Dobrotoljublje- Tom 2

DOBROTOLjUBLjE TOM II

PREDGOVOR - Sveti Teofan Zatvornik

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN Kratko saopstenje o njemu PREGLED DUHOVNE BORBE 1. CILj I SVRHA PODVIZNISTVA 2. SAGLASNO SA TIM CILjEM TREBA ODREDITI I VRSTU NASEG ODRICANjA OD SVETA 3. BORBA PLOTI PROTIV DUHA 4. OPSTI OPIS STRASTI I BORBE SA NjIMA 5. BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI 6. BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE DRUGE BORBE I SVE IH NADZIVLjUJE 7. BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA I NAPASTI 8. O BOZANSTVENOJ BLAGODATI I SLOBODNOM PROIZVOLjENjU KAO CINIOCIMA DUHOVNOG ZIVOTA 9. O MOLITVI 10. O RUKOVODjENjU U DUHOVNOM ZIVOTU (O RASUDjIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH) 11. O STUPNjEVIMA SAVRSENSTVA DUHOVNOG ZIVOTA S OBZIROM NA POBUDE ZA NjEGA 12. O KRAJU POKAJNICKIH TRUDOVA

PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI Kratko saopstenje o njemu DUSEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI • •

STOTINA PRVA STOTINA DRUGA

PREPODOBNI NIL SINAJSKI Kratko saopstenje o njemu ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG 1. SLOVO O MOLITVI 2. O OSAM DUHOVA ZLA

1

3. POUCNA POGLAVLjA 4. MISLI KOJE COVEKA ODVAJAJU OD TRULEZNOG I PRIVODE NETRULEZNOM 5. MISLI SLICNE PRETHODNIM, IZVUCENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA 6. POUKA MONASIMA

PREPODOBNI JEFREM SIRIN Kratko saopstenje o njemu PODVIZNICKE POUKE 1. PODSTICAJ NA POKAJANjE I GRADjENjE SPASENjA 2. SAVETI O POKAJANjU 3. OPSTI NACRT ZIVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI UGADjANjU GOSPODU I IZGRADjIVANjU SVOG SPASENjA 4. O VRLINAMA I STRASTIMA 5. O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI, UOPSTENO 6. OPSTE POUKE O PODVIZNICKOM ZIVOTU 7. SAVETI PODVIZNICIMA

PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK Kratko saopstenje o njemu 1. 2. 3. 4. 5.

OPSTA NACELA PODVIZNISTVA O POKAJANjU O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPSTENO O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI O BESTRASCU

PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN Kratko saopstenje o njima •

PODVIZNICKE POUKE

AVA DOROTEJ Kratko saopstenje o njemu •

PODVIZNICKE POUKE

PREPODOBNI ISAAK SIRIN Kratko saopstenje o njemu •

PODVIZNICKE POUKE

2

DOBROTOLjUBLjE

PREDGOVOR

U izboru odeljaka za ovaj tom ostalo nam je da sledimo poredak grckog Dobrotoljublja. Izabravsi iz svetog Kasijana, koga smo ranije zaobisli, asketske pouke i izostavivsi njegov manastirski ustav, predlozicemo podviznicke savete prepodobnog Isihija Jerusalimskog i prepodobnog Nila Sinajskog. Medjutim, ovde je trebalo da se zaustavimo u pracenju grckog Dobrotoljublja stoga sto su u njemu propusteni mnogi sveti oci podviznici, prvi tumaci podviznickog dela prvenstveno sa njegove unutrasnje strane, kao sto su: sveti Jefrem Sirin, prepodobni Jovan Lestvicnik, Prepodobni Varsanufije i Jovan, ava Dorotej, prepodobni Isaak Sirin. Bila bi velika nepravda da nas zbornik lisimo njihovih pouka. Zbog toga smo i resili da ih unesemo u njega. U izboru odlomaka kao ukazatelj nam je posluzio sveti Kasijan koji je kao cilj podviznistva postavio ociscenje srca od strasti i tome usmerio sve svoje asketske besede. Po njegovoj misli je sproveden izbor iz njegovih spisa; po njoj je rasporedjeno i ono sto je uzeto iz svetog Nila Sinajskog; po njoj je ucinjen izbor i iz svetog Jefrema; ona je rukovodila i izbor iz svetog Varsanufija i Jovana, iz ave Doroteja i svetog Isaaka Sirina, premda se kod njih to ne obelezava posebnim zaglavljima. Na taj nacin ce nas drugi tom Dobrotoljublja predstavljati zbir otackih pouka prvenstveno u vezi sa borbom sa strastima radi ociscenja srca, sto i jeste poslednji cilj podviznistva. Sveti Teofan Zatvornik

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN, RIMLjANIN

Kratko saopstenje o njemu Sveti Jovan Kasijan Rimljanin se rodio (350. ili 360. g.) verovatno u Galskoj oblasti, u okolini Marselja, od uglednih i bogatih roditelja. Dobio je dobro naucno obrazovanje. On je od detinjstva zavoleo bogougodan zivot. Goreci zeljom da postigne savrsenstvo u njemu, otisao je na istok, gde je stupio u Vitlejemski manastir i primio monastvo. Slusajuci o slavnom podviznickom zivotu egipatskih otaca, on je pozeleo da ih vidi i da se pouci od njih. Dogovorivsi se sa svojim drugom Germanom, on se, posle dvogodisnjeg prebivanja u Vitlejemskoj obitelji, upucuje u Egipat oko 390. godine.

3

Oni su celih sedam godina proveli tamo, ziveci u skitovima, u kelijama, u manastirima, medju otselnicima, u usamljenosti. Oni su sve zapazali, izucavali i na samom delu izvrsavali, detaljno se upoznavsi sa tamosnjim podviznickim zivotom u svim njegovim vidovima. U svoj manastir su se vratili 397. godine, da bi iste godine opet otisli u iste pustinjske egipatske predele. Tu su proboravili sve do 400. godine. Ostavivsi opet Egipat, sveti Kasijan se sa svojim prijateljem uputio u Konstantinopolj, gde su bili blagonaklono primljeni od strane svetog Zlatousta. On je svetog Kasijana posvetio za djakona, a njegovog prijatelja, kao starijeg, za svestenika (400. g.). Kada je sveti Zlatoust bio osudjen na zatocenje (405. g.), osobe koje su mu bile odane poslase u Rim papi Inokentiju izvestan broj zastupnika, medju kojima su bili i sveti Kasijan i njegov prijatelj. Medjutim, izaslanstvo nije imalo nikakvog uspeha. Sveti Kasijan se posle toga vise nije vratio na istok, nego se uputio u otadzbinu i tamo nastavio sa svojim podviznickim zivotom po egipatskim uzorima. On se proslavio i svetoscu zivota, i uciteljskom mudroscu. Zatim je bio posvecen za svestenika. Oko njega su se, jedan za drugim, poceli sabirati ucenici i ubrzo se od njih obrazovao citav manastir. Po uzoru na njih, nedaleko je bio ustrojen i zenski manastir. I u jednom i u drugom manastiru bio je uveden ustav po kome su ziveli i spasavali se monasi u istocnim, a narocito u egipatskim manastirima. Dobro uredjenje tih manastira u novom duhu i po novim pravilima i ocigledni uspesi tamosnjih podviznika privukli su na sebe paznju mnogih jeraraha i nastojatelja manastira Galske oblasti. Zeleci da i kod sebe zavedu takav poredak, oni su zamolili svetog Kasijana da im napise istocne monaske ustave i da iznese i sam duh podviznistva. On je rado ispunio njihovu molbu, opisavsi sve u 12 knjiga pravila i u 24 knjige razgovora. Sveti Kasijan se upokojio 435. godine. Njegov spomen se vrsi 29. februara. Iz asketskih spisa svetog Kasijana u ranije [slovensko] Dobrotoljublje uvrsteno je osam knjiga (5-12) o borbi sa osam glavnih strasti i jedan (2.) razgovor o rasudjivanju, i i jedno i drugo u skracenom obliku. Slicno cemo i mi postupiti. Glavni odlomci ce biti uzeti iz osam knjiga o borbi sa strastima, najvecim delom u potpunom prevodu, sa dodatkom nekih navoda i iz razgovora, gde bude bilo prikladno. Osim toga, smatrali smo da bi bilo potrebno da se ispred njih stavi nekoliko odlomaka iz razgovora u kojima se pokazuje znacaj borbe sa strastima u duhovnom zivotu, njeno mesto u podviznickom zivotu, njena neophodnost kao i opsti opis strasti i borbe sa njima. Posle toga, dodacemo jos odlomke u kojima se opisuju druge dve borbe - sa pomislima i sa tugom koja dolazi od nevolja i napasti. To ce predstavljati dodatak prethodnom prikazu borbe sa osam pomisli. Na kraju cemo u vidu dodatka priloziti potrebne pouke o nekoliko predmeta koji se blisko doticu duhovne borbe, premda i govore o duhovnom zivotu uopste: o blagodati i proizvoljenju kao ciniocima u izgradnji duhovnog zivota; o molitvi, u kojoj se oni sustizu; o stupnjevima savrsenstva duhovnog zivota, s obzirom na pobude za njega; i o kraju pokajnickih trudova. Ti dodaci nam ne smetaju da sve odlomke iz spisa svetog Kasijana naslovimo jednim naslovom: Pregled duhovne borbe. Na taj nacin ce odlomci iz dela svetog Kasijana biti rasporedjeni na poglavlja: 1. Cilj i svrha podviznistva. 2. Saglasno sa tim ciljem treba odrediti i vrstu naseg odricanja od sveta. 3. Borba ploti i duha. 4. Opsti opis strasti i borbe sa njima.

5. Borba sa osam glavnih strasti: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

a) b) v) g) d) d)

sa sa sa sa sa sa

stomakougadjanjem. duhom bluda. duhom srebroljublja. duhom gneva. duhom tuge. duhom uninija.

4

7. z) sa duhom tastine. 8. z) sa duhom gordosti. 6. Borba sa pomislima i preko njih sa zlim duhovima. 7. Borba sa svim vrstama tuge. 8. O Bozanstvenoj blagodati i slobodnom proizvoljenju kao ciniocima duhovnog zivota. 9. O molitvi. 10. O rukovodjenju u duhovnom zivotu. 11. O stupnjevima savrsenstva duhovnog zivota s obzirom na pobude za njega. 12. O kraju pokajnickih trudova.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

I CILj I SVRHA PODVIZNISTVA 1. Sve nauke i vestine imaju svoj cilj i svoju svrhu. Gledajuci na njih, revnosni ljubitelj vestine rado podnosi sve napore i izdatke. Tako zemljoradnik, trpeci cas vrucinu, cas hladnocu, neumorno obradjuje i ore zemlju, imajuci cilj da je ocisti od svakog stranog korova i ucini rodnijom i buduci ubedjen da drugacije nece dostici svrhu, tj. ostvarenje obilne zetve radi izdrzavanja sebe i umnozavanja svoga imetka. Tako i nase podviznistvo ima svoj cilj i svoju svrhu, radi koje mi neumorno i sa zadovoljstvom podnosimo sve trudove, radi koje nas ne opterecuje oskudnost isposnicke hrane, radi koje nas raduje iznemoglost od bdenja. Radi te svrhe svagdasnje nase citanje Svetog Pisma sa razmisljanjem ne poznaje sitost, radi nje nas ne plasi neprestani trud, niti odricanje od svega i oskudica u svemu, pa ni strahote bezmerne pustinje. 2. Svrha naseg podviznickog zivota jeste Carstvo Bozije, a cilj - cistota srca, bez koje nije moguce postici tu svrhu. Prikovavsi nas pogled na taj cilj, mi treba da najtacnije usmeravamo nas zivot, kao po pravoj liniji. I ukoliko se nasa misao makar malo ukloni od njega, treba da je, kao po nekom pravilu, odmah ispravljamo, vracajuci se na njegovo sagledavanje. 3. Tako uci i sveti Pavle kada onima koji su primili blagi jaram Hristov govori: Imate plod svoj na osvecenje, a kraj zivot vecni (Rim.6,22). Time on kao da kaze: vas cilj je cistota srca, a svrha - zivot vecni. Prema tome, mi treba da se svom snagom drzimo onoga sto nas moze usmeriti ka tom cilju, tj. ka cistoti srca, a ono sto nas odvlaci od njega - da izbegavamo kao pogibeljno i stetno. Jer, mi sve cinimo i podnosimo radi njega. Naime, da bismo sacuvali postojanu cistotu srca mi napustamo roditelje, otadzbinu, cinove, bogatstvo, utehe ovoga sveta i sva zadovoljstva. Ukoliko, dakle, ovaj cilj uvek budemo imali u secanju - sva nasa dejstva i pomisli bice usmereni ka njegovom dostizanju. Medjutim, ukoliko on ne bude neprestano stajao pred nasim ocima, svi nasi trudovi i usilja bice uzaludno protraceni, buduci da nisu bili usmereni samo na njega. 4. Prema tome, radi te cistote treba sve da cinimo i zelimo. Radi nje treba da idemo u pustinju, radi nje da se drzimo postova, bdenja, trudova, telesnog siromastva, citanja i drugih vrlina. Time svoje srce treba da ucinimo slobodnim od svih pogubnih strasti i

5

sacuvamo ga takvim. Radi tog glavnog cilja, tj. cistote srca, treba da preduzimamo postove, bdenja, otselnistvo, poucavanje u Svetom Pismu. Zbog njih ne treba da dopustamo sebi da ostetimo tu glavnu vrlinu. Jer, ukoliko se u nama sacuva nepovredjenom ova glavna vrlina, nece biti nikakve stete ako neki od navedenih podviga u izvesnom slucaju po neophodnosti bude izostavljen. Medjutim, mi necemo imati nikakve koristi ukoliko sve njih odrzimo, a nju jedinu narusimo. Stoga sve treba da se cini radi nje. (Podvizi) nisu savrsenstvo, vec sredstva za [postizanje] savrsenstva. Stoga ce se onaj ko na njima bude zaustavio stremljenje svoga srca (zadovoljivsi se njima kao najvisim dobrom) uzaludno truditi, buduci da ga nece pruziti do postignuca svrhe radi koje su oni i pozeljni.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

II SAGLASNO SA TIM CILjEM TREBA ODREDITI I VRSTU NASEG ODRICANjA OD SVETA 5. Postoje tri vida odricanja od sveta: prvo, u kome telesno ostavljamo sva bogatstva i sticanja u svetu; drugo, u kome ostavljamo predjasnje navike, poroke i strasti, kako dusevne, tako i telesne; i trece, u kome, odvlaceci um od svega sadasnjeg i vidljivog, sagledavamo samo buduce i ceznemo za onim sto je nevidljivo. Gospod je Avraamu zapovedio da istovremeno izvrsi sva ova tri odricanja, rekavsi: Idi iz zemlje svoje, i od roda svoga, i iz doma oca svoga (Post.12,1). Iz zemlje svoje, tj. od svetskog bogatstva i od zemaljskog sticanja; od roda svoga, tj. od predjasnjeg nacina zivota, ranijih navika i poroka, koji su nam veoma srodni, kao da su jednokrvni sa nama, prilepivsi nam se od samog rodjenja; iz doma oca svoga, tj. od svakog secanja na svet i na sve sto u njemu srece nas pogled. To se ostvaruje kada, umrevsi sa Hristom za svetske stihije, po apostolu, gledamo vec ne na ono sto je vidljivo, nego na ono sto je nevidljivo (Jer je ono sto se vidi privremeno, a ono sto se ne vidi, vecno) (2.Kor.4,18); kada, izasavsi srcem iz ove privremene i vidljive kuce, svoje oci i um obracamo prema domu u kome imamo prebivati vecno; kada, ziveci po telu, ne vojujemo po telu u Gospodu (2.Kor.10,3), delom i zivotom objavljujuci onu izreku blazenog apostola: Nase zivljenje je na nebesima (Fil.3,20). 6. Necemo imati mnogo koristi ukoliko, sa svim zarom vere izvrsivsi prvo odricanje, sa istom revnoscu ne izvrsimo i drugo, kako bismo, uspevsi da ga steknemo, postigli i trece, u kome cemo, izisavsi iz kuce naseg predjasnjeg oca po starom coveku, svecelo ustremiti pogled naseg uma prema nebeskom. Stoga, ako zelimo da postignemo istinsko savrsenstvo, treba da stremimo, da ostavivsi telesno roditelje, otadzbinu, bogatstva i svetska zadovoljstva, i srcem ostavimo [sve sto smo napustili], te da se vise nikada ne vracamo sa pohotom na ono sto smo sa prezrenjem odbacili. [Inace cemo biti] slicni Izrailjcima koji su, po izlasku iz Egipta i posle kusanja nebeske mane, zazeleli necista i skverna jela Egipatska, govoreci: Dobro nam je bilo u Egiptu, kada smo sedeli kod lonaca sa mesom (Izl.16,3; Broj.11,5). I svako ko se, po odricanju od sveta, vraca ranijim brigama, ili primamljuje ranijim zeljama, delom i mislju govori isto sto i oni: Dobro nam je bilo u Egiptu (tj. svetu). Nama nece doneti nikakve koristi ako svet napustimo samo telom, ili ako preseljenje iz ovog Egipta bude samo po mestu. Mi na isti nacin treba da

6

steknemo i odricanje srcem, koje je mnogo vise i korisnije. Evo sta je objavio apostol o odricanju koje smo nazvali telesnim: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sazeze, a ljubavi nemam, nista mi ne koristi (1-Kor.13,3). To znaci da mi nece doneti nikakvu korist odricanje [od svega] i sazezenje spoljasnjeg coveka, kao ni mucenistvo i sazezenje svog tela (koje predajemo za Hrista), ukoliko sam, sa druge strane, netrpeljiv, gnevljiv, zavidljiv ili gord, ukoliko se budem raspaljivao zbog uvreda drugih, ili trazio svoje, ukoliko budem pomisljao o onome sto je zlo, ili netrpeljivo i nerado podnosio sve sto mi se dogodi. Jer, unutrasnji covek je, pri tome, jos [uvek] oblozen ranijim strastima. 7. Prema tome, sa svom upornoscu treba da zurimo k tome da i nas unutrasnji covek zbaci sa sebe i rasturi sve sto je sabrao u prethodnom zivotu, tj. bogatstvo strasti koje su, pricepljujuci se telu i dusi, u pravom smislu nase. I ukoliko, dok smo jos u ovom telu, one ne budu odsecene i odbacene, ni po ishodu nece prestati da nas prate. Kao sto vrline (ili sama ljubav, koja je izvor vrlina) koje se steknu u ovom veku, i po koncini ovog zivota, svoga ljubitelja cine prekrasnim i svetlonosnim, tako i poroci, pokrivsi nekako dusu odvratnim bojama, ne odstupaju od nje uprljane i u onom prebivalistu bez kraja. Lepota ili odvratnost duse se radja od kakvote vrlina ili poroka. Neka od tih boja, koja se dobija od njih cini je ili tako svetlom i prekrasnom da je dostojna da cuje prorocku rec: I Car ce pozeleti lepotu tvoju (Ps.45,11), ili potpuno crnom, smradnom i bezoblicnom, tako da moze sama, ispovedajuci svoje skverni, da kaze: Usmrdese se i zagnojise se rane moje od bezumlja moga (Ps.38,6). Stoga su one (vrline i strasti) nase licno bogatstvo, koje nerazlucno prebiva sa dusom, i koje nam ni car ne moze dati, niti neprijatelj oteti od nas. One su upravo nase bogatstvo, koje ni sama smrt nije mocna da otrgne od duse. (Potrositi zlo bogatstvo strasti znaci umrtviti ih, sto nije moguce postici bez borbe sa njima. Stoga onima koji su se odrekli od sveta neizbezno predstoji borba sa strastima. Nje oni treba da se prihvate od pocetka. Kod svetog Kasijana o ovoj borbi nalazimo i opsta rasudjivanja u cetvrtom razgovoru: O borbi ploti i duha, i u petom: O osam glavnih strasti, a postoji i pojedinacan iscrpan opis borbe sa svakom od osam glavnih strasti u Knjizi pravila. - Pozajmicemo iz svega ono sto je najbitnije).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

III BORBA PLOTI PROTIV DUHA 8. Postoji borba u udovima nasim, kao sto citamo kod apostola: Jer telo zeli protiv Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome da cinite ono sto ne biste hteli (Gal.5,17). Po promisliteljskoj odluci Bozijoj, ona kao da se ukorenila u samu nasu prirodu. I zar mozemo da je ne smatramo prirodnim svojstvom covekovog sastava posle pada prvostvorenog, s obzirom da je opsta za sve bez izuzetka? Potrebno je, medjutim, verovati, da se ona, ukoliko je vec svima prirodna, u nama nalazi po volji Bozijoj i za nase dobro, a ne na zlo. Ona je u nama ostavljena radi budjenja revnosti za vise savrsenstvo. 9. Rec plot na ovom mesto treba shvatiti u smislu plotske volje ili zlih zelja, a ne u smislu coveka kao bica. Isto tako i pod recju duh ne treba razumeti neko licno bice, nego dobre i svete zelje duse. Takav smisao odredjuje i sam apostol, govoreci: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu necete ciniti. Jer, telo zeli proti Duha, i ostalo (Gal.5,16-17).

7

Buduci da se i jedne i druge zelje nalaze u jednom te istom coveku, u nama se vodi neprestana borba. Dok pohota ploti, uglavnom tezeci ka grehovnom, nalazi zadovoljstvo u onome sto se odnosi na zadovoljavanje potreba sadasnjega zivota, duh, naprotiv, u potpunosti zeli da se prilepi za duhovna dela, zanemarujuci cak i najneophodnije telesne potrebe i ne posvecujuci ni najmanju paznju truleznoj ploti. Plot se nasladjuje izobiljem i svakovrsnim zadovoljstvima, a duhu nije prijatna briga cak ni o predmetima prirodnih potreba. Plot zeli da se nasiti snom i prepuni hranom, a njemu su hrana bdenja i postovi u toj meri da ne bi hteo da dopusti sna i hrane cak ni onoliko koliko je potrebno za zivot. Ona zeli da izobiluje svakovrsnim bogatstvima, a on nije zadovoljan cak ni zbog toga sto ima malu kolicinu hleba za svakodnevnu upotrebu. Ona zeli da se raznezuje i da bude okruzena gomilom laskavaca, a njemu je uteha strog zivot i sirina nepristupne pustinje, pri cemu mu prisustvo smrtnika nije ugodno. Ona se zanosi pocastima i pohvalama ljudskim, a njemu su ugodna gonjenja i uvrede. 10. Rukovodeci se samoljubljem i zemaljskom mudroscu, nasa volja zamislja da moze postici neku sredinu (inace, dostojnu svake osude) izmedju ova dva stremljenja, nameravajuci da se uzdrzava od plotskih strasti tako da nimalo ne trpi nevolje koje su neizbezne pri ispunjavanju zahteva duha: ona bi htela da bez kaznjavanja tela postigne telesnu cistotu, da bez truda bdenja stekne srdacnu cistotu, da i pored telesnog spokojstva obiluje duhovnim vrlinama, da bez zestokih kleveta zadobije blagodat trpljenja, da projavi smirenje Hristovo bez gubitka svetovne pocasti, da sledi prostotu blagocasca sa sujetom ovoga sveta, da sluzi Hristu sa ljudskom slavom i odobravanjem, da odvazno kazuje pravdu, ne srecuci cak ni najmanje zalosti. Uopste, ona bi htela da postigne buduca blaga, ne gubeci sadasnja. Takva volja ne vodi ka istinskom savrsenstvu, vec, uspostavljajuci stanje nepozeljne topline, [ljude] cini dostojne prekora koji Gospod navodi u Otkrivenju: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruc!O da si studen ili vruc! Tako, posto si mlak, i nisi ni studen ni vruc, izbljuvacu te iz usta svojih (Otk.3,15-16). Kada, pak, naidje blagodat, budi se energija duha i u [coveku] vaspostavljaju visa stremljenja koja ga odvracaju od svega zemaljskoga. Izlazuci se njihovom uticaju, volja vec ne moze da ostane ravnodusna i mlaka, te zadobija revnost za bolje i njemu prinosi na zrtvu sve nize. Pa ipak, naklonost ka ranijem pokoju ravnodusnosti ostaje u njoj, i ona je vrlo sklona da se opet vrati njemu. Da se to ne bi desilo, u ploti ostaju pokreti koji su neprijateljski prema visim stremljenjima, prema kojima volja koja je okusila visa blaga ne moze da bude naklonjena: cim ih oseti, u njoj se odmah budi sva revnost i ona hrabro cuva svoja visa blaga. Medjutim, desava se da volja padne u bogoprotivnu mlakost, usled cega se podize borba ploti i podstice mlakost na delanje. Iz ovoga je vidljivo da bismo se mi zauvek zadrzali u stanju pomenute bogoprotivne mlakosti kad nas iz nje ne bi izvodila borba koja se podize u nama. Jer, pri njoj, kada, robujuci samougadjanju, zazelimo da sebi ucinimo neko olaksanje, odmah ustaje plot i, ranjavajuci nas zaokama grehovnih pokreta i strasti, ne dopusta da ostanemo u utesnoj i zeljenoj cistoti, te nas odvodi ka ohladjujucem i nezeljenom zadovoljstvu, tj. kao da nas odvlaci na put koji je posut trnjem. Medjutim, to razdrazuje usnulu revnost po Bogu: ona ustaje i progoni neprijatelje koji su se priblizili. Svakodnevno dejstvujuci u nama, ova nas borba dovodi do blagotvorne resenosti da, odbacivsi siroki i bezbrizan zivot, sa velikim znojem i skrusenoscu duha steknemo cistotu srca, da sa strogim postom, gladju, zedju i nespavanjem cuvamo cistotu tela, da kroz citanje, razmisljanje i neprestanu molitvu ushodimo u dobru nastrojenost duha. 11. Osim toga, nesto tajanstveno je izobrazeno u Bozijoj odluci koja se tice naroda neprijateljski nastrojenih prema Izrailju, kao sto citamo u Knjizi o sudijama: A ovo su narodi koje ostavi Gospod, da njima kusa Izrailja... da bi se naucili na borbu (Sud.3,1-2). Takvu borbu je Gospod ustrojio ne stoga sto nije hteo pokoja Izrailju ili sto se nije brinuo o njegovom dobru, vec zato sto je video da je ona veoma korisna za njega. Izlazuci se gotovo neprestanom napadu tih naroda, on nije mogao a da ne oseca stalnu potrebu za Bozijom pomoci. Zbog toga je bio duzan da prebiva u svagdasnjem obracanju Njemu sa nadom, i u molitvi. Nemajuci mogucnosti da ostavi delo borbe, on nije imao vremena da se preda bezbriznosti, ili da se raslabi od lenjosti i besposlicenja. Jer, cesto mir i sreca obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreca.

8

12. Zbog cega mi kod uskopljenika po telu nalazimo uspavanu dusu: upravo zbog zablude da im, po oslobodjenju od ove plotske potrebe, nije ni potreban trud telesnog uzdrzanja i skrusenosti srca. Oni koji su raslabljeni takvom bezbriznoscu, ne brinu se o sticanju istinskog savrsenstva, ili o ociscenju srca od dusevnih strasti. Takvo stanje, premda se uzdize nad plotskim, ipak ostaje samo dusevno. Po recima samoga Gospoda, ono je dostojno odbacivanja zbog toga sto se, od hladnoga presavsi ka mlakome, zaustavilo na nepozeljnoj toplini. 13. Prema tome, u samom pocetku odricanja, kada prestajemo da budemo plotski, tj. kada pocinjemo da se odvajamo od svetovnih obicaja i da se uzdrzavamo od ocigledne plotske necistote, treba da pozurimo da se svom snagom odmah postaramo da usvojimo duhovno stanje, da se ne bi desilo da uzmastamo da smo, samim tim sto smo se odrekli od sveta po spoljasnjem coveku, ili sto smo prekratili oskvrnjenje plotskom preljubom, vec postigli savrsenstvo, te da postanemo lenji i bezbrizni u istrebljivanju uzroka strasti. Inace, desice se da cemo se zaustaviti na sredini izmedju ploti i duha i da ne necemo postici stepen duhovnog savrsenstva, misleci da je za njega dovoljno na spoljasnji nacin se odvojiti od svetskog zivota i zadovoljstava i biti jednostavno dalek od razvrata i telesnih veza. Jer, ako ostanemo u ovom stanju mlakosti (ravnodusnosti), koje se smatra najgorim, bicemo izbljuvani iz usta Gospodnjih, kao sto kaze: Tako. posto si mlak... izbljuvacu te iz usta svojih (Otk.3,16). Pravedno je Gospod objavio da ce oni koje je primio u nedra ljubavi, i koji su se pokazali kao hladni, biti izbljuvani sa nekim gadjenjem. Jer. lakse se obraca ka spasenju i lakse uzlazi na vrh duhovnog savrsenstva plotski covek, tj. svetovnjak ili neznabozac, nego onaj, ko je primio jaram Hristov, ali nije stupio na put savrsenstva, vec je dopustio da se prvi oganj duhovne revnosti ohladi. Naime, prvi ce, buduci smiravan culnim strastima i postajuci svestan svoje necistote zbog plotskog oskvrnjenja, dospeti u skrusenost i pribeci Istocniku svake cistote i savrsenstva, te se uzgnusati hladnog stanja neverja i bezbriznosti u kome se nalazio. Goreci duhom, on ce lakse uzici ka savrsenstvu. Tome nasuprot, onaj ko se hladno prihvata dela Gospodnjeg i bez smirenja i duznog usrdja stupa na put ovog zvanja, buduci jednom porazen ovom bednom zarazom, vec ne moze sam sebe da umudri na bolje, niti prima urazumljenje od drugih. Jer, on, po reci Gospodnjoj, govori u srcu svome: Bogat sam, i obogatio sam se i nista mi ne treba, premda njemu vise pristaje ono sto dalje sledi: A ne znas da si nesrecan, i jadan, i siromasan, i slep, i nag (Otk:-3,17). Na taj nacin, on postaje gori od svetovnog coveka jer gubi svest o tome da je bedan, slep i nag, da mu je u mnogo cemu potrebno ispravljanje, da ima veliku potrebu za poukama i urazumljivanjem od strane drugih. Usled toga on ne prihvata ni jednu spasonosnu rec, ne shvatajuci da ce u buducem veku neizbezno biti podvrgnut najstrozijem sudu i kazni.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

IV OPSTI OPIS STRASTI I BORBE SA NjIMA 14. Postoji osam glavnih strasti: stomakougadjanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije, tastina i gordost. 15. Postoje dve vrste strasti: prirodne, koje se radjaju iz prirodnih potreba, kao npr. stomakougadjanje i blud, i neprirodne, koje nemaju koren u prirodi, kao na pr.

9

srebroljublje. Njihova dejstva se, pak, ispoljavaju na cetiri nacina: neke dejstvuju samo u telu i preko tela, kao stomakougadjanje i blud, a neke se ispoljavaju i bez sadejstva tela, kao sujeta i gordost; zatim, neke se pobudjuju spolja, kao srebroljublje i gnev, a neke proizilaze iz unutrasnjih uzroka, kao uninije i tuga. Takvo projavljivanje dejstva strasti daje nam povod da kod njih dopustimo jos dva roda deleci ih na plotske i dusevne: plotske se radjaju u telu i telo hrane i nasladjuju, a dusevne proizilaze iz dusevnih sklonosti i hrane dusu, dok na telo cesto deluju razorno. Poslednje se lece prostim unutrasnjim lecenjem srca, a plotske se lece dvojakim lekovima - i spoljasnjim i unutrasnjim. 16. Pojasnicemo nesto od recenoga opsirnijim rasudjivanjem. Imajuci uzrok u telu, strasti stomakougadjanja i bluda se ponekad bude bez sadejstva duse, jedino zbog uzbudjivanja potreba iz kojih proizilaze. Medjutim, one povlace i dusu zbog njene zajednice sa telom. Radi obuzdavanja njihovog nasrtanja nije dovoljno samo naprezanje duse, vec je, pri tome, neophodno i telo ukrotiti postom, bdenjem, iznuravanjem pomocu truda, te pribeci privremenoj usamljenosti, a cesto i potpunom otselnistvu. One proizilaze iz porocnosti duse i tela, te mogu da se savladaju jedino njihovim obostranim trudom. Sujeta i gordost se u dusi radjaju bez posredstva tela. Jer, kakvu potrebu sujeta ima za bilo cim telesnim, kada dusu dovodi do pada jedino zbog zelje za pohvalom i slavom? Ili, kakvo je telesno dejstvo imalo udela u padu lucifera u gordost. On ju je zaceo jedino u dusi i pomisli, kao sto govori prorok: A govorio si u srcu svom: Izaci cu na nebo... izjednacicu se sa Visnjim (Is.14,13-14). Za takvu gordost on nije imao nikakav podstrek spolja. Ona se rodila i u celosti sazrela u njegovoj unutrasnjosti. 17. Ovih, dakle, osam strasti, imaju razlicito poreklo i razlicito delovanje. Medjutim, prvih sest, tj. stomakougadjanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije su medjusobno sjedinjeni nekim narocitim srodstvom, tj. preteranost u jednoj dovodi do sledece. Jer, od preteranog stomakougadjanja neophodno proizlazi bludna pohotu, od bluda [se javlja] srebroljublje, od srebroljublja gnev, od gneva tuga, od tuge uninije. Zbog toga se protiv njih treba boriti istim tim poretkom, prelazeci u borbi sa njima od prethodne ka onima koje slede: da bismo pobedili uninije, najpre treba da savladamo tugu; da bismo prognali tugu, prethodno treba da savladamo gnev; da bismo ugasili gnev, treba da zgazimo srebroljublje; da bismo iscupali srebroljublje, treba da ukrotimo bludnu pohotu; da bismo savladali bludnu pohotu, treba da obuzdamo strast stomakougadjanja. I preostale dve strasti, tj. sujeta i gordost, na isti se nacin medjusobno sjedinjuju: pojacavanje prve postaje pocetak druge. Od preterane sujete se radja strast gordosti. Istim poretkom se stice i pobeda nad njima: da bi se istrebila gordost potrebno je da se savlada sujeta. Medjutim, one se po vrsti ne sjedinjuju sa prethodnih sest. One se ne radjaju od njih, nego, naprotiv, po njihovom istrebljenju. U ove dve strasti mi upadamo narocito posle pobede i trijumfa nad ostalim strastima. Uostalom, premda se nalaze u navedenom medjusobnom odnosu, ovih osam strasti se cesce razdeljuju na cetiri saveza: bludna pohota se narocitim savezom sjedinjuje sa stomakougadjanjem, gnev sa srebroljubljem, uninije sa tugom, a gordost sa sujetom. 18. Nijedna od strasti se ne ispoljava na samo jedan nacin. Tako se stomakougadjanje ispoljava na tri nacina: ili radja zelju za jelom pre odredjenog casa, ili zahteva jela do presicenja, ne razlikujuci kakvotu hrane, ili zahteva ukusnu hranu. Otuda imamo ishranu bez pravila, prozdrljivost i slastoljublje. Od ove tri [strasti] proizilaze razni zli neduzi u dusi: od prve se radja gundjanje na manastirski ustav, od koga do nepodnosljivosti uzrasta nezadovoljstvo manastirskim zivotom, za kojim obicno brzo sledi i bekstvo iz manastira; od druge se budi pohota i sladostrasce; a treca dovodi do srebroljublja i ne daje mesta siromastvu Hristovom. Postoje tri oblika bludne strasti: prvi se vrsi kroz mesanje jednog pola sa drugim; drugi nastaje bez mesanja sa zenom, zbog koga je Gospoda porazio Onana, sina patrijarha Jude (Post.38,9-10), i koji se u Pismu naziva necistotom; treci se cini umom i srcem, i o njemu Gospod govori u Jevandjelju: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svom (Mt.5,28). Na ova tri oblika blazeni apostol je ukazao u sledecem stihu: Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji:blud, necistotu, strast, i ostalo (Kol.3,5).

10

Postoje i tri oblika srebroljublja: prvo onome ko se odrekao od sveta ne dopusta da se obnazi od svake vrste posedovanja; drugo onoga ko je vec sve razdao nistima podstice da opet stekne isto takvo imanje; trece raspaljuje zelju za sticanjem u onome ko pre nije nista imao. Postoje tri oblika gneva: prvi je onaj koji bukti u unutrasnjosti; drugi je onaj koji se ispoljava u reci i na delu; treci je onaj koji dugo vreme tinja i naziva se zlopamcenjem. Tuga ima dva oblika: prvi nastupa po prestajanju gneva, ili se javlja pri nanesenim stetama i gubicima i neispunjenoj zelji; drugi nastaje od bojazni i strahova za svoj udeo, ili od nerazumnih briga. Postoje i dva oblika uninija: jedan baca u san, a drugi izgoni iz kelije. Tastina je raznoobrazna, ali se mogu razlikovati dva glavna oblika: u prvom se prevaznosimo telesnim preimucstvima i vidljivim stvarima; u drugom se raspaljujemo zeljom za sujetnom slavom zbog duhovnih predmeta. I gordosti ima dve vrste: prva je plotska, a druga - duhovna, koja je stetnija. Ona narocito iskusava one koji su napredovali u nekim vrlinama. 19. Ovih osam strasti iskusavaju sav rod ljudski, premda ne napadaju sve na isti nacin. Jer, u jednom glavno mesto zauzima duh bluda, u drugome prevladava gnevljivost; u jednome vlada sujeta, a u drugom gospodari gordost. Prema tome, premda sve strasti napadaju na sve, svako od nas im robuje na razlicit nacin i razlicitim redom. 20. Stoga treba da vodimo borbu sa tim strastima. Otkrivsi koja mu strast narocito steti, svako treba protiv nje da usmeri glavnu borbu, upotrebljavajuci svako staranje i brigu za njeno pracenje i savladjivanje, usmeravajuci protiv nje koplja svakodnevnih postova, bacajuci na nju svakominutne strele srdacnog stenjanja i uzdisanja, i neprestano prolivajuci suze u molitvi Bogu radi prekracenja borbe koja ga smucuje. Jer, niko ne moze savladati ni jednu strast dok se ne ubedi da svojim staranjem i trudom ne moze da odnese pobedu nad njom, iako je, da bi se ocistio od nje, i sam duzan da danonocno prebiva u svakom trudu i svakom staranju. 21. Kada takav borac oseti da se oslobodio od svoje glavne strasti, treba da sa punom paznjom razgleda skrovista svoga srca kako bi, uvidevsi koja je od preostalih strasti najsnaznija, sva duhovna oruzja podigao protiv nje. Pobedjujuci na taj nacin svaki put glavnu strasti u sebi, on ce brze i lakse odrzati pobedu nad ostalim, slabijim. 22. Kada pobedis jednu ili nekoliko strasti, ne treba da se prevaznosis. Inace ce Gospod, uvidevsi nadmenost tvoga srca, prestati da ga ogradjuje i stiti, i ti ces, ostavljen, opet biti smucivan strascu koju si, uz pomoc blagodati Bozije, vec bio pobedio. I prorok ne bi poceo da se moli: Nemoj predati, Gospode, zverima dusu koja ti se ispoveda (Ps.73,19), da nije znao da se oni koji se prevaznose srcem ponovo prepustaju strastima koje su pobedili kako bi se smirili.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

V BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI

11

23. Prikazujuci borbu sa osam glavnih strasti, opisacemo njihova svojstva, pokazati uzroke, i predloziti prigodne lekove protiv njih.

a) BORBA SA STOMAKOUGADjANjEM (V knjiga pravila) 24. Prva borba, u koju treba da stupimo, jeste borba sa stomakougadjanjem, ili sa strascu prejedanja. 25. Sto su tice nacina uzdrzanja u hrani, ili posta, ne moze biti ustanovljeno pravilo jednako za sve, buduci da kod svih nije jednaka snaga tela. Ova vrlina se, pak, ne izvrsava samo dusevnom silom, nego treba da bude srazmerna i sa telesnom silom. Ne mogu svi postiti citavu nedelju. Neki bez hrane ne mogu biti vise od dva ili tri dana, a nekima je tesko da izdrze i do zalaska sunca. Takodje, nije za sve hranjivo povrce, ili zelje. ili suvi hleb. Osim toga, jednima je da se nasite potrebno dve funte, a drugi oseca opterecenje ako pojede funtu ili pola funte. Medjutim, svi koji se uzdrzavaju treba da imaju jedan cilj, tj. da, primajuci hranu po meri telesnih sila, ne upadaju u prejedanje. Jer, dusu raslabljuje ne samo kakvota hrane, nego i kolicina, raspaljujuci u njoj stetan, grehovni oganj. 26. Ma kakvim jelima da se nasiti stomak, rodice se semena plotske pohote, i um, savladan tezinom jela, vise nece biti u stanju da dobro upravlja kormilom rasudjivanja. Um ne opija samo neumerena upotreba vina: njega obicno cini klimavim i kolebivim i lisava ga cistih i neporocnih pomisli cak i izobilje svakovrsnih jestiva. Uzrok razvrata i pogibli Sodomljana bio je, ne samo opijanje vinom, nego i presitost stomaka. Slusaj kako Gospod preko proroka ukoreva Jerusalim (Jez.16,49). Zbog cega je sagresila sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga sto je jela hleb svoj do sitosti i presitosti? Oni su takvom presitoscu hlebom bili raspaljeni neugasivim zarom plotske pohote, te su, po sudu Bozijem, bili sa neba sazezeni sumpornim ognjem. Ako je njih, na taj nacin, jedino neumerenost u upotrebi hleba zbog strasti presitosti sunovratila u ponor razvrata, sta reci o onima, koji, pri cvetajucem zdravlju tela, sebi dozvoljavaju da jedu meso i piju vino u neumerenoj kolicini, upotrebljavajuci ih onoliko koliko im nasaptava samougodljiva pohota, a ne koliko zahteva nemoc. 27. Sveti oci kao meru uzdrzanja utvrdjuju da hranu, koju moramo da primamo radi podrzavanja zivota tela, prestanemo da jedemo dok u nama jos postoji zelja za jelom. Sudeci po tome, i nemocan telom moze da projavi vrlinu uzdrzanja u savrsenstvu jednako kao i krepak i zdrav, tj. ukoliko snagom volje bude obuzdavao zelju za jelom kada zemljanost tela ne bude imala potrebu za njom. Jer, i apostol kaze: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). On nije sasvim zabranio da vodimo brigu o telu, nego samo zapoveda da pri tome nemamo pohotu. On je odbacio pohotljivu brigu o ploti, ali razumno, neophodno staranje za zivot nije iskljucio. Prvo je zabranio da kroz popustanje telu mi ne bismo upali u pogubna pohotljiva dela, a drugo je dozvolio da se telo, oslabljeno nerazumnom strogoscu, ne bi pokazalo nemocno za ispunjavanje nasih duhovnih zanimanja i napora. 28. Prema tome, mera uzdrzanja treba da bude odredjena sudom savesti svakog. Svako je duzan da sebi odredi koliko da se uzdrzava, tj. koliko je uzdrzanja potrebno za borbu protiv uznemiravanja ploti. Postove, ustavom odredjene, svakako treba drzati. Medjutim, ako posle njih ne budemo cuvali uzdrzanje u hrani, njihovo nas izvrsavanje nece dovesti do savrsene cistote. Gladovanje u visednevnim postovima ce doneti samo kratkotrajnu iscrpljenost i zamor tela, ali ne i cistotu celomudrenosti, ukoliko mu bude sledilo nasicenje tela do sitosti: jer, cistota duse je nerazdvojno povezana sa gladovanjem stomaka. Postojanu cistotu celomudrenosti nema onaj ko ne moze da drzi trajnu ravnomernost uzdrzanja. Strogi postovi ostaju bez koristi ukoliko za njima sledi preterano popustanje u hrani: plod njihov brzo ce biti izgnan strascu stomakougadjanja. Stoga je razumnije umereno svakodnevno potkrepljivanje hranom, negoli povremeni dugi i krajnje strogi postovi. Neumereno nejedenje moze ne samo da pokoleba postojanost i cvrstinu duse, nego i da vrsenje molitve, usled nemoci tela, ucini bezivotnim.

12

29. Radi ocuvanja cistote duse i tela nije dovoljno samo uzdrzanje u hrani: njemu treba dodati i druge dusevne vrline. Najpre se treba nauciti smirenju kroz vrlinu poslusanja, skrusenosti srca i iznuravanja tela. Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego i samu zelju za njim - iz korena cupati. Jer, nije dovoljno nemati ih (sto najvecim delom biva i po neophodnosti), vec ne treba dopustiti ni samu zelju da ih imamo ukoliko bi nam slucajno bili predlozeni. Jarost gneva, takodje, treba savladjivati, tezinu tuge nadvladavati, sujetnu slavu prezirati, nadmenost gordosti gaziti, i nepostojanost i lutanje uma obuzdavati neprestanim secanjem na Boga. Svaki put treba da se [potrudimo] da srce od mastajuceg lutanja vratimo ka sagledavanju Boga. Jer, lukavi neprijatelj ce pokusavati da se prikrade u skrivnice srca da bi nam um odvukao od sagledavanja. 30. Ko nije u stanju da obuzda prizive stomakougadjanja, nikada nece moci da savlada pohotu koja se raspaljuje. Cistota unutrasnjeg coveka se poznaje po savrsenstvu ove vrline. Jer, niko nece poverovati da se u borbi sa najsilnijim suparnicima moze nadmetati onaj koga u malom okrsaju savladjuju najslabiji. 31. Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougadjanja, te da svoj um olaksamo ne samo postovima, nego i bdenjima, citanjem i neprestanom skrusenoscu srca, pri secanju na sve ono cime smo bili prelesceni i pobedjeni, cas uzdisuci sa osecanjem uzasa zbog mnozine grehova, cas goreci zeljom za savrsenstvom i cistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podviznickim trudovima i pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom zadovoljstva, koliko bremenom nalozenim u vidu kazne, kome treba pristupati vise kao k necemu neizbeznom za telo, negoli necemu sto zeli dusa. Ukoliko se potrudimo da postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrusenosti, ubrzo cemo ukrotiti pohotljivost ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban zalac. Tako cemo, pri obilju suza i neprekidnog srdacnog placa, ugasiti pec nasega tela koju je u nama, kroz udesavanje slucajeva za greh i uzbudjivanje strasti, raspalio car vavilonski, tj. djavo. Njima nas on, slicno dodavanju nafte i smole u pec, silnije razgoreva (na nepotrebno), sve dok blagodat Bozija, vejanjem rosnog duha, u srcima nasim sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, nasa prva borba se sastoji u tome da zeljom za savrsenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i stomakougadjanjem. Stoga ne samo sto sagledavanjem vrlina treba da savladjujemo zelju za izlisnom hranom, vec i samu neophodnu hranu za nasu prirodu (kao nekorisnu za celomudrenost), treba da primamo sa brizljivom srdacnom opreznoscu. Prohodjenje naseg zivota treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Cak i tada kada se potcinimo toj neophodnosti, vise zadovoljavajuci zivotne potrebe, negoli robujuci zudnji duse, mi smo duzni, sto je brze moguce, da je ostavljamo s obzirom da predstavlja delo koje nas odvlaci od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako necemo moci da se uzdrzimo od nasladjivanja predlozenim jelima ukoliko se dusa, prikovavsi paznju za Bozanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme nasladjivala ljubavlju prema vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopste, sve sadasnje ce [covek] moci da se prezre kao trulezno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude drzao prikovan za netrulezna i vecna dobra. On ce tako jos za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blazenstvo buduceg zivota. 32. Pobedivsi takvim raspolozenjem pohotu stomakougadjanja i obilne ishrane, [sada] vec ne kao sluge ploti, mi cemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u vise borbe, tj. da se sukobimo sa necistim silama, koje obicno stupaju licno u borbu samo sa pobednicima. Na taj nacin se savladavanje plotskih zelja pokazuje kao neka najcvrsca osnova svih borbi. Ne pobedivsi svoju plot, niko ne moze da se pravilno bori. A ko se ne bori pravilno, nece biti uvencan. 33. Hoces li da cujes istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trcim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savladjujem ga, da propovedajuci drugima ne budem sam odbacen (1.Kor.9,26-27). Vidis li kako je on u sebi samom, tj. u ploti svojoj, kao na nekom najtvrdjem osnovu, utvrdio glavno delo

13

ratovanja, i sav uspeh borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle, tako trcim, ne kao na nepouzdano. Ne trci na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je duzan da nepokolebivo usmerava kretanje srca svoga. Ne trci na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajuci ono sto je iza, pruza ka onome sto je napred, stremeci ka naznacenoj nagradi nebeskoga prizvanja Bozijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujuci uvek pogled svoga uma, i zureci sa svom gotovoscu srca svoga, on sa uverenoscu uzvikuje: Dobar rat ratovah, trku zavrsih, veru odrzah (2.Tim.4,7). Buduci svestan da je sa upornoscu i revnoscu po savesti trcao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem ploti uspesno odrzao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi, govoreci: Sad me ceka venac pravde, koji ce mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio slicnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga tecenja budemo podrazavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa ljubavlju ocekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On svecano objavljuje da u Dan suda i mi sebe mozemo da ucinimo pricesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeci dolazak Hristov (ne samo onaj u kome ce se javiti onima koji to ne zele, vec osobito onaj u kome On uvek hodi ka svetim dusama), odrzimo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom poslednjem dolasku Gospod govori u Jevandjelju: Ja i Otac moj doci cemo k njemu i u njemu cemo se nastaniti (Jn.14,23). I jos: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko cuje glas moj i otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20). 34. Uostalom, govoreci: Ja tako trcim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo podvig trcanja koji je izvrsio (sto se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost njegovog duha, kojim je sa svom revnoscu sledovao Hristu, sa nevestom govoreci: Za tobom i za mirisom tvog mira trcim, (Pesm.1,3), i jos: Dusa se moja prilepila za tebe, (Ps.62,9), vec svedoci da je i u drugoj vrsti rata odrzao pobedu, navodeci: Tako se borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savladjujem ga (sto se osobito odnosi na teske trudove uzdrzanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, isticuci da mu nije uzaludno zadavao udarce uzdrzanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da stekne pobednicko slavlje: ukrotivsi ga bicevima uzdrzanja i izmozdivsi ga udarcima poscenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruleznosti. Vidis li zakoniti poredak borbe, primecujes li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik Hristov, odrzavsi pobedu nad buntovnikom - telom, i bacivsi ga pod noge svoje kao veliki pobednik, vozi na pobednickoj kociji! On ne trci na nepouzdano, jer je uveren da ce ubrzo uci u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje udarce uzdrzanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije porazavao pust vetar, nego duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaze: Ne kao onaj koji bije vetar, podrazumeva da ne pobedjuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu. Prevladavsi borbe ove vrste (tj. sa telom) on, ukrasen mnogim pobednickim vencima, iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivsi prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom poceo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). 35. Za Hristovog borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju slucajevi za zadobijanje venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se vise vencava uspesima svojih pobeda, toliko mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, buduci razdrazena njegovim pobedama. To [se dogadja] da Hristov vojnik, raznezujuci se pokojem mira, ne bi poceo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivsi se od nerada, u osecanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost da ispoljava pobednicko junastvo koje je dostojno najvisih nagrada. Prema tome, ukoliko ne slabimo, vec uzrastamo u sili i hrabrosti, i zelimo da postignemo najvise pobednicke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podviznistva: najpre da izvrsimo ono zbog cega bismo zajedno sa apostolom mogli da kazemo: Tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savladjujem ga, a zatim, kada

14

dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ns mozemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada necemo udostojiti da isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savladjivani u borbi sa ploti i porazavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada ce nas apostol pravedno prekoreti: Drugo vas iskusenje nije snaslo osim covecijeg (1.Kor.10,13). 36. Monah koji zeli da dostigne podvig unutrasnje borbe, prethodno treba sebi da odredi da, pre ustavom odredjenog i za sve zajednickog casa potkrepljavanja hranom i izvan trpeze, niposto ne uzima nesto od hrane ili pica, ma kakva ga prijatnost i sladost inace mamila. Takodje, i posle zavrsetka trpeze neka se ne usudi na nesto slicno, pa cak ni u najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drzi vremena i mere sna koji su ustavom utvrdjeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnoscu sa kojom odsecamo bludnu strast. Jer, kako ce ugasiti raspaljenost plotske zelje onaj ko ne moze da savlada izlisne zelje stomaka? I kako ce moci da pobedi tajne strasti, koje nicu bez ikakvog svedoka, onaj ko ne moze da ukroti vidljive i male strasti? 37. Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljasnjeg protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrasnja borba. Ukoliko tu odnesemo pobedu, sve spoljasnje borbe ce postati nistavne. Za Hristovog vojnika ce sve postati mirno i sve ce mu se pokoravati. Mi uopste necemo imati potrebu da se bojimo neprijatelja spolja ukoliko se ono sto je unutra u nama, buduci pobedjeno, pokorava duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savrsenstva srca i cistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdrzanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati jos i post duse. Jer, i ona ima svoja stetna jela. Udebljavsi se od njih, ona moze da upadne u ponor sladostrasca i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osudjivanje, i to vrlo prijatna hrana. Gnev je takodje njena hrana, premda ne tako laka, vec povremeno stetna, cak i smrtonosna. Zavist je hrana duse, koja otrovno pozledjuje njene sokove i koja je neprestano muci zaloscu zbog srecnih uspeha drugih. Sujeta je [takodje] njena hrana, koja je privremeno nasladjuje prijatnim ukusom, a posle je cini pustom, obnazenom i lisenom svake vrline, ostavljajuci je besplodnom i nesposobnom da donosi duhovne plodove: ona ne samo da je lisava nagrade za velike trudove, nego i privlaci veliku kaznu. Svaka pohota i bludjenje nepostojanog srca jeste neka pasa duse na svojevrsnom pasistu koje je hrani stetnim jelima, i koja je cine nepricesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdrzavajuci se od svega toga u nasem svetom poscenju, srazmerno svojim silama, ucinicemo svrsishodnim i dobroplodnim i drzanje telesnog posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrusenoscu duha predstavlja najprijatniju zrtvu Bogu: ono ce u cistim i lepo ukrasenim skrivnicama srca izgraditi obitaliste dostojno Njegove svetosti. Medjutim, ako mi, posteci telesno, budemo uhvaceni u mrezu najpogubnijih dusevnih strasti, iznuravanje tela nam vece doneti nikakve koristi. Jer, tada cemo ostati oskvrnjeni u nasem dragocenijem delu, tj. ostati neispravni onim delom nase prirode koji u pravom smislu moze da postane staniste Svetoga Duha. Jer, obitaliste Boga i hram Duha Svetoga nije trulezna plot, nego cisto srce. Prema tome, kada posti nas spoljasnji covek, treba i unutrasnjeg uzdrzavati od stetne hrane. Njega narocito treba da predstavljamo cistim Bogu da bismo se udostojili da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao sto savetuje sveti apostol govoreci: Da se Hristos verom useli u srca vasa (Ef.3,1617). 38. Treba birati hranu koja stisava i ne budi zar plotske pohote, koja se lako nabavlja i koja je saobrazna sa opstim obicajem i upotrebom bratije. Stomakougadjanje se projavljuje na tri nacina: jedan podstice da primamo hranu pre casa koji je ustavom utvrdjen; drugi podstice da se presicujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira na kvalitet; treci podstice da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim jelima. Stoga protiv stomakougadjanja monah treba da drzi trojako pravilo: prvo, da ceka ustavom utvrdjeno vremena za razresenje obeda: zatim, da ne popusta [zelji] za presicavanjem; i trece, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono sto u vezi sa hranom nije saobrazno sa opstim obicajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne odobrava, buduci da je oskvrnjeno sujetom, tastinom i hvalisavoscu. Nikog od onih koji su se odlikovali darom znanja i rasudjivanja i od onih koje je blagodat Bozija isturila

15

napred kao najblistavija svetila za podrazavanje mi nismo videli da su se uzdrzavali od jedenja hleba, koji se smatra prostim i jeftinim. I obratno, mi nikada nismo videli da je neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrce i plodove sa drveta bio medju najiskusnijim muzevima, ili da se udostojio blagodati rasudjivanja i znanja. 39. Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se naucili kod egipatskih otaca. Jer, kada smo mi, zeleci da saznamo pravila ovih staraca, dosli iz Sirije u Egipat, oni su nas primili sa neobicno zivom srdacnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi naseg uspokojenja se nisu ogranicavali drzanjem casa za primanje hrane koji je odredjen ustavom, kao sto smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su uvek razresavali upotrebu hrane pre naznacenog casa, izuzev sredom i petkom. Kada smo pitali zasto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan od staraca namje odgovorio: "Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] zrtvu, premda i jeste veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodlozan zahtev zapovesti. Prema tome, primajuci Hrista u vama, ja sam duzan da ga nahranim. A kada vas ispratim, ja cu radi Njega ucinjeno snishodjenje moci da nadoknadim strozijim postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je zenik sa njima. Nego ce doci dani kad ce se oteti zenik od njih, i onda ce postiti u one dane" (Lk.5,34-35). 40. Kao sto govore sveti oci, krajnosti su podjednako stetne: i preterivanje u postu i presicavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobedjeni stomakougadjanjem, ali su bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougadjanja zbog slabosti koja je proizasla od prekomernog posta. 41. Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre odredjenog vremena ili preko mere (i pored zelje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u odredjeni cas, cak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu zelju plotskog zadovoljstva i odvracanje od hrane pobudjuje nas neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdrzanje je stetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguce preci na pravilno dejstvo, a od prvoga - nije. 42. O tome kako da se prodje izmedju dve krajnosti, drzeci razumnu umerenost, predjasnji oci nasi su cesto rasudjivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teska oko funte*'(400 gr.). 43. Opste pravilo umerenog uzdrzanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podrzavanje telesnog zdravlja, a ne koliko zahteva zelja za prejedanjem. Onaj ko ne drzi podjednaku meru, nego cas prekomerno posti, cas se prejeda, steti kako molitvi, tako i celomudrenosti: molitvi - zato sto od nejedenja ne mozete da bude bodar, zbog nemoci naginjuci ka snu; a celomudrenosti - zato sto oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne upotrebe hrane, produzava da dejstvuje i u vreme strogog posta. 44. Umereno upotrebljavati hranu, po misljenju otaca, znaci svakodnevno koristiti samo onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okoncanju obeda, jos uvek osecala glad. Takva mera ce cuvati dusu i telo u jednakom stanju, i nece coveku dopustiti da upada ni u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presicavanje (koje opterecuje duh). 45. Predlazemo jos jednu spasonosnu pouku blazenog Makarija, kako bismo nasu knjigu o uzdrzanju i postovima korisno zavrsili misljenjem [velikog] muza. On kaze da monah treba razumno da se drzi dela posta kao da ce u telu prebivati sto godnna i da obuzdava dusevne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i lisavanja ne smatra ni u sta) kao da ce umreti sledeceg dana. Time se u odnosu na prvo, tj. post, savetuje dusekorisna blagorazumnost koja monaha podstice da uvek ide putem podjednake strogosti u uzdrzanju, koja mu, cak u slucaju nemoci tela, ne dozvoljava da od uzdrzanosti predje ka suvisnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje dusevnih pokreta - spasonosna velikodusnost, kojom je u stanju da prezire ne samo ono sto u ovome svetu izgleda pozeljno, nego i nesrece i zalosti, drzeci ih za nistavne, ostajuci nepokolebiv i postojano ustremljujuci pogled uma ka onome na sta svaki dan i svaku minutu ocekuje da bude pozvan.

