Original title: Louis Althusser Idéologie et appareils idéologique d'État (notes pour une recherche) © La Pensée 1970
...
367 downloads
782 Views
451KB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
Original title: Louis Althusser Idéologie et appareils idéologique d'État (notes pour une recherche) © La Pensée 1970
LUJ ALTISER
IDEOLOGIJA I DRŽAVNI IDEOLOŠKI APARATI (Beleške za istraživanje)
Prevod s francuskog: A n d r i j a Filipović
2009 Karpos
0 reprodukciji u s l o v a p r o i z v o d n j e 1 M o r a m o sada izložiti nešto što se samo naslu ćivalo u našoj analizi u kojoj smo govorili o neop hodnosti obnavljanja sredstava za proizvodnju uko liko bi proizvodnja trebalo da bude moguća. To je bila samo usputna naznaka. Sada ćemo to razmo triti detaljnije. Kao što je Marks rekao, svako dete zna da dru štvena formacija koja ne reprodukuje uslove proiz vodnje istovremeno sa proizvođenjem ne bi po trajala ni godinu. 2 Krajnji uslov proizvodnje sto ga je reprodukcija uslova proizvodnje. O n a može biti „jednostavna" (reprodukcija prethodnih uslova proizvodnje) ili „proširena" (proširenje uslova). Os tavimo po strani ovu poslednju distinkciju. 1
Ovaj tekst se stastoji iz dva o d l o m k a iz studije čije jc pisanje
u t o k u . Podnaslov Beleške za istraživanje je autorov. I z l o ž e n e Itlejr treba smatrati s a m o u v o d o m u diskusiju. 2
M a r k s o v o p i s m o K u g e l m a n u , 11.7. 1868. {Lettres sur It ( 'apt
tat, E d . Sociales, str. 229)-
IM
Šta je, onda, reprodukcija uslova proizvodnje? Ovde ulazimo u područje koje je i veoma poznato (od drugog toma Kapitala) i veoma nepoznato. Tvr dokorna očiglednost (ideološka očiglednost empi rijskog tipa) sa tačke gledišta proizvodnje, ili čak sa tačke gledišta puke proizvodne prakse (koja je sama apstraktna u odnosu na proces proizvodnje) tako je povezana sa našom svakodnevnom „svešću" da je veoma teško, da ne kažemo gotovo nemoguće, uzdići se do tačke gledišta reprodukcije. Ipak, sve iz van ove tačke gledišta ostaje apstraktno (više nego delimično: deformisano) - čak i na nivou proizvod nje, i, a fortiori, na nivou puke prakse. Pokušajmo metodički da ispitamo stvar. Kako bismo pojednostavili izlaganje i pošto pretpostavimo da se svaka društvena formacija za sniva na vladajućem načinu proizvodnje, možemo reći da proces proizvodnje pokreće postojeće proiz vodne snage u određenim, i pod određenim proiz vodnim odnosima. Iz toga sledi da svaka društvena formacija, kako bi postojala, mora reprodukovati uslove svoje proiz vodnje istovremeno s proizvodnjom, kako bi mogla da proizvodi. Stoga ona mora reprodukovati: 1. proizvodne snage, 2. postojeće proizvodne odnose.
IBI
Reprodukcija s r e d s t a v a z a p r o i z v o d n j u Svi sada priznaju (uključujući buržoaske ekono miste koji rade u državnim finansijskim institucija ma ili moderne „teoretičare makro-ekonomiste"), budući da je Marks ubedljivo dokazao u drugom tomu Kapitala, da proizvodnja nije moguća ukoliko nije obezbedena reprodukcija materijalnih uslova proizvodnje: reprodukcija sredstava za proizvodnju. Prosečni ekonomista, koji nije ništa drugačiji od prosečnog kapitaliste, zna da je svake godine neop h o d n o predvideti šta je potrebno da se zameni od onog što je bilo upotrebljeno ili istrošeno u proiz vodnji: sirovine, nepokretna postrojenja (zgrade), instrumenti proizvodnje (mašine), itd. Kažemo da je prosečni ekonomista jednak prosečnom kapitali sti jer obojica izražavaju gledište firme smatrajući da je dovoljno dati komentar o uslovima finansijskoračunovodstvenih praksi u firmi. Ali zahvaljujući Keneovom (François Quesnay, 1694—1774) geniju koji je prvi ukazao na ovaj problem koji „bode oči" i Marksovom geniju koji ga je resio, znamo da se o reprodukciji materijal nih uslova proizvodnje ne može misliti na nivou firme jer ona ne postoji na t o m nivou u svojim re alnim uslovima. O n o što se dešava na nivou firme je efekat koji samo daje ideju neophodnosti re9
produkcije, ali ne dozvoljava da se misli o njenim uslovima i mehanizmima u potpunosti. Dovoljan je samo kratak m o m e n a t razmišljanja da se ovo pokaže: Gospodin X, kapitalista koji proizvodi lanene tkanine u svojoj fabrici, mora ,,reprodukovati" svoj sirovi materijal, svoje mašine itd. Ali on ih ne proizvodi za svoju proizvodnju — to čine drugi kapitalisti: australijski ovčar, gospodin Y, inženjer fabričkog oruđa, gospodin Z itd. A gospo din Y i Z, kako bi proizveli one proizvode koji su uslovi reprodukcije uslova proizvodnje gospodina X takode moraju da reprodukuju uslove vlastite proiz vodnje i tako u beskonačnost - sve ovo u razmerama koje omogućavaju da, na nacionalnom pa čak i na svetskom tržištu, potražnja za sredstvima za proizvodnju može da bude zadovoljena p o n u d o m . Da bi se razmišljalo o ovom mehanizmu, koji se svodi na neku vrstu „beskrajnog lanca", neophod no je pratiti Marksov „globalni" pristup, a poseb no izučavati odnose kruženja kapitala koji je iznet u prvom poglavlju (proizvodnja sredstava za proiz vodnju) i d r u g o m poglavlju Kapitala (proizvodnja sredstava za potrošnju) i realizacije viška vrednosti, u drugom i trećem t o m u Kapitala. Nećemo se upuštati u analizu ovog pitanja. Dovoljno je ukazati na postojanje nužnosti re produkcije materijalnih uslova proizvodnje. 10
Reprodukcija radne s n a g e Ipak, čitalac će primetiti jednu stvar. Rasprav ljali smo o reprodukciji sredstava za proizvodnju ali ne i o reprodukciji proizvodnih snaga. Mi smo stoga ignorisali reprodukciju onoga što čini razliku između proizvodnih snaga i sredstava za proizvod nju, to jest, reprodukciju radne snage. Iz posmatranja onoga što se odigrava u firmi, a posebno iz ispitivanja finansijsko- računovodstvene prakse koja predviđa amortizaciju i ulaganje, mo gli bismo dobiti približnu ideju o postojanju ma terijalnih procesa reprodukcije, ali sada ulazimo u oblast u kojoj posmatranje onog što se odigra va u firmi ako nije u potpunosti slepo, onda je bar delimično slepo, i to iz dobrog razloga: reproduk cija radne snage suštinski se odigrava izvan firme. Kako se obezbeduje reprodukcija radne snage? O n a se obezbeđuje tako što se radnoj snazi da ju sredstva kojima se ona reprodukuje: najamni na. Najamnine igraju ulogu u računovodstvu sva kog preduzetništva, ali kao „kapital izdat za radnu snagu" 3 , a ne kao uslov materijalne reprodukcije radne snage. Ipak, to je način na koji najamnina „deluje" jer najamnine predstavljaju samo deo vrednosti koja 3
M a r k s im je d a o n a u č n i p o j a m : varijabilni kapital. [11)
se proizvodi utroškom radne snage, a koja je nezamenjiva za njenu reprodukciju: sasvim nezamenjiva za obnavljanje radne snage radnika za najam ninu (plaćanje smeštaja, hrane i odeće, kako bi mu prosto omogućila da se pojavljuje pred fabričkom kapijom sledećeg dana - i svakog sledećeg koji mu Bog podari); a trebalo bi dodati: nezamenjiva za odgajanje i obrazovanje dece kojom se proletarijat kao radna snaga reprodukuje (u n primeraka, gde je n = 0, 1,2 itd). Prisetimo se da ovaj kvantitet vrednosti (na jamnina), nužan za reprodukciju radne snage, nije samo određen potrebama „biološkog" m i n i m u m a zagarantovane minimalne najamnine, već potreba ma istorijskog m i n i m u m a (Marks je primetio da je engleskim radnicima potrebno pivo dok fran cuskom proletarijatu treba vina) - to jest, istorijski varijabilnog m i n i m u m a . Hteli bismo da d o d a m o da je ovaj m i n i m u m dvostruko istorijski jer nije određen istorijskim potrebama radničke klase „prepoznate" od strane kapitalističke klase, već istorijskim potrebama koje su nametnute proleterskom klasnom borbom (dvostrukom klasnom borbom: protiv produženja radnog dana i protiv smanjenja najamnine). Ipak, nije dovoljno osigurati radnoj snazi materi jalne uslove za njenu reprodukciju kako bi bila re(12
produkovana kao radna snaga. Rekli smo da dostup na radna snaga mora biti „stručna", to jest mora biti sposobna za rad u kompleksnom sistemu proce sa proizvodnje. Razvoj proizvodnih snaga i tip je dinstva koji je istorijski konstitutivan za proizvodne snage u datom trenutku, rezultiraju time da rad na snaga mora biti (raznovrsno) osposobljena i stoga reprodukovana kao takva. Raznovrsno ovde znači: u skladu sa zahtevima društveno-tehničke podele rada, njenih različitih „poslova" i „radnih mesta". Kako je ova reprodukcija (raznovrsnih) veština radne snage omogućena u kapitalističkom režimu? Ovde, za razliku od društvenih formacija koje se karakterišu ropstvom ili kmetstvom, ta reproduk cija osposobljenosti radne snage teži da bude (ovo je tendencijski zakon) omogućena „direktno" (učenje unutar same proizvodnje), ali se sve više omogućuje izvan proizvodnje: kapitalističkim ob razovnim sistemom i drugim institucijama. S ta se uči u školi? U učenju se više ili manje na preduje, ali u svakom slučaju se uči čitanje, pi sanje i sabiranje - to jest, određeni broj veština i određeni broj drugih stvari takođe, uključujući ele mente (koji mogu biti rudimentarni ili vrlo detalj ni) iz „naučne" ili „književne kulture" koji su di rektno korisni za različite poslove u proizvodnji (jedno obrazovanje za radnike, drugo za tehničare, [13 J
treće za inženjere, četvrto za rukovodeće kadrove itd). Nauče se razna „umeća". Ali pored i povodom ovih veština i znanja, u školi se takođe uče „pravila" ispravnog ponašanja, to jest stav koji svaki činilac u podeli rada mora poštovati, u skladu sa poslom za koji je „određen": pravila morala, građanske i profesionalne savesti, što u stvari znači poštovanje društveno-tehničke podele rada i, u poslednjoj instanci, pravila poret ka koji je ustanovljen klasnom dominacijom. O n i takođe uče da „dobro govore francuski", da „se ophode" prema radnicima korektno, to jest da im u stvari (za buduće kapitaliste i njihove sluge) „naređuju" kako dolikuje, to jest da im se (idealno) „obraćaju" na pravi način itd. N a u č n o m terminologijom rečeno, kazaćemo da reprodukcija radne snage zahteva ne samo re produkciju njenih veština, već istovremeno i re produkciju njene potčinjenosti pravilima ustanov ljenog poretka, to jest, reprodukciju potčinjavanja vladajućoj ideologiji za radnike i reprodukciju spo sobnosti da se tačno manipuliše vladajućom ide ologijom za činioce eksploatacije i ugnjetavanja kako bi oni omogućili dominaciju vladajuće klase „putem reči" ( par la parole). Drugim rečima, škola (ali i državne institucije kao Crkva ili drugi aparati kao vojska) podučava [14]
„umeću", ali u formama koje osiguravaju potčinjavanje vladajućoj ideologiji ili ovladavanje njenom „praksom". Svi činioci proizvodnje, eksploataci je i ugnjetavanja, da ne pominjemo „profesionalne ideologe" (Marks), moraju na ovaj ili onaj način biti „zadojeni" ovom ideologijom kako bi „savesn o " obavljali svoje zadatke — zadatke eksploatisanih (proletarijat), eksploatatora (kapitalisti), pomoćnika eksploatatora (kadrovi) ili visokih sveštenika vladajuće ideologije (njeni „funkcioneri") itd. Reprodukcija radne snage stoga otkriva kao svoj sine qua non ne samo reprodukciju svojih „veština", već i reprodukciju potčinjavanja vladajućoj ideo logiji ili „praksi" te ideologije, uz ogradu da nije dovoljno reći „ne samo već i" jer je jasno da se re produkcija veština radne snage obezbeduje kroz ob like ideološkog potčinjavanja. Ali to znači prepoznati delotvorno prisustvo nove realnosti: ideologije. Ovde ćemo dati dva komentara. Prvi odgovor, kako bismo zaokružili analizu re produkcije. Upravo smo dali kratak pregled formi reproduk cije proizvodnih snaga, to jest, sredstava za proiz vodnju sa jedne strane i radne snage sa druge. Ali još uvek se nismo dotakli pitanja reproduk cije proizvodnih odnosa. Ovo je presudno pitanje za [15]
marksističku teoriju načina proizvodnje. Predstav ljalo bi teorijski propust prećutati ga - ili još gore, ozbiljnu političku grešku. Stoga ćemo ga izložiti. Ali, kako bismo došli do sredstava izlaganja, moraćemo da p o đ e m o zaobi laznim putem. Drugi komentar je vezan za ovaj zaobilazni p u t - kako bismo njime krenuli, m o r a m o da se vrati mo na staro pitanje: šta je društvo? Baza i n a d g r a d n j a 4 Na p u n o smo mesta 5 isticali revolucionarni karakter marksističkog shvatanja „društvene celine", u o n o m smislu u kom se razlikuje od hegelovskog „totaliteta". Rekli smo (a ova teza samo po navlja poznate stavove istorijskog materijalizma) da je Marks shvatio strukturu svakog društva kao sačinjenu od „nivoa" ili „instanci" koji su artikulisani specifičnim određenjima: bazom ili eko nomskom bazom („jedinstvo" proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa) i nadgradnjom koja sadrži dva „nivoa" ili „instance": političko-pravnu (pravo i državu) i ideologiju (različite ideologije, religijske, moralne, pravne, političke itd).
