Probudi san-razgovori o levici u Srbiji

Ur. Ivica Mladenović i Milena Timotijević

Probuditi san Razgovori o levici u Srbiji

Friedrich Ebert Stiftung Beograd 2009. 3

4

PROBUDITI SAN Razgovori o levici u Srbiji Urednici: Ivica Mladenović i Milena Timotijević Izdavač: Friedrich Ebert Stiftung Za izdavača: Ana Manojlović Dizajn korica: Milena Timotijević Priprema za štampu: Jovana Timotijević Tiraž: 500 Štampa: štamparija ARAK Beograd, 2009. ISBN 978-86-83767-28-1

5

6

Na početku Pred vama je proizvod konferencije Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, skupa koji je održan u Beogradu 30. maja 2009. godine u prostoru Centra za kulturnu dekontaminaciju. Ovo je ujedno i dokument žudnje i grozničavog nestrpljenja sa kojim se isčekuju i priželjkuju promene, drugačije društvo. Ta žudnja koju i sami osećamo, a koja je tog dana tako intenzivno strujala između svih prisutnih, naša je svakodnevna inspiracija. Formalni povod za organizaciju konferencije bio je objavljivanje sveske studija Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji u izdanju Friedrih Ebert Stiftung-a. Međutim, umesto promocije na kojoj bi se prepričavao sadržaj zbornika odlučili smo se da organizujemo susret koji bi iskoristio ove tekstove kao zamajac i omogućio da se u diskusiju o pitanju levice u Srbiji uključi što širi krug zainteresovanih. Zato su, osim nekoliko autora/ki priloga iz zbornika, kao učesnici/ce na skupu pozvani stručnjaci/kinje iz akademskog sveta, aktivisti/kinje nevladinog sektora i sindikata koji/e nisu učestvovali/e u njegovoj izradi, ali koji/e svojim naučno istraživačkim naporima, aktivizmom, raspravama i predlozima istrajno nastoje da doprinesu reformama političkog i kulturnog života u našem društvu. U događanjima tog dana učestvovalo je i puno, uglavnom mladih, ljudi koji su svojom energijom i radoznalošću učinili da prostor bude tesan, a diskusija napeta i plodna. Broj izlagača/ica i gostiju iz publike zainteresovanih da kroz diskusiju aktivno participiraju na konferenciji bio je veliki. Dosta nas je tog dana otišlo kući sa osećanjem da nam jedan dan nije bio dovoljan. Zato su izlaganja nekih od učesnika/ca ovde publikovana u proširenoj, dopunjenoj verziji. Pored ovih tekstova i transkripata ostalih izlaganja, u publikaciju smo uključili i transkribovane diskusije. Svrha konferencije je bila da na jednom mestu okupi autonomne, misleće žene i muškarce, anarhiste/kinje, komuniste, socijaliste/kinje i socijaldemokrate/kinje, NVO i sindikalne aktiviste/kinje, akademske radnike/ce koji bi sagledali i preispitali perspektive razvoja savremene levice u Srbiji i mogućnosti zasnivanja društvenog života građana/ki na univerzalnim levičarskim principima, ali i načine da se te vrednosti operacionalizuju u konkretnom društveno-političkom kontekstu. Naša namera je bila da ukažemo na potrebu za afirmacijom demokratske levice kao alternative neoliberalizmu i nacionalizmu koji već dve decenije obeležavaju ideološku i političku scenu Srbije, kao i na neophodnost za daljim jačanjem društva kao njenog stožera. Kako je istorija levice istovremeno i istorija velikih nadanja i značajnih rezultata, ali i brojnih neslaganja i razilaženja među samim levičarima, ni ovaj skup nije bio izuzetak. Optužbe za izdajstva, napuštanje klasnih pozicija, revizionizam, dogmatizam, reformizam itd. su konstanta u istorijskoj

7

vertikali razvoja levičarskih društvenih pokreta, političkih partija, građanskih inicijativa ali i teorijskog promišljanja istih. U tom smislu, jedan od ciljeva koferencije bio je mapiranje različitih koncepata levice koji se nude danas u Srbiji, kao i oivičavanje onog minimalnog zajedničkog imenioca oko kog postoji konsenzus među učesnicima ovog skupa, bez obzira na sve njihove razlike. Uzbuđenje i tenzije tog dana u CZKD-u daju ohrabrenje da postoji zajednička želja za promenama, stvarno i opipljivo “toplo gnezdo“ u kome se gaje i othranjuju naše zajedničke vrednosti...vrednosti levice. Ono što je neophodno jeste da se ta želja dalje osmišljava i oblikuje kroz razgovor sa drugima, da se razlike i razmimoilaženja imenuju i bolje razumeju. *** Zavaljujemo se Friedrih Ebert Stiftung-u koji kontinuirano podržava napore da se ove teme dovedu u fokus javnog diskursa, a bez čije pomoći konferencija i ova publikacija ne bi bile moguće. Posebnu zahvalnost dugujemo projektkoordinatorki Ani Manojlović čije su nam poverenje i dobra volja bili veliki oslonac i vetar u leđa! Na posletku, najlepše hvala svima koji su učestvovali na Konferenciji I učinili da ona bude uzbudljiva i sadržajna!

Milena Timotijević i Ivica Mladenović Beograd, decembar 2009.

8

Ivica Mladenovi}

Levica, društvo, demokratija: Okvirna razmatranja ‘’Demokratija u Evropi nije rezultat prirodne evolucije ili ekonomskog prosperiteta. Ona se izvesno nije pojavila ni kao neminovan nusproizvod individualizma ili tržišta... već se razvila zahvaljujući tome što su se za nju borile kolektivno organizovane grupe ljudi’’ Geoff Eley

Đerđ Markuš je kritikujući etablirani real-socijalistički poredak i neostaljinističke režime u Srednjoj i Istočnoj Evropi krajem 1980-ih godina prošlog veka upozoravao da kapitalizam u ovom delu sveta ne može da se restauriše na demokratski način. Prema tome, nalazio je on tada, svi oni kojima je pravi cilj demokratija moraju da teže demokratskom socijalizmu koji bi, u isto vreme, prevladao nedostatke pervertiranog ‘’totalitarnog socijalizma’’ i bio suštinska alternativa kapitalizmu. Ipak, koncept demokratskog socijalizma u atmosferi zahuktalog drugog talasa globalizacije, neodrživosti države socijalnog staranja u tim novim uslovima i sloma SSSR-a napušten je čak i od onih kojima je on bio ideja vodilja u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Naravno, u pitanju su relevantnije socijaldemokratske tj. socijalističke organizacije i pokreti u Zapadnoj Evropi. Legitimacijska osnova reči socijalizam je prvo diskreditovana pobedom sovjetskog socijalizma da bi zatim doživela potpuni brodolom njegovim urušavanjem. Nova epohalna svest je prouzrokovala da ovaj pojam izbledi u okviru socijaldemokratije, ali uporedo sa tim procesom je nestajala i svaka ozbiljnija demokratska sistemska kritika postojećeg tj. svaki ideal i svetovna nada u stvaranje kvalitativno boljeg društva. S druge strane, ovi globalni poremećaji su na našim prostorima izazvali, za veliki broj društvenih mislilaca nenadano, izuzetno brz i radikalan zaokret udesno i procese transformacije ka najogoljenijem neoliberalnom modelu kapitalizma koji je poništio i najpoželjnija dostignuća socijalne države iz vremena realno-postojećeg-istorijskog-komunizma. Logika ‘’novog početka’’ i ‘’ubrzavanja modernizacije i istorije’’ je po ko zna koji put u istorijskoj vertikali razvoja moderne Srbije dobila svoju potvrdu. Kao što je komunistička avangarda verovala da prihvatanje boljševističke hegemone formule ‘’komunizma’’ znači kraći put u dostizanju nivoa razvojenosti kapitalističkih država, na isti način su se nacionalističke i liberalne elite nakon kraha komunističkog projekta stihijno predale dominantnom neoliberalnom - u

9

biti neokonzervativnom - talasu ‘’modernizacije’’ koga određuje misao da želja za profitom i strah od gladi čine nužan preduslov društvenog napretka. Levu ortodoksiju neupitne sveopšte nacionalizacije i ‘’podruštvljavljanja’’ je samo zamenila desna teleologija privatizacije svega postojećeg kao ‘’uslov svih uslova’’. U tom kontekstu, delanje različitih intelektualnih elita i političkih aktera, iako inspirisano drugačijim motivima i protivno njihovoj volji za ‘’novi početak i stvarni diskontinuitet’’, ipak, u velikoj meri, pokazuje jedan dublji kontinuitet. Ova naizgled paradoksalna činjenica postaje jasnija ukoliko se u promatranju društveno-ekonomskih formacija kroz koje (je) naše društvo prolazi(lo) - nerazvijeni feudalizam, protokapitalizam, real-socijalizam, divlji kapitalizam - pored sinhrone perspektive dominantnih ideoloških i političkih koordinati vremena u kome su postojali uključi i dijahrona analiza koja podrazumeva neke ‘’procese dugog trajanja’’ (Fernan Brodel) nezavisne od specifičnog konkretno-istorijskog okvira. Neke od karakterističnih struktura koje se sporije menjaju jesu izrazita dominacija države nad društvom, ali i različiti postojani kulturni modeli poput: autoritarne i monističke političke kulture, neproduktivnog odnosa prema radu, netolerancije za različitost, konformizma, militarizma, megalomanstva, patrijarhalnih sadržaja tradicije, legitimizovanog nasilja u politici i društvenim odnosima itd. U ovakvom okruženju prostor za istinsku demokratiju je radikalno sužen s obzirom da pomenuti istorijsko nasleđivani lokalni obrasci, lišeni stabilnih demokratskih sadržaja, značajno utiču na oblikovanje preovlađujućih organizacionih principa društva i vladajuće ideologije. Međutim, to je ujedno i ambijent koji je određivao direktne oblike delovanja i strategije same levice... pa i njenu radikalnost na ovim prostorima. Represivna država, progoni, policijska maltretiranja, ograničavanje političkog delovanja i politički procesi, onemogućavanje levičarima da se zapošljavaju u državnim službama, njihovo demonizovanje kao ‘’anacionalnih’’ izdajnika srpskih interesa itd. su učvrstili odanost ovdašnje levice ‘’revolucionarnom marksizmu’’. S druge strane, na Zapadu, gde se gradila tradicija parlamentarizma i vladavine prava, gde je država dozvoljavala izvesne građanske slobode i gde je u manjoj ili većoj meri postojao neki minimalni kompromis između države, kapitala i radništva- što je u najvećem bila zasluga pritisaka organizovanog radničkog pokreta i socijaldemokrata- levica je sve više bila sklona postepenosti promena i reformizmu. Dakle, u takvoj atmosferi, kada je došla u priliku da se domogne državnih struktura vlasti, balkansku levicu su na identičan način istorijski ograničavale, i uslovljavale njene domete, iste ove konstante. Iako verovatno samo ideološki ostrašćenici mogu da negiraju činjenicu da je komunistička levica učinila za modernizaciju Srbije više nego bilo koja politička garanitura pre toga, teško je ne primetiti da ni ona nije uspela da u značajnijoj meri izađe iz kalupa političke kulture protiv koje se pre toga borila. Političke čistke neistomišljenika, ograničavanje slobode u kulturi, kult vođe, autoritarna politička organizacija itd. su samo neke od crnih mrlja boljševičke levice kod nas. Ipak, verovatno jedan od najvećih propusta te levice, koji je između ostalog i doprineo kasnijoj degradaciji svih njenih pozitivnih rezultata i sledstveni pad u divlji kapitalizam, jeste konstantno gušenje društva. To je naravno posledica i komunističke logike usresređene na jaku centralizovanu i birokratizovanu državu - kao instrument najpre društvene promene a onda i pravične distribucije društvenog blagostanja - ali možda mnogo više te karakteristične tradicije primata države nad društvom i shvatanja države kao upravljača a ne servisa društva. Naravno, u ovom kontekstu se pod državom ne podrazumeva nikakva nadmaterijalna i apstraktna teritorija već, 10

pre svega, jedan konglomerat državno-ideoloških aparata vlasti pod suštinskom kontrolom onih elitnih delova društva koji imaju stvarnu moć nad upravljanjem i usmeravanjem društvenih procesa. Iako je i socijaldemokratska levica na Zapadu značajno zakazala na tom polju, ukoliko za kriterij uzmemo njene idealno-tipske postavljene ciljeve, sasvim je sigurno da je jako društvo trenutno, u državama sa dugom socijaldemokratskom i uopšte dominantnom levo-reformističkom tradicijom, najsnažnija brana već stečenih socijalnih prava pred udarom neoliberalizma. Naime, upravo su ove države danas primer sistema u kojima postoje izgrađene snažne društvene veze koje produkuju kolektivna i javna delanja društvenih grupa u cilju reprezentacije pluraliteta njihovih interesa i vrednosti. Takođe, baš u ovim društvima postoji najveće aktivno učešće građana/ki na parlamentarnim izborima, najobimnija prisutnost i najaktivnija participacija u sindikatima, društvenim pokretima, nevladinim organizacijama, studentskim pokretima i organizacijama, umetničkim udruženjima itd., najveća osetljivost na ukidanje socijalnih i građanskih prava ali i najveći potencijal za direktan angažman u zaštiti tih prava. Pošto se kao primer jakih socijalnih država najčešće uzimaju skandinavske zemlje (Norveška, Švedska, Danska...), na ovom mestu bismo, za promenu, mogli da pomenemo Francusku. Naime, to je društvo u kome obično preko 70% građana/ki redovno izlazi na parlamentarne, lokalne i predsedničke izbore - što je jedan od pokazatelja da postoji razvijena svest o tome da su društveni procesi podložni uticaju, kontroli i najzad promeni - i gde vlada najčešće ne može da donese ni jednu važniju odluku bez saglasnosti civilnog društva. Jako društvo, ili ono što se u nestučnom govoru obično pojednostavljujuće naziva ‘’javnost’’, u Francuskoj je, takođe, glavna baza u borbi protiv liberalne politike pretvaranja javnih ustanova od društvenog i kulturnog značaja u preduzeća, tj. pokušaja da se tržište, profit i sebičluk tronizuju kao regulatori odnosa ne samo u ekonomiji nego i u svim društvenim sferama. Kada dođe do štrajkova pojedinih granskih sindikata obično im se iz solidarnosti pridružuju ne samo ostali - na parcijalnim interesima organizovani - sindikati već i radnici/ce koji nisu članovi/ce sindikata, studenti/ kinje, nepolitičke organizacije, nastavno osoblje, srednjoškolci/ke i drugi/e. Iako takvi protesti ponekad paralizuju cele gradove i otežavaju normalno funkcionisanje života ostalih građana/ki ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da pomenute direktne akcije gotovo uvek imaju većinsku podršku upravo tih građana/ ki. To je samo jedan od konkretnih indikatora ukorenjenosti kulture solidarnosti u francuskom društvu kao jedne od najgrandioznijih zaostavština levice. Naravno, ne treba nekritički idealizovati ovakave prilike jer se s vremena na vreme događa da solidarnost i slobode budu predmet raznih vrsti zloupotreba ali, en general, to je više izuzetak nego stalna karakteristika socijalnih buntova. U svakom slučaju, bez obzira da li su na državnim funkcijama koalicije okupljene oko socijalista (koji nastoje da zatečena socijalna prava očuvaju i prošire) ili one pod kišobranom konzervativnih desnih liberala ‘’degolista’’ (koji uvek plediraju da ista suže) postoji jedan opšti konsenzus oko nekih osnovnih levičarskih dostignuća čiji je neposredni čuvar francusko građansko društvo. Iako je francuska levica danas u povlačenju, kao i na globalnom planu uostalom, njen najvažniji uspeh je upravo taj što je uspela da organizuje jako društvo koje ostaje tvrđava iz koje se brane već osvojene tekovine ali i postavljaju novi demokratski zahtevi. U tom smislu nije pretenciozno ako ustvrdimo da za razliku od nekih drugih zapadnoevropskih država gde se socijaldemokratija u novim okolnostima dominacije globalizovanog kapitalizma skoro utopila u desnicu a radikalna levica gotovo nestala, u Francuskoj je snažno društvo sačuvalo političku levicu da i dalje ostane levica - uprkos taktičkom pomeranju ka centru. 11

Naravno, jasno je da je sve to još uvek dosta daleko od maksimalističkih levičarskih zahteva za ukidanjem svih oblika eksploatacija, isključivanja i diskriminacija i obezbeđivanjem što pravednije raspodele društvenog bogatstva, ali svakako jeste jedan od pozitivnih primera u epohi koju obeležavaju opšte urušavanje stečenih socijalnih prava i umnožavanje nepravdi. Ovakav i slični primeri nam nameću uverenje da je u samom jezgru istinske demokratije, a onda i levice, jako politički zrelo društvo i da se oni međusobno neposredovano prožimaju i jačaju, odnosno da mogu postojati samo kao ‘’jedno u drugom i jedno kroz drugo’’. Jer ukoliko želimo da je razumemo kao stvarnu, demokratija se sastoji od tri podjednako važne komponente: ona uključuje društveno-ekonomsku, pravnu i političku jednakost. To znači da, pored ostalog, demokratija ne podrazumeva samo donošenje dobrih odluka u ime mase, već i učestvovanje građana/ki u donošenju tih odluka. Za razliku od liberala koji su bili ljuti protivnici građanskog prava glasa u XIX veku - što je ujedno bila i jedna od tački sukoba sa levicom i odvajanja socijaldemokrata iz liberalnog krila - i koji još uvek imaju taj elitistički elemenat doslednog nipodaštavanja građanskih kapaciteta onih koji nisu obrazovani/bogati, razne struje na levici u svetu su i danas nosioci demokratskih parola za većom uključenošću svih društvenih grupa u društveni život i proširenjem definicije građanskog prava i socijalne države. Sa slabljenjem političke delotvornosti i snage levice demokratija se obično danas redukuje na formalni višepartijski parlamentarni sistem u kome se građanima priznaje mogućnost bavljenja politikom samo u vreme izbora dok se u periodu između njih oni pretvaraju u objekte politike. Posledično, ovakva ‘’demokratija’’ bez jakog samosvesnog društva suštinski postaje partokratija tj. vladavina profesionalne političke kaste bez značajnije kontrole i ograničenja. Naravno, nedemokratska politička kultura i njen produkt partijska država su kao supstrati, u još izoštrenijoj formi, karakteristika od nastanka moderne Srbije do danas. Iako njen politički razvoj nije pravolinijski socijalni sadržaji tog razvoja su, u značajnoj meri, isti i kontinuirani. To je, pojednostavljeno rečeno, kontinuitet sistema koji reprodukuje postojeće odnose moći održavanjem društva u stanju atomizovane mase poslušnika. Legitimisanju tog procesa je i levica – tj. oni koji su taj termin upotrebljavali i zloupotrebljavali - dala svoj nezanemarljivi doprinos. Ovaj podatak nas upozorava na opasnosti od različitih intelektualističkih fetišizacija o podrazumevajućoj anđeoskoj čistoti levice bez ozbiljnih analiza pravog sadržaja ove kvalifikacije u svakom konkretnom slučaju. Formalno, ‘’levica’’ je strukturno deo vladajućeg poretka u Srbiji punih šest poslednjih decenija, sa jednim malim diskontinuitetom Koštuničine desničarske vlade. Kakvi su njeni rezultati na polju demokratizacije i organizacije društva? U jednopartijskom sistemu građani/ke kao politička kategorija nisu postojali jer je politika, budući monopolisana od strane komunističke partijske ‘’avangarde’’, bila gotovo ukinuta. I pored pozitivnih rezultata na pitanjima industrijalizacije, rešavanja međuetničkih odnosa, obrazovanja i pismenosti, povećanja društvene pokretljivosti, prava žena, sekularizacije, neposredne demokratije na nižim nivoima u fabrikama i rušenja oštrih društvenih i ekonomskih nejednakosti- većina slobodnih i nezavisnih građanskih inicijativa su u tom periodu kvalifikovane i dezavuisane kao moralno-politički nepodobne i proglašavane zaverom ‘’stranih agentura’’, te gotovo u startu sprečavane. Komunistička levica, u tom smislu, nije uspela da ostvari stari levičarski ideal i pronađe balans između ‘’oblasti privrede koja traži planiranje i kontrolu i oblasti kulture koja traži slobodu’’ (Karl Polanji). Na ovom mestu je dovoljno pomenuti samo studentske proteste 1968, gašenje Korčulanske letnje škole, gušenje ‘’crnog talasa’’ na filmu, proterivanje osam profesora/ki sa Filozofskog fakulteta i proces protiv učesnika Slobodnog univerziteta. Najveći par12

adoks leži u činjenici da je većina ovih akata bila delo okoštale komunističke birokratije uperene protiv nezavisne levice, i kritike postojećeg poretka sleva, u periodu kada su u samom komunističkom pokretu počeli da klijaju i jačaju desničarski elementi. Pandorina kutija nacionalizma je otvorena a na tom talasu se pojavljuje i Slobodan Milošević koji je Savez komunista Srbije, u prethodnim periodima očišćen od ‘’nepodobnih’’, preimenovao u Socijalističku partiju Srbije. Ova kvazi-levica nikada nije primljena u Socijalističku internacionalu niti bilo koju drugu internacionalnu levičarsku organizaciju što dovoljno govori o tome da nije ni imala međunarodni levičarski legitimitet. Nije potrebno podsećati da je nacionalistička politika ove partije uništila ne samo zajedničku državu već i, verovatno na duži vremenski period, jugoslovenstvo kao pokret i ideju koja čini vertikalu u istorijskoj perspektivi zalaganja balkanske levice. Politička ubistva, krađe na izborima, ratnohuškačka i izolacionistička politika, ekstremno socijalno raslojavanje i osiromašenje građana/ki, radikalno sužavanje radničkih prava (nakon čega su npr. kapitalističke Švedska i Francuska oličavale pravi socijalistički raj u odnosu na tzv. ‘’socijalističku’’ Srbiju), proizvodnja novobogataškog sloja kao dela političke ‘’levičarske’’ tajkunske oligarhije itd. su samo neke od trajnih ‘’zasluga’’ ove partije u instaliranju političkog ‘’kapitalizma divljih zveri’’ (Helmut Šmit) u Srbiju. Nominalno proklamovani višestranačje i ‘’demokratizacija’’ u praksi su se svodili na autoritarni partijski pluralizam sa partijom hegemonom. Bez obzira na aktuelno pacifikovanje i ‘’novo lice’’ (pa i relativno pozitivne pomake u savremenoj političkoj praksi), radikalno desničarsko delanje Socijalističke partije Srbije tokom 1990-ih ostaće neizbrisiv istorijski pokazatelj opšte društvene i moralne dekadencije toga vremena. Rascepljeno društvo pretvoreno u amorfnu masu još iz prethodnih perioda predstavljalo je lak plen ovoj političkoj eliti u raznim šovinističkim mobilizacijama i suspendovanju građanskih i socijalnih prava. Međutim, u žestokom protivstavu prema vladajućem establišmentu i njegovoj politici, u okvirima nametnute marginalizacije, polako se javljao nagoveštaj civilnog društva u Srbiji. Građanske i studentske demonstracije, autonomni mediji, mirovni i antirežimski pokreti, nezavisni sindikati, NVO za suočavanje sa zločinima itd. su samo neki od svetlih primera samoorganizovanja društva kao protivteže neograničenoj političkoj vlasti. Iako su u tom periodu i na globalnom planu levičarske ideje izgubile legitimacijski potencijal, u našim okvirima je takva tendencija dobila svoju najizraženiju formu. Posle iskustva SPS-a i JUL-a nijedna relevantnija progresivna politička i društvena snaga više nije želela da uz sebe vezuje levičarsku odrednicu. Ubrzo nakon ‘’petooktobarskih promena’’ tadašnji premijer Srbije i presednik Demokratske stranke, koja je činila okosnicu široke koalicije, Zoran Đinđić preuzima inicijativu za socijaldemokratizovanje ove partije ‘’odozgo’’ i njeno približavanje grupaciji evropskih socijalista. Demokratska stranka, koja je nastala kao partija liberalne nacionalne desnice, danas je punopravna članica Socijalističke internacionale (SI) i pridružena članica Partije evropskih socijalista (PES). Međutim, kako pokazuju sociološka istraživanja građani/ke Srbije ali i njeni simpatizeri/ke i članovi/ce ne prepoznaju ovu stranku u tom ključu. Isto tako, indikativan je veoma jasan stav današnjeg predsednika Demokratske stranke, izrečen u jednom od prvih intervjua nakon što je izabran za predsednika Srbije, da uprkos takvom stranačkom kursu on sebe ipak samidentifikuje kao liberala a ne kao socijaldemokratu ili levičara u širem smislu. Osim poboljšanja standarda viših slojeva srednje klase, boljeg međunarodnog položaja zemlje, većeg stepena političkih sloboda, relativne stabilizacije i delimične demokratizacije Srbije, pe13

riod od 2000. godine do danas obeležava - na drugačijim osnovama postavljena i ubrzana ali neuspešna i neosmišljena - društvena transformacija koja je dovršila tajkunsku privatizaciju društvenog kapitala od strane privilegovane manjine. U izmenjenom kontekstu koji je ustoličio profit i naciju kao vrhovne kriterije postalo je normalizovano lamentiranje nad oduzetom i nacionalizovanom privatnom imovinom od strane komunista nakon Drugog svetskog rata ali retko ko postavlja pitanje legitimnosti privatizacije i oduzimanja društvene imovine i kapitala radnicima koju su iste godinama unazad stvarali. Politička elita je postala ‘’rob trenutka’’ (Fridrih Niče) u kome je prestižno biti veći neoliberal od izvornih neoliberala. Privatizacija svega onoga što se može prodati je postala cilj po sebi bez obzira na, u velikom broju slučajeva, razorne društvene efekte. Kao da je jedina smišljena strategija u celom tom procesu bila dodatno urušavanje radničkih prava, privrede i realnog sektora tj. stvaranje egzistencijalne zavisnosti od međunarodnih finansijskih institucija i priliva stranog kapitala. Naravno, hegemonija partijske države nad ostalim institucijama društva ostaje aktuelna sa jedinom razlikom što u novim okolnostima imamo ‘’demokratsku’’ (više)stranačku podelu javnih službi i rukovodećih položaja u širem smislu. Kao sjajan okvir za razumevanje konteksta u kome građani/ke dobijaju državne i društvene privilegije na osnovu partijske pripadnosti možemo da konsultujemo Veberovu analizu političke situacije u SAD-u krajem XIX veka. Ipak, u poslednje vreme, pogotovo sa vladom koja je pod punom kontrolom Demokratske stranke, primetan je proces osnaživanja civilnog društva na javnoj sceni Srbije- ali na njenoj margini i ograničenog na aktivnu participaciju NVO u kreiranju pojedinih Zakona. Ostali delovi građanskog društva su, međutim, fragmentirani i pasivizirani jer preovladava opšteprihvaćena svest da je postojeće stanje nemoguće izmeniti i da ‘’obični’’ građani/ke svojim učešćem u društvenom životu nemaju snage da reprezentuju stvarnog kontrolora i ograničenje državi i uhodanim partijskim mašinama. Na taj način jedno ogromno demokratsko jezgro i potencijal za efektivnu demokratizaciju ostaju neiskorišćeni. Na partijskom nivou, u Demokrtaskoj stranci postoji jedna slabašna socijaldemokratska struja među istaknutim intelektualcima i omladinom ali stranka generalno ima jako malo dodirnih tačaka i - ne samo na idejno-ideološkom već i na polju unutarpartijskog organizovanja - sa nekim današnjim zapadnoevropskim, suštinski levoliberalnim, partijama koje samo nose socijaldemokratska imena. Predsednik Tadić krajem ove godine, nakon učešća na kongresu Partije evropskih socijalista (PES), ponosno izjavljuje da je Demokratska stranka ‘’potrošila dvadeset godina kako bi legitimisala nacionalnu politiku a ne samo takozvanu građansku’’. Na Balkanu se nacija i etnicitet izjednačavaju a ‘’etničko-srpska politika’’ nikada nije bila legitimacijska osnova levice, već desnice u Srbiji. Očito je da je u centru levica dezorjentisana a na našim prostorima potpuno izgubljena (Todor Kuljić). U okolnostima zaoštvanja globalne ekonomske krize levica se danas nalazi u jednoj paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, potpuno se potvrđuje levičarska kritika neoliberalizma i kapitalizma formulisana prethodnih godina ali, sa druge strane, levica nema nikakve koristi od toga. Mainstream socijaldemokratija - ta ‘’levica bez sećanja i nade’’ (Edgar Morin) - uprkos približavanju desnici i veoma izraženom oportunizmu i vulgarnom konformizmu gubi većinu poslednjih izbora u skoro svim većim zemljama Evrope dok radikalnije levičarske partije koje su uglavnom na liniji stare socijaldemokratije, i pored očiglednog buđenja u poslednje vreme, ipak ostaju daleko od obezbeđivanja značajnije podrške i mogućnosti da snažnije utiču na društvene procese. Komunističke, trockističke i maoističke revolucionarne avanturističke sekte su, uz retke izuzetke, ograničene na intelektualne i studentske krugove a 14

politički nemoćne, i izolovane od društva, grupice anarhista/kinja svoje aktivnosti usmeravaju na Nove socijalne pokrete i alarmiranje javnosti za pomoć najdepriviranijim društvenim grupama. Međutim, da sve ove tendencije na levici nisu - u skladu sa sopstvenim kapacitetima i specifičnostima - kao nasleđe ostavile relativno samosvesna politička društva, danas bi posledice neoliberalizma na Zapadu bile daleko razornije. U svakom pogledu, sa sigurnošću se može utvrditi: 1. da nijedna levičarska struja danas nema uverljivu alternativu trenutno dominantnom poretku; 2. da bi do bilo kakvih naznaka za sistemske društvene promene došlo moraju postojati artikulisani, promišljeni, razrađeni i ostvarivi programi koji imaju širok mobilzacijski potencijal. Već sada je jasno da su kontinuirani neuspesi i aktuelna ekonomska kriza na širem planu pokrenuli izuzetno živu debatu na levici o njenom identitetu i budućim strategijama, dok je na ovoj našoj lokalnoj razini napredak vidljiv time što je bar, u određenoj meri, ‘’dekriminalizovan’’ sam pojam levice. Naime, od kada smo Milena Timotijević i ja pre više od dve godine – ljuti i nezadovoljni zbog društvenih nepravdi čiji smo svedoci – kao studenti sociologije počeli intenzivnije da razmišljamo i diskutujemo o alternativama, stvari su se dosta promenile. U tom periodu je svako pominjanje levice u našem kontekstu asociralo neki magloviti utopizam ili povratak sovjetskom komunizmu tj. još gore Miri Marković i njenom JUL-u. Međutim, svako vreme nam nameće svoje vlastite vizije poželjnog modela društveno-ekonomskog organizovanja. Sa globalnom ekonomskom krizom koja je ogolila posledice skoro dvadesetogodišnje neoliberalne nacionalne strategije razaranja privrede i društva, novi duh vremena je uslovio da ne samo mladi ljudi i nekonformistički intelektualci već i obično pragmatični političari počinju sve više da održiva rešenja pronalaze u idejama koje evropska levica drži za fundamentalna društvena pitanja. Socijalna pravda, solidarnost kao institucionalni prioritet, javno dobro, faktička jednakost prilika, istinska demokratija u politici, društvu i ekonomiji, tolerancija, ravnopravnost bez obzira na etničku, klasnu ili seksualnu pripadnost itd. su samo neki od levičarskih koncepata koji se sve otvorenije i snažnije društveno zagovaraju. Međutim, da bi oni postali deo šireg društvenog konsenzusa potrebno je ulaganje velikih zajedničkih napora u njihovom javnom postuliranju i širenju od strane malobrojne akademske, političke i levice koja deluje kroz institucije građanskog društva. To međuzavisno komplementarno delanje koje oličava borba protiv svih loših tendencija u tradiciji, političkoj kulturi i savremenom kapitalizmu je ključ jačanja levice kao ideje, pokreta, organizacije...načina života. Krajnje je vreme da se levičari u Srbiji usresrede na emancipaciju i organizovanje društva kao autonomne sfere u odnosu na državu. Stvaranje politički zrelog društva i prihvatanje ovih ideja od strane što većeg broja građana/ki je, kako pokazuje zapadnoevropsko iskustvo, jedini garant obezbeđivanja stabilnog i trajnijeg legitimiteta i same levice. Ovaj proces bi trebalo da pokrenu svi odvažni, umni i delatni pojedinci/ke – nevezano za obrazovni nivo, identitetske, klasne ili profesionalne posebnosti - koji/e veruju da je kvalitativno bolji poredak na ovim vrednostima moguć i koji/e su spremni da u operacionalizaciji istoga predano rade, rizikuju i podnose žrtve. Očigledno je da je ovo vreme velikih reformističkih nadanja ali kako će se stvari dalje odvijati i gde će se zaustaviti tek ćemo videti. U svakom slučaju, čini se da smo još uvek daleko od svake izvesnosti u tom pogledu.

15

Latinka Perovi}

O istoriografiji i istoriji levice u Srbiji Ovo je veliko doba povijesne mitologije. U politici nikad nije bilo urgentnije da u odbranu povijesti stanu oni koji se njome profesionalno bave. Mi smo potrebni. Erik Hobsbaum

Konferencija Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji predstavlja prvi pokušaj u poslednjih četvrt veka da se o levici kao pojavi u političkoj i društvenoj istoriji profesionalno razgovara.1 Otuda verovatno i ideja organizatora konferencije da njen rad počne jednim svedenim izlaganjem o istoriji levice u Srbiji. Jasni su razlozi zbog kojih je danas to potrebno, ali kako to učiniti? Razmišljajući o načinu izlaganja, odlučila sam da govorim o stvarima koje su notorne ili se meni, nakon nekolikih decenija bavljenja istorijom levice u Srbiji, takvima čine.2 Ovo pominjem da bih precizirala stanovište sa koga govorim. Ne govorim iznutra nego izvana kako je Agneš Heler definisala razliku između memoariste i istoričara. Istoričaru je potrebna distanca „ne samo od strasti, emocija, ideologija i strahova naših vlastitih ratova, nego i od još opasnijih iskušenja ’identiteta’“. Govorim, dakle, iz položaja koji je, kako bi rekao Erik Hobsbaum, „malo iskošen“ i koji je za istoričara, kao i za fotografa, dobar položaj.3 Istoriografija srpske levice u poslednjih četvrt veka Polovinom osamdesetih godina prošlog veka u srpskoj istoriografiji je napravljen oštar rez prema levici kao predmetu istraživanja. Došlo je do svojevrsnog paradoksa - umesto da jedna istrošena istorijska pojava zaokupi istorijsku nauku, sama istorijska nauka se oslobađala od vlastitih rezultata u njenom proučavanju kao od balasta. Bez kritičke valorizacije koja zahteva vreme i koja podrazumeva određenu metodologiju, etiketirana kao ideologizovana, višedecenijska produkcija istoričara i institucija tovarena je na kamione i slata na reciklažu, a bibliotečki fondovi se od nje još uvek čiste. Promena režima 1 Vid. Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured.). 2008. Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd 2 Vid. 1958-2008. Spomenica Instituta za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2008, „L. Perović“, s. 97-103. 3 Hobsbawm, Eric. 2009. Zanimljiva vremena. Život kroz dvadeseto stoljeće, Zagreb, s. 358-359.

16

komunističke levice, ali i potreba novih režima da se legitimišu pre svega preko totalne negacije prethodnog perioda i ovog puta je, kao što to uostalom uvek biva u velikim političkim i društvenim obrtima, pod geslom „novog početka“, dovodila do stvarnih ali i do prividnih diskontinuiteta naročito u društvenom supstratu, mentalitetu, u onome što Pjer Burdie naziva habitusom ili načinom postupanja.4 U jednom drugom političkom i društvenom obrtu, onom posle Drugog svetskog rata, istoriografija levice u Srbiji je takođe bila na „novom početku“. Zanemarujući, na primer, činjenicu da su o rodonačelniku socijalističke levice u Srbiji, Svetozaru Markoviću, dva znatna poslenika nauke, dva univerzitetska profesora, Slobodan Jovanović i Jovan Skerlić, suprotna stanovišta izložili u svojim knjigama koje su napisali u prvoj deceniji XX veka, ljudi od knjige ali i od političkog uticaja, pitali su se: da li tog istog Svetozara Markovića treba slaviti ili zaboraviti – „Jedno ili drugo: trećeg kao da nije bilo“.5 O tome kako je rešena ova dilema možda najbolje govori činjenica da je na kraju XX veka, pre nego što se srpska istoriografija našla pred istom dilemom, bibliografija radova o Svetozaru Markoviću postala uporediva samo sa bibliografijom radova o Vuku Stefanoviću Karadžiću. A celokupna dela Svetozara Markovića, koji je umro u 29. godini, objavljena su u 17 tomova. Prethodna dva izdanja objavljena su u znatno manjem broju tomova: prvo – u XIX veku – u pet tomova; drugo – u XX veku – u četiri toma. Markovićevo delo se utrostručilo odnosno učetvorostručilo tako što su njemu pripisani i nepotpisani tekstovi koji su izlazili u socijalističkim glasilima za njegova života (listovi: Radnik, Javnost, Oslobođenje i časopis Rad). Moglo bi se navesti više primera koji pokazuju da je svaki „novi početak“ dovodio samo do promene sadržaja, a ne i do promene metoda. Pretenzija da se uspostavi totalan pogled na prošlost, koji je u osnovi svakog „novog početka“, u krajnjem ishodu je nanosila štetu istorijskom saznanju i realnoj percepciji prošlosti6. Srećom, uz dominantnu tendenciju uvek postoje i bočne, manje ili više vidljive tendencije. Kada je reč o savremenoj istoriografiji levice u Srbiji, ove druge tendencije treba tražiti u (1) sintezama istorije Srbije i (2) na margini srpske istorijske nauke. (1) U četiri sinteze istorije Srbije koje su napisane u poslednjih četvrt veka, i koje obuhvataju različita razdoblja te istorije, o levici kao takvoj nije pisano, ali je ona, na različite načine, za svakog od autora bila nezaobilazna. Stevan K. Pavlović se najmanje bavio istorijom društvenih ideja u Srbiji, pa se i njegova opažanja o levici odnose na socijaldemokratsku i komunističku levicu u vezi sa njenim odnosom prema nacionalnom pitanju posle Drugog balkanskog rata i u jugoslovenskoj državi.7 Sima M. Ćirković rodnim mestom srpske socijalističke levice smatra Ujedinjenu omladinu srpsku (1886, Novi Sad), u kojoj su, uz dominantne liberale, bili glasni i socijalisti okupljeni oko Svetozara Markovića. Ćirković ovoj organizaciji pridaje mnogo veći kulturni nego politički značaj. „Iz omladinske sredine ponikli su“, kaže Ćirković, „svi znatniji srpski intelektualci aktivni u drugoj polovini stoleća. Intelektualna elita, razdvojena granicama i režimima, našla se u Omladini povezana i ujedinjena kao nikad 4 Vid. Isto, s. 353. 5 Vid. Perović, Latinka. 1985. Radovi o Svetozaru Markoviću objavljeni posle Drugog svetskog rata u: Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2, Beograd, s. 100. Da bi olakšao čitaocu, autor je češće navodio svoje radove u kojima su sadržani podaci relevantni za istoriju levice u Srbiji. 6 Marković, Svetozar. 1997. Celokupna dela I-XVII, Zavod za udžbenike, Beograd, 1997. 7 Pavlović, Stevan K. 2004. Srbija – istorija iza imena. Prevela s engleskog Ivana Gazikalović – Pavlović, Beograd

17

ranije“. 8 Ali, tu se i podelila - Ćirković tu podelu prati implicitno. U obimnoj sintezi (600 s.), pod naslovom neobičnim za jedno naučno delo: Dugo putovanje između klanja i oranja. Istorija Srbije u Novom veku (1492-1992), za koji naslov kaže da je pozajmljen,9 Milorad Ekmečić je, za delo ove vrste, dosta prostora posvetio ličnostima, idejama i organizacijama srpske levice. Ekmečićev pristup ovoj pojavi koja je proučavana i proučava se kao jedna posebna istorija, odredio je i njegovu interpretaciju. U suštini, ignorisana je i nacionalna i strana istoriografija srpske levice. Međutim, obim te istoriografije sam po sebi govori da se ne radi o pojavi od efemernog značaja. Naravno, moguće je, kao što se i vidi iz priloga pod naslovom Literatura, i selektivno korišćenje pomenute istoriografije, ali, uz neizbežne rizike, uključujući čak i materijalne greške. Prvo, nepreciznosti u određivanju teorijskog porekla ideja srpske levice i njene pozicije u aktuelnim borbama u međunarodnom revolucionarnom pokretu. Sami začetnici srpske levice bili su u tom pogledu savršeno jasni: za svoje političke i socijalne ideje i sa njima tesno povezane poglede na nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, smatrali su da najviše duguju ruskim revolucionarnim misliocima šezdesetih godina XIX veka. Pre svega, ideju o neponavljanju zapadnoevropskog puta, to jest o preskakanju kapitalizma uz oslonac na ruski mir i opštinu, odnosno – srpsku zadrugu i opštinu. Marks je, po utemeljivačima levice u Srbiji, formulisao zakone koji važe za zapadnoevropska društva, koja su prošla političku i industrijsku revoluciju, a Nikolaj Černiševski – za agrarna društva kakva su društva u većini slovenskih naroda. Posle francusko-pruskog rata (1870) i Pariske komune (1871), težište revolucije se pomerilo ka seljačkim slovenskim narodima u čijem je središtu Rusija. U drugoj polovini XIX veka, naročito od poraza Rusije u Krimskom ratu (1856), ruska revolucionarna misao razvijala se u tom pravcu. Uz sve međusobne razlike, ruski revolucionarni mislioci (Hercen, Černiševski, Bakunjin, Lavrov, Tkačov) stvarali su elemente modela revolucije u Rusiji. Srpska istoriografija je već daleko odmakla u proučavanju veza srpskih socijalista sa ruskim revolucionarnim pokretom i ruskog narodnjačkog socijalizma kao teorijskog okvira u kome su se kristalisale njihove ključne ideje: narodna država, narodna samouprava i narodna partija. Drugo, početak vlastitog političkog organizovanja prvi srpski socijalisti su vezivali za rascep u Ujedinjenoj omladini srpskoj. Kada su, 1881. godine, pokrenuli svoj organ Samouprava, a 1882. godine se i formalno organizovali kao Narodna radikalna stranka, oni su s pravom isticali da faktički postoje već deset godina. Tu deceniju njihovog neformalnog postojanja ispunjavaju: snažna propaganda (listovi i časopisi); progoni (boravak Svetozara Markovića u požarevačkom zatvoru); politički procesi (najpoznatiji Crveni barjak u Kragujevcu 1876. godine); tesne veze sa ruskim revolucionarnim pokretom (tajni revolucionarni kružooci u Rusiji, ruska revolucionarna emigracija u Švajcarskoj); saradnja sa opozicijom u Narodnoj skupštini protiv liberala, naročito posle sticanja državne nezavisnosti 1878. godine.10 Treće, evolucija pokreta Svetozara Markovića posle njegove smrti (1875). Po Miloradu Ekmečiću, došlo 8 Ćirković, Sima M. 2004. The Serbs, Oxford, 2004. Srpski prevod: Srbi među evropskim narodima, Beograd 9 „Čudnovat naslov ove knjige je pozajmljen iz ocene dugog hoda srpske istorije koju je 1919. napisao književnik Ivo Andrić“. „Zaključak o stvaranju Jugoslavije bile su reči mladog pesnika Ive Andrića 1919. da je time završena ’ona kobna linija klanja i oranja’“. Ekmečić, Milorad. 2007. Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srbije u Novom veku (1492-1992), Beograd, s. 1, 371. 10 Vid. Perović, Latinka. 1997. Nikola Pašić o Radikalnoj partiji pre njenog formalnog organizovanja u: Nikola Pašić. Život i delo, Beograd

18

je do stvaranja dva krila: „Na prvom mestu je Radikalna stranka, čija se prva lutanja vežu za francusku stranku Radikalnih socijalista. Drugo krilo iz ranijeg jezgra Svetozara Markovića je ’Opšte radničko društvo’ pod vođstvom Mite Cenića. Ono se konstituiše posle 1881. godine, a od 1895. (Cenić je umro 1888. godine – L. P.), sa listom ’Socijal-demokrat’ sve više pada pod uticaj nemačkih socijalista. Formalno se konstituiše 1903. godine“.11 Nije sporan broj krila koja nastaju u pokretu Svetozara Markovića - sporno je njihovo tumačenje. Uzgred, u jednom pregledu istorije srpskog naroda od pet vekova, ono možda i nije neophodno. Ali, ako već postoji, treba da je pouzdano. Oba pomenuta krila su svojevrsna replika zbivanja u ruskom revolucionarnom pokretu, u čijem je središtu podela na pitanju subjekta revolucije - narod (Lavrov, Bakunjin), ili revolucionarna čvrsto organizovana manjina koja preuzima vlast i pomoću nje, služeći se terorom, vrši socijalnu revoluciju u korist naroda (Tkačov, Nečajev). U istoriografiji srpske levice može se naći još zagovornika teze o francuskom radikalizmu kao izvoru srpskog radikalizma.12 Ali, njen daleko najveći deo, posebno brojni objavljeni izvori, upućuju na rusko narodnjaštvo. U njemu su prvi srpski socijalisti našli širi oslonac za vlastite ideje da ustanovama svog patrijarhalnog društva odgovore na izazove njegove modernizacije. Posle sticanja državne nezavisnosti (1878), već posle smrti Svetozara Markovića (1875), taj se odnos izoštravao u društvu. U Narodnoj radikalnoj stranci, pak, kroz ideju narodne države, uspostavlja se čvrsto jedinstvo u shvatanju naroda kao socijalne i nacionalne celine. Za ovo shvatanje je od velikog značaja bila Pašićeva šestogodišnja emigracija posle Timočke bune (1883), tokom koje je uspostavio veze, najpre sa slovenofilskim krugovima, a zatim i sa predstavnicima zvanične Rusije.13 U idejnom smislu, to još nije bio tako radikalan zaokret. I ruski zapadnjaci i slovenofili, u otporu „trulom Zapadu“, nalazili su pomirenje u ruskom socijalizmu ili socijalističkom slovenofilstvu.14 Pašić nije promenio Rusiju kao oslonac, već je u njoj našao drugi oslonac - umesto podzemne revolucionarne Rusije, on se okrenuo zvaničnoj Rusiji kao središtu slovenstva i nužnoj potpori u borbi Narodne radikalne stranke protiv zapadne orijentacije kralja Milana Obrenovića i Napredne stranke, drugog krila srpskih liberala. Za uzvrat, Rusija je sa Pašića skinula stigmu nihiliste i dala odlučujući prilog njegovom autoritetu u Narodnoj radikalnoj stranci, koja je po samodefiniciji bila jedini autentični predstavnik srpskog naroda. 15 Što se tiče drugog, znatno slabijeg, krila u pokretu Svetozara Markovića, koje je bilo okupljeno oko Dimitrija – Mite Cenića, u srpskoj istoriografiji je odavno dokazano da je ono bilo replika one struje u ruskom revolucionarnom narodnjaštvu za koju je revolucija bila delo tajne organizacije revolucionarne manjine16. Cenić je održavao veze sa Narodnom voljom, koja je izvršila atentat na cara Aleksandra II (1. mart 1881. godine). Publicitet ove terorističke organizacije u Cenićevim listovima je bez presedana: 11 Ekmečić, Milorad, Dugo kretanje između klanja i oranja... s. 316. 12 Vid. Mitropolit Mihailo i Pašić, Nikola. 2004. Emigrantska prepiska 1884-1888. Priredio, uvodnu studiju i napomene napisao Andrej Šemjakin, Beograd 13 Isto. 14 Vid. Hercen, Aleksandar. 1999. Ruski narod i socijalizam. Prevod Petar Bunjad. Izbor, uvodna studija i komentari Latinka Perović. Podgorica 15 Perović, Latinka. 1997. ‘’Usredsređenost na nacionalno oslobođenje i ujedinjenje’’ u: Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, knj. 1, Beograd 16 Vid. Cenić, Dimitrije – Mita. 1988. Izabrani spisi, 1-2. Uvodna studija, izbor, redakcija i napomene – Latinka Perović. Beograd

19

objavljivani su njeni dokumenti, stenogrami sa procesa njenim pripadnicima, kao i njihove biografije. Sa pozicija Narodne volje, Cenić je kritikovao ne samo oportunizam Narodne radikalne stranke nego i Svetozara Markovića. Njegov strah da bi kapitalizam i građansko društvo uništili srpski narod manifestovao se kao isključivi nacionalizam. Otuda u njemu nije moguće videti preteču Srpske socijaldemokratske partije.17 Prihvatajući kapitalizam, Srpska socijaldemokratska partija je napravila raskid sa narodnjačkim socijalizmom: ona se ne javlja kao politički reprezentant naroda, već jednog sloja - radničke klase u nastajanju i kao važan korektiv, naročito u borbi za socijalno zakonodavstvo. U isto vreme, Srpska socijaldemokratska partija sledi ideju federalizma. Imajući u vidu etničku izmešanost Balkana, a težeći njegovoj modernizaciji, ona se, zajedno sa nekolicinom liberalnih poslanika u Narodnoj skupštini, i u svojoj štampi, suprotstavlja militarizaciji srpskog društva i ratovima na početku XX veka. Četvrto, u Ekmečićevoj sintezi je federalizam Svetozara Markovića jedva dodirnut. Ponavljam - i to je dopustivo u knjizi koja istoriju srpskog naroda predstavlja u dugim linijama. Marković je, međutim, federalizam utemeljio kao konstantu srpske levice (narodnjačke, socijaldemokratske, komunističke), kao alternativu velikodržavnoj ideologiji zasnovanoj na „istorijskom pravu“. On je tu ideju razvijao nasuprot ideji Velike Srbije, počev od 1868. godine, a ne tek u svom delu Srbija na Istoku (1872), u kome je, kako kaže Ekmečić, izložio doktrinu „da Srbija ne može širiti svoj oblik države i društva na druge balkanske narode, nego da se to mora tražiti u formi federalizma. U procepu između slovenskog Bakunjina i pruskog Marksa, oni (srpski socijalisti – L. P.) su bili na drugoj strani“.18 To je netačno lociranje Markovićeve ideje federalizma - Marks je bio centralist, a Bakunjin teoretičar bezdržavnosti tj. anarhije. Osim toga, Marković jeste poznavao ključne ideje socijalističkih mislilaca svog vremena (Prudon i Blan u Francuskoj; Černiševski, Lavrov, Bakunjin u Rusiji), ali je svoje socijalne ideje o nekapitalističkom razvoju Srbije formulisao u polemici unutar malobrojne srpske inteligencije (Vladimir Jovanović, Vladan Đorđević, Dragiša Stanojević). Njegova ideja federalizma je klijala u Srbiji. Odbacujući „istorijsko pravo“ kao osnovu rešenja srpskog pitanja, to jest obnovu Dušanovog carstva, Svetozar Marković je, kako je govorio Slobodan Jovanović, izazvao prvu ozbiljnu krizu srpskog nacionalizma. Sama ideja obnove srednjevekovne države, koja i nije bila samo srpska i na čijem prostoru su se odigrali ireverzibilni istorijski procesi, učinili bi srpsku državu na spoljnom planu osvajačkom, a unutra vojno-policijskom državom. Dugoročno, takva bi se država, smatrao je Marković, okrenula protiv interesa srpskog naroda. Alternativa takvoj državi, koju je on 1868. godine, još dok je bio u Petrogradu, nazivao Velikom Srbijom, jeste savez srpskog naroda sa drugim balkanskim i južnoslovenskim narodima.19 U srpskoj političkoj misli ideju federacije zagovarali su Mihailo Polit – Desančić, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović. Federalizam je ideja koja pripada anarhističkom socijalizmu nasuprot državnom socijalizmu. Ali, ona ni kod Prudona ni kod Bakunjina, uz sve razlike između njih, ne znači rešenje nacionalnog pitanja. Kod Svetozara Markovića ideja federacije proistekla je iz njegove projekcije socijalne revolucije, koju on ne razume kao državni udar, već kao zajedničku perspektivu balkanskih naroda. U tom smislu, ona je i rešenje nacionalnog pitanja svakog od njih. Ova ideja je probila mentalnu opsednu17 Vid. Stojanović, Dubravka. 1994. Iskušavanje načela i ratni ciljevi Srbije 1912-1918, Beograd 18 Ekmečić, Milorad, Dugo kretanje... s. 262. 19 Vid. Perović, Latinka. 1985. Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2. Beograd

20

tost „istorijskim pravom“, odnosno velikom državom. Najzad, sinteza istorije Srbije iz pera nemačkog istoričara Holma Zundhausena20, koja je od svih pomenutih sinteza izazvala najveće reakcije. Ipak, glavna energija u srpskoj istoriografiji trošena je, barem do sada, na dva pitanja: da li stranac može da napiše istoriju srpskog naroda i da li je u stanju da je razume bez emocija koje, za razliku od srpskog istoričara, ne poseduje. Oba pitanja predstavljaju udaranje na otvorena vrata. Jer, ni u jednom ni u drugom slučaju, Zundhausenova knjiga ne predstavlja presedan. I pre njega, stranci su pisali istorije srpskog naroda, a ni svi srpski istoričari nisu unisono tumačili istoriju vlastitog naroda: dovoljno je podsetiti na romantičarsku i kritičku istoriografiju. Međutim, još uvek nema rasprave o pitanjima koja su u središtu Zundhausenove sinteze - u takva pitanja spadaju i ona koja su, i neposredno i posredno, povezana sa istorijom levice. Po Zundhausenu, populizam (uvek bih u prevodu rekla, narodnjaštvo) u najširem spektru značenja određuje srpsku istoriju u moderno doba. Pre Zundhausena, Slobodan Jovanović je tom odrednicom smatrao nacionalizam.21 Seljaštvo i srpski narod su za populistu, kako bi Zundhausen rekao, i levog i desnog spektra, istovetni pojmovi. Jedinstvo levog populizma narušava Svetozar Marković idejom da narod nije materijal za istoriju i da mu usrećenje ne može doneti revolucionarna manjina na bajonetima. A zatim, odvajanjem od klerikalne tradicije i odbacivanjem „istorijskog prava“ kao osnove za jedinstvo srpskog naroda, povlači liniju razdvajanja sa desnim populizmom. Srpski narod, po Markoviću, nema geografskih i etnografskih granica i da bi stvorio državu od 5 do 5 i po miliona Srba, morao bi da dođe u neprijateljske odnose sa Bugarima, Hrvatima i Rumunima. Marković je, smatra Zundhausen, „prilično precizno opisao šta će se u završnoj fazi stvaranja nacija i država stvarno dogoditi i trajno obeležiti istoriju Srbije i Srba do kraja XX veka“. Sa Markovićevom smrću je, po Zundhausenu, umrlo i razlikovanje između „oslobođenja“ i osvajanja, između prava na samoopredeljenje i „istorijskog prava“. Ali njegova ideja federacije je trajno označila liniju podele između levog i desnog populizma: nacionalni i jedan i drugi, oni imaju suštinski različite perspektive. Federalizam isključuje asimilaciju naroda i versku netrpeljivost i zato je u osnovi prosvetiteljski. Marković polazi od toga da je „humanizam... upravo ravnopravnost narodnosti... ravnopravnost naroda – Srba, Hrvata, Bugara, pa i drugih naroda koji bi ušli u slobodni savez slovenski na jugoistoku Evrope“. 22 Ta ideja je izraz sagledavanja perspektive malog, seljačkog, u celini još neoslobođenog srpskog naroda kao jedinstvenog procesa emancipacije i drugih balkanskih i južnoslovenskih naroda. Ne samo sloboda od drugih, nego sloboda i za druge. Ta je ideja, smatrao je Jovan Skerlić, upravo i učinila Svetozara Markovića jednom od najznačajnijih pojava „u istoriji srpskog duhovnog života u XIX veku“23. Ali, njegova ideja „saveznog ustrojstva“ nasuprot velikodržavnom jedinstvu ima i nivo istorijske anticipacije. (2) Posmatrana iz iskustva poslednjih četvrt veka, srpska istoriografija kao da govori u prilog 20 Zundhausen, Holm. 2008. Istorija Srbije od 19. do 21. veka. Preveo s nemačkog Tomislav Bekić. Beograd 21 „Jedina tradicija koja postoji, izrasla i stamena, to je nacionalizam. On je taj koji daje nadahnuća za velike podvige i vladaocima i strankama i narodnoj masi“. Jovanović, Slobodan. 1936. Vlada Aleksandra Obrenovića, knj. III. Sabrana dela, XII, s. 426. 22 Vid. Perović, Latinka. Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2, s. 332. 23 Zundhausen, Holm, Istorija Srbije od 19. do 21. veka... s. 136.

21

stanovištu da postoje razdoblja kad istoričar treba da piše samo za istoričare. Posle već pomenutog političkog reza prema istoriji srpske levice, njena je istoriografija potisnuta na marginu - ništa novo i ništa strašno. Jer ta margina, ne prvi put upravo u poslednjih četvrt veka, i ne samo u Srbiji, pokazala se kao vrlo produktivna. U međuvremenu, ona je ispunjena objavljenim istorijskim izvorima, monografijama i studijama, posebno o teorijskim ishodištima srpske levice, tj. o onome što se u ranijoj istoriografiji imenovalo kao strani uticaj. Pri tome se težište stavljalo čas na socijalistička učenja u Zapadnoj Evropi, čas na revolucionarne ideje u Rusiji. Što je najvažnije, ideje srpske socijalističke levice posmatrane su u odnosu na druge društvene ideje, pre svega u odnosu na liberalizam. Svi ovi rezultati duguju mnogo upravo prethodnim proučavanjima - istoriografija je, kao i sama istorija – proces. Zato ništa ne treba slati na reciklažu, već sve treba smestiti u arhive i biblioteke. Za istoričara je zanimljivo ono što je dovršeno kao proces ili kao jedna etapa procesa. Pri tom, treba podsećati na neke notorne a potisnute istorijske istine, jer laž o prošlosti utiče i na budućnost. Konstante levice u Srbiji 1. Među notornim istinama, prva je da je istorija levice u Srbiji duga - ona se gotovo poklapa sa istorijom Srbije u moderno doba. Prva saznanja o socijalizmu i komunizmu, kao odjek revolucionarnih zbivanja u Evropi 1848. godine, u Srbiju stižu preko Srpskih novina, jedinog lista koji u Srbiji tada postoji, Velike škole i đačkih družina. 24 U Ujedinjenoj omladini srpskoj (1866) već se (1868) kristališe podela na liberale oko Vladimira Jovanovića i socijaliste oko Svetozara Markovića. U središtu podele je pitanje ekonomske jednakosti i unutarnje i spoljne slobode. Odgovor na ovo pitanje odrediće ne samo istoriju međusobnog odnosa ove dve orijentacije, nego i istoriju Srbije. 2. Bez obzira na različite predzanke, središna društvena ideja u Srbiji je ideja socijalizma. Ona se javlja na levici liberalnog pokreta koji nastaje u deceniji 1848-1858, da bi 1868. godine, posle ubistva Kneza Mihaila, sklopio savez sa Namesništvom. I sam u povoju, srpski liberalizam, opsednut nacionalnom romantikom i srednjevekovnom prošlošću, bio je bliži slovenofilstvu nego zapadnoevropskom liberalizmu. Otuda je kritika sporazuma liberala sa Namesništvom i došla od njihove levice, sa socijalističkih pozicija. Deceniju između 1868. i 1878. godine, čije su krajnje tačke prvi nacionalni ustav i sticanje državne nezavinosti, ispunila je borba između liberala i socijalista. Ta se borba završila izoštrenom podelom na dva tabora. Pre svega, kako je isticao Nikola Pašić, u srpskoj inteligenciji – na liberale, odnosno naprednjake i socijaliste, odnosno radikale.25 Različiti spoljnopolitički oslonci, Austrija i Rusija, samo su bili izraz onih dubljih razlika koje, po Nikoli Pašiću, „leže takoreći u dubljim moralnim i političkim osnovama i pogledima na svet i slovenstvo“.26 3. Notorno je i da je levica u Srbiji prošla kroz različita razdoblja i da svako od tih razdoblja ima istorijski omeđen okvir u kome se mora i posmatrati. Izvan tog pristupa ostaje ili prepričavanje lektire ili konstruisanje „poželjne“ prošlosti. U svakom od ovih razdoblja postojale su različite struje. Nema nijedne tendencije u zapadnoevropskom i ruskom revolucionarnom pokretu koja u Srbiji nije našla makar 24 Vid. Perović, Latinka, Prvi poznavaoci i pristalice socijalističkih učenja u Srbiji. Obaveštavanje o postojanju socijalističkih učenja, pominjanje socijalizma u: Srpski socijalisti 19. veka, knj. 1... s. 157-166. 25 Vid. Perović, Latinka. 2006. Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-XXI), Beograd, s. 185. 26 26 Isto, s. 186-187.

22

jednog svoga adopta. Rezultat svega toga nije samo eklektizam, nego i svojevrsna dinamika. Za malu, siromašnu seljačku zemlju – relativno bogata literatura, mnogo listova i časopisa, mnogo polemika koje su, uz sav apriorizam učesnika u njima, donosile informacije o društvenim i političkim pojavama i doprinosile raščišćavanju pojmova. Posmatrana sa tog stanovišta, levica je i bitan činilac političke kulture i kulture u Srbiji uopšte. Pre pojave Svetozara Markovića, govorio je jedan od njegovih najbližih saradnika – „vlada u Srbiji dinastijaška razdraženost; narod zapušten u svakom pogledu; sve partije rastrojene; knjiga i novina skoro nikakvih; žandar, potkazivač i nepoverenje prekrili Srbiju; partija radikalnodemokratskih nikad i ne bilo; o socijalizmu nikad niko i ne čuo; zemlja udaljena od zapada, okružena sumornim susedstvom; tada se vraća iz sveta u Srbiju đak od 23 godine, slaba zdravlja, iznemogao; on nosi u mozgu svome suvremenu nauku, u srcu svome silinu ubeđenja i gvozdenu volju rada...“27 Nisu, međutim, svi na ovaj način govorili ni o ovom, ni o drugim učincima srpske levice. Treba, na primer, bar kada je reč o njenom rodonačelniku, čitati pesnika Lazu Kostića 28 i prevodioca i publicistu Dragišu Stanojevića. 29 Levica je istorijska pojava i na nju, kako kaže Hobsbaum, treba gledati kritički - i pozitivna i negativna emocija su prepreka spoznaji njene stvarne istorije, njenih dometa i ograničenja. 4. Duga i komparativna proučavanja levice u Srbiji pokazuju da sve struje unutar levice, sva razdoblja njene istorije, bila ona u opoziciji ili na vlasti, sadrže isto jezgro, koje i čini okosnicu levice kao jednog istorijskog bloka. Razlike unutar levice tiču se više sredstava nego ciljeva. Druge su prirode razlike u odnosu prema liberalizmu kao drugom istorijskom bloku, drugoj istorijskoj tendenciji u istoriji Srbije u moderno doba. Te su razlike suštinske: one se tiču svojinskog odnosa, države i društva. Nije teško otkriti sadržaj tog jezgra - za to postoji dovoljno dokaza i u ideologiji i u praksi levice. Esencijalna ideja je neponavljanje puta koji je u svom razvoju prošla Zapadna Evropa, tj. kapitalizma i liberalizma. Ali to je, kako je u svojoj kapitalnoj studiji o ruskom narodnjaštvu rekao italijanski istoričar Franko Venturi, takođe stranica evropske istorije.30 Venturi je smatrao da je teorija neponavljanja zapadnoevropskog puta u agrarnim društvima bila refleks kritike kapitalizma i liberalizma u socijalističkim učenjima Zapadne Evrope i perspektive socijalne revolucije u njoj. Poljski istoričar Andrej Valicki smatrao je ovu ideju jednom od najproduktivnijih ideja XIX veka u društvima koja su zaostajala u razvoju31. Ona je izražavala napor levice da ove zemlje ne budu osuđene na novo zaostajanje - otuda i stanovište o zaostalosti kao prednosti, o traženju novoga u starome, odnosno povezivanje ideje udruživanja o kojoj su govorila socijalna učenja u Zapadnoj Evropi sa tom istom idejom u patrijarhalnim ustanovama ruskog i srpskog naroda, kao i utvrđivanje redosleda: prvo pitanje o hlebu, pa o slobodi. U kakvom odnosu konstanta o neponavljanju evropskog puta stoji prema drugoj konstanti srpske levice, prema kritici velikodržavnog programa i nacionalizma? U ideji federacije balkanskih i južnoslovenskih naroda težište je na njihovoj zajedničkoj perspektivi kao alternativi stalnim pripremama za ratovanje i ratovanju. Upravo je i neponavljanje zapadnoevropskog puta bila zajednička perspektiva u 27 Perović, Latinka, Šta je pisano o Svetozaru Markoviću do kraja Prvog svetskog rata u: Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2... s. 29. 28 Isto, s. 40. 29 Perović, Latinka, Kritika liberalizma (Dragiša Stanojević). Polemika sa Svetozarom Markovićem u: Srpski socijalisti 19. veka, knj. 1... s. 259-267. 30 Venturi, Franco. 1972. Il populismo russo, I-III, Torino 31 Valicki, Andrzej. 1980. A History of Russian Thought: From the Enlightenment of Marxism, Oxford

23

XIX veku. Ali, istorija menja paradigme. Ruska revolucija, koja je poslužila kao model za revolucije u XX veku, uprkos instrumentalizovanoj upotrebi marksizma, pripremljena je teorijom neponavljanja zapadnoevropskog puta. Ali, planirani skok nije bio i stvarni skok. Carsku Rusiju su, preko sovjetske vlasti, nadživele njene bitne karakteristike: imperijalnost i dominacija države nad društvom. Antonio Gramši je 1918. godine pisao da su ruski marksisti imali revoluciju „protiv Kapitala“ i „uprkos Kapitalu“, i stvorio je termin „revolcija – kontrarevolucija“. Njime je hteo da kaže da, posle radikalizma koji prati svaku revoluciju, posle političkog skoka napred, uvek dolazi do mirenja s prošlošću, jer novi odnosi ne obuhvataju totalitet proizvodnih snaga, te su, uprkos hegemoniji, prisiljeni na kompromis sa starim načinom života i ideologijom.32 Nešto slično se danas dešava i u svim istočnoevropskim zemljama. Stara paradigma neponavljanja zapadnoevropskog puta istorijski se iscrpla. Ipak, ona je još uvek mentalitet, supstrat, habitus, način ponašanja. Zapadnjaštvo nije ideologija i nije cilj zadat ljudskom rodu.33 Ali, u evropskom putu, ne u hronološkom već u vrednosnom smislu, imajući u vidu pre svega prosvetiteljstvo, moguća je zajednička perspektiva balkanskih i južnoslovenskih naroda. Stvarnost bi ovde, kao i na Zapadu, morala da oblikuje ideje, a ne obrnuto. Na ovom tragu je i odgovor, ne toliko na pitanje perspektive levice u Srbiji danas, nego perspektive i same Srbije. Ni levi ni desni populizam – već izvan i jednog i drugog. LITERATURA: 1958-2008. Spomenica Instituta za noviju istoriju Srbije. 2008. ‘’L. Perović’’, Beograd Cenić, Dimitrije – Mita. 1998. Izabrani spisi, 1-2. Uvodna studija, izbor, redakcija i napomene – Latinka Perović. Beograd Ćirković, Sima M. 2004. The Serbs, Oxford, 2004. Srpski prevod: Srbi među evropskim narodima, Beograd Ekmečić, Milorad. 2007. Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srbije u Novom veku (1492-1992), Beograd, 2007 Hercen, Aleksandar. 1999. Ruski narod i socijalizam. Prevod Petar Bunjad. Izbor, uvodna studija i komentari Latinka Perović, Podgorica Hobsbaum, Eric. 2009. Zanimljiva vremena. Život kroz dvadeseto stoljeće, Zagreb Marković, Svetozar. 1997. Celokupna dela I-XVII, Beograd Melčić, Dunja.2007. Mišljenje slobode jučer i danas. Na tragu Hannahe Arandt, Zagreb Mitropolit Mihailo i Pašić, Nikola. 2004. Emigrantska prepiska 1884-1888. Priredio, uvodnu studiju i napomene napisao Andrej Šemjakin, Beograd Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured.). 2008. Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd Pavlović, Stevan K. 2004. Srbija – istorija iza imena. Prevela s engleskog Ivana Gazikalović – Pavlović, Beograd Perović, Latinka. 1985. Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2. Beograd Perović, Latinka. 1993. ‘’Prilog istorijatu realnog socijalizma’’ u: Srpsko-ruske revolucionarne veze. Prilozi za istoriju narodnjaštva u Srbiji, Beograd Perović, Latinka. 1997. ‘’Nikola Pašić o Radikalnoj partiji pre njenog formalnog organizovanja’’ u: Nikola Pašić. Život i delo, Beograd Perović, Latinka. 1997a. ‘’Usredsređenost na nacionalno oslobođenje i ujedinjenje’’ u: Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, knj. 1, Beograd Perović, Latinka. 2006. Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-XXI), Beograd Stojanović, Dubravka. 1994. Iskušavanje načela i ratni ciljevi Srbije 1912-1918, Beograd Valicki, Andrzej. 1980. A History of Russian Thought: From the Enlightenment of Marxism, Oxford Zundhausen, Holm. 2008. Istorija Srbije od 19. do 21. veka. Preveo s nemačkog Tomislav Bekić. Beograd 32 Perović, Latinka. 1993. Prilog istorijatu realnog socijalizma u: Srpsko-ruske revolucionarne veze. Prilozi za istoriju narodnjaštva u Srbiji, Beograd 33 Vid. Melčić, Melčić. 2007. Mišljenje slobode jučer i danas. Na tragu Hannahe Arandt, Gordogan, Zagreb, 11-14.

24

Olivera Milosavljevi}

Kratki kurs o levici koji se nudi srpskoj omladini u „tranziciji“ Neću ulaziti u teorijsko obrazlaganje teze da su levica, zbog primata ideje socijalne države i nacionalizam, zbog ekskluzivizma nacije i potpunog zanemarivanja socijalne sfere, nespojivi. Više me zanima da razmotrim jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto u našem društvu nema levice i, posebno, zašto je još dugo vremena neće biti. U tom smislu, zanimalo me je da vidim kakvu sliku o levici ima prosečan osamnaestogodišnjak u Srbiji danas kada maturira na osnovu školskog državnog programa ustanovljenog posle 2000. i zašto je ta krajnje degutantna slika toliko nužna u društvu u kojem se nacija izdiže u jedinu i sveodređujuću vrednost. Kako, dakle, izgleda ta slika? Čitava istorija levice u svetu javlja sa sa aktivnošću krstarice „Aurora“ kada iz čista mira i bez ikakvih ideoloških preteča počinje „tragična istorija komunizma u svetskoj civilizaciji“. Tzv. klasici marksizma su verovali da politika sile ima stvaralačko dejstvo, tj. da dobro može nastati iz zla pa je upotreba nasilja propisana kao nužnost, ali za razliku od Makijavelija, njihovi učenici, komunisti su to zagovarali u ime nedostižnih ciljeva. Onda je došao Staljin koji je ubio 20 miliona ljudi i stvorio „mit o otadžbinskom ratu“. Između nacizma i komunizma postoje velike sličnosti, iako se za razliku od Staljinovih, Hitlerovim žrtvama ne opterećuju mlade glave. U istoriji Srbije nije zabeležen nikakav socijalistički pokret, Svetozar Marković i srpski socijalisti nisu postojali, a Srpska socijaldemokratija je postojala samo toliko da stane u dve rečenice bez Dimitrija Tucovića. KPJ se zalagala za nasilje i terorizam, bila je militantna i fanatizovana ogranizacija primarno usmerena protiv nacionalnih interesa srpskog naroda. Tito je bio agent Kominterne, organizovao je terorističke akcije i učestvovao u ubijanju jugoslovenskih komunista u Staljinovom teroru. Početkom Drugog svetskog rata, u septembru 1941. uz nemačku pratnju je napustio Beograd i pruzeo komandovanje partizanskom vojskom. Ofanzivna koncepcija KPJ u ratu nije imala nikakvo opravdanje, za razliku od strategije četnika koji su sve radili da bi sprečili stradanja naroda, a opravdaniji je bio i rad vlade Milana Nedića koji nije bio kvislinški već iznuđen zbog nužnosti zaštite biološke supstance srpskog naroda. KPJ je u toku rata pljačkala i ubijala

25

ugledne domaćine, izazivala sukobe sa četnicima i za razliku od njih nije imala moralne dileme zbog stradanja naroda. Avnojevska rešenja nisu bila u skladu sa nacionalnim interesima srpskog naroda, a parola bratstvo i jedinstvo je bila direktno uperena protiv njihovih nacionalnih interesa. Zapadni saveznici su odbacili četnike jer su bili zavarani propagandom o pozitivnoj ulozi partizana, a 1944. su bombardovali srpske gradove zato što je to zahtevao Josip Broz. Posle rata KPJ je ubila desetine hiljada ljudi, proterala je oko pola miliona Nemaca, a srpski narod je u novoj državi živeo u stalnoj atmosferi straha. Sunce je sinulo 5. oktobra 2000. pobedom Koštunice nad Miloševićem što je označilo pad komunizma u Srbiji. Na prvi pogled je jasno da sve što se ovakvom prezentacijom istorije levice nudi srpskim đacima proističe iz potrebe da se sve što nije ekskluzivno nacionalno prikaže crnim bojama, odbaci i zaboravi, a sve što takvo jeste, pa čak i četnički pokret i Nedićevo kvislinštvo prezentira kao odbrana nacionalnog interesa, vredna sećanja i slavljenja. Srpski đaci moraju da nauče da misle „nacionalno“ a to znači da prihvataju podrazumevane vrednosti koje izviru iz same nacionalne pripadnosti. Udžbenici su tu samo da ih usmere na pravi put. Iako zvuče groteskno, utisak da je u pitanju eksces nastaje samo zato što u zgusnutom udžbeničkom tekstu, uprošćenog jezika i skraćene rečenice, sve izgleda prozirnije i prizemnije. Suštinski, to jeste dominantno mišljenje koje je danas nametnuto srpskom javnom mnjenju zato što vladajuća ideologija, nevoljna da se samodefiniše kao narodnjačka tj. nacionalistička, što jeste njena suština, a pokrivajući se floskulama o „proceduri“, „tranziciji“ i „standardima“, umesto da ponudi pozitivni program za budućnost, nudi jedino negiranje prošlosti i brisanje iz sećanja svega što bi moglo da ima veze sa socijalnom državom. Kao ilustraciju tvrdnje da je danas u Srbiji svaka priča o socijalnim pravima izgubila bitku pred nacionalnim interesima koji su postali sveodređujuća vrednost, potvrđuje i ovaj zbornik u kome se može naći stav da je čak i intelektualno viđenje sadašnjosti ili prošlosti određeno nacionalnom pripadnošću autora. Na jednom mestu se tvrdi da je mišljenje po kome se Slobodan Milošević i srpski nacionalizam smatraju „razbijačima“ SFRJ i krivcima za rat „uobičajeno nesrpsko južnoslovensko viđenje“; zatim da je nacionalna pripadnost autora od velike važnosti pri tumačenju nekog društvenog događaja u kojem je njegova nacija aktivni učesnik; onda da „po svaku cenu traba izbeći etnizaciju žrtava i dželata, jer se time seje seme etničkih omraza, i na kraju, da „kada bi ovakav stav imao razumevanja i za srpske žrtve rata „ne bi mu se načelno mogle naći zamerke“. Šta ovi kontradiktorni stavovi svedoče? Prvo, da se nacija percipira kao jedinstvena organska kategorija jer nacionalna pripadnost autora podrazumeva i njegov etnifikovani, odnosno, jedinstven stav, koji je odnekud donet konsenzusom. Drugo, da ne postoji mogućnost da autor ima stav drugačiji od „nacije“, a kako je jasno da organska nacija ipak nema mogućnost da taj stav definiše jer, iako ima jedno telo nema i samo jedna usta, proističe da je taj jedinstveni nacionalni stav toliko prirodan i podrazumevajući da dolazi iz neke nacionalne dubine i urođen je svakom pripadniku. „Nesrpska viđenja“ pripadaju drugima, koji iako imaju pravo na svoje viđenje, podrazumeva se da nisu u pravu. Treće, od stava o sveodređujućoj nacionalnoj pripadnosti kojoj se moraju podvrći svi pa i autori koji se bave društvenim fenomenima jer se podrazumeva kakav je stav nacije, izuzimaju se samo žrtve i dželati. Ovo nije univerzalni stav koji bi važio za sva vremena i sve situacije, već naprotiv, proističe iz etniciteta autora koji piše i nepovoljnosti pozicije njegove nacije u konkretnom trenutuku. Već je pre više godina vođena polemika po ovom pitanju i postavljeno je pitanje da li bi se isti stav o nužnosti izbegavanja „po svaku cenu“ etnizacije žrtava i dželata 26

mogao primeniti npr. i na slučaj Jasenovca, ili je to nemoguće? Da je u pitanju govor iz trbuha nacije potvrđuje poslednji stav da bi to bilo načelno prihvatljivo samo ako bi se na isti način govorilo o srpskim žrtvama, ali očigledno ne u bilo kom vremenu, npr. Jasenovac tu ne bi bio od pomoći, već samo u ovom koje se odnosi na konkretan društveni događaj, tj.ratove 90-ih. Zašto je čitava ova priča bitna za razgovor o odnosu levice i nacionalizma? Zato što ilustruje kako nacionalizam nameće jednoglasan govor „iz stomaka“, koji se podrazumeva i ne dozvoljava razlike unutar nacije, ne prihvata njeno cepanje na grupe različitih interesa npr. onih koji umesto majskih jagoda jedu svoje prste i onih koji su vlasnici čitave države, sprečava razbijanje demagoške slike jedinstva, a sve pod parolama nužnosti „procedura“ i „standarda“ kojima se pokriva ogoljena eksploatacija, raslojavanje na siromašne i basnoslovno bogate, i sklanjaju iz vidokruga različiti interesi unutar jedinstvene kuće, tj. organizma nacije čiji interes sve pokriva. Ako čak i zločinca štiti nacionalni identitet, kako li tek štiti onoga koji određuje šta se podrazumeva pod obavezujućim mišljenjem nacije. Takvo vladajuće mišljenje, a ono je prisutno od udžbenika, preko preambule Ustava do intelektualnih stanovišta, do te mere je izdiglo naciju za merilo svega, da svaka priča o levici koja je po definiciji iznadnacionalna, socijalnoj pravdi koju po definiciji ne sme da određuje nacionalna pripadnost, socijalnoj državi koja je nemoguća u onome što se eufemistički zove „tranzicija“, odustvu diskriminacije koja je nemoguća u etničkom nacionalizmu (što potvrđuju i gornji stavovi), nema budućnosti bez radikalnog zaokreta u načinu mišljenja. On je moguć, ali je sasvim sigurno dvostruko teži u generaciji vaspitanoj u uverenju da nacija sve niveliše i da socijalna pravda mora da ustukne pred svakim, ma kako sumanutim nacionalnim zahtevom. Zato jedan od mogućih razloga za odsustvo levice u srpskom društvu treba tražiti i u tegobama govora sa pozicija univerzalne društvene pravde, a ne ekskluzivne nacije koja će iz maglina i dubina nacionalne pripadnosti reći šta treba da se misli, između ostalog i pred perspektivom čeprkanja po krvnim zrncima dalekih predaka koji će se sumnjičiti za izgovoreno.