16

b) BORBA SA DUHOM BLUDA (VI knjiga pravila) 46. Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je svagdasnja, ljuta i duza od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savladjuju. Ona pocinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim strastima. Posto je nacin napadanja dvojak, i posto je oruzje za borbu dvostruko, i oruzje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savrsene cistote celomudrenosti nije dovoljan samo telesni post: vaznija od njega treba da bude pokajnicka skrusenost duha i neprekidna molitva protiv najnecistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano poucavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje koje srce uzdrzava od lutanja i koje ga vraca u sebe, i vise od svega - istinsko duboko smirenje, bez koga ni nad jednom strascu nikada ne moze biti zadobijena pobeda. 47. Preobrazaj ove strasti uslovljen je savrsenim ociscenjem srca, iz koga se, po reci Gospoda, ispusta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaze On, izlaze zle pomisli... preljube, blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba ocistiti ono otkuda izlazi izvor zivota i smrti, kao sto govori Solomon: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot (Pric.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon isposnicke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrdjem da telo, presiceno obiljem jela i protiveci se zapovestima duse, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja - duha. Medjutim, ukoliko svu sustinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne posteci istovremeno dusom od drugih strasti, i ne zanimajuci se poukom u Bozanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi necemo moci da stignemo na vrh istinske cistote. Jer, u tom slucaju ce ono sto je vladalacko oskvrnjivati nase telo, koje moze biti i cisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra ocistimo casu i zdelu da bi i spolja bile ciste (Mt.23,26). 48. Ostale strasti se, pored ostalog, obicno ociscuju i opstenjem sa ljudima i svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako lece i samom neprijatnoscu i dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, ponizenja i netrpeljivosti se, osim srdacnom poukom i bodrom paznjom, lece i posecivanjem bratije i cestim izazivanjem samih strasti. Jer, buduci izazivane i cesce ispoljavane, one se cesce i izoblicavaju i, stoga - brze i lece. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrusenosti srca ima potrebu i za usamljenoscu i udaljavanjem od ljudi kako bi se, posto povodi za njeno pogubno groznicavo raspaljivanje budu uklonjeni, brze doslo do stanja savrsenog ozdravljenja. Kao sto je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se stetna jela ne iznose pred oci (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna zelja), tako i za proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaze bezmolvije i usamljenost: buduci udaljena od spoljnog izazivanja raznim licima i stvarima, bolesna dusa slobodnije ushodi prema najcistijem umnom sagledavanju, cime lakse sa korenom moze iscupati zarazno uzbudjivanje pohote. 49. Jedna je stvar - biti uzdrzljiv, a druga - biti cedan, i postici nepomuceno stanje celomudrene neporocnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo devstvenicima i devstvenicama dusom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu oba Jovana (Preteca i Jevandjelist), a u Starom - Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se moze smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim podviznickim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja cistote i neporocnosti dusevne i telesne i koji zalac ploti ne osecaju toliko usled napada sramne pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kazemo, krajnje tesko postici medju mnogim ljudima, a mozda cak i nemoguce! To, uostalom, neka svako sam sazna kroz ispitivanje svoje savssti i neka ne ocekuje da ga obavesti nase rasudjivanje. Mi ne sumnjamo da postoje mnogi koji se uzdrzavaju, koji retke ili svakodnevne napade ploti progone i savladjuju cas strahom od vecnog ognja, cas zeljom Carstva nebeskog. Starci smatraju da moze da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobedjeni strasnim razdrazivanjima, ali da jos uvek nisu obezbedjeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se

17

bori neizbezno ponekad dozivljava uznemirenost i ranjavanje, premda cesto i pobedjuje i savladjuje protivnika. 50. Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom (2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnoscu pobedjujemo tog najnecistijeg duha, i to ne svojim silama (buduci da je covekovo usilje nemocno), nego nadajuci se na pomoc Gospodnju. Jer, dusa se nece osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokusaja da je pobedi sve dok ne postane svesna da je uspesno vodjenje borbe iznad njenih moci, te da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoci i zastupnistvom Gospoda) svojim usiljem i svojom revnoscu nikako ne moze odrzati pobedu. 51. Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savladjivanje svake strasti jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje cistote i savladavanje pohotne strasti) narocita blagodat i dar, kao sto potvrdjuje misljenje svetih otaca i iskustvo ociscenja od strasti, po svedocenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne osecati zalac ploti je, na neki nacin, isto sto i - prebivati u telu i izaci iz ploti, i - biti odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga covek, da tako kazem, ne moze na svojim krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savrsenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz zemaljskog blata ne izvuce darom cistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako uspesno ne upodobljuju andjelima, podrazavajuci njihov zivot, kao sticanjem blagodati cistote. Njome oni, premda zive na zemlji, po apostolu, imaju zivljenje na nebesima (Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu vec poseduju ono sto se obecava svetima u buducem zivotu, po odlaganju trulezne ploti. 52. Pocuj sta kaze apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdrzava (1.Kor.9,25). Nama, u nasem duhovnom podviznistvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na trkalistima. Radi uspeha u borbi, on se uzdrzava ne samo od zabranjene hrane, pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim upraznjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije vestinu. On ostavlja svaku brigu i zalost zbog zitejskih i supruzanskih dela, muceci se samo brigom o uspehu i pobednickom vencu. Narocito se on brine da se sacuva cist od plotskog oskvrnjenja, da se cak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim mastanjima kako ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga mozes videti sve sto treba da radi i duhovni podviznik. Mozes videti i to da je za uspeh u duhovnom delanju i tebi potrebno da prvenstveno cuvas cistotu i celomudrenost. Prema tome, cistota je potrebna i u svetskim spoljasnjim nadmetanjima za trulezne vence. Koliko tek ona beskrajno neophodnija u nasem duhovnom unutrasnjem stremljenju ka nebeskim vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljasnja cistota od telesnog greha, ili nevoljnog oskvrnjenja, nego narocito unutrasnja cistota misli i osecanja. Mi na svaki nacin treba da sacuvamo ciste same skrivnice srca. Ono sto oni (tj. trkaci na trkalistu) zele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj nas podvigopoloznik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete naseg proizvoljenja. Prema tome, ono sto ne smemo da ucinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni u unutrasnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim sto je sramota pred ljudima ne treba da se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglasavanje. Jer, od ljudi se to i moze sakriti, ali ne i od andjela i od samog svemoguceg Boga, od koga se nikakva tajna ne moze utajiti. 53. Znak i mera savrsenstva stecene cistote jeste odsustvo svakog mastajuceg obraza cak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju, ipak ostaje nemocan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti sluze kao veran znak da dusa jos nije dostigla savrsenstvo, premda se i ne uracunavaju u krivicu i greh. Cim mastajuci obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, ocigledno je da strast jos nije u potpunosti iskorenjena. 54. Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne cuvaju sasvim revnosno, ispoljava se za vreme nocnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost, ne treba da krivimo san, nego nepaznju u prethodnom vremenu. U tome treba da vidimo ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrasnjosti i koju nije prvi porodio nocni cas. On ju je samo izveo na povrsinu koze, u vreme potkrepljenja tela snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrasnjim nitima duse. Unutrasnji plamen strasti smo mi sami zapalili, hraneci se u toku celoga dana rdjavim pomislima. I telesne bolesti se ne radjaju onda

18

kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je stetna za zdravlje i od koje se sabiraju rdjavi sokovi. 55. Znajuci bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj celokupnog ljudskog roda, lecenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i kaze: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Napominjuci o sladostrascu ociju, On ipak vise izoblicava unutrasnje osecanje koje se rdjavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa zeljom, te dar gledanja koji mu je Tvorac pruzio na dobro, po svojoj strasnosti, obraca na sluzenje rdjavim delima, culom vida izvodeci na videlo bolest sladostrasca sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna zapovest i upucuje onome cijom strasnoscu proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer, ne kaze se: "Na svaki nacin cuvaj oci svoje", nego: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje (Pric.4,23). 56. Neka nam prvo i glavno delo cuvanja cistote srca bude da sto je moguce brze iz nasih misli izagnamo secanje na lice zenskog pola (cak i majke, sestre, srodnice ili svete zene) koje nam se po tananom dejstvu djavolske pakosti prokrada u um. Inace. ako se dugo zadrzimo na takvim pomislima, neprijatelj nas i obmanjivac moze nas um od ovih zena neprimetno da prevede na one preko kojih bi mogao posejati misli koje su stetne za dusu. Starajuci se, stoga, da ispunimo zapovest: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, mi smo duzni da, po prvobitnoj zapovesti Bozijoj, pazljivo pazimo na smrtonosnu glavu zmije (Post.Z), tj. zacetke zlih pomisli preko kojih djavo pokusava da udje u nasu dusu. Ukoliko se desi da, zbog naseg nemara, njegova glava prodre u nase srce treba da pazimo da za njom ne podje i celokupno njegovo telo, tj. da se od necistih misli ne porodi i saglasnost na grehovno nasladjivanje. Ukoliko, pak, bude pusten u unutrasnjost, neprijatelj ce zapleniti dusu i konacno je ubiti svojim smrtonosnim ugrizom. Sve bezboznike na zemlji koji nicu, tj. plotska osecanja, mi smo duzni da zatiremo od jutra njihovog radjanja (Ps.100,8), i da razbijamo o kamen sinove Vavilona, dok su jos deca (Ps.136,9). Jer, ako ne budu razbijeni dok su jos nezni i slabi, oni ce, uzrastavsi zbog naseg povladjivanja, sa velikom silom ustati na nas, te ce nas ili pogubiti, ili ce biti pobedjeni, premda ne bez velikih uzdaha i napora. Jer, kada se jaki, tj. duh nas, naoruza i cuva svoj dvor, tj. cuva mir naseg srca strahom Bozijim, imanje je njegovo na miru (Lk.11,21), tj. plodovi njegovih trudova i vrlina, steceni nakon dugog vremena. A kada dodje jaci od njega i nadvlada ga, tj. djavo kroz saglasnost sa pomislima koje ubacuje, uzme sve oruzje njegovo u koje se uzdao, tj. secanje na Pisma, ili strah Boziji, i razdeli sto je zaplenio od njega (Lk.11,22), tj. navike u vrlinama razveje porocima koji su im suprotni. 57. Ovo je, kaze sveti Pavle, volja Bozija - svetost vasa (1.Sol.4,3). I da u nama ne bi ostavio sumnju ili tamu nerazumevanja oko toga sta upravo naziva svetoscu (da li pravdu, ili ljubav, ili smirenje, ili trpljenje - buduci da se svim tim vrlinama stice svetost), on dalje otvoreno istice: Da se cuvate od bluda, i svaki od vas da zna drzati svoje telo u svetosti i casti, a ne u strasnoj zelji, kao i neznabosci koji ne poznaju Boga (1.Sol.4,3-5). Pogledaj kakvim pohvalama on prevaznosi celomudrenost, nazivajuci je cascu sasuda, tj. tela nasega i svetinjom. Prema tome, onaj ko prebiva u strasti pohote, nalazi se u stanju bescasca i necistote i njegov zivot je tudj svetosti. Nesto dalje, opet nazivajuci celomudrenost svetoscu, sveti Pavle dodaje: Jer nas ne prizva Bog na necistotu, nego u svetost. Koji, dakle, odbacuje (cistotu) ne odbacuje coveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha svoga vama. (1.Sol.4,7-8). On je svojoj zapovesti dao nerazrusivu silu i vaznost govoreci da onaj ko je odbacuje ne prezire coveka, tj. njega koji je zapovedio, nego Boga koji kroz njega govori, koji je srce nase naznacio za obitaliste Duha Svetog. Vidis li kakvim pohvalama (premda i prostim recima) on hvali ovu vrlinu! On, najpre, njoj pripisuje svetost; zatim utvrdjuje da se njome sasud nasega tela oslobadja od svake necistote; potom, da ce sasud prebivati u casti kao svetinja kada izbaci sramnu necistotu; i, na kraju, da preko nje Sveti Duh postaje obitavatelj naseg srca (sto i jeste njeno najvise preimucstvo). 58. Navescu i drugo slicno svedocanstvo istog apostola. Pisuci Jevrejima, on kaze: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko nece videti Gospoda

19

(Jev.12,14). I ovde on jasno potvrdjuje da bez svetosti, koju on obicno naziva neporocnoscu i cistotom duse i tela, nikako nije moguce videti Gospoda. 59. Sto je uzvisenije i nebeskije dostojanstvo celomudrenosti, tim izaziva silnije napade neprijatelja. Stoga smo duzni da se pojacano pridrzavamo ne samo telesnog uzdrzanja, nego i skrusenosti srca, sa neprestanim molitvenim uzdasima, kako bismo pec nase ploti, koju car vavilonski neprestano potpaljuje zarom plotskih zelja, stalno gasili i hladili rosom Duha Svetoga koja silazi u nasa srca. 60. Takvo raspolozenje cemo uspeti da zadrzimo ukoliko se uvek budemo secali da Bog i nocu i danju gleda i zna ne samo nasa tajna dela, nego i sve pomisli, i ukoliko budemo verovali da cemo morati da mu damo odgovor za sve sto se nalazi u srcu nasem, kao i za sva nasa dela i postupke. 61. Mi uvek treba da drzimo ravnomerno umereni post kako nas cak ni za vreme sna necista mastanja ne bi oskvrnjivala. Jer, ko narusi razumnu meru strogosti u uzdrzanju od hrane, neizostavno ce kasnije na isti nacin narusiti i meru popustljivosti. A sa izmenom mere potkrepljavanja hranom, neizbezno ce se izmeniti i svojstvo nase cistote. Pri tome je neophodno imati postojano smirenje srca i trpljenje, kao i pazljivo udaljavanje od gneva i drugih strasti u toku dana. Jer, cim se u nama razgori oganj gneva, u nas ce lako prodreti i zar pohote. Vise od svega je neophodna bodra paznja nocu. Jer, kao sto cistota i paznja tokom dana priprema nocnu cistotu, tako i nocno bdenje srcu i paznji pruza silu i krepost da ustane protiv svake necistote tokom dana. 62. Da li je moguce sasvim ugasiti oganj pohote, ciji zar nase telo oseca kao sebi prirodjen? Prethodno pogledajmo sta o tome misli blazeni Pavle. Umrtvite, kaze on, udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Kakve to udove on zapoveda da umrtvljujemo? Naravno, ne ruke i noge ili neke druge udove da odsecamo, vec da istrebljujemo telo grehovno, o kome govori na drugom mestu: Da bi se unistilo telo grehovno (Rim.6,6), koje, kao i svako drugo telo, ima svoje udove. Upravo njih zapoveda da umrtvimo. Na istom mestu on i nabraja koji su to udovi. Jer, rekavsi: Umrtvite, dakle, udove svoje, koji su na zemlji, on produzava: Blud, necistotu, strast, zlu pohotu, i lakomstvo, sto je idolopoklonstvo. Prvi ud je blud, tj. greh nezakonitog telesnog spajanja; drugi blud je necistota, koja se bez ikakvog dodira sa zenom dogadja za vreme sna, ili za vreme bdenja; treci ud je strast, koja, nalazeci se u skrivnicama duse, moze da se razgori i bez dejstva telesne pohote; cetvrti ud je zla pohota, koja moze da se odnosi ne samo na navedenu necistu strast, nego i uopste na sve pogubne zelje, i koja je bolest razvracene volje; i poslednji ud tela grehovnog za apostola jeste lakomstvo. Apostol savetuje da treba da se uzdrzavamo ne samo od tudjih stvari, nego da i svoje velikodusno preziremo, kao sto je zaista i postupala prva zajednica verujucih koja se spominje u knjizi Dela apostolskih (Dap.4,32-35). Iz svega recenoga moze se izvesti zakljucak: ako su mnogi Hrista radi odbacili svoje imanje, pri cemu su ne samo posedovanje novca, nego i samu zelju za njim, odsekli od svojih srdaca, sledi da je na isti nacin moguce ugasiti i raspaljivanje pohote. Jer, apostol ne bi sjedinio nemoguce delo sa mogucim. Priznajuci i jedno i drugo mogucim, on je zapovedio da i jedno i drugo umrtvimo. Blazeni Pavle je do te mere bio uveren u mogucnost da se iskoreni bludna strast iz udova nasih da je zapovedio ne samo da je umrtvimo, nego da se cak ni ime njeno ne izgovara medju nama: A blud i svaka necistota i lakomstvo da se i ne spominje medju vama, kao sto i dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reci ili sale, sto god je nepristojno (Ef.5,3-4). Stoga i ne moze biti sumnje da strast bluda moze biti istrebljena iz udova nasih. Jer, apostol je zapovedio da je odsecamo kao i gramzljivost, praznoslovlje, smehotvorstvo, koje je lakse odseci. 63. Uostalom, treba da znamo da i pored sve strogosti uzdrzanja, tj. gladi, zedji, bdenja, postojanog truda, usrdnog citanja dusekorisnih knjiga, mi ne mozemo zadobiti neprekidnu cistotu celomudrenosti, ukoliko nam ne dodje u pomoc narocita blagodat Bozija. Neka svako zna da je duzan da se neumorno upraznjava u navedenim podvizima samo radi toga da bi se, trpeljivo podnoseci zalosti od njih i privukavsi k sebi milosrdje Bozije, udostojio Bozanstvenog dara oslobodjenja od borbe ploti i od gospodarenja nadmocnih strasti, a ne sa nadom da ce sam po sebi, posredstvom njih, postici neunistivu cistotu telesne celomudrenosti, koju toliko zeli i trazi.

20

64. Zelje sadasnjih stvari ne mogu biti savladane ili odbacene, ukoliko umesto njih ne budu prihvacene druge, spasonosne. Stoga, ako zelimo da istrebimo plotske zelje iz nasih srdaca, na njihovo mesto treba da posadimo duhovne zelje kako nas duh, stremeci uvek ka njihovim predmetima, ne bi imao niti zelju, niti vremena da obraca paznju na prelesti prolaznih zemaljskih radosti. Kada se nas duh svakodnevnim upraznjavanjem u duhovnom delanju utvrdi u raspolozenju odricanja od svega, iskustveno ce razumeti silu stiha koji svi mi cesto ponavljamo, premda ga samo malobrojni, tj. opitni poimaju: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Dakle silu i smisao ovoga stiha razume samo onaj ko, dostigavsi do cistote tela i duha o kojoj govorimo, postane svestan da ga Gospod cuva svakoga minuta da ne skrene na predjasnje, i da desnicu njegovu, tj. da njegova sveta dela - On ogradjuje. Jer, Gospod je uvek prisutan pored svetih svojih i to ne sa leve (buduci da sveti muz nema nista levo, tj. zlo), nego sa desne strane. A za gresnike i neciste On biva nevidljiv, zato sto oni nemaju desnu stranu, na kojoj je On obicno prisutan. 65. Mnogo je stepena celomudrenosti, po kojima se uzlazi do nepokolebive cistote. Lestvicu takvog usavrsavanja celomudrenosti ja razdeljujem na sest stupnjeva, koji se zapravo neprimetno prolaze, kao sto i nase telo svaki dan neosetno raste, i bez naseg znanja izrasta do svoga savrsenog oblika. Prvi stepen celomudrenosti je prisutan tamo gde se monah ne podvrgava smucenju od plotske pohote u budnom stanju; drugi, tamo gde se um ne zadrzava na sladostrasnim pomislima; treci, tamo gde se pri vidjenju zene ni malo ne uznemiri zeljom; cetvrti, tamo gde u budnom stanju ne dopusta ni proste plotske pokrete; peti, tamo gde i sama tanana saglasnost na plotsko delanje ne ranjava um u slucaju kada rasudjivanje ili citanje privodi na secanje covekovo rodjenje; sesti, tamo gde ni za vreme sna ne biva smucen sablaznjivim mastanjima o zenama. 66. Potpuna celomudrena cistota se od pocetaka uzdrzanja od pohotnih misli i pokreta razlikuje savrsenim umirenjem plotskih uzbudjenja i pokojem. Savrseno sazrela celomudrenost uvek cuva nepomucenom i nepokolebivom cistotu tela i duse. Ona nije drugo do - svetost. To se desava kada telo, prestavsi da zeli protiv duha, pocne da se saglasava sa njegovim zeljama i vrlinom, i kada se oboje medjusobno sjedine cvrstim mirom, i, po izreci Psalmopojca, kao braca stanu da zive zajedno (Ps.132,1). Tada i Bog prebiva sa njima, buduci da se kaze da je u miru mesto Njegovo (Ps.75,3), tj. ne u buci rata i borbe sa strastima, nego u miru celomudrenosti i u postojanom pokoju srca. Stoga onaj ko se, kroz gasenje plotskih strasti, udostoji da stekne ovo mesto mira u isto vreme postaje i obitaliste Bozije.

v) BORBA SA DUHOM SREBROLjUBLjA (VII knjiga pravila) 67. Treca borba koja nam predstoji jeste borba sa duhom srebroljublja, tj. sa strascu koja je tudja i nesvojstvena nasoj prirodi. Ona se u monasima radja zbog malodusnosti slaboenergicne duse koja nije nastrojena kako treba, i najvecim delom - od rdjavo polozenog odricanja od sveta, u cijoj osnovi nije lezala plamena ljubav prema Bogu. Pokreti ostalih strasti kao da u nama samima imaju pocetak, kao da su usadjeni u covekovu prirodu i nekako unedreni u plot. Buduci da su istovremene sa nasim rodjenjem, strasti svojim pokretima predupredjuju projavu sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. One se pobedjuju jedino dugotrajnim trudom. Ta, pak, bolest (tj. srebroljublje) dolazi kasnije i spolja prilazi dusi. Zbog toga ona i moze da se lakse otkloni i istera. Medjutim, ukoliko zbog nemara bude prenebregnuta i jednom pustena u srce, ona biva pogubnija od svih. Ona se tada teze izgoni od svih, buduci da postaje koren svih zala (1-Tim.6,10), sluzeci kao izvor budjenja raznih strasti. 68. Ukoliko ugrabi vlast nad malodusnom i hladnom dusom monaha, ova strast ga najpre pobudjuje ka malom sticanju, sa upecatljivim slikama mu opisujuci neke, navodno pravedne i razumne razloge zbog kojih mu je neophodno ili da sacuva nesto novca prilikom odricanja od sveta, ili da ga stekne nakon odricanja. "Ono sto se daje u manastiru, - zali se ona, - nije dovoljno za zdravo i krepko telo. Sta ces ciniti ako se desi telesna bolest, a kod tebe ne bude nista da bi sebi pomogao u nemoci? Manastirska

21

sredstva za izdrzavanje su preoskudna, a nebriga o bolesnima prevelika. Moraces da umres na bedan nacin ukoliko ne budes imao nesta vlastito sto bi mogao da upotrebis na popravku telesnog zdravlja. Ni odeca koju ti je dao manastir nije dovoljna. Zbog toga treba da imas nesto cime bi mogao sebi da nabavis drugu. Na kraju, ne moze se sve vreme [zivota] provesti u istom manastiru. Prema tome, ukoliko ne pripremis sebi pare za putne troskove i prevoz preko mora, neces moci da se preselis kada budes ushteo, te ces, stesnjen krajnjom bedom, bez ikakvog uspeha postojano provoditi radnicki i bedan zivot". Kada takvim pomislima zaplete svoj um, monah pocinje da misli kako da stekne makar jedan dinar. Sa tim ciljem on trazi neki posao, koji i ispunjava sa svom marljivoscu, bez znanja svoga ave. Prodavsi, zatim, tajno [svoje rukodelje] i dobivsi zeljenu monetu, on se, u strahu za nju, premislja gde da je stavi, ili kome da je poveri na cuvanje. Istovremeno, njega je vec pocela da ga nagriza jos ljuca briga o tome kako da udvostruci monetu: i on napregnuto stvara vazne planove o tome sta bi kupio za nju, i kakvu bi novu korist stekao od kupljenog. A kada mu se i ta zelja ostvari, pojavice se najnezasitija pohlepa za zlatom, koja se zatim sve silnije i silnije razgoreva, srazmerno sa kolicinom prihoda: jer, sa umnozenjem novca, uvecava se i besnilo strasti prema njemu. Kao zar na zar, dolaze i druge brizljive pomisli: obecava mu se dug zivot, predstavlja starost i razne duge bolesti koje u starosti nije moguce podneti ukoliko se u mlade godine ne pripremi dovoljno para. Tako se nesrecna dusa, buduci svezana uzama ove zmije (srebroljublja), sve vise i vise razgoreva u zelji da umnozi rdjavo zapoceto sabiranje imetka, sama u sebi radjajuci zarazu koja je, slicno plamenu, sve jace i jace prozdire. Buduci sva prozeta koristoljubivom pomisli, ona ni sta ne obraca srdacan pogled osim na izvor iz koga bi mogla da nabavi novac kojim bi se sto brze oslobodila od bremena manastirske strogosti. Ukoliko se pojavi neka nada za dobijanje novca, ona se vec nicega ne ustrucava: ni lazi, ni kleveta, ni kradje, ni narusavanja vernosti. Jednom recju, zlato i ocekivanje koristi u svemu za nju postaje bog, kao sto je za druge - stomak. Provideci poguban otrov ove bolesti, blazeni apostol je nazvao ne samo korenom svih zala, nego i idolosluzenjem, govoreci: (Umrtvite) i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo (Kol.3,5). 69. Postoje tri vrste te bolesti koje svi oci sa jednakim gadjenjem osudjuju. Prva, ciju smo pogubnost vec opisali, vara neke nesrecnike i ubedjuje ih da sabiraju ono sto nisu imali ni ranije, kada su ziveli u svetu; druga ih pobudjuje da opet zele i da povrate ono sto su ostavili na pocetku svoga odricanja od sveta: treca se radja pri losem postavljanju pocetka monahovanja (tj. pri nesavrsenom odricanju od svega) i onima koje uspeva da zarazi dusevnom hladnocom ne dopusta da se savrseno obnaze od svih svetskih imanja, uplasivsi ih buducom oskudicom i raslabivsi ih neverjem: ona im zatim, usled zadrzavanja novca i drugog imanja, (koja su bili duzni da ostave, odricuci se od sveta) nikako ne dopusta da dostignu jevandjelsko savrsenstvo. I u Svetom Pismu mozemo naci primere osude te tri vrste pada, sa teskim kaznama koje ih prate. Zeleci da dobije ono sto pre nije imao, Gijezije ne samo da se nije udostojio da zadobije blagodat prorocke sluzbe (koju je trebalo da dobije od svoga ucitelja po naslednom prejemstvu), nego je bio i porazen gubom zbog Jelisejevog prokletstva (4.Car.5,21-27). Zeleci da povrati novac koji je, posavsi za Hristom, odbacio, Juda je upao u izdajstvo Gospoda i izgubio apostolski cin. Osim toga, on ni svoj zivot nije okoncao na opsti nacin, vec samonasilnom smrcu (Mt.27,5). Zadrzavsi neki deo od onoga sto su posedovali, Ananija i Sapfira su ustima apostola kaznjeni smrcu (Dap.5,1-11). 70. O onima koji su se odrekli sveta, ali su zatim bili pobedjeni neverjem, bojeci se da ostanu obnazeni od svakog zemaljskog imanja, tajanstveno je zapisano u knjizi Ponovljenih zakona: Ko je plasljiv i slab srcem (neka ne ide u rat), vec neka ide i vrati se kuci svojoj, da ne bi srce brata svoga uplasio kao svoje (Pon.Zak.20,8). Sta je ociglednije od tog prorostva? Nije li ocigledno da Sveto Pismo zeli da oni bolje i da ne postavljaju temelj takvom zvanju, niti da ime njegovo primaju na sebe kako i druge svojim recima, rdjavim primerom i nevernim strahom svojim ne bi raslabljivali i udaljavali od jevandjelskog savrsenstva. Njima se, dakle, zapoveda da odlaze iz borbe i da se vracaju domu svome, buduci da sa podeljenim srcem niko ne moze da se bori u Gospodnjoj borbi. Jer, dvojedusan covek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). U jevandjelskoj prici se govori o caru koji je sa deset hiljada krenuo protiv drugoga, koji je imao dvadeset hiljada. Ne nadajuci se da ce imati uspeha u sukobu sa njim on je, dok je

22

jos bio daleko od njega, poslao da iste mir (ne zeleci ocigledno niti da pocinje borbu). Pronicuci u smisao te price dolazimo do zakljucka da je bolje da vise navedena lica uopste i ne zapocinju sa odricanjem od sveta, nego da, zapocevsi, kasnije ne mogu da ga podnose usrdno i sa potpunom tacnoscu, te tako sebe izloze velikoj opasnosti. Jer, kao sto govori Premudri, bolje je ne obecati, nego li obecati pa ne ispuniti (Prop.5,4). Dobro je tu receno da jedan ide sa deset hiljada, a drugi sa dvadeset. Jer, broj strasti, koje nas napadaju, veci je od broja dobrih raspolozenja koja se bore za nas. Ali niko ne moze... sluziti Bogu i mamonu (Mt.6,24), i nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Bozije (Lk.9,62). 71. Takvi obicno sklonost ka gramzljivosti slicnu ranijoj pokusavaju da opravdaju autoritetom Svetog Pisma. Tumaceci ga nepravilno, oni su sa radoscu spremni da izokrenu i po svojoj zelji izmene misao apostola, pa cak i [samog] Gospoda, ne prilagodjavajuci svoj zivot ili razum prema smislu Pisma, nego cineci nasilje nad Pismom po zelji sopstvenog samougadjanja. Zeleci da i u sadasnjem slucaju pokazu da je Pismo saglasno sa njihovim misljenjem, oni govore: "Napisano je: Blazenije je davati, nego primati" (Dap.20,35). Shvatajuci ove reci na naopak nacin, oni smatraju da se njima savrseno ponistava sila izreke u kojoj se govori: Ako hoces savrsen da budes, idi, prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). Oni misle da pod takvim izgovorom ne moraju da ostavljaju svoje bogatstvo. Oni se proglasavaju blazenijim od onih koji su ga ostavili jer su u stanju da, kao obezbedjeni ranijim imanjem, od suviska i drugima udele. Oni se, u stvari, stide da sa apostolom prime slavno siromastvo Hrista radi, i ne zele da se zadovolje trudovima svojih ruku i manastirskim oskudnim izdrzavanjem. Njima preostaje jedno od dvoga: ili da postanu svesni svoje samoprelesti i toga da se nikada nisu odrekli od sveta (buduci da su pristrasni prema ranijem bogatstvu), ili da (ukoliko zele da na delu i kroz trud ispitaju monasko zvanje) sve odbace i razdaju kako bi se, ne zadrzavajuci kod sebe nista od onoga od cega su se odrekli, zajedno sa apostolom hvalili gladju i zedju i [trpljenjem] hladnoce i nagotovanja (2.Kor.11,27). 72. Kruzi jedna izreka svetog Vasilija, episkopa kesarijskog, upucena jednom senatoru, koji je bio savladan hladnocom o kojoj je rec, tj. koji je, govoreci da se odrekao od sveta, kod sebe zadrzao nesto od imovine, ne zeleci da se izdrzava trudom svojih ruku, niti da se obucava istinskom smirenju kroz oskudicu u svemu i mukotrpni napor u manastirskom potcinjavanju. "I [cin] senatora si izgubio, - rekao je on njemu, - i monah nisi postao". 73. Prema tome, ako zelimo da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom, isterajmo iz srdaca nasih i tog pogubnog neprijatelja. Pobeda nad njim nije toliko velika, ali je vrlo necasno i ruzno biti pobedjen od njega. Jer, biti porazen od silnijeg jeste bolno (zbog obaranja dole) i zalosno (zbog izgub-ljene pobede), premda porazeni na neki nacin nalazi utehu u tome sto je svestan siline protivnika. Medjutim, ako se poraz pretrpi od slabasnog protivnika i pri borbi koja nije teska, ponizavajuci stid ce izazvati mnogo veci bol od bola zbog pa-da, i sram ce biti mnogo tezi od nastale stete. 74. Konacna pobeda i savrseno slavlje nad ovim neprijateljem moze se ocekivati tek kada savest monaha ne bude uprljana posedovanjem cak ni najmanjeg novcica. Stoga je nemoguce da se onaj ko se zaneo makar i najmanjim novcanim darom i ko je jednom u srce svoje primio koren pohote grazljivosti, odmah ne razgori ognjem cezlje za vecim. I vojnik Hristov ce biti pobednik, van svake opasnosti i nedostupan napadu strasti, sve dok ovaj najnezgodniji duh u njegovom srcu ne poseje zacetke svoje pohote. Kod svih vrsta strasti najvaznije je paziti na glavu zmije. Medjutim, narocito u odnosu na ovu strast treba biti najbrizljivije oprezan i ne dozvoliti da njena glava prodre u unutrasnjost. Jer, ukoliko bude pustena unutra ona ce, hraneci se svojom materijom i jacajuci, sama od sebe razgoreti veliki pozar. Stoga ne treba strahovati samo od posedovanja novca, nego i samu zelju treba sasvim iscupati iz duse. I ne treba toliko izbegavati dela (effectus) srebroljublja, koliko sa korenom odsecati strast (affectus) njegovu. Jer, nikakvu korist nam nece doneti oskudica u novcu, ukoliko u nama ostane zelja da ga posedujemo. 75. Moguce je da i onaj ko nema novca bude porobljen bolescu srebroljublja. Nikakvu korist nece doneti delo lisavanja od svega onome ko ne bude mogao da odsece

23

strast gramzljivosti. Jer, on se nasladjuje delom osiromasenja, ali ne i samom vrlinom siromastva, te se sa zaloscu u srcu miri sa teskom neophodnoscu. Jer, kao sto neke neoskvrnjene telom jevandjelska rec proglasava necistima srcem (Mt.5,28), tako i oni koji nimalo nisu obremenjeni tezinom novca mogu, po srcu i umu, biti osuceni zajedno sa srebroljupcima. Oni jednostavno nisu imali priliku za sticanje, ali su imali volju [za sticanjem], koja u ocima Bozijim uvek ima vecu vaznost od neophodnosti. Stoga mi treba na sve nacine da se pobrinemo da plodovi nasih trudova ne propadnu uzalud. Jer, dostojno je sazaljenja da se trpe posledice lisavanja od svega i osiromasenja, a da se plodovi gube usled besplodne gresne zelje volje. 76. Hoces li da saznas kakve pogubne plodove donosi ova strast i kakve ogranke drugih strasti pusta iz sebe, na pogibao onoga ko je prima i ko je brizljivo ne istrebljuje? Pogledaj na Judu koji je bio pribrojan apostolskom cinu! Kako ga je samo pogubila otrovom svojim (buduci da nije hteo da zgazi smrtonosnu glavu zmije) uhvativsi ga u zamku svoje pohote! U kakvu ga je samo duboku propast prestupa bacila, naucivsi ga da za trideset srebrnjaka proda Iskupitelja sveta i Spasitelja ljudskog roda! On nikada ne bi bio doveden do tako bezboznog dela izdaje da nije bio zarazen bolescu srebroljublja. On ne bi postao svetotatstveni vinovnik ubistva Gospoda da se nije navikao da potkrada povereni mu kovcezic. 77. Eto najsnaznijeg primera tiranstva ove strasti. Jednom zaplenjenoj dusi ona, kao sto smo rekli, vise ne dopusta da vrsi bilo kakvo pravilo postenja, niti da se nasiti bilo kakvim prihodima. Jer, kraj njenog besnila se ne postize obogacenjem, nego ogoljenjem od svega. I sam Juda je dobio na raspolaganje kovcezic namenjen za razdavanje bednima da bi, nasitivsi se obiljem novca, u krajnjoj meri, umerio svoju strast. Medjutim, on se raspalio preteranim razgorevanjem strasti, te je ne samo tajno potkradao kovcezic, nego - i samog Gospoda ushteo da proda. Jer, besnilo ove strasti se ne nasicuje nikakvom velicinom bogatstva. 78. Znajuci da onaj ko ima nesto po strasti nije u stanju da gramzljivost zadrzi u pristojnim granicama, i da kraj strasti nije mala ili velika suma, nego savrseno odricanje od svega, sveti apostol Petar kaznjava smrcu Ananiju i Sapfiru, koji su za sebe zadrzali nesto od svog imanja. I oni su poginuli za laz zbog gramzljivosti, kao sto je Juda sam sebe pogubio zbog krivice izdajstva Gospoda. Kakva je samo medju njima slicnost u prestupu i u kazni! Tamo je srebroljublje dovelo do izdajstva, a ovde do lazi. Onamo se izdaje istina, a ovde se vrsi greh lazi. Dejstvo greha tamo i ovde naocigled nije slicno, ali mu je cilj istovetan. On je, da bi se izbavio od bede, opet pozeleo da ima ono cega se bio odrekao, a oni su, da ne bi postali bedni, pokusali da za sebe zadrze nesto od svoga imanja, koje je trebalo da se apostolima verno prinese, ili potpuno razda braci. I u prvom i drugom slucaju je sledila jednaka kazna smrcu zbog toga sto su oba greha izrasla iz istog korena srebroljublja. Ako je (nastavicemo da razmatramo) onima koji nisu zeleli da steknu tudje, nego samo da sacuvaju svoje sopstveno i koji nisu imali zelju za sticanjem, nego samo zelju da sacuvaju, izrecena tako stroga presuda, sta da se kaze za one koji zele da sabiraju bogatstvo koje nikada nisu imali, i koji se pred ljudima pokazuju siromasni, dok pred Bogom ostaju bogati zbog strasti gramzljivosti. 79. Gramzljivce treba smatrati gubavima duhom i dusom, slicno Gijeziju koji je, pozelevsi trulezan novac ovoga sveta, bio pogodjen zaraznom necistotom gube. Njome je on i nama ostavio ocigledan primer kako dusa, koja se oskrnavi prestupnom strascu gramzljivosti, biva porazena duhovnom zarazom strasti, i kako u ocima Gospoda ima necistotu koja vodi vecnom prokletstvu. 80. Prema tome, ako si, stremeci savrsenstvu, ostavio sve i posao za Hristom, slusajuci rec Njegovu: Idi, prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21), zasto se, polozivsi ruke na plug, osvrces nazad, te po recima istog Gospoda, postajes nepripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62)? Kad si vec postavljen na krov, na visinu jevandjelskog savrsenstva, zbog cega opet silazis u kucu svoju da uzmes nesto od onoga sto si ranije tako radosno prezreo (Lk.17,31)? Kad si vec postavljen na polje delanja vrlina, zasto se opet trudis da se obuces u breme svetskog sticanja, od koga si se oslobodio pri odricanju od sveta? Ako tada, preduhitren siromastvom, nisi imao sta da ostavis, utoliko pre sada ne treba da stices ono sto ranije

24

nisi posedovao. Ti si, po osobitom Bozijem blagovoljenju, (siromastvom) bio pripremljen (za odricanje od sveta) kako bi, neometan nikakvim lancima sticanja, brze pritekao k Njemu. Uostalom, niko od siromasnih ne treba da se ponizava (stoga sto nema sta da ostavi). Jer, nema nikoga ko ne bi imao sta da ostavi. Od svih imanja sveta odrekao se onaj ko je sa korenom odsekao samu strast za sticanjem. 81. Ovu vrlinu negramzljivosti [nesticanja] mi ne mozemo sacuvati celom i nepovredjenom ukoliko ne zivimo u manastiru, i ukoliko, po apostolu, nismo zadovoljni kad imamo hranu i odecu (1.Tim.6,8). 82. Prema tome, secajuci se osude Ananije i Sapfire, ustrucavajmo se da zadrzimo nesto od onoga sto smo po zavetu duzni da savrseno ostavimo, nameravajuci da se odreknemo od sveta. Plaseci se takodje primera Gijezija, koji je za greh srebroljublja bio kaznjen neizlecivom gubom, pobojmo se da steknemo ono sto ni pre nismo imali. Uzasavajuci se, takodje, kako zlodela Judinog, tako i njegovog kraja, izbegavacemo svim silama ponovno sticanje novca, od koga smo se odrekli jednom za svagda. Osim toga, pomisljajuci na smrtnost nase prirode i neizvesnost smrtnog casa, pobojmo se da Dan Gospodnji, koji nastupa kao lopov u noci, nasu savest ne zatekne uprljanu sticanjem makar i jedne pare. Jer, i ona jedna ce unistiti sve plodove naseg odricanja od sveta i uciniti da se ono sto je Gospod u Jevandjelju rekao bogatasu odnosi i na nas: Bezumnice, ove noci trazicu du-su tvoju od tebe; a ono sto si pripremio cije ce biti (Lk.12,20)? Nimalo ne misleci o sutrasnjem danu, nikako nemojmo sebi dozvoliti da se udaljimo od ustava opstezica. Mi to, bez sumnje, nikako necemo moci ispuniti, niti cemo moci da mirno prozivimo po pravilima manastirskog ustava, ukoliko u nama prethodno ne bude na cvrstom temelju utvrdjena vrlina trpljenja, ciji izvor nije nista drugo do smirenje.

g) BORBA SA DUHOM GNEVA (VIII knjiga pravila) 83. U cetvrtoj borbi predstoji nam da iz dubine nase duse sa korenom iscupamo smrtonosni otrov gneva. Jer, sve dok se on gnezdi u nasim srcima, i oslepljuje oko' nasega uma pogubnim mrakom, mi ne mozemo steci ni pravilno razlikovanje dobra i zla, ni ostrinu casnog sagledavanja, ni zrelost saveta; niti mozemo biti pricesnici zivota, niti se nepokolebivo drzati pravde; niti primati istinsku duhovnu svetlost, buduci da je receno: Uznemiri se od jarosti oko moje (Ps.6,8); niti postati pricesnici mudrosti, cak i da nas svi smatraju premudrim, buduci da gnev pociva u nedrima bezumnih (Knj.Pro.7,10); niti postici dugovecni zivot, cak i ako nas drugi ljudi smatraju razumnim, buduci da gnev pogubljuje i razumne (Pric.15,1); niti uzmoci da uvek dobro drzimo meru pravde po ukazanju srca, buduci da gnev covekov ne tvori pravdu Boziju (Jak.1,20); niti uzmoci da posedujemo vazno uvazavanje, tako obicno i medju ljudima ovoga veka, makar i po preimucstvu rodjenja bili smatrani znatnima i postovanima, buduci da gnevan covek nije blagoobrazan (Pric.11,25); niti uzmoci da posedujemo zrelost saveta, makar izgledali kao oni koji su stekli mnoga poznanja, buduci da jarosni covek sve cini bez saveta (Pric.14,17); niti biti spokojni od nemira i smucenja, ni slobodni od grehova, makar nimalo od drugih ne bili uznemiravani, buduci da gnevljiv covek zamece svadju, i jarosni otkriva grehe (Pric.29,22). 84. Trudeci se da opravdaju ovu pogubnu bolest duse, poneki pokusavaju da umanje njenu neprilicnost pogresno tumaceci Pismo, te govore: "Nije strasno ako se gnevimo na bratiju koja grese, buduci da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili nece da ga poznaju, ili nece da ga postuju kao sto treba, premda ga i znaju, kao na primer: I planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se prorok moli, govoreci: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo sto ljudima daju slobodu da dejstvuju po strasti na svoju propast, vec i bezgranicnome Bogu, izvoru svake cistote, necastivo pripisuju necistu plotsku strast. 85. Ukoliko se ova i slicna mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom znacenju, ispasce da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon

25

prema jednima i da se odvraca od drugih, da se priblizava i udaljuje, da ima telesne udove - glavu, oci, ruke, noge i slicno. Ne moze izbeci krajnju pogresku onaj ko sve ovo bukvalno razume o Onome koji je, po svedocanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv, svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne moze pripisati smucenje gnevom i jaroscu. Pod imenom telesnih udova i pokreta oznacavaju se Bozanstvena svojstva i promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakse mozemo da shvatimo kroz poredjenje: oci oznacavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge - Njegovo stvaralastvo i promisljanje, misice - silu i svedrziteljstvo i ostalo. Tako isto, kada citamo o gnevu ili jarosti Bozijoj, treba da se cuvamo da ne pomisljamo na nesto sto se susrece kod coveka. Pod tim treba bogodolicno da shvatimo nesto sto je tudje svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i pravedni uzvratitelj za sve sto u ovome svetu nije ispravno ucinjeno. Pri citanju izreka takve vrste mi treba da se plasimo pravedne kazne Bozije, te da se na svaki nacin cuvamo od svega sto je protivno Njegovoj volji. 86. Stoga, monahu koji stremi ka savrsenstvu i koji zeli da se zakonito podvizava duhovnim podvigom treba da je tudj svaki pokret gneva i jarosti. On treba da slusa sta mu zapoveda izabrani sasud: Svaka gorcina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef.4,31). Govoreci: Svaki gnev da je daleko od vas, on ne izuzima nikakav pokret gneva, cak ni znaj koji izgleda kao neophodan ili koristan. Monah koji zuri (ako se pokaze kao neophodno) da leci brata koji je sagresio neka pazi da se ne razgnevi kako ne bi, starajuci se da izleci onoga ko strada lakom groznicom, upao u jos goru bolest slepila. Jer, onaj ko hoce da zaleci ranu drugoga treba da je zdrav i slobodan od svake bolesti, da mu se ne bi rekla ona jevandjelska rec: Lekaru, izleci se sam (Lk.4,23), a takodje i: A zasto vidis trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osecas? Ili, kako ces reci bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome (Mt.7,3-4). 87. Ma iz kog razloga se u nama razgoreo, pokret gneva oslepljuje oci srca. Nalazuci pokrov na ostrinu umnog vida on ne daje da vidimo Sunce pravde. Sve jedno je da li je na oci postavljen zlatni ili olovni list, ili od nekog drugog metala: vrednost metala ne utice na razliku u oslepljenosti. Uostalom, gnev nam cini i veoma korisnu uslugu ukoliko se srdimo na sladostrasne pokrete nasega srca i ukoliko negodujemo sto se u skrivnicama nasih grudi javlja [naklonost] ka onome sto je stid ciniti, pa cak i govoriti pred ljudima i zbog cega strepimo od straha pri misli na prisustvo andjela i samoga Boga, koji je svuda i sve ispunjava, kao i o svevidecem Oku Bozijem, od koga se ne mogu sakriti nikakve tajne nase savesti. Korisno je i kada se ljutimo protiv samoga gneva, tj. zbog toga sto se on uvukao [u nas], pobudjujuci nas protiv brata. Jer, tada sa gnevom odbacujemo njegove pogubne predloge, ne dajuci mu da se na zlo nase skriva u skrivnicama nasih grudi. Da se tako gnevimo uci nas i prorok koji je odlucno od svojih osecanja odbacivao ovu strast. On cak ni svojim javnim neprijateljima (koje je Bog predao u njegove ruke) nije hteo da se osveti. Kada ga je Semej na glas psovao pred svima, bacajuci kamen na njega, i kada je Avisaj, sin Sarujin, za kaznu zbog takve uvredu cara hteo da mu odrubi glavu, blazeni car David je blagocastivo uznegodovao protiv takve namere, sacuvavsi nepokolebivo svoju krotost, i pokazavsi obrazac smirenja i tvrdog trpljenja, govoreci: Sta je vama do mene, sinovi Sarujini, neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zasto tako cinis? Jos rece David Avisaju i svim slugama svojim: eto, moj sin koji je izasao od bedara mojih, trazi dusu moju, a kako nece ovaj Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu danasnju (2.Sam.16,10-12). 88. Na taj nacin, nama se dopusta da se gnevimo, ali za spasenje, tj. na same sebe, i na rdjave pomisli koje nam dolaze. Mozemo, dakle da se gnevimo na njih, i da ne gresimo, tj. da ih ne sprovodimo u delo na sopstvenu pogibao. Isti smisao jos jasnije izrazava i sledeci stih: Govorite u srcima svojim i na posteljama svojim se rastuzite (Ps.4,5). Naime, ono sto pomisljate u srcima svojim kada vas iznenadno spopadnu smucujuce pomisli ispravljajte i zagladjujte spasonosnom skrusenoscu, posto prethodno mirnim rasudjivanjem uspete da utisate svaki sum i nemir gneva, sto ce biti slicno leganju na udobnu postelju. Iskoristivsi pouku ovoga stiha i blazeni Pavle je rekao: Gnevite se ali ne gresite, i zatim dodao: Sunce da ne zadje u gnevu vasem: niti dajte

26

mesta djavolu (Ef.4,26-27). Ako je pogubno dopustati da Sunce pravde zadje u gnevu nasem, i ako mi, razgnevivsi se, odmah dajemo mesto djavolu u srcu svome, zbog cega onda ranije zapoveda da se gnevimo, govoreci: Gnevite se ali ne gresite! Ne kaze li on sledece: gnevite se na svoje strasti i na sam gnev vas, da pri vasoj popustljivosti u gnevom pomracenim umovima vasim ne bi pocelo da zalazi Sunce pravde - Hristos. Jer, Njegovim odlaskom vi biste u vasim srcima dali mesto djavolu. 89. U prenesenom znacenju pod suncem mozemo da shvatimo razum. On se pravedno naziva suncem zbog toga sto prosvecuje sve pomisli i stremljenja naseg srca. [S druge strane], pod zabranom gneva treba shvatiti zapovest da strascu gneva ne gasimo to svetilo kako, sa njegovim zalaskom, svo nase srce ne bi obuzeo mrak burnog nemira zajedno sa njegovim vinovnikom - djavolom. Jer, tada bismo, obuhvaceni tamom gneva kao u tamnoj noci, ostali u neznanju sta da radimo. Takvo shvatanje ovog mesta kod apostola predano nam je u poukama staraca. Oni ne dozvoljavaju cak ni za trenutak da dopustimo gnevu da se uvuce u nase srce. Oni nas savetuju da na sve nacine pazimo da ne dodjemo pod osudu izrecenu u Jevandjelju: Svaki koji se gnevi na brata svoga nizasto bice kriv sudu (Mt.5,22). Pri tome, kad bi bilo dozvoljeno da se gnevimo do zalaska sunca, strast gneva bi se uvek zurila da se, navodno opravdano, zadovolji svojom osvetom pre nego sto sunce pozna zapad svoj. 90. A sta reci za one cija neumoljivost ne prestaje ni po zalasku sunca, i koji mnogo dana drze zlobu na one protiv kojih su se rasrdili? Oni ponekad govore da se ne gneve, premda njihova dela cesto otvoreno izoblicavaju silno negodovanje (kada se, na primer, prema nekome ne obracaju sa pristojnom recju ili kada ne razgovaraju sa uobicajenom ljubaznoscu). Njima se cini da oni pri tom ne grese, buduci da ne traze odmazdu za svoje razdrazenje. Medjutim, oni samo ne smeju, ili ne mogu da ga ispolje, dok im u srcu kipi. Cuteci, oni ga prezivljavaju, cime otrov gneva obracaju na svoju propast. Oni gorcinu gneva ne izgone odmah silom duse, nego je vare tokom mnogih dana, da bi je tek tokom vremena unekoliko ukrotili. 91. Zar ne zadovoljava svoju osvetu i gnev onaj ko od onoga na sta ga pobudjuje gnev ispunjava samo ono sto moze? Tako cine i oni koji zadrzavaju pokrete gneva ne zbog zelje da su miroljubivi, nego zbog nemoci da se osvete, premda ga i iskaljuju cime mogu. Nemajuci mogucnosti da onima na koje su se rasrdili ucine nesto vise, oni svoj bes iskaljuju time sto sa njima ne govore sa obicnom ljubaznoscu. Nije, dakle, dovoljno samo da se obuzda ispoljavanje greha na delu. Gnev treba da se izbaci iz skrivnica srca, inace ce se, usled pomracenja tamom, izgubiti zdravo rasudjivanje i svetlost poznanja, cime [covek] prestaje da bude hram Duha Svetoga. Jer, premda i ne zalosti ljude iz okoline, pritajeni gnev u srcu izgoni najsvetlije sijanje Duha Svetoga, isto kao i ispoljeni gnev. 92. Zar se moze misliti da nam Bog dopusta da makar jednu minutu drzimo gnev, ukoliko [se zna] da ne dozvoljava da prinosimo zrtve nasih duhovnih molitava kad smo svesni ne samo da se gnevimo na drugoga, nego i kad drugi ima nesto protiv nas: Ako, dakle, prineses dar svoj zrtveniku, i onde se setis, da brat tvoj ima nesto protiv tebe; ostavi onde dar svoj pred zrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dodji i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24)? I kako mozemo misliti da nam se dozvoljava da drzimo ogorcenost na brata makar do zalaska sunca (da ne kazem mnogo dana), ukoliko nam se ne dozvoljava da molitve svoje prinosimo Bogu cak ni kada on ima nesto na nas, i kada nam apostol zapoveda: Neprestano se molite(1.Sol.5,P), i: Hocu, dakle, da se muzevi mole na svakom mestu, podizuci svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8)? Prema tome, ukoliko budemo zadrzavali takav otrov u srcima svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i jevandjelskom zapovescu, kojom nam se zapoveda da se neprestano i na svakom mestu molimo), ili da smo svesni da, izlivajuci svoju molitvu bez obzira na zabranu, u stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu Gospodu. 93. Ne moramo da se duze zadrzavamo na jevandjelskim i apostolskim zapovestima kada i Stari Zavet (koji, cini se, unekoliko povladjuje nasim nemocima) upozorava na isto, govoreci: Nemoj mrzeti brata svog u umu svom (Lev.19,17), i opet: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Pric.12,28), i jos: Ne budi osvetoljubiv, i ne nosi srdnje

