу. Све што произведу доносе на заједнички сто и тако имају заједничку исхрану. Најчешће живе у градовима и у утврђењима и као да им је занимање свето, а не живот, све што продају, продају по највишој цени. Међу њима су честе свађе, јер пошто живе од онога што сами произведу, не подносе да су неком потчињени. У ствари, боре се са постом: од ствари свете тајне, направили су ствар победе. Код њих ништа није забрањено, ни широки рукави, нити пространо 179 Дела апост, VIII, 20: „А Петар му рече: 'Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце'."


263

одело, ни чести уздисаји, нити посете девица, као ни куђење клера. Када дође неки дан прославе, једу до повраћања. 35. Пошто смо ове отклонили као неку болест, долазимо до оних који у већем броју живе заједно и који се, као што смо већ рекли, називају киновити. Споразум је међу њима, као прво, да се покоравају старијима и да чине што ови заповедају. Подељени су на декурије и центурије, тако да је деветорици предводник десети, а десет предводника се налазе под стотим. Остају одвојени, али су им ћелије спојене. Све до деветог сата тишина је као у празничне дане у суду: нико не иде другом, осим оних које називамо деканима. Они могу својим разговором умирити оне који се у мислима колебају. После деветог сата скупе се заједно. Чују се псалми и према обичају чита се Свето писмо. Када се заврши са молитвама, сви поседају и онај ко је у средини и кога називају оцем започиње са расправом. Док он говори, таква је тишина да се нико не усуђује ни да гледа у другог, па ни да прогута пљувачку. Плакање слушалаца значи похвалу говорнику. Ћутећи пуштају да им се сузе котрљају низ лице, а бол не показују ни јецањем. Али када отац дође до оног места где се најављује Христово царство, будућа лепота и слава, можеш видети како сви са уздржаним уздахом, дижући очи κ небу, једни другима говоре: ,До ће ми дати крила голубице да бих могао да одлетим и да ту отпочинем?"180 После тога се разилазе и свака декурија се са својим оцем упућује ка столовима где се сваке недеље смењују у служби. За време јела нема ларме, нико не говори једући. Живе ο хлебу, поврћу и зељу, зачињеном сољу и уљем. Вино добијају једино старци. Њима и дечацима често се даје и доручак, првима да би могли да издрже у изнемоглости старости, а другима да не би били сломљени већ у почетку. После јела се дижу од стола сви заједно и пошто отпевају 180

Псалам LV, 6: „И рекох: ко би ми дао крила голубиња; ја бих одлетео и починуо."

264


химну, враћају се у своје одвојене просторе. Овде све до вечери свако разговара са својима, говорећи: „Видите ли тога и тога, колико је у њега милине, какво ћутање, како му је скроман наступ?" Ако виде некога ко је слаб, теше га, ако је неко у љубави према Богу узаврео, храбре га у његовим настојањима. И како ноћу, поред јавних молитви, свако у свом лежају бди, оци обилазе све ћелије и пажљиво испитују шта ови раде, прислонивши уво на зид. Ако неког ухвате да заостаје, они га не грде, већ, прикривајући оно што знају, чешће га посећују и стављајући га при молитвама на прво место, више га изазивају да се усрдније моли, но што га на то терају. Свакодневни рад је утврђен. Оно што се доноси декану, овај даје економу који сваког месеца подноси рачун ономе кога називају оцем, са великим респектом. Овај проба и јела када су припремљена и како никоме не приличи да каже: „немам хаљину, огртач или простирку од рогоза", он је тај који води рачуна ο томе да свако има оно што му је потребно. Ако се неко разболи, преносе га у пространију дворану. Ту га старци негују тако брижљиво, да нема места жељи за пријатностима града, па ни за нежношћу мајке. Недељом се одмарају и посвећују молитви и читању. То чине и иначе, када заврше своје мале послове и свакодневно читају понешто из Светога писма, Пост је преко целе године исти, осим у време четрдесетодневног поста, када је дозвољено и строжје живети. За време Духова (Пентекоста) уместо ручка узимају доручак, што одговара у црквеној традицији, а и стомак се не оптерећује са два оброка. Таквима приказује есене Филон, који у језику подражава Платона, таквима су описани и у Јосифа који је грчки Ливије, у његовој другој историји јудејског сужањства. 36. Пошто расправљам ο девичанству, сада говорим доста површно ο монасима, па прелазим на трећу врсту коју називају анахоретима. Они су се одвојили од општежитељних и упутили су се у пустињу, не носећи са собом друго до хлеба и соли. Павле је био први који је водио такав живот, а Антоније даје леп пример, и ако треба даље да идем у прошлост,


265

на челу таквих је био и Јован Крститељ. Таквог човека описује и пророк Јеремија, говорећи: ,добро је за човека, ако јарам носи већ од своје младости. Седеће сам и ћутаће, јер га јарам притискује. Пружиће и други образ ономе ко га је ударио и биће испуњен срамотом, тако да га Господ не одбацује заувек." Њихов напор, њихов начин да живе не телом, већ у телу, испричаћу ти други пут, ако желиш. Сада ћу се вратити ономе ο чему сам говорио, после екскурса ο монасима, до којих сам дошао говорећи ο штедљивости. Износећи примере, нећу говорити само ο злату и сребру и другом богатству, већ и ο самој земљи и небу које треба презирати. Дакле, спојена с Христом, певаћеш: „Део мене, то је Господ."181 37. Осим тога, премда нам апостол налаже да се увек молимо и премда је светима и сам сан молитва, ипак треба имати посебне часове за молитву и то тако, да ако нас неки посао задржи, сам час нас опомиње да је време за ту дужност. Свако зна да су за то предвиђени трећи, шести и девети час, зора и вече. И ти, немој никада храну узимати, а да се пре тога не помолиш, нити устани од стола, а да пре тога ниси захвалила творцу. И ноћу треба устајати два до три пута и понављати оно што из Светога писма знамо напамет. Ако напуштамо дом, наоружани смо молитвом, када се враћамо с форума прво ћемо се помолити, па ћемо онда сести: наше јадно тело се не одмара пре но што се душа нахрани. Код свакога посла, код свакога наступа, рука описује крст. Ни ο коме зло не говори, и не износи искушење пред сина мајке своје. „Ко си ти да судиш ο туђем робу? Он за свога господара стоји или пада. Држаће се, међутим, усправно, јер је Господ довољно моћан да га држи усправним."182 Ако си постио два дана, немој мислити да си бољи од онога ко није постио. Ти постиш и љутиш се; он једе, али је много умиљатији. 181 Псалам LXXIII, 26: „Чезне за тобом тијело моје и срце моје; Бог је град срца мојега и дио мој довијека." 182 Посл. Римљанима апост. Павла XIV, 4: „Ко си ти да судиш туђему слузи? Он својему господару стоји или пада. Али ће устати, јер је Бог кадар уздигнути га."

266


Ти вариш и узнемиреност духа и храну у желуцу, раздирући себе, а овај се умерено храни и богу је милији. Стога је Исаија свакодневно говорио: „Није то онај пост који сам изабрао, вели Господ" и још и ово: „У време вашег поста откривају се ваше жеље; све оне који су под вашом влашћу, прогоните; постите усред суђења и спорова и ударате песницом понизне; зашто онда у име моје постите?"183 Какав је то пост у онога чија срџба траје целу ноћ и оставља за собом и пун месец? Када размишљаш ο самој себи, немој славу тражити у обарању другог, већ у свом сопственом делу. 38. Немој себи узимати за пример оне који брину једино ο телу и свакодневно израчунавају шта имају и шта троше. Јер нити су Једанаест апостола сломљени издајством Јуде, нити су после бродолома Фигела и Александра остали скренути с пута вере. Никад немој рећи: „Та и та ужива у својој срећи; поштују је сви; κ њој долазе браћа и сестре." Треба се питати: зар је то девица? јер: „Бог неће гледати онако како гледа човек; човек види лице, бог види срце"184, као и: „Ако је неко телесно девица, то не значи да је и у души." Апостол је Девицу овако одредио: „Нека је света и телом и душом."!185 И пре свега, нека за себе чува своју славу. Оне које желе да воде живот задовољства и радости, супротстављају се Павловој препоруци. Α ми ћемо следити примере бољих. Представи себи блажену Марију која се својим чистунством 183

Књига пророка Исаије, LVIII, 3-5: „Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју један дан? Да савије главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу?" 184 / књига ο царевима 16, 7: „Али Господ рече Самуилу: Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио; јер не гледам нашта човјек гледа; човјек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце." 185 / посл. Коринћанима апост. Павла 7, 34: „Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и тијелом и духом; а која је удата брине се за свјетско, како ће угодити мужу".


267

тако истицала, да је заслужила да буде Мајка Господа. Када је κ њој сишао анђео Гаврило у облику човека и када јој је говорио: „Поздрављена буди и испуњена милошћу, Бог је с тобом"186, она се тако изненадила и престрашила, да није могла одговорити. Никада је, наиме, није ниједан мушкарац поздравио. Потом, када је чула поруку, говораше му, премда се човека плашила, и примила је анђела без страха. И ти можеш бити Мајка Господа. „Узми књигу велику и нову и испиши у њој брзином крадљивца који одвлачи плен."187 И када се приближиш пророчици и када у утроби својој зачнеш и када родиш сина, реци: „У страху твоме зачесмо, Господе, и родисмо; родисмо дух спаса твојега на земљи "188 А твој син ће ти одговорити: „Ево мајке моје и браће моје."189 И на чудесан начин ће онај кога си недавно у ширини срца свога описала, кога си с новим срцем и крилатим пером нацртала, он ће, пошто је плен од непријатеља узео, пошто је опустошио царство и оне који су имали власт разапео на крст, једном зачет напредовати и када одрасте, узеће те за жену из руку своје мајке. Велики је напор, али и велика награда за то, што су као мученици, што су апостоли, што су као Христ. Све ово може користити спасу ако се догађа у цркви, ако у њој као јединој кући Пасху славимо, ако уђемо у ковчег заједно са Нојем, ако нас Рава, одобравајући то, штити, док се Јерихон руши. Α девице, које су онакве како се ο њима говори код разних јеретика и код нечистих манихејаца, треба сматрати за проститутке, а не за девице. Ако је 186 Јев. ио Луци I, 27-28: „К дјевојци испрошеној за мужа, по имену Јосифа из дома Давидова; и дјевојци беше име Марија. И ушавши κ њој анђео рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама." 187 Књига пророка Исаије VIII, 1: „И рече ми Господ: Узми књигу велику и напиши у њој писмом човјечијим: брз на плијен, хитар на грабеж." 188 Књига пророка Исаије XXVI, 18: „Затрудњесмо, мучисмо се да родимо и као да родисмо вјетар, никако не помогосмо земљи, нити падоше који живе у васиљеној." 189 Јев. по Мат. XII, 49: „И пруживши руку своју на ученике своје рече: ето мати моја и браћа моја. Јер ко извршује вољу оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати."

268


њихова тела створио сам ђаво, како могу хвалити творевину од глине свог непријатеља? Али како знају да је име девице славно, они под руном овце крију вука. Христа лажно представља антихрист и свој срамни живот маскира славом украденог имена. Радуј се, сестро, радуј се, кћери, радуј се, девице моја: оно што се друге претварају да су, ти почињеш да биваш. 39. Све оно што смо изложили, тешко се може чинити једино ономе ко не воли Христа. Онај ко сву помпу света сматра средством очишћења и сматра да је узалудно све што је под сунцем да би пристао уз Христа, онај ко је заједно с Христом умро и васкрснуо, ко је разапео тело своје заједно са манама и жељама, слободно ће објавити: „Шта нас може одвојити од милости Христове? Патња? Страх? Глад? Голотиња? Опасност или мач?"190 или: „Сигуран сам да нас ни смрт, ни живот, ни анђео, ни власт садашња или будућа, ни снага, ни успон, нити пад нити икоја друга творевина не могу одвојити од љубави према Богу која је у Исусу Христу, Господу нашем."191 Син Божји, који је ради спаса нашега постао син човека, чекао је десет месеци у утроби да би био рођен и подносећи гађење, крвав изађе и завијен у крпе, осмехну се на нежност, и премда је у својој малој песници држао свет, био је затворен у тесним јаслама. Нећу говорити ο томе да је до тридесете године непознат живео задовољан у сиромаштву својих родитеља; ћуташе када су га шибали; разапет на крст, мољаше се за оне који су га разапели. „Како ћу вратити Господу за све оно што је за мене учинио? Прихватићу путир 190 Посл. Римљанима апост. Павла VIII, 35: „Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? Или голотиња? Или глад? или мач? Као што стоји написано: За тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање." 191 Пос. Римљанима апост. Павла VIII, 38-39: „Јер знам јамачно, да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашему."


269

спасења и призваћу име Господње."192 Најдрагоценије пред Господом је смрт његових светаца. Једино достојно враћање је када се крв надокнађује крвљу. Откупљивање крвљу Христовом је за онога ко је откупљен добровољно умирање. Има ли свеца који је овенчан ореолом, а да се није борио? Праведни Авељ је био убијен, Аврам је дошао у опасност да изгуби своју жену. Но не желим ово опширно да излажем; тражи, и сама ћеш открити да је свако имао своју патњу. Само је Соломон живео лепо и вероватно отуда потиче и његов пад. „Онај кога Господ изабере, њега ће и узети. Он кажњава сву децу коју изабере."193 Није ли боље борити се краће време, носити колац, оружје, храну и малаксавати под оклопом, а потом се радовати победи, но због нестрпљивости да се не пати ниједног часа, вечно робовати? 40. Онима који нешто воле, ништа није тешко нити напорно, ништа није напорно онима који нешто желе. Гледај шта је све поднео Јаков за своју жену Рахелу: „И служаше Јаков за своју жену седам година", каже се у Светом писму," „и чињаше му се као неколико дана, јер ју је волео."194 И он се сам касније сећао: ,Дању су палиле врућине, ноћи су биле ледене."195 Волимо и ми тако Христа и тражимо увек његов загрљај и учиниће нам се лако и оно што је тешко и мислићемо да је кратко све оно што дуго траје. Рањени његовим копљем, говорићемо током часова који протичу: „Јао мени, како се моје лутање протегло! Све патње овога света не могу се упоредити са будућом славом која нам се открива, јер патња рађа стрпљење, стрпљење одобравање, одобравање 192 Псалам CXVI, 3-4: „Опколише ме болести смртне и јади паклени задесише ме, наиђох на тугу и муку; Али призвах име Господње. Господе, избави душу моју!" 193 Посл. Јеврејима апост. Павла XII, 6: „Јер кога љуби Господ онога и кара; а бије свакога сина којега прима." 194 / књша Мојсијева ХХК, 20: „И одслужи Јаков за Рахиљу седам година, и учинише му се као нсколико дана, јер је љубљаше." 195 / књига Мојсијева XXXI, 40: „Дању ме убијаше врућина, а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи."

270


рађа наду, а нада не обмањује."196 Када ти се чини тешко оно што подносиш, читај Павлову Другу посланицу Коринћанима: „У многим патњама, често у затворима, примао сам ударце и често сам био излаган смртном страху; од Јевреја примих пет пута четрдесет удараца мање један, три пута сам био шибан, једном сам био каменован, три пута сам преживео бродолом, један дан и једну ноћ сам провео у мрачним морским дубинама, често сам био на путу и излагао се опасности од разбојника, опасности од сопственог рода и од пагана, опасности у граду, у пустињи и на мору, опасности од лажне браће, чинио сам напоре, био сам у беди, у многим бдењима, у глади и у ситости, често сам постио, подносио сам хладноћу и голотињу."197 Ко од нас може изабрати из овог каталога бар мали део врлина? Такав би могао рећи у пуном поверењу: „Свој правац сам следио, веру сам сачувао; остајем у чекању круне праведности коју ће ми Господ дрделити."198 Ако једемо неукусну храну, тужни смо и сматрамо да вршимо службу Богу; ако пијемо вино разблажено водом, разбијамо чашу, сто преврћемо, љутите речи се разлежу; нешто бајатија вода крвљу се освећује: „Небеско царство трпи насиље и насилници га отимају."199 Ако не чиниш насиље, нећеш добити царство небеско. Ако не куцаш безобзирно, нећеш примити хлеб сакрамента. Зар ти се не чини 196 Посл. Римљанима апост. Павла VIII, 18: ,Јер мислим да страдања садашњега времена нијесу ништа према слави која ће кам се јавити." 197 // посл. Коринћанима апост. Павла 11, 23-27: „Три пута сам био шибан и једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан сам провео у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом; у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи." 198 // посл. Тимотију апост. Павла 4, 7-8: „Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах. Даље дакле мени је приправљен вијенац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују његовом доласку." 199 Јев. по Мат. XI, 12: „А од времена Јована крститеља до сад царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га."


271

насилним када оно што је телесно жели да буде оно што је Бог и да се попне тамо, одакле су анђели пали и да суди анђелима? 41. Изађи, преклињем те, за тренутак из тела и представи својим очима награду за садашњи труд, награду коју „око не види и ухо не чује, ону која не допире до срца човекова"200 Какав ће бити онај дан, када ће ти Марија, мајка Божја, приступити, праћена хором девица, када је (једна друга Марија) после преласка преко Црвеног мора и потапања фараона, заједно са његовом војском и са таламбасима, певала одговарајући гомили: „Певајмо Господу! Он је славан, он је величанствен; и коња и коњаника он је бацио у море."201 Тада ће Текла, пресрећна, похрлити у твој загрљај. Тада ће ти и сам Муж приступити и рећи: „Устани и дођи, ти која си најдража, голубице моја, јер ево, зима прође и кише су за тебе престале."202 Тада ће анђели, задивљени, рећи: „Која је ова која светлуца као зора, лепа као месец, изабрана као сунце."203 Видеће те кћери и хвалиће те; уздизаће те краљице и наложнице. Онда ће ти приступити и други хор чедности: Сара ће доћи са удатим женама, Ана, ћерка Фануелова, са удовицама. Као у разним стадима, онима телесним и онима духовним, оне ће бити мајке твоје. Прва ће се радовати, јер те је родила, друга ће клицати, јер те је подучавала. И тада ће Господ узјахати магарца и ући у небески Јерусалим. И тада ће деца, ο којима Спаситељ говори преко Исаије: „Ево мене и деце 200 / посл. Коринћанима апост. Павла 2, 9: „Него као што је писано: што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови бог онима који га љубе." 201 // књига Мојсијева XV, 1: „Тада запјева Мојсије и пјесму Господу и рекоше овако: 'Пјеваћу Господу јер се славно прослави; коња и коњика врже у море'." 202 Песма над песмама II, 10-11: „Проговори драги мој и рече ми: устани драга моја, љепотице моја, и ходи. Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше." 203 Песма над песмама VI, 9: „Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама?"

272


коју ми је Господ дао"204, подићи палме победе и сложно певати: „Осана у висинама! Благословен онај ко долази у име Господа, осана у висинама!"205 И тада ће четрдесет четири хиљаде изабраних стајати пред престолом и пред старцима, држаће у рукама цитре и певаће нове песме и нико неће знати те песме осим твог одређеног броја. „То су они који не ступају у заједницу са женама"206, они су чедни; то су они који следе јагње куд год се оно упути. Кад год те не мами празно световно самољубље, кад год у свету видиш нешто срамно, у души се окрени рају. Започни да биваш овде оно што ћеш бити горе и чућеш глас Мужа својега: „Стави ме као печат на своје срце, као печат на руку своју"207 и тако подједнако брањена и својим делом и својом мисли, узвикиваћеш: „Ни велика вода не може угасити пожар љубави, нити је реке могу потопити."208 XXVI. МАРЦЕЛИ (384) 1. Некада, када смо били заједно, имала си обичај да ме питаш, не писмом као раније, већ директно: шта значе у јеврејском оне речи које нису преведене на латински, као 204 Књига пророка Исаије VIII, 18: „Ево ја и дјеца коју ми је дао Господ јесмо знак и чудо Израељу од Господа над војскама који настава на гори Сиону." 205 Јев. по Мат. XXI, 9: „А народ који иђаше пред њим и за њим, викаше говорећи: Осана сину Давидову! Благословен онај који иде у име Господње! Осана на висини!" 206 Откровење Светога Јована Богослава XIV, 4: „Ово су који се не опоганише са женама, јер су дјевсгвеници, они иду за јагњетом кудгод оно пође. Ови су купљени од људи првенци Богу и јагњету." 207 Песма над песмама VIII, 6: „Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен Божји." 208 Песма над песмама VIII, 7: „Многа вода не може угасити љубави, нити је ријеке потопити. Да ко даје све имање дома својега за ту љубав, осрамотио би се."


273

што су aleluia, amen, maran atha, ephod и друге којих се сећаш да се спомињу на разним местима у Светом писму. 2. На ово ћемо укратко одговорити, јер имамо тешкоћу при диктирању. Како су се у првобитној Цркви скупљали Јевреји, Седамдесеторица преводилаца и апостоли су се бринули ο томе да не унесу ништа ново у текст Светога писма што би узнемирило вернике и преводили су тако, како су они још у детињству примили. Касније, када се текст Јеванђеља раширио међу све народе, није се више могло мењати оно што је једном било прихваћено. Тако и Ориген у својим књигама, које назива егзегетским, примећује да идиоми у једном језику, због својих особености, не могу значити у другом исто као када су изговорени на оригиналу. Стога је боље да се доносе без превода, но да се насилно преводе. 3. Дакле, aleluia значи „Слава Богу". У ствари -ia код Јевреја означава једно од 10 имена Бога и оно што у псалму читамо „Славите Бога јер је псалам добар"209, код Јевреја гласи ,Aleluia chi tob zammer". 4. Код атеп Аквила даје πεπιστωµενως, тј. онај који верује, што бисмо ми превели „верно" као прилог од речи „вера", на јеврејском amuna, a Седамдесеторица преводе са γένοιτο, „нека буде". Стога на крају сваке књиге - код Јевреја псалми су подељени на пет књига - стоји „нека буде, нека буде", на јеврејском атеп, атеп. То потврђује оно што је напред речено, да је истинито речено. Отуда и Павле учи да се некоме не може одговорити amen, то јест потврдити, ако се не зна ο чему се ради. Maran atha je пре сиријски но јеврејски, премда стављено између два језика, звучи јеврејски. Преводи се као „Господ Бог наш долази", а смисао му је: „Ако неко не воли Господа Исуса Христа, анатема".210 И како се то догодило, додаје се „Господ Бог наш је дошао" стога што би било 209

Псалам 147, 1: „Хвалите Господа јер је слатко пјевати Бога нашега." 210 / посланица Коринћанима апост. Павла XVI, 22.

274


сувишно борити се са упорном мржњом, када је познато да је он дошао. 5. Желео бих да нешто напишем и ο дијапсалмима што се на јеврејском каже sela, и ο ephod211 као и ο aileth што се налази у наслову неких псалама, и ο сличним стварима, али тиме бих прекорачио границе једнога писма. Осим тога, питања треба да подстакну твоју жељу да чујеш одговор. Постоји банална пословица да се прекомерна понуда одбија као трула, па се и ми уздржавамо од претеране ревности у говору, да би ти јаче желела да чујеш оно што смо прећутали.

XXX. ПАУЛИ, Ο МИСТИЧНОМ ЗНАЧЕЊУ СЛОВА У ЈЕВРЕЈСКОМ АЛФАБЕТУ (384) 1. Прекјуче сам покушао да ти објасним псалам 118 и да ти кажем да он садржи све моралне принципе. И на исти начин како филозофи расправљају ο физици, етици и логици, тако се и у божанским списима расправља или ο природи или ο Генези или ο Еклесиасту или ο моралу као у Пословицама и у скоро свим књигама или најзад ο логици уместо које наши писци узимају теолошку науку као у Песми над песмама или у Јеванђељима. Ипак, Апостол увек предлаже, узима као могућно, извлачи доказе и закључке, што у ствари и представља вештину дијалектике. Ти се и даље распитујеш шта сама по себи значе јеврејска слова уметнута у псалме које читамо. 2. Ја сам ти одговорио да је овај псалам састављен према редоследу слова, што значи да осам стихова почиње првим словом које се у Јевреја назива alef. Према следећем слову, betha, има свој почетак исто толико стихова; исти број затим почиње са gimel и све тако до tau које је у њих последње 211

Псалам ХХIV (Вулгата).


275

слово. Тако је написан овај псалам. Смисао сваког почетка одређује смисао стиха који следи. Молила си ме више пута да ти кажем интерпретацију свакога појединачног слова. Одговорих да сам ти то рекао, али признајем да је тај језик тако стран, да лако нестаје из сећања све што смо рекли. Ти желиш да саставим један подсетник да те, ако би се у нечему колебала, његово читање спасе од заборавности. 3. Но пре но што почнем са појединачним објашњењима треба да знаш да су четири псалма који почињу према редоследу јеврејских слова: 110, 111, овај ο коме је овде реч и псалам 144. У прва два у ствари свако слово означава само по један стих који је сачињен као јамбски триметар. Два последња су, пак, састављена као јамбски тетраметар, на исти начин као што је ритмички уређена Деутерономија212. Псалам 118 се дели у строфе од осам стихова, у псалму 144 свако слово одређује само један.стих. Има писаца који сматрају да и други псалми почињу на исти начин, али то мишљење није тачно. У ствари, и у Плачу Јеремије имаш четири алфабетска низа, од којих прва два као да су написана у сапфијском стиху, јер су међусобно повезана и почињу истим словом; завршавају се херојским стихом. Трећи алфабетски низ је написан у триметру; групе од три стиха почињу са три слова која су идентична; четврти алфабетски низ је сличан првом и другом. Приче Соломонове се исто тако завршавају последњим алфабетским низом213 који се скандира као тетраметар. 4. И као што и у овом нашем писму нико не може приступити тумачењу целине пре но што почне од његових елемената, тако и у божанским списима не можемо сазнати врхунске ствари, ако не почнемо од етике, и то онако како пророк каже: „Полазећи од твојих налога, схватих"214, то јест после дела почео је да схвата тајну. Но време је да 212 Деутерономија (Пета књига Мојсијева која се зове Закони поновљени) XXXII, 1-43. 213 Приче Соломунове XXI, 10 и д. 214 Псалам 119,104: „Од заповијести твојијех постадох разуман; тога ради мрзим на сваки пут лажни."

276


испуним твој захтев и да одредим значење сваког слова, прикључујући томе и превод. 5. АЛЕОХ се тумачи као доктрина, БЕТХ као кућа, ГЕМЕЛ као пуноћа, ДЕЛЕТ као таблице, ХЕ је ова, а ЗАИ она, ХЕТХ је живот, ТЕТХ је добро, ЈОД је почетак, ЦПХ рука, ЛАМЕД дисциплине или од срца, МЕМ значи од ових, НУН је вечни, САМЕЦХ је помоћ, АИН извор или око, ПХЕ уста - погрешно је схватити као кост215, САДЕ од правде, ЦОПХ је позив, РЕС значи од главе, СЕН од зуба, ТАУ су знаци. 6. После објашњења основног значења треба говорити ο њиховом духовном значењу. Повезивањем првих добија се: „Доктрина кућа испуњеност таблица ових", што ће рећи: „Учење Цркве која је божја кућа налази се у испуњености божанских књига." 7. Друга група: „и то је живот". Како би овде могао бити други живот без познавања Светога писма, преко кога се упознаје сам Христ који је живот верника? 8. Трећа група садржи „добар принцип". У ствари, чак и када бисмо познавали цело Свето писмо, ипак је „наше знање делимично и ми не видимо, осим кроз једно огледало или у загонетки"216. Али када заслужимо да смо с Христом, када постанемо слични анђелима, онда престаје учење из књига. 9. Четврта група: „рука срца" или „дисциплине". Подразумева се рука у акцији, срце и дисциплина се схватају у смислу да ништа не можемо да учинимо, ако претходно не знамо шта ваља чинити. 10. Пета група је: „Од ових долази вечна помоћ." Овоме није потребно објашњење, јер је јасније од светлости да свете књиге пружају вечну подршку. 11. Шеста веза је: „Извор" или: „Око устију правде", према ономе што смо објаснили у параграфу 3. 12. Седма група је последња. И сам број седам има мистични смисао: „Позив главе знака зуба". Зуби дозвољавају 215

216

У латинском иста реч (os), означава и уста и кост.

/ посл. Коринћанима апост. Павла XIII, 9.


277

гласу да се артикулише, а тим знацима они доспевају у главу свега онога што је Христос. 13. И питам те, има ли ичега светијег од ове загонетке? Шта је угодније од овога задовољства? Има ли јела или меда који би били слађи од познавања Божјег привиђења, од продирања у његову тајну, од размишљања ο мисли Творца и учењу говора Господа твога који чини смешним мудрост овога света, и који су пуни духовне мудрости. Нека други задрже своја богатства и пију из драгоцених пехара, блистају у свили, забављају се када им народ пљеска и нека њихова задовољства не исцрпе њихова богатства. Наше задовољство нека буде да мислимо дан и ноћ ο божанским законима, да куцамо на врата која се не отварају, да примамо хлеб Тројства и да, док нас Господ предводи, ступамо током векова. 14. Поздрави Блесилу и Еустохију које крећу нашим стопама; поздрави и Фелицијану, срећну у свом девичанству тела и духа, и хор осталих чедних и цркву у твом дому. Премда је у сигурном, за њу се бринем да непријатељ не посеје семе кукоља, ако домаћин заспи. Има их који се усуђују да кажу: ,Ја сам сигуран град, град који не може бити нападнут "217 Ипак, нико није сигуран када непријатељ крене у напад, и као што блажени Кипријан каже: „Нико није сигуран, ако је опасност близу."218 Додајем још једну копију писма, ако би желела да је узме наша Марцела φιλοπονωτάτη (жељна напора). Помени ме у молитвама твојим, да Господ Исус сатре Сатану под ноге наше, убрзо. LVII. ПАМАХИЈУ, Ο НАЈБОЉЕМ НАЧИНУ ПРЕВОЂЕЊА 1. Апостол Павле је у присуству краља Агрипе, одговарајући на питање шта може разумети онај ко само чује, 217 218

Књига пророка Исаије XXVII, 3. Кипријан, Ер. IV, 2.

278


одмах на почетку стекао похвалу, када је, сигуран у победу ствари, рекао: „У свему за шта су ме оптуживали Јевреји, ο Агрипа краљу, сматрам срећом то што ћу се данас бранити пред тобом, јер ти познајеш добро обичаје Јудејаца и проблеме «219 Читао је наиме речи Исаије: „Блажен је онај ко говори ушима које слушају"220, и знао је да речи говорника толико имају одјека, колико их судија схвата у својој мудрости. Отуда и ја себе сматрам срећним у овом подухвату, што ћу ученим ушима одговорити на то што ме је неуки језик назвао или незналицом или лажљивцем, јер или нисам знао да преведем тачно туђе писмо, или нисам хтео. У првом случају била би реч ο заблуди, у другом ο кривици. Α да мој тужилац не би можда с лакоћом с којом ο свему говори и мене код вас оптужио, као што је то учинио с оцем Епифанијем, и да не би остао некажњен, јер сматра да му је све дозвољено, упућујем ти ово писмо, које ће и тебе и оне који су ме удостојили своје љубави, обавестити ο току ствари. 2. Има безмало две године како је горепоменути отац Епифаније упутио писмо Јовану епископу, оптужујући га за нека начела и благо га позивајући на покајање. Неки примерци овога писма су разграбљени у Палестини, било због заслуга аутора, било због лепоте стила. Код нас, у нашем малом манастиру, беше у то време човек, код својих не без значаја, Еусебије из Кремоне. Како је ово писмо било свима на устима и како су му се дивили и учени и лаици и због учења и због чистоте језика, он започе ревносно да ме моли да га за њега преведем на латински и да га ради лакшег разумевања шире објасним. Грчки, наиме није посве разумео. Учиних шта је желео. Писару који је позван диктирао сам брзо и на брзину, бележећи са стране листа какав садржај имају поједина поглавља у његовој средини - веома ме је молио да и ово учиним само за њега. За узврат сам га молио да ову копију држи код куће и да је олако не показује у јав219 Дјела светијех апостола XXVI, 2-3. 220 Књига проповједникова XXV, 9.


279

ности. Тако је прошла једна година и шест месеци, док поменуто тумачење није из његове шкриње стигло у Јерусалим новом преваром: неки лажни монах, било стога што је примио новац, што би се дало и разумети, или због своје урођене злобе, као да је тешко искварена човека наговорити, покраде Еусебијеве списе и новац и постаде Јуда издајник. Мојим противницима је тако дао прилику да залају, проглашавајући ме код неупућених фалсификатором, који глагол не преводи глаголом, који уместо поштовани (honorabili) каже веома драго (carissimum) и злонамерним преводом грех је то и рећи - иречасни (αιδεσιµώτατον) није хтео ни да преведе. Ове и сличне тричарије уписане су ми у грех. 3. Прво, пре но што одговорим ο преводу, желим да запитам оне који опрезност називају злонамерношћу: откуда вама копија писма? Ко вам је даде? Којим умом сте произвели то што сте купили служећи се злочином? Шта је сигурно човеку, ако ни зидови ни шкриње не могу да сачувају наше тајне? Ако бих пред трибунал судија изнео ово ваше злодело, кривце бих подвргао законима који и за достављаче који раде у корист фиска одређују казну и када приме доставу кажњавају издајника. Корист од тога им је очигледно по вољи, али не и склоност томе. Недавно је цар Теодосије казнио смрћу Хесихија, човека конзуларног ранга, јер је поткупивши једног писара дошао до папира патријарха Гамалида221, свог огорченог непријатеља. Α у старих писаца222 читамо ο томе како је учитељ који је децу Фалиска издао Римљанима, везан био враћен деци и предат онима које је издао; римски народ није прихватио победу која је била злочиначка. Фабриције је сматрао грешним да лекари убију епирскога краља Пира кога су рањеног видали у логору. Радије је издајника везанога вратио господару, да не би учинио злодело чак ни према непријатељу. Α оно што јавни закони 221 Гамалид је на челу јеврејске заједнице у Палестини. Хесихије је вероватно био само consularis, што може бити само почасна титула у то време. 222 Мисли на Тита Ливија, римског историчара.

280


чувају и ο чему непријатељ води рачуна, оно што је свето и у рату и где мачеви одлучују, то је нама међу монасима и свештеницима несигурно. И један међу њима се усуђује да, подигавши обрву и пуцкајући прстима, бљујући каже: „Шта ако је купио, акоје искварио? Учинио је оно што му је било корисно." Чудна одбрана злодела! Као да разбојници и лопови и гусари не чине оно што им користи! Сигурно је да су Ана и Кајафа учинили оно што су сматрали да ће им бити од користи када су завели несрећног Јуду. 4. Волео бих да сам на својим папирима написао било какве будалаштине или коментаре Светога писма, или да сам уједао оне који ме вређају, да своју жуч смирим, вежбајући се у општепознатим местима и постављајући копља као спремна за борбу; докле год не објавим оно што мислим, то чак, и ако је злонамерно, није кажњиво, а и није злонамерно ако није доспело до ушију јавности. Зар ћеш ти, који квариш своје робове, подстичеш клијенте и, као што се у причама каже, златом до Данаје продиреш, прикривајући оно што чиниш, мене називати варалицом, признајући да много већи злочин чиниш но што је онај за који мене оптужујеш? Један те оптужује да си јеретик, други да се држиш погрешне догме: ћутиш, овоме да одговориш се не усуђујеш, а преводиоца растржеш, стављаш на муке због слогова и сву одбрану сводиш на то да нападаш онога ко ћути. Замисли да сам се у свом преводу или преварио или нешто испустио - то је осовина око које се врти читав твој посао, то је твоја одбрана. Дакле, ако сам ја рђав преводилац, ти ниси јеретик? Ово не кажем стога што бих признавао да си јеретик - то нека је свестан онај ко оптужује и зна онај ко пише - већ стога што је најлуђа ствар бити оптужен од једнога, а другога оптуживати, и док тело на све стране пропада, тражити утеху у рањавању некога ко спава. 5. До сада сам тако говорио, као да сам нешто променио у писму. Поједностављено превођење може имати грешке, али није злочин. Сада у ствари само писмо показује да ништа није измењено у смислу и да ништа није додато, нити има


281

нечега што би било противречно: „зар настојећи да разумеју, не разумеју ништа"; када хоће туђе незнање да нападају, откривају своје. Α ја не само да признајем већ и јасним гласом изјављујем да у превођењу грчких писаца, осим када се ради ο Свешом иисму, где и ред речи има мистично значење, не замењујем реч речју, већ смисао смислом. У томе имам за учитеља Цицерона који је превео Платоновог Протагору и Ксенофонтов спис Ο економији, као и по два најлепша говора које су Есхин и Демостен, један против другога, држали. Није тренутак да сада говорим ο томе колико је у томе изоставио, колико је додао или изменио да би особености једног језика пренео на свој језик: „Сматрао сам да ће посао кога сам се подухватио бити користан онима који читају, а мени самом да није потребан. Превео сам најбоље говоре два најсјајнија атинска говорника који су се један другоме супротстављали, Есхина и Демостена; нисам ту поступио као тумач, већ као говорник, прилагођавајући њихову реченицу и облик, као и стилске фигуре, речима које одговарају духу нашега језика. У томе нисам држао да је неопходно сваку реч заменити нашом, већ служити и намени и снази свих речи заједно. Нисам сматрао да треба читалац да има исти број речи, већ радије исту тежину."223 И опет на крају говора каже: „Ако сам њихове говоре, како се надам, тако изразио користећи све њихове врлине, то јест и реченицама и фигурама и редоследом ствари, бирајући оне речи које не одступају од нашег смисла, иако све оно што је на грчком није преведено, ипак сам настојао да они одговарају по духу."224 Хорације, човек оштроуман и образован, у свом делу Ο песничкој вештини саветује ученом преводиоцу: „Не брини се за то да реч замениш речју, верни преводиоче."225 Теренције је превео Менандра, Плаут и Цецилије старе комичаре. Они се никада нису држали дословно речи, а зар ипак нису 14.

223 Cicero, De optimo genere orationis (Ο најбољој врсти говора) 13224 225

Cicero, исто, 23.

Хорације, Ο песничкој вештини (Ars poetica 133).