[16]
4
Franc.
5
U: Pour Marx i Lire le Capital, Maspero,
Infrastructure et superstructure.
- Prim. prev. 1965.
Pored svog teorijsko-didaktičkog interesa (koji otkriva razliku između Marksa i Hegela), ova pred stava ima sledeću ključnu teorijsku prednost: omogućava da se u teorijski aparat njenih suštinskih pojmova upiše ono što sam nazvao njihovim respektivnim merama delotvornosti. Sta to znači? Lako je uočiti da je ova predstava strukture svakog društva kao građevine koja sadrži bazu (in frastrukturu) na kojoj su uzdignuta dva „sprata" nadgradnje — metafora, da budemo precizniji, pro storna metafora: metafora topografije. 6 Kao svaka metafora, i ova metafora predlaže nešto, čini neku stvar vidljivom. Sta? Upravo ovo: da gornji spratovi sami ne bi mogli ostati „gore" (u vazduhu) uko liko se ne bi oslanjali na svoju bazu. Stoga je iznad svega cilj metafore građevine da predstavi „determinaciju u poslednjoj instanci" od strane ekonomske baze. Posledica ove prostorne metafore je da podari bazi meru delotvornosti koja već postoji u poznatoj formulaciji: ono što se događa na „spratovima" (nadgradnje) determinisano je u kra jnjoj instanci onim što se događa u ekonomskoj bazi. 5 obzirom na mere delotvornosti ,,u kraj njoj instanci", „spratovi" nadgradnje se odlikuju 6
Topique od grčkog topos:
m e s t o . Topografija predstavlja,
u
o d r e đ e n o m p r o s t o r u , mesta koja zauzimaju više realnosti: t a k o je e k o n o m s k o na dnu (baza), a n a d g r a d n j a iznad njega. [17]
različitim merama delotvornosti. Kakvim vrstama mera? Može se reći da spratovi nadgradnje nisu oni koji uslovljavaju u krajnjoj instanci, već da su uslovljeni delovanjem baze; da uslovljavaju na svoj vlastiti način (još uvek neodređeni) jeste tačno samo ukoliko su određeni bazom. Njihova mera delotvornosti (ili određivanja), koja je u poslednjoj instanci određena bazom, mis li se u marskističkoj tradiciji na dva načina: 1) po stoji „relativna autonomija" nadgradnje u odnosu na bazu; 2) postoji „recipročno dejstvo" nadgrad nje na bazu. Stoga možemo reći da je velika teorijska prednost marksističke topografije, to jest prostorne metafore građevine (baze i nadgradnje), u tome što istovreme no otkriva da su pitanja određenja (ili mere delot vornosti) ključna; u tome što otkriva da je baza ono što u poslednjoj instanci određuje čitavu građevinu; i u tome što nas, posledično, primorava da posta vimo teorijski problem tipova „izvedene" delotvor nosti koji su posebni za nadgradnju, to jest primora va nas da mislimo ono što marksistička tradicija skupa naziva relativnom autonomijom nadgradnje i recipročnim dejstvom nadgradnje na bazu. Najveća mana ove predstave strukture svakog društva p r o s t o r n o m metaforom građevine jeste [18]
očigledno činjenica da je ona metaforična, to jest da ona ostaje deskriptivna. Čini n a m se da je sada moguće i poželjno pred staviti stvari drugačije. Pod ovim ne mislimo da odbacimo klasičnu metaforu jer sama metafora zahteva da je prevaziđemo. A ne prevazilazimo je kako bismo je odbacili kao istrošenu. Jednostavno želimo da pokušamo da mislimo ono što n a m daje u formi deskripcije. Smatramo da je na osnovu reprodukcije moguće i n e o p h o d n o misliti ono što karakteriše suštinu eg zistencije i prirodu nadgradnje. Dovoljno je posmatrati sa stanovišta reprodukcije i postaju jasna mnoga pitanja čija je egzistencija nagoveštena pro stornom metaforom građevine, ali na koja se nije mogao dati pojmovni odgovor. Naša osnovna teza je da je nemoguće posta viti ta pitanja (i stoga odgovoriti na njih) osim sa stanovišta reprodukcije. Ukratko ćemo analizirati pravo, državu i ideo logiju sa ovog stanovišta. I otkrićemo šta se odigrava i sa stanovišta prakse i proizvodnje, sa jedne strane, i reprodukcije sa druge.
[19]
Država Marksistička tradicija je izričita: u Komunističkom manifestu i Osamnaestom brimeru (i u svim kasni jim klasičnim tekstovima, iznad svega u Marksovim spisima o Pariškoj komuni i Lenjinovim tekstovima u Državi i revoluciji), država se eksplicitno zamišlja kao represivni aparat. Država je „mašina" represije koja omogućuje vladajućim klasama (u XIX veku, buržoaskoj klasi i „klasi" velikih zemljoposednika) održavanje vladavine nad radničkom klasom kako bi je podvrgla procesu iznuđivanja viška vrednosti (to jest, kapitalističke ekspolatacije). Država je, najpre, ono što marksistički kla sici nazivaju državnim aparatima. Ovaj termin znači: ne samo specijalizovani aparati (u uskom smislu) čije smo postojanje i nužnost prepozna li polazeći od zahteva pravne prakse, to jest, policija, sudovi, zatvori, već znači i vojska koja interveniše direktno kao dodatna represivna sila u krajnjim slučajevima kada policija i njene specijalizovane p o m o ć n e jedinice postanu „pregažene događajima" (proletarijat je ovo iskustvo platio krvlju), a iznad ovog skupa nalaze se vođe države, vlada i administracija. Predstavljena u ovoj formi, marksističko-lenjinistička „teorija" države ukazuje na suštinsku tačku, [20]
i ni u jednom trenutku nema nikakve sumnje da je ovo zaista suštinska tačka. Državni aparat, koji određuje državu kao izvršnu i represivnu silu ,,u službi vladajućih klasa" u klasnoj borbi koju vode buržoazija i njeni saveznici protiv proletarijata, sasvim sigurno jeste država i određuje njenu osnovnu „funkciju". Od d e s k r i p t i v n e teorije do teorije kao t a k v e Ipak i ovde, kao što smo pokazali u odnosu na metaforu građevine (baza i nadgradnja), predstava prirode države ostaje delimično deskriptivna. Kako smo već imali prilike da upotrebimo ovaj pridev (deskriptivan), neophodna je reč objašnjenja kako bi se otklonila svaka dvosmislenost. Kad god smo, govoreći o metafori građevine ili marksističkoj „teoriji" države, rekli da su one deskriptivne koncepcije ili predstave svojih objeka ta, nismo imali skrivenih kritičkih motiva. Upravo suprotno, imali smo sve osnove da mislimo da velika naučna otkrića moraju proći kroz fazu koju ćemo nazvati deskriptivnom „teorijom". Ovo je prva faza svake teorije, bar u oblasti koja nas zanima (nau ka o društvenim formacijama). Zbog toga ovu fazu možemo — a po našem mišljenju i moramo — za misliti kao prelaznu, kao neophodnu za razvoj teor ije. To da je prelazna, upisano je u našem izrazu: (21]
„deskriptivna teorija", što otkriva u spoju termina ekvivalent jednoj vrsti „kontradikcije". U stvari, ter min teorija se „sukobljava" u određenom pogledu sa pridevom „deskriptivna" koji smo mu pripisali. Ovo tačno znači: 1) da je „deskriptivna teorija" zaista van svake sumnje nepovratni početak teorije; ali 2) da „deskriptivna" forma, u kojoj je teorija predstav ljena, zahteva upravo kao efekt ove „kontradikcije" razvoj teorije koja ide izvan forme „deskripcije". Pojasnimo ovu ideju vraćajući se na naš trenut ni objekat: državu. Kada kažemo da je marksistička „teorija" države, od koje polazimo, delimično „deskriptivna", to na prvom mestu znači da je ova deskriptivna „teori ja" bez ikakve sumnje upravo početak marksističke teorije države i da n a m ovaj početak daje suštinsku tačku, to jest, odlučujući princip svakog kasnijeg razvoja teorije. Nazvaćemo deskriptivnu teoriju države tačnom jer je savršeno moguće ogroman broj činjenica dovesti u vezu sa definicijom koju daje svom ob jektu. Stoga, određenje države kao klasne države, koja postoji u represivnom državnom apara tu, baca briljantno svetio na sve činjenice koje se mogu opaziti u raznim represivnim porecima koji god da je bio njihov domen: od masakra juna 1848. i Pariške komune, Krvave nedelje, maja [22]
1905. u Petrogradu, Pokreta otpora, Šarone, itd., do običnih (i relativno bezazlenih) intervencija „cenzure" koja je zabranila Didroovu Redovnicu ili Gatijev k o m a d o Franku. O n a osvetljava sve di rektne ili indirektne forme eksploatacije i masov nog uništavanja ljudi (imperijalistički ratovi), os vetljava suptilnu svakodnevnu vladavinu ispod koje se, u formama političke demokratije, može nazreti o n o što je Lenjin nakon Marksa nazvao diktaturom buržoazije. Međutim, deskriptivna teorija države ipak predstavlja fazu u konstituciji teorije koja sama zahteva „prevazilaženje" ove faze. Jer jasno je da ako n a m dotična definicija zaista daje sredstva da identifikujemo i prepoznamo činjenice ugnjeta vanja vezujući ih za državu zamišljenu kao repre sivni državni aparat, onda ova „međuveza" ukazuje na veoma posebnu vrstu očiglednosti o kojoj ćemo 7 uskoro reći: „Da, to je tako, to je zaista tačno!". A gomilanje činjenica pod definicijom države može umnožiti primere, ali ne poboljšava defini ciju države, to jest, naučnu teoriju države. Svaka deskriptivna teorija stoga rizikuje da „zaustavi" raz voj teorije, a taj razvoj je suštinski. Stoga mislimo da je, da bismo razvili ovu deskriptivnu teoriju u teoriju kao takvu, to jest, da 7
Pogledaj dalje O ideologiji. [23]
bismo dalje razumeli mehanizme države u svom funkcionisanju, n e o p h o d n o nešto dodati klasičnoj definiciji države kao državnog aparata. S u š t i n a marksističke teorije d r ž a v e Pojasnimo prvo jednu bitnu tačku: država (i njeno postojanje u njenim aparatima) nema ni kakvog značenja osim kao funkcija državne moći. Celokupna politička klasna borba se okreće oko države. Pod tim podrazumevamo: oko vlasništva, to jest, dolaženja do državne moći {pouvoir) određene klase ili saveza klasa ili klasnih frakcija i do očuvanja te moći. Ovo prvo pojašnjenje nas obavezuje da razlikujemo, s jedne strane, državnu moć (očuvanje državne moći ili osvajanje državne moći), cilj političke klasne borbe i državni aparat sa druge strane. Z n a m o da državni aparat može preživeti, kao što je dokazano u buržoaskoj „revoluciji" u Francuskoj XIX veka (1830, 1848), državnim udarima (2. de cembar, maj 1958), državni slomovi (pad Carst va 1870, Treće Republike 1940), ili političkom us ponu sitne buržoazije (1890-95. u Francuskoj) itd, bez uticaja ili izmene državnog aparata: on može preživeti političke događaje koji utiču na dolazak do državne moći. [24]
Č a k i posle društvene revolucije kao što je ona iz 1917, veliki deo državnog aparata preživeo je po sle dolaska do državne moći saveza proletarijata i siromašnog seljaštva: Lenjin je to često ponavljao. Moguće je opisati razliku između državne moći i državnih aparata kao deo „marksističke teorije" države na način koji je eksplicitno prisutan od Marksovog Osamnaestog brimera i Klasnih borbi u Francuskoj. U cilju rezimiranja „marksističke teorije dr žave" u ovoj tački, možemo da kažemo da su marksistički klasici uvek tvrdili: 1) da je država represivni državni aparat; 2) da se državna m o ć i državni aparati moraju razlikovati; 3) da se cilj klasne borbe tiče državne moći i da je posledica toga upotreba državnih aparata od strane kla sa (ili saveza klasa ili frakcija klasa) koje poseduju državnu moć u funkciji njihovih klasnih ciljeva, i 4) proleterijat mora doći do državne moći kako bi uništio postojeći buržoaski državni aparat i, u prvoj fazi, zamenio ga drugačijim, proleterskim, državnim aparatom, a onda u kasnijim fazama pokrenuo radikalni proces uništenja države (kraj državne moći i svakog državnog aparata). O n o što bismo, u ovom pogledu, predložili kao dodatak „marksističkoj teoriji" države već se u njoj nalazi. Ali nam se čini da čak i sa ovim dodatkom, ova teorija ostaje delimično deskriptivna, iako sada sadrži (25]
kompleksne i diferencijalne elemente čije se funkcionisanje i delanje ne može razumeti bez posezanja za daljim dodatnim teorijskim produbljivanjem. D r ž a v n i ideološki aparati Dakle, „marksističkoj teoriji" države mora se dodati nešto drugo. Ovde m o r a m o napredovati oprezno po terenu na koji su, u stvari, marksistički klasici davno stu pili, ali pri t o m nisu sistematizovali u teorijsku for mu odlučujući napredak koji su implicirala njiho va iskustva i postupci. Njihova iskustva i procedure bili su načelno ograničeni na teren političke prakse. Klasici marksizma su, u stvari, u svojoj političkoj praksi tretirali državu kao kompleksniju realnost nego što je dato u definiciji „marksističke teorije države", čak i kada joj je nešto pridodato, kao što smo mi učinili. O n i su prepoznali ovu kompleks 8 nost u praksi, ali je nisu izrazili u teoriji. 8
Koliko n a m je p o z n a t o , G r a m š i je j e d i n i koji je o d a b r a o p u t
kojim m i i d e m o . I m a o j e „ p o s e b n u " ideju d a s e država n e m o ž e svesti na državne (represivne) aparate, već da uključuje, k a k o je rekao, o d r e đ e n broj institucija „civilnog društva": crkvu, škole, sin dikate, itd. G r a m š i , na žalost, nije sistematizovao svoja naslućivanja, koja su ostala u stanju f r a g m e n t a r n i h beleški. (Videti: G r a m s c i , Oeuvres Choisies, Ed. Sociales, str. 2 9 0 , 2 9 1 (n. 3), 2 9 3 , 2 9 5 , 4 3 6 . Videti: Lettres de la Prison, E d . Sociales, str. 3 1 3 ) . [26]
Pokušaćemo da shematski predstavimo ovu teo riju. U tu svrhu, predlažemo sledeću tezu. Kako bi se teorija države unapredila neophod no je uzeti u obzir ne samo razliku između državne moći i državnih aparata, već i drugu realnost koja je očigledno na strani državnog (represivnog) apara ta, ali ne sme biti izjednačena sa njim. Nazvaćemo ovu realnost odgovarajućim pojmom: državni ideloški aparati. Šta su državni ideološki aparati (DIA)? Njih ne treba mešati sa državnim (represivnim) aparatima. Setimo se da u marksističkoj teoriji, dr žavni aparati (DA) sadrže: vladu, administraciju, vojsku, policiju, sudove, zatvore itd, koji sačinjavaju ono što ću dalje nazivati državnim represivnim aparatima. „Represivni" indicira da državni aparat u pitanju „funkcioniše p u t e m nasilja" - bar u kraj njoj liniji (jer represija, to jest, administrativna represija ne mora imati fizičke forme). Nazvaćemo državnim ideološkim aparatima određen broj realnosti koje neposredni posmatrač vidi u formi određenih i specijalizovanih instituci ja. Predlažemo empiričku listu koja će očigledno morati biti detaljno ispitana, testirana, ispravlje na i reorganizovana. Sa svim rezervacijama koje implicira ovaj zahtev, možemo za sada smatrati sledeće institucije državnim ideološkim aparatima [27]
(redosled nije od posebnog značaja): - religijski D I A (sistem raznih crkvi), - obrazovni DIA (sistem raznih „škola", javnih i privatnih), - porodični DIA, 9 - pravni DIA, 1 0 - politički D I A (politički sistem, uključujući razne partije), - sindikalni DIA, - informacioni DIA (štampa, radio i televizija itd), - kulturni D I A (književnost, lepe umetnosti, sport itd). Rekli smo da se D I A ne smeju mešati sa državnim (represivnim) aparatima. Sta čini razliku? Kao prvo, jasno je da dok postoji jedan državni (represivni) aparat, postoji i mnoštvo državnih ideo loških aparata. Čak i ako pretpostavimo da posto ji, jedinstvo koje konstituiše ovo mnoštvo D I A kao korpus nije o d m a h vidljivo. Drugo, jasno je da dok jedinstveni državni (represivni) aparat u celosti pripada javnoj sferi, 9
Porodica o č i g l e d n o poseduje i d r u g e „funkcije" p o r e d o n i h
D I A . U t i č e na r e p r o d u k c i j u r a d n e snage. U različitim n a č i n i m a proizvodnje o n a je j e d i n i c a proizvodnjie i/ili j e d i n c a potrošnje. 10
[28]
„Pravo" pripada i državnom (represivnom) aparatu i sistemu D I A .