27

na sinove naroda svoga (Lev.19,18). Vidis li da se i tu rdjavo raspolozenje prema bratiji odseca ne samo na delu, nego i u tajnim pomislima, buduci da se zapoveda da se iz korena iz srca izbaci mrznja kako ne samo ne bismo uzvracali za uvredu, nego kako se je cak ne bismo ni opominjali. 94. Osetivsi narocitu unutrasnju pobudu da ispravimo svoju nesredjenu i nemarnu narav, i pobedjeni gordoscu ili netrpljenjem, mi se u sebi zalimo da nam nedostaje pustinja. Time kao da podrazumevamo da bismo tamo, ni od koga ne uznemiravani, odmah stekli vrlinu trpljenja, ocigledno pravdajuci svoj nerad (oko ukrocenja poriva gneva), i razlog njegovog nastajanja prebacujuci na bratiju, a ne na svoje netrpljenje. Medjutim, ukoliko mi, na taj nacin, budemo uzroke nase neispravnosti pripisivali drugima, nikada necemo doci do neophodne mere trpljenja i savrsenstva. Delo ispravljanja i umirenja svoga srca nemoj smestati u ruke proizvoljenja drugoga, koje uopste ne stoji u nasoj vlasti, vec ga drzi u dobrom raspolozenju svoje volje. Nase nepadanje u gnev ne treba da zavisi od savrsenstva drugoga, nego od nase vrline, koja se ne stice tudjim trpljenjem, nego sopstvenom velikodusnoscu. 95. Prema tome, iskanje pustinje prilici savrsenima i ociscenima od svake strasti, koji su u zajednici sa bratijom istrebili sve strasti. U nju ne [treba] stupati zbog malodusnog bekstva, nego iz zelje da se dostigne visina Bozanstvenog sagledavanja (buduci da nju ni savrseni ne mogu steci bez pustinje). Jer, neisceljenje strasti koje prenesemo u pustinju ostace skrivene u nama, ali ne i istrebljene. Onima koji su cisti srcem pustinja obezbedjuje najcistije sagledavanje, te u najvernijim vidjenjima otkriva poznanje duhovnih tajni, dok onima koji se jos nisu ocistili obicno ne samo da ocuvava strasti, nego ih jos i pojacava. U takvom slucaju [covek] sebi moze da izgleda trpeljiv i smiren sve dok se ne vidi ili ne stupi u dodir sa nekim covekom. Medjutim, cim ga neki slucaj izazove na pokret, on se odmah vraca svojoj ranijoj naravi: tada odmah u njemu nicu strasti koje su se skrivale i, kao neobuzdani konji koji su ugojeni dugim odmorom, sa najvecim stremljenjem i besnilom izlaze iz svojih zatvora na propast svog jahaca. Jer, ukoliko nisu prethodno ociscene, strasti sa vecim besnilom dejstvuju u nama posle prekida slucajeva njihovog ispoljavanja i obuzdavanja medju ljudima. I samu senku trpljenja, kojom smo, kako se uobrazavalo, ziveci zajedno sa bratijom, naizgled ovladali, i koje smo projavljivali, u najmanju ruku, iz uvazavanja prema njima i iz stida da se pred svima pokazemo malodusnim, mi gubimo u pustinjskoj bezbriznosti. 96. Slicno je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga sto su bezopasne ili sto su stekle dobre osobine, nego stoga sto ih na to prisiljava pustinja. Medjutim, cim ugrabe mogucnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima skriva. Isto tako i onima koji zele savrsenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude (kada sa njima nisu u opstenju i sukobu, buduci da je gnev pri tome ziv: on se samo pritajio i gotov je da se odmah obrusi na bilo sta). Secam se kako sam se, ziveci u pustinji, ponekad razdrazivao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova debljina ili tankost, ponekad na nozic ukoliko se pri rezanju zatupi te ne sece brzo, a ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam zurio na citanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta nevoljno culo prokletstvo na bezdusnu stvar, ili vec neizostavno na djavola: time bi i smucenje nestajalo i dusa se uspokojavala. Prema tome, u delu usavrsavanja ce malu korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se moze ispoljavati i na nemim stvarima i na sitnicama. Ostajuci u nasem srcu ona nam nece dati da postignemo mirno raspolozenje, niti da se oslobodimo od drugih strasti. 97. Stoga, ako zelimo da postignemo najvise Bozanstveno blago o kome se govori: Blazeni cisti srcem, jer ce Boga videti (Mt.5,8), duzni smo da ovu strast izbacimo ne samo iz nasih dela, nego i da je sa korenom iscupamo iz dubine duse. Jer, nece nam suvise koristiti da obuzdavamo besnilo gneva u reci i da ga ne ispoljavamo na delu, ukoliko ga Bog, od koga se ne mogu sakriti tajne srca, bude video u skrivnicama srca. Jevandjelska rec nam zapoveda da pre odsecamo korene strasti, negoli njihove plodove (koji se po iskorenjivanju korena vise nece radjati). Time ce dusa dobiti mogucnost da

28

postojano prebiva u svakom trpljenju i svetosti, buduci da gnev nece biti odstranjen samo sa povrsine nasih postupaka i delanja, nego i iz skrivnica pomisli. Stoga treba umrtvljavati gnev i mrznju, kako ne bismo upali u greh covekoubistva, koji bez njih ne moze da se desi. Jer, svaki koji se gnevi na brata svoga ni za sto, bice kriv sudu (Mt.5,22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste covekoubica (1Jn.Z,15). Takav, naime, u srcu zeli da pogine onaj na koga se gnevi. I premda ljudi ne smatraju da je prolio krv sopstvenom rukom ili macem, Gospod ga zbog strasti gneva proglasava ubicom. On ce, naime, svakom uzvratiti ili nagradom, ili kaznom ne samo za ostvarena dela, nego i za namere volje, kako sam govori preko proroka: A ja znam dela njihova i misli njihove, i doci ce vreme, te cu sabrati sve narode... (Is.66,18). I apostol [kaze]: Posto se misli njihove medju sobom optuzuju ili opravdavaju na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske... (Rim.2,15-16). 98. Prema tome, Hristov podviznik, koji se zakonito podvizava, treba sa korenjem da iz sebe izbaci strast gneva. Za savrseno, pak, izlecenje od ove bolesti neophodno je sledece lecenje: pre svega, treba verovati da ne dolikuje gneviti se ni pod kojim izgovorom, ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, znajuci da cemo, po pomracenju gnevom izvorne svetlosti koja je u nama, po pomracenju svetlosti naseg srca, odmah izgubiti i svetlost razlikovanja stvari, i cvrstinu blagorazumnosti i pristojnosti, i merilo pravde; zatim, treba da se drzimo ubedjenja da ce se, ukoliko se duh gneva zadrzi u nama, neizbezno pomutiti i cistota nasega duha, te on vec nece moci postati hram Duha Svetoga; i najzad treba da pomisljamo i na to da sve dok prebivamo u gnevu mi nikako ne smemo da se molimo i da pred Gospodom izlivamo svoje prozbe. I iznad svega, imajuci pred ocima neizvesnost granice covekovog zivota, mi postojano treba da smo svesni da se svakog dana mozemo preseliti iz tela. Tamo nam nimalo nece pomoci ni drzanje cistote celomudrenosti, ni odricanje od celokupnog imanja, ni preziranje bogatstva, ni trud posta i bdenja, buduci da vec zbog gneva i mrznje Sudija vaseljene preti vecnim mukama.

d) BORBA SA DUHOM TUGE (IX knjiga pravila) 99. U petoj borbi treba da izbegnemo zalce sveprozdiruce tuge. Ukoliko zadobije mogucnost da ovlada nasim srcem, ona onemogucava Bozanstveno sagledavanje. Sunovrativsi dusu sa visine svetog raspolozenja, ona je raslabljuje do kraja i gusi, ne dajuci joj ni da molitve vrsi sa obicnom srdacnom zivoscu, ni da pritice citanju Svestenih knjiga (kao duhovnom orudju i leku), ni da bude mirna i krotka sa bratijom, dok je prema obaveznim delima poslusanja cini netrpeljivom i ropcucom. Lisivsi je svakog zdravog rasudjivanja i pomutivsi joj srce, ona je cini izbezumljenom i opijenom, te je skrusava i davi pogubnim ocajanjem. 100. Stoga smo, ukoliko zelimo da se zakonito trudimo u podvizima duhovne borbe, duzni da sa podjednakom paznjom lecimo i ovu bolest. Kao sto moljac [nagriza] odecu, i crv drvo, t-ko i tuga coveku izjeda srce (Pric.25,21): tako jasno i odredjeno Bozanstveni Duh izrazava silu opasne i pogubne strasti. Kao sto odeca koju su izjeli moljci vise nema nikakvu vrednost, niti je prikladna za casnu upotrebu, i kao sto drvo koje su izgrizli crvi vise nije za gradju ili za ukras ma koje gradjevine, makar i osrednje, vec zasluzuje da bude odlozeno radi spaljivanja ognjem, tako i dusa koju prozdiru ugrizi sveunistavajuce tuge vise nije prikladna za prvosvestenicku odecu, tj. miro Duha Svetog, koje silazi sa neba najpre na bradu Aaronovu, a zatim na skute njegove, kao sto je receno u prorostvu svetog Davida: Kao dobro ulje na glavi, koje se stace na bradu, bradu Aaronovu, koje se stace na skut od haljine njegove (Ps.132,2), niti za gradjenje i ukrasavanje duhovnog hrama ciji je temelj postavio Pavle, premudri arhitekta, govoreci: Jer ste vi hram Boziji i Duh Boziji zivi u vama (1.Kor.Z,16), za ciju izgradnju se koriste drva koja opisuje nevesta u Pesmi nad Pesmama, govoreci: Grede su nam u kucama kedrove, daske su nam od kiparisa (Pesm.1,17). Eto kakve vrste drveca se izabiru za hram Boziji: one su i ugodnog mirisa i ne trule, kako ne bi podlegla kvarenju usled starosti, niti gnjilosti od crva.

29

101. Ponekad ta bolest ima obicaj da se radja od prethodnih strasti, od gneva, pohote, ili gramzljivosti, tj. kad neko u umu izgubi nadu da ce ih zadovoljiti delima ili stvarima po njihovim vrstama; ponekad se radja bez ikakvih vidljivih razloga koji bi mogli da nas bace u tu propast, tj. po dejstvu lukavog neprijatelja, pri cemu nas iznenada zahvata takva zalost da sa uobicajenom ljubaznoscu nismo sposobni da primimo cak ni osobe koje su nam najdraze i najpotrebnije (i sve sto nam one tada budu rekle mi cemo smatrati neumesnim i nepotrebnim, te im necemo dati nikakav ljubazan odgovor, buduci da su sve pore naseg srca ispunjene gorcinom zuci). 102. Time se najjasnije pokazuje da se zalci zalosti u nama ne podizu uvek zbog krivice drugih, nego vise zbog nase sopstvene [krivice]: mi sami u sebi nosimo uzroke svih zalosti, tj. u semenima strasti koja, cim nasu dusu orosi kisa iskusenja, odmah izbijaju u svojim mladicama i plodovima. Niko se nikad ne prinudjuje na greh (cak i ako rdjav primer drugih pobudjuje na greh), vec [covek] u svome srcu ima sakrivenu gradju odredjenog greha. I nikako ne treba verovati da covek, na primer, iznenada prima strast sramne pohote (ne posedujuci je ranije), tj. kada pogleda na lepu zenu i kada bude porazen njenom lepotom. Naprotiv, treba smatrati da ju je on pozeleo stoga sto je gledanje na nju samo iznelo na videlo bolest koja se skrivala u unutrasnjosti. Zbog toga mi prvenstveno treba da se pobrinemo oko ociscenja svojih strasti i ispravke svojih osecanja i raspolozenja. 103. Postoji jos jedna vrsta tuge, i to najrdjavija, koja u dusu koja je sagresila ne polaze nameru da ispravi zivot i da se ocisti od strasti, nego - najpogubnije ocajanje. Ona Kainu nije dopustila da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi da posle izdaje potrazi sredstva ispravljanja. Naprotiv, ona ga je, kroz ocajanje koje je savetovala, navela na samoubistvo. 104. Tuga za nas moze biti korisna samo u slucaju kada je primamo buduci pokretani ili pokajanjem zbog grehova, ili vatrenom zeljom za savrsenstvom, ili sagledavanjem buduceg blazenstva. O njoj i blazeni Pavle govori: Jer zalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a zalost ovoga sveta donosi smrt (2.Kor.7,10). 105. Medjutim, ta tuga, koja donosi pokajanje za nesumnjivo spasenje, jeste poslusna, srdacna, smirena, krotka, prijatna i trpeljiva, buduci da proizlazi iz ljubavi prema Bogu. Iz zelje za savrsenstvom ona se neumorno prostire prema telesnom samozlopacenju i skrusenosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i ziva zbog nade na napredak, usled cega zadrzava svu prijatnost srdacnosti i blagodusnosti, noseci u sebi sve plodove Duha Svetoga koje nabraja apostol: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost i uzdrzanje (Gal.5,22). Tuga, pak, ovog sveta jeste krajnje ropcuca, netrpeljiva, gruba, puna odbojne svadljivosti, besplodne zalosti i pogubnog ocajanja. Onoga koga obuzme, ona rasejava i odvlaci od svakog zanimanja i spasonosnog staranja o samom sebi. Ona ne samo da preseca dejstvo molitve, nego i pustosi sve navedene duhovne plodove koje obicno omogucuje zalost koja je po Bogu. 106. Zbog toga svaku tugu koja se ne prima ili radi spasonosnog pokajanja, ili zbog revnosti za savrsenstvom, ili zbog zelje za buducim dobrima treba kao svetsku i smrtonosnu odsecati i sasvim izbacivati, zajedno sa duhom bluda, srebroljublja i gneva. 107. Ovu najpogubniju strast moci cemo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju dusu neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, ozivljavajuci je i podizuci je nadom i sagledavanjem buduceg blazenstva. Na taj nacin mi mozemo da savladamo sve vrste tuge: i onu koje proizilazi iz prethodnog gneva, i onu koja dolazi od gubitka prihoda i podnosenja stete, i onu koja se radja od nanesenih nam uvreda, i onu koja proizilazi iz nerazumnog dusevnog rastrojstva, i onu koja nas baca u smrtno ocajanje. Uvek se radujuci zbog sagledavanja vecnih buducih dobara i prebivajuci nepokretno u takvom raspolozenju, mi necemo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u prijatnim, gledajuci i na jedne i na druge kao na nistavne i brzo prolazece. (Radi smirivanja duha tuge citaj jos u 7. odeljku izbor iz svetog Kasijana - o borbi sa nevoljama i napastima).

30

dj) BORBA SA DUHOM UNINIJA (X knjiga pravila) 108. Kao sesta, predstoji nam borba sa strascu koju mi mozemo nazvati uninijem, camotinjom ili srdacnom setom. Ona je srodna tuzi i nju osobito trpe monasi koji stranstvuju po pustinjama. Ona je najneprijatniji neprijatelj onih koji prebivaju u usamljenosti. Ona svakog monaha uznemirava narocito oko sestog sata (u dvanaest sati po nasem racunanju vremena, odnosno u podne) kao neka groznica koja u odredjene sate napada bolesnu dusu sa svojim rastrojavajucim dejstvima. Neki starci (Evagrije I tom, str. 631), nazivaju je podnevnim demonom, o kome se govori u 90. Psalmu. 109. Napavsi na bednu dusu inoka, uninije radja uzas prema mestu [na kome prebiva], odvratnost prema keliji i prezir prema bratiji koji zive sa njim, ili na manjoj udaljenosti od njega, predstavljajuci ih lenjivim i sasvim neduhovnim, dok njega samog sasvim razlenjuje i odvraca od dela kojima se obicno zanima u svom obitalistu. Ono u njemu slabi volju da sedi u keliji, ne dopusta mu da pristupa citanju, nagoni ga da uzdise i da se zalosti sto je toliko vremena proziveo bez imalo napretka i sto nije stekao nikakav duhovni plod, te mu savetuje da tuguje zbog toga sto ostaje u pustom mestu iako bi mogao da upravlja drugima i da mnogima donosi korist, i stoga sto nikoga nije vaspitao i sto nikoga svojim poukama i ucenjem nije duhovno rodio. Zatim mu ono hvali manastire koji se nalaze daleko od njega, predstavljajuci mesta na kojima se oni nalaze kao mnogo korisnija za duhovno napredovanje, buduci da mogu vise da potpomognu spasenje, dok opstenje sa tamosnjom bratijom prikazuje kao najprijatnije i duhovno nazidjujuce. Nasuprot tome, mesto na kome se on nalazi predstavlja kao nepodnosljivo, napominjuci mu da od bratije koja tu prebiva nema nikakve pouke, dok sve nuzno za odrzavanje tela dobija sa ogromnim trudom. Na kraju, ono usamljeniku nagovestava da nece moci da se spase ukoliko ostane na tom mestu, te da ce uskoro poginuti ukoliko ne ostavi keliju i ukoliko se odmah ne preseli na neko drugo mesto. Posle toga, oko petog i sestog casa ono njegovo telo dovodi do takve nemoci i do takve izgladnelosti da mu se cini kao da je iscrpljen i izmoren od dugog putovanja i najtezeg truda, ili kao da je podneo dvodnevni ili trodnevni post bez ikakvog potkrepljivanja hranom. I eto, on se u nemiru obazire tamoamo, uzdise zbog toga sto mu niko od bratije ne dolazi, cesto ulazi i izlazi iz kelije, i posmatrajuci sunce ima utisak da sporo tece ka zalasku. U takvoj nerazumnoj smetenosti uma on kao da je obavijen mrakom, te postaje nesposoban za bilo kakvo duhovno delanje. On pocinje da misli da se od takve napasti ne moze izbaviti ukoliko ne poseti nekog od bratije, ili ukoliko se ne utesi snom. Tu taj razorni duh pocinje da mu iznosi da treba da ucini neophodne posete bratiji, ili da posecuje bolne koji se nalaze u blizini ili daleko. On mu, takodje, ubacuje [pomisao] da je duzan da pronadje neke rodjake ili rodjakinje i da ih pocesce posecuje, te da bi bilo veliko delo poboznosti ukoliko bi neku blagocastivu zenu, koja je se posvetila Bogu i koja je lisena svake pomoci od rodbine, pocesce posecivao i donosio joj sve sto joj je potrebno, buduci da se njeni srodnici ne staraju o njoj. [On mu podmece zakljucak] da se treba vise truditi u delima blagocastivosti te vrste, dok je sedenje u keliji besplodno i ne donosi nikakav napredak. 110. Tako se uznemirava bedna dusa, zapletena u neprijateljske zamke sve dok se monah, izmoren duhom uninija, ili baci u postelju, ili napusti kelijsko zatvornistvo, istuci izbavljenje od napasti u poseti nekoga od bratije. Medjutim, ta poseta, koju on u sadasnje vreme koristi kao lek, u rukama njegovog protivnika ubrzo postaje sredstvo koje izaziva jos vece rastrojstvo. Jer, neprijatelj ce jos cesce i snaznije napadati onoga ko mu, kao sto je na delu doznao, odmah, cim zapocne borba, okrece ledja, te svoje spasenje ne ocekuje ni od pobede ni od suprotstavljanja, nego od bekstva. On ce, naime, malo po malo napustajuci keliju, poceti da zaboravlja na glavno delo svoga zvanja koje se sastoji u stremljenju prema Bozanstvenoj, sveprevazilazecoj cistoti, koja se moze postici jedino u svagdasnjem bezmolvnom prebivanju u keliji i u neprestanom Bozanstvenom poucavanju. Tako, na kraju, vojnik Hristov bezi od svoje borbe, zaplice se u svetska dela i vise nije ugodan Vojvodi (2.Tim.2,4), kome je obecao sluzenje. 111. Blazeni David je veoma prekrasno izrazio sve stetne posledice te bolesti u sledecem stihu: Zadrema dusa moja od uninija (Ps.118,28). I zaista, u to vreme spava

31

dusa, a ne telo. Jer, ranjena strelom ove razorne strasti, dusa zaista postaje pospana za sva stremljenja prema vrlini i za pracenje svojih duhovnih osecanja. 112. Prema tome, istinski vojnik Hristov, koji zeli da se zakonito podvizava u borbi za savrsenstvo, treba da se stara da i ovu bolest izagna iz skrivnica svoje duse. On i protiv tog najneumesnijeg duha uninija treba da se smelo naoruza suprotstavljanjem, kako ne bi pao ni od ranjavanja strelom sna, niti kao begunac istupio iz zatvornistva svoje kelije, cak ni pod opravdanim izgovorom blagocasca. 113. Jer, onoga koga pocne da savladjuje sa bilo koje strane, on ostavlja da prebiva u keliji bez ikakvog uspeha, nacinivsi ga lenjivim i bezbriznim, ga izgoni napolje i cini skitnicom i lenjivim za svako dobro delo, prisiljavajuci ga da postojano obilazi kelije bratije i manastire, i da ni o cemu drugom ne pomislja osim o tome gde i pod kojim izgovorom da nadje sebi priliku da obeduje sledeci put. Jer, um lenjivog ni o cemu drugom ne misli osim o hrani i o stomaku. Srevsi negde prijatelja u nekom muskarcu ili zeni, koji obamiru u istoj hladnoci, on se uplice u njihova dela i potrebe. Malo po malo uhvativsi se u zamku takvim zanimanjima koja su stetna za njegovu dusu, i kao obavijen zmijinim zagrljajem, on se vec vise nikada nece moci odvojiti od njih, niti se obratiti ka napustenim delima ranijeg zvanja. 114. Duh uninija u nama, pre svega, izaziva lenjost, odvraca nas od delanja i uci besposlicenju. Stoga je glavno dejstvo protiv njega: ne popustati i sedeti za delom. U tom pogledu mi, kao lekarski recept protiv uninija, mozemo primiti ono sto je sveti Pavle Solunjanima pisao o trudu: Ali vas molimo, braco... da se usrdno starate da zivite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol.4,10-11). On kaze: zivite mirno, tj. prebivajte bezmolvno u svojim kelijama kako od raznih prica (od kojih ne moze da se sacuva onaj koji prazno luta tamo-amo) ne bi izgubili svoj unutrasnji mir, te poceli i drugima da pricinjavate nemir. On zatim kaze: gledajte svoja posla, tj. nemojte se, zanoseci se radoznaloscu, starati da saznate dela sveta i da ispitujete ponasanje druge bratije kako se umesto brige o sopstvenom ispravljanju i revnovanja za sticanje vrlina ne biste navikli da svoje vreme provodite u osudjivanju i klevetanju bratije. I jos on kaze: radite svojim sopstvenim rukama, tj. sedeci u keliji, prionite na rukodelje. Time je on odsekao samu mogucnost onoga sto je ranije odbacivao. Onaj ko voli da sedi za poslom nema kada da seta tamo-amo, da istrazuje tudja dela, da se uplice u njih i sudi o njima. U dru-goj poslanici istim Solunjanima on ovome dodaje: Zapovedam vam pak, braco, u ime Gospoda nasega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji zivi neuredno, a ne po predanju koje primise od nas (2.Sol.Z,6). Ovde on vec ne moli, nego zapoveda, i to ne prostim recima, nego imenom Gospoda nasega Isusa Hrista. Time on daje da razumemo da je ta zapovest obavezna. Iz daljih reci se vidi da je to zapovest o trudu. Onoga ko ga izbegava ne treba primati u hriscansku zajednicu. Prema tome, on zapoveda da se udaljavamo od onih koji ne zele da se trude. Njih treba da odsecamo kao udove koji su povredjeni pokvarenom lenoscu, kako bolest nerada, kao smrtonosna zaraza, ne bi presla i na zdrave udove tela. I u recenome vec postoji silna pobuda na trudoljublje. Nju, medjutim, on jos vise pojacava pruzajuci im sebe kao primer koji treba da podrazavaju (2.Sol.Z,7). On kaze: ziveci kod vas, mi nismo zabadava jeli hleb (2.Sol.Z,8), premda i Gospod zapoveda da oni koji jevandjelje propovedaju od jevandjelja zive (1.Kor.9,14). Kada ni onaj ko je propovedao Jevandjelje i izvrsavao tako visoko duhovno delo nije primao hranu na dar, sta cemo reci u opravdanje svoje lenjosti mi kojima nije nalozena nikakva propoved reci i koji nemaju nikakvu drugu brigu osim staranja o sopstvenoj dusi? Sa kakvom nadom se mi osmeljujemo da u lenjosti na dar jedemo hleb, koga izabrani sasud, zaduzen brigama o propovedi Jevandjelja, sebi nije dozvoljavao da jede bez truda svojih ruku? Da se, uostalom, ne bi pokazalo kao da je njegov sopstveni primer jedini, te da se ne predlaze kao obrazac za podrazavanje svima, apostol navodi da su tako postupali i svi koji su bili sa njim. Naime, Sila i Timotej, koji su to pisali sa njim, bavljahu se istim trudovima. Da ko ne bi pomislio da se ukloni od podrazavanja njegovog primera (predstavljajuci da su oni svi radili cuteci, nemajuci nameru da daju primer koji i nas obavezuje na trud) on kaze da su, imajuci vlast da ne rade, radili da bi sebe dali njima za primer, da bi se ugledali na nas (2.Sol.Z,9). On kao da kaze: "Ako zaboravite razumno ucenje, koje cesto ulazi u vase usi, barem zadrzite u secanju nase primere, koji su predstavljeni vasim ocima". Najzad, posle tolikih

32

ubedjivanja, apostol u odnosu na njih vec ne upotrebljava savet ucitelja ili lekara, nego autoritet apostolske vlasti, govoreci: Ako neko nece da radi, neka i ne jede (2.Sol.Z,10)! To je presuda protiv mogucih i predvidljivih preziraca ove zapovesti, izrecen sa sedista apostolskog suda. 115. I u Poslanici Efescima apostol je o istom trudu pisao, govoreci: Kradljivac neka vise ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono sto je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). I u Delima apostolskim nalazimo da on ne samo uci, vec i dela. Dosavsi u Korint, on nije zeleo da se zadrzi nigde drugde osim kod Akile i Priskile, koji su bili majstori zanata kojim se i on obicno zanimao, sa ociglednom namerom da radi zajedno sa njima (Dap.18,1-3). Osim toga, kada se, ploveci u Jerusalim, zaustavio u Miletu, on je poslao u Efes da dozovu prezvitere Efeske Crkve. Dajuci im pouke kako da u njegovom odsustvu upravljaju Crkvom Bozijom, on je rekao da ni novaca, ni odece od njih nije trazio. Naprotiv, njegovim potrebama i potrebama onih sto behu sa njim posluzile su njegove sopstvene ruke. I on je to cinio radi toga da bi pokazao da se tako treba truditi, pomazuci onima koji nemaju i secajuci se zapovesti samog Gospoda, tj. da je blazenije... davati, nego primati (Dap.20,33-35). Dajuci primer trudoljublja, on ujedno poucava da je bolje pomagati potrebitima od onoga sto je steceno znojnim trudom, nego od onoga sto je nekim drugim putem doslo u nase ruke. Monah koji tako deluje bice ukrasen dvostrukom vrlinom: odbacivanjem svih stvari steci ce savrseno siromastvo Hristovo, a svojim trudom i raspolozenjem pokazace darezljivost bogatog, postujuci Boga svojim pravednim trudom, i prinoseci mu na zrtvu od plodova svoje pravde. 116. Egipatski oci nikako ne dozvoljavaju monasima, a narocito mladima, da budu bez posla. Naprotiv, revnoscu prema trudu oni mere stanje srca i brzinu napretka u trpljenju i smirenju. Oni nista ne primaju od ishrane za svoju upotrebu, nego od svojih trudova hrane bratiju koja dolazi i strance, i salju u mesta Livije koja su siromasna zbog neplodnosti i gladi. Oni cak i u gradovima onima koji stradaju u prljavim tamnicama dostavljaju velike kolicine hrane svake vrste, verujuci da takvim pozrtvovanjem od plodova svojih ruku prinose prijatnu zrtvu Gospodu. O tom predmetu drevni egipatski oci su stvorili izreku: monaha koji radi iskusava jedan demon, a onoga koji prebiva u lenjosti napada bezbrojno mnostvo. 117. Pocevsi da zivim u pustinji, ja sam avi Mojsiju (Livijskom, kome pripadaju 1. i 2. Knjiga razgovora) rekao da sam juce bio potpuno raslabljen nedugom uninija i da sam ga se oslobodio tek kad sam otisao avi Pavlu. "Ne, ti se nisi oslobodio od njega, - rekao mi je on, - nego si mu se predao i pokorio. Jer, on ce te jos silnije napadati kao kukavicu i begunca, videvsi da si u prvoj borbi dopustio da budes pobedjen i da si odmah pobegao sa bojnog polja. Stoga treba da resis da drugi put stupis u borbu sa neprijateljem i da odbijas njegove vatrene napade, pobedjujuci ga trpljenjem i suprotstavljanjem, a ne napustanjem kelije ili pogruzavanjem u san". Tako se na opitu pokazalo da ne treba bezati od napada uninija, izbegavajuci borbu sa njim, vec da ga treba pobedjivati hrabro mu se suprotstavljajuci.

e) BORBA SA DUHOM TASTINE (XI knjiga pravila) 118. Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom tastine. On je raznoobrazan, promenjiv i tanan. Njega i najostrovidnije oci tesko mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko teze od njega se zastiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Tastina je, pak, slozena i raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susrece vojnika - za vreme borbe, i kada se vec pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokusava da rani vojnika Hristova i odecom, i stasitoscu, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i usamljenoscu, i citanjem, i znanjem, i cutljivoscu, i poslusnoscu, i smirenjem, i dobrodusnoscu. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se dizu, ona iznenadno dovodi do strasnog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u vreme u koje se najmanje nadaju.

33

119. Prema tome, onaj koji zeli da ide carskim putem sa oruzjem pravednosti desnim i levim treba, po apostolskom ucenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali (2.Kor.6,7-8), te da sa krajnjom opreznoscu upravlja svoj korak putem vrline, posred uzburkanih talasa iskusenja, pod rukovodstvom rasudjivanja i nadahnucem Duha Gospodnjeg. On treba da zna da ce se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene cim makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i slusamo savet: Ne skreci ni na desno, ni na levo (Pric.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skreci na levu stazu strasti trazeci, kao sto je apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne moze da izazove tastinu lepotom stasite i raskosne odece, djavo iskusava njegovom nezgrapnom, neurednom i nistavnom odecom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomocu casti, on saplice ponizavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi mnogim znanjem i sposobnoscu krasnorecivosti, on lovi cutanjem. Onaj ko javno posti biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave pocne da skriva post trpi napade od samouznosenja. Da se ne bi uprljao tastinom poneko izbegava da vrsi duge molitve pred bratijom. Medjutim, pocevsi da ih upraznjava u tajnosti i nemajuci nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Nasi starci prekrasno opisuju svojstvo te bolesti, uporedjujuci je sa lukom i cesnjem: ma koliko mi skidali jedan sloj omotaca, opet se pokazuje drugi sloj. 120. Ona ne prestaje da goni cak ni onoga ko se, bezeci od slave, sakriva po pustinji izbegavajuci svako opstenje sa smrtnima. I sto covek bezi dalje od sveta, to ga vise napada. Neke od onih koji zive u manastirima ona pokusava da baci u prevaznosenje trpljenjem u delanju i trudu, druge - spremnoscu na poslusanje, trece - smirenjem koje sve nadvisuje. Jednoga ona iskusava mnogim znanja, drugog - dugim sedenjem za citanjem, treceg - duzinom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim vrlinama. Tako ona priredjuje spoticanje u propast upravo onim cime se sticu plodovi zivota. Onima koji zele da prohode put poboznosti i savrsenstva neprijatelji - klevetnici postavljaju mreze prelesti bas na putu po kome koracaju, po izreci blazenog Davida: Na putu kojim hodim sakrise mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodeci putem vrline i stremeci ka pocasti visnjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, saplescemo se i zaplescemo se u mreze tastine, imajuci svezane noge svoje duse. Na taj nacin se desava nas ne savladjuje protivnik, ali nas pobedjuje velicina nase pobede nad njim. 121. Buduci nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije. Takodje, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stisavaju se. Uopste, usled borbe sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lakse izbeci i odbiti. Medjutim, ova i kada je porazena jos zesce ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju smrt postaje jos zivlja, zdravija i jaca. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce jos zesce pritiska. I sto je silnije pobedjena, snaznije se bori pomislima prevaznosenja zbog pobede nad sobom. Tanana lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome sto zbog njegovih smicalica vojnik Hristov pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobedjen neprijateljskim oruzjem. 122. Ostale strasti se, kao sto smo rekli, umiruju pod uticajem drugog mesta. One se, takodje, stisavaju i slabe usled udaljavanja od predmeta greha, ili prilika i povoda za greh. Ova, pak, ide i u pustinju sa onim koji bezi od nje. Ona se ne boji nikakvog mesta, niti slabi zbog udaljavanja predmeta od ociju. Ona crpi hrabrost upravo iz uspeha u vrlini onoga koga napada. Ostale strasti, kao sto smo napred rekli, sa vremenom ponekad slabe i iscezavaju. Njoj, pak, vreme ne samo da ne steti, vec jos vise sabira hranu za njenu sujetu. 123. Najzad, nalazeci se u ratu sa vrlinama koje su im suprotne i otvoreno istupajuci, kao po danu, ostale strasti je lakse pobediti i lakse drzati na odstojanju. Proguravsi se, pak, medju vrline i pomesavsi se sa nasom vojskom, tastina kao da stupa u borbu po tamnoj noci. Ona utoliko zesce obmanjuje, ukoliko je manje ocekuju i ukoliko se manje cuvaju od njenih napada. 124. Citamo da je Jezekija, judejski car, muz savrseno pravedan u svemu, zbog jedne strele prevaznosenja bio oboren; da je onaj ko je jednom molitvom mogao da izmoli izbavljenje od 185 hiljada asirskih vojnika bio pobedjen sujetnim slavoljubljem; da

34

je onaj ko je molitvom bio udostojen produzetka zivota za 15 godina (iako je posle vec postojalo Bozije odredjenje granica njegovog zivota i dana smrti) i kome je sunce, vracajuci se unazad za deset stepeni, potvrdilo [cudo], za jedno prevaznosenje i mastanje o sebi sve izgubio. I posle svedocanstva o vrlini i takvog znamenja Bozijeg blagovoljenja prema njemu, on je ne samo sebe, nego i sav narod svoj podvrgao gnevu Bozijem. I taj gnev je bio toliki da je, i posle smiravanja i umoljavanja Boga sa svim svojim narodom, jedino mogao izmoliti njegovo odlaganje, tj. da ne dodje u njegove dane (4.Car.20,2). Tako je poguban i tezak greh strasti prevaznosenja! 125. Osija, pradeda spomenutog cara, koji je takodje pohvaljen svedocanstvom Svetog Pisma, imadjase mnoge vrline i mnoga veoma pohvala dela i uredbe za dobro naroda. Medjutim, ponevsi se tastim visokoumljem on je uvredio Gospoda Boga svoga delom koje mu nije bilo ugodno. I odmah je pao sa visine svoje slave i bio kaznjen gubom (2.Dnev.26). Eto i drugog primera teskog pada! Vidite, dakle, kako srecni uspesi mogu biti pogubni, ukoliko se [covek] ne cuva od tastine i prevaznosenja. Oni koji se ne paze i ne cuvaju i koji izbegavaju skrusenost u teskim okolnostima, trpe jaci poraz zbog svojih pobeda. Izbegavsi opasnost smrti u vreme borbe, oni padaju zbog pobede i slavlja. 126. Zbog toga apostol opominje: Nemojmo biti sujetni (Gal.5,26). Izoblicavajuci fariseje, i Gospod govori: Kako vi mozete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne trazite (Jn.5,44). O takvima i blazeni David sa pretnjom govori: Bog rasipa kosti covekougodnika (Ps.52,6). 127. Pocetnike i one koji su malo napredovali u vrlinama i u duhovnom znanju, tastina obicno nadima zbog glasa, tj. sto pevaju lepse od drugih, ili zbog suvog tela, ili zbog lepote tela, ili zbog bogatih i blagorodnih roditelja, ili zbog toga sto su prezreli vojnu sluzbu i pocasti. Drugoga ona ubedjuje da bi, da je ostao u svetu, lako stekao i pocast i bogatstvo, premda ih nikada ne bi mogao postici. Ona ga, na taj nacin, nadima prinosenjem na zrtvu neizvesnih nada, nagovarajuci ga da se prevaznosi zbog ostavljanja onoga sto nikada nije imao. 128. Na nekoga ona popusta zelju za svestenstvom ili djakonstvom, predstavljajuci mu u mislima da bi on sa svetoscu i strogoscu ispunjavao svoje delo, te bi i drugim svestenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponasanjem i izrecenim poukama. Ponekad i onoga ko zivi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu svome masta kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobrazenih ubedjenja mnoge obraca na put ispravnog zivota. I bedna dusa biva vodjena tamo-amo takvom sujetom, mastajuci kao u dubokom snu. I zanesena sladoscu tih pomisli i ispunjena takvim mastanjima, ona najvecim delom nije u stanju da primeti niti svoja dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogruzena u ono sto masta u budnom stanju, lutajuci svojim pomislima. 129. Secam se kako je, dok sam ziveo u Skitskoj pustinji, jedan starac prisao keliji jednog brata radi posete i zacuo kako se unutra nesto govori. On se zaustavio, zeleci da sazna sta on cita iz Svetog Pisma ili sta izgovara napamet, kao sto je bio obicaj da se cini za rukodeljem. Prignuvsi uho blize, blagocastivi slusalac je cuo da brat daje pouku narodu kao da je u Crkvi. To je znacilo da je on, prevaren duhom sujete, sebe zamisljao jerejem i vrsio svoje zamisljeno delo. Pocekavsi jos malo, starac je cuo kako je brat zavrsio svoju pouku. Zatim je zamenio duznost i vec bio u cinu djakona, zapocevsi da vozglasava: "Oglaseni izidjite". Starac je pokucao na vrata. Izasavsi, brat ga je susreo sa uobicajenim postovanjem. Uvodeci ga unutra, on je upitao da li je davno dosao, pretvarajuci se da je zabrinut sto je, mozda, dugo morao da stoji napolju i da mozda pretrpi nesto neprijatno. U stvari, njega je izoblicavala savest zbog mastanja i zbog onog sto je cinio pokretan njima. Starac je umiljato odgovorio: "Stigao sam u trenutku kada si vozglasavao: "Oglaseni izidjite". 130. Ovaj primer sam naveo kako bismo, imajuci pred ocima potpuno izobrazenje sile i poretka napada strasti na bednu dusu, bolje pazili na sebe, i kako bismo lakse izbegli zamke i klopke neprijatelja. Tako postupaju i egipatski oci. Ne kolebajuci se uopste, oni sve slicno iznose na videlo i svojim pricama o drugima i o sebi raskrivaju i obnazuju pred mladim monasima borbe sa svim strastima, i sa onima koje vec trpe mladi, i sa onima koje im tek predstoje. Kroz takvo iznosenje iskusenja od svih strasti,

35

pocetnici koji gore duhom spoznaju tajne svojih trenutnih borbi. Videci ih kao u ogledalu, oni shvataju uzroke strasti koje se bore sa njima, kao i sredstva protiv njih. Oni, isto tako, unapred saznaju i za borbe koje im tek predstoje, pripremajuci se da se zastite od njih, da stupaju u borbu protiv njih i da se sukobljavaju sa njima. Najiskusniji lekari imaju obicaj ne samo da lece sadasnje bolesti, nego i da se, po svom prozorljivom iskustvu, suprotstavljaju buducim, unapred ih otklanjajuci poukama ili celebnim napicima. Tako i ovi najistinskiji lekari dusa svojim duhovnim poukama, kao nekim protivotrovom, unapred ubijaju bolesti srca koje bi mogle iznici. Oni ne daju da one niknu u dusama mladih inoka, otkrivajuci im i uzroke napada strasti, i celebna sredstva protiv njih. 131. Zeleci da se po zakonu podvizava istinskim duhovnim podvigom, Hristov vojnik treba na svaki nacin da se stara da pobedi ovu raznoobraznu i mnogoliku zver. Najpre, mi mozemo izbeci sam susret sa ovom slozenom nepotrebnoscu koja je sa svih strana spremna da istrci protiv nas. Da bismo to postigli ne treba da, zadrzavajuci u misli Davidovu izreku: Gospod rasipa kosti covekougodnika (Ps.52,4), sebi zabranimo da bilo sta cinimo ili poduzimamo sa tastom namerom da steknemo sujetnu slavu. Zatim, ono sto je ucinjeno sa dobrim pocetkom treba da sacuvamo sa slicnom - dobrom paznjom, kako se ne bi potkrala bolest sujete i opustosila plodove svih nasih trudova. Osim toga, ono sto bratija nije prihvatila kao opsti obicaj, i sto ne cine svi, svim nastojanjima treba da odbacujemo kao hvalisavo delo. Na sve nacine treba izbegavati i ono sto nas moze uciniti istaknutim medju drugima i sto nam, zbog toga sto je samo nama svojstveno, moze doneti slavu kod ljudi. Tim samoisticanjem se prvenstveno i obelodanjuje da smo oboleli od smrtonosne zaraze tastine, premda smo mogli da je izbegnemo da smo u mislima drzali opomenu da cemo ne samo sasvim izgubiti plodove trudova koje preduzimamo sa tastom namerom, vec postati i krivci za veliki prestup. Jer, kao kradljivci svetinje mi cemo morati da ponesemo vecne muke. Zalosteci Boga, mi smo pozeleli da delo cinimo radi ljudi, a ne radi Njega, kao sto smo bili duzni. Time smo mi ljude pretpostavili Bogu, i slavu sveta - slavi Bozijoj. U tome ce nas tada i izobliciti Bog koji zna ono sto je sakriveno.

z) BORBA SA DUHOM GORDOSTI (XII knjiga pravila) 132. Osma i poslednja borba predstoji nam sa duhom gordosti. Iako se po poretku opisivanja borbe sa strastima smatra poslednjom, ona je po pocetku i vremenu zapravo prva. Ovo je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja osobito napada savrsene. Ona ih sa ljutim ujedom prozdire u trenutku kada oni gotovo dostizu sam vrh vrline. 133. Postoje dva oblika gordosti: prvi je onaj koji, kao sto smo rekli, napada muzeve visokog duhovnog zivota, a drugi obuzima pocetnike i plotske [ljude]. I premda oba oblika gordosti podize pogubno uznosenje kako pred Bogom, tako i pred ljudima, ipak se prvi upravno odnosi na Boga, a drugi - na ljude. Nacelo drugog i sredstva protiv njega mi cemo istraziti, ako Bog da, u poslednjim poglavljima ove knjige, a sada bismo unekoliko razmotrili prvi, kojim se, kao sto smo rekli, iskusavaju prvenstveno savrseni. 134. Zla gordost je strast koja unistava sve vrline, i obnazuje i lisava coveka svake pravednosti i svetosti. Kao neka sveobuhvatna zaraza, ona se ne zadovoljava raslabljenoscu samo jednog uda, ili jednog dela, nego celo telo ranjava smrtonosnim rastrojstvom. Ona i one koji vec stoje na vrhuncu vrline pokusava da obori krajnje teskim padom i upropasti. Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim ciljem. I premda remeti i druge, ona je usmerena uglavnom protiv jedne vrline, te prvenstveno nju pritiska i na nju napada. Tako stomakougadjanje, tj. strast prema prejedanju i sladokusnosti upropascuje uzdrzanje, pohota oskrnavljuje cistotu, gnev progoni trpljenje. Ponekad onaj ko pati od neke strasti nije sasvim tudj ostalim vrlinama. Gubitkom jedne vrline, koju je savladala revnosno naoruzana strast koja joj je suprotna, covek moze donekle zadrzati ostale. Medjutim, kada ovlada bednom dusom i zauzme najvisu tvrdjavu vrlina (smirenje), gordost kao neki najsvirepiji tiranin rusi i razara do temelja ceo njen grad. Izravnavsi nekada visoke stene svetosti i pomesavsi ih sa zemljom poroka, ona vise

36

ne dopusta da ni jedan znak slobode u porobljenoj dusi bude sacuvan. Sto je bogatija dusa koju porobi, to je tezi jaram ropstva kome je podvrgava, najsurovijim grabezom je obnazivsi od svega imanja vrlina. 135. Ako zelis da tacnije saznas meru sile tog najsurovijeg tiranina, priseti se da je kao andjeo, koga su zbog prekomernog sjaja i lepote nazivali jutarnjom zvezdom (luciferom), zbacen sa neba upravo zbog te strasti. Ranjen strelom gordosti, on je iz najviseg cina blazenih andjela pao u preispodnju. Takav bestelesni andjeo, ukrasen tako znacajnim preimucstvima, za jedno uznosenje srca bese zbacen sa neba na zemlju. Koliko tek mi, koji smo obuceni u smrtno telo, treba da sa svakom budnoscu izbegavamo gordost. To samo pokazuje velicinu pogubnog pada. Kako, pak, treba da izbegavamo najstetniju zarazu ovom strascu, naucicemo se ako ispitamo nacelo i uzroke navedenog pada. Jer, nemoc se ne moze izleciti, niti se moze odrediti lek protiv ma koje bolesti, ukoliko se najpre pazljivim istrazivanjem ne ispitaju njihova nacela i uzroci. Odeven Bozanstvenom svetloscu i sijajuci vise od drugih visnjih sila po stedrosti Stvoritelja, ovaj (arhandjeo) je umislio da sjaj premudrosti i lepotu vrline, kojima je bio ukrasen po blagodati Tvorca, poseduje po svojim prirodnim silama, a ne po darezljivosti Bozijoj. Naduvsi se zbog toga, on je poceo da sebe smatra ravnim Bogu. Pomislio je da ni u cemu nema nuzde, slicno Bogu, i da radi prebivanja u takvoj cistoti nema potrebe za Bozanstvenom pomoci. Tako se on potpuno pouzdao u silu svog slobodnog proizvoljenja, verujuci da ce mu njime biti dostavljeno u izobilju sve sto je potrebno za potpuno savrsenstvo u vrlini i za neprekidnost najviseg blazenstva. Ova jedna pomisao postala je za njega prvi uzrok pogubnog pada. Smatrajuci da nema potrebe za Bogom, on je bio i ostavljen od Boga, te je odmah postao nepostojan i kolebiv. Tako je odmah osetio i nemoc svoje sopstvene prirode i izgubio blazenstvo kojim se, po daru Bozijem, nasladjivao. On je, naime, zavoleo pogubne reci, kojima se velicao i govorio: Uzici cu na nebo (Is.14,13), i jezik lazljiv, kojim je, obmanjujuci sebe, govorio: I izjednacicu se sa Visnjim. Njima je zatim obmanuo Adama i Evu, nagovarajuci ih: Bicete kao bogovi. Stoga je i cuo presudu: Toga radi Bog ce te poraziti do kraja: iscupace te i preseliti iz tvoga naselja. i koren tvoj iz zemlje zivih. Videce pravednici i pobojace se, i podsmevace mu se, govoreci: Gle coveka koji nije imao Boga za pomocnika, nego se uzdao u velicinu bogatstva svoga. On napredova u sujeti svojoj' (Ps.51,6-9). Poslednje reci ("gle coveka") veoma pravedno mogu da se primene i na one koji se nadaju da postignu najvisa blaga bez Bozije zastite i pomoci. 136. Eto uzroka prvog pada i nacela glavne strasti. Ona se, zatim, preko onoga ko je njome prvi bio ranjen, prokrala u prvostvorenog i proizvela sve mnostvo strasti. I prvostvoreni je poverovao da jedino silom svog slobodnog proizvoljenja i svojim trudovima moze da dostigne slavu Bozanstva. Time je on izgubio i onu silu kojuje dobio po blagosti Tvorca. 137. Takvim primerima i svedocanstvima Svetog Pisma najjasnije se dokazuje da je strast gordosti po nastanku prva i da je izvor svih grehova i prestupa, iako je po redosledu borbe poslednja. Ona ne unistava samo jednu, sebi suprotnu vrlinu, kao ostale strasti, tj. smirenje, vec ujedno pogubljuje sve vrline. I ona ne iskusava neke osrednje i nistavne, nego narocito one koji stoje na visini savrsenstva. Jer, tako o tome duhu govori prorok: Hrana mu je izabrana (Av.1,16). Blazeni David je sa velikom paznjom cuvao skrivnice svoga srca. To pokazuje smelost sa kojom je Onome od koga nisu bile sakrivene tajne njegove savesti, uzvikivao: Gospode, ne nadima se srce moje, niti se uznose oci moje, niti idem na veliko, ni na ono sto je vise od mene (Ps.130,1), i jos: Ne zivi u domu mome onaj ko se drzi gordosti (Ps.100,7). Pa ipak, znajuci koliko je cak i savrsenima tesko da se sacuvaju od svakog pokreta ove strasti, on se nije uzdao samo u svoj trud, vec je u molitvi izmoljavao pomoc od Gospoda. On je iskao da izbegne rane od strela ovoga neprijatelja, govoreci: Ne daj da stane na mene noga ohola (Ps.35,12), (tj. "Ne daj mi, Gospode, da ucinim kakav korak po nagovoru gordosti"). On se, naime, bojao i strasio da ne bude podvrgnut onome sto se govori za gorde: Bog se protivi gordima (Jak.4,6), i jos: Necist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Pric.16,5). 138. Koliko je samo veliko zlo gordost. Njoj ne mogu da se suprotstave ni andjeli ni druge protivne sila, vec mora da se usprotivi sam Bog. Treba primetiti da apostol nije

37

rekao da oni koji su sputani ostalim strastima imaju Boga za protivnika. On nije rekao: "Bog se protivi stomakougodnicima, bludnicima, gnevljivcima, ili srebroljupcima", nego jedino - gordima. Jer, te strasti su okrenute ili samo protiv onih koji grese, ili protiv njihovih saucesnika, tj. drugih ljudi, a gordost je narocito usmerena protiv Boga. Zbog toga ga i ima za protivnika. 139. Mreze ovog najnepotrebnijeg duha mozemo da izbegnemo ukoliko o svakoj vrlini u kojoj smo napredovali budemo govorili: Ali ne ja, nego blagodat Bozija koja je sa mnom, i: Blagodacu Bozijom jesam, sto jesam (1.Kor.15,10), i: Jer Bog je Onaj koji cini u vama i da hocete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). I sam Savrsitelj naseg spasenja govori: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne mozete ciniti nista (Jn.15,5), a i Psalmopojac peva: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muce koji ga grade; ako Gospod ne sacuva grad, uzalud ne spava strazar (Ps. 126,1). Jer, volja onih koji zele i koji se trude i koji su obuceni u telo koje se bori protiv duha nije dovoljna da bi se, bez narocitog pokrova Bozanstvenog milosrdja, postigla savrsena cistota i neporocnost, niti da se zadobije ono sto se tako silno zeli i ka cemu se stremi. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savrseni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17). Sta li imas sto nisi primio? A ako si primio, sto se hvalis kao da nisi primio (1.Kor.4,7). 140. Ja ovo govorim ne zbog toga sto bih, ponizavajuci covekov trud, nekoga hteo da odvojim od brizljivog i napornog truda. Naprotiv, ja odlucno tvrdim (i to ne na osnovu sopstvenog misljenja, nego na osnovu misljenja staraca) da se bez njih nikako ne moze zadobiti savrsenstvo. Medjutim, ono ne moze biti dovedeno do odgovarajuceg stepena samo na osnovu njih, tj. bez blagodati Bozije. Prema tome, kao sto kazemo da ga samo covekovi trudovi bez pomoci Bozije ne mogu postici, tako tvrdimo da se blagodat Bozija daje samo onima koji se trude u znoju lica, ili, govoreci recima apostola - samo onima koji hoce i koji se trude. U 88. Psalmu se u ime Bozije kaze: Poslah pomoc junaku, uzvisih izabranoga svoga iz naroda (st.20). Mi po reci Gospodnjoj govorimo da svako ko iste prima, da se svakome ko kuca otvara i da svako ko trazi nalazi. Medjutim, trazenje, iskanje i kucanje sami po sebi nisu dovoljni bez milosrdja Bozijeg koje daruje ono sto istemo, koje otvora ono u sta kucamo, i koje daje da nadjemo ono sto trazimo. Ono je spremno da nam sve to daruje, cim mu mi pruzimo priliku i prinesemo svoju dobru volju. Jer, ono mnogo vise nego mi sami zeli i ocekuje nase savrsenstvo i spasenje. I blazeni David je duboko postao svestan nemoci da postigne uspeh u svome delanju i trudu samo sopstvenim naporima. Stoga je dvostrukom molitvom iskao da se udostoji da Gospod sam ispravi njegova dela, govoreci: I delo ruku nasih dovrsi nam, i dela ruku nasih dovrsi (Ps.89,17), i opet: Utvrdi Boze ono sto si ucinio medju nama (Ps.67,29). 141. Prema tome, mi treba da stremimo savrsenstvu, revnujuci u postovima, bdenjima, molitvama i skrusenosti srca i tela kako ne bismo, nadimajuci se gordoscu, sve ucinili uzaludnim. Mi treba da verujemo da sopstvenim naporima i trudovima, tj. bez pomoci blagodati Bozije, ne mozemo postici ne samo savrsenstvo, nego ni ono u cemu se upraznjavamo radi njegovog postizanja, tj. podvige i razna duhovna delanja. 142. Mi uvek treba da uznosimo blagodarnost Bogu ne samo stoga sto nas je stvorio razumnima i obdario sposobnoscu slobodnog proizvoljenja, sto nam je poklonio blagodat krstenja i kao pomoc pruzio poznavanje zakona, nego i stoga sto nas svojim svakodnevnim promisljanjem oslobadja od neprijateljskih napada, sto nam pomaze da savladamo plotske strasti, sto nas bez naseg znanja pokriva od opasnosti, sto nas stiti od padanja u greh, sto nam pomaze, sto nas prosvecuje u poznanju i razumevanju zahteva Njegovog zakona, sto tajno u nama pobudjuje skrusenost zbog nerada i grehova nasih, sto nas spasonosno ispravlja, sto nas udostojava narocite posete i sto nas ponekad i protiv nase volje privlaci spasenju. Najzad, on samo nase slobodno proizvoljenje, koje je vise naklonjeno strastima, usmerava ka boljem dusekorisnom delanju, i obraca ga na put vrline, posecujuci ga svojim dejstvima. 143. Eto u cemu se zapravo sastoji smirenje pred Bogom, eto u cemu se sastoji vera najdrevnijih otaca, koja cak do sada prebiva cista i kod njihovih prejemnika. O toj njihovoj veri daju nesumnjivo svedocanstvo apostolske sile, koje su projavljene ne samo medju nama, nego i medju nevernima i malovernima.