282


више чували лепоту и елеганцију оригинала? Оно што ви називате верношћу интерпретације, учени људи радије сматрају лошим подражавањем (κακοζηλια). Тако сам се и ја пре скоро двадесет година, као ученик таквих људи будући и сам у таквој заблуди и не знајући да ће мени бити упућени ваши прекори, при превођењу Еусебијеве Хронике на латински усудио у предговору, поред осталог, и на следеће: „Ако се следе редови које је други написао, тешко је да се не прекину на неким местима, јер је напорно сачувати исгу лепоту у преводу. Нешто је означено само својствима једне речи; како не налазим реч којом бих то дословно превео, ја тражим дуги заобилазни начин да бих превео смисао, уместо да идем најкраћим путем. Κ томе долази и опасност због премештања реда речи, разлика у употреби падежа, разноврсности стилских фигура и најзад, да тако кажем, својственост самога језика. Ако дословно преведем, звучи бесмислено, ако извршим неопходне измене било у редоследу речи или у језику, чини се да одступам од задатка преводиоца." И после много чега другога што је овде излишно наводити, и ово сам додао: „И ономе ко не види да се лепота језика мења са преводом, и Хомера дословно преводи на латински, још ћу нешто рећи: он га у ствари преводи на свој језик, али у прози. Видеће да је то скоро смешно и да најречитији песник једва уме да говори."226 6. У ствари, да ауторитет мојих речи не би био мали, премда сам само хтео да докажем да сам од своје младости преводио не речи, већ смисао, ево упознај и мали увод за ону врсту литературе којој припада књига у којој се описује живот блаженога Антонија, и то из самога текста: „Превод с једнога језика на други, ако је дословно изражен, скрива прави смисао и као бујни коров гуши оно што је посејано. Док се, наиме, говор служи падежима и фигурама, оно што би могао да искаже кратким говором, једва може да објасни на дуг заобилазан начин. Ово дакле избегавајући, Светога 226

Eusebii Chron. can. ed. Scone II ρ. 1,8.


283

Антонија сам на твој захтев тако превео, да ништа у смислу не недостаје, иако је нешто од речи изостављено. Други нека лове слова и слогове, а ти тражи смисао."227 Читав дан ми не би био довољан, ако бих наводио сведочанства оних који су преводили само смисао. За ову прилику нека буде довољно то што ћу навести Хиларија Исповедника који је превео са грчког на латински хомилије за Јова и многе трактате за псалме, а да се при томе није задржавао на словима која успављују, нити се мучио око педантне интерпретације за неуке, већ је смисао, као да је заробљен, преносио у свој језик правом победника. 7. Овакав поступак није био неуобичајен, било код профаних или код црквених писаца, јер су и Седамдесеторица, као и јеванђелисти и апостоли, овако поступали код светих књига. Читамо у Јеванђељу по Марку да Господ говори: „talitha cumi" и што одмах интерпретира: „девојко, теби говорим, устани"228. Зар ћете оптужити јеванђелиста за лаж када додаје „теби кажем", док на јеврејском стоји само „девојко, устани". Али да би ствар учинио опширном (έµφατικώτερον), додајући „теби кажем", он изражава и смисао наредбе и узвика. Опет, када је њива купљена од лончара за тридесет сребрњака које је издајник Јуда вратио, у Јеванђељу по Матеју је записано229: „Тада се испунило оно што је пророк Јеремија предсказао: 'И добише тридесет сребрњака као цену коју су одредили синови Израела и дадоше их за поље грнчара како је Господ одредио'." Ово све се не налази у Јеремији већ у Захарији230 и то изражено посве другим речима и другим редом. У издању Вулгате231 овако стоји: „И рећи ћу им, ако вам се ствар чини добром, дајте ми зараду или одбијте. И одмерише ми као награду тридесет сребрњака. Α Господ ми 227 226

Пролог Евагрија за Живош Светог Антонија, PG XXVI, 834.

Јеванђеље по Марку V, 41. Јеванђеље по Матеју XXVII, 9-10. 230 Књига прор. Захарије XI, 12-13. 229

231

Мисли се на грчки превод, на Septuaginta.

284



рече: Стави их у посуду за топљење метала и провери метал, као што они мене проверавају.' И ја донех тридесет сребрњака и ставих их у суд за топљење метала у кући Божјој."232 Ето, колика је разлика између текста јеванђелиста и превода Седамдесеторице! Α у јеврејском оригиналу, речи су друге и имају сасвим други распоред, премда је смисао исти. Он каже: „И рекох им, ако је у вашим очима то добро, однесите моју награду, а ако није, држите се мирно. И они измерише моју награду: тридесет сребрњака. Α Господ ми рече: 'баци на земљу ово пред кипара као цену за оно колико ме цене.' И донех тридесет сребрњака и бацих их у кући Господа за кипара."233 Зар ће оптужити апостола за нетачност, јер се не слаже ни са јеврејским преводиоцем ни са Седамдесеторицом, и оно што је још теже, вара се у погледу имена - уместо Захарија ставља Јеремија? Али се чува да то каже за пратиоца Христова који је настојао не да лови речи и слогове, већ да изнесе идеју поруке. Сада долазимо до једнога другог сведочанства овог истог Захарије кога Јован јеванђелист наводи према јеврејском оригиналу234: „Они окренуше поглед свој према ономе кога су проболи", уместо онога што стоји у Седамдесеторице: καν έπιβλεψοντοα προς µε άνθ' ων ένωρχήσαντο (и гледаху на мене као на предмет игре коју су организовали), што Латини преводе et aspicent ad me pro his quae inluserunt ili „insultaverunt" (u гледаху на мене као на онога кога су исмејавали или кога су нападали)235. Разликују се међу собом, дакле, и јеванђелист и Седамдесеторица и наш превод, али је разлика у речима а не у смислу. И у Јеванђељу по Матеју236 читамо да је Господ предвидео бекство апостола, а ово потврђује и Захаријино сведочанство: „записано је", каже он, „ако погодим пастира и 232

233 234

Књига прор. Захарије XI, 12-13, према Septuaginta.

Зах. XI, 12-13, према јеврејском.

Јеванђ. по Јовану XIX, 37. 235 Књига прор. Захарије, XII, 10. 236 Јеванђеље по Матеју, XXVI, 31.

285

овце ће се разбећи". Али у Седамдесеторице и на јеврејском је сасвим другојачије. Не ради се ο ономе шта је Господ рекао, како то хоће јеванђелист, већ ο ономе што је пророк тражио од Бога оца: „Удари пастира и овце ће се разбежати!" Мислим да се на овом месту, према неким чистунцима, ради ο греху јеванђелисте који се усудио да припише речи пророка самом Богу. Поменути јеванђелист пише и да је Јосиф на опомену анђела узео дете и његову мајку и отишао у Египат. Ту је остао све до смрти Ирода да би се испунило оно што је Господ рекао преко пророка: „Из Египта позвах сина својега."237 Наши латински рукописи ово место не садрже, али у књизи пророка Осије налазимо на јеврејском: „Пошто је дечак Израел, волео сам га и позвах сина свога из Египта."238 Α ово Седамдесеторица преводе: „Пошто је дечак Израел, заволех га и из Египта позвах сина његова."239 Да ли треба одбацити посве оне који ово место другојачије преводе, јер се ради управо ο Христовој заклетви, или им треба опростити као људима према изреци Јакова који каже: „Сви ми много грешимо; зар је онај ко на речима не греши савршен човек који може и своје тело да обузда?"240 или према ономе што исти јеванђелист пише: „И дошавши живео је у граду који се називао Назарет, да би се испунило оно што је рекао пророк"241, „пошто се називао Назарећанин". Нека одговоре ови ,догодедали" и докони судије свега што је написано, где су прочитали или научили ово што се приписује Исаији. Јер на месту где ми читамо и преводимо: „И изби младица из корена Јесе и цвет се диже из корена"242, на јеврејском је према духу тог језика написано: „Изби младица из корена Јесе и Назарећанин расте из њена корена." Зашто Седам331 Јеванђ. по Матеју II, 15. 238 Књига пророка Осије XI, 1. 239

240

Псалам XI1 према Septuaginta.

Саборна посланица Св. апостола Јакова III, 2. 241 Јеванђ. по Матеју II, 23. 242 Књига прор. Исаије XI, 1.

286


десеторица ово изостављају? Премда не приличи да се свака реч преводи речју, грех је сакрити или не знати тајну. 8. Пређимо на друго, пошто краткоћа једног писма не дозвољава да се задржавамо на појединостима. Сам Матеј каже243: „Све је ово учињено да би Господ испунио оно што је преко пророка најављено," када каже: "Гле, девица у утро-би имаће сина и родиће га и називаће га именом Еманухел." Α тο Седамдесеторица преводе: „Ево девице која ће зачети у утроби својој и родити сина кога ћете ви назвати именом Еманухел."244 Ако су речи оне које стварају тешкоћу, није исто „имаће" и „зачеће", нити „назваће га" и „ви ћете га назвати". Даље, на јеврејском читамо овако написано: „Гле, девица ће зачети и родити сина и назваће свога сина Еманухел."245 Није то био ни Ахаз коме је недостајала вера, ни Јевреји који би требало да су одрицали Господа, већ га је тако назвала она која га је зачела, сама девица која га је родила, вели пророчанство. У истога јеванђелисте читамо да је Ирод био узнемирен доласком мага и да је сакупљеним писарима и свештеницима који су питали где ће се родити Христос одговорио: „У Витлејему Јудином; тако је наиме написано у Пророка; а ти, Витлејеме, земљо Јуде, ти никако ниси најмањи међу вођама Јуда. Из тебе ће изаћи вођа који ће владати Израелом, мојим народом."246 Овај пример се у Вулгати преводи на следећи начин: „А ти, Витлејеме, дому Ефрате, незнатан си, да би био међу хиљадама Јуда. Из тебе ми изађе онај који ће бити први у Израелу."247 Још би се више чудио колика је разлика између Матеја и Седамдесеторице у речима и редоследу, ако би видео и јеврејски текст у коме је написано: „А ти, Витлејеме Ефрата, мален си међу хиљадама Јуда; из тебе ће ми изаћи онај који ће бити господар у Израелу."248 Обрати пажњу на 243

Јеванђеље по Матеју I, 22. Исаија VII, 14 (према LXX). 245 Исаија VII, 14 (према LXX). 24 ° Јеванђ. по Матеју II, 5-6. 247 Књига прор. Михеја V, 2 (према LXX). 248 Књига прор. Михеја V, 2 (према јеврејском). 244


287

један по један израз који је употребио јеванђелист: „А ти, Витлејеме, земљо Јуда": уместо „земљо Јуда" у јеврејском је „Effratha", y Седамдесеторице ,дом Ефрата"; „ти никако ниси најмањи међу вођама Јуда" у Седамдесеторице се чита: „незнатан си, да би био међу хиљадама Јуда", у јеврејском: „мален си међу хиљадама Јуда" и смисао је потпуно супротан, док се Седамдесеторица само на овом месту слажу с јеврејским. Јеванђелист, наиме, каже да није мален међу вођама Јуда, док је управо супротно: „свакако си сасвим мали и незнатан, па ипак ће ми из тебе маленога и скромнога изаћи вођа Израела", према ономе шта каже апостол: „Изабра Господ оно што је нејако да би ослабио оно што је прејако"249 и да је оно што даље следи: „онај који ће владати" или „који ће чувати народ мој Израела" различито у пророка, то је очигледно. 9. Ово не наводим да бих оптужио јеванђелисту за погрешке - то чине само безбожници какви су Целз, Памфилије и Јулијан - већ да бих оне који мене прекоревају оптужио за незнање и измолио од њих ту милост да мени дозволе у једном обичном писму оно што је, хтели они то или не, апостолима дозвољено у Светом писму. Марко, Петров ученик, овако почиње своје Јеванђеље: „Почетак Јеванђеља Исуса Христа онако како је написано у пророка Исаије: Ево шаљем анђела мога пред лице твоје да би припремио пут твој. Глас вапијућег у пустињи: припремите пут Господа, правим учините његове путање."250 Овај пример су саставили двојица пророка, Малахија свакако и Исаија. Оно што је на првом месту, „Ево шаљем анђела мога пред лице твоје који ће припремити пут твој", у Малахија је на последњем251. Α оно што следи, „глас вапијућег у пустињи" и даље, то читамо у Исаије252. Но, како то да Марко одмах у почетку своје књиге ставља: „Како је написано у Исаије пророка: Ево 249

/ посланица Коринћанима апост. Павла 27. Јеванђ. по Марку I, 1-3. 251 Књига пροροκа Малахије III, 1. 252 Књига прор. Исаије XL, 3. 250

288



шаљем анђела мога", што у ствари није написано у Исаије, као што рекосмо, већ у Малахија, најмлађег од дванаесторице пророка? Остаје њиховој неукој претпоставци да реши овај проблем, а ја за грешку молим милост. Исти Марко представља Спаситеља како говори фарисејима: „Зар никада нисте прочитали шта је учинио Давид када се нашао у невољи и када је огладнео, као и његови пратиоци, и на који начин је ушао у Божју кућу под свештеником Абатијаром и нахранио се хлебом проповеди који су једино свештеници смели да једу?" Читамо ли Самухелема (Самуел)253 или како је популарни назив, Књигу царева, ту ћемо наћи да није написано да је свештеник Абатијар, већ Авимелех био онај од свештеника кога је погубио Доек заједно са другим свештеницима по наређењу Саула. Окренимо се апостолу Павлу. Он пише Коринћанима: „Да су га препознали, никада не би разапели на крст Господа узвишенога." Али као што је написано: „оно што око не види и ухо не чује и оно што не продире до људскога срца, то је Бог створио за оне који га воле."254 Неки имају обичај да у тумачењу овога следе нека апокрифна бунцања и кажу да је то сведочанство узето из откривења Елије, док се у Исаији, према јеврејском тексту, овако чита: „За свога века не чуше нити ушима примише. Око не види, Боже, осим тебе који си то припремио за оне који те очекују."255 Ово Седамдесеторица сасвим другојачије преводе: „За века свога нисмо чули нити су наше очи виделе Бога осим тебе и твоја су дела истинска и ти ћеш донети милост онима који те очекују."256 Знамо одакле је Павле узео своје сведочанство, па ипак апостол није сваку реч превео дословце, већ је исти смисао парафразирано (παραφραστικώς) изразио другим изразима. У Посланици Римљанима исти овај блажени апостол каже, узимајући пример из пророка Исаије257: „Ево стављам на 253

Књига ο царевима XXXI, 6. 254 // посл. Коринћанима апост. Павла 8-9. 255 Књига прор. Исаије LXIV, 4. 256 Књига прор. Исаије LXIV, 4 (према LXX). 257 Посланица Римљанима апост. Павла IX, 33.

289

Сион камен увреде и стену навођења на зло." Он се разликује од старог превода, а ипак се по суштини слаже са јеврејским текстом. У Седамдесеторице је опет смисао сасвим други:, Да се не сретнете као камење увреде ни стене које се руше"258, док апостол Петар, сагласно јеврејском и Павлу овако то поставља: „Онима који не верују то је камен увреде и стена завођења." Из свега овога је јасно да су апостоли и јеванђелисти у интерпретацији старих списа тражили смисао, а не речи, и да се нису много бринули ο конструкцији и ο језику када су интелекту откривали ствар. 10. Лука, апостол и јеванђелист, пише да је Стефан, први Христов мученик, у расправи с Јудејцима говорио:, Јаков је сишао у Египту у седамдесет пет душа и умро је сам и наши очеви пренети су у Сихем и стављени су у гробницу коју је купио Аврам плативши новцем од синова Еморових." Ово исто место је у књизи Ο стварању света259 сасвим другојачије, то јест да је Аврам купио од Ефрона Хетејина, сина Сарова код Хеброна за четири стотине сребрних сикала двоструку пећину и поље око ње и да је у њу сахранио своју жену Сару. Мало даље у истој књизи читамо да је Јаков, који се вратио из Месопотамије заједно са децом и женама својим, поставио свој шатор испред Салема града Сикимора који је у хананској земљи и да је живећи овде део земље на којој је разапео шаторе купио од Емора оца Сихемова за 100 јагањаца, и да је овде поставио олтар и призивао Бога Израела. Аврам није купио пећину од Емора оца Сихемова, већ од Ефрона сина Сарова, и није био сахрањен у Сихему већ у Хеброну чије искварено име гласи Арбок. Α дванаест патријарха није сахрањено у Арбоку већ у Сихему и поље није купио Аврам већ Јаков. Износим разлике и у овим ситним питањима, да би они који ме нападају сами истраживали и да би схватили да у светим списима не треба поједине речи разматрати, већ смисао. 258

Књига прор. Исаије VIII, 14. 259 / књига Мојсијева која се зове Постање (Genesis) XXII.

290


Псалам 21 према јеврејском260 почиње истим речима које је Христос на крсту изговорио: „Heli heli lama zabtani", што се преводи: „Боже, Боже, зашто си ме напустио" и то објашњава зашто Седамдесеторица додају „Погледај на мене". И тако њихов превод гласи: „Боже, Боже мој, погледај на ме, зашто си ме напустио?" и одговорили би да смисао није нигде повређен, ако су две речи додате. Нека знају да и ја нисам Цркву довео у питање, ако сам диктирајући у брзини испустио неке речи. 11. Било би дуго сада излагати шта су све Седамдесторица сами додали или изоставили, што се у црквеним копијама обележава обелима (цртама) и звездицама (астерисцима). Када Јевреји чују оно што читамо у Исаије261, „Срећан је онај ко има семе на Сиону и рођаке у Јерусалиму", морали би да се смеју као и оно у Амосу, после описа луксуза262: „Сматрали су ово сталним, а не нечим што измиче." Ради се у ствари ο реторици или цицероновском декламовању. Али шта ћемо радити са оригиналним књигама у којима се не налазе овакви додаци или друго слично томе? Ако бисмо покушали то да изложимо, биле би потребне небројене књиге. Ο ономе што су они изоставили сведоче звездице, као што сам рекао, или наша интерпретација, ако би неки пажљив читалац хтео то да упореди са старим преводом. Ипак, с правом је преовладало у црквама издање Седамдесеторице, било стога што је прво и што се односи и на оно пре доласка Христа, или стога што су га користили апостоли у оним деловима у којима се не разликује од јеврејског. Α Аквилу, прозелиту и тенденциозног преводиоца који је настојао не само на преводу речи већ и на етимологијама, ми с правом одбацујемо. Ко би, наиме, под χεϋµα, όπωρισµόν, στιλπνότητα (жито, вино, уље) могао да чита или да разуме оно што ми можемо рећи „изливање", „скупљање плодова" и „сјај"? Треба ли, само стога што Јевреји имају άρθρα већ и 260

Псалам XXII, 2, и Јев. ио Матеју XXVII, 46. 261 Књига прор. Исаије XXXI, 9. 262 Књига прор. Амоса VI, 5.


291

πρόαρθρα (одређени члан и пред-члан), преводити не само слогове већ и слова, као што то он чини са марљивошћу која је некорисна, и рећи: „Са овим небом и са овом земљом"263, што не одговара ни грчком ни латинском. Примере ове врсте можемо узети и из нашег сопственог језика. Толико има ствари које се лепо могу изразити на грчком, а преведене на латински дословно не звуче добро. Исто тако оно што је код нас допадљиво, ако се преведе редом свака реч, Грцима се не допада. 12. Но, да изоставим оно ο чему се бесконачно може говорити, и да бих теби, који си највећи хришћанин међу свим људима висока рода и који си најотменији међу хришћанима, показао на који начин ме оптужују за кривотворење у превођењу писма, навешћу ти његов почетак на грчком, да би из једне оптужбе разумео и остало: έδει ηµάς, αγαπητέ, µη τη οίήσει των κλήρων φέρεσθαι („Не би требало, драги мој, да нас заведе мишљење клера")264, што сам ја, колико се сећам, превео овако: „Требало би, драги мој, да нас свештеничка част не одведе у охолост." „Видите", рекли би они, „у једном кратком реду колико нетачности!" Прво, αγαπητός значи драг а не најдражи, затим οϊησις значи мишљење, а не охолост, κ томе аутор не каже οίήµατι већ οίήσει, од којих прво значи гњев а друго мишљење, а остало што следи, „Свештеничку почаст не злоупотребити у охолости „то је твоје". Шта кажеш ο стубу у књижевности и Аристарху нашег времена, ти који доносиш мишљење ο свим писцима? Зар смо узалуд толико времена студирали и тако често „руку подметали под шибу"265? Чим изађосмо на врата, наиђосмо на гребен. Стога, пошто је људски грешити, а мудрост признати грешку, ти такав какав си критичар, ти ме, преклињем те, исправи, учитељу, и сваку реч изрази речју! Каже: „Требало је да кажеш: 'Требало је, драги мој, да нас не заведе миш263 Ради се ο томе да одређени члан у јеврејском, артхрон, ха(сцх) и проатхрон одређује падеж 264 На грчком: έδει ηµάς αγαπητέ µη τη οίήσει των κλήρων φερεσθαι. 265 Мисли се на школу и учитеља. Цитат је из Јувенала, I, 15.

292


љење свештеника.'" Ово је речитост достојна Плаута, ово је атички хумор и, како кажу, треба га упоредити са говором муза. У мом случају се испуњава она народна пословица: „Губи и уље и узалудан је трошак ономе ко вола шаље у салу где се уљем мажу атлете." Није грешка онога под чијим именом неко други игра у трагедији, већ учитеља који га ничем добром нису научили, премда су примили велику награду266. Ја не осуђујем неспретност у говору неког хришћанина и камо среће када бисмо се држали онога у Сократа: „знам да не знам" или једног другог мудраца:, Познај самога себе" - и увек сам се дивио не речитој неуглађености, већ светој једноставности. Онај ко тврди да подражава апостоле у говору, боље би урадио да их подражава у начину живота. Њихову једноставност у говору оправдава величина њихове светости, а силогизме Аристотела и замршену префињеност Хризипа обара онај ко из мртвих васкрсава. Уосталом, смешно је, ако би се неко од нас међу богатством Креза и луксузом Сарданапала разметао једино својом неуглађеношћу. То би било као када би сви разбојници и разни злочинци били учени и своје крваве мачеве скривали иза волуминозних књига филозофа, а не иза пањева. 13. Премашио сам оквире једног писма, али нисам исцрпео меру свога бола. Како ме називају фалсификатором и човеком који се разапиње између чунака и конаца женица, задовољавам се тиме да се од кривице оперем, а не да вратим истом мером. Стога све препуштам твом суду, да прочиташ писмо како на грчком тако и на латинском, и да схватиш тричарије мојих тужитеља и њихове цењене оптужбе. Α мени је довољно да сам обавестио мени веома драгога пријатеља, и да сам, сакривен у својој ћелији, само очекујем дан суђења. Жеља ми је да, ако је то могућно, пишем коментаре светих списа, радије но Демостена или Цицеронове Филипике, премда су моји противници и на то огорчени.


LVIII. ПАУЛИНУ СВЕШТЕНИКУ (Паулин из Ноле) (395) Добар човек из добре ризнице срца свога црпе оно што је добро"267, а дрво се по плодовима препознаје. Нас мериш према сопственим врлинама и сам велики, нас мале уздижеш; на гозби седаш на последње место, да би по процени оца породице напредовао напред. Шта је то у нама и колико је то да би ми скромни и понизни заслужили глас учене хвале и да би нас хвалила славна уста која су изговорила одбрану најпобожнијег цара? Немој нас, брате најдражи, процењивати по броју година, а немој ни ο мудрости судити по седим власима, већ седе власи по мудрости, јер како каже Соломон: „Седа коса човека је његово искуство."268. И Мојсије је добио наређење да изабере 70 старијих, за које је сам знао да су „старији", што значи да их процени не по годинама, већ по мудрости. Α Данијел, сам још дечак, судио је људима који су били у годинама, а бесрамне старце осуђују њихове распусне године. Немој стога чврстину вере мерити годинама и немој сматрати да сам бољи од тебе стога што сам раније ступио у хришћанску војску. Апостол Павле, који је од следбеника постао изабрана ваза, био је по реду последњи, а први по заслузи, јер будући да је последњи, морао је највише да ради. Α Јуда који је једном зачуо глас: „Ти, човече, вођо мој и пријатељу мој, у Божјем храму ходасмо у сагласности"269, пока-зао се као издајник пријатеља, учитеља и спаситеља, и „чвор везује за смрт ружну на високој греди"270. И супротно томе, разбојник је крст заменио за рај и створио је мученика убиством човека. Колико их је данас који дуго живећи већ носе сопствени покров и такви погреби у белом пуни су костију мртвих. Изненадна топлота побеђује дуготрајну хладноћу. 267 268

266

Ciceron, Phil. II, 43.

293

269 270

Јев. по Луци VI, 45. Књига мудрости IV, 8. Псалам LV, 14-15. Вергилије, Енеида XII, 603.

294


2. Најзад, и ту се чула мисао Спаситеља: „Ако желиш савршенство, крени, продај све што имаш и подари сиромашнима и дођи, следи ме."271 Те речи претвори у дело и како је крст го, следи га и сам наг да би се на тај начин растеретио и лак се пео лествицама Јакова. Мењајући тунику промени и душу и немој с пуном кесом тежити славној црнини, већ чистих руку и чиста срца и као сиромашан буди славан и духом и богатством. Није ствар у томе да се тужним или бледим лицем показује тобожњи или стварни пост, а да се при томе плива у обиљу које доноси приход са имања и да се јефтино размеће монашком кукуљицом. Кратес, познати Тебанац, некада веома богат човек, када се упутио у Атину да би се посветио филозофији, бацио је на земљу злато велике тежине, сматрајући да не може истовремено да поседује и богатство и врлину. Α како ћемо ми, натоварени благом, следити сиромашног Христа. и како ћемо поштено делити оно што нам не припада ако смо своје, из страха од немаштине, оставили на страну? Пуна стомака лако се расправља ο посту. Заслужује похвалу, не то да је неко био у Јерусалиму, већ да је живео како треба у Јерусалиму. Тој, управо тој држави треба тежити, не оној која је убила проповеднике и пролила крв Христову, већ оној која се радује бујици реке, оној која је на брегу и не може се сакрити, оној коју апостол назива мајком светаца, у којој се човек радује да буде суграђанин праведницима272. 3. И ово говорећи не противуречим себи самоме нити проклињем оно што радим, да би се чинило да сам, као Аврам, узалуд напустио своју породицу и завичај; али се не усуђујем да свемоћ Господа затворим у уске границе и да збијем на малом земаљском месту оно што ни небо не може да обухвати. Верници се не оцењују по томе где живе, већ по заслузи за веру. И они који су заиста одани вери не обожавају Оца ни у Јерусалиму ни на брегу Гаризин, јер је Бог дух и они 271 272

Јеванђеље по Матеју XIX, 21. Посл. Филибљанима апост. Павла III, 20.


295

који га обожавају треба то да чине у духу и истини. Дух наиме струји тамо где хоће. „Господу припада земља у свој својој величини." Пошто је руно Јудеје осушено273, читав свет је покрила небеска роса и многи су дошли са истока и запада и нашли спокојство у крилу Аврама. Од тада и Господ и име Господње нису били познати једино у Јудеји, и у Израелу, већ се и по целој земљи пронео глас апостола и до краја света његове речи. Говорећи својим ученицима, Спаситељ у храму рече: „Устаните, идемо одавде!"274, а Јудејцима: „Остављене су вам пусте ваше куће."275 Како небо и земља пролазе, тако пролазе и све земаљске ствари. Тако су ту и место распећа и васкрсења онима који носе свој крст и са Христом васкрсавају свакодневно они који су достојни да се уздигну до тога места. Α они који говоре: „Храм Божји, Храм Божји, Храм Божји"276, нека послушају апостола: „Ви сте храм Господњи и Свети Дух је у вама."277 И од Јерусалима све до Британије подједнако се простире храм Божји; Божанско царство је у нама. Антоније и гомиле монаха Египта, Месопотамије, Понта, Кападокије и Јерменије нису видели Јерусалим, а ипак су им отворена врата раја и ван овога града. Блажени Хиларион, како је био Палестинац, живео је у Палестини, а Јерусалим је видео само једнога дана, да не би презрео свето место које је у близини, а и да се не би чинило да се Бог може затворити на једно место. Од Хадријанова времена све до доласка Константина на престо, у времену од преко 180 година, неговао се култ Јупитера на месту Васкрсења, а на стени на којој је био крст, пагани су поставили мраморну статуу Венере. Они који су спроводили прогоне сматрали су да ће нам одузети веру у Васкрсење и крст, ако света места оскрнаве идолима. Витлејем, који је сада наш, и најузви273 274

Алузија на Јуд. VI, 37.

Јеванђеље по Јовану XIV, 31. 275 Јеванђеље по Мат. XXIII, 38. 276 Књига пροροκα Јеремије VII, 4. 277 Посл. Коринћанима апост. Павла 3,16.

296


шенији град на свету, и ο коме псалмопојац пева: „Истина се подигла са земље"278, некада је као гај у коме је хладовину чинио Тамуз, то јест Адонис, а у пећини по којој је Христос као дете лутао, оплакиван је љубимац Венере. 4. Питаћеш, чему све ово, изведено од давних прапочетака? То је стога да не би сматрао да твојој вери нешто недостаје, пошто ниси видео Јерусалим, и да стога не сматраш да смо бољи ми, који уживамо да имамо свој скромни стан на овом месту. Овде или на другом месту, Бог ће те подједнако наградити за твоја дела. У истину, да ти једноставно објасним у ком правцу се креће моја мисао, када размишљам ο твојој судбини и ο жару с којим си се одрекао световнога живота: сматрам да постоји разлика у местима, ако остављајући градове и градску вреву живиш у малом селу и Христа тражиш у самоћи и молиш се с Христом у гори и уживаш једино у томе што си ту у близини светога места, и лишавајући се града, не напушташ монашки начин живота. Ово што говорим не тиче се ни епископа, ни свештеника, ни црквених лица која имају друге дужности, већ монаха и то онога који је у световном животу био аристократа и који је цену својих добара ставио под ноге апостола, учећи при томе друге да новац треба презрети и да живећи понизно и повучено презире оно што је увек презирао. Када се место распећа и Васкрсења не би налазило у најславнијем граду, у коме постоји и већница и одред војника, у коме има куртизана, глумаца, паразита и свега осталога као и у другим градовима, или када би се у њему кретала само огромна маса монаха, могло би се сматрати да је такво место право боравиште свих монаха. Супротно томе, било би посве сулудо да се неко одрекне световнога живота, остави завичај, напусти градове и посвети се монаштву, да би живео међу већим мноштвом но што је оно које је оставио. Овде се свет стиче са свих страна; град је пун људи из целога света и тако су сви стиснути, и људи и жене, да оно што на другом 278


месту можеш и да избегнеш, овде си принуђен у потпуности да подносиш. 5. Пошто ме ти братски питаш којим путем треба да кренеш, с тобом ћу говорити отворено. Ако хоћеш да обављаш службу свештеника, ако те епископат привлачи било као дело или почаст, живи у градовима или тврђавама и душу своју обогати спасом других. Ако заиста желиш да будеш оно што кажеш да си, монах, што значи сам, шта онда радиш у градовима, који нигде нису станишта усамљеника, већ мноштва? Свака каријера има своје узоре: римске војсковође су подражавале оне који су као Камил, као Фабриције, Регул или Сципион; филозофи себи узимају као узор Питагору, Сократа, Платона, Аристотела; песници настоје да буду као Хомер, Вергилије, Менандар, Теренције, а историчари да буду као Тукидид, Салустије, Херодот, Ливије; говорници би да су као Лисија, као Граси, Демостен или Цицерон. Α ако пођемо од нас, епископи и свештеници као пример узимају апостоле и апостолске људе и настоје да имају исту почаст као и они, и исте заслуге. И у нашем позиву ми имамо прваке: оне који су као Павле, као Антоније, Јулијан, Хиларион или Макарије, и ако бих се вратио писцима Светога писма, наш је предводник Илија, наш је и Јелисеј, наши вођи су синови пророка који живе у пољима и у пустињама или граде себи колибе поред воде Јордана. Од те врсте људи су и синови Рехаба који не пију ни вино ни пиво, који живе у шаторима и које божански глас хвали преко Јеремије и обећава им да из њихове врсте никада неће недостајати човек који стоји пред Господом. Сматрам да је то и значење наслова 70. псалма: „О синовима Јонадава и онима који су први одведени у ропство"279. То је Јонадав, син Рихавов, за кога се у Књизи ο царевима каже да се попео у кола са Јехуом280. Његови синови су они који су, живећи у колибама, најзад били принуђени да уђу у Јеру279

Псалам LXXXV, 11.

297

280

Псалам LXX (1) (Вулгата). Β. ο томе Књига прор. Јеремије XLII.

298


салим због упада халдејске војске. Стога се и каже да су ту доживели прво заробљеништво, јер су после слободе коју им је пружала усамљеност, у граду били заробљени као у затвору. 6. Преклињем те стога, пошто си са светом спојен везом са својом сестром и не можеш да корачаш слободним кораком, избегавај овде и тамо мноштво људи, званичне положаје, поздрављања и заједничке гозбе као ланце задовољства који заробљавају човека. Нека ти обед буде поврће које ћеш узимати увече и нека ти риба с времена на време буде највећа ђаконија. Ко тежи Христу и једе његов хлеб, не треба да брине за то какав измет ствара скупа храна. Све оно што прође кроз грло, а да се не осећа, теби треба да буде као хлеб и поврће. Имаш моје књиге Против Јовинијана у којима се говори ο презиру према стомаку и пуним устима. Увек имај у рукама Свето писмо\ треба се често молити, из повијеног тела мисао се диже до Господа. Често проводи ноћи у бдењу; треба често спавати празна стомака. Избегавај као праве непријатеље брбљиво хвалисање и ласкавце који се улагују. Сиромашнима и браћи дели сопственом руком оно што си им наменио; ретки су људи у које се може имати поверење. Не верујеш да је истина оно што ти кажем? Мисли на Јудин ковчежић. Немој надувено тражити понизност у облачењу, избегавај друштво светских, а пре свега моћних људи. Зашто би ти било потребно да чешће виђаш такве, када си због презира на њих постао монах? Сестра твоја нека избегава разговоре матрона, да не би пред блиставим сјајем одеће и накита оних у чијем се кругу налази, своју скромност или жалила или јој се дивила. Први осећај изазива патњу, друго је легло охолости. Чувај се тога да, чувен по томе што си своје разделио, не примиш да делиш новац других. Схваташ ο чему говорим, јер ти је Бог дао да све разумеш. Имај једноставност голубице, да не би некоме смишљао зло, и лукавост змије да не би насео туђој превари. За хришћанина не постоји велика разлика у превари, да ли је он чини или је њему други чине. Ако приметиш да ти неко непрестано го-


299

вори ο новцу, осим ако није у питању милостиња, која је намењена свима, тога сматрај пре за ситног трговца но за монаха. Осим хране и одеће и очигледних потреба, не дај никоме ништа, да не би хлеб намењен деци појели пси. 7. Прави Христов храм је сама душа верника: њу украшавај, њу облачи, њој понуди дарове и у њој Христа прими. Чему користи то ако зидови блистају у драгом камењу, а Христ у сиромаху умире од глади? Није твоје оно што поседујеш. Теби је поверено само располагање. Сети се Ананија и Сафире. Они су своје бојажљиво чували. Α ти размисли, да не би суштину Христа олако расипао, то јест да не би погрешно процењујући оно што припада сиромашнима дао онима који нису сиромашни и да не би, како каже један од најмудријих људи281, дарежљивост убила дарежљивост. „Нећу да гледам на фалере и празна имена Катона."282 ,Ја те", рече, „познајем до дна и до испод коже."283 Бити хришћанин је велика ствар која се не види. И не видим како се може више допадати свету оно што се не допада Христу. Није, како кажу, то свиња која опомиње Минерву, већ је као пријатељ који опомиње пријатеља који улази у море; више волим да испитујеш моје могућности но моју вољу, да би у ономе у чему сам ја промашио, ти кренуо чврстим кораком. 8. Књигу твоју ο цару Теодосију, коју си ми послао, написану мудро и уметнички, са задовољством сам прочитао. Посебно ми се допала подела: док си у првом делу ти побеђивао све, пред крај си самога себе савладао. И начин излагања је збијен и сјајан и премда сија Цицероновом чистотом, снага му је у мислима. И као што неко рече, празан је говор у коме се само речи могу хвалити. Осим тога, видљива је консеквентност ствари и једно се надовезује на друго. Све што тврдиш или је закључак претходног или је почетак онога што следи. Срећан је Теодосије кога брани такав хришћански говорник. Учинио си да његов пурпур засија и посветио 281 282 283

уп. Cicero, De offic. II, 52. Lucan I, 313. Персије III, 30.

300


си пажњу важности његових закона за векове који долазе. Нека ти је са срећом јунаштво! Ако имаш такве почетне основе, какав ћеш тек бити као искусан војник! О, када би мени било дозвољено да такав дух водим, не међу Аонијским горама или врховима Хеликона, као што песници певају, већ између Сиона, Итабирија и Сиона, и врхова Светога писма; када би ми било дато да га учим оно што сам научио и да му такорећи руком преносим тајне пророка, настало би дело какво учена Грчка није имала! 9. Слушај дакле, друже мој у ропству, пријатељу, брате мој, ослушни мало којим ћеш путем кренути у изучавању Светога писма. Све оно што читамо у божанским књигама светлуца и блиста већ када се корице отворе, а како је тек слатко у средини. „Онај ко хоће језгро, мора разбити орах." „Скини вео с очију мојих", рече Давид, „и ја ћу угледати чудесност твојих закона."284 Ако такав пророк признаје мрак свог незнања, шта мислиш, у каквом тек мраку незнања лутамо ми, који смо у односу на њега скоро деца или одојчад? Такав вео је покривао лица не само Мојсија већ и пророка и апостола. Спаситељ говори маси у параболама и признајући да је испуњен тајном, рече: „Онај ко има уши да би слушао, нека чује."285 Да ли је ико други открио све што је у Светом писму до онај „који има кључ Давидов, који отвара тако да не може бити затворено, и затвара тако да нико не може да отвори"286, ником другом ко откључава не отвара се. Ако имаш ову основу, или ако те као последња рука у твом делу води, од твојих књига неће постојати ништа што би било лепше, ученије, ништа што би било више латински. 10. Тертулијанова мисао је добра, али му је језик тежак. Блажени Кипријан тече благо и мирно као најбистрији извор, и онда када се сав посвети подстицању врлина, и када је испуњен тескобом због прогона, он никада не оставља Свето писмо. Викторин је овенчан славним мучеништвом, 284 285

Псалам CXIX, 18.

Јеванђеље по Луци VIII, 8. 286 Откривење Светога Јована Богосл. III, 7.