27

Sr|an Miloševi}

Antikomunizam kao ideologija: Slučaj Srbije 1. Na samom početku, imao bih nekoliko napomena koje su važne za razumevanje glavnih teza ovog rada. Najpre, rad bi trebalo da bude jedan svedeni pokušaj teoretizovanja pojma antikomunizma, doprinos već postojećim nastojanjima razumevanja antkomunizma u savremenoj Srbiji,1 ali i prilog mišljenju antikomunizma kao ideologije u korelaciji sa savremenim vrednosnim orijentacijama društva i sa njima uzrokovanim posledicama. Drugo, napomenuo bih i to da je antikomunizam u ovom radu posmatran u svojoj lokalnoj varijanti, u okviru Srbije, što znači da nisam ovaj ideološki obrazac posmatrao komparativno, premda mnoge ocene iz rada važe za region bivše Jugoslavije u celini. I treće, ovo izlaganje ne bi trebalo shvatiti kao nekakvu odbranu istorijskog komunizma u njegovoj jugoslovenskoj varijanti, već kao skretanje pažnje na opasnost da usled poplave iracionalnog i nekritičkog antikomunizma bude kompromitovana potreba da se komunističkoj prošlosti pristupi racionalno i kritički, kako to zaslužuje svaka, a naročito u istorijskom smislu okončana epoha. „Racionalno i kritički“ pak podrazumeva uvažavanje svih relevantnih činjenjenica i razloga koji su bili od nekakvog značaja u epohi komunističkog osvajanja vlasti, trajanja socijalističkog poretka u unutrašnjem i međunarodnom kontekstu, kao i rušenja ovog sistema na planetarnom nivou. Najkraće govoreći – istorično. Dve ključne prepreke stoje na putu ostvarenja utemeljene i racionalne kritike komunizma. Prva prepreka nalazi se u stavu građansko-demokratskih krugova koji na komunizam gledaju kroz pojednostavljenu i, u istorijskom i etičkom smislu, neprihvatljivu prizmu o dva velika svetska totalitarna poretka, naci-fašizmu i komunizmu, naspram kojih je stajala demokratija. Podela na totalitarne i demokratske poretke je grubo spoljašnje „uvođenje reda“ u istinski daleko složeniju istorijsku stvarnost. Druga prepreka jeste nacionalistički ideološki obrazac, koji u komunizmu vidi zakletog neprijatelja „nacionalnih“, a u stvari nacionalističkih i šovinističkih ciljeva. Dok je prva prepreka globalnog karaktera i u slučaju Srbije ograničena na uzani krug malobrojnih intelektualaca, dotle je druga prepreka u kontekstu srpskog društva daleko teža, budući da je duboko urasla među sve društvene slojeve tako da će o njoj prevashodno biti reči u ovom prilogu. Treba napomenuti da se čak i u pogledu kritike komunizma sa građansko-demokratskih pozicija veoma često može primetiti u suštini nacionalistička argumentacija. 1 Posebno su značajne knjige: Kuljić, Todor. 2007. Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd; Milosavljević, Olivera. 2007. “Uvod”, u: Potisnuta istina, Beograd

28

Treba, razume se, na samom početku podvući da nije svako protivljenje komunizmu – antikomunizam, već je to ona kritika komunizma u kojoj je komunizam predstavljen kao aksiomatsko zlo i u kojoj je povezanost neke pojave sa komunističkim režimom dovoljan argument za osudu te pojave. U antikomunističkoj kritici, lična ili strukturna povezanost sa komunizmom je ono što apriorno optužuje i kompromituje bilo pojedinca bilo društveni fenomen. Antikomunizam je, konačno, onaj oblik osporavanja komunizma čiji osnovni sadržaj čini kritika svih, pa i onih aspekata komunističke prošlosti koji su značili nesumnjivi iskorak u pravcu modernizacije jugoslovenskog i srpskog društva, moglo bi se čak reći, u pojedinim segmentima – u pravcu njegove evropeizacije. I dok građansko-demokratska kritika komunizma negira modernizacijski učinak socijalističke epohe, nacionalistička kritika upravo te modernizacijske korake uzima kao ključne argumente za napade na komunizam. To u praksi znači da će građansko-demokratska kritika, na primer, potceniti industrijalizaciju i njene domete, a nacionalistička će reći da je industrijalizacija, „čak i tako neuspešna“ kao što je, navodno, bila komunistička, bila po sebi nepotrebna u jednoj agrarnoj, poljoprivrednoj zemlji, da je razorila srpsko selo kao temelj nacionalnog identiteta. Antikomunizam posmatram kao ideološki sadržaj, koji je u svojoj regionalnoj varijanti, što uključuje i Srbiju, ipak i pre svega, u svojoj suštini, jedan od pojavnih oblika nacionalizma. U slučaju Srbije antikomunizam je zajednički činilac skoro svih varijacija nacionalističke ideologije, koja se čak može na njega i svesti. Pored toga, neke od, u lokalnom kontekstu najvažnijih komponenti antikomunizma, zapravo su i odlika nacionalizma koji se javlja i na levici, što se pre svega odnosi na viđenje srpskog nacionalnog pitanja i njegovog rešenja u okviru Jugoslavije. Antikomunizam karakteriše gotovo paranoidna ideja o sveprisutnosti komunističkih recidiva u društvu. U gotovo orgijastičkom zanosu „lova na veštice“, antikomunistička osetljivost uočava komunizam na svakom koraku. Takvo „stanje svesti“ dobro ilustruje i pisanje časopisa Dveri srpske iz 2001. godine, gde se tvrdi: „Nemojmo se zavaravati: komunisti i dalje drže vlast u ovoj napaćenoj srpskoj zemlji. Samo su se vešto preobukli u raznorazne građanske, liberalno-demokratske maske... Oni će svoje prljave komunističke biografije pokušati da sakriju i, upravo zbog toga, mi postavljamo upitnik za sve javne ličnosti u Srbiji, za sve članove Srpske akademije nauka i umetnosti, za sve profesore Beogradskog univerziteta i svih univerziteta u Srbiji, za sve političare i sve uređivače medijskih kuća, upitnik sa sledećim pitanjima: 1. Da li ste bili član Komunističke partije Jugoslavije? 2. Koliko dugo ste bili član Komunističke partije? 3. Na kojim sve partijskim funkcijama u Komunističkoj partiji ste se nalazili? 4. Kako je glasila tema vaše doktorske disertacije? 5. Osećate li se krivim za sudbinu srpskog naroda za vreme vašeg jednopartijskog sistema? 6. Da li se kajete i da li ste javno i gde ispovedili svoje pokajanje? 7. Da li ste nakon raspada Komunističke partije postali član neke druge partije, i koje ili kojih? 8. Koju sada političku opciju zastupate? 9. Da li ste za povratak veronauke u škole? 29

10. Da li vam je Srpska pravoslavna crkva i svetosavski nacionalizam i dalje neprijatelj broj 1? Na ova pitanja oni nama moraju odgovoriti“.2 Ovaj dugački citat zapravo predstavlja suštinu antikomunizma u Srbiji i teško bi se mogao vezati samo za ekstremnu desnicu. Pripadnost komunističkom pokretu je činjenica lične biografije koja optužuje, iako posledice te optužbe ni izbliza nisu tako radikalne u svim svojim oblicima kao što bi želele pristalice ideja koje promovišu Dveri srpske. Baš iz tog razloga naveden je na ovom mestu upravo ovaj citat, kao ilustracija u kojoj je antikomunistički sadržaj predočen u svojoj najčistijoj formi. Od odgovora na ova pitanja trebalo bi, sva je prilika, da zavisi pravo pojedinca na javnu reč i javno delovanje. 2. Antikomunizam ima nekoliko karakteristika. Prva, najopštija kaomponenta antikomunizma je ona koja „na dušu“ komunističkoj prošlosti stavlja redukovanje slobode misli i govora, pri čemu ta kritika, nesumnjivo opravdana, u antikomunističkoj varijaciji nije praćena spremnošću da se u sopstvenoj praksi prevaziđu različiti oblici nasilja zbog izgovorene reči i drugačijeg mišljenja ili bilo koje druge različitosti. Antikomunizam u raznim manifestacijama podrazumeva upravo razne vidove represije nad neistomišljenicima, koje antikomunizam, kako smo upravo videli, sve odreda „optužuje“ da su komunisti i samim tim izuzeti od prava na bilo kakvo javno delovanje. Druga, u antikomunističkoj kritici komunizma manje važna, jeste ekonomska komponenta koja podrazumeva kritiku socijalističkog tipa privrede. U antikomunističkom tipu kritike komunizma, ona ne zauzima veći značaj i uglavnom se koncentriše na kritiku ideje industrijalizacije, zalažući se za nekakvu pastoralnu viziju privrede u Srbiji, počivajući na ideji da je Srbija pre svega seljačka i poljoprivredna zemlja, koja bi, da je bilo racionalne poljoprivrede, mogla da „hrani pola Evrope“, umesto što je razvijala „nekakvu tešku industriju, koju uostalom nije ni razvila“. Treća, nešto važnija komponenta antikomunističke ideologije jeste kritika antifašističke borbe kao uzaludne, besmislene i primarno antisrpske. Kod nacionalističke levice ova komponenta gotovo sasvim izostaje, ali je isticanje antifašističke tradicije jedan rezidual, bez većeg značaja. Četvrta i najvažnija komponenta antikomunizma očituje se pre svega u razumevanju rešenja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, koje posmatra kao isključivo antisrpsko. Na tom viđenju zasnovano je i razumevanje uzroka rata na prostoru bivše Jugoslavije, koji se svodi na krivicu secesionističkih republika i međunarodnih činilaca. Ona u sebi sadrži osudu Jugoslavije kao državne ideje i osudu Jugoslovenstva kao nacionalne ideje, pri čemu se sasvim neistorično, a samim time i pogrešno, samosažaljeva zbunjeni srpski narod, koji je tobože jedini „naseo“ na „komunističko Jugoslovenstvo“. Sve skupa, ove četiri komponente trebalo bi da budu ključni faktori izgradnje identiteta srpskog naroda: ujedinjeno Srpstvo, u svim „srpskim zemljama“, pastoralna vizija patrijarhalnog društva, koje proslavlja svoje velikane poput Nedića, Ljotića i Mihailovića, sa namirenim računima iz građanskog rata 1941–1945. godine, što se cinično i perfidno nazva „nacionalno pomirenje“, koje je, razume se, postignuto na četničko-dražinskoj ili nedićevsko-ljotićevskoj platformi, svejedno, sa ili bez priznanja preživelih partizana ili njihovih „naslednika“ da su ipak bili „banditi“ i ništa drugo! I, ako je ikako moguće, „krunisanjem“ takve „demokratije“. 2 Vidi: www.stari.dverisrpske.com/SSO/prvi_sabor_srpske_omladine_komunizam.htm, 15.05.2009.

30

3. Glavni problem u antikomunističkoj viziji komunističke epohe leži u tome što je ona grubo selektivna i za pojedine aspekte, koji su u svojoj epohi predstavljali značajne faktore u toku istorijske stvarnosti, potpuno slepa. Važnost istorijskog konteksta je potpuno zanemarena, kako lokalnog i regionalnog, tako i međunarodnog. Samo time se može objasniti svođenje jedne dinamične i istinski kontroverzne epohe na nekoliko floskula o „crvenom virusu“, „srbožderskom režimu“ i „hohštapleru“ koji je sve to administrirao u „ko zna čije ime i za ko zna čije ciljeve“. Nacionalistička ideologija u Srbiji, u svojim brojnim varijantama i manifestacijama, svoju utemeljenost i opravdanost zasniva na poluvekovnom progonu, osudi ili naprosto zanemarivanju od strane komunista onih vrednosti na kojima ona sama počiva. To su pre svega: ideja svesrpskog ujedinjenja, patrijarhalnost, nacionalni kolektivizam, nacionalni socijalni egalitarizam („etnički omeđena socijalna pravda“ – O. Milosavljević), u pojedinim oblicima i klerikalizam i, u svojoj krajnjoj manifestaciji, monarhizam- takođe u različitim pojavnim oblicima. Dakle to je jedan arsenal vrednosti, koje se kreću od umerenog konzervativizma do antimodernih i retrogradnih načela i koje uglavnom nisu pretrpele ni elementarnu transformaciju, što se dogodilo u nekim drugim društvima u kojima takođe dominiraju konzervativne vrednosti, makar minimalno usklađene sa potrebama savremene epohe. Prisutnost antikomunizma se očituje i u tome što je on postao ne samo osnovni sadržaj, već i glavna legitimacijska baza nacionalizma, koji je postao prihvatljiv već samim tim što stoji nasuprot komunizmu, čiji je jedan od glavnih „grehova“, u nacionalističkom čitanju komunističke ideologije, upravo jugoslovenski internacionalizam. Savesno istraživanje odnosa koji „obični građani“ imaju prema komunizmu zasigurno bi pokazalo veoma interesantne rezultate u pogledu različitih aspekata komunističke prošlosti, pri čemu bi se značajna razlika zasigurno ispoljavala u pogledu socijalnog statusa građana i razumevanja nacionalnog pitanja. Takvo istraživanje bilo bi od velikog značaja za utvrđivanje prisutnosti antikomunizma u društvu, ali još više i daleko važnije – za utvrđivanje sadržaja tog antikomunizma. Antikomunizam ima, u suštini, dvojnu manifestaciju: on je eksplicitno načelno, vrednosno i aktivno protivljenje idejno-teorijskim postavkama i praksi socijalizma, odnosno komunizma. Pored toga, dovoljno ukorenjen i široko prihvaćen, antikomunizam može da bude i implicitan, dakle podrazumevan, što je slučaj sa uvreženošću antikomunizma u širim slojevima društva. U oba slučaja komunizam je pojam koji predstavlja ključni faktor u delegitimizaciji svega što se sa tim pojmom može povezati. Antikomunizam je najčešće aprioran i u svojim različitim manifestacijama poprima i takve forme da se sa pozicija antikomunizma nekim danas prononsiranim nacionalistima ne priznaje nacionalistički učinak, uprkos ideološki vrlo „ispravnim“ nacionalističkim stavovima, samo zato što su svojevremeno bili članovi Partije. U znatno manjem obimu, isto važi i za gotovo sektaški odnos pojedinih predstavnika liberalne orijentacije, kako prema komunizmu uopšte, tako i prema pojedincima, uz zanemarivanje činjenice da su neke vrednosti liberalnog društva daleko pomirljivije sa levičarskim i čak sa nekim komunističkim idejama, nego što je to slučaj sa nacionalizmom (sekularizam, široka društvena modernizacija, toleran-

31

cija etničkih, rodnih, rasnih, verskih razlika, visoko vrednovanje obrazovanja, itd.)3 Ideološki antikomunizam je jedan od razloga savremene konfuzije liberalne orijentacije u Srbiji, koja i ovu vodi u jedan oblik nacionalizma, ili pak proizilazi iz svojevrsnog kripto-nacionalizma. Ni liberalna orijentacija u Srbiji još uvek nije sposobna da se suoči sa komunističkom kontroverzom, koja podrazumeva potrebu da se pojedinim segmentima komunističke prošlosti ne pristupa sa jednostavnom osudom ideološke drugosti. Za razumevanje ideologije antikomunizma u Srbiji važno je, najpre, definisati šta je u vizuri te ideologije sam komunizam. Najjednostavnije govoreći, komunizam je, u toj optici, otelovljenje svekolikog zla, koje je uništavalo srpski narod u drugoj polovini 20. veka. Šta god da se uzme u razmatranje: od ukidanja monarhije i represije nad Crkvom, pa do granica jugoslovenskih republika (a to naročito), nižu se primeri antisrpske komunističke politike, pa je otuda antikomunizam jedina moguća ideologija koja bi poništavanjem tih posledica, dovela do obnove komunizmom osporenih nacionalnih vrednosti i ciljeva. Uočljivo je, dakle, da se komunizam identifikuje pre svega sa onim pojavama koje se doživljavaju kao antinacionalne. Svi drugi segmenti su uglavnom zanemareni. Žrtve prinete na oltar nacije od strane antikomunizma, delimično ili u celosti, jesu mnoge tekovine socijalističke prošlosti, od antifašizma, preko čitavog niza tekovina društvene modernizacije, do industrijalizacije pa čak i ženske emancipacije. Sve je to, navodno, bila antisrpska delatnost: antifašizam je imao za cilj da što više Srba bude ubijeno; komunizam je uništio srpsko selo, poglavito time što je zadao udarac srpskoj patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi; besmisleno je razvijao nekakvu tešku industriju, kada „svi znamo“ da je Srbija mogla da živi od poljoprivrede i da zdravom hranom prehranjuje pola Evrope. Lista optužbi veoma je dugačka, ali se istinska i racionalna, dakle – naučna kritika komunističke epohe još uvek očekuje. U isto vreme, gotovo ništa od mračnih strana komunističke prošlosti nije zaista sagorelo u plamenu antikomunističkih lomača. Naravno, vrlo glasno se pominje odsustvo slobode govora „u vreme komunizma“, ali posle dugotrajne dominacije antikomunizma, može li se bez zadrške reći da u Srbiji postoji sloboda govora, kao civilizacijski mimimum demokratskog društva? Mogu li se identifikovati one grupe koje tu slobodu najviše ugrožavaju i ne čini li se da su upravo one nosioci najekstremnijeg nacionalizma i najostrašćeniji kritičari komunizma? Lista stvarnih razloga za kritiku komunizma (partijski monizam, ukidanje odnosno doziranje slobode, neracionalnost privredne proizvodnje itd.) služi uglavnom kao maska koja prekriva suštinske namere antikomunista, a to je instaliranje bilo koje varijante nacionalističkog vrednosnog sistema. 4. Danas u Srbiji, istina, ne postoji partijski monizam, ali postoji partijska država. Ne postoji diktirano ideološko jednoumlje, ali postoji jedan spontan i gotovo nagonski, ali i jasno usmeravan ideološki konsenzus, objektivno monistički; postoji monistička politička kultura u kojoj je suprotstavljanje većinskom stavu na različite načine i u različitom stepenu opasno. U Srbiji nema političkih zatvorenika (barem ne kao sistematskog režimskog delovanja protiv opozicionih grupa), ali ima puno ljudi koji su 3 U jednom segmentu svog antikomunizma predstavnici izrazito antizapadnjačke orijentacije sasvim ispravno identifikuju komunizam kao nosioca evropeizacije, što je u vizuri te orijentacije neoprostiv greh i jedan u nizu antinacionalnog delovanja komunista, pre svega antisrpskog.

32

sami sebe politički uhapsili, jer sa puno razloga osećaju nelagodu pa i strah, u suštini – neslobodu. Svaki „nacionalno svestan“ pojedinac danas je ovlašćen da „uzme pravdu u svoje ruke“ i brutalno se obračuna sa političkin neistomišljenikom, naslednikom „komunjarskog“ sistema vrednosti, bilo verbalno, bilo fizički. A svako odstupanje od nacionalističkog obrasca označeno je, nimalo slučajno, kao komunjarsko, boljševičko, titoističko. Tako se dolazi do paradoksa da se čak i antikomunistički, ali nenacionalistički liberali optužuju da su i oni naslednici „komunističke srbomržnje“, kao što se i Evropskoj Uniji zamera da je i ona, u pogledu odnosa prema Srbima, svojevrsna naslednica komunizma. Sa druge strane, bilo formalno, a još više u praksi, osporeni su sekularnost, internacionalizam, suprotstavljanje nacionalizmu, osporen je antifašizam, osuđena Jugoslavija, ismejano „bratstvo i jedinstvo“, koje, ako ni zbog čega drugog, onda barem zbog plemenitosti poruke koju je nosilo ne bi trebalo da bude predmet ironije i sarkazma. Pored toga, na raznim nijansama sive izmalanu sliku antikomunističke vizije srpskog društva, malo vašarskog šarenila dodaje bizarna, ali ništa manje upozoravajuća ideja resantimanskih starograđanskih krugova koja osporava republikanski oblik uređenja države kao nekakvu komunističku podvalu navodno izvorno monarhističkom srpskom narodu. Nosioci antikomunističke ideologije su pojedinci, političke partije, crkve i verske zajednice, razne desno orijentisane nevladine organizacije. Svi oni čine jedan istorijski blok koji, iako iznutra razuđen, ipak ostaje objedinjen ideološkim antikomunizmom, koji je kod različitih grupa različito doziran. Kod većine političkih partija i drugih organizacija on se podrazumeva i predstavlja ideološku infrastrukturu, dok je kod drugih opet eksplicitan i agresivan. Antikomunizam nije samo negacija komunizma. Ono afirmativno u tom ideološkom paketu jeste eksplicitna glorifikacija svega onoga u srpskoj istoriji što je prethodilo epohi komunističke vladavine, do mere da čitava ta konstrukcija postaje običan istorijski falsifikat i poziv za retradicionalizacijom društva na temelju nepostojećih tradicija. Zato je to jedan košmarni krug zabluda, mitova i obmane. U antikomunističkoj ideologiji komunizam su iznad svega Jugoslavija i takozvane avnojske granice. Njihovo već samorazumljivo osporavanje je temeljno polazište i bezmalo lakmus koji identifikuje prisustvo antikomunizma. Sistematski se previđa da su komunistički pokret i levica uopšte bili daleko od svake homogenosti, zbog čega je u najmanju ruku pogrešno posmatrati ih – en bloc. Previđa se da je, u suštini, najkreativnija kritika Partije dolazila, bilo iz same Partije, u vidu ne tako malobrojnih zahteva za reformama sistema, bilo sa pozicija suprotstavljenih Partiji, ali uglavnom levičarskih. Ostalo je uglavnom nacionalistička propaganda, u poređenju sa kojom je komunistička praksa, u datim okolnostima (višenacionalna zajednica, sovjetska pretnja, nerazvijeno društvo), izgledala kao daleko uravnoteženija politička opcija. Nauka još uvek treba da da odgovor na pitanje kakva je zaista bila alternativa komunizmu, kakav je bio idejni okvir te alternative. Kolika je zaista bila prisutnost liberalne kritike komunizma koja bi, u jugoslovenskom okviru, koji se neprestano zanemaruje, zaista mogla da bude istinska altrnativa? Kave su političke i idejne koordinate posleratne emigracije itd? Uprkos represivnom mehanizmu koji je partijskoj državi stajao na raspolaganju (ili upravo zbog tog mehanizma), Partija je bila, u pogledu stvarne moći da savlada nacionalizam, ipak samo tigar od hartije. Jer nacionalistička „alternativa“ je imala tu prednost da se nalazila i unutar i izvan Partije. Nacionalistička ideologija, razume se u svojim veoma raznolikim manifestacijama, sa jedne srtrane se 33

uklopila u postojeći sistem, ali se, sa druge, našla i u opoziciji režimu. Time je osigurala svoje pozicije i omogućila elegantno stapanje komunističkih i antikomunističkih nacionalista na jednom ključnom pitanju – pitanju granica. Izvanpartijska nacionalistička ideologija zadobila je oreol borbe za demokratiju, prostom mehaničkom logikom, samim tim što se bori protiv jednog nedemokratskog sistema, i status borca za pravdu samim tim što se borila protiv jedne vrste nepravde. Stvorila se na taj način pogrešna slika da je demokratija kompatibilna sa nacionalizmom, zato što je nacionalizam, kao i demokratija, u sukobu sa komunizmom. Vrednosne sisteme i kreira i artikuliše elita. Teza da je antikomunizam, koji potire ili omalovažava sve tekovine socijalističke prošlosti (antifašizam, suprotstavljanje nacionaliznu, sekularizacija, industrijalizacija, itd) samo logična posledica komunističkog preterivanja u njihovom isticanju, objašnjenje je koje, kao pokušaj primene Njutnovih zakona na objašnjenje društvenih stvarnosti, zaista ništa ne objašnjava. Ono samo dodatno stigmatizuje samu antikomunističku elitu, i pruža neposredne dokaze da nije sposobna za analizu i racionalnu kritiku, izvan okvira trivijalnih binarnih opozicija i tlapnji o nekakvom klatnu istorije, koje naprosto mora da ode u drugu stranu, kao da je to proces koji se ne može kontrolisati. Iz perspektive poznatog ishoda, paradoksalno ili ne, tek može se opravdano reći da je ono što je bilo realna alternativa komunizmu u Jugoslaviji, ono što je imalo i na kraju ostvarilo svoju šansu, bilo istovremeno i razlog da i najveći skeptici u pogledu komunističkog sistema, ukoliko su realistično sagledavali jugoslovensku stvarnost, postanu uvereni u, barem trenutnu celishodnost njegovog održanja, kako bi se sprečila provala primitivizma i nasilja, što se na kraju i dogodilo. I zaista, reke mastila potrošene na ratnohuškačke paškvile i histerični ratni pokliči bile su prve tekovine osvojene „slobode govora“. To je bila i ostala žalosna stvarnost koja je donekle kompromitovala upravo onu ideju zarad koje je komunizam, s puno razloga osporavan – ideju slobode. Žalosna je stvarnost i to da se ni do današnjeg dana u osvajanju slobode nije daleko niti suštinski odmaklo. Sama činjenica da izvestan, svakako ne neznatan broj ljudi, uglavnom iz socijalnih razloga, period komunizma, period jedne u suštini nedemokratske i autoritarne epohe, i dalje vidi kao izgubljeni raj porazan je rezultat upravo antikomunizma. 5. Antikomunizam višestruko otežava poziciju levice u Srbiji, jer se ova po uprošćenom automatizmu olako poistovećuje sa komunizmom. U Srbiji postoji i velika konfuzija u pogledu toga šta je zapravo levica. To je veoma značajno ograničenje levice u Srbiji. Ono je donekle refleks globalne krize levice, ali i rezultat nekih specifičnosti srpskog iskustva. Kriterijumi za svrstavanje određenog korpusa političkih ideja na levicu „političkog spektra“ ipak nisu neutvrdivi. Međutim, oni variraju od jednog do drugog konteksta i nemaju svi isti značaj u svakom od njih. Za levicu u Srbiji od presudnog značaja je njeno jasno profilisanje kao alternative nacionalizmu, uz istovremeno insistiranje na prodoru uticaja u one društvene grupe kojima bi levica trebalo da je najbliža, a to su radnici i naročito omladina. Levica u Srbiji treba da bude nosilac ideje slobode i solidarnosti kao i da razvija mehanizme koji će je učiniti prepoznatljivom snagom koja sa za njih bori. Ono što je sasvim izvesno, to je da će period uspostavljanja evropske levice u Srbiji biti dugotrajan i da su brzi uspesi na tom putu nemogući. 34

Nebojša Popov

Proizvodnja antilevičarskog ambijenta u Srbiji Mene je najviše intrigiralo kako shvatiti jedan kontradiktorni ili paradoksalni stav da u Srbiji ima levičara a nema levice. Onda sam odustao od rešavanja te enigme i ograničio sam se na nešto čime se do sada nisam sistematski bavio, već više uzgred, istražujući odnos prema studentskom pokretu 1968. A sada bih izložio jednu skicu kako bi, prema mom mišljenju, trebalo istraživati temu ‘’Proizvodnja antilevičarskog ambijenta u Srbiji’’. Sama konstatacija da u Srbiji nema levice ili ima samo neke kvazi ili pacifikovane levice po mom mišljenju ne zadovoljava potrebu kritičkog mišljenja o realnosti. Pokušaću da u ovoj skici posebno nabrojim teme i podteme koje bi trebalo sistematski istražiti kako u odnosu prema novoj levici kao političkoj komponenti studentskog pokreta, tako i prema kulturi kao intelektualnoj ili kulturnoj komponenti tog istog pokreta. Nova levica je doživljena i među njenim protagonistima i u široj javnosti kao vatromet lične slobode mahom mladih ljudi studenata i profesora, koji je uzbudio tadašnju javnost. Dakle, reč je o ličnoj slobodi, a ne o borbi za nacionalnu slobodu, odnosno osvajanju vlasti, ili revoluciji. Već na prvom koraku usledilo je premlaćivanje ispod podvožnjaka, masovno, i to u dva navrata 2. i 3. juna, zatim zabrana demonstracija i mitinga, potom opsada fakulteta. Dalje, vršen je pritisak paralelnih struktura vlasti preko specijalno formiranih štabova za obračun sa studentskim pokretom i tzv. ‘’radničkih straža’’ koje su branile ulazak u fabrike. Potom je sledilo raspuštanje studentskog pokreta, akcionih odbora i zborova, pa onda zabrana listova i smena redakcija, saslušanja, oduzimanja pasoša, hapšenja i suđenja, diskriminacija pri zapošljavanju i svakodnevno zastrašivanje preko medija. Odjeci nove levice ili ostataka levičara iz prethodnog razdoblja javili su se kao neka vrsta pokreta ili protopokreta za ljudska prava. To su bili peticionaši i organizatori Slobodnog univerziteta, protiv kojih je ubrzo usledila stalna kampanja, i tzv. poslednji monster staljinistički proces 1984. godine protiv učesnika Slobodnog univerziteta. Kada je reč o odnosu prema kulturi tu bi trebalo podsetiti da je reč o jednom vrlo širokom talasu duhovnog oslobađanja i kritike vladajuće ideologije marksizma-lenjinizma. Taj talas nastaje i širi se od sredine 1950-ih godina u književnosti, na filmu, pozorištu, slikarstvu, obrazovanju i javnim komunikacijama. 35

Problematizovanje nasilja u novijoj istoriji i zalaganje za ograničavanje i sputavanje sloboda i raznih vidova nasilja u ratu i posle rata nailazilo je na vrlo oštra reagovanja režima i njegovih aparata. I tu su, kao i kada je reč o novoj levici, na delu različite ideje, a ne samo jedna ideja i jedna teorija - i liberalne i socijalističke i personalističke. Pri tom je, sticajem okolnosti koje treba posebno istražiti, primetno mesto imala bespoštedna kritika svega postojećeg u filozofiji, antropologiji i sociologiji. Prema čemu je ta kampanja naročito bila usmerena? Tu postoji jedna tipologija represivnih mera. U pitanju je pre svega jedan žilav otpor vladajuće ideologije marksizma-lenjinizma koji se reflektovao kroz sistematske napade na Korčulansku letnju školu i Praksis, ali i udare na tzv. ‘’pomahnitalu utopiju’’- kako su oni denuncirali studentski pokret 1968. Slede zabrane časopisa i knjiga, potom zabrana pozorišnih predstava i bunkerisanje filmova, hapšenje i suđenja, od kojih je najskandaloznije suđenje autoru ‘’Plastičnog Isusa’’- Lazaru Stojanoviću. Sledi izbacivanje s fakulteta, potom, što je posebno važno, nametanje moralno-političke podobnosti kao obavezujuće norme, te forsiranje akademizma i potkultura umesto kontrakulture. Tu spada i ukidanje gimnazija i akademskih sloboda na univerzitetu. To je bilo, dakle, forsiranje onoga što se naziva ‘’naši ljudi’’, ili u nekim krugovima ‘’naši dečki’’. Suzbijanje ‘’crnog’’ talasa u kulturi, koje je nekoliko godina trajalo protiv ovih raznih vidova kontrakulture, pratila je promocija ‘’belog’’ ili ‘’ružičastog’’ talasa. Ovaj drugi talas je služio uglavnom za uveseljavanje i debilizaciju. Onaj prvi tzv. ‘’beli’’ talas je, s druge strane, širio jedan prostor vrlo zanimljivog intelektualnog miljea ili intelektualne produkcije, koja je popunjavala taj horizont koji je postao otvoren tj. proširen likvidacijom i nove levice i kontrakulture. U tom talasu, reklo bi se, i to je neka teza koju bih ja hteo da proverim daljim istraživanjem, nasuprot kontrakulturi kao kritičkom mišljenju afirmiše se antikultura koja je operisana od kritičkog mišljenja. Dezavuisanje nove levice je pak praćeno satanizacijom svake politike koja se poistovećuje sa vlašću i to sa njenim najgorim oblicima. Utopijske vizije budućnosti zamenjene su retrovizijama i to uglavnom izmišljanjem nacionalne tradicije, odnosno falsifikovanjem istorije. U svakom slučaju, na delu je eliminacija svih ideja i svih teorija koje se bave ličnom, a ne kolektivnom slobodom, a eliminacijom ovoga širi se propagandna ideologija kolektivne slobode kao nacionalne slobode. Slede ratovi, nasilja, zločini i pljačka, pošto je u ovim krugovima ‘’belog’’ talasa, i donekle ‘’ružičastog’’ bilo puno huškanja na sukobe i ratove. Posle okončanja oružanih sukoba to se i dalje ponavlja po nekoj rutini kao opravdanje onoga što se dogodilo, kao otpor prema kritičkom mišljenju i prema istraživanju. Tu ima i nekih potpuno iracionalnih razloga što me podseća na izjavu jednog starog radikala koji je 1945. pristao da se kandiduje za narodnog poslanika na listi koju je pravila Komunistička partija preko Narodnog fronta. On je uslovio svoj pristanak zabranom povratka Milanu Obrenoviću u Srbiju, mada je Milan Obrenović bio pokojni već pola veka. Dakle tu traju i neke iracionalne stvari, i nisu na delu samo interesi, ideologije, odbrana pozicija, tj. racionalizacija nekih iracionalnih stvari. Ovo je dakle jedna skica kako se proizvodi antilevičarski ambijent, pri čemu je levica označena kao glavni krivac za sve, a naročito za stradanje nacije. Na kraju samog sebe opominjem, a i onoga ko se bude ovim bavio, valja izbeći zamku da u toj novoj levici i kontrakulturi, odnosno studentskom pokretu koji je uništavan, a ne samo marginalizovan, ne posmatramo samo žrtvu kako bismo onda iz tog posmatranja žrtve izvodili zaključke o veličini i značaju toga što je nestalo. Ne daj bože da se bavimo vaskrsa36

vanjem pokojnika ili da ponavljamo onaj slogan ‘’što je više kleveta i laži levica nam je milija i draža’’. Na kraju, rekao bih da postoji jedan vrlo efikasan lek protiv ovih zabluda i zamki. To je oštrina ove krize u kojoj se nalazimo i mi i ceo svet i koja traži vrlo ozbiljno razmišljanje, istraživanje i reagovanje. Ovo o čemu sam ja govorio može poslužiti samo kao građa za razumevanje ambijenta u kojem mi danas razmišljamo i činimo nešto što treba. Kad kažem „mi“ ne mislim na ostale levičare, nego na one koji danas hoće da afirmišu levičarsku misao i političku i intelektualnu - pre svega kritičku misao s idejom o slobodi.

37

Diskusija nakon Sesije br.1 Zagorka Golubovi} Ja ću se osvrnuti na samo dva ili tri izlaganja koja smo čuli. Latinka je u svom izlaganju upotrebila jednu reč koja predstavlja veoma blagi kritički pristup prema tzv. komunističkoj levici. Ona kaže ‘’Komunistička levica je istrošena’’. Ja bih rekla da je komunistička levica takvu štetu nanela levici i levoj opciji da je u stvari derogirala pojam levice. Kad se kaže istrošena to znači da je ona nešto dobro uradila, a ostalo nije razvila. Ovo može da nas dovede u zabunu, kao što i inače vlada zabuna u vezi sa tim da li je levica jednoznačni pojam. Ja bih vas podsetila na knjigu Džefa Ilija koja je po mom mišljenju izvanredna - Kovanje demokratije, u kojoj je on dao iscrpnu analizu različitih faza nastajanja levice kada je ona bila povezivana sa socijalizmom. Molim vas, na početku nigde nije bilo reči o ‘’komunističkoj levici’’ nego o ‘’socijalističkoj’’. Još je Slobodan Jovanović govorio o mogućnosti da se upotrebi termin ‘’socijalni liberalizam’’ ili ‘’liberalni socijalizam’’. Dakle, to je već jedna ideja o mogućnosti povezivanja nečega što je izgledalo potpuno suprotno. Posle se tek levica povezivala sa socijalnom demokratijom i naravno dolazi kasnije ‘’Nova levica’’ (ili bar jedna njena struja) koja ima vrlo izoštrenu refleksivnu kritiku ‘’komunističke levice’’ i to joj je osnovno stanovište sa koga izgrađuje svoje programe. U tom smislu, dodala bih još jednu primedbu. Kad Latinka kaže ‘’Razlika između ovih različitih tipova levice nije toliko u ciljevima koliko u sredstvima’’, ja se ne slažem. Mislim da je primarna razlika u ciljevima. Kad kažem primarna ne mislim na to kad se kaže da je desnica nacionalistička ili usko etnička tj. nacionalna a levica internacionalna. Mislim na tu razliku što je princip komunističke levice kolektivizam, princip koji onda poništava, odnosno uopšte ne priznaje slobode i autonomije pojedinca. U ‘’novoj levici’’ je to vrlo jasno: individualna i kolektivna autonomija. To nije samo individualizam nekog ekstremnog neoliberalnog tipa nego je autonomija koja se tiče prava i sloboda. Zatim, u ‘’komunističkoj levici’’ revolucija je bila princip, dok se ‘’nova levica’’ bazira na postepenoj izgradnji svesti pojedinaca i kolektiva. Dakle, u komunističkoj levici imamo jedan autoritarni pristup nasuprot demokratskom principu ‘’nove levice’’. U komunističkoj levici vlada samodržavlje ili monopol države, a u ‘’novoj levici’’ imamo civilno društvo. Mislim da je ovo bilo važno pomenuti, a ja ću o tome ukratko nesto reći i u svom izlaganju jer se time objašnjava zašto se gubi levica u Srbiji, i ne samo u Srbiji – zato što nema refleksivne, izoštrene kritike pre svega ‘’komunističke levice’’. Kod nas je ova kritika još potrebnija jer smo imali i JUL kao ‘’levicu’’.

Latinka Perovi} Ja sam pročitala Zagin referat sa pažnjom, kao i sve druge, i tamo sam našla tu tezu da je liberalizam, da pojednostavim, vrlo zaslužan za pojavu socijalizma. Ja ću sad govoriti o genezi levice u Srbiji. Moram reći da ta teza u istoriji levice u Srbiji ne nalazi potvrdu, osim možda 60-ih godina XX veka, ali u to neću da ulazim jer to nisam istraživala. To su u Srbiji dve odvojene orjentacije, pre svega, ako hoćete, po pitanju države. Pošto je to bila levica seljačkog društva, to su školovani ljudi, ili kako bi reko Berđajev ‘’kulturni ljudi u nekulturnoj sredini’’, ona je u vidu imala ideju narodne države, oni imaju ideju protiv moderne države. Dakle to je seljačka država koja neće institucije moderne države koje bi nju razvaljivale kao jedinstveno socijalno biće, jer je ona koncentrisana na ciljeve da taj siromašni narod ne prođe kako su oni govorili kroz ‘’rane proleterizacije’’, već da ostane koncentrisan, da dovrši, pored ostalog i to nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. To je, mislim, osnovna linija koja se teško može prevideti u svim našim istraživanjima. Nije tu reč ni samo o Srbiji, reč je uopšte o tim agrarnim društvima. To je ono što naročito nastaje posle 1848. godine, što nastaje posle 1878. godine kad se gasi ideja revolucije u Zapadnoj Evropi i kad se težište pomera na slovenske narode, seljačke narode. To je pogotovo bitno. Neću tu da citiram ni Černiševskog ni Svetozara Markovića koji kažu ‘’Prvo pitanje o hlebu, ne volim ja te reči koje kažu samo sloboda, sloboda, a jedna klasa pije krv drugoj. Onda ću biti i za cara’’. Tako da je reč tu o stvarnoj istoriji i reč je, što je Nebojša rekao, o ambijentu, uvek o konkretnom istorijskom ambijentu. To su različite faze. Ja sledim onu liniju koja njih povezuje. U svakom se razdoblju ta linija iscrpljuje, vraća se na novo. Postoje neka pomeranja u okviru modela, ali se model ne menja, mišljenja ostaju ista. To je jedna, kako da kažem, organska stvar za levicu. Ja govorim o Srbiji.

Mladen Lazi} Želim ukratko da se osvrnem na jednu tezu koju je iznela Olivera. Naime, u drugom delu njenog izlaganja reč je, između ostalog, o kritici teksta Jove Bakića iz ovog Zbornika. Nema, na žalost, Bakića da odgovori na tu kritiku, a nema ni Todora Kuljića koji je bio mentor Bakićeve doktorske teze. Taj tekst, naime, predstavlja poglavlje, ili deo poglavlja iz teze, a ja se, pošto sam bio član komisije za odbranu doktorske teze, osećam kao sledeći prozvan da nešto u vezi s tim kažem. Dakle, ja ne znam šta tačno piše u tekstu objavljenom u Zborniku, jer kada sam video da je u njemu prenet deo iz doktorata, nisam ga dalje ni čitao. Način na koji ga je Olivera ovde prenela može da sugeriše utisak da je autor teksta još jedan od zadrtih srpskih nacionalista, tj. da je reč o nacionalističkom tekstu. Međutim, taj bi utisak bio, po mom mišljenju, jako pogrešan. U tekstu doktorata zaista se nalazi tvrdnja, koju sam i sam na odbrani kritikovao, koja otprilike glasi ovako: ‘’Recite mi koje je autor nacionalnosti, a ja ću vam reći šta će on o nekom problemu vezanom za ratove na našim prostorima da napiše.’’ Bakić se na odbrani i sam složio s tim da je formulacija koju je upotrebio veoma loša, ali je već u tezi obrazlagao da je reč o stavu koji, po njemu, predstavlja empirijsku generalizaciju, dakle empirijski utvrđen nalaz na temelju analize ogromnog broja knjiga i drugih tekstova koje je pročitao, a koji se pri

tom odnosi i na Srbe, a ne samo na autore drugih nacionalnosti. Rečju, Bakić je zaključio da je, upravo zbog onog o čemu je Olivera govorila, zbog strahovito snažnog nacionalističkog diskursa koji je svagde u svetu, a ne samo kod nas, pratio rasprave o ratovima u jugoističnoj Evropi, i kojem je podlegao jako veliki broj autora, pa i istaknutih stručnjaka najrazličitijih nacionalnosti, uključujući i srpske, bilo moguće izvući navedeni zaključak, kao sažetak uvida u sadržaj rasprava o tom ratu. Drugim rečima, ovde se radi o empirijskom uvidu, a ne o vrednosnom opredeljenju autora. Nema sumnje da je autorova ideja formulisana na nespretan način, ili bar tako da izaziva nesporazume, ali njegov stav nije onakav kakvim je ovde predstavljen. Treba reći da se u tekstu doktorske teze, koja je ogromna i kroz koju je teško bilo probiti se (jer ima 800-900 strana), mogu naći i neki drugi kontroverzni iskazi, ali bi bilo, po mom mišljenju, pogrešno ako bi se zaključilo da je autor teksta orijentisan onako kako proizlazi iz Oliverine analize.

Olivera Milosavljevi} Jeste, ono što sam rekla se odnosi na Bakićev tekst, ali se ne odnosi ni na njegovu doktorsku tezu, ni na Bakića lično. Odnosi se na stav u zborniku koji je par exelance nacionalistički1. Za mene je diskriminatorska već ideja da se čitajući autore čeprka po njihovom poreklu ili ispituje kako se oni osećaju - kako se definišu nacija i identitet da bi se na osnovu toga izvodili zaključci?! Tako da ne govorim ni o doktorskoj tezi, ni o Bakiću i ne kažem da je on nacionalista. Stav koji sam citirala je nacionalistički.

Mladen Lazi} Tačno, iskaz se može na takav način interpretirati, pa je i Bakić na odbrani rekao da bi ga morao preformulisati ako tezu bude štampao.

Publika- pitanje br.1 Ne znam kako da kažem tj. postavim stvari? Da li je toliki problem nacionalizam ili je problem autoritarni stav koji je preovlađujući i ukršten sa izvesnom netolerancijom koja postoji u našem društvu? Zato što sam nacionalizam kao nacionalizam, ukoliko društvo nije autoritarno i netolerantno, ne mora da ima ovakve posledice kao kod nas. Jer ja sam neko vreme radio u Americi. Tamo se ovakva pitanja uopšte ne postavljaju, da li je neko nacionalista ili nije. Svi su oni nacionalisti. Ali nisu nacionalisti na neki netolerantan način. A autoritarnost je tu nekako sa druge strane. Jer u čemu je razlika onoga do 1990. godine i posle toga i šta je ono što je isto? Isto je da postoji jak autoritarni stav u društvu. Nema nikakve razlike u poštovanju prema Titu i u poštovanju prema Miloševiću i u poštovanju prema Tadiću, u 1 Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured.). 2008. Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES.

onoj meri u kojoj ono postoji. Znači, to što je Demokratska stranka danas na vlasti za veći deo naroda ne predstavlja neku naročitu razliku. Oni poštuju vođu koji je uvek ispravan. Oni koji su verovali Miloševiću na isti način sada veruju i Tadiću ako su već tako verovali i Titu. Hoću da kažem da ne treba preterivati u vezi sa tim navodnim problemom nacionalizma zato što to nije osnovni problem. Osnovni problem ovog društva je autoritarnost i netolerantnost.

Olivera Milosavljevi} Ja ću dati kratak odgovor s obzirom da sam govorila o nacionalizmu, pa se osećam prozvanom. Ja mislim da jeste problem u nacionalizmu, ali dobro je što ste naveli primer Amerike. Upravo to pokazuje da govorimo o različitim tipovima nacionalizama. U Americi je prisutan sasvim drugi tip političkog nacionalizma, a ovde su u pitanju etnički nacionalizmi koji su po definiciji ekskluzivistički i unutar jednog društva diskriminatorski. Autoritarnost je sasvim drugi problem.

Publika- Pitanje br.2 Ja bih samo nekoliko rečenica o jednoj od teza kako se određuje karakter ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, koja je vezana za nacionalizam. Savremeni da tako kažem, srpski nacionalisti, a to rade i ostali nacionalisti, govore o jugoslovenskim ratovima kao građanskim ratovima. Ja mislim da je to pogrešno. Naime, od kada je stvoren pojam građanskog rata, još u starom Rimu, da preskočimo Loka i Hobsa, a pogotovo posle Hegela i Marksa ne možemo govoriti o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije kao o građanskim. Građanski ratovi se vode po linijama socijalne stratifikacije i tiču se određenih konkretnih materijalnih interesa. Građanski ratovi na ovim prostorima o kojima govore savremeni nacionalisti su samo maska i pokriće za ono sto se uistinu događalo, a to je bila agresija konglomerata srpskog nacionalizma i neostaljinizma. Da vas podsetim da je staljinizam nastao kao nacionalni socijalizam pre fašizma. Konkretan primer: zašto je srušen Vukovar, grad koji nema vojni, strateški ili taktički značaj? Srušen je iz dva razloga. Prvo, Vukovar je bio, pogotovo Radnički dom u Vukovaru, simbol socijalnog i nacionalnog oslobođenja, solidarnosti, jedinstva itd, a sa druge strane, ako se sećate, radnici Vukovarskog Borova, fabrike i trgovina iz cele bivše Jugoslavije, su došli 1989. godine, negde u ovo doba, u Beograd i ušli su u Skupštinu demonstrirajući. Samo nije imao ko da uzme vlast. Zbog ta dva simbola Vukovar je morao da bude srušen u sadejstvu i jedne i druge strane.

Publika- Pitanje br.3 Srpski mi nije maternji jezik tako da se izvinjavam zbog otežanog izražavanja. Imam jedno pitanje u vezi sa kritikom srpskog nacionalizma. Ukoliko posebno pregledamo literaturu na Zapadu o stanju na ovim prostorima, da li kritika srpskog nacionalizma u ovoj literaturi spada u neoliberalni diskurs? Šta

u stvari imam na umu. Vrlo je lako kritikovati srpski nacionalizam iz pozicije zapadnog građanskog nacionalizma, što je u suštini, ako mogu tako da kažem, neokolonijalni diskurs. Hegemone zapadne države nameću ovakvu percepciju i na taj način održavaju imperijalnu ulogu u ovom delu Evrope.

Olivera Milosavljevi} Da li biste isto pitanje postavili i da je ovde reč o, a isto je, kritici hrvatskog i albanskog nacionalizma u odnosu na levicu?

Publika- Odgovor

Ne, pošto hrvatski nacionalizam ima drugačiju sliku na Zapadu.

Olivera Milosavljevi} Nebitno je ovde, meni na primer, kakvu on ima sliku. Ako bi tema bila odnos levice i nacionalizma u Hrvatskoj, govorila bih isto što sam govorila ovde jer je tip nacionalizma u Srbiji, Hrvatskoj, kod Albanaca, Bugara itd. potpuno isti. U tom smislu govorim o etničkom nacionalizmu kao ekskluzivističkom, jer se ne odnosi isto prema svim građanima sopstvene države i na izvestan način ih diskriminiše. Isto je u svim ovim sredinama i zato mislim da teza koju ste izneli ne stoji.

Publika- Pitanje br.4 Ja sam samo htela da pojasnim ono o čemu je moja prethodnica govorila. Prosto, postoji tu nekakav momenat rasizma kada se čita zapadna literatura. Nije ovde reč da se spori karakter nacionalizma. Ali ta zapadna percepcija ume da služi vlastitoj svrsi i to u cilju recimo diskreditovanja sopstvene levice. Dakle, ne znam kako da se pravilno izrazim, ali u pitanju je jedan pomalo rasistički pokušaj predstavljanja ovog prostora, a u kontekstu između ostalog i socijalističke prošlosti, koji je zaista problematičan.

Olivera Milosavljevi} Ali vi ste kontradiktorno postavili stvar. Vaša teza je da je to diskreditacija levice, a koleginicina teza je da je to diskreditacija ovdašnjeg nacionalizma. Dakle, ne može biti diskreditacija i jednog i drugog, te dve stvari su u sukobu.

Mladen Lazi}

Društveni subjekt savremene levice i radnička klasa u Srbiji U prilogu ću ukratko razmotriti dve teme, naznačene u naslovu, i to prvo odvojeno, a zatim ću pokušati da ih barem ovlašno međusobno povežem. Pre svega, u principu je dobro početi raspravu određenjem osnovnog pojma, jer bez relativno jasno definisanog pojma teško je voditi smislen razgovor. To je utoliko važnije ukoliko je u središtu rasprave pojam koji se koristi u mnogobrojnim značenjima, a upravo je pojam levice toliko interpretativno razuđen da, ako se eksplicitno ne ukaže na to kako se ona u ovom kontekstu definiše, razgovor preti da postane potpuno jalov. U pozivu na skup, kao i u više prethodnih rasprava, naglašavalo se da se pod pojmom levice – bilo da se radi o levim pokretima, strankama, ili levim idejama – podrazumeva sledeće: reč je o političkoj orijentaciji koja implicira ideje slobode, jednakosti, solidarnosti i internacionalizma. Dobro je poznato, pri tom, da su ovo ideje koje su se prvo pojavile u vezi s građanskom revolucijom, ali se obično propušta da se naglasi i da su u tom okviru one bile interpretirane na specifičan način. Tako je ideja slobode, centralna vrednost nastajućeg građanskog društva, podrazumevala, pre svega, ličnu slobodu od bilo kakvih oblika feudalnih vezanosti za ljude ili zemlju, kao jednu od pretpostavki tržišne ekonomije. Jednakost je, dalje, u prvom redu značila jednakost pred zakonom, što čini još jednu od pretpostavki tržišne utakmice. Internacionalizam je takođe predstavljao uslov zaštite kapitalističke privrede od posezanja države i bio je povremeno toliko naglašavan da je, u Nizozemskoj, kao što navodi Brodel, trgovcima bilo zakonski dozvoljeno da trguju sa poslovnim partnerima koji dolaze iz zemlje sa kojom je njihova država trenutno bila u ratu, itd. Nasuprot tome, socijalistička inerpretacija svih ovih ideja bila je bitno drukčija. Ideja jednakosti u središtu je ove misli (pokreta itd.), pri čemu se ona tumačila, pre svega, u smislu jednakih mogućnosti svih članova društva da razviju svoje ljudske potencijale (nije ovde suvišno upozoriti da je to shvatanje bitno različito od modernog meritokratskog stanovišta – varijacije buržoaske ideje – koje propagira jednakost šansi, podrazumevajući pri tom nejednake ishode utakmice između pojedinaca različitih sposobnosti; treba svakako zapaziti da se i ovde takmičenje uzima kao temeljan društveni odnos). Sloboda se, 43

u istom idejnom okviru, shvata kao mogućnost da se upravlja ukupnošću vlastitog života, u zajednici s drugima, jer se drugi u okviru ove interpretacije ne vide kao konkurenti/suparnici već se iz društvenosti kao suštinskog svojstva čoveka dedukuje solidarizam kao osnova međuljudskih odnosa. I zatim, internacionalizam se tu ne postavlja kao dobro shvaćeni interes savremenog planetarno rasprostrtog kapitalizma već kao dovršen oblik univerzalizacije ljudskosti. Vidimo, dakle, da se pojmovi koji se po pravilu, pa i u sadašnjoj raspravi, široko i neproblematizovano koriste mogu interpretirati na najmanje dva, bitno različita načina. Šta je u osnovi tih temeljno različitih tumačenja? Odgovor na ovo pitanje vodi direktno do moje prve teme: društveni nosioci dve suštinski različite ideje takođe se određuju na bitno različit način. U prvom slučaju, ti su nosioci, koji su prvobitno bili akteri Francuske revolucije, prvenstveno dolazili iz sitnog građanstva i u tom je smislu njihov životni horizont redukovao pojedinca na malog privatnog vlasnika koji nastoji da se održi u hobsovski neprijateljskom okruženju. Tako i danas „levi liberali“ – shvatajući čoveka kao neograničenog potrošača, suočenog stoga trajno s „retkim resursima“ (pri čemu se to suočavanje proteže doslovno do „loše beskonačnosti“) i zato nužno takmičarski orijentisanog – slobodu pre svega vide kao zaklon od spoljašnjih posezanja, koji osigurava mogućnost individualnog postignuća. U tom se okviru kolektivitet prikazuje samo kao agregacija pojedinaca, prihvatljiva ukoliko je rezultat dogovora apriorno atomizovanih individua („društvenog ugovora“ i sl.). Na drugoj strani, socijalističko tumačenje pojma jednakosti polazi od toga da su individualnost i društvenost neraskidive komplementarnosti (u smislu u kojem je Marks govorio da se pojedinac samo u društvu može osamiti). Prema toj interpretaciji (koja je očigledno rivalska prethodnoj i već po tome s njom nepomirljiva), jednakost predstavlja opštu antropološku pretpostavku ljudske društvenosti, koja se ospoljava kao međuzavisnost, a tek uzurpacija te međuzavisnosti/komplementarnosti (pretvaranje podele rada u odnose dominacije) preobražava društveni poredak u poredak (individualne i socijalne) nejednakosti. U kapitalizmu, potencijalni istorijski nosioci jednakosti, kao osnove novog poretka, dolaze iz sveta rada koji je po definiciji društven. Kako je u postojećem obliku društveni rad organizovan tako da počiva na sistemski nametnutoj nejednakosti, ove grupacije slobodu mogu da interpretiraju samo kao posledicu kolektivno izborene jednakosti, jer ih svaki individualizujući odnos, s obzirom na početno bitno nejednake uslove, ostavlja u podređenom, dakle neslobodnom položaju. U tom smislu, prema ovom tumačenju, nosioci ideje levice ne zastupaju jednakost kao princip preraspodele moći, čije dostizanje omogućava slobodu tako što uspeva da se konstituiše ne kao kontra-moć nego postuliraju ukidanje osnova na kojima nejednaka moć počiva. Na taj se način, u svom izvornom obliku, socijalističko tumačenje bitno razlikuje i od boljševičkog (i njemu srodnih) shvatanja aktera savremenih epohalnih društvenoistorijskih promena. Kod boljševika se, naime, radilo o tome da je sama „avangarda“ shvaćena kao redistributor društvene moći (u vlastitom interesu, kao što se odmah pokazalo), pa stoga i kao partikularni društveni subjekt. Nasuprot tome, jasno je da levica u klasičnoj socijalističkoj tradiciji može nastupati isključivo kao univerzalni i univerzalizujući društveni subjekt. Naravno, ovde se odmah može prigovoriti da se određenju pojma levice može i sasvim drugačije pristupiti, pa su onda i sva dalja izvođenja na tim izmenjenim osnovama drukčija. To, međutim, ipak ne znači da je svaka odredba ovog (ili nekog drugog) pojma podjednako pogodna za analitička nastojanja usmerena u bilo kom posebnom pravcu. O toj se pogodnosti, naime, može relativno racionalno prosuđivati 44

na osnovu toga koliko neko određenje omogućava da nameravana analiza bude, s jedne strane, konzistentna, a s druge strane, plodonosna. Kada se, na primer, levica definiše samo na osnovu pomenutih opštih mesta, kao pokret koji ima za cilj ostvarenje (ili, recimo, povećanje) jednakosti i slobode, onda postaje veoma teško da konkretno prosuđujemo karakter pojedinih pokreta ili političkih stranaka, kao i ideja. Da li bi se, u ranije pomenutom okviru, „levi liberali“, npr. mogli okarakterisati kao „levica“, ili možda pre kao specifična pozicija na desnici? I da li bi, s obzirom na taj okvir, bilo smisleno spajati međusobno suprotstavljene pozicije? Ne bi li krajnji rezultat toga bilo obesmišljavanje samog pojma levice, pa time i suštinske suprotnosti koja stoji u osnovi razlikovanja levice i desnice? Nije li, naime, posledica (nameravana ili nenameravana) takvog postupka to da se pojmovno (a time i praktično) zastire upravo temeljna suprotnost dva pomenuta shvatanja slobode i jednakosti, društvenosti i individualnosti, internacionalizma, pa najzad i dva društvena poretka, datog i mogućeg? Razmotrimo ukratko, s obzirom na taj problem, aktuelne istorijske okolnosti. U periodu od dvadesetak godina posle pada realnosocijalističkog poretka, proklamovana je, i bila prećutno opšte prihvaćena (uz marginalna osporavanja), ideja „kraja istorije“, pa se uzimalo kao istorijski dokazano da se levica u prethodno definisanom socijalističkom pojmovnom horizontu više ne može ni konstituisati (kraj istorije protumačen kao, pre svega, „smrt Utopije“). Tokom poslednjih godinu dana, međutim, u „iznenadnom“ suočavanju sa globalnom krizom kapitalizma, ponovo se čini mogućim, a možda i plodnim, da se pojam levice analitički na radikalan način suprotstavi pojmu desnice i to, operacionalizovano rečeno, kao društveni pokret, ili bar „samo“ kao društveni projekat koji je antikapitalistički usmeren. U tom smislu, dakle, leva se pozicija ponovo može odrediti (u šire društvenom, pa tako i političkom, ekonomskom, kulturnom smislu) kao suprotstavljena upravo ranije pomenutim redukcionističkim (ili barem jednostranim) tumačenjima jednakosti, slobode i sl. S ovom ponovno datom mogućnošću može se iznova analizirati i kako se antikapitalistička ideja, u svoja dosadašnja dva glavna istorijska oblika ospoljavanja (u vidu društvenih pokreta i, prvenstveno, političkih partija) menjala. Tako je, s jedne strane, već više od sto godina na istorijskoj sceni socijaldemokratija, kao partija (ideologija itd.) koja je „evoluirala“ od antikapitalističke u konstitutivno kapitalističku društvenu snagu. Ona je tako postala nosilac oblika društvene organizacije kapitala koji se posle Drugog svetskog rata, pa sve do kraja 1970-ih godina, činio kao jedino dugoročno održivi poredak (ili, barem, kao apsolutno neizbežni „korektiv“, u okvirima tradicionalno liberalnog modela anglosaksonskog kapitalizma). S druge strane, s ruskom revolucijom dolazi do svetskog uspona „boljševičke levice“, koja je u istom zamahu u kojem se iznutra transformisala u novi poredak nejednakosti, spolja uspevala da kolonizuje politički i idejni (kulturni) prostor antikapitalističke levice. Ta je kolonizacija vremenom postala toliko uspešna na svetskom planu, da je praktično istisnula sve preostale oblike levih ideja, pokreta, partija. Suštinski razdvajajući izvorne socijalističke ideje jednakosti, slobode i internacionalizma od sovjetske stvarnosti kao poretka nejednakosti, neslobode i imperijalizma, ona je svojom kolonizacijom praktično dovela do toga da je slom tog poretka univerzalno shvaćen i kao nestanak antikapitalističke alternative, doprinoseći time slabljenju čak i davno već s kapitalizmom pomirene socijaldemokratske levice. S obzirom na takve istorijske procese, moglo se tvrditi, posle 1989. godine, da levice u izvornom antikapitalističkom smislu ne samo da više nema nego da se ona ne može ni zasnovati: socijaldemokratija je sistemski pacifikovana, a sovjetski antikapitalizam je, zahvaljujući uspešnoj kolonizaciji ideje levice, 45

svojim slomom povukao u propast i samu tu ideju. Ovde se, međutim, mora otići i korak dalje, pa utvrditi da se nije samo ideja leve (socijalističke) alternative kapitalizmu pokazivala kao istorijski poražena već je radikalno doveden u pitanje i tradicionalni istorijski nosilac te alternative, središnji društveni akter antikapitalističkog pokreta, radnička klasa. Ovde ne mislim pre svega na ona tumačenja koja su, od kraja 1960-ih, iznošena s obzirom na sistemsku integraciju manuelnih radnika u najrazvijenijim zemljama Zapada, kao i na nove potencijalne nosioce promena, kao što su mladi i/ili različite marginalizovane grupe (recimo, prema Markuzeu), ili s obzirom na navodno temeljno promenjenu prirodu rada, koja u središte proizvodnje stavlja visokostručan rad i na njemu zasnovanu „novu radničku klasu“ (kao što je tvrdio, npr. Male). Problem je dublji i tiče se upravo Marksovog obrazloženja prevratničke istorijske uloge radničke klase, njene sposobnosti da uspostavi novi društveni oblik (i tako se postulira kao osnovni protagonista levice, shvaćene na ranije pomenuti, antikapitalistički način). Naime, pokazuje se da je samo Marksovo obrazloženje revolucionarne istorijske uloge proleterijata opterećeno ozbiljnim teškoćama. On je tu ulogu načelno izvodio iz analize radnog procesa, naglašavajući trajnu istorijsku suprotnost onih koji rade i onih koji kontrolišu taj i izvlače iz njega korist (dakle, klasnu suprotnost), pri čemu je postulirao da sukob koji proizlazi iz te suprotnosti predstavlja osnovni dinamički momenat istorije. I dalje, da je sukob između radničke klase i kapitalista poslednji istorijski oblik takvog sukoba, posle kojeg sledi ukidanje otuđenog rada kao osnove klasne podele. Problemi s tim izvođenjima su višestruki. Prvo, istorijski nije teško pokazati da – iako je sukob osnovnih klasa u nekom društvenom poretku mogao da izazove značajnu krizu reprodukcije dominantnih društvenih odnosa – središnji akteri promene poretka i uspostavljanja novog oblika društvenih odnosa nikada nisu bili pripadnici potlačene klase već grupacije koje su se postepeno formirale „u porama“ postojećeg poretka (i već su u njemu bile osigurale povlašćeni položaj, dok su pripadnike podvlašćenih slojeva mobilisale samo kao masovnu snagu za izvođenje promena). Drugo, realnosocijalistički sistem je posvedočio da se u okvirima savremenog društva, pored kapitalizma, mogu uspostaviti i drugi oblici klasnog poretka te da suprotnost proleterijata i buržoazije nije „istorijski poslednji oblik klasne suprotnosti“. I zatim, proleterijat se očigledno empirijski nije pokazao kao akter sposoban da radikalno promeni društveni poredak. Tako su se Marksove ideje o konačnom kraju klasne istorije i o nosiocu tog kraja pokazale više kao političko-mobilizacijske nego kao analitičke, a problem istorijskog nosioca antikapitalističke levice, kao univerzalizujućeg aktera socijalistički interpretiranih pojmova slobode, jednakosti itd. ostao je otvoren. Jer, svi su se dosadašnji pretpostavljeni (potencijalni) akteri – radnička klasa, mladi, inteligencija, marginalne grupe i sl. – na kraju ispoljili kao partikularistički usmereni, prvenstveno na vlastite, posebne interese, a ne na univerzalne društveno-oslobodilačke ciljeve. Pokazalo se, rečju, da je kriza socijalistički (kao radikalno antikapitalistički) usmerene leve ideje išla u korak s odsustvom konstituisanja istorijskog aktera koji bi bio nosilac takve ideje. Šta se, međutim, poslednjih godina zbiva, ne samo podstaknuto aktuelnom globalnom ekonomskom, pa i sistemskom krizom nego već duže vreme, tako da je kriza samo razotkrila taj opšti, trajniji tok? Danas je postalo očigledno da kapitalistička ekonomija ne može da funkcioniše kao, prvenstveno, ekonomija finansija i usluga, da rast ekstraprofita u ovim sektorima, zbog kojeg se industrijska proizvodnja „prepuštala“ nerazvijenim područjima „trećeg sveta“ s jeftinom radnom snagom, dugoročno potkopava sam proces reprodukcije kapitala upravo u centralnim područjima (kao što su to istorijski već 46

bile iskusile Nizozemska i Britanija). Poslednjih se, dakle, decenija realna ekonomija, a to znači moderna industrijska proizvodnja, s manuelnim radnicima kao središnjom grupacijom u svetu rada, „preselila“ u Kinu i druge zemlje Dalekog istoka, kao i u Latinsku Ameriku. I zajedno s njihovim rastom, pre svega kada je reč o Latinskoj Americi, rađali su se antikapitalistički pokreti, kao i novi pokušaji osmišljavanja levice u obliku radikalne socijalističke alternative. Naravno, kada je o Kini reč, u kojoj je uspon industrijske proizvodnje nesumnjivo najbrži, ali i zbog veličine zemlje najdramatičniji, specifična kombinacija komandne kontrole društva i tržišne organizacije dela ekonomije onemogućava za sada da se radnička klasa konstituiše kao potencijalni istorijski akter. Nema, međutim, sumnje da će se i na ovom planu morati dogoditi neke promene, jer će masivna industrijalizacija stvoriti i sredstva i potrebe da industrijski radnici počnu da se autonomno bore za svoje interese. Da li se time društveni uslovi za novi početak socijalističke levice kao pokreta, kao i za novo formulisanje ideje radikalne socijalističke levice rađaju u Kini, ili u Latinskoj Americi itd? S obzirom na prethodno navedena istorijska iskustva, pozitivan odgovor na prethodno pitanje mogao bi se dati samo u sledećem vidu: to je jedna od mogućnosti, čiji će se dometi relativno uskoro moći empirijski proveriti. Da pređem, najzad, ukratko, na problem radničke klase kao istorijskog aktera danas kod nas. Sada ću biti vrlo konkretan i pozvaću se na rezultate empirijskih istraživanja, objavljene u tekstu koji smo Slobodan Cvejić i ja napisali za Zbornik Instituta za sociologiju Filozofskog fakulteta. Kako, dakle, stoji ovde i sada sa mogućnošću da se radnička klasa (manuelni radnici) pojavi na društvenoj sceni u ulozi (bar sporednog) istorijskog subjekta, tako što bi se kolektivno borila za (makar i svoje parcijalne) klasne interese? Pre svega, poznato je da je prethodni realnosocijalistički poredak takvu mogućnost efikasno uklanjao, tako što je isključivao mogućnost autonomnog organizovanja bilo koje društvene grupe izvan vladajuće klase, pa je tako uspešno atomizovao društvo. Drugim rečima, u tom poretku nisu postojale neophodne strukturalne pretpostavke da se manuelni radnici, kao ni bilo koja druga potčinjena društvena grupa, konstituišu na delatan način. Iako su bili relativno homogena grupacija kada je reč o društvenim položajima, pa i osnovnim vrednosnim orijentacijama, odsustvo mogućnosti samostalne političke, pa čak i sindikalne organizacije, vodila je radnike u fragmentaciju koja se najjasnije ispoljavala tokom štrajkova. Ti su štrajkovi bili relativno brojni, pogotovo ako Jugoslaviju poredimo s drugim realnosocijalističkim zemljama, ali su uvek bili ograničeni na pojedinačna preduzeća, pa čak na samo delove pojedinih preduzeća, dok zahtevi koji su tokom njih formulisani praktično nikada nisu nadilazili nivo neposrednih, kratkoročnih ekonomskih interesa. Šta se u vezi s tim događa u Srbiji posle sloma realnog socijalizma? Istraživački rezultati pokazuju da je današnja radnička klasa u Srbiji ne samo i dalje atomizovana nego i izrazito dezintegrisana. Na ekonomskom planu, uz sve izraženiju materijalnu diferencijaciju društvenih grupa, u okviru koje se na vrhu izdiže sloj izrazito bogatih, a i srednji se slojevi sve više odvajaju od radnika, utvrđena je i značajna diferencijacija materijalnih položaja unutar same grupacije manuelnih radnika. Zatim, vertikalna društvena pokretljivost je u opadanju, nekvalifikovani radnici više se usmeravaju na veze s poljoprivrednicima nego s kvalifikovanim radnicima, a svi viši društveni slojevi zatvaraju se prema nižim. Na planu političke organizovanosti, osim po (socijaldemokratskom) imenu, nema ni jedne iole značajnije stranke čiji je primarni cilj delovanja zastupanje interesa radnika, niti radnici prepoznaju neku stranku kao zastupnika svojih interesa. Doduše, može se utvrditi da postoje posebne stranačke preferencije 47

različitih radničkih slojeva, pa tako kvalifikovani radnici pretežno biraju Demokratsku stranku, a nekvalifikovani Srpsku radikalnu (sada verovatno Naprednu), kao one koje najpribližnije zastupaju njihove interese. Međutim, već iz ove raspolućenosti lako je zaključiti da se u sferi politike ne može očekivati klasna integracija radnika, kao što ni navedene stranke ne prepoznaju ovu grupaciju kao svoje specifično biračko telo. Sa sindikatima kao organizacijama koje bi trebalo da zastupaju ekonomske interese radnika stvari ne stoje mnogo bolje. Poznato je da je danas, za razliku od realnosocijalističkog vremena kada su svi zaposleni bili sindikalno organizovani, ali je sindikat predstavljao samo transmisiju partijskih odluka (odnosno, preciznije rečeno, služio je kao manipulativno-demobilizacijsko sredstvo vladajuće grupacije), manjina radnika učlanjena u neki sindikat, a i da su međusobni odnosi većih sindikata pre konkurentski nego saradnički (a kamoli solidaristički). Stoga se ne može ni očekivati organizovanje neke sindikalne akcije koja bi okupila većinu radnika i postavila kao cilj određeni opšti interes već se poslednjih godina štrajkovi organizuju lokalno (po pojedinačnim preduzećima ili, eventualno, granski), i to tako da – nastojeći da zaštite pojedinačne ili posebne interese – vrlo često ugrožavaju opšte interese. Najzad, na planu vrednosnih orijentacija, najkarakterističnija je za radnike – kao, uostalom, i za većinu stanovništva Srbije – izrazita vrednosna konfuzija. Tako su oni većinski autoritarno usmereni, u značajnoj meri izražavaju nacionalističku orijentaciju, ali takođe podržavaju i neke liberalne vrednosti. Pokazuje se, npr. da oni većinski daju prednost privatnom vlasništvu i tržišnoj privredi, ali pod uslovom da se njihov posao ne nađe na udaru nesposobnog privatnog vlasnika ili tržišne utakmice. U tom, pak, slučaju podržavaju pojedinačnu državnu intervenciju, pa i opštu državnu regulaciju ekonomije. Takvo konfuzno stanje klasne svesti radnika često možemo uočiti tokom štrajkova tokom poslednjih nekoliko godina, kada se kao glavni zahtev zaposlenih u nekom propalom privatizovanom preduzeću postavi to da država otera postojećeg i dovede novog privatnog vlasnika, a da im u međuvremenu nadoknadi zarade koje dotadašnji vlasnik nije isplaćivao. Rečju, u današnjim okolnostima u Srbiji, očigledno je da radnička klasa ne može da predstavlja istorijskog aktera koji bi mogao da bude temelj za formiranje levice, shvaćene – kao što je sugerisano – kao radikalne antikapitalističke orijentacije. Naravno, s obzirom na (za mene) neočekivano veliki broj učesnika ovog skupa, kao i na većinsko raspoloženje studenata – barem na Odeljenju za sociologiju – neko bi mogao da tvrdi da društvena osnova levice u Srbiji može danas da se nađe među mladim obrazovanim stanovništvom. Međutim, kao što sam pomenuo, takva istorijska alternativa već se ranije pokazala kao neuspešna. Stoga bih pre bio sklon zaključku da u današnjim okolnostima kod nas, ne vidim da postoji značajniji društveni akter koji bi mogao da uobliči levicu kao širi antikapitalistički pokret. Doduše, možda su ovakvi skupovi put da se još jednom na sceni nađe radikalna leva ideja, koja bi služila kao kristalizaciona tačka levog pokreta onda kada se za njega stvore širi, strukturalni društveni uslovi.

48

Zagorka Golubovi}

Odjeci levičarske kritike neoliberalizma u Srbiji – perspektive levice danas u globalnoj krizi Uvod Sa jačanjem radničkih pokreta i sindikata dolazi do uspona levice u prvoj polovini 20. veka, naročito sa aktuelnošću antiratnih pokreta (u Srbiji se osniva socijaldemokratska partija Dimitrija Tucovića). Pokreti levice u svetu iniciraju mnoge značajne reforme: nove zakonske regulative u sferi rada – o skraćenju radne sedmice, zakon o nezaposlenosti i socijalnom osiguranju; ustanovljenje opšteg jednakog prava glasa bez polne diskriminacije, i sl. Od 70-ih godina prošlog veka trijumfuje socijaldemokratski pokret, koji je, iako se oslanja na osnovne ideje levice, sklon i kompromisima sa konzervativnim doktrinama (otklon od zalaganja za revoluciju i izbacivanje iz programa projekta ukidanja kapitalizma), zbog čega dolazi do stalnih sukoba sa radikalnom levicom. U bivšoj Jugoslaviji posle Drugog Svetskog rata radništvo i KPJ nisu bili inspirisani idejama klasične levice (koja je nastala na principima deklarisanim u Francuskoj Revoluciji 1789: liberté, egalité fraternité), već su pod teretom nasleđa boljševizma proklamovali „izgradnju komunizma“ u stilu kolektivizma, partijske lojalnosti, žrtvovanja pojedinaca za „opšte dobro“. Taj udes levice u Jugoslaviji produžiće se sve do 90ih godina XX veka, kada dobija karakter ekstremne levičarske ideologije u organizaciji JUL-a. 49

S druge strane, u svetu pod uticajem snažne ekonomske krize 1929. i uopšte 30ih godina prošlog veka obnavljaju se principijelne ideje levice u cilju spašavanja od krize (Kenzijanskim reformama uvode se mere državne regulacije za smanjenje rastuće nezaposlenosti, izvesni elementi socijalnog osiguranja za najugroženije stanovništvo, subvencioniranje proizvodnje, naročito u sektoru poljoprivrede, i dr.), što je izvelo zapadne zemlje iz pretećeg ekonomskog kolapsa. Međutim, kako piše Naomi Klein, „Kenzijansku revoluciju protiv laissez-faire kapitalizma“ dočekala je „kontrarevolucija – povratak na kapitalizam još manje regularan nego prije Velike krize“.1 Na scenu stupa doktrina Čikaške škole Miltona Friedmana i njegovog naslednika Hayeka, koja propisuje: da se uklone sva pravila koja ometaju akumulaciju kapitala; da se mora prodati sve vlasništvo i omogućiti korporacijama da ostvaruju profit, da se mora obustaviti subvencioniranje javne potrošnje, sprovesti deregulacija, uvesti jedinstvena stopa poreza za bogate i siromašne, ukinuti zajemčeni minimalni dohodak i da sve cene i ostalo mora određivati tržište (takozvano samoregulišuće tržište). Sa ratom protiv socijalne države u eri „Reganizma“ u SAD i „Tačerizma“ u Engleskoj, neoliberalna doktrina postaje dominantna ideologija globalnog značaja, potiskujući ideje levice i socijaldemokratije.2 Na toj osnovi javlja se porast desničarskih konzervativnih partija u novom milenijumu. Relativizaciju ideologije „samoregulišućeg tržišta“ i deregulacije uveo je A. Giddens kao „treći put“, ne ukidajući sve funkcije socijalne države, ali se zalažući za smanjenje uloge države i za rešavanje problema nezaposlenosti putem samozapošljavanja; što nije imalo mnogo praktičnog efekta. Međutim, levica je bivala sve manje delotvorna u rešavanju narastajućih problema u vremenu krize koja se približavala. Ali će pod uticajem procesa globalizacije u poslednjoj deceniji 20. veka oživeti levičarska kritika ponuđenog američkog modela, sa posebnim akcentom na socijalnoj nejednakosti u svetu, ukazivanjem na sve veći jaz između grupe bogatih zemalja i rastućeg siromaštva u zemljama u razvoju i u nerazvijenim zemljama. S druge strane, sa jačanjem civilnog društva, javlja se „nova levica“ koja nalazi uporište u približavanju socijaldemokratiji, koju više ne tretira kao „izdaju“ levičarskih (marksističkih) ideja, već preispitivanjem tvrdih rano-levičarskih stavova pronalazi nove metode delovanja i postaje značajniji faktor u promovisanju „novih društvenih pokreta“ i formi vaninstitucionalnog delovanja, sa uvažavanjem uloge socijalne države. 1. Zašto su prolevičarske ideje s kraja 19. i početkom 20. veka u Srbiji ostale nedelatne posle Drugog svetskog rata? U posleratnoj Jugoslaviji takozvana komunistička levica zauzela je celokupni prostor političkog delovanja i u jednom autoritarnom režimu nije postojala mogućnost kritičkog refleksivnog stava prema takvoj koncepciji levice. Odbojnost prema „autoritarnoj levici“ dovela je do potpunog negiranja verodostojnosti upotrebe levih ideja u razvoju društva. U tome je presudnu ulogu odigralo nasleđe boljševizma, 1 Naomi Klein. 2008. Doktrina šoka, Uspon kapitalizma katastrofe, v/b/z, Zagreb, str. 63. 2 Pokušaj da se nađe nekakva sredina predlagao je Antony Giddens u svom delu Treći Put, ali se to pokazalo neuspešnim, te i sam autor koriguje svoja shvatanja iz tog perioda u knjizi Giddens, A & Diamond, P (eds). 2005. The New Egalitarianism, Polity Press.