38

144. Joasaf, car Judejski najpre bese pohvalnog zivota. Medjutim, pogordivsi se, on je bio predan bescasnim i necistim strastima, po apostolovoj reci: Predade ih Bog u pokvaren um, da cine sto je neprilicno (Rim.1,26-28). Takav je zakon pravde Bozije. Onaj ko se nepokajano nadima gordim prevaznosenjem srca, predaje se na posramljenje najgnusnijoj plotskoj sramoti kako bi, ponizen, osetio da je oskrnavljen zbog toga sto ranije nije hteo da bude svestan najdublje i najvaznije necistote od gordog prevaznosenja, te da bi, spoznavsi [nesrecu], porevnovao da se ocisti i od drugih strasti. 145. Prema tome, ocigledno je da niko ne moze da postigne krajnji stepen savrsenstva i cistote bez istinskog smirenja. Njega svako treba da javno svedoceci pred bratijom, a takodje i pred Bogom u skrivnicama svoga srca, te da veruje da bez Njegove zastite i pomoci, koji ga posecuju svakog trena, nikako ne moze da postigne savrsenstvo koje zeli i prema kome sa naporom stremi. 146. Dosada smo, koliko je dozvoljavala oskudnost naseg dara, uz Boziju pomoc dovoljno rekli o duhovnoj gordosti koja, kao sto je receno, iskusava savrsene. Taj oblik gordosti nije mnogima poznat, i ne ispituju ga mnogi, buduci da su malobrojni oni koji se staraju da steknu savrsenu cistotu srca. Malobrojni dostizu do takvih borbi. Gordost se obicno bori samo sa onima koji se, pobedivsi sve druge strasti, nalaze gotovo na samom vrhuncu vrline. Posto nije mogao da ih savlada navodeci ih na plotski grehopad, najlukaviji nas neprijatelj pokusava da ih uprlja i pogubi duhovnim padom. On namerava da ih kroz njega lisi svih predjasnjih plodova, stecenih velikim trudom. Uostalom nas, koji smo sputani plotskim strastima, on ni najmanje ne iskusavanja na taj nacin, vec nas spotice grubom, plotskom nadmenoscu. Zbog toga smatram neophodnim da, po nasem obecanju, nesto kazem o opasnosti koja prvenstveno preti nama, ljudima nase mere, i narocito dusama mladih i pocetnih monaha. 147. Ako posle rdjavog i nedovoljno revnosno postavljenog pocetka odricanja od sveta ostane u dusi monaha, plotska gordost mu nece dopustiti da od ranije svetske gordosti sidje do istinskog Hristovog smirenja. Ona ce ga najpre ciniti nepokornim i tvrdoglavim, ne dozvoljavajuci mu da bude krotak i ljubazan. Ona mu nece dozvoliti da ide u korak sa svom bratijom, da zivi kao i ostali i da izbegava samoisticanje. Ona mu narocito nece dopustiti da se, po zapovesti Boga i Spasa nasega, obnazi od svakog zemaljskog sticanja. Odricanje od sveta nije nista drugo do ispoljavanje umrtvljenosti prema svemu i krst. Ono se istinski moze zapoceti i izgraditi samo na temelju svesti o duhovnoj umrlosti za sva dela ovoga sveta, i na veri da i telesno treba da umiremo svaki dan. Ona, nasuprot tome, coveka uci da ga ocekuje dugovecan zivot, predstavljajuci mu unapred razne dugotrajne bolesti. Kolebajuci ga stidom i smucenjem zbog mogucnosti da ostane bez icega i da se izdrzava iz tudjih, a ne iz svojih izvora, ona mu savetuje da je mnogo bolje da hranu i odecu obezbedjuje od svojih, a ne tudjih sredstava. Kao potvrdu, ona navodi izreku: Blazenije je davati nego primati (Dap.20,35). Medjutim, oni koji su odebljali i ohladneli srcem nikada nece moci da razumeju smisao sa kojim je ona recena. 148. Prema tome, monah koji nije dobro zapoceo svoje podvizavanje nikada nece moci da primi istinski prosto Hristovo smirenje. On nece prestati da se hvali ili znatnoscu porekla, ili da se nadima ranijim svetovnim cinom (koji je napustio samo telom, a ne i srcem), ili da se uznosi novcem (koji je zadrzao kod sebe na svoju pogibao, buduci da zbog njega ne moze niti spokojno da nosi breme manastirskog poretka, niti da se potcini poukama ma kog starca). Onaj kime je ovladala gordost smatra ponizavajucim da drzi ma kakvo pravilo potcinjavanja ili poslusanja. On cak nerado slusa i opste ucenje o savrsenstvu duhovnog zivota. Ponekad se on i u potpunosti odvraca od njega, narocito kada ga izoblici savest ili kada primi podozrenje da je namerno usmereno protiv njega. U tom slucaju se njegovo srce jos vise ogorcuje i raspaljuje gnevom. Posle toga se kod njega javlja glasan govor, gruba rec, tvrdoglav odgovor sa gorcinom, gord i brzi hod, nezadrziv govor. Tako se desava da mu duhovni razgovor ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, za njega on postaje stetan, postajuci povod za veci greh. 149. Slusao sam kako je jedan ava prekorio mladog monaha: "Zasto si ostavio smirenje, koje si projavljivao neko vreme po odricanju od sveta, i poceo da se nadimas djavolskom gordoscu". Sa krajnjom oholoscu on mu je odgovorio: "Zar sam ja neko vreme smirivao sebe da bih zauvek bio potcinjen". Pri tako neobuzdanom i uvredljivom

39

odgovoru, starac se zaprepastio od iznenadjenja. Njemu se prekinuo govor. On kao da je cuo reci od samog drevnog lucifera, a ne od coveka. On nije mogao da izusti ni jednu rec iz usta svojih protiv takve drskosti, nego je samo iz srca ispustao uzdahe i stenjanja. Cuteci, on je u umu ponavljao ono sto je receno o Spasitelju nasem: Buduci u oblicju Bozijem... unizio je sebe i bio poslusan i to ne na neko vreme (kao sto govori obuzeti djavolskim duhom nadmenosti), nego cak do smrti (Fil.2,6-8). 150. Plotska gordost se projavljuje u sledecim delima: njen govor prati bucnost, njeno cutanje - dosada, njenu veselost - gromki smeh, njenu tugu - besmislena potistenost, njeno odgovaranje -zajedljivost, njenu rec - lakomislenost. Njene reci kao da se izgovaraju bez ikakvog ucesca srca. Ona ne poznaje trpljenje, i ostaje tudja ljubavi, smela u nanosenju zalosti, malodusna u njihovom podnosenju, tesko pokretna na poslusanje ukoliko mu ne prethodi njena sopstvena zelja i volja, nepokorna savetima, nesposobna za odricanje od svoje volje i za potcinjavanje drugima, uporna pri svome resenju, nesaglasna da popusti drugome. Postavsi nesposobna da prima spasonosne savete, ona vise veruje svome misljenju, nego rasudjivanju staraca. 151. Spustivsi se dole po takvim stepenima onaj kime je jednom ovladala gordost sa uzasom se vec odvraca od strogog opsteziteljnog poretka. Smatrajuci da se sporo krece na putu savrsenstva zbog opstenja sa bratijom, te da neznatno uspeva u sticanju trpljenja i smirenja usled krivice drugih i prepreka sa njihove strane, njemu dolazi zelja da zivi u usamljenoj keliji ili cak da osnuje vlastiti manastir sa ciljem privlacenja mnogih ka strogom zivotu. I on se zuri da sabere pristalice svog ucenja i pouka, od neuspelog ucenika postajuci najneuspeliji ucitelj. 152. Prema tome, ako hocemo da se nasa gradjevina (zdanje) podigne do samoga vrha i da bude ugodna Bogu, postarajmo se da joj postavimo temelj po tacnom jevandjelskom ucenju, a ne po nasoj samougodljivoj volji. Po njemu, takav temelj ne moze biti nista drugo osim straha Bozijeg i smirenja, koje se radja od krotosti i prostosrdacnosti. Smirenje se ne moze steci bez odricanja od svega. Bez odricanja se necemo moci utvrditi ni u dobrom poslusanju, ni u tvrdom trpljenju, ni u nepomutljivoj krotosti, ni u savrsenoj ljubavi. Bez svih njih, pak, nase srce nikako ne moze postati staniste Duha Svetoga. O tome Gospod govori kroz proroka: Na koga cu pogledati, ako ne na krotkog i skrusenog srcem, koji drhti od reci mojih (Ps.66,2). 153. Zbog toga vojnik Hristov, koji se zakonito se podvizava duhovnim podvigom i koji zeli da bude uvencan vencem od Gospoda, treba na svaki nacin da se pobrine da istrebi i ovog najljuceg zvera kao pogubitelja svih vrlina. On treba da je ubedjen da se nece osloboditi od strasti sve dok on bude u njegovom srcu. Naprotiv, cak ce i ono nesto vrlina koje bude stekao propasti od njegovog otrova. Jer, u nasoj dusi nikako ne moze biti podignuta gradjevina vrlina ukoliko najpre u nasem srcu ne budu postavljeni temelji istinskog smirenja. Naime, jedino smirenje, kao najtvrdje slozeno, moze da izdrzi zdanje savrsenstva i ljubavi koje se dize do vrha. Radi toga je, najpre, potrebno da pred nasom bratijom sa iskrenim raspolozenjem projavljujemo istinsko smirenje, ne dozvoljavajuci sebi da ih bilo cime ozalostimo, ili rastuzimo. Mi to necemo nikako biti u stanju da ispunimo ukoliko u nama ne bude duboko ukorenjeno istinsko odricanje od svega zbog ljubavi prema Hristu. To odricanje se sastoji u potpunom lisavanju od ma kakvog sticanja. Osim toga, potrebno je da u prostoti srca i bez ikakvog pritvorstva primimo jaram poslusanja i potcinjavanja tako da, osim zapovesti ave, u nama niposto ne zivi nikakva druga volja. To ce moci da ispuni samo onoj ko je sebe umrtvio za ovaj svet, i ko se smatra nerazumnim i glupim, bez ikakvog razmisljanja izvrsavajuci sve sto zapovede starci, sa verom da je sve sveto i objavljeno samim Bogom. 154. Ako se budemo drzali u takvom raspolozenju, bez ikakve sumnje cemo steci nepomuceno i neizmenjivo stanje smirenja. Njime cemo se smatrati najmanjim od svih i trpeljivo podnositi sve sto nam se desava, bilo da se radi o klevetama, skorbima ili stetama. I to cemo primati kao da se na nas nalaze od strane nasih staresina (kao poslusanje ili ispitivanje). I ne samo da cemo to sa lakocom podnositi, nego cemo sve smatrati neznatnim i nistavnim, postojano se secajuci i osecajuci stradanja Gospoda nasega i svih svetih. Jer, tada ce nam se klevete koje nam se pricinjavaju izgledati utoliko lakse, ukoliko smo dalje od njihovih velikih dela i veoma plodnog zivota. Odusevljenje

40

prema trpljenju, koje odatle proizilazi, bice jos silnije ukoliko budemo pomisljali da cemo se ubrzo i mi preseliti iz ovoga sveta i da cemo po brzom zavrsetku nasega zivota odmah postati saucesnici njihovog blazenstva i slave. Takva pomisao je pogubna ne samo za gordost, nego i za sve strasti. Posle toga sledi da vrlo strogo odrzavamo takvo smirenje i pred Bogom. To cemo i postici ukoliko se budemo drzali ubedjenja da sami od sebe, bez Njegove pomoci i blagodati, ne mozemo uciniti nista sto bi doprinelo savrsenstvu vrline, i ukoliko budemo iskreno verovali da je i ono sto smo uspeli da razumemo - dar Boziji.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

VI BORBA SA POMISLIMA I PREKO NjIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE DRUGE BORBE I SVE IH NADZIVLjUJE 155. Pitanje. I pored svog staranja ne vidim nikakvog uspeha u utvrdjivanju paznje. Um nikako ne moze da se sacuva od lutanja. Cak i kad osetis da se srce saosecajno ustremljuje ka odredjenom sagledavanju, um se neprimetno spusta i sa velikom brzinom upada u svoja uobicajena skitanja. Tako nebrojeno mnogo puta svaki dan um biva plenjen svojim lutanjima tamo-amo. Osim toga, njega hvata ocajanje da nikada nece postici zeljeno ispravljanje nemoci. On stice misao da je naprezanje paznje radi tog dela beskoristan trud, buduci da dusa svaku minutu brzim poletima stremi rasejanosti. Strahom Bozijim privucena duhovnom sagledavanju, ona ipak, pre nego se ucvrsti, opet trenutno iscezava iz vida. Ukoliko cak i preduhitris njenu nameru za lutanjem i uhvatis je na samom pocetku, povukavsi je ka sagledavanju od koga je pocela da odstupa, nameravajuci da je, kao nekim uzama, svezes sa najvecom napregnutoscu paznje srca, ona ipak, za vreme samog truda nad njom, uspeva da isklizne iz unutrasnjeg svetilista brze nego jegulja iz ruku ribolovca. Trudeci se na taj nacin svaki dan sa svim usrdjem nad cuvanjem misli, i ne videci nikakvog uspeha, i nevoljno dolazis do zakljucka da lutanja misli ne poticu od nas, nego od same prirode. 156. Nije bezopasno tako brzo izvoditi zakljucke, tj. pre nego sto se delo ispita kako treba. Zbog svoje nemoci ili nesposobnosti da uspemo u necemu, ne treba da smatramo da ni drugi ne mogu postici uspeh. To bi bilo isto kao kad bi neko, ne umejuci da pliva i da se odrzava na vodi, zakljucio da nicije telo ne moze da se odrzava na vodi i da, prema tome, niko ne moze da pliva. Posto njegovo telo zbog svoje tezine ne moze da se odrzava na vodi, i posto su tela svih kao i njegovo, [on zakljucuje] da sama priroda tela nije u stanju da pliva. Ma kako mu izgledao ispravan takav zakljucak, iskustvo ga ne opravdava. Takav je i nas sud. Nas um po svojoj prirodi ne moze da bude prazan. Ukoliko u sebi ne bude imao unapred brizljivo pripremljene predmete u kojima bi upraznjavao svoja kretanja i kojima bi se postojano zanimao, on ce zbog svoje pokretnosti neizbezno leteti tamo-amo, sve dok dugim upraznjavanjem i postojanom navikom (sto vi nazivate uzaludnim trudom) iz opita ne sazna da u svome secanju treba da pripremi materijal oko koga bi se okretao u svojim neumornim poletima, i da ce kroz neprekidno prebivanje u trudu steci silu da odbija suprotne nagovore neprijatelja (kojima se ranije rasejavao), nepokolebivo prebivajuci u stanju zeljenog (nepomucenog i unutrasnjeg pokoja). Prema tome, nepostojanost nesredjenog lutanja pomisli ne treba pripisivati covekovoj prirodi, ili Bogu, njenom Tvorcu. Jer, istinita je rec Pisma: Bog je coveka stvorio dobrim, a oni (tj.

41

ljudi) traze svakojake pomisli (Prop.7,30). Prema tome, kakvota pomisli zavisi od nas. I Psalmopojac govori: Blago coveku kome si ti zastupnik: on je u svom srcu polozio da ide gore (Ps.83,6). Vidite da je u nasoj vlasti da polazemo u srca svoja ili ushodjenje, tj. pomisli koje dostizu do Boga, ili nishodjenje, tj. pomisli, koje nas spustaju dole, ka zemaljskim i plotskim stvarima. Kad se pomisli ne bi nalazile u nasoj vlasti, Gospod ne bi prekoreo fariseje: Zasto vi zlo mislite u srcima svojim (Mt.9,4). I preko proroka On ne bi zapovedio: Udaljite zle pomisli vase od ociju mojih (Is.1,16), i: Dokle ce se u tebi zadrzavati porocne misli. (Jer.4,14). 157. Istina je, doduse, da nas mnoge sujetne pomisli i protiv nase volje uznemiravaju i gotovo bez naseg znanja zavaravaju. One u nas ulaze neprimetno i lukavo. I mi ne samo da ne mozemo da ih sprecimo, nego ih i sa velikim trudom primecujemo. Ipak, svako moze da ih prima, ili odbacuje ukoliko, uz Boziju pomoc, ulozi staranje i trud. Njihovo nastajanje ne zavisi od nas, ali njihovo odbacivanje ili primanje stoji u nasoj volji. Uostalom, i u samom razvijanju pomisli ne treba sve pripisivati njihovom napadu, ili duhovima koji se staraju da ih poseju. Naprotiv, i od nas, ako ne uvek a ono najvecim delom, zavisi da li cemo ispraviti kakvotu pomisli, i da li cemo se postarati da u nasim srcima nicu duhovno-svete umesto plotsko-zemnih pomisli. Rdjave pomisli se umanjuju i redje pojavljuju u onome ko se razumno i usrdno poucava u Svetom Pismu, upraznjava u Psalmima i pevanju [crkvenih pesama], podvizava u postu i bdenju, seca na buduce (tj. na Carstvo nebesko i geenu ognjenu), i na sva dela Bozija. Naprotiv, zle pomisli se umnozavaju u onome ko se zanima svetovnim brigama i plotskim delima, i upusta u sujetne i prazne besede. 158. Delatnost nasega uma se moze usporediti sa mlinskim zrvnjem koji se od silovitog vodenog toka brzo okrece u krug. Pokretan vodom, on nikako ne moze da prestane da se okrece. Medjutim, u vlasti mlinara stoji da li ce mleti psenicu, zitarice ili kukolj. Tako ni nas um u sadasnjem zivotu ne moze biti prazan od toka pomisli, buduci neprestano pokretan potocima utisaka koji se na njega ustremljuju sa svih strana. Medjutim, od nase volje i odluke zavisi koje ce od njih da primi ili prihvati. Ukoliko se mi, kao sto je receno, budemo postojano zanimali poucavanjem u Svetom Pismu, ukoliko secanje budemo ispunjavali duhovnim predmetima i ukoliko budemo gajili zelju za savrsenstvom i nadu za zadobijanje buduceg blazenstva, u nama ce nicati duhovne pomisli, i nas um ce se kretati u neprestanim mislima o predmetima u koje smo se udubili. Medjutim, ukoliko se mi, usled bezbriznosti i nerada, budemo zanimali predmetima strasti i praznim besedama, ili svetovnim i sujetnim brigama, u nama ce se, po njihovim rodovima, kao pleva radjati i pomisli i nasem srcu dostavljati veoma stetan posao, po recima Spasitelja: Jer gde je blago dela vasih i vase paznje, neophodno ce biti i srce vase (Mt.6,21). 159. Treba znati da postoje tri izvora nasih pomisli: Bog, djavo i mi sami. Bog nas udostojava posete prosvecenjem Svetoga Duha, pobudjuje u nama ili revnost prema vecem napredovanju, ili skrusenost zbog sporog napretka i popustanja lenjosti i bezbriznosti, otkriva nam nebeske tajne, i nase namere obraca ka boljim delima. Tako je Gospod nadahnuo Artakserksa da trazi knjigu dnevnika iz koje je saznao za dobra dela Mardoheja, te odmah izmenio svoju raniju surovu odluku o unistavanju judejskoga naroda (Est.6). Tako je i apostolima obecano: Jer necete vi govoriti, nego ce Duh Oca vasega govoriti iz vas (Mt.10,20). Od djavola su pomisli koje pokusavaju da nas spotaknu, pobudjujuci u nama strasno nasladjivanje, ili sa najlukavijom prepredenoscu predstavljajuci zlo pod vidom dobra. Jer, on se pred nama pretvara u andjela svetlosti (2.Kor.11,14). Tako je on metnuo u srce Judi Iskariotskome da izda Gospoda (Jn.13,2), i Ananiji da slaze Duhu Svetome (Dap.5,3). Od nas samih radjaju se pomisli kada se prirodno secamo onoga sto smo videli, slusali, ili cinili. 160. Taj trostruki uzrok nastanka pomisli treba uvek da imamo na umu i da prema njemu prosudjujemo o pomislima koje nastaju u srcu. U skladu sa time treba i da se odnosimo prema njima. U ovom smislu mi treba da podrazavamo iskusne menjace novca koji tacno umeju da prepoznaju da li se radi o zlatu, da li je moneta od cistog zlata, ili od bakra koji lici na zlato, da li na njoj carev lik, i da li je zakonito predstavljen, te da li moneta ima zakonitu tezinu. Nesto slicno u duhovnom smislu mi treba da cinimo u

42

odnosu na pomisli. Prvo, treba svestrano da ispitamo da li je istinito ili ne ono sto je uslo u nase srce. Naprimer, ako nam je predlozeno neko ucenje, mi treba da ispitamo da li je ocisceno Bozanstvenim ognjem Svetoga Duha, ili pripada judejskom sujeverju, ili proizlazi iz nadmene svetske filosofije i samo nosi masku blagocastivosti. Postupivsi tako, mi cemo ispuniti apostolsku pouku: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1.Jn.4,1), i bicemo izvan opasnosti da se udaljimo od istine. Oni, pak, koji se nisu pobrinuli da ispune ovu predostroznost, podvrgavali su se bednom otpadanju od vere. Slatkorecivi sablaznitelji su ih najpre privukli sebi nekim poboznim osecanjima i umovanjima, saglasnim sa svetom verom, kao sa sjajem zlata. Zatim su ih naucili mudrovanjima protivnim veri. Obmanuti prvobitnim izgledom, oni ih nisu podvrgnuli svestranom ispitivanju. Primivsi na taj nacin lazni bakarni novac za zlatni, oni su upali u jereticke zablude. Drugo, treba da brizljivo razmotrimo da li cujemo lazno tumacenje Svetog Pisma. Jer, [moze se desiti] da ono, oponasajuci cisto zlato istinitog razumevanja Bozanstvenih reci, pokusava da nas obmane izgledom dragocenog metala kako bismo ga primili sa mesavinom bakra lazno pridavanog smisla. Tako je satana pokusao da iskusa samog Spasitelja Hrista. Tako on i sve nas iskusava, premda ne bezuspesno kao kod naseg Gospoda. Trece, na sve nacine treba da budemo oprezni kako neprijatelj, izvrcuci dragocene pouke Svetoga Pisma lukavim tumacenjima, ne bi uspeo da nas navede na nepravilnu primenu i upotrebu. Prikrivajuci obmanu pozivanjem na predanje koje navodno potice od staraca on kao da nezakonito stavlja carski pecat na lazni novac. On u tome uspeva kada nas prelescuje na neumorni trud koji je iznad nasih moci, na prekomerna bdenja, na molitve bez ikakvog reda, na neumesno citanje. Zavodeci nas navodnim dobrom, on nas privodi kraju koji je stetan po dusu. On nas nagovara da cinimo nepotrebne posete da bi nas isterao iz usamljenosti i lisio blazenog bezmolvija. On nam savetuje da preuzmemo na sebe brigu o poboznim bespomocnim zenama kako bi nas uhvatio u zamku pogubnim brigama. On nas podstice da zelimo svestenicki cin pod izgovorom nazidavanja mnogih i odvlaci od naseg smirenog zvanja. Svi takvi saveti, prikriveni pokrovom milosrdja, poboznosti i viseg napretka, neiskusne odvode u obmanu. Spolja oni lice na novac istinitog cara, premda su ih iskovali lazni duhovni kovaci, a ne pravoslavni opitni oci. Njih su podmukli demoni iskovali na stetu i propast. Na njih se savrseno moze primeniti izreka Propovednika: Postoje putevi koji coveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Pric.16,25). Poslednje (cetvrto) opazanje iskusnog menjaca se odnosi na ispitivanje tezine [monete]. Mi cemo ga u nasem duhovnom delanju ispuniti kada delo koje nam savetuje pomisao polozimo na tas savesti, te sa svom strogoscu ispitamo da li ima stvarnu tezinu, tj. da li je tesko strahom Bozijim, da li je sve u njemu po njegovom smislu i znacenju, ne cini li ga lakim spoljasnost i novina, nije li mu tezinu umanjila sujeta i nije li ga unistila ljudska slava. Izvagavsi i ispitavsi ga svedocanstvima apostola i proroka, mi smo duzni da ga prihvatimo kao saglasno sa njima, ili da ga sa svom strogoscu odbacimo kao njima protivno i za nas pogubno. 161. Prema tome, treba neprestano da osmatramo sve skrivnice naseg srca, i da sa budnom paznjom pratimo tragove onih koji ulaze kako se ne bi prokrao i neki misleni zver, ili sam lav ili drakon te, potajno zapecativsi pogubne stope pri nasoj nepaznji, i drugima prokrcio put u zavoje naseg srca. Obradjujuci na taj nacin svakoga casa i svake minute zemlju naseg srca jevandjelskim plugom, tj. neprestanim secanjem na krst Gospodnji, mi cemo moci da unistimo legla pogubnih zveri i jazbine otrovnih zmija, i da ih izgnamo iz sebe. 162. Obraz savrsenog uma (koji ima vlast nad svojim pomislima) prekrasno je predstavljen u licu jevandjelskog kapetana. Naravstvena sila koja ne dozvoljava da nas sve pomisli obmanjuju, vec po svom rasudjivanju dobre prima, a suprotne bez ikakvog napora progoni, u prici o njemu je opisana njegovim recima (koje, naravno treba shvatiti u prenosnom znacenju): Jer i ja sam covek pod vlascu, i imam pod sobom vojnike, pa recem jednome: idi, i ide: i drugome: dodji, i dodje; i slugi svome: ucini to, i ucini (Mt.8,9). Kad bismo se hrabro borili protiv neurednih unutrasnjih pokreta i strasti, kad bismo ih potcinili svojoj vlasti i svome rasudjivanju, kad bismo pohotu koja ustaje u nasoj ploti ugasili, kad bismo neurednu gomilu pomisli drzali pod jarmom vlasti razuma, kad bismo spasonosnim znamenjem krsta Gospodnjeg od granica naseg srca progonili gomile zlih neprijateljskih sila, mi bismo mi bili uzvedeni u cin kapetana u duhovnom smislu.

43

Zbog takvih trijumfa i pobeda i mi cemo se podici na visinu njegovog dostojanstva i imati zapovednicku vlast i silu. Pri njoj vec necemo biti privlaceni pomislima koje ne zeli mo, nego samo onima kojima se duhovno nasladjujemo. Tada cemo dobiti mogucnost da prebivamo u njima i da im se priljubljujemo. Zlim nagovaranjima cemo, pak, sa vlascu zapovedati: "Odlazite", i odlazice. Tako cemo i dobre pomisli prizivati: "Dodjite" i one ce dolaziti. I sluzi nasem - telu cemo pokazivati sta mu je potrebno za celomudrenost i uzdrzanje, i on ce, izjavljujuci potpunu pokornost, bez ikakvog protivljenja sve ispuniti, ne izazivajuci vise porocne zelje protivne duhu. 163. Ali, kako to postici? To ce doci samo od sebe ukoliko se tesno sjedinimo sa Bogom. Tada ce vec On dejstvovati u nama. U to nas uverava apostol, govoreci: Jer oruzje naseg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rusenje utvrdjenja, obarajuci pomisli (2.Kor.10,4). Ma sta mi preduzimali u cilju savladjivanja pomisli, necemo imati uspeha, sve dok ne pocne da deluje sam Bog posle sjedinjenja sa nama. Tada ce i nasa nemocna sredstva postati silna i svepobedna, razarajuci neprijateljske tvrdjave i porazavajuci i izgoneci sve pomisli. I ispunice se na nama prorocka rec: Nemocni neka govori: "Mogu ja" (imam snage), i krotak neka bude hrabar (Joilj 3,10-11), i ono sto o sebi govori sveti Pavle: Jer kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10). Jer, tada ce se sila Bozija projaviti u nemoci nasoj (2.Kor.12,9). Prema tome, svim htenjem srca treba da se ustremimo ka sjedinjenju sa Gospodom da bi se i u nama izvrsilo ono sto je ispitao blazeni David; Dusa se moja prilepila za tebe. I primi me desnica tvoja (Ps.62,8). I svako od nas ce poceti da peva zajedno sa njim: A meni je dobro biti blizu Boga (Ps.72,28). Naravno, to zahteva postojani napor i trud. Ali, bez njih nema uspeha ni u kakvom delu. Tim vise ga bez njih ne treba ocekivati u tako vaznom delu. Savrsenstvo nijedne vrline se ne moze postici bez truda, i mir pomisli niko ne moze postici bez krajnjeg srdacnog napora. Na to se upravno odnosi rec Gospodnja: Carstvo nebesko sa naporom se osvaja, i podviznici ga zadobijaju (Mt.11,12). Da bi duh nas dostigao u coveka savrsena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), i postao jedan duh sa Gospodom (1.Kor.6,17), neophodno je da sa velikim naporom uvek bdi i da bude neumoran u revnosti. Dosavsi dotle, on vec sa apostolom moze svecano da likuje: Sve mogu u Hristu koji mi daje moc (Fil.4,13). 164. Stoga sva nasa paznja treba uvek da bude usmerena na brzo vracanje pomisli od njihovog lutanja i kruzenja ka secanju na Boga. Onaj ko hoce tacno da podigne i sagradi krov u obliku kupole, vrpcom iz centra postojano pravi krug, postizuci na taj nacin svuda podjednaku okruglinu. Ko, pak, pokusa da bez ove pomoci zavrsi delo nece moci nepogresivo da ostvari pravilnu okruglost, cak i ako poseduje veliku vestinu, buduci da jedinim pogledom nece moci odrediti koliko je odstupio od kruznice. Isto tako ni nas duh, ukoliko u sebi, kao neki nepokretan centar, ne utvrdi ljubece secanje na Boga, kako bi, njime obezbedjen, svakog momenta obilazio sva svoja dela i trudove, kako bi njime, kao proverom, odredjivao kakvotu svojih pomisli i podviga (te jedne primao, a druge odbacivao), i kako bi njime, kao istinskim sestarom, davao pravac svemu sto radi nikako nece moci kao sto treba da sagradi duhovnu gradjevinu ciji je arhitekta Pavle (1.Kor.Z,10). On tada nece moci da kuci da lepotu o kojoj blazeni David, zeleci da je u svom srcu predstavi Gospodu, govori: Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga, i mesto obitavanja slave tvoje (Ps.25,8), nego ce nerazumno u srcu svome podici ruzan dom, koji je nedostojan Duha Svetoga i koji je uvek sklon rusenju. I on se nece proslaviti useljavanjem blazenog stanara (tj. Duha Svetoga), vec se podvrgnuti zalosnom razrusenju. 165. Tamne sile deluju na nas prvenstveno kroz pomisli. Naravno, nama bi bilo lakse da izadjemo na kraj sa njima kada nas ne bi neprestano i u velikom broju okruzivali neprijatelji koji nam ne zele dobro. Ipak, toga se ne treba uzasavati. Istina je da nas neprijatelji stalno opadaju. Medjutim, oni samo seju i pobudjuju zlo u nama, nemajuci sile da nas prinudjuju na njega. Jer, kad bi im bila data vlasg da nas nasilno uvlace u zlo, a ne samo da nas nagovaraju na njega, ni jedan covek ne bi mogao da izbegne greh koji bi odgovarao grehovnoj zelji koju bi zapalili u nasim srcima. Medjutim, mi vidimo da je njima data mogucnost da nas pobudjuju, kao sto je i nama darovana sila da ih odbijamo i sloboda da se sa njima saglasavamo. I zasto se bojati? Uostalom, onome ko se boji njihovih nasilja i napada, sa druge strane predlazemo Boziji pokrov i Boziju pomoc, koja

44

je mocnija od njih, kao sto se govori: Jer je eeci Onaj koji je u vama negoli koji je u svetu (1Jn.4,4). Njegovo zastupnistvo se bori za nas sa silom koja je nesravnjivo veca od one sa kojom na nas ustaje neprijateljska strana. Jer, Bog ne samo da nadahnjuje na dobra dela, nego ih i podupire i privodi kraju. On nas ponekad i bez nase volje i nasega znanja privlaci spasenju. Prema tome, ocigledno je da djavo moze da prelesti jedino onoga ko mu sam svojom voljom da saglasnost. To je Eklisiast jasno izrazio recima: Sud nad zlim delima nije brz. Zbog toga se srce sinova ljudskih ne boji da cini zlo (Ekl.8,11). Ocigledno je, dakle, da svako gresi stoga sto odmah, kada na njega napadnu zle pomisli, ne pruza otpor protivrecenjem. Jer, receno je: Usprotivite se djavolu, i pobeci ce od vas (Jak.4,7). 166. Kod nekoga moze da se javi pitanje o nacinu na koji zli duhovi ulaze u opstenje sa dusom. Oni neosetno razgovaraju sa njom, seju u nju sto zazele, vide njene pomisli i pokrete i koriste se njima na njenu stetu. Medjutim, nema nicega neobicnog u tome. Duh moze da ulazi u opstenje sa duhom, i da prikriveno utice na njega, podsticuci da na ono sto zeli. Jer, medju njima, kao i medju ljudima, postoji neka slicnost i srodnost po prirodi. Medjutim, savrseno je nemoguce da oni ulaze jedan u drugog i da jedan ovladava drugim. To moze istinski da se pripisuje samo Bozanstvu. 167. Napred recenom nimalo ne protivreci ono sto se dogadja sa besomucenima, tj. sto oni, opsednuti necistim duhovima, govore i cine ono sto nece, ili bivaju prinudjeni da izgovaraju reci koje ne razumeju. Izvesno je, medjutim, da se ne podvrgavaju svi na isti nacin uticaju duhova. Nekima oni ovladavaju do te mere da nimalo nisu svesni sta rade ili govore, dok su drugi svesni i posle se secaju onog sto se desavalo. I jedno i drugo biva od uticaja necistog duha. Ipak, ne treba misliti da on, izgovarajuci reci i govoreci ustima onoga koji strada, prozima samu sustinu duse ili da srasta sa njom i da se oblaci njome. Oni to nikako ne mogu da ucine. To se, zapravo dogadja na sledeci nacin: zasedajuci na organe kroz koje dejstvuje dusa, i nalazuci na njih nepodnosljivu tezinu, necisti duh strasnim pomracenjem pokriva razumna osecanja duse i preseca njihovu delatnost. To se, doduse, kao sto vidimo, ponekad desava i od vina, i od groznice, i od preterane hladnoce, i drugih bolesti koje dolaze spolja. Da djavo ne bi pomislio da isto ucini i sa blazenim Jovom, dobivsi vlast nad njegovim telom, Gospod mu je narocitom zapovescu zapretio, govoreci: Eto, predajem ti ga u ruke, ali mu samo dusu sacuvaj (Jov 2,6). On kao da kaze: "Samo ga nemoj ciniti bezumnim, nemoj mu rastrojiti sediste duse, ne napadaj mu razum i ne povredjuj mu organ razuma jer njime treba da ti se suprotstavi. 168. Duh se, na taj nacin, nekako mesa sa grubim i tvrdim vestastvom, tj. sa telom, i to veoma lako. Iz toga, medjutim, ne sledi da se on i sa dusom, koja je takodje duh, moze sjediniti tako da i nju, slicno telu, uciniti sedistem svog bica. To je moguce jedino Svetoj Trojici, koja ne samo da obuhvata svaku razumnu prirodu, nego je i prozima. Samo je Bog svagde i u svemu, tako da vidi i sve pomisli nase, i sve unutrasnje pokrete, i sve dusevne tajne. I nema tvari sakrivene pred Njim, nego je sve obnazeno i otkriveno pred ocima Onoga kome cemo odgovarati (Jev.4,13). On pravedno ispituje srca i utrobe (Ps.7,10). 169. Kako, medjutim, necisti duhovi znaju nase misli? Oni ih ne citaju upravno u dusi, nego ih prepoznaju po njihovom ispoljavanju u spoljasnjim culnim obelezjima, tj. iz nasih reci i dela. Medjutim, oni nikako ne mogu proniknuti u misli koje jos nisu izasle iz unutrasnjosti duse. Cak i to da li su i kako su primljene misli koje nam oni sami podmecu, oni saznaju ne iz same duse, i ne iz najunutarnjijih pokreta koji se u njoj tajno desavaju zbog njih, nego po njihovom ispoljavanju van duse. Tako, npr. oni znaju da je monah, u koga su posejali pomisao stomakougadjanja, primio pohotu stomakougadjanja ukoliko vide da je poceo da posmatra kroz prozor na sunce, ili da se obavestava koliko je sati. I nije cudno sto vazdusne sile sticu takvo znanje, kada vidimo da i umnim ljudima uspeva da po ocima, licu i drugim spoljasnjim znacima saznaju stanje unutrasnjeg coveka. Naravno, utoliko tacnije znanje mogu da imaju oni koji su, kao duhovi, bez sumnje mnogo tananiji i pronicljiviji od ljudi. 170. Treba znati da svi demoni ne raspaljuju sve strasti u ljudima, vec da se o svakoj brine odredjeni duh. Jer, jedni od njih se nasladjuju necistim i sramnim pohotama,

45

drugi vole bogohulstvo, treci - gnev i jarost, cetvrti se tese tugom, peti - sujetom i gordoscu. I svaki u srcu covekovom seje strast kojom se narocito nasladjuje. Medjutim, ne pobudjuju oni svi zajedno svoje strasti, nego naizmenicno, saglasno sa vremenom, mestom i prijemcivoscu onoga ko se iskusava. 171. Osim toga, treba znati da oni nisu svi u jednakoj meri zli i jednako mocni. Na pocetnike i nemocne se pustaju slabiji duhovi. Ukoliko se oni savladaju, salju se mocniji. Na taj nacin, Hristov vojnik, po meri svog napredovanja i umnozavanja duhovnih sila, treba da podnosi sve vecu i vecu borbu. I niko od svetih nikako ne bi mogao podneti zlobu takvih i tolikih neprijatelja, ili izdrzati njihove napade i svirepujarost, ukoliko pri nasoj borbi ne bi uvek bio prisutan nas najmilostiviji zastupnik i podvigopoloznik Hristos, ujednacavajuci silu onih koji se bore, odbijajuci i obuzdavajuci iznenadne napade neprijatelja i cineci sa iskusenjem i kraj, da bi se moglo podneti (1.Kor.10,13). 172. Demoni nemaju vlasti da stete svakom coveku. To na najjasniji nacin dokazuje primer blazenog Jova koga neprijatelj nije smeo da iskusa vise, nego sto mu je bilo dopusteno voljom Bozijom. O tome svedoci i ispovedanje zlih duhova koje je uneseno u jevandjelske price: Ako nas izgonis, dozvoli nam da idemo u krdo svinja (Mt.8,31). Oni, dakle, bez Bozije dozvole nisu imali vlast da udju cak ni u neciste i beslovesne zivotinje. Utoliko vise treba verovati da po svojoj volji oni ne mogu uci ni u jednog coveka, stvorenog po obrazu Bozijem. Jer, kad bi im bila data vlast da iskusavaju i ogorcavaju svakoga coveka po svojoj volji, niko ne samo od mladih monaha, nego ni od savrsenih muzeva ne bi mogao da izdrzi zivot u pustinji, buduci okruzen gomilama zlih neprijatelja. 173. Takodje, poznato je da necisti duhovi u tela besomucenih ulaze tek posto zavladaju njihovim umovima i pomislima. Lisivsi ih najpre straha Bozijeg, secanja na Boga i duhovne pouke, oni ih smelo napadaju. I buduci da su razoruzani i liseni Bozije pomoci i Bozije ograde, oni ih lako pobedjuju. Na kraju, oni u njima, kao u mestu koje je prepusteno njihovoj vlasti, ustrojavaju sebi staniste. Uostalom, tacno je i to da oni teze, prekomernije i pogubnije muce one koje nisu savladali telesno, nego dusevno. To su upravo oni koji su se uhvatili u mrezu njihovim strastima i pohotama. Jer, po reci apostola, od koga je ko pobedjen tome i robuje (2.Pt.2,19). 174. Sveto Pismo svedoci da su uz svakoga od nas nerazdvojno prisutna dva andjela, dobar i zao. O dobrima govori Spasitelj: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kazem da andjeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10), i blazeni David: Andjeli Gospodnji stoje oko onih koji ga se boje, i izbavljaju ih (Ps.33,8). O njima svedoci i ono sto se u knjizi Dela apostolskih govori o svetom Petru: To je andjeo njegov (Dap.12,15). O oba andjela nasiroko se govori u knjizi Pastir. Ako razmislimo o onome ko je trazio pristup blazenom Jovu, jasno cemo razumeti da se radilo o onome ko ga je uvek napadao, premda ga nikada nije mogao pokrenuti na greh. Zbog toga je i iskao od Gospoda vlast nad njim, ispovedajuci da je dotle bio pobedjivan zastupanjem Gospoda (koji ga je uvek ogradjivao svojim pokrovom), a ne njegovom vrlinom. I o Judi se takodje govori: I djavo neka mu stane sa desne strane (Ps.108,6).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

VII

46

BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLjA I NAPASTI 175. U Palestini, u pustinjama izmedju Jerusalima i Mrtvog mora, varvari su iznenada napali monahe, i veoma mnoge poubijali. Kako je Bog dopustio da se nad Njegovim slugama izvrsi takvo zlodelo? To pitanje obicno smucuje duse onih koji nemaju mnogo vere i znanja i koji misle da se vrline i podvizi svetih nagradjuju u ovom vremenskom zivotu. Mi, pak, koji se ne samo u ovome zivotu nadamo u Hrista da, po apostolu, ne bismo bili jadniji od sviju ljudi (1.Kor.15,19), ne treba da padamo u zabludu takvim misljenjima. Inace se moze desiti da, zbog netacnog odredjenja istine u odnosu na takve dogadjaje, dodjemo u uzas i smucenje od iskusenja koja i nas susrecu, da svojim nogama skrenemo sa puta pravde (Ps.72,2), ili, sto je i reci strasno, da Bogu pripisemo nepravdu i nebrigu o delima ljudskim, tj. kao da On svete ljude koji zive pravedno ne izbavlja od iskusenja, te da dobrima dobrom, a zlima zlom ne uzvraca u sadasnjem zivotu. Time bismo zasluzili osudu sa onima kojima prorok Sofonija preti u ime Gospoda, govoreci: Osveticu se onima koji u srcima svojima govore: "Gospod ne cini ni dobro ni zlo" (Sof.1,12), ili bismo se podvrgli jednakom udelu sa onima koji zalbama izricu hulu na Boga: Onaj ko cini zlo je dobar pred Bogom i on mu ugadja. I gde je Bog pravde, dodajuci i drugo bogohuljenje koje prorok opisuje: Uzalud sluzimo Bogu. I kakva je korist od drzanja onoga sto je naredio, i sto hodismo kao molitvenici pred Gospodom Svedrziteljem? Jer, mi hvalimo tudje, napreduju koji cine bezakonje, i spasavaju se oni koji se protive Bogu (Mal.3,14-15). Prema tome, da bismo izbegli neznanje koje je uzrok i koren najrdjavije zablude, unapred treba da tacno saznamo sta je zaista dobro, a sta zlo. Drzeci se, zatim, istinskog odredjenja Pisma, a ne laznog misljenja gomile, mi se vec nikako necemo prelestiti zabludom neverujucih ljudi. 176. Sve sto postoji i sto se dogadja u svetu moze biti jedno od troga: dobro, zlo ili nesto srednje. Prema tome, mi treba da saznamo sta je zapravo dobro, sta zlo, a sta srednje kako bi nasa vera, buduci ogradjena tacnim znanjem, u svim iskusenjima ostala nepokolebiva. U ljudskim delima nista ne treba smatrati sustinskim dobrom, izuzev dusevne vrline koja nas iskrenom verom privodi Bogu i podstice da se neprestano prilepljujemo uz nepromenjivo dobro. I nasuprot tome, nista ne treba smatrati zlom osim greha, koji nas odvaja od blagog Boga i veze za zlog djavola. Srednje je, pak, ono sto moze pripadati i jednoj i drugoj strani, sudeci po osobinama i raspolozenju onoga koji se njime koristi. Tu spadaju: bogatstvo, vlast, pocast, telesna snaga, zdravlje, lepota, sam zivot ili smrt, beda, nemoc tela, klevete i drugo tome slicno. Ono, dakle, prema svojstvu i raspolozenju onoga ko se njime koristi moze da sluzi i na dobro i na zlo. Jer, bogatstvo, prema apostolu, cesto moze da sluzi na dobro. On bogatima ovoga sveta zapoveda da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga zivoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu, da dobro cine, da se bogate u dobrim delima, da budu darezljivi, drustveni, spremajuci sebi dobar temelj za buducnost, da dobiju zivot vecni (1.Tim.6,17-19). Medjutim, ono se obraca u zlo kada ga sabiraju da bi ga gomilali i zakopavali u zemlju, kao sto cine tvrdice, ili da ga rasipaju na raskos i utehe, a ne na korist potrebitih. Isto tako su vlast i pocast i telesna snaga i zdravlje nesto srednje i mogu se upotrebiti i na dobro i na zlo. Time se lako objasnjava cinjenica da su mnogi od svetih u Starom Zavetu, vladajuci svime time, bili veoma ugodni Bogu, i sto su naprotiv, oni koji su ih rdjavo koristili i obracali na sluzenje svojim rdjavim sklonostima, pravedno bili kaznjavani ili predavani smrti, kao sto cesto pripovedaju knjige Carstva. Na isti nacin shvati i o drugim srednjim stvarima, tj. da nisu istinsko dobro (koje se sastoji u vrlinama), nego - nesto neodredjeno. Jer, one su korisne i blagotvorne za pravednike koji ih upotrebljavaju na pravedna i potrebna dela, dajuci im mogucnost da uriznice dobre plodove za zivot vecni, dok su za one koji se njima rdjavo koriste nekorisne i pogubne, dovodeci ih samo do greha i smrti. 177. Cvrsto drzeci u secanju takvu razliku stvari i dela, znajuci da nema istinskog dobra izuzev vrline (koja proizilazi iz straha Bozijeg i ljubavi prema Bogu), i da nista nije pravo zlo osim greha i udaljavanja od Boga, sada cemo sa svom paznjom pogledati da li je ikada Bog, bilo sam bilo kroz nekog drugog, pricinio zlo nekome od svojih svetih? Bez

47

sumnje, tako nesto nigde neces naci. Jer, nikada se nije desilo da [coveka] neko drugi navede na greh ukoliko on nece zlo i protivi mu se. Ukoliko je, pak, upadao u greh, znaci da ga je sam u sebi vec zaceo usled nepazljivosti srca i razvracene volje. Zeleci da u to zlo, tj. u greh baci pravednog Jova, djavo je upotrebio sve zamke svoje zlobe: lisio ga celokupnog bogatstva, decu mu porazio smrcu, i njega samoga od glave do nogu pokrio ranama, koje su pricinjavale nepodnosljiv bol. Ipak, on nikako nije mogao da ga uprlja grehom. Jov je uza sve to ostao nepokolebiv i nije izrekao bezumlje na Boga (Jov 1,22), tj. nije upao u bogohulstvo. 178. Medjutim, kako sam Bog o sebi govori: Ja sam ... onaj koji gradi mir i stvara zlo (Is.45,7)? I prorok o Njemu svedoci: Moze li biti nesreca u gradu, a da je Gospod ne ucini (Am.3,6)? Sveto Pismo recju zlo ponekad oznacava skorbne slucaje ne zbog toga sto su zaista zli po prirodi, nego zbog toga sto ih kao zle osecaju oni kojima se salju na korist. Jer, govoreci sa ljudima, Rec Bozija po neophodnosti govori covecijim recima i sa covecijim osecanjima. Tako i spasonosno secenje i spaljivanje, koje lekar dobronamerno vrsi na telu koje strada od opasnih povreda, bolesnik smatra za zlo koje mora da trpi. Konju mamuze i onome koji gresi - ispravljanje nisu slatki. I sve disciplinske strogosti onima koji prolaze kurs obrazovanja izgledaju gorke, kao sto govori apostol: Jer svako karanje, dok traje, ne cini se da je radost, nego zalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvezbani. On jos kaze: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Jer koji je to sin koga otac ne kara (Jev.12,6-7;11)? Na taj nacin, rec zlo se ponekad upotrebljava u znacenju zalosnih slucajeva, po recenome: I raskaja se Bog zbog zla koje rece da im ucini, i ne ucini (Jon.3,10). I jos: Jer znah da si ti Bog milostiv i zalostiv, spor na gnev i obilan milosrdjem, i koji se zalosti zbog zla (Jon.4,2), tj. zbog zalosnih lisavanja i beda koje je prinudjen da navede na nas zbog grehova nasih. Znajuci kako su one za neke korisne, drugi prorok se zbog zelje njihovog spasenja, a ne zbog neprijateljskog osecanja prema njima, molio: Dodaj im zla Gospode, dodaj zla slavnim zemlji (Is.26,15). I sam Gospod govori: Evo, ja cu na tebe navesti zlo (Jer.11,11), tj. tuge i razaranja. Spasonosno kaznjen njima u sadasnje vreme, bices prinudjen da se na kraju obratis i pozuris k meni, koga si u dane svoje srece zaboravljao. Mi ih zbog toga ne mozemo smatrati sustinskim zlom, buduci da mnogima sluze na dobro i vode ka primanju vecnih radosti. Vratimo se, medjutim, postavljenom pitanju. Sve sto obicno smatramo zlom, sto nam pricinjavaju neprijatelji, ili sto nas porazava na neki drugi nacin - ne treba da smatramo zlom, nego necim srednjim. I tada ono vec nece biti onakvo kakvim ga smatra onaj ko ga je naneo u jarosnom duhu, nego onakvo, kakvim ga oseca onaj ko ga je pretrpeo. Stoga, kada se svetom muzu desi smrt, ne treba misliti da mu je ucinjeno zlo, nego nesto srednje. Jer, ona je za gresnika zlo, a za pravednika - uspokojenje i oslobodjenje od zla. Smrt je za pravednog coveka pokoj, ciji je put sakriven (Jov 3,23). Pravedan covek od takve smrti nece pretrpeti nikakvu stetu. Jer, sa njim se nije desilo nista neobicno. Ono sto je imalo da se desi sa njim po prirodnoj neophodnosti, on je primio po zlobi neprijatelja, i to ne bez koristi za vecni zivot. Dug covecije smrti, koji je morao da plati po neizbeznom zakonu sadasnjeg naseg postojanja, on je otplatio sa bogatim plodom stradanja, sticuci zalog za veliku nagradu. 179. To, medjutim, ne oslobadja krivice onoga ko cini zlo. Necastivi bezakonik nece ostati bez kazne zbog toga sto zlodelom svojim pravedniku nije mogao da pricini sustinsku stetu. Jer, trpljenje je vrlina pravednika. Ono donosi nagradu ne onome ko je naneo smrt ili stradanje, nego onome ko ih je trpeljivo podneo. Jedan ce zasluzeno podneti kaznu za zversku surovost, dok drugi nece pretrpeti nikakvo sustinsko zlo. Hrabroscu svoga duha trpeljivo podnevsi iskusenja i stradanja, on je sve sto mu je naneseno sa zlim namerama, obratio sebi na dobro i na umnozenje svoga blazenstva u buducem zivotu. 180. Jovovo trpljenje nije steklo dobru nagradu djavolu, koji ga je ucinio slavnim svojim iskusenjima, nego njemu samom koji ih je hrabro podneo. I Judi nece biti darovano oslobodjenje od vecnih muka zbog toga sto je njegovo izdajstvo posluzilo na spasenje covecanskog roda. Jer, ne treba gledati na plod dela, nego na raspolozenje onoga ko ga cini. Zbog toga mi treba da smo cvrsto ubedjeni u to da coveku niko ne moze naneti zlo ukoliko ga sam ne privuce slaboscu svoga srca i malodusnoscu. Jer, i

48

blazeni apostol u jednom stihu potvrdjuje: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro (Rim.8,28). Jer, govoreci: Sve pomaze na dobro, on obuhvata zajedno sve - ne samo ono sto se smatra srecom, nego i ono sto se smatra nesrecom. I na drugom mestu isti apostol govori da je prosao i kroz jedno i kroz drugo: Sa oruzjem pravednosti desnim i levim, tj. u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo zivimo, kao kaznjavani ali ne ubijani, kao zalosceni a uvek radosni, kao siromasni a mnoge bogateci, i ostalo (2.Kor.6,7-10). Prema tome, i ono sto se smatra srecom i sto apostol svrstava na desnu stranu, oznacavajuci ga recima slave i pohvale, i ono sto se smatra nesrecom i sto svrstava na levu stranu, obelezavajuci ga recima sramote i grdnje, za savrsenog muza postaje oruzje pravednosti. On nanesene mu (zalosti) velikodusno podnosi, koristeci ih kao oruzje protiv onih koji ga napadaju. On se njima, kao lukom, macem i najcvrscim stitom naoruzava protiv onih koji mu ih nanose, savrseno projavljujuci svoje trpljenje i hrabrost. Najslavnije torzestvo svoje nepokolebivosti on pokazuje kroz same neprijateljske strele koje ga smrtno pogadjaju. On se, na taj nacin, ni srecom ne uznosi, niti zbog nesrece pada duhom, vec koraca pravom stazom i carskim putem. Sa takvog mirnog stanja srca on se ni nailaskom radosti nece skrenuti na desno, ni napadom nesrece i dolaskom zalosti obrnuti na levo. Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, Gospode, i oni se ne sablaznjavaju, svedoci sveti David (Ps.118,165). O onima, pak, koji se pri nailasku svake slucajnosti menjaju, saglasno njihovim svojstvima i razlikama, kaze se: Bezumnik se menja kao mesec (Sir.27,11). O savrsenima i premudrima se, pak, govori: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro. O slabima i nerazumnima se, opet, objavljuje: Idi od coveka bezumna, jer neces cuti pametne reci (Pric.14,7), buduci da se on ni prijatnoscu ne koristi na svoje dobro, niti se zbog neprijatnosti ispravlja. Naravstvena sila koja je potrebna da se hrabro podnose zalosti, potrebna je i radi ocuvanja umerenosti u radosti. Onaj koga iz koloseka izbaci jedna od tih slucajnosti, nesumnjivo nece moci odleti ni jednoj od njih. Uostalom, sreca vise povredjuje coveka, negoli nesreca. Jer, nesreca ponekad i protiv volje obuzdava i smiruje. Privodeci nas u spasonosnu skrusenost, ona nas ili pobudjuje da manje gresimo, ili nas primorava da se sasvim ispravimo. Sreca, pak, nadima dusu pogubnim, premda prijatnim laskama, te strasnim opustosenjem obara u prah one koji se, zbog srecnih uspeha, smatraju bezbednim. 181. Takvi savrseni muzevi se u Svetom Pismu prenosno nazivaju dvostrukim desnjacima. Takav je bio, kao sto pise u knjizi Sudija, Aod, koji se obema rukama koristio kao desnom (Knj.Sud.3,15). Takvim savrsenstvom u duhovnom [smislu] cemo i mi ovladati, ukoliko i srecu, koja se smatra desnom [stranom] i nesrecu, koja se naziva levom [stranom], dobrom i pravilnom upotrebom budemo obracali na desnu stranu. Time bi sve sto god se sa nama desi, za nas, po apostolu, bilo oruzje pravednosti. U nasem unutrasnjem coveku mi opazamo dve strane i, tako reci, dve ruke. I ni jedan od svetih ne moze da nema kako onu koju nazivamo desnom, tako i onu koju zovemo levom rukom. Savrsenstvo, pak, njegove vrline se poznaje iz toga sto on obe obraca u desnicu, dobro se koristeci obema. Da bismo jasnije mogli razumeti o cemu se radi, reci cu: sveti muz ima desnicu kada projavljuje duhovne uspehe; kada, goreci duhom, gospodari nad svim svojim zeljama i pohotama; kada, buduci slobodan od svakog djavolskog napada, bez imalo truda i nelagodnosti odbacuje i odseca plotske strasti; kada, uznevsi se sa zemlje gore, na sve sadasnje i zemaljsko gleda kao na nepostojan dim i pustu senku, preziruci ga kao brzoprolazno; kada u ushicenju uma ne samo plameno zeli buduce, nego ga i jasno vidi; kada se najstvarnije hrani duhovnim sagledavanjima; kada jasno, kao otvorena vrata, opaza nebeske tajne; kada cisto i plameno uznosi molitve Gospodu; kada se, razgorevsi se ognjem duha, svim stremljenjima duse preseljava u nevidljivo i vecno, pri cemu misli da se vec ne nalazi u telu. On ima takodje i levu ruku kada je okruzen burama iskusenja; kada se raspaljuje nastupima pohotnih pobuda prema plotskim zeljama; kada prema neobuzdanom gnevu biva podstreknut ognjem razdrazujuceg smucenja; kada samoprevaznosenjem biva podstrekavan na gordost ili sujetu; kada biva ugnjetavan zaloscu koja donosi smrt (2.Kor.7,10); kada se rastuzuje napadima podmuklog uninija; kada, po odlasku celokupnog duhovnog zara, obamire zbog ohladnelosti i neke neobjasnjive sete, pri cemu od njega odlaze ne samo dobre pomisli, koje razgorevaju unutrasnju revnost, nego mu i Psalmi i molitva, i citanje, i kelijna

49

usamljenost postaju uzasno teskobni i sva orudja vrlina susrece sa nekim neizdrzljivim odvracanjem i odbojnoscu. Kada ga sve ovo bude napadalo, monah treba da zna da ga pritiskuje leva strana. Prema tome, onaj ko ni zbog onoga, kao sto smo rekli, sto pripada desnoj strani ne bude nadmen tastinom koja nailazi, i ko ni zbog onoga sto pripada levoj strani, hrabro ratujuci, ne pada u ocajanje, koristice obe ruke kao desnu. U oba delanja pokazavsi se pobednikom, on ce dobiti pobednicki venac, kako sa svog levog, tako i sa svog desnog stanja. Takav venac je, kako citamo, zasluzio je blazeni Jov koji se za desno delovanje ovencao vencem: buduci bogat i znatan otac sedam sinova, on je svakodnevno prinosio zrtvu Gospodu za njihovo ociscenje, zeleci da ih ucini blagougodnim i srodnim ne toliko sebi, koliko Bogu; njegova vrata su bila otvorena za svakoga dolaznika; on je bio noga hromih i oko slepih; ovcijim krznom od njegovih ovaca su bila zagrevana ramena nemocnih; on je bio otac sirotama i udovicama; on se cak u srcu svome nije radovao zbog pogibije svoga neprijatelja. Isti Jov je, delujuci levicom, sa neuporedivo visokom hrabroscu trijumfovao nad nevoljama; u jednom trenutku lisivsi se sedam sinova, on se kao otac nije ucvelio zestokom zaloscu, nego se kao sluga Boziji umirio voljom svoga Tvorca; od najbogatijeg postavsi najbedniji, od preobilnog nag, od zdravog gubav, od poznatog i slavnog ponizen i prezren on je sacuvao hrabrost duha nepovredjenom; lisivsi se na kraju celokupnog svog imanja i imetka, on je postao obitaliste gnoja i, kao neki najsuroviji mucitelj svoga tela, crepom strugao iscedjeni gnoj, te pogruzavao prste u dubinu rana koje su pokrile sve delove njegovog tela i izvlacio crve. Pri svemu tome on ni najmanje nije pohulio na Boga, i ni u cemu nije uzroptao na svoga Tvorca. Sta vise. Nimalo se ne bojeci bremena najtezih iskusenja, on je i samu odecu koja je pokrivala njegovo telo (i koja je jedina mogla biti sacuvana od djavolje otimacine stoga sto je bila na njemu) razderao i odbacio od sebe, pridodavsi proizvoljnu nagotu onoj kojom ga je porazio njegov najljuci otimac. On je cak i kosu sa svoje glave, koja je ostala kao jedino netaknut znak ranije slave, odsekao i bacio svome mucitelju. On je tako odsekao ono sto mu je ostavio najsvirepiji neprijatelj, i nebeskim glasom izjavio radost svoje slavne pobede nad njim: Dobro smo primali od Boga, a zla zar necemo primati? Go sam izasao iz utrobe matere svoje, go cu se i vratiti. Gospod dade, Gospod uze. Kako je bilo ugodno Gospodu, tako se i zbilo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 2,10; 1,21). U dvostruke desnjake pravedno cu ubrojati i Josifa koji je u sreci bio prijatan ocu, pun postovanja prema braci, blagougodan Bogu, a u neprijatnosti celomudren, veran svome gospodaru, najkrotkiji u tamnickom zatvoru, nezlopamtiv prema uvredama, dobrocinitelj prema neprijateljima, prema zavidnoj braci koji su gotovo postali njegove ubice ne samo nezno raspolozen, nego i bogato milosrdan. On i njemu slicni se pravedno nazivaju dvostrukim desnjacima, buduci da se sa obe ruke koriste kao sa desnicom. Prolazeci kroz iskusenja koja je nabrojao apostol, oni slicno njemu mogu govoriti: Sa oruzjem pravednosti, levim i desnim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, i ostalo. I mi cemo biti dvostruki desnjaci ukoliko i nas ne budu menjali ni obilje, ni oskudica u prolaznim dobrima, tj. ukoliko nas ni obilje ne bude odvlacilo zadovoljstvima stetne raspustenosti, niti oskudica - u ocajanje i roptanje, vec ukoliko u oba slucaja, odajuci blagodarnost Bogu, budemo izvlacili jednak plod i iz prijatnosti i iz neprijatnosti. Tada cemo postati istinski dvostruki desnjaci, kao sto je bio ucitelj neznabozaca, koji je posvedocio o sebi: Govorim to ne zbog oskudice, jer ja sam se naucio da budem zadovoljan onim sto imam. Znam i poniziti se, znam i izobilovati; u svemu i svacemu navikoh: i sit biti i gladovati, i izobilovati i oskudevati. Sve mogu u Hristu koji mi daje moc (Fil.4,11-13). 182. Iskusenje, kao sto smo rekli, biva dvojako, tj. kroz prijatnost i neprijatnost. Uzrok, pak, zbog koga se iskusavaju ljudi jeste trojak: najvecim delom radi ispitivanja, ponekad radi ispravljanja, a neretko i radi kaznjavanja zbog grehova. Tako su radi ispitivanja, kako citamo, slicno Jovu, bezbrojne zalosti podneli Avraam i mnogi sveti. Radi njega je i narod judejski bio podvrgnut iskusenjima u pustinji, kao sto u knjizi Ponovljenih zakona govori Mojsije: I opominji se svega puta kojim teje vodio Gospod Bog tvoj cetrdeset godina po pustinji, da bi te namucio i iskusao, da se zna sta ti je u srcu, tj. hoces li drzati zapovesti Njegove ili neces (Pon.Zak.8,2). I u Psalmu se napominje: Na vodi Merivi iskusah te (Ps.80,8). Da se Jov upravo radi toga podvrgao

50

svemu sto je podneo, upravno svedoci sam Bog, govoreci: Zar mislis da sam ti radi cega drugog ucinio [sve to], osim da se javis prav (Jov 40,3)? Radi ispravljanja se, pak, to desava kada Gospod, smirujuci svoje pravedne zbog nekih malih i lakih grehova, ili zbog prevaznosenja licnom pravednoscu, popusta razna iskusenja. Njima se oni u sadasnje vreme ciste od svake necistote pomisli i njima se spaljuje svaka necistota koja se vidi u njihovoj unutrasnjosti (Is.1,25), kako bi se na buducem ispitivanju pokazali slicni cistom zlatu, i kako u njima ne bi ostalo nista sto bi, posle ispitivanja ognjem Suda, trebalo da se ocisti kaznenim saziganjem. U tome smislu je receno: Mnoge nevolje ima pravednik (Ps.33,20), i takodje: I zaboravili ste savet koji vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kad te On pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev.12,5-9). I u Otkrivenju [je receno]: Ja one koje ljubim karam i popravljam (Otk.3,19). Takvima je, pod vidom Jerusalima, od lica Bozijeg preko proroka Jeremije upucena rec: I ucinicu kraj svim narodima, medju koje sam te rasejao, a tebi necu uciniti kraja, nego cu te pokarati na sudu (Jer.30,11). Za takvo spasonosno ispravljanje sveti David se moli, govoreci: Ispitaj me, Gospode, i iskusaj me. Prekali utrobu moju i srce moje (Ps.25,2). Razumevajuci spasonosnost takvog iskusenja, i prorok Jeremija vapije: Kazni nas Gospode, ali sa merom, a ne u gnevu svom (Jer.10,24). Isto i Isaija [govori]: Blagosiljam te, Gospode, jer si se razgnevio na mene, ali si odvratio jarost tvoju, i pomilovao me (Is.12,1). Udarci iskusenja se salju i zbog grehova. Tako Gospod preti da posalje udarce narodu izrailjskom, govoreci: Zube zverske poslacu na njih sa jaroscu onih koji gamizu po zemlji (Pon.Zak.32,24). I u Psalmima se o njima govori: Mnogo rane ima gresnik (Ps.31,10). I u Jevandjelju se pominje: Eto postao si zdrav, vise ne gresi, da ti se sto gore ne dogodi (Jn.5,14). Postoji jos i cetvrti razlog zbog koga se nekima salju stradanja, poznat iz Svetog Pisma: javljanje slave i dela Bozijih. Tako se u Jevandjelju govori o sleporodjenom: Ne sagresi ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Bozija na njemu (Jn.9,3). I o bolesti Lazara [se kaze]: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Boziju, da se Sin Boziji proslavi kroz nju (Jn.11,4). Postoje i druge vrste Bozijih odmazdi, kojima bivaju porazeni oni koji su prevazisli najvisi stepen zla, i kojima su bili osudjeni, kao sto citamo, Datan, Aviron i Korej, i prvenstveno oni o kojima govori apostol: Predade ih Bog u pokvaren um da cine sto je neprilicno (Rim.1,26-28). To treba smatrati najtezim od svih kazni. O njima i govori Psalmopojac: Na poslovima covecijim nema ih, i ne muce se sa drugim ljudima (Ps.72,5), buduci da ne zasluzuju da budu spaseni posetom Gospodnjom i da dobiju izlecenje posredstvom vremenskih kazni. Jer, oni otupevsi predadose sebe razuzdanosti pa cine svaku necistotu sa pohlepom (Ef.4,19) usled ogrubljenja srca svoga od dugotrajnog prebivanja u neprestanom grehu koji prevazilazi sve mere ociscenja i odmazde u veoma kratkom roku zivota u ovome veku. Takve Rec Bozija ukoreva i preko proroka Amosa: Zatirah vas kao sto Gospod zatre Sodom i Gomor, i bijaste kao glavnja istrgnuta iz ognja. Pa ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod (Am.4,11). [On govori] i kroz proroka Jeremiju: Potrcu narod svoj, jer se ne vracaju sa puteva svojih (Jer.15,7), i na drugom mestu: Bijes ih, ali ih ne boli; satires ih, ali nece da prime pouke. Tvrdje im je lice od kamena, i nece da se obrate (Jer.5,3). Ipak, izlivsi sve spasonosne lekove kao najiskusniji Lekar, i videvsi da vec nije ostalo nijedno isceljujuce sredstvo koje bi bilo moguce priloziti na njihove rane, Gospod kao da, na neki nacin, biva pobedjen velicinom njihove nepravde. Buduci prinudjen da odstupi od milostivog kaznjavanja, On im objavljuje, govoreci: I revnost ce se moja ukloniti od tebe, i pocinucu, i vise se necu postarati (Jez.16,42). O drugima, pak, cije srce nije ogrubelo cestim gresenjem, koji jos nisu zasluzili najzescu i istrebljujucu kaznu, vec su sposobni da prime urazumljujucu kaznu radi spasenja, govori se: Pokaracu ih i cuce o skrobima svojim (tj. urazumicu ih, davsi im da cuju o nevoljama koje im prete) (Os.7,12).