dotle je m n o g o veći deo državnih ideoloških apara ta (u njihovoj očiglednoj raspršenosti) deo privatne sfere. Crkve, partije, sindikati, porodice, neke škole, veći deo štampe, kulturnih dešavanja itd, itd, jesu privatni. Prvu primedbu možemo zanemariti za trenutak. Ali neko će dovesti u pitanje drugu, pitajući nas sa kojim pravom smatramo za državne ideološke apa rate institucije koje, najvećim delom, nemaju ja vni status već su jednostavno privatne institucije. Kao svesni marksista, Gramši je već predupredio ovu primedbu na j e d n o m mestu. Razlika između javnog i privatnog je razlika unutar buržoaskog prava i validna u (podređenim) oblastima u kojima buržoasko pravo izvršava svoju „moć". Područje države mu izmiče jer je ona „iznad prava": država, koja je država vladajuće klase, nije ni javna ni privat na. Upravo suprotno, ona je preduslov za svaku ra zliku između javnog i privatnog. Isto se može reći i za državne ideološke aparate. Nije bitno da li su in stitucije u kojima se realizuju „javne" ili „privatne". O n o što je bitno je način na koji one funkcionišu. Privatne institucije mogu savršeno „funkcionisati" kao državni ideološki aparati. Dovoljno detaljna analiza jednog od D I A to pokazuje. Ali sada o o n o m e što je suštinsko. O n o što ra zlikuje D I A od državnih (represivnih) aparata je [29]
sledeća osnovna razlika: državni represivni aparati funkcionišu putem „nasilja", dok državni ideološki aparati funkcionišu putem „ideologije". Možemo pojasniti stvari korigujući ovu razliku. Kazaćemo da, pre svega, svaki državni aparat - bilo represivni, bilo ideološki - „funkcioniše" i p u t e m nasilja i p u t e m ideologije, ali sa j e d n o m vrlo bit n o m razlikom koja čini imperativom potrebu da se državni ideološki aparati i državni represivni apara ti ne mešaju. Ta razlika je činjenica da državni (represivni) aparati funkcionišu većim delom i uglavnom putem represije (uključujući fizičku represiju), dok p u t e m ideologije funkcionišu sekundarno. (Ne postoji čisto represivni aparat.) Na primer, vojska i policija takođe funkcionišu putem ideologije kako bi osigu rali svoju sopstvenu koheziju i reprodukciju, i po tome što predlažu „vrednosti" spoljašnjoj sredini. Na isti način, ali obrnuto, bitno je reći da sa svo je strane državni ideološki aparati većim delom i uglavnom funkcionišu putem ideologije, ali takođe sekundarno funkcionišu putem represije, čak iako je u krajnjoj liniji - ali samo u krajnjoj liniji - ovo vrlo ublaženo i skriveno, čak simboličko. (Ne po stoji čisto ideološki aparat.) Tako škole i crkve ko riste primerene metode kažnjavanja, isključivanja, odabira itd, kako bi „disciplinovali" ne samo svoje [30]
pastire već i svoja stada. Isto važi i za porodicu... Isto važi i za D I A kulture (cenzura, između ostalog) itd. Da li je n e o p h o d n o dodati da ovo određenje dvostrukog „funkcionisanja" (većim delom, sekun darno) p u t e m represije i p u t e m ideologije, u skla du sa tim da li je u pitanju državni (represivni) aparat ili državni ideološki aparat, pojašnjava da se mogu načiniti veoma izričite ili prećutne kombi nacije između igre državnog (represivnog) aparata i državnog ideološkog aparata? Svakodnevni život nam daje bezbroj primera za ovo, ali oni moraju biti detaljno proučeni ako bi trebalo da stignemo dalje od ove puke opservacije. Ipak, ovo zapažanje nas vodi ka razumevanju onoga što konstituiše jedinstvo prividno razno r o d n o g korpusa D I A . Ako D I A „funkcionišu" uglavnom p u t e m ideologije, o n o što ujedi njuje njihovu raznolikost upravo je ovo funkcionisanje, dokle god je ideologija p u t e m koje funkcionišu uvek već ujedinjena, uprkos svojoj raznolikosti i kontradikcijama, pod vladajućom ideologijom, koja je ideologija „vladajuće klase". S obzirom na činjenicu da „vladajuća klasa" u principu poseduje državnu m o ć (otvoreno ili češće p u t e m saveza između klasa ili delova klasa) i stoga ima na raspolaganju državni (represivni) aparat, m o ž e m o prihvatiti činjenicu da je ova ista [31]
vladajuća klasa aktivna i u državnom ideološkom aparatu dokle god je vladajuća ideologija ta koja je realizovana u državnom ideološkom aparatu upravo u njegovim kontradikcijama. Naravno, j e d n o je delati u skladu sa zakonima i dekreti ma u državnim (represivnim) aparatima, a drugo „delati" kroz posredovanje vladajuće ideologi je u državnim ideološkim aparatima. M o r a mo do detalja proučiti ovu razliku - ali ona ne može prikriti realnost d u b o k e istovetnosti. Ko liko n a m je p o z n a t o , nijedna klasa ne može posedovati državnu moć tokom dužeg perioda vreme na, a da ne ostvaruje hegemoniju nad državnim ideološkim aparatima i kroz njih. Potreban n a m je samo jedan primer i dokaz za ovo: Lenjinova zabrinuta p o t r e b a da revolucionira obrazovni državni ideološki aparat (između ostalih), kako bi omogućio sovjetskom proletarijatu, kad je os vojio državnu m o ć , da obezbedi b u d u ć n o s t dik 11 taturi proletarijata i prelazak na socijalizam. Poslednji komentar nam omogućava da shva timo da državni ideološki aparati nisu samo ra zlog već i mesto klasne borbe, često žestokih ob lika klasne borbe. Klasa (ili savez klasa) na vlasti 11
U p a t e t i č n o m t e k s t u iz 1937. Krupskaja povezuje istoriju
Lenjinovih očajničkih pokušaja sa o n i m što o n a vidi k a o njegov neuspeh. (32)
ne može vladati u D I A tako lako kao u državnim (represivnim) aparatima, ne samo zato što su stare vladajuće klase sposobne da zadrže jake položaje tokom dužeg vremena, već zato što otpor eksploatisanih klasa može pronaći sredstva i prilike da se tu izrazi, bilo upotrebom njihovih kontradikcija ili osvajajući borbene položaje u njima. 1 2 Odredimo bliže naše primedbe. Ako je teza koju smo predložili osnovana, onda nas vodi nazad do klasične marksističke teorije 12
O n o što je rečeno u ovih p a r reči o klasnoj brobi u D I A je
očigtedno daleko od detaljnog ispitivanja p r o b l e m a klasne borbe. Kako bi se pristupilo o v o m pitanju, dva p r i n c i p a se moraju imati na u m u : Prvi princip formulisao je M a r k s u Predgovoru za Prilog kritici političke ekonomije:
„Pri
posmatranju
ovakvih
prevrata
(društvene
revolucije, p r i m . L. A.) m o r a se uvek razlikovati materijalni prevrat u e k o n o m s k i m uslovima proizvodnje, koji se m o ž e konstatovati sa tačnošću p r i r o d n i h n a u k a , od p r a v n i h , političkih, religijskih, u m e t n i č k i h ili filozofskih, u k r a t k o ideoloških oblika u kojima ljudi postaju svesni tog s u k o b a i rešavaju ga b o r b o m " . Klasna b o r b a stoga se izražava i odvija u ideološkim f o r m a m a te stoga i u ideološkim f o r m a m a D I A . Ali klasna b o r b a se proteže daleko izvan ovih formi, i upravo zbog toga što se proteže izvan njih, b o r b a eksploatisanih klasa može se sprovesti u f o r m a m a D I A , te tako o k r e n u t i oružje ideologije protiv klasa na vlasti. A ovo p u t e m drugog principa:
klasna b o r b a se proteže izvan
D I A jer je ukorenjena na d r u g o m m e s t u a ne u ideologiji, u bazi, u p r o i z v o d n i m o d n o s i m a , koji su o d n o s i eksploatacije i k o n s t i t u i š u osnovu klasnih o d n o s a . [33]
3. D o k je jedinstvo državnog (represivnog) apara ta obezbedeno njegovom centralizovanom orga nizacijom pod vodstvom predstavnika klasa na vlasti koji sprovode politiku klasne borbe kla sa na vlasti, dotle je jedinstvo raznih državnih ideoloških aparata obezbedeno, uglavnom u kontradiktornim formama, p u t e m vladajuće ideologije, ideologije vladajuće klase. Uzimajući ove osobine u obzir, moguće je predstaviti reprodukciju proizvodnih odnosa 1 4 na sledeći način, u skladu sa nekom vrstom „podele rada". Uloga državnih represivnih aparata, kao repre sivnog aparata, sastoji se suštinski u obezbedivanju, putem sile (fizičke ili druge), političkih uslova za reprodukciju proizvodnih odnosa koji su, u kraj njoj liniji, odnosi eksploatacije. Ne samo da državni aparat velikodušno doprinosi svojoj sopstvenoj re produkciji (kapitalistička država sadrži političke dinastije, vojne dinastije itd), već iznad svega, državni aparat obezbeduje putem represije (od naj brutalnije sile i pukih administrativnih naredbi i zabrana do otvorene ili prećutne cenzure) političke uslove za delanje državnog ideološkog aparata. 14
Onaj deo r e p r o d u k c i j e koji državni represivni aparati i državni
ideološki [36]
aparati
dopunjuju.