50

s jedne strane, ali i neugašeni koreni tradicionalnog nacionalizma, koji počivaju na idejama flagrantno suprotstavljenim idejama levice. Bliskost ovih doktrina došla je do izražaja 90ih godina u periodu režima Slobodana Miloševića, koji je u borbi protiv levičarskih sklonosti konstruisao spoj rigidne verzije boljševizma – staljinizma i nacionalizma, uvodeći iza dimne zavese o odbrani socijalizma, korporacijski kapitalizam ogoljenog tipa. Može se posumnjati da je JUL kao ekstremna levica imao funkciju da prikrije prelaz na kapitalizam, a u isto vreme da arogantnim idejama kontaminira svaki pokušaj obnavljanja levičarskih pokreta. Time je otvoren prostor za nacionalistički fundamentalizam, koji će uvesti republike bivše Jugoslavije u krvave međuetničke ratove i prouzrokovati konstantno nazadovanje srbijanskog društva. „Partokratska levica“ JUL-a dovela je do još većeg odbacivanja levičarskih ideja. Međutim, tu prevaru sa falsifikovanjem pojma „levice“ nije prozrela ni demokratska opozicija i u borbi protiv Miloševićevog režima i u zahtevima za promenama nije uzela u obzir različite alternative preobražaja tadašnjeg srbijanskog društva. Naime, nije razmatrana bitna razlika između „demokratske levice“ i „autoritarne levice“, već je levici uopšte pridata negativna konotacija i bez rasuđivanja prihvaćena neoliberalna projekcija kao program „demokratske tranzicije“. U tekstovima u objavljenom Zborniku o levici3 takođe ima dosta nedoumica i dubioznih tumačenja ideja levice. Navešću samo nekoliko primera. Na pitanje kako obnoviti levicu u Srbiji Todor Kuljić piše: da treba „dekonstruisati titoizam s leve, a ne s desne strane“ i obnoviti „iščezle vrednosti demokratskog socijalizma“4. Pitam se koje su to autentične ideje demokratskog socijalizma postojale u Jugoslaviji, jer autor ne ističe ni afirmaciju autonomije i individua i društva (pominjući nešto malo i nedovoljno na str.60), a to je, upravo bio glavni nedostatak politike bivše Jugoslavije, na kojoj se nisu mogle izgrađivati levičarske ideje. U Vuletićevom tekstu nedovoljno su diferencirani pojmovi liberalizam i neoliberalizam5 , te se ima utisak da je neoliberalizam dosledni naslednik liberalizma, a liberalizam potpuna suprotnosti osnovnim idejama levice. Suprotno tome, smatram da u klasičnom liberalizmu (npr. Johna Stjuarta Milla) i u modernijem liberalizmu 20. veka (Isaia Berlin i dr.) ima značajnih dodirnih tačaka sa izvornim levim idejama, što je neoliberalizam potpuno izbacio. Zato mi zvuči nejasno kada autor govori o potrebi afirmisanja „istinskih levičara“, a ne „liberalnih levičara“ (pitam se da li su za autora levičari, tj. nova levica: Volerstein, Stiglitz, Taylor, Castoriadis?). Takođe, Blagojević veoma uprošćeno (po logici ili-ili) objašnjava razliku između liberalizma/ desnice – za koje je osnovna vrednost sloboda, dok je za levicu osnovna vrednost jednakost6. Ni u Srbiji danas nije sasvim jasno definisano šta označava levica, a posebno koje su vrednosti 3 Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured.). 2008. Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd 4 Kuljić, Todor. 2009. ‘’Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES, str. 56-58 5 Vuletić, Vladimir. 2009. ‘’Globalni socijalizam’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES, str. 95 6 Blagojecić, Goran. 2009. ‘’Levica u Srbiji na prelazu iz industrijskog u informatičko društvo’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES, str. 116

51

koje ističe „nova levica“, kao značajni kritičar neoliberalizma (čiji je najizrazitiji predstavnik Noam Chomski i dr.). Da je takav izbor u startu vodio krizi, koja se u 2000. godini sve više ispoljavala, pokazuju podaci o retrogradnom smeru kretanja srbijanskog društva i sve očiglednijim neuspesima (neuspela privatizacija, porast nezaposlenosti, gomilanje bogatstva u sve manje ruku i širenje siromaštva u populaciji, visoka stopa korupcije, smanjenje uloge socijalne države, propadanje i radništva i srednjeg sloja, itd.). Srbija danas sve više liči na onu iz 90-ih godina, jer su glavni dobitnici postoktobarskog kretanja beneficirani sloj ratnih profitera, koji osvajaju ne samo glavne resurse zemlje, već postaju i sve značajniji faktor u politici, dok država dozvoljava nelegalno sticanje i gomilanje kapitala; a sa druge strane, smanjuje već vekovima stečena prava radništva i ne sankcioniše privatne vlasnike koji mesecima ne isplaćuju svoje radnike, ili nelegalno, protivno zakonu, rasprodaju imovinu kupljenog preduzeća i dovode sve više do njihovog propadanja, a radnike izbacuju na ulicu. Opšta pojava za koju država nema rešenje je devastacija sveta rada i urušavanje osnovnih moralnih principa na kojima počiva poštovanje ljudskog dostojanstva. A suština levičarskih ideja je uvek bila borba za promene društvenog sistema koji unižava dostojanstvo čoveka. Postoktobarska projekcija društvenog razvoja Srbije ne inicira promene u cilju poboljšanja života svih ljudi; ta projekcija je sklonija konzervativizmu, koji se plaši promena i nameće kretanje po ustaljenoj trasi, u smislu dominantnog svetskog trenda globalizacije koji „nema alternative“. Bez mnogo razmišljanja prihvaćena je „šok terapija“ Čikaške škole (ne samo u ekonomiji) i apsolutno poverenje u „samoregulišuće tržište“, koje, navodno, na najbolji način „zna“ da odredi cene svih roba (pretvarajući i kulturne tekovine u robe) i da usaglasi individualne interese i interese društva. Drugim rečima, automatski je prihvaćeno izjednačavanje demokratije i tržišta (iako tržišta postoje i u totalitarnim režimima) i sve što ometa tržišnu konkurenciju i akumulaciju profita odbacuje se kao pred-moderno stanje, uprkos očiglednoj činjenici da tržište ne sprečava rast monopola i gušenje konkurencije i da podvođenje svih delatnosti trci za što brže i veće sticanje kapitala, zamenjuje moralna načela utilitarnim principima korisnosti, na kojima se ne može graditi demokratski poredak kao humanije i pravednije društvo. Kada se tome doda favorizovanje populizma u tesnoj vezi sa klerikalizacijom društva u Srbiji, postaje jasno da su minimalne šanse za oživljavanje demokratske/nove levice, koja bi se temeljila na sasvim suprotnim principima, kao što su: pluralizam ideja i traženje alternativa; tolerancija prema različitosti (uključujući marginalne grupe) i negovanje interkulturne komunikacije; usaglašavanje individualnih i kolektivnih prava i interesa (ni „individualizam“ ni „kolektivizam“) na osnovu principa socijalne pravde; modernizacija u smislu prevazilaženja pred-političkih fenomena; kritičko preispitivanje tradicije (nasuprot neselektivnom tradicionalizmu). Izvorne levičarske ideje su nepopularne u današnoj Srbiji, što dokazuje činjenica da se nijedna demokratska politička stranka ne izjašnjava otvoreno kao levičarska (paradoksalno je da se takva izjava može čuti još jedino od pojedinaca iz SPS-a; međutim takva „levica“ ne bi doprinela progresivnijem razvoju društva i treba je smestiti u „zgarište istorije“). Ništa bolje ne stoje ni socijaldemokratske stranke u Srbiji, koje su ne samo malobrojne, već i programski neartikulisane i bliže su partijama desnog centra nego levici. DS se deklariše u svom 52

Programu kao socijaldemokratska partija i članica je socijaldemokratske Internacionale, međutim, ni u javnim nastupima njenih članova, uključujući i vrhunske čelnike, niti u praktičnoj politici ne mogu se prepoznati socijaldemokratska načela. Politika vladajuće demokratske koalicije (koja nije usaglašena) više promoviše suprotne mere, kao što su: bezuslovna rasprodaja društvenih resursa, ukidanje radničkih prava u korist veće slobode poslodavaca koji vrše nesankcionisanu eksploataciju, znatno ograničenje (do ukidanja) mera socijalne države, prećutna sprega vlasti i kapitala stečenog nelegalno (privilegovanje novobogataša je najviše uočljivo u merema koje su usvojene za izlazak iz krize, gde su se na udaru našle najugroženije grupe – penzioneri, nezaposleni i zaposleni sa niskim primanjima, dok nijedna mera nije predviđena za obuzdavanje sve agresivnije invazije ogromnog bogatstva). Čak ni sindikati, glavni oslonac levice i socijaldemokratije u svetu, u Srbiji nisu naklonjeni idejama levice i sve manje su inicijatori, ili potpora, pokretima nezadovoljnih radnika, koje država dovodi do ivice propasti zbog loše privatizacije i sistemske korupcije, u kojoj propada proizvodnja i raste nezaposlenost, jer je potisnut princip „živeti od svoga rada“ kao geslo društva socijalne pravde. Sve je više u upotrebi izjava: nema više podele na levicu i desnicu, što je besmisleno i neuverljivo, budući da sve više trijumfuje desnica, ne samo u Evropi već i šire u svetu (osim Latinske Amerike). Međutim, iza takve izjave se krije opravdanje nespremnosti takozvanih demokratskih političkih stranaka i vlada da se bore protiv desničarske invazije, prihvatajući je prećutno kao normalni trend i jedinu alternativu koja „prirodno“ ide u skladu sa neoliberalnim modelom globalizacije. S druge strane se novi masovni pokret „alterglobalizacije“ inspirisan siromašnim i nerazvijenim zemljama, namerno se interpretira kao antiglobalizam, što ponovo potvrđuje da je u većini prihvaćeno stanovište da postoji samo „jedna alternativa“ modernog (kapitalističkog) razvoja i da nema potrebe istraživati druge postojeće mogućnosti, koje bi pomogle da se rešavaju problemi nastali kao posledica upravo vladajućeg trenda razvoja, što je današnja svetska kriza potvrdila. I dalje se kao jedini uzor najrazvijenijeg (bez pitanja da li i najpravednijeg) društva uzima SAD, namerno prikrivajući da postoje već dugo društveni sistemi (kapitalizma) koji su i u ovoj krizi manje pogođeni problemima, nego anglo-saksonska i najrazvijenija evropska društva, zahvaljujući modelima u kojima se kombinuju principi tržišne ekonomije i zahtevi ispunjenja socijalne pravde (kao što su Skandinavske zemlje, ali i neke zemlje Latinske Amerike).7 2. Kritika levičarskih pokreta danas u Srbiji ide sa više strana, što značajno utiče na nepopularnost konstituisanja nove levice, i to: a/ sa strane komunističke (autoritarne) JUL-ovske „levice“, što kompromituje levičarske pokrete; b/ sa strane nacionalističkog fundamentalizma koji levicu identifikuje kao neprijateljsku nacionalnu ideologiju; c/ sa strane neoliberalnog modela tranzicije, koji predstavlja levicu kao premodernu, zastarelu doktrinu, koja „ne radi“ u modernom sistemu kapitalizma. Zato se nijedna politička partija, koje se prevashodno bore za preuzimanje/održanje vlasti, ne izjašnjava otvoreno kao levičarska posle 2000. godine, zbog mogućeg smanjenja političkog rejtinga. Time 7 U navedenoj knjizi Giddensa i Diamond-a, ubedljivo je pokazano da su Danska, Švedska i Norveška zemlje koje će imati najmanje nerešivih problema u periodu globalne krize danas (što se može izvesti iz analize manjeg obima nezaposlenosti, znatno manje socijalne diferencijacije, većeg oslonca na socijalnu državu i sl.), iako je knjiga pisana pre objave svetske krize.

53

se može objasniti, na primer, opšta nepopularnost postojećih socijaldemokratskih stranaka, koje su u partijskom pluralizmu zanemarljive kao faktori. Ali tome treba dodati da su socijaldemokratske stranke u Srbiji danas neartikulisane kao moderna levica i često su bliže partijama desnog centra. Može se konstatovati kao opšti zaključak da levica, ni u (blažoj) socijaldemokratskoj varijanti, nije prepoznatljiva u partijskim programima ni onih stranaka koje bi, prema programskoj deklaraciji, slovile kao levo orijentisane partije. Iz toga, dalje, sledi da se može govoriti o slabim perspektivama za razvoj levičarskih pokreta danas u Srbiji. Koja evidencija na to ukazuje? Pre svega, i u demokratskim partijama (a u njih mislim da spadaju DS i LDP) postoji konfuzija ideja i vrednosnih principa i isticanje takvih programskih načela i ciljeva razvoja, koji inkorporiraju nekritički preuzete neoliberalne ideje, kojima se levica udaljava od svog mnogo prirodnijeg partnera, kao što je klasični liberalizam (Johna Stuarta Milla, Kanta, uključujući i Johna Rowlsa); samim tim, ne postoji levičarska refleksivna kritika neoliberalne koncepcije i modela razvoja (što se može samo sporadično naći u stavovima pojedinaca iz tih partija, ali ne kao dosledan stav), te je često nejasno u čemu se te stranke suštinski razlikuju, na primer od G17+, ili izrazito konzervativno orijentisanih partija u svetu. To se naročito ogleda u nekritičkom prihvatanju identifikacije modernog koncepta društva (koje već ima različite varijante) sa modelom „samoregulišućeg tržišta“, iako je upravo takva politička praksa izazvala teške probleme u ravnomernijem razvoju zemalja u svetu, proizvodeći sve veći jaz između bogatstva i siromaštva (kako u unutrašnjim prilikama, naročito zemalja u razvoju, tako i između najrazvijenijih i manje razvijenih zemalja). Posledice su veoma vidljive: potpuna nemoć demokratskih stranaka da koncipiraju valjane neophodne reforme, koje bi omogućile prevazilaženje problema izazvanih globalnom krizom; umesto toga, demokratske stranke se pridržavaju jednostranih rešenja, koja su već primenjena u praksi EU i SAD, naime, traženje novih zajmova od MMF-a i Svetske banke (ili u najrazvijenijim zemljama „upumpavanje“ više novca u ove transnacionalne korporacije, kao i spašavanje banaka koje su u stečaju), dok se, paradoksalno, u Srbiji i ne pominju druge mere, koje su bar nagoveštene u zemljama Evropske unije, kao što su: smanjenje siromaštva povoljnijom regulacijom odnosa rasta bogatstva i prihoda siromašnih slojeva obnavljanjem mera socijalne države; mogućnost uvođenja progresivnog poreza za bogataše (u Srbiji je predviđeno uvođenje poreza od 15% za sve slojeve); mogućnost uvođenja izvesne sistemske redistribucije društvenog bogatstva; državno subvencioniranje proizvodne delatnosti, koja je naročito pogođena procesom nekontrolisane privatizacije; obnavljanje izvesnih mera Kenzijanskih reformi, radi otvaranja novih radnih mesta za veliki broj nezaposlenih (ovo je nagovestila stranka G17+, ali čini se da će i to ostati samo propagandna retorika). Karakteristično je da se retorikom levice najviše služe partije ekstremne desnice (oba krila radikala), čime se može objasniti porast njihove popularnosti (naročito SNS-a), ali je i ta frazeologija u duhu falsifikovanja osnovnih ideja levice: umesto unapređenja „javnog/opšteg dobra“, govori se nacionalističkim terminima o „dobru naroda“ (podrazumeva se srpski narod, koji će prosperirati samo ukoliko živi u „Velikoj Srbiji“, tj. ako odbrani „teritorijalni integritet“ srpske zemlje, itd.). Ipak i u tom obliku radikalska propaganda pleni najugroženije i siromašne slojeve, kojima se obraća, za razliku od demokratskih stranaka, koje su više okupirane „višim“ slojevima (apostrofirajući srednji sloj, pa i bogataše, kao osnovne faktore napretka). Pored toga, u rečniku demokratskih partija koje su na 54

vlasti ne čuje se zalaganje za jačanje „građanske participacije“ kao bitnog konstruktivnog dela razvoja demokratskog društva, a pojam „decentralizacije“ se svodi na administrativnu regionalizaciju, iza koje se krije namera da se faktički i dalje ključne odluke donose na centralizovan način. Posebno je uočljivo da se po svojoj strukturi i unutarpartijskim odnosima skoro ne razlikuju demokratske i nedemokratske stranke, jer su sve još na nivou predmodernog stanja, budući da su liderske i da je unutrašnja demokratija, koja dozvoljava pluralitet ideja i slobodnu raspravu pre donošenja finalnih odluka, u svima nerazvijena. Pored toga, autoritarni odnosi su i dalje vidni i u demokratskim strankama i zato vođe biraju za svoje najpouzdanije saradnike one osobe koje su, pre svega, lojalne vođi stranke, a ne po doslednosti idejnog/demokratskog opredeljenja i samostalnosti u formiranju svojih stavova. Time se mogu objasniti i neracionalni kompromisi i koalicije, koje još više sužavaju mogućnost jasnog definisanja/profilisanja demokratskih programa i u tom kontekstu, dosledno levičarsko opredeljenje bi išlo na štetu očuvanju vladajuće pozicije demokratskih stranaka. ZAKLJUČAK: Slabi su izgledi/uslovi za razvoj moderne levice u Srbiji danas ukoliko demokratske stranke ne preispitaju ozbiljno i kritički svoje programe i na njima ponuđene politike; ukoliko umesto isključive brige o svom rejtingu u cilju ostajanja (ili zauzimanja) vlasti ne shvate da na taj način doprinose srljanju društva u mračnu prošlost, umesto otvaranja perspektiva za budućnost; ukoliko se ne podsete na kojim idejama i principima se izgrađuju levica/socijaldemokratija i preispitaju principe koje sami promovišu; ukoliko ne razviju unutrašnju demokratiju, koja omogućuje razvoj demokratskih institucija i u tom pogledu davanje šansi najboljim predstavnicima iz svojih redova, koji će biti u stanju da vode kurs demokratske transformacije društva. Ali se treba zapitati i: da li se danas u srbijanskom društvu naziru začeci nekih novih „činbenika“ (za konstituisanje novih pokreta potrebno je vreme), koji će inicirati drugačije tonove u pogledu izbora ciljeva i sredstava demokratske transformacije društva, bez obzira da li sebe vide (identifikuju) sa levicom? Jedan od mogućih izvora novih kretanja mogle bi biti „Kancelarije za mlade“, koje su osnovane u desetinama gradova Srbije, ali sa nejednakim namerama i ciljevima. Za razliku od onih prvih (u Šapcu i Obrenovcu) nastojanja da se da šansa mladima koji su spremni i sposobni da se obrate drugim mladim ljudima apelujući na preispitivanje načela i vrednosti na kojima se zasniva pasivno i neodgovorno ponašanje građana, a u duhu ravnopravnosti ljudi i poštovanja dostojanstva čoveka; i kojima su lokalne samouprave omogućile osnivanje i delovanje uz izvesne donacije, ali su im ostavile samostalnost i već sada su pokazali dobre rezultate u programima za mlade. U poslednje vreme „cvetaju“ takve „kancelarije“ u svim opštinama Beograda i u drugim gradovima Srbije, ali pod „čvrstom rukom“ predstavnika vlasti, koji u njima nameštaju rukovodioce i savetnike, i sigurno odlučuju o njihovim programima, što pretpostavlja partijsku politizaciju mladih.8 Ipak, bar nekoliko autohtonih ovakvih organizacija bude nadu da se može očekivati i buđenje novih pokreta, koji će zahtevati od političkih struktura da preispitaju kuda vode Srbiju i iz kojih će se shvatiti da i individualna i grupna odgovornost mora da se razvija od strane svakoga građanina, da bi 8 8 U istraživanju koje je sprovedeno u 10 gradova Srbije 2008-2009. vršeni su i intervjui sa predstavnicima Kancelarija za mlade, koji će pokazati razlike između njih i „goropadne“, destruktivne omladine, u pogledu ciljeva kojima se posvećuju.

55

se, ne samo prevazišla ova sadašnja kriza, već da bi postulati demokratske transformacije društva bili postavljeni na ona načela koja garantuju prosperitet i pojedinaca i društva, i opominju da su političari i vlast u službi građana, suprotno sadašnjem uverenju da su građani podanici vladajućih partija. Imam poverenja u želje onih mladih, koji nisu podlegli beznađu i usled frustriranosti pobegli u agresivnost, da će imati snage da ostvare svoje programe, koji počinju sa revalorizacijom istinskih ljudskih/moralnih vrednosti i podstiču građansku svest, koja nam nalaže da se udruženim snagama angažujemo za ostvarenje demokratske transformacije našeg društva, umesto falš modela, koji će upropastiti i ono malo potencijala koji je preostao u srbijanskom društvu. To poverenje zasnivam na iskazima mladih učesnika ovih novih organizacija (u razgovorima koje sam sa njima imala) da njihova želja nije da pobegnu u inostranstvo, već čvrsta namera da se u svojoj zemlji bore za svoja prava, koja treba da im garantuju aktivnu ulogu u projektovanju i realizaciji vlastite budućnosti.

LITERATURA: Blagojević, Goran. 2009. ‘’Levica u Srbiji na prelazu iz industrijskog u informatičko društvo’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES Giddens, A & Diamond, P (eds). 2005. The New Egalitarianism, Polity Press Kuljić, Todor. 2009. ‘’Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES Naomi Klein. 2008. Doktrina šoka, Uspon kapitalizma katastrofe, v/b/z, Zagreb Vuletić, Vladimir. 2009. ‘’Globalni socijalizam’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES

56

Sre}ko Mihailovi}

Neuralgične tačke definisanja levice Svi znamo za one dečije igre “kauboja“ i „Indijanaca“, „partizana“ i „četnika“ i za druge slične borilačke igre. Ako bi taj model igara iskoristili za ovu relaciju levice i desnice i to na odraslim građanima Srbije onda bi našli da bi retko ko prihvatio da bude levičar, a ako bi neki zbog same igre to i prihvatili ne bi znali kako da odigraju ulogu levičara. Nalikovali bi na onu svojevremeno retku decu koja nisu znala da je posao „kauboja“ da ubijaju „Indijance“ a ne da čuvaju krave. Ovo što sam ustvrdio mogu da dokažem empirijskim podacima i takvu vrstu podataka je malopre Mladen Lazić počeo da iznosi. Nalazi iz mojih istraživanja svedoče o istom ili barem o sličnom. – U ovom kontekstu jasniji je i naslov mog priloga na ovom skupu: Neuralgične tačke definisanja levice. Generalno, ako je tačno ono što kaže Fredric Jameson - danas je lakše zamisliti „kraj sveta“ nego neku realnu alternativu kapitalizmu – onda je levica u velikom problemu. Ako je tačno ono što danas tvrde mnogi istraživači - da je sve manja pa i da nestaje povezanost socio-klasnih grupa, koje i same nestaju, sa temeljnim ideološkim opredeljenjem – onda je „levica“ danas završena priča1. No, da li je zaista tako? Da li, eventualno nestajanje „levice“ iz političkog polja, podrazumeva i nestajanje iz naučnog vidokruga. Uostalom, da li je zaista reč o „nestajanju“ iz sveta politike? – U svemu ovome treba imati stalno na umu da je ključno pitanje: Koji je to eksplanatorni projekat koji treba da 1 Brojni autori, pak, navode iscrpnu argumentaciju o zasnovanosti upotrebe levo-desne sheme. Neki to čine “bez ostatka”, drugi su nešto uzdržaniji. “Prvo i najvažnije našli smo snažnu evidenciju o levo-desnim materijalističkim orijentacijama na nivou masovne publike” (Knutsen, OddbjØrn. 1995. “Left-Right Materialist Value Orientation”. In: Deth, van Ian and Elinor Scarbrough (eds). The impact of Values. Oxford University Press, str. 193). A evo kako to čini u jednom pregledu evropskih izbornih istraživanja, holandski istraživač Erih Oppenhuis: “Nekoliko autora je pokazalo da je levo-desna ideološka dimenzija važna dimenzija partijskog izbora u zapadnoevropskom partijskom sistemu (e.g., Gastles and Mair 1985, Fuchs and Klingemann 1989, Franklin, Mackie, Valen et al. 1992, van der Eijk, Franklin et al. 1995). Stoga je očekivano da je levo-desna ideologija jak eksplanatorni faktor u mnogim zemljama Evropske zajednice. Postoje, ipak, neki izuzeci. Zabeleženo je, na primer, da je levo-desna dimenzija malo ili nimalo važna u Irskoj zbog činjenica da su sve važne partije Fianna Fail, Fine Gael i Progressive Democratc locirane desno... (Oppenhuis, Erik. 1995. Voting Behavior in Europe. A comparative analysis of electoral participation and party choice. Amsterdam: Het Spinhuis, 126).

57

obave pojmovi „levo“ i „desno“? I najkonkretnije: Da li pojmovi „levo“ i „desno“ čine stvari vidljivijim u pojmovnoj šumi političkog polja, ili dodatno povećavaju ne-vidljivost?

*

Pojmovi „levo“ i „desno“ ulaze u krug najosnovnijih relacionih pojmova. Ovi pojmovi smisao i značenje dobijaju tek u prostornom kontinuumu i to tek u odnosu na opozitni pojam. Izvan prostornog diskursa svaka denotacija ovakvih pojmova daje sumnjive rezultate. - Kanadski sociolog Žan Lapons (svakako, najveći istraživač levo-desnog kontinuuma) kada kaže da je ne samo u sferi politike, već gledano univerzalno, to levo-desno, u stvari treća bazična dihotomija prostorne orijentacije, nakon „isprediza“ i „gore-dole“. Pitanje orijentacije je neposredno povezano sa pitanjem lokacije, kako sopstvene tako i lokacije drugih (u datom, političkom ili drugom prostoru). Zanimljivo je a i značajno pitanje zašto se u praksi relacioni pojmovi pune sadržajima izvan relacionog diskursa. Tu se može navesti zgodan primer. Zašto je baš socijalizam vezivan za dve relaciono/ prostorne odrednice: „levica“ i „istok“. Smisleni odgovor treba vezati za fenomen redukcije političke, odnosno izborne kompleksnosti. Mogu da zamislim, cinično naravno, da je u mitu o nastajanju pojmova „levica“ i „desnica“ (za vreme Francuske revolucije, 1789) istina u tome da poslanici barem jedne strane nisu mogli ni da zapamte svoja mesta, niti da prepoznaju svoje političke istomišljenike, te im je „levo“ i „desno“ značilo veliko olakšanje jer je omogućilo lako snalaženje. Ništa drugo ne tvrdi ni Stiven Luks kada kaže: „Moja je sugestija, jednom reči, da se levica definiše pomoću svoje predanosti onom što možemo da nazovemo načelo ispravljanja (rektifikacija), a desnica pomoću suprotstavljanja tom načelu“2. Levo-desne glavobolje, tačka 1 – Velike razlike između denotativnog i konotativnog značenja. Danas je razgovor o levici i desnici prilično neproduktivan ukoliko prethodno ne definišemo ono o čemu govorimo. Već smo u dosadašnjem toku našeg razgovora videli da gotovo svako od nas na barem nešto drukčiji način razume ove pojmove. Razlike u razumevanju daju apsurdne nalaze u javnomnjenskim istraživanjima levice i desnice, ponekad i komične. To i ne čudi, jer ako istraživač ima jednu ideju o značenju ovih pojmova, a ispitanici neka druga ili pak pojma nemaju o onome šti ih pitamo, onda i ne treba bogznašta očekivati od istraživanja. Otuda je rasprava o značenju ovih pojmova jedna veoma neuralgična pojava kako za empirijske istraživače, tako i za i sve one koji teorijski razmatraju ovo pitanje. Na putu operacionalizacije ovih i sličnih pojmova potrebna je pomoć psihologije i socijalne psihologije. Ovde se treba osloniti, pre svih, na Ozguda (C. E. Osgood) i saradnike, tj. na njihove radove iz sredine prošlog veka, kao i njegovog razlikovanja konotativnog i denotativnog značenja pojma. U našem slučaju reč je razlikama između konotativnog i denotativnog značenja pojmova levice i desnice. Denotativno značenje pojma odnosi se na objektivno shvatanje pojma, dok se konotativno značenje vezuje za subjektivnu interpretaciju denotativnog značenja čiji je resurs u iskustvu samog pojedinca a ne u nekom objektivnom značenju pojma. Za denotativno značenje može se reći da je oficijelne prirode, da je produkt ekspertnog rada sa pojmovima, da ga nalazimo u leksikonima, rečnicima, 2 Luks, Stiven. 2006. „Levica i desnica - velika dihotomija dvadesetog veka“. Republika br. 373

58

naučnim radovima... Konotativno značenje je vezano za subjektivnu interpretaciju, ono je iskaz i o onome što znamo i o onome što ne znamo, ono je produkt našeg ovakvog ili onakvog iskustva koje ne mora biti isključivo empirijske prirode. - Vi ovde, na primer, kao naučnici govorite o levici u denotativnom smislu, dok sam ja, kao kletvenik iskustvenog, skloniji govoru o levici u konotativnom smislu. No, važno je da znamo o čemu govorimo, a mora da priznamo da to baš i nije neki čest slučaj! Poentiram, inače, na Ozgudovom stavu da se značenja koja imaju isti znaci, razlikuju od pojedinca do pojedinca, zavisno od njihovih ranijih iskustava. Problem se ovde pomera sa pitanja definicije pojma, na pitanje utvrđivanja razlika u poimanju pojmova. Odgovarajući instrument za evidenciju razlika u shvatanju pojma jeste procedura semantičkog diferencijala. Konkretno, kao što znate, reč je o parovima opozitnih kvalifikativa – u formi sedmočlanih bipolarnih skala procene – kojima se procenjuje značenje određenih pojmova. Ako bi upotrebili tu kategorijalnu aparaturu, a u samom istraživanju primenili proceduru semantičkog diferencijala, došli bi do veoma zanimljivih podataka o levici i desnici. Videli bi, pre svega, da niko ne zna precizno o čemu to pričamo, ni istraživač ni ispitanici. Druga neuralgična tačka - nerazlikovanje ili slabo razlikovanje određujuće-pripisanog značenja od autointerpretativnog značenja pojma levice, odnosno desnice. Na najbanalnijem primeru to je ona razlika koja se javlja između onoga kada mi pitamo ispitanika o levici onako kako je mi shvatamo, a ispitanik nam odgovara o levici onako kako je on shvata. A onda ovde nešto pođe drumom a nešto šumom! U osnovi tu je reč o ne-razlikovanju denotativnog i konotativnog značenja, mada može biti i reč i o razlikama unutar polja različitih konotacija (gde je istraživačeva tek jedna od mnogih). Treća neuralgična tačka – praktična potreba za pojmom iste ili slične konotacije obezbeđuje njegovu masovnu upotrebu, ali ne opravdava nepricezno korišćenje u analitičke svrhe. Konkretno: (1) Potreba za identitetom, identifikacijom, autolokacijom i lokacijom drugih jeste temeljno objašnjenje široke upotrebe pojmova „levo“ i „desno“ u političkom prostoru. (2) Prednost političkog redukcionizma – redukcija kompleksnosti političkog polja. Nema sumnje da među politički orijentisanim građanima postoji potreba za političkim identitetom, ali i političkom identifikacijom. Složenost političkog polja i teškože u njegovom razumevanju, usmerava građane ka jednostavnijim formama političkog identiteta. Između prostorne orijentacije u političkom prostoru – na jednoj strani, socijalne orijentacije, tj. orijentacije u odnosu na druge autoritetne pojedince i referentne grupe – na drugoj strani, i potrebe za ideološkim identitetom na trećoj strani, najveći broj političkih građana daje prednost najmanje preciznom obliku političkog samoprepoznavanja – prostornoj orijentaciji. Dakle, između tvrdnje “Ja o tome mislim kao levičar ili desničar” ili tvrdnje “Ja o tome mislim ili ne mislim kao i svi moji seljaci” ili tvrdnje “Ja sam demokrata ili ja sam srpski demokrata” – naš politički građanin će pre prihvatiti tvrdnju “Ja o tome mislim kao levičar ili desničar”, tj. “Ja sam levo ili ja sam desno”. (3) Prividno približavanju značenju upotrebom poznatih kvalifikativa. Orijentacija levo-desno u političkom polju je relacijski identitet koji je izrazito podložan samorazumevanju ili barem znatno više nego ideološki ili socijalno-politički identitet. Pre svega što ovo „imenovanje“ dolazi iz ravni u kojoj ne 59

oskudevamo u razumevanju. Kao da nešto što nam je nepoznato ili tek manje poznato (određeni politički pojmovi), objašnjavamo poznatim pojmovima kao što su „levo“ ili „desno“, ili, na primer, „istok“ naspram „zapada“. (4) Skloniji smo prihvatanju manje obavezujućih relacija. Relacijski levo-desni identitet, po pravilu nam omogućava najmanje obavezujuće opredeljenje, on nam omogućava omekšavanje političkih razlika, ma koliko to u kontekstu levo-desnog opredeljenja u nekim vremenima – zvučalo čudno. Na primer, u doba početnog nam komunizma, pristajanje na ovaj tip političkog orijentisanja podrazumevao je političku pa i građansku ekskomunikaciju. “Desna ideologija” i “leva skretanja” bile su u to vreme pogubni kvalifikativi3. (5) Izvesna neodređenost levo-desnog kontinuuma povećava privlačnost pojma. Istraživači su skloni da ispitanicima, i bez odgovarajuće evidencije, pripišu striktno razumevanje levo-desne terminologije. Kao, ili ne znaju ili znaju o čemu se tu radi. Međutim, naša početna istraživanja pokazuju široko postojanje svesti o situacionom razumevanju leve i desne ideologije, uz navođenje da baš to što tu nije reč o nekom krutom određenju, čini prihvatljivijom upotrebu termina „levo“ i „desno“ u sferi politike. (6) Laka primenljivost pojma (znatna upotrebna vrednost) dodatno olakšava njegovu upotrebu. Lapons kaže kako politički život ima svoju levicu i svoju desnicu u Kini, kao što ih ima čovek u Libanu ili Rusiji, isto kao i u Švajcarskoj. Crkve imaju svoju levicu i svoju desnicu u Sjedinjenim Državama koliko i u Francuskoj, a imaju ih i univerziteti u svojim akademskim debatama, bilo da su u Norveškoj ili u Brazilu. Ovaj autor govori i o lakoj prevodljivosti ovih pojmova, iz kulture u kulturu. Primer jednog merenja levo-desnih ideoloških stavova Naše merenje levo-desnih ideologija počiva na tri bazične predpostavke o tome kako glasači misle i kako se ponašaju kada donose glasačke odluke: (1) predpostavljamo da levo-desna ideološka dimenzija može biti nađena u većini savremenih demokratija; (2) levo-desna ideološka dimenzija je važna i često primarna determinanta glasačkog izbora u savremenim demokratijama i da je to bila u celom posleratnom periodu, a takođe i sada; i (3) predpostavljamo da se levo-desna dimenzija može koristiti, komparativno, u međunarodnim istraživanjima4. Sa predpostavkom o uporedivosti, kontinuitetu i relevantnosti levo-desne dimenzije, moguće je onda razviti merenje ideološke pozicije određenog birališta koje je uporedljivo kroz države i kroz vreme. Da vidimo na jednom primeru kako to može da izgleda kod nas, a u kontekstu činjenice da je istraživač prinuđen da definiše stvari u istraživanju ako je iole pristojan i korektan istraživač. Dakle, on izlazi sa nekim konceptom koji može ali i ne mora da bude sporan dugim istraživačima. Poenta je u tome da koncept mora da bude tako operacionalizovan da ispitaniku bude jasno šta ga pitamo. Kako stvari postavimo onda dolazimo do nekih nalaza koji govore o tome da među građanima Srbije mi 3 “Pojmovni par levica/desnica bio je sistematski obesmišljavan u decenijama posle Drugog svetskog rata od strane vladajućih komunističkih partija zemalja Istočnog bloka koje su prisvojile pojam levice i negirale levi karakter socijaldemokratskih partija u Zapadnoj Evropi.“ (Goati). 4 Kim, HeeMin and Richard Fording. 2003. “Voter ideology in Western democracies: An update”. European Journal of Political Research 42, str. 76-77

60

imamo negde oko polovine onih koji su spremni da se prepoznaju, da se samoidentifikuju u tom koontinumu levo-desno. Druga polovina nije u stanju da to učini. A kad na tenane uzmemo da analiziramo tu polovinu koja se prepoznala u pomenutom kontinumu mi nalazimo da oni i ne znaju baš precizno o čemu smo ih pitali. Ja ću navesti reakciju ispitanika na tri-četiri grupe pitanja kako bih potkrepio ovo što sam rekao. Kad građanima postavimo jednu tvrdnju i tražimo reakciju na tu jednu tvrdnju mi dobijamo određene rezultate. Ako građane izložimo jednoj u odnosu na prethodnu opozitnoj tvdnji a na istu temu, mi dobijamo sasma drugčije rezultate. Mali je broj ispitanika u stanju da održi doslednost u reagovanju na dve uzastopne međusobno opozitne tvrdnje. Prvo pitanje se odnosi na relaciju nacionalna država vs. građanske države (videti tabelu). Kad od građana tražimo da se izjasne o tvrdnji „Srbija treba da bude država srpskog naroda jer je on većinski narod“ i o tvrdnji „Srbiju treba urediti kao državu svih građana koji u njoj žive bez obzira na nacionalnost“, mi onda nalazimo da samo dve petine ispitanika dosledno odgovara, pri čemu, ako je to važno, 28% kaže da to treba da bude građanska država a 13% da to treba da bude nacionalna država. Više od polovine su protivrečni odgovori. Oni se čas zalažu za nacionalnu, a čas za građansku državu. Drugo pitanje - intervencionistička vs. minimalističke države. Jedna tvrdnja glasi „Država treba što manje da se meša u privredu i njen razvoj treba da reguliše samo tržište“, a druga „Država treba da utiče na privredni život i da ga usmerava“. Dve petine ispitanika (40%) daje protivrečne odgovore, petina (22%) građana je neodlučna, a samo nepune dve petine (38%) daje konsekventne odgovore. Treće pitanje se odnosi na socijalnu politiku. Jedna tvrdnja glasi „Samo najteži slučajevi treba da dobiju socijalnu pomoć ostali treba sami da se snalaze“, a druga „Vlada treba da zadovolji osnovne potrebe građana u slučaju bolesti, siromaštva i nezaposlenosti“. Polovina građana (52%) daje protivrečne odgovore, 8% je neodlučno, dok dve petine ispitanika (40%) daje konsekventne i dosledne odgovore. Umesto zaključka Još je Emil Dirkem u Pravilima sociološkog metoda uočio štetne posledice upotrebe „predpojmova“ u naučnim istraživanjima. „Laički“ pojmovi potiču iz konteksta koji se ne može nekritički prihvatati, te pojmove je „stvorilo iskustvo... i stvoreni su za iskustvo“. Pjer Burdije insistira na razlikovanju i to na upotrebnom razlikovanju „kategorija prakse“ od kategorija naučne aparature. Loik Vakant, na primeru analize rasne dominacije, belodano pokazuje svu štetnost „razmene značenja“ koja se odvija između društvenih ili narodskih na jendoj strani i analitičkih i socioloških shvatanja određenih pojmova (kao što je to rasa, na primer, ili u našem slučaju „levo-desne“ ideološke dimenzije). Levo-desna terminologija je podjednako i kategorija prakse i kategorija analize. O levici kao kategoriji prakse govorimo u konotativnom smislu – svesni da naši „laički“ ispitanici imaju ili nemaju određenu predstavu o toj kategoriji. Poenta je u tome da se sa ispitanikom uspostavi efektivna komunikacija u kojoj će se znati šta mi podrazumevamo pod određenim pojmom, a da ispitanik može da iskaže šta on vidi i kako shvata i tumači određeni pojam. Tek u interpretaciji, bavimo se denotacijom i kritički interpretiramo laičke konotacije naših ispitanika. Naravno, sve ovo treba odvajati i strogo razlikovati od onoga što politički preduzetnici shvataju preko pojmova „levo-desno“. Problemi, pak, nastaju onda kada se preklope istraživači i protagonsti levo-desne ideologije. 61

LITERATURA: Adams, James, Michael Clark, Lawrence Ezrow and Garrett Glasgow. 2004. “Understanding Change anr Stability in Party Ideologies: Do Parties Respond to Public Opinion or to Past Election Results?”. (BJPS2004) Barnes, Samuel. 1998. “The Mobilization of Political Identity in New Democracies”. In: Barnes, Samuel and Janos Simon (eds.). The postcommunist Citizen. Budapest: Erasmus Foundation and IPS of HAS. Beyme, von Klaus. 2002. Transformacija političkih stranaka. Zagreb: Fakultet političkioh znanosti Sveučilišta u Zagrebu. Bobio, Norberto. 1998. Desnica i ljevica. Razlozi i značenja jednoga političkog razlikovanja. Split: Feral Tribune. Čular, Goram. 1999. “Koncept lijevog i desnog u empirijskoj političkoj znanosti: značenje, razumevanje, struktura, sadržaj”. Zagreb: Politička misao. Vol. XXXVI. No 1, str. 153-168. Golubović, Zagorka. „Nova levica, socijalizam i personalizam“. Republika br. 272 Imbeau, Louis, Fransois Petry and Moktar Lamari. 2001. “Left-Right party ideology and government policies: A Meta-analysis”. European Journal of Political Research 40. (1-29) Kim, HeeMin and Richard Fording. 2003. “Voter ideology in Western democracies: An update”. European Journal of Political Research 42. (95-105) Kitschelt, Herbert. 1988. “Left-Libertarian Parties: Explaining Innovation in Comparative Party Systems”. World Politics, Vol. 40, No 2. 194-234. http://www.jstor.org/ Kitschelt, Herbert et al. 1999. Post-Communist Party Systems. Competition, Representation and Inter-Party Cooperation. Cambridge University Press. Knutsen, OddbjØrn. 1995. “Left-Right Materialist Value Orientation”. In: Deth, van Ian and Elinor Scarbrough (eds). The impact of Values. Oxford University Press. Kroh, Martin. 2005. “Surveying the Left-Right Dimension: The choice of a Response Format”. www.diw.de (DP 491.pdf) Kuzmanović, Bora i Nebojša Petrović. 2005. „Promene konotativnog značenja politički relevantnih pojmova kod beogradskih srednjoškolaca“. Psihologija. Vol. 38 (4), str. 423-444. Lipset, Sejmor. 2001. „Amerikanizacija evropske levice“, Republika br. 269. Luks, Stiven. 2006. „Levica i desnica - velika dihotomija dvadesetog veka“. Republika br. 373 McDonald, Michael and Silvia Mendes. 2003. “Dinamics of Left-Right Party Positions: Separating Systematic Movements from Noise”. (NeapserieIII(2)) Oppenhuis, Erik. 1995. Voting Behavior in Europe. A comparative analysis of electoral participation and party choice. Amsterdam: Het Spinhuis Sartori, Đovani. 2001. Demokratija.- šta je to? Podgorica: CID Sartori, Đovani. 2003. Uporedni ustavni inžinjering. Beograd: “Filip Višnjić”. Slavujević, Zoran. 2003. “Razvrstavanje biračkog tela i relevantnih stranaka Srbije na osi ‘Levica-desnica’”. U: Komšić, Jovan, Dragomir Pantić i Zoran Slavujević. Osnovne linije partijskih podela i mogući pravci političkog pregrupisavanja u Srbiji. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka. Zakošek, Nenad. 1996. “Ljevica u postkomunizmu”. Zagreb: Politička misao. Vol. XXXIII, No 2-3, str. 8-21.

62

Zoran Stojiljkovi}

Hoće li kriza iznedriti demokratsku levicu u Srbiji? Diskurs o krizi i levici, posebno levici u krizi i preispitivanju je, u mom slučaju gotovo neizbežno, govor iz ugla čoveka koji je poslednje krizne dve decenije potrošio, kao i mnogi drugi, na promovisanje demokratske levice u Srbiji. Radi se zapravo o frustracijama izazvanim veoma ograničenim, čak minimalnim ostvarenim rezultatima. Agonija i krvavi raspad eks-Jugoslavije, vladavina Slobodana Miloševića – „godine koje su pojeli skakavci“ (Pekić) i zaglavljenost Srbije u raljama „demokratije niskog intenziteta“, odnosno (pluri)partijske države i nakon 2000-te, samo su neki od dokaza o postojanju tvrdog, nepovoljnog tla za nežnu i osetljivu biljku (socijal)demokratije. Na drugoj strani ostaje otvoreno pitanje koliko smo i sami odgovorni za postojeće stanje. Nismo li, recimo, nakon odlučnog suprotstavljanja autističnom, nacional-populističkom režimu, pokazali previše razumevanja za nekritičko demontiranje prokaženog „socijalističkog nasleđa“ i tolerancije prema, u velikoj meri, tajkunskoj privatizaciji i koruptivnim igrama i nepodobštinama „mangupa iz naših redova“(Lenjin). Radi li se i o tome da smo, umorni od opozicionog statusa, poželeli da ugodno plutamo u vodama političkog mainstreama? Da, zarad ponekog dobijenog projekta i pozicije, mlako dozirano reagujemo ili ćutke pređemo preko politokratskih manira i vladavine (samo)proklamovane političke levice i „socijalno odgovorne“ Vlade? Dodatni razlog za zabrinutost predstavlja i činjenica da je, nakon svog započinjanja pre dve godine kao eksplozija prenaduvanih balona hipotekarnih kredita u SAD, aktuelna kriza zadobila planetarne razmere i efekte u vidu rastuće nezaposlenosti, nejednakosti i siromaštva. U tom okviru za sada se najbolje snalazi ksenofobična, nacionalistička krajnja desnica koja nezadovoljstvo usmerava prema imigrantima i širim integracijama. Rezultati izbora za evropski parlament, odnosno nacionalnih izbora u ključnim zemljama EU – Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, a prema svim prognozama i u Britaniji, govore, na drugoj strani i o krizi i podelama na (političkoj) levici. No, ako je za utehu, do preispitivanja i promena na socijaldemokratskoj levici je, po pravilu, uvek i dolazilo unutar kriza i, posebno, nakon izbornih poraza. 63

1. Kriza i socijaldemokratija – lice i naličje promena U tom okviru, danas je po mom sudu na delu „peti talas“ preispitivanja i revizije na demokratskoj i reformističkoj levici. Prvi talas iz 20-ih godina 20. veka nastaje nakon Prvog svetskog rata i raspada unutar do tada manje-više jedinstvenog socijalističkog pokreta na njegovo reformističko, socijaldemokratsko i radikalno, komunističko krilo. U oslonu na radove Bernštajna, Bauera i Kauckog socijaldemokratija pravi kopernikanski obrt od radikalne do reformističke pozicije. Poratni okvir ponovo, 50-ih godina, vodi novoj reviziji i usvajanju doktrine „demokratskog socijalizma“. Ključni koncepti višestranačke parlamentarne demokratije, države blagostanja i, posebno, mešovite ekonomije, pripremaju i definitivni raskid sa marksističkom doktrinom i revolucionarnim proleterskim mitom. Treći talas nastaje iz kriznog, recesionog miljea iz 80-ih godina prošlog veka, kada nastaje i aktuelna faza neoliberalne „turbo-globalizacije“. Delimičan, tek polovičan odgovor demokratske levice čini tematizovanje pitanja porodice, pluralnog identiteta, religije, roda i ekologije i ekološki održivog razvoja. Krajem 20. veka, nakon pada Berlinskog zida i raspada real-socijalizma, unutar dominacije neokonzervatizma i nove desnice javlja se doktrina „trećeg puta“ (Gidens), odnosno „nesocijalističke levice“ (Bler). Prethodni, gotovo dvodecenijski „sušni“ period boravka izvan vlasti (Britanija 1979-1997, Nemačka 1982-1998) vodi daljem razblaživanju koncepta države blagostanja, redukovanju javnog sektora i slabljenju veze sa radništvom i sindikatima. Toni Bler, čak, sindikatima upućuje poruku da se ne vezuju za stranke i budu imuni na promene u vladajućoj strukturi.1 Sa delimičnim izuzetkom Skandinavaca, pre svega Norvežana i tradicionalnih „dirižista“ Francuza, socijaldemokratija (ona evropska) se odrekla „istočnih grehova“ socijalizma i etatizma i svoje ambicije svela na „socijalno odgovorno“ upravljanje kapitalizmom. Aktuelna kriza i dominantno uverenje da ona otvara probleme nadnacionalne regulative finansijskih tokova i zahteva globalne odgovore na pitanja energije, klimatskih promena, kao i borbe protiv kriminala, korupcije, terorizma i siromaštva i socijalne izolacije, čini nužnim, čak urgentnim, globalizovanje i redefinisanje socijaldemokratskog modela razvoja. Šta će biti efekti aktuelne krize, odnosno sadržaji i suština „petog talasa“ revizije socijaldemokratije zavisi, pre svega, od razumevanja prirode aktuelne krize i rezultirajućeg retematizovanja i redefinisanja demokratske levice. Sistemska teorija krize krizu definiše kao stanje neravnoteže, zonu rizika nastalu na disbalansu zahteva za sistemskom i socijalnom integracijom, odnosno delujućim protivrečnim logikama i imperativima krize akumulacije i/ili krize legitimacije. Ključna dilema je: u kojoj meri izaći u susret naraslim zahtevima građana, a da to ne dovede u pitanje investiranje, razvoj i konkurentnost nacionalne ekonomije? Nakon redukovanja liste i opsega zahteva koji se upućuju „prenapregnutoj socijalnoj državi“, došlo je do udaranja u granice plasmana „prenapregnutog“ kapitala. Krizu karakteriše ekstremna neizvesnost i ambivalentnost mogućih ishoda. Teoretičari, bar oni na intelektualnoj levici, drže da aktuelna kriza nije tek uobičajena, ciklična krizna faza u razvoju kapitalizma. Radi se o sistemskoj i strukturalnoj krizi mod1 Lipset, S.M. Amerikanizacija levice, Republika, br. 269

64

ela „dezorganizovanog kapitalizma“, odnosno o sve užoj margini unutar koje je moguće na planetarnoj ravni, razrešiti protivrečja unutar dvovalentne logike kapitalizma. S jedne strane, profit se može ostvariti redukovanjem inputa – obaranjem udela energenata i sirovina, ekonomisanjem radom i kontrolom zarada, redukovanjem socijalnih i poreskih obaveza sve do granica održive minimalne socijalne kohezije. Na drugoj strani, motiv sticanja profita vodi imanentno logici horizontalnog i vertikalnog širenja kapital odnosa. Horizontalno, po širini kapitalizam ima tendenciju da obuhvati i uključi i poslednje zabiti i bastione neokapitalističkog proizvodnog i razmenskog obrasca. Po vertikali, on nastoji da kapitalizuje sve dublje i šire zone života, primera radi da uđe u zonu javnih interesa i dobara i državnih funkcija i da ih komercijalizuje. Preterana komercijalizacija obrazovanja unutar „lakih“, ili „ekonomija znanja“ je gotovo paradigmatičan primer. Na delu je i jedva prikrivena komercijalizacija naših frustracija, naše privatnosti, pohlepe, osećaja dosade i usamljenosti, potrage za srećom i razonodom. Kapitalizam, kako to sjajno analizira Naomi Klajn, se ne libi da zaradi na ratovima, drogi, prirodnim katastrofama ili podmetnutim požarima da bi se došlo do građevinskog zemljišta.2 Na drugoj strani, zahtevi za globalnom regulacijom, redukovanjem siromaštva i socijalne izolacije, odnosno socijalno i ekološki održivim razvojem ponovo jačaju. U tom kontekstu i pojam demokratske levice traži svoje retematizovanje i reinterpretacije. Demokratska levica nije tek „upravljanje kapitalizmom“, odnosno prihvatanje modela socijalnog kapitalizma, kako su to tvrdile pristalice „trećeg puta“ ili „aktivnog, novog centra“. Demokratska levica nije samo poredak, pa ni pokret ili politički projekat. Levica i pripadanje demokratskoj levici je pre svega stvar srca i specifičnog načina života, odnosno specifične kulture i moralnosti. Kulturu levice čine vrednosti slobode, demokratije i socijalne pravde, širenja jednakosti i na prostore rodne, generacijske i nacionalne ravnopravnosti. Levica deli vrednosti odgovornosti, solidarnosti i participacije. Odgovornosti prema sebi, prijateljima, ali i svim ljudskim bićima i očuvanju životne sredine; participacije kroz efektivni socijalni i politički dijalog u kome se uvažava snaga argumenata, a ne argument snage i sile; solidarnosti, razumevane bar na nivou socijalne empatije u kojoj, kao pod Rolsovim velom neznanja, neznajući da li sam tajkun ili klošar, oblikujem radno i socijalno zakonodavstvo i institucionalno-politički dizajn na jedan za sve, pre svega one siromašne i podvlašćene, prihvatljiv način. Istovremeno tako se formira prostor „preklapajućeg političkog konsenzusa“3 (Rols,1998). Nasuprot tome, dominacija logike profita kao ključnog motiva i razloga i panaceja tržišta, odnosno doživljaj tržišta kao sverešavajućeg, čarobnog štapića vodi suspendovanju demokratije i potkupljivanju društva. Hoće li se nešto novo roditi na levici unutar aktuelne krize? Čini se da će ključna promena biti nastojanje da se orkestrira i harmonizuje sve razuđeniji i pluralniji prostor civilne i političke demokratske levice. Globalnoj krizi treba konačno ponuditi i globalni odgovor. Kada je o socijaldemokratiji kao ključnoj struji reč, ne treba očekivati dramatične promene. Ona će pomeranja i promene vršiti unutar pomeranja akcenata i ranga na već formiranoj listi prioriteta, ne dovodeći u pitanje svoju evolutivnu prirodu. Brojni autori su, naime, saglasni u oceni da četiri 2 Klein, Naomi. 2009. Doktrina šoka – kapitalizam katastrofe, Samizdat B92, Beograd 3 Rols, Džon. 1998. Politički liberalizam, Filip Višnjić, Beograd

65

ključna obeležja socijaldemokratije čine: reformizam, pragmatizam i antidogmatičnost, interklasizam, odnosno sklonost kompromisu i koheziji i etatizam, odnosno sklonost oslanjanja na državnu intervenciju. Oportuno i konformističko oslanjanje na neposredne ciljeve i jačanje izborne podrške vodiće pre svega reafirmaciji uloge države u odbrani od pritisaka tržišnog fundamentalizma. Za očekivati je povratak nekih ključnih vrednosti poput (održive) pune zaposlenosti, koncepta mešovite ekonomije shvaćenog kao ravnoteže tržišta i regulacije, kao i renesansu ideje o socijalnom modelu kao partnerstvu države, civilnog društva i tržišta. Polazeći od, na podeli na stara i nova sredstva i ciljeve zasnovane, klasifikacije partija na tradicionalnu, modernizovanu i liberalizovanu socijaldemokratiju, za očekivati je, dakle, stratešku opciju ka reafirmaciji nekih starih ciljeva i novih sredstava, odnosno sintezi modernizovne i liberalizovane verzije socijaldemokratije. Liberalizovanu priču o investiranju u humani kapital i konkurentskoj državi treba harmonizovati sa reafirmacijom progresivnog oporezivanja, aktivnog tržišta rada i jednakih šansi za sve4. 2. U potrazi za demokratskom levicom u Srbiji Uvodna dilema o tome hoće li kriza iznedriti demokratsku levicu u Srbiji, sadrži autorov polazni polemički stav da relevantnog, demokratskog i levičarskog pokreta u Srbiji nema. Umesto razvijenog pokreta i mreža civilnih aktera, udruženja, sindikata i uticajnih političkih aktera na sceni su, bar do 20032007. godine, tek izolovane, fragmentirane i međusobno suprostavljene oaze i ostrvca demokratske levice. Stanje se tek delimice menja u poslednje 2-3 godine delovanjem tri, međusobno još uvek razdvojena procesa. Prvo, dolazi do reaktiviranja i veće prisutnosti u javnosti pojedinaca i grupa na intelektualnoj levici i obnove interesa za socijaldemokratski model razvoja iniciranog od strane socijademokratskih političkih fondacija, političkih klubova, NVO usmerenih na zaštitu ljudskih prava, pitanja razvoja i promociju evropskih vrednosti, uključiv evropski socijalni model. Drugi, slabašan i nestabilizovan, ali svakako ohrabrujući signal predstavlja izvesna normalizacija odnosa između reprezentativnih sindikata i njihova bar elementarna saradnja. Radi se o povremenim i nestabilizovanim, zajedničkim nastupima unutar bar formalnog institucionalizovanog tripartitnog socijalnog dijaloga. Strateški odgovori na aktuelnu krizu, sposobnost građenja socijalnih koalicija i realne mogućnosti da pronađu političke i civilne partnere odrediće u neposrednoj budućnosti, kredibilitet i sudbinu sindikata. Najzad, sporo i nedosledno, prepozicioniranje i pomeranje DS sa (socijal)liberalne na socijaldemokratsku poziciju, kao i redovno podsticana i protežirana involucija SPS sa polja autoritarne levice na poželjnu poziciju socijaldemokratije, može i političko polje, bar tendencijski, popuniti jakim igračima na levici. O otvorenim dilemama i kontroverzama vezanim kako za kolektivne socijalne i političke aktere, tako i za raširenost i prihvaćenost prosocijaldemokratskih vrednosti i stavova među građankama i građanima Srbije pisao sam opširnije u nekim svojim nedavno objavljenim radovima5. 4 Petring, A; Henkes, C; Egle,C. 2007. Tradicionalna, modernizovana i liberalizovana socijaldemokratija, Novo društvo, FES, Zagreb 5 Marković, Brana i Stojiljković, Zoran. 2007. Socijaldemokratija i socijaldemokratske partije, Službeni glasnik, Beograd, Stojiljković, Zoran. 2008. Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd Stojiljković, Zoran. 2008a. Konflikt i/ili dijalog – ogledi o sindikatima, tranziciji i demokratiji, SLA, FPN, Beograd

66

Ovde ću samo istaći da je pozivanje na ključne socijaldemokratske vrednosti veoma raširen manir, neka vrsta poželjne političke mantre za gotovo sve relevantne političke aktere. Kada je o građanima reč, socijaldemokratske vrednosti su široko ali difuzno rasprostranjene i pomešane sa nacionalizmom i etatizmom (tranzicioni gubitnici) ili sa paternalističkim konzervativizmom, odnosno liberalizmom (urbani srednji slojevi). Srbija danas je nedovršena, slaba, preciznije selektivno slaba, polu-periferijska država i društvo. Društvo kojim vladaju odnosi sukoba i saradnje protekcionističkog i neoliberalnog, globalizacijskog političko-ekonomskog bloka moći. Podrška stanovništva dobija se spornim i nedoslednim sprovođenjem reformi, kupovinom socijalnog mira rastom zarada iznad rasta proizvodnje i novim zaduživanjem. Posledično, u pet ključnih elemenata socijalne i ekonomske „domaće“ krize spadaju: rašireno siromaštvo i visoka i stagnantna nezaposlenost koje su krajnje neravnomerno regionalno raspoređene, nepodnošljivo visok nivo deficita spoljnotrgovinske razmene, za slabu privredu relativno visok udeo javne potrošnje i predimenzionirana država, kao i nadolazeća prateća kriza spoljnog duga. Strategija izlaska iz dvostruke, interne i eksterne krize vezana je za umeće koherentnog uvezivanja niza reformskih koraka i građenja razvojno produktivnih socijalnih i političkih koalicija. Na dnevnom redu je prethodno pitanje stabilizovanja i konsolidovanja demokratije, odnosno građenja Srbije kao pravne, demokratske, evropske i socijalno odgovorne države i društva i postizanja efektivnog, relativno većinskog konsenzusa oko ovih ciljeva. Unutar ovog procesa, u narednoj deceniji doći će konačno i do prepozicioniranja i ukrupnjavanja političke scene, što otvara prostor i za stabilizovanje i koaliciono povezivanje 2-3 relevantne stranke demokratske levice. Svojevrsni test njihove pozicije i kredibiliteta predstavlja njihova uloga u formulisanju i realizovanju 3 grupe reformskih procesa. 3. Testovi spremnosti i sposobnosti Prva grupa zadataka vezana je za stabilizovanje i konsolidovanje demokratije i nesmetano funkcionisanje demokratskih institucija. Vlast treba da zaista stanuje na svojoj ustavno definisanoj adresi, a ne da boravi u neformalnim skupovima moći i u „rezervnim domenima vlasti“ (političkoj policiji, unutrašnjim i spoljnim veto igračima). Uz kredibilne političke institucije („političko društvo“) Linc i Stepan navode još četiri polja ili arene konsolidovanja demokratije: vladavina prava umesto partokratije; normativno regulisano i lišeno monopola ekonomsko društvo sa radnim i socijalnim zakonodavstvom utvrđenim kroz socijalni dijalog; profesionalnu i kompetentnu javnu upravu rezistentnu na političke, partijske pritiske i logiku raspodele političkog plena; razvijeno i robusno civilno društvo koje gura i kontroliše polje politike kroz mreže građanskih i zakonodavnih inicijativa, partnerstvo i saradnju sa organima države u formulisanju i realizovanju javnih politika i razvojnih strategija, ali i kroz lobiranje, javno zastupanje i primenu različitih oblika građanske neposlušnosti6. Po mome sudu demokratska stabilizacija u Srbiji ima svoje 4 ključne pretpostavke ili prioriteta. Prvi svakako čini zaokruživanje demokratskog političkog i izbornog zakonodavstva koje Srbiji garantuje održiv minimalni prag izborne demokratije. Na drugoj strani, sve dok ne kontrolišemo kretanje novca 6 Linc, Huan, Stepan, Alfred. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip Višnjić, Beograd.

67

u politici i imamo zatvorene partijske liste i kontrolu nad poslaničkim mandatima od strane partijskih oligarhija živećemo u partokratiji. Pluripartijskoj, ali ipak partokratiji. Drugi prioritet, odnosno grupu prioriteta čini dosledno sprovedena horizontalna i vertikalna podela vlasti. U tom kontekstu kredibilan, a ne namerno obezvređen i delegitimiran parlament u kome su poslanici svedeni na ulogu marioneta u lutkarskom pozorištu i autonomno sudstvo čine beočuge stabilizovanja demokratije. Istu funkciju imaju i zaokružena decentralizacija i regionalizacija Srbije, zasnovana na principima subsidijarnosti vlasti i daljem jačanju lokalne samouprave. Naredni, treći pravac političkih i administrativnih reformi čini „ukidanje svetih krava“ javne (političke) administracije. Redukovanje prenaseljenog prostora državne uprave i podizanje njenih kapaciteta stvar je, međutim, osmišljene dugoročne strategije bazirane na kvalitetu projektovanih usluga kao ključnom kriterijumu. Na delu su, na žalost, već viđene kratkoročne političke kampanje. Isto se odnosi i na racionalizaciju ukupnog javnog sektora. Najzad, moraju se materijalno i kadrovski ojačati i umrežiti organi i institucije „četvrte grane vlasti“ poput Zastupnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja, revizorskih tela, antimonopolskih i komisija za javne nabavke, uključiv i novoformiranu Agenciju za borbu protiv korupcije. Njihova opremljenost i efektivna ovlašćenja, odnosno poštovanje njihovih odluka i preporuka su najbolji test spremnosti političke elite da se deblokiraju demokratski procesi. Istovremeno, time se testira i spremnost za realizovanje jedne celovite i delatne antikoruptivne strategije. Inače, gotovo endemski raširenu, sistemsku i „visokonaponsku“ političku korupciju građani Srbije godinama percipiraju, uz siromaštvo i nezaposlenost, kao jedan od 3-4 ključna problema društva. Drugo veliko polje reformi čine socijalno i ekološki održiv razvoj. Politička nestabilnost, česti izbori i promena vlada i nakon 2000-te, vodili su odsustvu razvijene koherentne i celovite razvojne strategije i pored usvajanja na desetine strategija (45) koje se bave reformom pojedinih privrednih i socijalnih oblasti. U situaciji akutne krize i pada zaposlenosti i proizvodnje osnovni prioritet predstavlja za svaku socijalno odgovornu Vladu, očuvanje održive zaposlenosti, odnosno pristojan, ugovoren, legalan i bezbedan rad. To, istovremeno znači i ozbiljan napor na iskorenjivanju crne i redukovanju sive ekonomije u kojoj radi milion ljudi i od koje živi trećina Srbije. Put da do toga ipak dođe je kombinovanje inspekcijskih mera i nadzora i ekonomskih i poreskih olakšica i stimulacija. Da bi poslodavac imao računicu da nekoga legalno zaposli, ili bar zadrži već zaposlene, morala bi se radna mesta učiniti jeftinijim, odnosno manje poreski opterećivati. Dominacija aktivnih mera zapošljavanja, obuka za konkretnog poslodavca i posao, permanentno obrazovanje i projekti poput „otpremninom do posla“ imaju veliki praktični značaj. U tom kontekstu zbunjuje mera ravnodušnosti koju i „stranke levice“ pokazuju prema zadružnom pokretu i socijalnim preduzećima i kooperativama kao oblicima objedinjavanja razvojne i socijalne politike. Najzad, socijalni partneri, posebno sindikati, imaju značajnu odgovornost za sprovođenje antidiskriminativne politike pri zapošljavanju i u procesu rada. Odsustvo svake diskriminacije po etničkoj, konfesionalnoj, rodnoj, generacijskoj pripadnosti ili političkim i seksualnim preferencijama je test zrelosti i demokratskih kapaciteta društva. Treći, ključni strateški pravac je građenje osetljive ravnoteže globalnog i lokalnog, odnosno građenje Srbije kao globalizovane, u šire integracije uključene države. U tom okviru neophodno je formiranje seta vrednosti i ponašanja pod zajedničkim nazivom kritički patriotizam. Kritički i refleksivni 68

patriotizam, a ne prazno i zvečeće i deklarativno evropejstvo, ili nekritičko prihvatanje globalizacije u njenom dominantnom neoliberalnom ključu su realna alternativa nacionalizmu i ksenofobiji. Većina intelektualaca levičara u Srbiji su internacionalisti i gotovo zaziru od svake nacionalne determinacije. Alternativni, kritički pristup globalizaciji i zalaganje za „kosmopolitsku demokratiju“ (Held) mora da se, u nastojanju da izgradi novu arhitekturu političkih i ekonomskih odnosa - globalnu politiku, globalnu ekonomiju i globalno civilno društvo, hteo-ne-hteo susretne sa nacionalnom državom i nacionalnim interesom. Kritički patriotizam je stanovište koje traga za nužnom merom ekonomskog protekcionizma i (privremene) zaštite sopstvene privrede. Radi se o poziciji i praksi koja nije spremna da u beskraj erodira vrednost ugovora i fleksibilizuje radna i socijalna prava sopstvenih građana u korist svakoga ko dođe sa namerom da investira tražeći netipične, specijalne olakšice, neretko spreman i da korumpira lokalnu političku klijentelu. Radi se zapravo i o poziciji sa koje se mogu uspešno demokratski redizajnirati institucije. Prosta kupovina gotovih političkih rešenja i preuzimanje i markentiška obrada čitavih institucionalnih skupova nigde nisu dali velike rezultate. Bez njihovog objedinjavanja i prilagođavanja zatečenoj političko-kulturnoj matrici i najbolja pojedinačna rešenja dožive sudbinu transplantiranog organa u neprijateljskom okruženju. Umesto svakog zaključka možemo konstatovati da je konstituisanje i razvoj demokratske levice u Srbiji, početkom trećeg milenijuma otvoren, složen i dug proces i gotovo neiscrpna tema. Svaka od tek pomenutih tema zaslužuje i traži da bude i na nivou aktera, procesa i institucija, posebno kritički razmatrana. Svaka životna i kreativna avantura počinje prvim korakom i ja sam iskreno zahvalan organizatorima na ovom preuzetom polaznom poduhvatu. LITERATURA: Klein, Naomi. 2009. Doktrina šoka – kapitalizam katastrofe, Samizdat B92, Beograd Linc, Huan i Stepan, Alfred. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip Višnjić, Beograd Lipset, S.M. Amerikanizacija levice, Republika, br. 269 Marković, Brana i Stojiljković, Zoran. 2007. Socijaldemokratija i socijaldemokratske partije, Službeni glasnik, Beograd Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured.). 2008. Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd Petring, A; Henkes, C; Egle,C. 2007. Tradicionalna, modernizovana i liberalizovana socijaldemokratija, Novo društvo, FES, Zagreb Rols, Džon. 1998. Politički liberalizam, Filip Višnjić, Beograd Stojiljković, Zoran. 2008. Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beogradm Stojiljković, Zoran. 2008a. Konflikt i/ili dijalog – ogledi o sindikatima, tranziciji i demokratiji, SLA, FPN, Beograd

69

Mira Bogdanovi}

IZOŠTRAVANJE OPTIKE: Liberalizam i ljevica1 Možda se baš u zemljama gdje savršeno funkcionira, najbolje vidi stvarna narav kapitalizma. Pogotovu u krizi. Ja mrzim kapitalizam, iako mi u jednoj od najrazvijenijih i najuljuđenijih kapitalističkih zemalja, Nizozemskoj, sjajno ide. Htjela bih da svakomu ide kao meni. Moja je pozicija uvijek bila antikapitalistička. To je jedna od trajnih crta ljevičarskog pokreta od samog njegova nastanka. Povijest političkih i socijalnih borbi među nejednakim protivnicima, skupa sa porazima, kompromisima, uzmicanjima i izdajama, zorno pokazuje tu antikapitalističku dimenziju. Uvijek je na rubovima ostajalo nezadovoljnih kompromisom, pa ta dimenzija ljevice nikada nije u potpunosti isčeznula. S njom bi nestalo i same ljevice. Antikapitalistički rubovi kompromiserske, uvjetno antikapitalističke, ljevice predstavljali su čistu savjest ljevičarske baštine i, ukoliko se ne bi odcijepili u nove, mahom nemoćne političke formacije, bili su u glavnim tokovima trajno podsjećanje na društvo koje neće biti utemeljeno na pohlepi. Ova bi priča bila izlišna da nismo suočeni sa revizijom novije evropske i jugoslavenske socijalne i političke povijesti u radu Zagorke Golubović objavljenom u Zborniku2 i postojanjem na srbijanskoj političkoj sceni stranke koja samu sebe, a i drugi nju, smatraju strankom ljevice. Dakako, radi se o LDP. Tako Vesna Pešić, jedna od njezinih vodećih figura, analizira LDP kao formu lijevog radikalizma, a Biljana Kovačević-Vučo kaže: “Evo, ja sam najbliža LDP-u i u njihovom sam političkom savetu, ali to ne radim zbog neoliberalizma, na kojem insistira Prokopijević, nego zato što je to, pod znacima navoda, revolucionarna stranka, revolucionarna u smislu promene onih suštinskih vrednosti, ljudskih prava i svega što bi trebalo da bude neki električni zec, koji će nositi te standarde, ono što su radile nevladine 1 Zahvaljujem Ivici Mladenoviću za korisne komentare na prvu verziju ovoga teksta. MB. 2 Golubović, Zagorka. 2009. ‘’Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: sa osvrtom na tranziciju u Srbiji’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES, str. 65-88. U daljem tekstu ref. Zbornik.

70

organizacije kad su bile agilnije nego sada.“3 Mada Golubovićeva, zbog spasenja “izvornog” liberalizma, u navedenom radu kritizira neo- ili, kako ga ona zove, postliberalizam, bez analize kontinuiteta između njih, niti raščlanjuje intimnu povezanost svakog liberalizma i kapitalizma, njezin prilog može poslužiti kao neka vrsta ideološkog utemeljenja ljevičarske pretenzije LDP, njezina legitimacija. I jedno i drugo svjedoče o pojmovnoj zbrci oko ljevice koja vlada ne samo u običnom puku, među vodećim partijskim aktivistima, već i u krugovima struke. Prilog Golubovićeve doima se kao kaotičan skup stavova niza autora, te podsjeća na nesavladano gradivo. Taj bi prilog zahtijevao produbljenu analizu koja prevazilazi i svrhu i obim ovoga napisa. Zato ću se ograničiti samo na nekoliko ključnih tema, odnosu liberalizma i ljevice, te statusu jedne od povijesnih ljevica, nekada tzv. realno-postojećeg socijalizma, načetih u njezinom članku. No, ipak je nužno napomenuti da taj rad pokazuje temeljito nepoznavanje povijesti kako evropske ljevice općenito, tako i evropske socijaldemokracije sa njezinim sličnostima i razlikama od zemlje do zemlje i kroz vrijeme od nastanka do danas. Upravo zato je autorici moguće da i ovdje razvija svoju već poznatu tezu o potrebi unošenja načela “izvornog liberalizma“ u socijaldemokraciju, zapravo unošenja socijaldemokracije kako je ona shvaća, u (neo)liberalizam.4 Već se tu vidi da je njezino vladanje predmetnom materijom oskudno: svojom je evolucijom evropska socijaldemokracija, cijepanjem lijevog pokreta nakon Ruske revolucije, integrirala liberalne vrijednosti i prihvatila parlamentarnu demokraciju sa svim njezinim institucijama za okvir svojeg legalnog djelovanja.5 To je bio i institucionalni uvjet njezinog opstanka. Nije težila radikalnom prevratu. Ali je u zadanom institucionalnom okviru težila i prevazilaženju formalistički shvaćene liberalne demokracije i doziranom uravnoteženju dvaju osnovnih principa liberalizma i socijalizma: slobode i jednakosti. Tema ovoga skupa su izazovi i perspektive suvremene ljevice u Srbiji. Mislim da je ovdje bitan izazov ljevici i njezina loša perspektiva nastojanje da se poistovjete liberalizam i ljevica. Ali liberalizam nikada nije bio na ljevici unatoč zajedničkom porijeklu u prosvjetiteljstvu i racionalizmu.6 Liberalizam je bio nekoć (kao i sad!) ideologija građanske klase u usponu, koja je tražila saveznike u drugim potlačenim slojevima, sa kojima bi se zajedno borila protiv aristokracije i, općenito, etabliranog interesa. Kada bi za sebe, uz pomoć drugih, osvojila političke i ekonomske slobode, građanska klasa bi se okretala protiv pređašnjih saveznika postavljajući prepreke i njihovoj političkoj emancipaciji u vidu općeg i jednakog prava 3 Vidi O levom i desnom radikalizmu, Peščanik.net, 11. 06. 2007., i Peščanik FM, Knjiga 14, Beograd : Fullmoon, 2009., str. 84-85. Kuziv MB. 4 Golubović, Zagorka. 2005. ‘’Liberalna teorija i socijaldemokratski projekat’’, u zborniku Programski identiteti socijaldemokratskih partija, Beograd: Socijaldemokratski klub i FES 5 Zanimljiva je ilustracija navod iz Rezolucije Talijanske socijalističke partije(PSI) usvojene na njezinom kongresu 1957. PSI se tada zalagala za socijalizam i isticala načela od trajne vrijednosti za nj: „Socijalizam nije samo određen način proizvodnje, podržavljenje ili podruštvljenje sredstava za proizvodnju, već je on radnička i seljačka demokracija u poduzećima, u sistemu ustavnih jamstava pojedincima i kolektivima, koja onemogućuju kršenje zakonitosti, nasuprot uvijek mogućoj birokratskoj i policijskoj degeneraciji države. Sloboda mišljenja, tiska, organiziranja i štrajka nisu građanske ili proleterske tvorevine, već su tekovine opće vrijednosti koje uvijek i svakom prilikom treba braniti.“ Navedeno u Teodori, Massimo. 1979. Historijat novih ljevica u Evropi, Zagreb: Globus , str. 107. 6 O tome sam na drugom mjestu opširnije pisala: Bogdanović, Mira. 1997. Prilog polemici o levici, Sociologija, Vol. XXXIX, Beograd, br. 2

71

glasa, koje se dobrim dijelom 19. stoljeća smatralo instrumentom za promjenu društveno-ekonomskog poretka. Građanska klasa nakon pobjede sklapa savez sa etabliranim strukturama, u kojem ih povezuje strah od nadirućeg proletarijata. Liberali će braniti poredak koji im odgovara svim raspoloživim sredstvima, uključujući ograničavanje i ukidanje svojeg osnovnog načela: Slobode.7 U svojoj reviziji Golubovićeva polazi od rasprostranjenog (inače povijesno umjesnog) uvjerenja o suprotstavljenosti liberalizma i socijalizma, da bi ih ona potom spojila u jedno: Marx i liberalizam dijele jednu osnovnu vrijednost novoga doba: Slobodu. Pozivajući se na Kastorijadisa (Castoriadis), ona piše: “Dakle, princip samooslobođenja i autonomije ličnosti i društvenih grupa, predstavlja, svakako, osnovno načelo kako liberalizma, tako i marksizma.”8 Ako su isto, zašto nam onda treba liberalizam? Ili obratno? Liberali su na ljevici samo kad su marksisti i komunisti. Poučan je u tome smislu profil “liberala“ u Savezu komunista Srbije 1970-tih. O tomu je Latinka Perović dosta napisala, kao što je stvorila i nezaobilazan opus koji uključuje i povijest o naravi srpskog liberalizma u 19. stoljeću i tadašnjem račvanju liberalizma, radikalizma i socijalizma, odnosno desnice i ljevice. Slično kao u Evropi. Kada se suština ljevice svede na destilat Sloboda, onda antikapitalizam kao osnovno obilježje ljevice nestaje sa vidika. Zato će Golubovićeva pokrete s ciljem najradikalnijeg ukidanja kapitalizma, u izvedbi sovjetskih i jugoslavenskih komunista, smatrati desničarskim. Jer, ako nisu ljevica, onda mogu biti još samo centar ili desnica. A nisu centar. “Smatram da se u prvom periodu komunističke vlasti u Jugoslaviji teško može govoriti o KPJ kao levičarskoj partiji, kada se analizira politika koju je ona inaugurisala posle oslobođenja, budući da su sve sociološke i politikološke analize ustanovile da je jugoslovenska politika bila kopija politike SKP(b), odnosno staljinističke interpretacije socijalizma u svim domenima društva i društvenih odnosa. Shodno tome, i u Jugoslaviji su socijalističke ideje bile samo retoričkog karaktera (ispisane u odeljku ‘ljudskih prava i slobode’, [sic] kao u Staljinskom Ustavu iz 1936. iako su tada najviše kršena), dok su u praktičnoj politici važili osnovni principi staljinizma - apsolutizam harizmatskog vođe, bezuslovna poslušnost/lojalnost partiji, konstituisanje partijske države sa arbitrarnim odnosom prema zakonima/voluntaristička politika, kolektivizam sa načelom žrtvovanja u ime ‘višeg cilja’, upotreba slogana ‘cilj opravdava sredstva’, te praktikovanje nasilja protiv ‘neprijatelja’ (‘kulaka’, slobodnih intelektualaca i svih onih koji misle drukčije) – što su potvrdili primeri drastičnog otkupa poljoprivrednih proizvoda i stradanja seljaštva, hapšenja i streljanja profesora univerziteta i uglednih građana sa nekomunističkim opredeljenjima, strahote ‘Golog Otoka’, itd.“9 Dakle, partijska država nije liberalna demokracija, a kako je liberalizam na ljevici, zaključak je neizbježiv. Ovaj aspekt njezine revizije tijesno je povezan sa implicitnom revizijom i hladnoratovske liberalne teorije o dva totalitarizma. Ako je uobičajeno shvaćanje komunizma kao lijevog, a fašizma kao desnog totalitarizma, kod Golubovićeve postoji samo jedan. Desni. Ona se čak pita da li je socijalizam uopće spojiv sa idejama ljevice, u potpunosti previđajući povijest socijalnih borbi u zadnja dva stoljeća.10 7 Ovdje ne bih ulazila u analizu programa LDP. Mnogi moji beogradski prijatelji su pristalice i glasači te stranke, a smatraju se ljevičarima u novome ključu. I sama dijelim stavove LDP o nacionalnim pitanjima, o ugroženim manjinama i tradiciji. Ali se ipak pitam komu naruku ide neoliberalni (možda malo kasni!) ekonomski program LDP i da li su te plemenite namjere ostvarive u prostoru koji zadaje ekonomski program i moguće izrastanje jedne marginalne u relevantnu političku snagu. 8 Zbornik, str. 71.Kurziv MB. 9 Golubović, Zbornik, str.79-80. Kurziv MB. 10 Golubović, Zbornik, str. 82.