51

183. Kako zadobiti i sacuvati trpljenje i blagodusnost? Istinsko trpljelje i blagodusnost se ne mogu ni zadobiti ni sacuvati bez srdacnog smirenja. Kada trpljenje bude isticalo iz tog izvora, radi izbegavanja zalosti od neprijatnosti nece biti potrebno niti zatvarati se u keliju, niti sakrivati se u pustinju. Utvrdjujuci se u dubini duse na vrlini smirenja, svojoj roditeljki i cuvarki, trpljenje vec nece imati potrebu za spoljasnjom pomoci. Zbog toga, ukoliko se mi zbog neke uvrede uznemirimo, ocigledno je da u nama nije cvrsto utvrdjen temelj smirenja. Stoga se nasa unutrasnja gradjevina, pri naletu cak najmanje bure, podvrgava razarajucem potresu. Trpljenje nije pohvalno i dostojno udivljenja u slucaju kada je unutrasnje spokojstvo sacuvano usled nedostatka strela neprijatelja. Naprotiv, ono je velicanstveno i slavno kada prebiva nepokolebivo i pored bure iskusenja koja je na njega usmerena. I kada se, naizgled, rusi i potresa, ono se vise ucvrscuje. I onim se vise usavrsava, cime naizgled slabi. Jer, nikome nije nepoznato da je trpljenje dobilo svoje ime od podnosenja zalosti. Stoga niko ko bez tuge ne podnosi sve sto mu se cini ne moze biti proglasen trpeljivim. Stoga Solomon trpeljivog zasluzeno pohvaljuje: Bolji je dugotrpeljiv covek nego junak. I gospodar od svoga srca je bolji nego onaj koji zauzme grad (Pric.16,32). On jos [kaze]: Ko je dugotrpeljiv velika je razuma, a ko je malodusan pokazuje ludost (Pric.14,29). [Desava se], dakle, da neko dozivi klevetu i da se zapali ognjem gneva. Tada uzrokom njegovog greha ne treba smatrati uvredu koja mu je nanesena, buduci da je ona iskljucivo povod za ispoljavanje u njemu sakrivene bolesti (gneva). Takav je smisao Spasiteljeve price o dve kuce: jednoj, utemeljenoj na kamenu, i drugoj, utemeljenoj na pesku. Na njih se sa jednakom silom ustremio napad vode i bure vetrova. Posledice su, medjutim, bile razlicite. Jer, dom koji je bio utemeljen na tvrdom kamenu nije pretrpeo nikakve stete od silnog udara, dok se onaj koji je bio utemeljen na rastresitom pesku odmah srusio. I on se ocigledno srusio ne stoga sto je bio podvrgnut spoljasnjem udaru, tj. od voda koja su se ustremile na njega, nego stoga sto je bio nerazumno utvrdjen na pesku. Isto tako se i sveti covek od gresnika ne razlikuje time sto nije podvrgnut snaznim iskusenjima, nego time sto ga ni velika iskusenja ne pobedjuju, dok gresnik pada i od malih. I, kao sto smo rekli, hrabrost pravednika ne bi bila pohvalna ukoliko bi on bio pobednik bez iskusenja. Uostalom, ni pobede ne bi bilo ukoliko ne bi bilo neprijateljskih napada. Jer, blazen je covek koji pretrpi iskusenje, jer kad bude oproban primice venac zivota, koji Gospod obeca onima koji ga ljube (Jak.1,12). I apostol Pavle [kaze] da se sila Bozija ne pokazuje u miru i utehama, nego u nemoci (2.Kor.12,9). Jer, tako govori Gospod Jeremiji: Jer, evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i svestenicima njegovim i narodu zemaljskom. Oni ce udariti na tebe, ali te nece nadvladati, jer sam ja sa tobom, veli Gospod, da te izbavljam (Jer.1,18-19). 184. Hteo bih da vam predstavim bar dva primera takvog trpljenja. Jedan je pokazala jedna blagocastiva zena. Zeleci da se usavrsi u vrlini trpljenja, ona ne samo da nije bezala od iskusenja, nego je cak i trazila da je ogorcavaju. Ma koliko cesto bila ozaloscavana, ona nije padala u iskusenjima. Ta zena je zivela u Aleksandriji, i poticala iz poznate porodice. U kuci koju su joj ostavili roditelji, ona je blagocastivo sluzila Bogu. Dosavsi jednom blazenom arhiepiskopu Atanasiju, ona je zamolila da joj da na izdrzavanje i uspokojenje neku od onih udovica koje se izdrzavahu o crkvenom trosku. "Daj mi, - govorila je ona,- jednu od sestara, koju bih uspokojila". Pohvalivsi zeninu dobru nameru i njeno usrdje prema delu milosrdja, svetitelj je zapovedio da od svih izaberu udovicu koja bi sve prevazilazila casnom naravi, ozbiljnoscu i ljubaznoscu, kako zelja one koja projavljuje milosrdje ne bi bila potisnuta rdjavoscu one koja ga koristi, i kako ona koja projavljuje milosrdje, buduci ozaloscena zlom naravi udovice, ne bi pretrpela stetu u veri. Primivsi, dakle, izabranicu, ona ju je dovela u svoju kucu i pocela da joj sluzi u svemu. Medjutim, videci njenu skromnost i tihost, i dobijajuci od nje svake minute postovanje radi blagodarnosti za delo svoga covekoljublja, ona je kroz nekoliko dana opet dosla ka spomenutom svetitelju i rekla: "Ja sam molila da zapovedis da mi daju neku koju bih uspokojila, i kojoj bih sluzila sa punim poslusanjem". On u pocetku nije razumeo radi cega tako govori i sta zapravo zeli. Pomislivsi da je njeno moljenje zbog nebrige nadzornika nad udovicama bilo prenebregnuto, on je sa izvesnim dusevnim smucenjem pitao za razlog takvog propusta. Njemu su, medjutim, rekli, da joj je poslana

52

najcasnija udovica. Tada je on, shvativsi sta je iskala ta mudra zena, zapovedio da joj daju najrdjaviju od svih udovica, koja je sve prevazilazila gnevljivoscu, svadljivoscu, gluposcu, brbljivoscu i sujetom. Kada su nasli i dali joj takvu, ona je, uzevsi je u svoju kucu, sa istim ili jos vecim usrdjem pocela da joj sluzi. Kao blagodarnost za te usluge ona je od nje dobijala samo ozaloscavanja ponizavajucim grdnjama, zlim recima, vredjanjem. Ukorevajuci je, udovica je sa pakosnim ruganjem roptala sto ju je isprosila od arhiepiskopa, buduci da je ne uspokojava, nego muci. Ona ju je, [navodno], uzela iz spokojnog zivota i uvela u tezak, a ne iz teskog u spokojni. Takva ozaloscenja je ta zena ponekad prosirivala i do udaraca rukom. Medjutim, ona gospodja joj sa jos vecim smirenjem sluzase, uceci se da pobedjuje njenu jarost ne suprotstavljanjem, nego pre smirenim potcinjavanjem sebe. Ona je njen bes ukrocivala covekoljubivom krotoscu. Takvim opitima u potpunosti se utvrdivsi u trpljenju i postigavsi savrsenstvo u zeljenoj vrlini, ona je otisla pomenutom svetitelju i zahvalila mu za njegov mudri izbor i za obucavanje u dobrocinstvu u pravom smislu, te za to sto joj je, savrseno saglasno njenoj zelji, naznacio najdostojniju uciteljicu, cijim se neprestanim ozaloscenjima svakodnevno ukrepljivala u trpljenju i postigla sam vrhunac vrline. "Napokon, ti si mi, Vladiko, radi uspokojenja dao onakvu kakvu sam upravo zelela da imam. Ona prva je, pak, svojim postovanjem prema meni pre mene uspokojivala i utesavala, negoli ja nju". To je dovoljno reci o zenskom polu, kako bismo se uspomenom na takvo delo ne samo nazidjivali, nego i postidjivali sebe. Jer, mi ne mozemo sacuvati trpljenje ukoliko se ne zatvorimo u keliji. 185. Iznecemo i drugi primer o avi Pafnutiju, koji je ziveo u savrsenoj usamljenosti u znamenitoj Skitskoj pustinji, u kojoj je i sada prezviter. Buduci jos mlad monah, on je zasijao blagodatnom svetoscu tako da su se najveci muzevi toga vremena divili njegovom napretku. I bez obzira na to sto je bio mladji od svih, njega su uporedjivali sa starcima. Tako su odlucili da i njega ubroje u lik staraca. Kada se to proculo, zavist, koja je nekada pobudila duse brace protiv Josifa, svojim otrovnim ognjem razgore protiv njega jednoga od skitske bratije. On bese naumio da njegovu slavu uprlja nekom mrljom sramote. Sacekavsi vreme u koje je Pafnutije odlazio u nedeljni dan u Crkvu, on potajno udje u njegovu keliju i medju korpe, koje tamo obicno pletu od palmovog pruca, sakri svoju knjigu. Zatim i sam ode u Crkvu, zadovoljan svojom lukavoscu. Posle zavrsetka nedeljne sluzbe on pred svom bratijom svetom Isidoru, koji je tada bio prezviter, iznese zalbu da je iz njegove kelije ukradena knjiga. Ta zalba je sve smutila (a osobito prezvitera) i oni nisu znali sta da misle, niti sta da poduzmu, buduci porazeni novim i necuvenim prestupom. Tada je tuzilac zahtevao da se sva bratija zadrzi u Crkvi, i da posalju nekolicinu izabranih da pretresu sve kelije. Kada su tri starca, koje je naznacio prezviter, pretrazili sve druge kelije, dosli su i do Pafnutijeve kelije. I u njoj su nasli knjigu sakrivenu medju palmovim korpama, gde je bese sakrio zavisnik. Uzevsi je, oni su je odmah doneli u Crkvu i stavili pred sve. Premda je zbog cistote savesti bio uveren da nema nikakvog udela u grehu Pafnutije je, kao da je kriv zbog kradje, sebe predao sudu staraca, izjavljujuci spremnost da podnese sta mu bude dosudjeno kao kazna i moleci da mu odrede mesto pokajanja. On nista nije govorio u svoju odbranu zbog stidljive skromnosti strahujuci da, trudeci se da recima spere mrlju kradje, povrh toga ne podnese jos i osudu za laz, buduci da niko nije podozrevao nista drugo osim onoga sto je otkriveno. Po zavrsetku ispitivanja i donosenja presude, on je izasao iz Crkve, ne pavsi duhom, vec poveravajuci sebe sudu samoga Boga. On je poceo da prinosi pokajanje, pojacavsi molitve sa obilnim suzama, utrostrucivsi post, pokazujuci se pred licem ljudi sa najvecim smirenjem duha. Posto je tokom isteka gotovo dve nedelje na taj nacin sebe podvrgao svakoj skrusenosti tela i duha, on je u subotni ili nedeljni dan rano ujutro dosao u Crkvu ne radi primanja Svetog Pricesca, nego da bi se ispruzio kod vrata Crkve i smireno molio oprostaj. Medjutim, ne trpeci da on i dalje sam sebe skrusava i da bude ponizavan od drugih, Bog, svedok i znalac svega sakrivenoga, primora djavola da objavi ono sto je pronalazac zla, bescasni kradljivac svoje stvari, slavi tudj lukavi klevetnik, ucinio bez ikakvih svedoka. Jer, obuzet najljucim demonom, on je sam otkrio svu lukavost svoje tajne podvale. I tako je onaj ko je bio savetodavac zlog dela i spletke, ujedno postao i izdajnicki razglasivac. Zatim je taj necisti duh silno i dugo mucio bednog brata, tako da ga nisu mogle isterati ne samo molitve ostalih svetih koji su tamo

53

prebivali, i koji su imali Bozanstveni dar vlasti nad demonima, nego ni narocita blagodat Isidora Prezvitera. Ni on nije mogao da istera tog najljuceg mucitelja, premda mu je, po milosti Gospodnjoj, bila darovana sila nad njima, buduci da su besomucni dobijali isceljenjv jos pre nego sto bi bili dovedeni do njegovih vrata. I to je bilo stoga sto je Hristos Gospod tu slavu sacuvao za Pafnutija, kako bi klevetnik bio isceljen molitvama onoga protiv koga je ucinio spletku, i dobio oprostaj greha i oslobodjenje od sadasnje kazne, objavljujuci ime onoga ciju slavu je hteo da, kao zavidni neprijatelj potamni. 186. Dva su me razloga pobudila da vam ispricam ovaj dogadjaj: prvi, da bismo, pomisljajuci o nepokolebivoj cvrstini tog coveka, utoliko vise projavljivali nepokolebivost i trpljenje, ukoliko se manjim napadima neprijatelja podvrgavamo; i drugi, da bismo na osnovu njih dosli do cvrstog ubedjenja da ne mozemo biti bezbedni od bura iskusenja i napada djavola ukoliko celokupnu zastitu naseg trpljenja i svu nadu ne budemo polagali na sile naseg unutrasnjeg coveka, a ne na kelijski zatvor, na pustinjsku usamljenost, na zajednicu svetih, ili uopste na bilo sta sto postoji izvan nas. Jer, ako Gospod (koji je u Jevandjelju rekao: Carstvo Bozije unutra je u vama, Lk.17,21), ne ukrepi nas duh silom svoga zastupnistva, uzalud se nadamo da cemo napade neprijatelja (koji je u vazduhu) pobediti ili pomocu ljudi koji sa nama zive, ili udaljavanjem u udaljena mesta (tj. udaljivsi se u pustinju), ili sakrivanjem iza kamenja i krova (tj. zakljucavsi se u keliju). Jer, sve je to imao i Pafnutije, pa ipak kusac je pronasao nacin da ga napadne. Tog najzlijeg duha od njega nisu odbili ni zastita stena, ni usamljenost pustinje, ni zastupnistvo tolikih svetih u toj zajednici. Medjutim, posto nije polagao nadu svoga srca ni na sta spoljasnje, nego na samoga Sudiju svega sakrivenoga, ovaj sveti sluga Boziji nikako nije mogao biti uzdrman podvalama takvog napada. Isto tako, zar se i onaj koga je zavist bacila u takav prestup, nije koristio blagotvornoscu pustinje, ogradom udaljenog stanista i zajednicom blazenog Isidora, ave i prezvitera, i drugih svetih? Pa ipak, kada ga je nasla utvrdjenog na pesku, djavolska bura ne samo da je njegovom domu (unutrasnjem nastrojenju) nanela silan udarac, nego ga e i sasvim razrusila. Prestanimo, stoga, da osnovu svoga nepomucenog unutrasnjeg mira trazimo van sebe, te da ocekujemo da nemoc naseg trpljenja moze pomoci tudje trpljenje. Jer, kao sto je Carstvo Bozije unutra u nama, tako su i neprijatelji coveku... domaci njegovi (Mt.10,36). I niko mi se ne suprotstavlja vise od moga osecanja, koje e moj najblizi domaci. Pazimo vise na sebe, kako nas nasi domaci ne bi povredili. Jer, kada nasi domaci ne ustaju na nas, tada i Carstvo Bozije prebiva u nama u nepomucenom dusevnom miru. I ako revnosno razmotrimo uzroke onoga sto se desava u nama, naci cemo da mi ne mozemo biti ranjeni nikakvim, cak ni najpakosnijim covekom, ukoliko sami ne ustanemo protiv sebe nemirom svoga srca. I ukoliko smo ranjeni, uzrok ne treba traziti u napadu spolja, nego u nasem netrpljenju. Tako je tvrda hrana korisna za zdravog, a za bolesnog - stetna. Ona ne moze povrediti onoga ko je prima, ukoliko joj za nanosenje povrede njegova nemoc ne doda silu.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

VIII O BOZANSTVENOJ BLAGODATI I SLOBODNOM PROIZVOLjENjU KAO CINIOCIMA DUHOVNOG ZIVOTA 187. Mi uvek treba da smo cvrsto uvereni u to da nikako ne mozemo postici savrsenstvo svojim trudovima i podvizima, makar se i sa svom neumornoscu upraznjavali

54

u svakoj vrlini. Covekovi napori nemaju dovoljnu vrednost i silu da nas uzdignu na visinu svetosti i blazenstva. Neophodno je da nam Gospod sadejstvuje i usmeri nase srce prema onome sto je za nas korisno. Zbog toga smo duzni da svakoga trenutka, zajedno sa Davidom, vapijemo Gospodu: Utvrdi stope moje na stazama tvojim da se ne bi pokolebale (Ps.16,5). Neophodno je da nevidljivi Rukovoditelj covekovog duha prema vrlini obraca nase proizvoljenje, koje je, sto zbog neznanja dobra, sto zbog iskusenja strasti, sklonije poroku. To je veoma jasno izrazio prorok u jednom stihu pesme: Odbacen, nagnuh se da padnem, ali me Gospod prihvati (Ps.117,13). Prva polovina stiha oznacava slabost nase volje, a druga - uvek spremnu pomoc od Gospoda. Svaki put kada pocnemo da se kolebamo, On ka nama pruza svoje ruke, podrzava nas i utvrdjuje. U protivnom bismo, prepusteni svom proizvoljenju, pali savrsenim padom. Ni jedan pravednik, zapravo, nema u sebi dovoljno snage da stekne pravednost. On se neprestano koleba i svakoga trenutka je gotov da padne. Stoga ga milost Gospodnja potkrepljuje svojom rukom. U suprotnom bi, izlozivsi se padu zbog slabosti volje, u potpunosti poginuo. Zar ce neko biti toliko samopouzdan i slep da misli da nema potrebe u neprestanoj pomoci Bozijoj, kada sam Gospod u Jevandjelju jasno uci: Kao sto loza ne moze roda roditi sama od sebe ako ne ostane na cokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Jer bez mene ne mozete ciniti nista (Jn.15,4-5)? Kako je, zapravo, nerazumno i cak bogohulno, dobra dela pripisivati svojim naporima, a ne blagodati i pomoci Bozijoj! I izreka Gospodnja svedoci da bez Njegove pomoci niko ne moze da donosi duhovne plodove? 188. Zbog toga verujemo da se osobitim nadahnucem Bozijim u nas polaze kako pocetak dobrog raspolozenja, tako i upraznjavanje u vrlinama. Nas trud se sastoji u tome da se sa vecom ili manjom spremnoscu pokoravamo nadahnucima Bozijim i da primamo Njegovu pomoc. Mi zasluzujemo nagradu, ili dostojnu kaznu, s obzirom na to da li smo nemarni, ili se sa poboznom pokornoscu brinemo o prilagodjavanju zapovestima i promisljanju Bozijem, koje se prostire na nas Njegovom blagovoljenjem. To se jasno pokazalo pri iscelenju jerihonskih slepaca. Slucaj Gospodnjeg prolazenja pored njih je predstavljao blagodat Bozijeg promisla i snishodjenja. Njihovo, pak, uzvikivanje: Pomiluj nas Gospode, Sine Davidov (Mt.20,31) bese delo njihove vere i nade. I opet, samo vracanje vida predstavlja izraz Bozijeg milosrdja. 189. Cak i ako se mnogo trudi oko obradjivanja zemlje, zemljoradnik ne moze da ocekuje obilan rod, ukoliko na obradjenu zemlju blagovremeno ne padne kisa i ne bude povoljno vreme. Prema tome, kao sto lenjivim zemljoradnicima, koji se ne brinu oko obrade svoje zemlje, Bog ne daje ploda, tako i trudoljubivim nece biti koristi od svakodnevne brige, ukoliko im ne pomogne Bozije milosrdje. I u delu zivota po Bogu je isto: potreban je i nas trud, premda bez pomoci blagodati Bozije mi ni u cemu necemo uspeti. Treba da ispovedas da je Bog pocetni Vinovnik ne samo dela, nego i dobrih pomisli: On nam nadahnjuje i svoju svetu volju, i daje nam silu i zgodnu priliku da ispunimo ono sto ispravno zelimo. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savrseni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17). 190. Volja Bozija uvek zeli da covek koga je Bog stvorio ne pogine, nego da vavek zivi. Ukoliko u nasem srcu primeti makar iskru raspolozenja ka dobru Bog joj, po blagosti svojoj, ne dopusta da se ugasi. Zeleci da se svi spasu i dodju u poznanje istine, On na sve nacine potpomaze da se ona obrati u plamen. Blagodat Bozija je blizu svih. Ona sve bez izuzetka priziva spasenju i poznanju istine, jer govori: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti (Mt. 11,28). 191. Um coveciji ne moze da shvati kako spasenje pripada i nasoj volji, buduci da se kaze: Ako hocete i poslusate me, jescete dobra zemaljska (Is.1,19), i istovremeno nije delo ni... onoga koji hoce, ni... onoga koji trci, nego... Boga koji miluje (Rim.9,16). Njemu nije jasno kako Bog ima da svakome vrati po delima njegovim, a istovremeno je Onaj koji cini u nama i da hocemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). On bi hteo da shvati zasto nam se zapoveda da nacinimo sebi novo srce i nov duh (Jez.18,31), kad nam se istovremeno kaze: I dacu vam srce novo i duh nov (Jez.11,19). Ove sumnje nece biti tesko da resimo ukoliko budemo razumeli da u delu naseg spasenja ucestvuju i blagodat Bozija i nase slobodno proizvoljenje. Naime, iako ponekad moze da

55

zeli vrlinu, covek nece biti u stanju da je stekne bez Bozije pomoci. Ni bolesniku nije dovoljna samo zelja da bude zdrav, vec i Davalac zivota, Bog treba da da silu za ponovo uspostavljanje zdravlja. Da bismo se savrseno uverili u to da i dobre zelje, koje nastaju od prirodne sposobnosti koja nam je data milosrdjem Tvorca, mozemo ispuniti samo uz pomoc Boziju, treba da se setimo reci apostola: Jer hteti imam u sebi, ali uciniti dobro ne nalazim (Rim.7,18). 192. Mnogi pitaju o tome kada u nama deluje blagodat: da li onda kada se u nama ispoljavaju dobre zelje, ili se dobre zelje u nama ispoljavaju onda kada nas poseti blagodat Bozija? Opit opravdava i jedno i drugo: Savle i carinik Matej nisu sami pozeleli [Hrista], nego - tek posle poziva. Zakhej i razbojnik na krstu su, pak, svojom zeljom preduhitrili delo blagodati. Tako i treba smatrati: kada vidi da zelimo da cinimo dobro, Bog usmerava i ucvrscuje nasu spremnost. Ako, pak, ne zelimo dobro, ili smo ohladneli prema njemu, On nam daje spasonosna nadahnuca, kroz koja se obrazuju ili obnavljaju dobra raspolozenja. 193. Ne treba misliti da je covekova priroda sposobna samo za zlo. Tvorac je u duse nase posejao semena svih vrlina. Medjutim, da bi ona uzrastala, neophodna je pomoc Bozija. Isto tako, i u coveku uvek postoji slobodna volja da primi ili ne primi blagodatna dejstva. Kada gradjenje naseg spasenja uopste ne bi zavisilo od nas, apostol ne bi rekao: Gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom. Medjutim, kad bi zavisilo samo od nas, on ne bi dodao: Jer Bog je onaj koji ciniu vama i da hocete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,12-13). Blagodat Bozija nas i preduhitruje, jer prorok govori: Bog moj, i Njegova milost me preduhitruje (Ps.58,11), i ide za nasom voljom, zbog cega i kaze: I jutrom te molitva moja preduhitruje (Ps.87,14). 194. Blagodat Bozija uvek usmerava nasu volju na dobru stranu, premda i od nas zahteva ili ocekuje odgovarajuce napore. Da ne bi svoje darove davala nemarnima, ona trazi slucaj kojim bi nas probudila iz hladne bezbriznosti. I da se darezljivo saopstavanje njenih darova ne bi vrsilo bez razloga, ona ih saopstava prema nasoj zelji i trudu. Ipak, pri svemu tome, blagodat se uvek daje na dar, buduci da se nasi mali trudovi nagradjuju neizmernom darezljivoscu. Zbog toga, ma koliko bili veliki, svi ljudski trudovi ne mogu uciniti da se blagodat ipak ne daje na dar. Premda je govorio da se potrudio vise od svih apostola, apostol neznabozaca ipak dodaje da trudovi ne pripadaju njemu, nego blagodati Bozijoj koja je sa njim (1.Kor.15,10). Prema tome, recju: Potrudih se, on izrazava napor svoje volje, recima: Ne ja, nego blagodat Bozija - Boziju pomoc, a recima: Koja je sa mnom -da mu je blagodat pomagala onda kada se on trudio, a ne kada je prebivao u nemaru i bezbriznosti. 195. Bog raznovrsnim i nepostiznim nacinima ustrojava nase spasenje: u onima koji zele i traze spasenje On pojacava zelju, a u onima koji nemaju zelju On izaziva nameru. On pomaze ispunjavanje nasih spasonosnih zelja, udahnjuje svete zelje i utvrdjuje ih. Zbog toga ga mi u svojim molitvama zovemo i Zastitnikom i Spasiteljem i Pomocnikom. On, slicno najneznijem Ocu i sastradalnom Lekaru, cini sve u svima: u jednima pobudjuje pocetak spasenja i razgoreva usrdje ka Njemu, a kod drugih privodi delo zavrsetku, i vrline savrsenstvu; jedne zadrzava od bliskog pada, a drugima pruza prilike za spasenje; onima koji zele i koji se trude, pomaze, a druge, koji ne zele i koji se protive, privlaci i skrece prema dobrom raspolozenju. On svagde sve cini pobudjujuci, pomazuci i utvrdjujuci, premda bez narusavanja slobode koju nam je dao.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

56

IX O MOLITVI 196. Kao svoj najglavniji cilj i vrhunac savrsenstva treba da postavimo neprestanu molitvu, koja se oslanja na dusevni mir i cistotu srca. Radi njih treba da podnesemo zlopacenje tela i da se drzimo skrusenosti u srcu. Veza izmedju svih tih trudova i molitve je nerazdeljiva i uzajamna. Jer, kao sto skup tih vrlina dovodi do savrsenstva u molitvi, tako i molitva, kao njihov zavrsetak i venac, njih cini cvrstim i postojanim. Kao sto bez njih ne moze da se stekne i usavrsi neprestana, cista i nepomucena molitva, tako ni one, koje u uredjenju zivota po Bogu idu ispred, ne mogu dostici savrsenstvo bez neprestane molitve. Zbog toga se mi ne mozemo odmah upustiti u rasudjivanje o sili molitve (koja zavrsava gradjevinu svih vrlina), ukoliko najpre po redu ne oznacimo i razmotrimo sve sto treba biti odseceno ili pripremljeno radi njenog sticanja, ili ukoliko, po smislu jevandjelske price (Lk.14,28-30), najpre ne proracunamo i saberemo sve sto je potrebno za podizanje tog najuzvisenijeg duhovnog stuba. Medjutim, ni ono sto je pripremljeno mi necemo moci kako treba upotrebiti niti na njemu pravilno nadzidati poslednje vrhove savrsenstva, ukoliko najpre, po iznosenju svake necistote poroka i izbacivanju rusevina i mrtvog djubreta strasti, na zivoj i tvrdoj zemlji srca nasega, kao na onome jevandjelskom kamenu (Lk.6,48), ne polozimo najcvrsci temelj prostote i smirenja. Tek na njemu bi mogao da se podigne taj stub putem polaganja duhovnih vrlina. I on ce nepokolebivo stajati i svoj vrh uzdizati do najvisih visina neba, nadajuci se na svoju cvrstinu. Utvrdivsi se na takvom temelju, on ce izdrzati pljusak strasti i reke gonjenja koje, slicno masinama za lomljenje kamenja, silno napadaju, te svirepu buru neprijateljskih duhova. I on ne samo da se nece razoriti rusenjem, nego nece ni osetiti njihove napade. 197. Zbog toga, da bi molitva mogla biti uznosena sa potrebnom vatrenoscu i cistotom, neophodno je pobrinuti o sledecem: prvo, svaka briga o telesnim stvarima treba da se potpuno odsece; [drugo], ne treba dopustiti ne samo brigu o nekom delu ili slucaju, nego cak ni secanje o njima; [trece], treba preseci rasejavanje, praznoslovlje, mnogogovorljivost i sale; [cetvrto], vise od svega treba sasvim savladati smucenje od gneva ili zalosti; [peto], sa korenom treba iscupati pogubne pobude plotske pohote i izazov srebroljublja. Po savrsenom izbacivanju i odsecanju tih i slicnih poroka, vidljivih i za covekov pogled, i posle predupredjujuceg ociscenja od svega (koje svoj zavrsetak nalazi u cistoti i neporocnosti), treba, dalje, poloziti nepokolebivu osnovu dubokog smirenja (koja bi bila mocna da odrzi stub koji treba da prodre do samih nebesa). Zatim, na toj osnovi treba da se podigne gradjevina duhovnih vrlina, dok duh treba uzdrzavati od svakog lutanja i nepostojanog kolebanja kako bi se duhovni pogled, malo po malo, poceo priblizavati sagledavanju Boga. Jer, za vreme molitve ce nam, unoseno rukom secanja. po neophodnosti na misao dolaziti ono sto je nasa dusa primila u sebe pre casa molitve. Zbog toga, mi pre vremena molitve treba da se pripremimo da budemo onakvi kakvi zelimo da budemo za vreme molitve. Osim toga, pozurimo da pre molitve iz skrivnica naseg srca izgnamo ono sto ne bismo zeleli da vidimo da nas pritesnjava za vreme molitve. Tako cemo moci ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). 198. Um nas ne bez razloga uporedjuju sa krajnje lakim perom, ili paperjem koje, slobodno od vlage strane tecnosti, pri najslabijem duvanju vetra obicno, zbog svoje lakoce, uzlece na veliku visinu. Ukoliko je, pak, optereceno nekom tecnoscu ono ce, umesto da se penje po vazduhu, zbog tezine od vlage padati dole i priljubljivati se uz zemlju. I nas um ce, ukoliko ne bude obremenjen pridoslim strastima, svetskim brigama i ukoliko ne bude povredjen vlagom pogubne pohote, kao lak i po prirodi cist, pri najmanjem vejanju duhovnog razmisljanja uzlaziti gore i, ostavljajuci ono sto je dole i zemaljsko, uznositi se ka nebeskom i nevidljivom. To nam upravo i savetuje zapovest Gospodnja: Ali pazite na sebe da srca vasa ne otezaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga zivota (Lk.21,34). Prema tome, ako hocemo da nase molitve prodru ne samo do nebesa, nego i iznad nebesa, postarajmo se da svoj um uzvedemo ka njegovoj

57

prirodnoj lakoci, ocistivsi ga od svih zemaljskih poroka i od svake vlage svetovnih strasti. Na taj nacin, ne opterecujuci se nikakvim stranim bremenom, njegova molitva ce lako uzletati Bogu. 199. Obratite paznju na uzroke koji obremenjuju nas um po ukazanju Gospodnjem. On nije ukazao na preljubu, ni na blud, ni na ubistvo, ni na bogohulstvo, ni na otimanje (sto se sve smatra smrtnim grehom i dostojnim osude), nego na prejedanje, opijanje vinom i brige ili staranja ovoga veka, kojih se niko od svetskih ljudi ne cuva i koje ne smatra sramnim. Naprotiv, sramno je i reci, cak i neki od onih koji su se odrekli sveta dopustaju sebi ista popustanja, ne videci u njima za sebe niti stetu, niti bedu. Uostalom, te tri nepravilnosti koje pritiskuju dusu i koje je od Boga odeljuju i uz zemlju prilepljuju, uopste nije tesko izbeci, narocito nama koji smo tako daleko udaljeni od svake veze sa svetom i koji nemamo savrseno nikakve prilike da se uplicemo u vidljive brige, pijanstva i prejedanja. Ipak, postoji jedno drugo duhovno prejedanje i pijanstvo, koje se teze izbegava, i postoji neka briga i tuga ovoga veka, koji i nas obuzimaju posle naseg savrsenog odricanja od svih sticanja, pri svoj nasoj uzdrzljivosti od vina i svakog prejedanja i pri nasem prebivanju u pustinjskoj usamljenosti. Ja mislim na popustanja telu, na privezanosti i strasti. I ukoliko se ne ocistimo od njih, nase srce ce i bez opijanja vinom i bez obilja hrane biti optereceno jos stetnijim pijanstvom i prejedanjem. Jer, samo onaj ciji se um, odresivsi se od svih strasti, duboko umiri i cije se srce najcvrscim stremljenjem priljubi uz Boga, kao uz najvise dobro, moze u potpunosti ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka. 200. Mislim da bez iskrene skrusenosti srca, cistote duse i prosvecenja Duhom Svetim nije moguce obuhvatiti sve oblike molitve. Njih je onoliko koliko u jednoj dusi, ili svim dusama moze da nastane raznih stanja i nastrojenja. Molitva se svakoga preobrazava s obzirom na meru napretka uma u cistoti i osobini stanja u koje se uvodi ili slucajno, ili zbog svojih unutrasnjih delanja. Stoga je ocigledno da niko ne moze uznositi uvek iste molitve. Covek se drugacije moli kada je veseo, drugacije kada je obremenjen tugom ili ocajanjem, drugacije kada cveta u duhovnim uspesima, drugacije kada je ugnjeten mnostvom neprijateljskih napada, drugacije kada iste oprostaj grehova, drugacije kada iste porast blagodati ili sticanje neke vrline ili gasenje neke strasti, drugacije kada je porazen strahom pri razmisljanju o geeni i Buducem sudu, drugacije kada se razgoreva nadom i zeljom za buducim blagima, drugacije kada je u nevoljama i opasnostima, drugacije kada se nasladjuje sigurnoscu i mirom, drugacije kada se prosvecuje otkrivenjima nebeskih tajni, drugacije kada se zalosti zbog besplodnosti u vrlinama i suvoce u osecanjima. 201. S obzirom na predmet, apostol razlikuje cetiri oblika molitve: Molim, dakle, pre svega da se cine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja (1.Tim.2,1). Moljenje, jeste preklinjanje ili umoljavanje za grehe. Njime [covek], dosavsi u skrusenost zbog ucinjenih grehova, bilo sadasnjih, bilo proslih, izmoljava oprostaj; molitva, se uznosi kada nesto prinosimo ili obecavamo Bogu (govoreci: "Ucinicu to i to, samo se smiluj, Gospode"); prozba, se vrsi kada, nalazeci se u toploti duha, uznosimo molitve za druge, za one koje volimo, ili za mir celoga sveta; blagodarenje, se obavlja kada um Bogu prinosi zahvalnost (i slavoslovlje), secajuci se proslih blagih dela Njegovih, ili videci sadasnja, ili proziruci ona koja je u buducnosti pripremio onima koji ga ljube. 202. Iza ova cetiri oblika molitve sledi neko najuzvisenije molitveno stanje koje se sastoji u sagledavanjujedinoga Boga i u plamenoj ljubavi prema Njemu. U njemu um nas, obuzet i prozet ovom ljubavlju, besedi sa Bogom na najprisniji nacin i sa narocitom iskrenoscu. Molitva Gospodnja: Oce nas (Mt.6,9-13) nam saopstava da sa revnoscu treba da istemo to stanje. Mi govorimo: Oce nas, ispovedajuci Boga, Vladiku vaseljene svojim Ocem. U isto vreme ispovedamo da smo izbavljeni iz stanja ropstva i prisvojeni Bogu u svojstvu usinovljenih ceda. Dodajuci: Koji si na nebesima, mi izjavljujemo spremnost da se potpuno odvratimo od privezanosti za sadasnji zemaljski zivot (koji je nesto strano, sto nas daleko udaljuje od naseg Oca), te da sa najvecom zeljom stremimo prema oblasti u kojoj obitava Otac nas, ne dozvoljavajuci sebi nista sto bi nas cinilo nedostojnim visokog

58

usinovljenja, i sto bi nas, kao nezakonitu decu, lisilo otackog nasledja i podvrglo svoj strogosti pravednog suda Bozijeg. Dostigavsi tako visoki stepen sinova Bozijih, mi treba da plamtimo sinovskom ljubavlju prema Bogu. Mi vise ne trazimo svoju korist, nego svim srcem zelimo slavu Oca nasega, govoreci: Da se sveti ime tvoje. Mi time svedocimo da je sva nasa zelja i sva radost slava Oca nasega, tj. da se slavi, pobozno postuje i obozava preslavno ime Njegovo. Drugo iskanje ociscenoga uma jeste molba: Da dodje Carstvo Oca naseg, ili Carstvo u kome Hristos caruje u svetima. U njemu, po oduzimanju od djavola vlasti nad nama i po izgnanju iz nasih srca strasti, Bog pocinje da vlada kroz miomiris vrlina. Ono je u odredjeno vreme obecano uopste svima savrsenima i cedima Bozijim, kojima Hristos kaze: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34). Treca molba je svojstvena sinovima: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. To znaci: neka ljudi budu slicni andjelima. Kao sto oni ispunjavaju volju Boziju na nebu, tako i svi koji zive na zemlji neka tvore Njegovu volju, a ne svoju. To jos znaci: neka bude sa nama u zivotu sve po volji tvojoj. Tebi predajemo udeo nas, verujuci da ti sve, i prijatno i neprijatno, ustrojavas na nase dobro, i da se vise brines o nasem spasenju, nego mi sami. Zatim: Hleb nas nasusni daj nam danas. Nasusni, hleb je nad-sustastveni, iznad svih sustina, (kakav samo moze biti hleb koji je sisao sa neba). Kada se kaze: danas, naznacuje se da jucerasnje kusanje nije dovoljno. On treba da nam se da i sada. I posto nema dana u koji ne bi trebalo ukrepljavati srce naseg unutrasnjeg coveka primanjem i kusanjem ovoga hleba, neophodno je da u svako vreme izlivamo molitvu za njega. I oprosti nam dugove nase kao sto i mi oprastamo duznicima svojim. Milostivi Gospod nam obecava oprostaj grehova ukoliko sami pokazemo primer prastanja svojoj bratiji: Oprosti nam dugove nase kao sto i mi oprastamo. Ocigledno je da, u nadi na ovu molitvu, sa smeloscu moze sebi moliti oprostaj grehova samo onaj ko je sam oprostio svojim duznicima. Onaj, pak, ko od svega srca nije oprostio bratu koji mu je sagresio ovu molitvu ce izgovarati na svoju osudu, a ne na pomilovanje. Jer, ako njegova molitva bude uslisena, sta se drugo moze ocekivati osim (saglasno sa njegovim primerom) nemilosrdnog gneva i bezuslovnog odredjenja kazne. Jer ce onome biti sud bez milosti koji ne cini milosti (Jak.2,13). I ne uvedi nas u iskusenje. Privodeci u secanje reci apostola Jakova: Blazen je covek koji pretrpi iskusenje (Jak.1,12), mi reci molitve ne treba da razumemo u znacenju: "Ne dopusti da ikada budemo iskusani", nego: "Ne dopusti da budemo savladani iskusenjem". Iskusavan je bio i Jov, ali nije uveden u iskusenje. Jer, uz pomoc Boziju, on ne rece bezumlja za Boga (Jov 1,22). On nije oskrnavio usta svoja bogohulnim roptanjem, na sta ga je hteo navuci njegov kusac. Iskusavan je bio i Avraam, iskusavan je bio i Josif, ali ni jedan ni drugi nisu bili uvedeni u iskusenje. Jer, ni jedan nije ispunio volju kusaca. No izbavi nas od zloga, tj. ne dopusti da budemo iskusani od djavola preko nasih sila, nego ucini sa iskusenjima i kraj, da bismo mogli podneti (1.Kor.10,13). 203. Premda navedena molitva, koju je izrekao sam Gospod, sadrzi u sebi svu punotu (molitvenog) savrsenstva, ipak Gospod svoje prisne vodi jos dalje - prema nekom najuzvisenijem stanju, ka onoj plamenoj, cak, reci cu, neizrecivoj molitvi, koju su veoma retki dokucili i ispitali. Prevazilazeci svako ljudsko razumevanje, ona se ne oznacava ni zvukom glasa, niti pokretom jezika, niti izgovaranjem nekih reci. Ozaren izlivanjem one nebeske svetlosti, nju um ne izrazava slabom ljudskom recju, nego je, sabravsi osecanja, kao iz nekog najobilnijeg izvora, nezadrzivo izliva, i nekako neizrecivo uznosi upravno Gospodu. U tom najkracem trenutku vremena on ispoljava ono sto, povukavsi se u samoga sebe, nije u stanju ni recju da iskaze, ni mislju da obujmi. 204. Taj oblik molitvenog stanja jeste dar Boziji. Obicno, pak, blagodatno molitveno raspolozenje se odlikuje umilenjem. Njegovom posetom obuzeti um se pokrece na cistu i plamenu molitvu. To umilenje nailazi pri raznim slucajevima, kao sto je pokazao opit. Ponekad su, za vreme pevanje Psalama, reci nekog stiha davale povod za plamenu

59

molitvu, a ponekad je blagozvucna melodija bratovljevog glasa pokretala duse zadivljenih na napregnutu molitvu. Znamo, takodje, da je ponekad pazljivo i pobozno pevanje ulivalo mnogo plamenosti u one koji su slusali, a cesto je savet savrsenog muza i duhovni razgovor u prisutnima, u vreme njihovog preklanjanja kolena, pokretao osecanje na obilno izlivanje molitve. Dogadjalo se da smo snazno bili pokrenuti na potpuno umilenje smrcu brata ili nekog dragog nam coveka. Takodje je i secanje na nasu hladnocu i lenjost ponekad na nas navodilo spasonosni duhovni zar. I uopste, bezbrojni su , slucajevi u kojima je blagodat Bozija nase duse budila iz bezosecajnosti i sanjivosti. 205. Umilenje nailazi pri raznim slucajevima. Ono se, isto tako, ispoljava na razne nacine. Ponekad se ono projavljuje u nekoj neizrecivoj duhovnoj radosti, ponekad pogruzava u duboko cutanje sve sile i pokrete duse, ponekad izvodi vise ili manje obilne suze. Suze ili nekakvo suzno raspolozenje jeste njegov najuobicajeniji izraz. One se javljaju ili zbog ranjavanja srca svescu o vlastitim gresima, ili zbog sagledavanja vecnih dobara ili zbog zelje vecne slave, ili zbog spoznaje velikih dobrocinstava Bozijih prema nama, pri osecanju vlastite nistavnosti i nedostojnosti, ili zbog osecanja naseg bolnog stranstvovanja na zemlji. 206. Kakav je znak da je molitva uslisena? Mi ne sumnjamo da nam je molitva zaista uslisena kada nas ne smucuje nikakva sumnja, kada nadu nase molbe nista ne baca u ocajanje, kada u samom izlivanju molitve osecamo da smo dobili ono za sta se molimo. Jer, molitvenik ce biti udostojen uslisenja i dobiti ono sto trazi srazmerno sa svojom verom da ga Bog gleda i da moze ispuniti njegovu molbu. Naime, izreka naseg Gospoda je nepromenjiva: Sve sto istete u svojoj molitvi, verujte da cete primiti; i bice vam (Mk.11,24). Pri tome, Rec Bozija ukazuje na dovoljno sredstava koja pomazu da molitva bude uslisena. Molitva biva uslisena kada se dvoje sloze u prozbi (Mt.18,19), ili kada je prati vera (makar bila i kao zrno gorusicno) (Mt.17,20), ili kada je neprekidna (Lk.11,8), ili kada se sjedinjuje sa milostinjom (Sir.29,15), i drugim delima milosrdja (Is.58,6-9). Vidite na koliko nacina se stice blagodat uslisavanja molitve. Stoga niko ne treba da pada u ocajanje pri izmoljavanju za sebe spasonosnih dobara. Jer, pretpostavimo da ti nedostaje ono zbog cega se uslisuje molitva. Ipak, zar ti ne mozes da budes postojan u molitvi? To je u rukama svakoga ko zeli. Samo radi toga Gospod je obecao da da sve za sta se budemo molili. Stoga ne treba da se kolebamo neverjem. Budimo uporni i dobicemo ono sto trazimo. Tako je obecao Gospod: Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se (Lk.11,9-10). Medjutim, svako ko se moli treba da zna da sigurno nece biti uslisen ukoliko bude sumnjao u uslisenje. 207. Vise od svega, u vezi sa molitvom treba da ispunimo jevandjelsku zapovest, tj. da se, usavsi u svoju klet i zatvorivsi vrata, molimo Ocu nebeskome. To treba ispunjavati i bukvalno, a jos vise duhovno. U unutrasnjoj kleti svojoj se molimo onda kada srce svoje savrseno udaljujemo od svih pomisli i briga i kada molitve svoje prinosimo Gospodu na neki tajni nacin i sa smeloscu. Sa zatvorenim, pak, vratima se molimo onda kada se sa zatvorenim ustima i cuteci molimo Onome koji ispituje srce, a ne reci. Na sakrivenom mestu se molimo onda kada samo srcem i pazljivim umom prinosimo svoje molbe jedinome Bogu, tako da ni same protivne sile ne znaju o cemu se molimo. Stoga treba da se molimo sa dubokim cutanjem ne samo radi toga da prisutnu bratiju svojim sapatom ili govorenjem ne bismo odvlacili od molitve i uznemiravali u molitvenim osecanjima, nego i radi toga da bismo predmet naseg iskanja sakrili i od samih neprijatelja, koji nas napadaju narocito kada se molimo. 208. Nasa molitva ce doci do savrsenstva koje joj je svojstveno kada se u nama desi ono o cemu se molio Gospod Ocu svome: Da ljubav kojom me ljubis u njima bude i ja u njima (Jn.17,26), i jos: Kao ti, Oce, sto si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn.17,21). To ce se dogoditi kada celokupna nasa ljubav, sve zelje, sva revnost, svo stremljenje, sve nase misli, sve sto vidimo, sve o cemu govorimo, sve cemu se nadamo - bude Bog, te kada se jedinstvo koje je kod Oca sa Sinom, i kod Sina sa Ocem izlije u nasa srca i umove. Tada cemo i mi biti sjedinjeni sa Njim cistom i nerazdeljivom ljubavlju, kao sto nas On iskreno voli cistom i neraskidivom ljubavlju. Onaj ko je to postigao stupa u stanje u kome mu se u srcu razgoreva neprestana molitva. Tada ce

60

svaki pokret njegovog zivota, i svako stremljenje njegovog srca biti jedna neprestana molitva, predokusanje i zalog vecnoblazenog zivota. 209. Da bi se postiglo krajnje savrsenstvo u molitvi neophodno je da se utvrdimo u neprekidnom secanju na Boga. Kao najbolje sredstvo za to sluzi kratka, cesto ponavljana molitva. Nasi oci su pronasli da onaj ko stremi neprestanom secanju na Boga treba da stekne naviku u neprestanom ponavljanju molitve: Boze, pogledaj da mi pomognes, Gospode, priteci mi u pomoc (Ps.69,2). Taj stih nije bez razloga izabran iz celokupnog Svetog Pisma: on izrazava sva raspolozenja koja se zahtevaju u molitvi, i odgovara svim potrebama molitvenika. On sadrzi smireno ispovedanje vlastite nemoci, ispovedanje Boga jedinim Pomocnikom koji je uvek spreman da pomogne, te veru i nadu da ce nam pomoci i izbaviti nas od svake bede. Onaj ko neprestano priziva Boga tim recima, umno vidi i srcem oseca Boga prisutnim u sebi. On mu se obraca kao Ocu sa sinovskom ljubavlju u srcu, i time na sebe privlaci Boziji pokrov, zastitu i ogradu. Na taj nacin, ova kratka molitva postaje neoboriva stena protiv napada demona, progoniteljka nemira pomisli, odgoniteljka rdjavih pomisli, ukrotiteljka strasnih pokreta, i vaspitacica svih dobrih pokreta u srcu. Oci su nam zapovedili da u slucaju napada strasti stomakougadjanja u njenim razlicitim projavama vapijemo: Boze, pogledaj da mi pomognes, Gospode, priteci mi u pomoc; da se u slucaju osecanja potrebe za strozijim postom radi ukrocenja tela i nedostatka nade da cemo sami uspeti, molimo: Boze, pogledaj da mi pomognes... i ostalo; da u slucaju da nas muci duh uninija i mori tuga, odvajajuci nas od svakog potrebnog dela, govorimo: Boze, pogledaj da mi pomognes, Gospode, priteci mi u pomoc; da u slucaju da nasu dusu poseti neka duhovna radost i zelimo da je sacuvamo i uvecamo, takodje kazemo reci: Boze, pogledaj da mi pomognes. Gospode, priteci mi u pomoc; da u slucaju da se na nas podigne golicanje ploti sa svojom obmanjujucom slascu, i da se bojimo da taj oganj ne opali miomirisni cvet celomudrenosti, takodje vapijemo: Boze, pogledaj da mi pomognes... i ostalo; da u slucaju da je u nase udove uslo spokojstvo i svezina, i da zelimo da se dobro stanje produzi, ili da uvek prebiva u nama, neprestano govorimo: Boze, pogledaj da mi pomognes... i ostalo. Tako i pri svakoj duhovnoj potrebi neprestano govori tu kratku molitvu. I bice ti ona izbavljenje od svega rdjavog i cuvar svega dobrog. Zbog toga neka se ona neprestano okrece u tvojim grudima. Pri svakom delu i sluzenju, na putu i za stolom, pri odlasku na spavanje i posle ustajanja od sna neprestano pevaj ovaj stih i poucavaj se u njemu sve dok, kroz postojano upraznjavanje, ne naviknes da ga pevas i u snu. 210. Prvi plod toga ce biti odbacivanje svog mnostva pomisli i zadrzavanje na jednom stihu. Sve vise ces sticati naviku da sabiras um mislju o jedinom Pomocniku. Ti ces primetiti da je On uvek prisutan u tebi, da sve vidi i da sve odrzava. Polazeci odatle, ti ces ushoditi ka najzivljem opstenju sa Bogom, te ces poceti da se nasicujes sve uzvisenijim tajnama, pogruzavajuci se u Boga, sa Njim jedinim prebivajuci, i jedino sa Njime se ispunjavajuci. Tako ces, na kraju, dostici i pomenutu cistu molitvu. Ona vise ne uzima u obzir nikakav lik, niti se projavljuje u zvuku glasa, ili u izgovaranju ma kakvih reci. Naprotiv, ona sa nezadrzivom snagom izbija iz srca. U neizrecivo ushicenoj plamenoj ustremljenosti uma Bogu ona se izliva u neobjasnjivim uzdasima i stenjanju.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