U stvari, upravo je ovo poslednje ono što većim delom posebno obezbeduje reprodukciju proiz vodnih odnosa pod „zaštitom" državnog repre sivnog aparata. Upravo je ovde najkoncentrisanija uloga vladajuće ideologije, ideologije vladajuće klase koja poseduje državnu moć. Posredstvom vladajuće ideologije obezbeduje se „harmonija" (koja ponekad škripi) između državnih represivnih aparata i državnih ideoloških aparata, kao i između različitih državnih ideoloških aparata. Stoga smo navedeni da uzmemo u obzir sledeću hipotezu kao funkciju različitosti državnih ideoloških aparata u njihovoj jedinstvenoj, te sto ga zajedničkoj, ulozi u reprodukciji proizvodnih odnosa. Naveli smo relativno velik broj državnih ideo loških aparata u savremenim kapitalističkim društ venim formacijama: obrazovni aparat, religijski aparat, porodični aparat, politički aparat, sindikal ni aparat, informativni aparat, „kulturni" aparat itd. Ali u društvenim formacijamaonognačinaproizvodnje koji karakteriše „kmetstvo" (uobičajeno na zivanim feudalnim načinom proizvodnje) vidimo da iako postoji jedan državni represivni aparat koji je, od najstarijih poznatih drevnih država - a da ne pominjemo apsolutne monarhije - bio formal[37]
no vrlo sličan o n o m koji poznajemo danas, broj državnih ideoloških aparata je manji, a njihovi indi vidualni tipovi različiti su. Na primer, primećujemo da je tokom srednjeg veka Crkva (religijski državni ideološki aparat) akumulirala određeni broj funkci ja koje su danas pripale određenom broju različitih državnih ideoloških aparata, novih u odnosu na prošlost na koju se pozivamo, a posebno obra zovnu i kulturnu funkciju. Pored Crkve postojao je porodični državni ideološki aparat koji je igrao bitnu ulogu, neuporedivu sa ulogom koju ima u kapitalističkim društvenim formacijama. Uprkos toj pojavi, Crkva i porodica nisu bili jedini državni ideološki aparati. Postojali su politički državni ideološki aparati (državna staleška skupština, par lament, razne političke frakcije i lige, preteče modernih političkih partija, i celokupan politički sistem slobodnih k o m u n a i gradova). Postojao je i moćan „protosindikalni" državni ideološki aparat, ako smemo da upotrebimo tako arhaičan termin (moćne trgovačke i bankarske gilde i udruženja kalfi itd). Izdavaštvo i informisanje su doživeli ne upitni razvoj, kao i pozorište; u početku su oba bili sastavni delovi crkve, a potom su postajali sve više i više nezavisni od nje. U pretkapitalističkom istorijskom periodu koji smo ispitali vrlo uopšteno, p o t p u n o je jasno da je [38]
postojao jedan dominantni državni ideološki aparat, Crkva, koji je koncentrisao unutar sebe ne samo religijske već i obrazovne funkcije, kao i veći deo funkcija informisanja i „kulture". Nije nikakva slu čajnost to što se sva ideološka borba, od XVI do XVIII veka, počev od prvih potresa Reformacije, koncentrisala na antiklerikalnu i antireligijsku bor bu. Upravo ovo je funkcija dominantne pozicije religijskog državnog ideološkog aparata. Cilj i rezultat Francuske revolucije nije bio da samo prenese državnu m o ć sa feudalne aristokratije na trgovačko-kapitalističku buržoaziju, da uklo ni deo ranijeg državnog represivnog aparata i zameni ga novim (to jest, n a r o d n o m vojskom), već da napadne državni ideološki aparat broj jedan: Crkvu. O t u d a građansko postavljanje sveštenstva, konfiskacija crkvenih dobara i stvaranje novih dr žavnih ideoloških aparata koji bi smenili religijski državni ideološki aparat sa njegovog d o m i n a n t n o g položaja. Prirodno, ove stvari se nisu odigrale automatski: pogledajmo Konkordat, Restauraciju i dugu kla snu borbu između zemljoposedničke aristokratije i industrijske buržoazije tokom XIX veka radi us postavljanja buržoaske hegemonije nad funkcijama koje je ranije vršila Crkva: iznad svega hegemoni je nad školom. Može se reći da su se buržuji osla[39]
njali na novi politički, parlamentarno-demokratski, državni ideološki aparat, uspostavljen tokom prvih godina Revolucije, a p o t o m obnovljen po sle dugih i nasilnih borbi tokom nekoliko meseci 1848, i decenijama posle pada Drugog carst va, kako bi sproveli borbu protiv Crkve i odvojili ideološke funkcije od nje, drugim rečima, kako bi osigurali ne samo svoju političku hegemoniju već i ideološku hegemoniju n e o p h o d n u za reprodukciju kapitalističkih proizvodnih odnosa. Upravo zbog toga verujemo da je opravdano predložiti sledeću tezu, koliko god izgledala krhka. Verujemo da je obrazovni ideološki aparat državni ideološki aparat postavljen na dominantnu poziciju u zrelim kapitalističkim društvenim formacijama kao rezultat nasilne i ideološke klasne borbe protiv starog d o m i n a n t n o g državnog ideološkog aparata. Ta teza se može učiniti paradoksalnom, s obzi rom da se svima, to jest, u ideološkoj predstavi koju su buržuji pokušali da daju sebi i klasama koje eksploatišu, čini da dominantni državni ideološki aparat u kapitalističkim društvenim formacijama nisu škole već politički državni ideološki aparat, to jest, režim parlamentarne demokratije sa opštim pravom glasa i partijskom borbom. Ipak, istorija, čak i skorašnja, pokazuje da su buržuji bili i da su još uvek sposobni da se prilagode (40]
različitim državnim ideološkim aparatima parla mentarne demokratije: Prvo i D r u g o carstvo, ustav na monarhija (Luj XVIII i Sari X), parlamentarna monarhija (Luj-Filip), predsednička demokratija (De Gol), da p o m e n e m o samo Francusku. U Engleskoj je to još jasnije. Revolucija je tamo bila posebno „uspešna" sa buržujske tačke gledišta jer su za razliku od Francuske, gde su buržuji delom zbog gluposti sitnog plemstva morali da prihvate dolazak na vlast p u t e m seljačkih i narodnih „revolucinarnih dana", za šta su platili visoku cenu, en gleski buržuji bili u stanju da dodu do „kompro misa" sa aristokratijom i „podele" državnu vlast i upotrebu državnog aparata sa njom tokom dugo vremena (mir m e d u svim ljudima dobre volje u vladajućoj klasi!). U Nemačkoj je to još očiglednije jer su, pod političkim državnim ideološkim apara tom u kome su carski junkeri (čiji je simbol Bizmark), njihova vojska i policija služili kao štit i vodeći kadar, imperijalistički buržuji razarajući stupili u istoriju pre nego što su „pregazili" Vajmarsku republiku i prepustili se nacizmu. Stoga verujemo da imamo dobar razlog da misli mo da su iza političkog državnog ideološkog apara ta, koji zauzima prednji deo scene, buržuji posta vili kao broj jedan, to jest, kao svoj dominantni državni ideološki aparat, obrazovni aparat, a koji [41]
je u stvari zamenio u svojim funkcijama prethod no dominantni državni ideološki aparat — Crkvu. Može se čak i dodati: par škola-porodica je zame nio par Crkva-porodica. Zašto je obrazovni aparat dominantni državni ideološki aparat u kapitalističkim društvenim for macijama i kako funkcioniše? Trenutno je biti dovoljno reći: 1. Svi državni ideološki aparati, koji god da su, daju isti rezultat: reprodukcija proizvodnih odnosa, to jest, kapitalistički odnosi eksploatacije. 2. Svaki od njih doprinosi ovom rezultatu na sebi svojstven način. Politički aparat p u t e m potčinjavanja individue političkoj državnoj ide ologiji, „indirektnom" (parlamentarnom) ili „direktnom" (plebiscitarnom ili fašističkom) „demokratskom" ideologijom. Aparat informisanja p u t e m zatrpavanja svakog „građanina" dnevnim dozama nacionalizma, šovinizma, li beralizma, moralizma itd, p u t e m štampe, radija i televizije. Isto važi i za kulturni aparat (uloga sporta u šovinizmu je od najvećeg značaja) itd. Religijski aparat putem podsećanja u propovedima i drugim velikim ceremonijama rođenja, venčanja i smrti da je čovek samo pepeo i da će biti spašen ukoliko voli bližnjeg svog dotle [42]
da okrene i drugi obraz o n o m e koji prvi udari. Porodični aparat... ali nema potrebe da nastav ljamo. 3. Ovim koncertom dominira jedna partitura koju povremeno narušavaju kontradikcije (ostaci prethodnih vladajućih klasa, proletarijat i nje gove organizacije): partitura ideologije trenutne vladajuće klase koja integriše u svoju muziku velike teme humanizma velikih predaka, koji su stvorili grčko čudo čak i pre hrišćanstva, a po t o m slavu Rima, večnog grada, i teme interesa, posebnog i opšteg itd, nacionalizam, moralizam i ekonomizam. 4. Ipak, u ovom koncertu, jedan državni ideološki aparat sigurno ima d o m i n a n t n u ulogu, iako niko ne sluša pažljivo njegovu muziku: tako je tiha! Njegovo ime je škola. O n a uzima decu iz svih klasa u vrlo mladom dobu, a p o t o m godinama uz pomoć novih ili starih metoda, u dobu kada su deca „najranjivi ja", stešnjena između državnog aparata porodice i državnog aparata škole, utiskuje „veštine" uvi jene u vladajuću ideologiju (francuski, aritmeti ka, poznavanje prirode, nauke, književnost), ili jednostavno vladajuću ideologiju u čistom stanju (moral, građansko obrazovanje, filozofija). Negde [43]
oko šesnaeste godine, ogroman broj mladih zaglavIjuje ,,u proizvodnji": to su fizički radnici ili sitno seljaštvo. Drugi deo mladih koji se može školovati nastavlja: u svakom slučaju, nastavljaju nešto dalje dok ne zaglave i ispune radna mesta malih i sred njih kadrova, radnika, malih ili srednjih funkcionera, sitne buržoazije svake vrste. Poslednji deo dostiže vrh, ili da bi zaglavio u intelektualnoj poluzaposlenosti, ili da bi stvorio, kao i „intelektual ci kolektivni radnici", činioce eksploatacije (kapi talisti, menadžeri), činioce represije (vojnici, poli cajci, političari, administratori itd.) i profesionalne ideologe (sveštenici svake vrste od kojih su većina ubedeni „laici"). Svaka masa koja zaglavi usput dobija ideologiju koja odgovara ulozi koju ima da ispuni u klasnom društvu: ulogu eksploatisanih (sa „visoko razvijenom", „profesionalnom", „moralnom", „civilnom", „na cionalnom" i apolitičnom svešću); ulogu činioca eksploatacije (sposobnost naređivanja i obraćanja radnicima: „odnosi sa ljudima"), činioca represi je (sposobnost naređivanja i stvaranja poslušnosti „bez rasprave", ili sposobnosti za manipulisanje demagoškom retorikom političkih voda), ili pro fesionalnih ideologa (sposobnost ophođenja pre ma svestima sa poštovanjem, to jest, sa prezirom, učenom i demagogijom koju zaslužuju, prilagođeni [44]
o n o m što nalaže moral, vrlina, „transcendencija", nacija, uloga Francuske u svetu itd). Naravno, mnoge od suprostavljenih vrlina (skromnost, rezignacija, poslušnost sa jedne strane, cinizam, prezir, oholost, samouverenost, dosto janstvo, čak i krasnorečivost i spretnost, sa druge) uče se takode u porodici, u Crkvi, u vojsci, u lepoj književnosti, u filmovima pa čak i na fudbalskom stadionu. Ali nijedan drugi državni ideološki aparat u kapitalističkim društvenim formacija ma nema obaveznu (i ništa manje bitno, besplat nu) publiku, 8 sati dnevno, 5 do 6 dana sedmično, sačinjenu od ukupnog broja dece. Ali upravo se učenjem raznih veština zaoden u t i h u grubo utuvljivanje ideologije vladajuće klase, odnosi proizvodnje u kapitalističkim druš tvenim formacijama, to jest, odnosi eksploatisanih prema eksploatatorima i eksploatatora pre ma eksploatisanima, većim delom reprodukuju. Mehanizmi koji proizvode ovaj ključni rezul tat za kapitalističke režime su prirodno prikrive ni i skriveni univerzalno vladajućom ideologijom škole, univerzalno vladajućom jer je ona jedna od suštinskih formi vladajuće buržujske ideologi je: ideologije koja predstavlja školu kao neutral nu sredinu lišenu ideologije (jer je... laička), gde učitelji puni poštovanja prema „svesti" i „slobodi" [45]
dece koju su im poverili (u p o t p u n o m poverenju) njihovi „roditelji" (koji su slobodni, to jest, vlasni ci svoje dece) deci otvaraju p u t ka slobodi, moral nosti i odgovornosti odraslih svojim sopstvenim primerom, p u t e m znanja, književnosti i svojih „oslobodilačkih" vrlina. Izvinjavam se o n i m učiteljima koji, u užasnim uslovima, pokušavaju da okrenu o n o malo oružja, koje mogu naći u istoriji i znanju koje „poučavaju", protiv ideologije, sistema i praksi u kojima su zaro bljeni. O n i su svojevrsni heroji. Ali oni su retki i toliko njih (većina) i ne posumnja u „rad" koji ih sistem (koji je veći od njih i mrvi ih) tera da čine, ili još gore, ili da ulože svoje srce i oštroumnost u izvođenje sa najvišom savesnoću (čuvene nove metode!). O n i tako malo sumnjaju da njihova sopstvena predanost doprinosi održavanju i hranjenju ove ideološke predstave škole, koja čini školu da nas „prirodnom", neophodno korisnom pa čak i blagotvornom za naše savremenike kao što je Crk va bila „prirodna", nezamenjiva i plemenita za naše pretke pre par vekova. U stvari, škola je zamenila Crkvu u ulozi dom inantnog državnog ideološkog aparata. O n a je spo jena sa porodicom kao što je i Crkva nekada bila spojena sa porodicom. Sada možemo ustvrditi da neviđeno duboka kriza koja sada potresa obrazov[46]