72

U relevantnoj literaturi vlada univerzalna suglasnost oko tipologije lijevih pokreta od njihovog nastanka. Ako pogledamo njihove pojavne forme, držeći se još uvijek antikapitalizma kao kriterija, onda se može povući osnovna razlika između autoritarnih i liberterskih pokreta (u koje spadaju razne varijante anarhizma, ali ne i liberalizam), revolucionarnih i reformističkih, pučističkih, terorističkih, itd. Kako su kompetentni istraživači utvrdili, u određivanju što je ljevica a što desnica, cilj poželjnih promjena je kriterij razdvajanja, a sredstva za postizanje poželjnog cilja, ovdje besklasnog društva, mogu biti korištena kako od strane ljevice, tako i od strane desnice za ostvarenje njezinih ciljeva. Pošto je u prvi plan istaknula nasilje, dakle sredstvo ultraljevičarske revolucionarne koncepcije, ona tvrdi da jugoslavensko rukovodstvo u prvim poratnim godinama nije bilo nadahnuto idejama ljevice, padajući u protivrječnost samo sa sobom jer ispada da ultraljevičarska revolucionarna koncepcija nije inspirirana idejama ljevice! Držeći se i dalje svojeg neodrživog pristupa, Golubovićeva ipak ne može poreći, mada joj njezina koncepcija nalaže njihovo bagateliziranje, ljevičarske modernizacijske učinke komunista: “Mada su u oblasti socijalne politike sprovođena izvesna načela levih pokreta, kao što su puna zaposlenost, osiguranje prava na rad i život (antifašistička politika otpora nasilju u spoljnoj politici), socijalna sigurnost i egzistencijalna bezbednost (suzbijanje kriminala), besplatno školovanje i zdravstvena zaštita – što svakako nije bilo malo za opustošenu zemlju zaustavljenu u razvoju.” Zaboravila je navesti činjenicu, koja već uzeta sama za sebe od komunista pravi ljevičarski pokret - tek su komunisti uveli aktivno i pasivno pravo glasa za žene. Sve skupa, kud ćeš više? Bez obzira na sve, Golubovićeva zaključuje da je “autoritarni sistem Brozove epohe […] imao izvestan ograničen kontakt sa idejama levice (u socijalnoj sferi).”11 U sklopu promocije liberalizma, a time i njegovog ekonomskog korelata kapitalizma u Srbiji, polazi se od nekritičke recepcije jedne političke ideologije u zrakopraznom prostoru nastalom uzdržavanjem od praćenja razvoja lijevih ideja i pokreta kroz povijest. Danas je ključna riječ modernizacija. Ona je sama po sebi poželjna, a njezin konačni rezultat se ne percipira kao učinak ljevice ili desnice. Priča o modernizaciji i novim vrijednostima, priča o NATO, EU, prihvaća se neupitno, bez kritičke refleksije i svijesti karakteristične za situaciju u zapadnim lijevim krugovima. A osnovno metodološko polazište u analizi ljevice i desnice je homogenost temeljnih pojmova. Ne može u Srbiji biti ljevica nešto što je u normalnim okolnostima desnica. Niti se u ozbiljnoj analizi mogu koristiti dvostruki standardi odricanja realnom socijalizmu njegovih dostignuća, idealiziranja liberalizma pripisivanjem liberalnoj politici zasluga koje ona nema ili ih je tek kao ustupak, kako socijaldemokratskim koncepcijama, tako i zbog postojanja bauka SSSR, prihvatila kad se društvene reforme više nisu mogle izbjeći. Osim toga, ovo stajalište previđa da je srž realnog socijalizma bila autoritarna modernizacija motivirana komunističkom ideologijom, sa usporedivim učincima koje je modernizacija imala u kontekstima sa drugačijim ideološkim predznakom. Sporno je i zalaganje Golubovićeve za preispitivanje samog pojma ljevice koju je navodno kompromitirao socijalizam i JUL. Pojam ljevice u smislu antikapitalizma postojat će dok je kapitalizma. Tko će ga zlorabiti, kako i zašto, problem je za konkretna politikološka i sociološka istraživanja. Ipak, sam pojam ostaje neokrnjen, bez obzira što je razvojem kapitalizma, promjenama u socijalnoj strukturi i političkoj sferi nastalo stanje koje u nekim svojim aspektima ne sliči iz povijesti poznatim sukobljenim interesnim blokovima. Ljevica shvaćena kao “princip samooslobođenja i autonomije ličnosti i društvenih 11 Golubović. Zbornik, str. 80. Svi kurzivi MB.

73

grupa”, proizvoljno uskraćivanje ljevičarskog legitimiteta jednoj od značajnih formi povijesne ljevice, vodi i arbitrarnoj ocjeni izrazito marksističko-komunističkog ljevičarskog studentskog pokreta 1968. “Ali je gušenje studenstkog pokreta kao opasnosti koja je mogla da pokrene eroziju ‘realnog socijalizma’, kao i sankcije koje su preduzete protiv najistaknutijih studenata-učesnika i profesora koji su već izašli iz ‘košulje’ dogmatskog marksizma, potvrdilo da su zahtevi za promenama istaknuti u studentskom pokretu bili više nego što je taj ‘mekši autoritarni sistem’ mogao da podnese, jer se nije bio oslobodio svoga staljinističkog jezgra. Ostao je netaknut i neupitan - monopol jedne partije, hijerarhijska struktura moći, opravdavanje primene nasilja radi očuvanja vlasti (sa primenom tipično staljinističkih metoda represije kada se rukovodstvo osećalo ugroženim), kolektivističko shvatanje podređenosti pojedinca i naroda državi/partiji, koncept bezlične mase kao glavnog agensa društvenog razvoja ugrađen u sistem dominacije i subordinacije. Iz tih razloga nisu mogli biti prihvaćeni osnovni zahtevi studentskog pokreta, koji se mogu uklopiti u vizuru levice (iako studentski pokret nije bio u stanju da u tom periodu eksplicitno formuliše levičarsko opredeljenje, zalažući se, pre svega za humanističku interpretaciju marksizma i socijalizma).”12 Kako ovo interpretirati? Studenti su zapravo bili na pozicijama “izvornog liberalizma”, slijedeći “princip samooslobođenja i autonomije ličnosti i društvenih grupa”, ali su se zaklanjali iza humanističke interpretacije marksizma i socijalizma? Da li su izvorni liberalizam i humanistički interpretiran marksizam i socijalizam ipak jedno te isto, jer nije sporno da su studenti bili ljevičarski orijentirani, ali to nisu bili u stanju adekvatno eksplicitno formulirati? Da li su i humanistički interpretirani marksizam I socijalizam ipak nešto drugo nego ljevica? Preispitivanje pojma ljevice za koje pledira Golubovićeva čini se da je rukovođeno isključivo osobnim motivima i preferencijama. Da je zbilja potrebna, revizija u ovome smislu bi prije morala biti poduprta valjanim empirijskim činjenicama koje obilato podastire novija socijalno-politička povijest i pomicanja u sadržini pojma nametnuta realnošću. U najgrubljim crtama, pojam ljevice ide od ranije spominjane težnje za političkom suverenošću puka preko proširenja općeg prava glasa podvlaštenih, koje se pokazalo nedostatnim za očekivanu radikalnu promjenu i njihovog društveno-ekonomskog položaja, tj. od stare političke, prema ekonomskoj, novoj ljevici, najistaknutije zastupljenoj Marxom i pokretima koji su iz marksizma crpili inspiraciju. Neki od njih se vremenom odriču svoje prvobitne ideologije marksizma, pretvaraju se u stranke sa populističkim primjesama, a prvobitni krajnji cilj ili napuštaju, ili pomiču u najdalju budućnost, da bi šezdesetih godina pobunjena ljevičarska mladež tvorila novu ljevicu u odnosu na staru, bilo komunističku kako na Istoku tako na Zapadu, ili socijaldemokratsku, te odbacivala realnost stvorenu na Zapadu pod socijaldemokratskim ili koalicionim vladama, zaslužnim za potrošačko društvo i državu socijalnog staranja. Ta je mladež htjela ići dalje, ali nije imala s kime. Sve su ovo široko poznate činjenice, no Golubovićeva u svojoj površnoj analizi najnovije ljevice, novom ljevicom izvikuje i nešto što uopće nije ljevica. To je Treći put ili New Labour, ili, u Schroeder-Blairovom Manifestu iz 1999, Die neue Mitte, odnosno Novi centar. Riječ ljevica, odnosno asocijacija na najamno radništvo kao nekadašnju glavnu ciljnu skupinu, potpuno i posve opravdano nestaje iz naslova. Bojim se da je Golubovićeva krivo interpretirala Giddensovu knjigu Beyond Left and Right, u kojoj se stari laburisti kritiziraju zbog njihovog ljevičarskog konzervativizma. Usput, tu vidimo neumjesnost, ne samo kod Golubovićeve, identificiranja desnice i konzervativizma, koji se čak proglašava ideologijom, dok je konzervativizam stav i odnos prema 12 Golubović, Zbornik, str.81-82.

74

svijetu, koji se može ispoljiti u svakoj političkoj orijentaciji. U Britaniji su konzervativni stari laburisti izgubili u korist Trećeg puta bitku zvanu Modernizacija, koja je značila potkopavanje i urušavanje države socijalnog staranja i davanja odriješenih ruku neoliberalnom kapitalizmu. Bazično afirmativni stav prema liberalizmu, a time i kapitalizmu, u radu Golubovićeve vidi se i u njezinoj ocjeni najnovije ljevice: “Zato nova levica stavlja akcenat na samooslobođenje i samoodgovornost u osvajanju prostora slobode za zajednicu i sve njene članove, podstičući organizacije i delatnosti civilnog društva. Pri tom, manje su značajni termini kojima bi se označilo novo društvo u viziji levice – da li je reč o novom socijalizmu ili o humanijem kapitalizmu – osnovna potreba je za artikulisanjem novog sistema vrednosti i nove (izmenjene) strategije za njihovo utemeljenje u promociji moderne demokratije, uz očuvanje i (redefiniciju) humanističkg nasleđa.”13 Novi socijalizam i humaniji kapitalizam su za Golubovićevu isto. Aktivisti na terenu bi se teško sa ovim mogli složiti. A ako je sadašnji kapitalizam human, onda se možemo upitati kakav će on tek biti kad postane još humaniji. Propašću realsocijalizma nekadašnji marksisti i komunisti utočište i mogućnost novog angažmana tražili su ili u liberalizmu ili u nacionalizmu. Pustoš koju je iza sebe ostavio (neo)liberalni kapitalizam, pokazao je i iluzornost nada koje su oni u njega polagali kad je započinjala tzv. tranzicija. Da bi rekonstruirali kontinuitet u vlastitoj političkoj biografiji, oni izjednačavaju stvari koje se ne mogu izjednačiti i stvaraju i pothranjuju konceptualnu zbrku oko ljevice i desnice - oni su tobože uvijek bili na ljevici, ali onoj kako je oni slobodno interpretiraju za svoje potrebe. Izloženo stajalište Golubovićeve tek je simptom i ilustracija pređenoga puta i poticaj da se problematici ljevice u novonastaloj situaciji priđe analitički objektivno, uzimajući u obzir ne samo povijesnu baštinu, nego imajući na umu i promjene ako ne u bitku, onda u suvremenim vanjskim manifestacijama kapitalizma i njegovih osporavatelja. LITERATURA: Bogdanović, Mira. 1997. Prilog polemici o levici, Sociologija, Vol. XXXIX, Beograd, br. 2 Golubović, Zagorka. 2005. ‘’Liberalna teorija i socijaldemokratski projekat’’, u zborniku Programski identiteti socijaldemokratskih partija, Beograd: Socijaldemokratski klub i FES Golubović, Zagorka. 2009. ‘’Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: sa osvrtom na tranziciju u Srbiji’’, u Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena (ured). Sloboda, jednakost, solidarnost, internacionalizam. Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji, Beograd: FES Peščanik.net, O levom i desnom radikalizmu, 11. 06. 2007 Peščanik FM, Knjiga 14, Beograd : Fullmoon, 2009 Teodori, Massimo. 1979. Historijat novih ljevica u Evropi, Zagreb: Globus

13 Golubović, Zbornik, str.79. Kurziv MB.

75

Diskusija nakon Sesije br.2 Zagorka Golubovi} Ja ću samo dve stvari. Dosta toga nisam razumela, jer se teško moglo razumeti, ali verujte da gospođa Bogdanović nije apostrofirala Zagorku Golubović. Ja uopšte ne bih prepoznala svoj tekst po ovome što je ovde rečeno. Hoću da podsetim, ko nije imao priliku da pogleda moju knjigu ‘’Pouke i dileme minulog veka’’ da sam tu na pedeset stranica obrazložila jasnu razliku između klasičnog liberalizma i neoliberalizma, kao i mesto socijalizma ili levice koja se zalaže za neke socijalne vrednosti. Tako da ja stvarno nisam prepoznala svoj tekst. Druga stvar, meni je zamereno da sam ja sa ideoloških pozicija definisala levicu. Nije mi jasno koji su to argumenti, koje su to moje ideološke pozicije. Naime, rečeno je bar dva, tri puta - koliko sam ja uspela da razumem - da nema antikapitalizma u mom sagledavanju levice, kao da ja branim kapitalizam. Ko god zna moje radove prosto može biti začuđen ovakvom tvrdnjom. Toga nema ni u nagoveštaju u mom tekstu, ni eksplicitno ni implicitno. Ali bih ja nešto drugo rekla. Kad gospođa Bogdanović kaže da ‘’nova levica’’ nije levica ili kada da bilo koju drugu tvrdnju, ona nigde ne navodi argumente. Zašto ‘’nova levica’’ nije levica? Volerštajn nije nova levica? Čomski nije nova levica? Kastorijadis nije nova levica? Oprostite, dajte argumente da vidimo zašto to nije nova levica? Da li su oni za kapitalizam ili su oni najoštriji kritičari kapitalizma?

Mira Bogdanovi} Naravno, imena koja ste Vi naveli su ljevica. Ali ja sam pokušala pokazati da u Vašem prilogu u Zborniku postoji intencija da se kroz analizu ovih pokreta pravi nekakva razlika između ‘’stare’’ i ‘’nove’’ ljevice. Onda bi ovo sad bila najnovija levica koja je jako heterogena. Vi ste se posebno osvrnuli na Zapatiste i na alterglobalističke skupine itd., ali to je tako rasuto po tekstu da se tu ne vidi da li Vi to sad smatrate ‘’Novom levicom’’ ili ‘’Najnovijom levicom’’. To me je zbunilo, jer je u literaturi odavno napravljena razlika između stare i nove ljevice, i to u dva navrata. O tomu sam opširno pisala u svojem prilogu, pa se na to ovdje ne bih vraćala. Ali imate pravo, ova krupna imena koje ste naveli, to jest ljevica, i to ne od jučer, kako bi se iz Vašeg priloga u Zborniku moglo zaključiti. Oni već decenijama, još prije pojave

alterglobalista, stoje na lijevim pozicijama. To što su sad prigrljeni od strane najnovije ljevice svjedoči o živahnosti kontinuiranog ljevičarskog angažmana i privlačnosti na Zapadu radikalne kritike kapitalizma. Osim toga, ja mislim također da Zapatistima i raznim alterglobalističkim grupama nije svejedeno da li će to novo društvo za koje se one bore biti nekakav ‘’humaniji kapitalizam’’ kako vi to formulišete u knjizi, ili neki ‘’novi socijalizam’’. To izjednačavanje te dvije stvari u knjizi, to je za Vas potpuno isto. Kad bismo njih pitali, oni bi o tome imali sigurno potpuno drugačije mišljenje. Pošto ja znam u Nizozemskoj neke alterglobalističke skupine – znam da oni mrze kapitalizam.

Zagorka Golubovi} Oprostite, da li ste pročitali ijednu knjigu sa programom alterglobalista? Oni možda nisu ideološki sasvim koherentni, ali u njihovoj koncepciji nije borba protiv globalizma, nego borba protiv kapitalističkog, vulgarnog globalizma.

Mira Bogdanovi} Slažem se. I sami kažete da se oni bore protiv kapitalizma u liku “vulgarnog globalizma.” I ja sam protiv toga.

Vladimir Vuleti} Želeo bih da istaknem nekoliko stvari koje sam imao prilike da čujem ovde. Profesorka Golubović je govorila o tome da je neoliberalizam na svetskom planu pobedio levicu ili socijalizam. Rekla je da je nacionalizam u Srbiji pobedio levicu. Slažem se s obe konstatacije. Srećko je, s druge strane, govorio o tome da 50% ljudi nema ideološki jasnu predstavu o tome šta ovi pojmovi znače. Slažem se, mislim da je to tačno ali, takođe, mislim da je to dobro jer kada bi ljudi imali potpuno jasne i čvrste stavove, onda ne bi bilo potrebe ni za kakvom političkom aktivnošću. Ove dve stvari povezujem da bih istakao da je levica dopustila da ideje neoliberalizma na globalnom, odnosno ideje nacionalizma na ovom našem lokalnom planu - mada ja te dve stvari ne bih u potpunosti razdvajao - pobede. Ali istovremeno, činjenica da je polovina stanovništva dezorijentisana daje priliku levici da ih ubedi u ispravnost svojih pogleda. Dakle, prvo pitanje koje moramo postaviti je zašto su levičarske ideje bile poražene? Drugo pitanje je šta levica može da učini da ove ljude kojima nije jasno ubedi da prihvate levičarska tumačenja stvarnosti. Čini mi se da su ova jednostavna pitanja važna za ovu diskusiju. Budućnost ovog mladog sveta ovde jeste da osmisli odgovore na ova pitanja, jer mi koji sedimo za stolom nemamo baš potpuno jasne odgovore na ta pitanja, a mislim da ih u ovom trenutku nije lako ni osmisliti. Još jednu stvar u vezi ove diskusije bih hteo da naglasim. Mislim da je levica, kao i sve ostale ideologije, nešto što se vremenom transformiše. Levica XIX veka je bila različita u odnosu na levicu XX

veka. Levica XXI veka verovatno će se po mnogo čemu razlikovati od levice XIX i levice XX veka. Dakle, u tom smislu ja se ne bih toliko strogo držao definicija, prepustio bih naprosto onima koji se osećaju kao levičari da definišu šta je to što oni podrazumevaju pod tim pojmom, a ne bih im nametao definicije levice koje su plod prošlih vremena.

Nebojša Popov Zanima me na osnovu čega Mladen Lazić ima dilemu da li je ‘’liberalna levica’’ levica. Ne vidim argumente zašto bi se sumnjalo da je moguće da u liberalizmu postoji i nešto što je levica. Znamo da je korpus liberalizma vrlo širok i da postoje različite struje u liberalizmu kao što postoje i veoma različita poimanja socijalizma. Koliko se sećam samo Marks pominje čak desetak vrsta vrlo različitih socijalizama koji su bili u opticaju u ono njegovo doba. Ako previdimo te pojmovne razlike koje su relativno jasno definisane i izražene u literaturi, onda bi se smanjio prostor i za ovu konfuziju koju nam je predočio Srećko Mihajlović pričajući o tome kako njegovi respondenti ne razlikuju levicu i desnicu. Bilo bi interesantno kada bi anketirali anketare da vidimo da li oni razlikuju levicu i desnicu ili ne razlikuju. Ukoliko imamo toliko mutne pojmove to je po mom mišljenju deo onog ambijenta o kome sam ja govorio, a koji je nastao dugogodišnjom produkcijom jednog antilevičarskog i antiintelektualnog prostora u kome mi živimo- u ovoj zemlji naročito, a to se dešavalo i drugde. Da je to tako, da postoji taj ambijent koji je i antiintelektualni, u smislu pojmova i vrlo jasnih konkretnih relacija, pokazuje i to ako počnemo da licitiramo ko voli a ko mrzi kapitalizam i da pričamo o tome koliko se globalno razlikuju levice XIX, XX i XXI veka. Za nas je u Srbiji, pored tog saznanja šta se događalo sa poslednjom levicom koja se tu pojavila pre četrdesetak godina i kako je ona sahranjivana i sahranjena, a zajedno sa tim i zdrav razum, a ne samo teorijsko mišljenje, dosta je važno imati i neki sistematski uvid u zbivanja u ovoj zemlji. Tu izgleda da nisu jasne stvari nego da možemo da vagamo, da balansiramo između raznih stvari koje se takođe nalaze u tom konfuznom ambijentu. Mislim na ono o čemu je govorio Zoran Stojiljković: kakav patriotizam, kakav sindikalizam itd. Molim vas lepo, i u liberalizmu postoje ideje i teorije i neke praktične grupe i struje koje na prvom mestu stavljaju individualnu slobodu. Tako nešto postoji i u socijalizmu. Za razliku od drugih struja u socijalizmu postoji jedna koja kaže da je na prvom mestu individualna, lična sloboda. To postoji i u hrišćanstvu - ostale religije manje poznajem. Dakle, postoje katolički i pravoslavni personalizam koji insistira na individualizmu. Dosta je važno videti koliko su pokreti 90-ih godina u Srbiji imali jednu antiratnu, antizločinačku i antipljačkašku komponentu koje su, svaka na svoj način, štitile život, u doslovnom smislu reči fizički život pojedinaca i štitile njihove interese i vrednosti. Iz toga je moglo proisteći nešto, što nije proisteklo, a to je konstitucionalna demokratija, ustavna demokratija. Ljudi su o tome ozbiljno govorili i pre i posle 2000. godine. Ništa od toga se nije dogodilo. Mi imamo jedan tzv. ‘’Kosovski Ustav’’ koji taj bućkuriš i dalje održava i reprodukuje. Zbog toga mi i ne znamo šta je šta - šta je levo šta je desno, šta je sloboda a šta nije sloboda, šta je nasilje a šta nije nasilje itd.

Postoje realne grupe, ne samo pokreti, već dosta dugo u ovoj zemlji - i to grupe radnika - koje vode istrajnu borbu za elementarna prava - da sačuvaju radno mesto, da ne budu izbačeni iz fabrike a fabrika ukinuta, da akcije koje su stekli mogu da odbrane suprotstavljajući se lopovluku i zloupotrebama i u pravosuđu i u partijskom i državnom sistemu - ali to nije predmet proučavanja ni sociologije ni politikologije. Najlakše je napraviti anketu i konstatovati da su respondenti konfuzni, ostavljajući pritom po strani pitanje koliko su sami anketari oslobođeni obaveze da smanje tu konfuziju, da nešto razjasne.

Latinka Perovi} Znate šta, možda je Srećko Mihajlović prosto metodološki postavio pitanje od koga treba poći. Šta je to levica? Naravno mi govorimo o istim vrednostima levice: socijalna pravda, solidarnost itd., ali postoji jedna velika linija, koja je prosto istorijska. Ja ne mogu da se ljutim na istoriju koja deli industrijski svet Zapada od agrarnog sveta i razume se da se te leve orijentacije na drugi način interpretiraju. Molim vas, vi imate teoriju o narodima u razvoju, o zaostalim narodima kao čitavim proleterskim narodima. Ono što levica u tim društvima hoće to je da u odnosu na industrijalizovani Zapad ceo narod ne dođe u položaj proletera - da ne postane proleterski narod. To se mora uzeti u obzir kad se razmišlja i o idejama i o organizovanjima i o efektima. Drugo, vi imate u Srbiji do II svetskog rata 85% seljaka koji žive na malom posedu, od koga ne mogu ni da se prehrane ni da umru. Znači ovde nemate nikad ideju o stvaranju bogatstva, nego o pravilnoj raspodeli postojećih bogatstava. Da biste to pravilno raspodelili morate imati distributera, morate imati državu. To otvara pitanje političkih sloboda, karaktera društva itd. Tako da prosto moramo uzeti neku stvarnu istoriju u obzir. Tačno je to, određeni pokušaji reformi - oni su propadali. Ali zašto su propadali? Drugo, mi ne možemo da odjedared ne vidimo da se te ideje, ako hoćete, i degenerišu. Pa molim vas, Radikalna stranka u Srbiji počinje kao leva stranka, ona dolazi na vlast, dugo traje na toj vlasti, pedeset godina ona ima jednog vođu - od svog stvaranja do njegove smrti. Znate šta, taj vođa sa ideje ujedinjenja sa drugim narodima na Balkanu prelazi na ideju osvajanja, da bi rešio srpsko pitanje. Vi imate i u tom komunizmu, koga ja gledam istorijski - molim vas da ne budemo ispod nivoa kad o tim stvarima razgovaramo, ideju ujedinjenja tih naroda, imate taj državni socijalizam i imate na kraju XX veka, kad se nađete pred ovim novim globalnim izazovima, taj prelazak na ideju ujedinjenja, ratova, osvajanja itd. Tako da hoću da vam kažem, ono što govori Srećko, konfuzija proizilazi iz protivurečne i konfuzne stvarnosti, a ne samo iz glave onih koji nju interpretiraju.

Nebojša Popov

Samo pojedinac pravi pojmove, nemojte, stvarnost nema pojmova.

Latinka Perovi} E, obrnuto je. Na Zapadu stvarnost proizvodi ideje. Ovde mi koji smo se, ‘ajde da kažem, nešto obrazovali i obučili, proizvodimo ideje. To je takva istorija realna bila.

Nebojša Popov

Ne, 85% seljaka proizvodi ideje.

Mladen Lazi} Sasvim kratko ću se osvrnuti na ono o čemu je Nebojša Popov govorio. Njegovu rečenicu o tome da je lako izvoditi empirijska istraživanja smatraću omaškom u govoru, a ne iskazom koji predstavlja njegov profesionalni stav. Dalje, zaista se može reći da postoje levi liberali, kao što se nekada često na ovim prostorima govorilo o anarho-liberalima, na šta su se oni koji su bili označeni tom sintagmom - između ostalih i Nebojša - jako ljutili, jer su tvrdili da su ta dva pojma nespojiva, te je sintagma besmislena po sebi. Može se, naravno, govoriti o levim liberalima, ali ja sam se pitao, kao što sam i rekao, sledeće: da li je u onoj vrsti analize koju sam ja pokušao da izvedem, takav pojam plodan ili nije? Da li mogu da kažem: levi liberali, na isti način na koji mogu da kažem: socijalistička levica? Da li je važnije ono što ove dve ideje, ili pokreta, spaja (pa pojam levice u ta dva slučaja ima isto ili slično značenje), ili je dublje ono što ih razdvaja (pa se dve bitno različite pojave ne mogu označavati istim terminom)? A to spajanje odnosno razdvajanje pre svega se tiče odnosa prema konkretnom tipu društva, dakle kapitalizmu ili socijalizmu. Dakle, u tom smislu sam rekao da govoriti o levom liberalizmu, u okviru ovakvog tipa analize, nije plodno. Ali, ono što je za mene u ovoj diskusiji važnije od prethodnog problema, ne odnosi se pre svega na ono što je govorio kolega Popov, nego na ono što su drugi govorili, a to je pitanje: ‘’Na čemu je utemeljena levica’’? Mnogi moji prethodnici, kolega Stojiljković i Zaga Golubović, kao i neki autori u tekstovima Zbornika, insistiraju na moralnoj osnovi levice. Osnovno utemeljenje levice, po njima, jeste vrednosno utemeljenje. Dakle, mi smo levičari zato što delimo izvesne vrednosti, pa navodimo koje su to vrednosti itd. Naravno da je to važno, pa verovatno predstavlja i nezaobilazni deo određenja levice. Ali, pitanje je da li je to dovoljno, i da li je to ono ključno na osnovu čega možemo očekivati da se formira društveni pokret levice, da se izgrade političke organizacije koje predstavljaju levicu, kao i ekonomska udruženja koja mogu da zastupaju interese levice itd. Ja sam pokušao u svom izlaganju da naglasim da je ono što je prvenstveno potrebno za uspostavljanje levog pokreta određena socijalna pretpostavka za tako nešto, da su nužne određene interesne formacije koje stoje u osnovi takvog pokreta. Pitanje je, znači, da li je za fundiranje levih ideja ili pokreta dovoljno vrednosno opredeljenje, ili su interesne for-

macije takođe neophodne, pa čak i uzročno primarnije, ako želimo da se konstituišu pokret, stranke i druge organizacije levice. Tu, po mom mišljenju, leži osnovni problem ove rasprave.

Sre}ko Mihajlovi} Mnoga neshvatanja pojmova levice i desnice vezana su za izbegavanje njihvog relacijskog karaktera i prostornog određenja. Dakle, na bilo kojoj tački u političkom prostoru, vi imate levo i desno. Takvo viđenje levo/desnog kontinuuma potiče još iz vremena nastajanja ovih pojmova, a danas ga susrećemo kod najozbiljnijih interpretacija fenomena levice i desnice. Kad se pristupa, kao što se to ovde danas čini, sa krutih, da ne kažem dogmatskih pozicija, uz nastojanje da se levica i desnica precizno definišu i egzaktno izvedu, onda ulazimo u areale sholastike ili se u najboljem slučaju bavimo normativnim određenjima kojima na silu prilagođavamo činjenice stvarnog života. Ako se pojmovi levice i desnice shvate relaciono, onda je njihova denotacija izvan analize konretnog političkog prostora nemoguća. Dakle, ako neko nastoji da po svaku cenu unapred kaže da li neki politički projekat pripada levici ili desnici, ne preostaje mu ništa drugo do onoga što se u nas inače radi, da uništava dinamički i relacioni pojam, okoštavajući ga u nekoj vremenskoj tački kako bi se mogao „napuniti“ određenim sadržajima. Istraživačima koji su okrenuti kao društvenoj statici stoje na raspolaganju pojmovi kao što su socijaldemokratija, konzervativizam, liberalizam... Imamo večiti problem vezan za empirijska istraživanja. Ja bih se složio sa Nebojšom da svi misle da je lako izvoditi ankete. Ali veoma je teško napraviti dobro istraživanje, dobru anketu. To što svi rade ankete, ne znači da svi rade dobro. U sferi politike mogu se razlikovati tri identiteta: (1) identitet u političkom prostoru (najčešće levo/desno); (2) identitet na osnovu poistovećenja sa političkim autoritetima ili referentnim grupama prema čijem stajalištu određujemo sopstvenu poziciju; i (3) ideološki identitet (socijalista, neliberal...). Ako razlikujemo te tri vrste identiteta, onda nalazimo da ‘’običan čovek’’ najradije upotrebljava termine karakteristične za prvu grupu identiteta; dakle pripadam levici ili centru ili desnici... Naš ispitanik ima nekih razloga zbog kojih se baš tako opredeljuje – verovatno mu je to najlakše, a uvek izgleda kao da je rezultat nekog dubljeg razmišljanja. Nama se ti razlozi mogu dopadati, a nekom ne. To što takvo opredeljenje nije koherentno sa nekim drugim stavovima našeg ispitanika, to što mi takve stavove kvalifikujemo kao nedosledne, nimalo ne ugrožava datog pojedinca. On će i dalje govoriti o sebi kao levičaru i glasati za Radikale. Šta da se radi, takav je kakav je!

Zoran Stojiljkovi} Ja mislim da ova atmosfera ovde govori šta je jedan, ako ne najvažniji onda važan razlog zašto nemamo demokratsku levicu u Srbiji. Neka vrsta sektašenja, to je termin koji su komunisti koristili, odnosno fokusiranost na kritiku drugih. To je nijansiranje koje nas onda dovodi do vrednosti ‘’Samo ja i

mala grupa oko mene su pravi levičari’’. Mislim da je to ovde demonstrirano danas u najvećoj meri. Da vam kažem, ja sam namerno išao na toliko široku formulaciju šta je levica - odgovornost, participacija, solidarnost, da ona može svakoga da stavi u taj okvir. Znači sa minimalnim demokratskim standardima. Onda imate pokret koji pulsira razlikama, polemikama, korekcijama, nadopunjavanjima. Uzmite recimo samo konzervativni deo radništva niže i srednje obrazovanog koji, svi istraživači to posebno dobro znaju, ne ceni mnogo vrednosti koje nadilaze usko nacionalistički patos i ne drže mnogo do rodne i generacijske jednakosti. Kad se oni organizovani sa organizacijama civilnog društva i sindikatom suoče sa antidiskriminatornim normama, onda nešto i nauče. Onda se pojavi razlika u organizovanom delu radništva koje je izloženo nekom socijalnom i političkom uticaju i onome koje je prepušteno magmi populizma i socijalne retorike i demagogije. Znači, dajte onda da to radimo. Mi sami doprinosimo ludilu ovde. Zato bih podvukao ono, ako sam dobro razumeo Nebojšu Popova, što je stimulativno, što je sinergetski, što bi rekao moj kolega Srećko Mihajlović. Da mi uzmemo da ovo iskoristimo da sistemski analiziramo kontekste XIX veka. U prvom krugu Latinka je govorila o kontekstu Srbije u XIX veku, Zagorka je govorila o odnosu liberalizma i socijalizma kao doktrina. Da onda vidimo šta jesu procesi, a šta jesu akteri, i da prostudiramo aktere. Ne vidim razlog za polemiku. Istraživanja javnog mnjenja koja radimo markiraju neke osnovne probleme, ali Nebojša Popov je u pravu - ona nisu dovoljna. Molim vas, slučajno je to njegovo rodno mesto, mnogo su više pažnje alterglobalisti sveta posvetili studijama slučaja borbe radnika u nekoliko zrenjaninskih firmi nego što je to bio predmet analize istraživača. Ništa se ne može naučiti ukoliko se javnomnjenjski kvantifikatorski pristup, koji daje osnovne demarkacije, ne kombinuje sa studijama slučaja. To moramo da radimo. Zaista, ja bih voleo da ne polemišemo tamo gde ne treba, nego da uložimo jednu sinergiju, inače ja više nikad neću ulagati napor i biću večito frustriran i shvatiti da u Srbiji levica sa ovakvim mentalitetom teško prolazi.

Svetlana Slapšak Htela bih da kažem tri stvari koje se tiču diskusije koja se vodila. Čini mi se da u jednome trenutku tip konferencije više nije zadovoljavajući. Koliko ja vidim raznolikost mišljenja koja su bila izražavana i reakcija publike, mislim da je potrebniji osnivački kongres nego konferencija. Druga tačka koja je za mene ključna, i mislim da to treba potcrtati, među nama su mnogi koji rade u akademskom svetu, koji predaju i ja mislim da je stav prema kapitalizmu koji se prenosi na mlađe generacije nužan i ključan. Ja se time ne bavim kao direktnom temom, ali svojim studentima obično kažem da kapitalizam nije za ljude jer ne poznajem ni jednu jedinu studiju relevantnog teoretičara ili stručnjaka koji bi dokazao da kapitalizam ne proizvodi uglavnom nesreću ljudi. Prema tome imam etičku obavezu da to kažem kao svoj stav. To se može reći kao ‘’mrzim kapitalizam’’, ali ja to definišem malo drugačije. Treće, mislim da je danas zaista neodrživa podela na razvijene i nerazvijene, jer je upravo na ovome terenu koncept razbio neko ko je bio rođen u XVIII veku. Mislim na revolucionara i levičara mog omiljenog, Vuka Karadžića koji je

na početku XIX veka napravio toliku listu subverzija da je među njima ostala i ona od koje danas Srpska pravoslavna crkva ne može da se oporavi, da ne govorimo o nekim drugima. Tako da zaista treba danas razmišljati o tim mogućnostima delovanja izvan zatvorenoga sistema razvijenih i nerazvijenih, jer on zapravo više ne postoji. Treba da izađemo iz starih pojmova i pokušamo da konstruišemo nekakve nove diskurse i na osnovu, ako hoćete, i domaće tradicije.

Publika - Pitanje br.1 U svakom slučaju, razmišljao sam se da li da dođem i nisam se pokajao. Samo sam hteo da kažem nešto u vezi sa konstatacijom da levica daje prednost jednakosti a desnica daje prednost slobodi, pa iza toga još nesto... Nit’ je tvrdnja nova, niti originalna. Zašto nije nova i zašto nije originalna? Zato što je to u stvari tvrdnja Tokvilova, Ancien régime et la révolution - Stari režim i revolucija. E sad da li sam ja lepo tamo razumeo sve što sam i pročitao, jer mi taj francuski nije baš maternji jezik, možda i nisam, ali je ostavila jak utisak na mene. Potpisujem da je Tokvil genije. Možda on nije u pravu, ali ja mislim da jeste i u tom smislu sam ja to napisao pošto sam pomenut, pa da onda i razjasnim. A inače to nije suprotstavljeno jedno drugom. Pitanje je šta je uzrok, a šta je posledica? Da li je sloboda posledica jednakosti ili je jednakost posledica slobode? Ili možda ide uporedo? Što se Tokvila tiče on pravi tu razliku, a sad šta je uzrok a šta posledica to je sasvim druga stvar. A kada su već pominjani sindikalisti, pominjao ih je Zoran Stojiljković, ja sam nekada osnovao sindikat, pa ne znam... Pošto sve postaje zanimljivije, ako dobro vidim, Srećko Mihajlović tvrdi da oni koji glasaju za radikale sebe smatraju levičarima, a ja to potvrđujem jer tamo gde sam osnovao sindikat najbolji odziv sam imao među ljudima koji su glasali za SRS jer su radikale doživljavali, tada ‘95 i ‘96, kao stranku koja će ostvariti socijalnu pravdu u državi. Eto toliko.

Publika- Pitanje br.2 Postaviću pitanje profesoru Laziću u duhu onoga što je rekao Vladimir Vuletić. Jasno i kratko pitanje. Na kojoj društvenoj klasi je bila bazirana Pariska komuna i da li bi to uticalo na Vaše tvrdnje danas o radničkoj klasi u Srbiji kao subjektu promene?

Publika- Pitanje br.3 Ja sam student sociologije i hteo bih da postavim pitanje profesoru Mladenu Laziću. Dobro, ne samo njemu već i ostalim profesorima koji se ovde nalaze. Tiče se, konkretno, studentskog pokreta. Pošto je profesor Lazić u jednom trenutku pomenuo kako su studenti, možda, i jedina levičarska snaga koja danas postoji, tj. koja je aktivna, a zatim je na to dodao: ‘’Na žalost, da su samo oni’’. Zato bih hteo

da pitam profesore zašto ne podržavaju borbu studenata koja je, ako ne do kraja, ali u jednoj meri svesno levičarska jer se bori protiv neoliberalnih reformi na Univerzitetu. U kom smislu levičarska? To pre svega znači da se studenti bore protiv školarina koje se određuju po tržišnim principima: fakulteti za kojima je veća potražnja imaju veće školarine. Druga stvar jeste to što se bore i protiv rangiranja koje je takođe tržišni princip i koje uvodi konkurenciju među kolegama studentima. Ovo su samo neki od najvidljivijih primera uvođenja tržišta na univerzitete. To bi bilo jedno pitanje. Drugo se tiče sledećeg: pošto je bilo nekih nesuglasica, možda bi bilo dobro da se govornici opredele, tj. da kažu, ako govore o levici ili ako podržavaju levicu, da li govore o antikapitalističkoj levici konkretno, a iz toga bi dalje sledilo ovo - da li je po njihovom mišljenju neoliberalizam deformacija kapitalizma ili jedan njegov nužan korak? Za kraj samo još jedno pitanje. Da li je, prema vašem mišljenju, kapitalizam autoritaran sistem?

Zagorka Golubovi} Prvo bih odgovorila kolegi Blagojeviću. Vi ste izmenili kontekst Vašeg teksta. U Vašem tekstu piše da je osnovna vrednost liberalizma sloboda, a osnovna vrednost socijalizma ili levice je jednakost. Sad ste upotrebili termin ‘’davanje prednosti’’ umesto osnovne vrednosti. To su različite verzije. Ali i ovo što ste rekli je logika ‘’ili - ili’’. Ja sam malopre, kad sam govorila o mešanju termina ili pojmova, rekla da se ne može pomenutom logikom danas odgovoriti na pitanje kako se može definisati nova levica, niti na pitanje šta nam valja činiti ako smo levičari, a ja smatram da imam neke naklonosti prema toj levici. Dakle, to je jedno. A sad ovo drugo - da li je reč o antikapitalističkoj levici ili nekoj drugoj. Koliko ja znam, levica se uvek definisala u protivstavu kapitalizmu, ali kad danas o tome govorimo, pitanje je koji model kapitalizma? Oprostite ja bih se rado prilagodila švedskom modelu koji se naziva ‘’kapitalistički’’, jer sam tamo bila dugo i videla šta to znači. Ja sam njima rekla: ‘’Ovo je socijalizam’’ i to onda kad sam ja iz ‘’socijalističke’’ Jugoslavije tamo otišla. Ja sam videla da oni sprovode nešto što tzv. ‘’socijalistička Jugoslavija’’ nije sprovodila. Prema tome imate bar pet modela kapitalizma. Raspravljati sad da li smo za kapitalizam ili nismo je nevažno ukoliko ne raspravimo za koje društvo tj. za koji model novog društvenog poretka se zalažemo, pa ćemo onda da vidimo gde smo. Da li smo levica ili nismo levica.

Mladen Lazi} Ja ću pokušati da budem kratak. Dakle, pitanje u vezi s Pariskom komunom. Ne znam da li ste me Vi pogrešno shvatili, a možda ni ja Vaše pitanje nisam dobro shvatio ali, u svakom slučaju, ja nisam mislio da kažem kako radnička klasa nije predstavljala deo antikapitalističkog pokreta, te da nije bilo

konkretnih, vrlo značajnih istorijskih zbivanja, kao i dugotrajnijih društvenih pokreta i političkih organizacija, u kojima je radnička klasa učestvovala na tom levom antikapitalističkom programu. Ja sam samo hteo da kažem da su takve akcije radničke klase u najvećoj meri stvar prošlosti i to u velikoj većini savremenih društava. Mislim da su dva istorijska procesa prvenstveno doprinela takvom istorijskom toku: to je napuštanje socijalističkog programa od strane socijaldemokratije, i kolonizacija ideja levice od strane boljševičke partije. Uporedo s napredovanjem tih procesa, kao njihova posledica, polako je opadalo učešće radničke klase u nastojanjima da se uobliče istorijske promene. Ali, potencijalna oblikujuća istorijska uloga klase nije sasvim nestala. Ja nisam ni mislio da kažem da je radnička klasa, kao politički subjekt npr. iščezla u svim zemljama i na svaki način, ali ona danas sigurno više ne čini društvenu osnovu levih pokreta u savremenom svetu, a pre svega u ekonomski najrazvijenijim zemljama, što ne znači da ona to neće biti u budućnosti. To sam mislio da kažem, kao što sam rekao i gde bi ona mogla pre da odigra takvu ulogu: u Kini, npr. Dakle, u onim zemljama u kojima se trenutno najdinamičnije razvija industrijski kapitalizam. Što se tiče podrške profesora studentima, tu bih naveo sledeću stvar. Nedavno je bio organizovan studentski protest na našem, Filozofskom fakultetu, i u tom su protestu, po mom mišljenju, napravljene ozbiljne greške: pre svega, on nije bio demokratski organizovan, i nije uključio značajniji broj studenata, kao što je to npr. bilo nedavno učinjeno u Zagrebu. U situaciji u kojoj je taj protest, odnosno taj pokušaj organizacije protesta dobio nasilan oblik, tako što je delovao protiv očigledno iskazane volje većine studenata, pa je čak onemogućio studentima da dolaze na Fakultet, ja sam lično protestvovao protiv takvog načina delovanja. Dakle, ovde nisu predstavljale problem ideje koje su stajale u osnovi studentske akcije, nego to što je ta akcija bila mobilizacijski neuspešna, a neuspeh u pokretanju studenata na protest „ispravljan“ je time što se prema velikoj većini studenata primenilo nasilje. Ja bih vrlo rado podržao studentski protest, kao što sam već mnogo puta to činio (a i sam sam u mnogim protestima kao student učestvovao), pa sam podržavao i skorašnju akciju zagrebačkih studenata, a oni su u nju bili zaista uključili značajan broj kolega i koleginica sa Sveučilišta. Ciljeve i jednog i drugog protesta, da ponovim, podržavam. Problem je, međutim, sledeći: kada studenti pokrenu akciju za ciljeve koji su prihvatljivi, i kada iza tih ciljeva stane značajan broj studenata, podrška profesora, po mom mišljenju, mora da usledi, a tako je, barem na našem Faultetu, bilo uvek do sada. Ali, u onom trenutku kada je ta akcija dobila nasilan karakter, i to je nasilje bilo upereno protiv samih studenata, zato što pokretači protesta nisu uspeli da angažuju većinu, ili barem značajniju manjinu koleginica i kolega, već su želeli da većini nametnu svoje ciljeve, ja protest nisam mogao da podržim. Jer, ja se slažem s tezom da se levičarski, socijalistički pokret ne može zasnivati na nedemokratskim principima, kao ni drugi savremeni oslobodilački pokreti. Najzad, da li je neoliberalizam nužna faza u razvoju kapitalizma? Oni koji su slušali moja predavanja znaju da ja smatram da ideja ‘’nužne faze’’ ne može ozbiljno da se argumentuje. Ali, ako se pita da li ona čini logičan stadijum u razvoju kapitalizma, na to mogu pozitivno da odgovorim. Ne radi se, znači, o neizbežnoj fazi, ali da je ona logično proizašla iz prethodnog poretka, to je tačno. Da li je sada ova faza došla do svog nužnog kraja? To je drugo pitanje. Po svemu sudeći, izgleda da se neoliberalni oblik organizacije kapitalizma približio svom nužnom završetku, ali iz toga nipošto ne sledi da će se iz njega nužno razviti neki sasvim određeni oblik kapitalizma, kao ni njegov konačan kraj.

Publika- Pitanje br.4 Pre svega, pozdrav za cenjene paneliste i još cenjeniju publiku. Ja sam član Demokratske stranke ili kako nas je profesor Stojiljković nazvao ‘’federacija interesa’’. Iako mi je to vrlo simpatično dozvolite da se ne složim sa Vama u takvoj formulaciji, ali da ne bude zabune, sa većinom Vaših stavova se slažem. Pitanje za gospodina Lazića. Kada ste govorili o odnosu i sukobu između ideja kapitalizma i socijalizma - interesuje me zbog čega je, po Vašem mišljenju, kapitalizam prilično jednako shvaćen u svojim osnovnim, fundamentalnim stvarima i u Americi i u Kini, Južnoj Americi, Evropi...a zbog čega je pokret socijalizma toliko heterogeno shvaćen, i toliko se razlikuje u Južnoj Americi, Evropi ili na nekim drugim mestima. Da li deo odgovora leži u tome da pre nego što stignemo do one vrhunske utopije o ‘’ujedinjenju proletera’’ i formiranju jedne globalne svetske vlade ‘’diktature proleterijata’’ mi odemo u autokratiju. I to upravo u onom delu kada ste govorili o dve percepcije posmatranja. Jedna je građanska, pa dobijemo pored sjajne ‘’deklaracije o pravima čoveka i građanina’’ vladu terora i Robespjera koju je Bihner u svom fenomenalnom delu ‘’Dantonova smrt’’ formulisao kao ‘’smrt svima koji nemaju pocepan kaput’’, ili dobijemo jednu drugu karikaturu kao što je Čavez npr. koji smatra da je metod za širenje takve ideje taj što će sa crvenom zastavom otići u danas kapitalističku Rusiju i kupiti strateške bombardere Tupoljev 160.

Mladen Lazi} Pa, koleginica Golubović je već odgovorila delimično na prvi deo pitanja: da li je kapitalizam jedinstven, u tom smislu što bi svagde postojao jedan isti oblik tog poretka? On to svakako nije, i njegovi oblici značajno se razlikuju u nekim svojim manifestacijama. Naravno, postoji nekoliko fundamentalnih karakteristika koje sve kapitalističke zemlje dele, ako je to ono na šta ste mislili. To, međutim, ne znači da su sve, pa čak ni sve savremene Zapadne kapitalističke zemlje politički, ekonomski i kulturno organizovane na isti način. Liberalni tip kapitalizma u njegovoj anglosaksonskoj verziji, npr. i švedski socijaldemokratski model, koji je ovde pomenut, kao i japanski model, dosta su međusobno različiti, s obzirom na odnos države i ekonomije, recimo. A zašto je ideja socijalizma difuznija, to sam malopre indirektno objasnio. Razlog je to, što je kapitalizam dominantan sistem realnih odnosa, koji se konstituisao na svojim osnovnim principima, i na njima se dalje reprodukuje, posedujući mehanizme kojima se osigurava reprodukcija upravo tih temeljnih osnova (npr. očuvanje neprikosnovenosti privatnog vlasništva, kontrola državnih aparata od strane vladajućih interesa, kontrola društva od strane tih državnih aparata itd.). Istorija je, s druge strane, otvorena. Socijalizam je društvo koje tek potencijalno postoji i s obzirom na otvorenost istorije, niko ne može sa sigurnošću da postulira kakav bi se realni sistem u budućnosti mogao konstituisati. To se ne može reći ni za eventualnu narednu fazu kapitalizma, a kamoli za socijalizam. Prema tome, apsolutno je neizbežno da će se u vezi s oblikom socijalizma javiti mnogo različitih interpretacija, i ne samo što je to neizbežno već je dobro što je tako.

Zoran Stojiljkovi} Vidim da Vam je simpatično, niste se naljutili je l’? Ne znam šta je nejasno? Ja sam lepo rekao: federacija interesnih grupa i lobija. Znači da je to jedan centristički koncept koji je postao previše mainstream, koji ima jednu pro-socijaldemokratsku struju koja je od prijema u Internacionalu malo i ojačana, makar formalno, programski, i ima lobije koji su vezani za određene delatnosti, za određene regionalne ili teritorijalne blokove, za konstelacije snaga u kojima jedan broj pristalica DS-a i posle 2001/ 2002. godine na osnovu istraživanja ima prema socijaldemokratiji ili prema malo tvrđoj levici odnos začuđenosti i ravnodušnosti. To jeste Demokratska stranka. Znači, ona jeste potencijalno jedan od aktera, ali je daleko od toga da bude u ovom smislu profilirana. Što se tiče studentskog protesta ovog aktuelnog, pa nikad ne bih nikome dao a priori svojstvo demokratskog levog pokreta dok ne bih izvršio neku analizu ciljeva, strukture, vrednosti koje se nose. Ovaj napor da se krene protiv komercijalizacije svega i svačega, naplate, ima našu podršku. Jedan broj kolega je zaista bio stao na stanovište da primimo, iako nam kubni metri ne dozvoljavaju (to je mera za studente na Univerzitetu) da imamo nekoliko stotina, nekoliko hiljada studenata jer će nam to uvećati plate. A i vi ste u tome participirali jer vam je to bila divna mogućnost da tamo gde vam je upućena poruka da nema mesta na tržištu rada za to uđete u nešto što je in. Pri čemu se jedan deo studentskih rukovodstava ponaša tako da ovo smatra divnom privilegijom za sebe, ali kad im kažete da treba otvoriti proces obrazovanja za sve druge i da će to dovesti na Univerzitetu do redukcije i svođenja na ono što država može da plati, jer se ovde samo uništavaju državni Univerziteti, dok privatni koji mogu da obezbede neku vrstu privilegija uz nedovoljno problematizovan kvalitet nastave, jesu meta vaših roditelja i vaših kolega da tamo odu i dobiju šta su dobili. A onda se to zatvori za sledeću generaciju. Na ovo mi je jedna predstavnica studenata na mom fakultetu rekla: ‘’Pa dobro, ionako nas ima više, ne treba nas toliko’’. Znači, ‘ajde da to uradimo dok je moja generacijska unija tu, a šta će biti posle nije nas mnogo briga. Znate, ja sam se nagledao i studenata koji su marširali kao podrška Miloševiću, koji su ga slušali kad je obećavao hapšenja itd. Tako da nećemo nikome dati a priori neki demokratski potencijal. Nagledao sam se na svom Fakultetu i nekih ‘’uspešnih’’ političara bivšeg režima koji su govorili o tome kako dolaze ‘’nove generacije’’. To malo meni miriše na Hitlerjugend.

Publika-Pitanje br.5 Ja sam diplomirana ekonomistkinja. U međuvremenu je profesorka Golubović većinu stvari i rekla. Mi u Srbiji sada ustvari živimo u periodu kapitalizma, pa mislim da u tom kontekstu treba i da posmatramo stvari. Dakle, kako možemo da menjamo društvo u okruženju koje nam je dato? Nažalost, trenutno se nalazimo u procesu tzv. ‘’prvobitne akumulacije kapitala’’ koja ne utiče samo na promenu u ekonomskoj sferi, već proizvodi i novo društvo. Ono što smo učili na fakultetu, pa smo to uz pomoć nekih ‘’matematičkih analiza’’ i dokazivali, kaže da sve što se ostvari u tom kontekstu je kasnije nepromenjivo. Vi možete redistribucijom dohotka uz pomoć države da vršite raspodelu onoga što već postoji, ili što se

stvara, ali nikada ne možete da ispravite tu nepravdu koja je učinjena na samom početku. Kod nas taj proces nije završen, ali čini mi se da je krenuo jednim poprilično nepravilnim putem i čini mi se da ćemo se uskoro naći u društvu koje će biti izrazito nepravedno tj. gde neće biti moguće maltene nikakvim merama makar delimično ispravljati već učinjenu nepravdu. Ukoliko neko bude hteo nešto povodom toga da kaže kasnije, volela bih da čujem.

Zagorka Golubovi} Samo pitanje. Tu je bilo govora o pokretima 90-ih godina, a bilo je reči i o pokretu ili projektu koji je nosio naziv ‘’Pokret za promene’’. To je po mom mišljenju moglo jako da stimuliše levicu. Moje pitanje je, i o tome bi bilo dobro da svi razmišljamo, zašto se iz tih pokreta nije rađala šansa za razvoj levice nego posle 2000. godine mi dolazimo u poziciju da se otvara prostor daleko više za desničarske ideje i desničarske pokrete i partije. Mislim da je šansa za levicu tad strahovito propuštena i ne znam kad ćemo je nadoknaditi.

Miljenko Dereta

MODERNA LEVICA I CIVILNO DRUŠTVO Pre svega, želim da pohvalim organizatore na pokretanju ovog razgovora o novoj levici kao i urednike publikacije „Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji“ koji su sakupili tekstove svih relevantnih, ali nažalost, i malobrojnih autora koji se bave ovom temom u Srbiji. Tema kojom danas treba da se bavim „Nova levica i civilno društvo“ zapravo dovodi u relaciju dva pojma oko čijih definicija apsolutno ne postoji saglasnost. Koliko god bile brojne i nijansirane definicije nove levice još su mnogobrojnije i različitije definicije civilnog društva. Samo u knjizi prof. Vukašina Pavlovića „Demokratija i civilno društvo“ prvih 60 stranica posvećeno je različitim definicijama civilnog društva, razvoju i prilagođavanju tog termina brzim društvenim promenama, da bi na kraju zaključili da sveobuhvatne definicije nema i da se pre svake rasprave o civilnom društvu moramo dogovoriti o značenju koje taj termin ima za nas. U tom smislu, ja ću koristiti definiciju koju koristi Londonska škola ekonomije i ona će biti osnov za moju kasniju diskusiju: “Civilno društvo je arena dobrovoljnih kolektivnih akcija oko posebnih zajedničkih interesa, ciljeva ili vrednosti. U teoriji, institucionalne forme civilnog društva su različite - od državnih, porodičnih ili tržišnih, iako su u praksi granice između države, civilnog društva, porodice i tržišta veoma kompleksne, neoštre i dogovorene. Civilno društvo obuhvata raznovrsne prostore, aktere i institucionalne forme koje se razlikuju po stepenu formalnosti, autonomije i moći. Najčešće se pod civilnim društvom podrazumevaju humanitarne organizacije, razvojne nevladine organizacije, grupe u lokalnoj zajednici, ženske, verske ili profesionalne organizacije, sindikati, socijalni pokreti, poslovne asocijacije, koalicije i grupe za zagovaranje (advocacy groups).”

Zanimljiv je i meni veoma blizak i stav Nere Čandoke, profesorke na Političkim naukama iz Indije koja smatra da su “samo organizacije koje kritikuju državu autentične OCD a da su ostale samo nevladine”. Ova podela se sve više oseća kao ozbiljan razlog za novo promišljanje raznovrsnih uloga građanskih asocijacija u razvoju društva, a pre svega je osnov za raspravu o političkom delovanju OCD. U Srbiji se pojam koristi u još svedenijem značenju i pod organizacijama civilnog društva se, pre svega, podrazumevaju nevladine organizacije nastale posle 1990. godine koje se bave različitim aspektima zaštite ljudskih prava, odgovornošću za ratne zločine i razvojem demokratije. To je, bez sumnje, isuviše uska i suštinski pogrešna percepcija koja izaziva mnoge nesporazume, ali to nije predmet ove rasprave. Ako se vratimo pitanju levice, ono što je očigledno, a opet mora pomalo i da začudi, jeste da u našoj dosadašnjoj raspravi postoji gotovo apsolutna saglasnost o tome da prava levica, a još manje „nova 89

levica“ u Srbiji, zapravo ne postoji kao relevantna politička snaga. Paradoks ovog opšte prihvaćenog stava je u tome da je u formalnom smislu u Srbiji levica na vlasti: Demokratska stranka je članica Socijalističke internacionale, Socijalistička partija je glavni koalicioni partner u vladi. To se, nažalost, skoro uopšte ne vidi u politici koju sprovode i u okolnostima u kojima živimo. Osim dve pomenute velike partije levog centra postoji na spisku registrovanih političkih partija u Srbiji nekoliko desetina malih partija koje u svom imenu sadrže pridev socijalistička, socijaldemokratska ili komunistička. Te partije, najčešće, međusobno ne komuniciraju i, koliko znam, u ovom trenutku ne postoji inicijativa da se okupe i eventualno formiraju partiju ili pokret koji bi zastupali autentične vrednosti levice na srpskoj političkoj sceni i u javnosti. Jedan od uzroka pomenute diskrepancije između deklarativnog socijaldemokratskog opredelenja i političke prakse leži u činjenici da te partije „pseudo levice“ nisu došle na vlast glasovima radnika. Radnici u Srbiji, naime, glasaju za ekstremnu desnicu i za populističke stranke kao što su Srpska radikalna stranka ili Nova Srbija. Uzroci ovakvog stanja su višestruki. Početkom devedesetih levica je poistovećena sa komunizmom a pod tim se zapravo podrazumevao staljinizam u svom najgorem pojavnom obliku. U vreme dok se takozvani „komunistički blok“ u istočnoj Evropi raspadao i bezuslovno i nepovratno ušao u proces tranzicije u neoliberalni kapitalizam, u Srbiji je taj proces krenuo „unazad“, u preispitivanje i menjanje istorije, u nacionalizam i populizam, u ratove, represiju, korupciju i razaranje državnih institucija. Samo zbog dnevno političkih, partijskih potreba i bez ikakvih stručnih analiza menjana je ratna i posleratna istorija Jugoslavije i Srbije. I dok je u najvećem broju „bivših komunističkih država“ došlo do ozbiljnih reformi Komunističkih partija i najčešće do njihovog silaska sa vlasti, Savez komunista Srbije je samo formalno promenio ime u Socijalitička partija Srbije i čvrsto i tvrdoglavo nastavio staru politiku i kao jedna od retkih ne-reformisanih stranaka, uprkos uvođenju višepartiskog sistema, ostao na vlasti. Formiranje JUL-a bila je farsa koja je još dublje kompromitovala ideje levice u Srbiji. Sa druge strane, novonastale partije koje su se formalno našle u opoziciji svoje „programe“ su bazirale na nacionalizmu i isključivom, radikalnom anti-komunizmu. Sve što je „levo“ paušalno je identifikovano sa boljševizmom tj. Staljinizmom. Ponekad mi se čini da su razgovori o levici u Srbiji kao TV serija o „hladnim kriminalističkim slučajevima“ u kojima se istražuju stari zločini. Dakle, oko ovih osnovnih uzroka lošeg „zdravstvenog stanja“ levice u Srbiji, postoji skoro potpuna saglasnost i bilo bi logično očekivati da će se na osnovu te saglasnosti lako propisati i „terapija“ za njeno „izlečenje“ kao i proces „rehabilitacije“ ideja levice do njenog potpunog „ozdravljenja“. Nažalost, nije tako. Pomenute male partije levice deluju bez pravog ubeđenja da će se u skorijoj budućnosti njihov uticaj na društvo i politiku povećati i bez vidljive želje da postanu deo vlasti. Kao da niko nije spreman da preduzme akciju koja bi trebalo da rezultira organizovanjem političkog pokreta ili partije koja bi se uključila u borbu za vlast, zastupala interese radnika i uspostavljanje pravednijih odnosa u raspodeli dobara u srpskom društvu. Razgovori o levici više su akademski i intelektualni, nego što su napor usmeren ka političkoj i društvenoj praksi. Biti „levičar“ u Srbiji danas se doživljava kao intelektualni stav, često u javnosti kvalifikovan kao „nostalgija za prošlim tj. Titovim vremenom“. Kao jednu od bitnih prepreka za raspravu koja bi vodila konkretnim, praktičnim rezultatima

90

vidim u činjenici da se ti razgovori vode na osnovu prevaziđenih percepcija podele političkog spektra i na jeziku prošlh vremena. Granice između levice, desnice i centra do te mere su se stopile, i to na različitim nivoima - od teorijskog do političke prakse - da je oštre linije razdvajanja skoro nemoguće uočiti. Uniformnost politika koje se danas vode u svetu i Evropi obesmislila je pojmove levice, desnice, centra i te reči su naprosto izgubile svoje prvobitno značenje. Ti pojmovi i taj jezik odslikavaju, čuvaju i obnavljaju davno prevaziđene društvene i ekonomske odnose, to otežava analizu sadašnjeg trenutka, a time i razmišljanja o neophodnim promenama koje bi nas dovele do drugačije budućnosti. Zanimljiv, da ne kažem zabavan primer koji verujem da potvrđuje do koje mere su izvorni pojmovi obesmišljeni je formiranje političkog pokreta Moderna Levica u Francuskoj koju vodi Žan Mari Bokel, bivši socijalista, sada član desne vlade Sarkozija. Moderna Levica sebe definiše kao socijalno liberalnu, usmerenu na reforme koje su preduslov slobodnog i solidarnog društva (ODGOVORNOG I PRAVEDNOG). Ali, te reforme može da sprovede jedino aktuelni predsednik republike čiju ponuđenu „desnu“ ruku treba bezuslovno prihvatiti!!! Ovde je očigledno do apsurda doveden programski „švedski sto“ na kome je sve pomešano, a zapravo se radi o stapanju dva poražena politička koncepta, socijaldemokratskog i neoliberalnog, koji teže da se kroz ovakvu simbiozu međusobno podrže i očuvaju. Nova levica ne može se više definisati kroz prizmu šezdesetih godina prošlog veka kada je pojam nastao, već se mora redefinisati u aktuelnom kontekstu globalizacije, novih kanala komunikacija i opšte političke, ekonomske i društvene krize. U ovom redefinisanju ne treba zaboraviti da je levica u Srbiji već bila moderna (NOVA) i to u vreme kada se ušlo u eksperiment sa samoupravljanjem. To je tada bila hrabra, nova ideja, u svojoj suštini bazirana na uočenim nedostacima dotadašnjeg centralizma. To je bio pokušaj svojevrsne „demokratizacije“ socijalizma kroz participaciju građana i građanki u donošenju i sprovođenju politika. Upravljanje društvenim sredstvima za proizvodnju bilo je bar formalno povereno onima koji ih neposredno koriste. Samoupravljanje je bio model koji je ozbiljno analiziran kao alternativa ćorsokaku u kome su se u tom trenutku našle leve partije u zapadnoj Evropi. U to vreme pokušaj sa samoupravljanjem nije uspeo iz razloga koje ovde ne možemo raspravljati, ali taj neuspeh bi mogao da bude iskustvo na kome se može izgraditi platforma nove levice u Srbiji. Već ovaj primer dobro ilustruje problem jezika. Progovoriti danas o samoupravljanju u Srbiji znači namerno izazivati podsmeh i odbijanje javnosti. Govoriti o „participaciji“ i „konsultativnom procesu“ nailazi na puno razumevanje i podršku. Zato mislim da se u komunikaciji o društvu kakvom težimo i državi kakvu želimo treba strateški koncentrisati na vrednosni sistem i o njemu govoriti „novim jezikom“. Treba govoriti o osnovnim vrednostima koje su sažete u izvornom pokliču „Sloboda, Jednakost, Bratstvo“, osloniti ih na principe ljudskih prava koji su iz tih pojmova proizašli, treba govoriti o pravnoj državi i socijalnoj pravdi. To su pojmovi koje većina razume i podržava. Treba se okrenuti budućnosti i osloniti se na one koji danas promovišu i deluju u skladu sa pomenutim vrednostima. Čvrsto verujem da se te vrednosti danas čuvaju i promovišu u najvećem delu civilnog sektora i da u tom prostoru treba tražiti uporišta za njihovo širenje i trajno utemeljnje. Tek radi podsećanja: • Ko je 90 tih zagovarao antinacionalizam i bio protiv rata - nevladine organizacije, 91

• Ko je negovao solidarnost sa siromašnima, izbeglicama, marginalizovanim grupama - nevladine organizacije koje to čine i danas, • Ko danas vodi najdirektniju borbu protiv neo-fašista i promoviše vrednosti antifašizma – organizacije civilnog društva, • Ko vodi najoštriju borbu protiv neoliberalnog sistema - antiglobalisti i alterglobalisti, kao deo civilnog društva, • Ko je otvorio ključna pitanja zaštite prirodne okoline i opstanka planete i nametnuo ih kao ključna politička pitanja – opet OCD, • Organizacije civilnog društva često se definišu kao generatori novih ideja i razvoja – a tako doživljavam i definišem i levicu. Nova uloga OCD menja, sužava i ugrožava apsolutnu vlast političkih partija. Da se političke partije osećaju ugrožene u svom”monopolu” na donošenje odluka govori i činjenica da stalno postavljaju pitanje legimiteta OCD da deluju u političkom prostoru jer za to „nisu ovlašćene glasovima birača“. Odgovor na to je jednostavan: legitimitet proizilazi iz građanstva njihovih članova, iz rezultata koje postižu i iz poverenja koje u njih imaju ostali stanovnici zajednice. Mislim da su konsekventne težnje da politike budu bazirane na vrednostima koje u prvi plan stavljaju ljudska prava, pravnu državu i princip „bratstva“ kroz pravedniju raspodelu dobara zapravo pravi razlog zašto se OCD stalno ograničavaju i ometaju u pokušajima da utiču na formulisanje politika. U svojoj knjizi “Kuglati sam, slom i obnova američke zajednice” Robert B. Patnam kaže da su i “ne-političke organizacije civilnog društva od ključnog značaja za demokratiju. One izgrađuju društveni kapital, poverenje i opšte vrednosti koje se prenose u sferu politike i doprinose koheziji društva, pomažu razumevanju kompleksne isprepletenosti društva i različitih interese u njemu.” Jedan od razloga za otpor prema OCD možda se može pronaći i u njegovoj sledećoj tvrdnji: “Mnogi govore da organizacije civilnog društva (OCD) koje deluju i u prostoru politike bolje motivišu i informišu građane koji potom donose zrelije izborne odluke, više učestvuju u politici i traže veću odgovornost od vlade. One često i svojom unutrašnjom strukturom navikavaju građane na procedure demokratskog donošenja odluka.” To se sasvim sigurno ne može reći za današnje delovanje i unutrašnje ustrojstvo većine političkih partija. Govoreći o postojećoj krizi koju ne definiše kao isključivo ekonomsku, već i kao društvenu i političku, francuski publicista i politički aktivista Žan Franca Kan trenutnu situaciju definiše kao „Prazan prostor koji je nastao neuspehom postojećih sistema (socijalističkog i neo-liberalnog) koji treba ispuniti novim sadržajem, novim odnosima i novim sistemom u čijem centru mora biti čovek kao pojedinac i kao deo kolektiva. Ja ne znam kako će se to zvati i ne znam kako će izgledati, ali sigurno će se dogoditi u bliskoj budućnosti.“ Ja u opisu „novog“ koje u centar stavlja čoveka i njegova prava prepoznajem prostor civilnog društva tj. „prostor društvenog kapitala“. Robert Patnam o tome kaže: „Dok se fizički kapital odnosi na fizičke predmete, a humani kapital na svojstva pojedinaca, društveni kapital upućuje na veze između pojedinaca – društvene mreže i norme uzajamnosti i poverenja koje proizilaze iz njih. U tom smislu, društveni kapital je blisko povezan sa onim što je neko nazvao „građanskom vrlinom“. Razlika je u tome što „društveni kapital“ ukazuje na to da je građanska vrlina najsnažnija kada predstavlja deo guste mreže recipročnih društvenih odnosa. Društvo koje ima mnogo vrlih, ali izolovanih pojedinaca, nije nužno bogato društvenim kapitalom.“ (Patnam) 92

Društveno umrežavanje jeste suština civilnog društva. Dodaju li se tome druga dva ključna obeležja udruživanja građana - a to je neprofitni karakter njihovog delovanja i briga za opšte dobro videćemo da je vrednosni sistem „levice“ temelj novog sistema za koji verujem da se uspostavlja. Naravno, ne sme se nekritički idealizovati civilno društvo ni u pitanju vrednosti koje u njemu preovlađuju niti u pitanju kapaciteta da sprovede promene. U njemu deluju i grupe i organizacije koje prof. Milan Podunavac naziva „ne-civilnim civilnim društvom“ jer zastupaju nejednakost, nasilje i rasizam. Srećom one su malobrojne i OCD se veoma efikasno suprotstavljaju njihovom uticaju. Dakle, ako želimo da nešto promenimo u budućnosti, mislim da ne treba oživljavati i popravljati levicu kroz neku „modernu levicu“, već treba hrabro krenuti u kreiranje novih društvenih, ekonomskih odnosa i drugačije organizacije države. Ta promena podrazumeva i novu terminologiju i „novi jezik“. Da li je to ostvariv cilj? Rekao bih da je on već u fazi ostvarenja. Da li je taj cilj lako i brzo ostvariv? Ne. Ali globalna kriza protresla je okoštale državne i društvene strukture i uzdrmala neo-liberalno jednoumlje. Uloga države se preispituje i menja, zaoštrava se pitanje odgovornosti političara i poverenja u postojeće sisteme njihovog izbora, građani i građanke traže veće učešće u procesima odlučivanja, ravnomerniju i pravedniju raspodelu vrednosti. Biće veoma teško ograničiti moć globalnih korporacija. U Srbiji će to biti još teže zbog problema nagomilanih u protekle dve decenije, zbog procesa tranzicije, siromaštva i žilavog otpora „tradicionalista“. Ali, ko kaže da treba da bude lako?