X

61

O RUKOVODjENjU U DUHOVNOM ZIVOTU (O RASUDjIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH) 211. Jednom su se starci sakupili kod svetog Antonija Velikog i od vecera do jutra razgovarali o raznim duhovnim predmetima. Narocito se prica povela o tome koja je najveca vrlina, tj. koja vrlina bi nas mogla sacuvati neulovljivim od zamki djavolske prelesti, i pravim putem voditi najvisem savrsenstvu. Predlagana su razna misljenja: jedni su isticali post i bdenje, drugi negramzljivost i preziranje svih stvari, jedni otselnistvo, ili udaljavanje u pustinju, drugi covekoljublje. Posto su se svi izjasnili, blazeni Antonije je poceo da govori. "Sve sto ste rekli je spasonosno i neophodno za one koji traze Boga i koji zele da mu pridju. Medjutim, iskustvo pada onih koji su napredovali u njima ne dozvoljava da im se da prvenstvo. Jer, u zamke neprijatelja su upadali i oni koji su se odlikovali strogim postovima i bdenjima, i oni koji su prebivali bezizlazno u pustinjskoj usamljenosti, i oni koji su dosli do najveceg stepena negramzljivosti, i oni koji su obilno davali milostinju. Mislim da je razlog toga bio nedostatak rasudjivanja. Jer, ono uci coveka da ide carskim putem, izbegavajuci opasne krajnosti. U odnosu na post, na primer, ono ne dopusta ni bezmerno iznuravanje tela, niti ugadjanje telu. U Jevandjelju se ono naziva okom i svetiljkom duse: Svetiljka telu je oko, kaze Gospod. Ako, dakle, oko tvoje zdravo bude, sve ce telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve ce telo tvoje tamno biti (Mt.6,22-23). Kada svetlost sve osvetljava i oko sve vidi. Tako i rasudjivanje sve pomisli i dela covekova razmatra, prosudjuje i objasnjava. Ono odredjuje sta treba ciniti, te kako i od cega se treba uzdrzavati. Kod onoga, pak, ko nema takvo rasudjivanje, dela i pomisli idu tek tako, bez strogog razmatranja. Tu neprijatelj uspeva da podmetne prividno dobro umesto istinskog dobra. Prikrivajuci njime svoju zamku, on [coveka] baca u rov i pogubljuje ga". 212. Resenje svetog Antonija je potvrdjeno bezbrojnim primerima. Prisetimo se zalosnog pada starca Irona. On se upraznjavao u krajnje strogom postu i u dubokoj usamljenosti. I da ih nikako ne bi narusavao, po nagovoru neprijatelja on je prestao da dolazi na uobicajena [liturgijska] subotna i nedeljna sabranja pustinjaka, posle kojih su se u razgovoru razjasnjavali razni putevi i bespuca strogog zivota. Obmanuvsi se tim navodno dobrim, savetom neprijatelja, on se predao jos vecoj prelesti: primio je djavola koji mu se javio u obliku andjela i po njegovoj reci skocio u najdublji bunar. Razbivsi se, on je treci dan skoncao. Evo jos jednog primera: nameravajuci da odu u najdublju pustinju dva brata su odlucili da primaju jedino hranu koju im posalje sam Gospod. Lutajuci po pustinji oni su toliko iznemogli da se vec nisu mogli ni kretati. U tom cas su ih napali Maziki, divlji i surov narod. Medjutim, videci ih u tako zalosnom stanju, oni su se sazalili na njih i predlozili im hleb. Jedan je razmislio, i pristao da primi hleb kao od ljudi koje je Gospod poslao. On se potkrepio i ostao ziv. Drugi je, pak, uporno ostao pri svojoj odluci i umro od gladi. Evo jos jednog primera: jedan od strogih isposnika i usamljenika je pomislio da je dostojan opstenja sa nebeskim silama. I neprijatelj nije zakasnio da se time iskoristi. Poceo je da mu se javlja kao andjeo, da mu daje otkrivenja o ljudskim delima i mislima, da proizvodi u keliji svetlost bez svetiljke. Zadobivsi na taj nacin njegovo poverenje u potpunosti, on mu je na kraju zapovedio da, slicno Avramu, svoga sina prinese na zrtvu Bogu. To bi se svakako i dogodilo da sin, videci neobicne pripreme, nije pobegao. I jos jednog: neprijatelj je u Mesopotamiji jednog isposnika i usamljenika doveo do bespogovornog poverenja u snove. On mu je u snovidjenju predstavio dva naroda: hriscanski sa apostolima i mucenicima u mraku, bescascu, tuzi i placu, i judejski sa Mojsijem, patrijarsima i prorocima u lucezarnom sijanju, u slavi i radosti. I time ga je naveo da predje u judejstvo i primi obrezanje. I ovi primeri su dovoljni da se ubedite da nedostatak rasudjivanja predstavlja otvorena vrata za pad i pogibiju. 213. Rasudjivanje je dar Boziji koji, medjutim, treba razvijati i vaspitavati. Kako? Predajuci sve svoje rasudjivanju najiskusnijih otaca. To je najmudrija skola rasudjivanja u kojoj se uce da dobro rasudjuju o dolicnom cak i oni koji nemaju posebnu sposobnost. Tako se resava pitanje kako steci rasudjivanje. Istinsko rasudjivanje se stice istinskim smirenjem. Prvi njen pokazatelj jeste otkrivanje ocima ne samo onoga sto radimo, nego i onoga o cemu mislimo, bez imalo poverenja u svoje pomisli. [Smirenje je] da se u svemu

62

slede pouke staraca, i da se dobrim ili rdjavim smatra samo ono sto oni takvim priznaju. Takvo delovanje potpomaze da bez opasnosti prebivamo na pravom putu i cuva nas od svih djavoljih zamki. Onaj ko svoj zivot rasporedjuje po savetu onih koji su napredovali, a ne po svom sudu, ne moze da padne od besovske prelesti. Predavanje svojih pomisli rasudjivanju otaca zamenjuje vlastito rasudjivanje i uci [istinskom] rasudjivanju. Neprijatelji ne vole svetlost. Zbog toga otkrivanje zlih pomisli njih odmah razgoni i istrebljuje. Izvucena iz tamne rupe na svetlost, zmija se stara da pobegne i sakrije. Tako se i zle pomisli, buduci otkrivene otvorenim priznanjem i ispovescu, staraju da pobegnu od coveka. To se potvrdjuje mnogim i premnogim primerima i opitima. 214. Ava Serapion prica o sebi: "Kada sam bio pocetnik od ave sam tajno uzimao suvarke i jeo. To sam cinio veoma dugo vreme. I strast je ovladala mnome tako da nisam mogao da je savladam. Savest me je osudjivala. Medjutim, ja sam se stideo da avi priznam [svoju strast]. Ipak, po promislu covekoljubivoga Boga se desilo da kod starca svrati neka bratija, koji su poceli da mu otkrivaju svoje pomisli i da mole resenja za njih. Starac im je odgovorio ono sto je bilo potrebno. Pri tome je doslo na red da govori i o uzdrzanju u hrani. Zatim je dodao: "Nista toliko monasima ne nanosi stetu i nista toliko ne raduje besove kao utajivanje pomisli od duhovnih otaca". Ove reci su me silno porazile. Meni se cinilo da je Bog otkrio starcu moja sagresenja. Dosavsi u skrusenost, ja sam poceo da placem. Zatim sam ispod pazuha izvukao hleb koji sam obicno krao. Pruzivsi se na zemlju, ja sam molio da mi oprosti proslo i da se moli za mene da se sacuvam ubuduce. Tada rece starac: "Tvoje priznanje te je oslobodilo od ropstva. Otkrivsi svoj greh ti si pobedio demona koji te je ranjavao u tvom cutanju. Dosada si mu dopustao da vlada tobom, ne protivrececi mu, i ne izobicavajuci ga. Buduci, pak, izveden iz srca i otkriven, on vec nece imati mesta u tebi". Starac jos nije ni zavrsio svoju rec a iz mojih nedara je izaslo nesto sto je licilo na gorecu baklju i svu keliju napunilo smradom, tako da su prisutni mislili da gori sumpor. Starac je dodao: "Eto, Gospod je vidljivo potvrdio istinu mojih reci i tvoga oslobodjenja". Tako je dejstvom ispovesti odstupila od mene strast stomakougadjanja. Od tada mi cak ni na misao nije dolazila ranija zelja". 215. Sta vidimo kod Samuila? Od detinjstva buduci posvecen Bogu i udostojavajuci se besede sa Njim, on nije verovao svojoj pomisli. Buduci dvaput pozvan od Boga, on zuri starcu Iliju i od njega dobija pouku kako da odgovori Bogu. Na taj nacin je sam Bog i onoga koga je udostojio razgovora sa sobom hteo da rukovodi poukom starca, kako bi ga priveo smirenju. Ne vidimo li isto to i kod svetog Pavla? Sam Gospod ga je prizvao, ali ga ujedno salje Ananiji da se bi naucio putu istine. I sam sveti Pavle, posle velikog iskustva jevandjelske propovedi, ide u Jerusalim da proveri svoju blagovest, da kako ne bi trcao uzalud (Gal.1,13-2,2), iako ga je osetno pratila blagodat Svetoga Duha. Prema tome, Gospod put ka savrsenstvu otkriva samo onima koje rukovode duhovni oci, kao sto i govori preko proroka: Pitaj oca svoga i saopstice ti, starce tvoje - i kazace ti (Pon.Zak.32, 7).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

XI O STUPNjEVIMA SAVRSENSTVA DUHOVNOG ZIVOTA S OBZIROM NA POBUDE ZA NjEGA

63

216. Tri pobude podsticu ljude da prigusuju strasti: strah od adskog mucenja u buducnosti, ili strah od strogosti zakona u sadasnjosti; nada i zelja da se dobije Carstvo nebesko; i napokon, ljubav prema vrlini ili dobroljublje. O tome da strah navodi da se gnusamo skverni zla govori se u Pricama: Strah Gospodnji mrzi nepravdu (Pric.8,13). Da nas i nada zadrzava od predavanja strastima [vidi se iz] recenog: Nece se prevariti svi koji se uzdaju u Njega (Ps.33,23). O ljubavi je, pak, receno da se cak ne boji grehovnog pada: Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,8). Zbog toga apostol celokupno delo spasenja smesta u sticanje te tri vrline, govoreci: A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje (1.Kor.13,13). Ulivajuci nam strah od Buduceg suda i mucenja, vera nas odvlaci od skverni strasti; istrzuci nas um od sadasnjeg ocekivanjem nebeskih nagrada, nada nas navodi da preziremo sva plotska zadovoljstva; svojim ognjem rasplamsavajuci u nama ljubav prema Hristu i prema napredovanju u duhovnim vrlinama, ljubav nas, pak, pobudjuje da se sa savrsenom mrznjom odvracamo od svega sto im je protivno. Premda nas vode ka jednom cilju, tj. pobudjuju da se uzdrzavamo od svega nedozvoljenog, sve tri vrline se po stupnju svog dostojanstva mnogo razlikuju medju sobom. Prve dve su svojstvene ljudima koji streme napretku, ali jos nisu stekli srdacnu ljubav, dok treca iskljucivo pripada Bogu i ljudima koji su u sebi obnovili obraz i podobije Bozije. Jer, samo Bog cini sve dobro po svojoj ljubavi, a ne zaradi straha ili nagrade. Gospod je sve stvorio za sebe, kaze Solomon (Pric.16,4). Naime, po blagosti svojoj On obilno izliva svako dobro na dostojne i nedostojne, buduci da, kao vecno savrsena i po svojoj prirodi nepromenjiva blagost, ne moze biti ni ogorcen uvredama, niti razdrazen ljudskim bezakonjem. 217. Stoga onaj ko stremi savrsenstvu treba od prvog stupnja straha (koji se zapravo naziva ropskim) da uzlazi na stazu nade. Tu covek vec postaje slican najamniku, a ne vise slugi, buduci da deluje u ocekivanju buduce nagrade. Premda se vise se ne boji kazne za grehe (buduci da je uveren u oprostaj), i premda ocekuje da ce primiti dobru nagradu (buduci svestan svojih dobrih dela), on jos nije dosao do raspolozenja koje je svojstveno sinu. Sin se, naime, ni malo ne koleba u uverenosti da je sve sto pripada Ocu ujedno i njegovo (buduci potpuno ubedjen u Ocevo svestedro blagovoljenje prema njemu). 218. Prema tome, mi treba da ubrzamo svoje napredovanje kako bismo se, posredstvom ljubavi koja nikad ne prestaje stupivsi na trecu stepenicu sinova koji smatraju svojim sve sto pripada Ocu, udostojili da primimo obraz i podobije nebesnoga Oca i kako bismo, sledeci primer Njegovog istinskog Sina, govorili: Sve sto ima Otac moje je (Jn.16,15). To i blazeni Pavle ispoveda o nama, govoreci: Jer sve je vase, bio Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili zivot, ili smrt, ili sadasnje, ili buduce, sve je vase (1.Kor.3,21-22). Ka takvom bogopodobiju priziva nas i zapovest Spasitelja: Budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski (Mt.5,48). Kod onih koji se jos nalaze u stanju sluge i najamnika raspolozenje prema dobru ponekad biva prekinuto, naime kada dusa usled ohladnelosti njenih osecanja, ili usled obuzetosti svetskim zadovoljstvima i radostima, prestane da se nadahnjuje strahom od geene ili zeljom buducih dobara. Prema tome, mi ne mozemo dostici istinsko savrsenstvo ukoliko Boga ne zavolimo pokretani jedino ljubavnom ceznjom prema Njemu. Jer, i On nas je najpre zavoleo jedino radi naseg naseg spasenja. Zbog toga treba da se staramo da sa plamenom revnoscu uzlazimo od straha k nadi, i od nade ka stepenu ljubavi prema Bogu, ili ljubavi prema samim vrlinama, sa punom dusevnom vatrenoscu. Stekavsi takvu privrzenost prema dobru mi cemo moci, koliko je samo dostupno ljudskoj prirodi, cvrsto prebivati u njemu. 219. Velika je razlika izmedju onoga ko strahom od geene ili nadom na buducu nagradu u sebi gasi plamen strasti, i onoga ko se zbog osecanja Bozanstvene ljubavi sa mrznjom odvraca od same porocnosti i necistote, ko u srcu cuva dobro cistote zbog ljubavi i privrzenosti prema cistoti, ko sve cini iz ljubavi prema vrlini, a ne iz straha od muka, i ko ne gleda na ono sto nam je obecano u buducnosti, nego se nasicuje svesnim okusanjem istinskog dobra. U takvom stanju covek nece sebi dopustiti da iskoristi slucaj za greh, cak i da ga niko ne vidi. On nece hteti ni da se tajno u mislima oskrnavi grehovnim nasladjivanjem. Jer, on u srcu hrani istinsku ljubav prema vrlini i u osecanja ne prima nista sto joj je protivno, vec se sa mrznjom odvraca od svega slicnog. Onaj, pak, ko se uz pomoc straha uzdrzava od predavanja obmani strasti, po otklanjanju pregrade straha opet prilazi onome sto voli. Zbog toga on nece uvek biti postojan u

64

svojoj vrlini, i nikada nece biti miran od borbe sa strastima. On nikako nece moci da stekne tvrd i neprekidan unutrasnji mir koji pruza prisustvo cistote. Gde, pak, nema mira od borbe ne moze se povremeno izbeci ni ranjavanje. Ma koliko da je iskusan u borbi, ma koliko da se hrabro sukobljava, makar i cesto nanosio neprijateljima smrtonosne rane, covek ponekad ne moze izbeci neprijateljsku ostricu. Nasuprot tome, onaj ko je savladao svaku pobunu strasti, vec se nasladjuje tvrdim mirom, postavsi privrzen samoj vrlini. On ce postojano cuvati stanje dobrog nastrojenja kojim je sav obuzet i kome je u potpunosti predan, buduci uveren da nema nista pogubnije od gubitka cistote. Uvazavanje prema prisutnim ljudima nece nimalo uvecati njegovu casnost, niti ce je umanjiti njegovu usamljenost. On, naime, uvek i svuda sa sobom nosi sudiju ne samo svojih dela, nego i pomisli, tj. savest. On se prvenstveno stara da ugodi Onome koji se, kako je ubedjen, ne moze ni zaobici, ni obmanuti, i od koga se [covek] ne moze sakriti. 220. Onaj ko se, nadajuci se na Boziju pomoc, a ne na svoj revnosni trud, udostoji da dostigne stepen savrsenstva, iz stanja sluge (u kome deluje strah). i iz stanja najamnika (u kome pokretac sluzenja nije unutrasnja dobrota onoga koji deluje, nego ocekivanje nagrade) prelazi u stanje usinovljenja u kome ne postoji ni strah, ni zelja za nagradom, vec samo ljubav koja nikad ne prestaje. Onaj ko kroz takvu ljubav u sebi obnovi obraz i podobije Bozije, nasladjivace se dobrom vec po srdacnom raspolozenju prema njemu samom. Stekavsi trpljenje i krotost, koji su unekoliko slicni Bozijim, vise se nece gneviti ni na kakve poroke onih koji grese. Naprotiv, on ce se, sazaljevajuci ih i sastradavajuci im u nemocima, moliti za njihovo pomilovanje, secajuci se da je i sam bio savladjivan slicnim strastima sve dok ga milosrdje Gospodnje nije spaslo. On zna da se iz uza plotskog zivota nije iscupao svojim naporima, vec blagodacu Bozijom. Zbog toga on shvata da prema onima koji su sagresili ne treba projavljivati gnev, nego sastradavanje koje omogucava da se u mirnom raspolozenju srca poje Bogu: Raskinuo si okove moje: tebi cu prineti zrtvu hvale (Ps.115,7), i jos: Kad mi Gospod ne bi bio pomocnik, brzo bi se u ad preselila dusa moja (Ps.93,17). Nalazeci se u tavom smirenom nastrojenju duha, on je u stanju da ispuniti i sledecu zapovest jevandjelskog savrsenstva: Ljubite neprijatelje svoje... cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vredjaju i gone (Mt.5,44). Na taj nacin se on udostojava da dobije nagradu koja je obecana za izvrsenje te zapovesti, tj. da se udostoji ne samo da nosi obraz i podobije Bozije, nego i da se nazove sinom Bozijim: Da budete sinovi Oca svoga, koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dazd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Postavsi svestan kakvu je ljubav dostigao, blazeni Jovan kaze: Da bismo imali smelosti na Dan suda; jer kao sto je On, i mi smo u ovome svetu (1.Jn.4,17). Jer, cime drugim bi covek, koji je po prirodi nemocan i slab, mogao biti kao sto je On, ako ne prostiranjem dobrozelateljne ljubavi svoga srca na dobre i zle, pravedne i nepravedne? Prema tome, onaj ko hoce da dostigne istinsko usinovljenje Bogu treba da cini dobro iz privrzenosti prema samom dobru. O tome isti blazeni apostol blagovesti: Svaki koji je rodjen od Boga ne cini greh, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne moze gresiti, jer je od Boga rodjen (1.Jn.Z,9), i jos: Znamo da svaki rodjeni od Boga ne gresi, nego koji je rodjen od Boga cuva sebe, i necastivi ga se ne dotice (1.Jn.5,18). (To uostalom treba razumeti samo za smrtne grehe, a ne za svaku vrstu grehova. Zaista, ni sami sveti ne mogu izbeci mala sagresenja koja se dogadjaju u recima, mislima, u zeljama usled neznanja, zaborava, neke krajnosti, ili neocekivanog slucaja. Premda se oni razlikuju od greha koji se naziva smrtnim, ipak nisu bez ikakve krivice i prekora). Prema tome, onaj ko stekne ljubav prema dobru i postane podrazavatelj Boga, poprima milosrdje i dugotrpljenje Gospodnje (Kol.3,12) i moli se i za same gonitelje svoje, govoreci slicno svome Gospodu: Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine (Lk.23,34). Ocigledni, pak, priznak duse koja se jos nije ocistila od skvernih strasti jeste nedostatak osecanja sastradavanja prema tudjim sagresenjima, kao i izricanje strogog suda o njima.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

65

PREGLED DUHOVNE BORBE

XII O KRAJU POKAJNICKIH TRUDOVA 221. Savrseno pokajanje sastoji se u tome da vise ne cinimo grehove zbog kojih se kajemo, i zbog kojih nas savest izoblicava. Kao dokaz da smo se potrudili oko njih i da su nam oprosteni sluzi izgnanje iz naseg srca i samog saosecanja prema njima. Neka svako zna da jos nije razresen od ranijih grehova ukoliko za vreme trudova i uzdaha, koje preduzima radi njihovog izgladjivanja, pred ocima njegovog uma igraju obrazi gresnih dela - bilo onih koje je sam ucinio, bilo slicnih njima, i ukoliko se preko nasladjivanja secanjem na njih (da i ne pominjem same nepristojne predmete) razara dobro unutrasnje raspolozenje duse. Prema tome, onaj ko se bodro trudi nad takvim izgladjivanjem neka smatra da je razresen od svojih grehova, te da je za sve sto je ranije ucinio dobio oprostaj, tek kada oseti da se njegovo srce ni malo ne uznemirava ne samo uobraziljom, nego ni njihovim mamcima. Prema tome, ispitivac pokajanja i oprostaja zaseda u nasoj savesti i jos pre sudnjeg dana i dok se jos odugovlaci nase prebivanje u ovom telu otkriva otpustanje nase krivice i objavljuje o okoncanju izgladjivanja javljanjem oprostaja. I da bih odredjenije izrazio ono sto sam rekao, dodajem: mozemo poverovati da su nam oprostene sve skverni ranijih grehova tek kada iz naseg srca budu izgnane i slastoljubive zelje i same strasti. 222. Pitanje: Kako se u nama posle toga moze roditi ona sveta i spasonosna skrusenost i smirenje koje opisuje pokajnik: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih. Rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje, kako bi nam se istinski i zasluzeno moglo pridodati i ono sto sledi: I ti skide sa mene krivicu greha moga (Ps.31,5)? Ili, kako cemo, rasirivsi ruke na molitvi, moci da u sebi probudimo pokajnicke suze koje bi bile silne da nam privuku oprostaj grehova, slicno svetom Davidu: Svaku noc kvasim odar svoj. Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7), ukoliko iz srdaca nasih izgonimo svako secanje o nasim gresima, iako nam se, nasuprot tome, recju samog Gospoda, cvrsto zapoveda da ga cuvamo u sebi: Ja sam onaj koji izgladjuje tvoje prestupe i grehe tvoje. I necu ih pomenuti, a ti ih pominji (Is.43,25)? Zbog toga se ja ne samo za rukodeljem, nego i na molitvi narocito staram da u dusi izazovem secanje na ranije grehe. Time se ja uspesnije oraspolozujem za istinsko smirenje i skrusenost srca, i sa prorokom mogu smelo da kazem: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe (Ps.24,18)? 223. Odgovor: Ono sto je receno, receno je o svrsetku pokajanja i o priznacima izgladjenja savesti i pravde. Pominjanje, pak, grehova je, razume se, veoma korisno i potrebno, premda samo za one koji jos prohode podvig pokajanja. Bijuci se u prsa, oni treba neprestano da vapiju: Jer ja znam bezakonje moje, i greh je moj stalno preda mnom (Ps.50,5), i jos: Saopsticu krivicu svoju, i pobrinucu se o grehu svome (Ps.37,19). Prema tome, sve dok se kajemo i dok nas secanje na ranija grehovna dela jos ranjava, neophodno je da kisa suza, koja se radja zbog saznanja krivice, gasi mucni oganj zezenja savesti. U coveku dejstvom dubokog smirenja srca i skrusenosti duha, pri neumornom pokajnickom trudu i uzdasima, secanje na grehe moze da bude uspavano i zalac savesti da se, blagodacu milosrdnog Boga, povuce iz dubine duse. Tada postaje ocigledno da je on dostigao svrsetak izgladjivanja, da je zasluzeno dobio oprostaj za sve i ocistio se od skverni svih svojih grehova. Do takvog zaborava, medjutim, dolazi se jedino zagladjivanjem ranijih grehova i strasnih zanosa, te savrsenim, tj. potpunim ociscenjem srca. Do njega, bez sumnje, ne moze dostici niko od onih koji zbog nerada ili prezrenja ne brinu o ociscenju od strasti, vec samo onaj ko gorkim placem i neprestanim uzdasima umiva svu skvernu ranijih necistota. Posle svojih trudova on moze svom cvrstinom duse da govori Bogu: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih (Ps.31,5), i: Suze su mi

66

hleb dan i noc (Ps.41,4), kako bi zasluzeno cuo od samog Gospoda: Oduzeh kao oblak prestupe tvoje, i kao primrak grehe tvoje (Is.44,22). 224. Ti si napred rekao da narocito izazivas secanje na ranije grehe. To ne treba ciniti. Cak i ako se ono protiv volje pojavi, treba ga odmah izgoniti, buduci da odvlaci um od cistog sagledavanja, osobito kod onog ko prebiva u usamljenosti, zaplicuci ga u necistote ovoga sveta i guseci ga smradom strasti. Jer, obnavljanje secanja na ono sto si iz neznanja ili pohote ranije cinio po knezu ovoga sveta (cak i pod pretpostavkom da se pri takvoj pomisli ne potkrade nikakvo nasladjivanje) moze pokvariti vazduh uma odvratnim smradom. Naime, samo misleno doticanje sa ranijom gnjilinom moze prognati duhovni miris ili sladost miomira vrlina. Prema tome, od secanja na ranija strasna dela, koje dotice nasa osecanja, treba bezati kao sto castan i ozbiljan muz bezi od price i zagrljaja bestidne i drske zene. Jer, ukoliko se odmah ne udalji od njenih predloga i ukoliko dopusti makar najkrace zadrzavanje u necasnom razgovoru sa njom (cak i ako odbaci saglasnost na sramno zadovoljstvo), on nikako nece izbeci osudu svih prolaznika zbog dopustenja neceg bescasnog i prekornog. Zbog toga i mi, kada zaraznim prisecanjem budemo uvedeni u pomisli takve vrste, ne treba ni malo da se zadrzavamo na [necistoti], vec odmah da odstupimo od njihovih uobrazenja. Jer, videci da se zanimamo necistim i sramnim pomislima, andjeli koji prolaze [pored nas] nece biti voljni da o nama kazu: Blagoslov Gospodnji na vama! Blagosiljamo vas imenom Gospodnjim (Ps.128,8). Desava se cesto da neiskusni, dok sa osecanjem skrusenosti istrazuje svoje padove, ili padove drugih ljudi, sam neprimetno biva ranjen tananom strelom pohote i saglasava se sa njom. Na taj nacin se ono sto je zapoceto pod vidom poboznosti zavrsava sramnim pogubnim zavrsetkom. Postoje putevi koji coveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Pric. 16,25).

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI ISIHIJE, PREZVITER JERUSALIMSKI

Kratko saopstenje o njemu Prepodobni Isihije, rodom Jerusalimljanin, u mladim godinama bese slusalac i ucenik svetog Grigorija Bogoslova. Po koncini svog velikog nastavnika, on provodjase podviznicki zivot u jednoj od palestinskih pustinja, gde je produzavao da izucava duh Hriscanstva cas u knjigama, cas iz razgovora sa savremenim podviznicima Palestine, cas iz opita sopstvenog zivota i svojih ispitivanja. 412. godine jerusalimski arhiepiskop je prosvecenog podviznika posvetio u prezvitera. Od tog vremena, sjedinjujuci sa cinom prezvitera i zvanje propovednika, on se u istoriji Crkve pojavljuje kao jedan od znamenitih ucitelja. "Veliki Evtimije, - kako (u zitiju svetog Evtimija) pise njegov ucenik Kiril Skitopoljski, - bese veoma utesen sto je sveti Juvenalije, patrijarh jerusalimski, dosavsi 429. godine u njegovu obitelj radi osvecenja hrama, sa sobom poveo i preosvecenog Isihija, prezvitera i ucitelja Crkve". Teofan u svom hronografu njegovu koncinu vezuje za 26. godinu carovanja Teodosija Mladjeg, sto odgovara 432-3. godini. U mesecoslovu imperatora Vasilija njegov spomen se vezuje za 28. mart. Kod nas, kao i na citavom istoku, on se pominje sa svim prepodobnim na Sirnu subotu. U kanonu svetog Teodora Studita na taj dan u 9. pesmi on se pominje zajedno sa velikim uciteljima - Vasilijem Velikim, Grigorijem Bogoslovom, Jovanom Zlatoustim, Atanasijem Velikim, sa Kirilom Jerusalimskim i Kirilom Aleksandrijskim, sa svetim Epifanijem, Grigorijem Niskim. Pored Grigorija Bogoslova, on se imenuje drugim bogoslovom.

67

Po svojim ucenim delima, prepodobni Isihije bese dostojni ucenik svetog Grigorija Bogoslova. Ocenjujuci prepodobnog Isihija kao propovednika i tumaca Svetog Pisma, Mesecoslov imperatora Vasilija navodi: "On je objasnio citavo Sveto Pismo, izlozio ga sa jasnoscu i pruzio za opstu korist. Zbog toga je za sve bio veoma znamenit i postovan". Podrazavajuci Grcko dobrotoljublje, mi cemo iz njegovih mnogobrojnih dela u nas zbornik uneti jedino Slovo Teodulu, podeljeno na 200 poglavlja. Ono je veoma korisno za one koji zele da se naviknu na trezvoumlje, paznju i cuvanje srca. U svojoj Filokaliji, u 198 poglavlju, Fotije ovo slovo imenuje kao "najprigodnije za one koji provode podviznicki zivot radi nasledja Carstva nebeskog. Ono je jasno izlozeno i po svemu odgovara onima koji se ne upustaju u duboka ispitivanja, vec sav trud i svu paznju obracaju na podvige delatnog zivota". (Pri prevodjenju je grcki tekst Dobrotoljublja bio dopunjen sa nekoliko mesta iz Patrologiae Graecae, Migne t. 93).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI ISIHIJE

DUSEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI

STOTINA PRVA 1. Trezvoumlje je duhovna umetnost. Ukoliko ga dugo i sa postojanom usrdnoscu upraznjava, covek ce se, uz Boziju pomoc, potpuno izbaviti od strasnih misli, reci i rdjavih dela. Onome ko ga tako prohodi ono daruje verno poznanje nepostiznog Boga, koliko je to nama moguce, kao i tajno razresenje skrivenih Bozanstvenih tajni. Njime se ispunjava svaka zapovest Starog i Novog Zaveta i ono podaje svako blago buduceg veka. Trezvoumlje, u stvari. jeste cistota srca koja je zbog svojih visokih vrednosti ili, tacnije govoreci zbog nase nepaznje i nemarnosti, sada vrlo retka kod monaha. Medjutim, bas nju Hristos ublazava govoreci: Blazeni cisti srcem, jer ce Boga videti (Mt.5,8). Posto je takvo, trezvoumlje se dobija po skupu cenu. Ukoliko postojano prebiva u coveku, ono za njega postaje putovodj u pravi i bogougodni zivot. Ono je i lestvica za sagledavanje. Ono nas uci kako da upravljamo pokretima trodelne duse (tj. sa tri sile: slovesnom, razdrazajnom i zelateljnom) i kako da krepko cuvamo osecanja. Ono u svom sudeoniku svakodnevno umnozava cetiri osnovne vrline (mudrost, hrabrost, uzdrzljivost i pravednost). 2. Pokazujuci koliko je ova vrlina neporocna, cista, sveobuhvatna i delotvorna, i uceci nas kako treba da je zapocnemo i obavljamo, veliki zakonodavac Mojsije, ili pre Duh govori: Pazi na sebe da u srcu tvom ne bude tajna rec bezakonja (Pon.Zak.15,9). Tajnom reci on naziva misleno izobrazavanje neke gresne i nebogougodne stvari. To sveti oci nazivaju prilogom koji u srce ubacuje djavo. Po njegovom pojavljivanju u umu slede nase pomisli i sa njim strasno razgovaraju. 3. Trezvoumlje je put ka svakoj vrlini i svakoj zapovesti Bozijoj. Ono se jos naziva srdacnim bezmolvijem i jeste isto sto i cuvanje srca koje se drzi savrseno [slobodnoj od mastanja. 4. Covek koji se rodi slep ne vidi suncevu svetlost, dok onaj koji ne zivi u trezvoumlju ne vidi svetlost izobilne blagodati koja nishodi svise. On se nece osloboditi od

68

gresnih i Bogu mrskih dela, reci i pomisli. Po svom ishodu oni nece slobodno proci pored knezova tartara. 5. Paznja je neprestano bezmolvije srca u odnosu na sve vrste pomisli. Srce u njemu svagda, neprekidno i neprestano dise jedinim Hristom Isusom, Sinom Bozijim i Bogom, Njega priziva, sa Njim se hrabro bori protiv neprijatelja, i Njemu, koji ima vlast da otpusta grehe, ispoveda svoja sagresenja. Takva dusa prizivanjem cesto obuhvata Hrista, Jedinog Tajnoznalca srdaca. Ona se na svaki nacin stara da od ljudi sakrije svoju sladost i svoj unutrasnji podvig kako lukavi neprijatelj nekako ne bi nasao nacina da u nju unese zlo i unisti njeno dobro delanje. 6. Trezvoumlje je nepokolebivo smestanje i stajanje pomisli uma na vratima srca. Tu on lako primecuje kako mu se prikradaju strane pomisli, tj. kradljivci i cuje sto govore i sto cine te ubice. On, takodje, razaznaje kakva izobrazenja izazivaju demoni, pokusavajuci da ga uvuku u mastanje i da ga prevare. Ukoliko se budemo trudili na ovom delu, steci cemo osnovano iskustvo u mislenoj borbi. 7. Ucestalost obazrive paznje u umu coveka koji se stara da zagradi izvor rdjavih pomisli i dela obicno radja dvostruki strah: sa jedne strane, od ostavljenosti Bogom, a sa druge - od vaspitnog popustenja spoljasnjih iskusenja. Bog, naime, ponekad ostavlja [coveka] i salje neocekivana iskusenja radi ispravljanja zivota, narocito onima koji su okusili sladost pokoja od toga dobra (tj. paznje i trezvoumlja) i postali nemarni. Od te ucestalosti u nama se radja navika, a od nje izvesna prirodna neprekidnost trezvoumlja. Od njega se, opet, malo po malo, radja poznanje borbe, koje sledi neprestana Isusova molitva, i sladosna tisina uma bez mastanja, te neko divno stanje koje proizilazi od sjedinjenja sa Isusom. 8. Um koji stoji i priziva Hrista protiv neprijatelja i koji mu pribegava radi pomoci lici na zivotinju koja je okruzena mnostvom pasa kojima se hrabro suprotstavlja iz svog skrovista. Izdaleka misleno provideci zamke mislenih neprijatelja, on se neprestano moli Mirotvorcu Isusu i ostaje neranjiv. 9. Ukoliko umes, i ukoliko ti je dano da izjutra stajes pred Gospoda, te ne samo da te On gleda, nego da i ti gledas (Ps.5,4), razumeces o cemu govorim. A ako ne razumes drzi se trezvoumlja, pa ces razumeti. 10. Sastav mora je mnostvo vode. Sastav, pak, i uporiste trezvoumlja, bodrosti i udubljenog bezmolvija duse, kao i bezdan divnih i neizrecivih sagledavanja i razumnog smirenja ispravnosti i ljubavi jeste (jedino) krajnje trezvoumlje i neprestana, naporna molitva Isusu Hristu, pracena uzdasima ali bez pomisli, uninija i teskobe. 11. Gospod je rekao: Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, uci u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). A volja Njegovog Oca jeste: Koji ljubite Gospoda, mrzite zlo (Ps.96,10). Dakle, pri molitvi Isusu Hristu omrzimo zle pomisli - i volja Bozija ce biti ispunjena. 12. Ovaplotivsi se, nas Vladika i Bog je predlozio izgled svake vrline radi primera ljudskom rodu i opozivanja drevnog pada, zivopisavsi sav vrlinski zivot svoj u telu. Pokazujuci jedan od mnogih dobrih primera, On je po krstenju otisao u pustinju i stupio u mislenu borbu sa djavolom koji muje pristupio kao prostom coveku. Nacinom na koji ga je pobedio, tj. smirenjem, postom, molitvom i trezvoumljem (kojeg se drzao, premda, kao Bog i Bog bogova, za njim nije imao potrebu), On je i nas, nepotrebne sluge, naucio kako da se dolicno borimo protiv duhova zlobe. 13. Necu se olenjiti da ti neukrasenom i nekicenom recju izlozim, po meni, sve nacine trezvoumlja koji, malo po malo, mogu ocistiti um od strasnih misli. Jer, ja ne smatram razumnim da se u ovom slovu, kao inace u povestima o spoljasnjim ratovima, korisna sadrzina sakrije kicenim recima, osobito posto se pise za proste ljude. Reci cu ti apostolovim recima: A ti, cedo Timoteje, pazi na citanje (1.Tim.4,13). 14. I tako, jedan nacin trezvoumlja jeste: budno paziti na mastanje ili prilog. Jer, bez mastanja satana ne moze da priprema pomisli, niti da ih predstavlja umu da bi ga obmanuo. 15. Drugi je: imati srce uvek u dubokoj tisini, bezmolvno u odnosu na svaku pomisao i u molitvi.

69

16. I opet drugi je: neprestano u smirenosti prizivati u pomoc Gospoda Isusa Hrista. 17. I opet drugi je: u dusi imati neprestano secanje na smrtni cas. 18. Sve ove delatnosti, ljubljeni, slicno vratarima brane ulaz rdjavim pomislima. O tome, pak, da uvek treba gledati na nebo (zanimajuci um sagledavanjem nebeskih stvari), ni u sta ne racunajuci zemlju (i sve zemno), (sto je, takodje, jedan od snaznih nacina trezvoumlja), ja cu, uz pomoc Boga koji daje rec, detaljnije pogovoriti na drugom mestu. 19. Ukoliko presecemo uzroke strasti (tj. povode koji ih pobudjuju), te se poduhvatimo duhovnih dela samo na kratko vreme, ali nam bavljenje njima ne postane jedino zanimanje za ceo zivot, opet cemo se lako vratiti telesnim strastima. I od tog (dobrog poduhvata) necemo imati nikakve koristi, osim sto ce nam se um samo jos vecma pomraciti i sto cemo jos dublje potonuti u vestastveno. 20. Onaj ko se podvizava u unutrasnjosti, svakog momenta treba da poseduje cetiri delanja: smirenje, krajnju paznju, protivrecenje (pomislima) i molitvu. Smirenje treba da ima, buduci da se bori protiv gordih demona, a njemu je uvek pri srcu potrebna pomoc Hristova, koji nenavidi gorde (Pric.3,34); paznju, jer srce treba da mu je slobodno od svake pomisli, pa cak i one koja izgleda dobra; protivrecenje (pomislima), jer sa gnevom treba da se suprotstavi lukavome cim ostrim umom prepozna kako mu prilazi, kao sto je receno: I odgovoricu onima koji me vredjaju. Zar se moja dusa nece povinovati Gospodu?(Ps.119,42; 62,1); molitvu, jer posle protivrecenja treba iz dubine srca neizrecivim uzdasima da zavapi Hristu. Tada ce sam podviznik videti kako se obozavanim imenom Isusovim razvejava neprijatelj i njegova mastarija, slicno prahu ili dimu pred vetrom. 21. Onaj ko nije stekao molitvu cistu od pomisli, nema oruzje za bitku. To oruzje je molitva koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duse. Prizivanjem Gospoda Isusa Hrista ona (nevidljivo) bicuje i opaljuje neprijatelja koji skriveno napada. 22. Ti treba da ostrim i napregnutim pogledom uma gledas unutra kako bi saznao ko ulazi. Cim raspoznas o kome se radi, protivrecenjem smrskaj glavu zmije i, istovremeno, sa uzdisanjem zavapi Hristu. Tako ces iskusiti nevidljivu Bozansku zastitu. Tada ces, takodje, jasno uvideti ispravnost srca (tj. da li ispravno deluje, ili - u cemu se sastoji ispravno dejstvo srca). 23. Onaj koji stoji pred ogledalom i gleda u njega, stojeci sa drugima, vidi kako izgleda njegovo lice kao i lica onih koji stoje pokraj njega. Tako i onaj koji sa svom paznjom posmatra svoje srce u njemu vidi svoje sopstveno stanje, kao i mracna lica mislenih crnaca. 24. Sam od sebe um ne moze pobediti demonska mastanja. Neka se i ne usudjuje na tako nesto bilo kada! Jer, kao lukavi, nasi neprijatelji se pretvaraju da su pobedjeni, pokusavajuci da borca obore sa druge strane - putem tastine. Medjutim, pri prizivanju Isusovog imena oni nece izdrzati ni minut u spremanju zamki protiv tebe. 25. Pazi da ne uzmastas mnogo o sebi (niti da izmisljas svoje nacine borbe) kao nekad drevni Izrailj, inace ces biti predan u ruke mislenim neprijateljima. Jer, on je, posto ga je Bog svih bio izbavio od Egipcana, izmislio sebi svog pomocnika - izlivenog idola. 26. Pod izlivenim idolom treba razumeti nas slabi razum. Sve dok protiv zlih duhova priziva Isusa Hrista, on ih lako odgoni, a cim nerasudno pocne da se uzda u sebe, pada i razbija se, slicno takozvanom brzokrilom. Evo sta ispoveda onaj koji se uzda u Gospoda: Gospod je krepost moja i zastitnik moj: u Njega se uzda srce moje, i On mi pomoze. I ko ce, osim Gospoda, ustati za mene nasuprot zlima? Ili ko ce stati za mene nasuprot onima koji cine bezakonja, tj. na bezbrojne pomisli? Onaj ko se uzda u sebe, a ne u Boga, pasce strasnim padom. 27. Neka ti, ljubljeni, ukoliko hoces dolicno da vodis borbu, kao primer nacina i oblika srdacnog bezmolvija posluzi mala zivotinja - pauk. On hvata i ubija male muhe. I ti kao i on (koji sedi u svojoj paukovoj mrezi), bolecivo bezmolvuj u svojoj dusi i ne prestaj da ubijas vavilonske mladence, buduci da ce te za takvo istrebljenje Duh Sveti preko Davida nazvati blazenim.

70

28. Kao sto se Crveno more ne moze videti medju zvezdama na nebeskom svodu, i kao sto covek koji hodi po zemlji ne moze da ne dise ovim vazduhom, tako ni mi ne mozemo ocistiti svoje srce od strasnih pomisli i iz njega izgnati mislene neprijatelje bez cestog prizivanja imena Isusa Hrista. 29. Ukoliko sa smirenim umovanjem, secanjem na smrt, samoukorevanjem, protivrecenjem (pomislima) i prizivanjem Isusa Hrista svagda budes prebivao u svome srcu, svakodnevno trezvoumno prohodeci misleni i uski, ali i radosni i sladosni put, dospeces do svetih sagledavanja i Hristos ce te prosvetiti poznanjem dubokih tajni, buduci da su u Njemu skrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3), i da u Njemu obitava sva punota Bozanstva telesno (Kol.2,9). Jer, u Hristu Isusu ces osetiti da je u tvoju dusu sisao Duh Sveti. Prosvetivsi se Njime, um coveka otkrivenim licem odrazava slavu Gospodnju (2-Kor.Z, 18). Jer, apostol govori da niko ne moze reci: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3), koji onoga koji ga iste tajno utvrdjuje (u istini o Njemu). 30. Oni koji vole pouku treba da znaju da zli demoni cesto utisavaju duhovnu borbu i skrivaju je od nas, znajuci koliko je ona ponekad korisna za nas, koliko nas umudruje i koliko uzvodi ka Bogu. (Pri tome, oni imaju nameru da, posto zaboravimo na opasnost sa njihove strane) i postanemo bezbrizni, iznenada zarobe nas um (kroz mastanja), te da nas opet nacine nemarnim i nepazljivim u srcu. Jer, oni imaju samo jedan cilj i njih zaokuplja samo jedan podvig - da nasem srcu nikako ne daju da bude pazljivo, buduci da znaju kakvo bogatstvo dusa tom budnoscu stice. Stoga mi (za vreme zatisja) valja narocito da se secamo Gospoda naseg Isusa Hrista i da se pruzamo u duhovna sagledavanja. Tada ce borba opet navaliti na um. Jedino, mi sve treba da cnnimo, da tako kazem, po savetu samog Gospoda i sa velikim smirenjem. 31. Ziveci u opstezicu treba da se rado i sa velikom gotovoscu odricemo svake svoje volje pred nastojateljem i da, uz Boziju pomoc, budemo neka vrsta dobrovoljnih bezvoljnika. Pri tome, na svaki nacin treba da se potrudimo da se ne smucujemo razdrazljivoscu i da ne dopustamo nerazumne i neprirodne izlive gneva. U suprotnom cemo u vreme borbe biti bez smelosti (tj. liseni hrabrosti). Jer, nasa volja se, ukolikoje sami dobrovoljno ne odsecamo, obicno razdrazuje protiv onih koji pokusavaju da je odseku prinudno (tj. bez nase saglasnosti). Gnev koji se tada podize, zlobno lajuci, unistava poznanje borbe (tj. umeca njenog vodjenja) koje se sa velikim trudom steklo. Gnev je obicno rusilac. Ako se podigne protiv demonskih pomisli, gnev ih razbija i istrebljuje, a ako, pak, uskipti protiv ljudi, istrebljuje nase dobre pomisli o njima. Na taj nacin, gnev je rusilac svih vrsta pomisli, bilo rdjavih, bilo ispravnih. On nam je dat od Boga kao stit i kao luk. I on ostaje to sve dok se ne ukloni od svog naznacenja. Ukoliko, pak, pocne da deluje nesaglasno sa svojim naznacenjem, on postaje razoran. Imao sam prilike da vidim kako pas, koji se nekada smelo borio sa vucima, potom rastrze ovce. 32. Od drskosti (tj. od nepazljive preterane smelosti u opstenju sa drugima) treba bezati kao od zmijskog otrova, i od pojedinacnih razgovora - kao od zmija i poroda otrovnica. Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrasnju borbu i dusu svesti dole sa radosne visine koja se stice cistotom srca. Prokletstva dostojan zaborav se, kao voda ognju, protivi paznji. On mu se svakog casa pokazuje kao silan protivnik. Od zaborava padamo u nemarnost, od nemara u prenebregavanje (poredaka duhovnog zivota), u uninije i u neumesnu pohotu. Tako se opet vracamo na ono staro, kao pas na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Klonimo se te vrste smelosti kao smrtonosnog otrova, a zao nedug zaborava lecimo strogim cuvanjem uma i neprestanim prizivanjem Gospoda naseg Isusa Hrista. Jer, bez Njega ne mozemo ciniti nista (Jn.15,5). 33. Nije uobicajeno, niti je moguce druziti se sa zmijom i nositi je u nedrima svojim. Isto tako je nemoguce maziti svoje telo, voleti ga i ugadjati mu preko mere (i preko potrebnog), i ujedno se starati o nebeskoj vrlini. Jer, zmija se po prirodi svojoj nece moci uzdrzati da ne ujede onoga ko ju je prigrlio, i telo se nece uzdrzati da pokretima pohotne slasti ne oskrnavi onoga koji mu ugadja. Kada pogresi u necemu, telo treba strogo kazniti kao odbeglog roba, kako bi znalo da nad njim postoji gospodar (um), gotov da ga kazni, kako bi znalo da ne iste opijanje pohotom kao vinom u krcmi, i kako bi, kao nocna sluskinja (plot), znalo svoju netruleznu gospodaricu (dusu). Do same smrti

71

ne veruj svome telu. Telesna zelja je, veli apostol, neprijatpeljstvo Bogu, posto se ne pokorava zakonu Bozijem (Rim.8,7). Jer telo zeli protiv duha (Gal.5,17). A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po telu nego po Duhu (Rim.8,8-9). 34. Delo blagorazumnosti je da razdrazajnu silu svagda podizemo na sukob u unutrasnjoj borbi i na samoukorevanje; delo mudrosti je da nasu slovesnu silu podsticemo na napregnuto i neprekidno trezvoumlje; delo hrabrosti je da zelateljnu silu upravljamo ka vrlini i ka Bogu; a delo pravednosti je da upravljamo sa pet cula i da ih uzdrzavamo kako ne bi oskvrnila naseg unutrasnjeg coveka, tj. srce, ni spoljasnjeg, tj. telo. 35. Blagoljepije je Njegovo na Izrailju, tj. na umu koji, koliko je moguce, gleda krasotu samoga Boga, i sila je Njegova na oblacima, (Is.67,35), tj. na svetlozracnim dusama koje izjutra upiru svoj pogled u Onoga koji sedi sa desne strane Oca, i koji ih cini milim i ozarava kao sto sunce ozarava ciste oblake. 36. Jedan gresnik kvari mnogo dobra, veli Bozanstveno Pismo (Ekl.9,18). I um koji gresi kvari sve ono sto je spomenuto malo pre - nebesko pice i hranu. 37. Mi nismo jaci od Sampsona, ni mudriji od Solomona, ni razumniji od blazenog Davida, niti volimo Boga vise od apostola Petra. Stoga ne treba da se uzdamo u sebe. Jer, Sveto Pismo kaze da ce onaj koji se uzda u sebe pasti strasnim padom. 38. Naucimo se od Hrista smirenoumlju, od Davida smernosti, od Petra placu za padove, ali nemojmo ocajavati kao Sampson, Juda i premudri Solomon. 39. Djavo kao lav ricuci hodi sa svojom vojskom i trazi koga da prozdere (1.Pt.5,8). Stoga kod nas nikada ne treba da prestane srdacna paznja, trezvoumlje, suprotstavljanje (pomislima), molitva Hristu Isusu, Bogu nasem. Jer, boljeg pomocnika od Isusa neces naci u celom svom zivotu. Jedino je On Gospod i kao Bog poznaje demonska lukavstva, spletke i obmane. 40. Neka se, dakle, dusa smelo uzda u Hrista i neka ga priziva. Neprijatelja neka se uopste ne boji, buduci da ne vojuje sama, nego sa Strasnim Carem Isusom Hristom, Tvorcem svega sto postoji, bestelesnog i telesnog, vidljivog i nevidljivog. 41. Sto kisa duze pada, to vise smeksava zemlju. Tako i cesto, bez pomisli prizivano sveto ime Hristovo sve vise smeksava zemlju srca naseg, puneci ga radoscu i veseljem. 42. Neiskusni bi trebalo da znaju da smo telesni i da puzimo po zemlji i telom i umovanjem, te da svoje neprijatelje, koji su bestelesni i nevidljivi, zlonamerni i mudri na zlo, brzi i laki, iskusni u borbi koju vode od Adama do sada, ne mozemo drugacije pobediti osim kroz neprestano trezvoumlje i prizivanje Isusa Hrista, naseg Boga i Tvorca. Za neiskusne ce Isus Hristova molitva biti pobuda i rukovodstvo za iskustvo i poznanje dobra. Za iskusne, pak, najbolji nastavnik u dobru jeste delanje, ispitivanje delom i okusanje dobra. 43. Videci nekoga da izvodi izvesne vestine, malo i nevino dete pokazuje znatizelju i, po svojoj nezlobivosti, ide za madjionicarem. Tako se i dusa nasa, koju je blagi Vladika nas stvorio kao prostu i blagu, nasladjuje mastarskim prilozima djavola i prelescuje se njima. Ona im, zlobnim, trci u susret kao sto golubica trci ka onome koji postavlja zamke za njene mladunce, te svoje pomisli mesa sa mastarijama. Ukoliko se radi o licu lepe zene ili o necem drugom sto zapovesti Hristove potpuno zabranjuju, ona se dovija kako da u delo sprovede ono sto joj je ponudila lepota koja joj je predstavljena. Dosavsi, potom, do saglasnosti sa pomislju, ona vec posredstvom tela privodi u delo bezakonje koje joj se predstavilo u misli, na svoju osudu. 44. Takva je podmuklost lukavog i takvim strelama on truje svaki plen. Stoga, pre nego sto um zadobije veliko iskustvo u borbi, nije bezopasno pustati da pomisli ulaze u nase srce, narocito u pocetku, dok dusa jos saoseca sa demonskim prilozima, nasladjuje se njima i rado ide za njima. Njih treba odsecati cim se primete i u momentu kad se pojave i priblize. Posto se, dugo vreme provodeci u divnom delu, nauci podvizavanju, um ce vec sve raspoznavati i steci naviku u borbi tako da ce tacno prepoznavati pomisli, te ce, kao sto govori prorok, biti u stanju da lako lovi male lisice (Pesm.2,15). Tada ce on

72

vec iskusno moci da ih pusti da udju unutra, te da se, uz pomoc Hrista, sa njim sukobi, da ih izoblici i izbaci napolje. 45. Kao sto jednim istim kanalom ne mogu da prolaze zajedno vatra i voda, tako ni greh ne moze da udje u srce, dok prethodno ne pokuca na vrata srca mastarijom lukavog priloga. 46. Najpre se javlja prilog, zatim dolazi do spajanja u kome se nase pomisli mesaju sa pomislima lukavih demona, onda dolazi do slaganja u kome se obe vrste pomisli slazu na zlo i resavaju kako da ga izvedu, i na kraju dolazi do culnog dela ili greha. Medjutim, ako je um trezven, ako pazi na sebe, te ako posredstvom protivljenja i prizivanja Gospoda Isusa progoni prilog od samog njegovog pojavljivanja, nista se od onoga sto obicno sledi za njim nece desiti. Jer, kao bestelesan, lukavi duse moze da obmanjuje samo preko mastanja i pomisli. 0 prilozima prorok David govori: Izjutra ubijam sve sto je gresno na zemlji (Ps.100,8), dok o slaganju veliki Mojsije govori: Nemoj se mesati sa njima (Izl.23,32). 47. Um sa umom nevidljivo vodi borbu - demonski um sa nasim umom. Stoga svakog minuta iz dubine duse treba prizivati Gospoda Isusa kako bi oterao demonski um i kako bi nam, kao Covekoljubac, darovao pobedu. 48. Neka ti kao obrazac srdacnog bezmolvija posluzi onaj ko u rukama drzi ogledalo i pazljivo gleda u njega. Kada budes (poceo da mu podrazavas) uvideces kako se misleno u tvome srcu izobrazava i dobro i zlo. 49. Uvek pazi da uopste nemas nikakvu pomisao u srcu, ni neprikladnu, ni blagovidnu, kako bi lakse razaznavao tudjince, tj. prvorodne egipatske sinove (priloge). 50. Kako je blaga, prijatna, svetla, dobra i vedra vrlina trezvoumlja Hriste Boze, koju ti upravljas i koju ljudski um sa velikim smirenjem bodro prohodi! Jer, ona do mora i dubine sagledavanja rasprostire svoje grane, i do reka sladosnih Bozanstvenih tajni svoje izdanke (Ps.79,12). Ona osvezava um koga izdavna opaljuje necastivost slanosti lukavih demonskih pomisli i besnog mudrovanja tela, u kome je smrt. 51. Trezvoumlje je slicno Jakovljevoj lestvici na cijem vrhu sedi Bog i po kojoj hode andjeli. Ono iz nas istrze svako zlo, odseca mnogogovorljivost, ogovaranje, klevetanje i sav spisak culnih strasti, ne zeleci da se ni na kratko vreme lisi sopstvene sladosti. 52. Stoga ga, bratijo moja, sveusrdno prohodimo. Cistom mislju u Hristu Isusu se uzdizuci u vidjenjima, drzimo se i gledanja svojih sagresenja i ranijeg zivota kako bismo, skrusavajuci se i smiravajuci se secanjem na svoje grehe, u svojoj mislenoj borbi imali stalnu pomoc Isusa Hrista, Boga naseg. Jer, cim se usled gordosti, tastine ili samoljublja lisimo Isusove pomoci, mi se ujedno lisavamo i cistote srca putem koje Bog coveku omogucava bogopoznanje, kao sto je obecano (Mt.5,8), buduci da je prvo uzrok drugog. 53. Um koji se brine o svom skrivenom delanju i koji se neprestano upraznjava u cuvanju sebe od onog sto ga susrece, pored drugih blaga stice i [osobinu] da njegovih pet telesnih cula vise nisu pomocnici gresnih iskusenja koja dolaze spolja. Pazeci stalno na svoju vrlinu, tj. na trezvoumlje i svagda zeleci da se nasladjuje dobrim pomislima, on ne dopusta da ga potkradaju pet cula putem vestastvenih i sujetnih pomisli koje preko njih dolaze. Znajuci, pak, kakve obmane preko njih dolaze, on ih snaznim naporom obuzdava iznutra. 54. Prebivaj u paznji uma i neces biti pretovaren iskusenjima. Ako, pak, odstupis od nje, trpi ono sto naidje. 55. Kao sto je za one koji su izgubili apetit i koji osecaju odvratnost prema hrani koristan gorki pelen, tako je za zlocudne ljude korisno da se zlopate. 56. Ako neces da se zlopatis, nemoj ciniti zlo, buduci da prvo neodstupno ide za drugim. Sta ko seje, to ce i poznjeti. Kada dobrovoljno sejuci zlo i protiv svoje volje zanjemo (skorb), treba da se divimo Bozijem pravosudju. 57. Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, tastina i slastoljublje. 58. Te tri strasti su uticale da otupe znanje i vera, vaspitanici nase prirode. 59. Kroz te tri strasti u ljudima su se ukorenili jarost, gnev, borbe i ubistva i citav niz drugih strasti.