ni sistem mnogih država širom sveta, često zajed no sa krizom (već proglašenom u Komunističkom manifestu) koja potresa porodični sistem, dobija političko značenje, s obzirom na to da škola (i par škola-porodica) konstituiše dominantni državni ideološki aparat, aparat koji igra odlučujuću ulogu u reprodukciji proizvodnih odnosa određenog načina proizvodnje čija je egzistencija dovedena u pitanje svetskom klasnom borbom. P o v o d o m ideologije Izlažući pojam državnih ideoloških aparata, i rekavši da D I A „funkcionišu putem ideologije", pomenuli smo i realnost o kojoj treba reći par reči: ideologiju. Dobro je poznato da su izraz „ideologija" osmis lili Kabanis (Pierre-Jean-Georges Cabanis, 1757— 1808), Destit de Trasi (Destutt de Tracy, 1754— 1836) i njihovi prijatelji, koji su mu kao objekat pripisali (genetičku) teoriju ideja. Kada je Marks preuzeo pojam 50 godina kasnije, on mu je pridao drugačije značenje, čak i u svojim ranim radovima. Ideologija je sistem ideja i predstava koje domini raju u m o m čoveka ili društvene grupe. Ideološkopolitička borba koju je Marks vodio još u ranim ra dovima u Rajnskim novinama brzo ga je suočila sa [47]
ovom realnošću i primorala da produbi svoja rana naslućivanja. Ipak, ovde dolazimo do jednog zapanjujućeg paradoksa. Čini se da sve vodi Marksa ka formulisanju teorije ideologije. U stvari, Nemačka ide ologija n a m zaista nudi, posle Rukopisa iz 1844, eksplicitnu teoriju ideologije, ali ona nije marksistička (videćemo zašto malo kasnije). Sto se Kapitala tiče, iako sadrži mnoge nagoveštaje za teoriju ideologije (najočiglednije, teoriji vulgarnih ekonomista), on ne sadrži samu teoriju, koja zavisi najvećim delom od teorije ideologije uopšte. Zeleo bih da izložim prvi i veoma shematski prikaz takve teorije. Teze koje ću predložiti sigur no nisu improvizovane, ali se ne mogu održati niti isprobati, to jest, potvrditi ili odbaciti bez dubljih studija i analiza. I d e o l o g i j a n e m a istoriju Na početku bih hteo da izložim osnovni razlog za koji mi se čini da utemeljuje, ili bar opravda va, projekat teorije ideologije uopšte, a ne teorije posebnih ideologija, koje, kakva god njihova for ma bila (religijska, moralna, zakonska, politička), izražavaju klasne pozicije. [48)
Očigledno je nužno pozabaviti se teorijom ideologija u dvostrukom smislu koji sam upravo naznačio. O n d a će postati jasno da teorija ideologi ja zavisi, u krajnjoj liniji, od istorije društvenih formacija, a stoga i od načina proizvodnje u društvenim formacijama i klasnih borbi koje se u njima odvijaju. U ovom smislu, jasno je da ne može biti reči o teoriji ideologija uopšte, jer ideologi je (definisane u dvostrukom pogledu naznačenom iznad: regionalnom i klasnom) poseduju istoriju, čije je određenje u poslednjoj instanci smešteno iz van samih ideologija, iako se na njih odnosi. Suprotno tome, ako mogu da predložim projekt teorije ideologije uopšte, i ako je ova teorija zaista je dan od elemenata od kojih teorije ideologija zavise, to podrazumeva naizgled paradoksalni stav koji ću iz raziti sledećim pojmovima: ideologija nema istoriju. Kao što znamo, ova formulacija se javlja na jed nom mestu u Nemačkoj ideologiji. Marks je izriče govoreći o metafizici koja, kaže on, nema ništa više is torije od morala (u smislu: drugih formi ideologije). U Nemačkoj ideologiji, ova formulacija se javlja u očigledno pozitivističkom kontekstu. Ideologi ja se shvata kao čista iluzija, čist san, to jest, kao ništavilo. Sva njena realnost je izvan nje. Ideologi ja se stoga vidi kao imaginarna konstrukcija čiji je status p o t p u n o jednak teorijskom statusu sna kod [49
autora pre Frojda. Za ove autore, san je čisto ima ginaran, to jest, ništavan, rezultat „ostataka dana", stavljenih u proizvoljan skup i poredak, ponekad čak i „izokrenut", drugim recima, u „neredu". Za njih je san imaginaran, prazan, ništavan i proizvo ljan „kolaž" koji, kada se u j e d n o m trenutku sklope oči, nastaje od ostataka jedne pune i pozitivne re alnosti, dnevne realnosti. Ovo je upravo status filo zofije i ideologije (jer je filozofija ideologija par ex cellence) u Nemačkoj ideologiji. Ideologija je, stoga, za Marksa imaginarni kolaž, čist san, prazan i besciljan, sačinjen od „ostataka dana" jedne p u n e i pozitivne realnosti, realnos ti konkretne istorije konkretnih materijalnih in dividua koji materijalno proizvode svoju egzisten ciju. Na osnovu toga, ideologija nema istoriju u Nemačkoj ideologiji, jer njena je istorija izvan nje, gde je jedina postojeća istorija istorija konkretnih individua, itd. U Nemačkoj ideologiji, teza da ide ologija n e m a istoriju stoga je čisto negativna teza, jer znači da: 1. - ideologija nije ništa jer je čist san (stvorena od strane ko zna koje sile: ako ne od strane otuđene podele rada, ali i to je negativno određenje); 2. - ideologija n e m a istoriju, što ne znači da nema istorije u njoj (naprotiv, ona je samo bledi, praz[50]
ni i izokrenuti odraz realne istorije) već da ona nema svoju sopstvenu istoriju. D o k teza koju bih želeo da branim, formal no govoreći, preuzima pojmove Nemačke ideologi je („ideologija nema istoriju"), dotle je radikal no drugačija od pozitivističke i istoricističke teze Nemačke ideologije. Jer, sa jedne strane, mislim da je moguće tvrditi da ideologije imaju sopstvenu istoriju (iako je u poslednjoj instanci ona određena klasnom borbom); sa druge, mislim da je moguće tvrditi da ideologija uopšte nema istoriju, ne u negativnom smislu (da je njena istorija njoj spoljašnja), već u apsolutno po zitivnom smislu. Ovaj smisao je pozitivan, ako je tačno da je svojstvo ideologije obdarenost takvom struk turom i funkcionisanjem koji je čine neistorijskom realnošću, to jest, omniistorijskom realnošću, u smi slu da su ta struktura i funkcionisanje nepromenljivi, prisutni u istoj formi kroz ono što nazivamo istorijom, u smislu u kom Komunistički manifest određuje istoriju kao istoriju klasnih borbi, to jest, istoriju klasnih društava. Kako bih dao teorijsku referentnu tačku, mogu reći da, vraćajući se na primer sna, ovaj p u t u frojdovskoj koncepciji, ovaj stav da ideologija nema istoriju, može i mora (i na način koji apsolutno [51]
nije proizvoljan već je, upravo suprotno, teorijski nužan jer postoji organska veza između dva stava) biti direktno povezan sa Frojdovim stavom da je nesvesno večno, to jest, da nema istoriju. Ako večno znači ne transcendentno celokupnoj (temporalnoj) istoriji, već sveprisutno, transistorijsko i stoga nepromenljivo u formi kroz celokupnu istoriju, usvojiću Frojdov izraz reč za reč i napisati ideologija je večna, upravo kao nesvesno. I dodaću da nalazim ovo poređenje teorijski opravdanim zbog činjenice da večnost nesvesnog nije nepove zana sa večnošću ideologije uopšte. Iz tog razloga verujem da je opravdano, bar hipotetički, predložiti teoriju ideologije uopšte, u smislu u kojem je Frojd predstavio teoriju nesve snog uopšte. Radi pojednostavljenja izraza, zgodno je, uzi majući u obzir o n o što je bilo rečeno o ideologi jama, koristiti termin ideologija radi označavanja ideologije uopšte, za koju sam upravo rekao da nema istoriju, ili, što dolazi na isto, da je večna, to jest, sveprisutna u svojoj nepromenjivoj formi kroz celokupnu istoriju (= istorija društvenih for macija koje sadrže društvene klase). Za sada ću se ograničiti na „klasna društva" i njihovu istoriju.
[52]
Ideologija j e „ p r e d s t a v a " i m a g i n a r n o g odnosa individua prema njihovim realnim u s l o v i m a egzistencije Kako bih pristupio centralnoj tezi o strukturi i funkcionisanju ideologije, prvo ću predstaviti dve teze, jednu negativnu, a drugu pozitivnu. Prva se tiče objekta koji je „predstavljen" u imaginarnoj formi ideologije, dok se druga tiče materijalnosti ideologije. Teza I: Ideologija predstavlja imaginarni odnos pojedinaca prema njihovim realnim uslovima egzis tencije. Religijsku ideologiju, moralnu ideologiju, pravnu ideologiju, političku ideologiju itd, uobičajeno na zivamo „pogledima na svet". Naravno, pretpostav ljajući da ne doživljavamo neku od ovih ideologi ja kao istinu (to jest, „verujemo" u Boga, Dužnost, Pravdu itd), priznajemo da ideologija o kojoj ras pravljamo sa kritičke tačke gledišta, ispitujući je kao što etnolog ispituje mitove „primitivnog društva", da su ovi „pogledi na svet" većim delom imaginar ni, to jest, da ne „korespondiraju sa stvarnošću". Ipak, priznajući da ne korespondiraju sa stvar nošću, to jest, da predstavljaju iluziju, priznajemo da oni ipak aludiraju na stvarnost, da bi samo tre balo da budu „interpretirani" kako bi razotkrili re[53]
alnost sveta iza njihove imaginarne predstave tog sveta (ideologija = iluzija/aluzija). Postoje različiti tipovi interpretacija, od kojih je najpoznatiji mehanicistički tip, prisutan tokom XVIII veka (Bog je imaginarna predstava realnog kralja), i hermeneutička interpretacija, koju su uveli najraniji crkveni oci, a preuzeo Fojerbah i teološkofilozofska škola koja potiče od njega, to jest, škola teologa Karla Barta (za Fojerbaha, na primer, Bog je suština realnog Coveka). Ključna tačka je da, ukoliko interpretiramo imaginarnu transpoziciju (i inverziju) ideologije, mi stižemo do zaključka da u ideologiji „ljudi predstavljaju sebi sopstvene realne uslove egzistencije u imaginarnoj formi". Nažalost, ova interpretacija ostavlja jedan mali problem nerešenim: zašto je ljudima „potrebna" ova imaginarna transpozicija realnih uslova egzis tencije kako bi „sebi predstavili" sopstvene realne uslove egzistencije? Prvi odgovor (onaj iz XVIII veka) predlaže jed nostavno rešenje: sveštenici ili despoti su odgov orni. O n i su „izmislili" lepe laži kako bi, verujući da slušaju Boga, ljudi u stvari bili poslušni prema sveštenicima i despotima, koji su najčešće udruženi u prevari, sveštenici koji delaju u interesu despo ta i obrnuto, u skladu sa političkim pozicijama dotičnih „teoretičara". Stoga postoji uzrok za ima(54]
ginarnu transpoziciju realnih uslova egzistencije: taj uzrok je mali broj ciničnih ljudi koji zasnivaju svoju dominaciju i eksploataciju „naroda" na lažnoj pred stavi sveta koju su izmislili kako bi porobili druge umove vladajući njihovom imaginacijom. Drugi odgovor (onaj Fojerbahov, koji je Marks preuzeo od reči do reči u ranim radovima) je „du blji", to jest, podjednako pogrešan. I on traži i pro nalazi uzrok za imaginarnu transpoziciju i deforma ciju realnih uslova egzistencije ljudi. Ovaj uzrok nisu više sveštenici ili despoti, niti njihova aktivna ima ginacija i pasivna imaginacija njihovih žrtava. Ovaj uzrok je materijalno otuđenje koje vlada u uslovima egzistencije samih ljudi. Na ovaj način, u Jevrejskom pitanju i drugde, Marks brani Fojerbahovu ideju da ljudi sami stvaraju otuđenu (= imaginarnu) pred stavu sopstvenih uslova egzistencije jer su sami ovi uslovi egzistencije oni koji otuđuju (u Rukopisima iz 1844: zbog toga što ovim uslovima dominira suština otuđenog društva - „otuđen rad"). Sve ove interpretacije uzimaju doslovce tezu koju pretpostavljaju i od koje zavise, to jest, da je ono što je odraženo u imaginarnoj predstavi sveta, koja se nalazi u ideologiji, uslov ljudske egzistenci je, to jest, njihov realni svet. Sada se mogu vratiti na tezu koju sam već predložio: „ljudi" ne „predstavljaju sebi" svoje re[55]
alne uslove egzistencije, svoj realni svet u ideologi ji, već iznad svega svoj odnos prema tim uslovima egzistencije koja im je tu predstavljena. Upravo je taj odnos u centru svake ideološke, to jest, imagi narne, predstave realnog sveta. Upravo taj odnos sadrži „uzrok" koji objašnjava imaginarnu defor maciju ideološke predstave realnog sveta. Ili pre, kako bi se napustio jezik kauzalnosti, nužno je postaviti tezu da je imaginarna priroda ovog odnosa ona koja leži ispod svakog imaginarnog deformisanja koje možemo opaziti (ako ne živimo u njego voj istini) u svakoj idelogiji. Govoreći marksističkim jezikom, ako je tačno da predstava realnih uslova egzistencije individua koje zauzimaju mesta činioca proizvodnje, eksp loatacije, represije, ideologizacije i naučne prakse zaista u krajnjoj analizi leži u proizvodnim odnosi ma i u odnosima koji potiču iz proizvodnih odno sa, možemo reći sledeće: celokupna ideologija pred stavlja u svojoj nužno imaginarnoj deformaciji ne te postojeće proizvodne odnose (i druge odnose koji potiču iz njih), već iznad svega (imaginarni) odnos individua prema proizvodnim odnosima i odnosi ma koji potiču iz njih. O n o što se u ideologiji pred stavlja stoga nije sistem realnih odnosa koji upravlja egzistencijom individua, već imaginarni odnos tih individua prema realnim odnosima u kojima žive. [56]