301

али није могао да искаже оно што је схватао. Лактанције је као бујица Цицеронове речитости и камо среће да је могао наше да брани као што је туђе разарао. Арнобије је неуједначен и претеран и конфузан, не знајући како да подели своје дело. Свети Хиларије се уздигао на јонским контурнама и како се радо украшава јонским цвећем, упушта се у дуге реченице тако да је једноставној браћи неприступачан за читање. Нећу говорити ο осталима, било да су покојни или да су још међу живима, јер ће ο њима изрећи свој суд они који долазе после нас, на једној и на другој страни. 11. Α сада долазим до тебе, који си као и ја посвећен, до свог друга и пријатеља, кажем пријатеља, пре но што сам га упознао, и молим те да не посумњаш да би моје слагање с тобом проистекло из наклоности према теби. Пре помисли да се варам у својој процени или да је срце победило, но да хоћу пријатеља ласкањем да обманем. Имаш снажан ум и бескрајну способност речи. Говориш лако и правилно, а лакоћа и чистота говора заједно откривају мудрост. У здравој памети, наиме, све буја. И када се мудрости и речитости дода или рад и студирање или познавање Светога писма, видим те већ како ускоро држиш тврђаву међу нашима и како се заједно са Јовом пењеш на кровове Сиона, да би на отвореном певао оно што би у затвореним собама сазнао. Припреми се, молим те, припреми се! „Смртницима живот ништа није дао без великог напора."287 Нека те црква сада има тако отменог као што те је раније Сенат имао. Припреми себи богатство које ћеш свакодневно трошити и које се никада неће исцрпсти, све док у теби има снаге и док седе не покрију главу, пре но што „не стигне жалосна старост и болест и док те не уграби немилосрдна смрт"288. Када ο теби говорим, не задовољавам се ничим што би било осредње; оно што желим је да све буде најбоље, да све буде савршено. С каквим сам жаром примио свештеника Вигиланција боље је да ти он каже но да то прочиташ у мом писму. Зашто 287 288

Horat., Sat. Ι, IX, 59. Уп. Verg., Georg. III, 67.

302



је он тако брзо отишао и нас оставио, не могу да ти кажем, а да не изгледа да сам некога увредио. Ипак сам га, као некога ко је у пролазу и журби, задржао само за тренутак и дао му да осети укус нашег пријатељства, да бих преко њега рекао оно што не бих желео код нас. Желим да поздравим и светицу која заједно с тобом служи и бори се за Господа.

LIX. МАРЦЕЛИ, Ο ПЕТ ПИТАЊА НОВОГА ЗАВЕТА (385) Изазиваш нас крупним питањима и док читаш, поучаваш наш дух, обамро у доколици. Ево ο чему прво често питаш: шта је то „што очи не виде и уши не чују и оно што до људског срца не налази пут и што Бог припрема за оне који су га изабрали"289, и оно што опет апостол наводи: „то нам Бог открива духом својим"290, и ако је то за апостола откровење, како треба да разумемо, како се он и другима открива? Кратак одговор на то би био: не треба да истражујемо шта је то што се ни очима не види ни ушима не чује, нити до људског срца допире. Ако се то не зна, како може бити предмет сазнања? Оно што је обећано у будућности, не треба разматрати у садашњости. Јер „нада која се види није нада"291, то је нешто што се већ има. То је као када би неко рекао: „покажи ми нешто што је невидљиво, говори ми оно што се не може чути, изложи нешто што људски ум не може схватити". Ево, дакле, смисла како треба веровати у оно што је апостол говорио: оно што је духовно, то не могу схватити ни телесне очи ни уши, нити мисао смртника. Тако смо „некада познавали Христа у телесном облику, али сада га не познајемо"292 д у Посланици Јовановој стоји: „Најдражи моји, сада 289

/ посл. Коринћанима апост. Павла 2, 9. I посл. Коринћанима апост. Павла 2,10. 29 ' Пос. Римљанима апост. Павла VIII, 24. 292 // посл. Коринћанима апост. Павла 5,16. 290

303

смо сви Божја деца, али засада није јасно шта ћемо бити, јер ћемо Њега видети онаквим какав је."293 Премда је сведок тога да је њему откривено као и светима преко Светога Духа, то не значи да ће и он другима открити. Он, осим тога, чује и неизрециве речи раја које другима не може испричати, јер ако их изговори, оне нису више неизрециве. 2. Друго питање би било то што кажеш да си прочитала успут у мојим делима да јагњад која стоје на десној и јарци на левој страни представљају у ствари пре хришћане и пагане, но добре и рђаве. Не сећам се да сам тако нешто рекао, а ако сам рекао не бих да останем тврдоглаво у заблуди. И док диктирам, изненада ми паде на памет да сам ο томе поглављу расправљао у другој књизи против Јовинијана294, и то не само ο томе већ и ο нечему што би спадало у ово питање: где се раздвајају добре рибе од злих? Чини ми се да све оно што је ο томе речено сада треба изоставити. 3. Треће питање се тиче онога што је рекао апостол ο доласку Господа Спаситеља, да ће неки живи бити однети на облаке у сусрет њему, тако да они који су сахрањени у Христу неће стићи пре њих. То желиш да знаш да ли ће му они поћи у сусрет такви какви су у телесном облику, као да претходно нису умрли, премда је и Господ наш претходно умро. Каже се у Јовановој апокалипси да су и Енох и Елије морали да умру, тако да нема никога ко смрт није искусио295. Оно што се може сазнати из самог садржаја овог места је следеће: свеци који су при доласку Спаситеља још у свом телесном постојању, у том облику ће га сусрести, али тако да ће оно што је у њима неславно, пролазно и смртно прећи у оно што је славно, непролазно и бесмртно. Α у таквој супстанцији ће прећи тела људи који ће васкрснути као и оних који су још живи. Отуда и апостол каже на једном другом месту: „Због тога не желимо да будемо лишени одеће, већ поново оденути, да би живот апсорбовао те смртне ства293 294 295

I саборна посланица Св. апост. Јована Богосл. 3, 2. Адверсум Јовин. II 18; 22. Откривење Светога Јована Богослова XI, 3-7.

304


ри"296, тако да у ствари душа не напусти тело, већ да душа која живи у телу постаје славна у делу који је био без славе. Ο томе да ли ће Енох и Елије, чији долазак најављује Апокалипса, умрети, не треба у овој прилици расправљати, јер ову књигу треба разумети или у потпуности у њеној спиритуалности, како ми то чинимо, или, ако се схвати у свом реалном карактеру, треба јој се радовати као јеврејским причама ο томе како је опет сазидан Јерусалим, како се жртве приносе у храму и док се духовни култ умањује, превагу односе материјални обреди. 4. Четврто што питаш је како то да се у Јеванђељу по Јовану после васкрсења каже Марији Магдалени: „Немој ме дотаћи, нисам се још уздигао до мога Оца"297, а у Јеванђељу по Матеју опет је написано да су се жене бацале на стопе Спаситеља. То по свој прилици није исто што дотаћи његове ноге после васкрсења или не дотаћи. Марија Магдалена је она из које је истерао седам демона, да тамо где је било греха у обиљу, буде још веће обиље милости. Α она је, држећи Господа за баштована, разговарала с њим као с човеком и када га је живога тражила међу мртвима, чула је прави одговор: „Немој ме дотаћи", а смисао је: „Не заслужујеш да се хваташ за моја стопала, нити да ме поштујеш као Господа, и да дотичеш ноге онога за кога не верујеш да ће васкрснути; за тебе се још нисам уздигао до Оца свога."298 Друге жене које дотичу ноге Христа сматрају га Господом и заслужују да се хватају за стопала онога, за кога верују да се вазнео до Оца свога. Α за то да се ο истој жени у разним јеванђељима каже и да дотиче ноге Христа и да не дотиче, једноставно објашњење би било да је она у првом укорена као она која не верује, а да потом није била одбачена као она која је заблуду заменила вером. Тако се може схватити и ствар са разбојницима, када један јеван296

П посл. Коринћанима апост. Павла 5, 4. Јеванђеље по Јовану XX, 17. 298 Јеванђеље по Јов. XX, 17. 297


305

ђелист и за једнога и за другога сматра да су богохулници, а други сматра да је један исповедао веру299. 5. Последња цедуља садржи питање: да ли је Господ 40 дана после Васкрсења разговарао са ученицима и никада није био другде, или се потајно пењао на небо и силазио, не одбијајући да се појави пред својим апостолима? Ако сматраш да је Бог, син Божји, он је онда онај ο коме је реч и то онај који говораше: „Зар ја не испуњавам небо и земљу, говораше Господ"300, и онај ο коме пророк каже: „Небо ми је трон, земља је клупица за моје ноге"301, или опет на другом месту: „Онај који држи небо на длану и земљу у шаци"302, онај ο коме Давид пева: „Куда отићи од духа твога и куда побећи од лица твога? Ако се попнем на небо, ти си тамо; ако сиђем испод земље или се населим на крају мора и тамо ће ме одвести и држати твоја десница."303 У сваком случају, немој се колебати у томе да је исто и пре васкрснућа у Божанском телу настањена Божанска реч као да је у Оца, да би небески орбит затворила и да би у свему била садржана и свуда била разливена, то јест да би у све продрла и да би постојала ван свега. Сулудо би, према томе, било да се моћ нечега што ни цело небо не може да обухвати ограничава на маленкост једнога тела. Па ипак, оно што је свуда, такође је као целина и у сину човека, јер се Божанска Природа и Божанска Реч не могу сећи на делове нити поделити на места; пошто је свуда, свуда је и као целина. Беше, дакле, у једном и истом времену и са апостолима 40 дана и са анђелима и у Оцу и на крајњим границама мора. Налази се 299 Уп. Јеванђеље по Матеју XXVII, 38-40, 44; Јев. по Марку XV, 27-30, 32; Јев. по Луци XXIII, 39-43. 300 Књига прор. Јеремије XXIII, 24. 301 Књига прор. Исаије LXXVI, 1. 302 Књига прор. Исаије XL, 12. 303 Псалам CXXXIX, 7-10: Уп. поетичан Даничићев превод: „Куда бих отишао од духа твојега и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора: и ондје ће ме рука твоја водити и држати ме десница твоја."

306



свуда и на свим местима: са Томом у Индији, са Петром у Риму, са Павлом у Илирику, са Титом на Криту, са Андрејом у Ахаји, са сваким апостолом и апостолским људима у појединим и свим местима. И ако се некада каже да неке оставља или не оставља, то не значи да се постављају границе његовој суштини, већ се одређују заслуге оних које је удостојио да је у њима. LXVII. АВГУСТИН ХИЈЕРОНИМУ (398. или 399) Августин веома вољеном господину, свом брату и колеги свештенику Хијерониму, кога грлим са искреним поштовањем и љубављу. Захваљујем ти што на мој поздрав с потписом одговараш читавим једним писмом. Оно је још увек сувише кратко, ако га упоредим са оним шта бих ја желео да добијем од таквога човека. Такво писмо не може бити никада преопширно, без обзира на време које би било потребно да се оно прочита. Премда смо притиснути пословима за друге и огромним профаним бригама, ипак ти не бих лако опростио краткоћу твога писма, када не бих на то мислио, на колико мало мојих речи је оно одговор. Стога те молим, крени у овај разговор с нама писмима, да се не би догодило да се сувише удаљиш од нас због физичке раздвојености, премда и када бисмо оставили стило да мирује и ћутали, спојени бисмо били у јединству духа Господњег. Књиге које си написао, узимајући из божанског амбара, као да те целог нама показују. Ми те не знамо, јер твој телесни лик нисмо видели, али и ти сам себе на тај начин не знаш, јер и ти своје тело не видиш. Као што и ти сам себе не познајеш другојачије, већ по томе што познајеш свој дух, тако га и ми добро познајемо из твојих писама, због којих благосиљамо Бога што те таквог дао и теби и нама и свој браћи која читају твоја дела.

307

2. Једна твоја књига недавно је, поред осталих, дошла до наших руку. Још не знамо који јој је наслов, јер га овај спис нема на првој страници, како је то иначе уобичајено. Брат у кога је књига нађена каже да се зове Epitaphium. Верујемо да би се теби могао допадати тај наслов, ако бисмо ту читали ο животу и делима оних који нису више у животу. Α како су многи од оних ο којима се говори у време када си писао, а и сада још живи, чудимо се да си такав наслов или дао или се верује да си му га дао. Но, потпуно се слажемо да је корисно да си написао ту књигу. 3. У једном твом излагању ο Посланици апостола Павла Галаћанима нађосмо нешто што нас је много узнемирило. Ако би се у светим списима дозволиле неке обмане које као да су из дужности, какав ће им ауторитет остати? Какву поруку може дати навођење из таквих списа, ако њену тежину може уништити непоштење упорне варљивости? Јер чим то изнесеш, онај ко другојачије то разуме, рећи ће из некога часног разлога за оно што је изнето да је писац лажљивац. Α како то не би могао, кад то може да се учини у оној причи где апостол, започињући говор, каже: „Оно што вам пишем, ево, Бог је сведок да не лажем"304 и да верује и тврди да се лаже на оном месту где каже ο Петру и Варнави: „Пошто сам видео да не корачају право ка истини Јеванђеља"?305 Ако они, наиме, право корачају, овај не говори истину; ако овде лаже, где говори истину? Или се чини да тамо говори истину, где је рекао оно што се допада читаоцу, а ако се наиђе на место које није по укусу ономе ко чита, онда се то приписује лажи по дужности? Α ако се таквом правилу да место, неће недостајати разлози да се сматра да се не само може, но и да треба лагати. Нема потребе да се ο овој ствари расправља с много речи, нарочито када си ти у питању, јер и ово је довољно речено теби, мудро смотреном. Не бих се никако дрзнуо да се трудим да својим јефтиним оболима обогатим твој златни ум божанским даром обдарен, 304

/ посл. Галаћанима апост. Павла 20. 305 II посл. Галаћанима апост. Павла 14.

308


а и нема ниједнога погоднијег начина од твога да се ово дело исправи. 4. Од мене се не може научити ни то како треба разумети када овај апостол каже: „Створен сам Јеврејином као Јеврејин да бих Јеврејима био на корист"306 и да се остало овде каже из милосрдног саосећања, а не због лажног претварања. Онај ко служи болесноме и сам постаје болестан, не што лаже да има грозницу, већ стога што размишља духом оболелог, како би желео да и њему служе, ако се сам разболи. Јер премда је Павле био Јеврејин, постао је хришћанин не напуштајући свете обичаје које је овај народ примио и како треба по закону у време када је то требало. Стога их је и прихватио као нешто што треба славити и онда када је већ био Христов апостол, али стога да би учио да није опасно за оне који желе да их сачувају као нешто што су примили од родитеља законом и онда када су поверовали у Христа. Ипак нису на томе заснивали наду у спас, јер је само преко Господа Христа дошло спасење које ти свети обичаји најављују. Стога је и сматрао да пагане не треба одвраћати од вере на коју нису навикли, наметањем тешкога терета који ни на који начин није неопходан. 5. И тако Павле Петра није исправљао стога што је водио рачуна ο обичајима отаца - ако је ово желео да чини, не би то чинио ни лажно ни непристојно - премда је већ било сувишно. оно што је уобичајено није било штетно - већ стога што је приморавао пагане да се јудеизирају, а то је могао само тако, ако поступа као да је ово и после доласка Господа било неопходно за спасење. То је јако одвраћало од истине и преко апостолства Павлова. И апостолу Петру то није било непознато, али је то чинио „бојећи се оних који су обрезани". Тако је и он истинито поправљен и Павле истину говори. На тај начин се избегава опасност да Свето писмо, које је 306 / посл. Коринћанима апост. Павла 9, 20. Цео текст, на који се мисли, гласи: „Јеврејима био сам као Јеврејин да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам као под законом, да придобијем оне који су под законом."


309

написано да би потоња поколења у њега веровала, не би у својој целини изазивало сумњу, љуљало се и колебало, јер прихвата ауторитет лажљивца. Не може се и не треба писмом објаснити колико би необјашњивих зала уследило, ако бисмо ово дозволили. Може се, међутим, и погодно и мање опасно то доказати ако отворено међусобно будемо разговарали. 6. Ово је Павле Јеврејима оставио као зло које имају из више разлога, прво стога што „не познавајући божанску правду и желећи своје право да створе, правичности Бога нису подложни."307 Затим, после страдања и васкрсења Христа, откако је дата и откривена света мистерија милости по наређењу Мелхиседека, сматрали су да стара света мистерија треба да буде слављена не због светога обичаја, већ ради неопходности спасења. Α да ова никада није била неопходна, бесплодна и узалудна би била мучеништва Макавејаца. Најзад, Јудејци су хришћане који су проповедали милост прогањали као непријатеље Закона. За овакве и сличне заблуде и грешке Павле каже да их треба сматрати за штетне и прљаве, ако би се њима Христос придобијао, али не ако се славе због Закона, што је то био старински обичај. И он их је славио без икакве потребе за спасењем, као што се славе код Јудејаца, и сматрао да их не треба славити лажљивим претварањем, зашто га је Петар кудио. Јер ако је због тога славио свету тајну, јер се претварао да је Јеврејин, да би њих придобио, зашто онда није приносио жртве са паганима, јер се „и пред онима који су без Закона правио да је без Закона да би и њих придобио", осим ако и ово није чинио стога што је по рођењу био Јеврејин? Α све је ово рекао стога, не да би се лажно представљао да је оно што није, већ стога што је сматрао у свом милосрђу да им тако треба прићи, као да је и сам у истој заблуди, али ипак не лукавством лажљивца, већ саосећањем. Тако и каже на истом месту у општем смислу: „Показујем се слабим пред 307

Посл. Римљанима апост. Павла X, 8.

310


слабима, да бих немоћне задобио", из чега следи закључак: „Свима чиним све да бих све придобио"308, што треба разумети у смислу, да туђу слабост тако сажаљева да би изгледало да је и он сам у њој. Јер и када каже: „Ко је тако слаб да и ја не бих био то исто?" то треба разумети пре као да жели да подражава другога, но да се претвара. 7. Стога те преклињем, прихвати ову праву и истинску хришћанску строгост с љубављу с којом треба исправљати и поправљати ово дело и певај, као што се каже, палинодију. Неупоредиво је нама лепша хришћанска истина, но што је Хелена била Грцима, јер су се наши мученици храбрије борили против ове Содоме, но што су због ње ратовали грчки хероји против Троје. Α ово не кажем стога да би очи срцем заменио, јер их ниси изгубио, већ да би обратио пажњу на то да оне које имаш, свете и будне, не би преокренуо не знам каквим претварањем и да тако и не приметиш да си постигао супротно, ако се једном дозволи да се поверује да може бити часно, да се у светим књигама, или у неком њиховом делу, може лагати. 8. Већ сам ти ο томе писао у писму које ти никада није било пренето, стога што није отпутовао онај коме сам га дао да ти га преда. То ми налаже да, док ово диктирам, у овоме писму то не треба да изоставим. Али ако ти имаш другојачије мишљење и ако је оно боље, радије заборави на моје страховање. Ако другојачије схваташ и стварно је то твоје мишљење - јер боље може бити једино ако је истинито - не могу рећи да моја погрешка није никаква, али није велика, јер моја заблуда подстиче истину, ако је право рећи да у било чему истина може ићи наруку ономе ко лаже. 9. Α што си ме удостојио да ο Оригену пишеш, оно што већ знам је да све оно што је исправно и истинито, и то не само у црквеним већ и у свим другим списима, треба одобравати и хвалити, а лажно и неисправно оспоравати и нападати. Од твоје марљивости и твоје учености очекујем да нас 308 / посл. Коринћанима апост. Павла 9, 22.


311

обавестиш ο заблудама којима се овај изврсни човек удаљава од праве вере. С друге стране, у књизи у којој наводиш све црквене писце и њихова дела којих можеш да се сетиш, било би боље, како мислим, да за оне за које знаш да су јеретици - осим ако не желиш да их изоставиш - додаш и то чега се код њих треба чувати. Ипак, немој никог изоставити од оних за које желим да знам у ком смислу је то чињено. Α ако ниси желео да сувише оптеретиш ову књигу додајући, када помињеш јеретике, због чега их је осудила црквена власт, онда те молим, не било ти тешко у твом књижевничком послу, којим си уз милост Божију не мало допринео да се дела светаца на латинском шире и осветле - оно за шта су ти преко моје понизности браћа одала признање - ако ти твоји послови дозвољавају, сакупи у једној малој књизи погрешна учења свих јеретика који су имали намеру, све до данашњега дана, да оспоре или искриве правичност хришћанске вере, било из бестидности или тврдоглавости. Издај је за оне који тако много не могу да читају и то да упознају, било због тога што немају времена због других послова или то не могу због тога што је написано на језику који не познају. Упорније бих од тебе то тражио када се не би сматрало, као обично, да немам поверења у твоју милост. Док то чекам, препоручујем усрдно твојој доброти нашега брата у Христу Павла, кога у нашим крајевима тако цене да то спомињемо као повољно сведочанство пред Богом.

CVIII. ЕПИТАФИЈ СВЕТОЈ ПАУЛИ (Паула је умрла 26. јануара 404) 1. Ни када би сви делови мога тела добили својство да говоре и када би сви зазвучали људским гласом, не бих могао да искажем оно што би било достојно врлине Свете и поштоване Пауле. Отмена је била по свом пореклу, а још отменија по својој светости. Некада моћна по богатству, постала

312


је познатија по свом хришћанском сиромаштву. Водила је порекло од Граха, потомак је Сципиона и Емилија Паула, чије и име носи; у ствари, као прави потомак Маеције Папирије, мајке Сципиона Африканца, дала је предност Витлејему над Римом и заменила је блиставе кровове од злата за колибу од јефтине непечене цигле. Не плачемо што смо је такву изгубили, већ смо захвални што смо је имали и што је још увек имамо. У Богу, наиме, све живи и све што је везано за Господа спада у нашу породицу, и његов губитак је прелазак у небески дом као станиште. Докле год је постојала телесно, била је као да је одлутала од Бога. Својим слабим гласом се жалила и говорила: „Тешко мени, моје странствовање се продужило, живљах са онима који живе у Цедру, дуго је у прогонству душа моја." И зар је чудо што се жалила да је живела у тами (тако треба превести Цедар) када је цео свет постављен на злу? И као што је тама његова, тако је његова и светлост. И светлост сија у тами и тама је не може прогутати. И стога је често понављала: „Дошљак сам и странац као и сви преци моји"309, или: „Желим да се ослободим да бих била с Христом."310 Увек, када би је мучила слабост њенога нејаког тела које су невероватно одрицање и двоструки пост још више смањили, ове речи би имала на уснама: „Потчинила сам и поробила своје тело, да не бих мислила, док другима проповедам, да сама себе треба да преиспитам."311 Говорила је: ,Добро је не пити вино и не јести месо"312 или: „Учиних понизним дух свој у посту"313; „Мој кревет си преврнуо слабошћу мојом"; „Бачена сам у беду док ме је трн пробадао." И усред оштрих болова које је подносила с чудесним стрпљењем, узвикивала је као да се небо над њом отвара: „Ко ће ми дати крила да као голубица одлетим и да нађем свој мир?"314 309 псалам XXXIX, 12.

310 Посл. Филибљанима апост. Павла I, 23. 311 / посл. Коринћанима апост, Павла 4, 27. 312 Посл. Римљанима апост. Павла XIV, 21. 313 Псалам XXXV, 13. 314 Псалам LV, 6.


313

2. Позивам за сведоке Исуса и његове анђеле, а посебно анђела чувара и пратиоца ове жене достојне сваког дивљења, да ништа не говорим из осећања захвалности ни да бих јој правио хвалоспев. Све што будем рекао, рећи ћу као сведочанство. И све је то мање од њених заслуга, које цео свет опева, свештенство им се диви, девице у хоровима жале за њом, гомиле монаха и сиромаха је оплакују. Α читалац, хоће ли он укратко да сазна ο њеним врлинама? Своје сиромахе оставила је сиромашнија од њих. Не чуди да сам ја тај који то откривам, од свих рођака и мале породице коју је створила претварајући слуге и робове оба пола у браћу и сестре, када је и девицу Еустохију, своју ћерку одану Христу (за утеху њој сам припремио ову малу књигу), далеко од свога отменог рода оставила богатом једино у вери и божанској милости. 3. Држимо се, дакле, нити приче. Други ће у причама ο њој ићи даље у прошлост, до њене колевке и, да тако кажем, од њених родитеља, мајке Блесиле и оца Рогата. Мајка јој води порекло од Сципиона и потомак је Граха, а отац, по генеалогији, по богатству и отмености познат у целој Грчкој и данас, кажу да води порекло од Агамемнона који је порушио Троју после десетогодишње опсаде. Α ја нећу ништа друго хвалити осим онога што потиче из чистога извора њене свете душе. Господ и Спаситељ у Јеванђељу учи апостоле који су питали шта ће бити дато заузврат онима који су се свега одрекли због његова имена: „Биће вам враћено стоструко и у будућности дат вечан живот."315 Из овога сазнајемо да није за похвалу, ако неко има богатство, већ ако га због Христа презре; не треба бити поносан због почасти, већ их сматрати за веру Господа мало вредним. У истину, Господ обећања које је дао својим робовима и слугама држи и у садашњости. У ствари, она која је презрела славу у једном граду, слави се у мислима целога света. Док је живела у Риму нико је није познавао ван града, а када се скрила у Витлејему, дивио јој се и варварски и рим315 Уп. Јеванђ. по Матеју XIX, 27 и д.

314


ски свет. Какав је то људски род из кога нико није ступио на Свету земљу? Α има ли кога коме би се људи у светим местима више дивили но Паули? И као што и међу драгим камењем најскупљи драгуљ светлуца и као што светлост сунца засењује мале пламене звезда и оставља их у сенци, тако је она својом скромношћу бацила у засенак врлину и снагу свих других. Од свих је била најмања, да би све надмашила, и уколико је она саму себе више понижавала, утолико ју је Христос више уздизао. Она се уклањала, али није била скривена. Бежећи од славе, стекла је славу која „врлину следи као сенка"316. Оставила је оне који су је волели да би нашла оне који су је презирали. Али шта ја то чиним? Запостављајући редослед излагања, задржавам се на' појединостима, не поштујући правила композиције. 4. Потекла од таквога рода, била је удата за Токсотија у чијим је венама текла прастара крв Енеје и Јулија. Стога се и њена ћерка, девица Христова, звала и Јулија, а он сам Јулије, „именом које потиче од великог Јула"317. Α ο овоме говоримо не стога што та имена увећавају оне који их носе, већ стога што је чудно да их презиру. Световни људи се диве онима који имају ту привилегију, а ми хвалимо оне који су их презрели због Спаситеља и, о, чуда, ми оне који ту привилегију имају потцењујемо, а истичемо оне који је неће. Потекла од таквих предака, кажем, због плодности и чедности прво је стекла углед код мужа, код околине и, најзад, у очима целога града, када је родила петоро деце: Блесилу, која је умрла - том приликом сам изразио саучешће Паули у Риму318; Паулину, која је као наследника и својих идеала и своје имовине оставила светога и предивног човека Памахија - поводом његове смрти сам издао омању књигу319; Еустохију, која сада у светим местима представља драгоцени бисер и као узор девичанства и за цркву; Руфину, чија је пре316 317 318 319

Цицерон, Разговори у Тускулу, 1,109. Вергилије, Енеида I, 288. Еп. XXXIX. Еп. LXVI.


315

рана смрт ужаснула душу њене мајке, и Токсотија, после кога је престала да рађа, показујући тако да је желела толико само да испуњава брачну дужност. 5. Када јој је муж преминуо толико је нарицала да замало и сама није умрла. Потом се тако окренула служби Господу, као да је желела смрт мужа свога. Шта да кажем ο великом и богатом дому, чије је богатство скоро цело подељено сиротињи? Шта ο души испуњеној милосрђем према свакоме, ο доброти и према онима које никада није ни видела? Има ли сиромаха који је умро, а да није био умотан у хаљине које му је она дала? Који је то болесник кога није издржавала својим средствима? Њих је помно тражила по целом граду и жалостила би се ако би неко ко је исцрпљен или изгладнео био збринут од некога другог. Од сопствене деце је одузела и ако би јој неко од рођака приговорио због тога, одговарала је да је хришћанско милосрђе, на које се заветовала, веће од наслеђа. 6. Није могла више да поднесе у световном животу и свом роду и отменој породици посете и обилажења. Почасти су јој причињавале бол и пожурила је да побегне од оних који су је хвалили. Када су царским писмима били сазвани епископи Истока и Запада у Рим, због неких црквених несугласица, срела је људе достојне сваког дивљења - Паулина, епископа града Антиохије, и Епифанија, епископа кипарске Саламине која се сада зове Констанција. Пружила је гостопримство Епифанију, док је Паулина, премда је одсео у једној другој кући, у својој доброти сматрала својим гостом. Одушевљена њиховим врлинама, у том тренутку је помислила да напусти своју отаџбину. Заборављајући на своју кућу, на децу и породицу, на имовину и све оно што јој је припадало, силно је пожелела да се сама, ако се тако може рећи, и без пратње упути ка пустињи Антонија и Павла. Најзад, када је зима прошла и када је море постало отворено за пловидбу и када су се епископи вратили у своје цркве, она се већ заветовала и у својој жељи пловила је с њима. Шта даље да одуговлачим? Сишла је у луку у пратњи брата, рођака и

316



пријатеља и, што је најважније, у пратњи своје деце. Већ су једра разапињана и већ је брод вођен веслачима пристао. Мали Токсотије је на обали пружао руке у молби. Руфина, већ у годинама за удају, немо и у сузама ју је преклињала да сачека њену свадбу. Α она је на све то сувих очију упирала поглед према небу и оданошћу према Богу побеђивала је своју оданост према деци. Није признавала мајку у себи, да би се показала као служавка Богу. Утроба јој се кидала, сопствени удови су се, да тако кажем, растрзали када се борила са својим болом и утолико је више за дивљење то што је победила своју велику љубав. И када је неко у рукама непријатеља или у суровој оскудици заробљеништва, нема ничега окрутнијег од раздвајања деце од родитеља. Испуњена вером, она је све то, иако је против свих закона природе, чак и са радошћу у души подносила и потисла је љубав према деци још већом љубави према Богу. Једина јој је радост била Еустохија, пратилац у њеном науму и у њеној пловидби. Брод је већ браздао море и док су њени сапутници још гледали према обали, она је одвраћала поглед од ње да не би гледала на оно што не би могла да гледа без мучења. Тврдим да нема мајке која је толико волела своју децу; њима је поделила све пре но што је пошла на пут. Тако је разбаштинила себе на земљи, да би нашла једно наслеђе на небу. 7. Стигла је тако до Понтијских острва која је својим прогонством оплеменила Флавија Домицила, најславнија међу женама, прогнана у време Домицијана стога што је исповедала хришћанство. Пошто је видела ћелије у којима је ова провела своје дуготрајно мучеништво, пожелела је да има крила да би одлетела и видела Јерусалим и света места. Ветрови су јој били спори, свака брзина недовољно велика. Прошавши између Харибде и Сциле, лађа би поверена Јадранском мору и као преко мирне баре стиже у Метону. Овде је мало окрепила своје слабашно тело и „сољу покривене удове износећи на море"320, преко Малеје и Китере „и 320

Вергилије, Енеида, I, 173.

317

Киклада расејаних по мору и води повезаних честим острвима"321, после Родоса и Ликије, најзад је угледала Кипар. Овде се прострла пред ноге поштованог Епифанија. Ту се задржала десет дана, не да би се опоравила, како је он то мислио, већ да би за Бога радила, како то дела показују. Она је, наиме, обишла све манастире ове области, остављајући, колико је то могла, помоћ у новцу браћи коју је из целога света довела на острво љубав према овом светом човеку. Кратком пловидбом је затим доспела у Селеукију, а одатле је сишла у Антиохију и ту се задржала извесно време, захваљујући љубазности светога исповедника Паулина, а затим усред зиме, загревана ватром своје вере, ова отмена дама, коју су раније носили евнуси на својим рукама, крену даље на леђима магарца. 8. Нећу рећи ништа ο путу преко Коеле Сирије и Феникије, јер ми намера није да пишем њен путопис. Навешћу само она места која се спомињу у светим књигама. Прешавши преко Берита, римске колоније и старога града Сидона, и стигавши до реке Сарепте, ушла је у малу Илијеву кулу. Обожавајући Господа и Спаситеља преко пешчане обале Тира, где се Павле на коленима молио, стигла је у Ако, који се сада зове Птолемаида, и преко прља Мегидо, које је видело убиство Јосије, ушла је у земљу Филистејаца. Дивила се рушевинама Дора, некада моћног града, а потом и кули Стратона коју је јудејски краљ Ирод назвао Цезарејом у част Цезара Августа. Ту је видела кућу Корнелија, која је постала Христова црква, и мале просторије Филипове са собом његових четирију кћери, које су постале проповеднице. Затим је стигла у Антипатриду, полупорушени градић који је Ирод назвао по имену свог оца Лида, чији назив је промењен у Диоспољ, познат по враћању у живот Тавите и Енеје. Недалеко одатле је Ариматија, село Јосифа, који је сахранио Господа, и Ноб, некадашње свештено место, а сада тумул на коме се сахрањују они који су били убијени322; Јопа, врата 321

Вергилије, Енеида, III, 126-127. Мисли се на Ахимелеха и његове синове убијене по наређењу Саула (Књига ο царевима I, XXII, 19). 322

318


Јони који је бежао, и која је - да додирнем митску причу гледала на Андромеду везану за стену. Крену поново на пут у Никопољ, раније Емаус, код кога је Господ, препознат по комаду хлеба, посветио Клеопин дом у цркву. Кренувши одавде, попе се у Беторон, горњи и доњи, градове које је основао Соломон и који су у многим каснијим ратним пустошењима разорени. На десној страни виде Ајалон, и Гаваон где је Исус Навин, водећи борбу против пет краљева, заповедао сунцу и месецу, а потом казнио Гаваонце да буду водоноше и дрвосече зато што су на превару и лукавством постигли савез. Мало се задржала у граду Габи, који је са земљом сравњен, сећајући се његова греха и конкубине исечене на комаде и племена Венијамина са два пута по триста људи који су због апостола Павла били спасени. 9. Зашто да се даље задржавам? Остављајући с леве стране маузолеј Хелене, која је као краљица Адијабене помогла народ храном у доба глади, ушла је у Јерусалим, град са три имена: Јевус, Салим и Јерусалим, који је касније из рушевина и пепела подигао Хадријан као град Елију323. Управник Палестине, који је одлично познавао њену породицу, послао је пред њу слуге и наредио да се припреми управничка палата, али она је изабрала скромну ћелију и с толиким је жаром и пажњом обилазила сва места, да је не би могли од њих одвући, да није журила да и друга види. Простревши се пред Крстом, обожавала је Христа као да га гледа разапетог. Ушавши у гроб Васкрсења љубила је камен који је анђео померио са улаза у гроб, а само место где је лежало тело Господа, испуњена вером, дотицала је устима као жедан воду. Колико је овде излила суза и уздаха бола, сведок је цео Јерусалим. Изашавши одавде успе се на Сион, чији се назив преводи као „тврђава" или „пећина". Некада је овај град заузео и поново подигао Давид. Ο заузимању пише: „тешко теби, граде Ариле"324, то јест „лаве Божји", и некада најјачи „који 323 324

Aelia је почасни назив града по имену цара, Aelius Hadrianus. Књига пρορ. Исаије XXIX, 1.


319

заузе Давид". За град који је подигнут речено је: „Његови темељи су у светим брдима; изабра Господ капије Сиона пре свих шатора Јаковљевих".325 Нису то капије које данас гледамо разорене у прах и пепео, већ капије против којих ништа није могао пакао и оне кроз које је мноштво верника улазило Христу. Овде јој је показан стуб који држи врата цркве, попрскан још увек крвљу Христа, везаног да би био бичеван. Показаше и место на коме је Свети Дух сишао на више од сто двадесет душа, да би се испунило пророчанство Јохела. 10. Затим се, делећи новац сиромашним и монасима, колико су јој то скромна средства дозвољавала, упутила према Витлејему и застала с десне стране пута пред гробом Рахеле, на коме је Венијамина назвала, не као његова мајка умирући, „Беноне", што значи „сине бола мојега", већ Венијамине, што ће рећи, „Сине с десне стране", како је његов отац прорекао у духу. Одатле уђе у пећину Спаситеља, пошто је видела свето коначиште Девице и шталу у којој „во препознаде свог власника и магарац јасле свог Господа"326. И испуни се оно што је записано у истога проповедника: „Срећан је онај ко сеје поред воде у којој во и магарац газе."327 Својим ушима сам чуо кад се заклела да је видела својим духовним очима дете увијено у пелене како плаче у јаслима, маге који славе Бога, звезду која је сијала одозго, мајку Девицу, брижног храниоца, пастире који су дошли у ноћи, да би видели реч која се остварује. Већ су тада посветили почетак Јеванђеља по Јовану: „У почетку беше Реч" и „Реч постаде драгоценом."328 Видела је и децу која су убијена и Ирода који је беснео, Јосифа и Марију како беже у Египат. Мешајући сузе с радошћу, говораше: „Поздрављен буди, Витлејеме, доме хлеба, доме у коме је рођен онај хлеб који је с неба сишао; буди поздрављена и ти, Ефрато, 325

Псалам LXXXVII, 1-2.

326

Књига прор. Исаије I, 3.

327 328

Књига пророка Исаије XXXII, 20. Јеванђеље пο Јовану 1,1 и 1,14.

320


области плодна и најплоднија, чија је плодност Господ." Ο теби је некада Михеј прорекао: „И ти Витлејеме, кућо Ефрате, зар ниси најмања међу милион Јуда?"329 Из тебе ми изађе онај који ће бити првак у Израелу; и излазак његов је од почетка, од дана вечности. И даћеш их све до времена Рођења. Она га роди, а остала његова браћа се окренуше синовима Израела. У теби беше рођен првак и то пре Луцифера чије рођење из недара оца претходи свим временима. И у теби је остало порекло Давидова племена тако дуго, док се девица није породила и док се остали народ који је веровао у Христа није окренуо према синовима Израела и док није слободно проповедао330: „Ви треба први да објавите реч Божју. Али како сте ви то одбили, сматрајући да сте недостојни вечнога живота, гле, окренусмо се незнабошцима." И рече Господ: „Не дођох, осим за изгубљене овце куће Израела."331 У то време се испунише речи Јакова ο томе: ..Постоји првак у Јуди и вођа из бедара његових, док не дође онај чије је то место и не испуни очекивање народа."332 Добро се Давид заклео, добро је учинио завет говорећи: „Нећу ући у шатор који ми је дом, нећу ући у кревет који је за мене прострт, нећу дати сна очима својим, ни спавање зеницама својим, нити одмора свом животу, док не пронађем место Господу, шатор Бога Јаковљева."333 И одмах је изговорио оно што је желео и пророчким очима је угледао да ће доћи онај за кога ми верујемо да је већ дошао. „Гле, чусмо да је он у Ефрати, нађосмо га у пољу покривеном шумом."334 Zoth, наиме, на јеврејском језику, како сам од тебе научио, не означава Марију, мајку Господа, то јест њу, већ њега самог335 Одавде је говорио с поверењем: „Уђосмо у његов ша329 Књига пpop. Mихeja V, 2-3. 330 Дјела светијех апостола XIII, 46. 331 Јеванђ. ио Машеју XV, 24. 332 Књига постања XLIX, 10.