93

Osman Bali}

Politički prostor oko Roma u Srbiji, evropska romska politika i uloga levice u tim procesima „ Ako se Če Ge Vara bude opet rodio, on će biti Rom sa Balkana“

Krajem 80-tih i naročito početkom 90-tih na Balkanu su svi narodi nešto tražili, mitingovali i glasali. Počelo se, tih dana, od porekla nacije preko nataliteta, izmišljanja neprijatelja, a evo posle skoro dvadeset godina stigli smo do rasizma i država koje se plaše sopstvene mafije. Šta su tražili, to su i dobili. Zapravo, svi narodi su nešto dobili. Romi su izgubili sve! I zaista, raspadom SFRJ, mi smo izgubili sve. Svo vreme su balkanski i naročito jugoslovenski Romi ćutali i sa strepnjom posmatrali čerečenje, njima tako drage i bezbedne, zemlje. U središtu svih ovih dešavanja bilo je stvaranje nacije i nacionalne države. Posledice su poznate i vrlo teške: formiranje nacionalnih obrazaca, tumačenja i „sećanja“, napetosti između prošlosti i istorije, između tradicije i moderne, između krvi i tla, između „evropske“ i „prave“ Srbije, i sučeljavanja latentnog fašizma i nemoćnog i nemog antifašizma. Bezakonje koje je započelo sa krizom i raspadom Jugoslavije i njenog modela socijalizma s jedne, i „pobeda“ Zapada nad Istokom i ostatkom sveta s druge strane, izazvalo je duboku krizu sistema normi i vrednosti i podstaklo je vraćanje na, navodno, pouzdane obrasce liberalnog kapitalizma po kojima društvo treba da se orijentiše. Na talasu takvog raspoloženja, posle popova i topova došli su lopovi! Petooktobarske promene 2000-te su bile kratkog daha. 94

Mladi, i za svoje godine prebogati tajkuni i politički funkcioneri u naletu krupnog i kriminalizovanog kapitala „uvode red” u prostorno planiranje Beograda i Srbije tako što počinju od najslabijih i najsiromašnijih. Buldožerima prelaze preko romskih naselja nudeći domaćoj etnocentričnoj javnosti konačno rešenje “ciganskog pitanja”, ali i sa upristojenom brzinom i sa dužnim poštovanjem, prolaze pored zarđalih fabričkih ograda, opljačkane i ban-badava ”prodate” domaće privrede i imovine. Romska politička elita u Srbiji nije se najbolje snašla u novonastaloj situaciji. Po inerciji, bez političke ideje i para, formiraju se prve političke partije Roma, na ovim prostorima. Na samom početku tog organizovanja pada i prva ljudska žrtva višestranačja u Srbiji. Ubijen je jedan Rom u stranačkoj uličnoj raspravi u Vojvodini. „Dobar i ne slučajan signal“ romskim aktivistima. Ipak, srbijansko društvo kao tranziciono i postkonfliktno nalazi se na početku puta izgradnje demokratskog političkog sistema. Na to ukazuje još uvek neprofilisana politička scena, odnosno podeljenost, grubo posmatrano na dva bloka - proevropski i izolacionistički. U situaciji tranzicije kroz koju prolazi Srbija, Romi kao brojna manjina suočavaju se sa ozbiljnim problemima socioekonomske prirode, tako da vremenom postaju jedna od najsiromašnijih, te samim tim i najugroženijih društvenih grupa unutar srbijanskog društva. I pored demokratskih promena koje se veoma sporo događaju u Srbiji, Romi i dalje ostaju na marginama društvenog života. U zemljama postkomunističkog bloka, povećava se društvena i politička aktivnost Roma. Međutim, paradoksalno je, ali ne i iznenađujuće, da je političko predstavljanje i političko jačanje dovelo do pogoršanja položaja Roma u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Makedoniji. Nacionalno buđenje ima svoju „cenu” u pogoršanju ekonomskog stanja romske zajednice. Jačanje desnice artikuliše rasističku ideologiju u svim postkomunističkim tranzicijskim zemljama. Licemerno ponašanje političkih elita i nacionalističko upravljanje državnim administracijama, čini zamenu teza pa se nameće tema “etničke različitosti” i „ljudskih prava“, kao alibi i opravdanje za odsustvo i namerno izbegavanje finansijskog ulaganja u Rome. Naravno, najveći deo problema je zapravo u samoj romskoj zajednici. Interromski odnosi naše političke, kulturne i ekonomske elite su na veoma niskom nivou. Siromaštvo i odsustvo podrške većinskih intelektualaca, niska nacionalna svest, politička kultura u romskoj zajednici, odnosno politička nekultura, dovela je do sledećeg paradoksa: Dok kod svih manjina postoji pravilnost u rezultatima postignutim na izborima u okviru većinskog, odnosno proporcionalnog izbornog sistema, romske partije predstavljaju izuzetak. Građani romske nacionalnosti ne glasaju isključivo po nacionalnoj pripadnosti, samo za svoje, romske političke stranke. Ili glasaju kao građani, ili iz materijalnih interesa. Možda je razlog za takvo ponašanje u politici kreiranja javnog mnjenja u romskoj zajednici. Spinovanje nekoliko stereotipa je uvrežena zamerka društva prema nedostatku romskih vođa i nedostatku “unutarromskog” političkog jedinstva. Na drugom je mestu stereotip o nedostatku istorijskog iskustva Roma u političkom uključivanju. Kao treći stereotip navodi se pasivnost Roma prema političkoj uključenosti u velike partije. Kada se govori o Romima kao o političkoj zajednici, već duže vreme, dinamiku razvoja ove zajednice karakteriše haotičnost. Rezultat za to je da politički glas ove grupacije ostaje nečujan ili u boljem slučaju, artikulisan shodno političkim interesima stranaka većinskog stanovništva. S obzirom na gore 95

navedeno, nameće se potreba da ukoliko Romi zaista žele da reše svoje dugotrajne socioekonomske probleme i omoguće sopstveni razvoj na održiv način, neophodno je da osnaže svoje unutrašnje kapacitete i ojačaju svoje učešće u političkim procesima koji se trenutno dešavaju u Srbiji. Nakon raspada socijalizma, socio ekonomski položaj Roma se naglo pogoršava na celom prostoru istočne Evrope, a naročito na prostoru bivše Jugoslavije. Naime, nakon ratnih razaranja, izbeglištva, i siromaštva oni sve više imaju problema da nađu posao na tržištu rada, uglavnom zbog relativno niskog nivoa obrazovanja, niskih kvalifikacija, ali i predrasuda poslodavaca. Po pitanju problema Roma ništa nije preduzimalo dugi niz godina, tako da oni danas postaju jedna od najosetljivijih društvenih grupa, tj. ona koja trpi najjače udare ekonomske nesigurnosti, nezaposlenosti i siromaštva. Najvidljivija posledica toga je da 40% romske populacije sa prostora EX- Jugoslavje napustilo teritoriju i da, po nezvaničnim podacima, od sto Roma jedan doživi 60-tu godinu života. Većina čitalaca će pomisliti da tu možda i nema rešenja. Da smo mi Romi takvi i da je to tako oduvek. Na sreću, nije tako. Dekada Roma koja traje od 2005. za ovih pet proteklih godina, pokazala je da kada se u Rome ulaže, kada se zaista otvore vrata za uključenje Roma, rezultata ima. Dokaz za to je broj upisanih i svršenih studenata. Koeficijent uvećanja broja upisanih i svršenih studenata je devet puta veći no pre samo pet godina (2005/48 studenata; 2009/400 studenata). Sličan stepen uspešnosti pokazuje i broj dece obuhvaćene osnovim i srednjim obrazovanjem. To je tako kada se od strane države nešto preduzme. Sa druge strane, evo primera kada država ne preduzima ništa i kada je u rukama „otpadaške mafije“. O čemu se zapravo radi i kakve to veze ima sa Levicom ? Čak 97% sakupljača su po nacionalnosti Romi. Ovim poslom se profesionalno, svakodnevno, godinama unazad bavi oko 10.000 Roma. Radi se praktično o etno zanimanju. Ti radnici nemaju nikakvu društvenu brigu niti socijalna prava. Radi se o izuzetno profitabilnoj grani privrede koja u Srbiji nema zadovoljavajući tretman vlasti na državnom i lokalnom nivou. Sa druge strane, obično se govori o „lenjim Romima“ i o nezaposlenosti kao posledice toga što Romi navodno ništa neće da urade sami za sebe. Dakle sakupljači, „gradski rudari“ rade, ali bez ikakve društvene afirmativne akcije da se reguliše i utiče na nekoliko društvenih problema koji se sučeljavaju kroz ovo zanimanje u jedan, javni interes. Srbija, od skora ne uvozi celulozu za proizvodnju papira. Srbija je 2006. godine izvezla sekundrane sirovine u vrednosti od 100 miliona evra. To je zasluga tih radnika. Na svaki kilogram prodate sirovine sakupljač plaća porez i značajno puni državni budžet. A, država?! Šta ona radi sa tim u vezi? Suočavanje sa ovim problemima datira petnaestak godina unazad. Apeli, pisma, studije, molbe prema nadležnima nailaze na autizam odgovornih. Nema odgovora. Samo, ignorisanje. Radnici u neformalnom sektoru su odavno kategorija o kojoj se ozbiljno razmišlja i prema kojoj se država mora ozbiljno odnositi. Ukazujemo na postojanje velikog broja sakupljača sekundarnih sirovina koji su u neformalnom sektoru. Rade posao od javnog interesa. Njihov radni dan traje minimum 10 sati. Za 200 kilograma papira potrebno je prepešačiti oko 20 kilometara dnevno. Na plus 40 stepeni i na minus 20 stepeni. Svakog dana! Nema bolovanja! Prosečan životni vek radnika, sakupljača sekundarnih sirovina je oko 45 god. Zar je toliko teško podstaknuti proces njihovog upućivanja u redovne institucije koje se bave energetskom efikasnošću, održivim razvojem, lokalnim ekonomskim razvojem, podsticanjem preduzetništva i zapošljavanjem? Zašto se ovim ljudima bave jedino trgovci i policija? 96

Činjenica da Romi sakupljaju otpad sa ulice, bez ikakve dozvole ili zvanične registracije za obavljanje te delatnosti ostavlja velike mogućnosti za zloupotrebe od strane trgovaca i policije. Pored toga, upravljanje neregistrovanim vozilima na gradskim ulicama izlaže Rome na milost i nemilost lokalne policije. Jedino Romi se usuđuju da voze neregistrovana vozila, jer im je to jedini način da se izbore za svoj opstanak. Novi zakon o otpadu njih, Rome sakupljače, ne primećuje. A mogao bi, da se htelo. Jer su realnost. I to višestruko korisna za državu. Kao i individualni poljoprivrednici, koji uživaju u penziji i imaju zdravstveno osiguranje. Radi se o milionima tona odpada koji je sklonjen sa naših ulica i koji se našao ponovo u eksploataciji. Radi se o milionskim uštedama u gorivu koje se uštedelo od strane javnih komunalnih preduzeća. Položaj individualnih sakupljača u tržišnom lancu sekundarnih sirovina trebao bi da zavisi i od brige i stimulativnih mera vlade Srbije i lokalnih samouprava. Postoji nekoliko državnih strategija koje dotiču ovu problematiku. Od Strategije siromaštva, Strategije zapošljavanja, energetske efikasnosti do Strategije održivog razvoja, procesa preidruživanja EU i Strategije za Rome i njihovu intergraciju. Papiri i strategije postoje ali zato što se mora i što je izradu tih papira platio neko drugi. Političke volje i praktičnih koraka još uvek nema. E, tu nam je potrebna Levica. Da vidi, da razume, da nešto preduzme, da se razvije radnički identitet kod Roma i da se kao vlast, ne „tali„ sa monopolistima u ovoj oblasti. Romska evropska politika Zemlje Balkana koje su posle pada berlinskog zida započele sa sopstvenom demokratizacijom i tranzicijom, kao i one koje su primljene ili se nalaze u procesu prijema u članstvo EU moraju se „podsetiti“ na činjenicu da se stepen demokratizacije jedne zemlje meri položajem manjina u njoj. Naročito na položaj Roma u tim zemljama. I pored svih apela, koji su upućivani pre svega od probuđene romske političke elite a i od strane OEBS-a i Saveta Evrope, stanje se u tim zemljama nije menjalo nekoliko godina. Karakteristike tog stanja su: - Romi na Balkanu su nebezbedni, - Položaj Roma u gore navedenim zemljama je gori no što je bio pre pada berlinskog zida, - Nužnost potrebe da se hitno preduzmu mere prema romskoj zajednici (političke, pravne, ekonomske i kulturne) i to afirmativne mere u: obrazovanju, informisanju, kulturi, socijalnom staranju, ali i kroz promene izbornog sistema, te svakog vida političkog učestvovanja Roma u javnom životu, - U zemljama postsocijalističkog bloka postoji pojava latentnog fašizma prema Romima. Zbog čega je problem u tim društvima tj. potrebi stvaranja preduslova za menjanje svesti u tim društvima – bez stereotipija i diskriminacije. Na uporno ukazivanje na ove probleme međunarodna zajednica je zaista ozbiljno shvatila problem i krenula u niz akcija. Jedna od najznačajnijih je svakako pokretanje Dekade Roma. Pokrenuta je inicijativa za inauguraciju Dekade inkluzije Roma, koja je počela 2005. godine kada su premijeri 9 zemalja Centralne i Istočne Evrope potpisali Deklaraciju o inauguraciji Dekade. Danas je u procesu Dekade 13 zemalja. Mada su inicijativu za inauguraciju Dekade pokrenule međunarodne organizacije, ona je zapravo 97

bila samo sublimirani izraz potrebe koja je proizašla iz procesa emancipacije romske nacionalne zajednice. Ovaj proces je koincidirao i deo je procesa tranzicije i demokratizacije zemalja Centralne i Istočne Evrope. Proces emancipacije je prvo mogao je da se prati kroz razvoj romskog civilnog sektora, a potom kroz proces političkog organizovanja romske nacionalne zajednice koja je postala dovoljno sposobna i snažna da: - uobliči i definiše svoje probleme, potrebe i interese, - i da, kao drugo, da takozvano „romsko pitanje“, koje se tradicionalno shvatalo kao socijalno pitanje i time domen socijalnih davanja i socijalne poltike, promoviše u demokratsko pitanje i tako ga smesti u domen poštovanja ljudskih prava i prava etničkih zajednica, domen kome pitanja kao što su eliminacija diskriminacije, jednakost šansi, jednaka dostupnost usluga države (zdravstvenih, obrazovnih, pravosudnih) ekskluzivno i pripadaju. Ovome treba dodati da je „romsko pitanje“ i razvojno pitanje. Njegovo rešavanje je povezano sa unapređivanjem razvojnih perspektiva društava i zemalja u kojima Romi žive i to upravo u onoj meri u kojoj ekonomski i društveni razvoj svakog od ovih društava zavisi od njihove socijalne kohezije. To je razlog zbog koga rešavanje tzv. „romskog pitanja“ jeste u interesu ovih građanja u zemljama Dekade i zbog čega ono treba da bude prioritet svake od ovih država. Dekada inkluzije Roma od država zahteva adekvatne: - politike, - institucionalne i profesionalne kapacitete za njihovo sprovođenje i - sredstva. Na nivou politika sve države članice Dekade su razvile akcione planove za ostvarivanje ciljeva Dekade inkluzije Roma. Međutim, da bi njihovo sprovođenje dovelo do održivih rezultata potrebno je da svaka od ovih država dodatno preispita i svoje opšte i sektorske politike i prilagodi ih ciljevima Dekade. Potreba da se dalje jačaju kapaciteti države za spovođenje romskih politika ne odnosi se isključivo na Vladu u užem smislu, već i na lokalne vlasti, a naročito na institucije kao što su škole, bolnice, jaslice, sudovi ili policija. Od toga koliko su ove institucije i zaposleni u njima sposobni da se prilagode specifičnim potrebama pripadnika romske zajednice zavisiće da li će procesi emancipacije i integracije teći sinhronizovano i harmonično. Svako zaostajanje u razvijanju institucijalnih kapaciteta države da odgovori na legitimne zahteve svojih građana ili neumešnost da se njima prilagode mogu dovesti do toga da problemi nadvladaju kapacitete za njihovo rešavanje i proizvedu neželjenu situaciju u kojoj bi neko mogao da pribegne vaninstitucionalnom ili nedemokratskom rešavanju problema. Kada su u pitanju sredstva sasvim je izvesno da članice Dekade ne raspolažu dovoljnom količinom sopstvenih sredstava za uspešno sprovođenje potrebnih politika. Organizacije kao što su Svetska banka i Evropska unija, kao i neke druge organizacije u čijem centru interesovanja upravo jesu pitanja razvoja i koje su svesne da su konsolidovana demokratija i socijalna kohezija preduslovi održivog razvoja, imaju posebnu ulogu da svoju razvojnu pomoć uobliče na način koji će biti u funkciji ostvarivanja ne samo ciljeva Dekade inkluzije Roma u užem smislu, nego u funkciji rešavanja „romskog pitanja“ na način koji će na dugi rok doprineti jačanju socijalne kohezije u zemljama koje su članice Dekade. Prošle, 2008. godine održan je prvi „Evropski romski samit“ u Briselu, na kome su zacrtani elementi za razvijanje Evropske romske politike. Razvijanje evropske romske politike jeste i prilika da 98

se Savet Evrope vrati svojim idejama i inicijativama s kraja osamdesetih godina o Romima kao evropskoj manjini i razvije političko-pravni okvir koji će utvrditi minimalne zajedničke standarde vezane za poštovanje prava pripadnika romske zajednice u svim njegovim zemljama članicama. U osnovi očekivanih novina evropske politike prema Romima dva su aspekta: pozitivna diskriminacija (afirmativna akcija) i delotvorno učešće Roma. Iza toga moraju da stoje racionalne i dalekosežne akcije svih struktura EU, lokalnih država tj. javnih ličnosti svih sfera koji upravljaju tokovima EU. Polazne osnove evropske romske politike: - Od operativnih tela EU zatražiti da, u okviru evropskih zakona i prakse, predlože efikasniju politiku i instrumente za poboljšanje položaja Roma u zemljama Evropske unije. - Potrebna je mnogo veća koordinacija između zemalja članica EU, koje do sada najčešće nisu imale ujednačene stavove, standarde i politike prema ovom pitanju. - Zajednički Strukturni fondovi EU uključujući i Evropski socijalni fond, kao i predpristupni fondovi za zemlje zapadnog Balkana i Tursku, predstavljaju ključne instrumente finansijske podrške za rešavanje problema socijalne isključenosti romske zajednice. - Sami Romi moraju definisati i evropskim ustanovama i vladama ponuditi veoma konkretan program rešavanja svojih problema, posebno kad je reč o “ugrađivanju” raznorodnih romskih zajednica u evropsku kulturnu sredinu, sistem vrednosti i političko delovanje. A to znači i da očuvaju svoj poseban romski identitet tako što će postepeno izboriti pravo i postati “evropski građani”. Tri dimenzije Evropske Romske Politike su odgovornosti nacionalnih vlasti u smislu zaštite Roma od diskriminacije, jednak pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i stanovanju za romske zajednice i osnaživanje romskih zajednica kroz uključivanje i participaciju u građanskom i ekonomskom životu zemlje. Ciljevi Evropske Romske Politike moraju biti postavljanje kao prioriteta ekonomskog razvoja, pristup pravu na zapošljavanje, pravu na obrazovanje, pravu na zdravstvenu zaštitu i pravu na stanovanje, jednako učešće i zastupanje Roma (promene u izbornim zakonima), politika „Ništa o nama bez nas”, uključujući procese na nivou EU, suzbijanje Anti-ciganizma, uspostavljanje mehanizama kontinualnog merenja i izveštavanja o inkluziji Roma, administriranje evropskom romskom politikom u okviru sedišta EU u Briselu. Dosadašnja Romska politika postigla je sledeće rezultate: uspeli smo da ostvarimo jedan od ciljeva tj, da problemi Roma budu prvorazredno političko pitanje, položaj Roma usvojeno je kao mera demokratičnosti u svim zemljama Evrope, Dekada Roma jedan je od najuspešnijih reformskih projekata u zemljama tranzicije, Romi su postali narod u usponu i na kraju, ono što je najvažnije i što nas u mnogome razlikuje od drugih evropskih naroda, mi uspevamo u svojoj političkoj borbi bez ijednog gesta nasilja, bez političkog ekstremizma u situaciji kada nam je položaj ekstremno težak!

99

Svetlana Slapšak

‘’Levičari’’protejska figuracija srpske kulture Da bi bilo sasvim jasno, govorim o protejskoj, ne prometejskoj figuraciji. Protej je bio mitsko biće, “morski starac” iz grčke mitologije, koji je imao proročku moć. Morski svet, odnosno svet ispod morske površine, nije bio ni potpuna tajna, ni izvor užasa za ljude Sredozemlja. U doba poznije minojske umetnosti, motivi podmorskoga života, posebno oktopodi i sipe, bili su omiljeni motiv na vazama. Jedno od najnovijih tumačenja, rekli bismo izrazito ekscentrično, povezuje pojavu tih motiva sa posledicama velike erupcije vulkana na ostrvu Tera, a to su bili zemljotresi, džinovski cunami, kiša gorećega pepela, suša, glad, epidemije...Po tome tumačenju, ljudi minojskoga doba su se okrenuli novim bogovima, pre svega morskim božanstvima koja su ih tako ugrožavala, i pokušali da kod njih izmole pomoć, ili bar prestanak stalnih katastrofa. Otuda i pojavljivanje morskih životinja na vazama. Kolikogod slike oktopoda i sipa minojskoga doba izgledaju upečatljivo, njihovo prisustvo je i docnije veliko. Ornamentalni i bezopasni, mekušci su nastavili svoju prisutnost u mitu i mnogo docnije. Oktopodi i sipe su spadali u bića granica (zemlja-voda) i stalne promene tela. U antici se verovalo da sipe i oktopodi izlaze na kopno da bi se hranili maslinama i smokvama, i čak da lete po vazduhu. Dva su elementa ponašanja ovih mekušaca važna za mitološku konstrukciju – pokrivanje peskom da bi se prevario plen, i crna boja koju sipe puštaju, dakle skrivanje i tama. Tetida i Protej, dva božanstva sa velikim mogućnostima pretvaranja u druga bića, najtesnije su povezana sa mekušcima. Sem njih, morska iskustva i moć promene su imali i Psamate, po nekim verzijama mita Tetidina sestra, i morski starac Nerej. Sipa je bila poslednji oblik u koji se Tetida pretvorila, pre nego što se predala smrtniku Peleju, na peščanoj obali rta koji se zove Sepija – »sipa«. Muška morska bića koja su sposobna za stalne transormacije, kao što je Protej, isto tako skrivaju znanje, do kojega protivnici dolaze tako da ne dopuštaju da im se Protej izvuče iz stiska. Stisak, koji je i u slučaju dve boginje i u slučaju muških mitskih bića zapravo metafora za polni odnos, sprečava nosioca znanja da sa tim znanjem pobegne. Oktopod i sipa tako postaju amblematična bića mudrosti i znanja koje se skriva pred ogoljenim nasiljem svakodnevice, i ne otkriva se dobrovoljno. Brak, kao izrazita institucija nasilja u svim ovim mitološkim pričama, jeste mesto gde se znanje nužno deli. Usamljena, slaba i beskonačno promenljiva mudrost dakle postaje plen institucionalne zamke kolektiva, kome je potreban ne najbolji i najmoćniji, nego slabiji i pokorniji za predvidljivo

100

reprodukovanje ljudi i njihovih društvenih odnosa. Prave razlike između nasilnoga stiskanja boginja, koje se moraju predati neželjenome braku i morskih bogova, koji moraju da odaju znanje, isto tako stisnuti, zapravo nema: reč je o upečatljivome metaforskom prenosu odnosa moći između međusobno različitih kultura i načina ponašanja. Najveća razlika ostaje razlika u znanju. Oktopod i sipa tako postaju osnova priče o slabosti intelektualaca pred društvom i politikom, ili priče o slabosti individualnoga pred zahtevima kolektiva – posebno u demokratiji. U antičkoj mitologiji je ovo sasvim redak primer neposrednoga prenosa ponašanja životinja u socijalni kontekst, bez jasne ritualne linije. Ako su dakle sipe i oktopodi uistinu dobili atribute božanstava u minojskome periodu, ta su božanstva imala neočekivane ingerencije i osobine, koje su se možda prenele i u docnija vremena, kao uspomena na društvo (preneseno u mitološke okvire), u kojem je raspodela vlasti između polova i između nosilaca i samo korisnika znanja bila organizovana sasvim drugačije nego u docnijim vremenima. No čak i kada ne bismo ništa znali o mitologiji, oktopodi otvorenih očiju sa minojskih vaza, koji gledaju u posmatrača, prizivaju razmišljanje o radoznalosti, znanju, i nenasilju. Protejska figura može imati i druga značenja. O tome sam počela razmšiljati dosta davno: 1983. godine uspela sam da uđem na elitnu beogradsku slavu Svete Petke kod jednoga veoma poznatog intelektualca, koji je danas mrtav. Ne zahvaljujući svojim zaslugama, tamo izvesno nisam pripadala, nego zahvaljujući prijateljstvu sa jednim Amerikancem koji je kao viši sloj dakako pozvan na tu slavu. Kada sam se kao manje-više neželjeno lice pojavila na slavi, prišao mi je čovek, stariji kolega, koji je tada bio član Centralnoga komiteta, kandidat za Akademiju u koju je ušao kojih 15 godina docnije - neko ko je bio dobro plasiran u svakome pogledu, i napao me oštrim glasom, rekavši mi – vi levičari, vi ste za sve krivi. Ja sam bila malo zbunjena, nisam nikada bila član Komunističke partije, ali mi se u tom trenutku se potpuno rasvetlilo – levica je bilo gde. To je bio Nikša Stipčević. Od tada pa nadalje levicu, odnosno levičare posmatram kao figuraciju, kao nešto što se zaista kao i Protej može dobiti bilo gde, u bilo kojem obliku i na bilo kojem mestu. Biti “levičar” može biti opcija oportuniste, može biti opcija nekoga ko je uvek sumnjičav i nesklon kompromisima, može biti principijelnost da se od minimalnih zahteva ne odustaje. Levičar jedne opcije može napasti levičara druge opcije. Zašto? To je bez sumnje istorijska posledica ponašanja i praksi u jugoslovenskome društvu, u kojem je etička labavost bila poželjna vrlina, i u kojem se odmak od staljinizma merio ciničnim prilagođavanjem svemu što vlast hoće, posebno onome što vlast plaća. Biti protiv bio je pre svega znak gluposti. Komunista na pravoslavnoj slavi koji napada ne-komunistkinju zbog levičarstva je dakle bilo nešto ne samo zamislivo, nego svakodnevno i normalno. Kako je onda uopšte mogla funkcionisati odrednica levo, i na šta se odnosila? Očito je tu jugoslovenska disidencija prenosila značenje iz svoje kulturne intimnosti – leva frakcija. Objasniti, primera radi, prijateljima u inostranstvu da je komunistička stranka u zemlji zapravo desna stranka, bilo je isto toliko teško koliko je njima bilo teško da nam objasne zašto je kapitalizam tako strašan. Priznajem da posebno nisam uspevala da razumem njihovo užasavanje nad pohlepom; ni najuspeliji opis, čak i velikih književnika 19. veka, nije mogao da prizove realnost pohlepe. Približni i neprecizni termini koji se odnose na levicu nisu dovoljno dobar razlog da se konceptualne greške tako uporno ponavljaju. Ostaje da su “levičari” u jugoslovenskoj prošlosti i post-jugoslovenskoj sadašnjosti protejska figuracija, koja može da se odredi samo između/ u odnosu sa već tačno i ubedljivo postavljenim koordinatama za druge pojave. Konfuzija je uspešno nastavljena u doba 101

raspadanja Jugoslavije i uspona srpskoga nacionalizma, kada je ispražnjeno mesto levice zauzela julska karikatura i najveći štetočina za levicu, Mirjana Marković. Čovek bi posumnjao da je ovaj lik bio izmišljen u nečijem superiorno inteligentnome planu sprečavanja oživljavanja levice na duže vreme, jer je intelektualna i politička pustoš koju je pravila, ne računajući fizičko uništavanje ljudi i institucija, bila uporno i sistematski “levo” indeksirana. Ako je arbitrarnost, uz komoditet, bila kobna za potencijalno plodnu deceniju posle Titove smrti, u kojoj je proizvodnja nacionalističkih naracija progutala disidentsku refleksiju i kontrakulturnu kreativnost, ovaj gnusni falsifikat je zapečatio mogućnosti levice u deceniji koja je sledila. Premda su, paradoksalno, svi uslovi za živahnu levicu bili stvoreni za vreme rata – oskudica, nepravda, patnja, laž, represija – ona nije bila u stanju da sebe identifikuje, izgradi svoj identitet i slomi laž, koja i danas živi u poslednjim otpatcima miloševićevskih klijentela. Levičarska svakodnevica u teškim uslovima, jedan od glavnih razloga za očuvanje levice i levičarskoga mentaliteta, nije preživela promenu 2000: oni koji su potencijalno mogli da formulišu levicu i daju joj identitet, izgubili su se u žalosnim naporima da naplate svoje patnje i izdržljivost pod režimom. Ovu, najkobniju labavost mogućne a nerealizovane levice, platio je glavom Zoran Đinđić. Nedostajala je hrabrost da se levica proglasi snagom, a ne slabošću, da zauzme potpuno prazno mesto slobodarskoga ponašanja, mišljenja i humanističke tradicije, da se stopi sa onim što se u Evropi potpuno neprimerno naziva “liberalnim”, da se izgradi kao alternativa sa minimalističkim zahtevima i odgovarajućim praksama. Tako je mogućno da danas, bar u Beogradu, postoji levičarska omladina koja je preskočila bar 60 godina istorije lokalne levice, i obnavlja ponašanje – i sa tim i greške – rane internacionalne evropske levice. Protejska figuracija jedino može da pokrije sve te levičarske fenomene, kao i granu levice koju su u svetu predstavljali praksisovci, u Beogradu isterani profesori, i šačica njihovih učenika. Ako bismo pokušali da nađemo zajedničke elemente opisa levičarske figuracije izvan komunističke partije i u radikalnim promenama prilikom i posle raspada Jugoslavije, zaustavićemo se prvo kod nedvosmisleno visceralnih opredeljenja, karakterističnih za krajnje krizne situacije, i prepoznaćemo ih kao dislocirano u vremenu i prostoru, ali dirljivo antifašističko opredeljenje. Ono sa jedne strane gaca po blatu nostalgije, te niše proizvodnje i kljukanja novim potrošačkim potrebama, ali sa druge strane uspeva da stigmatizuje svakodnevni fašizam. Meni se čini da je jedino mogućno područje u kojem se protejska figuracija može dovesti do nekih kriterijuma koji su bliski tradicionalnim evropskim merilima otpora (koje se kontekstualno može odrediti jedino kao levica), kultura. Evropska kultura poslednjih nekoliko decenija svedoči da je levica posvuda proizvodila zanimljiviju, provokativniju, često superiorno kvalitetniju kulturu – posebno u mediteranskim zemljama, posebno posle lokalnih diktatura (Grčka, Španija, Portugal). U tim se kulturama levo i desno deli po potpuno jasnim linijama kvalitet – odsustvo kvaliteta, autentično - kič, da gorko iskustvo socijalističkih intervencija u kulturi može da se načas zaboravi. No još ni danas neki predstavnici kontrakulture nisu u stanju da oblikuju stav prema paćeničkoj radničkoj populaciji bez rasizma, klasne/rasne distance, zameranja i nelagodnosti. Druga posledica ovoga je nesposobnost strukturisanja ubedljive kritike kapitalizma, čak i ako je reč o uspostavljanju nakratko prekinutoga kontinuiteta prežvakavanja marksizma. Konačno, ova kontrola simbolnih strategija onemogućava aktivizam koji bi se usmerio u razumevanje, obrazovanje i političko buđenje radničke klase, koja se povratno, zapuštena i zabluđena/zaluđena, optužuje za sve pogrešne izborne uspehe pos102

lednje dve decenije. Dopunski mehanizam koji ovaj opisani čini još smrtno opasnijim je paralelno ograđivanje “nedopustivog”, odnosno ustoličavanje apsolutne cenzure i zabrane postavljanja pitanja oko drugih traumatičnih društevnih problema, kao što je Kosovo ili drugačija seksualnost. Umesto da cenzurisani prostor iskoristi za umetanje svoje invencije – što bi u demokratski razvijenijem društvu ponudila zvanična kultura u vidu saradnje - kontrakultura u Srbiji nema snage da se prihvati dekonstrukcije kontrole simbolnih strategija. Posebno štetno za zamagljivanje problema i odgovornosti kontrakulturnih grupa je negovanje zajedničke anti-kulturne niše u saradnji sa proizvodnom bazom i nadgradnjom anti-kulture, a to je nostalgija, ili kako je ja radije imenujem, nostopatologija. Nostopatologija je danas u Srbiji, ali i u drugim delovima post-socijalističkoga sveta, jedno od najuspešnijih narkotičkih sredstava masovne kulture. Mlaka reakcija ili naprosto koristoljubivo ćutanje vlasti uljuljkuje žrtve nostopatologije u uverenju da su uradile nešto “protiv”, dok su zapravo samo otvorile još jednu mogućnu profitabilnu radionicu za proizvodnju anti-kulture. Jedno od najmoćnijih sredstava anti-kulture je zaborav, koji promoviše neznanje. Mogućnost da radnička klasa postane najveći potrošač ovoga dela anti-kulture bi za vlast bilo sjajno rešenje, jer bi u svakome trenutku moglo izvući priručnu krivicu radništva i za sebe osigurati odobravanje ostalih. Ovo bi istovremeno bio jedan od najboljih dokaza da vlast u proizvodnji anti-kulture parazitski poseže za najuspešnijim rešenjima bez ikakvih unutarnjih barijera stila, koje je kontrakultura ponekad sklona da joj pripiše: narotiv, improvizovanje i brikolaž sa bilo kojim elementima, prva uspešno naučena lekcija kapitalizma, pokazuje da je nova nomenklatura potencijalno uspešnija od svake koja je ideološku naraciju ubacivala u svoj javni diskurs. Slika koju bih mogla da zamislim je slika o načinu na koji levičari funkcionišu. Trebalo bi, u mojoj mašti, u mom iskustvu, u mome čitanju da funkcionišu kao kompasna igla. Primera radi, kad se pojavi mlatipop na internetu, ta igla treba automatski da usmeri populaciju koja će ciknuti, prolajati, izraziti razumljiv i koordinisani javni protest. Da bi on bio artikulisan, potrebna je institucija. Da bi institucija bila prisutna u javnome govoru, ona mora imati – sem novca – i jasno kulturno poreklo, recimo iz prosvetiteljstva. Protejska figuracija tu više nije zamisliva, nežni oktopodi i sipe koje možeš pritisnuti da ti odaju znanje, takođe. Nova levica mora biti levica sa kičmom. Primera radi, takva levica mora imati raščišćen stav oko dve traumatične naracije koje bi mogle utvrditi minimalne kriterijume danas u Srbiji: prva tačka bi bila priznati pravo na samoopredeljenje Albanaca na Kosovu, pa posle razmišljajte kako ćete kritikovati albanski nacionalizam. Druga tačka – tolerancija svih rodnih opredeljenja: koliko god apstraktno zvuči, to je nešto što ključno opredeljuje levičare kao grupaciju koja omogućava svim građanima ispoljavanje njihovih osnovnih namera i želja. Zaključak Moj predlog je levica – entropija, levica – kultura, koja se emancipuje u institucijama sa tvrdim etičkim zidovima, prvo na najtraumatičnijim temama određenoga društva. Tako stiče pravo da se pozove na svoje izvore, koji su izvesno u istorijskom prosvetiteljstvu i racionalizmu.

103

\okica Jovanovi}

Kad radnici umirU1 Radije sebi seku prst, no da sve prste sviju u pesnicu

Privatna osoba nema prava da sudi o delovanju, postupcima, zakonima, merama i naredbama vladara i dvorova, njihovih funkcionera i sudova, niti ima pravo da o ovim stvarima objavljuje ili preko štampe širi vesti koje do nje stignu. Privatna osoba nije ni sposobna za takvo suđenje pošto joj nedostaje potpuno poznavanje i motiva. Iz naredbe pruskog kralja Fridriha II (Friedrich II) iz 1784. godine Moć se ogleda u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Džordž Orvel (George Orwell) Čovek je uvek nešto više od onoga što zna o sebi. On nije ono što je, jednostavno jednom za svagda, već je proces; on je obdaren mogućnostima kroz slobodu koju poseduje da od sebe stvori ono što želi uz pomoć aktivnosti za koje se odluči. Karl Jaspers Dana 16. januara 2008. godine u 01:30 časova izjutra preminuo je četrdesetogodišnji Radislav Stojanov, radnik zrenjaninskog preduzeća „Šinvoz“, za vreme štrajka u beogradskom Domu sindikata. Pre njega je, u roku od dve godine, preminulo četiri radnika istog preduzeća. „Aleksandar Mijatov – poginuo je na radnom mestu, a trojica – Miloje Jovanov, Duško Živanov i Dragan Perić – su se obesili. Svi su oko 40 godina starosti. Potonja dvojica su ostavila oproštajna pisma u kojima, kao motiv za svoj očajnički čin, pominju krajnje siromaštvo i stid što ne mogu bilo čime da obraduju svoju decu.“2 Aprila 2004. „Šinvoz“ je na aukciji kupio Nebojša Ivković. Radnici tvrde da je vrlo brzo postalo očigledno da novi većinski vlasnik i njegov menadžment svesno gase fabriku za remont šinskih vozila. „Njena odlična lokacija – u krugu od jednog kilometra je železnička pruga, magistralni put Zrenjanin–Beograd, 1 Tekst je napisan u toku rada na projektu Kultura mira, identiteti i međuetnički odnosi u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracije (149014D), koji se realizuje na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu. Projekt finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije. 2 Popov, Nebojša. 2008. Otimanje od očaja, Republika, 422-423

104

pristanište u izgradnji, kao i budući teretni aerodrom u Ečki – pripremala se za neke druge biznise. U tim planovima dotadašnji zaposleni nisu viđeni.“3 Kao i na sve druge nesreće i ovu je, vrlo brzo, javnost zaboravila. Slučaj „Šinvoz“ je samo jedan od slučajeva u dugom i sumornom nizu nesreća i tuge koji ima birokratizovano ime – proces tranzicije u Srbiji, a cinično se predstavlja kao proces demokratizacije, dakle, progresa i boljitka u životima ljudi. Sasvim su retki slučajevi dobro organizovanog i odlučnog otpora pljački društvene svojine, kao što se desilo u zrenjaninskoj „Jugoremediji“. Tu su radnici naglavce izbacili (posle dugotrajnog otpora) siledžijski bašibozuk koji je, kao „obezbeđenje“, angažovao „vlasnik“ Jovica Stefanović Nini. On je postao vlasnik služeći se nizom nelegalnih postupaka u procesu privatizacije.4 Radnici su povratili vlasništvo nad fabrikom, sada sami upravljaju najbolje uređenim i vrlo profitabilnim preduzećem u Srbiji. * Šta se, stvarno, dešava u Srbiji? Belodano je da je na delu jedan proces koji ima ireverzibilan karakter. Ta pojava, naravno, ima, manje-više univerzalni karakter. No, njene manifestacije su (na raznim mestima) specifičnog sadržaja i oblika, već prema različitim kulturnim, političkim ili privrednim prilikama. Te, tako, ta pojava u Srbiji, takođe, ima svoje osobenosti. Reč je o nacionalizmu. Visoka nezaposlenost, isključenje zaposlenih iz procesa odlučivanja, potplaćenost kao mera eksploatacije, divljački kapitalizam, bratstvo kriminala, uticajnih delova klera i politike, međuetničko-međuversko građanski ratovi protiv civila i zločini, pseudoretradicionalizacija, ksenofobija, antimodernizam, antiintelektualizam… su, istovremeno, sastavnice i posledice, naročito etničkog, na ideji krvi i plemena rođenog, nacionalizma. Predvidive i sasvim normalne konsekvence ovog stanja su mračne i tužne posledice koje vrhune samosakaćenjem, štrajkovima glađu, smrću… radnika. Prosto – to je slika i prilika nacionalizma. Naše pitanje je: Kako su radnici (zaposleni) napustili identitet radnika (ljudi koji žive od svog rada) i usvojili, kao primarnu identitetsku vrednost, predstavu o tome da su, nužno, pre bilo čega drugog, isključivo, Srbi, Hrvati, Albanci…? Na ovim stranicama će se, razume se, razmatrati „srpski slučaj“. Proces pretvaranja radnika u Srbe traje, bezmalo, tri decenije. Bilo je nacionalizma i ranije. No, taj nacionalizam nije imao eksplicitnu podršku vladajućih, kako političkih, tako i kulturnih nomenklatura. Tačnije, nije bio u matici vladajuće ideologije. Zato se sada neću vraćati relativno snažnim proplamsajima nacionalizma u vidu „cestne afere“, „hrvatskog proljeća“ ili svojevrsnoj politici aparthejda na Kosovu… Ali, vidljivo je da je već od početka „privredne reforme“, Brionskim plenumom, sredinom šezdesetih i ustavnih reformi, krajem i početkom sedamdesetih godina minulog stoleća vlast u Jugoslaviji pokušavala da „omekša“ sistem i tako umanji sve očigledniju opasnost koju je sa sobom nosio tinjajući nacionalizam. „Pre drugih smo shvatili da je klasična socijalistička privreda neefikasna i neodrživa. Uspešno smo ušli u reforme 60-tih čiji je cilj bio omekšavanje državne svojine i centralizovanog upravljanja, a ne prelazak na pravu tržišnu demokratiju. Uveli smo društvenu svojinu i pristali smo na ograničenu privatnu svojinu, decentralizovali političko i ekonomsko upravljanje, uveli tržište roba i usluga, formirali 3 www.blic.rs/forum/index.php?action=printpage;topic=852.0, posećen 10. 10. 2009. 4 O ovom i drugim slučajevima pljačkaške privatizacije, već duže vreme, redovno i objektivno izveštava beogradski mesečnik Republika.

105

bankarski sistem i dozvolili slobodni tok ljudi i roba. Ali nikada nismo pristali na pravo preduzetništvo, na civilno društvo, na nepartijsku državu.“5 Naročito posle smrti Josipa Broza Tita nastupa period dezorijentacije poretka, koji više ne uspeva da nađe odgovore na sve teža pitanja koja izaziva sistemska kriza socijalizma u svetu, te i u Jugoslaviji. Birokratski, etatistički socijalizam je ugušen, u sopstveni sistem ugrađenim, okoštavanjem kulturno-političko-ekonomske strukture. Tako je vladajuća nomenklatura bila prinuđena da traga za drugom ideološkom platformom, e da bi i dalje „ostala u sedlu“. Nije bilo ni snage, ni znanja, ni hrabrosti pa da se načini koncepcija društvenog razvoja koja bi bila oslonjena na već osvojene humanističke tekovine socijalizma i liberalizma. Pored toga, probitačnije je bilo vraćanje ka narodnjačkom razumevanju jednakosti, crkvenoj dogmi o sabornosti, pesničkom romantizmu. Taj „povratak“ je bio put u „poznatu“, a ne spoznatu prošlost. I zato se desila pseudoretradicionalizacija. Desila se i zato što je retradicionalizacija, naprosto, kao takva, nemoguća. Umesto mukotrpnog i neizvesnog traganja za novim ishodištima, čime bi, verovatno, bio ozbiljno doveden u pitanje autoritet kulturnopolitičko-privredne nomenklature, „otriven“ je nacion – ta sigurna i bezbedna platforma. Lom socijalne osnove društva je tumačen „opštenarodnim htenjem“ za povratkom ka zaboravljenom istočniku, ka „korenima“ nacije same. „Narod više ne želi da živi u komunističkoj diktaturi!“ – kliče žustro uglas novokomponovano bratstvo komitetlija i šovinista. Formula je prosta, da prostija ne može biti: Nema više komunizma, nema više radničke klase, nema više samoupravljanja – ima, odsad, pa zanavek samo Srba i Srbije. A, nacionalističku predstavu o Srbima i Srbiji patrioti ne dovode u pitanje. Oni koji postave pitanje o celishodnosti poretka zasnovanog na nacionalističkom surogatu za ideju ravnopravnosti su izdajnici. I tako su radnici sve više postajali Srbima: od Miloševićevog „Niko ne sme da vas bije“ u Kosovu Polju, od proslave 600-te godišnjice Kosovske bitke, od „događanja naroda“ na soc-nacističkim mitinzima, od zločina zarad „odbrane vekovnih ognjišta“, od publicističko-epske produkcije zbirnog imena „Srbi, najstariji, nebeski, neprijateljima ugrožen narod“, pa do danas. Istovremeno, ispotiha, dešavao se još jedan proces, zbog koga je, pored ostalog, i pokrenuta nacionalistička zbrka. Propaganda je taj proces predstavljala kao proces kojim se definitivno lomi „komunističko zlo“. U stvari, dešavala se pljačka društvene svojine. Čak je i opozicioni sindikat „Nezavisnost“ svojevremeno pokrenuo kampanju za privatizaciju. Umesto da se svom snagom posvete jedinoj obavezi koju imaju – brizi o društvenom položaju zaposlenih, sindikati se, neretko, bave stvarima koje pripadaju sferi nacionalističke (i klerikalne) ideologije i propagande. Na taj način socijalna pitanja smatraju izvedenim iz „nacionalnog“ pitanja. Želim da podsetim i upozorim. Kada su nacisti osvojili vlast u Nemačkoj uništili su leve građanske partije i sindikate. Adolf Hitler je 1933. godine naložio doktoru Robertu Leju (Robert Ley), vođi nacističke stranke u Kelnu, da formira Nemački radnički front (DAF – Deutsche Arbeitsfront) kao „organizaciju nemačkih manuelnih i umnih stvaralaca“. Prema Zakonu o uređenju nacionalnog rada (1934) „svrha Radničke fronte nije bila da zaštiti radništvo nego, kako je u zakonu rečeno, ‚da stvori istinsku narodnu i produktivnu zajednicu svih Nijemaca‘ “.6 Drugim rečima, sindikati, kao radničke organizacije se gase, a stvaraju se pseudoradničke, tj. nacionalne (nacionalističke) organizacije radništva. Danilo Gregorič, propagator nacionalsocijalizma u periodu između dva svetska 5 Iz intervjua pod naslovom Srbija reformama ne veruje sa Duškom Vujovićem, šefom misije Svetske banke u Ukrajini, koji je dao Vladimiru Haraku, novinaru novosadskog Dnevnika, 18. 1. 2004. xs4.b92.net/info/komentari.php?nav_id=130389, posećen 20. 9. 2009. 6 Shirer, William L.1997. Uspon i pad Trećeg Reicha, I, Globus, Zagreb, str. 373.

106

rata, o tome piše: „Raspuštanjem radničkih sindikata... 1933. godine i njihovim prelaskom u Front rada,... u njihovom regulisavanju prvenstveno (je) zainteresovana država kao nosilac narodne zajednice.“7 Prevashodni zadatak „radničkih“ organizacija je predstavljen na sledeći način: „Nacionalno socijalistična organizacija radnih ćelija – NSBO... bila je u to doba, ustvari, čisto politička borbena organizacija, kojom je nacionalni socijalizam prodirao u sva preduzeća i na terenu u čisto političkom radu, prihvatio borbu sa marksističkim sindikatima i političkim strankama, koje su stajale za njima. Stvarajući u svima preduzećima ćelije svojih pristalica, nacionalno socijalistična stranka8 se tim ćelijama služila kao sredstvom političke borbe i političke agitacije u radničkim masama.“9 Kada se imaju u vidu ovakve činjenice, bez ikakve namere da se čine direktna poređenja, neugodno osećanje budi Saopštenje Saveza samostalnih sindikata Srbije od 18. 2. 2008. godine kojim se osuđuje proglašavanje Kosova samostalnom državom.10 Neugodno osećanje budi i slika ikone Svetog Save na grafičkoj podlozi sajta Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“.11 I u jednom i u drugom slučaju se pokazuje da ovi sindikati stoje prvo na poziciji nacionalne ideologije, a tek potom na poziciji zastupanja interesa svog članstva. Naravno, to ne znači da su ovi sindikati, na bilo koji način, nacistički orijentisani, ali treba znati da ako sindikati stanu na drum nacionalizma i ako dosledno krenu njime napustiće predele sindikalne borbe i stići će na kraj puta – u predele nacionalsocijalizma. I, da li to znači da, naročito, Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“ zastupa samo interese prosvetnih radnika koji su Srbi pravoslavne veroispovesti. Koji sindikat treba da zastupa interese prosvetnih radnika koji imaju drugo etničko poreklo, koji pripadaju drugim verskim i konfesionalnim zajednicama, koji su agnostici ili ateisti? Da li oni imaju pravo na sindikalnu zaštitu u ovako ideologizovano prikazanoj stvarnosti Srbije kako je prikazuje sindikat „Nezavisnost“? * Nacionalizam (kao kulturna i, iz nje izvedena, politička ideologija) razara još jednu vitalnu društvenu vrednost – uništava solidarnost. Jer, tamo gde ima solidarnosti nema nacionalizma i vice versa. Evo kako. Nacionalizam se gradi na pretpostavci o tuđem, o tuđinu. Kako ćemo znati da smo mi „Mi“, dakle, identični sebi, ako ne znamo da su „oni“ identični njima – dakle, nužno, različiti, drugačiji od „Nas“? Nacionalizam „svoju“ zajednicu definiše opozitnim kvalifikativima u odnosu na neke druge zajednice, najčešće zamišljene kao opozitne zajednice. Kad nacionalist kaže: „Moj narod je uvek bio hrabar“ i „moj narod je bolji od drugih“, to znači da neki narodi nisu „uvek“ bili hrabri, niti su „bolji od mog naroda“.12 Jer, da su svi narodi uvek bili hrabri i „bolji“ od drugih, bio bi besmislen iskaz o hrabrosti i valjanosti samo jednog (ili nekolikih „prijateljskih“, „bratskih“ naroda). Nacionalist nužno pripisuje eksluzivni kvalitet osobinama i osobenostima svoje nacije. Bez pridavanja ekskluzivnih svojstava onome što se voli besmislena je i ljubav kao takva. Zato je nacionalistima drago poistovećivanje zemlje i naroda sa porodi7 Gregorič, Danilo. 1936. Privreda nacionalnoga socijalizma: doktrina – praksa, štamparija „Đura Jakšić“, Beograd, str. 119. 8 Reč je o Nacističkoj partiji Nemačke Adolfa Hitlera (NSDAP – Nationalsozialistische Deutsche Arbeitpartei) 9 Danilo Gregorič, navedeno delo, str. 141. 10 www.sindikat.rs/saopstenja.htm#18, posećen 21. 11. 2009. 11 www.gsprs-nezavisnost.org.rs, posećen 21. 11. 2009. 12 Šire u: Jovanović, Đokica. 2008. Stereotipi i predrasude u našem dvorištu i u našem komšiluku, u: Kvalitet međuetničkih odnosa i kultura mira na Balkanu, Filozofski fakultet, Centar za sociološka istraživanja, Niš.

107

com, sa očevinom. Osmotrimo, stoga, pojam „patriot“, tu nezaobilaznu poštapalicu u nacionalističkom govoru. Patriot (od πατριώτης), izvorno, znači zemljak. No, pogledamo li dublje videćemo da πατριώτης izvire iz πάτριος, što znači: ocima, precima svojstven. Otuda je otadžbina očevina. A, evo kako nacionalist tumači ovu stvar i kako je prevodi na sebi razumljiv (trivijalan, dakle) jezik. Banalno, ali istinito je da je otac roditelj. Banalno, ali istinito je da su u srcima skoro svih ljudi roditelji najplemenitija, ponajbolja bića. Među ljudima roditelj je uvek na pijedestalu. Ako je „naš roditelj“ na pijedestalu, onda smo i „Mi“ baštinici tih posebnih vrednosti, jer nužno poštujemo to što je πάτριος (to što je ocima, precima svojestveno). Zato smo „Mi“ civilizovaniji, kulturniji, „plemenitiji“… od drugih. Zato smo „Mi“ „hrabriji“ i „bolji“ od drugih (superiorni). Kao takvi, „Mi“ onda imamo pravo da uživamo posebna (ekskluzivna) prava, koja „drugima“, inferiornima ne mogu pripadati. „Opšta mesta o mučeništvu, slobodarstvu i junaštvu, samo su deo ekskluzivnih pseudokaraktera pripisivanih naciji, posebno aktivno u poželjnom trenutku mobilizacije za ‚velike‘ ciljeve. Po pravilu, pozitivne osobine nacije isticane su kao suprotnost negativnim osobinama nekoga od suseda, uvek onog koji je bio trenutno aktuelan, tj. stavljen na nezavidno mesto primarnog ‚neprijatelja‘.“13 Zato će priučeni nacionalist rado, s uzvišenim patosom, reći, kada se obraća „svojima“: „Patriae primos debemus amores“ („Prvu ljubav dugujemo domovini“), a kada se obraća „drugima“: „Quod licet Iovi, non licet bovi“ („Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu“). Isto o „drugom“ misli i onaj naš neobrazovani nacionalist kada kaže: „Nije za svinju od kadife sedlo“. Zato će sada naš, ne više radnik, već Srbin, (neretko pripadnik kolektiva koji se nalazi u evidenciji biroa za nezaposlene) biti egzaltirano uveren da pripada najvišem ljudskom soju. Još i ovo. Kako je nastao izraz „patriot“? Nastao je u vreme Francuske revolucije (1789) i označava hrabrog čoveka, koji je spreman da se žrtvuje za dobro svoje nacije, za revolucionarna načela Slobode, Jednakosti i Bratstva. Pojam patriotizma kroz istoriju menja značenje: od osećanja vezanosti uz polis do savremenog shvatanja pripadnosti određenoj etničkoj zajednici, naciji ili državi. U razdoblju rascepkanosti i nepovezanosti većih etničkih celina patriotizam je određen pretežno lokalnim osećanjem pripadnosti gradu ili pokrajini. Buđenje i formiranje nacionalne svesti daje potpuno nov sadržaj tom pojmu. Razvojem kapitalizma i u razdoblju imperijalističkih osvajanja, patriotizam često postaje glorifikacijom „rođene grude“, iza čega se krije vrlo konkretno koristoljublje određene grupe ili klase ovaploćeno u težnji za dominacijom (eksploatacijom) nad drugom grupom ili klasom. Krajem XIX i početkom XX stoleća, piše Patrik Geri (Patrick Geary) anglosaksonski rasizam nije priznavao za Amerikance Irce, južne Evropljane i Azijce.14 Ovakvom shvatanju se već u antici suprotstavljala deviza: „Domovina je tamo gdje je dobro“ („Ubi bene ibi patria“). Tačnije, pročitajmo opet ove Ciceronove reči: „Tako se kod svake utehe mogu primeniti one Teukrove reči: ‚Gde god mi je dobro, tamo mi je otadžbina‘.15 Kada su Sokrata pitali koja je njegova domovina, on je odgovorio: ‚Svet‘; jer smatrao je sebe stanovnikom i građaninom celoga sveta.“16 Suprotno ovome, nacionalizam počiva na nepoverenju prema „drugom“. Nepoverenje prema drugačijem, kako ranije, tako i danas, izvire i od strepnje pred tim drugačijim, nepoznatim, pretećim. Pre 13 Milosavljević, Olivera. 2002. U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o „nama“ i „drugima“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, str. 131. 14 Šire u: Geary, Patrick J. 2003. The Myth of Nations: The Medieval Origins of Europe, Princeton University Press. 15 Stih iz Pakuvijevog Teukra (verovatno prerade istoimene Sofoklove tragedije). 16 Ciceron. 1974. Rasprave u Tuskulu, XXXVII/106, SKZ, Beograd.

108

svega i iznad svega: pretećim. Rađa se osećanje ugroženosti i osujećenosti. U predstave o patriotizmu i nacionalizmu utkan je, dalje, i splet istorijskih događaja. Delovi srpske etničke zajednice našli su se, vremenom, u granicama drugih država. Ujedinjenje postaje konačni cilj i primordijalna vrednost. Ujedinjenje, kao težnja da se ne bude sa drugima. Kao ostvarenje drevnog sna svakog „izabranog naroda“ da, samo samom sebi dostojan, bude na svojoj „svetoj“ zemlji. Do ostvarenja tog sna svi drugi društveni poslovi i svi drugi društveni problemi postaju pitanjima drugog reda. „Bavićemo se demokratijom kada (u, vremenski neomeđenoj, budućnosti) rešimo nacionalno i državno pitanje – sada nije vreme za to“. I, tako, masa nezaposlenih je sve veća, a nomenklaturi široko oko grla. Zato se ideji ujedinjenja pripisuju eksluzivni akseološki atributi. Pridavanje ekskluzivnih akseoloških atributa možemo odrediti kao vrstu etničko-teritorijalnog nacionalizma. Razvoj društvenih podsistema, što bi racionalno uređena država uzela za osnov svog delovanja, stavlja se u istorijske zagrade. Umesto toga, na delu je unitarizacija etnosa i njemu „pripadajućeg“ geografskog prostora, što, sa jedne strane, jača osećanje kohezije, monolitnosti. Međutim, snažniji osećaj kohezivnosti ne znači i jačanje društvene solidarnosti. Sada se vraćam prethodnom pitanju – slomu solidarnosti. Sada je vidljiva razlika između tradicionalizma i pseudotradicionalizma. Tradicionalizam podrazumeva visoki stepen zajedništva (gemeinschaft)17 . Danas se, sa druge strane, radi o pseudogemeinschaft-u. Glorifikuju se zajednica i zajedništvo, dok se društvo i solidarnost raspadaju. Sledstveno rečenom, svaki novovekovni politički i kulturni kohezivni poredak je bio moguć tek kao preteća materijalizacija ideologije kolektiviteta, masa, bilo da se radi o italijanskom korporativnom fašizmu, nemačkom nacionalsocijalizmu, sovjetskom staljinizmu ili da se radi o raznim varijantama populizma. Iako ovi poreci počivaju na plebiscitarnoj prihvaćenosti, u njima je pojedinac izolovan i potpuno svestan da samo javno demonstriranom privrženosti poretku može da očuva svoj opstanak. To je jasno i onoj većini koja intimno prihvata poredak, a još je jasnije uplašenoj manjini koja intimno ne podržava poredak. Zato su, između ostalog, javne demonstracije privrženosti poretku tako silovite i emotivne. Na mitinge na kojima govore osioni ideološki demagozi ljudi (masa) dolaze, ne zato što moraju, već zato što žele (hoće, odlučuju) da moraju. Stopljeni u masu, tačno znaju da su, u očima drugih u toj masi, samo mehanička čestica mase, kao što su drugi za njih, takođe, samo mehaničke datosti. Čujmo još jednom Cicerona: „No, ipak se dešava i to, da masa ima neku predstavu o časti, premda nije u stanju da razume u čemu se ona sastoji. Stoga nečija popularnost i javno mnjenje podstiču masu da smatra časnim ono što mnogi hvale. Što se tebe tiče, ako bi ti bio omiljen kod mase, ja ipak ne bih želeo da ti zavisiš od njenog suda i da smatraš uzvišenim isto što i ona. Ti treba da imaš svoje merilo. Ako ispitujući ono što je ispravno budeš sam sobom zadovoljan, tada ćeš ne samo sebe savladati, a to sam ti malopre savetovao, nego ćeš savladati sve i sva.“18 Da se teško i malo šta menja, kazuju reči koje ispisuje Frederik Le Ple (Le Play Frédéric), sredinom XIX stoleća, mnogo vekova posle Cicerona: „U svakom naprednom društvu svako poštuje svoje obaveze na poslušnost koje je ljudski rod običajima 17 Kao ilustracija gemeinschaft odnosa (principa zajedništva) sasvim dobro može da posluži opis načina mišljenja članova plemena Arapeša, koji daje Ferid Muhić. Članovi ovog plemena smatraju nedostojnim svako izdvajanje od saplemenika. Ako se bilo šta čini, u tome učestvuje celo pleme. Ako se bilo šta desi Arapeš misli o tome šta će to značiti za nekog od njegovih saplemenika, jer su svi saplemenici prijatelji. Nikada ništa ne zadržava za sebe. Lovinu nikada ne jede sam, deli je sa prijateljima-saplemenicima. „Duh vremena u kom su živeli Indijanci sa Velikih Ravnica, navodio ih je da dokazuju životinji, čak i stablu, da su dostojni prijateljstva.“ Muhić, Ferid. 1986. Kriza i duh vremena, Treći program, Radio Beograd, 70, str. 55–56. 18 Isto, XXVI/63.

109

utvrdio. Sin sluša oca, žena muža, sluga gospodara, radnik gazdu, vojnik oficira, građanin civilnu vlast; svi se, uostalom, podređuju onome što je božanski zakon propisao. Pravila poslušnosti, ustanovljena zakonom ili običajem, potpuno obavezuju podređenog, čak i onda kada starešina ne ispunjava sve što je dužan. Neposlušnost se kažnjava bilo kakav da je slučaj.“19 Kada masa stane na mesto društva, pad solidarnosti u takvom poretku stvari je samo normalna posledica. Ne može se biti solidaran sa nekim ko je depersonalizovan (sveden na atribute mase). Ne može biti solidaran onaj ko je autodepersonalizacijom ugasio sopstvenu subjektivnost. Biti solidaran je stvar lične, osobne, odluke građanina. Biti solidaran, znači imati empatiju, biti sposoban za saosećanje. Građanin može i sme da bude solidaran, podanik (onaj koji mora da se povinuje kakvom autoritetu) to ne ume, ne može, nepoznato mu je, a i ne sme – to mu je zabranjeno. Setimo se perioda duboke krize za vladavine Slobodana Miloševića (mada ni danas stanje, što se društvene solidarnosti tiče, nije promenjeno), koja je oštro ozledila društvo, ali koja je, takođe, proizvela veliku količinu neosetljivosti za tuđe probleme i patnje. Ali je, zato, proizvela narod-masu, gde se ličnost više ne vidi. Ne samo da su javni činovi solidarnosti sa ljudima (koji nisu Srbi) koji pate i koji su žrtve u ratnom požaru u Hrvatskoj ili Bosni bili sporadični i agresivno osuđivani od velikog dela javnosti, već solidarnosti nije bilo ni kada su reke srpskih izbeglica u tužnim kolonama tekle ka Srbiji. Bilo im je, čak, zabranjeno da uđu u Beograd. Tužna sudbina, posledica nesolidarnosti mase, i danas prati ljude zaboravljene u zakorovljenim izbegličkim kampovima. Pre svih, na njih su zaboravili prononsirani „branioci Srba svih i svuda“. Učinili su ih nepostojećim, jer ovi ljudi više nisu podobni za učešće u populističkim manifestacijama. Oni su živi dokaz i svedoci nedela koje je nad njima izvršila država kojoj su bez ostatka verovali. Pored toga što nisu podobni, ni sami više nisu sposobni za automobilizaciju. Ili, kada uposleni u nekom preduzeću štrajkuju, oni su, uglavnom, sami. Uposleni u drugim preduzećima, koji će, koliko sutra, takođe štrajkovati, ne pokazuju volju da im se pridruže i tako im solidarno pomognu, a time i sebi u budućem štrajku. Osim bučne retorike, kada se osmele, sindikati, takođe, ne pokreću svoje najjače mehanizme u odbranu interesa zaposlenih. Verovatno u glasinama o koruptivnom ponašanju sindikata, spram vlasti i kapitala, ima istine. Što su gromoglasniji uzvici o „jedinstvu Srba“, što su veći transparenti o „odbrani Srbstva“ (koji, ipak, ne predstavljaju ništa više od vašarske halabuke), utoliko je mnogi običan, konkretan Srbin prepušten samom sebi, bez ikakve podrške od strane nacionalne države i narodnih „pregalaca“. Indikatori: Da li je Milošević viđen u poseti ranjenicima sa fronta ili u kakvom izbegličkom kampu? Da li književnici, članovi Udruženja književnika Srbije, organizuju brojne literarne pohode izbegličkim kampovima, sivim radničkim predgrađima ili blatnim romskim mahalama, kao što su činili česte literarne pohode „srpskim zemljama“ u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu 20… Drugim rečima, srbin-masa je neosetljiv prema patnji Srbina-pojedinca. Zato se rad19 Le Play, Frédéric. 2005. La réforme de la société. Le travail, tome II, Éditions d’historie et d’art, Paris, 1841. str. 24. u: Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, str. 20. 20 Evo šta o tome piše Hana Arent (Hannah Arendt), povodom fenomena „poslušnosti malog čoveka“ u Hitlerovoj Nemačkoj: „Tačno je da su u Nemačkoj postojali posebno pogodni uslovi za razvoj tog modernog tipa čoveka koji je sušta suprotnost ‚citoyen‘-u, a kojeg smo u nedostatku boljeg termina nazvali ‚buržujem‘. Teško da je ijedna zemlja zapadne kulture bila tako malo prožeta klasičnim vrlinama građanskog ponašanja. Ni u jednoj drugoj zemlji privatni život i privatna računica nisu igrali tako veliku ulogu. To je činjenica koju su Nemci u trenucima nacionalne opasnosti vrlo uspešno prikrivali, ali je nikad nisu izmenili. Iza fasade proklamovanih i propagandom širenih nacionalnih vrlina, kao što su ‚ljubav prema otadžbini‘, ‚nemačka hrabrost‘, ‚nemačka vernost‘ i slične, vrebaju njima odgovarajući stvarni nacionalni poroci. Jedva da ima zemlje u kojoj u proseku ima tako malo patriotizma kao u Nemačkoj, a iza šovinističkih tvrdnji o vernosti i hrabrosti krije se fatalna tendencija ka nelojalnosti i izdaji

110

nici samosakate, štrajkuju glađu, zato se smrzavaju ispred sivih zgradurina državnih nadleštava. Njihova pobuna je bez bunta. Ne bune se, već mole. Radije sebi seku prst, no da sve prste sviju u pesnicu. Plaše se da sebi priznaju osnovno građansko pravo – pravo na pobunu. Radikalizuju li svoje nezadovoljstvo – biće proizvedeni u nacionalne izdajnike. Oni to nikako ne žele jer se i dalje osećaju, pre svega Srbima, a sasvim slučajno radnicima. 21 Pa, zašto, onda, vlast ne bila ohola? Cinična i bahata? U stvarnom smislu je ne dovode u pitanje čak ni oni koji su žrtve njene obmane. * Da li se šta može činiti? I kakav je kontekst u kome i radnici žive? Utopije, koje su učinile XX stoleće periodom nade, ali i patnje, kakve dotadašnja istorija ne beleži, više ne mogu da donesu polet koji je pokretao milione ljudi. Sa druge strane, na delu su mnoge konzervativne i neokonzervativne ideologije i koncepcije, između ostalog, i kao reakcija na izneverenu nadu. Prihvatanje kapitalizma, kao „konačno pronađenog“, a i odveć poznatog, poretka, je, takođe bilo reakcija na posustali i crvotočni birokratski socijalizam. Reakcija na socijalizam koji je gubio bitke u ekonomskom, kulturnom, ideološkom... sukobu sa kapitalizmom. Nije daleko od istine ideja da je birokratski, državni socijalizam (eklatantno realizovan i kao boljševizam, i kao staljinizam), u stvari, državni kapitalizam. Nije na delu prelazak iz „komunizma“22 u „kapitalizam“, već je na delu transformacija državnog socijalizma u pseudoliberalni državni kapitalizam. Potrebno je, u nekoliko reči, objasniti ovu tvrdnju. Jedna od bitnih dimenzija kapitalizma je vlasništvo. A jedna od bitnih dimenzija etatizma (u našem slučaju, državnog socijalizma) je državno vlasništvo, tačnije, monopol, nad bitnim društvenim (stoga i privrednim) resursima (kapitalom). Ukratko, „rukovodstvo (je) u celini i potpuno prešlo u ruke jedne partije, u ruke naše partije, koja rukovođenje ne deli niti može deliti s drugom partijom.“23 „Ako privatno vlasništvo nadomjestimo državnim, tada kapitalizam zamjenjujemo etatizmom, a fetišizam robe fetišizmom čina.“ 24 U tom smislu je boljševizam (neoboljševizam), staljinizam, sovjetski socijalizam, real-socijalizam, u stvari, jedan oblik državnog socijalizma. Zašto državni socijalizam (u onom času kada više nije mogao da se reprodukuje) nije krenuo u transformaciju ka socijalizmu? Lapidaran odgovor glasi: Upravo stoga što je imao monopol. Transformacija ka socijalizmu bi značila transformaciju ka samo-upravi nad bitnim društvenim (stoga i privrednim) resursima (kapitalom), ka samoodricanju od monopola. Već čujem prigovor: U Jugoslaviji je na snazi bio sistem socijalističkog samoupravljanja? Da. Ali jugoslovensko samoupravljanje nije predstavljalo samo-upravu u punom smislu. Strateške odluke je donosio samo jedan politički subjekt – Savez komunista. Iako Savez komunista nije bio ideološki rigidan kao druge vladajuće komunističke partije, iako je promovisao određene oblike tržišne slobode, iako je proklamovao načelo društvenog vlasništva, iz oportunističkih razloga.“ Arent, Hana. 2000. Organizovana krivica i univerzalna odgovornost, Reč, Beograd, 3, str. 34. 21 Parafraza Monteskjeove (Montesquieu) misli: „Pre svega sam čovek, a sasvim slučajno Francuz“. 22 Komunizam, kao utopija, kao nada, do sada nije ostvaren, osim, možda, u samom začetku religijske prakse. Komunizam je bio i ostao u sferi utopijskog. Nije slučajna ideološka prekvalifikacija, pa i preimenovanje, staljinizma u komunizam. Time se karakter socijalnog i socijalističkog izjednačava sa stravičnom stvarnošću sovjetskog i drugih boljševizama. 23 Сталин, J.B. 1945. O трех основных лозунгах партии по крестянскому вопросу, (Большевик, 7-8/1927), u: Вопросы Ленинизма, Огиз, Москва, str. 163. 24 Horvat, Branko. 1984. Politička ekonomija socijalizma, Globus, Zagreb, str. 422.

111

ipak je monopolizovao odlučivanje o društvenom razvoju i upravljanje nad ostvarenom vrednošću. Prema rečima Vladimira Ilića, „jugoslovenski socijalizam bio je prinuda, ali je bio i prosvećivanje. Bio je ne samo industrijalizatorska despotija, nego i drastično povećanje društvene pokretljivosti, bio je sposobnost da se odgovori jednom duhu vremena. Titov socijalizam iz sedamdesetih ne treba porediti sa američkim društvom koje je nastalo pod sasvim drugim okolnostima, poredite ga sa zemljama istog tipa, Salazarovom Portugalijom, Frankovom Španijom ili pukovničkom huntom u Grčkoj.“ 25 Samoupravljanje, sa druge strane, podrazumeva i samoodlučivanje. Rečeno rečima Karla Marksa (Karl Marx), podrazumeva slobodno i autonomno učestvovanje u odlučivanju o celokupnoj reprodukciji društvenog života. U ovoj tački (odlučivanje) se nalazio čvor u kome su se naizmence susretali, slagali i sukobili interesi države i delova društva. Katkad i države i celokupnog društva. Pitanje susreta države (vladajuće partije) i društva – dakle, pluralizacije – je u Jugoslaviji permanentno odlagano. A država (tačnije Savez komunista, još tačnije Centralni komitet) je sebi pripisala arbitrarno pravo „poslednje reči“. „Iznuđena politička kolonizacija privrede i društva kasnije je bivala praćena apsolutizmom i voluntarizmom političke birokratije, sistema čiji je glavni pokretač bila partija, odnosno partijsko vođstvo.“ 26 A, dve, potencijalno značajne i autonomne, sistemom uspostavljene, društvene asocijacije, Socijalistički savez radnog naroda i Savez sindikata su, realno, igrale ulogu transmisije partijskih odluka. Ostvaren je pluralitet bez pluralnosti. „Iza fasade brojnih samoupravnih institucija i dirigovanog masovnog učešća građana, razvio se paralelni sistem stvarnog odlučivanja (‚skrivena država‘), pred kojim je samoupravljanje bilo sve nemoćnije, a zakonom formalno utvrđeno odlučivanje, sve bezuticajnije... (to) rezultira u masovnim demotivacijama, apatijama i neodgovornostima, koje partijsku državu kasnije dovode u stanje akutne krize i raspadanje.“27 Tako je ideja samoupravljanja prešla put od nade u samoupravnu demokratiju do ideološko-propagandnog kiča. Onda kada je sistem izgubio moć samoreprodukcije, upravljan sopstvenom monopolskom pozicijom, on je diktirao transformaciju u skladu sa svojom prirodom, te se, tako, zbila „перестройка“ u Sovjetskom Savezu, a potom „tranzicija“ u „postkomunističkim“ zemljama. „Перестройка“ je najpre razumevana kao stanje većih društvenih sloboda u okviru, i dalje, monopolskog položaja Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Iza toga je nastupila „tranzicija“. Pod tranzicijom se podrazumevao brzi „ulazak“ u društvo razvijenih kapitalističkih zemalja, ali (pazi čuda) preko „povratka“ nekadašnjem „demokratskom poretku“, koji je, nastupom „komunizma“ „nasilno uništen“. Besmislena ideologija kretanja unapred hodom unazad. O tome Mladen Lazić piše: „Tranzicija 25 Ilić, Vladimir, Veština zaokreta, intervju, Vreme, Beograd, 437/1999. 26 Matić, Milan. 1993. Država, u: Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, str. 271. Ovakav poredak stvari je počivao na dugotrajnom iskustvu političke i ekonomske neslobode, kao i na snažno ukorenjenoj tradicionalnoj kulturi. Sloboda je imala vrednost kao kolektivna datost, a ne kao sloboda (za) pojedinca. Društveno iskustvo Srbije, Balkana uopšte, je iskustvo u kome modernitet nije imao značajno mesto. Ilustracije radi dodajem ovo. Onda kada je ovde sazrevala ideja o narodnoj nezavisnosti, Tomas Džeferson (Thomas Jefferson), predsednik SAD (1801-1809) i pisac Deklaracije o nezavisnosti (1776), piše o samoupravi kao nužnom uslovu demokratije, tj. uspostavljanju društvenosti. „Svaki čovek i svi ljudi na svetu imaju pravo na samoupravu“, Thomas Jefferson, Opinion on Residence Bill, 1790; „Sposobnost za samoupravu u društvu nije urođena. Ona je rezultat navike koja se stiče dugim učenjem“, Thomas Jefferson to Edward Everett, 1824; „Jednaka prava ljudi i sreća svakog pojedinca sada su priznata kao jedini legitimni objekti vlasti“, Thomas Jefferson to A. Coray, 1823, etext.virginia.edu/jefferson/ quotations/jeff0600.htm, posećen 10. 2. 2007. Otuda i značenje samouprave (self-governance) kao: 1. politička nezavisnost, autonomija; 2. narodno predstavništvo ili vlada kao narodno predstavništvo, demokratija; 3. samokontrola. www.answers.com/topic/ self-governance, posećen 12. 9. 2009. 27 Matić, Milan, navedeno delo, str. 272.

112

se, naime, najčešće shvata kao skup akcija kojima se odnosi, institucije, vrednosti zapadnog društva prenose na tlo istočnoevropskih zemalja koje je prethodno rasčišćeno od svih ostataka ranijeg sistema (pri čemu se, doduše, naizgled uspostavlja kontinuitet sa nekadašnjim ‚predsocijalističkim‘ nasleđem; no, ovde je obično reč o lažnoj tradiciji, tj. o iluziji o demokratskim korenima‘ koji u realnoj istoriji nikada nisu odmakli od stidljivog nagoveštaja, u skladu sa periferijskim statusom koji su sva istočnoevropska društva, izuzev češkog, uvek imala)“.28 Rečju, boljševički (neoboljševički), staljinistički, sovjetski, realsocijalistički, jugoslovenski državni socijalizmi nisu izdržali pod teretom unutrašnje neproduktivnosti (u kulturnom, ekonomskom i političkom smislu), niti su izdržali udarce koje je zadavao konkurentski sistem. O razlozima pada na ovom mestu nećemo raspravljati jer takva rasprava podrazumeva širi obim no što su autorove namere u ovom tekstu. Evo čime se ova tvrdnja može potkrepiti: 1. Država je i u prvom i u potonjem poretku najmoćniji arbitar u stvarima društvenog života. Država ne dopušta autonomiju niti liberalnoj, niti socijalnoj inicijativi. 2. Na ideološkom planu dominantna je ideologija kolektivizma, ideologija masa. Pojednostavljeno rečeno, načinjen je sitan korak od ideologije klase, ka ideologiji nacije. Od sličnog ka sličnom. 3. Kultura je upotrebljena kao „vesnik“ koji donosi, ne glas o kulturi kao kreaciji novuma, već glas o „otkrivanju zaboravljene narodne baštine“. Crkveno-teološki karakter i pseudoretradicionalizacija umesto socijalističkog realizma. U oba slučaja se vrši eksterminacija onoga što kultura, uistinu, jeste – novum, estetizacija života, skepsa, kritika, upitanost... Pojednostaviću. Kultura kao „narodna baština“ ne stavlja na dnevni red mučna pitanja današnjice. Kultura, kao novum, je kritika današnjice. 4. Klasa novobogataša je regrutovana iz ešalona boljševičke nomenklature. Danas su neki od „glavnih“ srpskih kapitalista i neke glavešine „demokratsko“- nacionalnih i nacionalističkih partija nekadašnji funkcioneri Saveza komunista. Država, kao kapitalist, je samo raspodelila bogatstvo naroda29 sopstvenoj nomenklaturi. Ideolozi kapitalizma su, zauzevši dominantne pozicije u javnoj sferi, uklonili iz vida činjenicu da je moguć i drugačiji socijalizam. No, budući da kapitalizam, naročito onaj u nastajanju, i naročito u onim zemljama u kojima ne postoji iskustvo demokratije, počiva na pukom zgrtanju bogatstva, pristupilo se najbržem, „najefikasnijem“ sredstvu akumulacije kapitala – pljački i ratu. Pljačka. Prvo je država nacionalizovala, prisvojila, podržavila (bez nadoknade) društvenu svojinu, kao „svačiju i ničiju“ svojinu, ne obeštetivši stvarne vlasnike, koji su decenijama svojim ulaganjima stvarali društveno bogatstvo. Potom je, po pravilu, ispod tržišne cene, tu svojinu prodala/poklonila novobogataškoj klasi. Taj proces je nazvan tranzicijom. Međutim, takva tranzicija je odvela ekonomije mnogih zemalja u propadanje, umesto u napredovanje. Zato je ideja o privatizaciji u tranziciji obmana, jer je, kako tvrdi Branko Horvat, i samoupravno preduzeće privatno, a ne državno. U suštini, nema bitne razlike između privatne i državne svojine. Nedoumica o tome da privatno vlasništvo ne može biti istovremeno društveno proizilazi iz pravnog pitanja o titularu svojine, što je tekovina rimskog prava i predstavlja primitivnu predstavu o vlasništvu. Ovo pitanje Horvat detaljno razmatra u obimnoj studiji 28 Lazić, Mladen. 1995. Pristup kritičkoj analizi pojma tranzicije, Sociološka luča, Nikšić, 1-2, str. 46. 29 Preporučujem čitaocu klasično delo Adama Smita. 1998. Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Global Book, Novi Sad, kao i delo Davida S. Landesa. 2003. Bogatstvo i siromaštvo naroda: Zašto su neki narodi tako bogati, a neki tako siromašni?, Masmedia, Zagreb.

113

Politička ekonomija socijalizma.30 U oba slučaja (privatno i državno vlasništvo) radi se o isključenju svih drugih iz kontrole nad svojinom. Sa druge strane, socijalizam, shvaćen kao samoupravno društvo, ne podrazumeva određenu grupaciju vlasnika jer je „svatko jednako vlasnik... Posebna značajka rimskoburžoaskog pojma vlasništva – isključivanje ostalih – nije primjenjiva. ...svi imaju jednak pristup sredstvima za proizvodnju koja su društveno vlasništvo. Posljedica toga je da vlasništvo ne daje nikakve posebne povlastice.“31 Konačno, svojstvo privatne svojine u čistom vidu je davno dovedeno u pitanje, jer, praksa i teorija ekonomije pokazuju da faktičko vlasništvo imaju oni koji kontrolišu poslovanje, a ne vlasnici koji nominalno poseduju kapital. Jer, vlasnici akcija su obični rentijeri.32 Dakle, kada govori o društvenom vlasništvu kao o vidu privatnog vlasništva Horvat podrazumeva sledeće: „Jednakost proizvođača znači jednaki pristup proizvodnom kapitalu društva. Prema tome, proizvodni kapital mora biti vlasništvo društva, ne države. Iz društvenog vlasništva proizlaze dvije osnovne posljedice. U svakoj skupini ljudi, čiji je rad organiziran radi stjecanja sredstava za život, svaki individualni proizvođač ima isto pravo sudjelovanja u odlučivanju kao i svaki drugi. To znači samoupravljanje.“33 Da li je namesto pljačke u toku društvene transformacije (tranzicije) bio moguć drugačiji put? U nekim „postkomunističkim“ zemljama obavljena je tzv. vaučerska privatizacija, tj. podela akcija svim građanima. U nekim zemljama je dala dobre rezultate (Češka, Slovačka), u nekim ne (Rusija). (Da li su različiti rezultati uslovljeni, između ostalog, i različitim kulturnim nasleđem? Ovo je značajno pitanje, te ga, sada, samo stavljam na dnevni red, kao poticaj mogućoj raspravi o uzajamnosti kulture i ekonomskog privređivanja u Srbiji). U našem slučaju se pribeglo drugom načinu – prodaji. Uz providno obrazloženje prema kome nije rentabilna vaučerska privatizacija „jer su preduzeća nerentabilna i ne bi preuzimanjem od strane akcionara mogla da opstanu na tržištu…“ 34 prenebregnut je – sada je očigledno, s namerom – čitav niz mogućnosti iz kojih bi sledile pozitivne posledice po zaposlene. „Svojinska prava i kod privatne i kod kolektivne svojine mogu se pravno formalizovati i proširiti deoničarskim, akcijskim metodama organizacije privrednih institucija (preduzeća, korporacija, holding kompanija)… Akcije su… veoma doprinele takozvanom ‚podruštvljavanju‘ kapitala, kapitalista funkcionera sa svojinom i kapitalista gole sopstvenike prava na dividendu i pretvaranju inokosnih privatnih vlasnika u ‚društvene‘ vlasnike, povećanju broja subjekata vlasništva na sve brojnije sopstvenike.“ 35 U Nišu, gde živim, nekada je bilo zaposleno više desetina hiljada ljudi, posle prodaje društvenih preduzeća u Nišu radi jedva pet 30 Za svoju knjigu Politička ekonomija socijalizma, koja je prvo objavljena na engleskom (The Political Economy of Socialism, M. E. Sharpe, Inc., Armonk, New York, 1982), Branko Horvat je nominovan za Nobelovu nagradu, ušavši u najuži izbor. Predlog je formulisalo Američko društvo ekonomista. Knjiga je u SAD proglašena knjigom godine. Zanimljivo je da, pre izdanja na engleskom, ni jedan izdavač u Jugoslaviji nije želeo (smeo) da, zbog kritičkog stava autora prema praksi tadašnjeg socijalizma, objavi ovu knjigu. Posle nominacije za Nobelovu nagradu je prevedena i objavljena u Zagrebu 1984. godine. Danas je ovo kapitalno delo skoro zaboravljeno u talasu zamene kritičke nauke vulgarnom „naukom“ tranzicije. 31 Horvat, Branko, navedeno delo, str. 198. 32 Horvat, Branko. 2002. Istine i zablude o tranziciji, saopštenje podneseno na naučnom skupu Tranzicija u zemljama jugoistočne Evrope. godine u organizaciji Instituta ekonomskih nauka (Beograd), http/www/ien.bg.ac. yu/poepl, posećen 12. 4. 2009. 33 Horvat, Branko, navedeno delo, str. 191. „U socijalizmu društveno vlasništvo čini društveni kapital jednako pristupačnim svima, a autoritarnost privatno ili državno upravljanog poduzeća zamjenjuje samoupravljanjem. Socijalistička robna proizvodnja znači tržišni sistem u kojem je, prvi put, rad prestao biti roba.“ Isto, str. 422. 34 Mikloš Biro. 13. 11. 2009. Kapitalizam nije obećana zemlja, Danas, Beograd. 35 Maksimović, Ivan, Svojina, u: Enciklopedija političke kulture, str. 1149-1150.