Ako je to tačno, pitanje „uzroka" imaginarne deformacije realnih odnosa u ideologiji nestaje i mora biti zamenjeno drugačijim pitanjem: zašto je predstava koja je data individuama o njiho vom (individualnom) odnosu prema društvenim odnosima koji upravljaju njihovim uslovima eg zistencije i njihovim kolektivnim i individualnim životima nužno imaginaran odnos? I koja je priro da ove imaginarnosti? Postavljeno na ovaj način, pitanje razbija rešenje „klikom" 1 5 , grupom in dividua (sveštenici ili despoti) koji su autori ve like ideološke mistifikacije, kao što razbija rešenje otuđenim karakterom realnog sveta. Nešto kasnije u izlaganju videćemo i zašto. Za sada neću ići dalje. Teza II: Ideologija poseduje materijalnu egzis tenciju. Već smo se dotakli ove teze kada smo rek li da „ideje" ili „predstave" itd, za koje se čini da sačinjavaju ideologiju nemaju idealnu (fr. idéale ili ideelle), ili duhovnu egzistenciju, već materijal nu egzistenciju. Čak smo nagovestili da se idealna (idéale, ideelle) i duhovna egzistencija „ideja" jav lja u ideologiji „ideje" i p u t e m ideologije, i dodaj mo, u ideologije onoga što se čini da je „utemelji15
Koristim n a m e r n o ovaj m o d e r n i t e r m i n . Č a k je i u k o m u n i
stičkim krugovima, nažalost, rašireno „objašnjenje" n e k e političke devijacije (levi ili desni o p o r t u n i z a m ) delanjem „klike". [57]
lo" ovo shvatanje od pojave nauka, to jest, onoga što su naučnici predstavili sebi u svojoj spontanoj ideologiji kao „ideje", istinite ili pogrešne. Narav no, predstavljena u afirmativnoj formi, ova teza je nedokazana. Jednostavno molimo čitaoca da bude naklonjen njoj u ime materijalizma. D u g a serija ar gumenata bi bila neophodna kako bi se ova teza dokazala. Ova hipotetička teza o neduhovnoj, odnos no materijalnoj egzistenciji „ideja" i drugih „pred stava" zaista je neophodna ako želimo da napre dujemo u našoj analizi prirode ideologije. Ili pre, jednostavno n a m koristi kako bismo bolje razot krili šta bi svaka bar delom ozbiljna analiza bilo koje ideologije o d m a h i empirijski pokazala sva kom posmatraču, koliko god kritičnom. D o k smo diskutovali o državnim ideološkim aparatima i njihovim praksama, rekli smo da je svaki od njih realizacija ideologije (jedinst vo ovih različitih regionalnih ideologija — religi jske, moralne, pravne, političke, estetičke itd. — obezbeduje se podređivanjem vladajućoj ideologi ji). Sada se vraćamo ovoj tezi: ideologija uvek eg zistira u aparatu i njegovoj praksi ili praksama. Ta egzistencija je materijalna. Naravno, materijalna egzistencija ideologije u aparatu i njegovim praksama nema isti modalitet [58]
kao materijalna egzistencija pločnika ili puške. Ali, rizikujući da nas uzmu za neoaristotelovce (Marks je veoma cenio Aristotela), kazaćemo da se „ma terija iskazuje u mnogo značenja" ili da egzistira u različitim modalitetima, a da su svi u poslednjoj instanci ukorenjeni u „fizičkoj" materiji. Sa ovim na umu, nastavimo i pogledajmo šta se dešava „individuama" koje žive u ideologiji, to jest, u određenoj (religijskoj, moralnoj itd.) predstavi sveta čija imaginarna deformacija zavisi od njiho vog imaginarnog odnosa prema njihovim uslovima egzistencije, drugim rečima, u poslednjoj instanci, prema proizvodnim odnosima i klasnim odnosi ma (ideologija = imaginarni odnos prema realnim odnosima). Kazaćemo da ovaj imaginarni odnos poseduje materijalnu egzistenciju. Primećujemo sledeće. Individua veruje u Boga, ili Dužnost, ili Prav du itd. To verovanje potiče (za svakog, to jest, za sve one koji žive u ideološkoj predstavi ideologije koja redukuje ideologiju na ideje koje poseduju po definiciji duhovnu egzistenciju) od ideja datih in dividua, to jest, od njih kao subjekta sa svešću koja sadrži ideje ovog verovanja. Na ovaj način, to jest, uz pomoć apsolutno ideološkog „pojmovnog" dispozitiva ovako postavljenog (subjekt koji posedu je svest u kojoj slobodno formira ili slobodno pre[59]
poznaje ideje u koje veruje), prirodno sledi (ma terijalno) ponašanje datog subjekta. Data individua se ophodi na takav i takav način, usvaja te i te praktičke stavove, i, štaviše, učestvuje u izvesnim uređenim praksama koje pripadaju praksama ideološkog aparata od kojih „zavise" ideje koje ona svesno i slobodno bira kao subjekat. Ako veruje u Boga, o n a odlazi u Crkvu kako bi prisust vovala liturgiji, kleči, moli se, ispoveda se, čini po koru (jednom je bila materijalna u svakodnevnom smislu reči) te se, naravno, kaje, itd. Ako veruje u Dužnost, imaće odgovarajuća ponašanja, upisa na u ritualne prakse „u skladu sa običajima". Ako veruje u Pravdu, predaće se bezuslovno propisi ma prava te će možda čak i protestvovati kada se prekrše, potpisivati peticije, učestvovati na demon stracijama itd. Kroz ovu s h e m u primećujemo da je sama ide ološka predstava ideologije prisiljena da prepozna da svaki „subjekat" obdaren „svešću" i verovanjem u „ideje" koje njegova „svest" pobuđuje u njemu i slobodno prihvata, mora „delati u skladu sa svo jim idejama", te stoga kao slobodni subjekat mora upisati svoje sopstvene ideje u delatnosti svoje ma terijalne prakse. Ako to ne učini, „to nije d o b r o " . Zaista, ako ne čini ono što mora da čini kao funkciju onoga u šta veruje, to je zato što čini nešto [60]
drugo, što, još uvek kao funkcija iste idealističke sheme, implicira da on ima druge ideje u glavi is tovremeno sa onima koje proklamuje i da delà u skladu sa ovim drugim idejama, kao čovek koji je ili „nedosledan" („niko nije svojom voljom zao") ili ciničan ili perverzan. U svakom slučaju, ideologija ideologije tako prepoznaje, uprkos svojoj imaginarnoj defomaciji, da „ideje" ljudskog subjekta egzistiraju u nje govim činovima ili da moraju egzistirati u njego vim činovima, i da mu, ako to nije slučaj, podaruje druge ideje u skladu sa činovima (ma koliko perverznim) koje zaista vrši. Ova ideologija govo ri o činovima: mi ćemo govoriti o činovima umet n u t i m u prakse. Ističemo da ovim praksama up ravljaju rituali u koje su ove prakse upisane, unu tar materijalne egzistencije ideološkog aparata, čak i kada je reč o sasvim malom delu tog aparata: mala liturgija u maloj Crkvi, sahrana, nevažna utakmi ca u sportskom klubu, školski dan, sastanak poli tičke partije itd. Paskalova odbrambena „dijalektika" nas je zadužila divnom formulom koja će nam omogućiti da preokrenemo poredak pojmovne sheme ide ologije. Paskal otprilike kaže: „Kleknite, pokrećite usne kao da se molite i verovaćete". Tako on skan dalozno preokreće poredak stvari donoseći, kao [61]
Hrist, ne mir već sukob i još nešto što teško da je hrišćansko (jer teško o n o m koji unese sablazan u svet!) - samu sablazan. Srećnu sablazan koja ga, u jansenističkom izazovu, navodi da govori jezikom koji označava samu stvarnost. Dozvolite n a m da prepustimo Paskala argu mentima njegove ideološke borbe sa državnim religijskim ideološkim aparatom njegovog vre mena. Dozvolite n a m da upotrebimo neposrednije marksistički rečnik, ako je to moguće, jer se krećemo jedva istraženim oblastima. Stoga ćemo reći da je, što se tiče pojedinačnog subjekta (ta konkretna individua), egzistencija ide ja njegovog verovanja materijalna u t o m pogle du što su njegove ideje, njegovi materijalni činovi uključeni u materijalne prakse kojima upravljaju materijalni rituali koju su pak sami određeni putem materijalnog ideološkog aparata iz kojeg potiču ideje tog subjekta. Prirodno, četiri prideva „materijalno" u našem stavu moraju biti u različitim modaliteti ma: materijalnost odlaženja na liturgiju, klečanja, čina krštenja, ili pokajanja, jedne rečenice, m o litve, skrušenosti, pokore, pogleda, rukovanja, vanjskog verbalnog diskursa ili „unutrašnjeg" ver balnog diskursa (svesti), nije jedna ista materijal nost. Ostavićemo po strani problem teorije razlika između modaliteta materijalnosti. [62]
Ostaje da se, u ovoj izokrenutoj predstavi stvari, ne bavimo „izokretanjem", jer je jasno da su određena shvatanja jednostavno nestala iz naše predstave, dok su se druga zadržala a novi termini se pojavili. Nestali: termin ideje. Zadržani: termini subjekt, svest, verovanje, činovi. Novi: termini prakse, rituali, ideološki aparati. To stoga nije izokretanje (osim u smislu u kome bi se moglo reći da je vlada zbačena ili čaša izo krenuta), već preuređenje (ne-ministarskog tipa), unekoliko čudno preuređenje, jer dobijamo sledeći rezultat. Ideje su kao takve nestale (ukoliko su obdarene idealnom, d u h o v n o m egzistencijom) jer se upravo pokazalo da je njihova egzistencija upisana u delatnosti praksi kojima upravljaju rituali određeni u krajnjoj instanci ideološkim aparatom. Ako se sto ga čini da subjekt delà samo ukoliko na njega deluje sledeći sistem (izložen u poretku svojih real nih determinacija): ideologija koja egzistira u ma terijalnom ideološkom aparatu propisujući materi jalne prakse kojima upravlja materijalni ritual, čije prakse egzistiraju u materijalnim činovima sub jekta koji delà u punoj svesti u skladu sa svojim verovanjima. (63]
Ali sama ova predstava otkriva da smo zadržali sledeća shvatanja: subjekat, svest, verovanje, činovi. Iz tog niza ćemo o d m a h ekstrahovati odlučujući centralni termin o koga zavisi sve ostalo: pojam subjekta. I o d m a h ćemo izložiti dve povezane teze: 1. praksa ne postoji osim u ideologiji i p u t e m nje; 2. ideologija ne postoji osim p u t e m subjekta i za subjekte. Sada možemo doći do centralne teze. Ideologija interpelira i n d i v i d u e k a o subjekte Ova teza služi pojašnjenju naše poslednje teze: ideologija ne postoji osim p u t e m subjekta i za sub jekte. Znači: ideologija postoji samo za konkretne subjekte i ova namena ideologije je jedino moguća putem subjekta: znači, putem kategorije subjekta i njegovog funkcionisanja. Želimo da kažemo da čak iako se samo ja vlja pod ovim i m e n o m (subjekat) sa pojavom buržoaske ideologije, a iznad svega sa pojavom pravne ideologije 1 6 , kategorija subjekta (koja može funkcionisati p o d drugim imenima: to jest, kao 16
Koja je pozajmila p r a v n u kategoriju „subjekta p r a v a " k a k o bi
stvorila ideološko shvatanje: čovek je po p r i r o d i subjekat. [64]
duša kod Platona, kao Bog itd.) konstitutivna je kategorija za svaku ideologiju, šta god njene determinantne bile (regionalne ili klasne) i o kome se god istorijskom periodu radilo — jer ideologija nema istoriju. Kažemo: kategorija subjekta je konstitutivna za svaku ideologiju, ali istovremeno dodajemo da je kategorija subjekta konstitutivna za svaku ideologi ju samo ukoliko svaka ideologija ima funkciju (koja je određuje) „konstituisanja" konkretnih individua kao subjekata. U interakciji ove dvostruke konsti tucije egzistira funkcionisanje svake ideologije, s tim što je ideologija upravo vlastito funkcionisa nje u materijalnim formama egzistencije tog funkcionisanja. Kako bi se razumelo ono što sledi, od suštinske je važnosti shvatiti da su i onaj koji piše ove redove i čitalac koji ih čita subjekti i stoga ideološki sub jekti (tautološki stav), to jest, da autor i čitalac ovih redova žive „spontano" i „prirodno" u ideologiji u smislu u kom smo rekli da je „čovek ideološka životinja po prirodi". Činjenica da je autor, dok piše ove redove dis kursa za koji tvrdi da je naučni, p o t p u n o odsu tan kao „subjekt" iz „svog" naučnog diskursa (jer je svaki naučni diskurs po definiciji bez-subjektni diskurs, ne postoji „subjekt nauke" osim u ide[65]