333 Псалам СХХХП, 3-5. 334 Псалам СХХХП, 6.

335 у Хијеронима αυτήν и αυτόν, према грчком преводу.


321

тор; обожавасмо место на коме су стајале ноге његове."336 Α ја бедна и грешница, зар ћу бити достојна да пољубим јасле у којима је Господ као дете плакао? Да се молим у пећини у којој је Девица у порођају донела на свет Господа Исуса? Овде ћу наћи мир свој, јер је ту отаџбина Господа мога. Овде ћу живети, јер је ово место изабрао Спаситељ. „Припремих светиљку Христу мојему; душа моја ће у њему живети, семе моје служиће њему."337 Недалеко одатле сиђе у кулу Адер, што значи „стадо", поред које је Јаков напасао своја стада, а пастири који су ноћу бдили, чули су како су заслужили: „Слава Богу на висинама и мир на земљи људима добре воље."338 Док су чували овце, нађоше Јагње Божје, чистог и пребелог руна, опраног у свој земаљској суши небеском росом. Његова крв је однела сав грех света и прогонитеља из Египта отерала с врата. 11. Одмах је, убрзавши корак, кренула према старом путу који води у Газу, према моћи или богатству Бога; у ћутању је са собом разговарала ο томе како је евнух Етиопљанин, најављујући унапред народе незнабожаца променио боју своје коже. И док је читао Стари завет, нашао је извор Јеванђеља. Затим је прешла на десну страну. Из Бетсура је дошла у Есхол (овај назив се преводи са „грозд"). Одавде, као сведочанство ο најплоднијој земљи и на начин онога који је рекао: „Пресу покренух сам и нико од незнабожаца не бејаше са мном"339, уходе ношаху грозд чудесне величине340. Ускоро затим је у Сари ушла у ћелије и видела колевку Исака, и трагове Аврамова храста под којим је видео дан Христа и обрадовао се341. Кренувши одавде, попе се у Хеброн, то јест Каријат-арбу, што значи утврђење четири човека: Аврама, Исака, Јакова и Адама Великог за кога сма336 псалам СХХХП, 7. 337 Псалам XXII, 31.

338 Јеванђеље по Луци II, 14. 339 Књига прор. Исаије LXIII, 3. 340 Уп. IV књига Мојсијева (Бројеви) XIII, 21.

341 Алузија на Јев. по Јовану VIII, 56.


Живош и иреииска свешога Хијеронима .

трају Јевреји, према књизи Исуса Навина, да је овде сахрањен, док већина мисли да је четврти Халев чији споменик показују са стране. Није хтела да крене према Каријат-Сеферу, што значи „Ланац слова", јер презирући слово које убија, нашла је дух који оживљава. Нарочито се дивила горњим и доњим водама које је Готонијел, син Јефона Кенеза, сакупио за земљу на југу за сушни земљопосед, и спроводећи је наводнио је суву земљу Старога завета, да би у водама крштења нашао искупљење старих грехова. Следећега дана, чим се сунце дигло, стајала је на самом врху Кафар Барухе, што значи „Вила Благослова". На овом месту је Аврам пратио Господа. Сагледавши одавде пространу пустињу и земљу некадашње Содоме и Гоморе, Адама и Себоима, посматрала је балсамске винограде у Енгади и у Сегору, „жртвовано теле"342, која се раније звала Бала, што је на сиријски језик преведено као Зоара, што значи „мало дете". Сећала се пећине Лота и купајући се у сузама опомињала је девице које су је пратиле да се чувају вина, у коме је раскалашност. Његово дело су Моавци и Амонци. 12. Дуго сам се задржао на југу, где је жена нашла свога мужа да лежи и где се Јосиф опио са својом браћом. Вратих се у Јерусалим преко Текуе и Амоса, и угледах крст који је светлео на Маслиновој гори одакле се Спаситељ попео своме оцу. Ту се сваке године спаљује риђа крава у холокаусту Господа и њеним пепелом се искупљује народ Израела; на њему су, према Језекиљу, херувими који су изашли из храма основали цркву Господа. Ушавши у гроб Лазара, видела је уточиште Марије и Марте; видела је и Бетфагу, вилу ,зилица" свештеника, и место на коме је млад неукроћен магарац незнабожаца примио узде Господа и покривен хаљинама апостола пружио мека леђа да се на њих узјаше. Скренувши десно сишла је у Јерихон, мислећи на онога у Јеванђељу који

је рањен и кога су свештеници и левити мимоишли у суровости својој и на милосрђе Самарићанина, тј. „чувара" који га је полумртва ставио на своју запрегу и однео у Црквене стаје; обишла је и Адомим, што значи "Крв", јер је ту много крви проливено при честим упадима разбојника, видела је и дрво Закхејевих обичаја, то значи добра дела стрпљења којим је грех за дугогодишњу суровост и кривицу за пљачке бацио под ноге, и угледао са висине врлина узвишенога Господа; поред пута виде места слепих; када су прогледали, они су предвидели благослов и једног и другог народа који су веровали у Христа. Када је ушла у Јерихон видела је град који је основао Ахиел за Абирама, свог првенца, а капије поставио за Сегуба, најмлађег од својих синова. Угледала је и војни логор Галгале и место обрезивања и мистерије другога обрезивања и дванаест каменова који су овде пренети из корита Јордана да учврсте основе дванаесторице апостола, и извор старог Закона, некада слан и сув, који је прави Јелисеј својом мудрошћу учинио плодоносним и претворио у сладак и плодоносан. Једва да је ноћ прошла, када она по највећој врућини сиђе на Јордан. Стајала је на обали реке када се сунце дигло, осетила је предности сунца и сетила се како су свештеници усред корита реке оставили суве трагове и како су до царства Илија и Јелисеј направили пут кроз талас, док је вода стајала с једне и друге стране; сећала се и тога како је Господ својим крштењем очистио воду, замућену потопом и упрљану уморством целога људског рода. 13. Дуго би било ако бих хтео да причам ο Ахору, што значи гужва и неред, у коме су осуђени крађа и шкртост, или ο Бетелу, Кући Бога, у коме је на голој земљи наг и сиромах спавао Јаков и ставивши под главу камен - у Захарије је описан са седам очију, а у Исаије се назива угаоним каменом - угледао лествице које су допирале до неба, а на њиховом врху Господа у сјају како пружа руку онима који се пењу и како баца с врха немарне. На брегу Ефраим славила је гробове Исуса, сина Наве, и свештеника Елеазара, сина Аро-

322

342 Према Хијеронимовом коментару уз Исаију (XV, 5) „теле од три године" је симбол савршеног спасења до кога је стигао моавски град Сегор. Исто зкачен.е има оно што Бог тражи од Аврама: крава од три године (Књига иостања XV, 9).

323

324


нова, од којих је први сахрањен у Тамнатзари на северном делу планине Гаас, а други у Габаату, земљи свог сина Финеса, и дивила се што је овај, делећи земљу, за себе изабрао брдовиту и неплодну. Шта да кажем ο Силу у коме и данас показују разрушени олтар и где је племе Венијамин претходило Римљанима у отмици Сабињанки? Прешла је Сихем (не као што многи погрешно кажу Сихар), који се сада зове Неаполис, и ушла у цркву сазидану на падини планине Гаризам, у близини Јаковљева бунара. Код њега је седео Господ гладан и жедан, засићујући се вером Самарићанке која је, одбацивши пет Мојсијевих књига, своје мужеве, и шесту коју се хвалила да има, због заблуде Доситеја, нашла правога Месију и правога Спаситеља. Кренувши даље видела је гробове дванаест патријарха и Себасту (Самарију), како се на грчком каже Августа; тако ју је назвао Ирод у почаст Августа. Овде се стављају пророци Јелисеј и Авдија и Јован Крститељ од кога нема већег међу онима које је родила жена. Овде је уздрхтала због многих чудеса: угледала је демоне како се црвене због разних мучења, како пред гробовима светих људи завијају вучјим гласом, ричу као лавови, сикћу као змије, мучу као бикови; неки су преокренули главу и иза својих леђа теменом додирују земљу; жене које су обешене за ноге, а да им хаљине нису падале преко главе. Све их је сажаљевала и лијући сузе за сваким молила се за Христово праштање. Премда је била слаба, попела се пешице на брег на коме је у две пећине у време прогона и глади Авдија пророк хранио сто пророка хлебом и водом. Брзим путем је прошла Назарет, хранитеља Господа, Кану и Капернаум, познате по својим чудесима, језеро Тиберијаду, које је постало свето по томе што је Господ по њему пловио, и пустињу у којој су многе хиљаде људи засићене хлебовима, а остацима хране напуњени су ковчези дванаест израелских племена. Попела се на брег Тавор на који је побегао Господ. Гледала је у даљини планине Хермон и Хермоним и пространа поља Галилеје у којима је поражен Сисара и сва његова војска док је Барах однео


325

победу. Бујан поток Цизон делио је средином равницу и ту су јој показивали градић Наим у коме је васкрсао син удовице. Пре би ми недостајало време, но речи, ако бих хтео да набројим сва места дужна поштовања која је Паула прошла вођена невероватном вером. 14. Прећи ћу у Египат: у Сокоту застаћу мало код извора Самсон који извире из „кутњака вилице магарца". Испраћу осушена уста, да бих освежен видео Морастим, гроб некадашњи пророка Михеја, сада цркву. Остављам са стране Хореје и Гетеје, Маресу, Идумеју и Лахиду и преко песка, који је толико мекан да трагови оних који пролазе нестају, и преко простране пустиње, стижем до египатске реке Сиор чији се назив тумачи као „Узбуркан", и пролазим преко пет градова Египта у којима се говори хананејски језик, и до земље Гезен и поља Таниса у којима Бог чини чудеса, и до града Ноо који је касније постао Александрија, и до утврђења Господа Нутрије чија блиставо чиста шалитра свакодневно чисти грехе многих душа. Када је то посетила, изашли су јој у сусрет многопоштовани епископ Исидор Исповедник и непрегледна маса монаха, међу којима и многи које је красио чин свештеника. Она се радовала у славу Бога, али је говорила да није достојна толике части. Зашто да помињем имена Махарија и Арсена или да причам ο Сарапионима или другим стубовима Христове вере? Постоји ли нека ћелија у коју није ушла? Или некога пред чије се ноге није прострла? Веровала је да у сваком свецу види Христа и радовала се што је, дарујући свакога, у ствари давала Христу. Чудесни жар и срчаност скоро невероватна за жену! Заборављајући на свој пол и крхкост свог тела, желела је да, заједно са девицама које су је пратиле, станује међу толиким монасима, и то би можда и постигла, јер су је сви били прихватили, да је није привлачила још већа жеља да види света места. Због великих врућина из Пелузије је бродом стигла у Мајуму и то таквом брзином да би мислио да је птица. Ускоро затим ће заувек остати у Витлејему, станујући прво три године у тесном прихватилишту, док није саградила

326


ћелије и манастире и основала прихватилиште поред пута за ходочаснике, сећајући се тога да Марија и Јосиф нису нашли преноћиште. Пут који је довде описан обавила је у пратњи многих девица и своје ћерке. 15. Сада ћу опширно описати врлину која јој је била својствена. Излажући ο томе, уз Бога као судију и сведока, изјављујем унапред да ништа нећу додати, нити ћу нешто преувеличати, како се то чини у похвалама. Многе ствари ћу морати да умањим, да не би изгледале невероватне, а и да не би они који ме куде и који ме својим зубима непрестано глођу сматрали да измишљам и да „Езопову врану" украшавам бојама које јој не приличе. Пошто је скромност прва хришћанска врлина, Паула је била толико понизна, да они који су је видели - а то су многи желели због славнога имена — нису веровали да је то она, већ да је последња слушкиња. Опкољена многобројним хором девица, била је најскромнија међу њима и одећом и говором и наступом. После смрти свога мужа никада, све до своје смрти, није села за сто са неким мушкарцем и онда када је знала да је свети човек на највишем положају. Бање није обилазила, осим када јој је здравље било у опасности. И у најтежој болести није користила меку постељу, већ је почивала на тврдој земљи на коју би прострла киликијску кострет. Ако се починком може сматрати то што је у молитвама састављала дан и ноћ, испуњавале су се речи псалма: "Квасим сваке ноћи кревет свој, сузама својим росим постељу своју."343 Веровао би да су у ње потоци суза. Тако је оплакивала мале грехе, да би ти поверовао да је кривац за најтежа сагрешења. Како смо је често опомињали да штеди своје очи и чува за читање Јеванђеља, одговарала је: „Треба се стидети лица које сам супротно Божјој заповести руменила и бојила белилом, треба казнити тело које се одавало многим задовољствима. Дуго смејање треба окајати непрестаним плачем; меке ланене чаршаве и најскупоценију свилу треба заменити најгрубљом 343 Псалам VI, 6.


327

киликијском кострети. Оно сам чинила да бих се допала човеку и свету, а сада желим да се допаднем Христу." Ако бих хтео да говорим ο њеној чедности, то би се чинило сувишним међу толиким и таквим врлинама. У томе је била пример свим римским матронама док је живела у друштву. Понашала се тако да се ни злонамерни клеветник никада није усуђивао да ο њој измисли гласине. Од њене душе није било ничег блажег. Није тражила моћне, али их није гледала с презиром охолог и оног ко тражи јефтину славу. Ако би видела сиромашка, застала би; богатога би подстрекивала на добро дело. У дарежљивости је прелазила меру: делила је имовину, често је давала и на зајам и никога ко је тражио милостињу није одбила. Признајем свој грех: да бих јој доказао да је у давању претеривала, наводио сам речи Апостола344: ,Да не буде другима олакшање, а нама терет, већ нека је нека равнотежа у овом времену и нека ваше обиље помогне њиховом сиромаштву" и ово из Јеванђеља Спаситеља: „Ко има две хаљине нека једну да ономе ко је нема."345 Говорио сам и да треба на то мислити да оно што сада драге воље чини неће моћи увек да чини; додавао сам много сличногтоме, што је она чудесном смиреношћу с мало речи разбијала. Позивајући Господа за сведока, говорила је да ће све учинити у његово име: у ствари, да она и жели да умре просећи, да ћерки не остави ни гроша, да при сахрани буде увијена у туђ покров. На крају би додавала: „Ако бих ја тражила, нашла бих многе који би мени уделили, а овај просјак, ако од мене не добије што му ја од туђег могу уделити и ако умре, ко ће његову душу тражити? Желео сам да и у вођењу своје имовине буде опрезнија, али она се с још већим жаром везивала својом вером и духом за Спаситеља, следећи сиромашног Господа сиромаштвом у души, враћајући му оно што је примила и сиромашећи за њега. Најзад, следила је пут који је желела и ћерку је оставила у великим дуговима које 344 // посл. Коринћанима апост. Павла 8, 13. 345 Јеванђ. по Луци III, 11.

328


она још увек има, и које неће вратити својом снагом, већ вером у Христа и милосрђем. 16. Већина матрона има обичај да своје поклоне подарују онима који трубе ο њиховој дарежљивости и ограничавају своју дарежљивост на мали број људи, а повлаче своју руку када су други у питању. Ту ману она није имала. Делила је свој новац онима којима је био неопходан, не за луксуз, већ за нужду. Ниједан сиромашак се није од ње вратио празних руку. Оно што је постигла, није било због тога што је много давала, већ стога што је смишљено давала, при чему је увек понављала: „Блажени су они који су милосрдни, јер ће и сами примити милостињу"346, или: „као што вода гаси огањ, тако грехе гаси милостиња" и: „Начините себи пријатеље неправедним богатством да би вас примили под шатор небески"347, или: „Будите милосрдни и све што је ваше биће чисто"348, или је наводила речи Данила којима је опомињао краља Набукодоносора да милосрђем откупи грехове своје. Није хтела новац да расипа на ово камење које заједно за земљом и с овим светом нестаје, већ на живо камење које се котрља изнад земље, оно од кога се, према Јовановој апокалипси, гради држава великога краља. Свето писмо подсећа да ће се оно претворити у сафир и смарагд и топаз и друго драго камење. 17. Но све ово може бити многима заједничко и ђаво зна да се то не налази на врху врлина. Стога он и говори Господу, пошто је Јовова имовина изгубљена, кућа порушена, деца побијена: „кожа за кожу и све што човек има даће за душу своју; али пружи руку своју и додирни кости његове и месо његово и видећеш: псоваће те у лице."349 Знамо да су многи дали милостињу, али да нису дали ништа од свога тела. Они пружају руку сиромашним, али савладани телесним задовољствима, набелили су оно што је споља, а унутра су остали 346

Јеванђ. по Матеју V, 7. Јеванђ. по Луци XVI, 9. 348 Јеванђ. по Луци Х1,41. 349 Књига ο Јову II, 4-5. 347


329

пуни костију мртвих. Α Паула није била таква; била је тако умерена, да је то скоро надилазило меру. Претераним постом и радом изазвала је телесну слабост; осим на празничне дане, једва да је узимала уље у своје јело, а већ на основу тога се може проценити како је било с вином и зачинима, с рибом и млеком, јајима и осталом што укусу годи. Има их који све то узимају, а сматрају да се свега одричу, и када стомак свим овим напуне, сматрају да им је врлина на сигурном. 18. Врлину увек прати завист, као што „муње погађају највише врхове"350. Зар се треба чудити да се то и ο људима прича, када је и наш Господ разапет због зависти фарисеја и када су сви свеци имали своје непријатеље? И у рају је била змија чија је завист „смрт увела" на земаљски свет. Њој је Господ супротставио „Адада Идумејца"351, који ју је ударио песницом да се не би узохолила, и често ју је као убодом у месо опомињао да би знала да се није узвисила врлином и да не би веровала да се уздигла изнад других женских мана. Ја сам говорио да треба попустити зависти и дати места лудости, као што је ,Јаков учинио свом брату Исаву"352 и Давид Саулу, свом најљућем непријатељу. Од ових један утече у Месопотамију, а други се предаде страном племену, радије се предајући непријатељу но зависти. Α она правично одговори: „Ти би тако говорио када се ђаво свуда не би борио против слугу и слушкиња Бога, када их не би следио свуда куда би они побегли, када мене не би задржавала љубав према светим местима и када бих свој Витлејем могла да нађем у неком другом делу света. Зашто злобу не бих савладала стрпљењем? Зашто охолост не бих сломила понизношћу и зашто ономе ко ме је ударио не бих окренула и други образ, као што је говорио Павле: 'Победисте ли зло у добром?"353 Зар се апостоли нису хвалили када су због Господа претрпели увреду? Зар се и сам Господ није понизио, 350 351 352 353

Horat., Carm. II 10, 11-12. / књига ο царевима 11, 15. Књига постања XXVII, 41. и д. Посл. Римљанима апост. Павла XII, 21.

330


када је примио положај роба, покоравајући се Оцу све до смрти и у смрти на крсту, да би својом патњом нас спасао? Да се Јов није борио и победио у бици, не би примио венац правичности, нити би чуо од Господа: „Сматраш ли да бих другојачије говорио, но да би се показала твоја правичност?"354 „Срећни су", каже се у Јеванђељу, „који трпе прогоне ради правде".355 Нека би наша савест била мирна што не патимо због грехова, а скрушеност у свету је ствар наше награде. Ако би непријатељ постао још дрскији и довео до свађе, она је певала ово из псалтира: „Док се против мене диже безбожник, зауздаћу уста своја; бијах нијем и гласа не пустих, мучах и ο добром"356 или: „Створен сам као човек који не чује и као нијем не отвара уста својијех".357 У искушењима је изговарала речи из Деутерономије: „Искушава вас Господ ваш да би сазнао да ли волите Господа Бога свога из све душе своје."358 У тегобама и страховима понављала је речи Исаије: „Ви који сте лишени млека, који сте одвојени од мајчиних груди, очекујте тегобу над тегобама, наду за надом, још мало и још мало, због пакосних усана, због језика који је стран."359 И сведочанство из Библије за утеху своју је излагала: "Дужност је оних који више не доје, који су дошли у мужевне године, да издрже тегобе за тегобама, да би заслужили да приме наду за надом: Знам да невоља ствара стрпљење, стрпљење искуство, а искуство наду, а нада неће преварити"360, или: „Ако се човек наш споља квари, онај ко је унутра обнавља се", или: „Садашња наша лака брига ствара у нама тежину вечне славе, док не гледамо оно што се види, већ оно што се не види; оно, наиме, што се види, привремено је, а оно што се не види, вечно је."361 Неће 354 355

356 357

Књига ο Јову 40, 3. Јеванђ. пο Матеју V, 10.

Псалам 39,2-3. Псалам 38,13.

358 V књига Мојсијева (Поновљени закони) XIII, 3. 359 Књига ирор. Исаије 28, 9-11. 360 Посл. Римљанима апост. Павла V, 3-5. 361 II посл. Коринћанима апост. Павла IV, 16-18.


331

протећи много времена, иако се оно људском нестрпљењу чини дуго, и доћи ће помоћ Бога који говори: „У право време те саслушах и на дан спасења ти помогох."362 Не треба се плашити ни лукавих уста, ни језика завидљиваца, јер нас радује помоћ Бога кога треба слушати када опомиње: „Својим стрпљењем сачуваћете душу своју"363, и: „Садашње патње су једнако достојне будуће славе која ће нам се открити"364 и, на другом месту, да би се стрпљиво држали у свему што нам се догађа: „Стрпљив човек је многоструко мудар, док онај ко је малодушан, веома много махнита."365 19. У болести и при честим слабостима говорила је: „Када сам слаба, тада сам јака", и: „Имамо ово благо у вазама од земље и док ово што је смртно чува оно што је бесмртно, оно што пропада покрива оно што је непропадљиво "366 Други пут би рекла: „Као што се у нама умножавају патње Христове, тако је и преко Христа у обиљу и утеха", а затим: „Као што сте с њим у патњама, тако ћете бити заједно и у утехи."367 Када би била тужна, певала би: „Зашто си клонула, душо моја, и зашто ме узнемираваш? Уздај се у Бога, а ја ћу славити Спаситеља мога и Бога мојега."368 У опасности је цитирала речи: „Ко жели за мном да пође, нека се одрекне себе и нека носи крст свој и нека ме следи."369 Други пут би рекла: „Онај ко хоће да сачува душу своју, изгубиће је, а ко изгуби душу своју због мене, сачуваће је."370 Када јој је јављено за губитак породичног богатства и нестанак целокупне очевине, рекла је: „Шта користи човеку ако цео свет добије, а науди души својој? Или шта би човек дао у замену за душу своју?" Говорила је: „Го изађох из утробе 362 363 364 365

366

Књига прор. Исаије 49, 8. Јеванђ. по Луци XXI, 19. Посл. Римљанима апост. Павла 8, 18. Приче Соломунове XIV, 29.

// иосл. Коринћанима апост. Павла XII, 10 и IV, 7; I, XV, 53. Исто, П, I, 5. 368 Псалам 42, 11.

367 369 370

Јеванђ. по Матеју XVI, 24. Јеванђ. по Луци IX, 24.

332



мајке своје, го ћу се у њу и вратити. Како Бог одреди, тако ће и бити, нека је благословено име Господње."371 Или овако: „Немојте волети свет и оно што је у свету, јер све што је у свету то је жеља тела, и жеља очију и охолост овога живота који не долази од Оца, већ је од овога света. Α свет пролази, заједно са жељом за њим."372 Знам да су јој писмом јављали ο тешким болестима њене деце, а нарочито њенога Токсотија кога је посебно волела. Како је и ово схватила својом врлином, „Била сам узнемирена, али ништа нисам рекла373", из ње провалише ове речи: „Ко више воли сина свога или кћер своју од мене, није ме достојан."374 И молећи се Господу говораше: „Имај синове мучитеља који ће за тебе свакога дана мучити тела своја." Знао сам једнога од оних који радо ο другима шапућу - то је веома опасна врста људи - који је као добронамерно јављао да се због сувише великог жара својих врлина некима чинила луда и да неки кажу да би јој мозак требало освежити. Она му је одговорила: „Постали смо театар свету и анђелима и људима; ми смо бенасти људи ради Христа; али лудост у богу мудрија је од људи." Отуда и Спаситељ говораше Оцу: „Ти знаш је ли лудост у мене."375 Њега су у Јеванђељу и рођаци његови хтели да вежу као малоумног и противници су га грдили говорећи: „У њега је ушао демон и он је Самарићанин"376, и: „Он помоћу Велзевула, поглавара демона, изгони демоне."377 Али ми слушамо апостола који нас храбри: „Ово је наша слава, сведочанство наше савести у светлости и истини и захваљујући Богу ми живимо у свету"378, и Господа који говори апостолу: „Свет вас не воли, јер нисте од овога света; а да јесте од 371 372 373 374

375 376 377 378

Књига о Јову 1, 21. Прва посланица Јованова II, 15-17. Псалам LХХVI 5.

Јеванђ. по Матеју X, 37.

Псалам LХIХ, 5.

Јеванђ. пο Јовану VIII, 48. Јеванђ. по Матеју XII, 24. // посл. Коринћанима апост. Павла 1,12.

333

овога света, свет би вас волео, јер сте од њега."379 И самом Господу се обраћала речима: „Ти знаш шта је скривено у срцу"380, и: „Све ово зло се сручило на нас, али ми не заборависмо тебе и не одступи срце наше", или: „Због тебе нас убијаше целога дана, сматрајући нас овцама за клање, али Господ је на мојој страни и не плашим се онога што ми чини човек."381 Јер прочитах: „Сине мој, поштуј Господа и охрабрићеш се, и никога се немој бојати осим Господа."382 Таквим и сличним текстовима се служила као оклопом датим од Бога против свих порока, а највише против зависти која је беснела около. И трпећи неправде, ублажавала је бес свога великог срца. Најзад, све до њена смртног часа свима су били познати и њено стрпљене и завист других, она завист која самога свог творца гризе и док настоји да рани непријатеља, сопствени бес окреће сама према себи. 20. Сада ћу говорити ο уређењу манастира, ο начину на који је врлину светих окренула у своју корист. Сејући оно што помаже телу, желела је оно што је духовно; давала је земаљске ствари, а добијала је небеске. Уступала је оно што је пролазно, а у замену за то добијала оно што је вечно. Пошто је основала мушки манастир и његову управу предала монасима, сакупила је многобројне девице из разних провинција, како оне из отмених кућа тако и оне из средњег и нижег сталежа, и поделила их у три групе и у три манастира. То је учинила тако да су при раду и обедима биле раздвојене, а сакупљале су се при певању псалама и при молитвама. После певања „Алелуја", што је био знак да се сакупе, никоме није било дозвољено да изостане. Она је прва долазила, или је била међу првима. Чекала је на остале, позивајући их на посао љупко и примером, а не страхом. Јутром, у три сата, у шест, у девет и увече, као и усред ноћи, певале су редом псалтир. Није било дозвољено ниједној сестри да не зна 379 380 381

382

Јеванђ. pо Јовану XV, 18-19. Псалам 44,17-18. Псалам 118, 6.

Приче Соломунове VII, 1.

334


псалме, а сваког дана се читало нешто из Светога писма. Једино су недељом ишле у цркву, поред које су становале, при чему је сваки ред следио своју „мајку". По повратку су се исто тако вредно посвећивале послу, правећи одећу за себе или за друге. Ако су неке биле аристократског рода, није им било дозвољено да имају пратиљу из своје куће, да се не би подсећале на оно што су некада чиниле и да не би оживеле заблуде из времена када су биле размажена деца и да их не би у честим разговорима обнављале у сећању. Одевале су се све исто. Платно су употребљавале једино за брисање руку. Живеле су одвојено од мушкараца, па и од евнуха, да не би дале повода злим језицима који и свеца нападају да би се утешили за своје грехове. Ако би нека касно долазила на певање псалама или не би била вредна у раду, Паула би јој прилазила на разне начине. Ако би била љутита, била би љубазна, ако би била пасивна, прибегавала би кратким приговорима, подражавајући ове речи апостола: "Шта хоћете? Да са шибом дођем κ вама или с благошћу и миром у души?"383 Осим јела и одеће није дозвољавала никакву имовину, јер је Павле говорио: „Будимо задовољни тиме да имамо да једемо и да се оденемо!"384 Навика да се има више изазива шкртост која се не може заситити никаквим богатством, јер што се више има, више се жели, а жељу не смањује ни богатство ни оскудица. Оне које су се свађале, мирила је благим речима. Телесне жеље младих девојака ломила је честим и удвострученим постом, сматрајући да је боље да им пати стомак но ум. Ако би видела неку дотерану, прекоревала би је као грешну, мрштећи се и тужна лица говорећи да финоћа тела и одеће представља нечистоту душе; срамна и скаредна реч никада не треба да пређе преко усана девице - то су знаци који откривају разуздану душу и преко спољних знакова показују унутрашње човекове мане. Када би приметила да је 383 I посл. Коринћанима апост. Павла IV, 21. 384 Посл. Тимотију апост. Павла VI, 8.

Живош и иреииска свешога Хијероншш

335

нека језичава и брбљива, дрска и свађама наклоњена и да се и после честих опомена не мења, њу би одредила да се моли у последњем реду и одвојена од скупа сестара и да једе одвојено, код врата трпезарије, да би тако оно што прекор не би поправио, изменио стид. Крађу је презирала као светогрђе; оно што се међу световним људима сматрало лаким преступом или никаквим, говорила је да је то у манастиру тежак прекршај. Како да се не сетим њене благости и њене бриге за болесне које је зачуђујућим дворењем и служењем неговала! Док је другима, који су били слаби, пружала обилато све и дозвољавала им и месо да једу, себи, ако би се и сама разболела, не би дозвољавала ништа. Из овога неједнаког поступка се види како је своју благост према другима мењала у строгост према себи. 21. Ниједна од младих девојака, премда су биле здраве и крепке, није се могла толико уздржавати од свега као она са својим крхким, старачким и слабим телом. Рећи ћу и то, да је у овој ствари била толико упорна, да себе није штедела нити је попуштала било коме ко би је опомињао. Говорим ο ономе што сам и сам искусио. У јулу месецу, док је пламтела велика врућина, пала је у тешку грозницу; пошто се извукла из безнадежног стања и почела поново да дише божјом помоћи, лекари су јој саветовали да узима мало лакога вина ради опоравка тела, да не би, пијући воду, добила водену болест. Када сам потајно молио оца Епифанија да је опомене, или боље, да јој нареди да пије вино, она, будући опрезна и проницљива ума, одмах осети заверу и смејући се у поверењу ми рече да оно ο чему он говори, потиче од мене. Шта још да кажем? Када је блажени свештеник изашао, пошто ју је дуго охрабривао, на моје питање шта је постигао, он одговори: „Толико сам постигао, да ме је као стара човека скоро убедила да не пијем вино." Ο овоме говорим не стога што одобравам да се преузима терет неумерено и више но што снаге дозвољавају, јер и Свето писмо опомиње: „Не подижи терет који је за тебе сувише тежак"385, већ да би показао и 385 Књига пропов. XIII, 2.

336


жар њена духа и жељу побожне душе. Истрајно је понављала: „Жедна је душа моја тебе и за тобом многоструко чезне тело моје."386 Тешко је држати се мере у свему. У ствари, оно што филозофи кажу: „врлина је средина, претеривање је грешка", ми изражавамо једноставније као: „ничега сувише". Док је у презирању хране показивала такву претераност, у жалости је показивала благост, премда је смрћу деце била погођена. Искусила је смрт мужа и ћерке и док је дотицала уста и стомак крстећи се, настојала је да тиме ублажи бол мајке и да га савлада. Док је њен ум, испуњен вером, узнемиравало родитељско срце, духом би побеђивала, али би била побеђена слабошћу свога тела. Када ју је слабост једном обузела, то је нас забрињавало, а њу доводило у критично стање. Она је у томе налазила радост, сећајући се с времена на време ових речи: „Ја сам само бедно људско биће и ко ће ме ослободити овога смртног тела?"387 Обазриви читалац ће рећи да сам ово, уместо као похвалу, написао као прекор. Сведок ми је Исус, коме је она служила и коме и ја желим да служим, да ни у једном ни у другом погледу ништа не измишљам, већ као хришћанин излажем ο хришћанки оно што је истинито и што знам. Пишем историју, а не панегирик. Оно што је код ње била мана, код других би била врлина. Кажем мана, износећи своје лично осећање и жеље свих монахиња и монаха, свих оних који смо је волели и којима одсутна недостаје. 22. Најзад је свој пут завршила и сачувала своју веру; сада ужива радост „круне правичности"; следи Јагње куд год иде; задовољна је оним за чим је жудела и пева у својој срећи: „Онако како смо чули, тако смо и видели у држави господара врлина, у држави Господа нашега."388 О, срећног ли преокрета! Плакала је да би се увек смејала; презрела је устајале воде да би открила извор који је Господ389; облачила је 386 387 388 389

Псалам LXIII, 26.

Посл. Римљанима апост. Павла VII, 24. Псалам 48, 8. Интерполирани део.


337

кострет, да би сада била у белим хаљинама и говорила: „Ти подера џак мој и одену ме у радост." Јела је пепео као хлеб и пиће своје је мешала са сузама, говорећи: „Сузе моје беху ми храна дању и ноћу", да би се у вечности хранила хлебом јагањаца и певала: "Пробајте и видећете како је благ Господ" и: „Тече из срца мојега реч добра: кажем да је дело моје за Господа"390, и гледа како се речи Исаије или речи Господа преко Исаије испуњавају у њој: „Гле, како ће они који служе мени јести, а ви ћете чезнути за тим; гле, како ће они који мене служе пити, а ви ћете бити жедни; како ће се они који ме служе радовати, а ви ћете се стидети; како ће они који ме служе скакати од радости, а ви ћете јаукати од жалости у срцу и урлаћете због уништења духа."391 Већ сам рекао да је избегавала језеро покривено жабокречином да би пронашла извор Господњи, да би могла срећна да пева: „Као што јелен жуди за извором воде, тако чезне душа моја κ теби, Боже. Моја душа је жедна Бога, јакога и живога. Када ћу доћи пред лице Бога и када ћу се пред њим појавити?"392 23. Сада ћу се укратко дотаћи тога како је избегла мутно језеро јеретика и како их је открила међу паганима. Неки стари лисац, вешт и, како се сам себи чинио, учен и свезнајући, почео је да јој поставља питања, а да ја за то нисам знао: „Шта је дете згрешило да би га демон зграбио"; „У којој ћемо старости васкрснути? У истој у којој будемо умрли? Да ли ће у том случају бити потребне дојиље и после васкрсења? У неком другом узрасту? У том случају нема васкрсења, већ само преображења у нешто друго"; „Да ли ће бити или не разлике у полу између мушкараца и жена? Ако ће бити, онда ће бити и свадбе, и заједничког живота и рађања деце. Α ако је не буде и ако разлика међу половима нестане, онда то више нису иста тела која су васкрсла"; „Овоземаљско држање оптерећује дух који је многостран", али фине духовне ствари, како је говорио апостол, „сеју се у 390 391 392

Псалам ХLV, 1.

Књига прор. Исаије LXV, 13. Псалам XLII, 1.

338


анимално тело, а васкрсавају спиритуално." Свим овим је хтео да докаже да духовна бића због неких грешака и старих грехова узимају телесни облик и да се зависно од разноврсних грехова или заслуга оних који су грешили рађају у том или другом облику; да се или радују због здравога тела или богатства или отмености родитеља, или рађајући се у болесном телу или сиромашним кућама, испаштају раније грехове и затворени су у садашњем времену и у телу као у затвору. Када је то чула, испричала је мени, показујући ми тога човека. Ја сам сматрао да је неопходно да се одупрем опасној змији и смртоносној звери, на коју и псалмопевац упозорава, говорећи: „Не предај зверима душе која је теби откривена"393, или: „Укроти, Господе, звер у риту"394, јер они пишући грешно, изговарају лажи против Господа, дижу лице своје високо. Приступих човеку који се хвалио да ју је збунио својим говором и томе учиних крај, кратко га упи-тавши: да ли верује у будуће васкрсење или не? Α када је одговорио да верује, ја га даље запитах: „да ли васкрсавају ова тела или нека друга?" Када он одговори: „Ова иста", ја га даље упитах: „У овом истом полу или неком другом?" На то је он ућутао и док је као змија окретао главу час на једну час на другу страну, да би избегао ударац, ја рекох: „Пошто ћутиш, ја ћу одговорити уместо тебе и из тога извући закључак: ако не би васкрсла жена као жена и мушкарац као мушкарац, не би било васкрсења. Полови имају своје делове, а они чине тело. Ако, дакле, не би било пола и телесних делова, како би онда било васкрсење тела које без пола и својих делова не постоји? Ако нема васкрсења тела, нема ни васкрсења мртвих. Α што се тиче онога што си рекао ο венчавању, ако су делови исти да следи и брак, то је решио Спаситељ395: Лутате јер не знате Свето писмо и моћ Бога." 393 Псалам LXXIV, 19 (у Даничићевом преводу: „Не дај звијерима душе грлице своје"). 394 Псалам LXVIII, 30 (Даничићев превод: „Укроти звијер у риту код волова с теоцима народа").

395

Јеванђеље по Матеју XXII, 29-30.