73

60. Onaj ko ne zna istinu, ne moze istinski ni verovati, buduci da znanje po prirodi prethodi veri. Ono sto je receno u Pismu, receno je ne samo da bismo mi znali, nego i da bismo tvorili. 61. Otpocnimo sa delanjem. Postepeno napredujuci, mi cemo naci da nada u Boga, tvrda vera, unutarnje poznanje, izbavljenje od iskusenja, blagodatni darovi, srdacno ispovedanje i obilne suze vernima dolaze od molitve. I ne samo to, nego i -trpljenje nailazecih nevolja, i iskreno prastanje bliznjem, i razumevanje duhovnog zakona, i nailazak Svetoga Duha, i primanje duhovnih skrivnica i svega sto je Bog obecao verujucima i u ovome i u buducem veku. Jednom recju, dusa ne moze biti obraz Boziji bez blagodati Bozije i vere coveka koji sa dubokim smirenjem i nerasejanom molitvom prebiva u srcu. 62. Mi smo iz iskustva primili veliko blago, tj. da neprestano prizivamo Gospoda Isusa protiv mislenih neprijatelja kako bismo ocistili srce. I pogledaj kako je ono sto ti govorim iz opita saglasno sa svedocanstvom Pisma. Pripravi se, govori ono, Izrailju, da prizivas Gospoda Boga svoga (Amos 4,12). I apostol takodje veli: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). I Gospod nas upozorava: Bez mene ne mozete ciniti nista... Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod... Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se (Jn.15,5-6). Molitva je veliko blago koje u sebi sadrzi sva blaga, buduci da cisti srce u kome verujuci vide Boga. 63. Riznica smirenoumlja je nesto vrlo visoko i Bogu ugodno, te ima snagu da istrebljuje svako zlo i sve sto Bog ne voli. Stoga se ono vrlo tesko stice. U mnogim ljudima ces naci pojedinacna dela mnogih vrlina, dok je blagouhanje smirenja tesko susresti. Da bi se stekla ta riznica, potreban je veliki trud i usilje. Pismo djavola naziva necistim stoga sto je od samog pocetka odbacio blagu riznicu smirenoumlja i zavoleo gordost. Samo zbog toga se on svagde u Pismu naziva necistim duhom. Jer, kakvu bi telesnu necistotu moglo uciniti potpuno nevestastveno, bestelesno i bezudno bice da bi se nazvalo necistim? Jasno je da je samo zbog gordosti nazvan necistim, i da je od cistog i svetlog andjela postao prljav. Necist je pred Bogom svako ko se nadima (Pric.16,5). Po Pismu prvi greh jeste gordost (Sir.10,15). Faraon je kao gord govorio: Ne znam tvoga Boga i necu pustiti Izrailja (Izl.5,2). 64. Mnoga dejstva uma mogu nam pomoci da steknemo blagi dar 'smirenoumlja, samo ako nismo nemarni za svoje spasenje: secanje na grehe recju, delom i mislju, te misleno razmatranje. I neprekidno razmisljanje o vrlinama drugih raspolaze ka istinskom smirenju. Videci na taj nacin svoju bedu i koliko daleko stoji od drugih, covek prirodno pocinje da sebe smatra zemljom i pepelom, cak ne covekom nego nekim psom, buduci da u svemu zaostaje za svim razumnim tvarima i buduci da je oskudniji i ubogiji od svih. 65. Usta Hristova, stub Crkve, veliki otac nas Vasilije govori: "Velika pomoc u izbegavanju greha i udaljavanju od svakodnevnog padanja u isti greh predstavlja vecernje samopodvrgavanje sudu savesti kojim se utvrdjuje u cemu se sagresilo, i u cemu se pravilno postupilo. Tako je postupao Jov u odnosu na sebe i na svoju decu". To svakodnevno razgledavanje osvetljuje ono sto se u nama desava svakog casa. 66. Neko drugi od onih koji su mudri u Bozanstvenim stvarima je govorio: "Zacetak ploda je cvet, a pocetak delatnog zivota jeste uzdrzanje". Drzimo se, dakle, uzdrzanja i to sa merom, kako uce oci. Citav dvanaestocasovni dan prohodimo u cuvanju uma, Cineci tako i prinudjavajuci sebe mi cemo, uz Boziju pomoc, u sebi ugasiti i smanjiti zlo. Jer, prinudjavanjem sebe stice se vrlinski zivot za koji se dobija Carstvo nebesko. 67. Bestrasce i smirenje vode poznanju. Bez njih niko nece videti Gospoda. 68. Onaj ko neprestano prebiva u svojoj unutrasnjosti odrzava celomudrenost, i pri tome sagledava, bogoslovstvuje i moli se. To je ono o cemu apostol govori: Po duhu hodite, i pohotu telesnu necete ciniti (Gal.5,16). 69. Onaj ko ne ume da ide duhovnim putem nece se postarati o strasnim pomislima (tj. nece ih goniti od sebe), vec ce neprestano biti zauzet samo telom. On ugadja trbuhu, pada u raspustvo, tuguje, gnevi se, zlopamti i kroz sve to pomracuje um, ili se pak, upusta u prekomerne podvige i rastrojava srce.

74

70. Onaj ko se odrekao od svetskog, tj. od zene, imanja i ostalog, samo je spoljasnjeg coveka nacinio monahom, a ne i unutrasnjeg. Onaj, pak, ko se odrekao strasnih pomisli o svemu tome nacinio je monahom i unutrasnjeg coveka, tj. um. I to je istinski monah. Spoljasnjeg coveka je lako naciniti monahom, ali je veliki trud naciniti monahom unutrasnjeg coveka. 71. Ko je taj koji se u ovome rodu potpuno oslobodio od strasnih misli i koji se udostojio neprestane, ciste i nevestastvene molitve (sto i jeste odlicna crta unutrasnjeg coveka). 72. Mnoge se strasti kriju u nasim dusama. One se, medjutim, pojavljuju tek kad se pred ocima pokaze njihov uzrok. 73. Nemoj se zanimati samo telesnim obucavanjem. Naprotiv, opredelivsi za telo podvig po snazi, sav um obrati na unutrasnjost: Jer telesno vezbanje za malo je korisno, a poboznost je korisna u svemu (1.Tim.4,8). 74. Pri mirovanju strasti (do koga je doslo ili uklanjanjem njihovih uzroka, ili usled lukavog odstupanja demona) radja se gordost. 75. Smirenje i zlopacenje (podviznicka telesna lisavanja) coveka oslobadjaju od svakog greha. Smirenje odseca dusevne, a zlopacenje telesne strasti. Stoga Gospod govori: Blazeni cisti srcem, jer ce Boga videti (Mt.5,8). Oni ce videti i Njega samog i blaga koja se u Njemu nalaze ukoliko ljubavlju i uzdrzanjem ociste sebe. I oni ce videti utoliko vise, ukoliko vise budu ocistili sebe. 76. Osmatracnica uzroka svake vrline jeste cuvanje uma, kao sto je nekada Davidov strazar oznacavao obrezanje srca (2.Car.18,24). 77. Kad culima gledamo stetno, povredjujemo se. Isto biva i sa umom. 78. Cela biljka se susi kad joj se povredi jezgro. Isto shvati i o ljudskom srcu. Stoga treba stalno da pazimo, buduci da grabljivci ne spavaju. 79. Zeleci da pokaze da je svaka zapovest obavezna i da je usinovljenje dar koji je ljudima obezbedio svojom krvlju, Gospod govori: Kad izvrsite sve sto vam je zapovedjeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo ucinili sto smo bili duzni uciniti (Lk.17,10). Stoga Carstvo nebesko nije nagrada za dela, nego milostivi dar Vladike, pripremljen vernim slugama. Sluga ne iste slobodu kao nagradu: dobivsi je, on blagodari kao duznik, a ne dobivsi je, on je ocekuje kao milost. 80. Hristos je, po Pismu, umro za nase grehe i slugama koji mu verno sluze daje slobodu, buduci da veli: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim cu te postaviti; udji u radost gospodara svoga (Mt.25,21). Medjutim, verni sluga nije onaj koji samo zna (svoju duznost), nego onaj koji poslusnoscu pokazuje vernost Hristu koji je dao zapovest. Onaj ko postuje svoga gospodara izvrsuje ono sto muje zapovedjeno. Kad pogresi u necemu ili kad ne poslusa on kao kaznu podnosi ono sto se sa njim desava. Buduci znatizeljan, budi i trudoljubiv (razume se - u izvrsavanju zapovesti): jer, golo znanje nadima coveka. 81. Neocekivana iskusenja nas po promislu uce da budemo trudoljubivi. 82. Kao sto zvezdi prilici svetlost, tako blagocastivom i bogobojazljivom coveku prilici siromastvo i smirenje. Jer, Hristovi ucenici treba da se raspoznaju i odlikuju bas smirenim umovanjem i unizenim izgledom. O tome svagde uzvikuju [sva] cetiri Jevandjelja. Onaj ko ne zivi smireno lisava se udela sa Onim koji je smirio sebe do Krsta i smrti i koji je delatni zakonodavac Bozanstvenih zapovesti. koje su obavezne za nas (i koje je delom i zivotom izobrazio u Jevandjeljima). 83. Koji ste zedni, hodite na vodu, veli prorok (Is.55,1). Koji ste god zedni Boga, hodite u cistoti uma i srca. Uostalom, onaj koji njome ushodi visoko treba pogled da obraca i na zemlju svoje nistavnosti? Niko nije visi od smirenog. Kao sto je onde gde nema svetlosti sve tamno i mracno, tako su i svi nasi marljivi trudovi po Bogu uzaludni i besplodni ukoliko nemamo smirenoumlja. 84. Glavno je u svemu sto si cuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drzi (Ekl.12,13), i misleno i telesno. Ako se misleno budes primoravao da ih sacuvas, retko ces imati potrebe da se culno radi njih potrudis. David veli: Ushteh ciniti volju tvoju, Boze moj i zakon je tvoj meni u utrobi (Ps.39,9). Covek koji ne vrsi volju Boziju i zakon Njegov

75

u svojoj utrobi, tj. u srcu, ni spolja ga nece moci lako ispunjavati. Onaj koji nije trezvouman i koji je ravnodusan kao da govori Bogu: Necu da vidim puteve tvoje (Jov 21,14). On to, naravno, cini zbog lisenosti Bozanstvenog prosvecenja. Za onoga, pak, ko je pricestan tom prosvecenju zakon Boziji nije samo ubedjenje u srcu, vec i snaga da zivi po Bozijem. 85. Culna so daje ukus hlebu i svakoj hrani i meso dugo cuva od kvarenja. Isto to vazi i za umno cuvanje mislene sladosti i cudesnog delanja u srcu. Jer, i ono na Bozanstveni nacin zasladjuje i unutarnjeg i spoljasnjeg coveka, progoni smrad rdjavih pomisli i omogucuje da ostanemo postojani u dobru. 86. Od priloga dolazi mnostvo pomisli, a od njih - rdjavo culno delo. Onaj ko sa Isusom odmah gasi prvo, izbegava i ostalo. On ce se obogatiti sladosnim Bozanstvenim vidjenjem kojim ce Boga videti kao svudaprisutnog. On ce pred Njim postaviti ogledalo uma i prosvecivati se Njime, kao sto se prosvecuje cisto staklo postavljeno pred culno sunce. Dostigavsi poslednju granicu svojih zelja, um ce najzad pocinuti od svakog drugog sagledavanja. 87. Svaka pomisao u srce ulazi preko uobrazavanja neceg culnog (a culno smeta umnom). Stoga Bozanstvena svetlost pocinje da obasjava um koji se ispraznio od svega i postao savrseno bezvidan (izbegavajuci svaki izgled i obraz). Jer, ta svetlost se javlja tek u cistom umu, tj. pod uslovom da osiromasi od svih pomisli. 88. Ukoliko vise budes pazio na svoj um, utoliko ce tvoja molitva Isusu biti ceznutljivija. I opet: ukoliko vise budes zanemarivao svoj um, utoliko ces se vise udaljiti od Isusa. I kao sto prvo duboko prosvecuje vazduh uma, tako ga drugo, tj. udaljavanje od trezvoumlja i sladosnog prizivanja Isusa, obicno potpuno pomracuje. Sasvim je prirodno da bude kao sto smo rekli - i drukcije ne biva. To ces saznati iz iskustva, kada probas na delu. Jer, vrlina se (a osobito takvo svetlonosno sladosno delanje) obicno izucava jedino opitom. 89. Neprestano prizivanje Isusa, praceno toplom ceznjom punom sladosti i radosti cini da se vazduh srca, usled krajnje paznje, ispunjava utesnom tisinom. Uzrocnik, pak, punog ociscenja srca jeste Isus Hristos, Sin Boziji i Bog, koji je Vinovnik i Tvorac svega dobrog. Jer, On sam kaze: Ja sam Bog koji gradi mir (Is.45,7). 90. Dusa kojoj je ucinjeno dobro i koju usladjuje Isus, sa nekom radoscu i ljubavlju Dobrocinitelju uzvraca ispovedanje. Ona blagodari i sa veseljem priziva Onoga koji je umirio. Ona iznutra misleno vidi kako On rasejava mastarije zlih duhova. 91. David veli: I pogleda umno oko moje na mislene neprijatelje moje, i o lukavim koji ustaju na mene slusaju usi moje (Ps.12-13). I videh uzdarje gresnicima od Boga koje se preko mene ostvarivase (Ps.90,8). 92. Kada u srcu nema nikakvih mastanja, um je u svom prirodnom stanju. Tada je on gotov da se pruzi na svako sladosno, duhovno i bogoljubivo sagledavanje. 93. Na taj nacin, kao sto sam rekao, trezvoumlje n Isusova molitva se uzajamno upotpunjuju: krajnje trezvoumlje ulazi u sastav neprestane molitve, a molitva, opet, u sastav krajnjeg trezvoumlja i paznje. 94. I za telo i za dusu dobar vaspitac jeste neprestano secanje na smrt. Osim toga, [korisno je] da se smrt, posto se mimoidje sve postojece (izmedju sadasnjeg trenutka i smrtnog casa), stalno drzi pred ocima, te sam odar na kome cemo lezati kad se budemo rastajali sa telom. 95. Ko ne zeli da bude ranjen, bratijo, ne sme da se predaje snu. Jedno od dvoga je neizbezno: ili pasti i poginuti (obnazivsi se od vrline), ili svagda stajati (na strazi) sa naoruzanim umom, buduci da i neprijatelj stalno stoji spreman sa svojom vojskom. 96. Od stalnog secanja i prizivanja Gospoda naseg, Isusa Hrista u nasem umu se radja neko Bozanstveno stanje, naravno, ukoliko ne zanemarimo stalnu umnu molitvu, Njemu upucenu, neprekidno trezvoumlje koje obuhvata zapisnicko i strazarsko delo (tj. propustanje svojih i teranje tudjih), i ukoliko kao jedino istinsko delo (koje vrsimo na uvek isti nacin) budemo imali samo prizivanje Isusa Hrista, Gospoda nasega. Sa gorucim srcem mi treba da vapijemo k Njemu, ne bi li nas udostojio da se pricestimo Njegovim svetim imenom. Jer, stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini ili o

76

poroku. Navika, potom, vec postaje kao druga priroda. Dosavsi u takvo stanje, um vec sam trazi neprijatelje svoje, kao sto lovacki pas trazi zeca u sumi. Razlika je samo u tome sto pas trazi da pojede, a um da bi porazio i proterao. 97. Prema tome, svaki put kad u nama pocnu da se roje lukave pomisli, latimo se prizivanja Gospoda naseg Isusa Hrista. I odmah cemo uvideti kako ce one poceti da se rasejavaju kao dim, kao sto nas je naucio opit. Kada posle toga um ostane sam (bez pomisli koje ga smucuju) opet se latimo neprestane paznje i prizivanja. Tako postupajmo uvek kada nas spopadne takvo iskusenje. 98. Nemoguce je da neko stupi u rat sa nagim telom, ili da u odelu prepliva veliko more ili da zivi bez disanja. Tako se ni bez smirenja i neprestane molitve Hristu ne mozemo nauciti mislenoj i skrivenoj borbi, niti je iskusno pratiti i presecati. 99. Iskusni u delima, veliki David kaze Gospodu: Silu moju u tebi cu sacuvati (Ps.58,10). Isto tako ocuvanje u nama sile srdacnog i mislenog bezmolvija, od koga se radjaju sve vrline, zavisi od sadejstva Gospodnjeg, koji nam je dao zapovesti i koji, ukoliko ga neprestano prizivamo, od nas odgoni podmuklu zaboravnost koja vise od svega drugog, kao voda oganj, potire bezmolvije srca. Stoga se, monase, nemoj predavati snu nemara, na svoju smrt, vec imenom Isusovim udaraj neprijatelja. To najsladje ime neka se, kao sto je rekao jedan mudrac, zalepi za tvoje disanje, pa ces poznati korist od bezmolvija. 100. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pricestimo Bozanskim i precistim Tajnama Hrista, Boga i Cara nasega, treba da pokazemo veliko staranje za trezvoumlje, cuvanje uma i strogu paznju kako bi Bozanstveni oganj, tj. Telo i Krv Gospoda nasega Isusa Hrista, istrebio nase grehove i sve sto je necisto, bilo malo ili veliko. Jer, ulazeci u nas, On odmah iz srca progoni lukave duhove zlobe i otpusta nam predjasnje grehe. Nas um tada postaje slobodan od uznemiravajuce napadnosti lukavih pomisli. Ukoliko posle toga, stojeci na vratima srca, budemo marljivo cuvali svoj um, Bozanstveno Telo ce, kada ga se ponovo budemo udostojili, sve vise i vise prosvecivati nas um, cineci ga sjajnim poput zvezde.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI ISIHIJE

DUSEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI

STOTINA DRUGA 1. Kao sto voda gasi vatru, tako zaborav obicno gasi cuvanje uma. Medjutim, neprestana Isusova molitva sa neoslabnim trezvoumljem ga najzad izgoni iz srca. Molitva ima potrebu za trezvoumljem, kao sto svecica ima potrebu za svetloscu svece. 2. Treba sveusrdno da se staramo oko cuvanja onoga sto je dragoceno. A za nas je istinski najdragocenije upravo ono sto nas cuva od svakoga zla, kako culnog tako i mislenog. To upravo predstavlja cuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista, tj. svagdasnje gledanje u dubinu srca i neprestano bezmolvije mislima, cak i u odnosu na pomisli koje izgledaju da dolaze sa "desne" strane, i staranje da budemo slobodni od svake pomisli, da se ispod izgleda dobrih ne bi prikrili lopovi. I premda se naprezemo, sa trpljenjem prebivajuci u srcu, uteha je veoma blizu nas. 3. Srce koje se neprestano cuva i kome ne dozvoljavaju da prima izglede, obraze i mastarije tamnih i lukavih duhova obicno iz sebe radja svetle misli. Jer, kao sto ugalj

77

radja plamen, tako i Bog, koji od svetog krstenja obitava u nasem srcu, zapaljuje nasu misaonu moc za sagledavanje, kao plamen vostanu svecu, ukoliko nadje da je vazduh naseg srca cist od vetrova zlobe i zasticen strazom uma. 4. Ime Isusa Hrista treba uvek da se nalazi u prostorima nasega srca, kao sto se munja krece u vazdusnom prostranstvu pre kise. To je dobro poznato onima koji imaju duhovno iskustvo u unutarnjoj borbi. Tu unutrasnju borbu treba voditi sledecim poretkom: prvo delo jeste paznja; zatim, posto opazimo dolazak neprijateljske pomisli, treba da sa gnevom iz srca na nju bacimo reci kletve; trece delo je da se molimo protiv nje, obracajuci srce prizivanju Isusa Hrista, kako bi se u tren oka rasprsio demonski privid, i kako um ne bi krenuo za mastarijom, kao dete prevareno iskusnim sarlatanom. 5. Prinudimo se da, slicno Davidu, uzvikujemo: Gospode, Isuse Hriste! Neka i grlo nase iznemogne. Umne, pak, oci ne treba da prestanu da se ustremljuju gore u nadi na Gospoda Boga nasega (Ps.68,4). Secaj se uvek price o nepravednom sudiji koju nam je za pouku ispricao Gospod, tj. da treba uvek da se molimo i da nam ne dotuzi. Tako cemo steci i korist i odmazdu. 6. Nije moguce da lice coveka koji stoji na suncu ne bude osvetljeno. Isto tako je nemoguce da se ne prosveti onaj ko svagda pronice u vazduh srca. 7. U ovom zivotu se ne moze ziveti bez hrane i pica. Isto tako ni dusa ne moze da postigne nista duhovno i Bogu ugodno, ili da se izbavi od mislenog greha bez cuvanja uma i cistote srca (sto se i naziva trezvoumljem), pa cak i ako se strahom od muka prinudno uzdrzava od greha na delu. 8. Uostalom. i oni koji se prinudjavanjem uzdrzavaju od greha na delu blazeni su pred Bogom, andjelima i ljudima. Jer, podviznici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12). 9. Evo divnog ploda za um od bezmolvija: svi gresi koji najpre na um nailaze samo u vidu pomisli (postajuci grubi culni gresi ukoliko ih srce prihvati), dejstvom i zastupnistvom Gospoda nasega Isusa Hrista, u nasem unutrasnjem coveku bivaju odseceni mislenom vrlinom trezvoumlja, koja im ne dozvoljava da udju unutra i da se ispolje u rdjavim delima. 10. Obraz spoljasnjih, culno-telesnih podviga jeste Stari Zavet. dok je Sveto Jevandjelje, tj. Novi Zavet obraz paznje i cistote srca. Stari Zavet nije dovodio do savrsenstva, i nije zadovoljavao i ispunjavao unutrasnjeg coveka u delu ugadjanja Bogu (jer Zakon nista nije doveo do savrsenstva, - govori apostol, Jev.7,19), nego je samo donekle zaustavljao grube grehe (jer, odsecati od srca rdjave pomisli i zelje radi ocuvanja srdacne cistote, sto je jevandjelska zapovest, jeste nesto vise od, na primer, zabrane da se izbije oko ili zub bliznjem). Isto shvati i o telesnoj pravednosti i o telesnim podvizima, tj. o postu, uzdrzanju, spavanju na goloj zemlji, stajanju, bdenju i ostalom. Sve to se obicno preduzima radi tela, tj. da se strasni deo tela umiri u odnosu na grehovne pokrete. Naravno, i sve to je dobro, kao sto se i o Starom Zavetu kaze (tj. da je Zakon dobar), buduci da se i tim putem obucava nas spoljasnji covek i cuva od strasnih dela. Medjutim, ti podvizi nas ne cuvaju od mislenih grehova. Oni nas ne mogu izbaviti od zavisti, gneva i ostaloga. 11. Cistota srca, tj. cuvanje uma, ciji obraz jeste Novi Zavet, ukoliko se samo ostvaruje na pravi nacin, odseca i iskorenjuje sve strasti i useljava radost, nadu, secanje na smrt, istinsku smirenost, bezmernu ljubav prema Bogu i ljudima i Bozanstveno racenije srca. 12. Onaj ko hoda po zemlji ne moze da ne raseca vazduh. Tako ni ljudsko srce ne moze izbeci neprestanu borbu sa demonima, ili njihovo skriveno dejstvo, pa ma kako stroge telesne podvige da prohodi. 13. Ako zelis da u Gospodu budes monah ne samo po spoljasnjosti, nego u stvarnosti, tj. blag, krotak, milostiv i uvek sa Bogom sjedinjen, svim silama se postaraj da prohodis vrlinu paznje koja se sastoji u cuvanju uma i u uspostavljanju sladosnog srdacnog bezmolvija, te blazenog stanja duse koje je slobodno od mastanja. To je delo koje se ne nalazi kod mnogih. 14. Vrlina paznje se naziva duhovnim mudroljubljem. Ti je prohodi sa velikim trezvoumljem i toplim usrdjem, sa molitvom Isusovom, sa smirenjem i neprekidnoscu, sa

78

cutanjem culnih i mislenih usta, sa uzdrzavanjem u jelu i picu i sa udaljavanjem od svega gresnoga. Prohodi je iskusno i sa rasudjivanjem, iduci po mislenom putu, i ona ce ti uz pomoc Boziju, otkriti ono sto nisi ocekivao. Ona ce ti pruziti znanje, prosvetiti te, umudriti, i nauciti onome sto ranije, dok si hodio po tami strasti i mracnih dela, i buduci pogruzen u bezdan zaborava i smetenosti pomisli, nisi ni u um mogao primiti. 15. Kao sto doline obilno radjaju psenicu, tako Isusova molitva obilno oplodjuje srce tvoje svakim dobrom. Bolje receno, to ti daruje sam Gospod nas Isus Hristos, bez koga ne mozemo nista ciniti (Jn.15,5). Ona ce ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za citanje, i najzad, kad budes uznapredovao, kao nebeski grad Jerusalim. I zaista ces umom ugledati Hrista Izrailjevog, Cara sila, zajedno sa jednosusnim Njegovim Ocem i Duhom Svetim, kome se klanjamo. 16. Demoni nas uvek navode na greh lazljivim mastanjem. Tako su mastanjem o bogatstvu i koristi zaveli necastivog Judu da izda Gospoda i Boga svih. Lazljivim mastanjima o telesnom izobilju (koje je samo po sebi nistavno), o casti, bogatstvu, slavi, uvukli su ga oni u bogoubistvo, a potom ga vrgli u samoubistvo vesanjem, pripremivsi mu vecnu smrt. Tako mu se desilo sve savrseno suprotno od onoga sto su mu lukavi u mastanju ili prilogu predstavljali. 17. Tako nas lazljivim mastanjima i pustim obecanjima neprijatelji naseg spasenja uvaljuju u pad. I sam satana je na isti nacin, mastajuci o jednakosti sa Bogom, spao sa nebeskih visina. Tako je kasnije on i Adama udaljio od Boga podmetnuvsi mu mastanje o nekom Bozanskom dostojanstvu (sveznanju). Tako lazljivi i lukavi neprijatelj obicno vara i sve druge koji grese. 18. Kada se, postavsi nemarni usled zaboravnosti, na duze vreme odvojimo od paznje i Isusove molitve, nase srce se puni gorcinom od otrova rdjavih pomisli. Medjutim, kada iz ljubavi prema Bozanstvenom sa krepkom usrdnoscu priljezno pocnemo da se u nasoj mislenoj delaonici (u mislenoj radionici u srcu) bavimo njima (tj. paznjom i molitvom), ono se opet ponovo puni sladoscu, obradovano u culima nekom Bozanstvenom radoscu. Tada mi polazemo tvrdu nameru da svagda hodimo u srdacnom bezmolviju i to upravo radi prijatne sladosti i utehe koju od njega osecamo. 19. Nauka nad naukama i vestina nad vestinama jeste umece da se upravlja zlotvornim pomislima. Najbolje sredstvo protiv njih jeste - uz Boziju pomoc paziti na pojavu njihovog priloga i svoju misao cuvati cistom, kao sto cuvamo telesno oko. Njime samim, zapravo, ostro posmatramo sve sto bi ga moglo slucajno povrediti i na svaki nacin se staramo da ne dopustimo da mu se priblizi cak ni truncnca. 20. Kao sto sneg nece poroditi plamen. ni voda oganj, ni trnje smokvu, tako se ni srce ni jednog coveka ne moze osloboditi demonskih pomisli, reci i dela ukoliko ne ocisti svoju unutrasnjost, ukoliko ne spoji trezvoumlje sa Isusovom molitvom, ukoliko ne stekne smirenje i dusevno bezmolvije i ukoliko ne bude sa svom usrdnoscu stremilo napred. Dusa koja ne pazi na sebe neizbezno postaje besplodna za dobre i savrsene pomisli, slicno besplodnoj muli. U njoj nema poimanja duhovne mudrosti. I zaista, prizivanje Isusovog imena i potiranje strasnih pomisli jeste sladosno delo koje donosi dusevni mir. 21. Saglasivsi se u zlu, dusa i telo zajedno zidaju grad tastine i stub gordosti i naseljavaju ga necistim mislima. Medjutim, Gospod strahom od geene razbija njihovu saglasnost i razdeljuje ih, podsticuci gospodju dusu da misli i govori suprotno telu (robu). Od tog straha i proishodi deoba medju njima: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, posto se ne pokorava zakonu Bozijem (Rim.8,7). 22. Mi svakoga casa treba da odmeravamo svoja svakodnevna dela, dok svake veceri treba da olaksavamo njihovo breme pokajanjem po svojim silama, ukoliko zelimo da, sa Hristovom pomoci, pobedimo zlo u sebi. Isto tako treba da posmatramo da li sva svoja culna i vidljiva dela vrsimo po Bogu, pred Njegovim licem i jedino radi Njega, kako zbog nerazumnosti ne bismo bili pokradeni nekim losim osecanjima. 23. Ukoliko, uz pomoc Boziju, svakog dana steknemo ponesto trezvoumljem, ne sledi da nerazumno smemo da stupamo u odnose sa drugima, s obzirom da mozemo pretrpeti stetu od sablaznjivih razgovora. Naprotiv, pre treba prezreti sve sujetne krasote i dobrobiti radi te predivne i preslatke vrline (trezvoumlja).

79

24. Trima silama duse mi treba da dajemo pravilno kretanje, saobrazno sa njihovom prirodom i sa namerom Boga koji ih je stvorio. Naime, razdrazajnu silu treba da podizemo protiv naseg spoljasnjeg coveka i protiv zmije-satane. Receno je: Gneveci se ne gresite (Ps.4,5). To znaci gneviti se na greh, tj. na same sebe i na djavola, kako ne bismo gresili protiv Boga. Zelateljnu silu, pak, treba usmeravati ka Bogu i vrlini. Mislenu, pak, silu treba da postavimo za gospodaricu nad obe druge kako bi ih sa mudroscu i blagorazumnoscu usmeravala, urazumljivala, kaznjavala i rukovodila, kao sto car vlada nad potcinjenima. I tada ce razum po Bogu, koji postoji u nama, upravljati njima (tj. kada bude njima upravljao, a ne kada im se bude potcinjavao). Premda strasti i ustaju na razum, nemojmo prestati da naredjujemo, kako bi razum ipak upravljao njima. Jer, brat Gospodnji govori: Ako neko u reci ne gresi, taj je savrsen covek. mocan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2). Istinu govoreci, svako bezakonje i greh se vrsi sa te tri sile, i svaka vrlina i pravda se njima ostvaruje. 25. Um se pomracuje i postaje besplodan kada monah pocne sa nekim da razgovara o svetskim stvarima, ili kada misleno sam sa sobom porazgovara o njima, ili kada mu se telo zajedno sa umom zanese necim culnim, ili kada se uopste preda sujeti. U svim tim slucajevima on odmah gubi toplinu, skrusenost i smelost pred Bogom i poznanje (tj. zaboravlja na Boga i na Njegov poredak). Stoga, ukoliko vise pazimo umom, utoliko se vise prosvecujemo, i ukoliko manje pazimo, utoliko se pomracujemo. 26. Onaj ko svakodnevno stremi ka miru i bezmolviju uma i ko ga usrdno iste, lako prezire sve culno, kako se ne bi uzaludno trudio. Ukoliko, pak, on nekim laznim mudrovanjem obmane svoju savest (a uopste nije tesko biti obuzet necim culnim), usnuce gorkom smrcu zaborava, protiv koje se molio bozanstveni David (Prosveti oci moje da ne zaspim na smrt - Ps.12,4). A apostol govori: Jer, koji zna dobro ciniti i ne cini, greh mu je (]ak.4,17). 27. Iz nemarnosti se um ponovo vraca u njemu svojstveno stanje i trezvoumlje ukoliko se, cim primeti ohladjenje, odmah razgori revnoscu i ukoliko sa toplim usrdjem opet vaspostavi svoje obicno delanje (tj. trezvoumlje i molitvu). 28. Mlinski magarac ne moze da izadje iz kruga u kome je vezan. Ni um se ne moze izdici visoko u savrsenoj vrlini (tj. u trezvoumlju koje vodi ka savrsenstvu) ukoliko ne dovede u red svoju unutrasnjost (zaustavivsi lutanje pomisli). Jer, takav je uvek slep unutarnjim ocima, nemajuci mogucnosti da vidi vrlinu i svetlozarnog Isusa. 29. Dobar i jak konj veselo skace kada primi jahaca. I um se veseli svetlosti Gospodnjoj kada izjutra stane pred Njega (Ps.5,4), slobodan od svih misli. Sam sebe razgorevajuci, on ce poci iz sile delatnog mudroljublja uma u divnu silu sagledavanja i neizrecivih tajni i vrlina. Kada, pak, najzad u srce svoje primi dubinu uzvisenih Bozanstvenih misli, njemu ce se javiti Bog bogova (Ps.83,8) po meri njegove prijemcivosti. Dirnut time, um sa ljubavlju slavi Boga koga vidi i koji ga vidi i koji radi toga spasava onoga koji tako prema Njemu ustremljava svoj umni pogled. 30. Razumno odrzavano srdacno bezmolvije ce ugledati visoku dubinu, a uvo uma koji bezmolstvuje ce cuti divne [stvari]. 31. Krenuvsi na dalek, neprohodan i tezak put, putnik postavlja oznake koje mu sluze kao putokazi koji ce mu pomoci da ne zaluta na povratku i da se lako vrati u svoje mesto. Tako i covek koji hodi putem trezvoumlja neka (u svojstvu putokaza) postavi reci (koje je cuo od otaca), cuvajuci se istog (tj. da ne zaluta ili da se ne uputi nazad). 32. Za putnika povratak na mesto odakle je posao predstavlja radost, dok za trezvoumnika povratak nazad jeste pogibao razumne duse i znak odstupanja od bogougodnih dela, reci i pomisli. U vreme smrtonosnog dusevnog sna njemu ce se javljati pomisli koje ce ga, slicno bodilu, buditi (iz obamrlosti), napominjuci mu o dubini pomracenosti i raslabljenosti u koju je upao usled svog nehata. 33. Ukoliko upadnemo u nevolju, ocajanje i beznadeznost (u krajnji bezizlaz iz koga je nemoguce izvuci se) treba da cinimo ono sto je cinio David, tj. da izlivamo srce svoje i moljenje svoje pred Bogom, i da nevolju svoju pred Njim kazujemo (Ps. 141,3). Jer, mi se ispovedamo Bogu koji moze premudro da uredi sve sto se tice nas, da nevolju nasu ucini lakom (podnosljivom i prolaznom), te da nas izbavi od pogubne i rusilacke tuge.

80

34. Gnev na ljude koji se ne pokrece po prirodi, tuga koja nije po Bogu i uninije su podjednako stetni za dobre i razumne pomisli. Medjutim, Gospod u nas useljava radost, posto ih izagna radi naseg isiovedanja. 35. Pomisli koje nam se protiv nase volje naturaju i stoje u srcu obicno odstranjuje Isusova molitva sa trezvoumljem iz dubine srdacnih misli. 36. Olaksanje i radost u skorbi od mnostva beslovesnih pomisli mi cemo naci ukoliko se iskreno i bespristrasno ukorimo, ili ukoliko sve saopstimo Gospodu kao coveku (koji je pred nama). Svakako cemo na ta dva nacina naci uspokojenje od svega (sto nas smucuje). 37. Oci zakonopoloznika Mojsija smatraju obrazom uma koji Boga vidi u kupini, cije se lice proslavlja i koga Bog bogova postavlja za boga faraonu. On zatim kaznama porazuje Egipat, iz njega izvodi Izrailj i daje Zakon. Sve to, shvaceno prenosno, izobrazava dejstva i preimucstva uma. 38. Obraz, pak, spoljasnjeg coveka jeste Aaron, brat zakonodavca. Sa gnevom ga okrivljujuci, i mi mu, kao Mojsije po njegovom sagresenju, prigovorimo: "Cime ti je ucinio nepravdu Izrailj (um koji gleda Boga) te si pozurio da ga ucinis odstupnikom od Gospoda Boga Zivog Svedrzitelja (svojim pomislima ga odvukavsi od sagledavanja Boga u trezvoumlju - Izl.32,21)". 39. Izmedju mnogih drugih dobrih primera Gospod je, pristupajuci da vaskrsne Lazara iz mrtvih (time sto je zapretio duhu), pokazao da strogom pretnjom treba da obuzdavamo dusu kada se ona zenoliko predaje raslabljujucoj culnosti i, uopste, kada pokusava da ustanovi zensku narav. Jer, jedino ono, tj. samoukorevanje, moze dusu izbaviti od samougadjanja, tastine i gordosti. 40. Kao sto se bez velike ladje ne moze preploviti morska pucina, tako se bez prizivanja Gospoda Isusa ne moze odagnati prilog lukave pomisli. 41. Suprotstavljanje obicno zaustavlja nadiranje pomisli, dok ih prizivanje imena Gospoda Isusa Hrista izgoni iz srca. Cim se u dusi obrazuje prilog predstavom nekog culnog predmeta (coveka koji nas je uvredio, zenske krasote, srebra i zlata) ili kada sve jedno za drugim pohrli u nase misli, jasno je da su nase srce do mastanja doveli duhovi zlopamcenja, bluda i srebroljublja. Ukoliko je opitan, iskusan i naviknut da se cuva od napada i da jasno, kao danju, vidi varljiva mastanja i prelest lukavih, nas um ce odmah otporom, suprotstavljanjem i Isus Hristovom molitvom lako da ugasi raspaljene strele djavola. On nece dozvoliti da nase pomisli krenu za strasnim mastanjem. da se slazu sa prizrakom priloga, da prijateljski sa njim razgovaraju, da se upustaju u pricljivost, niti da se slazu sa njim. U suprotnom bi za svim tim sa nekom neophodnoscu, kao noc za danom, sledila rdjava dela. 42. Ukoliko je, pak, neiskusan u delu bodrog trezvoumlja, nas um se odmah pristrasno povodi za prilogom koji mu se predstavlja, ma kakav bio, i pocinje sa njim da razgovara, primajuci neprilicna pitanja i pruzajuci slicne odgovore. Tada se nase pomisli mesaju sa demonskim mastanjima, koja se zbog toga jos vecma plode i umnozavaju kako bi prevarenom i ulovljenom umu izgledala jos draza, lepsa i privlacnija. Nas um tada trpi nesto slicno jaganjcima koji psu, koji im se priblizi na poljani gde pasu, prilaze kao majci: od tog priblizavanja oni nece imati nikakve koristi, osim sto ce od njega pozajmiti necistotu i smrad. Na isti nacin i nase pomisli u umu iz neopitnosti trce u susret svim demonskim mastanjima, te se, kao sto rekoh, mesaju sa njima. Tada oni kao da se (medjusobno) savetuju sta bi trebalo uraditi da bi se posredstvom tela sprovelo u delo ono sto se pod dejstvom demonske prelesti ucinilo tako lepim i slatkim. Tako na kraju nastaju unutrasnji padovi u dusi. Posle toga se, vec kao po nekoj neophodnosti, i spolja iznosi ono sto je sazrelo u unutrasnjosti srca. 43. Nas je um nesto lako pokretljivo i nezlobivo. On se lako predaje mastanjima i lako pada u gresne pomisli, ukoliko u sebi nema pomisao koja bi ga kao neki car nad strastima, neprestano zadrzavala i obuzdavala. 44. Sagledavanje i poznanje obicno postaju putevoditelji i vinovnici strogog zivota zbog toga sto srce koje su podigli gore, pocinje da prezire zemaljska zadovoljstva i svaku culnu zivotnu slast kao nesto nistavno.

81

45. I obrnuto, pazljivi zivot u Isusu Hristu postaje otac sagledavanja i poznanja i roditelj Bozanstvenih ushodjenja i mudrih pomisli kada se sjedini sa suprugom smirenjem, kao sto kaze Bozanstveni prorok Isaija: Oni koji zive u Gospodu dobijaju novu snagu, i okrilatice kao orlovi (Is.40,31). 46. Ljudima se cini da je jako strogo i tesko bezmolstvovati dusom od svake pomisli. Zaista je to tesko i naporno. Jer, zakljucavati i zadrzavati bestelesno u telesnom domu je do boli tesko ne samo onima koji nisu posveceni u tajne duhovne borbe, vec i onima koji su se iskusili u unutrasnjoj nevestastvenoj borbi. Medjutim, onaj ko neprestanom molitvom u grudima drzi Gospoda Isusa, po prorokovim recima se nece umoriti iduci za Njim, niti ce pozeleti dana ljudskog (Jer.17,16) zbog lepote, prijatnosti i sladosti Isusa. On se od svojih neprijatelja - necistih duhova, koji idu oko njega, nece postideti, vec ce progovoriti sa njima na vratima srca (Ps.126,5), Isusom ih progoneci nazad. 47. Vinuvsi se posle smrti po vazduhu ka nebeskim vratima, dusa se nece postideti pred svojim neprijateljima, imajuci Hrista sa sobom. I tada ce, kao i sada, smelo sa njima na vratima progovoriti. Neophodno je, medjutim, da do svog izlaska iz tela danonocno istraje u vapijanju Gospodu Isusu Hristu, Sinu Bozijem. On ce tada biti njen brzi osvetnik, po istinitom i Bozanskom Njegovom obecanju, izrecenom u prici o nepravednom sudiji: Kazem vam da ce ih ubrzo odbraniti, i u sadasnjem zivotu i po izlasku iz tela (Lk.18,1-8). 48. Ploveci po mislenom moru, uzdaj se u Isusa, buduci da je On sam u tebi, u srcu tvome, i tajanstveno ti govori: Ne boj se Jakove, mali Izrailju, ja sam Bog tvoj koji drzi tvoju desnicu (Is.41,13-14). Ako je Bog sa nama, ko ce protiv nas (Rim.8,31). Sa nama je Bog koji je ublazio one koji su cistog srca i koji je ustanovio da Najsladji Isus, Jedini Cisti, Bozanstveno silazi na cista srca i obitava u njima. Nemojmo prestati da, po bozanstvenom Pavlu, svoj um vezbamo u poboznosti (1.Tim.4,7). 49. Po Davidu ce se mnostvom mira nasladiti (Ps.36,11) onaj ko ne gleda na lice ljudsko sudeci nepravdu u srcu svome, tj. ko ne prima likove lukavih duhova i kroz njih predstave greha, vec strogo sudeci i donoseci strogu presudu na zemlji srca svoga, grehu daje ono sto mu pripada. Veliki i mudri oci u nekim svojim spisima i demone nazivaju ljudima zbog njihove razumnosti. I u Jevandjelju Gospod govori: Neprijatelj covek to ucini (Mt.13,28), tj. poseja kukolj po psenici (podrazumevajuci djavola, buduci da je zatim rekao: Neprijatelj koji ga je posejao jeste djavo). Nas savladjuju pomisli upravo stoga sto tim delatnicima zla ne protivrecimo istog casa. 50. Ukoliko, zapocevsi zivot umne paznje, trezvoumlju pripojimo smirenje, i protivrecenju [pomislima] prisajedinimo molitvu, zapocecemo sa dobrim hodjenjem mislenim putem, drzeci se poklanjanog i svetog imena Isusa Hrista kao sjajne svetiljke. Ukoliko se, pak, pouzdamo samo u svoje trezvoumlje ili paznju, brzo cemo pasti i srusiti se pred napadima neprijatelja. Tada ce poceti u svemu da nas savladjuju najlukaviji zlobnici, a mi cemo se sve vise i vise zaplitati u zle zelje kao u zamke, sve dok nas u potpunosti ne zakolju, buduci da pri sebi nemamo pobedonosni mac - ime Isusa Hrista. Jer, samo je ovaj posveceni mac u stanju da ih odbija i saseca, sazize i unistava, kao oganj slamu, ukoliko je, naravno, neprestano prisutan u srcu upraznjenom od svih obraza. 51. Dusekorisno i mnogoplodonosno delo neprestanog trezvoumlja sastoji se u brzom razaznavanju mastarskih pomisln koje se obrazuju u umu. Delo protivrecenja se sastoji u izoblicavanju i posramljenju pomisli koja pokusava da udje u prostor nasega uma preko predstave nekog culnog predmeta. Ono. pak, sto odmah gasi i rasejava svaku neprijateljsku zamisao, svaku rec, svaki privid, svaki idol, svako utvrdjenje zlobe jeste prizivanje Gospoda. I mi sami u umu vidimo kako ih mocno porazava Isus, veliki Bog nas, i kako stiti nas smirene, bedne i nepotrebne. 52. Mnogi ne znaju da nase misli nisu nista drugo do mastarski obrazi culnih i svetskih stvari. Proboravivsi duze u trezvoumlju i molitvi nas um ce se osloboditi od svakog vestastvenog obraza lukavih pomisli. Molitva ce mu dati da prepoznaje reci neprijatelja (tj. znacenje pomisli uopste, ili planove i vidove neprijatelja pri sejanju pomisli), te da oseti korist trezvoumlja. Nego ces svojima ocima gledati, i odmazdu nad

82

mislenim gresnicima misleno i sam gledati i shvatiti, kako kaze blazeni Psalmopojac David (Ps.90,8). 53. Ako mozemo mislimo neprestano na smrt, buduci da se od tog secanja radja napustanje svih briga i sujeta, cuvanje uma i neprestana molitva, nepristrasnost prema telu, mrznja prema grehu. Iz njega se, ako hocemo reci istinu, radja svaka ziva i delatna vrlina. Stoga, ukoliko smo u mogucnosti, mislimo na smrt neprekidno, kao sto neprekidno disemo. 54. Srce koje se potpuno oslobodi mastanja pocinje da radja Bozanstvene i tajanstvene pomisli, koje u njemu igraju kao sto u mirnome moru igraju ribe i skacu delfini. More se pokrece blagim vetrom, a bezdan srca - Duhom Svetim. A posto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svoga u srca vasa, koji vice: Ava Oce (Gal.4,6). 55. Posumnjace i pokolebace se [u nameri] da se lati duhovnog delanja pre otreznjenja uma svaki monah koji jos nije upoznao njegovu lepotu ili koji je poznao, ali nema snage da se resi na njega usled nedostatka revnosti. Medjutim, to kolebanje ce nesumnjivo nestati cim on stupi na delo cuvanja uma, koje jeste i naziva se mislenim mudroljubljem, ili delatnim mudroljubljem uma. Jer, tada ce on obresti Put koji kaze: Ja sam put i istina i zivot (Jn.14,6). 56. On ce se opet pokolebati kada ugleda bezdan pomisli i gomilu vavilonskih mladenaca. Medjutim, i to kolebanje ce rasejati Hristos ukoliko se osnovom uma neprestano utvrdjujemo u Njemu i ukoliko vavilonske mladence odbacujemo, razbijajuci ih o taj kamen (Ps.136,9), ispunjavajuci na njima, kako je receno, svoju zelju (tj. svoje negodovanje). Jer, kako govori premudri, onaj ko cuva zapovest nece poznati lukave reci (Ekl.8,5). I Gospod govori: Bez mene ne mozete ciniti nista (Jn.15,5). 57. Istinski monah je onaj ko se drzi trezvoumlja, a istinski trezvoumnik je onaj ko je monah u srcu (kome je u srcu samo Bog i on sam). 58. Covekov zivot je usmeren unapred putem redjanja godina, meseci, nedelja, dana i noci, casova i minuta. Zajedno sa tim trebalo bi da se do same smrti prostiremo napred (ka savrsenstvu) vrlinskih dela, tj. trezvoumlja, molitve, srdacne sladosti, pri neoslabnom bezmolviju. 59. Najzad, doci ce i nama smrtni cas. Doci ce jer ga je nemoguce izbeci. O, kada bi pri svom dolasku knez ovoga sveta nasao da su nasa bezakonja mala i nistavna i da nema za sta da nas pravedno optuzi! U suprotnom, zaplakacemo tada, premda vec beskorisno. Jer, Gospod je rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti ucinio po njegovoj volji, bice mnogo bijen (Lk.12,47). 60. Tesko onima koji pogube srce svoje! Sta ce raditi kada dodje Gospod (Sir.2,14). Zauzmimo se, bratijo, revnosnije za delo srca. 61. Iza prostih i bestrasnih pomisli slede strasne, kao sto smo saznali iz dugotrajnog iskustva i posmatranja. I prve sluze kao ulaz za druge, bestrasne za strasne. 62. Covek zaista treba da se proizvoljenjem presece na dvoje. On treba da se raspolovi najmudrijom pomislju i da postane nepomirljivi neprijatelj sam sebi. Ukoliko hocemo da ostvarimo prvu i najvecu zapovest, tj. blazeno smirenje, Hristov zivot i ovaploceni zivot Boga, trebalo bi da prema sebi budemo raspolozeni onako kako smo raspolozeni prema nekome koji nas je krajnje ozalostio i uvredio. Stoga apostol govori: Ko ce me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, telesno mudrovanje se ne pokorava zakonu Bozijem (Rim.8,7). Pokazujuci, pak, da je pokoravanje tela volji Bozijoj jedna od nasih duznosti, on je rekao: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osudjeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas (1.Kor. 11,31-32). 63. Zacetak ploda je cvet, a pocetak trezvoumlja je uzdrzanje u hrani i picu, odbacivanje i odsecanje svih pomisli i srdacno bezmolvije. 64. Kada, osnazeni u Hristu Isusu, pocnemo da se trudimo u tvrdo zasnovanom trezvoumlju, u nasem umu se pojavljuje kao neka svetiljka, koju mi drzimo rukom uma i koja nas vodi ka mislenim stazama. Zatim, kao da nam se javlja mesec u punoj svetlosti, koji kruzi po svodu srca, a zatim i sunce - Isus, koji slicno suncu sija pravdom, tj. koji pokazuje sebe samog i svoje svesvetle svetlosti sagledavanja.

83

65. Sve to Gospod tajanstveno otkriva umu koji sa neprekidnom revnoscu cuva Njegovu zapovest koja glasi: Obrezite ogorcenost svoju (Pon.Zak.10,16). Da, divnim istinama, kao sto je vec receno, coveka uci marljivo trezvoumlje. Bozanstvo ne zna sta je licemerstvo. Stoga Gospod govori: Ko ima dace mu se, i preteci ce mu; a ko nema, uzece mu se i ono sto ima (Mt.13,12-13). I jos [je receno]: Onima koji ljube Boga sve pomaze na dobro (Rim.8,28). Zar im utoliko pre u tome nece pomoci te vrline (trezvoumlje i molitva)? 66. Brod se bez vode nece pokrenuti: ni cuvanje uma nece niukoliko uspeti bez trezvoumlja sa smirenjem i Isus Hristovom molitvom. 67. Temelj kuce je - kamen, a temelj te vrline (cuvanja uma) i osnova i krov jeste sveto i poklanjano ime Gospoda naseg Isusa Hrista. Brzo i lako ce pretrpeti brodolom nerazumni krmanos koji za vreme bure raspusti mornare, baci jedra i vesla u more i legne da spava. Jos lakse ce, medjutim, demoni potopiti dusu koja pri pojavi priloga bude nemarna u odnosu na trezvoumlje i prizivanje imena Isusa Hrista. 68. Ono sto znamo mi predajemo preko spisa i ono sto smo videli hodeci putem svedocimo onima koji zele da prihvate ono sto govorimo. Eto, i sam Gospodje rekao: Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti... Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5-6). Kao sto nije moguce da sunce sija bez svetlosti, tako se srce ne moze ocistiti od skverni pogubnih pomisli bez molitve Isusovim imenom. Ako je to istina, kao sto vidim (iz opita), prizivajmo to Ime cesto kao sto disemo. Jer, ono je svetlost, a one (skverne pomisli) su tama; On (prizivani Isus) je Bog i Vladika, a one su demonske sluge. 69. Cuvanje uma moze prilicno i dostojno da se nazove svetlonosnim, munjerodnim, svetlorodnim i ognjenim. Jer, istinu govoreci, ono samo prevazilazi sve najvece telesne vrline, ma koliko ih ko imao. Tu vrlinu i nazivamo najpostovanijim imenima stoga sto se iz nje radja svetlozarna svetlost. Silom Isusa Hrista oni koji je zavole od nepotrebnih, skvernih, nerazumnih, nepravednih postaju pravedni, pozeljni, cisti, sveti, i razumni. I ne samo to, nego pocinju da sagledavaju tajne i da bogoslovstvuju. Postavsi sagledatelji, oni se priblizuju precistoj i beskonacnoj Svetlosti, dodiruju je neizrecivim dodirom i sa Njom zive i deluju, buduci da su okusili da je blag Gospod. Na tim prvoandjelima se ocigledno ispunjava rec bozanstvenog Davida: Pravedni ce ispovedati ime tvoje, i pravi ce se naseliti sa licem tvojim (Ps.139,14). I stvarno, jedino oni istinski prizivaju Boga, i ispovedaju mu se, i uvek vole da sa Njim razgovaraju posto ga ljube. 70. Tesko unutrasnjosti od spoljasnjosti. Jer, unutrasnji covek mnogo trpi od spoljasnjih cula. Ukoliko nesto pretrpi, on treba da upotrebi bic protiv spoljasnjih cula. Onaj ko je ucinio ono sto sledi po pisanome, vec je razumeo i ono sto sledi po umozrenju. 71. Sveti oci [tvrde] da ce nas unutrasnji covek, ukoliko je trezvouman, biti u stanju da sacuva i spoljasnjeg coveka. Po njihovim recima, mi i zlocinci - demoni se udruzujemo kada cinimo grehe: oni nam kroz pomisli ili mastarska izobrazenja pred umom slikaju grehe koje hoce, a mi gresimo pomislima unutra i delima spolja. Posto nemaju tela, demoni sebi i nama pripremaju muku samo pomislima, lukavstvima i prevarama. Da nisu liseni tela, oni najnepotrebniji bi neprestano gresili i delima, svagda u sebi imajuci zlo proizvoljenje, spremno na necastivost. 72. Medjutim, srdacna molitva Gospodu ih razbija i njihove prevare preobraca u prah. Jer, Isus, Bog i Sin Boziji, koga neprestano i revnosno prizivamo, ne dopusta da demoni u nas ubace greh, tj. takozvani prilog, ne dopusta ni da nam u ogledalu uma pokazu bilo kakav obraz, niti da progovore bilo kakve reci srcu. Ukoliko se nikakav obraz ne prokrade u srce, ni pomisli ga nece uznemiravati. Jer, demoni obicno kroz pomisli skriveno besede sa dusom i uce je zlu. 73. Neprestana molitva cisti misleni vazduh uma od mracnih oblaka i vetrova duhova zlobe. Kada je vazduh srca cist, vise nista ne sprecava da zasija Isusova Bozanska svetlost. Potrebno je samo da se ne nadmemo tastinom, samomnjenjem i samodopadljivim isticanjem, da se ne pruzamo ka nedostiznom, te da ne budemo liseni Isusove pomoci. Jer, kao obrazac smirenja, Hristos nenavidi sve takvo.