ologiji nauke) drugo je pitanje koje ćemo ostaviti po strani za sada. Kao što je sveti Pavle lepo rekao, mi u „Logosu", znači u ideologiji, „živimo, krećemo se i ima mo biće", sledi da je, za vas i mene, kategorija sub jekta primarna „očiglednost" (očiglednosti su uvek primarne): jasno je da smo vi i ja subjekti (slobod ni, moralni itd). Kao sve očiglednosti, uključujući i one na osnovu kojih jedna reč „označava jed nu stvar" ili „ima jedno značenje" (te stoga uk ljučujući očiglednost „transparentnosti" jezika), „očiglednost" da smo vi i ja subjekti - i da to ne izaziva nikakve probleme - jeste ideološki efekat, elementarni ideološki efekat. 1 7 Posebno je svo jstvo ideologije to što nameće (a da se ne čini da to radi jer su ovo „očiglednosti") očiglednost kao očiglednost, koju ne možemo a da ne prepoznamo i pred kojom i m a m o neizbežnu i prirodnu reakci ju da uzviknemo (glasno ili u „tišini svesti"): „To je očigledno! To je to! To je zaista istina!". U toj reakciji na delu imamo ideološko prepoz navanje koje je jedna od dve funkcije ideologije kao takve (njena suprotnost je funkcija neprepoznavanja). 17
Lingvisti i o n i koji se pozivaju na lingvistiku iz r a z n i h razloga
često nailaze na t e š k o ć e koje se javljaju jer oni ignorišu d e l a t n o s t i ideoloških efekata u s v i m d i s k u r s i m a - uključujući i n a u č n e diskurse. (66]
Da uzmemo vrlo „konkretan" primer. Svi imamo prijatelje koji kada pokucaju na naša vrata posle našeg „Ko je?", odgovoraju (jer „očigledno je") „Ja sam!". I mi prepoznajemo da „to je on" ili „ona". Otvorimo vrata i „tačno je, upravo je to osoba koja je tu". Uzmi mo drugi primer. Kada na ulici prepoznamo nekog koga smo ranije poznavali, pokazujemo mu da smo ga prepoznali (i da smo prepoznali da nas je on pre poznao) govoreći „Dobar dan, prijatelju!" i rukujući se sa njim (materijalna ritualna praksa ideološkog prepoznavanja u svakodnevnom životu - barem u Francuskoj; drugde postoje drugačiji rituali). Kroz ovu preliminarnu primedbu i kroz kon kretne ilustracije, želim samo da pokažem da smo vi i ja uvek-već subjekti, i da kao takvi stalno praktikujemo rituale ideološkog prepoznavanja, koji nam garantuju da smo zaista konkretni, individ ualni, različiti i (naravno) nezamenjivi subjek ti. Pisanje kojim se trenutno bavim i čitanje koje vi trenutno izvodite 1 8 takođe su u ovom pogle du rituali ideološkog prepoznavanja, uključujući „očiglednost" sa kojom vam se „istina" ili „greška" mojih razmišljanja može prikazati. 18
Primetite: ovo d v o s t r u k o trenutno još je j e d a n dokaz činjenice
da je ideologija „večna" jer su ova dva „ t r e n u t n o " odvojena n e o d r e đ e n i m intervalom; ove redove pišem 6. aprila 1969, vi ih m o ž e t e čitati bilo k a d kasnije. [67
Ali prepoznati da smo subjekti i da funkcionišemo u praktičnim ritualima najelementarnijeg svakodnevnog života (rukovanje, činjenica da vas zovu vašim i m e n o m , činjenica da znam, iako ne znam ko je na vratima, da „posedujete" sopstveno ime, što znači da ste prepoznati kao jedinst veni subjekt itd.) — ovo prepoznavanje n a m samo daje „svest" našeg neprestanog (večnog) praktikovanja ideološkog prepoznavanja - njegovu svest, to jest, njegovo prepoznavanje - ali n a m ni kako ne daje (naučno) znanje mehanizma ovog prepoznavanja. Sada m o r a m o dospeti do ovog znanja, d o k govorimo u ideologiji, i iz ideologi je m o r a m o dati nacrt diskursa koji pokušava da se oslobodi ideologije kako bi se usudio da bude početak n a u č n o g (to jest, bez-subjektnog) diskur sa o ideologiji. Stoga ću, kako bih predstavio zašto je kategori ja „subjekta" konstitutivna za ideologiju, koja jedi no postoji p u t e m konstituisanja konkretnih sub jekata kao subjekata, upotrebiti poseban način izražavanja: dovoljno „konkretan" da bude pre poznat, ali dovoljno apstraktan da bi se mogao misliti i bio mišljen kako bi omogućio znanje. Kao prvu formulaciju daću: sva ideologija interpelira konkretne individue kao konkretne subjekte, putem funkcionisanja kategorije subjekta. [68]
Taj stav podrazumeva da m o r a m o razlikova ti za sada konkretne individue sa jedne strane i konkretne subjekte sa druge, iako na ovom nivou konkretni subjekti egzistiraju samo kao nošeni konkretnim individuama. Ustvrdićemo da ideologija „dela" ili „funkcioniše" tako što „regrutuje" subjekte m e d u indivi d u a m a (regrutuje ih sve), ili „transformiše" in dividue u subjekte (transformiše ih sve) upravo o n o m operacijom koju smo nazvali interpelaci jom i koja se može zamisliti kao najobičnije sva kodnevno policijsko (ili drugo) pozivanje: „Hej, ti t a m o ! " . 1 9 Pretpostavljajući da se zamišljena teorijska scena odigrava na ulici, pozvana individua će se okrenu ti. T i m jednostavnim fizičkim okretom za 180 stepeni, ona postaje subjekat. Zašto? Jer je prepoznala da je poziv „zaista" bio upućen njoj i da je „zaista ona bila pozvana" (a ne neka druga). Iskustvo po kazuje da je praktična telekomunikacija pozivanja takva da retko promašuje pravog čoveka: bilo da je reč o verbalnom pozivu ili zvižduku, onaj pozvani uvek prepoznaje da je zaista on kojeg pozivaju. A ipak je to čudan fenomen koji se ne može objasni19
Interpelacija, kao s v a k o d n e v n a praksa i precizni ritual, u z i m a
v e o m a „specijalnu" f o r m u u policijskoj praksi „pozivanja" koja se tiče interpelacije „sumnjivih". [69]
ti samo „osećajima krivice", uprkos velikom broju o n i h koji „imaju nešto na savesti". Prirodno, radi pogodnosti i jasnosti našeg ma log teorijskog teatra, morali smo predstaviti stvari u formi niza, sa jednim pre i jednim posle, i stoga u formi vremenskog sleda. Tu su individue koje su u prolazu. Negde (uglavnom iza njih) odjekne in terpelacija: „Hej, ti tamo!". Jedna individua (u de vet od deset slučajeva je prava individua) se okreće, verujući/ sumnjajući/ znajući da poziv njoj upućen, to jest, prepoznajući da je „upravo ta" ka kojoj je interprelacija upravljena. Ali u realnosti ove stvari se odigravaju bez sukcesije. Egzistencija ideologije i interpelacije individua kao subjekata je ista stvar. Možemo dodati: ono za šta nam se čini da se odigrava izvan ideologije (budimo precizni, na uli ci), realno se odigrava u ideologiji. Za ono što se zaista odigrava u ideologiji nam se čini se da se odi grava izvan nje. Zato oni koji su po definiciji u ide ologiji veruju da su izvan ideologije: jedan od efekata ideologije je praktično odbacivanje ideološkog karaktera ideologije p u t e m ideologije: ideologija ni kada ne kaže „ja sam ideološka". N e o p h o d n o je biti izvan ideologije, to jest, u naučnom znanju kako bi se reklo „ja sam u ideologiji" (veoma izvanre dan slučaj) ili (opšti slučaj) „ja sam bio u ideologi ji". Kao što je dobro poznato, optužba za bivanje u [70]
idelogiji odnosi se samo za druge, a nikada za sebe (osim ako nije reč o spinozisti ili marksisti, što je, u ovom pogledu, upravo isto). To znači da ideologija nema spoljašnjost (za sebe), već da istovremeno nije ništa do spoljašnjost (za nauku i realnost). Spinoza je to savršeno objasnio dva veka pre Marksa, koji je to praktikovao, ali bez detaljnog objašnjenja. Ali ostavimo ovu tačku, iako je p u n a teških posledica, posledica koje nisu samo teorijske već i direktno političke, budući da, na primer, celokupna teorija kritike i samokritike, zlatno pravi lo marksističko-lenjinističke prakse klasne borbe, zavisi od nje. Dakle, ideologija interpelira individue kao sub jekte. Kako je ideologija večna, moramo izostavi ti temporalnu formu u kojoj smo predstavili funkcionisanje ideologije i reći: ideologija od samog početka uvek-već interpelira individue kao sub jekte, što znači da je jasno da su individue uvekveć interpelirane p u t e m ideologije kao subjekti, što nas nužno vodi do poslednjeg stava: individue su uvek-već subjekti. Stoga su individue „apstraktne" u odnosu prema subjektima što one [individue] uvekveć jesu. Ovaj stav se može činiti paradoksalnim. To da je individua uvek-već subjekt, čak i pre rođenja, čista je realnost, dostupna svima i uopšte nije paradoks. Frojd je pokazao da su individue uvek [71)
„apstraktne" u odnosu prema subjektima koje uvekveć jesu, primećujući ideološki ritual koji okružuje očekivano „rođenje", taj „sretni događaj". Svi znaju koliko i na koji način se nerođeno dete očekuje. Što znači, prozaično rečeno, ako se složimo da od bacimo „sentimente", to jest, forme porodične ide ologije, očinske/ majčinske/ bračne/ bratske, u ko jima se nerođeno dete očekuje: unapred je jasno da će nositi Ime svog Oca i da će stoga imati identitet i biti nezamenjivo. Pre rođenja, dete je stoga uvekveć subjekt, determinisano u određenoj porodičnoj ideološkoj konfiguraciji i putem nje, u kojoj se „očekuje" od m o m e n t a začeća. Nije ni potrebno dodati da je ta porodična ideološka konfiguracija u svojoj jedinstvenosti visoko strukturisana, i da će u ovoj neprobojnoj i manje ili više „patološkoj" (pretpostavljajući da se značenje uopšte može pri pisati ovom terminu) strukturi pomenuti budući subjekat morati da „pronađe" „svoje" mesto, to jest, „postati" polni subjekat (dečak ili devojčica) koji već unapred jeste. Jasno je da je to ideološka prinuda i da predodređenje i svi rituali odgajanja a potom i obrazovanja u porodici - imaju izvesne veze sa onim što je Frojd izučavao u formama pregenitalnih i genitalnih „etapa" seksualnosti, to jest, u „oblasti" onog što je Frojd označio kao nesves no po njegovim efektima. Ali ostavimo i ovu stvar. [72]
Napravimo korak dalje. O n o na šta ćemo sada obratiti pažnju jeste način na koji su „glumci" i nji hove uloge, u ovoj predstavi interpelacije, odraženi u samoj strukturi ideologije. P r i m e r : hrišćanska religijska i d e o l o g i j a Budući da je formalna struktura ideologije uvek ista, ograničićemo našu analizu na jedan primer dostupan svima - primer religijske ideologije, uz preciziranje da se ista demonstracija može izves ti za moralnu, pravnu, političku, estetičku ideo logiju itd. Razmotrimo stoga hrišćansku religijsku ide ologiju. Upotrebićemo retoričku figuru i „učiniti je da govori", to jest, sabrati u fiktivni diskurs ono što „kaže" ne samo u dva Zaveta, putem teologa, propovedi, već i p u t e m svojih praksi, rituala, cere monija i svetih tajni. Hrišćanska religijska ideo logija kaže sledeće. Kaže: Obraćam ti se, ljudska individuo, zva na Petar (svaka individua se interpelira njenim imenom, u pasivnom obliku, ona nikada sama sebi ne daje svoje ime), kako bih ti rekla da Bog posto ji i da si pozvan da mu odgovaraš. Dodaje: Bog ti se obraća kroz moj glas (Sveto pismo prihvata Reč Božju, tradicija je prenosi, a papina nepogrešivost [73]
je zauvek podešava na „osetljivim" tačkama). Kaže: Ovo si ti: ti si Petar! Ovo je tvoje poreklo, Bog te je stvorio za večnost, iako si roden 1920. godine gospodnje! Ovo je tvoje mesto u svetu! Ovo tre ba da radiš! Na ovaj način, poštujući „zakon ljuba vi" bićeš spašen, ti, Petar, i postati deo svetog tela Hristovog! Itd. To je vrlo poznat i banalni diskurs, ali u isto vreme i vrlo neobičan. Neobičan jer - ako znamo da je religijska ide ologija zaista upravljena na individue 2 0 kako bi ih „transformisala u subjekte", interpelirajući indivi duu Petra da bi ga načinila subjektom, slobodnim da posluša ili ne posluša poziv, to jest, Božje na redbe; ako interpelira ove individue njihovim ime nima, priznajući da su oni uvek-već interpelirani kao subjekti sa ličnim identitetom (dotle da Paskalov Hrist kaže: „Zbog tebe sam prolio ovu kap svoje krvi!"); ukoliko ih interpelira na način da subjekt odgovara: „Da, to sam zaista ja!", ako od njih zadobija prepoznavanje da oni zaista zauzima ju mesto u svetu koje im ona propisuje kao njiho vo određeno boravište: „To sam zaista ja, ja sam ovde, radnik, šef, vojnik!" u ovoj dolini suza; ako 20
Iako z n a m o d a j e i n d i v i d u a uvek-već subjekt, nastavljamo d a
koristimo taj t e r m i n koji je p o g o d a n zbog kontrastirajućih efekata koje proizvodi. [74]
zadobija od njih prepoznavanje usuda (večni život ili prokletstvo) u skladu sa poštovanjem ili prezi rom koji pokazuju prema „Božjim zapovestima", zakonu koji je postao ljubav - ako se sve odigra va na ovaj način (u praksama dobro poznatih ritu ala krštenja, konfirmacije, pričešćivanja, ispovedanja i poslednjeg miropomazanja itd), m o r a m o da primetimo da ovom „procedurom" uspostavljanja hrišćanskih religijskih subjekata dominira čudan fenomen: činjenica da takvo mnoštvo mogućih re ligijskih subjekata može postojati pod uslovom da postoji Jedinstveni, Apsolutni, Drugi Subjekt, to jest, Bog. Prigodno je označiti ovaj novi i značajni Sub jekat pišući subjekat velikim početnim slovom kako bismo ga razlikovali od običnih subjekata koji se pišu malim početnim slovom. Pokazuje se da interpelacija individua kao sub jekata pretpostavlja „egzistenciju" Jedinstvenog i centralnog drugog Subjekta u čije Ime religi jska ideologija interpelira sve individue kao sub 21 jekte. Sve je ovo jasno napisano u o n o m e što se s pravom naziva Sveto pismo. „I tada se Gospod Bog (Jahve) obrati Mojsiju kroz oblak. I Gospod reče Mojsiju: „Mojsije!". Mojsije odgovori „To sam (zaista) ja! Ja sam Mojsije sluga tvoj, govori i 21