339

При васкрсењу мртвих нити се жени нити се удаје, већ су сви слични анђелима. Тако где се каже: не жени се и не удаје се, показује се већ разлика у половима. Нико, наиме, не каже за камен или за дрво: не жени се и не удаје се, јер нема природу за то, али се то каже за оне који ступају у брак, а милошћу и врлином Христа то не чине. На приговор: како можемо бити слични анђелима, ако међу њима нема мушких и женских, послушај шта ћу ти укратко одговорити: није суштина анђела оно што нам је обећано, већ њихово држање и њихово блаженство. Тако је и Јован Крститељ, пре но што му је одсечена глава, назван анђелом; сви свети и све божанске девице и у овом свету у својој личности остварују живот анђела. Када се каже: „Будите слични анђелима", сличност је оно што се обећава', а не промена природе. 24. Α одговори ми на ово: како објашњаваш чињеницу да је Тома додирнуо руку Господа који је васкрснуо и видео да му је бок рањен копљем? И да је Петар посматрао Господа како, стојећи на обали реке, једе саће меда и печену рибу? Онај ко стоји свакако има ноге, онај ко је показао свој рањени бок свакако је имао и трбух и груди, без којих не би било делова који припадају трбуху и грудима. Онај ко говори, то чини помоћу језика и помоћу зуба, и као плектар у срце, тако и језик удара у зубе и даје звук који постаје вокал. Пошто је додирнуо руке, значи да је имао руке, и када се каже да има све делове тела, значи да има цело тело које се састоји од делова, нема сумње не женско тело, већ мушко, онога пола у коме је умро. Ако приговориш: Значи ли да ћемо, када васкрснемо, и јести?, и: На који начин се може ући кроз затворена врата, што је супротно природи пунога и солидног тела? чуј ово: не мислим да због хране доводим веру у васкрсење у питање, јер је наређено да се кћери поглавара синагоге која је васкрсла даје храна, а Лазар је четири дана после васкрснућа био позван за сто, да се не би чинило да је његово васкрснуће фантазма. Стога, ако уласком кроз затворена врата ти настојиш да покажеш да је Христос имао етерично и спиритуално

340


тело, онда је и пре страдања оно било спиритуално, јер је супротно природној тежини тела ходао по мору. И за апостола Петра треба веровати да је имао духовно тело, јер је лебдећим кораком ступао преко воде. Моћ и снага Бога се утолико више показују, уколико се нешто догађа противно природи. И треба да знаш да се у величини чуда не показује промена природе, већ свемоћ Бога: овај који је ходао по води верујући, потонуо би сумњајући, да га божанска рука није подигла, уз речи: Зашто сумњаш, човече, у кога је вера тако скромна?396 Чудим ти се да ти чело остаје тврдо, док Господ говори: Стави прст свој овде и дотакни руку моју, пружи руку своју и стави је на мој бок и немој бити неверан, већ веруј.397 Α опет на другом месту стоји: Видите руке моје и ноге моје, дакле ја јесам.398 Дотакните и видите, јер дух нема ни месо ни кости, а као што видите, ја их имам. И док је ово говорио, показа им руке и ноге. Добро чујеш: кости и месо, руке и ноге; и још ми измишљаш неку куглу стоичара и неку ваздушасту лудост! 25. Даље питаш зашто је демон зграбио дете које своје грехе нема или у ком узрасту ћемо васкрснути, пошто умиремо у разним годинама. Нерадо ћеш прихватити: Судови Бога су бездан велики399, и: „О, дубино богатства знања и мудрости Бога, како су непрозирни судови његови и пуни тајни путеви његови! Ко је тај ко познаје дух Господњи? Или ко је тај, ко би био његов саветник?"400 Разноврсност животне 396

Јеванђ. по Матеју XIV, 31. Јеванђ. по Јовану XX, 27. 398 Јеванђ. по Луци XXIV, 39-40. 399 Псалам XXXVI, 6. 400 Посл. Римљанима апост. Павла XI, 33-34. Уп. мање дослован и леп Вуков превод овог места: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путеви! Јер ко позна мисао Господњу? Или ко му би савјетник?" Текст у Хијеронима се не поклапа сасвим са данас прихваћеним у Вулгати, који на овом месту гласи: „ Ο altitudo divitiarum sapientiae et scientiae Dei quam incomprehensibilia sunt iudicia eius et investigabiles viae eius. etc." (cf. Biblia sacra iuxta vulgatam versionem, praeparavit R. Gryson, 1969 (1994). 397


341

доби не мења суштину тела. Како се наше тело непрестано мења, или расте или опада, дакле, зар смо толико људи колико се свакодневно мењамо? Зар сам други био када сам имао десет година, други са тридесет, други са педесет, а после постао другојачији са главом сасвим седом? Према хришћанској традицији и апостолу Павлу, овако треба одговорити: да ћемо васкрснути „у човека који је одрастао и у мери раста Христова"401 у којој су Јевреји мислили да је био Адам и у којој је био Господ Спаситељ када је васкрсао, како читамо, и много шта друго што сам на светлост изнео према Старом и Новом завету, да бих угушио јеретике. Од тога дана Паула је почела да презире тога човека и све оне који су тако мислили до те мере, да их је јавно проглашавала за непријатеље Господа. Ово сам испричао, не стога да бих укратко одбацио јерес на коју се може одговорити у много књига. већ да бих показао веру такве жене која је више волела да трпи непрестано непријатељство некога човека, но да одржавањем пријатељства Бога увреди. 26. Завршићу, дакле, оно што сам започео: није било ничега поучнијег од њена духа. Била је спора на речима и увек спремна да слуша. Сећам се њена савета: „Слушај, Израеле, и ћути." Свето писмо је знала наизуст, и премда је волела историју, и сматрала је основом истине, ипак је радије следила духовни смисао и са тога врха је штитила грађевину сврје душе. Најзад је заједно са ћерком прочитала цео Стари и Нови завет, док је мене натерала да га објашњавам. Прво сам то одбио из скромности, али сам пристао због упорности и њених честих захтева да поучавам оно што сам научио, не сам од себе, пошто је онај ко има предрасуде најгори учитељ, већ од славних људи Цркве. Ако бих негде оклевао и признавао искрено да не знам, ипак ме није остављала на миру, већ би ме принудила да јој укажем на нека мишљења која се, међу различитим, мени чине вероватнијим. 401 Посл. Ефешанима апост. Павла IV, 13.

342


Говорићу и ο једној другој ствари која ће се завидљивцима чинити невероватна: желела је да научи јеврејски језик који сам ја још од младости, уз много труда и напора, делимично научио, и непрестаним размишљањем сам га држао у глави да ми не би нестао. Успела је толико, да је могла псалме да пева на јеврејском и да разговара, а да при том нема акценат који би звучао као латински. То је оно што и данас видимо у њене свете ћерке Еустохије. Она је била тако привржена мајци и покоравала се њеним заповестима толико, да никада није легла без ње, никада није наступала, нити храну узимала, нити је и једнога гроша имала за сопствено располагање, већ се радовала што је мајка разделила сиромашним оно што је она наследила од оца и од мајке, верујући при томе да је пијетет према родитељки највеће наслеђе и богатство. Не треба ћутке да пређем преко тога колико се неизмерно радовала када је чула да Паула, њена унука, ћерка Лете и Токсотија, која је зачета уз завет да ће остати хришћанска девица, пева тепајући у пеленама и у колевци алелуја и да, половећи речи, ломи имена своје бабе и тетке. Једино у чему је имала жељу за отаџбином било је да сазна да јој се син, снаха и унука одрекну овога света и да служе Христу. То је делимично и постигла, јер је унука била одређена за невесту Христа, снаха је прихватила доживотну чедност, следећи у вери и доброчинствима свекрву и настојећи да у Риму изрази оно што је ова у Јерусалиму извршила. 27. Шта чинимо, ο душо моја? Зашто оклеваш да дођеш до смрти њене? Већ је књига постала опширна, а ми се плашимо да дођемо до онога што је на крају, као да, ако ο томе ћутимо, заузети похвалама, можемо одгодити њен крај? Довде смо пловили уз повољан ветар, док је наборану морску површину браздао лаки брод. Сада мој говор залази међу хриди и док олуја тутњи у огромним планинама, бродолом прети једном и другом манастиру, тако да смо принуђени да кажемо: „Учитељу, спаси нас, пропадамо"402, или: „Пробуди 402

Јеванђ. по Луци VIII, 24.


343

се, зашто спаваш, Господе?"403 Ко је тај ко може причати ο умирућој Паули сувих очију? Пала је у тешко телесно стање, налазећи, ипак, оно што је желела, да се, остављајући нас, потпуније сједини са Господом. У овој слабости се потврдила, као и увек, оданост ћерке Еустохије према мајци, још више хваљена од свих. Сама је седела крај њена кревета, држала махалицу, придржавала главу, подметала јастук, трљала ноге, грејала стомак, намештала меке покриваче, топлу воду припремала, додавала убрусе, примајући на себе унапред све послове служавки, а све што би неко други учинио, сматрала је да се одбија од њене заслуге. Којим је молбама и каквим сузама и уздасима, трчећи између мајке која је лежала и пећине у којој је рођен Господ, молила да не буде лишена таквога друга и сапутника, да не живи ако ова нестане, да буду ношене на једној мртвачкој носиљци! Али, ο трошна ломљива људска природо! Да нас вера у Христа не уздиже у небо и не обећава вечност душе, било би нам тело исто као у звери и животиња. Иста је смрт праведном и грешном, добром и злом, чистом и нечистом, ономе ко приноси жртве и ономе ко то не чини. Како пролази добар, тако исто и онај ко греши; како онај ко се заклиње и онај ко се заклетве плаши: исто се и људи и стока растачу у прах и пепео. 28. Зашто даље да одлажем и свој бол продужавам, задржавајући се на осталим појединостима? Најразборитија од свих жена осећала је да је смрт ту и док су јој се удови и остали делови тела хладили, једино је топлина њене душе и даље пулсирала у светом и пресветом срцу и као да је кретала ка својима, напуштајући туђе, шапутала је ове стихове: „Господе, дивила сам се лепоти твоје куће и месту где је обитавала твоја слава"404; „како су вољени твоји шатори, Господару врлина, а души мојој недостају двори Господа"405; „Изабрах да будем понижена у дому Господа мога, радије но 403 Псалам XLIV, 23. 404 Псалам XXVI, 8. 405 Псалам LXXXIV, 2-3.

344


да станујем у шаторима грешника."406 Када бих је питао зашто ћути, зашто не одговара када је позивам, да ли је нешто боли, одговарала је на грчком да јој није тешко, већ да све у миру и спокојно посматра. После тога би ућутала и остала затворених очију, као да све што је људско више не примећује. Све док душу није испустила, понављала је исте стихове тако, да сам је једва чуо шта је говорила; држећи прст на устима оцртавала је облик крста на уснама; дах јој престаде и она издахну, а њена душа, журећи да изађе, претвори у хвалу Господа звук којим се живот смртника завршава. Присутни су били епископи Јерусалима и других градова и мноштво свештеника нижега чина и ђакони. Све манастире су били испунили хорови девица и монаха. Чим је чула Вереника који ју је позивао: „Устани, дођи моја најдража, лепа моја, голубице моја, јер ево зима је прошла, киша је престала"407, одмах је весело одговорила: „Цветови се виде на земљи, дошло је време брања"408, и: „Верујем да видим добро Господа на земљи живих."409 29. После њене смрти није било нарицања и ударања у груди, како је уобичајено код световних људи, већ су одјекивали псалми које су групе монаха певале на разним језицима. Носили су је епископи на својим рукама, придржавајући затиљак носиљком, и док су једни свештеници ишли напред носећи бакље и свеће, други су водили хорове оних који су певали псалме. Положена је усред цркве Пећине Спаситеља. На њен погреб је дошла маса људи из палестинских градова. Који је то монах остао скривен у својој пустињској ћелији? Која би девица остала затворена у својој соби? Сматрало би се светогрђем, ако се не би одала последња почаст таквој жени. Удовице и сиротиња, упоређујући је са Доркадом, показивали су хаљине које им је она дала. Огромно мноштво сиромашних узвикивало је да је изгубило мајку и храните406 407

Псалам LXXXIV, 10.

Песма над песмама II, 10-11.

408 Песма над песмама II, 12. 409 Псалам ХХVII, 13.


345

љицу. Оно што је чудно, то је да јој бледило ништа није изменило лице, већ су јој неко достојанство и озбиљност изглед испунили, да би помислио да није мртва, већ да спава. Псалми су одјекивали, једни за другим на грчком, латинском и сиријском, не само током три дана сахране испод цркве, поред Пећине у којој је Господ рођен, већ током читаве недеље; сви који су дошли веровали су да је то њихов погреб и да су то сузе за њима. Α ћерка њена, многопоштована девица Еустохија*, као дете одбијено од дојке своје мајке, није се могла одвојити од своје родитељке: љубила јој је очи, приљубила се уз лице, обгрлила јој је цело тело, хтела је с мајком да буде сахрањена. 30. Сведок је Исус да није ниједне паре оставила својој ћерки, већ, као што сам већ рекао, огромне дугове, и оно што је од тога још теже, огромно мноштво браће и сестара које је тешко било издржавати, а одбити безбожно. Каквом је то чудесном врлином жена тако отмена рода и великога богатства доспела скоро до сиромаштва, делећи с толиком вером све што има? Други разбацују новац, а користе за златне канделабре оно што је сакупљено у корпама за Бога или оно што је заветовано. Нико није више поделио сиромашним, тако да за себе ништа не остави. Α она је користила своје богатство и своја добра „која очи нису виделе ни уши чуле и која нису доспела до људског срца". Α ми оплакујемо наш усуд и чинило би се да завидимо њеној слави, ако бисмо хтели даље да је оплакујемо као краљицу. 31. Буди сигурна, Еустохијо, да си обдарена великим наслеђем. Твој део је Господ, и оно чему ћеш се још више радовати, твоја мајка је овенчана после дугога мучеништва. Није само проливање крви оно што се рачуна у признање вере; и служба предана срца без мрље представља свакодневно мучеништво. Венац првих је од ружа и љубичица, овога другог - од љиљана. Стога је и записано у Песми над песмама: „мој рођак је бео и црвен"410, а Бог додељује исту У оригиналном тексту Хијероним је назива Еустохион, што је демииутив од женског имена Еустохија. - Прим. прев. 410 Песма над песмама V, 10.

346


награду и онима који у рату победе и онима у миру. Твоја мајка, кажем, чула је заједно са Аврамом: „Изађи из своје земље и одвој се од своје родбине и крени у земљу коју ћу ти показати"411; чула је Господа који јој је преко Јеремије поручивао: „Бежите из средине Вавилона и спасите душе ваше."412 И све до дана смрти своје није се вратила у Халдеју, нити је пожелела лонце Египта413, нити сосове од меса, већ праћена хоровима девица постала је грађанка Спаситеља и из мале витлејемске цркве, пењући се у царство небеско, говори правој Ноеми: „Твој народ, мој је народ, и Бог твој, мој је Бог."414 32. Ову књигу теби диктирам поред две кратке сагореле свеће, са истим болом који и ти подносиш. Кад год бих, наиме, стило хтео да заоштрим и обећано дело да саставим, прсти би се укочили, рука би малаксала, дух би попустио. Отуда и овај неуглађени говор, без икакве елеганције и слагања речи, сведочанство је само завета онога ко пише. 33. Збогом, Паула, и дубоку старост онога ко те обожава чувај својим молитвама. Твоја вера и твоја дела те уједињују с Христом и тамо присутна лакше ћеш постићи оно што тражиш. „Подигох споменик трајнији од вечности"415 који никаква старост не може разорити. Урезао сам елогиј на твој гроб и њега додајем овим редовима да би сваки онај до кога наш говор доспе, читајући, могао да сазна да си сахрањена у Витлејему: Натпис на гробу: „Она која потиче од Сципиона, и коју су створили родитељи пореклом Паули, деца Граха, потомци славнога Агамемнона, овде лежи у гробу; њени старији звали су је Паула; 411 412

413 414

415

/ књига Мојсијева која се зове Постање XII, 1. Књига пρορ. Јеремије XXVIII.

// књига Мојсијева која се зове Излазак XVI, 3. Књига ο Руши 1,16.

Horat., Carm. 111,30,1.

Живош и иреииска свешога Хијероншш

347

мајка је Еустохије. Прва у римском сенатском сталежу, прихватила је сиромаштво у Христу и поља Витлејема." Α на вратима Пећине: ,3идиш ли мали гроб укопан у стени? То је прихватилиште Пауле, која се држи небеског царства. Остављајући брата, рођаке, Рим и отаџбину, Богатство, дете, сада почива у пећини Витлејема. Овде је твоја колевка, Христе, овде су Маги, носећи мистичне дарове, дали их човеку и Богу." 34. Заспа света и блажена Паула на дан VII фебруарских календа, трећег дана после суботе, по заласку сунца. Сахрањена је четвртог дана истих календа, у време када је цар Хонорије по шести пут био конзул, заједно са Аристенетом. Проживела је у светој вери у Риму пет година и у Витлејему двадесет. Цео живот јој је трајао 56 година, осам месеци и 21 дан.

СХ. АВГУСТИН ХИЈЕРОНИМУ Године 404, закаснели одговор на изгубљено писмо. Поштованом господину и најдражем брату, колеги свештенику Хијерониму, поздрав у Богу. Пре овога писма у руке ти је морало доћи, мислим, једно друго које сам ти послао по робу Господњем, сину нашему, ђакону Кипријану. Препознао си га поуздано као моје, као оно од кога су копије, као што се сећаш, већ стигле у Палестину. Осећам већ како ме твој одговор удара и боцка, као храброг Дареса оштри и велики „боксери" Ентела. Α сада, ипак, одговарам на оно твоје писмо којим си ме удостојио, пославши га преко светог сина нашега Астерија. У њему сам препознао твоју неизмерну благост, али сам истовремено приметио и неке знаке твоје озлојеђености на мене. И тако, док сам се веселио читајући га, непрестано сам се осећао по-

348


гођеним. Оно што ме највише чуди, то је што кажеш да сматраш да копијама мојих писама не треба веровати, да би на тај начин избегао да ја, погођен твојим одговором, не бих с правом тражио да прво испиташ да ли су то моје речи, па да тек онда наредиш да се тако одговори: ако је писмо моје, да ми се отворено одговори, или да пошаљем поузданије копије, да бисмо се без икакве муке у стомаку могли окренути дискусији ο светим списима. Али како се можемо окренути тој расправи без икакве зле воље, ако се спремаш да ме увредиш? Или, ако се не спремаш, како могу ја, иако ме ти ниси увредио, да протествујем да је требало прво да провериш да ли је то мој текст и потом тако одговориш, да ме увредиш? Ако твој одговор не би био увредљив, ја не бих имао права да нешто захтевам. Ако, пак, одговориш тако, да ли онда остаје места за расправљање ο Светом писму без икакве зловоље? Ја се не могу увредити, ако ти можеш и хоћеш да наведеш да си на поуздан начин нешто у Посланици апостола (Павла) или неко место у Светом писму протумачио боље од мене. Далеко је од мене помисао да не осетим захвалност и као сопствену корист, ако бих био поучен од тебе или исправљен у грешци. 2. Уистину, брате мој најдражи, ако ти ниси увређен мојим писмом, не могу ја бити увређен твојим одговором. Ја никада нисам мислио да би ти тако одговорио да вређаш, ако сматрам да ти ниси увређен. Α ако тако не би одговорио, значило би да сматраш да ја у својој претераној лудости могу да увредим; скоро да би ме већ тиме увредио, што ме таквим сматраш. Али ти не можеш веровати да сам ја такав, јер ме таквог никада ниси упознао, ти који, премда познајеш мој стил, ниси поверовао да су то копије мојих писама. Ако си, не без разлога, видео да бих се ја с правом жалио како си случајно поверовао да писма која су моја нису моја, колико бих се тек љутио ако би мене самога неко сматрао таквим каквим ме не познаје онај ко тако мисли? Ни на који начин, дакле, не треба да будеш навучен да тако мислиш да бих сам ја био тако неразуман, да бих се могао осећати повређен


349

самим твојим одговором, иако ти не би писао тако да ме увредиш. 3. Остаје, дакле, да би ти одлучио да ме одговором увредиш, да си поуздано знао да су писма моја. Α како и у том случају не бих сматрао да немаш право да сматраш да ме треба увредити, остаје да признам свој грех да сам те ја први увредио, јер не могу да порекнем да су ова писма моја. Зашто, дакле, ићи против тока реке и зашто радије не бих затражио опроштај? Заклињем те Христовом благошћу да ми опростиш, ако сам те увредио, и немој, вређајући ме за узврат, зло враћати злом. Увредићеш ме ако прећутиш грешку коју си случајно открио у мојим делима и у мојим речима. Јер ако не нападнеш оно што треба нападати, онда вређаш више но ја, а то је нешто чега нема ни у твом понашању ни у твом светом начину живота, да нешто чиниш из жеље да неког увредиш и рањаваш злим зубом за нешто што у свом праведном уму знаш да не треба осуђивати. И стога, или блага срца расправљај, чак и ако изостаје кривица коју сматраш да треба нападати, или с очинском љубављу поступај према ономе кога не можеш одбацити. Може се, наиме, догодити да је истина другојачија од онога што ти сматраш, али се ништа не сме догодити без милости. Α ја ћу са захвалношћу прихватити добронамерну критику и онда ако је не заслужујем, ако се правично могу бранити, или ћу прихватити истовре^ено и твоју добронамерност и своју грешку и Божјом милошћу за једно ћу бити захвалан, за друго ћу сматрати да сам исправљен. 4. Шта, дакле? Да се можда плашим твојих строгих, премда добронамерних речи, као Ентелових песница? Овај је ударан, а не лечен, и био је побеђен, али није оздравио. Α ја, ако мирно примим твоје ударце који доносе оздрављење, нећу патити. Но слабост, било општељудска или моја, и у случају да сам правично критикован, не може а да се мало не жали. Више боли оток на глави када се лечи, него ако се поштеди, а не лечи. Оштроуман је онај ко каже да је „корисније имати непријатеље који те грде, но пријатеље који се

350


плаше да те грде", јер ови први у свађи кажу и нешто истинито, што можемо поправити, а ови други показују мању слободу суда но што треба, плашећи се да не покваре угодност пријатељства. И стога, ако се случајно један бик, а таквим се себи чиниш, уморан због телесне старости али снажна духа, зноји у корисном послу на имању господара, ја сам му ту на располагању, и ако сам нешто неистинито рекао, јаче притисни ногом на то. Не треба да ми смета тежина твојих година док сатиреш сламу моје грешке. 5. Стога и последње речи у твом писму или читам или их се сећам са уздахом дубоког жаљења. „Камо среће" кажеш, „да заслужујемо твоје загрљаје и када се међусобно супротстављамо, па или нешто научимо или друге поучимо." И ја кажем, камо среће да живимо у земљама које су близу једна другој, па да су нам писма чешћа, када већ не можемо да разговарамо међусобно. У ствари, толико растојање чини да смо одсутни и у нашим мислима. Сећам се да сам као младић писао твојој Светости ο речима апостола Галаћанима, а сада сам већ старац и твога одговора нисам удостојен. Пре су до тебе стигле копије мојих писама, не знам којом случајношћу, но моје писмо које сам се сам потрудио да ти пошаљем. Човек, наиме, коме сам писмо дао, нити га је теби предао, нити мени вратио. У твојим писмима, која су до мене стигла толико је учености, да ништа не бих више волео у својим студијама но када бих могао да се нађем поред тебе. Пошто то не могу, размишљам ο томе да ти пошаљем некога од наших синова по Богу да ме извести ο теби, ако би ме ти удостојио одговора ο томе. Ја нити имам таквих знања ο Светом писму као ти, нити их могу имати. И када за то имам могућност, ја зависим од службе побожним људима; ако бих и могао да се посветим студијама више но што то захтева служба Божја, у томе ме спречавају други црквени послови. 6. Не знам која би то била писма против тебе која су стигла у Африку, за која ми не знамо. Сазнајемо да си их ипак удостојио одговора на клевете. Када сам га прочитао, признајем да сам се много ожалостио због тога што је дошло


351

до тако злог раздора између тако драгих и блиских особа које су биле везане пријатељством, општепознатим свим црквама. Из твојих писама се види колико се трудиш да се уздржиш и да не покажеш оштрицу свога незадовољства, да не би на зле речи одговорио злом. Читајући твој одговор претрнуо сам од страха и укочио сам се при помисли шта би оно што се ο теби пише изазвало код мене, да ми је случајно дошло до руку. „Тешко свету због изазивања на зло!"; „Гле, шта се дешава, гле, како се испуњава реч Истине."416 ,Дошто су се нагомилале противуречности, охладила се љубав многих."417 Где ће срца, до сада верна, наћи сигурност? Која је страна на којој је сигуран избор? Које је то пријатељство за које се не треба плашити да ће у будућности бити непријатељство, ако је било могућно да се између Хијеронима и Руфина догодило оно што сада оплакујемо? О, жалосног ли стања које треба ожалити! О, неизвесности у осећањима садашњих пријатељстава, када се не може предвидети шта ће бити у будућности! Како уздисати над оним што се другима догађа, када човек и за себе не зна шта ће се догодити касније? Зна једва неко какав је сада, а какав ће потом бити у потпуном је незнању. 7. И даље, посве не видим како се може знати, не само какав је ко од нас већ и какав ће бити, ако је међу блаженим анђелима, и како је икада ђаво могао бити блажен, када се још налазио међу анђелима, знајући свој будући грех и вечну кривицу? Волео бих да знам ο томе твоје мишљење, ако ο овоме уопште нешто треба знати. Видиш шта значи то што нас деле толике земље и мора! Да сам уместо овога писма које читаш ја сам ту, већ би ми одговорио на оно што питам. У ствари, када ћеш ми одговорити? Када ћеш одговор послати? Када ће стићи? Када ћу га примити? Но, нека да Бог да било кад стигне, иако не може бити тако брзо како бисмо желели, будимо стрпљиви колико год можемо. Враћам се на 416 417

Јеванђ. по Матеју XVIII, 7. Јеванђ. по Матеју XXIV, 12.

352



оне дивне речи у твом писму испуњене светим жељама и присвајам их: „Нека Бог да да смо достојни твога загрљаја и да у међусобном разговору или нешто научимо или другога поучимо", ако уопште има нечега у чему бих ја тебе поучио. 8. У ствари ме освежавају и причињавају ми радост не само твоје већ и моје речи. Премда не испуњавају нашу жељу за оним чему тежимо и што не достижемо, ипак су ми велика утеха. Али опет, када помислим да је Бог вама у великој мери и обилато дао оно што ми обојица желимо за себе, да спојени блиским пријатељством заједно црпете мед из Светога писма, када видим сада да вас је преплавила једна таква опасна горчина, пробадају ме игле најоштријег бола. Има ли некога човека који се такве поплаве не треба плашити, било када и било где? Како се то могло догодити вама у време када сте већ били одбацили терет профаног живота и спремно следећи Господа заједно живели у земљи по којој је Господ ходао људским стопама говорећи: „Мир свој дајем вама, мир свој остављам вама,"418 вама, људима зреле доби, који живе у речима Господа свакодневно? Ипак, „Живот човека на земљи је искушење."419 Α ја, зар вас нећу више нигде заједно видети, и ако бих патио, ако бих страховао, ако бих се простро пред ваше ноге, плакао колико желим, молио онолико колико вас волим? Α зар сада нећете да се сложите, сваки од вас ради самога себе и ради онога другог, и ради других, нарочито оних који су немоћни, за које је Христос умро, ради оних који у вас гледају као у позоришту уз велику опасност за свој живот, да не ширите оно што сте написали, оно што, и када бисте се сложили, не бисте могли да избришете? Или се плашите да и помирени читате то, да се поново не посвађате? 9. У истину, кажем твојој милости да ме ништа тако не плаши као то што сам, док сам читао твоје писмо, открио у њему неке знаке твога лошег расположења према мени, не 418 419

Јеванђ. по Јовану XIV, 27. Књига о Јову VII, 4.

353

толико ο ономе ο Ентелу и ο уморном бику, где ми се пре чини да се са мном ведро шалиш но да љутито претиш, колико у ономе што је сасвим јасно да озбиљно пишеш, и ο чему сам напред говорио, можда више но што је требало, али ипак не толико да бих надвладао свој страх. Ти кажеш „да можда увређен не прекореваш правично". Молим те, ако је икако могућно, да оно ο чему расправљамо или око чега се споримо, буде без горчине раздора који би хранио наша срца. Јер ако не смем да кажем шта ми се чини да у твојим списима треба изменити, или што се теби чини да треба мењати у мојим, а да то не изазове сумњу да се чини из зависти или да то вређа наше пријатељство, онда одустанимо од свега тога да бисмо поштедели и наш живот и наш спас. Мање је вероватно да ће уследити оно што руши, ако не погађа оно што гради. Мислим да сам далеко од онога савршенства ο коме је написано: ,.Онај ко ни у речи не греши, савршен је човек."420 Ипак, милошћу Божјом, сматрам да лако могу затражити од тебе опроштај, ако сам те увредио у нечему што можеш да ми откријеш, и када те будем саслушао „бићеш од користи брату своме". И премда ово не може да буде између мене и тебе, због многих земаља које нас деле, не треба да дозволиш да останем у заблуди. Стога, када је у питању ствар коју и ја и ти желимо да сазнамо, ако ја једно решење или држим за поуздано, или верујем или претпостављам, а ти другојачије ο томе мислиш, намеравам да то и тврдим, а да4 те не увредим, ако Бог дозволи. Α што се тиче твоје увређености, ако будем осетио да сам те понизио, нећу учинити друго до да молим за опроштај. 10. Не верујем да ти можеш да се разљутиш, осим ако ја не бих рекао нешто што није требало да кажем, или ако не бих рекао нешто што је требало да кажем, јер се не чудим да се ми међусобно мање знамо, него што нас познају наши најближи рођаци и пријатељи. Њима се на милост, кажем, лако предајем, нарочито стога што сам уморан од световно420

Саборна иосланица Св. апостола Јакова III, 2.

354


га изазивања на зло, и у њој ћу, без икакве бриге, наћи свој мир. Осећам да је Бог тамо где се слободно предајем и где у сигурности могу да отпочинем. И у овој својој сигурности не плашим се нимало сутрашњице људске несигурности, због које сам малопре уздисао. Када, у ствари, осећам како човек гори хришћанским милосрђем и како самим тим постаје мој верни пријатељ, све оно што му поверавам од својих мисли и намера, то поверавам њему не као човеку, већ као Богу у коме је он, да би био онакав какав ја верујем да јесте. „Бог је, наиме, самилост; онај ко постоји у милосрђу постоји и у Богу и Бог у њему." Али ако га остави, неизбежно толико причињава бола колико би причињавао радости да је остао. И заиста, тако поставши од пријатеља непријатељ, радије тражи како ће се лукаво претварати, не налазећи шта би издао у бесу. То свако може лако постићи, не кријући оно што чини, већ чинећи оно што жели да сакрије. Милост Божја даје добрим и побожним људима да међу будућим пријатељима, било какви да су, слободно и отворено говоре, да не откривају грешке које су други учинили против њих, а које сами нису починили, бојећи се да не буду једног дана откривени. Када злонамерни човек нешто лажно изнесе, томе се или не верује или то, пошто спас не може бити угрожен, остаје само зао глас. Када, пак, зло заиста продре, оно постаје непријатељ у непосредној близини, чак и онда када га нико, било из брбљивости или због свађе, даље не шири. И стога се питам: има ли међу разумним људима икога ко не би схватио како ти стрпљиво подносиш невероватна непријатељства некада највећег и најближег пријатеља, тражећи утеху једино у својој савести? И на који начин се против онога што он износи у јавност, или против онога у шта се можда верује, бориш левом руком којом се, исто толико колико и десном, може борити против ђавола. Волео бих, ипак, да је овај умеренији, но да се и ти наоружаш на исти начин. Ово је колико велико толико и жалосно чудо, да се из толиког пријатељства родило толико непријатељство. Још већа од тога била би моја радост, ако би из таквога непријатељства настала поново стара слога.


355

CXI. АВГУСТИН ПРЕЗИДШУ (404) Блаженом господину Президију и брату достојном поштовања од Августина. У Богу нека је спас. 1. Као што сам се усмено обратио твојој искрености да моје писмо предаш нашем сабрату Хијерониму, сада те на то подсећам. Α да би и твоја милост знала на који начин треба да му пишеш да би бранио мој став, послао сам ти и копије мога писма њему као и његових мени. Када све то прочиташ, лако ћеш видети у својој мудрости и начин који ја сматрам да треба користити и његову реакцију које сам се, не без разлога, плашио. Α ако сам ја нешто написао што или није требало или на начин на који није требало, то му немој предати као оно што сам ја написао, већ радије врати мени, братски просуђујући. Ако сам сопствену грешку исправио, тражићу да опрости.

СХП. ХИЈЕРОНИМ СВЕТОМ И БЛАЖЕНОМ ПАПИ421 АВГУСТИНУ (године 404, одговор на три писма: LVI, LVII и CIV) 1. Три писма, или радије три књижице примио сам истовремено од твоје светости преко ђакона Кипријана. Она садрже расправу ο различитим питањима, како ти то кажеш, или критику мојих дела, како ја то схватам. Ако бих хтео на то да одговорим, требало би да напишем књигу. Ипак ћу покушати то да учиним, а да при томе не пређем меру једнога подужег писма и да не задржавам брата који жури. Он је, наиме, од мене тражио писма само три дана пре но што ће 421 у то време је било уобичајено да се неки епископи из поштовања ословљавају као папа.

356



отићи, тако да сам био принуђен да их избрбљам у тренутку таква каква су и одговорим ти на брзину, не као онај ко пише зрело размисливши, већ као онај ко у журби диктира. Α το углавном води расправи која није научна већ случајна. Изненадни рат, међутим, и најхрабрије војнике збуни и они су принуђени да беже пре но што су зграбили оружје. 2. Наше оружје је Христос, а метод је онај као у апостола који је писао Ефешанима: „Узмите оружје Божје да бисте могли да се одупрете и у злом дану"422, или: „Стојећи, усправите своју кичму у истини, навуците оклоп истине, ставите обућу на ноге, припремајући се за јеванђеља мира, а пре свега наоружајте се штитом вере ο који ће се одбити све пламене стреле зла; и шлем спаса прихватите и мач духа који представља реч Господњу."423 Тако наоружан је некада краљ Давид кренуо у бој и узевши из бујице пет глатких каменова показа да у његовом срцу није било никакве срџбе и никакве срамоте и онда када се налазио у вртлозима овога света „пијући из бујице на свом путу". Стога уздигнуте главе посече мачем и преохолог моћног Голијата, ударивши га посред богохулног чела. И би рањен у онај део тела где је и Осија био погођен лепром пошто је узурпирао свештенички положај. И свети се хвалио у Господу, говорећи: „Светлост твога лица појавила се изнад нас, Господе", и ми кажемо: „Спремно је срце моје, Господе, спремно је срце моје; певаћу и псалме у славу своју; пробудите се, псалтиру мој и гитаро; ја ћу устати у свануће"424; и да би се нама могло испунити: „отвори уста своја и ја ћу их испунити"425 и: „Господ ће дати 422

423

Посл. Ефешанима апост. Павла VI, 13.

Посл. Ефашанима апост. Павла VI, 14-17. Српски превод 13-17 гласи: „Тога ради узмите све оружје Божје, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све, одржати се. Станите дакле опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправу јеванђеља мира; а сврх свега узмите штит вјере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стријеле нечастивога; и кацигу спасенија узмите и мач духовни који је реч Божија." 424 Псалам LVII, 8-9 и CVIII, 2-3. 425 Псалам LXXXI, 10.

357

реч својом великом снагом онима који шире јеванђеља."426 Не сумњам у то да се и ти молиш да истина победи и у нашој међусобној расправи, јер не тражиш своју славу већ Христову. Ако ти победиш то је и моја победа, ако препознам своју заблуду; и супротно томе, ако ја победим, ти ћеш надвладати, јер нису деца ти који скупљају благо за родитеље, већ родитељи за децу. У књизи Паралипомена читамо како су синови Израела кренули у борбу мислећи на мир и међу мачевима, проливеном крвљу и лешевима земаљских војника, а нису мислили на своју победу но на победу мира. Одговорићемо, дакле, на све; и многа питања ћемо решити укратко, ако Христ тако наређује. Изостављам поздраве и учтивости којима обасипаш моју главу; прећутаћу ласкања којима настојиш да ме утешиш за прекор: прелазим на ствар. 3. Кажеш да си примио преко неког сабрата једну моју књигу без наслова у којој сам набројао црквене писце, како грчке тако и латинске. Када си га питао - да се послужим твојим речима - зашто прва страна нема наслова или како се књига назива, одговорио ти је да се назива „Епитаф". Ти си се сложио да би се тако могла звати, ако би се у њој говорило само ο животу и списима оних који су покојни; али како су многи од њих живели у време када је то написано, или су још у животу, чудио си се да сам дао тај наслов. Сматрам да је твоја мудрост схватила да из самога дела можеш видети који му је наслов. Читао си свакако и грчке и римске писце који су описивали живот знаменитих људи; они таква дела никада нису називали Епитаф, већ Ο знаменитим људима, на пример, ο војсковођама, филозофима, говорницима, историчарима, песницима, епичарима, трагичарима и комичарима. Епитаф је посвећен мртвима, као што је, како се сећам, некада учињено поводом светога сећања на смрт свештеника Непотијана. Дакле, ову књигу треба назвати Ο славним људима или, још боље, Ο црквеним писцима. Многи неуки поправљачи кажу да носи наслов Ο писцима. 426

Псалам LXVII, 11.

358



4. Друго твоје питање је зашто у коментарима Посланица Галаћанима кажем да Павле не може нападати Петра за оно што и сам чини, нити критиковати у другога претварање за које и сам себе сматра кривцем. И при томе тврдиш да апостолско прекоревање није било привидно, већ право, и да ја не би требало да учим да је оно било лажно, јер све оно што је написано значи оно што је написано. Али пре но што одговорим, треба да подсетим твоју разборитост на кратак увод у моје коментаре у коме говорим у сопствено име427: „Шта, дакле? Да ли сам ја будаласт или непромишљен када обећавам оно што овај није могао? Никако. Већ осећајући да сам својом снагом овоме недорастао, ја сам и опрезно и бојажљиво следио коментаре Оригена. Овај је, наиме, написао пуних пет томова ο Посланици Павла Галаћанима, Α десету књигу својих Стромата428 допунио сумарним објашњењем те посланице. Исто тако је написао разне трактате и направио изводе који већ сами по себи могу бити довољни. Изоставићу Дидима Слепог, који је по мени видео, и човека из Лаодикеје429, који је недавно изишао из Цркве, Александра старога јеретика, Еусебија из Емесе и Теодора из Хераклеје: сви су они оставили многе кратке коментаре ο овој ствари. Ако од ових негде одступим, остаће нешто што не треба презрети. И просто речено, ја сам све то прочитао и имајући све то у глави, позвао сам писара и диктирао му, било оно што је моја мисао или што је туђе, не сећајући се ни редоследа ни речи, па ни смисла појединих дела. Ствар је божанске милости да се оно што је добро речено не изгуби, упркос нашем незнању и да ствари које изазивају допадање међу својима не буду презрене код странаца. Ако, дакле, сматраш да у нашем објашњењу има нечега што је достојно прекора, ствар је твоје учености да тражи да ли има у грчких писаца оно што сам ја написао. Ако нема, онда је то моје 427 Хијероним, Пролог за Коментар In Pauli ep. ad Gallatos, PL XXVI, 308. 428 Stromata: једно од Оригенових дела (Књига разне садржине). 429 Мисли на Дидима Слепог и на Аполинарија, епископа Лаодикеје.