114

hiljada ljudi. Čovek ne mora da bude ekonomski stručnjak pa da primeti, da je, primera radi, u Fabrici duvana u Nišu, pre početka tranzicije radilo oko dve i po hiljade radnika, a da sada radi oko pet stotina radnika. Dve i po hiljade radnika je učestvovalo vrlo uspešno u tržišnoj utakmici. Sebi su zarađivali vrlo solidne plate. Ovo preduzeće se nije finansiralo budžetskim novcem, već je, ne samo uplaćivalo poreze državi, nego je i pomagalo druga preduzeća u Jugoslaviji, gradilo ili ulagalo u objekte društvenog standarda (školstvo, zdravstvo, kultura…), finansiralo obnovu i gradnju verskih objekata, pomagalo kulturne stvaraoce i ustanove kulture, stipendiralo učenike i studente... Dakle, bilo je rentabilno i ostvarivalo je značajne ekonomske viškove. Međutim, posle privatizacije, menadžment zaključuje da u Fabrici ima oko dve hiljade „tržišno“ prekobrojnih radnika. S obzirom na činjenicu da, i posle otpuštanja radnika, Fabrika duvana i dalje uspešno posluje, da ne gubi tržište, već posluje i na novim tržištima, tvrdoglavo se nameće pitanje: u čiji džep se sliva novac u iznosu od 2.000 solidnih plata? I to svakog meseca. Ovakva sudbina je zadesila mnoga uspešna socijalistička preduzeća. Toliko o uspešnosti modela prodaje preduzeća. Zarad tzv. tržišne efikasnosti svakodnevno raste broj nezaposlenih. Sve manji broj zaposlenih, u stalnom strahu od gubitka radnog mesta, pristaje da radi u uslovima besomučne eksploatacije – prima mizernu nadnicu, pristaje na neplaćeni prekovremeni rad, radi u nehumanim radnim uslovima, često bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a i kada radi, najčešće radi na određeno vreme ili na privremenim poslovima, žene na radnom mestu su često žrtve seksualnih ucena od strane nadređenih, sindikalno organizovanje je u mnogim preduzećima zabranjeno… Iz debate o upravljanju društvenim procesima i resursima treba ukloniti ideološku perspektivu. Nije reč ovde o tome da li je celishodnije pokloniti poverenje liberalističkom ili etatističkom autoritetu, već o tome da je nužno da u odlučivanju učestvuje još jedan učesnik – zaposleni. „Kriza takođe podstiče traganje za alternativnim post kapitalističkim oblicima organizacije društvene reprodukcije, ponekad i kroz podsećanje na ‚zlatni‘ period samoupravljanja kada je ono pokazivalo bolje rezultate od drugih oblika organizacije reprodukcije Ovi organizacioni oblici bi počivali umesto na koncentraciji profita u rukama finansijske oligarhije, na raznim oblicima kolektivnog vlasništva, učešća u donošenju strateških odluka i samoupravljanja na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou.“36 U ovome počiva značajna i velika šansa za delovanje društvenih i političkih asocijacija zaposlenih – sindikata i političkih partija. Rat. Rat je tradicionalni način pljačke. Kada se razgrnu ideološki, propagandni, doktrinarni velovi, kojima je obavijen svaki rat, ukaže se ogoljena stvarnost – rat je zločin i pljačka. Rat je način uspostave dominacije, pljačke radi. Ratovi se obrazlažu nužnošću „ispravljanja nepravdi“, „oslobađanjem sopstvenih“ teritorija, „plemenitošću osvete“ koju ima da vrši „ostatak zaklanog naroda“, odbranom od agresije, pomaganjem saveznicima… Iza fanfara, koračnica, medalja, spomenika, himni, zastava, grbova, livrejisanih gardi u senci puze kolone ratnih liferanata i profitera, pljačkaša, političkih hohštaplera, propagandista, „patriotizmom“ nadahnutih „umetnika“ i „učenjaka“ – ratnih dobitnika. U senci puze i kolone obogaljenih, unesrećenih, orobljenih, sebi i svojoj muci prepuštenih – ratnih gubitnika. I, to je konačna konsekvenca.37 36 Vratuša Žunjić, Vera. 2004. Stavovi o privatizaciji u Srbiji krajem XX i početkom XXI veka, u: A. Milić, ed. Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevica Srbije na početku trećeg milenijuma, ISIF, Beograd, str. 109. 37 Uz stihove F. De Andrea, Arsen Dedić peva: Balada o heroju

115

Setiće se neki od ratnih gubitnika kako je počelo. Tako što ga je vladajuća nomenklatura, kao frustriranog čoveka, koji je, zbog egzistencijalne nevolje u kojoj se nalazi, zajedno sa svojim sunarodnicima, izgubio samopoštovanje, svrstala u imaginarijum koji se zove „nacionalni identitet“. Svrstavši ga u taj „veličanstveni“ red, režim mu štedro pomaže da zaboravi sopstveni stvarni život, ispunjavajući mu život bajkovitom skaskom o velikom nacionalnom zadatku koji on (običan čovek) zajedno sa režimom ima da izvrši. „Kad moćnik ovlašćuje onoga ko je učinjen nemoćnim da nastupa nasilnički, onda ovaj to čini sa osećanjem da dela svojom voljom i svojom snagom.“38 Socijalni očaj i radikalne ideologije idu ruku pod ruku. U takvim prilikama racionalno rasuđivanje dobija drugorazredni karakter – jer ne može da „odgovori na pitanja koja postavlja srce“.39 Sudbina malog čoveka postaje mitski velika. On se identifikuje sa mitološki prerađenim istorijskim događajima, herojima iz „slavne prošlosti“ kada se u bitkama nije pitalo koliko košta život. Sada, mali čovek i Miloš Obilić, rame uz rame, biju junačku odsudnu bitku. „Slamanjem legalne racionalnosti i njenog jasnog značenja za individualnu sudbinu, ta sudbina postaje neprozirna i time gubi svoju specifičnu smislenost.“40 Ima, makar malo, istine u jetkoj opasci koju izriče Entoni Bardžis (Anthony Burgess): „Sit i biološki namiren građanin, sa nabijenim džepovima i širokim izborom potrošnih dobara, loš (je) podanik oligarhijske države. Čovek koji se nažderao mesa ne haje za oglodane kosti političke doktrine. Fanatična odanost vladajućoj partiji lakše se stiče među materijalno bangavima. Na kraju, odanost i nekadašnji patriotizam najlakše se održavaju kada je neprijatelj kobajagi pred vratima.“41 U toj kulturi patnja postaje etički normativ. Nevolja je premetnuta u sreću. „Srećne ti rane, junače“. Kultura je komemoracija. Naša „stara“ levica je prihvatila taj koncept „herojske“, „oslobodilačke“ kulture, stvarajući „narodnog heroja“. Otuda i paktovi i stapanja takve „levice“ i nacionalizma. I ta levica i taj nacionalizam su stvarali kulturu osenčenu pretnjom koju sa sobom nose „nacionalni izdajnici“ i „unutrašnji neprijatelj“, sa jedne strane, a sa druge „spoljni neprijatelj“, predstavljen ranije kao „svetski imperijalizam“, a sada oličen u „svetskoj zaveri neprijateljskog Zapada“, a u blažem vidu, oličen u globalizacijskim procesima usmerenim ka „porobljavanju“ malih naroda i ka eksterminaciji njihovih kultura. Opsadno stanje je traU rat je pošao i gord je bio jer svojoj zemlji pomoći je htio. Dali su mu pušku i oznake voda i savjet da kožu čim skuplje proda. A kad su mu rekli neka pođe naprijed bio je spreman da istinu traži ma bilo gdje. A sada kada je mrtav domovina slavi još jednog heroja sa zvijezdom u glavi. A ona što ga voli, povratak je htjela živog vojnika, jer s mrtvim herojem što može sad. I kamo da krene ta mlada žena sa tužnom slavom i šakom ordenja. 38 Anders, Ginter. 1985. Zastarelost čoveka, Nolit, Beograd, str. 198. 39 „Celokupna naša moderna kultura izgrađena je na poimajućem racionalnom mišljenju: bez njega nema tehnike, ni organizacije u privredi i politici, nema nauke, ali nema, isto tako, ni pesništva i umetnosti u specifično modernom smislu reči. ‚Racionalizacija‘, koju je Maks Veber s pravom označio kao osnovnu tendenciju moderne kulture, jeste ravnanje života po umu i umnoj svrhovitosti.“ Kriger, Gerhard, 19??. Mitsko mišljenje u savremenosti, u: Mit, tradicija, savremenost, str. 957. 40 Levental, Leo. 1987. Individuum i teror, Delo, str. 43. 41 Bardžis, Entoni. 1986. Prosveta, Beograd, str. 13.

116

jno stanje, stanje trajnog dizanja odbrambenih fortifikacija prema spolja. Evo jednog primera iz istorije ratne strategije. Pošto je ideologija permanentnog opsadnog stanja, oružja, krvi, ranâ, „patriotske borbe za slobodu zlatnu“... poodavno sastavni deo naše politike i kulture učiniću sada poređenje uz svest o njegovoj izvesnoj problematičnosti. Moćna Mažino fortifikacija, građena prema uzusima ratovanja koji su važili u Prvom svetskom ratu (prema principu „klasične“ vojne strategije), „odbranila“ je Francusku od najezde Hitlerovog Vermahta u narednom svetskom ratu taman kao da je sačinjena od paučine. Takav „mažino“ karakter naše nauke, kulture i politike je, između ostalog, jedan od važnijih uzroka njihove česte nekorespondentnosti i nekomunikativnosti sa modernom svetskom naučnom, kulturnom i političkom situacijom. Ipak, ovako ili onako, tekovine modernog sveta probijaju paučinaste odbrambene mreže. To stanje pseudopatrijarhalnog i pseudopastoralnog duha uočio je Miroslav Krleža još u prvoj polovini minulog stoleća. „Narodnost, to su uspomene… to su žene, majke, pjesme u djetinjstvu, krave, paše, livade…, patrijarhalno stanje na lirskoj mjesečini, a nikako dosadni argumenti… Ova lirika je zamaskirana laž teške i ozbiljne životne stvarnosti, koja se zove bijeda (kurziv – Đ.J.)… To su popularna izdanja bezbrojnih naših matica i zadruga, koja počinju da stižu u vitrine poluobrazovanih u provincijama, i da tamo bude velike iluzije o hrvatskim i srpskim kraljevima…, o velikoj i slavnoj, carskoj, makedonskoj, bizantskoj, karolinškoj prošlosti, to su čitanke, loše diletantske pjesme koje svi znamo naizust i koje su nas, osim Zmaj-Jovinih pjesama, povele krivim putem nacionalnih obmana, na srpskoj i na hrvatskoj strani, u očiti raskorak podjednako.“ 42 Sa čime je suočena levica? Marija Todorova kaže da je Istočna Evropa „proizvod nasleđa novijih multinacionalnih carstava (otomanskog, habzburškog, carstva Romanovih),“ koja je bremenita brojnošću i izmešanošću etničkih i verskih zajednica, dugotrajnim problemima s manjinama i inherentnom nesposobnošću da bezbolno usvoji princip prava na samoopredeljenje.43 To osećanje zatvorenosti u inertnu kulturu, koja je nepoverljiva prema spoljnjem svetu (a nepoverljiva je jer iz spoljnjeg sveta „nije došlo ništa dobro“, što se prihvata kao istorijski, sudbinski fatum), proizilazi iz neposredno doživljenog iskustva sa spoljnjim svetom koje je bilo teško i mučno. To iskustvo sa orijentalnom kulturom, po svojoj prirodi je dugotrajno. Gospodarska orijentalna kultura je i sama bila zatvorena u odnosu na spoljni svet. Srbija je bila u dvostrukom kulturnom obruču – sopstvenom i obruču gospodarske orijentalne imperije. Osećanje ugroženosti, koje je imalo stvarne istorijske uzroke, traje do danas, iako realne pretnje kolektivnoj egzistenciji više nisu onakve kakve se kolektivno pamte. To trajno osećanje ugroženosti već dva stoleća proizvodi vrstu kulturnog odgovora u obliku stalnog zahteva za „povratkom korenovima“, „tradiciji“, što se manifestuje kao, rekoh već, pseudoretradicionalizacija, pseudogemeinschaft. * U javnom polju Srbije kulturna politika nije formulisana kao politika čiji je osnovni cilj stvaranje društvenih pretpostavki kreaciji novuma. Nije, prema tome, okrenuta ka tome da uređuje institucionalne funkcije za pružanje podrške stvaralačkim, istraživačkim, kritičkim aspektima kulture. Stanovište 42 Krleža, Miroslav. Teze za jednu diskusiju iz 1935. godine, u: Deset krvavih godina, Zora, Zagreb, 1971. u: Kulturni radnik, Zagreb, 6/1981, str. 158. 43 Todorova, Marija. 2005. Šta je istorijski region? Premeravanje prostora u Evropi, [Predavanje sa seminara Simboličke geografije Evrope, održanog 28-30. maja 2004, u Budimpešti], Reč, Beograd 73/19, str. 91-92.

117

političkog autoriteta je da u kulturi valja podržavati prevashodno onu sumu kulturnih dobara koja pripadaju kulturnoj baštini. Prošlosti, dakle. Kulturna baština se, nesumnjivo, mora negovati i istraživati. Međutim, u težištu racionalno postavljene kulturne politike, kako su upozoravali Maks Veber (Max Weber) i Karl Manhajm (Mannheim) mora biti sadašnji i budući kreativni čin. Iz ove perspektive posmatrano, može se ustvrditi da u Srbiji nije konstituisana kulturna politika u modernom smislu. Predstavnici dominantne struje u političkom podsistemu teže da definišu kulturni podsistem kao sredstvo a ne kao cilj, kaže Talkot Parsons (Talcott Parsons). Ukoliko je kultura, sa stanovišta državnog, političkog, ideološkog autoriteta, razumevana pretežno kao kulturno nasleđe jedne etničke zajednice, onda u polietničkom društvu opstaje multikulturalizam. Multikulturalizam, kao ideologija, potajno legitimizuje latentni međukulturni sukob u kome, nužno, silom države, etnički definisane („Srbija – država srpskog naroda i svih ostalih“), dominaciju ostvaruje zakonom etablirani kolektivitet kao dominantni kolektivitet. Ukoliko kultura, sa druge strane, ima status istraživačke, aktivne delatnosti zasnovane na kreaciji onda je moguć interkulturalizam. Multikulturalizam počiva na toleranciji (trpeljivosti onoga što se smatra stranim, tuđim, neprihvatljivim), dok interkulturalizam počiva na dijalogu i razmeni. Dijalog i razmena su, ukazuje Vil Kimlika (Will Kymlicka) nužni uslovi kulture kao takve. Današnja levica neizostavno ovo mora da zna. Ovde dijalog i razmena stupaju na mesto latentnog sukoba potirući njegovu navodnu svrhovitost. Dakle, ne radi se o kreiranju nekog novog kulturnog monolita (takvi pokušaji su propali), već se radi o osvajanju prostora, kako za autonomni razvoj, tako i za dijalog i razmenu i, konačno za kulturne tvorevine koje će biti rezultat sinteze nastale u slobodnom kulturnom delovanju. Zašto levica ne može biti nacionalistička po svom karakteru? Načiniću izvestan otklon na ovom mestu, pre no što pokušam da odgovorim na ovo pitanje. Mnogi će, s razlogom, na osnovu stvarnih događaja, ustvrditi da levica nije nužno antinacionalistička. U tom se smislu mogu navoditi sledeći argumenti: Josif Visarionovič Staljin (Иосиф Виссарионович Джугашвили Сталин) je vodio doslednu prosovjetsku politiku na spoljnjem planu, a u višeetničkom Sovjetskom Savezu je vodio doslednu prorusku politiku; uoči izbijanja Prvog svetskog rata, sve socijaldemokratske partije u Evropi su glasale za ratne kredite u sopstvenim zemljama, osim srpske socijaldemokratije; republički delovi Saveza komunista Jugoslavije su podržali ili su predvodili nacionalističku politiku u svojim republikama; komunističke partije, koje su u drugoj polovini minulog stoleća činile jak evrokomunistički blok u Zapadnoj Evropi, su napustile kurs strogog internacionalizma i oštre kritike kapitalizma; „pronađeni“ treći put na koji su stupili britanski laburisti predstavlja tek raskrsnicu na kojoj se ukrštaju stara levica i beskompromisni neoliberalizam – stoje i pitaju se: Kuda sad?... Sa druge strane, neoliberalizam zastupa vrednosti internacionalizma, brišući time granice pred nastupom kapitala. Ovakvi prigovori su, dakle, razumni. No, to nasleđe levica mora da razume kao takvo i da ga napusti, ukoliko želi da bude levicom. Dešovinizacija naše tzv. levice tek predstoji kao uslov formiranja moderne levice.44 Vraćam se sad pitanju: Zašto levica ne može biti nacionalistička po svom karakteru? Uzimam za odgovor stav levice prema kulturi jer su stavovi u okviru raznih idejnih orijentacija (sledstveno i levice) 44 Šire u: Jovanović, Đokica; Petrović, Jasmina; Madić, Saša. 2002. Parodija tragičnog. Kič kao konstituens političke i kulturne ideologije u Srbiji (socioempirijsko istraživanje 1999-2001). Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica; Instititut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd i Istraživačko-analitički centar, Niš, str. 125. i dalje.

118

prema kulturi, po pravilu, vrlo eksplicitni. Ako se stavovi prema raznim pitanjima društvenosti, postupcima propagandne mimikrije mogu prikriti, stavovi prema kulturi se teško skrivaju. Poslužiću se ilustracijom. Danas se šovinizam i rasizam ne ispoljavaju otvoreno, jer to nije „preporučljivo“. I poslednji rasist i šovinist će ustvrditi da nije rasist niti šovinist. Međutim, nacionalizam/šovinizam nervozno viri iza zastora „jednakosti i ljudskih prava“. Poodavno sam u jednoj prilici rekao: Kada se dvojica prijave za posao, jedan Rom, a drugi Srbin, i kada obojica imaju iste kvalifikacije, posao će, zasigurno, dobiti Srbin. Rezultat utakmice je, naizgled, nediskriminativan: obojica su imali istu šansu, jednaku polaznu poziciju. Formalno-pravno, ovakav se ishod teško može dovesti u pitanje. „Neotuđivo“ poslodavčevo pravo je da bira. Naizgled, nema diskriminacije. Ali, kada se ova stvar pogleda kao pojava onda se vidi da su, iako imaju, formalno-pravno gledano, jednake šanse kao drugi, životne šanse Roma drastično manje u odnosu na životne šanse onih koji nisu Romi. Međutim, kada problem nacionalizma/šovinizma osmotrimo u kulturnom polju, onda se nacionalizam/šovinizam „ponosno“ i samouvereno prikaže u pravom vidu. Evo, pitajmo srpskog nacionalistu/šovinistu, koja je pesma objektivno lepša: Bože pravde ili Đelem, đelem? Uzgred, obe pesme su himne. Prva je srpska državna himna, a druga je zvanična himna svih Roma sveta. Njegov će odgovor, vrlo verovatno, biti nedvosmisleno i tvrdo jasan. A, ako mu, dalje, kažemo da se kakvoća raznih kulturnih tvorevina, u objektivnom smislu, vrlo teško može određivati prema obrascu „lepo – nelepo“, jer sud „lepo – nelepo“ pripada sudovima o pukom dopadanju, sviđanju, on će ostati kod svoje tvrdnje koja će, izvesno, glasiti: „Meni, kao Srbinu, je lepša ta-i-ta pesma.“ Ali, da bi sud o lepom bio sud o lepom on nužno mora biti bezinteresan. Zato što lepo, kao stvar po sebi, ne pripada bilo kakvoj posebnosti. O tome Imanuel Kant (Immanuel Kant) kaže sledeće: „Lepo je ono što se dopada u čistom prosuđivanju (dakle ne posredstvom čulnog oseta shodno nekom pojmu razuma). Iz toga samo od sebe izlazi da se ono što je lepo mora dopadati bez ikakvog interesa.“45 Ali, nacionalist/šovinist ne može da prosuđuje bezinteresno, jer njegova platforma je interesno određena. On, u stvari, čini sledeće, kako Kant na drugom mestu kaže: „Međutim, divljenje i poštovanje mogu nas, doduše, podsticati na istraživanje, ali ne mogu zameniti nedostatak istraživanja... Primeri pri tom mogu služiti za opomenu... Posmatranje sveta započelo je od naj-divnijeg pogleda koji nam ljudska čula igda mogu pružiti i koji naš razum igda može obuhvatiti u širokom opsegu tog posmatranja, a završilo – zvezdočatanjem. Moral je započeo s najplemenitijim svojstvom u ljudskoj prirodi, čije razvijanje i kultura smeraju na beskrajnu korist, a završio – zanesenjaštvom ili praznoverjem.“46 Zaključujem, nacionalist/šovinist upravo zato što je nemoćan (budući da je određen kakvoćom samoizabrane platforme) da učini bezinteresno istraživanje stvarnosti u kojoj živi stiže do svog poslednjeg ishodišta – zanesenjaštva i praznoverja. Stiže, uveren da je, samim tim što je dotakao poslednju konsekvencu na sopstvenom putu, došao u samo središte „konačne istine“. U njegovom mnjenju poslednja konsekvenca jeste „konačna istina“ jer sledi posle onoga što je (kao veličanstveno) bilo na početku – divljenje i poštovanje (nacije).47 Kako je svaka „konačna istina“ nužno sakralnog karaktera, jer kao „konačna“ ona ima samo jedan atribut – neupitnost, to se i nacionalist/šovinist u toj cameri obscuri pretapa, stapa u nenarušivi, metafizički, nepomeriv, svevečan 45 Kant, Imanuel. 2004. Kritika moći suđenja, Dereta, Beograd, str. 119. 46 Kant, Imanuel. 1979. Kritika praktičkog uma, BIGZ, Beograd, str. 175. 47 Nacionalist/šovinist je na taj način skovao – mit. Jer mit pripoveda o prvoj i poslednjoj prirodi stvari, ne onako kakva je priroda stvari bila, ili kakva je mogla da bude, već onako kakva je trebalo/treba da bude. Mit uvereva upravo u to – priroda stvari je onakva kakva treba da bude. Nikako ne onakve kakva, po sebi, jeste.

119

kosmos naciona. Tako nepostojano, skeptično Ja postaje nesalomivo, monolitno Mi. Zato mu se nužno (neizbežno, bez ikakve mogućnosti izbora) kao Srbinu mora! dopadati ta-i-ta pesma. On ne bira, on je predestiniran! Ovo što sam napisao, napisao sam i prema ličnom i neposrednom iskustvu. Sećam se jedne zgode od pre dvadesetak godina, iz vremena kada se nacionalizam/šovinizam u slapovima prelivao Srbijom od zore do zore. Prilikom jedne porodične proslave pustio sam gramofonsku ploču sa srpskom srednjevekovnom muzikom u izvođenju grupe Renesans. Neki od mojih gostiju, izrazito „nacionalno“ orijentisani (koji su, inače, važili za „dobre“ poznavaoce srpske istorije i kulture), me pitalo, pokazujući osećanje povređenosti, zašto moraju da slušaju „tu katoličku muziku“. Pošto sam im, kao odgovor, pokazao omot ploče, ubrzo su „morali“ da krenu svojim kućama, zamerajući, usput, „nedomaćinsko podvrgavanje provokaciji“. Ovim primerima iz ličnog iskustva samo slikovito pokazujem kako se jedan, generalno, kulturno-ideološki stav o eksluzivnoj vrednosti „nacionalne“ kulture, skoro obavezno, demonstrira u prostoru svakodnevlja. Zašto? Zato što se stav prema kulturnim činjenicama, mnogo češće no što nam se to pokazuje u hladnim empirijskim istraživanjima, gradi na emocionalnom planu. Pitanje kulture je, neizbežno, i „pitanje srca“. Zato je, recimo, u srpskoj nacionalističkoj vizuri „ruska duša široka i topla“, a „duša zapadnjaka sebična i hladna“. Ali, paradoksima nikad kraja. Za jednog boravka u Moskvi, čuo sam, naravno od Rusa, poslovicu: „Ogrebi Rusa, videćeš Tatarina“. Prema tome, nacionalist/šovinist će tvrditi da on nije nacionalist/šovinist, ali će, neizostavno, dodati da je njegova kultura „bolja“ od „tuđih“ kultura. Ove tvrdnje iznosim, ne samo na osnovu ličnog iskustva, već i na osnovu rezultata nekih istraživanja u kojima sam učestvovao.48 Dakle, istraživanjima kulturološkog tipa sasvim dobro se može istraživati fenomen nacionalizma/šovinizma. Ovakva istraživanja i pokazuju stvarnu inkopatibilnost tvrdnje da levica može biti i nacionalistička. Jednostavno. Nacionalizam, kao ideja posebnosti, nužno isključuje „drugog“. Levica, kao ideja jednake vrednosti svih ljudi, nužno ne isključuje „drugog“. Zato, levica otvorena prema kulturi uopšte, prema kulturi kao takvoj, stoji na strani kulture nastale u okviru raznih zajednica, ali ni jednoj ne priznaje (inače, nepostojeću) superiornost, niti ekskluzivnost. U isto vreme ona stoji i na onom velikom, neomeđenom polju, koje nazivamo novumom u kulturi, umetnosti, naučnom istraživanju, obrazovanju... Konačno, onakva kakva je kultura u najširem smislu, takve će biti i privreda i politika. Ukoliko želi da uredno radi, da redovno prima platu, da suučestvuje u donošenju odluka..., radnik neizostavno mora uporno i stalno da pita: „Kakva je kultura u zemlji u kojoj živim?“ 48 Navodim nekoliko tekstova: Jovanović, Đokica; Cvetković, Vladimir. 2004. Balkanske vrednosne matrice i kulturne vrednosti Evropske Unije ili: Kompatibilnost balkanskih kulturnih obrazaca sa vrednostima Evropske Unije, u: Društvene promene, kulturni i etnički odnosi i evrointegracijski procesi na Balkanu, Instititut za sociologiju, Filozofski fakultet, Niš; Jovanović, Đokica. 2005. Moderna i antimoderna u našem iskustvu, u: Savremeni Balkan u kontekstu geokulture razvoja kulture mira i evrointegracijskih procesa, Institut za sociologiju, Filozofski fakultet, Niš; Jovanović, Đokica. 2006. Zakasneli romantizam i blokirana postpetooktobarska modernizacija, u: Pet godina tranzicije u Srbiji, II, Socijaldemokratski klub, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd; Jovanović, Jovanović. 2007. Serbiens selbstauferlegte Isolierung, Thesen über den serbischen Nationalismus, u: Totalitarismus und Demokratie / Totalitarianism and Democracy (TD), Hannah-Arendt-Institut, 4, ISSN 1612-9008, Dresden; Йованович, Джокица. 2008. Мимикрия Rомов в Сербии как последнее прибежище, u: Роми України: із минулого в майбутнє, Збірник, Том 15, Національна Академія наук України, Київ; Jovanović, Đokica. 2008. Stereotipi i predrasude u našem dvorištu i u našem komšiluku, u: Kvalitet međuetničkih odnosa i kultura mira na Balkanu, Filozofski fakultet, Centar za sociološka istraživanja, Niš.

120

Na koncu, usuđujem se da preporučim: Neka radnici više ne seku prste – svi prsti su potrebni i za rad i za pesnicu.

LITERATURA: Arent,Hana. 2000. Organizovana krivica i univerzalna odgovornost, Reč,3, Beograd Bardžis, Entoni. 1986. Prosveta, Beograd Ciceron. 1974. Rasprave u Tuskulu, XXXVII/106, SKZ, Beograd Geary, Patrick J. 2003. The Myth of Nations: The Medieval Origins of Europe, Princeton University Press Ginter, Anders. 1985. Zastarelost čoveka, Nolit, Beograd, 1985 Gregorič, Danilo. 1936. Privreda nacionalnoga socijalizma: doktrina – praksa, štamparija „Đura Jakšić“, Beograd Horvat, Branko. 1984. Politička ekonomija socijalizma, Globus, Zagreb Jovanović Đokica; Petrović, Jasmina; Madić, Saša. 2002. Parodija tragičnog. Kič kao konstituens političke i kulturne ideologije u Srbiji (socioempirijsko istraživanje 1999-2001). Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica; Instititut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd i Istraživačko-analitički centar, Niš Jovanović, Đokica. 2008. Stereotipi i predrasude u našem dvorištu i u našem komšiluku, u: Kvalitet međuetničkih odnosa i kultura mira na Balkanu, Filozofski fakultet, Centar za sociološka istraživanja, Niš Kant, Imanuel. 2004. Kritika moći suđenja, Dereta, Beograd Kant, Imanuel. 1979. Kritika praktičkog uma, BIGZ, Beograd Kriger, Gerhard. 19??. Mitsko mišljenje u savremenosti, u: Mit, tradicija, savremenost Krleža, Miroslav. 1981. Teze za jednu diskusiju iz 1935. godine, u: Deset krvavih godina, Zora, Zagreb, 1971. u: Kulturni radnik, 6, Zagreb Landes, David S. 2003. Bogatstvo i siromaštvo naroda: Zašto su neki narodi tako bogati, a neki tako siromašni?, Masmedia, Zagreb Lazić, Mladen. 1995. Pristup kritičkoj analizi pojma tranzicije, Sociološka luča, 1-2, Nikšić Le Play, Frédéric. 2005. La réforme de la société. Le travail, tome II, Éditions d’historie et d’art, Paris, 1841. str. 24. u: Žak KoenenIter, Sociologija elita, Clio, Beograd Levental, Leo. 1987. Individuum i teror, Delo Milosavljević, Olivera. 2002. U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o „nama“ i „drugima“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd Maksimović, Ivan. Svojina, u: Enciklopedija političke kulture Matić, Matić. 1993. Država, u: Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd Muhić, Ferid. 1986. Kriza i duh vremena, Treći program, 70, Radio Beograd Popov, Nebojša. 2008. Otimanje od očaja, Republika, 422-423 Shirer, William L. 1997. Uspon i pad Trećeg Reicha, I, Globus, Zagreb Smit, Adam. 1998. Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Global Book, Novi Sad Сталин, J. B. 1945. O трех основных лозунгах партии по крестянскому вопросу, (Большевик, 7-8/1927), u: Вопросы Ленинизма, Огиз, Москва Todorova, Marija. 2005. Šta je istorijski region? Premeravanje prostora u Evropi, [Predavanje sa seminara Simboličke geografije Evrope, održanog 28-30. maja 2004, u Budimpešti], Reč, 73/19, Beograd Vratuša Žunjić, Vera. 2004. Stavovi o privatizaciji u Srbiji krajem XX i početkom XXI veka, u: A. Milić, ed. Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevica Srbije na početku trećeg milenijuma, ISIF, Beograd

121

Diskusija nakon Sesije br.3 Zagorka Golubovi} Krenula bih prvo od ovoga što je govorio kolega Ðokica Jovanović. Mislim da je to jako dobro naglasio. Multikulturalizam dozvoljava koegzistenciju naroda, nacija i kultura, ali ne i njihov dodir. Dozvoljava postojanje dominantne kulture i kulturnih ili nacionalnih manjina. Ja se zato stalno protivim terminu nacionalne i kulturne manjine. Jedino pojam interkulturalnost podrzumeva dodir kultura koje žive zajedno. To znači ne samo da Mađari prihvataju recimo srpsku kulturu, što znači akulturaciju pod logom asimilacije tj. vrednosti formulisane od strane dominantne kulture, nego da se i Srbi u Vojvodini izmene. Meni je logično da Srbi u Vojvodini prihvate mnogo toga od Mađarske, Slovačke i ostalih ovih kultura što dosad nije bio slučaj. Primer Amerike je isto tako dobar. Melting pot je multikulturalizam koji ostavlja različite narode u getoima. Imate China town, turski town i druge town-ove, a američka kultura ne prima ama baš ništa od toga. Povezala bih to sa onim što je rekla koleginica Slapšak. Mislim da je ona jako dobro dala definiciju kad je rekla ‘’levica je za mene put ka boljoj kulturi, ka civilizovanijem životu ili ka novom kvalitetu života’’, a da bi se to ostvarilo mora doći do povezivanja kultura jer nema ni jedne države koja je sastavljena samo od jedne etničke skupine. Tako da, kad govorimo o levici ili njenim šansama, meni se čini da bi naše društvo moglo da iskoristi ovu priliku. U Srbiji postoje 34 različite kulture. Pa dajte da se za to uhvatimo i da na toj bazi stvaramo jedan humaniji i civilizovaniji život. Ja ću samo da vam pokažem gde vodi multikulturalizam. On vodi između ostalog i ovakvom Ustavu kakav smo mi napravili. Srbija je zemlja Srba i ostalih građana. Znači građani prvog i građani drugog, trećeg, petog reda. Dosta je interesantno da niko danas nije ovde pomenuo prosvetiteljstvo koje mora biti jedna od baza levice.

Svetlana Slapšak

Spomenula je Mira.

Zagorka Golubovi} Naravno ima i u prosvetiteljstvu kao i u svakoj doktrini, ideji i pogledu - ekstrema. Postoji prosvetiteljstvo koje kaže samo razum. Ali mi moramo da taj razum dopunimo onim na čemu su insistirali antropolozi. Ako hoćemo da motiviramo ljude ne samo razumski da prime nešto nego i da ih motiviramo da se za nešto zauzmu, onda moramo i emocije da uključimo. Moramo pripadnost da uzmemo u obzir, da se opredelimo zdušno i založimo za nešto – to su po mom mišljenju najveće šanse da se nešto u ovoj zemlji napravi i da izađemo iz ovoga haosa. Mi ne samo da živimo u vulgarnom kapitalizmu, mi živimo u užasnom moralnom haosu i konfuziji. Ja ovo govorim na osnovu istraživanja koja smo radili. Dosad, od 2001. godine pokazuje se strahovita vrednosna, moralna i svaka druga konfuzija. Dakle, mi pre svega živimo u haosu.

Olivera Milosavljevi} Moram priznati da mi se valjda prvi put dešava da se ne slažem sa kolegom Deretom. Ne razumem konstataciju da je pojam levica kompromitovan i da ga treba odbaciti. Drugo, malo me je i moj prijatelj Ðokica sada, na kraju, iznenadio. Stekla sam utisak da mi sve vreme pričamo o nekoj imaginarnoj levici koja nikad nigde nije postojala. Ako je sve tako crno sa levicom u prošlosti, ako ona ništa nije vredela, zašto smo onda levičari? Ja ne pričam ni o kakvoj imaginarnoj i nepostojećoj levici. Ja zamišljam zaista neko društvo koje sam bar u nekim elementima već doživela. Evo, sad smo čuli da je današnje društvo u totalnom moralnom haosu i padu. Pa nećemo reći da se demokratija kompromitovala zbog toga. Dakle, nedostaje mi nešto što je činjenično stanje, a to je jedno društvo koje je imalo neke vrednosti kojih više nema, a koje se prećutkuju pričama o totalnom mraku i kompromitovanosti.

\okica Jovanovi} Da iskoristim priliku i da koleginici Oliveri dam samo jedno objašnjenje. Ja možda nisam dovoljno jasno rekao na samom početku da je jedan problem sa jednim krilom levice počeo onda kada je pokrenuta politika, ideologija socijalizma u jednoj državi. Možda grešim. To što su se komunističke i socijalističke partije često organizovale po etničkom principu – tu je, možda, jedan od uzroka naših problema, tj. naše sadašnje tragedije. Iz iskustva znamo da su “tvrdi” članovi SKJ kasnije postali “tvrdi” pravoslavci, izabrali su desnu liniju. To sam ovde zapisao ali zbog nedostatka vremena nisam čitao – mislio sam na onu drugu, tzv. demokratsku levicu koja prihvata i neguje vrednosti interkulturalizma, koja vrednosti etničkog određenja ne stavlja na prvo mesto, već na prvo mesto stavlja šansu za dijalog i razmenu. Mislim da se sa tim možemo složiti i da je to perspektiva današnje levice. Dijalog i razmena. Očigledno je da smo u ovih desetak godina doživeli tešku havariju u kojoj su, naravno, učestvovali nacionalistički,

šovinistički, nacistički i fašistički elementi, ali učestvovali su i neki ljudi koji su bili članovi SK i koji su bili članovi CK. Zahvaljujem.

Latinka Perovi} Bilo je očigledno podsticajno ovo što je govorio Miljenko Dereta. Meni je tu bila zanimljiva jedna njegova teza - da se treba okrenuti budućnosti, da pojednostavim Vaš kontekst. Naravno da je to tačno. Ja sam možda profesionalni idiot i mislim da je ovaj haos proizveden u velikoj meri uz instrumentalizaciju prošlosti. Ali to je bila jedna imaginarna prošlost, izmišljena da bi mogla da se iskoristi u određene političke ciljeve. Džaba što istoričari kažu da srednjevekovna srpska država nije bila samo srpska država, da su tu živeli i Romi i Grci i drugi. Hoću da kažem da ne bi trebalo da se zavaravamo da u jednom periodu možemo biti opsednuti prošlošću, a da se u drugom periodu možemo okrenuti budućnosti bez neke stalne samorefleksije, bez stalnog bavljenja tom prošlošću, bez ozbiljnog uvida u to šta je bilo, kad je bilo i naročito zašto je bilo. Jer ono na šta se oslonila politika čije rezultate mi danas ubiramo - to je bila ta romantičarska prošlost. Ona je takođe legitimna, ona svuda postoji, ali srpska istoriografija je imala recimo Ilariona Ruvarca, Jovana Ristića, Kovačevića, pa se vratila na Miloša Mijailovića, Gopčevića, Pantu Srećkovića. To može da se desi, ali stvar je u tome što je država poduprla romantičarsku istoriografiju i koristila je za određene političke ciljeve. Hoću da kažem da je taj odnos prošlosti i budućnosti nekako mnogo složeniji. Niti se treba baviti nekim projektima samo nezavisno od toga šta ste i gde ste. Tako isto možete doći u ćorsokak. Niti zaista treba tu prošlost slikati prema nekoj poželjnoj političkoj varijanti ili programu. Drugo, opet taj moj profesionalni idiotizam - neki pojmovi moraju da se stave u određeni kontekst. Ovo što je Ðokica govorio o socijalizmu u jednoj državi? Kad to nastaje? To je reakcija na jednu imperijalnu težnju da se ruska revolucija protegne na ceo svet. I na kraju, ta ideja o različitim putevima u socijalizam takođe je otpor jednom hegemonom konceptu i jednoj imperijalnoj težnji Rusije prema Istočnoj Evropi, Srednjem istoku itd. Hoću da kažem moramo određene pojmove stavljati u određeni istorijski kontekst. To je priroda te nauke koju bi trebalo poštovati. I treće, ovo oko organizovanja komunista po nacionalnom ključu. Znate šta, oprostite ali istorija Prve i Druge Jugoslavije je istorija bitaka oko rešenja nacionalnog pitanja. Mi to ne možemo da zanemarimo. Mi sad govorimo o multietničnosti, multikulturalnosti. Ali to su narodi. To je jedna realnost. Oni imaju svoju istoriju. Oni neće da to potisnu, neće da to utope u nekakav koncept koji potpuno zanemaruje tu realnost. Tako da sam ja vrlo oprezna, skoro do rigidnosti, kad baratam ovim pojmovima, jer mislim da je njihova neprecizna upotreba, njihova popularizacija, zaista završila u jednoj vrsti haosa u kome su poništeni kriteriji. U takvoj situaciji vrlo je opasno živeti, a kamoli imati bilo kakav projekat, i to ne za deceniju, nego od danas do sutra.

Miljenko Dereta Ne bi bio problem i da se ne slažemo, ali mislim da se zapravo nedovoljno dobro razumemo. Ja nisam govorio protiv potrebe da se baziramo na istoriji, da znamo šta je naša prošlost, da učimo iz toga, ali kad sam govorio o kretanju ka budućnosti smatrao sam da se to znanje o prošlosti mora instrumentalizovati. Ja mu ne vidim smisao ako je samo sebi svrha. Meni nedostaje taj proces instrumentalizacije onoga što znamo, onoga što jeste neko zajedničko iskustvo nas kao levičara, kao države i društva koje su dugo vreme vodile formalno leve snage. Ako je ikada levica u Srbiji bila nova - sad će se neki šokirati - ja mislim da je to bila u vreme samoupravljanja. Samoupravljanje je bila nova ideja koju je levica pokušala da sprovede u praksu, ali koja je u praksi “pukla”, što bi rekle ove nove generacije. Nije bila realizovana kako treba. Ja pamtim da su ovde dolazili ljudi da proučavaju samoupravljanje, da proučavaju taj stepen participacije kao nešto novo u sferi ekonomskih i društvenih odnosa. Dakle, mislim da se tu slažemo, da je to bilo nešto novo. Postojala je nova levica i u Srbiji, a i u Jugoslaviji sasvim sigurno i ono za šta se ja zalažem jeste da to bude priznato, bar među nama ovde. Nažalost te ideje su bile odbačene u talasu nekritičkog antikomunizma i kompromitacije u okviru Miloševićevog “socijalizma” i Jugoslovenske levice. Kod nas je reč levica postala skoro kao psovka. Zbog toga i mislim da nove ideje ne treba olako da nudimo pod imenom levica. Mislim da u ovim okolnostima, u ovom kontekstu u kome mi danas živimo, ideja koja se definiše kao leva ideja ima u startu upola manje šanse da bude prihvaćena nego pod bilo kojim drugim imenom. Ne stidim se ja pojma levičara, uvek se deklarišem kao levičar, ali kada hoću da tako kažem “prodam” određenu levu ideju onda je prodajem pod drugim imenom. Gospođa Golubović jako dobro zna koliko dugo i konsekventno mi u mojoj organizaciji negujemo vrednosti i principe koji zapravo pripadaju levici. Mi širimo znanja tamo gde mislimo da je to najvažnije i pokušavamo da na taj način stvorimo dovoljno jaku bazu koja bi bila spremna da drugačije sagleda našu neposrednu prošlost, ali i da bude spremna za drugačije promišljanje budućnosti. Kada govorim o neposrednoj prošlosti govorim i o periodu ‘’Titovog vremena’’. Tek sada se taj period počinje objektivnije procenjivati. Setite se – mi smo dvadesetak godina živeli pod neverovatnim terorom potpuno paušalnih tvrdnji da smo živeli u apsolutno nemogućim uslovima tvrde diktature. Činjenica da smo preživeli zahteva bar ozbiljnu analizu tog perioda. Mislim da bi ta analiza pokazala da je dosta toga bilo relativno u redu, a da bi bilo potpuno u redu moralo je biti demokratije. A demokratije sasvim sigurno nije bilo. Ja mislim da demokratija u svojoj suštini jeste osnova savremenih levih ideja i da borba za demokratiju može dobiti daleko veću podršku od borbe za “levicu”. Ali ponavljam, ne bežim ja od pojma levičara, ja samo pokušavam da vidim da li nam u praktičnom sprovođenju jedne ideje, jednog sistema vrednosti to smeta ili ne. U ostvarenju tog cilja mislim da bi bilo pragmatičnije prosto se suzdržavati od tog pojma kad god je to moguće.

Vladimir Markovi} Još jedno pitanje za gospodina Deretu. Vi ste pomenuli u svom izlaganju kako je praktični potencijal za razvoj levice, pod bilo kojim imenom, u narednom periodu zapravo u civilnom društvu, u

onome što je pokazalo tokom devedesetih da „obavlja neke funkcije solidarnosti“, itd. Pomenuli ste gde se ispoljava taj potencijal; između ostalog, i povezanost organizacija civilnog društva sa raznim alternativama, čak alternativama kapitalizmu... Upotrebili ste termin, ako pamtim dobro, „participacija u alterglobalističkim inicijativama“. Voleo bih malo više da obrazložite koja su to konkretna iskustva.

Miljenko Dereta Konkretna iskustva su razna. Bio sam prisutan na nekoliko socijalnih foruma koji se, kao što znate, odvijaju širom sveta, gde se vode rasprave o alternativnom i drugačijem sistemu od trenutno dominantnog. Iskustva su neposredna i iz Novog Sada kada su se mladi alterglobalisti i antifašisti pojavili kao veliko iznenađenje čak i za veliki broj učesnika u protestu. Ja pamtim trenutak kada su oni došli u svojim tradicionalnim crno-crvenim bojama, kada je nastala mala pometnja i među antifašistima. Oni su pomislili da dolaze fašisti da ih biju. To mi je pokazalo do koje mere su ti pokreti zapravo nepoznati ne samo široj javnosti, već i koliko slabo komuniciraju i sa većinom mladih. Ako hoćete možemo dodati i današnje iskustvo. Ja vidim ovde, sudeći po reakcijama, da alterglobalista ima najviše, a ako i nije tako, onda da su u svakom slučaju najglasniji. Mene to sve ohrabruje. Ja zaista mislim da u civilnom društvu, čak i ovako slabom i podeljenom kakvo ono danas u Srbiji sve više postaje, leži zapravo nukleus tog nečeg novog što se mora uspostaviti u relativno bliskoj budućnosti. Ja bih nažalost voleo da imam definiciju i jasnu viziju šta je TO “novo” i kako će TO izgledati, ali uveren sam da jedino insistiranjem na vrednostima, na principima, tim glasnim izgovaranjem kritike svega ovoga što se u Srbiji danas događa mi možemo obezbediti neophodnu promenu. Lopata je pomenuta ovde. Opet, ko je bio najglasniji protiv lopate? Civilno društvo i čovek u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava koji je došao iz civilnog društva i koga ne znaju kako da se reše tamo u Ministarstvu - gospodin Marko Karadžić. On se bori da preživi na mestu na kome se nalazi, gde pokušava, ako mogu tako da kažem da iznutra izbuši tu lažnu demokratsku tvorevinu koja se danas zove Vlada Republike Srbije. Dakle, ja i tu vidim mogućnost za delovanje civilnog društva. Uključimo naše istomišljenike gde god je moguće, neka se TO što želimo da stvorimo zove ovako ili onako ali dajte da nešto uradimo da se ovo stanje u kome danas živimo što pre završi.

Mira Bogdanovi} Ja sam htjela pitati kolagu Deretu kako on misli to ljevičarsko, kako sam veli, “prodavati” pod lažnim nazivom? Što će se desiti ako neko kaže: “Pa to je levica, nećemo mi to?” Htjela sam reći da ovakav nastup povećava već postojeću konfuziju o ljevici i pokazuje arogantan, paternalistički odnos civilnog društva prema publici kojoj se obraća. Da li je ta publika baš tako bezazlena da ne shvaća o čemu je riječ, ukoliko je riječ o ljevici?

Miljenko Dereta

Nemam ništa protiv, neka nas drugi tako definišu.

Mira Bogdanovi} To me podsjeća na vrijeme kad su počeli masovni baleouts američkih banaka, naši neoliberali su ovdje bili vrlo glasni i govorili – pa, to je uvođenje komunizma. Oni se boje da će u Americi biti uveden komunizam upumpavanjem državnih novaca u izbavljenje banaka.

Miljenko Dereta Ja se slažem s Vama, čak mislim da to jeste jedna vrsta uvođenja drugačijeg sistema koji očigledno izaziva strah kod neo-liberala i da bi zaplašili javnost nazivaju ga komunizam. Ali znate, kada Merkelova kaže da daje 2,5 milijarde evra Opelu, onda je to naziva “pomoć multinacionalnoj kompaniji”. A kad čujete šta iza toga stoji, a to je da će se time sprečiti otpuštanje stotine hiljada radnika, onda shvatite da ta država zapravo neće ili ne sme da kaže da spašava te stotine hiljada radnika nego se krije, uslovno rečeno prodaje rog za sveću, da bi zadovoljila tu želju da se govori o liberalnom, potpuno slobodnom tržištu itd. A zapravo država ispunjava jednu socijalnu, društvenu funkciju koja je primerenija socijaldemokratskom ili nekom drugom levom modelu od onoga koji vlast formalno ideološki zastupa.

Zagorka Golubovi} Dodala bih još nešto o čemu je malo reči bilo ovde. Da nije bilo gospodina Balića čini mi se da ne bismo o tome ništa ni čuli. Levica je uvek bila za to da pomaže i da se okreće ugroženima i siromašnima. I danas levica najviše ukazuje na tu pošast ovog grubog kapitalizma što se jaz između enormno bogatih i siromašnih svuda u svetu povećava i to strahovito. Dakle jedna od opcija levice, evo danas u ovoj situaciji u Srbiji u krizi, jeste da se suprotstavi ovim merama koje Vlada predlaže za izlazak iz krize. Molim vas, predlaže se da se povećaju plate poslanicima koji će imati sada 180.000 hiljada dinara umesto da se i njima smanje. Čak su predlagali onaj takozvani progresivni porez koji bi oporezovao plate veće od 12.000 hiljada dinara. Dajte da se tome suprotstavimo. Dajte da na toj liniji gradimo neku opciju za stvarno jedno bolje društvo, društvo koje će da uzme u obzir one koji su stvarno pogođeni i ovom krizom i opštim društvenim kontekstom koji vodi u propast.

Publika- Pitanje br.1 Ja sam hteo da postavim pitanje još u prošlom krugu, međutim, u međuvremenu su neki izlagači otišli, ali ću se u svakom slučaju zadržati na nekim problemima koje su oni izneli u svojim izlaganjima. Pre svega, čini mi se da je profesor Stojiljković govorio o sektaštvu unutar levice. Meni se čini da do toga dolazi, jer intelektualni i politički krugovi u određenim momentima, čini se mnogo manje kod nas nego u inostranstvu, shvataju da etiketa levičara nosi određeno simboličko značenje, tj. profit. Kao što bi imali recimo kod nas, možda je to bolji primer, na drugom političkom spektru pitanja ko je veći Srbin i šta znači biti dobar Srbin. Zato je pitanje, zašto se taj termin levica, ili levičar i dalje koristi, i zašto ne možemo da ga se otarasimo ili da ga upotrebvljavamo na pravi način ustvari toliko živo. Ono što je takođe jako bitno je pitanje levice i pitanje prožimanja ovog pojma sa pojmom nacije. Čini mi se da bi levica kod nas morala da iskoristi taj potencijal i činjenicu da se o pojmu nacije često govori u diskursu levice. Kad se kaže, a za primer uzmite nekog prosečnog glasača desničarskih stranaka, “Amerikanci i Evropa nas iskorišćavaju ekonomski”, to znači da se taj diskurs ipak razlikuje od nacional-socijalističkog diskursa koji kaže ‘’moramo da eliminišemo pripadnike drugih nacija ili etničkih manjina zbog toga što smo mi superiorni’’. Postoji dakle taj naglašen momenat ekonomske eksploatacije i iskorišćavanja. Problem je što se taj stav javlja u jednoj simbiozi sa nacionalnim diskursom pa ga je teško razdvojiti, ali to je potencijal koji bi levica, čini mi se, morala da iskoristi. Dakle, taj se potencijal ne može tek tako odbaciti i jednostavo reći ‘’znate šta, to je sve podjednako loše…’’. Tu je još jedan problem o kome je govorio gospodin Srećko Mihajlović, ali ja sada ne mogu ovde da ulazim detaljnije u tu konfuziju oko pojma levice van već pomenutih shvatanja u intelektualnim krugovima. Gde se prosto jedan koncept nameće, iako oni koje pitamo ne razumeju taj pojam, jer nemaju politički ili kulturni kapital da razumeju to pitanje kao legitimno političko pitanje, pa ispada da ti ljudi nemaju levičarske stavove ili levičarske ideje. To je isto kao kad bi mene neko sada pitao za formulu derivata nafte i ja kažem ‘’ne znam’’, a on mi kaže ‘’pa dobro ti nikad nisi čuo za naftu jer ti nemaš pojma šta je to’’. I ja naftu koristim ali, prosto nisam hemičar da bih znao njene sastavne delove. Tako i u ovom pitanju mislim da postoji loša upotreba socioloških ili nekih drugih naučnih metoda i znanja, pa bespotrebno dolazi do još veće konfuznije.

Publika- Pitanje br.2 Pre svega želeo bih da izrazim potpunu podršku pristupu koji je izneo gospodin Jovanović, jer smatram da je više socijalista ili levičara koji imaju takav samokritičan pristup da bi levica mnogo bolje stajala i u Srbiji, a i šire. Jer kao alternativu imamo situaciju da se krvavih ruku proleterskih revolucionara sa predikaonice socijalizma promoviše apsolutni ideal. Ali nešto što mi nije jasno i što bih želeo da mi se pojasni to je taj interkulturalni ili supra-nadkulturalni princip. Koliko ja znam tj. koliko mi moje skromno znanje dozvoljava, u sudaru i dodiru kultura se uspostavlja dominantno recesivni mehanizam ili multikulturalizam. Dakle, ako uzmete recimo primer doseljavanja Slovena. Imali ste situaciju da tamo

gde su bili jači kulturno su asimilovali domorodce, a kada sa bili u dodiru sa jačima bili su asmilovani. Nigde se nije stvorilo takvo utapanje jedne u drugu kulturu, ili se stvori neka himera. Prosto, da li je to o čemu ste Vi pričali utopija i da li mi možete navesti bilo gde uspešan primer interkulturalizma u svetu.

Publika- Pitanje br.3 Podsetio bih na to da smo u prvom i drugom setu već imali nekoliko puta razmimoilaženja oko pitanja “Šta je levica, a šta desnica?”. Tako smo uspeli da čujemo svašta - od toga da danas levicu čine liberali, preko toga da postoje liberali levičari i liberali nelevičari, do toga da ima i levih desničara...i koješta još...ali, čini mi se da je u nekom momentu neko pomenuo ono što bi trebalo valjda da je i dalje osnovna podela: a to je odnos prema kapitalizmu. Znači, levicom se mogu nazivati samo antikapitalističke snage, sve ostalo jeste desnica. Dakle, sve varijante podrške kapitalizmu: desnica! S tim u vezi, osvrnuo bih se na ono što je gospodin Dereta rekao. Civilni sektor na ovim našim prostorima - ako prihvatimo da sintagmom “civilni sektor” označimo većinu ovdašnjih NVO - gospodin Dereta je pokušao nekako da predstavi kao deo leve scene ili levog pokreta. Međutim, ako ćemo da govorimo istinu, a valjda bi trebalo, veći deo ovdašnjeg civilnog sektora se može smatrati nelevičarima - što onda jasno govori gde oni mogu da se svrstaju, prosto ako prihvatimo taj odnos prema kapitalizmu kao kriterijum, a deluje mi istinito i ispravno prihvatiti ga. U tom smislu mi nisu jasni pokušaji koji sve vreme ovde provejavaju, kao, “sve je levica, sve možemo shvatiti kao levicu”, pa bih pitao gospodina Deretu, ne želim sad gospodina Deretu tu nešto posebno da mučim, žao mi je što su neki profesori već otišli, ali tu su profesorke Perović i Golubović, pa možda i još neko od govornika koje smo do sada čuli: dakle, da li levicom Vi smatrate podjednako i Tonija Blera i Eva Moralesa, da li je levica i nemačka Die Linke i vladajući režim u Srbiji? Rekao bih da ne mogu da budu levica ujedno i antikapitalistički alterglobalisti i Liberalno demokratska partija. Ne može da bude levica i Šreder i Čavez. To bi bilo sve, za sada.

Publika- Pitanje br.4 Da li mogu samo nešto kratko, s obzirom da ću se nadovezati na prethodnika? Čini mi se da se sve vreme bavimo posledicama, a ne uzrocima. Dakle, sve ovo o čemu pričamo su posledice nečega što se naziva kapitalizam - bilo da je to neki “jači” ili “blaži” kapitalizam, kako ste Vi to rekli, on je kapitalizam i on je eksploatatorski sistem i on kao takav reprodukuje nejednakosti. Iz moje perspektive gledano ne postoji “blaži” ili “jači” kapitalizam. Ako tako posmatramo stvari moramo ući u dublju analizu toga zašto je on negde “blaži” i za koga je on “blaži”. Ono što bi morali kao levičari da uradimo jeste da postavimo alternativu kapitalizmu i to je to.

\okica Jovanovi} Pokušaću da odgovorim u nekoliko rečenica kako ne bih trošio previše vremena, a naročito bih se osvrnuo na spremnost levičara na samokritičku refleksiju. Koliko znam, to jeste autentična definicija levičara – da bude spreman na autorefleksiju. Kada sam govorio o ovome što jeste teško nasleđe levice, to se naročito odnosi na Staljinovu ili ‘’staljinističku’’ reviziju levice. Ne zaboravimo da je Staljin u čistkama praktično eliminisao skoro celo staro boljševičko jezgro koje je vodilo revoluciju. Ali, ne samo to, nego je očistio i sve druge leve pokrete i saputnike revolucije... i socijaldemokrate i ostale. Zbog toga ja tu liniju na levci u stvari i ne nazivam levicom, već je nazivam nacionalističkom desnicom. Konačno, Staljin je i osvedočeni ruski nacionalista, naročito pred kraj Drugog svetskog rata. Zašto sve ovo govorim? Zato što se levica ne može identifikovati sa ‘’staljinizmom’’ i ne može se ceo korpus levice identifikovati sa staljinističkim nasleđem uopšte. Što se Jugoslavije tiče, u onim istorijskim trenucima kada se socijalizam emancipovao od staljinističkog nasleđa mi smo u toj Jugoslaviji imali proplamsaje slobode, to pamtim i ja. Ja moram i ovo da priznam, dok je Tito bio živ ja sam često bio u prilici da, eto, gunđam protiv Tita. Međutim, više puta sam javno rekao, danas mi je žao što sam to činio. Ja ne znam da li je ono bilo dobro ili loše, ali svakako znam da je ovo danas, u svakom pogledu, lošije. Tačnije: ‘’Na žalost, socijalizam je bio bolji’’. To je moje stanovište. Možda otuda i toliki jed spram staljinističke, boljševičke i neoboljševičke prakse, jer ona udara i na moje lično osećanje časti u onom pogledu u kom ja samog sebe definišem levičarem. To je jedna stvar. A druga stvar je upravo ta stalna koketerija sa nacionalnim i etničkim. Zato sam ja izašao sa tom tezom da je interkulturalizam ili interkulturalnost u stvari jedini pravi pogled na budućnost, upravo u tom smislu da se na taj način uklone multikulturna ostrva kao granice koje se postavljaju između ljudi različitog etničkog ili konfesionalnog porekla. Potpuno se slažem sa profesoricom Golubović. Ja, takođe, nikako ne upotrebljavam termin većina i manjina. Po mom mišljenju radi se o društvenim grupama, radi se o zajednicama. Onda kada govorite u terminima većine i manjine implicitno podrazumevate izvesnu superiornost nekoga i izvesnu, sasvim sigurnu, inferiornost nekog drugog. Upravo taj deo iz Ustava koji kaže da je Srbija država prvo srpskog naroda, pa tek posle ostalih - to jeste jedna šovinistička kvalifikacija. Eto, ne znam koliko sam uspeo da odgovorim.

Zagorka Golubovi} Vi ste pitali, ako sam dobro čula, da li su Bler, Šreder i Morales svi levica? Kad je reč o Bleru i Šrederu sigurno da nisu levica. Kad je reč o Moralesu, on je uspeo da u svojoj zemlji u kojoj je bilo najviše siromašnih građana na tom kontinentu, za polovinu skoro smanji opseg siromaštva. Oprostite, ali to je jedan levičarski potencijal. Ali istovremeno gospodin Morales je hteo da se kandiduje da bude doživotni predsednik i na referendumu nije uspeo. To već nije levičarska potencija jer ‘’levičarstvo’’ ja ne shvatam kao dogmatsku doktrinu. Reći ‘’Ja da bih spasao levicu moram biti doživotni predsednik’’ - to je autoritarizam, a to sa levicom nema povezanosti. Hoću samo nešto da kažem, što sam u razgovorima u vreme pauze sa mladim ljudima entre

nous imala i što me je zabrinulo. Bila sam upitana zašto ne spominjem marksizam - lenjinizam. Ja sam rekla da mora da se razluči marksizam i lenjinizam, jer marksizam ima nekih strana koje će imati značaja i dalje, evo danas to priznaju i u Londonu i u drugim zemljama. Lenjinizam je imao značaja za početak revolucije, ali je 1921. godine utabao put Staljinu kada je zabranio sve političke partije, kada je zabranio radničke komitete koji su osnovani odmah posle Revolucije i ličili su na samoupravljanje. Ja se tu dosta slažem sa Miljenkom. Dakle, lenjinizam od 1921. godine ne može da se svrsta u neku levičarsku opciju a za staljinizam to apsolutno ne dolazi u obzir. Jer neko ko je otvarao takve logore, ko je ubio, sad se kaže 20 miliona ljudi, neka bude i duplo manje od toga istina, iz ideoloških razloga - onda to ne može biti levica. Mislim da tu vlada zabuna. Ono što bih ja preporučila mladim kolegama jeste formirajte svoje mišljenje na osnovu više čitanja različitih knjiga. Nemojte se samo uhvatiti jedne vrste knjiga. Ja vam to mogu preporučiti jer i danas, u ovim godinama, ja čitam različite knjige. Ne zato da bih napravila smešu, nego da bih proverila svoje stanovište. Morate sami sebe proveravati, a to nećete uspeti ako se začaurite u jednu koncepciju.

Miljenko Dereta Moram da kažem da se najčešće civilno društvo u Srbiji ne određuje o svom odnosu prema kapitalizmu. Bar ne deklarativno. Ali, ono je po definiciji neprofitabilno. To ne znači da ljudi koji tu rade ne mogu biti plaćeni, nego jednostavno ne ostvaruju profit. Rade za opšte dobro i svesno se odriču profita. Ako ostvare neki višak vrednosti on se obavezno raspoređuje na programe, a ne na plate. Dakle, to nisu dividende nego osnovna sredstva za reinvestiranje. To je jedna od osnovnih karakteristika civilnog društva. Drugo, baveći se marginalizovanim grupama civilno društvo se zapravo zalaže za jednakost i za drugačiju, tj. pravedniju raspodelu u društvu. Mislim da su to dva važna obeležja koja mi daju pravo da kažem da civilno društvo, naravno ne u celini, jer ono oslikava sve političke razlike koje postoje u društvu, pripada vrednosnom sistemu koji ja nazivam levim vrednosnim sistemom.

Miroslav Ružica Samo jedna kratka intervencija u vezi civilnog društva. Ipak ne treba romantizovati civilno društvo, jer njemu pripadaju i neki drugi koje ne bismo rado videli u tom krugu. Dakle i Obraz, Dveri, Nacionalni stroj i mnogi drugi. Ali tačno je ono na čemu insistira Miljenko Dereta. Sve počinje od individua i malih grupa, ali traje samo kroz institucije (programe, pravila, procedure). Problem je, dakle, kako ideje koje se rađaju unutar civilnog društva artikulisati, popularisati i kanalisati kroz institucije, pokrete i programe da bi bile trajne. Kako doći do takve agende i kako je uciniti aktivnom i plodotvornom je tema o kojoj moramo da ozbiljno razgovaramo. Delom ću se time baviti i u svom izlaganju.

Vladimir Markovi} Samo jedna opaska vezana za primedbe koje je dao profesor Ðokica Jovanović. Kada formulišemo kritiku grešaka, devijacija i zločina iz istorije levičarskog pokreta, postavlja se pitanje koja je zapravo pozicija te kritike? Kada Vi citirate Sartra koji kaže „Mi znamo vaše crne njuške“, da li se tu zapravo sve završava, i da li levica treba da se stalno iznova vraća na jednu te istu vrstu kritike, umesto da traži alternativu, u skladu sa zahtevima aktuelnog istorijskog trenutka. To je jedna stvar koja prosto bode oči, naročito s obzirom da je u istoriji levičarskog pokreta veoma bogata literatura koja sadrži kritiku „staljinizma“. Od toga može da se izvuče dosta pouka za budućnost, ali ponavljanje te kritike – pitanje je koliko je to produktivno za levicu danas. Drugo pitanje vezano je za odnos kritike „staljinizma“ i etničkog ili nacionalnog principa u organizaciji komunista. Nemojte, molim Vas, da ovo pitanje shvatite kao maliciozno. Da li ste čitali Staljinovu knjigu Marksizam i nacionalno-kolonijalno pitanje? Staljin je, između ostalog, poznat i kao neko ko je 1912/13. godine dobio od Ruske socijaldemokratije zadatak da se naročito bavi pitanjem nacija, bio je u Beču, dobio od Lenjina svu potrebnu literaturu, sastavio brošuru o tome, i na osnovu toga je kasnije postao narodni komesar za nacionalnosti. Prosto, to nam daje istorijski kontekst za problematiku Staljina i odnosa prema nacionalnom pitanju. Želim samo da ne bude crnobelog prikazivanja kad već raspravljamo o jednom nivou kritike; da ne ostajemo na nivou kvalifikacija, nego da vidimo koje činjenice stoje iza toga.

\okica Jovanovi} Da pokušam da dam par odgovora na Vaše pitanje. Prvo, citirao sam Sartra zato što je on bio član Komunističke partije Francuske, a iz poznatih razloga je i napustio tu partiju. To je jedna stvar, a druga stvar, kada se radi o kritici ili autorefleksiji u okviru levice, ja ću se pozvati na jedno mesto iz citata Kastorijadisa u njegovoj knjizi ‘’Uspon beznačajnosti’’, gde on daje odgovor na drugu vrstu pitanja koje glasi otprilike ovako ‘’Zašto je kapitalizam tako otporan na razne udarce?’’. On kaže, ako ja dobro parafraziram, da je kapitalizam otporan zbog toga što je bio spreman i na autorefleksiju, na samopreispitivanje sopstvenih pretpostavki. Spreman da i sopstvene pretpostavke dovede u pitanje, često uz puno mimikrije itd. Mislim da, ukoliko u okviru levice postoji taj veliki prostor za autorefleksiju i autokritiku, ona će biti…, neću reći da će biti jača, jer nas ovde ne interesuje politička strana stvari, pa čak ni ideološka, ali, imaće jedno šire teorijsko polje po kome će moći da se kreće i da razumeva stvarnost u kojoj se sama nalazi i konačno i stvarnost koju pokušava i sama da formuliše, kreira. Danas je izuzetno to nasleđe staljinističko u okviru levice. Pripadam onima koji su skloni da tvrde da ‘’staljinizam’’ nije levica, odnosno da je desnica. I sam sam sklon da branim tezu da su čak i Lenjin i Staljin antimarksisti, a naročito je Staljin – da su radikalni antimarksista. To je jedna stvar. Što se tiče nacionalnog pitanja, ja ću Vas samo podsetiti da je prvi članak koji je objavila Pravda, Staljinov, takođe prvi, članak o nacionalnom pitanju i nacionalnim manjinama. Članak je potpisao Staljin, a za njega ga je napisao, kako svedoči Dojčer, Lav Trocki. Prema tome, Staljin nije ni bio spo-

soban da u jednom ozbiljnijem smislu artikuliše to pitanje. Mada se ne bi moglo govoriti o tome da je Staljin bio neuk čovek, naročito ako se čita njegova potonja knjiga ‘’Pitanja lenjinizma’’. Tu ćete naići na pregršt tvrdih tvrdnji koje Staljin uspeva da plasira. Međutim, čitali smo mi još nešto drugo, čitali smo Ustav SSSR-a, koji je Buharin napisao Staljinu 1936. godine, pa je iza toga završio pred streljačkim zidom. Činjenica je da je taj Ustav, po svome slovu, možda jedan od najliberalnijih Ustava u istoriji ustavnog štiva na ovome svetu, ali ko god je pokušavao da se ponaša po principima tog Ustava on je završavao pred zidom, ili u Sibiru. Dakle, moramo da razumemo celo to nacionalističko krilo koje se zakotrljalo u okviru levice, na čelu sa Staljinom i staljinistima i celu tu havariju koju je Staljin učinio. To je i razlog zbog čega se, eto, mnogi levičari danas osećaju nemoćnim da dovoljno jasno govore to o čemu hoće da govore. Zato insistiram na interkulturalizmu kada se radi o različitim kulturama, o međukulturnim dodirima, o kulturnoj razmeni. Mora se raditi na interkulturalnosti i to mora biti perspektiva levice, jer je to jednini način da se stavi ad acta ideja o superiornim i inferiornim kulturama. Onda kada se makar implicitno prihvati ideja superiorne i inferiorne kulture, kao što stoji u našem Ustavu, bojim se da u nekoj dalekoj perspektivi to možda izaziva neki novi Aušvic.

Miroslav Ružica

Nakon krize: Povratak države blagostanja i Keynes-ove paradigme, obnova socijal-demokratIje, preispitivanje globalizacije?1 Uvod I onda, kažu neki, iznenada i neočekivano, ANNO DOMINI 2008, ikona nove svetske ekonomije njen finansijski sektor - jednostavno se urušava i u duboku recesiju povlači realnu ekonomiju. Epi-centar urušavanja su SAD, svetski hegemon, utemeljitelj i rasadnik nove formule. U sve globalizovanijem svetu, urušavanje se brzo premešta ka regionima koji su tesno integrisani ili direktno zavisni od američke ekonomije. Zemlje periferije, koje fragmentarno ali i asimetrično učestvuju u svetskoj ekonomiji, u panici posmatraju prelivanje krize u vlastita dvorišta. U kakofoniji iznenađenja, šoka, nerazumevanja šta se događa i ad hoc recepata kako se suočiti sa novom realnošću, sve su glasnije poruke “Keynes is back,” uporedo sa znatno tišim, diskretnijim i samo-implicitnim zahtevom za “novom državom blagostanja.“ 1 Ranije verzije ovog rada prezentovane su na različitim regionalnim konferencijama. Dve verzije teksta sa istim nazivom („Povratak države blagostanja?”), objavljene su u Evropskim sveskama, Vol 1, No.4, 2008, odnosno BANKAR, juni 2009, i poslužile su kao predložak za ovaj prilog. Ukoliko neko želi da citira neki deo rada, neka me prvo konsultuje ( [email protected]).

134

Njih zagovara iznenadno oživljena evropska socijaldemokratija (uz pomoć, iz anonimnosti razbuđene, američke posestrime). I gle čuda - aktuelne vladajuće elite u SAD i Evropi u svojim prvim intervencijama upumpavaju ogromne količine novca u finansijski sektor i realnu ekonomiju, a zatim najavljuju velike infrastrukturne projekte, smanjenje poreza, odnosno uvođenje progresivnih poreza, kao i ograničene nacionalizacije u nekim sektorima, uz eksplicitni cilj povećanja zaposlenosti i rasta ‘agregatne tražnje.’ Krajem 2009, međutim, opšta situacija je još uvek fluidna i nepregledna, ne zna se dubina ekonomskog urušavanja, a ideje i recepti daleko su od sveobuhvatne i koherentne strategije. Olako je i neutemeljeno govoriti o krahu kapitalizma. Iz SAD i Evrope dolaze prve naznake da je urušavanje zaustavljeno, da se finansijski sektor stabilizuje i novi take off očekuje u 2010. Zato smo uvereni da se ideja krize mora specifično definisati kao opšti koncept za razumevanje i traganje za novim formulama obnove. Ukratko, krizu shvatamo kao proces u kome se jedan opšti obrazac regulacije iscrpljuje, a novi se još nije uspostavio ili se polako uspostavlja. Očito je da je neo-liberalizam uzdrman kao okvir za dalji razvoj i opštu regulaciju, ali je posve neizvesno da li će se iznedriti novi model i ponuditi podsticajne formule za regulaciju i prosperitet. Dakle, Keynes-ova formula (verovatno) odrađuje svoje, ali sve ostalo može da bude u ključu ’business as usual’, odnosno u konceptu ’sve treba promeniti da bi suština ostala ista.’ Ili pak, Keynesianism je ta obećana formula, a obnova socijaldemokratije i njene države blagostanja ključni okviri nove paradigme za upravljanje prosperitetom nakon krize? Svrha ovog priloga je da prepozna neke naznake i tokove koji (možda) ukazuju na stvaranje alternative neo-liberalizmu. Država blagostanja: nastanak, funkcije Verovatno da već postavljanje ovog pitanja izaziva čuđenje, jer otvara mogućnost povratka države blagostanja u javni diskurs i to u trenutku kada se svetska ekonomija suočava sa dubokom recesijom. Za mnoge se država blagostanja uglavnom vezuje za cikluse ekonomskog prosperiteta; za neke je, pak, izvor ekonomskih posrtanja. Pretpostavljene nesporazume moguće je eliminisati samo razumevanjem njenog koncepta, nastanka i funkcija u kriznim vremenima. Ukratko, država blagostanja (welfare state, social state, service state) tiče se specifične forme države, osobene političke konfiguracije i upravljanja ekonomijom i društvom, kao i oblika samog društva. Ključna karakteristika je dobijeni legitmitet da se javnom intervencijom regulišu procesi proizvodnje i raspodele i na taj način direktno ili indirektno utiče na životne šanse i okvire razvoja pojedinaca i društvenih grupa. Država blagostanja rađa se u suočavanju sa ekonomskim i političkim krizama. Prve masovne javne intervencije, ključni programi ili javne institucije države blagostanja uvek su vezani za sistemske krize. Neki programi nastaju preventivno, dok se većina, ipak, kreira kao reakcija na posledice različitih strukturnih poremećaja, dok se mnoge intervencije pretaču u trajne institucije koje obezbeđuje stabilno funkcionisanje ustanovljenih post-kriznih ekonomskih i socijalnih poredaka. Shodno tome, glavni programi socijalnog osiguranja nastaju u Nemačkoj i to kao politički instrument da se predupredi pobeda Socijaldemokrata na izborima u 1870-tim. Nju dil (New Deal) u Americi je pragmatičan i teško iznuđen odgovor na veliku ekonomsku krizu 1930-tih. Čuveni Beveridžov plan u Engleskoj začinje se kao deo ratne strategije u Drugom svetskom ratu. Važne međunarodne institucije (Crveni Krst, MOR, Svetska zdravstvena organizacija) eksplicitno nastaju kao odgovori na globalne sukobe i krize. Suština je, međutim, da jednom uspostavljeni programi, aranžmani i institucije nastavljaju da funkcionišu, šire 135

se i razgranavaju i tako postaju okosnica novog političkog, ekonomskog i socijalnog poretka u Evropi (i svetu), koji će biti nazvan zlatno doba države blagostanja (1945-1970). 1 Ključni pečat državi blagostanja dala je evropska socijaldemokratija, a ekonomsko utemeljenje Džon Majnard Kejnz u suočavanju sa Velikom ekonomskom krizom iz 1930-tih. Ova simbioza daje novu formulu opšte regulacije i usmeravanja, pre svega u Evropi, nakon Drugog svetskog rata. Nju dovodi u pitanje neo-liberalizam tokom 1970-tih, a potom i zamenjuje kao globalni obrazac regulacije i upravljanja u poslednjih trideset godina. Socijaldemokratija i država blagostanja Socijaldemokratija u Nemačkoj, ali i u Engleskoj, a naročito u Švedskoj je, temeljeći se na sindikatima i fokusom na radničkoj klasi, svojim pragmatičnim reformama izgradila ili, češće pritiskom iznuđivala, ključnu paradigmu, programe i institucije države blagostanja. Državu je videla kao neutralnu i natklasnu tvorevinu, te u tom smislu i ključnu instancu i instrument reformi. Poštujući parlamentarne procedure, stvarala je konsenzus oko važnih socijalnih i strateških pitanja. Nije dirala u temelje kapitalizma i ekonomiju je prepustila vlasnicima. Ali je i podsticala i/ili kreirala raznovrsne dobrovoljne organizacije i autonomne institucije (sindikati, kooperative, društva za uzajamnu pomoć) koje su legitimno služile u pregovorima i prećutnom partnerstvu sa poslodavcima i državom. Fokus je postao redistributivna uloga države. Iz ove uloge postepeno su izrasli univerzalni sistemi socijalne sigurnosti, javne zdravstvene službe, obrazovni programi, aktivna politika zapošljavanja, podrška manjinskim grupama i mnogi drugi konkretni koncepti. Ideje društvene solidarnosti, jednakosti i sigurnosti, tj. stabilnost, predvidivost i izvesnost okruženja postaju ne samo okviri orijentacije, već se parcijalno pretaču u stvarnost. Time dolazimo do jednog važnog problema koji se tiče evropske levice nakon Drugog svetskog rata, zatim stava prema državi blagostanja, ali i pitanja da li uopšte socijaldemokrate percipirati kao levicu, odnosno alternativu kapitalizmu. Iz ugla nastanka i funkcija države blagostanja, druge leve opcije su praktično irelevantne. Ovo se tiče, pre svega, uloge evropskih komunističkih partija, tzv. Demokratskog socijalzma, kao i drugih radikalnih grupa. Ove grupe posmatraju kapitalizam isključivo u ključu imanentne propasti i moguće zamene. Tako i agendu države blagostanja vide ostvarivu samo s one strane kapitalizma, a uglavnom kao prepreku na tom putu. I zato je ovaj tip levice uvek svesno pasivan u svakom projektu stabilizacije i prosperiteta kapitalizma, stalno umanjujući njegova ostvarenja, sposobnost adaptacije, ulogu tržista i dramatični porast životnog standarda.2 Kada su socijaldemokrati formulisali i kreirali državu blagostanja, time su se eksplicitno obavezali na upravljanje kapitalizmom i zaštitu kapitalizma od njega samog. To uključuje fokus na ekonomski rast, demokratski poredak i socijalnu stabilnost, tj. upravljanje promenama, a ne suprotstavljanje njima; usmeravanje ka budućnosti, a ne bežanje od nje; kao i podrška radništvu da se adaptira promenama, a ne da ima strah od njih... Da li su time izgubili i viziju o mogućem post-kapitalističkom poretku i time eksplicitni okvir opšte orijentacije? Naravno da jesu. Paradoksalno, propast ’realno postojećeg socijalizma’ u 1989. umesto da pospeši socijaldemokratsku opciju kao uspešnu, dovodi do postepenog gubljenja njenog identiteta i okvira orijentacije. Tradicionalna i radikalna levica takođe gubi legitimitet i praktično nestaje kao relevatna politička snaga nakon 1989. 1 Ružica, Miroslav. 1985. Socijalna Politika: Kritika teorijskih osnova, Beograd: VSSR 2 Uporedi: Berman, Shery. 2009. Unheralded Battle: Capitalism, the Left, Social Democracy and Socialism, Dissent

136

’Treći put’ i ’Neue Mitte’ su odgovori evropske socijaldemokratije krajem XX veka, ali taj tehnokratski pristup u upravljanju kapitalizmom dovodi do novih problema, kao i pitanja ‘’a šta je to levica u kontekstu nove globalne krize?’’. 3 Džon Majnard Kejnz: formula i njene granice Dž. M. Kejnz (1886-1948) ponudio je ekonomsko utemeljenje i nove okvire regulacije, ne samo za prevazilaženje krize, već i kao model za upravljanje ekonomijom u vremenima stabilnosti i prosperiteta. U svojoj kultnoj knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca (1936), on pravi radikalni zaokret i zastupa tezu da u vremenima ekonomskih lomova jedino država ima kapacitet da zaustavi krah i usmeri ekonomiju ka prosperitetu. Tvrdi ne samo da tržište nema mehanizme korekcije, već da u recesijama monetarna politika (odnosno radikalno snižavanje kamata i ponuda novca) nije uspešna. Njegova druga ključna ideja je koncept neizvesnosti i tiče se epistemološke neizvesnosti u smislu kapaciteta nauke da razume i objašnjava probleme izvan jednog užeg definisanog polja. I konačno, on ukazuje na bazično iracionalne temelje ekonomskog ponašanja ljudi. Naime, u kriznim vremenima građani se odlučuju da štede, banke se ustručavaju da daju kredite, privatni investitori da investiraju. Vraćaju se, kako kaže Kejnz, na ’konvencije ’, odnosno ’animal spirit’ tj. na tipizirane i iskustvene reakcije u vremenima krize, i većina se povodi za ’gomilom’ - dakle ne troše, štede, odlažu kupovine i investicije; čak i kad centralne banke smanje referentne kamate i ponude obilje novca, ta iznenadna ’poplava’ novca nema efekta primeri iz 1930-tih i nove globalne krize to potvrđuju. Prema Kejnzu, neophodna državna intervencija deluje naizgled paradoksalno - radikalno povećavanje javne potrošnje kojom se utiče na porast zaposlenosti, zatim smanjivanje poreza kako bi građani mogli više da troše, ali i povećavanje poreza za bogate. Brutalno pojednostavljujući - graditi piramide, bolnice, puteve - trošiti se mora. Najvažnije je održati protok novca i izbeći liquidity trap (zamku likvidnosti). Stručnim jezikom to se zvalo povećanje ‘agregatne tražnje’, a glavni instrument je postalo tzv. deficitarno planiranje, dakle, svesno pravljenje budžetskog deficita i javnih dugova.4 Drugim rečima, tako pojačana tražnja pokreće industriju i druge sektore i uspostavlja nove cikluse prosperiteta. U suštini, u suočavanju sa Velikom ekonomskom krizom iz 1930tih, Kejnz je sebi postavio ograničen zadatak. Svoju ulogu je video u tome da objasni zašto ekonomija povremeno operiše ispod nivoa pune zaposlenosti. Keynes nije sebi postavio zadatak, kako kaze Paul Krugman, da razume odkud ekonomska kriza, već da pragmatično i tehnički predloži novi ’alternator’, tj. instrument za oživljavanje privrede. Dakle, u kontekstu kada je potražnja drastično redukovana, 3 Hilebrand, Ernest. 2009. Između starih recepata i novih izazova: Evropska levica mora da se preorijentiše, Beograd: FES; P. Michell, Labour’s Compass Group plans its efforts to save capitalim, www.wsws.org (18/6/2009); C. Douzinas, The Left must set out its stall, The Guardian (24/7/2009, online); The Economist (11/12/08), Why the left in Europe is not benefiting from the economic crisis?; Cronin, J. At al, What’s left of the Left (a synopsis of the conference, May 19-10, 2009, Internet info) 4 Korišćeni su različiti izvori: Kai Burmeister and Till von Treck, Economic Policy after the Financial Crisis, 2009 www.spw. on.spirito.de/data/spw169_burmeister¬_vtreck.pdf?pid=39 ; J. Stiglitz, The Triumphant Return of John Maynard Keynes, Dec 5, 2009, Project Syndicate ; W. Bello, A Man for this Season? Kynes; Paul Krugman, How Did Economists Get It So Wrong?, New Times, 10/9/2009; Paul Krugman Introduction to Keynes’ General Theory, 2006, Unoficial Paul Krugman Archive; R. Skydelsky, We forgot everything Keynes thaught us, The Washington Post, 19/10/2008; R. Skidelsky, The Remedist, New York Times, 14/12/2008; Stuart Holland, The World After Keynes, Red Pepper, 10/1/2009; John Bellami, Keynes, Capitlism, And The Crisis, Amandia, 2009, http://www.amandia.org.za ; Axel Leijonhufvud, Out of the corridor: Keynes and the crisis, Cambridge Journal of Economics, Vol. 33, No.4: 741-757 (online, May 2009).