C i t i r a m na k o m b i n o v a n i način, ne u slovu već ,,u d u h u i istini". [75]
slušaču!". I Gospod se obrati Mojsiju i reče mu „Ja sam Onaj koji jesam". Bog se stoga sam određuje kao Subjekat par ex cellence, kao onaj koji je kroz sebe i za sebe („Ja sam Onaj koji jesam"), kao onaj koji interpelira svoj sub jekat, individuu koja mu je potčinjena njegovom interpelacijom, to jest, individuu zvanu Mojsije. A Mojsije, interpeliran svojim Imenom, prepoznavši da je on „zaista" onaj koga je Bog interpelirao, pre poznaje sebe kao subjekta, subjekta Boga, subjekta potčinjenog Bogu, subjekt putem Subjekta ipotčinjen Subjektu. Dokaz: on ga sluša i primorava svoj narod da se pokori božijim zapovestima. Bog je stoga Subjekat, a Mojsije i bezbrojni sub jekti Božjeg naroda Subjektovi sagovornici-interpelirani: njegova ogledala, njegovi odrazi. Zar nisu ljudi stvoreni po slici Božjoj? Kao što celokupno teološko mišljenje dokazuje, iako bi On savršeno „mogao" bez ljudi, Bogu su potrebni ljudi, Subjektu su potrebni subjekti, baš kao što je ljudima potreban Bog, subjektima je potreban Subjekat. Bolje: Bogu su potrebni ljudi, velikom Subjektu su potrebni sub jekti, čak i u grozno izokrenutom odrazu (kada se subjekti valjaju u razvratu, to jest, grehu). Bolje: Bog se udvaja i šalje svog Sina na zem lju kao običnog subjekta koji je „napušten" (duga jadikovka na Maslinovoj gori koja se završava [76]
raspećem), subjekta ali Subjekta, čoveka ali Boga, da učini ono što priprema konačno Iskupljenje, vaskrsenje Hristovo. Bog stoga mora „učiniti sebe" čovekom, Subjekat mora postati subjekat, kao da želi da pokaže empirijski, subjektima kojima je vidljiv oku i opipljiv rukama (setimo se svetog Tome), da ako oni jesu subjekti potčinjeni Subjek tu, to su kako bi se na kraju, Sudnjeg dana, p o n o vo vratili u krilo Gospodnje, kao Hrist, to jest, vra tili se Subjektu. 2 2 Protumačimo teorijskim jezikom ovu divnu nužnost udvajanja Subjekta u subjekte i samog Sub jekta u subjekat-Subjekat. Primećujemo da je struktura ideologije, koja in terpelira individue kao subjekte u ime Jedinstvenog i Apsolutnog Subjekta, spekularna, to jest, ogledalna struktura i to dvostruko spekularna: ovo spekularno udvajanje je konstitutivno za ideologiju i obezbeđuje njeno funkcionisanje. Sto znači da je ideologija cen trirana, da Apsolutni Subjekat zauzima jedinstveno mesto Centra i interpelira beskonačno mnoštvo in dividua kao subjekte u dvostrukoj spekularnoj vezi koja potčinjava subjekte Subjektu, dok im daje u Subjektu, u kome svaki subjekat može kontemplirati svoju sopstvenu sliku (sadašnju i buduću), garan21
D o g m a o svetom trojstvu je u p r a v o teorija udvostručenja Sub
jekta (Oca) u subjekt (Sin) i njihov spekularni o d n o s (Sveti D u h ) . [77]
riju da se to zaista tiče i njih i Njega, i da će, budući da se sve odigrava u Porodici (Svetoj Porodici: Po rodica je u suštini sveta), „Bog prepoznati svoje", to jest, da će oni koji su prepoznali Boga i prepoznali sebe u njemu, biti spašeni. Rezimirajmo ono što smo otkrili o ideologiji uopšte. Udvostručena spekularna struktura ideologije istovremeno obezbeđuje: 1. interpelaciju „individua" kao subjekata, 2. njihovo potčinjavanje Subjektu, 3. uzajamno prepoznavanje subjekata i Subjekta, međusobno prepoznavanje subjekata i subjektovo prepoznavanje samog sebe 2 3 , 4. apsolutna garancija da je sve jeste zaista tako i da će, p o d uslovom da subjekti prepoznaju šta su i ponašaju se u skladu sa tim, sve biti u redu: „Neka tako b u d e " . Rezultat: uhvaćeni u četvorostruki sistem in terpelacije kao subjekata, potčinjavanja Subjektu, 23
Hegel (ni ne znajući) izvanredan je „teoretičar" ideologije jer
je „teoretičar" U n i v e r z a l n o g Prepoznavanja koje se nažalost završava u ideologiji A p s o l u t n o g Z n a n j a . Fojerbah je izvanredan „teoretičar" spekularnog o d n o s a koji se nažalost završava u ideologiji Ljudske Suštine. Da b i s m o p r o n a š l i e l e m e n t e za razvijanje teorije garancije, m o r a m o se o k r e n u t i S p i n o z i . [78]
univerzalnog prepoznavanja i apsolutne garanci je, subjekti „delaju", „delaju sami od sebe" u ve likom broju slučajeva, sa izuzetkom „loših sub jekata" koji ponekad izazivaju intervenciju nekog delà državnih (represivnih) aparata. Ali veći deo (dobrih) subjekata delaju bez problema „sami od sebe", to jest, putem ideologije (čije se konkretne forme realizuju u državnim ideološkim aparatima). O n i se uključuju u prakse kojima upravljaju rituali DIA. O n i „prepoznaju" postojeće stanje stvari {das Bestehende), da je „zaista tačno da je tako i tako, a ne drugačije" i da moraju biti poslušni prema Bogu, prema svojoj savesti, svešteniku, de Golu, šefu, inženjeru, da moraju „voleti bližnjeg svog kao samog sebe" itd. Njihovo konkretno, materijalno ponašanje je jednostavno upisivanje u život lepih reči molitve: „Neka tako bude!". Da, subjekti „delaju sami od sebe". Cela mis terija ovog efekta leži u prva dva momenta četvorostrukog sistema o kome smo upravo gov orili, ili ako hoćete, u dvosmislenosti termina sub jekat. U svakodnevnoj upotrebi termina, subjekat znači: 1) slobodni subjektivitet: centar incijativa, pokretač i odgovoran za svoja delà; 2) potčinjeno biće, ono koje se potčinjava višem autoritetu i sto ga je lišeno slobode, osim slobode da slobodno pri hvati svoju potčinjenost. Ovo poslednje značenje [79]
n a m daje smisao te dvosmislenosti koja je samo odraz posledice koji je proizvodi: indivdua je interpelirana kao (slobodni) subjekat kako bi se slobod no predala zapovestima Subjekta, to jest, kako bi (slo bodno) prihvatila svojupotčinjenost, to jest, kako bi ona sama učinila gestove i delà svog potčinjavanja. Subjekti ne postoje osim putem svog potčinjavanja i za njega. Zato „delaju sami od sebe". „Neka tako bude!"... Ta fraza, koja beleži efek te koje treba postići, dokazuje da to nije „prirod n o " tako („prirodno": izvan molitve, to jest, izvan ideološke intervencije). Ta fraza dokazuje da treba da bude tako, ako stvari treba da b u d u to što mora ju da budu i, pustimo reči, ako treba osigurati re produkciju proizvodnih odnosa, čak i u procesima proizvodnje i kruženja, svakog dana, u „svesti", to jest, u ponašanjima individua-subjekata koje za uzimaju mesta koja im društveno-tehnička podela rada propisuje u proizvodnji, eksploataciji, repre siji, ideologizaciji, naučnoj praksi itd. Naime, o čemu se zaista radi u t o m mehanizmu spekularnog prepoznavanja Subjekta i individua koji su interpelirani kao subjekti i garancije koja je data sub jektima od strane Subjekta ukoliko slobodno prihvataju svoje potčinjavanje Subjektovim „zapoves tima"? Realnost o kojoj je reč u ovom mehanizmu, realnost koja je n u ž n o neprepoznata u samoj formi [80]
prepoznavanja (ideologija = prepoznavanje! neprepoznavanje) zaista je, u krajnjoj liniji, reprodukcija proizvodnih odnosa i odnosa koji potiču od njih. Januar-april 1969.
P.S. - Ako n a m ovih par shematskih teza doz voljava da osvetlimo određene aspekte funkcionisanja nadgradnje i njenih načina interven cije u bazi, one su očigledno apstraktne i nužno bez rešenja ostavljaju nekoliko važnih problema koje bi trebalo pomenuti: 1) Problem celokupnogprocesa realizacije reprodukcije proizvodnih odnosa. Kao elementi tog procesa D I A doprinose toj reprodukciji. Ali je sama tačka gledišta njihovog doprinosa još uvek apstraktna. Ta se reprodukcija realizuje samo unutar proce sa proizvodnje i kruženja. Realizuje se kroz me hanizme onih procesa u kojima je obučavanje radnika „ p o t p u n o " , njihova mesta propisana itd. U unutrašnjim mehanizmima tih procesa oseća se efekat raznih ideologija (efekt pravnomoralne ideologije iznad svega). [81]
Ali ta je tačka gledišta još uvek apstraktna. Jer u klasnom društvu proizvodni odnosi jesu odnosi eksploatacije istoga odnosi između antagonističkih klasa. Reprodukcija proizvodnih odnosa, kra jnji cilj vladajuće klase, ne može stoga biti puka tehnička operacija obučavanja i raspoređivanja individua na različita mesta u „tehničkoj podeli" rada. U stvari, ne postoji „tehnička podela" rada osim u ideologiji vladajuće klase: svaka „tehnička podela", svaka „tehnička organizacija" rada jeste forma i maska društvene (= klasne) podele i orga nizacije rada. Reprodukcija proizvodnih odnosa stoga može biti samo klasni poduhvat. Realizuje se kroz klasnu borbu koja suprotstavlja vladaj uću klasu eksploatisanoj klasi. Celokupniproces realizacije reprodukcije proiz vodnih odnosa je stoga još uvek apstraktan jer nismo usvojili tačku gledišta te klasne borbe. Usvajanje tačke gledišta reprodukcije je stoga, u poslednjoj instanci, usvajanje tačke gledišta klasne borbe. 2) Problem klasne prirode ideologija koje egzistiraju u društvenoj formaciji. „Mehanizam" ideologije uopšte je jedna stvar. Videli smo da se o n a može svesti na par princi)
pa koji se mogu izraziti u par reči („siromašni" kao oni koji, po Marksu, određuju proizvodnju uopšte, ili kod Frojda određuju nesvesno uopšte). Ako u njemu ima neke istine, taj mehanizam mora biti apstraktan u odnosu prema svakoj re alnoj ideološkoj formaciji. Rekli smo da se ideologije realizuju u insti tucijama, u njihovim ritualima i praksama, u DIA. Videli smo da na osnovu toga doprinose reprodukciji proizvodnih odnosa, formi klasne borbe vitalnoj za vladajuću klasu. Ali tačka gledišta koliko god sama bila realna još uvek je apstraktna. U stvari, država i njeni aparati imaju smisla samo sa aspekta klasne borbe, jer aparat klasne borbe obezbeđuje klasno ugnjetavanje i garantuje uslove eksploatacije i njenu reprodukciju. Ali klasna borba ne postoji bez antagonističkih klasa. Ko god kaže klasna borba vladajuće klase kaže otpor, revolt i klasna borba potčinjene klase. Zato D I A nisu realizacija ideologije uopšte, niti realizacija ideologije vladajuće klase bez sukoba. Ideologija vladajuće klase ne postaje vladajuća ideologija božjom milošću, niti ovladavanjem državnom moći. O n a postaje vladajuća ide ologija uspostavljanjem D I A u kojoj je ta ide ologija realizovana i u kojoj se realizuje. Ali to (83)
uspostavljanje se ne postiže samo od sebe; upra vo suprotno, ono je ulog u teškoj i stalnoj klas noj borbi: prvo protiv starih vladajućih klasa i njihovih pozicija u starim i novim DIA, a po t o m protiv eksploatisanih klasa. Ali taj je aspekat klasne borbe u D I A još uvek apstraktan. U stvari, klasna borba u D I A je zais ta jedan aspekat klasne borbe, nekad važan i simptomatičan: to jest, antireligijska borba u XVIII veku, ili „kriza" obrazovnog D I A u sva koj kapitalističkoj zemlji danas. Ali klasne borbe u D I A su samo jedan aspekat klasne borbe koja prevazilazi DIA. Ideologija da klasa koja poseduje m o ć stvara vladajuću ideologiju u svo jim D I A zaista se „realizuje" u tim DIA, ali ih i prevazilazi, jer dolazi sa drugog mesta. Slično, ideologija da klasa nad kojom se vlada uspeva da se brani u n u t a r takvih D I A i protiv njih, pre vazilazi je jer dolazi sa drugog mesta. Samo sa tačke gledišta klasa, to jest, klasne borbe, moguće je objasniti ideologije koje eg zistiraju u društvenoj formaciji. Polazeći oda tle ne samo da je moguće objasniti realizaciju vladajuće ideologije u D I A i formi klasne borbe za koju su D I A mesto i ulog, već je moguće i razumeti poreklo ideologija koje su realizovane u DIA i koje se u njima sukobljavaju. Istina je [84]
da D I A predstavljaju formu u kojoj se ideologi ja vladajuće klase mora nužno realizovati i for mu u kojoj se ideologija klase nad kojom se vla da mora nužno izmeriti i konfrontirati, ideologi je se ne „rađaju" u D I A već iz društvenih klasa koje su uvučene u klasne borbe: iz njihovih uslo va egzistencije, njihovih praksi, njihovog iskust va borbe itd.
[85]
biblioteka alografije objavljeno: Sigmund Frojd — Kritičke evaluacije (zbornik) Iv Levin Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka Mišel Fuko Volja za znanjem Fragmenta philosophica I (zbornik) Mišel Fuko Poredak diskursa Džon Stjuart Mil Prirodno i neprirodno Jan Asman Monoteizam i jezik nasilja OskarVajld Duša čovekova u socijalizmu Horas Engdal Meteori
Luj Altiser Ideologija i državni ideološki aparati
u najavi: Fragmenta philosophica II Klaus Tevelajt Logical, Radical, Criminal Ernst Tugendhat O smrti
www.karposbooks.com