359

мишљење које осуђујеш, будући да сам у свом уводу отворено признао да следим Оригенове коментаре и да диктирам било своје било туђе. Α на крају поглавља које нападаш, написао сам430: „Ако се некоме не допада овај смисао, нити да је Петар згрешио нити да се Павле показује да бестидно оптужује онога ко је већи од њега, он треба да покаже на који начин је Павле другога укоревао за оно што је сам чинио. „На овоме сам показао да не браним изричито оно што сам прочитао у грчких писаца, већ да само излажем оно што сам прочитао, да бих препустио суду онога ко чита да ли ово треба одобрити или не. 5. Да не би учинио оно што сам од тебе тражио, ти си, дакле, пронашао нов аргуменат да би тврдио да су гентили431 који су веровали у Христа слободни од обавеза које намећу Закони, док су они од Јевреја који верују, подложни Законима. Тако и када је реч ο појединој личности Павле с правом напада оне који поштују Законе као учени човек гентила; Петар је опет с правом нападнут, будући да као првак међу обрезанима наређује гентилима да морају поштовати оно исто што поштују само они који су потекли из јудаизма. Ако се ово одобрава, или баш стога што се одобрава, онда сви они Јудејци који верују, обавезни су да поступају по Законима. Α ти као епископ, познат у целом свету, треба ту мисао јавно да објавиш и у том правцу да повучеш све своје колеге епископе. Α ја, живећи у скромној колиби са монасима, то јест са скромним рибарима као што сам ја, не усуђујем се да се опредељујем у великим стварима; могу само искрено да признам да читам оно што су написали стари писци и да у коментарима, како је то већ уобичајено, доносим разна објашњења, тако да од многих које наводим свако може да следи кога хоће. Сматрам да то и у профаној литератури и у божанским књигама читаш и да то одобраваш. 430

Хиерон., Коментар In Pauli ep. ad Gal II, 14 . Gentiles: домороци који нису Јевреји. У српском преводу Библије „незнабошци". На овом месту тај израз би противуречио даљем тексту. 431

360



6. Ово објашњење је прво дао Ориген у десетој књизи својих Стромата, када тумачи Павлово писмо Галаћанима, а затим су га следили други тумачи, и унели га највише стога да би одговорили Порфиријеву богохуљењу. Он се усудио да нападне Петра, првака међу апостолима, и да га у лице оптужи, да би га натерао разумно да призна да је погрешио, то јест да је сам у оној заблуди у којој је онај ко другога оптужује као кривца. Шта да кажем ο Јовану432 који је као епископ недавно управљао Црквом у Константинопољу и који је управо ο том поглављу саставио на брзу руку подебелу књигу. У њој је следио Оригена и мисли старијих писаца. Ако ме, дакле, нападаш да грешим, остави ме, молим те, да грешим с таквим људима. Α када увидиш да имам толике људе који деле моје грешке, биће ти потребно да наведеш бар једнога саучесника твоје истине. Све ово поводом објашњења једнога поглавља у Посланици Галаћанима. 7. Да се не би чинило да се против твога мишљења ослањам само на број сведока и да наводећи имена славних људи избегавам истину и не усуђујем се да се с тобом рукујем, навешћу укратко неке примере из Светога писма. У Делима апостола један глас се обратио Петру говорећи: „Устани Петре, убиј и једи"433, то јест све четвороножне животиње и гмизавце на земљи и птице на небу. Према овим речима, ниједан човек не би био по природи грешан, већ се сви подједнако могу позвати на Јеванђеље Христово. На ово је Петар одговорио: ,Далеко било, ја никада нисам јео оно што је профано и нечисто!" Глас му се и по други пут обратио, говорећи: „Немој рећи да је профано оно што је Бог учинио чистим." И тако он оде у Цезареју и ушавши код Корнелија, отворивши уста своја рече434: „Уистину сам открио зашто Бог не прима појединце, већ је у целом племену прихваћен од њега само онај ко га се плаши и извршава правду. 432 Мисли на Јована Хризостома који је смењен као епископ у Константинопољу, делом и настојањем Теофила, пријатеља Хијеронимова. 433 Дјела светијех Апостола X, 13. 434 Дјела св. Апост. X, 34-35.

361

Најзад Свети дух сиђе на њих"435, и бејаху запрепашћени они који су верни обрезивању и који дођоше са Петром, да се милост Светога Духа простире и на гентиле. Нато рече Петар: „Може ли воду неко да забрани, и да се не крсте они који су примили Свети Дух као ми?" И нареди да се ови крсте у име Исуса Христа. Чули су апостоли и браћа који су били у Јудеји да су и гентили примили реч Божју. Α када се Петар попе у Јерусалим, устадоше против њега они који су били верни обрезивању, говорећи: „Зашто си ишао онима који нису обрезани и зашто си јео с њима?" Пошто им је све изложио, најзад је свој говор овако закључио436: „Ако је, дакле, Бог њима доделио исту милост као и нама који верујемо у Господа Исуса Христа, ко сам ја да бих могао забрањивати Богу?" Пошто су то чули, заћутали су и славили су Бога говорећи: „Бог даде гентилима уз живот и покајање." Опет, када су после дужега времена Павле и Варнава дошли у Антиохију и пред скупљеним народом у цркви изнели шта је Бог учинио с њима и како је отворио врата вере гентилима, неки који су дошли из Јудеје поучавали су браћу и говорили: „Ако нисте обрезани према обичају Мојсија, не можете бити спасени." Како против Павла и Варнаве наста велика побуна, одлучише да оду апостолима у Јерусалим ради овога питања, како они који су оптуживали тако и оптужени. Када су стигли у Јерусалим побунили су се неки од фарисејских јеретика који су веровали у Христа, говорећи: „Треба обрезивати гентиле и наложити им да следе Закон Мојсија." Око тога настаде велика расправа. Петар, са уобичајеном му слободом, рече: „Људи и браћо, знате још одавно због чега је Бог изабрао међу нама мене да кроз моја уста гентили чују реч Јеванђеља и да у њу верују. И Бог који познаје срца, пружио је сведочанство тога дајући њима као и нама Свети Дух, не правећи разлику између нас и њих, чистећи вером њихова срца. Α сада зашто кушате Бога намећући на врат 435 436

Дјела св. Апост. X, 44-48. Дјела Апост. XI, 171,18.

362


његових ученика јарам који нису могли да носе ни наши очеви ни ми? Али милошћу Господа нашег Исуса Христа верујемо да ћемо бити спасени, на исти начин као и они." Заћуташе сви и његово мишљење прихвати апостол Јаков и с њим заједно сви свештеници. 8. Ово што сам навео не би требало да је досадно читаоцу, већ корисно њему као и мени да бисмо утврдили да је Петар, и пре апостола Павла, не само познавао већ био и иницијатор ове одлуке да се јеврејским Законима после Јеванђеља не треба покоравати. Најзад, ауторитет Петра је био тако велики да је и Павле написао у својој посланици: „Најзад, после три године дођох у Јерусалим да бих видео Петра и остадох код њега четрнаест дана437", и, на другом месту, следеће редове: „после четрнаест година попех се по други пут у Јерусалим са Варнавом водећи и Тита. Попех се, наиме, следећи једно откровење и изложих њима оно Јеванђеље које сам проповедао гентилима, показујући да нећу бити сигуран у проповедању Јеванђеља док ме у томе не буду подржали Петар и они који су око њега."438 Одмах после тога следи: „Насамо изложих онима који су били виђени, да не трчим или да не бих трчао у празно."439 Зашто насамо, а не јавно? Да не би неки од верника међу Јудејцима, који сматрају да Законима треба служити и да тако треба веровати у Господа Спаситеља, направили зло у вери. Стога и у време када је Петар стигао у Антиохију (премда ο овоме Дела апостолска не пишу, треба веровати, јер то Павле потврђује), Павле пише да му се у лице супротставио, јер је заслуживао да буде нападнут. У ствари, пре но што су дошли посланици од Јакова, јеђаше заједно са гентилима. Α када су ови дошли, он се повукао и издвојио, плашећи се оних који су долазили 437

/ посланица Галаћанима апост. Павла I, 18. // посл. Галаћаншна апост. Павла 1, 2. 439 // посл. Галаћанима апост. Павла II, 2, у српском преводу: „Али изађох по откровењу и разговарах с њима за јеванђеље које проповедах и незнабошцима, али насамо с онима који се бројаху као најстарији, да узалуд не трчим или да не бих трчао." 438


363

од обрезаних. Α с њим су се сложили и остали Јудејци, тако да су и Варнаву увукли у ово претварање. „А када сам видео", рече, „да не приступају право Јеванђељу, ја рекох Петру пред свима: „Ако ти, који си Јудејац, живиш на начин гентила а не на начин Јевреја, на који начин мислиш да ћеш гентиле јудаизирати?", и друго. Дакле, нема никакве сумње да је Петар као апостол држао мишљења за које се сада напада да га је напустио. Разлог за напуштање је, наиме, страх од Јудејаца. Каже, наиме посланица440, „да је прво јео с гентилима; а када стигоше неки упућени од Јакова, он се повуче и одвоји, плашећи се оних који су припадали обрезанима". Плаши се, дакле, да се Јевреји, чији је он апостол, не би због гентила удаљили од Христове вере. И као добар пастир плашио се да не изгуби стадо које му је поверено. 9. Као што смо, дакле, показали, Петар је добро схватио да се поштују Мојсијеви Закони, али се из страха претварао да треба да их поштује. Видећемо сада да ли је Павле, који је другога осуђивао, сам тако нешто чинио. У истој књизи читамо: „Обишао је, наиме, Павле Сирију и Киликију, потврђујући цркве, и тако је дошао у Дерби и у Листру; и, гле, ту беше неки ученик по имену Тимотеј, син мајке верне Јудејке и оца који је био од гентила. Ο њему су сведочила браћа која су била у Листри и Иконију. Павле је желео да овај с њим пође; узео га је и дао га је обрезати због Јевреја који су живели у тим местима. Сви су, наиме, знали да је његов отац од незнабожаца."441 О, блажени апостоле Павле, који си Петра нападао због претварања, јер се одвојио од гентила из страха од Јевреја који су дошли са Јаковом, зашто си овога који је сам био од гентила, и није био Јудејац нити је био обрезан, дао обрезати супротно свом уверењу? Одговорићеш ми: Због Јудејаца који су били у овим местима. Оно, дакле, што себи опрашташ у обрезивању ученика који је долазио од гентила, опрости и свом претходнику Петру што је нешто 44" // посл. Галаћанима апост. Павла 12. 441 Дјела св. Апост. XV, 41 - XVI, 3.

364


учинио из страха од Јудејаца који су били придобијени за веру. На другом месту је опет написано: ,.Павле, наиме, пошто се овде задржао много дана, опростио се од браће и отпловио за Сирију, а с њим и Присцила и Аквила, и обрија себи главу у Хенхрејама. Тако се, наиме, заветовао. Нека буде да је тамо из страха од Јудејаца био принуђен да учини оно што није хтео, али зашто је косу неговао по завету? И после ју је у Кенхрејама ошишао по Закону, као што то имају обичај да чине по налогу Мојсија Назарећани који се заветују Богу. 10. Но све ово је безначајно у поређењу с оним што следи. Лука, писац свете историје, саопштава: „Када стигосмо у Јерусалим, браћа нас радо прихватише."442 Α следећег дана Јаков и сви старији који бејаху с њим, пошто признаше његово Јеванђеље, рекоше: ,3идиш, брате, колико је хиљада оних у Јудеји који верују у Христа и они сви подржавају Законе. Чули су и од тебе, који учиш одвајање од Мојсија, да за оне Јевреје који су међу незнабошцима говориш: не треба они да обрезују синове своје нити да се понашају по обичајима. Шта је то, у ствари? Требало је скупити мноштво: чули су, наиме, да си ти стигао. Чини, дакле, оно што ти ми кажемо. Имамо четири човека који су се заветовали за себе: сакупивши ове, очисти себе жртвом заједно са њима, и плати за њих да би обријали главе. И нека знају сви да је све оно што су од тебе чули погрешно и да, около лутајући, чуваш Законе. Тада Павле, скупивши људе, следећег дана очишћен с овима уђе у храм објављујући да су дани очишћења протекли; стога нека свако од њих за себе принесе жртву. Ό, Павле, и ο овоме поново те питам: Зашто си главу обријао? Зашто упражњаваш ходање босих ногу по ритуалу Јудејаца? Зашто приносиш жртве и зашто су жртвене животиње биле уместо тебе жртвоване?' Ти ћеш одговорити:' Да се не наводе на зло они од Јудејаца који су веровали у Христа'. Ти си се, дакле, претварао да си Јудејац да би придобио Јудејце. Том прет442

Дјела св. Апост. XXI, 17, 20-24, 26.


365

варању те је учио Јаков и остали презвитери. То ипак ниси могао да избегнеш. Пошто се подигла побуна, требало је да будеш убијен, али те је зграбио трибун и послао у Цезареју под јаком војном стражом да те Јудејци не би убили као онога који изиграва и разара Законе. Α одатле си доспео у Рим, проповедао си Христа и Јудејцима и гентилима у станишту које си себи изнајмио. Најзад, пресудом Нерона потврђена је твоја казна." 11. Сазнали смо да су се и Петар и Павле подједнако из страха од Јудејаца претварали да служе ономе што Закони прописују. Којом памећу, дакле, којом храброшћу Павле другога напада за оно што и сам чини? Ја сам писао као и многи пре мене што су изложили како су мислили, али нису бранили лаж по дужности, као што ти пишеш, већ су учили ο часном држању, да би доказали и исправност апостола и осудили несмотреност Порфирија богохулника који каже да су се Павле и Петар међусобно препирали у детињастом сукобу, чак и да је Павле горео завишћу на Петрову врлину. Α оно што је писао размећући се, или није чинио или, ако је чинио, чинио је дрско, нападајући код другога као грешку оно што је сам учинио. Ово су тумачили како су могли. Α како ћеш ти ово место објаснити? Нека би боље рекао ти, који си старо мишљење преиспитао. Пишеш ми у свом писму: нећеш од мене научити на који начин треба разумети што овај апостол каже: „Чиним се као да сам Јудејац, да бих Јудејце придобио443", и друго што је рекао из самилости и милосрђа, а не из претварања лажљивца. Онај ко негује болесника као да је и сам болестан и не лаже када каже да има грозницу, већ размишља душом онога ко саосећа, на који начин би волео да му се служи, ако би сам био болестан. У ствари, Павле је био Јудејац, и поставши хришћанин није напустио јудејску свету тајну коју је овај народ прихватио како треба и законски и у време када је требало. Стога је, и када је постао апостол, наставио да је 443

/ посл. Коринћанима апост. Павла IX, 20.

366


поштује да би показао да онима који хоће да сачувају оно што су од родитеља према Законима примили то није опасно и онда ако верују у Христа. Ипак, и обичаји не пружају наду у спас, јер преко Господа Исуса ће доћи онај исти спас који најављује њихова света тајна. Ово је смисао целога твог говора који си развио у дугачкој расправи: да се Петар није варао у томе што је сматрао да Законима треба да служе они од Јудејаца који верују, али да се од праве линије одваја то што је гентиле натерао да се понашају као Јудејци. Истина је, он их је на то терао, али не ауторитетом онога ко их учи, већ примером онога ко се дружи. И Павле није говорио супротно ономе што је чинио, већ је само питао зашто Петар тера оне који су гентили да се понашају као Јудејци. 13. Ово је суштина твога питања, па и твога мишљења: и после Христова Јеванђеља добро чине Јудејци верници, ако чувају оно што налажу Закони, то јест ако приносе жртве као што их приноси Павле, ако синове обрезују, сабат служе, као што Павле чини у случају Тимотеја и као што су чинили сви Јудејци. Ако је ово тачно, ми падамо у јерес церинта и ебиона који су веровали у Христа и само због тога су их родитељи анатемисали, што су мешали церемоније Закона са Христовим Јеванђељем и тако су и ново исповедали и старо нису напуштали. Α шта да кажем за ебионите који се претварају да су хришћани? Све до данас у свим синагогама на Истоку међу Јудејцима је раширена јерес која се зове минејска и фарисеји је проклињу. Њих популарно називају и Назарећанима. Ови верују у Христа сина Божјег, рођеног од Марије девице и кажу да је он тај који је страдао од Понтија Пилата и васкрсао, и да је онај у кога и ми верујемо. Али премда хоће да су и Јудејци и хришћани, нису ни Јудејци ни хришћани. Стога те молим, тебе који сматраш да наша мала рана може бити залечена, за коју би се рекло да је иглом нанета, да убодом излечиш рану овога мишљења коју је направило копље, да тако кажем, избачено великом снагом. Није исти злочин у објашњењу Светога писма изнети разна мишљења старијих коментатора и врати-


367

ти у Цркву поново најцрње јереси. Ако би нама пала у део нужност да примимо Јудејце с њиховим законским прописима и ако би им било дозвољено да у црквама Христа поштују оно што сатане обављају у синагогама, рећи ћу шта мислим: неће они постати хришћани, већ ће нас учинити Јеврејима. 14. Ко би од хришћана мирно саслушао оно што садржи твоје писмо: „Павле је био Јудејац и поставши хришћанин није напустио свете ритуале Јудејаца, које су они као народ примили како треба и у време одређено Законом. Стога је и прихватио ово као нешто што треба празновати и када је већ постао апостол Христа. Зар стога да би учио да није опасно за оне који хоће да их задрже онако како су их примили од родитеља?" Опет те преклињем да у миру саслушаш ο мом болу: Павле је празновао јудејске церемоније када је већ био апостол; и кажеш да оне нису опасне онима који тако хоће да их чувају како су их примили од родитеља? Ја ћу супротно говорити, и на сав глас, широм отворивши уста, објавићу: јудејски обичаји су и опасни и смртоносни за хришћане, и ко год их поштује, било да је од Јудејаца или од гентила, он као да се суновратио у ђаволов бездан. „Крај Закона је Христос и он је оно што је право за свакога ко верује"444, подједнако Јудејцу и гентилу. Α το не може бити крај за праведност, ако се Јудејац изузима. Α у Јеванђељу читамо: „Закон и проповедници до Јована Крститеља"445, и на другом месту: „Утолико пре су Јудејци тражили да он буде убијен, не само стога што је укинуо сабат већ и што је говорио да му је отац Бог и тако себе изједначавао с Богом"446, и опет: „Његову потпуност сви прихватисмо, и милост за милост, јер је Закон дат преко Мојсија, а милост и истина су створени преко Исуса Христа."447 Уместо милости Закона који је некада био, примисмо милост Јеванђеља које је вечно. Уместо сенки и привида Сшарога завеша, створена је истина преко Исуса Христа. 444 Посл. Римљанима апост. Павла X, 4. 445 Јеванђеље по Луци XVI, 16. 446 Јеванђеље по Јовану V, 18. 447 Јеванђ. по Јовану 1,16-17.

368


Јеремија је пренео пророчанство самога Бога: „И ево, доћи ће дан, рече Господ, када ћу с кућом Израела и кућом Јуде закључити нов Завет; он неће бити према Завету који сам дао њиховим очевима дана када сам прихватио њихову руку да бих их извео из земље Египта." Обрати пажњу на његове речи: не обећава ново Јеванђеље гентилима, пошто с њима није пре тога учинио завет, већ народу Јудејаца којима је Закон дао преко Мојсија, да не би живели у старом Писму, већ у новом Духу. И сам Павле, око чијег имена се сада одвија дискусија, често је наводио мисао ове врсте; ради краткоће навешћу само неке од њих: „И ево, ја, Павле, говорим вама: ако се обрезујете, Христос вам неће бити од помоћи."448, а на другом месту: „Везу са Христом сте прекинули, ви који правду тражите у Закону и искључени сте из милости"449, и после тога: „Ако сте од Духа вођени, нисте више под Законом."450 Из овога произилази да онај ко је под Законом, тај нема Свети Дух и то не у општем смислу, како то тумаче наши стари, већ стварно, како и ти то схватапт. А каква су правила законска, научисмо их, пошто нас је Бог научио: ,Ја им дадох, рече, правила која нису добра и оправдања у којима не могу да живе."451 „Ово кажемо не да бисмо, како то чине манихејци и Марцион, разорили Закон, за који знамо према Апостолу да је и свет и духовни, већ стога што је, пошто је после њега дошла и вера и много је времена прошло, Бог послао свога сина рођеног од жене и створеног после Закона да откупи оне који су били под Законом, да бисмо и ми примили адопцију синова"452, и да не живимо више под надзором педагога, већ онога ко је одрастао и ко је Господ и наследник. 15. У твом писму следи и ово: „Није Петра исправио стога што је водио рачуна о очинским обичајима, јер ако је то желео да чини, није чинио ни лажно ни недостојно." По448 Посл. Галаћанима апост. Павла V, 2. 449 Посл. Галаћашша апост. Павла V, 4. 450 И с т о V, 18. 451

Књига прор. Језекиља XX, 25. 452 Посл. Галаћанима апост. Павла IV, 4-5.

Живош и преииска свешога Хијеронима

369

нављам: епископ си, учитељ си у црквама Христа; да би проверио да ли је истинито оно што говориш, узми некога од Јудејаца који су постали хришћани, али ко сина који му се роди даје обрезати, ко поштује сабат и уздржава се „од хране коју је Бог створио да би се са захвалношћу користила"453, који четрнаестог дана првог месеца увече јагње жртвује; и ако ово учиниш или не учиниш (знам, наиме, да си хришћанин и да нећеш учинити светогрђе), хтео или не хтео, проверићеш своје мишљење. И онда ћеш се на делу уверити да је теже своје потврдити но туђе нападати. Да се не би догодило да ти не верујемо, или пак да не разумемо шта говориш често, наиме, у говору који се надугачко протеже недостаје јасноћа, и док ти то не осећаш, он је нападнут од оних који мање знају о ствари - ти наметни своје и понови: „Павле је напустио оно код Јудејаца што је било рђаво." А шта је рђаво код Јудејаца што је Павле напустио? Свакако ово што следи: „Не познајући праведност Бога и желећи да своју успоставе, не покоравају се Божјој правди. А потом и по патњи и васкрсењу Христа, пошто је дата и показана милост према наредби Мелхиседека, и даље су сматрали да стара веровања треба да буду слављена, не због свечаности обичаја, већ због неопходности спаса. Ако ови никада нису били неопходни, онда су Макавејци узалуд и без разлога били мученици."454 Најзад, и то: Јудејци су прогањали хришћане који су проповедали милост Христову као противнике Закона. Павле каже да су ове и сличне заблуде и грешке сматране за штетне и прљаве, а да би могле да користе Христу. 16. Од тебе научисмо која је зла Јудејаца апостол Павле напустио. Од тебе опет очекујемо да нас научиш која је добра њихова задржао. Рећи ћеш: „Обзире према Закону које су поштовали на начин као и њихови очеви, као што их је поштовао и Павле, а да нису неопходни за спасење." Шта хоћеш да кажеш тиме да нису неопходни за спасење, не

453 / посл. Тимотеју апост. Павла, IV, 3. 454 Посл. Римљанима апост. Павла X, 3.

370


разумем довољно. Ако не воде спасу, зашто се онда поштују? Ако их треба поштовати, јер доносе спасење, онда они заслужују назив мученика. Не треба их, дакле, славити, осим ако не доносе спас. Нису то ствари неопредељене између добра и зла, као што филозофи расправљају. Добро је умереност, зло је обиље. Између тога неутрално је лутати около, варити ђубре у стомаку, преко носа избацивати оно што прочишћава мозак, испљувком избацивати течност. Све то није ни добро ни зло. Било да то чиниш или не, нећеш имати ни правду ни неправду. Али ако поштујеш оно што налаже Закон, не можеш бити индиферентан: то је или добро или зло. Ти кажеш да је добро, ја тврдим да је зло, и то зло не само за оне који су од гентила, већ и за оне од Јудејаца који верују у Христа. Ако се не варам у овој тачки, док једно зло избегаваш у друго упадаш. Док си, наиме, у страху од богохуљења Порфирија, упадаш у замку ебјона455, сматрајући да они од Јудејаца који верују могу поштовати и Закон. И пошто схваташ да је опасно оно што тврдиш, опет покушаваш да ово ублажиш површним речима, „без икакве неопходности за спас, као што Јудејци сматрају да треба поштовати, или као лажно претварање, што је нападао код Петра". 17. Петар се, према томе, претварао да чува Закон, а Павле, као онај ко је осуђивао Петра, храбро се држао онога што Закон налаже. А у твом писму даље следи:,Јер ако ове верске прописе поштује стога што се претвара да је Јудејац, да би њих придобио, зашто није онда и са гентилима обављао жртве да би придобио и оне који не признају Законе, као да је и сам створен без Закона? Осим ако и то није чинио стога што је по рођењу Јудејац и што је то све рекао не зато да би се претварао да је оно што није, већ да би милосрдно осетио како им треба прићи, као да се и сам мучи са истом заблудом, не, дакле, из лукавства лажљивца, већ из саосећања онога ко од исте ствари пати." Добро браниш Павла да није симули455

Хијероним вероватно миспи на манихејску прошлост Августина.


371

рао заблуду Јудејаца, већ да је стварно био у заблуди. Није желео да подражава ни Петра који је лагао, који се претварао да је оно што није из страха од Јудејаца, већ је потпуно слободно рекао да је Јудејац. Ново милосрђе једнога апостола! Док настоји да Јудејце учини хришћанима, сам је постао Јудејац. Није, наиме, могао оне који су навикли на раскош да врати на штедљивост, а да се сам не покаже расипним, нити милосрдно, како сам кажеш, да приступи беднима, ако се сам не осети бедним. И стварно су бедни и достојни да буду милосрдно оплакивани они који су, из свог убеђења и љубави према Закону који је укинут, Христовог апостола учинили Јудејцем. Нема много разлике између мога и твога мишљења, када ја кажем да и Петар и Павле из страха од Јудејаца који су постали верници практикују оно што налаже Закон, па се и претварају да то чине. Ти, наиме, тврдиш да они ово чине милосрдно, не из лукавства лажљивца, већ из саосећања онога ко исто пати. Једно је сигурно, да се они претварају да су оно што нису, било то из страха или из милосрђа. Аргуменат који користиш против нас, да код гентила треба бити гентил, ако је међу Јудејцима постао Јудејац, више иде нама у прилог. Као што у ствари није био Јудејац, исто тако није стварно ни гентил. У томе такође подражава гентиле, јер није примио обрезивање у Христовој вери и исто тако је дозволио да се једе храна која је за Јудејце проклета, не због неговања идола, како ти сматраш. „У Исусу Христу, наиме, ни обрезивање ни необрезивање не представља нешто"456, већ само поштовање онога што Бог налаже. 18. Молим те и преклињем увек поново да заборавиш на моје ситне расправе, а то што сам прешао своју меру, себи упиши у грех, јер си тражио да ти одговорим, и као код Стесихора, ископао си ми очи. Немој ме сматрати за онога ко учи лажи; ја следим Христа који каже: „Ја сам пут и живот и истина."457 Не може бити да ја као онај ко негује истину 456 457

Посл. Галаћанима апост. Павла V, 6 и VI, 15. Јеванђеље по Јовану XIV, 6.

372


подмећем врат лажљивцу. И немој против мене да подстичеш прост свет незналица који те поштује и прихвата, чинећи ти почаст као свештенику који у цркви говори, док до мене, као човека који се ближи свом крају и скоро је онемоћао, и као човека који је изабрао тајне манастира и живот на селу, мало држе. И тражи себи друге које ћеш поучавати или нападати. До нас, који смо од тебе растављени толиким морима и копненим пространствима, једва да допире звук твога гласа. Ако, којим случајем будеш писао писма, она ће пре стићи у Италију и до Рима, но што ћу их ја примити. 19. Α поводом онога у твојим другим писмима: зашто моја ранија интерпретација у канонским књигама има „звездице" (астериксе) и „штапиће" (виргуле) испред неких речи и зашто касније дајем други превод и без ових знакова, остани миран на ово што ћу ти рећи: чини ми се да не схваташ шта питаш. Ово је интерпретација како је дата у Седамдесеторице, а где год су гранчице, тј. обелм458, то означава да Седамдесеторица преводилаца више кажу но што има на јеврејском. Тамо пак где су астерисци, тј. звездице које унапред бацају светлост, то је додао Ориген из Теодотинова издања. У првом случају смо превели са грчког, а у другом смо то изразили онако како смо га схватили са јеврејског, држећи се више правога смисла, но чувајући ред речи. Α чудим се на који начин читаш књиге Седамдесеторице: не чисте, како су их они издали, већ како их је Ориген исправио или искварене обелима и астерисцима, а не следиш скромну интерпретацију човека који је хришћанин, премда је оно што је додато, у ствари, пренето из издања човека који је Јудејац и грешник после Христова страдања459. Желиш ли да будеш истински одан преводу Седамдесеторице! Онда немој читати оно што је са звездицом, још боље: избриши их из књига, да би се показао као човек који негује старину. Ако то учиниш, бићеш принуђен 458 Знак штапића, у облику положеног копља или ражња, за места у тексту која подлежу сумњи. 459 Мисли на Теодотиона (II век н. е.).


373

да бациш проклетство на све црквене библиотеке, јер једва да би се нашла једна књига или њих две које то немају. 20. Даље кажеш да није требало да дајем своје тумачење после старих писаца и служиш се новим силогизмом: оно што су Седамдесеторица превели или је нејасно или је јасно. Ако је нејасно и ти се можеш преварити, па треба веровати, а ако је јасно, они се ту нису могли преварити, што се и види. Одговорићу ти твојим језиком: сви стари писци који су нам у Господу претходили и који су тумачили Свето писмо, интерпретирали су или она места која су јасна или она која су нејасна. Ако су то нејасна места, како се ти усуђујеш после њих да дискутујеш ο ономе што они нису могли објаснити? Α ако је нешто очигледно, сувишно је то што ти хоћеш да расправљаш ο ономе што њима није остало скривено. Нарочито је то случај у објашњавању псалама-које су Грци интерпретирали у много томова, као први Ориген, као други Еусебије из Цезареје, трећи Теодор Хераклеотес, четврти Астерије Скитополита, пети Аполинарије из Лаодикеје, шести Дидим Александријски. Они доносе и тумачења разних писаца ο неким псалмима. Али сада говоримо ο потпуном корпусу псалама. На латински су такође и Хиларије из Поатјеа, и Еусебије, епископ Верцеле, преводили Оригена и Еусебија; овога првога је и наш Амброзије у неким стварима следио. Нека ми одговори твоја мудрост, зашто ти и после толиких и таквих интерпретатора у објашњењу псалама другојачије ο њима мислиш? Ако су псалми нејасни, мора се веровати да се и ти можеш преварити; а ако су јасни, није вероватно да би се они преварили. У једном или другом случају твоја интерпретација би била сувишна. По том правилу нико се не би усуђивао да говори после ових првих и било чиме да се један бавио, други не би имао права да ο томе пише. Зар твојој хуманости не одговара пре да милост коју себи дозвољаваш и код других подносиш? Моја намера није била толико да оспорим старо, које сам за људе који говоре мој језик поправљено превео са грчког на латински, колико да она сведочанства која су Јудејци изоставили или искварили изнесем

374


на видело, да би видели наши шта је јеврејска истина садржала. Ако се некоме не свиђа да то чита, нико неће терати на то онога ко то не жели. Нека пије старо вино с уживањем и нека презире наше младо вино, које је издато да би се објаснило оно раније, да би оно што није разумљиво постало на основу нашег јасније. Α какву врсту интерпретације у Светом писму треба следити, објаснио сам у „књизи" ο најбољем начину превођења460 и у свим малим предговорима божанским томовима које смо донели испред нашег издања. Сматрам да треба мудри читалац да се на то врати. И ако ме, као што кажеш, хвалиш за измене у Новом завету и објашњаваш и разлог због кога то чиниш, многи, знајући грчки, могу да суде ο мом делу. Треба да верујеш у исту чистоту када је реч ο Старом завету, јер ништа нисмо ми измислили, већ смо тако превели божанске ствари како их нађосмо код Јевреја. Ако у то сумњаш, питај Јевреје. 21. Рећи ћеш: а шта ако Јевреји неће да одговоре, или хоће лажно да говоре? Да ли ће читаво мноштво Јевреја ћутати ο мом преводу? Зар се нико не може наћи ко познаје јеврејски? Или ће сви следити оне Јудејце за које кажеш да си нашао у неком градићу у Африци да су се заверили да би ми нанели невољу? На тај начин си саткао причу у твом писму: „Када је један наш сабрат епископ одлучио да у цркви којој је био на челу држи проповеди према твојој интерпретацији, променио је нешто у Јоне пророка што си ти посве другојачије поставио, но што је било уобичајено од старине и према сваком осећању и сећању и кроз многе генерације понављано. То је изазвало велику узнемиреност код народа, а највише код Грка који су га ватрено оптуживали за фалсификат и епископ је био принуђен (то је било у граду Оеа461) да тражи мишљење Јудејаца. Да ли из незнања или из злобе, одговорили су да се у јеврејским књигама налази оно што и грчке и латинске имају и говоре. Шта онда? Био је 460 461

Грка.

Мисли на Ер. LVII. Један од градова Триполитане у коме је било, поред Римљана, и


375

принуђен овај човек да исправи ово као погрешно, не желећи да после такве једне опасности остане без пастве. Отуда се и нама чини да се и ти у нечему можеш преварити." 22. Кажеш да сам ја у пророку Јони нешто погрешно превео и да је епископ због погрешности једне речи скоро изгубио свој положај због народа који је звао на побуну. Α шта је то што сам лоше превео не кажеш и тако ме лишаваш прилике да се браним, и ако нешто кажеш, да се не бих одговарајуће одбранио: осим ако се случајно не ради ο тикви, као пре много година, када су Корнелије и Азиније Полион тврдили у оно време да сам превео бундева уместо бршљан. Ο овоме смо потпуније одговорили у коментару Пророка Јоне. Α сада ћемо се задовољити тиме да кажемо да на овом месту на коме Седамдесеторица преводе шиква (cucurbita), а Аквила и сви остали преводе бршљан то јест kitton, y јеврејској књизи је написано ciceion, што се у Сирији популарно каже ciceia. Постоји, наиме, једна врста жбуна са широким листовима, слична лози. Када је пресађен, брзо израсте као дрво и без икаквог ослонца на стабљике или гране, које су потребне и тиквама и бршљану, држи се на свом стаблу. Да сам преводио реч по реч и да сам превео ciceion нико не би разумео; да сам ставио тиква рекао би нешто чега у јеврејском нема; ставио сам бршљан да бих се усагласио са осталим преводиоцима. Ако опет ваши Јудејци, као што сам тврдиш, из злобе или незнања, кажу да у јеврејским књигама постоји исто оно што садрже грчке и латинске књиге, јасно је да они или не познају јеврејско писмо, или хоће да лажу да би једили присталице тикве. Молим на крају писма да старца који живи у миру и онога ко је једном постао ветеран не тераш да се поново бори и доводи живот у опасност. Ти који си млад и на врхунцу своје свештеничке каријере поучавај народ и новим афричким плодовима обогати римске кровове. Α мени је довољно да са сиромашком који слуша или говори шапућем у неком углу манастира.

376


CXXXI. АВГУСТИН ХИЈЕРОНИМУ, Ο ПОРЕКЛУ ДУШЕ 1. Бога нашега, који нас је позвао у своје царство и у своју славу, молио сам и молим да дозволи да ово ο чему ти пишем, да бих тражио савет за оно што не знам, свети брате Хијерониме, буде плодоносно и за мене и за тебе. Премда си ти по годинама много старији од мене, питам те за савет, јер сам и сам већ стар. Да би се сазнало оно ο чему се ради, чини ми се да ниједна доб није сувише позна, јер премда стар човек више треба друге да учи но да сазнаје, боље је ипак да учи, но да друге подучава ο ономе што и сам не зна. Ништа, наиме, теже не подносим у својим духовним тескобама, од којих патим код свих тешких питања, но одсуство твоје љубазности и тако велику удаљеност да једва могу своје писмо да пошаљем и твоје да примим, не у размаку од неколико дана или месеци, већ и година. Ја бих, у ствари, волео да те овде имам свакодневно, као некога с ким бих разговарао кад год желим. Ипак, то није разлог да не чиним оно што могу и онда када не могу све што бих желео. 2. Ево, дође κ мени млади побожан човек Орозије, наш брат у миру правоверном, по годинама син, по части већ свештеник као и ми, живахна духа, велике речитости, ватрен у жељи за сазнањем; желео је да буде корисна ваза у дому Господњем, одбацивши погрешне и опасне доктрине које су у Шпанији далеко погубније уништавале духове, но што им је тело страдало од мачева готских. Стога се журно упутио ка обалама Океана, подстакнут гласом да може код мене чути све оно што жели да сазна. Некога плода је имао његов долазак, прво то да не верује много у гласине ο мени, друго да човека подучавам ономе чему могу; упозорио сам га на то где може да научи оно што ја не могу да га научим и охрабрио сам га да иде теби. Када је мој савет или препоруку у овој ствари радо и послушно прихватио, замолио сам га да се од тебе преко нас врати у своју земљу. Држећи се његова обећања, поверовао сам да ми је прилику сам Бог дао да ти


377

пишем ο ономе што желим од тебе да сазнам. Тражио сам већ кога да ти пошаљем, а није ми било лако да нађем некога ко је погодан и да дела у вери и да има орност онога ко се покорава и спремност да путује. Када сам упознао овога младића, нисам могао сумњати да је он баш такав каквога сам од Господа тражио. 3. Прими дакле ово, молим те, као нешто што ти неће бити тешко и да ми откријеш и да ми објасниш. Питање душе многе узнемирава. Признајем да сам и ја међу њима. Нећу прећутати оно што као поуздано знам ο души, а затим ћу изнети оно што ο томе желим да сазнам. Људска душа је бесмртна на неки начин који јој је својствен, али не потпуно на онај начин као што је Бог ο коме је речено да једини има бесмртност4^2. Свето писмо често наводи смрт душа и отуда потиче изрека: „без мртвих сахранити мртве своје"463. Али премда је оно што тако умре удаљено од живота Бога, ипак у природи својој никако не престаје да живи, тако да се из некога разлога назива смртним, али такође није без основе што се назива бесмртним. Душа није део Бога. Да је то, не би се могла ни променити ни искварити; да је то, не би се могла променити ни набоље ни нагоре; не би могла у себе ни да прими нешто што нема, нити да изгуби нешто што има, уколико то припада њеној суштини. Да то није тако, није потребно спољно сведочанство. Ко год се самом себи окреће, то зна. Узалуд говоре они који сматрају да је душа део Бога, да њен пад и срамота које видимо у рђавих људи, најзад и слабост и болест које видимо у свих људи, није у њој самој, већ да потиче од тела. Шта значи, откуда је болест када је непроменљива и, према томе, не може имати порекло? Да је стварно непроменљива и неискварљива, никаква ствар споља је не би могла ни променити ни искварити. У противном, не би само Ахилово тело било нерањиво, како се у 462

/ посл. Тимотеју апост. Павла VI, 16. Јеванђ. по Матеју VIII, 21 -22: „А други од ученика његових рече му: Господе! Допусти ми најприје да идем да укопам оца својега. Α Исус рече њему: хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртваце." 463

378


причама наводи, већ тело уопште, ако њему не може да се догоди никакав пад. Није, према томе, по природи непроменљиво оно што је на неки начин и из некога узрока или у неком делу променљиво. Грешно је веровати другојачије, осим да је Бог потпуно непроменљив. Дакле, душа није део Бога. 4. Да је душа укључена у тело, тешко је убедити оне који су разборити, а ја ипак признајем да сам у то убеђен. Али да противуречност речи не учиним ни површном нити да је с правом дозволим, јер ако постоји сагласност у ствари, нема места расправљању ο називу: ако је тело суштина и битност свега, или ако се шире тако назове нешто што је у њему самом, тело је душа. Стога, ако неко хоће да каже да је њена сама природа која је врхунске непроменљивости и где год да је, свуда је цела, инкорпорирана, онда је тело душа. Али она сама није таква. Даље, ако она није тело, осим што у простору извесном дужином, ширином и висином стоји или се креће, тако да својим већим делом веће место заузима, а мањим мање, и мања је у једном свом делу но у целини, тело није душа; она је уклопљена у тело не на одређено место, већ се простире у целину коју надахњује животном тензијом. У сваком његовом делу она је ту у целини и није мања у мањим деловима, а у већим већа, у једним напетија, у другим опуштенија, већ је свуда сва и у појединачном је целовита. Премда се у целом телу не осећа, она осећа све. Наиме, када се у живом телу дотакне једна бескрајно мала тачка, која не само да није цело тело већ се на телу једва види, ипак то не остаје скривено души као целини. Исто тако, оно што се осећа не разлива се по целом телу, већ се осећа тамо где је настало. Како би дугојачије осећај доспео до целине душе која није у целом телу, осим ако није свеукупна тамо где је настао осећај, и не напушта остало да би, тамо где је, била потпуна? Док је она присутна, живе и остали делови тела у којима ништа такво није учињено. Ако то тако бива, и то и једно и друго истовремено, онда и душа истовремено није скривена ни једном ни другом. Стога не би могла бити у својој целини


379

истовремено и у свим и у појединим деловима тела, да је разливена на исти начин као што видимо да су тела у простору, при чему мањим својим деловима заузимају мање места, а онима која су шира већи простор. Стога, ако треба рећи да је душа тело, то није тело какво је ово земаљско, нити какво су она која су од влаге, од ваздуха или етера. Оваква тела, ако су већа, заузимају већи простор, ако су мања мањи, и ниједан од њих у неком свом делу не садржи целину, већ делови простора одговарају делу тела које их заузима. То подразумева да ако се каже да је душа тело или нешто што је укључено у тело, онда она задржава своју природу, створену од супстанције која је узвишенија од оне која је оптерећена световним елементима. Она се не може истински представити маштом у материјалном облику који осећамо у телесним чулима, већ се умом разуме и животом осећа. Ово не говорим стога да бих те поучио ономе што знаш, већ да бих открио шта држим као најпоузданије ο души, да неко не би сматрао, када дођем до онога што ћу те питати, да ο души ни знањем ни вером нисам ни до чега дошао. 5. Сигуран сам да душа није пала у грех ни грешком Бога ни сопственом или божанском нужношћу, већ сопственом вољом. Она се не може избавити из тела онога ко умре, било врлином своје воље, тако као да је сама себи довољна, било смрћу тела, већ „милошћу Бога преко Исуса Христа нашега Господа"464. Нема душе у људској врсти којој у ослобођењу не би био потребан „посредник између Бога и човека, човек Исус Христос"465. Свака душа која без милости посредника и његова благослова изађе из тела у било којој његовој доби, биће кажњена и одвешће тело казни у Страшном суду. Ако се пак после поколења човека који потиче од Адама поново роди у Христу, припадајући његовом друштву и имајући мир после смрти тела, примиће 464 Посл. Римљанима апост. Павла VII, 25. 465 / посл. Тим. апост. Павла II, 5.