137

kako stvoriti novu zaposlenost? On nije bio socijalista i svoj zadatak je video u spasavanju kapitalizma; njegov zahtev za redistribucijom prihoda u korist radničke klase, tada većinske i dominantne klase zaposlenih, nije bio zasnovan na moralnom kodeksu ili specifičnoj ideologiji, već na makro-ekonomskim kriterjumima efikasnosti i stabilnosti. Kejnz nije želeo da država upravlja ekonomijom, niti se zalagao za oblike državnog vlasništva. On se jednostavno zalagao za aktivnu državnu intervenciju u cilju savladavanja nezaposlenosti i podsticanja privatnog sektora i građana da više ulažu i troše. Ukratko, fiskalni stimulans je njegov ključni program u savladavanju ekonomske depresije (onda, a sada?). Promena paradigme i hegemonija neo-liberalizma (1970s-2008) Takva formula se pokazala uspešnom u savladavanju ekonomske krize, ali i upravljanju neslućenim ekonomskim bumom Evrope nakon Drugog svetskog rata, kao i prilikom izgradnje države blagostanja. Sada se podizanje životnog standarda, penzije, različiti novčani transferi i novi paketi usluga percipiraju u pozitivnom kontekstu kao podsticaji i stabilizatori ekonomskog rasta. Time se polako stvara i široki društveni konsenzus koji državu blagostanja i njene darežljive programe socijalne politike prihvata kao legitimne. Iako žestoko kritikovan od krajnje levice, liberala i konzervativaca, ovaj model postaje uzor koji će se globalno oponašati. Polako se prenosi u druge kulture i kontinente. Međutim, ništa ne traje večno, pa tako i ova srećno nađena formula polako pokazuje i svoje naličje. Stalno napadana od ‘nove levice’ (neefikasnost, represivnost) i ‘nove desnice’ (neefikasnost, demotiviše investiranje, smanjuje podsticaje za rad), država blagostanja opstaje, ali je njene unutrašnje granice, kao i naftna kriza iz 1970-ih temeljito uzdrmavaju. Njen imanentni problem, tj. porast javne potrošnje i do 60% BNP (plus inherentna inflacija, odnosno kasnije nešto što se naziva ’stagflacija’) u nekim zemljama Evrope daju povode snažnim lobi-grupama da za zaustavljanje ili stagnaciju ekonomskog rasta i krizu konkurentnosti optuže upravo državu blagostanja. Uvek snažna pro-tržišna kultura Amerike i Engleske započinje žestoku mobilizaciju protiv države blagostanja i nudi svoje recepte i formule. Propast ’socijalističkog projekta’ tokom 1989. diskredituje svaku alternativnu i utopijsku viziju, ali i delegitimizuje svaku mobilizaciju koja se strukturno opire novoj pravovernosti. U rapidnom ubrzavanju globalizacije i ekonomske konjukture u post-sovjetskom Pax Americana, neo-liberalizam zadobija potpunu dominaciju. Država blagostanja izlazi iz mode i rađaju se projekti njene razgradnje. Njena potpuna demontaža ipak ne uspeva, ali redukcija socijalnih prava, revizije penzionog, zdravstvenog i radnog osiguranja i socijalne zaštite postaju ključni programi. Ove promene se vrše unutar novog ključa koji postaje okosnica drugačije paradigme - liberalizacija, privatizacija, deregulacija i fleksibilnost tržišta radne snage. Nova formula se ne tiče samo makroekonomske regulacije, već postaje i regulativni princip u definisanju glavnih programa socijalne politike, tj. države blagostanja. Dakle, penzioni sistemi, zdravstvo, obrazovanje i niz usluga iz domena socijalne zaštite privatizuju se ili se stvara novi javno-privatni mix. Uz to, redukuju se radna prava, tržište radne snage čini vrlo fleksibilnim, a novčani transferi uslovljavaju, umanjuju i marginalizuju. Sledi, međutim, brzi i specifičan ekonomski rast u poslednje tri dekade i njegovo globalno širenje, kao i optimizam da je formula trajna, plodotvorna i opšte primenjiva. Ove drastične promene utiču na socijaldemokratiju.5 Ona gubi uporište i orijentaciju, pomera se ka centru, ublažava svoju retoriku i programe; 5

R. Taylor, Does European Social Democracy Have a Future?, Dissent, Summer 2008; Luke Martell, Does Social Democracy

138

lagano se prilagođava novoj ideološkoj orijentaciji i ugrađuje u svoje programe mnoge elemente ‘nove mode’ (“Treći put,” i ’Neue Mitte’ prihvataju fleksibilnost radnih odnosa, privatizaciju penzionih sistema, smanjivanje transfera i usluga - vidi, na primer, Nemačku Agenda 2010); dolazi i do urušavanja sindikata - tradicionalne baze socijaldemokratije i pomeranje javnog mnjenja udesno, a potom i napetosti sa migrantima i pojave polarizacije zbog etničkih i religioznih razlika. Nesigurnost u vezi očuvanja zaposlenja i stagnacija prihoda donose nove frustracije i promene temeljnih okvira orijentacije. Tradicionalna baza se razjedinjuje i pomera ka drugim partijama...Izborni rezultati postaju neizvesni i često razočaravajući. Da ponovimo, u međuvremenu, svet, tj. njegovi ključni regioni, doživljavaju ekonomski bum. Ekonomski rast, planetarna razmena dobara, usluga i tehnologije su neupitni. Samopouzdanje elita i ključnih institucija uverava da je taj trend neosporan i trajan. Nikakva upozorenja, da unutar finansijskog sistema i realne ekonomije postoje ozbiljni indikatori koje nova formula ne predviđa i ne može da objasni niti koriguje, ne prihvataju se, već se sistematski ignorišu. Takođe se rutinski odbacuje dokumentovana evidencija o rastućoj nejednakosti, nesigurnosti zaposlenja, redukciji socijalnih prava, kao i činjenica da neizvesnosti u visini i kvalitetu transfera i socijalnih usluga lagano dovode značajan broj građana u zamke siromaštva, eroziju legitimiteta i nesigurnost životne orijentacije. Crni Labud ili Anno Domini 2008 Kao što je već rečeno, stiže i ANNO DOMINI 2008, u kojoj se ikona nove ekonomije - njen finansijski sektor - jednostavno urušava i povlači realnu ekonomiju u duboku recesiju. Urušavanje razotkriva da su pohlepa, sklonost rizicima bez pokrića i prevaljivanje tereta rizika na druge samo naličje stvarnosti u kojoj nedostaju razvijeni sistemi vrednosti i vizije ’dobrog društva,’ ali i, naročito, valjani i efikasni mehanizmi kontrole, usmeravanja i korekcije. U pomenutoj kakofoniji iznenađenja, šoka, nerazumevanja onoga što se događa i ad hoc recepata kako se suočiti sa novom realnošću, sve su glasnije poruke “Keynes is back,” uporedo sa znatno tišim, diskretnijim i samo-implicitnim zahtevom za “novom državom blagostanja“. SAD i Evropske zemlje upumpavaju 1.5-2% svojih BND-a u finansijski sektor i realnu ekonomiju, a zatim najavljuju velike infrastrukturne projekte, ali mahom u automobilskoj industriji, a zatim i smanjenje poreza, odnosno uvođenje progresivnih poreza, kao i ograničene nacionalizacije u nekim sektorima, uz eksplicitni cilj povećanja zaposlenosti i rasta ‘agregatne tražnje.’ Po običaju, SAD se brže organizuje i brže reaguje. Evropa reaguje sporije i opreznije. U stvari, evropska država blagostanja služi kao ’automatic shock absorber’ putem svojih darežljivih programa socijalne politike. SAD i Velika Britanija znatni deo svojih paketa stimulacije moraju da troše na socijalne prestacije i slične programe. Reaguju, međutim, pojedinačne države i to na različite načine. Evropska Unija (još) ne uspeva da nametne jedinstven koncept. Gotovo svakodnevna evidencija da je urušavanje realne ekonomije mnogo ozbiljnje i dublje, nameće i zahteve za koordinacijom, ne samo u Evropi, već i na globalnom nivou. Savršeno je jasno da je ’Keynes back’ i da sada, u suočavanju sa krizom, važi parola We are all Keynesians. To potvrđuju stimulativni paketi i raznovrsne inicijative oko globalne regulacije, ali to se tiče, za sada, samo napora da se zaustavi kriza. Prospekti za ’Keynesianism’ kao model globalnog upravljanja i usmeravanja su, međutim, ograničeni. Razloga je mnogo, a neki su u promenjenoj socijalnoj i ekonomHave a Role? www.e.ac.uk 2001; (no name, no any other info) Social Democracy and Neo-liberalism? The Cases of Germany and Sweden; Sheri Berman, Understanding Social Democracy (Internet, bez drugih podataka);

139

skoj matrici našeg doba. Prvo, Kejnzovo polazište je ekonomija u kojoj je kapital uglavnom nacionalni, a danas je kapital multinacionalni, a time I realokacija investiranja i zaposlenosti u druge zemlje svakodnevna rutina; međunarodna trgovina je kontrolisana i vođena od strane velikih multinacionalnih kompanija, a uglavnom na štetu najmanje razvijenih. Drugo, Kejnz se nije bavio uticajem tehnoloških promena na zaposlenost/nezaposlenost i postoje teškoće da se njime objasne ’deindustrijalizacija,’ ’nova ekonomija’ i njihove implikacije. Treće, kako se njegova formula funkcionalno fokusira na konkretne probleme (nedovoljna tražnja, puna zaposlenost), danas je očito potrebna jedna šira paradigma (’wider narrative’) koja bi obuhvatila i druge strukturne dimenzije, kao i nove fenomene. I konačno, svakoj teoriji, programu ili smisaonoj orijentaciji neophodna je moćna socijalna agencija, sposobna da artikuliše, populariše, mobilizuje i sprovodi njenu agendu. Ima li je u ovom slučaju? Socijaldemokratija je prirodni kandidat, želi i nudi se, ali pitanje je može li? Ipak Kejnzova bazična formula - da je balansirani i održivi rast ostvariv dugoročno, ali samo uz odgovarajući porast plata, tj. masovne kupovne moći - i dalje je relevantna. To implicira zahtev za dualnom strategijom koja se tiče a) efikasne regulacije finansijskog i drugih sektora, ali i b) promocije pravednije distribucije prihoda. Ovoga puta, međutim, to se mora činiti na globalnom, ali i regionalnom planu (EU, na primer). Kejnz je s pravom upozorio da ekonomski rast, vođen samo logikom nacionalnih interesa pojedinih zemalja, vodi u obični merkantilizam, tj. prebacuje teret razmene i nezaposlenosti na slabije partnere. Dakle, to podrazumeva da su potrebne nova međunarodna finansijska arhitektura, nove institucije i nova paradigma upravljanja globalizacijom. To je agenda implicitno prihvaćena od svih međunarodnih aktera, ali koliko ozbiljno - ostaje da se vidi. Konačno, Kejnz je odlučan u tome da je neophodna specifična demokratska kontrola dugoročnog ciklusa investiranja - demokratske institucije moraju biti jasni filteri za ključne investicije u javnu infrastrukturu, vitalne delatnosti, energiju, zdravlje, obrazovanje i slično. Dakle, ’povratak politici’ je neophodan umesto tehnokratskog upravljanja. Ovu tezu danas, međutim, izgleda da ozbiljno zastupa samo socijaldemokratija. Evropska i/ili globalna socijaldemokratija i Anno Domino 2008 Ukratko, krajem 2008. užurbana evropska socialdemokratija brzo se samoorganizuje i promišlja novi kontekst i moguće recepte. Sunder Katwala, GenSek gotovo zaboravljnog Fabijanskog Društva, energično upozorava da prevazilaženje krize nije samo ekonomski projekat, već naglašava potrebu za vizijom, političku dimenziju, socijalnu pravdu i internacionalizam.6 To ponavljaju i socijaldemokrati Nemačke, Holandije ili Partija Evropskih Socijalista u nedavnom Manifestu. Umesto ’nove levice’ pravi se platforma za „next left.“7 Mnogobrojni think tanks okupljaju intelektualce i aktiviste u traganju za novom agendom. Bujaju i Internet blogovi i čine javnu scenu i oblikovanje novih ideja jedva prozirnim. Oživljava i tradicionalna ili radikalna levica i iz dubine zaborava vraća ideju socijalizma, a u kontekstu žestoke kritike kapitalizma i njegovog mogućeg kraha, ali i uz samo implicitne i maglovite vizije socijalizma ili nečeg što je već viđeno, ali se urušilo. Prema Londonskom Ekonomistu (London Economist, 11/12/2008), međutim, postoji jedna 6 www.feps-europe.eu (18/10/2008); R. Liddle, Reclaiming Social Democracy in Europe, Progress, (27/10/2008); Stefan Collignon, The Down of a New Era: Social Democracy after the Financial Crisis, Social Europe, (6/4/2009) 7 www.policy-network.net (27/10/2008); uporedi i Responses to the Global Crisis: Charting a progressive path-A Handbook of Ideas, Progressive Governance, Chile, 2009, www.policy-network.net

140

ključna tema zbog koje evropski socijalisti ne mogu da se opredele i ujedine. U pitanju je globalizacija - da li da joj se suprostave ili prihvate takmičenje među evropskim zemljama, a posebno na globalnom planu i naročito sa novim agresivnim ekonomijama (Kina, Istočna Azija, Indija, Brazil). Pojednostavljeno, to podrazumeva jasne implikacije za radništvo, tj. njihove tradicionalne glasače, odnosno gubljenje poslova u korist rivala sa nižim troškovima proizvodnje. To je tema zbog koje su socijaldemokrati gotovo paralizovani, a njihovi manifesti i najave programa mlaki. Oni jednostavno ne mogu da najave da će fabrike u Evropi stati i radnici biti masovno otpuštani, niti da javno najave da će zaustaviti i/ili preobraziti proces globalizacije u jedan novi podsticajni okvir. Ukratko, evropske socijaldemokrate su paralizovane na temu kako zaštititi zaposlenost. U realnosti njihovih zemalja, međutim, sve su glasniji zahtevi za protekcionizmom (masovno subvencionisanje – Portugalija, Slovenija; uvođenje carina), intervencijom države (recimo u Francuskoj, kada kompanija ima profit, nema otpuštanja); sve je snažnije zalaganje za novu industrijsku politiku - da se sačuvaju tehnološki najvažniji aspekti proizvodnje i radnici, a ostalo...; oporezivanje investicija u inostranstvu, itd. S druge strane, u dubini duše, radnici, političari i menadžeri znaju da što god uradili, proizvodnja i radna mesta će nastaviti da se sele negde drugde, tako da će i otpori i protesti u vezi sa globalizacijom otupeti. Drugim rečima, ekonomski rast Kine (Indije, Brazila) se kao bumerang vraća Americi i Evropi. Globalizacija se otela kontroli i novi akteri polažu pravo da je usmeravaju i formulišu obrasce ponašanja. Ne uspevajući da se opredele prema globalizaciji i uklope u novu paradigmu i tako budu inovativni, socialdemokrate još uvek ne mogu da formulišu jasnu strategiju. Pored toga, oživljava se koncept ’socijalne države’, tj. države blagostanja, odnosno novog modela welfare capitalism, kao što se i suočava sa novim i ozbiljnim izazovima u vezi sa državom blagostanja - izazovima koji se tiču novih pretnji njenoj paradigmi zbog povećanih tenzija i konflikata koje donosi masovna migracija u Zapadnu Evropu. Protekcionizam, ksenofobija i pomeranje populacija udesno ugrožavaju temelje socijaldemokratske agende države blagostanja, jer se ova bazira na ideji građanina, tj. jednakosti, prava i odgovornosti svih.8 Ukratko, otvaraju se nove teme i problemi koji traže novi balans između tržišta i države, globalizacije i pojedinačnih država, kao i između regionalizma (’EU kao tvrđava’) i internacionalizma. Globalna socijalna demokratija (GSD) Tako stižemo i na novu temu i novu grupaciju koja sebe naziva Globalna Socijalna Demokratija. Ona se tek polako institucionalizuje i diskretno prožima i integriše sa evropskim socijaldemokratama. Još uvek ih razdvaja glavni fokus, ali i polje delovanja. GSD zagovaraju ljudi kao što su J. Štiglic (J.Stiglitz), J. Zaks (J. Sachs), Dejvid Held (David Held) ili think thanks kao sto su Oksfam (Oxfam) V. Britanija, ili Fridrih Ebert Fondacija (Friedrih Ebert). GSD je fokusiran na svet u celini, a posebno na mogućnost upravljanja globalizacijom, sa idejom da zemlje trećeg sveta budu uključene u dobrobit globalizacije. Neki već najavljuju da nas očekuje ’socijalna demokratizacija globalizacije’. Za sada, međutim, evropske socijaldemokratske partije globalizaciju samo problematizuju, a trećem svetu nude uglavnom deklarativnu podršku i solidarnost. GSD je pak proaktivan i nudi svoje ideje. 9 8 The Economist, Is Migration Killing the European Left (11/6/2009); Tito Boeri, It is migration, stupid, www.VoxEU.org (23/6/2009) 9 Walden Bello, Foreign Policy, 24/12/2008; Ch. Rude, The Global Financial Crisis: What needs to be done, FES Briefing Paper

141

GSD polaze od premisa: - da ekonomski rast i pravednost mogu biti u konfliktu; - liberalizacija trgovine verovatno nije dugoročno na dobrobit svih, odnosno većine; - zalažu se za temeljne promene globalnih institucija i pravila (STO, MMF, Trade Related Intelectual Property Agreement); - za njih je globalizacija neophodna i temeljno prihvatljiva, i ako je managed well, donosi koristi svima; sebe vide kao spasioce globalizacije od neoliberalizma; - potrebne su globalne inicijative koje vode socijalnoj integraciji sveta, smanjivanju nejednakosti (oprost dugova - Blair, Brown; povećanje službene pomoći zemljama u razvoju na 0.7% BNP, podržavaju Milenijumske ciljeve UN); Kriza dovodi do njihove aktivizacije na globalnom planu. Na sastanku u Beču 3/11/2008 Komisija Socijalističke Internacionale, dakle socijaldemokrate, uspostavlja Prezidijum Socijalističke Internacionale na čijem je čelu niko drugi do Džozef Stiglic i predlaže stvaranje nekoliko međunarodnih fondova i institucija. Sam Stiglic je i autor Principa socijaldemokratije za stvaranje nove finansjiske arhitekture. 10 Ujedinjene Nacije, Međunarodna organizacija rada, Friedrich Ebert Fondacija, kao i evropski socijalisti pozitivno reaguju na njihove ideje, uključuju ih u svoje forume i intenzivno se konsultuju. Veliko je pitanje, naravno, da li su ključne države sveta spremne da njihove ideje čuju, koherentno artikulišu i ponude kao vlastiti program. Prvi test bio je G20 samit u aprilu 2009. godine kada je retorika preovladala, a jačanjem MMF i nekim tehničkim aspektima (off-shore zemlje i banke) samo najavljen mogući pravac delovanja. Samit u Pitsburgu u septembru 2009 bio je korak dalje, ali ukazuje na uzak okvir nove strategije. Mlaki odgovori evropske socijaldemokratije Iz kritike neo-liberalizma, pojavljuje se nova retorika, novi slogani i nove formule koje najavljuju strateški zaokret. U mnogobrojnim najavama, manifestima i platformama PES-a, ETUC-a na EU nivou ili pojedinih socijaldemokratskih partija pojavili su se pozivi za “new social deal“, “new social contract“ ili New (ili revidirani) Social Europe Model.11 Ukratko, zalažu se za novi intervencionizam, drugačiju redistribuciju dohotka, tj. da se ekonomski gubitci i dobitci moraju pravednije raspodeljivati, kao i da se postojeći fokus na smanjenju siromaštva zameni temeljnom debatom o jednakosti ili bar o pravičnosti i jednakosti šansi. 12 Naglašava se da je redukcija nejednakosti prioritet EU i da bi, recimo, “EU indikatori o nejednakosti“ mogli biti zajednički instrument za koordinaciju i okvir za akcije. Sve to takođe podrazumeva i ’’povratak politike,“ uvođenjem javne debate, složenih procedura i stvarne participacije u donošenju odluka. Ukratko, ta stara i osnovna paradigma socijaldemokratije se ne menja: uvek se ticala kreiranja okvira za ekonomski rast, ali i sigurnosti, stabilnosti i podrške onima koje logika sistema čini 12 (Nov 2008); Transnational Institute/Focus on Global South, The Global economic Crisis: An historic opportunity for transformation (Beijing, 15/10/2008). 10 Vidi J. Stiglitz (13/10/2008) www.feps-europe.eu ; vidi i J. Siglitz, A New Global Economic Order, www.pubtheo.com/page. asp?PID=1712 kao i The Global Crisis, Social Protection, and Jobs, ILR, Vol. 148, No.1-2, 2009. 11 www.eurActiv.com ili www.etuc.org/a/5838#london; vidi i Anke Hassel, Reconsidering the Social Contract after Crisis—Market and State in European Social Democracy, FES-Berlin, September, 2009. 12 Vidi kolekciju eseja, R. Harrington and B. K. Barks. 2009. What Next for Labour—ideas for progressive Left, Demos

142

suvišnim. Dakle, spašavanje kapitalizma od njega samog još jednom. 13 Drugim rečima, naslućuje se drugačiji kapitalizam, tzv. welfare capitalism, koji bi bio umereniji, štedljiviji, kontrolisaniji, više internacionalan; odnosno više socijalizovan (sa fokusom na stabilnost, odgovornost, kooperaciju, više okrenut saradnji privatnog i javnog, kao i sa razvijenom kulturom civilnog društva).14 Ima i tamnijih tonova, naravno. Možda će novi kapitalizam biti i suroviji (borba oko resursa, nestabilnost novog post-američkog poredka, rast nepoverenja, tenzija između etničkih grupa), u kome suvišno stanovništvo postaje još suvišnije, sa više konflikata, odnosno povlačenje građana u samoizolaciju ili njihova radikalna aktivizacija (vidi dole). Mogući scenariji i kontroverze Kao što je već rečeno, opšta situacija je još fluidna i nepregledna, ne zna se dubina ekonomskog urušavanja, a ideje i recepti daleko su od sveobuhvatne i koherentne strategije. Očito je da je neoliberalizam uzdrman kao okvir za dalji razvoj i opštu regulaciju, ali je posve neizvesno da li će se iznedriti novi model i ponuditi podsticajne formule za regulaciju i prosperitet. Da li će država blagostanja biti deo tog novog regulacionog modela, takođe je neizvesno. Svaki novi ciklus obnove i prosperiteta omogućen je nekom važnom inovacijom. Zato možda neka nova i drugačija država blagostanja, tj. njena agenda upakovana na drugi način. Ne sada u direktnom suočavanju sa krizom, već nakon njenog ovladavanja. To naravno zavisi od dubine i trajanja krize, pojave novih aktera (ima li ih?) i novih kompromisa na globalnom i lokalnom planu (između koga)? Hoće li se to događati opet u Evropi, možda ovoga puta u Americi ili...? Da li smo svedoci prvog pravog ideološkog polarizovanja u SAD (radikalizacija levice vs. regrupisane desnice)? Izbori za Evropski Parlament (4-7/6/09) bili su prva sondaža na temu da li se socijaldemokratija vraća na scenu na velika vrata i da li je njena platforma atraktivna. Desilo se, međutim, da su ih hrišćanske-demokrate i radikalna desnica teško porazili i to delom preuzimajući im agendu. Nedavni izbori u Nemačkoj su još ozbiljnije upozorenje i mogu postati nova vododelnica. Da li možemo zaključiti da je u ovom trenutku socijaldemokratija u Evropi i globalno samo marginalni akter? 15 Tri dominantne teze Prva, koja upozorava na opasnost od moguće opcije “Keynes in one country,” ili slično i preciznije, da G8, G20 i/ili pojedine EU zemlje ne upotrebe ‘Kejnza’ u skladu sa samo svojim usko definisanim prioritetima. Ili da se napravi džentlmenski dogovor samo u krugu SAD, Kine i (možda) EU? Kao što je poznato, Amerika se do skora uvek suprotstavljala nadnacionalnim instutucijama, procedurama i pravilima, dok se Evropa zalagala za neku vrsta ’globalnog upravljanja,’ ali bez naročite energije i rezultata. Moguća je i varijanta: ’Keynes at home, Adam Smith abroad.’ To bi u stvari vodilo direktnom protekcionizmu. Dakle, rehabilitovane banke SAD i Evrope sada vidljivo manje kreditiraju zemlje u razvoju, 13 E. Hilebrand, ibid, 2009; J. Quigon, Agenda for Social Democracy, April 2009 (internet source) 14 R. Peston BBC News, www.bbc.co.uk ( 8/12/2008) 15 S. Erlanger, Europe’s Socialists Suffering even in Downturn http://www.nytimes.com/2009/09/29/world/europe/29socialism. html?_r=1&em; J. Freedland, The Age of New Labour is over, www.guardian.co.uk (29/9/2009); The Rise and Decline of German SPD, http://www.javno.com/en-economy/the-rise-and-the-decline-of-german-spd_276607 ; P. Wilson, Moving to Right (29/9/2009), http://www.theaustralian.news.com.au/story/0,25197,26137069-26040,00.html ; A. Becket, Has the left blown its big chance of successes, The Guardian (17/8/2009).

143

regulacija je i dalje lokalna, ali njene implikacije su globalne - recimo subvencije industriji (automobilskoj) koje podstiču zaposlenost kod kuće. Ukratko, već poodavno su vidljive protekcionističke mere da se spreči slobodna trgovina (carine, kvote, posebne licence) koje naročito pogađaju zemlje u razvoju, posebno njihove poljoprivrede. Izvori govore o nekih 250 bilatreralnih ili multilateralnih ugovora u poslednjih nekoliko godina - umesto STO-a okvira i procedura. U uslovima krize taj trend se naglo pojačava (Rusija, carine na kola 35%, tvrda retorika Amerike i Kine oko yuan-a i razmene, pojačanja domaće tražnje, anti-dumping sudski procesi). Drugo, zaustavljanje krize samo je prvi ali ključni korak. (dve godine, na primer?). Pored finansijskih i ekonomskih paketa, kratkoročno gledano ključni ciljevi su: 1) održavanje nivoa zaposlenosti 2) održavanje i ojačavanje postojećih socijalnih programa, kako se ekonomska recesija ne bi pretočila u socijalnu recesiju. Dakle, paketi koji čuvaju zdravstvene i obrazovne programe da funkcionišu, proširenje usluga za nezaposlene, proširenje kapaciteta za trening i zapošljavanje, zaštita penzionih sistema od erozije. U oblasti stanovanja, zagovaraju se anti-eviction policy i državne garancije za građane koji ne mogu da otplaćuju svoje stambene kredite. Upozorava se da se mora održavati konzistentna politika o migrantima, ali ne samo kada je reč o njihovom zapošljavanju već i socijalnoj integraciji. Načelno postoji razumevanje da ne treba primenjivati neka iskustva iz prošlosti. Misli se, primera radi, da bi za savladavanje krize bilo loše smanjivati zarade ili masovno prevremeno penzionisanje da bi se otvorio prostor za zapošljavanje mladih. O ovome postoji prećutni konsenzus u Evropi, a ključni zagovornici su socijaldemokrate.16 Ali se to ironično naziva short-termism jer je bez jasne vizije i strukturiranog dizajna. U realnosti, međutim, evidencija potvrđuje suprotno. 17 Treće, kada je u pitanju globalni nivo, za sada postoji samo retorika, a praktični modeli se tek začinju. Vidljivo je razumevanje da post-krizni tj. post-neo-liberalni period traži i novu paradigmu, tj. novu globalnu regulativu i institucije (da li i novu državu blagostanja?). Konsultacije, debate, policy papers se pripremaju javno i iza scene. Za sada ništa koherentno i novo. Na poslednjem G20 samitu u Pitsburgu zaključeno je da je G20 postala glavni globalni forum za planetarno upravljanje, a da MMF postaje ključna institucija za procenu, monitoring i tehničku podršku o tome da li se pojedinačne zemlje pridržavaju (budućih) formulisanih prioriteta i standarda. U kontekstu nove arhitekture globalne moći, povećana su ’voting rights’ za zemlje izvan zapadnog kruga. Ali čini se da se ipak njegova najvažnija poruka tiče samo dva najznačajnija globalna aktera danas, a to su SAD i Kina.18 Kako je najavljena, izgleda da ova preporuka nagoveštava obrazac za buduće globalno upravljanje. Čini se, dakle, da su SAD i Kina napravili neku vrstu džentlmenskog sporazuma: Kina ce jačati svoju domaću potrošnju, a SAD će je uravnotežiti smanjivanjem svog ogromnog deficita. To je nova formula za ’balansirani i održivi rast’ na globalnom planu. Šta to znači za druge zemlje, ostaje da se vidi. Carlota Perez nudi jedan sažeti, ali lucidan okvir koji ukazuje na sve ambivaletnosti, protivurečja i neizvesnosti kada je reč o mogućim opcijama za izlazak iz krize ili nakon izlaska iz krize. Sažimajući i parafrazirajući ga, ovaj okvir ne predviđa radikalne promene na kratki rok. O dugoročnim izgledama se 16 E. Rubio, Social Europe and Crisis, 2009, www.notre-europe.en; V. Glassner and B Galgoczi, Plant-level Responses to the Economic Crisis in Europe, ETUI-REHS Research Department, 2009. 17 E. Rubio, ibid. 18 D. Rodrick, Is there a life after crisis?, Dani Rodrick Weblog (5/11/2009)

144

ne izjašnjava. -Dogma slobodnog tržišta je uzdrmana i država je pozvana kao spasilac; -Ipak, ljudi koji su upravljali ’pomahnitalim tržistem’ i donosili ključne odluke koje su dovele do debakla još uvek su moćni, veoma bogati, i u suštini u kontroli svih vitalnih struktura. Oni priznaju da postoji potreba za promenama, ali to je veoma površno. -Ne postoji strukturirana ideologija ili program da im se suprostavi; nema pozitivnog političkog dizajna koji se nudi da intenzivira kreaciju blagostanja, ali u kontekstu da se trend oštrih socijalnih nejednakosti preusmeri i obezbede kompenzacije za negativne posledice globalizacije na najslabije. -Recesija, iako ozbiljna i vidljivo globalna, ne traje dovoljno dugo ili je još uvek bez dubokih socijalnih posledica kako bi uverila ljude da je ’veselinka 1990-2000’ završena, a da su radikalna rešenja potrebna19. U kontekstu poslednje teze, radikalizacija je moguća, ali ova može, međutim, ići u različitim pravcima. Vidljivo je, naime, pomeranje populacije u različitim zemljama Evrope ka konzervativizmu i desnici zbog neizvesnosti u vezi zaposlenja i zarada, kao i jačanje ksenofobičnosti i negativnih stavova prema migrantima. Time se ljuljaju i temelji države blagostanja jer se njeni programi žele primenjivati nediskriminatorno. Vidljivo je, međutim, da i konzervatici i desnica preuzimaju, tj. ’kradu’ agendu socijaldemokratije (oćuvanje države blagostanja, napuštanje neo-liberalizma, zaštita prirodne okoline).20 Da li je to privremeno ili trajnije, ne zna se. S druge strane, trajanjem krize i radikalnije opcije levice traže prostor za svoju agendu (Linke u Nemačkoj), ali i vrše pritisak na socijal-demokrate da se pomere ulevo i radikalnije formulišu svoju platformu. Izborni rezultati u Nemačkoj, kao i verovatno slični rezultati na sledećim izborima u Velikoj Britaniji, vode ili potpunoj marginalizaciji ili radikalnoj aktivizaciji. U tom smislu i stidljiva revitalizacija ideje socijalizma kao alternativne vizije se diskretno vraca u politički diskurs... Daleko je to od stvaranja nove alternativne paradigme, ali je zanimljiva teza o ’originalnoj agendi,’ a posebno kada se uporedi sa ključnom agendom države blagostanja. Ovde se pozivamo na paradigmatičan tekst A. Heller i F. Feher-a, objavljen pred sam kolaps socijalistickog projekta u leto 1989, sa provakativnim naslovom ’’Da li socijalizam ima budućnost?“21 Dakle, autori smatraju da socijalizam kao teorija i pokret ima u svojoj ’’originalnoj agendi’’ ključne komponente koje su i 1989 ali i danas relevantne kao okviri orijentacije. Ukratko, ’’socijalno pitanje“ kao jezgro političke agende (uslovi života radničke klase, siromaštvo, eksploatacija), zatim ponižavajući tereti rada, tzv. trzišna racionalnost i ideja planskog društva, komunitarnu dimenziju nasuprot redukovanog individualizma, težnju ka jednakosti, tj. od jednakosti pred zakonom do socijalne jednakosti, i zalaganje za internacionalizam... Autori se pitaju, a šta je loše sa originalnom agendom? Odgovaraju da je ona i danas moguća kao okvir orijentacije, ali da je sve bilo loše sa političkom imaginacijom, tj. sa praktičnim projektima i sistemima koji su se na njoj gradili. Ovo nije zagovaranje bilo kakve socijalističke vizije ili projekta, ali podsećanje da većina komponenti “originalne agende“ jesu i agenda države blagostanja. Dakle, nova, drugačija ili specifična konfiguracija, tj. ’posebno pakovanje’ ovih elemenata mogu biti ključ nove paradigme. Da li u cilju spasavanja ili alternative kapitalizmu manje je važno- već jednostavno kao vraćanje agende u politički diskurs. 19 20 21

Carlota Perez, After Crisis: Creative Construction, 5/3/2009, www.openDemocracy.net Newsweek, Europe’s Right Turn Left, www.newsweek.com (3/10/2009) Dissent, Summer 1989.

145

Naznake nove paradigme za državu blagostanja i/ili neke inovacije koje se najavljuju ili očekuju. Kada je reč o agendi države blagostanja, okvir je za Evropu, tj. za EU već poodavno ponuđen i najave su za njegovu revitalizaciju 2000. godine kada je Portugalija bila na čelu EU, poručena je studija na temu “Zašto nam je potrebna nova država blagostanja,“ koju je sačinio tim socijal-demokrata na čelu sa Geste Esping-Anderson, guruom evropske socijal-demokratije. Studija identifikuje preteće socijalne procese: starenje populacija, izmenjena pozicija žene koja ograničava njenu tradicionalnu ’servisnu ulogu’, značaj formativnih godina na budući socijalni i individualni razvoj dece, odnosno problemi dugotrajnog siromaštva i kulture siromaštva; isto važi i za nestabilnost, nesigurnost i loš kvalitet rada, koji ako traje dugo vodi ka gubljenju znanja, vodi u socijalnu izolaciju i trajno siromaštvo. Iz takve analize proizilaze i ključni zahtevi kao što su socijalne investicije, pre svega, u vezi podizanja dece (infrastruktura, programi), odnosno oživljavanje i važnost koncepta celoživotnog učenja, tj. u kontekstu smenjivanja faza rada i učenja, kao i kolektivnih napora ne samo za minimalni nivo plata, već i za ’decent work,’ ili „living wage’’ tj. za uslove rada i nadoknade u skladu sa civilizacijskim dostignućima Evrope, itd. To je ključni okvir koji već čitavu dekadu podstiče i usmerava razne inicijative, a nova globalna kriza nameće njegovu reviziju i/ili radikalizaciju.22 Obnovljena EU Socijalna Agenda (juli 2008. godine) je na liniji ove paradigme i sastoji se od 19 socijalnih programa (dečja zastita, kućna nega, održivi javni transportni sistem, i slično). Kada je reč, na primer, o aktivnoj politici zapošljavanja, opšta je saglasnost da postojeća ne obezbeđuje nove poslove, a da postoji ozbiljan „zamor materijala,“ tj. da korisnici ozbiljno gube motivaciju za trening i slične programe. I rađa se ideja: umesto kratkotrajnih treninga, obezbediti formalno obrazovanje, tj. degree programs. Ili, novina je i uvođenje tzv. uslovljenih transfera, tj. prestacije se dodeljuju ali se korisnici obavezuju na određene akcije. Recimo, Romi koji se kvalifikuju za prestacije, obavezuju se da će njihova deca redovno pohađati školu. Propagira se ista logika i kod EU transfera i fondova - dakle uz uslovljavanje da se poštuju određeni prioriteti. Oprezno se sugerišu i tradicionalne finansijske institucije u situaciji kada je bankarski sistem u blokadi, a tiču se lokalnih štednih ustanova, zadruga, poštanskih štedionica...Ove pojedinačne inicijative ili paketi traže i novu viziju (to se traži i od sindikata, ne samo wage militancy, već i, na primer, socijalistička vizija). U uslovima dramatične krize, potreban je naravno precizniji okvir i nova vizija zasnovana na pravdi i jednakosti, a ova debata se upravo zahuktava. Rađa se i svest da ove inicijative treba staviti u kontekst neke ideje ’dobrog društva’ ili nove strateške paradigme. Smatra se da okosnicu takvog programa treba praviti oko nekih krucijalnih inovacija. Evo nekoliko hipoteza o pravcima debate i o nekim idejama koje se najavljuju, oživljavaju ili raspravljaju u užim krugovima i na marginama političkih pokreta. One mogu postati kičma nove države blagostanja. *Skraćenje radne nedelje (35 sati?) u cilju povećanja zaposlenosti, ali i novog okvira za porodicu i svakodnevni život. Francuski model iznenada je postao prednost i amortizer krize; ovaj stari zahtev još iz 1960-tih (četvorodenvna radna nedelja), (možda) postaje okvir orijentacije. *Garantovani dohodak. Takođe stara ideja i dokumentovana u nizu eksperimenata (Aljaska, Švedska – starost kao jedini kriterijum za nacionalnu penziju). Ova ideja ima dalekosežne implikacije, 22

146

Uporedi: Responses to the Global Crisis, grupa autora, Chile, 2009, www.policy-network.net

ali je i praktični koncept za zamenu ili bar radikalnu promenu za penzije i mnogobrojne transfera za izdržavanje siromašnih, podršku deci, i sl. *Poreski sistem kao instrument redistribucije, ali i radikalne promene socijalno-političke paradigme. Tiče se ne samo progresivnog sistema oporezivanja, već i tzv. koncepta negativnog oporezivanja (Erned Income Tax Credit, u SAD), koji svima ispod određene linije dohotka vraća, odnosno nadomešta, a ne uzima primanja; (Takav sistem već funkcioniše u SAD, 22 miliona korisnika u 2005. godini i, primera radi, porodice sa dvoje dece ’negativno se oporezuju,’ tj. dobijaju od države oko $4,300 godišnje); primena ovog koncepta zavisiće od tipa i kvaliteta poreskog sistema. *Kompanijska socijalna politika. Velike kompanije već oblikuju novi model. Pored učešća u važnim javnim programima (penzije, zdravstvo), ovaj model uvodi fleksibilno radno vreme, rad kod kuće, pravo na plaćene dane bolovanja bez lekarske potvrde (Svetska Banka, 15 dana godišnje), kompanijske jasle i vrtiće, pravo na popodnevnu dremku, fitnes centre...itd. Naš region (Srbija) i kriza: nekoliko teza Globalna kriza prelila se i na naše obale i opako uvećala probleme sa kojima se region inače suočava, a to su deficiti u razmeni sa inostranstvom, inostrani dugovi i velika javna potrošnja. Novo je pad industrijske proizvodnje i ekonomije uopšte, ali i zaposlenosti, smanjivanje budžetskih prihoda koji dodatno ugrožavaju ionako niske novčane transfere i odavno upitan kvalitet usluga.23 Strah od nove masovne nezaposlenosti dominira, a pojačan je zamiranjem inostranih ulaganja. Teza o sistemskim ograničenjima u suočavanju sa krizom Londonski Ekonomist (11/12/2008) u članku „Can emerging economies now afford countercyclical policies?” govori o sistemskim ograničenjima tzv. emerging economies da se posluže tradicionalnim Kejnzijanskim receptima (smanje kamatne stope, aktiviraju poreski sistem, a započnu velika javna ulaganja i tako nadomeste pad privatne potrošnje i poreskih prihoda). U razvijenim zemljima takve kontra-ciklične mere su normalne, ali njihova primena u emerging economies obično samo uvećava urušavanje ekonomija. One bi trebalo da smanjuju kamatne stope u dobra vremena, a da ih dižu u loša. Za razliku od Amerike, u kojoj se kamate mogu strmoglaviti i kliziti ka nuli, a deficit budžeta biti ogroman, nove ekonomije moraju da brinu da li će njihova valuta kolabrirati, a investitori izgubiti poverenje. I ne samo to: ovde su obično krize mnogo izrazitije. Između 1970. i 1994. godine tokom manjih recesija, društveni proizvod bi opao u Latinskoj Americi u proseku 8%, a u OECD zemljama samo 2%. Poreska osnova je mnogo uža i tanja, a poreski prihodi neizvesniji u ovakvim zemljama (recesije bi smanjile budžete za 20% u L. Americi, a u OECD samo 6%). Kada strani investitori strahuju da kupuju obveznice, nove ekonomije ne mogu pozajmljivati; za razliku od Amerike, stalno su u opasnosti od inflacije, i panično teže da stabilizuju svoju valutu; kako duguju u dolarima ili evrima, pad vrednosti njihovih valuta opako uvećava njihovu zaduženost. I tako, zemlje istočne Evrope i našeg regiona zbog niske akumulativnosti privrede i male štednje, zavise od inostranih ulaganja.

23

The Economist, May 16, 2009, Central and Eastern Europe: No Panic, Just Gloom

147

’Čekajući Godoa’ i/ili ’nešto će se već desiti’ Iskustva pokazuju da inovacije obično dolaze iz Zapadne Evrope i ugrađuju se sa oklevanjem, kašnjenjem i parcijalno. Dakle, ključni koncepti će se verovatno iskristalisati i formulisati negde spolja. To važi za suočavanje i prevazilaženje krize, ali i moguće obnove neke drugačije države blagostanja. Socijalne demokratije jednostavno nema na horizontu, nema ni drugih prepoznatljivih opcija uostalom; nacionalizam, državotvorstvo i/ili populizam i dalje su dominantni diskursi. Da li to implicira da nas čeka novi ciklus “invazije varvara,“ tj. gotovi scenariji, recepti i tehnologija za izlaz iz krize? Zar smo opet samo dobri ili loši učenici u vlastitom dvorištu i vlastitoj sudbini? 24 Država kao institucija nastavlja da bude autoritarna, odnosno praktično jedini akter, ali tehnički i institucionalno najčešće nespremna da na izazove racionalno odgovori. Dosadašnji vidljivi javni napori i aktivnosti ograničeni su na najviše državne instance, a ne u okviru šire zajednice i civilnog društva. Dve su opasnosti odmah vidljive. Prvo, postoji nesigurnost da je elita ideološki i profesionalno spremna da se odgovorno i racionalno uhvati u koštac sa krizom. Drugo, populizam i demagogija mogu preovladati (već velikim delom postoje), a to može da vodi samo ka produbljenju krize. Posebni interesi, lobi-grupe ili strani uticaji sužavaju polje delovanja, koherentnost u pristupu i kompetentnost u promišljanju vlastite strategije. I još: da li sam u pravu ako tvrdim da nema kritičkog dijaloga između političke i profesionalne elite i da političke elite ne nude koherentne i upotrebljive odgovore, a kritičari i oponenti dokumentovanu analizu i obećavajuće opcije. I civilno društvo, odnosno treći sektor izgleda da se još nije uključio u promišljanje i savladavanje krize. Njegova ključna orijentacija čini se da je još uvek a grant-making activism, tj. fund-raising kojim se tuđa, odnosno donatorska agenda pretače u gomilu trening sesija i akcija upitne relevantnosti i u jednom drastično suženom javnom miljeu. (Da li je moja kritička analiza u tekstu „Serbian Third Sector at a Crossroads again?“ relevantna? 25) Koliko je tačna hipoteza da ne postoji, odnosno da je nevidljiva ili marginalizova kritična masa ’proizvođača ideja i informacija’ sposobna da političkoj eliti predloži kvalitetne ideje i opcije.26 Kod nas se agenda države blagostanja iliti njena socijalna politika svodi na ’socijalni sektor.’ Akademske i profesionalne zajednice su nezainteresovane, ne konceptualizuju je, ne povezuju sa ključnim procesima, strukturama i institucijama. Njenu agendu sužavaju na ’socijalu’ ili drugorazrednu istraživačku agendu. Tako preovladava ekspertski pristup, istraživanja su redukovana na koncept da brojke govore same, fragmentovana su i u ključu podrške tehničkim aspektima upravljanja i finansiranja mahom sistema socijalne zaštite. Time dolazimo do možda apsurdne, ali sigurno pradoksalne teze da bi za region i Srbiju možda racionalnije bilo da tržište ostane ključni alokator roba, novca i radne snage jer potpuno prepuštanje državi i njenoj regulaciji i izvođenje programa vodi u nama poznate iracionalnosti. Čak ni EU monitoring i uslovljavanje ne garantuje drugačiju praksu. Kada govorimo o regionalnim ekonomijama, znanja o stvarnom stanju naših privreda (struktura, trendovi, kompatibilnost ili nekompatibilnost unutar regiona ili Evrope i sveta) su fragmentarna i mahom neanalitička i tako teško upotrebiva da se izabere optimalna strategija suočavanja sa krizom. Kapaciteti naših država blagostanja, tj. njihovih programa socijalne politike su sasvim ograničeni, 24 25 26

148

Ružica, Miroslav. May, 2009. Tamna strana meseca, Biznis i Finansije, str. 55. Još nije publikovan, ali elektronska verzija je dostupna ([email protected]). M. Ružica, Tamna strana meseca.

prenapregnuti i ne mogu da služe kao ’automatic shock absorbers.’ Dakle, da penzije i raznovrsni transferi i usluge ne samo održavaju nivo životnog standarda, već i da utiču na održavanje “agregatne tražnje.“ Usled smanjivanja zaposlenosti i poreskih prihoda javni programi postaju neodrživi, a usluge ili transferi često su ispod zvaničnih linija siromaštva. Ukratko, penzije, nadoknade za nezaposlene, socijalne pomoći ili raznovrsne usluge istovremeno ugrožavaju nacionalne budžete, ali i njihove korisnike. Zdravstvo i obrazovanje klize ka privatizovanim sistemima u kojima platežna sposobnost određuje pristup uslugama i njihov kvalitet; kapaciteti ostalih javnih ustanova su nedovoljni pa novi privatni sektor postaje ključni pružalac usluga na osnovu istih kriterija. Siromaštvo postaje opšte, ali maskirano specifičnim konceptima i kategorijama ne proizvodi mobilizaciju i akciju. Odsustvo sistematskih istraživanja ’socijalnog pitanja’ i pasivnost istraživačkih zajednica u ovoj oblasti deluju da država blagostanja nije javna agenda pa i nema analiza i inicijativa da se agenda problematizuje, javno raspravlja, konceptualizuju prioriteti i sugerišu pravci promena. Bez zaključaka, ali i sugestija o uslovu bez koga se ne može (u Srbiji i regionu) Neophodna je snažna, sposobna, na javno dobro usmerena, prosvećena i posvećena vlada; vlada sa kapacitetom da formuliše i sprovodi substitucije i tranzicije u institucijama i programima neophodnim da se pređe iz krize u fazu oporavka. LITERATURA: Berman, Shery. 2009. Unheralded Battle: Capitalism, the Left, Social Democracy and Socialism, Dissent Hilebrand, Ernest. 2009. Između starih recepata i novih izazova: Evropska levica mora da se preorijentiše, Beograd: FES Ružica, Miroslav. 1985. Socijalna Politika: Kritika teorijskih osnova, Beograd: VSSR Ružica, Miroslav. May, 2009. Tamna strana meseca, Biznis i Finansije, str. 55

149

Vladimir Vuleti}

Globalizacije i levica u Srbiji Danas neću prepričavati ono o čemu sam već ranije pisao. Takođe, u dosadašnjem delu konferencije otvoreno je mnogo tema pa bih želeo da izbegnem ponavljanje rečenog. Ne bih se osvrtao ni na komentare koji su stigli od ljudi iz publike. Sa nekima se slažem, a sa nekima ne. Uprkos tome, ne bih želeo da polemišem jer mislim da stavovima koji ne mogu biti iskustveno potvrđeni ni opovrgnuti, odnosno koji predstavljaju plod uverenja ne vredi mnogo raspravljati. Moje mišljenje o takvim stvarima nije ni manje ni više vredno od mišljenja bilo koga drugoga, pa ne bih želeo da koristim trenutnu poziciju da bih iznosio svoja lična uverenja. Ono o čemu želim da govorim odnosi se na jedan aspekt koji, čini mi se, nije dovoljno naglašen u dosadašnjoj debati. O čemu se radi? Pre svega, kada kažemo ”levica u Srbiji”, a i ovaj skup ima u naslovu tu sintagmu, meni to u značajnoj meri deluje problematično. Da li je danas uopšte moguće govoriti o levici u jednoj zemlji? O tome je samo kolega Đokica Jovanović nešto rekao. Ono što želim da istaknem je da je govor o levici van globalnog konteksta u današnje vreme inherentno protivrečan. Uostalom, ako se okrenemo oko sebe videćemo da je i ovaj skup organizovan zahvaljujući saradnji sa jednom organizacijom koja nije iz Srbije. Meni je žao što danas ovde nema ljudi, odnosno studenata iz drugih zemalja. Izvinjavam se ukoliko grešim. No, ono što hoću da kažem jeste da bi ovakve skupove trebalo organizovati bar na regionalnom nivou. Razmenjivati iskustva bar na tom nivou ako već nije moguće na nekom širem, jedino je što ima smisla. Levica koja nije transnacionalno organizovana u današnjim okolnostima je contradictio in adjecto. Iz kog razloga? Pa jednostavno zbog toga što je globalni poredak danas jedna od ključnih determinanti svega onoga što se dešava u većini zemalja pa i u Srbiji. Dakle, problemi sa kojima se mi ovde suočavamo su najvećim delom, posledica strukturalnih odnosa u globalnom sistemu. Mi smo ovde često skloni da za sve nedaće optužujemo dnevno politička zbivanja. To je postalo opšte mesto, otvorite današnje novine i videćete kako, čak i kada se radi o veoma ozbiljnim temama, jedni napadaju vladu, drugi je brane. Oni koji je napadaju govore da su izbori rešenje za sve probleme, a oni koji je brane uveravaju da je vlada na pravom kursu i da će rešiti većinu problema. Obični ljudi su onda skloni da veruju da će neka nova vlast rešiti njihove probleme jer ih svi uveravaju da to zavisi od politike koju vodi vlada. Takvo uverenje koje rezultira u čekanju novih izbora i nadanju da će neka nova vlast rešiti probleme sa kojima se ljudi suočavaju potpuno je neosnovano. Uostalom, vidimo da već nekoliko izbora unazad, uprkos smenama na vlasti, ključni problemi ostaju nerešeni. Ovde smo čuli od nekih govornika 150

da je, od kako postoji višepartijski sistem, situacija u Srbiji sve gora i gora. Neko je, takođe, rekao da mi zapravo sada ne znamo kako će ljudi glasati na sledećim izborima jer im je svejedno ko je na vlasti. Meni sve to govori, upravo suprotno, da su problemi mnogo dublji, odnosno da njihov uzrok nije u karakteru vlada. Daleko od toga da amnestiram vlade, daleko od toga da u vladama nema svih onih problema o kojima se govori, ali suštinski problem je mnogo dublji, odnosno prevazilazi nivo nacionalnih vlada. Pre nego što pokušam da odgovorim o čemu se, po mom mišljenju, zapravo radi, navešću nekoliko primera da bih ilustrovao ovo o čemu govorim. Pre svega, ne znam kakva bi to vlada mogla da bude koja bi mogla samostalno da rešava probleme? Mi smo imali priliku da na delu vidimo jednu vladu koja je bila, ili koja se bar deklarativno suprotstavljala globalnom poretku i svi znamo kako se to završilo. Dakle, situacija je bila još gora. Govorim naravno o vladama Slobodana Miloševića koje su bile deklarativno levičarske, ma šta to značilo. Međutim, po mom mišljenju to jesu bile levičarske vlade na način kako se taj pojam tradicionalno koristio. Naravno, do 1995. godine ključno obeležje tih vlada bilo je uslovljeno ratnim okruženjem. Ali nakon toga, poslednjih pet godina, od 1995. do 2000. ona je ličila na ove latinoameričke levičarske vlade. Ovo što sada govorim pretpostavljam da predstavlja svojevrsnu jeres. Danas smo, naime, imali prilike da čujemo ovde od mnogih da na neki način zagovaraju ili se pozivaju na ono što rade levičari u Latinskoj Americi. Budimo sasvim otvoreni - ono što je radio Miloševićev režim u poslednjih 5 ili 6 godina svoje vladavine je bilo nešto nalik ovome što rade levičari u Latinskoj Americi danas. Dakle, suprotstavljaju se globalnom poretku. Mislim, možemo mi to relativizovati na ovaj ili onaj način, ali to jeste tačno i to predstavlja osnovnu karakteristiku tih režima. Ovi levičari su izokrenuli maksimu misli globalno – delaj lokalno. Njihova maksima bi pre mogla da glasi ‘’Misli lokalno, a delaj globalno’’. Milošević je pokušao da gradi svoju globalnu politiku polazeći od lokalnih interesa. Drugim rečima, učinjen je pokušaj da se lokalni interesi ostvare bez razumevanja promena do kojih je došlo na globalnom nivou. Ovaj način razmišljanja nije se pokazao kao racionalan, a posledice su bile katastrofalne. Ono što mi se čini da je važno naglasiti i zbog čega ima smisla govoriti o dominantnom uticaju globalnog poretka, jeste činjenica da je on stvorio situaciju u kojoj države postaju konkurenti za naklonost korporacija. Kada kažemo konkurencija obično mislimo na konkurenciju između korporacija, odnosno kompanija. Tako je, zapravo, bilo nekada. U XIX i XX veku. Kada se govorilo o konkurenciji mislilo se na konkurenciju između firmi. Danas, kada se kaže konkurencija reč je o konkurenciji između pojedinih nacionalnih država i to je razlog zbog koga ni jedna vlada bez obzira na svoj politički program ne može da vodi politiku koja je faktički levičarska. Čak i kada imate nekakvu levičarsku vladu, kao što je imate, recimo, danas ovde u Srbiji, jer je dominantno određuju Demokratska stranka koja je članica Socijalističke internacionalne i SPS čije samo ime upućuje na levičarsku orijentaciju, dakle čak i u takvoj situaciji takva ideološki levičarska vlada mora da se ponaša na način na koji bi se ponašala i vlada bilo koje druge političke orijentacije. Zbog čega je tako? Pa jednostavno, kada imate okruženje u kome zemlje jedna drugoj konkurišu da bi privukle investicije velikih korporacija, onda imate situaciju da su vlade primorane da predlažu zakonska rešenja kojima se dovode u pitanje prava zaposlenih. Bez obzira na dominantnu retoriku koja se može čuti od neoliberala koji su zauzeli ključna mesta na pozicijama s kojih se formira javno mnjenje, a prema čijem tumačenju visok nivo prava zaposlenih negativno utiče na ekonomsku efikasnost, jasno je 151

da je to prvenstveno interes korporacija, a ne zahtev ekonomske racionalnosti. Niko, naime, nikada nije ni empirijski ni teorijski dokazao da niži nivo prava vodi većoj ekonomskoj efikasnosti. Naprotiv, ako ima empirijske potpore, onda ona tvrdi upravo suprotno. U krajnjoj liniji radnik je produktivniji od kmeta, a kmet od roba. Ali, kao što rekoh ovde i nije u pitanju ekonomska efikasnost već interes kompanija koji mora biti zadovoljen da bi se njihova pažnja usmerila ka određenoj zemlji. Zato se kao dominantno, svaki dan, nameće pitanje kako privući i zadržati kapital u zemlji. Odgovor je da se kapital može privući tako što ćete imati niže nadnice, niže standarde u oblasti ekologije, niže standarde u oblasti radnih prava, niže poreze, a bez poreza je naprosto nemoguće zamisliti bilo kakvu državu blagostanja o čemu je ovde već bilo reči kao o ključnom cilju kome treba da teži levica u Srbiji. Dakle, ono što hoću da kažem jeste da su to problemi sa kojima se suočava bilo koja zemlja i bilo koji pokušaj da se osmisli politika levice u jednoj zemlji. Ti problemi se, međutim, ne mogu rešiti ni prevazići tako, kao što zamišljaju pojedini levičari, što će se velike korporacije proterati ili što će im se nametnuti uslovi koji će njima biti neprihvatljivi. Ma šta mi mislili o velikim korporacijama, izvesno je da su one nosioci tehnološkog napretka, izvesno je da određeni standard u pogledu kvaliteta i cene proizvoda mogu nametnuti samo velike korporacije. Izvesno je, najzad, da stanovništvo u ulozi potrošača nije spremno da prihvati niže standarde ni više cene. Drugim rečima, problem se ne može rešiti tako što će neka vlada odlučiti da se isključi iz globalne mreže i globalnih tokova. Zapravo i to je moguće, ali videli smo tokom devedestih koja je cena takve odluke i kakve su kratkoročne i dugoročne implikacije. Na kraju krajeva, čak i kada bi sve vlade odlučile da se isključe iz globalnih tokova to bi dovelo do problema koji bi, ako i ne bi nužno vodili svetskim sukobima, verovatno uslovili snižavanje životnog standarda u mnogim oblastima. Važno je istaći da se život onih koji danas žive loše ne bi popravio, ali bi se pogoršao život onih koji danas žive dobro. Politika levice mora, međutim, biti skoncentrisana na pitanje kako učiniti život onih kojima je loše boljim, a ne kako učiniti život većine lošim. Odgovor na to pitanje moguće je dati jedino na globalnom nivou. Dakle, levica se mora zalagati za više, a ne za manje globalizacije. Naravno, kada kažem više globalizacije onda mislim na globalizaciju u političkom smislu. Ekonomska globalizacija koja je dosegla visok nivo dovela je i do mnoštva problema o kojima je bilo reči. Način da se ti problemi reše jeste da se ekonomski tokovi stave pod političku kontrolu. Ako su ekonomski tokovi globalni onda i politička kontrola mora biti globalna. Analogija se može povući sa državom blagostanja. Država blagostanja je zapravo u krajnjoj liniji podrazumevala kontrolu ekonomskih zbivanja na nacionalnom nivou. To je bilo efikasno jer se u to vreme većina ekonomskih aktivnosti odvijala na nacionalnom nivou. Danas, kada se većina ekonomskih aktivnosti odvija na regionalnom ili globalnom nivou instrumenti nacionalne države blagostanja su neefikasni i naravno da to njenim protivnicima nije teško da dokažu. Neefikasnost tih insturmenata je kompromitovala zagovornike države blagostanja i to je osnovni razlog zbog koga se levica našla u defanzivi u većini zemalja, odnosno, zbog kojih je morala da se odrekne svojih načela poprimajući ideološki neprepoznatljivu boju zvanu “Treći put”. Jedini način za afirmaciju vrednosti države blagostanja je da se one realizuju putem aktivnosti institucija koje bi bile konstituisane na regionalnom ili globalnom nivou. U tom smislu ključni zadatak levice je da doprinosi stvaranju regionalnih i globalnih institucija političkog karaktera koje bi u određenom kritičnom trenutku mogle preuzeti odgovornost za donošenje krupnih političkih odluka kojima bi se regulisala ekonomska kretanja. 152

Mislim da ne treba imati iluzija da je ovaj preokret moguće izvesti u kratkom periodu. Ne mislim ni da je, na kraju krajeva, važno kada će on biti izveden. Mislim, međutim, da je važno da svi koji dele vrednosti solidarnosti i društvene pravde mobilišu svoje snage i interesovanja u tom pravcu. Rezultat će doći sam po sebi.

153

Aco Popadi}

Probuditi san Ka pokretima strukturalne obnove Let us destroy mainly by means of the gentle, permanent, and binding reality that we build Gustav Landauer Briga za budućnost levice u Srbiji ima mnoga lica. U zemlji u kojoj levice nema to se manje više svodi na to da neko ko najčešće i nije levičar, ma šta to značilo, ili je u najmanju ruku neka vrsta tzv. „ljigavog socijaldemokrate“, apeluje na nešto što se zove „domaća javnost“ da bi bilo dobro da i „mi“ imamo „normalnu“ političku scenu po uzoru na zemlje „razvijenih demokratija“, ma šta to značilo, takođe. Projekcija normalnosti koja se plasira sa „privilegovane prazne tačke univerzalnosti“ (Žižek) podrazumeva utopijsku viziju potpuno uravnoteženog, pa samim tim i svedenog političkog polja u kom ipak ima mesta za folklorno prisustvo levog i desnog ekstrema, ali svakako, samo u meri u kojoj je to „normalno“. A to znači da je taj „ekstremni“ Drugi prihvatljiv samo kao pripitomljen, klasifikovan, imenovan, de facto ućutkan, marginalizovan i smešten na beznednoj distanci u odnosu na onog ko ima moć da klasifikuje, imenuje, itd. U odnosu na takvu shemu traga se za poželjnim kandidatom koji će popuniti upražnjeno mesto tako konstruisane „levice“ i zadovoljiti očekivanja koja idu uz njenu unapred predviđenu ulogu. Šahovska tabla je postavljena, samo je još neophodno pronaći pacera da bude (levičarski) pion, pa na sveopšte zadovoljstvo domaće javnosti i politčkih analitičara „normalna“ partija najzad može da počne. Drugim rečima, čitav napor da se pronađe odgovor na pitanje šta da se radi sa problemom oživljavanja levice u Srbiji, najčešće se svodi na jadikovanje zbog nepostojanja jake levičarske partije tzv. savremenog socijaldemokratskog i evropskog usmerenja, koja bi trebalo da bude staratelj „socijalno ugroženih slojeva“ i stožer širih „progresivnih“ tendencija unutar one društvene sfere koju obično nazivamo civilnim društvom. Međutim, ovaj vid apologije status qoua pati od više temeljnih slabosti. Između ostalog, zamagljuje realno postojeće odnose i, zapravo, stvari postavlja naglavačke: unutar zadatog okvira, čija legitimnost i granice se nikada ne dovode u pitanje, u ime demokratije elita treba da osvoji vlst, i na taj način ispuni nužni preduslov širenja procesa demokratizacije na šire slojeve društva; dakle odozgo. Pri tom, kao što je to bio slučaj sa Zoranom Đinđićem, postoji očekivanje da se demokratija pretvori u kulturu koja će

154

napajati čitavo društvo. Po njemu, „Započinje se nekim političkim projektom, sledeći korak je institucionalizacija, stvaranje zakona i institucija, ali onaj poslednji je stvaranje ponašanja, navika i kulture, prema kojoj bi se poštovale institucije i da se ono što je kao politički projekat uspostavljeno u svakodnevnom životu realizuje i živi.“ 1 Drugim rečima, demokratizacija je nešto što se dešava naknadno, tek po osvajanju vlasti putem mobilizacije „biračkog tela“ koja je isključivo instumentalne prirode. Demos u tom procesu učestvuje samo kao neko ko će sopsvenim glasovima, a ako ustreba i mišicama, izneti na vrhove vlasti novu elitu da bi se ona nakon sopstvenog institucionalnog utvrđivanja postarala za „vladavinu naroda“. Demorkatizacija potom, sudeći prema rečima „prvog srpkog demokratski izabranog premijera“, znači navikavanje na zadate političke okvire koji treba da budu uporište svakodnevnog života, tj. „kultura“ koja će prevashodno putem organizacija civilnog društva hraniti državne institucije i stvarati preduslove tobožnjeg ograničenja državne moći. Međutim, ne samo da je ovo naivno očekivanje zasnovano na pogrešnoj pretpostavci – jer se na taj način, zapravo, samo perpetuira pasivnost pripitomljenog stanovništva – već nam i letimični osvrt na istorijska iskustva širom planete nedvosmisleno govori da se slobode uvek osvajaju odozdo, tj. da proces demokratizacije, ako pod njim poimamo učešće „naroda“ u „proširivanju dna kaveza“ 2 a ne puko institucionalno reformisanje sistema distributivne pravde, podrazumeva aktivnu ulogu mnoštva aktera i uvek je rezultat ustupaka na koje su vlasti primorane zahvaljujući pritisku odozdo. Jedan od ključnih faktora ovako shvaćene, tj. liberalne koncepcije demokratije, je tzv. civilno društvo: sfera posredovanja između privatne sfere i države u kojoj su glavni akteri građani, najčešće organizovani unutar i oko nevladinih organizacija. No, civilno društvo je jedan od ključnih koncepata koje su Marks i Engels preuzeli od liberalizma, i to uprkos tome što je: „Razvoj civilnog društva je bio suštinski instrument u podizanju liberalnih država, stubova unutrašnjeg i svetskog poretka. Civilno društvo se takođe koristilo kao simbol okupljanja za uspostavljanje struktura liberalne države tamo gde ona nije postojala. Ali iznad svega, civilno društvo je, istorijski, bilo način da se ograniči potencijalno destruktivno nasilje kao i pripitomljavanje opasnih klasa“. 3

Drugim rečima, civilno društvo, s jedne strane, predstavlja domen relativne autonomije socijalnog i ujedno je, kao takvo, teren na kome se vode borbe za širenje polja sloboda, tj. mesto vršenja pritisaka odozdo, ali sa druge strane, isti fenomen svedoči o uvek već postojećoj državnoj kontroli nad 1 Paunović, Žarko. 2007. (ur.) Budućnost civilnog društva u Srbiji, Milenijum – Centar za razvoj građanskog društva, Beograd, str. 11 2 Noam Čomski često koristi ovu sintagmu koju je pozajmio od Pokreta seljaka bezemljaša iz Brazila (MST). Njome se sugeriše postepeno osvajanje sloboda koje je u sprezi sa punom svešću o granicama „kaveza“, uz istovremeno izbegavanje suicidalnog junačenja i direktnog napada na sam „kavez“ kao takav. Širenje dna kaveza trebalo bi da dovede do povijanja i, na posletku, pucanja rešetaka od kojih je on izgrađen. Sa druge strane, naizgled paradoksalno, kavez ponekad treba čuvati od većeg zla (a to su za Čomskog multinacionalne korporacije; kavez je, naravno, država). Sledeći logiku sopstvenih metafora, Čomski sugeriše da je kavez ipak bolji od samice, tj. da postojeći mehanizmi demokratskog upravljanja „kavezom“, ma kako loši i nesavršeni bili, iapk pružaju kakvu-takvu arenu za političko delovanje, dok privatizacija i korporativizacija „kaveza“ znači totatalan mrak. Šimleša, Dražen. 2008. Četvrti svjetski rat / Drugačiji svijet je moguć, Zagreb, elektronsko izdanje http://www.elektronickeknjige. com/simlesa_drazen/cetvrti_svjetski_rat/index.htm 3 Valerštajn, Imanuel. 2005. Posle liberalizma, Beograd, Službeni glasnik, str. 13.

155

građanskim inicijativama. Samim tim, pošto ne propituje granice zadatog okvira, svaka njihova delatnost samo dodatno osnažuje poziciju totalizujuće državne mašine. Povrh svega, kad čitav taj fenomen sagledamo kroz prizmu domaćih prilika i uzmemo u obzir osobenosti savremnog grant aktivizma koji u nas često prerasta u „alternativnu vrstu karijere“4, ne treba da budemo iznenađeni što ima slučajeva koji sežu i do krajnjih granica bizarnog 5. Sa druge strane, partijska politika u levičarskoj istoriji nema bog zna kako pozitivan bilans. Bilo da se radi o modelu masovne ili avangardne partije, potpuni debakl partijskog marksizma označio je kraj ideje o univerzalnoj, birokratski organizovanoj partiji kao uporištu i predvodniku „progresivnih snaga“. Savremena iskustva tzv. „antiglobalističkog pokreta“ (koji bi pre trebalo nazvati antineoliberalnim, alterglobalističkim ili pak „pokretom pokreta“), nedvosmisleno svedoče o „sumraku avangardizma“ 6 kao političke teorije i prakse. Povrh svega, reformistički orijentisane partije socijaldemokratskog usmerenja u velikoj meri su kumovale uspostavljanju hegemonije neoliberalizma i čak neposredno bile odgovorne za nove ratne pohode zapadnog kapitalizma. Takođe, suodgovorne su i za aktuelne procese sužavanja građanskih sloboda i invazivno širenje sistema kontrole unutar samih zapadnih demokratija. Za usputno podsećanje na ta „dostignuća“, te izuzetno nasilne pa čak i smrtonosne „kontrakcije dna kaveza“, dovoljno je prisetiti se antiterorističke histerije koja je zavladala nakon 11. septembra 2001, džingoizma koji je pratio napade na Irak i Avganistan do kojih je došlo uprkos najmnogoljudnijim antiratnim protestima u istoriji čovečanstva 7. Takođe, ne treba zaboraviti ni, istina kod nas sasvim zanemarene, procese širenja i mutacija „bezbednosne arhitekture“ EU u okviru kojih posebno mesto zauzima pojačana kontrola migracija8 4 Upravo tako Žarko Puhovski dijagnostikuje NVO sektor u našem regionu i kaže: „To je neka vrst alternativne karijere. U Srbiji je dosta njih otišlo u državnu upravu, ambasadore ili diplomatske funkcije, a kod nas odlaze u razne konzultante, savjetnike, parlamente i to je do neke mjere neizbježno, ali se mora radikalno razlikovati te dvije vrste aktivnosti (volontersko-aktivističke i profesionalne, A.P.), inače će sve otići k vragu.“ Pored toga, Puhovski ističe da je u Hrvatskom Helsinškom odboru za ljudska prava (HHO), na čijem čelu je bio do, u proljeće ’98. bilo „33 zaposlenih - svatko s većom plaćom nego ja kao redovni profesor“. Više na: http://www.zamirzine.net/spip.php?article6500, intervju objavljen 27. juna 2008. 5 Upečatljiv je primer kome sam mogu da posvedočim. Naime, radi se o beskrupuloznosti jednog, kako je sam voleo da se predstavlja, „šezesetosmaša“ iz Kraljeva koji je potkraj ’90-ih u ime više svojih NVO raznim donatorima podnosio predloge projekta koji su bili usklađeni sa godišnjim fokusom donatorskih agendi, računajući da će u „godini žena“ – iako nije žena – biti isplativo osnovati ženski NVO, u „godini Roma“ – iako nije Rom – osnovati romski NVO, itd. 6 Graeber, David. 2004. „Twilight of Vanguardism“, u The World Social Forum : Challenging Empires (Jai Sen, Anita Anand, Arturo Escobar, Peter Waterman eds.) New Delhi, Viveka Foundation 7 15. marta 2003. širom planete, u cca 800 gradova, više miliona ljudi (procene variraju od jednog do trideset miliona) učestvovalo je u koordinisanim protestima protiv napada na Irak i započinjanja novog, nelegitimnog rata. http://en.wikipedia.org/ wiki/February_15,_2003_anti-war_protest 8 U okviru koje poseban slučaj predstavlja tzv. oustorcing kontrole migracija, tj. politika pritiska EU na susedne zemlje od kojih se traži da preuzmu veću odgovornost za tranzit migranata. Upečatljiv primer predstavlja Ukrajina od koje se traži da, s jedne strane, spreči tranzit migranata ka EU i da pritvori ljude poreklom iz „bezbednih zemalja“ (koji samim tim nemaju šta da traže u EU), ali i da na svoju teritoriju primi sve veći broj proteranih imigranata iz EU, uprkos nepostojanju odgovarajuće infrastrukture i više nego neadekvatne zaštite postojećih izbeglica i azilanata/kinja na teritoriji Ukrajine. Specifičan položaj u kom se nalazi Ukrajina, tj. njena želja da se približi EU i otme gravitaciji Rusije, dodatno otežava ovu situaciju, pa ona nevoljno podleže pritiscima iz Brisela. Deblji kraj, kao i obično, izvlače migranti. Za više pojedinosti o ovom problemu konsultujte izveštaj Human Rights Watch-a: European Union - Managing Migration Means Potential EU Complicity in Neighboring States’ Abuse of Migrants and Refugees http://www.hrw.org/legacy/backgrounder/eca/eu1006/

156

kao i tehnički sve sofisticiranija i ekspanzivniji policijski nadzor 9. Otuda, s obzirom na sve napred rečeno, iako to ni izbliza ne iscrpljuje sve razloge nagomilanog nezadovoljstva i nepoverenja u vladajući sistem, pad poverenja u državu i partijske organizacije levice, ili pak partijsku politiku uopšte, nikoga ne treba da čudi. No, to nije trend koji je započet juče. Diskontinuitet u odnosu na tradicionalnu levičarsko poimanje političkog aktivizma načinjen je još sredinom 1960-ih od strane tzv. novih društvenih pokreta. Novi, turbulentni talas koji se kretao u tom smeru potkraj minulog veka poznat je kao „anti/alterglobalistički pokret“. Taj tzv. „pokret pokreta“, sa direktnom akcijom, visokim stepenom ikluzivnosti, horizontalnim umrežavanjem i izrazitom nekonvencionalnošću „karnevalskog nereda“ kao relativno novog vida borbe, po kom su poznate čuvene masovne antikapitalističke mobilizacije s kraja XX i početkom XXI veka, inspirisao je nove generacije aktivista i aktivistkinja i udahnuo život u klonulu, kako staru tako i tzv. novu levicu. Pa ipak, čitav taj trend snaženja autonomije socijalnog i buđenja nade u mogućnost ostvarenja drugačijeg, boljeg sveta – buđenje nove mladosti globalne levice – potpuno je zaobišao srpsko društvo. Svakako, recentna istorija i izolovanost zemlje u kojoj živimo nisu išli na ruku otvaranju za neke drugačije perspektive, drugačije pokušaje promišljanja i odnošenja prema stvarnosti, ličnim, društvenim, tj. međuljudskim odnosima, svakodnevnom životu. A upravno tu, u sferi svakodnevnog, ličnog/političkog, treba tražiti korene drugačijeg sagledavanja, a time i otvaranje novih mogućnosti za konfrontaciju sa postojećim i nekim sasvim novim problemima, odnosno tražiti prostor za započinjanje novih etapa u borbi za neposredno učešće u sopstvenoj egzistenciji, lišenoj posredovanja državnih i korporativnih struktura; naravno, u meri u kojoj je to u datim okolnostima moguće. Uprkos svemu, postavlja se pitanje zašto se onda u Srbiji, mimo sporadičnih i zanemarljivih ekscesa, nije javila slična tendencija, makar to bilo u džepovima domaćeg radikalnog antikapitalističkog aktivizma. Kako to da punih deset godina nakon, gotovo legendarnih protesta protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu (30. novembar 1999.), gotovo da nema nikakvog interesovanja za ta zbivanja koja su, sudeći po oceni brojnih komentatora, za današnji antikapitalistički pokret bila ono što je ’68. predstavljala za tadašnju generaciju revolucionara/ki? Zašto uprkos relativnoj dostupnosti interneta u Srbiji Specijalizovana služba za upravljanje operativnim zadacima kontrole migracija – Frontex – pored obezbeđivanja granica unije, angažuje se i s one strane granica EU, na teriroriji matičnih zemalja migranata sa kojima organizuje tzv. združene operacije, ili pak na otvorenom moru, gde presreću plovila koja ponekad prevoze i na desetine, pa čak i hiljade izbeglica iz Afrike i Azije. Sa uhapšenima se vrši repatrijacija, ili se u suprotnom zadržavaju u kolektivnom smeštaju koji su de facto zatvorske jedinice – ako ne i logori – specijalno namenjenim za tu svrhu. Samo je u julu 2008. godine, sudeći prema zvaničnom izveštaju, 185 ljudi je nastradalo u pokušajima da pređe granicu EU (http:// fortresseurope.blogspot.com/2006/01/june-2008.html). UNITED for Intercultural Action (Evropska mreža protiv nacionalizma, rasizma, fašizma i za podršku migrantima i izbeglicama), zabeležila je više od 10.000 smrtnih slučajeva na granicama „tvrđave Evrope“, počevši od 1993. pa do danas. http://www.unitedagainstracism.org/pdfs/listofdeaths.pdf 9 Pored postojećih nacionalnih baza podataka, kontrola evropskih građana/ki je pojačana dodatnim centralizovanim sistemima za zadržavanje podataka poput Šengenskog informacionog sistema (SIS) i Europolovih baza podataka. Više na meti nisu samo usual suspects – imigranti i azilanti – već se i građani i građanke EU izlažu opasnosti da budu uneti u neku od ovih baza podataka ukoliko budu, na primer, legitimisani tokom održavanja nekih demonstracija. Ova informaciona mreža bi trebalo da se proširi i do SAD, a pod pretpostavkom razvoja real time komunikacije policijskih službi raznih zemalja. Svi oni koji su predmet ovih sistema kontrole, generalno gledano, ne znaju ništa o tome niti imaju bilo kakvu mogućnost kontrole nad tim operacijama. Kritičari ovog vida nekontrolisanog prikupljanja podataka već govore o „društvu baza podataka“, kao novoj distopičnoj viziji totalitarnog sistema. Više o svemu na: http://euro-data.noblogs.org/.