380


и тело да би уживала у његовој слави. То је оно ο души што сматрам поузданим. 6. Α сада, молим те, схвати шта тражим, и немој ме презрети; на исти начин нека тебе не презире онај ко је због нас достојан да буде презрен. Питам те: где је душа навукла кривицу која доноси казну чак и код детета пре смрти, ако му пре тога није дошла милост Христа крштењем које доноси благослов и малој деци? То чиним, јер ниси од оних који су почели да брбљају неке новине, тврдећи да од Адама никакав грех није навучен, којег би дете крштењем било ослобођено. Било да знам да ти ово знаш, или чак и када бих знао да ти то не знаш, нипошто те то не бих питао или сматрао да те треба питати. Но држимо да је твоје мишљење ο овој ствари испуњено свешћу најдубље праве вере, којом си празнословље Јовинијана оспоравао, наводећи као сведочанство из Књиге ο Јову: „Нико није чист у твом присуству, чак ни дете чији живот на земљи није дужи од једног дана"466, додајући: ,Држи нас кривица, слично греху Адама."467 И твоја књига ο пророку Јони ово јасно и просветљено показује, када кажеш да су тек рођена деца с правом принуђена да гладују због истог првобитнога греха468. Стога није чудно што тебе питам: где је душа навукла тај грех од кога чак и у том узрасту треба да буде ослобођена благословом хришћанске милости. 7. Када сам ја пре неколико година писао неке књиге ο слободи воље469, које су прошле кроз многе руке и које многи имају, изнео сам четири мишљења ο инкарнацији душе: да ли из оне једне која је човеку као прва дата, потичу остале (1) или су нове за свакога посебно (2); постојећи већ негде, да ли бивају од Бога послате (3) или својом вољом падају у тела (4)? Сматрао сам да их тако треба разматрати, да било које од њих да је право не омете моју намеру да се 466 467 468

469

Књига ο Јову XIV, 4-5. Хијероним, Против Јовинијана II 2. Хијероним, Сотт. ad Ionam c. III в. 5.

Августин, De libero arbitrio librorum III.


381

свим својим снагама борим против оних који намеравају да као противници Бога природу зла припишу свом сопственом почетку, то јест противно манихејцима. Што се тиче присталица Присцилијана, од њих нисам ништа друго чуо, осим оно што ο сличним светогрђима брбљају. Стога нисам додао пето мишљење које ти, поред осталих, спомињеш у свом писму, у намери да не би нешто пропустио, када одговараш на постављено питање ο човеку побожнога сећања, нашем у Христовој милости најдражем Марцелину, да је душа део Бога. Прво, када се ο томе пита, мисли се на природу душе, а не на њен настанак. Даље, како ово мисле они против којих се борим, највише настојим на томе да природу творца која је безгрешна и неповредива одвојим од стварања греха и пада, док они настоје да докажу да је и суштина Бога део суштине зла коме приписују сопствени почетак и сопствене зачетнике, да је обухваћена њима и да је тај део искварен и потчињен и да је стога упућена на неопходност греха. С изузетком овога јеретичког мишљења, желео бих да знам које од четири преостала мишљења треба изабрати. Било које, међутим, да је изабрано, јасно је да напада ону веру у коју смо сигурни, да је свакој души, па и оној тек рођеног детета, неопходно ослобађање од окова греха, а овога нема без Исуса Христа и његова распећа. 8. Стога, да не отежем, сигурно то схваташ, да једино Бог ствара посебне душе за свакога посебно. Овом мишљењу не противуречи то да је Бог сва створења створио шестога дана, а да се седмога дана одмарао, ο чему ћеш наћи сведочанство у Јеванђељу: „Господ мој је радио све до сада."470 Писао си Марцелину и у писму си ме удостојио свог добронамерног помена: да сам у Африци ја тај који му лакше може објаснити ову реченицу. Да сам то могао, не би он то тражио од тебе, који живиш тако далеко. Он ти је ипак из Африке писао. Када ти је писао не знам, али знам да је сазнао за моје оклевање у томе и стога је то учинио, не желећи да се саве470

Јеванђеље nо Јовану V, 17.

382



тује са мном. Α да ме је и питао за савет, више бих га охрабрио, и захвалио му за то што нам свима може користити, осим ако ти не би више волео да кратко напишеш, пре но да одговориш. Верујем да се ниси узалуд трудио, јер сам ја овде за кога сматраш да најбоље зна оно што он пита. И ето, волео бих да је то мишљење моје, али ти тврдим да то још није. 9. Послао си κ мени ученике да их научим ономе што и сам још нисам научио. Научи ме шта треба друге да учим. Много их је, наиме, који од мене захтевају да их поучавам; њима признајем да ово, као и многе друге ствари, не знам. Α можда, премда се плаше да ми у лице кажу, ипак међу собом говоре: „Зар ти, као учитељ у Израелу, то не знаш?"471 То је рекао Господ једноме од оних који је изабрао да се назива раби. Отуда је дошао правом учитељу ноћу, јер би можда црвенео учећи онога ко је навикао друге да учи. И ја више волим учитеља да слушам, но да сам изабран да ме слушају као учитеља. Сећам се, наиме, шта је рекао Исус онима које је ценио више од осталих: „Ви нећете да вас људи називају рабинима; једини ваш учитељ је Христос."472 Није другојачије учио ни Мојсије преко Јотора, а исто тако ни Корнелије преко каснијег Петра, ни Петар преко каснијег Павла. Ко год истину говори, говори је јер ју је онај дао, који је и сам истина. Стога, ако и ми ово не знамо, и то не можемо сазнати ни молећи се, ни читајући, ни размишљајући, ни резонујући, није ли то да бисмо показали не само с којом милошћу поучавамо оне који нису учени, већ и с којом понизношћу учимо од учених људи? 10. Поучи ме, молим те, шта да поучавам друге и шта да мислим, реци ми, ако су душе за свакога ко се данас роди посебно створене, да ли тек рођена деца греше, тако да им је потребан благослов Христа ради опроштења греха, стога што греше у Адаму, од кога потиче телесни грех. Α ако не 471 472

Јеванђ. по Јовану III, 10. Јеванђ. по Матеју XXII, 8,10.

383

греше, која је то правда Творца да их туђ грех тако оптерећује од онога тренутка када уђу у смртне удове да им следи казна уколико им Црква не дође у помоћ; пошто спас није у њиховој моћи, долази им захваљујући крштењу. Толики су, наиме, милиони душа које при смрти тек рођене деце излазе из тела без праштања хришћанским милосрђем, кажњене подједнако, иако су нове створене и нису пре тога имале никакве грехове, већ су дате свака посебном бићу при рођењу вољом Творца који их ствара и даје надахњујући тело. Зар он не зна да ће свака од њих без икаквог свог греха, без Христова крштења, изаћи из тела? Ми не можемо рећи за Бога да он тера душе да буду грешне, нити да то чини да би кажњавао невине, а исто тако нам није допуштено да поричемо да оне које без Христове милости излазе из тела чак и код тек рођене деце, могу а да не буду подложне казни. Молим те, како се оно мишљење може бранити, по коме душе нису настале из једне, оне првога човека, већ да су, као ова једна, тако створене за свакога посебно? 11. Мислим да лако могу одбити оно што се против овога мишљења каже, као што је оно коме неки придају важност: како је Господ завршио сва своја дела шестога дана, а седмога се одмарао, ако је потом стварао нове душе? Ако бисмо овима рекли оно што си у већ поменутом писму навео из Јеванђеља: „Отац мој све до овога тренутка дела"473, одговориће: каже се „дела", јер управља оним што је створено, а не ствара нове природе, да се не би противуречило Књизи постања, где се јасно каже да је Бог завршио сва своја дела. И то што је написано да се одмарао, треба схватити да је то одмор од стварања нових бића, а не од управљања. Пошто је начинио оно што дотада није постојало, од тога се одмарао. Пошто је све што је раније постојало имао у себи, видео је шта треба створити, јер није стварао оно што никада није постојало, већ од онога што је било. стварао је и правио све оно што је стварао. Тако се 473

Јеванђ. по Јовану V, 17.

384


показује да је и једно и друго тачно, и оно што се каже: „одмарао се од својих дела" и што се каже: ,.И сада делује", јер Књизи иостања не може противуречити Јеванђеље. 12. Уистину, онима који тако кажу не верује се да је Бог само створио друге душе које дотада нису постојале из оне која је већ постојала. Али на то, да је из ове једне која је већ постојала друге створио и да је као из неког извора или из неке ризнице, коју је тада створио, ове слао, лако је одговорити да је и за ових шест дана Бог много створио из оних природа које је већ био створио, као из воде птице и рибе, из земље дрвеће, траву и животиње. Јасно је, међутим, да је тада створио оно што није постојало. Не беше ниједне птице, ниједне рибе, ниједнога дрвета, ниједне животиње. И стога се добро разуме да се одмарао од стварања онога што није постојало, а што је створено, то јест престао је да ствара оно што до тада није постојало. Али они који кажу да није разаслао душе које већ постоје у не знам каквом извору, нити да их је из самога себе као неке своје делове расађивао као руже, нити да је из једне која је у почетку постојала извлачио друге, нити да их је због грехова које су починиле пре телеснога живота телесним ланцима везивао, већ да је нове стварао посебно сваку за свакога ко би се родио, у ствари кажу да је чинио нешто, што пре тога није чинио. Већ је шестога дана начинио човека према свом лику, што треба разумети да га је испунио разумном душом. То и сада чини, не стварајући нешто чега нема, већ умножавајући оно што постоји. Отуда је и то истина да се одмара не само од управљања оним што је створио, већ и од тога што умножава не оно што досада није било, већ оно што је до сада створио. Овим или сличним објашњењем излазимо из тешкоће што нам се приговара одмору Бога од својих дела, да не бисмо због тога престали да верујемо да све до данас има нових душа, које не потичу из ове једне, већ су као ова једна. 13. На питање које неки постављају: „Зашто ствара душу за оне за које зна да ће брзо умрети?" можемо одговорити да је то прародитељски грех који ће бити или савладан


385

или кажњен. Можемо и с правом то оставити ономе да одлучује, за кога знамо да даје ток испуњен чудесним редом свим пролазним стварима међу којима су и рађање и нестајање живих бића. Ми то не можемо разумети, а ако разумемо, онда нас је дотакла милост неизрецива. Није узалуд то што се преко пророка, кога је надахнула та божанственост, ο Богу каже: „Он је тај који свет умножава"474. Стога је и музика, која је знање и осећање мере, дата и смртним бићима која имају разумну душу, да их подсећа на велику ствар, захваљујући дарежљивости Бога. Према томе, ако човек који је уметник у стварању песама зна којим гласовима ће коју дужину дати, тако да силазни и узлазни звуци ако се пева, теку и преливају се на најлепши начин, колико онда више од свих уметности треба волети Бога чије знање којим ствара не дозвољава да се занемари било какав временски простор који је у природи онога што се рађа и нестаје, и који. као слогови у речима, чини делове овога света пролазности, као у предивној песми, па или су краћи или дужи, како већ захтева мелодија унапред замишљена и одређена. Ако ово кажем за лишће дрвећа и за број власи наше косе, колико више то треба да чиним када је реч ο рађању и нестајању човека, чији привремени живот не настоји да буде ни краћи ни дужи од онога који Бог који располаже временом зна да усагласи са свемиром. 14. Они што кажу да све што је у времену настало не може бити бесмртно, јер „све што је рођено умире, све оно што расте стари"475, и тако нас приморавају да верујемо да је дух човека стога бесмртан што је створен пре свих времена, не могу поколебати нашу веру. Да не говорим ο осталом, довољно је да кажем да је у времену настало Христово бесмртно тело, „које ипак не умире и смрт не господари над њим"476. 474 475 476

Књига прор. Исаије XI, 26. Салустије, Југуртин рат II, 3. Посл. Римљанима апост. Павла VI, 9.

386


15. Оно што си написао у књизи Против Руфина 447 да неки критикују наше мишљење ο томе да је недостојно Бога да даје душе прељубничким зачецима и да стога настоје створити теорију да се душе вођене заслугама пре телесног живота правично могу довести ту као у робовске радионице, није изазвало моје велико размишљање којим аргументима то могу побити. И оно што си сам одговорио, да није грешка до семена што је жито кришом однето, већ у ономе ко је жито украо, и да земља не би требало да у свом крилу храни зрневље стога што га је сејач бацио прљавим рукама, представља једно веома елегантно поређење. Како сам и раније говорио, приговор који ми се чини када се ради ο ономе што је прељубнички зачето не представља за мене никакву тешкоћу. Углавном сматрам да Бог многа добра чини и када су у питању наша зла и наши грехови. Стварање било којега живог бића, ако има ваљанога и побожног зачетника, изазива похвалу Творца; колико је то тек више случај, ако се не ради ο било ком живом бићу, већ ο човеку! Α ако се тражи узрок стварања, ништа није лакше и брже одговорити: свако стварање је за Бога добро. И шта може бити достојније од тога да добро ствара добри Бог и да нико не може створити добро осим Бога? 16. Ово и остало што могу, колико могу, кажем против оних који настоје да оборе ово мишљење, који верују да душе настају за свакога посебно, као ова једна што је била. Но, када се стигне до казне тек рођене деце, веруј ми, у великим сам тешкоћама и не налазим баш шта бих одговорио. Не говорим само ο оним казнама којима су изложене после овога живота и које свакако за собом повлаче оне душе које из тела изађу, а да нису примиле милост хришћанскога благослова, већ и ο онима које се догађају пред нашим очима, ο онима који у животу пате. Ако бих све ово хтео да набројим, пре ће ми недостати времена но примера: људи малаксавају од болести, мучени су боловима, разапињу их глад и жеђ, 477

Apologia adversus Rufinum (Одбрана од Руфина) III, 28.


387

слабе им удови, напуштају их осећања, муче их духови који нису од овога света. Требало би, дакле, и показати откуда и како, без икакве своје кривице, ипак правично страдају. Грех би био рећи да се то догађа без знања Бога или да се он не може супротставити ономе што се чини, као ни то, да неправду или чини или дозвољава. Као што с правом кажемо да су животиње које су без разума дате да користе бићима која су од њих далеко боља, премда су и зла, као што јасно видимо у Јеванђељу да су свиње дате демонима да се њима служе како хоће478, нећемо ли то исто рећи и за човека? И он је, наиме, животиња, разумна, али смртна. У његовом телу је рационална душа коју толиким мукама кажњава Бог који је добар, Бог који је правичан, Бог који је свемоћан; ово доводити у сумњу било би неразумно. Кажу да и толика зла која се догађају деци имају прави разлог. Исто то имамо обичај да кажемо када одрасли пате, као када Јов искушава своју врлину или када се код Ирода кажњавају греси. У овим примерима, за које Бог хоће да су јасни, и другим који нису јасни али су остављени људском нагађању, ради се ο одраслим људима. Реци ми, шта треба одговорити када је реч ο сасвим малој деци, када у њих нема грехова које треба казнити толиким казнама, када у њиховом узрасту нема праведности коју треба испитати? 17. Шта да кажем ο разноврсности онога што је урођено? Оно што се скрива у сасвим мале деце, али потиче од самих природних почетака, појављује се и у одраслих, од којих су многи толико троми и заборавни да не могу да науче ни почетке писмености, а други су тако бедасти да се једва разликују од животиња; њих популарно називају будалама. Могао би неко одговорити: реч је ο телу. Међутим, да ли, према мишљењу које хоћемо да бранимо, душа бира себи тело и да ли греши када се превари у свом избору? Или ако 478 Јеванђ. ио Матеју VIII, 31-32: „А далеко од њих пасијаше велики крд свиња. И ђаволи мољаху га говорећи: ако нас изгониш, пошљи нас да идемо у крд свиња. И рече им: идите. И они изашавши отидоше у свиње. И гле, навали сав крд с бријега у море и потопише се у води."

388



је нужношћу рађања принуђена да уђе у тело, па пошто су остала тела заузета гомилом других душа, друго не може да нађе, и као у неком позоришту место, тако и она заузима тело не које хоће, већ које може? Можемо ли то и слично говорити или тако мислити? Научи ме стога шта мислити, шта треба рећи, да бисмо се уверили да је за свако посебно тело посебно створена душа. 18. Ја сам нешто рекао, не ο ономе што је малој деци урођено, већ ο казни у својим књигама Ο слободној вољи419. Упознаћу те какво је то мишљење и зашто ми није довољно за питање које нам се сада поставља. Тај пасаж издвојен из треће књиге унећу у ово писмо. То је овај: „О телесним мучењима којима подлежу и сасвим мала деца, која већ и због свога узраста не могу имати грехова, ако их надахњују душе које нису постојале пре но што су они настали као људска бића, обично настаје велики спор и скоро милосрђе, када се каже: 'Какво су зло учинили, да би тако патили?' као да неко може заслужити невиност пре но што може сам да се храни. Ако Бог чини нешто добро за поправку родитеља, када њихову децу која су им драга кажњава болом и смрћу, зашто се то не догађа, ако важи за неучињено када нестане оно што је учињено онима против којих је учињено? Да ли ће они постати бољи, ако се поправе кроз привремене невоље и изаберу правичнији живот, или неће имати никакво оправдање пред будућим Страшним судом, ако не буду хтели да тескобе овога живота замене жељом за вечним животом? Ко, наиме, зна која се вера искушава или која се самилост доказује на малој деци чијом се патњом слама тврдо срце одраслих? Ко, наиме, зна коју надокнаду добра Бог задржава за њих у тајни својих суђења, јер премда не чине ништа што је право, ипак, и не чинећи никакав грех, исто трпе? Исто тако није узалуд што Црква препоручује да она деца коју је Ирод побио тражећи Исуса Христа да би га убио, буду примљена с почашћу мученика."480 479 480

Augustinus, De libero arbitrio III, 6. Јеванђ. пο Матеју II, 1-18.

38'

19. Ово сам рекао онда када сам хтео да поткрепим мишљење ο коме се сада ради. Као што сам малопре поменуо, било која од четири теорије ο инкарнацији душе да је тачна, настојао сам да покажем да је суштина Творца безгрешна и од нашега друштва грешника веома удаљена. И стога брига око тога која се од њих може прихватити као истинита или одбацити не спада у моје намере које сам тада имао. Кад већ буду све у пажљивој дискусији размотрене која год од њих победи остале, ја ћу се осећати сасвим сигурним када будем показао да, према општем мишљењу, оно што ја мислим остаје непобедиво. Сада у ствари хоћу, ако могу, да изаберем једно мишљење од свих као исправно. Стога, ако пажљивије размотрим своје речи, не видим их ни као важећу ни као сигурну одбрану онога истога ο чему сада расправљамо из књиге коју сам споменуо. 20. У ствари, то је као потврда онога што сам рекао тамо: „Ко зна, у ствари, каква се вера испуњава или милосрђе доказује код сасвим мале деце, чија патња слама отпорност одраслих, ко у ствари зна коју компензацију добра је резервисао Бог у тајанствености својих судова?"481 Видим да се ово с правом може рећи за оне који и сами, било у име Христа и праве вере тако нешто не знајући пате, или већ надахнути благословом Христа без посредника не могу бити ослобођени кажњавања, да би могла и њима да предстоји иста ова награда и за зла која су претрпели у разним невољама. На то питање се не може дати одговор, осим ако се не одговори и на оно ο сасвим малој деци: која накнада треба да им буде смишљена, ако после најтежих мука на крсту издахну без благослова хришћанскога друштва, а уз то је најтежа казна за њих смишљена? Ο крштавању мале деце одговорио сам у истој књизи некако, не како би било потпуно, већ како се чинило да је довољно за ово дело, да би користило и онима који ο томе ништа не знају или који још немају сопствене вере; ο казни тек рођене деце која овај живот напуштају без 481

Avgustin, De lib. arb. III, 68.

390

Живош и преписка светога Хијеронима


благослова крштења тада сам сматрао да ништа не треба рећи, стога што се ту није радило ο ономе ο чему се сада ради. 21. Но, ако изоставимо и запоставимо оно што су кратко време трпели и оно што се, будући да је прошло, не може опозвати, можемо ли на сличан начин да запоставимо и оно да је „преко једнога човека дошла смрт и преко једнога и васкрсење мртвих? Као што су у Адаму сви умрли, тако ће у Христу сви поново оживети."482 Овом апостолском, божанском, сјајном мишљу довољно јасно је осветљено, да нико не умире, осим кроз Адама, и да нико не одлази у вечни живот, осим преко Христа. Такво је значење сви и сви, јер као што сви људи преко првога, то јест карналнога поколења, припадају Адаму, тако сви људи који приступају Христу долазе до другога, то јест духовнога поколења. Стога је овде и речено, и овде сви и тамо сви, јер као што сви који умиру. умиру у Адаму, тако и сви који оживе, биће оживљени у Христу. Зато онога ко би рекао да је неко васкрсењем мртвих оживео другојачије, а не преко Христа, треба га презрети као кугу заједничке вере. Α исто тако, ако би неко рекао да ће у Христу оживети и она тек рођена деца која су без удела његове милости живот напустила, тај се исто тако супротставља ономе што апостол проповеда; такав баца проклетство и на целу Цркву. Људи због тога брину и журе са крштењем, јер верују без икакве сумње да поновнога живота не може бити другојачије, осим у Христу. Α они који не оживе у Христу, не преостаје им друго до да остају у оној казни ο којој Апостол каже: „Због греха једнога донета је осуда свих људи."483 Његовим грехом оптерећена, рађају се деца и сва Црква то верује, а и сам си ο томе расправљао у спису против Јовинијана и у излагању ο пророку Јони, као што сам малопре поменуо, то си веома истинито дефинисао, а верујем и на другим местима у својим списима које или нисам читао или

их се у овом тренутку не могу сетити. Дакле, тражим узроке овога кажњавања тек рођене деце, јер у душама, ако су нове створене свака за свакога посебно, не видим никакав грех у овом узрасту, нити верујем да Бог кажњава нешто што у себи нема никаква греха. 22. Треба ли можда рећи да је већ само тело у сасвим мале деце грешно, али да му долази нова душа која, док живи према упутствима Бога, уз помоћ милости Христа, чак и када је потчињена и покорна телу, може стећи заслугу неискварености? Како, међутим, у малога детета душа још не може ово да учини, онда то, што још не може сопственим вредностима, постиже захваљујући милости самога тела. Ако душа изађе из тела малога детета без овога благослова, да ли ће она бити у вечном животу од кога је не може одвојити никакав грех, а тело неће васкрснути у Христу, пошто душа није примила његов благослов пре своје смрти? 23. Овакво мишљење никада нисам чуо, никада нисам прочитао; али оно што сам јасно чуо „и зато што сам поверовао, стога сам и говорио"484 да ће "доћи час када ће сви они који су у гробовима чути његов глас и приступиће они који су добро чинили васкрсењу живота."485 То је оно исто мишљење за које се каже: „Преко једнога човека је васкрсење из мртвих", исто оно којим се каже: „У Христу ће сви оживети. Они који су зло поступали ићи ће преко суда у васкрсење."486 Како то, дакле, разумети када је реч ο малој деци која су лишена тела пре но што могу поступити било добро или зло? Овде ο томе ништа није речено. Ако тело њихово не васкрсава стога што нису учинили ни добро ни зло, неће васкрснути ни код оних који су примили благослов крштења, али су сахрањени у таквом узрасту, у коме нису могли да поступају ни добро ни рђаво. Α ако ће ови васкрснути међу свете, што значи међу оне који су чинили добро, међу које ће онда васкрснути некрштени, ако не међу оне који су чинили зло, 484 485

482

/ посл. Коринћанима апост. Павла XV, 21-22.

483

Посл. Римљанима апост. Павла V, 18.

391

486

Псалам CXVI, 10.

Јев. по Јовану V, 26. Посл. Коринћанима апост. Павла XV, 21-22.

392

Живош и преписка светога Хијеронима


осим ако не верујемо да неке душе нису поново добиле своја тела, било при васкрсењу живота или при васкрсењу суда? Ово мишљење, и пре но што буде одбијено, одбија већ и својом новином. Затим, ко би то могао да поднесе, ако би веровао да они који журе да крсте своју децу то чине за њихово тело, а не за њихову душу? Блажени Кипријан је, не заснивајући неко ново правило, већ служећи чврсто вери у Цркву, исправљао мишљење оних који су сматрали да дете не треба крштавати пре осмога дана по рођењу, говорећи да није важно да ли губимо тело, већ да ли ћемо изгубити душу. 24. Против једнога мишљења Кипријана у коме неко не види оно што треба видети, свако може мислити како му је драго, док нико не мисли противно најјасније вере апостола, која проповеда да су грехом једнога сви поведени у казну. Од те казне нико се не може избавити осим „милошћу Бога преко Господа нашега Исуса Христа"487 у коме ће васкрснути сви који васкрсавају. Нека нико не мисли противно основном моралу Цркве, да када се жури да се крсте деца ради тела, крштењу се и мртви излажу. 25. Када је то тако, треба тражити узрок и наћи зашто се кажњавају душе које се стварају за свакога посебно при рођењу, ако мала деца умру пре но што се крсте? Α да се оне кажњавају ако тако изађу из тела, сведочи и Свето писмо и света Црква. Отуда би и оно мишљење ο стварању нових душа било и моје, када не би оспоравало ову чврсто засновану веру; а ако јој се супротстављам, није ни твоје. 26. Нећу да ми се каже да треба прихватити да у прилог овога мишљења говори оно што је написано: „онај ко је формирао дух човека у њему самом488" и: „Онај ко је створио срца свакога од њих"489. Треба пронаћи нешто што је веома јако и непобедиво, да не бисмо били принуђени да верујемо да је Бог тај који кажњава сваку од ових душа без икакве 487

VII, 25.

488

489

Cyprian., Epist. LXFV 2-6; Посл. Римљанима апост. Павла Књига прор. Захарије XII, 1.

Псалам XXXIII, 15.

393

кривице. Јер толико вреди стварати или можда више но уређивати, а ипак је написано: „Учини, Боже, да срце моје буде чисто!"490 Не можеш стога сматрати да душа хоће да буде на овом месту пре но што постоји. Α пошто постоји, ствара се обновом правде, и тако већ постојећи формира се уобличавањем доктрине. Оно што је у Еклезијасту (Књизи проповједниковој) написано: „У земљу се врати као прах што је био, а дух се врати Господу који га је дао491", не потврђује ову мисао за коју хоћемо да је наша. Ово пре препоручује оне који сматрају да су све душе потекле из једне. И када кажу да се прах претвара у земљу што је био, ипак се тело, ο коме је овде реч, не враћа човеку из кога је настало, већ у земљу, од које је био начињен први човек; тако исто и дух настао из овога јединог духа не враћа се њему, већ Господу који га је саздао. Како, међутим, ово сведочанство њима тако звучи, да се чини да није на сваки начин супротно ономе које намеравам да браним, сматрам да ипак треба опоменути твоју обазривост да не покуша да ме таквим сведочанствима извуче из ове душевне тескобе, пошто не приличи никоме да само тиме што нешто жели, учини истинитим оно што није истинито. Ипак, када би било могућно да тако буде, желео бих да је ово мишљење истинито, а желим, ако је истинито, да га ти браниш на начин који је веома јасан и у највећој мери непобедив. 27. Ова тешкоћа следи и код оних који сматрају да душе које већ негде постоје и припремљене су већ од почетка божанског дела, Бог шаље у тела. И овима се поставља исто питање: ако душе безгрешне покорно долазе тамо где су послате, зашто бивају кажњаване у мале деце, ако некрштена овај живот оставе? Потпуно је иста, дакле, тешкоћа у оба мишљења. Они који тврде да се душе према заслугама ранијег живота додељују појединим телима, сматрају да могу пре изаћи из овога проблема. То значи, сматрају они, у Адаму 490 491

Псалам LI, 10. Књига проповједникова XII, 7.

394


умрети и према томе трпети казну у телу које потиче од Адама. Од овога усуда, кажу, милост Христа ослобађа малишане заједно са одраслима. Ово јесте и правично и истинито и најбоље, да милост Христа ослобађа од суда грешника малишане заједно са одраслима; али да су душе згрешиле у неком ранијем животу и да су се отуда стрмоглавиле у затвор тела, то не верујем, с тим се не мирим, с тим се не слажем, прво стога јер не знам којим околишењем они ово воде, да би душе могле, не знам после колико векова, да се врате по други пут у исти терет тела које је подложно пропадању и које мора бити изложено казни. Не знам да ли се може замислити нешто страшније од овога мишљења. Даље, који би човек био тако правичан да се за њега не бисмо морали бринути када је сахрањен, ако је тачно ово што се каже, да неће бити бачен у пламен као зли богаташ, јер је сагрешио у недрима Аврама? Зашто не би касније и ово тело грешило. ако је раније могло? Најзад, посве је нешто друго грешити у Адама. Отуда каже апостол: „Оно у чему су сви сагрешили "492 Друго је то да су после Адама не знам где сагрешили. И стога је бачен као у затвор у Адама, то јест у тело које је настало из Адама. Α ο оном мишљењу, према коме су све душе настале из једне, нећу расправљати, осим ако није неопходно. Камо среће да и оно ο коме се сада ради, ако је оно истинито, ти браниш тако да неће бити потребно да се то чини у будућности. 28. И премда бих желео, молио, у најусрднијим заветима помињао и очекивао да ми Бог преко тебе уклони ово незнање, ипак, далеко било да тражим од Бога нашега стрпљење према себи, пошто то ни најмање не заслужујем. Ако у њега верујемо, онда не треба против њега да гунђамо ни на који начин и ако нам не отвори када куцамо. Подсетимо се речи апостола: „Имао бих много да вам кажем, али ви ово сада не можете понети."493 У оно што се мене тиче стављам 492 Посланица Римљанима апост. Павла V, 12. 493 Јеванђ. по Јовану XVI, 12.


395

и ово. Пошто то знам, сматрам да је недостојно да се сматрам недостојним, да се не бих овим самим сматрао још недостојнијим. Исто тако има много других ствари које не знам - не могу свих ни да се сетим, ни да их набројим. Ово бих пре поднео, када се не бих бојао да се неко од ових гледишта не наметне неопрезно мислима противно ономе што држимо као најчвршћу веру. Но пре но што бих знао које од ових би требало изабрати, изнећу шта ο томе мислим, не случајно: оно које је истинито не треба да противуречи вери грубо и у њеној основи, према којој хришћанска Црква верује да тек рођена деца не могу бити ослобођена од казне, осим милошћу имена Христова коју својим благословом препоручује.

CXXXIII. КТЕСИФОНТУ - ПРОТИВ ПЕЛАГИЈА 1. Када си ми поново поставио старо питање, ниси поступио дрско, како погрешно мислиш, већ пријатељски и као неко ко је жељан знања, јер је оно и пре твога писма многе на Истоку завело, оне који су, претварајући се да су понизни, учили друге охолости, када су говорили са ђаволом: „Успећу се на небо, изнад звезда ћу поставити свој трон, бићу сличан најузвишенијем." Зар има веће лакоумности од ове, не само да кажем да сам сличан Богу, већ да браним једнакост с њим и да у једној реченици покупим све отрове јеретика који истиче из извора филозофа, а највише Питагоре и Зенона који је на челу стоичара? Они, наиме, тврде да се оно што Грци називају πάθη, а ми то можемо рећи пометња, то јест туга и радост, страх и нада, од којих две ствари припадају садашњости, а две будућности, може искоренити из душе размишљањем и непрестаном вежбом у врлини, и да у човека нема никакве жице или корена зла. Против ових су веома жустро расправљали и перипатеткчари, они који своје почетке везују за Аристотела, и нови академичари које и

396


Цицерон следи. Ови су оборили њихове, не могу рећи теорије, јер их нема, већ сенке и завете. То значи у ствари човека извући из човека и бити у телу бестелесан и пре желети, но учити друге, по речима апостола: „Да ли сам ја бедан човек који ме је избавио из тела ове смрти?"494 И како због краткоће једнога писма не може бити обухваћено све, прописаћу ти шта строго мораш избегавати. Отуда су и ови Вергилијеви стихови: „Због тела људи страхују и имају жеље, тугују и радују се, стога што су затворени у тело, као у неку мрачну тамницу."495 Ко, наиме, може да не жели радост или да се не скупи од жалости, да се надом не подигне и страхом не застраши? Стога и песник велике тежине, Хорације, пише у сатири: „Нико се не рађа без мане; најбољи је онај кога најмања од њих притиска."496 2. Лепо је неко од наших рекао: „Филозофи, патријарси јеретика"497; окаљали су чистоту Цркве наопаком доктрином, као да не знају шта се каже ο ломљивости човека: „Зашто се славе земља и пепео?"498 нарочито стога што и апостол исто каже: „Видим у својим удовима један други закон који се бори против закона ума мојега и који ме води у ропство"499, и на другом месту: „Не чиним оно што желим, већ оно што нећу, то извршавам."500 Ако неко чини оно што не жели, како може опстати оно што се каже да човек може бити без греха, ако хоће? На који начин може учинити оно што хоће, ако апостол потврђује да оно што жели не може да испуни? Када ове питамо, који су ти за које сматрају да су без греха и који новим лукавством настоје да изиграју истину: кажу да не говоре ο онима који су сада, или који су били, већ ο онима који то могу да буду. Ови врсни учењаци кажу да 494 495 496

497

Вергилије, Енеида VI, 733 sq. Horat., Satirae 1,3, 69 sq.

499

397

може бити оно што доказују да никада није постојало, док Свето писмо каже: „Све што ће се догодити већ је постојало у ранијим временима."501 Није неопходно да дајем преглед свих Светих да бих показао да и на најлепшем телу постоји неки младеж или флека. Многи од наших то чине једноставно и могу неким кратким реченицама из Светога писма побити доказе јеретика, а преко ових и филозофа. Шта, наиме, каже Ваза изабрана? „Бог затвори све у греху, да би се на све сажалио"502, и на другом месту: „Сви, наиме, греше и потребна им је слава Бога." Проповедник (Ecclesiastes) o коме пева и сама Мудрост, отворено се супротставља и каже: „Нема на земљи тако правичног човека који чини добро, а не греши"503, а на другом месту стоји: „Ако је народ грешио, нема ни човека који не греши"504, и: „Ко се може похвалити да има чедно срце?"505, и: „Није чист од прљавштине и ако му живот не траје дуже од једнога дана."506 Отуда ће и Давид: „Гле, бејах зачет у неправичностима, у преступу ме заче мајка моја"507, а у другом псалму: „Пред твојим лицем не постаје праведно све што живи."508 Α када каже: ,Дред твојим лицем", хоће да се то разуме тако, да и они који се људима чине свецима, према божјем сазнању и познавању никако нису свети. Човек види лице, Бог срце. Α ако нико није правичан када Бог, за кога тајне срца не постоје, све испита и све види, јасно се показује да јеретици не подижу човека до сјаја, већ крње моћ Бога. Има и других ствари које би, ако бих хтео да их сакупим из светих списа, премашиле не обим писма већ и једне књиге. 3. Ништа ново не тврде они који, аплаудирајући својој перфидији те врсте, варају просте и неуке људе. Људе Цркве, 501

Посл. Римљанима апост. Павла VII, 24.

Tertull., Aversus Hermog. VIII. Књига проповједникова Χ, 9. Посл. Римљанима апост. Павла VII, 23. 500 Исто, V//, 19. 498


Књига пропов. I, 9-10. 502 Посл. Римљанима апост. Павла XI, 22. 503 Књига пропов. VII, 21. 504 / књига ο царевима која се зове и /// књига ο царевима VIII, 46. 505 Приче Соломунове XX, 9.

506 Књига ο Јову XIV, 4-5. 507 Псалам LI,5. 508 Псалам CXLIII, 2.

398


међутим, који у духу божанскога закона размишљају дању и ноћу, не могу преварити. Нека се стиде својих вођа и својих другова они који кажу да човек може бити без греха, ако хоће, оно што се на грчком каже άναµάρτητον. Како ово уши Цркве на Западу не могу да поднесу, претварају се и кажу sine peccato (без греха), али се не усуђују да кажу άναµάρτητον (безгрешан), као да су absque peccato (далеко од греха) и άναµάρτητον две различите ствари и као да није оно што је на грчком језику композитна реч, на латинском изражено са две речи. Ако кажеш absque peccato, a забрањујеш да се каже άναµάρτητον, кажњаваш оне који проповедају άναµάρτητον. Али ти то не чиниш, јер знаш да своје ученике поучаваш езотерички и да једно имаш на устима, а друго у срцу скриваш. Нама који смо ти страни и онима који су неуки говориш у параболама, а онима који су твоји откриваш тајну. Но. пре но што почнем да говорим, изложићу укратко имена твојих вођа другова, да би ти схватио чијим се друштвом хвалиш. Мани каже за своје изабранике које ставља између Платонових сводова на небесима, да су ослобођени свакога греха и да не би могли да греше и када би хтели; они су доспели до таквих трансценденталних висина, да се подсмевају делима тела. Присцилијан је у Шпанији део манихејства - многи ученици његове бесрамности су те ценили, лакоумно бранећи за себе реч савршенства и знања. Насамо се затварају са рђавим женама и између коита и загрљаја овако им певају: „Тада отац свемогући као ваздух испуњен плодоносним кишама сиђе у крило срећне супруге; и сав огроман, мешајући се са огромним телом, плод земље отхрани."509 Ови су и део гностичке јереси која потиче од безбожности Василида. Отуда и ви тврдите да они који не познају законе не могу избећи грех. Шта да кажем ο Присцилијану који је осуђен и световним мачем и ауторитетом целога света? Евагрије Понтијски пореклом из Иборе, који је писао


о девицама и ο монасима, који је писао оној чије име је већ сведочанство зла мрака510, издао је књигу мисли Περί άπαθείας, коју можемо назвати 'осетљивост' или 'равнодушност'. Када душу не узнемирује никаква мисао нити порок, она је, да просто кажем, или стена или Бог. Његове књиге се читају на Истоку јер су на грчком, а на западу стога што их је на латински превео његов ученик Руфин. Α и овај је написао неку књигу која као да се бави монасима. У њој је навео многе који то никада нису били, а оне који су били описао је као присталице Оригена, а нема никакве сумње да су их анатемисали епископи, међу којима су Амоније и Еусебије, и сам Евагрије, κ томе Ор и Исидор и многи други које је мучно набрајати и као што каже Лукреције: „То је као када деци дајемо као лек одвратан абсинт, а пре тога им око уста намажемо златном течношћу меда511", тако и он на самом почетку књиге ставља само Јована, за кога нема никакве сумње да је био и свет и правоверан, да би преко њега увео у Цркву оне јеретике које је унео у своју књигу. Ко може објаснити достојном речи ово безумље, или још боље, ово његово лудило да књигу Секста питагорејца, који није хришћанин већ паган, бележи као да потиче од Ксиста мученика и епископа Римске цркве, коме је променио име? У њој се, сходно питагорејској доктрини која изједначава човека са богом и сматра да он потиче од његове супстанције, говори много ο савршенству; они који не познају књигу филозофа, пију из златнога путира Вавилона под именом мученика. Најзад, у самој овој књизи нема никаква помена ни пророка, ни патријарха, нема ни апостола као ни Христа, па као да тврди да је било епископа и мартира и без Христове вере. Из ње можете и ви узети многа сведочанства против Цркве. Исто ово је учинио и са именом светога мученика Памфила, да би назвао књигом „Памфила" мученика прву од шест књига у којима Оригена брани Еусебије из Цезареје, за 51

509 Вергилије, Песма ο пољопривреди II, 325-327.

399

° Мисли на Меланију Старију чије име значи „црна". 511 Лукреције, Ο природи ствари, I, 936-938.

400


кога сви знају да je био присталица Арија. Тиме жели да навикне латинске уши на славна четири тома Оригеновог дела Пερι αρχων. Хоћеш ли да знаш и други узрок своје заблуде? Твоја доктрина je један мали огранак Оригенове. У оном, наиме, псалму y коме je написано - да ћутим о осталом - „Преко тога и све до ноћи поучавали су ме бубрези моји" тврди ce да свети људи (међу њима си свакако и ти) када стижу до врхунца врлина, не пате y ноћи оно што je људско, нити их узнемиравају грешне мисли. Немој црвенети због друштва таквих људи, негирајући имена оних чијим бласфемијама ce прикључујеш. Друго питање Јовинијана je правило твоје душе. Све што ce њему одговара, веруј да je одговор теби. Не може бити да ће крај бити различит за оне који су истог мишљења. 4. Када je то тако, шта онда хоће оне бедне женице оптерећене греховима, које ce окрећу према томе како ветар доктрине дува, увек учећи и никад не долазећи до познања истине512 и они који су друштво оваквих женица и које уши сврбе и не знају шта чују и шта говоре, који старо блато узимају као да je посве ново стање, који према Језекиљу513 подижу зид без малтера који ce распада чим пљусне киша истине? Симон Чаробљак je основао своју јерес уз помоћ куртизане Хелене; Николај из Антиохије, проналазач сваке прљавштине, води за собом читаве женске хорове; Марцион je унапред послао жену y Рим, да придобије за себе душе које су ce од ње одвојиле. Апелес je за пратиоца y својој доктрини имао Филумена; Монтан, проповедник прљава духа, многе je цркве прво корумпирао златом, a затим упрљао својом јереси преко Приске и Максимиле, отмених и богатих жена. Да оставим те старе примере и да пређем на ближе: Арије, да би ce домогао света, прво je преварио цареву сестру; Донат je кроз целу Африку, да би упрљао неке смрадном водом, потпомогнут био богатством Луциле; y Шпанији je 512

Мисли, рекло би ce, на Меланију која je y монаштву заједно са његовим неприј атељем Руфином. 513 Књига прор. Језекиља XIII, 10.


401

Агапе Елпидија, као жена мужа и сама слепа слепог водила y јаму, a за наследника je имала Присцилијана који je добро познавао мага Зороастра и од мага постао епископ. С њим je повезана Гала, не родом, већ именом, која je лутала час тамо час овамо, остављајући као наследника друге, али сличне јереси. Сада je y току мистерија неједнакости. Двоструки пол замењује и један и други, тако да смо принуђени да прихватимо пророчанство пророка: „Ускликну јаребица, покупи оне које није родила, као онај што je неправично сакупио богатство; усред дана они je оставише и на крају није друго до луда."514 5. A сада о онима који су преварили неке пошто су прихватили ову мисао: „Не без Божје помоћи." То може преварити код првога читања, али онога ко гледа суштину и пажљивије разматра, преварити не можеш. Они, наиме, Божју милост тако узимају, да je не користимо и не тражимо њену помоћ код свакога поступка, већ ce позивају на слободну вољу и на оно што закони препоручују, наводећи оно из Исаије: „Бог je дао законе да би помогао515", као да милости Бога на то треба да ce односе, што нас je тако створио да можемо по сопственом суду и добро да бирамо, a зло да избегавамо. Они који тако говоре не разумеју да кроз њихова уста ђаво пишти неопростиво светогрђе. Ако би милост божја била једино y томе, што нас je створио сопственом вољом и што смо задовољни својим слободним судом, не би нам била више потребна његова помоћ, јер ако би нам била потребна, слободна воља ce ломи. Стога никако не би требало даље да ce молимо, нити његову милост да тражимо молитвама да свакодневно добијамо оно, што једном примљено остаје y нашој моћи. Људи ове врсте укидају молитве и хвалишу ce да су људи створени слободном одлуком, не својом сопственом, већ вољом Бога, и да им никаква помоћ није потребна. Укидају и пост и свако уздржавање. Зашто би ми 514 515

Књига прор. Јеремије XVII, 11. Књига прор. Исаије VIII, 20.

402



било неопходно да се мучим, да бих марљивошћу постигао оно што ми је једном заувек дато као моћ? Ово што кажем није мој аргумент. Један од његових не само ученика већ и учитеља и вођа читаве војске који је супротно апостолу ваза губитка, трчећи између трња солецизама, а не како се хвале, силогизама, овако филозофира и расправља: „Ако ништа не чиним без помоћи Бога, све што чиним је његово; стога нећу бити крунисан ја који се трудим, већ божанска помоћ у мени; узалуд ми је дао моћ да одлучујем оно што не могу постићи, осим ако ми он увек не помогне. Распада се, наиме, воља којој је потребна помоћ другога. Бог је дао вољу, која другојачије не може бити слободна, осим ако чиним оно што хоћу. Према томе, или користим моћ која ми је једном заувек дата, да бих се слободном служио вољом, или, ако ми је потребна помоћ другога, слобода у мојем одлучивању је разорена." 6. Има ли светогрђа које не би превазилазио онај ко тако говори? Који је то отров који га не надмаша? Они тврде да преко слободне воље немају више никакве потребе за Богом, а заборављају што је написано: „Шта имаш, а да ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?"516 Велику хвалу Богу изражава онај ко се буни против Бога својом слободном вољом! Ми је радо прихватамо, али тако да увек захваљујемо ономе који нам ју је подарио; знамо да ми нисмо ништа осим ако нас не сачува онај ко нас је обдарио, према речима апостола: , Нe ради се ни о ономе ко лети ни ко трчи, већ о богу који има милосрђа."517 Моје је да хоћу и да трчим, али и само моје није моје без Божје помоћи. Апостол каже и ово: „Бог је онај који у нама поступа и хоће и извршава518", а Спасилац у Јеванђељу ће: „Отац мој у мени поступа све до сада и ја то исто чиним."519 Он је увек тај који награђује, он је онај који даје. Није ми довољно то што ми је једном дао, ако ми не даје увек. И када будем примио, поно-

во тражим. Лаком сам када је у питању примање доброчинстава Бога, а нити он престаје да даје, нити сам ја сит примања. Уколико више пијем, утолико сам жеднији. Прочитао сам оно што псалмопојци певају: „Кушајте и видећете колико је Бог сладак."520 Све што имамо добро, то је укус Бога. Када будем веровао да сам стигао до врха врлина, тада ћу се налазити на почетку. „Страх од Бога је почетак мудрости"521, а он се одбија и разара милосрђем. Једино савршенство у човека је то да зна да је несавршен. „А ви", рече Господ, „када све будете учинили, реците: Некорисни смо робови; јер смо учинили само оно што нам је био задатак."522 Ако је некористан који је учинио све, шта треба рећи о ономе ко то не може да изврши? Отуда и Апостол каже да је делом прихватио, а делом схватио и да још није савршен, да је прошлост заборавио и да стреми будућности. Онај ко увек заборавља прошлост и жели будућност, показује да није задовољан садашњошћу. А онај ко се хвалише да је горе доле и да смо ми разорили слободу воље, нека чују супротно, да су они ти који су разорили слободу воље, јер се рђаво њоме служе против доброчинства онога ко нам је даје. Ко разара слободну вољу? Зар онај ко увек захваљује Богу и све што плива у његовој речици враћа на извор? Или онај ко каже: „Одлази од мене, јер сам чист"523, ниси ми неопходан, дао си ми једном слободу одлучивања да чиним шта хоћу; зашто се опет намећеш, да не могу ништа да учиним, уколико свој дар у мени не употпуниш? Лажно се позиваш на милост Божју извештавајући о стварању човека, а не тражећи Божју помоћ у сваком појединачном поступку, да се не би чинило да си изгубио слободу воље, и док презиреш потпору Бога, тражиш помоћ човека. 7. Чујте, молим вас, чујте, светогрђе: „Ако бих хтео", каже, „да савијем прст или покренем руку, да седим или сто520

516 / посланица Коринћанима апост. Павла IV, 7. 517 Посл. Римљатша апост. Павла IX, 16. 518 Посл. Филибљанима апост. Павла П, 13. 519 Јеванђ. по Јовану V, 17.

403

521 522 523

Псалам XXXIV, 8. Псалам CXI, 10.

Јеванђ. по Луци XVII, 10. Књига прор. Исаије LXV, 5.

404


јим, шетам, трчим, испљунем, избацим из носа садржај помоћу два прста, подригнем, избацим мокраћу - зар ми је у свим тим стварима неопходна Божја помоћ?" Незахвалниче који чиниш светогрђе, послушај апостола, који проповеда: „Било да једете или пијете или шта друго радите, све то чините у име Бога"524, или оно у Јакова: „Ви који кажете: Данас и сутра кренућемо у тај град и ту ћемо се задржати једну годину, трговаћемо и имаћемо користи, ви не знате ништа о сутрашњем животу; какав је онда ваш живот? Ви сте дах и пара која се полако појављује и одмах потом нестаје. Стога треба да кажете: Ако Бог буде хтео, ми ћемо и живети и учинићемо ово или оно. Иначе ћете се узносити у охолости својој; свако хвалисање ове врсте је нешто најгоре."525 Сматраш ли да ће ти бити учињена неправда и да ће ти бити разорена слободна воља, ако увек прибегнеш Богу као зачетнику свега и да зависиш увек од његове воље, ако кажеш: „Очи моје се увек дижу према Господу, јер он ноге моје избавља из окова?"526 Отуда се и усуђујеш да изнесеш једним непромишљеним језиком да свако управља сопственом вољом? Ако управља својом вољом, где је помоћ Бога? Ако нема потребе за Христом који управља, како онда може Јеремија да напише: „У њега није пут човека"527 и: „Бог усмерава кораке човека."528 Кажеш да је оно што Бог нала-же лако, па ипак не можеш навести никога ко је све испунио. Одговори ми: да ли је лако или тешко? Ако је лако, наведи ми некога ко их је испунио и зашто Давид у псалму пева: „Зашто се правиш да се трудиш у поуци"529, и опет: „Због речи са твојих усана следио сам тешке путеве."530. А Господ каже у Јеванђељу: „Уђите кроз тесна врата"531 и: „Волите 524 I посл. Коринћанима апост. Павла X, 31. 525 Саборна посланица Св. апост. Јакова IV, 13-16. 526

Псалам XXV, 15.

527 Књига прор. Јеремије X, 23. 528 Приче Соломунове XVI, 9.

529 Псалам XCIV, 3. 530 ПсаламХУП,4.

531 Јеванђ. по Матеју V, 13.


405

своје непријатеље" и: „Молите се за оне који вас прогоне."532 А ако је тешко оно што Бог налаже, како се усуђује неко да каже да је лако оно што нико не испуњава? Зар не схваташ да се твоје мисли међусобно боре? Или су налози Бога лаки, и онда је неограничено мноштво људи који их испуњавају, или су тешки, и ти си лакомислено рекао да је лако оно што је тешко. 8. Имате обичај и ово да кажете: или је оно што се налаже могућно извршити, и онда је с правом од Бога дано, или није могућно, и онда није грешка до онога ко прима, већ до онога ко налаже оно што није могућно испунити. Да ли ми је Бог икада препоручио да будем као Бог и да ништа не стоји између мене и Бога који је творац? И да сам виши од анђеоских врхова и да имам оно што анђели немају? О њему је написано оно што му је својствено: „То је онај ко никада греха није починио нити има лукавости у устима његовим."533 Ако је и мени то заједничко са Христом, шта је њему својствено? Другојачије би се твоја мисао рушила сама од себе. Тврдиш да човек може бити без греха, ако хоће; и после једнога тешког сна узалуд покушаваш додати, да би заварао неуке душе: „Не без милости Божје." Ако човек сам по себи једном заувек може бити без греха, чему онда милост Бога? А ако опет без његове милости ништа не може учинити, зашто онда треба рећи да може оно што не може? Кажеш да може, ако хоће, бити без греха, да може бити савршен. Има ли некога ко је хришћанин, а да не би желео да је без греха или ко би одбио савршенство, када би за то било довољно само да хоће и када би оно могло да уследи чим оно што хоће томе претходи? И како нема ниједног хришћанина који не би хтео да је без греха, сви би онда били без греха, пошто сви желе да су без греха. Неугодно по тебе мора се сматрати и то када навести не можеш ни да нико није или да је ретко ко без греха, а кажеш да сви могу бити без греха. Рећи ћеш да Бог 532 Јеванђ. по Матеју V, 24. 533 Књига прор. Исаије LIII, 9.

406


налаже оно што је могућно. А ко то одриче? На који начин, међутим, ову мисао треба разумети? Изабрана ваза то сасвим јасно учи, а она каже: „Оно што је било немогуће у Закону, јер је без снаге када се ради о телу, Господ је, шаљући свога сина у облику грешнога тела и тако грехом казнио грех у телу"534, а на другом месту: „Делом Закона не правда се све што је телесно."535 Да не би мислио да је ово речено само за Мојсијев Закон, а не за све заповести које су обухваћене једним именом Закона, исти апостол каже у свом делу: „Слажем се са Законом Бога према унутрашњем бићу човека. Видим, наиме, у својим удовима други закон који се опире закону мога ума и који ме држи заробљеним преко закона греха који је у удовима мојим. Јадан сам ја човек! Ко ће ме ослободити из тела ове смрти? Милост Бога преко Исуса Христа, Господа нашег."536 Зашто је ово рекао, показује другим речима: „Знамо да је Закон духовна ствар, а ја сам телесно биће изложено греху. Оно што чиним, не знам, јер чиним не оно што желим, већ што мрзим, то чиним. Ако чиним оно што нећу, онда сам сагласан са Законом, јер је добар. Сада, то никако не чиним ја, већ грех који станује у мени. Знам то јер у мени, то јест у телу мојему не обитава добро. Хтети је у мени, али не налазим начина да чиним добро. Не чиним оно што хоћу, добро, већ оно што нећу, зло. А ако ја оно што нећу чиним, никако нисам ја који то чини, већ грех који је у мени."537 9. Побунићеш се и рећи да следимо манихејску догму и оне који подстичу сукобе у Цркви око различитих природа и који тврде да постоји зла природа која се ни на који начин не може променити. Ово, међутим, немој мени приписивати, већ апостолу који зна да је једно Бог, а друго човек, и да је једно крхкост тела, а друго снага духа:,Јер тело жели упркос духу и дух противно захтевима тела, а ово се супротставља

534 Посл. Римљанима апост. Павла VIII, 3. 535 Посл. Галаћанима апост. Павла II, 16. 536 Посл. Римљанима апост. Павла VII, 22-25. 537 Посл. Римљанима апост. Павла VII, 14-20.


407

једно другоме да не чините оно што хоћете."538 Од мене никада ниси чуо да је природа рђава. А о томе како треба расправљати о крхкости тела, научимо како то поучава онај ко је то написао. Питај њега, јер он каже: „Не чиним оно што желим, већ чиним зло које мрзим."539 Каква је то нужност која спречава његову вољу која има толику снагу да заповеда да се чини оно што је достојно мржње и која га тера да не чини оно што жели већ оно што мрзи и што не жели? Одговориће ти: „О, човече, ко си ти да одговараш Богу? Да ли ћуп каже грнчару: Зашто си ме таквим направио? Зар грнчар нема моћ да из глине, из исте масе, начини једну вазу себи на част, другу на срамоту?"540 Приговори Богу за једну већу лажну оптужбу: зашто је рекао за Исава и Јакова док су још били у утроби своје мајке: „Јакова љубих, а на Исава мрзех."541 Оптужи га за неправичност: зато што је Ахар син Хармијев украо нешто од Јерихонског плена542, због његове кривице је толико хиљада људи било побијено; због тога што су синови Илија сагрешили543, читав народ је био истребљен и тврђава заузета; Давид је згрешио што је народ пребројао544 - зашто је у целом Израелу побијено толико хиљада људи; и најзад - то је оно због чега има обичај да нам замера ваш пријатељ Порфирије - зашто је благи и милосрдни Бог дозволио да од Адама до Мојсија и од Мојсија све до појаве Христа читави народи пропадају не знајући за Законе и наредбе Бога. И Британи, у провинцији која је обиловала тиранима, и скитска племена, и сви варварски народи све до Океана нису познавали Мојсија ни пророке. Зашто је било потребно доћи до крајњег времена и не пре но што небројено мноштво људи не пропадне? То је питање које блажени апос538

Посл. Галаћанима апост. Павла V, 17. Посл. Римљанима апост. Павла VII, 15-19. 540 Посл. Римљанима апост. Павла IX, 20-21. 541 Књига прор. Малахије I, 2-3. 542 Књига Исуса Навина VII. 543 1. књига о царевима 2-4. 44 5 2. књ. о царевима 24. 539

408


тол веома мудро развејава, пишући Римљанима545. Ово не знаш и препушташ знању Бога. Сматраш достојним и не знаш шта питаш. Препусти Бога његовој моћи, он нема потребе за тобом као браниоцем. Ја бедан, који очекујем твоје неправде, ја сам онај који увек читам ово: „Милошћу ћете бити спасени"546 и: „Блажени су они чије су неправде опроштене и чији су грехови покривени."547 А поводом моје ломљивости, знам да хоћу много што је свето, а ипак се испунити не може - снага духа води животу, али ломљивост тела враћа у смрт - и чујем Господа који опомиње: „Бдите и молите се, да не бисте зашли у колебљивост; дух је спреман, али је тело слабо."548 10. Узалуд богохулиш и ушима неупућених говориш да ми проклињемо слободу воље. Нека је проклет онај ко проклиње! Ми се, уосталом, од животиња разликујемо по томе што смо створени са слободном вољом. Али и тој слободној вољи, као што смо рекли, неопходна је Божја помоћ; она је потребна у сваком посебном делу, а то је оно што ти не прихваташ, јер сматраш да онај ко једном има слободну вољу, не тражи више да му Бог помогне у одлуци. Слобода воље даје слободу делања, а слободна воља не ствара одмах из слободне одлуке Бога коме никаква помоћ није потребна. А ти који радо говориш да је правичност у човека савршена и једнака оној у Бога, и који признајеш да си грешник, одговори ми: желиш ли или не желиш да си без греха? Ако желиш, зашто онда то не испуниш према сопственом мишљењу? А ако не желиш, показујеш као да презиреш оно што Бог налаже. Ако то чиниш, онда си грешник. А ако си грешник, онда почуј шта ти Свето писмо говори: „Грешнику рече Бог: Зашто славиш правичност моју и призиваш устима својим вољу моју? Ти, који мрзиш дисциплину и наопако схваташ речи моје."549 Не желећи да испуниш речи Божје, ти их 545 Посл. Римљанима апост. Павла 9. 546 Посл. Ефешанима аиост. Павла II, 8. 547

548 549

Псалам XXXII, 1.

Јеванђ. ио Матеју XXVI, 41 и д. Псалам L, 16-17.

Живош и ирешска свешога Хијеронима

409

бацаш себи иза леђа и као нов апостол одлучујеш на целом свету шта треба и шта не треба чинити. Али то није тако како говориш; друго се теби у памети врти. Када ти, наиме, кажеш да си грешник и да човек може, ако хоће, да буде без греха, ти хоћеш да се то тако разуме да си ти светац и да си без икаква греха, али да из понизности прихваташ назив греха, да би друге хвалио, а себе понизио. 11. Ко је тај ко може поднети ваш аргумент? Овим речима га изражавате: „Једно је бити, друго је моћи бити. Бити није у нашој моћи, али бити је моћи, говорећи уопштено: што приличи да други није био, ипак може бити што хоће да је." Питам, какво је то доказивање, моћи бити оно што никада није било? Моћи да се догоди нешто, што не можеш посведочити да је ико учинио? Ово приписати било коме, за кога не знаш да ли ће у будућности постојати, или дати не знам коме нешто, за шта не можеш доказати да је било у патријарха, пророка и апостола? Послушај црквену једноставност, или неуглађеност или незнање, како то вама изгледа. Јавно проповедај оно, што потајно говориш ученицима. Зашто кажеш да имаш слободну вољу, када не говориш слободно оно што мислиш? Једно чује тајновитост твога стана, а друго наш народ. Исто тако неука маса не може издржати терет твојих тајни, као што не може да узме јаку храну онај ко је задовољан млеком за одојчад. Ја још нисам ни написао, а ти ми већ претиш муњама свога одговора, тако да се престрашен и преплашен не усудим ни уста да отворим. Нисте ни приметили да стога ми и пишемо да бисмо вас принудили да нам одговорите и да кажете отворено оно што или говорите само у одређено време или одређеним особама или ћутите. Нећу да је вама слободно да поричете оно што сте једном написали. Победа Цркве би била да отворено говорите оно што мислите. Или ћете одговорити оно исто што и ми говоримо, и нећемо никако бити непријатељи већ пријатељи или, ако одговорите супротно нашој догми, победићемо у томе што ће све цркве знати шта мислите. Ваше мишљење објавити, значи победити. На први поглед прети

410


светогрђе. Није неопходно победити онога ко одмах признаје да је грешник. Претите нам одговором који нико не може избећи, осим онога ко не пише. Откуда знате шта ћемо рећи, да бисте припремили одговор? Можда ћемо рећи исто што и ви и онда узалуд оштрите перо вашега духа. Еуномијеве и Аријеве присталице, као и македонијанци, различити по називу, а сложни у безбожништву, не стварају нам никакву тешкоћу, јер говоре оно што мисле. Само ова јерес црвени да говори у јавности оно што се не боји да у тајности учи. Ћутање учитеља доводи до обести ученика. Оно што чују у собама, то проповедају под кровом. Ако би се слушаоцима допало оно што би рекли, то је приписивано слави учитеља; ако им се не би допало, грешка би била ученика, а не учитеља. Тако је напредовала ваша јерес и одвојили сте многе, највише оне који су се везивали са женама и који су знали да не могу грешити, јер сте ви тако увек учили, увек сте то порицали. Заслужили сте да чујете ово у пророка: „Њихова слава је у рађању и бременитости. Подај им, Господе. Шта ћеш им дати? Подај им утробу неплодну и усахле дојке."550 Душа ми кључа, не могу више реч зауставити. Збијеност писма не дозвољава опширност великога дела. У овом малом делу није дотакнуто име ниједнога човека. Говорили смо против учитеља изопачене доктрине. Ако се овај наљути и одговори, издајући се као миш својим трагом, задобиће веће ране у правој бици. 12. Много је година прошло, па сам од моје младости до данас написао многа дела и увек сам настојао да говорим слушаоцима оно што сам јавно у цркви научио. И нисам ишао за аргументима филозофа, већ сам се задовољавао једноставношћу апостола, знајући да је написано: „Изгубићу мудрост мудраца и одбацићу разум разумних"551 и: „Лудост Божја мудрија је од људи."552 Када је то тако, позивам противнике, да све моје некадашње папириће продискутују и ако 550

Књига прор. Осије IX, 11. 551 / посл. Коринћанима апост. Павла I, 19. 552 / посл. Галаћанима апост. Павла I, 25.


411

нађу кривицу у мом малом духу, нека то изнесу на видело. Они ће бити или добри и ја ћу одговорити на њихове оптужбе, или достојни напада и ја ћу признати своју заблуду, будући да више волим да се исправим, но да истрајем у погрешном мишљењу. Дакле и ти, чија је ученост велика, или брани оно што си рекао и догради врхунце својих мисли потоњим говором, да не би онда када се теби свиђа негирао оно што си рекао, или ако је сигурно да си погрешио - јер ти си човек - слободно признај и врати склад међу оне који се међусобно не слажу. Нека ти је на памети да тунику Господа нису могли растргнути ни војници. Гледаш међусобне свађе браће и смејеш се и веселиш што једни призивају твоје име, други име Христа. Поведи се за Јоном и реци: „Ако је ова олуја због мене, узмите ме и баците ме у море."553 Својом понизношћу доспео је у амбис, да би у име Господа васкрснуо још славнији. Ти ћеш се у својој охолости подићи до звезда, да би био онај о коме је говорио Исус: „Видех Сатану да пада с неба као муња."554 13. Како су у Светом писму названи праведним Захарија и Елисабет, Јов, Јосафат и Осија и многи други чијим именима су испуњени свети списи, ја ћу о томе говорити потпуније у обећаном делу, ако милост Божја то дозволи, а биће довољно да се ово у овом писму само укратко дотакне: названи су праведним не стога што су без икакве мане, већ што у њима претежу врлине. Најзад и Захарија је био кажњен ћутањем и Јов је прекорен због свог говора, а за Јосафата и Осију који су без икакве сумње у Свешом иисму названи праведним, прича се да су чинили и оно што се Господу није допадало. Први је помогао безбожнику кога је пророк укорио, други се противио Божјој препоруци изреченој кроз уста Јеремије, и појавивши се пред Нехом, краљем Египта, био убијен. Ипак су и један и други названи правичним. Није сада тренутак да се о осталима пише, а и ниси од мене захте553 Књига прор. Јоне П, 12. 554 Јеванђ. по Луци X, 18.

412


вао књигу коју треба писати у доколици и којом би требало сва њихова противљења, уз помоћ Христа, срушити. Ми треба да бранимо оно што Бог свакодневно говори верницима, служећи се сведочанствима Светога писма. А исто то преко тебе молим скуп свете и славне куће и опомињем да не прихвате талог толиких јереси или, да употребим један слабији израз, толике инфамије, преко једнога или највише три ситна човека, да се тамо где су прво хваљене врлина и светост, то не преокрене у срамоту дијаболичнога очекивања најсрамнијега друштва. Нека знају они који људе уверавају у моћ такве врсте да тиме скупљају јеретичку масу, да стварају непријатеље Христа и да хране његове противнике. Узалудје што настоји једно говорећи, када руком доказују да друго мисле.

CXXXVI. ПАПА ИНОЦЕНТИЈЕ ХИЈЕРОНИМУ Иноцентије најдражем сину, Хијерониму свештенику, Никакво добро Цркви нису донели спорови, како сведочи и апостол. Стога налаже да се потискују јеретичка учења пре но да се воде дуге дискусије. Ако се ово правило запостави, неће се избећи зло кога се треба чувати, већ ће се повећати. Међутим, како је твој бол тако раздирао нашу утробу да није тренутак за савете и расправљање, прво ћу се обратити твојој чврстој вери. Многима си често говорио да за истину свако мора да трпи неправду, или како кажеш, опасност, јер очекује блаженство. Позивам те, дакле, да се сетиш својих проповеди. Ипак, подстакнути призором толиких зала, пожурисмо да посегнемо за ауторитетом Свете столице да бисмо спречили толики грех. Но у твом писму не прочитасмо ни име онога против кога да се подигнемо, а ни то о каквом се преступу ради. Стога у оној мери у којој можемо, изражавамо своје жаљење. А ако би поднео отворену и јасну жалбу на неке људе, ја бих или одредио ком-


413

петентне судије или не бих оклевао да учиним и нешто хитније и брижљивије, ако би нам то било могућно, сине изабрани. Ипак сам писао брату моме Јовану да се држи обазривије, да се у Цркви која му је поверена не би догодило нешто што се могло предвидети и избећи, а што би касније и њему самом било веома тешко. CXXXVII. ПАПА ИНОЦЕНТИЈЕ ЈОВАНУ ЈЕРУСАЛИМСКОМ Најдражем брату Јовану од Иноцентија, Отимање, убиства, пожари, злочини крајњег лудила сваке врсте, то је оно што су најдарежљивије од свих девица Еустохија и Паула оплакивале као дело ђавола у местима њихове Цркве. Име човека и разлог томе су прећутале. Стога. премда нема никакве сумње у то ко је то учинио, неопходно је да опоменемо твоје братство да са више бриге бди над стадом, да се не би нешто тако десило, што би твоја небрига изазвала, на пропаст другоме. Чули смо да је стадо Господа и таква јагњад пожаром, оружјем и прогонима остало огољено и ослабљено и да после смрти својих ближњих једва може живети. Зар ништа не утиче на твоју тако познату свештеничку побожност да је ђаво показао толику моћ против тебе и твојих? Кажем, против тебе, јер погађа озбиљност епископа, ако је толики грех почињен у његовој Цркви. Где је твоја опрезност? Или, када је већ дошло до таквога случаја, где је твоја помоћ или утеха, када кажу да се више плаше онога што ће доћи од онога што се догодило? Боље бих процењивао да су отвореније о томе са мном говориле. Мотри, брате, на заседе старога непријатеља и бди духом доброга управљача да се оно што је нама достављено, више као мишљење но као стварна оптужба, или исправи или савлада, да не би црквени суд, због оних који су несрећни, натерао онога ко их не брани да одговара.

САДРЖАЈ

Предговор ----------------------------------------------------

5

ЖИВОТ СВЕТОГА ХИЈЕРОНИМА О епохи у којој је живео Хијероним --------------------Старе и нове биографије-----------------------------------Ране године: ardor discendi -------------------------------Ubi Caesar. Хијероним у Тријеру ------------------------Пријатељи из младости: amici и amicus maior---------У Халкидској пустињи: Хијеронимов сан---------------Пут у Константинопољ и Хијеронимов „велики учитељ" ----------------------------------------------------Поново у Риму 382-385. Римски епископ Дамас и Хијероним -------------------------------------------------„Уживао сам глас као егзегет Светога писма": авентински круг -----------------------------------------Витлејем: остварена жеља? -------------------------------Године учења, преводилачког и егзегетског рада -----Саговорници у далеком свету на Западу------------------Оригенска криза: Хијероним, Епифаније из кипарске Саламине, Јован из Јерусалима и Руфин-------------На крају пута: Дошљак сам и странац ------------------Напомене -----------------------------------------------------Изабрана библиографија ---------------------------------Скраћенице----------------------------------------------------

Н 16 22 29 35 44 71 81 88 102 110 117 148 155 168 174 176

416



Просопографски додатак-------------------------------------- 177 ИЗАБРАНА ПРЕПИСКА 1. Писма пријатељима из младости II. Теодосију и другим анахоретима који се нису разишли --------------------------------------------------------- 201 III. Руфину --------------------------------------------------------- 202 2. Писма из Халкидске пустиње IV. Флорентину, о рађању пријатељства ------------------V. Флорентину --------------------------------------------------VII. Хроматију, Јовину и Еусебију --------------------------VIII. Ницеату, хипођакону Аквилеје ----------------------XI. Девицама емонским ---------------------------------------XV. Дамасу-------------------------------------------------------XVII. Марку, свештенику Халкиде ------------------------XIX. Писмо папе Дамаса Хијерониму-----------------------XX. Хијероним Дамасу ----------------------------------------

207 208 210 213 214 215 218 221 221

3. Писма из Рима XXII. Еустохији--------------------------------------------------XXVI. Марцели --------------------------------------------------XXX. Паули, о мистичном значењу слова у јеврејском алфабету -------------------------------------------------------LVII. Памахију, о најбољем начину превођења ----------LVIII. Паулину свештенику-----------------------------------LIX. Марцели, о пет питања Новога завеша -------------LXVII. Августин Хијерониму -------------------------------CVIII. Епитафиј Светој Паули-------------------------------СХ. Августин Хијерониму -----------------------------------CXI. Августин Президију --------------------------------------

226 272 274 277 293 302 306 311 347 355

СХП. Хијероним светом и блаженом папи Августину ----------------------------------------------------CXXXI. Августин Хијерониму, о пореклу душе--------CXXXIII. Ктесифонту - против Пелагија -------------CXXXVI. Папа Иноцентије Хијерониму ---------------CXXXVII. Папа Иноцентије Јовану Јерусалимском -----------------------------------------------

417

355 376 395 412 413

МИРОСЛАВА МИРКОВИЋ

ЖИВОТ И ПРЕПИСКА СВЕТОГА ХИЈЕРОНИМА Издавач СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Београд, Српских владара 19 Председник Милисав Савић

За издавача Душан Ташић Главни уредник Милорад Ђурић Рецензент Владеша Јанковић

Технички уредник Слободан Николић Коректор Мирослава Ђурић

Слог и прелом ЕМКА Београд, Андрићев венац 2 Тираж 1.000 Штампа и повез „БУДУЋНОСТ" Нови Сад, Шумадијска 12

CIP - Каталогизација y публикацији Народна библиотека Србије, Београд 929 : 235.3 Хијероним, свети МИРКОВИЋ, Мирослава Живот и преписка Светога Хијеронима / Мирослава Мирковић. - Београд : Српска књижевна задруга, 2000 (Нови Сад : Будућност). - 417 стр. ; 22 ст. - (Српска књижевна задруга ; Коло 93, кн>. 618) Тираж 1.000. - Напомене : стр. 169-174. Белешке уз текст. - Библиографија стр. 175-177. ISBN 86-379-0736-9 а) Хијероним, свети (4в) ИД=87422732

Скенирао и оцр доматриос 28-02-2003

Zivot i prepiska svetoga Hijeronima Blazenog Jeronima

Zidovstvo : zivot, teologija i filozofija

Politika i svakodnevni zivot Srbija 1999-2002

Zivot je stvaran samo kada Jesam

I

I Miserabili - I

Algebra I: Pt. I

А.Насибов. I-W-I

Algebra I: Pt. I

I Think I Love You

I Think I Love You

Europe: I Struggle, I Overcome

I Do But I Don't

I Capuleti e i Montecchi

I Did Tell, I Did

I Do (But I Don't)

I Rant, Therefore I Am

Europe: I Struggle, I Overcome

I Think I Love You

Pars I: Exercitia Latina I

I Think, Therefore I Laugh

I Think I Love You

I Vecchi E I Giovani

I Write What I Like

I vecchi e i giovani

I Am What I Am

I Sommersi E I Salvati

Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (tom I i II)

I, Jedi

I Kill

Zivot i prepiska svetoga Hijeronima Blazenog Jeronima

Zidovstvo : zivot, teologija i filozofija

Politika i svakodnevni zivot Srbija 1999-2002

Zivot je stvaran samo kada Jesam

I

I Miserabili - I

Algebra I: Pt. I

А.Насибов. I-W-I

Algebra I: Pt. I

I Think I Love You

I Think I Love You

Europe: I Struggle, I Overcome

I Do But I Don't

I Capuleti e i Montecchi

I Did Tell, I Did

I Do (But I Don't)

I Rant, Therefore I Am

Europe: I Struggle, I Overcome

I Think I Love You

Pars I: Exercitia Latina I

I Think, Therefore I Laugh

I Think I Love You

I Vecchi E I Giovani

I Write What I Like

I vecchi e i giovani

I Am What I Am

I Sommersi E I Salvati

Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (tom I i II)

I, Jedi

I Kill

Recommend Documents