157

nema adekvatnog interesovanja za zbivanja koja su širom sveta iznedrila nove generacije – ili možda čak sukcesivno više generacija – relativno novog vida društvenog i političkog aktivizma tzv. „horizontalističke“ orijentacije? Zašto se čak i u džepovima domaćeg antikapitalističkog aktivizma maltene ne odmiče od pogubne resantimanske politike koja svoje nosioce betonskim čizmama vuče na dno avangardističkog, mučeničkog i sektaškog ambisa, pogubnih binarnih redukcija koje neretko sugerišu fetiširanje revolucionarnog nasilja bez i trunke nastojanja da se sredstva sopstvenih borbi usklade sa željenim ciljevima (što je, drugim rečima, ignorisanje etike i produženo vezivanje ili, čak, robovanje rukovidećoj logici stare levice, uprkos svim njenim „istorijskim dostignućima“); zašto se ne dovodi u pitanje nekritičko ukopavanje u zaleđenim identitetima, progresistička vera u razum i nekritička apologija nauke, deklarativno ili pak prećutno prihvatanje feminizma uz de facto praktikovani mačo workerism i potpuno odsustvo kritičke (samo)refleksije spram ponašanja i odnosa unutar matičnih grupa i organizacija koje su neretko natopljene mačističkom militantnošću (koju, naravno, prati analogni odnos prema kvir osobama i njihovim borbama); dokle će da traje slepilo za gorući značaj klimatskih promena i ostale ekološke, energetske i tehnološke probleme koji su neodvojivi od pitanja industrijalizma, vere u progres i dominantnog potrošačkog načina života koji diktira tzv. pozni kapitalizam... na posletku i naravno da to nije manje važno, zašto su gotovo svi maldi levičari i levičarke u nas tako prokleto dosadni!? Drugim rečima, ako je stanje unutar tanane antikapitalističke margine indikativno za širi problem aktuelnog stanja nepostojeće „levice“ u Srbiji, sasvim izvesno, ništa se značanije neće desiti bez nužne serije diskontinuiteta10 u odnosu na, prosto rečeno, postojeće stanje. A to pre svega, pored potpunog demistifikovanja „trećeg sektora“, znači odbacivanje nostalgičnog, ili pak zadrtog, svejedno, insistiranja na već viđenim, neinspirativnim, otuđujućim i pogubnim politikama stare levice koje se u praksi, zavisno od nivoa institucionalizovanosti, razlikuju samo u stepenu militantnosti i radikalizma, dok im je temeljna logika ista. *

Ja znam šta je istina i hoću da uspostavim njenu hegemoniju. Ratibor Trivunac, „najpoznatiji srpski anarhista“ Ričard Dej 11, politički filozof i sociolog iz Kanade, tu logiku određuje kao „logiku hegemonije“ i prepoznaje je u osnovi kako marksističke, tako i liberalne ideologije. Pod logikom hegemonije on podrazumeva „borbu za dominaciju, generalno ograničenu na simbolički, geografski, ekonomski i politčki 10 Da bi zaista došlo do raskida on mora biti više puta sukcesivno i na različite načine potvrđen. U protivnom postoji gotovo izvesna mogućnost da ono što inicijalno zaliči ili čak u datom trebnutku bude raskid, na duži rok ispolji svoj relativni karakter i da se pod uticajem privlačnih sila glavnog toka vremenom utopi u mainstream i „prekodira“ u prolazni eksces. To, s obzirom na opštu kontigentnost društvenih tokova, ne isključuje mogućnost raznih nepredvidivih obrta i hibridnih ishoda unutar širokog kontinuuma koji se proteže između ekstremnih polova totalne asmilacje i popunog utopističkog egzodusa. Šta više, rekao bih da je upravo hibridizacija nužni ishod, ili možda čak drugo ime, za ono što u ovom kontekstu nazivam diskontinuitetom. 11 Day, Richard J. F. 2005. Gramsci is Dead: Anarchist Currents in the Newest Social Movements (Toronto/London: Between the Lines/Pluto Press

158

kontekst određene nacionalne države ili grupe država, koja se sve više dešava i na globalnom nivou“12. Logika hegemonije, dakle, podrazumeva „pretpostavku da se efektivna društvena promena može ostvariti jedino simultano i en masse, širom čitavog nacionalnog ili nadnacionalnog prostora.“13 Zbog toga su političke ideologije koje slede logiku hegemonije strateški čvrsto vezane za nacionalnu državu, koju smatraju nužnim instrumentom za ostvarenje svojih ciljeva. Dok god nastoje da univerzalizuju svoje političke programe, da ih homogenizuju, putem institucionalnih, nacionalnih i nadnacionalnih struktura, liberalizam i marksizam su na istom terenu i jedan drugom više liče nego što bi se to dalo zaključiti na osnovu onog što pobornici ovih ideologija jedni o drugima imaju da kažu 14. S jedne strane, reformističke borbe ne diraju u suverenitet i legitimitet države zadovoljavajući se njenim „priznavanjem“ raznih individualnih „prava“, a na osnovu procesa saradnje i sukoba. Međutim, kako ističe Dej, takve inicijative svakim „ustupkom“, svakim „kompropmisom“ države, zapravo samo „razgibavaju“ i jačaju njenu strukturu omogućavajući joj pri tom da se prikazuje kao „responzivna“ i „inkluzivna“. Šta više, pred toga što „legitimišu“ državnu moć, ova poboljšanja služe i kao „dobar“ izgovor za gušenje i asimilaciju autonomnih pokreta. Sa druge strane, levičarski revolucionari opijeni „modernom fantazijom konačnog događaja totalizujuće promene (revolucijom)“ 15 nastoje da uspostave proletersku „kontrahegemoniju“ i njome zamene postojeći oblik buržoaske hegemonije. Pri tom, kritika hegemonije dolazi u obzir samo u instrumentalnom ključu – ona se razmatra kao sredstvo ostvarenja diktature proletarijata i nikako drugačije. „Ono što je sakriveno unutar koncepta hegemonije, od samog trenutka njegovog javljanja u marksističkoj teoriji i praksi, bio je skup pretpostavki koje su redukovale mogućnosti organizovanja kako revolucionarnih borbi tako i postrevolucionarnih društava.“ 16 Ta tendencija je produžena tokom ’60-ih i ’70-ih sa tzv. novim društvenim pokretima 17 i postmarksističkom novom levicom, da bi je sredinom osamdesetih Ernesto Laklo (Ernesto Laclau) i Šantal Muf (Chantal Mouffe) učinili sasvim eksplicitnom u svojoj uticajnoj knjizi Hegemonija i socijalistička strategija, kojom je takoreći standardizovan konceptualni okvir pojma hegemonije i njegove upotrebe u društvenim naukama. Na taj način, logika hegemonije je i sama poprimila hegemoni status u društvenim i kulturnim teorijama – pre svega kroz recepciju Gramšijevog shvatanja ovog pojma. „Hegemonija hegemonije“ ograničava vidno polje i čini nedostupnim sve one ciljeve i načine 12 Ibid, strana 48 13 Ibid, strana 8 14 Šta više, kada su u pitanju sličnosti između velikih ideologija, Imanuel Valerštajn ovom dvojcu pridodaje i konzervativce (mada njihovu međusobnu sličnost utvrđuje po drugom osnovu). Valerštajn čak ide dotle da tvrdi da su konzervativci i socijalisti zapravo samo frakcije unutar jedne dominantne ideologije modernog doba – liberalizma. 15 Ibid, str. 9. 16 Ibid str. 58. 17 Tzv. „Nove društvene pokrete“ u odnosu na tzv. „stare društvene pokrete“ karakteriše to što se ne usredsređuju na klasu kao fundamentalnu osu ugnjetavanja. Iako nemaju totalizujuće koncepcije i ne pretenduju da revolucionarno rešenje, tj. ne nastoje da deluju po svim osama ugnjetavanja i to odjednom, „novi društveni pokreti“, smatra Dej, u najvećem broju slučajeva i dalje ostaju zarobljeni unutar logike hegemonije. Razlog leži u njihovom zastupanju simultanih promena na nacionalnom nivou, tj. u njihovim politikama protesta i reforme. Na taj način, orijentisanost „novih društvenih pokreta“ prema državi nije ništa manje jaka od one njihovih „starih“ prethodnika, što im je zapravo ključna zajednička karakteristika.

159

borbi koji se ne uklapaju u zadatu shemu. Drugim rečima, opet imamo posla sa fiksiranim koncepcijama „normalnosti“ koje nisu ništa drugo nego policijski poredak na delu, u smislu koji tom pojmu daje Ransije (Ranciere) 18. A to nas vraća na početak ove priče. * Dakle, da rezimiramo. Povrh svih svojih nedostataka, srpskom društvu upadljivo nedostaje „levica“. Šta više, taj nedostatak je toliko upadljiv da se za njen „umereni“ povratak u javnu društvenopolitičku arenu zalažu čak i oni koji nisu levičari. Svoje razloge za to temelje na onome što se u ovdašnjem kulturno-rasističkom ključu obično naziva „normalnim državama“. Oni na taj način govore u ime odsutnog Drugog čiji povratak priželjkuju samo u meri u kojoj će to podrazumevati saglasno podređivanje policijskom poretku od strane tog pseudo subjekta. Drugim rečima, niko od njih ne želi stvarni povratak „levice“ u društveni, kulturni, ekonomski i politički život zemlje, već dolazak statista koji će dobrovoljno pridržavati kulise liberalno demokratskog spektakla. Ostaci stare i klice neke nove srpske levice, svako na sebi svojstven način, ispipavaju teren oko sebe i tragaju za rešenjima koja, s obzirom na sopstvene ideološke specifičnosti, smatraju optimalnim. Sve to liči na inertno teturanje starca prošarano besciljnim tumaranjem novorođenčeta. Civilno društvo se nameće kao teren na kome se s punim poverenjem, ili donekle nevoljno – jer „ničeg nema bez radnika“, artikulišu razni projekti koji ne dovode u pitanje uslove sopstvenog postojanja i klasifikacije policijskog poretka. Radikalna levica – tj. malobrojni/e pojedinci/ke i grupice objedinjeni pod kapom tog apstraktnog pojma sociološke imaginacije – (samo)istisnuta na društvenu marginu, sapliće se o sopstvene revolucionarne fantazme, parohijalizam i zadrtost. Uz sveprisutnu želju „da se nešto promeni“ svako se trudi da ostane isti. Odsečenost od savremenih globalnih antikaptialističkih borbi i makar delimično samoskrivljena neobaveštenost o zbivanjima u vezi sa tzv. „pokretom pokreta“ i svim onim što je proisteklo iz minulog ciklusa „antiglobalističkih“ borbi, uz tragičnu neobaveštenost o razvoju postkolonijalne, feminističke i kvir teorije, ujedno znači i osuđenost na hroničnu anarhonost, parohijalizam, te potpuno slepilo za izvorni kontekst u kom su plasirana mnoga od aktuelnih pitanja koja do nas – kao recimo u slučaju klimatskih promena – stižu u drastično isposredovanom i postvarenom obliku: u vidu korporativnih i državnih greeenwashing i bluewashing kampanja koje domaća „javnost“ prihvataja en bloc bez ikakve kritičke distance. 18 U najkraćem, policijski poredak podrazumeva nejednakost. Šta više, on postoji radi njenog održavanja. U policijskom poretku postoje oni koji imaju koristi i oni koji je nemaju; oni čiji glas se računa, koji su uračunati i oni koji u igri nemaju svog udela. Policijski poredak klasifikuje, imenuje, deli, pacifikuje, marginalizuje i isključuje. On formalno može da zastupa jednakost, ali je ona uvek samo pasivnog karaktera. Policijski poredak ne podstiče participaciju, on distribuira prava. U njemu postoji mnogo tipova klasifikacija koje stvaraju mnogo tipova nejednakosti (ekonomske, rasne, rodne, psihološke i sociološke), a to znači da u policijskom poretku nema nekog posebnog objekta eksploatacije, pa time ni posebnog subjekta poličke akcije. Narušavanjem policijskog poretka, poništavanjem njegove tobožnje prirodnosti, remećenjem postojećeg konsenzusa odbacivanjem nametnutih klasifikacija, izlazkom iz dodeljenog identiteta, iz nevidljivosti, narod – tj. oni koji su nejednaki s obzirom na datu klasifikaciju – narušava potpunost policijskog poretka putem aktivnosti koja je u sebi samoj izraz lične jednakosti sa onima čija pozicija ili delanje nastoji da opovrgne tu jednakost. Drugim rečima, deklasifikacija kao čin aktuelizacije jednakosti je demokratska politika na delu. May, Todd. 2008. The Political Thought of Jacques Rancière - Creating Equality, Edinburgh University Press.

160

Neodloženo suočavanje sa svom dubinom istorijskog debakla stare levice, uz radikalno preispitivanje i, nadam se, prevazilaženje hegemonih narativa i nostalgije za dobom kada je marksizam bio alfa i omega socijalističke teorije i prakse, šta više, odustajanje od bilo kakvih hegemonističkih pretenzija, puža mogućnost da se okoštala, nekreativna, impotentna i stagnantna „levica“ koja grca u izlizanim strategijama koje ne vode nikuda, otvori za nove mogućnosti, tj. sopstvenu promenu. Umesto opsednutosti levičarskim ili bilo kojim drugim identitetom, birokratskim organizacionim strukturama, mačističkim „vorkerizmom“, revolucijom i nadasve jedinstvom; umesto autističnog umovanja otuđenih i privilegovanih akademskih „zajednica“, lišenih rizika i neizvesnosti kojima su ispunjeni životi onih koji su predmet njihovih – naših – istraživanja i instruktivnih razmatranja na temu „šta da se radi“, bez dodira sa bilo kojim vidom aktivizma – a pre svega onim koji ne zavisi od finansijskih injekcija i agendi privatnih fondacija niti od pomoći države; ono što zovemo savremenom „levicom“ trebalo bi da bude drugo ime za dinamičke odnose unutar otvorenog i širećeg prostora susretanja mnoštva različitih, difuznih, decentralizovanih manjinskih borbi lišenih hegemonističkih aspiracija. S one strane, to jest, „negde između“ reforme i revolucije, trebalo bi da gradimo mrežu odnosa, uporedo sa postojećim institucionalnim strukturama, koja će počivati na eksperimentalnim pokušajima „strukturalnog obnavljanja“ 19. To naravno ne isključuje tradicionalne oblike organizovanja, niti znači apsolutnu negaciju ili pak krajnju relativizaciju dostignuća „politike zahtevanja“ 20, ali znači jasan uvid u postojeće stanje stvari što je osnovni preduslov za bilo koji iskorak u pravcu tzv. „angažovanog povlačenja“ (Virno), odnosno izlaska iz začaranog kruga reprodukcije „hegemonije hegemonije“. Takva mreža odnosa trebalo bi da bude prostor u kome je moguć kontinuirani dijalog, uzajamna pomoć u borbama protiv aktuelnog poretka dominacije, solidarnost različitih, samosvojnih ali ne i sektaških inicijativa koje će biti otvorene za međusobnu saradnju pa samim tim i sopstveno menjanje, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou, te biti deo protivrečnih i, sasvim izvesno, dugotrajnih procesa „stvaranja novog sveta u ljusci starog“. Korenitim preispitivanjem sopstvenih pozicija, istorisjkog nasleđa i pozadinskog konteksta, negovanjem spremnosti za direktno suočavanje sa problemima, odnosno prihvatanjem rizika koje sa sobom nosi levičarska politika uz, najzad, otvaranje za nove, globalne tendencije nova generacija domaćih antikapitalista/kinja će moći da napravi preko potrebni diskontinuitet sa dosadašnjom praksom i postavi temelje novih pokreta primerenih aktuelnom trenutku.

19 Radi se o konceptu koji potiče iz tradicije „utopijskog“ socijalizma koji je najpotpunije razvio nemački anarhista Gustav Landauer. 20 „Ovaj model društvenog delanja podrazumeva postojanje dominantne nacije vezane za monopolističku državu, koju je nužno ubeđivati da dodeljuje darove priznanja i integracije podređenim identitetima i zajednicama. (...) ovaj model je generalizovan, (...) da bi uključio ne samo etničke i rasne identitete, već i večito šireći skup borbi, od kojih svaki izranja iz jednog od specifičnih modela dominacija i eksploatacije koji su karakteristični za globalizujući sistem - rodne, seksualne, prema sposobnosti, starosti, i tako dalje.“ Dej, ibid, st. 14-15.

161

LITERATURA: Day, Richard J. F. 2005. Gramsci is Dead: Anarchist Currents in the Newest Social Movements(Toronto/London: Between the Lines/ Pluto Press Graeber, David. 2004. „Twilight of Vanguardism“, u The World Social Forum : Challenging Empires (Jai Sen, Anita Anand, Arturo Escobar, Peter Waterman eds.) New Delhi, Viveka Foundation May, Todd. 2008. The Political Thought of Jacques Rancière - Creating Equality, EdinburghUniversity Press. Paunović, Žarko. 2007. (ur.) Budućnost civilnog društva u Srbiji, Milenijum – Centar za razvoj građanskog društva, Beograd Valerštajn, Imanuel. 2005. Posle liberalizma, Beograd, Službeni glasnik Šimleša, Dražen. 2008. Četvrti svjetski rat / Drugačiji svijet je moguć, Zagreb, elektronsko izdanje http://www.elektronickeknjige.com/simlesa_drazen/cetvrti_svjetski_rat/index.htm

162

Vladimir Markovi}

Antiimperijalizam i levica u Srbiji Diskurs o levici, naročito onaj akademski i publicistički, često pati od opasne jednostranosti koja se adekvatno može opisati već otrcanom frazom o izbacivanju deteta zajedno s prljavom vodom iz korita. Tako je posle šoka urušavanja real-socijalizma oko 1989. godine, u okviru takvog diskursa, došlo do vratolomnog uzmicanja od kategorijalnog aparata i političkih koncepata koji su bili temeljni za komunistički pokret koji je decenijama predstavljao centralnu snagu na levici i istorijski najozbiljniju pretnju kapitalističkom poretku. Mnogi intelektualci, ranije bliski nekom od oblika levičarske politike, prihvatili su, u međuvremenu, ideje o tržištu kao racionalne i slobodarske, 21 a vladajuća ideologija zamaglila je razliku između liberala i levičara, blokirajući mogućnosti da se u okvirima tzv. mainstream politike govori o prevazilaženju kapitalizma na svetskom nivou, što je, inače, predstavljalo glavni projekt levice više od jednog stoleća. Antisistemsko delovanje je tom ideološkom operacijom odbačeno na marginu i, što je još gore, počelo je da se pripisuje retrogradnim snagama krajnje desnice. Sa odbacivanjem temeljnih pojmova marksističke teorije, došlo je, u akademskoj levici, i do izmene u određivanju prioriteta levičarske strategije, 22 koja se kruto zatvara u okvire reformističke i partikularističke politike, upućene na partnerstvo između ostataka socijaldemokratskog projekta i elemenata civilnog društva. Takav trend, koji stimuliše uglavnom lokalističku i parohijalnu dimenziju političkog delovanja, doveo je, između ostalog, i do zapostavljanja kritike imperijalizma, odnosno zapos21 Komentarišući promene u ideološkoj orijentaciji akademske humanističke inteligencije krajem 1980-ih i početkom 1990-ih, umereno levičarski nastrojen američki kritičar psihoanalize Rasel Džekobi [Russell Jacoby] ne krije izvesnu gorčinu: „Fukujama [Fukuyama] je izrekao istinu koju mnogi odbijaju da priznaju. Socijalisti i levičari danas ne sanjaju o budućnosti koja se kvalitativno razlikuje od sadašnjosti. Drugačije rečeno, radikalizam sebi više ne veruje. Nekada davno, levičari su se ponašali kao da mogu iz temelja da preurede društvo. Intelektualno, ova vera se hranila utopijskom vizijom drugačijeg društva; psihološki, oslanjala se na samouverenost u nečije mesto u istoriji; politički, zavisila je od realnih izgleda. Danas vizija posrće, samouverenost kopni, izgledi se zamagljuju. Levica se skoro svuda smanjuje, ne samo politički nego, možda još i definitivnije, i intelektualno. Da bi izbegla da misli o porazu i njegovim implikacijama, levica se sada naveliko služi jezikom liberalizma – idiomom pluralizma i prava. U isto vreme, liberali, lišeni levog krila, pate od snižene odlučnosti i imaginacije. U najboljem slučaju, liberali i levičari zamišljaju modifikovano društvo sa većim parčetom kolača za više mušterija. Postaju pragmatični, liberalni i slavljenički raspoloženi. Levica je nekada odbacivala tržište kao eksploatatorsko; sada ga uvažava kao nešto racionalno i humano“ Džekobi, Rasel. 2002. Kraj utopije: politika i kultura u doba apatije, Beograd: Beogradski krug [prevod s engleskog], str. 25. 22 Ideja o tome da levica „ne treba da se odriče liberalno-demokratske ideologije, već da produbljuje i širi njene zahteve“ najelokventnije je zastupljena u tzv. postmarksističkom pokušaju revizije marksizma tokom 1980-ih (uporediti: Laclau, Ernesto & Mouffe, Chantal. 2001. Hegemony and Socialist Strategy: Towards a Radical Democratic Politics, [Second Edition], London & New York: Verso, str. 176-177).

163

tavljanja antiimperijalističke borbe kao momenta bitnog za vođenje levičarske politike. Sami pojmovi imperijalizam i antiimperijalizam, izbegavaju se usled ideoloških predrasuda prema revolucionarnom nasleđu boljševizma, odnosno Komunističke internacionale, koje je istorijski najaktivnije afirmisalo borbu protiv imperijalizma kao uslov emancipatorske politike na globalnom nivou. 1 Najčešće se ideološka neutralizacija pojma imperijalizam obavlja njegovom zamenom pojmom globalizacija, koji mnoge aspekte ekonomskih i društveno-političkih odnosa određuje manje precizno, fatalistički i bez dovoljno izoštrenog sagledavanja protivrečnosti. Nasuprot depresivnom utisku neizbežnosti koji sugeriše prilično apstraktni koncept globalizacije, imperijalizam je pojam koji je značajno više historičan i dinamičan, i u okviru njegove višedimenzionalnosti, ekonomske, političke i kulturne prakse nisu uvek i nužno upućene ka jedinstvenoj svrsi; po tim osobinama, pojam imperijalizam potvrđuje svoju povezanost sa marksističkim pojmom eksploatacije 2 . Podsetimo se da je pojam imperijalizma u marksističku teoriju uveden u periodu između 1900. i 1920. godine, prvenstveno zahvaljujući radovima Rudolfa Hilferdinga, Rose Luxemburg, Nikolaja Buharina i Vladimira Lenjina. Sam pojam je posebno razradio i popularizovao Lenjin u svojoj brošuri iz 1916. godine. U njoj je, ukratko rečeno, imperijalizam definisan kao posebna faza u razvitku kapitalizma, koja počinje poslednjih decenija XIX veka, a koju karaktrerišu: 1. velika koncentracija proizvodnje i kapitala; 2. stapanje bankovnog i industrijskog kapitala I, na osnovu toga, stvaranje finansijskog kapitala i finansijske oligarhije; 3. izvoz kapitala; 4. stvaranje monopolskih saveza kapitalista koji dele svet; 5. završena teritorijalna podela sveta između najkrupnijih kapitalističkih država 3. U delu Karla Marxa, termin imperijalizam se ne koristi, ali se elementi samog pojma mogu pronaći u objašnjavanju načina ostvarivanja ekstra-profita ekspanzijom i nejednakom razmenom između kolonijalnih metropola i kolonizovanih zemalja. Na osnovu teorije imperijalizma, u drugoj polovini XX veka marksistički orijentisani ekonomisti formulišu različite verzije teorije zavisnosti i teorije perifernog kapitalizma. Nezavisno od teorijskih kontroverzi vezanih za različita tumačenja kapitalističkog razvoja u okviru nasleđa marksističke koncepcije imperijalizma, 4 politička borba protiv savremenih oblika imperijalizma ne gubi na aktuelnosti. Kapitalistički ekspanzionizam u formi imperijalističke politike podstiče militarizam i uvodi čovečanstvo u epohu svetskih ratova. Savremeni imperijalizam, koji decenijama podupire neoliberalni model kapitalističke ekonomije, najuočljiviji je takođe preko svoje vojno-agresivne dimenzije. „Nevidljiva ruka tržišta“, kako opisuje američki novinar Tomas Fridman [Thomas Friedman], „nikada ne bi bila tako efikasna bez svoje nevidljive pesnice – McDonalds ne bi bio u takvom zamahu bez McDonnell Douglasa, proizvođača aviona F-15. A skrivenu pesnicu koja obezbeđuje da svet bude sigurno mesto za tehnologije iz Silicijumske doline čine Armija, Vazduhoplovne snage, Mornarica i Korpus marinaca Sjedinjenih 1 Konsultovati početni odeljak „Platforme Komunističke internacionale“ iz 1919. godine (Mujbegović, Vera (ured.). 1981. Komunistička internacionala: stenogrami i dokumenti kongresa, knjiga 1, Gornji Milanovac: Privredna knjiga [prevod s ruskog i nemačkog], str. 137-138). 2 Videti: Ruccio, David. 2003. “Globalization and Imperialism”, Rethinking Marxism, Vol. 15, No 1, str. 86-87. 3 Videti: Lenjin, V. I. 1949. Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma, [treće izdanje], Beograd: Kultura [prevod s ruskog], str. 92- 93. 4 Najsažetije upućivanje na različite debate može se naći u: Weeks, 1985: 226-227; širi uvod u ove rasprave, koji daju domaći autori oslonjeni na obimnu i relevantnu bibliografiju, jeste: Pirec i Popov, 1988: 50-183.

164

Američkih Država“ 5. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji u znatnoj meri su pokazali povezanost ekonomskih, političkih i vojnih aspekata imperijalizma, a u takozvanom globalnom ratu protiv terorizma, kroz okupaciju Avganistana i Iraka ta činjenica postaje još upadljivija. U Jugoslaviji je ratni sukob indukovan trijumfom agresivnog nacionalizma krajem 1980-ih, koji je početkom 1990-ih otvorio vrata imperijalističkoj intervenciji. 6 Kapitulacija titoističkog Saveza komunista Jugoslavije pred nacionalizmom u svojim redovima, kao i kontroverzno nasleđe polu-formalne saradnje sa imperijalizmom u državnoj politici Jugoslavije tokom Hladnog rata 7, uticali su na situaciju dezorijentisanosti među levo orijentisanim građanima i građankama i marginalizaciju potencijalno dosledne antinacionalističke, antiratne i antiimperijalističke alternative. Socijaldemokratska pozicija u odnosu na imperijalizam u znatnoj meri je definisana već moralnim bankrotom evropske socijaldemokratije 1914. godine, početkom Prvog svetskog rata 8, kada se većina socijaldemokratskih partija priklonila šovinističkim i imperijalističkim ratnim aspiracijama svojih država, suprotno prethodno usvojenim pacifističkim platformama Druge internacionale. Nasuprot tom dominantnom iskustvu evropske socijaldemokratije, domaća levica mogla je da nađe uporište u nešto drugačijoj tradiciji. Sticajem okolnosti, Srpska socijaldemokratska partija, pod rukovodstvom Dimitrija Tucovića, zauzela je na samom početku rata stav zasnovan na oceni tog rata kao imperijalističkog sukoba, što je – bez obzira na stvarni politički uticaj partije – bio izvanredno principijelan i politički odgovoran čin, s obzirom na to da u napadnutoj Srbiji u tom momentu dolazi do eksplozije ratnohuškačkog nacionalizma. U deklaraciji Srpske socijaldemokratske partije od 18/31. jula 1914. godine, izražavaju se stavovi kojima se rat odbacuje kao metod rešavanja međunarodnih sporova i formuliše kritika imperijalističke politike prema Balkanu: „Mi nećemo ovaj rat. Mi ga nećemo – radi srpskog naroda. Mi ga nećemo radi naroda u Austro-Ugarskoj; mi ga nećemo radi naroda u Jevropi i u celom svetu, u stvari, mi ga nećemo radi mira i spokojstva naroda na celoj kugli zemaljskoj“ […] Deklaracija se opširno osvrće i na „velike sile“ koje „vode kolonijalnu i imperijalističku politiku“ i konstatuje da „nam neće doneti koristi ni jedna ni druga grupa velikih sila, jer će one – i jedna i druga – zagaziti u međunarodni rat za kolonije i svoje ekonomske zadobitke“ […] Prepuštajući obračun sa austrijskom vladom i njenom politikom austrijskim socijalistima, Deklaracija konstatuje da srpska vlada vodi „jednu opaku politiku“, zato što je „stala na gledište da Balkan treba deliti“, čime je „usvojila gledište koje zastupaju velike sile: da Balkan podele između sebe“; 5 Friedman, Thomas. 1999. “A Manifesto for the Fast World”, New York Times Magazine, (March 28th), http://www.nytimes. com/1999/03/28/magazine/a-manifesto-for-the-fast-world.html, str. 9. 6 O nekim konkretnim uslovima imperijalističke intervencije u bivšoj Jugoslaviji, videti: Vudvord, 1997: 144-147. U istoj knjizi dat je i prilog razumevanju uspona agresivnog etničkog nacionalizma u kontekstu ekonomske krize i tržišnih reformi u Jugoslaviji 1980-ih (Vudvord, Suzan. 1997. Balkanska tragedija: haos i raspad posle hladnog rata, Beograd: „Filip Višnjić“ [prevod s engleskog], str. 77-106). Da ova autorka nije usamljena u metodologiji objašnjenja uzroka jugoslovenskih ratova, može se ustanoviti na osnovu još jedne studije koja je posvećena opovrgavanju teze o „vekovnoj etničkoj mržnji“ i koja iznosi dokaze o ekonomski utemeljenim uzrocima rata (Gagnon, Valère Philip. 2006. The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s, Ithaca: Cornell University Press). 7 Bekić, Darko. 1988. Jugoslavija u hladnom ratu: odnosi s velikim silama 1949-1955, Zagreb: Globus, str. 97- 457. 8 Videti: Sassoon, Donald. 1997. One Hundred Years of Socialism: The West European Left in the Twentieth Century, London: Fontana Press, str. 27- 31.

165

„što vodi jednu politiku ropstva prema petrogradskoj diplomatiji i pariskoj berzi“, koje „mogu pred očima imati samo interese ruskog carizma i francuskih finansijskih kapitalista, ni u kom slučaju srpske interese“ 9. Urušavanje jugoslovenske verzije „real-socijalističkog“ režima, donosi sa sobom nastojanje da se izbrišu i poslednji tragovi vođenja ovakve levičarsle politike. Transformacijom Saveza komunista Srbije u Socijalističku partiju Srbije 1990. godine kao da se preuzima tradicionalna politika većinskog dela evropske socijaldemokratije, koja je raspravama povodom krize Druge internacionale i u potonjim dokumentima Kominterne bila obeležena kao „socijal-šovinizam“ 10. Ambivalentan odnos politike Slobodana Miloševića prema imperijalističkim silama i njihovom intervencionizmu 11 teško bi mogao da se shvati kao afirmacija antiimperijalizma, ma koliko da je uspevao da dovede u zabludu pojedine zapadne levičare. Današnje političke snage socijaldemokratske orijentacije u Srbiji nedvosmisleno zauzimaju poziciju promotera politike saradnje sa imperijalizmom. Pozicija, zapravo, predstavlja usklađivanje sa tradicijom „atlantizma“ (tj. severno-atlantskog militarizma) kao zvanične spoljnopolitičke orijentacije većine zapadnoevreopskih socijaldemokratskih partija posle Drugog svetskog rata 12. U konkretnim uslovima operacionalizacije ideologije političkih stranaka u Srbiji, indikativan primer su deklaracije Socijaldemokratske partije, koja predstavlja stranku beznačajnog kapaciteta, ali sa interesantnim kadrovskim vezama, relevantnim za istoriju artikulisanja socijaldemokratske politike u Srbiji od 1990-ih. „Evropska unija predstavlja za SDP civilizacijski najnapredniji oblik organizovanja društva koji postoji u ovom istorijskom trenutku. Evropska unija se proširuje i taj proces ne sme zaobići Srbiju. Cilj SDP je da se Srbija u što je moguće kraćem roku integriše u Evropsku uniju. SDP smatra da je prioritetan zadatak Republike Srbije i Državne Zajednice Srbije i Crne Gore potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom, kao i priključenje programu Partnerstvo za mir. SDP će dati svoj puni doprinos bržem ulasku Srbije u Evropsku uniju i kroz saradnju i kontakte sa sestrinskim partijama u okviru Socijalističke internacionale. SDP će posebnu pažnju posvetiti daljem jačanju odnosa sa socijaldemokratskim i socijalističkim partijama u susedstvu.“ 13



Takođe,

„SDP se zalaže za razvoj i produbljivanje odnosa unutar evropskih i trans-atlantskih organizacija kao i za istinsku regionalnu saradnju. Borba protiv terorizma, organizovanog kriminala i antireformskih snaga biće uspešna samo ako se regionalna saradnja Zapadnog Balkana i zemalja Jugoistočne Evrope, partnerstvo sa susedima, shvati kao uslov bez koga se ne može. Stoga je proces stabilizacije i asocijacije i pokroviteljstvo Evropske unije neizbežan put 9 Dimitrijević, Sergije. 1982. Socijalistički radnički pokret u Srbiji 1870-1918, Beograd: Nolit, str. 227-228. 10 Uporediti posebno: Lenjin, V. I. 1960. „Imperijalizam i rascep socijalizma“, u: Izabrana dela, tom 10, Beograd: Kultura [prevod s ruskog], str. 251-265; Mujbegović, Vera (ured.). 1981. Komunistička internacionala: stenogrami i dokumenti kongresa, knjiga 1, Gornji Milanovac: Privredna knjiga [prevod s ruskog i nemačkog], str. 144-148. 11 O mehanizmu međusobnog dopunjavanja srpske ratno-nacionalističke politike i imperijalističke intervencije „međunarodne zajednice“, videti: Vudvord, Suzan. 1997. Balkanska tragedija: haos i raspad posle hladnog rata, Beograd: „Filip Višnjić“ [prevod s engleskog], 352-355. 12 Videti: Sasson ibd, str. 323-354. 13 SDP. 2003a. „Deklaracija o političkim ciljevima Socijaldemokratske partije“, u: Akcija!: deklaracije – statut, Beograd: Socijaldemokratska partija, str. 10-11.

166

koji vodi uspostavljanju stabilnosti u regionu i postizanju pune bezbednosti za sve građane Jugoistočne Evrope.“ 14

Zbog takvog dominantnog političkog obrasca deklarativne levice, Srbija je spoljnopolitički upućena na takozvane evro-atlantske integracije, 15 odnosno na to da svoju politiku prilagođava imperijalističkim interesima Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, uz koketiranje s obnovljenom imperijalističkom silom Rusije. Takva pozicija nije samo problematična sa stanovišta pružanja podrške jednom imperijalističkom vojnom savezu u momentu vođenja navodnog globalnog rata protiv terorizma. Takva pozicija ide na ruku i strategiji doziranja regionalnog konflikta u nadmetanju pomenutih sila na balkanskom prostoru, što je vezano za šire geostrateške projekte imperijalističkih metropola. Pored toga, Srbija je, već u aktuelnoj fazi svetske ekonomske krize, pokazala značajan stepen zavisnosti od Međunarodnog monetarnog fonda kada je finansijski aspekt u pitanju, kao i od ruskog Gazproma, kada je u pitanju energetika. Jasno je da u takvim uslovima nema ni govora o vođenju nekakve samostalne i demokratske politike. Zvanična politika je zato i uhvaćena u zamku krajnje partikularnih dnevnopolitičkih i neposrednih finansijskih interesa stranačkih nomenklatura i najkrupnijih kapitalista. Snage antiimperijalističke levice u Srbiji još uvek su nerazvijene i marginalne su u odnosu na zvaničnu politiku i javnu sferu. Međutim, čak i u svom začetku, one se trude da ne padnu u zamku provincijalizma koji karakteriše socijaldemokratsku i otvoreno desničarsku političku orijentaciju. U svojim proklamacijama i u praktičnom radu, one ukazuju na to da je klasno utemeljeni internacionalizam osnova doslednog antiimperijalizma, uključuju se u razvijenije antiiperijalističke pokrete koji deluju u svetu, daju podršku pokretima koji vode oružanu borbu protiv imperijalističke okupacije i aktivno se zalažu za stvaranje zajedničkog antiimperijalističkog fronta svih balkanskih naroda. Ilustrativno je, u tom kontekstu, citirati i deo iz Programa Socijalnog fronta, organizacije koja je predstavljala privremenu formu akcionog jedinstva nekoliko revolucionarno orijentisanih levičarskih organizacija i grupa, aktivnih u Srbiji poslednjih godina: „Suštinski interesi radništva i potlačenih grupa čitavog sveta nisu vezani za uske okvire nacionalnih država. Pitanja teritorija, granica i nacionalnih suprotnosti koriste imperijalisti i vladajuće klase radi zadržavanja kontrole nad potlačenim masama. Radikalnu levicu karakteriše težnja prema svetskoj zajednici bez država i granica. Zvanični zahtevi za članstvom Srbije u EU i NATO u interesu su kapitalističkih elita, a u suprotnosti sa realnim potrebama širokih slojeva društva za internacionalnim povezivanjem. Potrebno je razvijati politiku koja će težiti ravnopravnosti i miru među balkanskim narodima. To je moguće jedino putem stvaranja zajedničkog antiimperijalističkog pokreta, pokreta protiv stacioniranja NATO baza na Balkanu i drugih političkih mera evro-atlantskih struktura, pokreta koji bi poštovao pravo na samoopredeljenje i borio se protiv nacionalne diskriminacije i ugnjetavanja. Takva pozicija je preduslov za razvijanje istinske internacionalne solidarnosti.“ 16 14 SDP. 2003b. „Deklaracija o međunarodnoj političkoj situaciji“, u: Akcija!: deklaracije – statut, Beograd: Socijaldemokratska partija, str. 12. 15 O različitim oblicima ostvarivanja imperijalističke politike pod parolom „proširenja EU“, videti u: Hofbauer, Hanes. 2004. Proširenje EU na Istok: od Drang nach Osten do integracije periferije u EU, Beograd: „Filip Višnjić“ [prevod s nemačkog], str. 5976. 16 SF. 2007: „Program Socijalnog fronta“, Socijalni front, http://socijalni.front.ru/proglas.htm

167

Takvi pokušaji davanja doprinosa politici mira i solidarnosti sa susednim narodima, uz afirmisanje opšteljudske borbe protiv kapitalističkog sistema, mogu se pokazati kao efemerni ili veoma slabo učinkoviti u kratkom roku. Međutim, teško da je moguće kretati se drugim putem, ukoliko se kao cilj postavlja reafirmacija levice koja to neće biti samo po imenu, već i po principima svog konkretnog političkog delovanja. LITERATURA: Bekić, Darko. 1988. Jugoslavija u hladnom ratu: odnosi s velikim silama 1949-1955, Zagreb: Globus Dimitrijević, Sergije. 1982. Socijalistički radnički pokret u Srbiji 1870-1918, Beograd: Nolit Džekobi, Rasel. 2002. Kraj utopije: politika i kultura u doba apatije, Beograd: Beogradski krug [prevod s engleskog] Friedman, Thomas. 1999. “A Manifesto for the Fast World”, New York Times Magazine, (March 28th), http://www.nytimes. com/1999/03/28/magazine/a-manifesto-for-the-fast-world.html Gagnon, Valère Philip. 2006. The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s, Ithaca: Cornell University Press Hofbauer, Hanes. 2004. Proširenje EU na Istok: od Drang nach Osten do integracije periferije u EU, Beograd: „Filip Višnjić“ [prevod s nemačkog] Laclau, Ernesto & Mouffe, Chantal. 2001. Hegemony and Socialist Strategy: Towards a Radical Democratic Politics, [Second Edition], London & New York: Verso Lenjin, V. I. 1949. Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma, [treće izdanje], Beograd: Kultura [prevod s ruskog] Lenjin, V. I. 1960. „Imperijalizam i rascep socijalizma“, u: Izabrana dela, tom 10, Beograd: Kultura [prevod s ruskog] Mujbegović, Vera (ured.). 1981. Komunistička internacionala: stenogrami i dokumenti kongresa, knjiga 1, Gornji Milanovac: Privredna knjiga [prevod s ruskog i nemačkog] Pirec, Dušan i Popov, Đorđe. 1988. Imperijalizam ili dominacija: teorijsko-istorijski ogled, Beograd: Ekonomika Ruccio, David. 2003. “Globalization and Imperialism”, Rethinking Marxism, Vol. 15, No 1, pp. 75-94 Sassoon, Donald. 1997. One Hundred Years of Socialism: The West European Left in the Twentieth Century, London: Fontana Press SDP. 2003a. „Deklaracija o političkim ciljevima Socijaldemokratske partije“, u: Akcija!: deklaracije – statut, Beograd: Socijaldemokratska partija SDP. 2003b. „Deklaracija o međunarodnoj političkoj situaciji“, u: Akcija!: deklaracije – statut, Beograd: Socijaldemokratska partija SF. 2007: „Program Socijalnog fronta“, Socijalni front, http://socijalni.front.ru/proglas.htm Vudvord, Suzan. 1997. Balkanska tragedija: haos i raspad posle hladnog rata, Beograd: „Filip Višnjić“ [prevod s engleskog] Weeks, John. 1985. “Imperialism and World Market”, u: Bottomore, Tom (ed.): A Dictionary of Marxist Thought, Oxford: Blackwell, pp. 223-227.

168

Milan Nikoli}

ŠTA NAM BUDUĆNOST NOSI

Ili, možda, treba reći da nema budućnosti bez levice Da bi smo mogli da predviđamo budućnost levice moramo pokušati da spoznamo budućnost sveta, naše civilizacije, čovečanstva… Ono što većina naučnika i futurologa smatra jeste da će u 21. veku naš svet biti temeljno uzdrman i promenjen uglavnom dejstvom dva faktora: globalnim klimatskim promenama – tj. njihovim geopolitičkim posledicama i naučno-tehnološkim razvojem. Klimatske promene (proizvodnja hrane i dostupnost pijaće vode opašće za oko 50%) uz dalje povećavanje stanovništva (na oko 10 milijardi do 2050. godine) dovešće do masovne gladi i žeđi što će uzrokovati velike migracije i nasilne konflikte oko ograničenih resursa. U haosu i destrukciji, slabim higijenskim uslovima, lošoj ishrani, kao i neorganizovanosti zdravstvenih službi javiće se i masovne epidemije. Kao rezultat svega toga, po nekim scenarijima, može se desiti da nestane i nekoliko milijardi ljudi. Kritični period sveg ovog događanja biće oko polovine veka! Istovremeno, naučno-tehnološki razvoj doživeće dalje ubrzanje (osim ukoliko uporedno razaranje civilizacije ne bude to onemogućilo) tako da će dostignuća 21. veka činiti oko 95% onoga što je postignuto u nauci i tehnologiji u ukupnoj istoriji ljudske civilizacije. Očekuje se da će glavna dostignuća biti obilje jeftine energije preko procesa fuzije na niskim temperaturama i efikasnijih sistema obnovljive energije, izuzetno moćni i brzi kompjuteri, veštačka inteligencija koja rešava realne probleme, genetski inženjering i povezivanje ljudske sa mašinskom inteligencijom, sveprisutna veoma brza i kapacitetna informatička mreža, automatika i robotika koje priuzimaju od čoveka materijalnu proizvodnju i veliki deo usluga, razvijena nano-tehnologija i mnogo drugog što bi ljudsku rasu moglo uvesti u zlatno doba. Međutim, svetsko društvo nije ni najmanje spremno za ove negativne, pa ni pozitivne promene. U svetu (većina vlada i većina svetskih institucija) još vlada neo-liberalna ideologija tržišnog fundamentalizma pod sloganom “slobodnog tržišta” koja radi uglavnom u prilog bogatih i razvijenijih zemalja, a na uštrb siromašnijih i nerazvijenijih. Posle pada komunizma u Istočnoj Evropi i raspada SSSR-a, preostala super sila je ušla, kako se verovalo, u svoj unilateralni moment, što je dovelo do njene agresivnije imperijalne politike, kao i do smanjenja uloge UN i manjeg poštovanja međunarodnog prava i institucija, upravo kada treba jačati i razvijati međunarodni poredak. Dugo negirane globalne klimatske promene su konačno priznate i od SAD-a i Rusije, ali se još uvek nedovoljno i kasno reaguje. Pošto se radi o veoma ozbiljnim globalnim problemima koji zahtevaju i globalno rešenje, racionalno bi bilo da UN postepeno 169

ojačavaju dok ne postanenu svetska vlada. To, nažalost, ne odgovara sebičnim interesima moćnih zemalja sveta. Sadašnja ekonomska kriza pokazala je da postojeći ekonomski model i dominantna ideologija ne pružaju stabilnost niti dugoročni razvoj, a još manje uravnoteženost bogatstva u svetu. Očito je da je uspeh neo-liberalizma, baziran na Kondratijevljevim dugoročnim ciklusima (40-50 godina rasta između kriza) i padu komunizma, stvorio nedostatak alternativnih ekonomskih, socijalnih i političkih ideja baš onda kada nam treba svež i inovativni pristup izuzetno teškim problemima kojima idemo u susret. Sada je sasvim jasno da se više ne mogu prirodni resursi trošiti na račun sledećih generacija, kao i da se ne može dalje neodgovorno zagađivati, jer smo došli na ivicu ugrožavanja opstanka ljudske vrste i svega živog na ovoj planeti. Jedan od realističnih (ali i pesimističnijih) scenarija kaže da do ovoga zaista može doći – da ljudska vrsta neće preživeti svoje zagađivanje ove planete. S druge strane, jasno je i da postojeće finansijske institucije i pravna regulacija nisu dorasle savremenom ekonomskom razvoju, tako da će se morati graditi mnogo kvalitetnije institucije sa daleko razvijenijom regulacijom i na nacionalnom i na internacionalom nivou. Opšti ideološko-politički okvir koji se sada polako stvara biće neka vrsta regulisanog socijalno i ekološki održivog kapitalizma. Kada se danas pogleda koji su ideološko-politički koncepti u ponudi, onda je jasno da je socijaldemokratski model objektivno najpodobniji da bude osnova za ono što se mora uraditi - menjati privredni model ka kapitalizmu sa socijalnom i ekološkom odgovornošću kroz evolutivni proces nove regulacije, reformisati najvažnije ekonomske institucije, odvojiti mnogo veća budžetska sredstva za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj, kao i za direktnu borbu protiv globalnih klimatskih promena i njihovih negativnih posledica, stvoriti mnogo pravedniji i uravnoteženiji svetski poredak u kojem bi siromašne i nerazvijene zemlje bile ozbiljno pomognute kroz rešavanje problema endemskog siromaštva, nerazvijenosti, viška stanovništva, ograničenih prirodnih resursa (posebno pijaće vode i hrane) kao i tzv. nerešivih eko problema. Isto tako, bilo bi mudro odlučivati o pravcima naučno-tehnološkog razvoja, koji će, po svemu sudeći, biti sudbonosan za ljudsku vrstu, a možda i za sve živo na našoj planeti, izmestiti ga sa tržišta gde privatni interes i profitabilnost odlučuju u domen širokih, ozbiljnih, kvalifikovanih, ali demokratskih rasprava o tome kuda ide naša vrsta i naš svet, te kako ih spasiti od moguće propasti od čega nas možda deli samo nekoliko loših naučno-tehnoloških izbora. Ovde se vraćamo na našu temu o budućnosti levice, jer je zaključak, iz svega prethodno izloženog, sasvim jasan – ne samo da levica ima budućnost, nego i svet, verovatno, ima budućnost samo sa levicom, tj. samo preko levog, socijaldemokratskog modela. Ovu dobru vest za levicu moramo odmah ohladiti lošom vesti koja se tiče vremena, tj. onoga što se na engleskom zove window of opportunity, budući da za sve ove temeljne promene imamo, u najboljem slučaju, samo 20 do 40 godina! Drugim rečima, samo ovoliko vremena imamo da promenimo dominantni karakter kapitalizma, svetskog poretka, pretvorimo UN u svetsku vladu, nagovorimo sve svetske sile da rade u interesu celog čovečanstva i opstanka planete, naučno smislimo i tehnološki sprovedemo načine za borbu protiv globalnih klimatskih promena, ponesemo se sa socijalnim, ekonomskim, političkim i vojnim posledicama svega ovoga i na kraju, ali ne najmanje važno, demokratski, mudro i kvalifikovano odlučimo hoćemo li vezati evoluciju ljudskog roda za razvoj mašina da bismo ipak nekako kontrolisali njihov razvoj i, eventualno, sprečili da one – mašine krajem 21. veka ili kasnije postanu naši gospodari ili unište našu vrstu ili možda čak svaki biološki oblik 170

života ili inteligencije. Ko će raditi na ovom enormnom zadatku? Naučnici, ekolozi, svi pametniji ljudi u početku, a onda, kako se stvari počnu pogoršavati, i svi ostali uključujući tu i samožive bogate i moćne ljude koji imaju decu i unuke, a nisu totalne sociopate.

171

Diskusija nakon sesije br. 4 Vladimir Vuleti} Pitanje je za Vladimira Markovića, tiče se dela koji se odnosi na klasno utemeljeni antiimperijalizam. Čini mi se da je problem kod tog klasno utemeljenog antiimperijalizma što nije jasno na koju klasu se misli? Ja zaista ne vidim danas, osim u naznaci, bilo kakvu klasno utemeljenu snagu koja može da se suprotstavi tom imperijalizmu o kome govoriš. Radnici, ako o njima govorimo kao o nekakvoj klasi, su zaokupljeni borbom za svoju egzistenciju. Imaš, da koristimo tvoje termine, suviše veliku rezervnu armiju rada. Pored toga, postoji konkurencija između radnika. Između radnika u Srbiji i radnika iz zemalja u okruženju. Ilustraciju predstavlja čuveni primer jedne kompanije, nećemo je reklamirati, čiju su radnici u Zagrebu štrajkovali. Mogli su da štrajkuju do današnjeg dana, umrli bi od gladi i bili bi otpušteni, ali ništa ne bi postigli, zato što je u Sarajevu drugi deo te firme radio u tri smene da bi nadoknadio gubitke koji su stvoreni u Zagrebu. Naravno, radnici u Sarajevu su bili zadovoljni time što su imali veću platu zbog prekovremenog rada. Toliko kada je reč o radnicima. Kada je reč o novoj generaciji mladih i obrazovanih stručnjaka u koju su nade polagali Urlih Bek i drugi takođe postoji problem. Problem je konzumerizam kao dominantan kulturni model. Ako govorimo o stručnjacima, oni dobiju od firme mobilni telefon, dobiju auto i jako su srećni zbog toga. Nisu svesni da to znači da moraju 24h dnevno da rade, moraju da budu dostupni i kada nisu na radnom mestu. Dakle, oni su opsednuti konzumerizmom koji im ne dozvoljava da shvate da su eksploatisani više nego i jedna generacija pre njih, ali na tu eksploataciju pristaju jer stalno dobijaju nove modele mobilnih telefona ili mogućnost da kupe neke nove proizvode. Ja jednostavno ne znam odgovor na pitanje ko bi bili akteri tog klasno utemeljenog antiimperijalizma. Mladen je započeo tu priču o akterima, ko su sada ti ljudi? Meni se najviše dopalo kada je Svetlana govorila o nečemu što vidi kao perspektivu levice, jer je i ja tako zamišljam, ali to je nedovoljno. Nedovoljno ako se misli o klasno utemeljenom moćnom agregatu koji će da napravi revoluciju za kratko vreme.

Acino izlaganje mi se dopalo, s tim što mi je jedan aspekt u tom, nazovimo ga, radikalnom levičarenju bio posebno interesantan. Kada si govorio o neposrednom učešću u izgradnji sopstvene egzistencije. Pa to je, zapravo, ono što kažu i neoliberali.

Aco Popadi} Pa ja nisam mislio na sopstvenu egzistenciju kao individualno postignuće u okviru tržišne utakmice cut throat kapitalizma, nego na sveukupnost ljudske egzistencije koja daleko nadilazi (neo)liberalni, ali i marksistički ekonomizam. Drugim rečima, mislim na ono što obično podrazumevamo pod „celinom“, mada je sam taj pojam ideološki konstrukt... ali to je već druga tema. U svakom slučaju, ono čemu sam govorio ide u sasvim suprotnom pravcu od tržišno utopijskog egoizma, ili pak etatističkog kolektivizma. Tako da je redukcija reći da je ono o čemu sam govorio odprilike isto kao i ono što kažu neoliberali.

Vladimir Vuleti} Jeste, slažem se da je redukcija. To sam hteo malo da provociram, ali u svakom slučaju ostaje taj aspekt da je svako gospodar svoje sreće.

Aco Popadi} Pa šta ako ostaje? Kao da je ta formalna sličnost dovoljna za povlačenje analogije, tim pre što se radi o, kako sami kažete, jednom aspektu.

Vladimir Vuleti} Dobro, to je za sada sve. Ustvari, još jedna stvar. U odnosu na shvatanje šta je to levica, moram da iznesem svoje mišljenje. Prilično široko shvatam taj kofer u koji svašta može da se strpa. I nemojmo govoriti levica – liberali, nego levica - centar - desnica. Pa onda pod levicom možemo da podrazumevamo sve od starog boljševizma pa do ovih alterglobalističkih pokreta. Sve je to, ili ja bar sve to doživljavam kao levicu. Neko je rekao da Šreder nije levica. Zašto ne Šreder? I on je levica u odnosu na Merkelovu, a čuli smo ovde danas da je i Merkelova nekakva levica. Doduše tu se već ne bih složio. Dakle, onako kako ljudi sebe određuju ja ih tako prih

vatam. Ako neko kaže da je levičar – u redu, taj je za mene levičar. To je ključno za određivanje levice. Sasvim je drugo pitanje ako govorimo o tome šta su komunisti, šta su socijalisti, socijaldemokrate itd.

Aco Popadi} A ja bih sad da primetim... pošto se sećam da ste iste ovakve propuste pravili i na našim predavanjima. Dakle, gde su vam anarhisti u toj šemi? Nigde ih ne pominjete. Da li su oni „levlje“ od marksista, ili je obrnuto, ili se pak njihovo mesto ne nalazi na toj liniji? Da li je moguće nanizati sve te ideologije na jednoj osi? Koliko nam je osa potrebno? Šta nam to govori o našoj političkoj, sociološkoj imaginaciji? Kakve su njene implikacije i ko na taj način biva marginalizovan, ućutkan, nevidljiv itd. Hoću da kažem da upotreba tih odnosa levo-desno nije nešto što se samo po sebi podrazumeva. Taj kontinuum je uvek plod određene ideološke interpretacije, pa je zato važno da znamo sa koje pozicije razmatramo levicu, tj. kako poimamo političko polje i šta je to što unapred podrazumevamo kada se upuštamo u ovakva razmatranja. Tako da, ako uopšte hoćemo da govorimo o „levici“, da bismo znali šta je „desno“, ali i „gore“ i „dole“, potrebno je da temeljno preispitamo samo poimanje tog kontinuuma levo-desno koji je kod nas, čini mi se, još uvek opterećen marksističkim interpretacijama, što znači da se sve manje više utapa u ekonomskoj dimenziji. A kad tako posmatramo stvari, onda dolazimo do svakakvih nonsensa, na primer da su polarne opozicije fašizam i boljševički totalitarizam. Drugačije poimanje političkog polja znači da se i ti odnosi drugačije poimaju, tj. ako smo svesni učešća različitih aktera unutar tog kontinuuma onda ne možemo da na silu da ih uterujemo u neadekvatne modele, niti treba da ostanemo vezani za modelske reprezentacije koje su opterećene ideološkim redukcijama.

Vladimir Vuleti} Potpuno se slažem, a i sam sam nekada bio protiv toga, ali jednostavno činjenica je da koristimo pojmove levica – desnica – centar, pa ako ih već koristimo, onda bih tu stavio sve ono o čemu sam govorio.

Aco Popadi} Ne... Ja imam problem s tim jer, eto, moje obraćanje ovde može da se tretira kao nastup nekog ko, uslovno rečeno, pripada ugroženoj manjinskoj grupi. Jednostavno, takav model me isključuje ili pak smešta na mesto koje nije u skladu sa mojim uverenjima i odraz je tuđeg mišljenja, tuđe ideologije. Ta vrsta, da tako kažem, zdravorazumske pojmovne inercije koja isključuje anarhiste, isključuje mene i ispada da ja ne postojim. A neće biti da je tako. Eto, kad pričamo o antiglobalističkom pokretu... on je u najvećoj meri, čak iako se ne radi o deklarisanim anarhistima ili organizacijama koje su tako ideološki utemeljene, obojen tzv. anarhističkom političkom kulturom. Šta ćemo onda sa svim tim ljudima? Gde je njihovo mesto? Na koji način tumačimo razloge i efekte njihove (anti)političke borbe ako smo ih prognali iz naših analitičkih modela? Da li tako što ćemo govoriti u njihovo ime smeštajući ih tamo gde nam to iz ma kog razloga odgovara, ili ćemo se jednostavno praviti da ne postoje. Tu bih uputio kritiku i Markoviću. Mislim da operiše sa potpuno krutim kategorijama. Mislim da je jedan od vrednih uvida koji treba da imamo na umu kad promišljamo sam spektar mogućeg, taj da je kapitalizam kao takav nazvan, za razliku od drugih tzv. društveno-istorijskih formacija, u trenutku svog nastajanja. Tada su mu i „naučno“ utvrđeni zakoni postojanja, zacrtan i precizno opisan kraj. Dakle, kapitalizam nije a posteriori nazvan tako, na osnovu onog što se znalo o minuloj epohi koja je „prekodirana“ novim poretkom. Drugim rečima, mi ni ne znamo na koji način će se razvijati svet u kome živimo, u kom tačno pravcu on ide i kakav će biti, da li će ga uopšte biti i kada će se desiti kraj kapitalizma i kakav će kapitalizam u tom trenutku biti. Sasvim je moguće da ukoliko kapitalizam kakvim ga znamo nestane sa lica Zemlje to učini zajedno sa nama, u ekološkoj, nuklearnoj ili kakvoj god kataklizmi. Dakle, mi to i mnogo toga još ne znamo. Tako da je, čini mi se, poželjniji jedan odmereniji odnos prema budućnosti što nas ni u kom slučaju ne sprečava da oštro kritikujemo kapitalizam i insistiramo na što većem broju eksperimenata sa potencijalnim alternativama postojećem poretku. Pri tom, konstrukcije nekakvog monolitnog antikapitalističkog bloka koji se bori protiv jednako monolitno koncipiranog sistema, jednostavno ne vode nikuda i sa takvim razmišljanjem sami sebe osuđujemo na anahronost. Tako da i taj odnos mora da bude daleko nijansiraniji i dinamički.

Vladimir Markovi} Evo, prvo tebi, Aco, da odgovorim. Formiranje tog antiimperijalističkog pokreta je veoma fleksibilno shvaćeno. Ja sam namerno koristio neke krute formulacije da bih izoštrio svoju argumentaciju. U realnosti, tebi je poznato, to je zapravo ipak rastresitije i u teorijskom i u

organizacionom smislu nego što je ovde to prikazano. Ali, da se sada vratim na pitanje klasnog utemeljenja. Upravo je jedno od ključnih pitanja kako prevladati politiku partikularizma, odnosno tu ideologiju koja nameće vođenje politike identiteta. Klasna politika se istorijski pokazala kao jedan korektiv te politike identiteta. Druga stvar koja je tu prilično bitna, a vezana je za klasno utemeljenje antiimperijalističkog pokreta, jeste pitanje gde imperijalizam odnosi najveće žrtve. A to su takozvane zemlje globalnog Juga. Tamo gde je otišla proizvodnja i gde je klasa proizvođača definitivno življa nego na Severu, tamo gde je ona konstituisana samom silom tog imperijalističkog žrvnja. Prema tome, ako govorimo u tim kategorijama, onda možemo analogno da tražimo neku vrstu klasne solidarnosti i u drugim regionima sveta, naročito u onim koji su pod udarom imperijalističkih intervencija. Zbog toga što je taj klasni odgovor produktivniji odgovor na imperijalizam od nekog partikularnog, ili neke religijske forme odgovora.

Aco Popadi} Ja se ne slažem s ovim pošto, pored toga što se antiimperijalistička teorija opet manje više svodi na ekonomsko pitanje, mislim da čitav taj antiimperijalistički diskurs u domenu politčkog aktivizma operiše više kao identitetski bedž kojim vole da se zakite napaljeni revolucionari kojima prosto ne umeju da operišu izvan „mi“ protiv „njih“ dijalektike. Kao takav, a posebno ako ga izložiš u krutim formulacijama, u kojoj podrazumeva, proizvodi i osnažuje binarne opozicije, fiksirane identitete, manihejsku i militarističku svest itd. antiimperijalizam operiše na kvazi religijski i, u suštini, fundamentalistički način. Ne slažem se s logikom tradicionalnog antiimperijalizma po kojoj je neprijatelj moga neprijatelja moj prijatelj. Sva ta saradnja sa nacionalistima, islamistima, militaristički avangardizam i terorizam urbane gerile itd. sve su to promašaj za promašajem. Uostalom, i Milošević je u tom ključu uživao podršku raznih antiimperijalista. S druge strane, nije mi jasno šta dobijaš time kada složeni fenomen „objasniš“ uz pomoć krutih formulacija. Jer, ako to znači njegovo svođenje na proste determinističke jednačine onda nam kruta formulacija samo odmaže i čitavu stvar čini manje jasnom. Šta više, zarad tobožnje jasnoće opet treba da ostanu po strani sva ona pitanja i akteri/ke koji/e su na jedvite jade uspeli da se iskobeljaju ispod takvih ideoloških trikova stare levice. Dakle, ne radi se o tome da sam protiv antiimperijalističke borbe, nego, još jednom, da se treba čuvati tih navodno podrazumevajućih a suštinski praznih koncepata koji mogu da znače svašta i ništa i koji kao takvi mogu veoma lako da budu zloupotrebljeni. Tako da, umesto velikih antiimperijalističkih priča koje na temelju klase, vere i/ili nacije potiskuju svakodnevni

život u zadnji plan, samo da bi se na račun toga istakao klasni/verski/nacionalistički etatizam, po meni, temelj zajedničkih borbi treba da bude pitanje jednakosti koje se kao takvo akatuelizuje u domenu svakodnevnog iskustva i to direktno od strane aktera. Jednakost se, kao što kaže Ransije, za razliku od uprošćenih šema klasne analize, ne da svesti na jedan objekt eksploatacije koji će, kao takav, da se preporuči za subjekta političke akcije. Drugim rečima, to znači da uspostavljanje antiimperijalističke solidarnosti po klasnom ključu podrazumeva dobrovoljno slepilo za sve one nejednakosti koje jedan antiimperijalizam može u sebe da uključi. Umesto potiskivanja onog što je nečija lična svakodnevna priča, odlaganje lične borbe, u korist „produktivnije“ antiimperijalističke borbe i fokusiranja na, kako ti reče, „imperijalistički žrvanj“, mislim da bi stvari trebalo postaviti drugačije, gotovo naglavačke. Što se tiče politike identiteta, naravno da postoji opasnost da se upadne u zamku reafirmacije fiksiranih, stabilnih identiteta, i da dođe do getoizacije pojedinih borbi koje, zagledane u sebe, prekidaju komunikaciju i solidarnost sa drugim borbama. Upravo to se desilo na Zapadu. Ali, ćorsokak u kom se našla identitetska politika ne umanjuje validnost uvida na kom je zasnovana, a to je nesvodivost političke na klasnu borbu. Tako da tu priču sa identitetima ne treba odbaciti tek tako i vratiti se u zagrljaj marksističkog kolektivističkog redukcionizma, niti pak ići korak dalje u pravcu liberalnog individualizma, što je takođe jedna od mogućih stranputica identitetske politike.

Mladen Lazi} Ja bih želeo da malo proširimo ovu tematiku, mada u ovom što ću ja reći ima puno dodirnih tačaka sa sadržajima o kojima se do sada razgovaralo. Hteo bih da pitam nešto kolegu Ružicu. Naime, ono što je on predložio kao elemente socijaldemokratske strategije za izlazak iz aktuelne ekonomske krize ne čini mi se prihvatljivim. Problem je u tome što bi se ovde radilo o sukobljavanju navedenih politika – kao što su skraćenje radnog vremena, minimum zarade i poreske reforme – koje predstavljaju mere nacionalnih država, sa globalnom kejnzijanskom politikom. Te stvari teško mogu ići zajedno. Naime, one počivaju na bitno različitim pretpostavkama, jer su na jednoj strani posebne politike nacionalnih država, na drugoj je strani kriza koja nedvosmisleno ima globalni karakter i ne može se trajnije rešiti bez globalnog pristupa, koji suštinski nadilazi okvire nacionalnih država. Ono što se meni čini – da se sada nadovežem na diskusiju o akterima i programima, te o konkretnom političkom delovanju – kao jedno od mogućih polja aktuelnog levičarskog delovanja,

to je upravo radikalizacija neoliberalne retorike ljudskih prava. Neoliberalna retorika ljudskih prava sjajno je delovala u slučaju rušenja Berlinskog zida i asimilacije u kapitalistički poredak socijalističkih zemalja, koje su do tada bile izopštene iz kapitalističkog okruženja. Radikalizacija retorike ljudskih prava znači pre svega to da se radnička prava postave kao opšteljudska prava. Radnici su, naime, grupacija koja je faktički isključena iz procesa globalizacije. Kao što je poznato, na delu je globalizacija finansijskog kapitala, globalizacija upravljanja i svih drugih ekonomskih činilaca, osim globalizacije rada, koja se sistematski ograničava, preko državnorepresivnog sprečavanja mobilnosti radne snage. Tako zahtev za globalizacijom rada postaje polje ljudskih prava. I dalje, širenje mreže ljudskih prava na područja zaštite minimalnih najamnina, maksimalnog radnog vremena, dostojanstvenih radnih uslova itd. direktan je put u suštinsku transformaciju kapitalističke organizacije proizvodnje. Kada bih se ja bavio ovom vrstom antiimperijalističke i antikapitalističke politike, ja bih insistirao na produbljivanju retorike ljudskih prava tako da se usmeri na antikapitalistički pravac. Ne mislim, naravno, da bi to trebalo da bude jedina strategija borbe, ali bi svakako trebalo da bude jedan od važnih oblika te borbe.

Vladimir Markovi} Ja se s tim slažem. Štaviše, lično sam koristio određene formulacije iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima u pojedinim slučajevima, jer je ona prilično široka po pitanju definicije prava koja se tiču radnih odnosa i uslova života. Tako da mislim da to, kao deo taktike, apsolutno može da koristi u ovakvim borbama.

Publika- pitanje br.1 Posle ovog izlaganja meni je ostalo nerazjašnjeno jedno pitanje. Mislim da smo u nekom trenutku preko nekih stvari olako prešli i da smo ih spomenuli bez dovoljno ozbiljnosti. Koliko ja znam jedna od teza koje zastupa levica odnosno levičarske organizacije, partije i sami levičari jeste internacionalizam. U jednom trenutku smo spomenuli i ratove 90-ih. Zanima me malo kontekst toga iz razloga što je na jednom mestu Vladimir Vuletić spomenuo da su se ti ratovi završili. To mi je malo zaparalo uši jednostavno zbog toga što sebi sada postavljam pitanje da li su se stvarno završili. S obzirom da imamo neaktivnu levicu odnosno relativno neaktivne levičare - čemu se zapravo uče ta deca koja sada idu u školu? Dakle, jednostavno imamo kontekst negiranja jedne istorije i njenog falsifikovanja zarad opravdavanja tih ratova 90-ih. Da li

su se oni zaista završili s obzorom da imamo današnju retoriku i odnos prema Kosovu, prema ‘’Republici Srpskoj’’ i prema svemu onome što se dogodilo u tim ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu!? Da li stvarno možemo da kažemo da se taj rat završio ili levičari pre svega treba da otvore oči pred današnjim stanjem i potrude se da uspeju ono što nisu uspeli tada - da spreče neki novi rat koji je itekako moguć. Sa druge strane, baš zbog takve politike koja je vođena tada da li je stvarno veliki problem EU i integracije u tu zajednicu i jedan sistem vrednosti? Zašto nas toliko boli taj ekonomski aspekt i te ekonomske inekcije, kada smo politikom iz naše bliže prošlosti pokazali da, na žalost, ipak ne možemo sami i trebamo u nekoj meri staratelja, jer smo došli do tog nivoa da ćemo rešavati stvari tako što ćemo se poubijati.

Vladimir Vuleti} Mislim da ste otvorili nekoliko važnih stvari i to je ono što sam zapravo hteo da pitam Acu, a vezano je za EU. Ovde se često govori o EU, uostalom kao što se govori i o globalizaciji, kao o jednom projektu poslovnih elita. Mislim da može i tako da se govori, ali može se o EU govoriti i na drugačiji način. Pre svega, kao o jednoj šansi da se upravo radnici o kojima govorite lakše transnacionalno organizuju. U tom smislu je i pitanje da li su se ratovi završili. Jesu se završili faktički - ne padaju bombe, ali naravno moguće je da opet dođe do ratova zbog toga što će možda sutra, kada se pokaže da na Kosovu stvari ne idu sjajno, neko tamo reći „Da, to je zato što nas je Srbija izolovala “, a neko će u Srbiji reći „To smo već videli 90-ih godina, krivi su oni drugi“. Videli smo da su NKV radnici prvi poverovali da su krivi oni drugi. Poverovali su da su za njihovu lošu situaciju krivi Slovenci koji ovde kupuju voće pa ga tamo prepakuju, zato što je “Ante ispraznio naše kante” i kojekakve gluposti. Naravno, ovo što ste Vi pomenuli - to je ono što mi se čini jako važnim, ali to je moguće organizovati samo na transnacionalnom nivou. Zato, između ostalog, vidim EU kao jedan od načina da se levica lakše poveže. To trenutno nije slučaj, ali to je jedna od mogućnosti.

Olivera Milosavljevi} Ja bih rekla nešto vezano za odnos levice i rata. Levica se nikada u prošlosti nije pokazala naročito odlučnom u trenucima otpočinjanja rata. Druga Internacionala je bila moćna organizacija, na svim svojim Kongresima je donosila antiratne manifeste sa tezom da će rat biti imperijalistički i da međunarodni proleterijat u njima ne treba da učestvuje. Ali onog trenutka

kada je počeo rat radnici su uzeli oružje i Internacionala se raspala. Pred Drugi svetski rat je bila slična situacija. Hoću da kažem, nacionalizam se u kriznim momentima uvek pokazivao jačim od internacionalizma levice.

Publika- Pitanje br.2 Samo sam hteo da pitam, možda profesora Vuletića pre svega, pošto ste sad ste pomenuli EU kao okvir za organizaciju rada - na neki način sindikalni. Možda je pitanje suviše futurološko, ali da li je moguće pored međusobne konkurencije Evrope, Azije, Afrike itd. ostvariti bilo koji globalni progres levičarskih ideja bez (a ovo je možda redukcionizam ekonomski ili tehnološki) značajnog razvoja sredstava komunikacija, a tu pre svega mislim na saobraćaj, u cilju stvaranja zajednice rada koja bi bila na jednakom nivou kao i zajednica kapitala. Ako kapitalista hoće da “podigne” kapital iz jedne zemlje radnici prosto ne mogu da odu s njim tj. moraju tu da ostanu. Možda je to pitanje u domenu SF-a, ali da li je zajednica prostora neophodna da bi rad mogao da sustigne kapital koji se stalno seli.

Vladimir Vuleti} Mladen je delom odgovorio na to pitanje. Kada kažemo slobodno tržište - u klasičnoj ekonomiji se obično mislilo na tržište rada. Sada se ne misli na to tržište. Neverovatno je da oni koji se zalažu za slobodno tržište nemaju ništa protiv barijera za protok radne snage. Postoji ne samo opstrukcija, ne samo onemogućavanje slobodnog tržišta rada, nego imate u izvesnoj meri i onemogućavanje slobodnog cirkulisanja ideja. Dakle, koncept zaštite autorskih prava je nešto što ukazuje na vid opstrukcije koja onemogućava slobodno cirkulisanje ideja. Sve ono što je vezano za vize, vizne režime, za podizanje ograda između Meksika i Amerike govori ovo o čemu Vi govorite. Dakle, složio bih se sa tim. Ali upravo zbog toga, EU predstavlja prostor u kome nemate ove vrste granica. Istina postoje određeni oblici neoprotekcionizma ka spolja. Sada govorim u duhu optimističke vizije. Ne mislim da je EU još uvek postala takav okvir, ali potencijalno je omogućila i to. Da li će to biti iskorišćeno ili ne, to sad zaista zavisi od konkretnih ljudi i od njihovih aktivnosti. Ne možemo misliti da je sve posledica nekakvih strukturalno uslovljenih činioca. Mnogo toga će zavisiti čak i od nas ovde. Pa i sam ovaj današnji događaj mislim da je jedan od malih koraka u tom pravcu.

Publika- Pitanje br.3 I pored toga što je kriza vratila čovečanstvo unazad, kad pogledamo šta se ustvari događa onda vidimo da je kriza, što je i sasvim normalno, podstakla i neke pozitivne stvari kao npr. pregovaranja. Pregovara se ponovo u vrlo širokom spektru. Raste, tj. ne smanjuje se broj međunarodnih organizacija. Kontakta je sve više. Šta će iz toga sve da proistekne ne možemo naravno da proričemo. Ja mislim, i tu ću završiti, da globalizacija ima svoj dubok koren u rastućoj svetskoj međuzavisnosti, a međuzavisnost je posledica rastućeg znanja i nauke. E sada, zbog toga što je razvoj u svetu neravnomeran, formirali su se centri moći koji su uspeli tokove globalizacije da preokrenu u svoju korist. Naročito je to evidentno u kretanju finansija, nešto manje u kretanju roba, a i onda, što je govorio profesor Vuletić, uspevali su da zatvore i kretanje ljudi.

Publika- Pitanje br.4 Ja sam hteo gospodina Ružicu da nešto pitam. Bila mi je zanimljiva, tj. vrlo fascinantna pa i apsurdna Vaša izjava da su gospoda u Svetskoj banci najradikalniji marksisti i levičari koje ste sreli u životu. U tom kontekstu me zanima da znam šta ste pod tim podrazumevali?

Miroslav Ružica Moja usputna opaska da u Svetskoj Banci ima mnogo levičara i kripto-marksista bila je, naravno, šala ali u kojoj ima i dosta istine. Možda ne znate, ali u dokumentima Svetske Banke smanjivanje siromaštva je ključni cilj svih programa i projekata kojima ona deluje na globalnoj sceni. To se ponavlja kroz mnoštvo konferencija, seminara, treninga, kao i policy papers, procedura i uputstava. I to je vitalni deo institucionalne kulture unutar koje deluje ogroman broj profesionalaca. Kada ti eksperti započnu svoj rad i počnu da se suočavaju sa realnom bedom kakvu većina vas ovde ne može ni da zamisli, oni postaju posebno osetljivi na siromaštvo i bedu i počinju da preispituju ciljeve i granice institucije u kojoj rade. U takvom kontekstu, mnogi postaju kripto-marksisti i levičari, ali unutar kruga prijatelja i za sebe. Institucionalna kultura Banke, njen menadžment, procedure i uputstva su ta realna brana koja neutrališe i preusmerava svaku radikalnost u pristupu. Želeo bih, međutim, da prokomentarišem važno pitanje koje mi je postavio Mladen Lazić. Postavio je u stvari dva pitanja. To su veza između J. M. Kejnza i socijal-demokratije i drugo pitanje o ograničenjima socijal-demokratije… Svet se zaista promenio i sada umesto nacionanih ekonomija imamo globalnu ekonomiju. Ipak Keynsova bazična formula da je bal

ansirani i održivi rast ostvariv dugoročno, ali samo uz odgovarajući porast kupovne moći (plata, penzija, transfera) i dalje je relevantna. Ovoga puta, međutim, to se mora činiti na globalnom i regionalnom planu (EU, na primer). To podrazumeva novu međunarodnu finansijsku arhitekturu, nove institucije i novu paradigmu upravljanja globalizacijom. Svakoj teoriji, programu ili smisaonoj orijentaciji neophodna je, međutim, moćna socijalna agencija sposobna da artikuliše, populariše, mobilizuje i sprovodi njenu agendu… Socijalna-demokratija je to bila, a i sada je takođe prirodni kandidat, želi i nudi se- ali može li?. Uz to, Keynes je bio odlučan da je neophodna specifična demokratska kontrola dugoročnog ciklusa investiranja; demokratske institucije moraju biti jasni filteri za ključne investicije u javnu infrastrukturu, energiju, zdravstvo i slično. Dakle, ‘povratak politici’ je neophodan umesto tehnokratskog upravljanja. To danas izgleda jedino zagovara social-demokratija. I drugo pitanje u vezi sa ograničenjima socijal-demokratije. Evo citata iz mog teksta kao odgovor: „Ukratko, stara i osnovna paradigma social-demokratije se ne menja - uvek se ticala kreiranja okvira za ekonomski rast u kapitalizmu, ali na drugoj strani to su socijalna sigurnost, stabilnost i podrška onima koje logika sistema čini suvišnim. Dakle, jednostavo rečeno - spasavanje kapitalizma od njega samoga“. To je njena granica. Ali u isto vreme kako objasniti šta se desilo nakon Drugog svetskog rata u Evropi kada se siromašni i ratom razoreni kontinent pretvorio u ekonomsku i civilizacijsku velesilu. Učinila je to direktno ili indirektno socijaldemokratija. I na kraju, vratio bih se na bazično pitanje o levici danas, ali bih ga formulisao na sledeći način: sve dok nemamo alternativnu viziju koja se utemeljuje u nečemu što je realni socijalni trend, o nečemu što je drugačiji kapitalizam, novi tip kapitalizma ili postkapitalizam, teško da možemo da sistemski kritikujemo socijal-demokratiju. Ako ništa drugo ona je predvorje koje kreira prostor za razne i/ili nove leve opcije.

Saradnici/ce:

Dr Latinka Perović- Istoričarka, radila na Institutu za noviju istoriju Srbije i bila glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije Dr Olivera Milosavljević- Istoričarka, profesorka Socijalne istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Srđan Milošević- Istoričar Dr Nebojša Popov- Sociolog, urednik časopisa ‘’Republika: Glasilo građanskog samooslobađanja’’ Dr Mladen Lazić- Sociolog, profesor Opšte sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dr Zagorka Golubović- Antropološkinja, predavala Sociokulturnu antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu Mg Srećko Mihajlović- Sociolog i istraživač javnog mnjenja, saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu Dr Zoran Stojiljković- Politikolog, profesor Političke sociologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dr Mira Bogdanović- Sociološkinja, radila kao naučni saradnik Instituta za socijalnu istoriju u Amsterdamu Miljenko Dereta- Izvršni direktor NVO Građanske inicijative Osman Balić- Inženjer, koordinator Lige za Dekadu Roma Dr Svetlana Slapšak- Antropološkinja, dekanka Fakulteta za podiplomski humanistični studij u Ljubljani Dr Đokica Jovanović- Sociolog, profesor Sociologije kulture na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dr Miroslav Ružica- Sociolog, Profesor socijalne politike na Indiana University, 1992-1999 i Senior Social Scientist, World Bank, Washington DC, 1999-2006 Dr Vladimir Vuletić- Socilog, progefesor Uvoda u sociologiju i Globalizacija na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aco Popadić- Sociolog, jedan od urednika portala www.kontra-punkt.info i fanmaga KONTRAPUNKT Reloaded Vladimir Marković- Sociolog Milan Nikolić- Sociolog i futurolog, direktor Centra za proučavanje alternativa

184

185

ISBN

186

187

188