84

74. Drzimo se, dakle, molitve i smirenosti. Sa ta dva oruzja, udruzena sa trezvoumljem kao sa ognjenim macem, naoruzavaju se misleni vojnici protiv demona. Ukoliko tako budemo vodili svoj zivot, svakog dana i casa cemo tajanstveno imati radosni praznik u srcu. 75. Postoji osam glavnih gresnih pomisli koje obuhvataju svu [grehovnu] oblast i od kojih se radjaju sve ostale. Sve one prilaze vratima srca i, kad vide da ih um ne cuva, ulaze jedna za drugom, svaka u svoje vreme. Ukoliko se neka od tih osam pomisli priblizi srcu i udje u njega, sa sobom ce uvesti citav roj necistih pomisli. Pomracivsi um i srce, ona razdrazuje telo i vuce ga na sramna dela. 76. Medjutim, ko pazi na glavu zmije (prilog) i gnevnim protivrecenjem i gnevnim recima udara u lice neprijatelja, odmah preseca borbu. Jer, razmrskavsi glavu, on izbegava i porocne pomisli i porocna dela. Posle toga njegova misao vec ostaje nepomucena, buduci da Bog prima njegovo bdenje nad pomislima i kao nagradu mu daje poznanje kako da pobedjuje neprijatelje i kako da cisti srce od pomisli koje skrnave unutrasnjeg coveka. O tome Gospod Isus kaze: Iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud... I ovo je sto pogani coveka (Mt.15,19-20). 77. Na taj nacin dusa u Gospodu moze da povrati svoju blagoobraznost, krasotu i ispravnost koju je imala na pocetku, kada ju je stvorio Bog. Sveti Antonije kaze: "Kada um postane onakav kakav treba da je po prirodi, sva dusa postaje - vrlina". Na drugom mestu on veli: "Da bi dusa postala ispravna, um treba da je u prirodnom stanju, u kome je i stvoren". I na trecem mestu on kaze: "Ocistimo um. Jer, ja verujem da svestrano ociscen um koji je dosao u svoje prirodno stanje moze postati prozorljiv i videti bolje i dalje od demona, imajuci u sebi Gospoda koji daje otkrivenja". 78. Svaka pomisao u umu proizvodi obraz nekog culnog predmeta. Jer, Asirac (neprijatelj), kao umna sila, ljude moze da zavodi samo ako koristi nesto culno sto je privlacno za nas. 79. Mi ljudi ne mozemo goniti ptice po vazduhu, niti leteti kao one zato sto to nije svojstveno nasoj prirodi. Isto tako se mi ne mozemo izbaviti od netelesnih demonskih pomisli i slobodno ustremiti pazljivo oko uma ka Bogu bez neprestane trezvoumne molitve. Ako kod tebe nema toga, ti puzis po zemlji. 80. Ako stvarno hoces da stidom pokrijes pomisli, da dolicno bezmolstvujes i da bez truda budes trezvouman srcem, neka se uz tvoje disanje prilepi Isusova molitva. I za malo dana ces to uvideti na delu. 81. Slova se ne mogu pisati po vazduhu, vec ih, da bi bila dugotrajna, treba urezivati na neki cvrsti predmet. Isto tako sa napornim trezvoumljem treba cvrsto spojiti Isusovu molitvu. Tako ce predivna vrlina trezvoumlja sa Njim moci da opstane celovita i kroz Njega na vekove da ostane neodvojiva od nas. 82. Polozi, kao sto je kazano, na Gospoda dela svoja i zadobices blagodat. Nemoj da se i na tebe odnose prorokove reci: Ti si im, Gospode, blizu usta, ali daleko od utrobe (Jer.12,2). Niko ne moze trajno da umiri tvoje srce od strasti osim Isusa Hrista, koji je u sebi sjedinio ono sto je daleko razdvojeno (tj. Bozanstvo i covestvo). 83. Dusu podjednako pomracuju i unutrasnje mislene besede sa pomislima i spoljasnji razgovori i praznoslovlje. Stoga oni koji se staraju da od svog uma udalje sve stetno treba bez zalosti da progone i jedne i druge ljubitelje praznoslovlja - i pomisli i ljude, iz veoma vaznog razloga po Bogu, tj. da um ne bi oslabio u trezvoumlju. Jer, ukoliko se pomracimo zaboravom (zbog razgovora), mi cemo izgubiti um (tj. postati takvi kao da uopste nemamo um). 84. Onaj ko revnosno bude cuvao cistotu srca, steci ce Zakonopolozitelja Hrista za ucitelja. I On ce mu tajanstveno izricati svoju volju. Poslusacu sta ce o meni reci Gospod Bog (Ps.84,9), veli David, ukazujuci na to. Izobrazavajuci razgovor uma sa samim sobom o mislenoj borbi i o zastupnickom pokroviteljstvu Bozijem, on je govorio: I rece covek: Ima li ploda pravednik (Ps.57,12). Iznoseci potom posledicu dvostrukog razmatranja on govori: Pristupice covek i srce duboko i uznece se Bog. I tada ce njihove rane nastati od strela nejakih (Ps.63,7-8).

85

85. Svagda se ponasajmo kao oni koji su srcem pouceniu mudrosti (Ps.89,12), neprestano disuci Isusom Hristom, silom Boga Oca i Bozijom Premudroscu. Ukoliko se, pak, slucajno opustimo i zanemarimo umno delanje, sledece jutro opet dobro opasimo bedra uma svoga i snaznije se latimo svoga dela, znajuci da nemamo nikakvog opravdanja ako ne cinimo dobro mi koji znamo dobro ciniti (Jak.4,17). 86. Onaj ko pojede nesto otrovno, cim oseti tegobu zuri da iz sebe izbaci sve i ostaje nepovredjen. Tako ce i um, koji proguta porocne pomisli i oseti dusestetnu gorcinu, te odmah pozuri da ih Isusovom molitvom, koju vrsi iz dubine srca, izbaci napolje i odbaci iz sebe, izbeci svaku stetu. Tako su, po milosti Bozijoj, onima koji se trude da trezvoumljem shvate nase delo predali drugi i nas vlastiti opit. 87. Sa svojim disanjem sjedini trezvoumlje i prizivanje imena Isusovog, ili misao o smrti i smirenje. I jedno i drugo donosi veliku korist. 88. Gospod je rekao: Naucite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29). 89. Gospod je jos rekao: Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveci u Carstvu nebeskom (Mt.18,4), jer svaki koji sebe uzvisuje, ponizice se (Lk.18,14). Naucite se, govori On, od mene. Vidis li cemu? Smirenju. Njegova je zapovest zivot vecni. I ta je zapovest smirenje. Znaci, ko nije smiren, otpao je od zivota i naci ce se u onome sto je suprotno tome. 90. Svaka vrlina se vrsi dusom i telom, a dusa i telo su tvorevina Bozija. Ne cinimo li onda nesto krajnje ludo kada se velicamo i sujetimo tudjim ukrasima duse i tela? I nije li jos veca ludost kada se oslanjamo na gordost kao na trsku i protiv sebe izazivamo Boga koji je beskrajan po velicanstvu? Svojim krajnjim bezakonjem mi, naime, na svoju glavu privlacimo Njegovo strasno negodovanje. Jer, Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Umesto da smirenoscu podrzavamo Gospodu, mi gordoscu stupamo u druzbu sa Njegovim najvecim neprijateljem, gordim djavolom. Zbog toga apostol govori: Sta li imas sto nisi primio (1.Kor.4,7). Zar si ti sam sebe stvorio? Ako si, pak, i dusu i telo, kojima se, u kojima se i preko kojih se vrsi svaka vrlina, primio od Boga, zasto se hvalis kao da nisi primio? Jer, Gospod ti je sve to darovao. 91. Ociscenje srca (kojim sticemo smirenje i svako drugo blago koje dolazi odozgo) nije nista drugo do sprecavanje da u dusu ulaze pomisli koje joj se priblizavaju. 92. Cuvanje uma uz Boziju pomoc, koje se obavlja radi samog Boga, ustalivsi se u dusi, umu saopstava mudrost za poznanje podviga po Bogu. Svome pricesniku ono pruza i veliku sposobnost da, sa besprekornim rasudjivanjem, po Bogu ustroji svoja spoljasnja dela i reci. 93. Poseban prvosvestenicki ukras u Starom Zavetu (cista zlatna plocica na grudima sa natpisom; svetinja Gospodnja - Izl.28,36) bio je praobraz srdacne cistote. Ona nas podstice da pazimo na plocicu naseg srca, tj. da gledamo da li je pocrnela od greha, i (ako jeste) da pozurimo da je ocistimo suzama, pokajanjem i molitvom. Nas je um nesto lako pokretljivo i tesko ga je zadrzavati od gresnih secanja. Uostalom, moze se reci da on sa istom lakocom ide i za rdjavim i za dobrim mislenim mastanjima. 94. Zaista je blazen onaj ko je svoju misao prisajedinio Isusovoj molitvi (neprestano ga prizivajuci u srcu) kao sto se vazduh sjedinjuje sa nasim telom, ili plamen sa svecom. Prohodeci iznad zemlje, sunce proizvodi dan, a sveto i precasno ime Gospoda Isusa, neprestano sijajuci u dusi, radja bezbrojne suncolike pomisli. 95. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje cist, a kada Sunce pravde, Gospod Isus, razagna strasna mastanja, u srcu se obicno radjaju svetlozarne i zvezdolike pomisli. To je stoga sto je vazduh srca prosvetio Isus. Jer, premudri govori: Koji se uzdaju u Gospoda poznace istinu i ostace mu verni u ljubavi (Prem.3,9). Njemu pripada slava u vekove. Amin. 96. U prethodnim glavama (koje sacinjavaju prvi i drugi stoslov) opisali smo trud svestenog bezmolvija uma i naveli ne samo svoje iskustvo, nego i ono cemu nas o cistoti uma uce Bozanstvene reci bogomudrih otaca. Kazavsi jos nesto malo o koristi cuvanja uma, mi cemo zavrsiti slovo.

86

97. I tako, podji za mnom, i sledi me da bi dostigao blazeno cuvanje uma, ma ko bio, ukoliko zelis da u duhu vidis blage dane (Ps.33,12). I ja cu te u Gospodu nauciti vidljivom delanju i zivotu bestelesnih sila. 98. Andjeli se nece nasititi da pevaju Tvorcu. Ni um se nece nasititi, sarevnujuci im u cistoti. Nevestastveni (andjeli na nebu) se ne brinu o hrani. Tako se o njoj ne brinu ni vestastveni nevestastvenici (trezvoumnici na zemlji) kada uzidju na nebo bezmolvija uma. 99. Kao sto se gornje sile ne brinu o bogatstvu i sticanju, tako se ni ocisceno oko, koje je steklo naviku u vrlini (trezvoumlja), ne brine o spletkama zlih duhova. I kao sto one odlikuje bogatstvo uspevanja u usavrsavanju u Bogu, tako ove odlikuje ceznja i ljubav prema Bogu, te stremljenje i uzdizanje ka Bozanstvenom. Pruzajuci se ka uzdizanju (gore po stepenima duhovnog savrsenstva) sa nenasitom ceznjom koja nastaje od okusanja Bozanstvene ljubavi, koja dovodi do ushicenja, oni se ne zaustavljaju sve dok se ne upodobe serafimima. Oni nece prestati sa trezvoumljem i ceznjivim uzvisavanjem sve dok ne postanu andjeli u Hristu Isusu, Gospodu nasem. 100. Nema otrova jaceg od otrova zmije aspide i vasiliske, i nema veceg zla od zla samoljublja. Porod samoljublja su krilate zmije: samopohvala u srcu, samougadjanje, stomakougadjanje, blud, tastina, zavist i kruna svih zala - gordost, koja ne samo ljude, nego i andjele svrgava sa neba i, umesto svetloscu, pokriva tamom. Ovo ti je Teodule napisao imenjak bezmolvija (tj. Isihije), koji, doduse, nije bezmolvnik i na delu. Mozda nisam napisao sve sto se odnosi na predmet o kome je rec, ali sam ipak napisao sve sto mi je dao Bog, koga u Ocu, Sinu i Duhu Svetom hvali i slavi sva slovesna priroda, andjeli i ljudi i sva tvar koju je sazdala neizreciva Trojica, Jedini Bog, cijeg svetlog Carstva da se udostojimo i mi, radi molitava Presvete Bogorodice i prepodobnih otaca nasih. Njemu, nepostiznom Bogu, neka je vecna slava. Amin.

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI NIL SINAJSKI

Kratko saopstenje o njemu Prepodobni Nil vodi poreklo iz bogate i znatne porodice. Verovatno je da je, jos dok je sveti Zlatoust bio propovednik u Antiohiji, on bio njegov slusalac i ucenik. Znatno poreklo i licna vrednost njega su uzdigli do prefekta prestonice. Medjutim, stremljenja njegovog duha se nisu slagala sa brigama i poretkom zivota u prestonici. Stoga, saglasivsi se sa suprugom, sa kojom je vec imao dvoje dece, on ostavlja svet kako bi u usamljenosti lakse hodio putem spasenja. Uzevsi sa sobom sina Teodula, on se nastanio na Sinaju, a njegova supruga je sa cerkom nasla pribeziste u jednoj od egipatskih zenskih obitelji. U Sinajskoj pustinji prepodobni Nil je ziveo krajnje strogo: svojim rukama su on i sin iskopali pecinu u kojoj su ziveli hraneci se samo hlebom i divljim gorkim rastinjem. Sve njihovo vreme je prolazilo u molitvi, citanju Svetog Pisma, bogomisliju i trudovima. Ostavljajuci, medjutim, svet. prepodobni Nil nije ostavio opstenje sa ljudima. Iz raznih mesta su mu se razne vrste ljudi obracale sa svojim duhovnim potrebama, i niko nije bio ostavljen bez potrebnog urazumljenja i saveta. I sam car mu je pisao, proseci molitve. On je odgovorio caru, prekorevajuci ga zbog nepravde prema svetom Zlatoustu. Ostala dela prepodobnoga uglavnom imaju naravstvenu i asketsku sadrzinu. Iz svega sto

87

je napisao vidi se da su njegova poznanja bila opsirna i duboka, te da je bio neumoran na tom delu. Radi ispitivanja njegove ljubavi prema Bogu, desilo mu se narocito iskusenje. Na Sinaj i na okolne predele napali su varvari iz Aravije i sve razgrabili, mnoge pobili, a neke uzeli u ropstvo. Medju zarobljenima je bio i njegov sin Teodul. Ta nesreca je veoma pogodila prepodobnog Nila. On nije mogao da nadje pokoja, osobito kad je drugog ili treceg dana posle opste nesrece primio vest da su divljaci resili da njegovog sina prinesu na zrtvu jutarnjoj zvezdi Veneri. On je bio u neizvesnosti da li je ta odluka vec bila sprovedena. Medjutim, Gospod nije dopustio da se roditeljsko srce dugo muci. On je uskoro saznao da se zrtva nije prinela, vec da su zarobljenici prodani u hriscanskom kraju. Kasnije su ga nasli u gradu Eluzu. Tamosnji episkop ga je otkupio od varvara zajedno sa drugima. I vec ga je bio pripremao za sluzenje Crkvi. Na isto delo je pozvan i otac koji je dosao da ga vidi. Medjutim, ljubav prema pustinjskom zivotu nije dozvolila da se saglase. Posvetivsi ih u svestenike, episkop ih je blagoslovio da se vrate na ljubljeni Sinaj, gde su i ostali do kraja zivota. Prepodobni Nil je svet ostavio 390. godine. U Sinajskoj pustinji je proziveo 60 godina i skoncao oko 450. g. Njegov spomen se vrsi 12. novembra i 13. januara. Njegove svete mosti su u vreme Justina Mladjeg bile prenesene u Carigrad i polozene u hram Svetih apostola. Od spisa prepodobnog Nila Grcko dobrotoljublje preuzima Slovo o molitvi i Podviznicko slovo. Slovo o molitvi i mi preuzimamo u nasem Dobrotoljublju, a umesto Podviznickog slova pretpostavljamo da preuzmemo Slovo o osam duhova zla, kao i dve zbirke Kratkih izreka i pouka. Jedna ima naziv: Pouke ili saveti, a druga: Misli koje coveka odvajaju od truleznog i privode netruleznom. Prepodobni je o molitvi i o borbi sa strastima u svojim drugim delima izrekao mnoge veoma korisne savete i pouke, jednako kao i o naravstvenom ustrojstvu i, narocito, o zivotu odvojenom od svega. Stoga smo pomislili da nas zbornik ne treba da lisimo tog blaga, te smo Slovu o molitvi dodali ono sto se odnosi na molitvu, borbi sa strastima ono sto se odnosi na svaku pojedinacnu strast, a zbirci pouka ono sto se odnosi na opstu korist.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

I SLOVO O MOLITVI

PREDGOVOR

Mene koji sam lezao u vrucoj groznici ti si, dodirom svog bogoljubivog pisma, blagovremeno podigao. Moj um, koji je bolovao najsramnijom bolescu, ti si obodrio utehom, blazeno podrazavajuci velikog Nastavnika i Ucitelja. I nije cudo. Tvoj udeo je vazda bio da istes slavno i znamenito, kao i blagosloveni Jakov. Stoga, odradivsi dobro radi Rahilje i dobivsi Liju, ti istes i ljubljenu, buduci da si i za nju ispunio sedam godina (Post.29,20-28).

88

Ja ne odricem da priznam da sam se potrudio citavu noc i da nisam nista ulovio. Pa. ipak, po tvojoj reci bacivsi mrezu, izvukao sam mnostvo riba, njih 153, premda ne velikih (Jn.21,11). Njih ti i saljem u torbici ljubavi, cime ispunjavam tvoju naredbu. Ja se divim i ublazavam tvoje proizvoljenje po kome si zazeleo bas poglavlja o molitvi. Osim toga, ti nisi samo pozeleo da se ona rukama napisu na hartiji, vec da budu sa ljubavlju i nezlobivoscu iznedreni iz uma. I posto je sve dvostruko, jedno naspram drugoga, po reci premudrog Siraha (Sir.42,25), i ti ih razumi duhom, pored toga sto ces ih primiti napismeno. Zbog malobrojnosti poglavlja nemoj da se ljutis, kao onaj koji ume i sit biti i gladovati (Fil.4,12). Da, nemoj se ljutiti secajuci se da Gospod nije odbacio ni dve lepte udovice. Zapravo, on ih je primio sa vecom blagonaklonoscu, negoli bogate priloge mnogih drugih. Osim toga, umeci da prema svojoj iskrenoj bratiji cuvas dobro raspolozenje i ljubav, pomoli se o najnemocnijem da ustane zdrav i da, uzevsi svoj odar, blagodacu Hristovom, pocne da hodi. Amin.

STO PEDESET TRI POGLAVLjA O MOLITVI

1. Kad bi neko hteo da pripremi blagouhani tamjan, bilo bi mu potrebno da po pravilu ravnomerno sjedini cist livan, kasiju, onih i staktu (Izl.30,34). To su, u stvari, cetiri vrline[1]. Ukoliko su sve one u punom savrsenstvu i sa ravnom silom prisutne u dusi, um nece biti izdan (nekim unutrasnjim izdajnikom). 2. Ocistivsi se ispunjavanjem zapovesti, dusa ce um postaviti u stanje nepokolebivosti, cineci ga sposobnim da prihvati ustrojstvo koje je neophodno (za molitvu). 3. Molitva je beseda uma sa Bogom. Kakvo je ustrojstvo potrebno umu da bi uzmogao da se, bez obaziranja unatrag (ili - tamo-amo), uznese ka svom Vladici i da, bez ikakvog posrednika, razgovara sa Njim? 4. Mojsije svoju nameru da se priblizi ka zemnoj plamtecoj kupini nije mogao da ostvari sve dok nije sa nogu skinuo obucu (Izl.3,5). Kako, onda, ti da od sebe ne odbacis svaku strasnu pomisao kada pozelis da vidis Onoga koji je iznad svakog osecanja i pomisli i da budes Njegov sabesednik? 5. Pre svega se moli da steknes suze kako bi placem smeksao grubost koja postoji u dusi i kako bi, ispovedivsi Gospodu (Ps.31,5) bezakonje koje je u tebi, od Njega dobio oprostaj grehova. 6. Koristi suze kao orudje za zadobijanje svakog oprostaja. Jer, Vladika se mnogo raduje kad se ti molis sa suzama. 7. Izlivajuci u vreme molitve potoke suza nemoj se uznositi sam u sebi kao da si veci od mnogih. Jer, tvoja molitva je dobila pomoc odozgo kako bi, usrdno ispovedivsi svoje grehe, suzama umilostivio Vladiku. 8. Nemoj sredstva protiv strasti da preokreces u strasti, kako jos vise ne bi prognevio Onoga ko ti je dao tu blagodat (tj. suze). Mnogi su, prolivajuci suze zbog grehova, zaboravljali na cilj suza i, pobesnevsi, skrenuli (sa pravog puta ili sisli sa uma). 9. Stoj trpeljivo i moli se krepko, odbijajuci navalu zitejskih briga i svakih pomisli. Jer, one te smucuju i uznemiruju kako bi rastrojile tvoje molitveno ustremljenje. 10. Kada primete da neko ima usrdje i revnost za molitvu, demoni mu (za vreme molitve) podmecu misli o bilo cemu, navodno nuznom (i odlaze). Nesto kasnije oni ga opet podsecaju na to, podsticuci i um da se zabavi time (ako se radi o pitanju - da ga razresi, a ako o stvari - da je stekne). I on, ne nalazeci ono sto iste - zali i tuzi. I zatim, posto stane na molitvu (taj usrdni revnitelj molitve) oni mu napominju o predmetu razmisljanja i iskanja kako bi um, pokrenuvsi se opet ka poznanju (ranije neresenog) molitvu ucinio besplodnom.

89

11. Podvizavaj se da svoj um za vreme molitve ucinis gluvim i nemim. Tada ces moci da se molis kao sto treba. 12. Kada te susretne iskusenje ili razdrazi necije protivljenje tako da se pokrenes na gnev protiv onoga ko ti je protivrecio, ili cak izgovoris neku neprilicnu rec, seti se molitve i suda (nad tobom u savesti pred Bogom) u njeno vreme pa ce se u tebi odmah ukrotiti neprilican pokret. 13. Ono sto budes ucinio sveteci se bratu koji ti je ucinio nepravdu, za vreme molitve ce se pokazati kao sablazan (tj. smucivace te). 14. Molitva je izdanak krotosti i bezgnevlja. 15. Molitva je izliv radosti i blagodarnosti. 16. Molitva je izlecenje tuge i uninija. 17. Idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima (Mt.19,21), i uzevsi krst, odrekni se sebe (Mt.16,24), kako bi mogao da se pomolis bez rasejanosti. 18. Ako hoces da se molis pohvalnom molitvom, odrici se sebe za vreme molitve. Trpeci krajnje nepravde, budi mudroljubiv radi molitve. 19. Ukoliko budes mudroljubiv za vreme nevolje i pokazes trpljenje, plod ces obresti na molitvi. 20. Ako zelis da se molis kao sto treba nemoj zalostiti dusu, inace je uzaludan trud tvoj. 21. Ostavi onde dar svoj, govori Gospod, pred zrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim (Mt.5,24). Tada ces se, dosavsi, pomoliti bez smucenja. Jer, zlopamcenje navodi mrak na vladalacki um onoga koji se moli i tamom okruzuje njegovu molitvu. 22. Oni koji u sebi sabiraju zalosti i zlopamcenje, te se [mole], lice na one koji zahvataju vodu i sipaju je u izbusen sasud. 23. Ukoliko si trpeljiv, svagda ces se moliti sa radoscu. 24. Kada se molis kao sto treba mogu te susresti (ili doci na um) neka dela zbog kojih ti moze izgledati opravdano da se razgnevis na bliznjeg. (Budi oprezan). Uopste ne postoji gnev na bliznjeg koji bi bio opravdan. I ako se potrudis naci ces da je moguce i bez gneva dobro zavrsiti stvar. Stoga se na svaki nacin trudi da se ne pokrenes na gnev. 25. Pazi da, misleci da izlecis drugog, sam ne ostanes neisceljen, omevsi sopstvenu molitvu. 26. Stedeci druge i ne ljuteci se na njih, i sebi pripremas snishodjenje. Tako ces se pokazati razuman prema sebi i uvrstices se u broj onih koji se istinski mole. 27. Suprotstavljajuci se gnevu nikada neces pretrpeti napad pohote. Jer, ona daje hranu gnevu, koji pomucuje umno oko i ometa molitveno nastrojenje. 28. Na molitvi se nemoj ogranicavati samo na spoljasnje pokrete tela i polozaje, vec svoj um uzvodi do osecanja duhovne molitve sa velikim strahom. 29. Ponekad se molis dobro cim stanes na molitvu, a ponekad ne obretes zeljeni cilj ni posle mnogo truda. (To se na tebe popusta stoga) da bi jos usrdnije iskao (molitvu), i da bi, dobivsi, imao ispravnu molitvu, bezbednu od potkradanja. 30. Kada nam se priblizi andjeo odmah se udaljavaju svi koji nam dosadjuju (demoni). Um tada oseca veliku utehu i zdravo se moli. Ponekad, opet, za vreme obicne borbe um se otima i ne daje mu se da se uzdigne (ka bogomisliju i dobrom osecanju). To je stoga sto se ranije obelezio raznim strastima. Uostalom ukoliko upornije zaiste i ako se ne olenji da kuca, otvorice mu se. 31. Nemoj se moliti da bude po tvojim zeljama, buduci da one nisu u svemu saglasne sa voljom Bozijom. Bolje je da se molis kao sto si naucen, govoreci: Da bude na meni volja tvoja (Mt.6,10). I u svakom delu tako moli Boga. On, naime, svagda zeli dobro i korisno tvojoj dusi, dok ti sam to ne trazis uvek. 32. Mnogo puta sam, moleci se, iskao da dobijem ono sto mi je izgledalo dobro za mene. I ja bih nastojao na iskanju, nerazumno podsticuci volju Boziju, i ne prepustajuci Bogu da ustroji ono sto On smatra korisnim za mene. Medjutim, dobivsi (iskano) ja sam

90

se nalazio u velikoj nevolji upravo stoga sto nisam trazio da bude po volji Bozijoj. Jer, stvar se nije pokazivala onakvom kakvom sam je ja zamisljao. 33. Staje dobro osim Boga? Predajmo mu sve sto se odnosi na nas i bice nam dobro. Jer, Blagi je svakako i Darodavac dobrih darova. 34. Nemoj se zalostiti ako odmah ne dobijas od Boga ono sto istes. On hoce da ti pruzi vece dobrocinstvo upravo time sto te navodi na to da mu sa trpljenjem duze predstojis sa molitvom. Jer, sta je vise od prostiranja besede sa Bogom i od obuzetosti opstenjem sa Njim. 35. Nerasejana molitva je najvise umno delanje. 36. Molitva je ushodjenje uma Bogu. 37. Ukoliko zelis pravu molitvu, odreci se svega. Tako ces sve naslediti. 38. Moli se najpre za to da se ocistis od strasti, zatim da se izbavis od neznanja i zaborava, i najzad da se izbavis od svakog iskusenja i ostavljenosti. 39. U svojoj molitvi isti samo pravdu i Carstvo, tj. vrlinu i poznanje, a ostalo ce ti se sve dodati (Mt.6,33). 40. Pravedno je da se molimo ne samo za svoje ociscenje, vec i za ociscenje svakog coveka, podrazavajuci andjeoski cin. 41. Posmatraj da li zaista u svojoj molitvi predstojis Bogu, ili si, naprotiv, savladan zeljom za ljudskom pohvalom koju hoces da ulovis, prikrivajuci (rdjavu zelju blagovidnim) produzavanjem molitve. 42. Bilo da se molis sa bratijom, bilo da si usamljen, trudi se da se pomolis sa osecanjem, a ne samo da zadovoljis obicaj. 43. Toj molitvi je svojstveno samoudubljivanje sa poboznoscu, umilenjem i dusevnim bolom. Nju prati ispovedanje grehova sa tihim uzdisanjem. 44. Um koga potkradaju [pomisli] za vreme molitve jos se ne moli kao monah, nego kao svetovnjak, koji samo ukrasava spoljasnji dom. 45. Kada se molis svim silama cuvaj svoje pamcenje da ti ne bi podmetalo svoje [sadrzaje]. Na svaki nacin se podstici na razumno predstojanje (sa svescu kome i radi cega predstojis). Jer, za vreme molitve pamcenje cesto potkrada um (privodeci mu na misao stvari, lica, dogadjaje i njima odvlaceci paznju od molitve). 46. Za vreme molitve pamcenje umu prikazuje ili slike davnih dela, ili nove brige, ili lice koje ga je uvredilo. 47. Demon vrlo zavidi coveku koji se moli i upotrebljava svakakva lukavstva kako bi poremetio njegovu nameru. Stoga on pomocu pamcenja ne prestaje da pobudjuje misli o raznim stvarima. On posredstvom tela privodi strasti u pokret samo da bi omeo njegov prekrasan tok (tj. molitveni trud) i preseljenje Bogu (kroz ushodjenje paznje). 48. Ne uspevsi da omete molitvu marljivog (molitvenika) i pored mnogih lukavstava, svelukavi demon unekoliko slabi (svoje napade), da bi mu se zatim, posto zavrsi molitvu, osvetio. Jer, on ga ili raspaljuje gnevom i unistava prekrasno nastrojenje koje je steceno molitvom, ili ga podstice na neku beslovesnu slast (pozivajuci ga na okusanje culnog zadovoljstva), podsmevajuci se nad umom. 49. Pomolivsi se kao sto treba ocekuj ono sto ne treba i stoj hrabro cuvajuci svoj plod. Ti si na to postavljen od samog pocetka, tj. da obdelavas i cuvas (Post.2,15). Stoga, potrudivsi se (ispunivsi molitvu kao sto treba), nemoj ostavljati bez zastite ono sto si stekao trudom. Inace od molitve neces imati nikakve koristi. 50. Sva borba koja se vodi izmedju nas i necistih duhova biva jedino zbog duhovne molitve. Ona im mnogo smeta i ne mogu da je podnose, a za nas je spasonosna i blagoprijatna. 51. Zbog cega demoni zele da u nama pobude stomakougadjanje, blud, srebroljublje, gnev, zlopamcenje i ostale strasti? Zbog toga da um, odebljavsi od njih, ne bi mogao da se moli kao sto treba. Jer, strasti naseg nerazumnog dela (posto pocnu da dejstvuju) umu ne dozvoljavaju da deluje razumno.

91

52. Mi vrsimo vrline stoga sto ih zahteva priroda, a prirodu slusamo stoga sto je stvorilo Slovo (Gospod). To Slovo nam obicno postaje ocigledno (i u nasoj svesti se jasno ocrtava) u molitvenom stanju. 53. Molitveno stanje je bestrasno nastrojenje koje krajnjom ljubavlju ushodi na visinu mudroljublja i duhovnog uma. 54. Onaj ko hoce da se istinski moli treba ne samo da vlada nad gnevom i pohotom. vec i da bude tudj svakoj strasnoj pomisli. 55. Ko ljubi Boga [trudice se] da svagda besedi sa Njim kao sa Ocem, udaljujuci se od svake strasne pomisli. 56. Ne moli se istinski svako ko je stekao bestrasce. Jer, takav jos moze biti zauzet prostim pomislima (o stvarima, premda i bez strasnih pokreta), rasejavajuci se njihovim istorijama (njihovim slikama o raznim svezama) i ostajuci daleko od Boga. (Kod njega nema strasnih pokreta, ali um masta). 57. Medjutim, i kada se um ne zadrzava na prostim pomislima o stvarima, jos ne znaci da je dostigao mesto molitve. Jer, on moze biti zauzet (filosofskim) umozrenjem o njima i udubljen u njihove uzrocne odnose. Premda su sve to izvucenosti (apstrakcije), ipak se um odvodi daleko od Boga. Jer, kao umozrenja o stvarima, one u umu zapecacuju obraze stvari. (Strasti nisu u pokretu, ali um filosofira, a ne moli se: to je stanje ucenih). 58. Medjutim, cak i da je um iznad umozrenja o vestastvenoj prirodi jos ne znaci da je ugledao pravo mesto Bozije. Jer, on moze da je zauzet poznanjem mislenih tvari (andjeoskog sveta) i da je ispunjen njima (pun raznolikih misli i predstava o njima). 59. Ako hoces da se molis kao sto treba potreban ti je Bog koji daje molitvu onome koji se moli. Njega i prizivaj u molitvi govoreci: Da se sveti ime tvoje, da dodje Carstvo tvoje (Mt.6,8-9), tj. Duh Sveti i Jedinorodni Sin tvoj. Jer, tako uci sam Gospod, govoreci da Ocu u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn.4,24). 60. Onaj ko se moli u duhu i istini misao za velicanje Tvorca ne pozajmljuje od tvari. On u Njemu samom crpi sagledavanje radi koga ga slavi. 61. Ako si bogoslov molices se istinski, i ako se istinski molis onda si bogoslov. 62. Ako se tvoj um, plamteci ceznjom ka Bogu, malo po malo odresuje od tela i odvraca od svih pomisli koje ishode od culnih utisaka ili pamcenja, buduci istovremeno pun poboznosti i radosti, mozes zakljuciti da se priblizio granicama molitve. 63. Snishodeci nasoj nemoci, Sveti Duh nam prilazi i dok jos nismo cisti. I ukoliko samo nadje da se um nas iskreno moli, on nailazi na njega i razgoni svu gomilu pomisli i predstava koje ga okruzuju, podsticuci ga na zelju za duhovnom molitvom. 64. Ostali (duhovi - dobri i zli) uvode u um pomisli, predstave i uobrazenja kroz dejstvo na telo. Gospod, pak, dejstvuje suprotnim nacinom. Obuzimajuci sam um, On mu pruza poznanje o cemu hoce, te posredstvom njega ukrocuje neuzdrzanost tela. 65. Dostojan je svakog prekora onaj ko se gnevi i zlopamti premda voli istinsku molitvu. Jer, on lici na onoga ko zeli da jasno vidi, premda [prahom] zasipa svoje oci. 66. Ako zelis da se molis kao sto prilici nemoj ciniti nista sto je suprotno molitvi. Tada ce Bog, priblizivsi ti se, koracati sa tobom. 67. Kada se molis nemoj Bozanstvu pridavati nikakav oblik, niti dozvoljavaj da ti se um preobrazi u neki obraz (ili da sebe prestavlja pod nekim obrazom), vec nevestastveno pristupi nevestastvenom, pa ces se sjediniti sa Njim. 68. Cuvaj se zamki neprijateljskih, buduci da se desava da ti, dok se molis cisto i bezmetezno, odjednom predstane neki cudni i neobican obraz. To neprijatelji cine da bi te doveli do samomnjenja, podmetnuvsi ti misao da (ti se javilo) Bozanstvo, a i da bi pomislio da je Bozanstvo ograniceno (da zauzima mesto, da je protezno i da ima delove) iako je, u stvari, bez kolicine i izgleda. 69. Kada ne uspe da pokrene pamcenje, zavidljivi demon dejstvuje na krv i sokove kako bi u umu proizveo uobrazenje neceg stranog i ispunio ga likovima. Navikavsi se da se krece u pomislima, um se lako vara njima i, misleci da ushodi ka nevestastvenom i bezvidnom poznanju, biva obmanut, primajuci dim umesto svetlosti.

92

70. Stoj na strazi svojoj, cuvajuci um od pomisli za vreme molitve i starajuci se da stojis u mirnom stanju kako bi ti Onaj koji... saoseca onima koji su u neznanju (Jev.5,2) prisao i pruzio ti preslavni dar molitve. 71. Ti neces moci da se molis cisto ukoliko se uplices u vestastvena dela i ukoliko te uznemiravaju neprestane brige. Jer, molitva je odlaganje [svih] pomisli. 72. Svezani ne moze da bezi, ni um koji sluzi bilo kojoj strasti ne moze da vidi mesto duhovne molitve. Osim toga, on biva nosen strasnim pomislima i nema nepokolebivu postojanost. 73. Kada um najzad pocne da se cisto i bestrasno moli demoni mu vise ne pristupaju sa leve, nego sa desne strane: oni mu navodno predstavljaju javljanje slave Bozije ili neku slikovitu predstavu, prijatnu za cula, da bi ga naveli da pomisli da je vec dostigao savrsenstvo molitve. To se, kao sto je rekao jedan muz kome je stvar poznata, desava zbog strasti tastine, ili od toga sto demoni dodiruju jedan deo mozga i od potresa (ili zapaljenja) zila u njemu. 74. Cini mi se da demon, dodirujuci navedeno mesto kako hoce, preobrce svetlost koja se nalazi oko uma. Od toga se tastina podize na pomisao koja um podstice da lakomisleno sebi prisvoji Bozanstveno i sustinsko poznanje. Posto ga ne uznemiravaju neciste telesne strasti i posto cisto stoji na molitvi, on nikako ne pomislja ni na kakvo neprijateljsko dejstvo. On je uveren da se tu radi o Bozanstvenom javljanju, iako ono dolazi od demona koji, upotrebljavajuci krajnje lukavstvo, kao sto smo rekli, kroz mozak menja svetlost koja je vezana sa umom i sam je obrazuje (daje joj obraz). 75. Priblizivsi se, andjeo Boziji jednom recju u nama prekracuje svako neprijateljsko dejstvo, te cini da svetlost uma dejstvuje nepogresivo. 76. Ono sto se u Otkrivenju govori o andjelu, tj. da prinosi tamjan sa molitvama svetih (Otk.8,3) ukazuje, kako mi se cini, na tu blagodat koja dejstvuje preko andjela i koja pruza umece istinske molitve. Tada um najzad stoji na molitvi bez smetenosti misli, bez uninija i malodusnosti. 77. Case sa tamjanom su, kako se tamo govori, molitve svetih koje su prinosili dvadeset cetiri staresine (Otk.5,8). Pod casom treba podrazumevati sjedinjenje sa Bogom ili savrsenu, duhovnu ljubav prema Njemu, u kojoj se molitva vrsi duhom i istinom. 78. Kada za vreme molitve pomislis da nemas potrebu da places za svoje grehe, pogledaj koliko si daleko od Boga (iako si obavezan da svagda u Njemu prebivas), te ces proliti najtoplije suze. 79. Zaista je tako: saznavsi svoju meru (siromastvo i nistavnost) slatko ces se naplakati, okajavajuci sebe slicno Isaiji. Jer, buduci necist i imajuci necista usta i ziveci u takvom narodu, tj. sa protivnicima (Bozijim - necistim silama i pomislima), ti se ipak usudjujes da predstanes Gospodu Savaotu (Is.6,5). 80. Ukoliko se budes istinski molio u mnogome ces dobiti potpuno osvedocenje. Andjeli ce se sabrati oko tebe kao oko Danila i prosvetiti te na poznanje uzroka onoga sto se dogadja. 81. Znaj da nas andjeli pobudjuju na molitvu i stoje sa nama na njoj, radujuci se i ujedno, moleci se za nas. Prema tome, mi cemo ih krajnje progneviti ukoliko postanemo nemarni i ako primimo protivne pomisli. Jer, dok se oni toliko podvizavaju za nas, mi ni za same sebe necemo da molimo Boga, vec prenebregavamo svoje sluzenje Bogu i, ostavljajuci njihovog Boga i Vladiku, stupamo u razgovor sa necistim demonima (u pomislima). 82. Moli se mirno i bezmetezno, pevaj razumno i pristojno, pa ces biti kao orlic koji se podize u visinu. 83. Psalmopojanje uspavljuje strasti i ukrocuje prizive na telesnu neuzdrzljivost, a molitva nastrojava um na umno delanje koje mu prilici. 84. Molitva je delanje uma koje mu prilici, ili, bolje, njegova prava upotreba. 85. Psalmopojanje je slika mnogorazlicne premudrosti, a molitva je obris nevestastvenog poznanja.

93

86. Poznanje je prekrasno delo. Ono potpomaze molitvu pobudjujuci mislenu silu uma na sagledavanje Bozanstvenog saznanja. 87. Ukoliko se jos nisi udostojio dara molitve i psalmopojanja isti neodstupno, pa ces dobiti. 88. Kaza im (Gospod) i pricu kako treba svagda da se mole, i da ne klonu (Lk.18,1). Stoga nemoj izgarati i padati u uninije sto jos nisi dobio [trazeno]. Jer, kasnije ces dobiti. Uz pricu Gospod je jos dodao: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne stidim, no buduci da mi dosadjuje ova udovica, odbranicu je (st.4-5). Tako ce i Bog odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noc (st.7). Budi dobrodusan u trudoljubivom trpljenju prebivajuci na molitvi. 89. Nemoj zeleti da ono sto je u vezi sa tobom bude onako kako tebi izgleda (najbolje), vec onako kako je Bogu ugodno. Tada ces na molitvi biti bezmetezan i blagodaran. 90. Cuvaj se demona bluda, cak i da si vec sa Bogom. Jer, on je vrlo vest i pokvaren i na svaki nacin pokusava da savlada ustremljenje tvog trezvoumlja, te da ga odvuce od Boga, cak i kad stoji pred Njim sa poboznoscu i strahom. 91. Ukoliko se staras oko molitve pripremi se za demonske napade i trpeljivo podnosi njihova bicevanja. Jer, oni ce te napasti kao divlje zveri i izranaviti svo telo tvoje. 92. Pripremivsi se, kao iskusan borac, nemoj da se kolebas, cak i ako iznenada ugledas neko prividjenje. Nemoj se smucivati cak i ako se prema tebi usmeri mac, ili ako plamen bude ustremljen u tvoje lice. Nemoj padati duhom (nemoj se plasiti) cak i ako ti se pojavi izgled ruzne i lukave (njuske). Naprotiv, stoj, ispovedaj dobro ispovedanje i smelo gledaj na neprijatelje svoje. 93. Onaj ko podnosi tugu bice udostojen i radosti, i onaj ko trpi neprijatno nece biti lisen udela ni u prijatnom. 94. Pazi da te lukavi demoni ne prevare nekim vidjenjem. (Ukoliko se desi nesto slicno), prebivajuci sabran u sebi, obrati se molitvi i prosi Boga da te sam prosveti, ukoliko je to od Njega (na urazumljenje), a ako nije da sto pre od tebe odagna varalicu. I budi hrabar, jer ti psi nece opstati ako ti priteknes Bogu sa toplim moljenjem, vec ce odmah, nevidljivo bijeni Bozijom silom, pobeci daleko od tebe. 95. Treba da ti je poznato i sledece lukavstvo demona. Ponekad se oni dele na grupe. Jedni dolaze sa sablazni. I kada ti potrazis pomoc, drugi dolaze sa andjeoskim izgledom i progone prve, da bi se ti prevario mnjenjem da su oni pravi andjeli, te da bi pao u samomnjenje sto si se udostojio tako neceg. 96. Postaraj se koliko je moguce da budes smirenouman i hrabar, te se neprijateljski napad demona nece kosnuti tvoje duse i njihov bic se nece pribliziti tvome telu. (Gospod ce) andjelima svojim zapovediti da te cuvaju (Ps.90,10-11). 97. Onaj ko se stara da drzi cistu molitvu nece da padne pomislju, niti da je preda demonima, cak i da cuje sum, i topot, i usklike, vec ce govoriti Bogu: Necu se ubojati zla, jer si ti sa mnom (Ps.22,4). 98. U vreme takvih iskusenja neprestano upotrebljavaj kratku, ali napregnutu molitvu. 99. Nemoj se bojati, niti se brini ukoliko demoni pocnu da ti prete da ce se iznenada pojaviti u vazduhu, da ce te izbezumiti i da ce ti oduzeti um. Oni te, u stvari, plase da bi ispitali da li ih uopste racunas u nesto, ili si ih vec prezreo. 100. Ako si u molitvi predstao Bogu Svedrzitelju, Tvorcu i Promislitelju, zbog cega onda nerazumno ostavljas Njegov nepobedivi strah i bojis se musica i komaraca. Zar ne cujes sta govori prorok: Gospoda Boga tvoga se boj (Pon.Zak.10,20), i jos: Onoga koga se sve boji i trepti pred silom Njegovom (2-Dnev.Z6, Manasijina molitva). 101. Kao sto je hleb hrana telu, i vrlina - dusi, tako je i molitva hrana uma. 102. Na svestenom mestu treba da se molis kao carinik, a ne kao farisej, kako bi i tebe Gospod opravdao. 103. Podvizavaj se da se ne molis protiv nekoga u svojoj molitvi, da se ne bi desilo da sam rusis ono sto zidas i da svoju molitvu ne bi ucinio mrskom (Bogu).

94

104. Onaj koji je dugovao deset hiljada talanata neka te nauci da ni ti neces dobiti ostavljenje (svoga duga) ukoliko i sam ne ostavljas (dug) svom duzniku. Jer, receno je; Predade ga muciteljima (Mt.18,34). 105. Za vreme molitvenog predstojanja (Bogu) odlozi u stranu telesne potrebe kako te ujed buve, komarca ili muve ne bi lisio najveceg dara koji donosi molitva. 106. Do nas je doslo da se lukavi toliko protivio jednom svetome da se, svaki put kad je dizao ruke na molitvu, preobrazavao u lava, podizao na prednje noge i nokte zarivao u njegov bok, ne odstupajuci sve dok on ne bi spustio ruke. Medjutim, podviznik ih nikada nije spustao pre nego sto bi zavrsio svoje uobicajene molitve. 107. Takav je bio, kao sto nam je poznato, i mali (ili bolje reci najveci monah) Jovan koji je bezmolstvovao u jami. On je neodstupno prebivao u umnom sjedinjenju sa Bogom. Stoga se demon u vidu azdaje obavijao oko njega, grizao mu telo i izbljuvavao mu ga u lice. 108. Ti si verovatno citao zitija tavenisiotskih inoka u kojima se govori o tome kako su do ave Teodora, dok je drzao slovo bratiji, dopuzale dve zmije. On je, ne smucujuci se, savio noge u obliku svoda i propustio ih da prodju, te produzio rec do kraja. Tek tada ih je pokazao bratiji, ispricavsi im slucaj. 109. O drugom duhovnom bratu mi smo citali da svoje ruke (podignute na molitvu) nije spustio sve dok nije zavrsio uobicajeno molitvoslovlje, iako mu je prisla zmija i dotakla se njegovih nogu. 110. U vreme molitve neka ti se oko ne rasejava. Odvojivsi se od tela i duse, tada zivi umom. 111. Jednom drugom svetom, krepkom molitveniku koji je bezmolstvovao u pustinji, javili su se demoni i tokom dve nedelje se igrali sa njim kao sa loptom, bacajuci ga uvis i prihvatajuci ga u rogozu. Pa ipak, oni uopste nisu mogli odvojiti njegov um od plamene molitve. 112. Jedan bogoljubivi inok je hodio po pustinji tvoreci umnu molitvu. Njemu su predstala dva andjela i posli sa njim, imajuci ga u sredini. Medjutim, on ni na trenutak na njih nije obratio paznju kako ne bi pretrpeo stetu u boljem, buduci da se secao izreke apostola koji govori: Ni andjeli, ni poglavarstva, ni sile... nece nas moci odvojiti od ljubavi Hristove (Rim.8,38-39). 113. Monah preko molitve postaje slican andjelima, zeleci da vidi lice Oca koji je na nebesima (Mt.18,10). 114. Uopste nemoj zeleti niti iskati da za vreme molitve vidis bilo kakav lik ili obraz. 115. Nemoj zeleti da culima vidis andjela, ni sile, ni Hrista, kako ne bi sisao sa uma, primivsi vuka umesto pastira, i poklonivsi se neprijateljima - demonima. 116. Pocetak prelesti uma jeste tastina. Njome pokretan, um pokusava da Bozanstvo opise u nekom obrazu ili izgledu. 117. Ja cu svoje reci, kao sto sam rekao i pocetnicima: blazen je um koji za vreme molitve cuva savrseno bezmolvije. 118. Blazen je um koji, moleci se bez rasejanosti, poprima sve vecu i vecu ceznju za Bogom. 119. Blazen je um koji za vreme molitve postaje nevestastven i negramzljiv. 120. Blazen je um koji je za vreme molitve potpuno neosetljiv za sve. 121. Blazen je monah koji svakog coveka postuje kao boga posle Boga. 122. Blazen je monah koji na spasenje i napredak svih gleda kao na svoje sopstveno. 123. Blazen je monah koji sebe smatra gorim od svih. 124. Monah je onaj koji je sa svima u jedinstvu, premda je od svih udaljen. 125. Monah je onaj koji smatra da je sa svima i u svakome vidi samog sebe. 126. Molitvu tvori onaj koji svagda svoju prvu misao prinosi Bogu.

95

127. Monah koji zeli da se moli izbegava svaku laz i zakletvu. Inace, on na sebe uzalud prima izgled koji mu ne prilici. 128. Ako zelis da se molis u duhu nista ne pozajmljuj od tela. Tako neces imati oblak koji pred tobom za vreme molitve rasprostire mrak. 129. Poveri Bogu svoje telesne potrebe, pa ce biti ocigledno da mu poveravas i duhovne. 130. Ukoliko se udostojis da primis obecanja - carovaces. Zar, gledajuci na to, ne treba sa zadovoljstvom da podnosis sadasnje siromastvo? 131. Nemoj da se odrices siromastva i nevolja, koji su orudja lake molitve. 132. Neka ti telesne vrline budu zalog dusevnih, a dusevne - duhovnih. Duhovne, pak, neka ti budu zalog nevestastvenog i sustastvenog poznanja. 133. Ukoliko, moleci se protiv neke pomisli, primetis da ona brzo i lako odlazi razmotri zbog cega se to desava da ne bi upao u zasedu i, obmanuvsi se, postao izdajnik samog sebe. 134. Desava se ponekad da te sami demoni pobudjuju da se molis protiv neke pomisli koju su u tebe ubacili i da joj se protivis. I oni istog casa beze kako bi ti upao u prelest pomislivsi da si vec poceo da pobedjujes pomisli i da plasis demone. 135. Ako se molis protiv neke strasti ili nekog demona koji ti dosadjuje, seti se reci Psalmopojca: Poteracu svoje neprijatelje i stici cu ih, i necu se vratiti dok ne nestanu; potisnucu ih i nece moci da opstanu, pasce pod noge moje (Ps.17,38-39). Ipak, reci to blagovremeno, naoruzavsi se smirenoumljem protiv neprijatelja. 136. Nemoj misliti da ces steci vrlinu ako se najpre ne potrudis do krvi. Potrebno je, naime, po Bozanstvenom apostolu, do smrti se boriti protiv greha, podvizavajuci se za neporocnost (Jev.12,4). 137. Desava se da (zbog neprijateljskih zamki), ucinivsi korist jednome, pretrpis stetu od drugog kako bi, susrevsi klevetu, rekao ili ucinio nesto neumesno, te na taj nacin zlo rasuo ono sto si dobro ucinio. 138. Podvrgavajuci se demonskim napadima, pazi da im ne padnes u ropstvo. 139. Demoni se trude da duhovnog ucitelja nocu smute sami, a danju - preko ljudi, okruzujuci ga neprijatnim slucajevima, klevetama i nevoljama. 140. Nemoj da ti dotuzi da trpis te suknare. Neka udaraju i tapkaju nogama, neka rastezu i glacaju. Time ce tvoja odeca postati jos svetlija. 141. Sve dok se u potpunosti ne odvojis od strasti i sve dok tvoj um jos uvek projavljuje protivljenje vrlini i istini, neces obresti blagoprijatni tamjan u nedru svome (tj. cistu i toplu molitvu). 142. Zelis li da se molis (kao sto treba)? Preselivsi se od sadasnjeg, svagda zivi na nebesima, i to ne samo na recima, nego i andjeoskim delanjem i Bozanstvenim razumevanjem. 143. Ukoliko se samo u nevolji (podvrgavajuci se silnim iskusenjima i nalazeci se u opasnosti da padnes) secas Sudije i toga kako je strasan i neumoljiv, znaci da se jos nisi naucio da sluzis Gospodu sa strahom i da mu se radujes sa trepetom (Ps.2,11). Znaj da mu pri duhovnim utehama treba jos usrdnije sluziti sa strahom i poboznoscu. 144. Mudar je covek koji pre ostvarenog pokajanja ne prestaje da se sa tugom seca svojih grehova i pravedne osude na vecni oganj. 145. Onaj ko prebiva u gresima i ko prognevljuje Boga, te se bestidno i drsko upusta u poznanje Bozanstvenih stvari i u nevestastvenu molitvu neka prihvati apostolsku opomenu da nije bezopasno moliti se obnazenom i nepokrivenom glavom. Takva dusa, po recima apostola, treba da ima vlast na glavi radi andjela koji predstoje (1.Kor.11,10), te da se obuce u stid i prilicno smirenoumlje. 146. Bolesnome ocima nece doneti nikakvu korist dugotrajno i napregnuto posmatranje sunca, cak i pri najjacoj svetlosti podneva. Ni strasni i necisti um nece imati koristi od zamisljanja strasne i natprirodne molitve u duhu i istini. Naprotiv, on ce na sebe izazvati negodovanje Bozanstva.

96

147. Onaj koji nema potrebe ni za cim i koji ne gleda na lice ne prima dar za oltar sve dok se donosilac ne pomiri sa bliznjim koga je ozalostio (Mt.5,23). Razmisli kolika je tek opreznost i koliko rasudjivanje neophodno da bi se Bogu prineo blagoprijatni tamjan na mislenom zrtveniku. 148. Nemoj biti pricljiv, ni slavoljubiv. U protivnom ce biti ocigledno da gresnici rade na tvom licu, a ne na tvojim plecima (Ps. 128,3). Tada ces im za vreme molitve biti podsmeh, i oni ce te vuci i prelescivati na neumesne pomisli. 149. Trazeci molitvu, paznja ce je [najzad] i pronaci. Za paznjom ne sledi nista drugo do molitva. Oko nje se i treba marljivo postarati. 150. Kao sto je [moc] vidjenja bolja od svih cula, tako je i molitva Bozanstvenija od svih vrlina. 151. Molitva se hvali ne samo zbog kolicine, nego i zbog kakvote. To pokazuju dva coveka koji su usli u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik (Lk.18,10), kao i sledeca rec: A kada se molite, ne praznoslovite, i ostalo (Mt.6,7). 152. Sve dok obracas paznju samo na polozaj tela koji prilici molitvi i dok se tvoj um brine samo o spoljasnjoj lepoti skinije (o ostalim spoljasnjim osobinama molitvoslovlja) (znaj da) jos nisi ugledao mesto molitve i da si jos daleko od tog blazenog puta. 153. Kada ces pronaci istinski molitvu? Kada, moleci se, budes bio iznad svake druge radosti. 154. Molitva i citanje su prekrasni. Oni zaustavljaju sujetno skitanje misli, svezuju pomisli koje neprilicno kruze i sa koriscu ih zadrzavaju ni malo rasejanim u tom prekrasnom zanimanju. 155. Molitva nas podstice na razgovor sa Bogom. Dugotrajnom navikom, ona nas uvodi u sazivot sa Njim, koji i beznacajne ljude voli i ne stidi se prijateljskog zblizavanja sa njima, sve dok im ljubav koja u njima prebiva pruza smelost. 156. Molitva um odresuje od svake pomisli o culnom i uzvodi ka Bogu koji je iznad svega, privodeci ga razgovoru sa Njim. Ona od Njega sa smeloscu iste sve sto joj je ugodno. Na taj nacin ona cini da covek zivot provodi u cistoti. Jer, on je vec bio u opstenju sa Bogom i uskoro se opet priprema na to opstenje. 157. Sveti Pavle uci da budemo u molitvi postojani (Rim.12,12), te da dugotrajnim prebivanjem u njoj stvorimo naviku na nju (Kol.4,2; Ef.6,18). On jos zapoveda da se molitva vrsi na svakom mestu (1.Tim.2,8) kako se ni jedan lenjivac ne bi izgovorio time sto zivi daleko od molitvenog hrama. Svako mesto je pogodno za molitvu. Bog prima one koji ga prizivaju sa cistim srcem i pravednim delima, gledajuci na njihovo raspolozenje i slusajuci njihovu molitvu, cak i da se mesto na kome ga prizivaju, po nasem misljenju, nicim posebnim ne izdvaja. 158. Ponekad na bdeniju treba brzo citati Psalam, a ponekad treba predpostaviti pevanje Psalama. Mi treba da menjamo nacin delovanja, nasuprot zamkama neprijatelja koji nas ponekad podsticu da lomimo jezik u brzom citanju, a ponekad pobudjuju na nadmeno slatko pojanje. 159. Kada tvoje srce napadne neprijateljska pomisao, nemoj molitvom iskati jedno ili drugo, vec isuci mac suza protiv neprijatelja. Istupivsi protiv neprijatelja sa tako silnim oruzjem, mi cemo ga brzo primorati da odstupi od nas. 160. Zavoli bavljenje rukodeljem, premda u molitvenom raspolozenju. Ono, naime, ne donosi svagda svoj plod, a ona - uvek. Nemoj prekidati molitvu sve dok u potpunosti ne ispunis molitveni dug, niti slusaj pomisao koja ti govori da je vreme da sednes za posao. Osim toga, sedeci za poslom nemoj da se silno obuzimas delom kako ne bi, hitajuci, uznemirio srce svoje i ucinio ga neprikladnim za molitvu. 161. Um iz koga je ukradena misao o Bogu i koji stoji daleko od secanja na Njega vec ravnodusno gresi spoljasnjim culima. Jer, on vise ne moze da bude cuvar ni sluha ni jezika, buduci da je iz njegove unutrasnjosti otisla privrzenost ka podviznickom trudu nad samim sobom. 162. Desava se da se naprezemo da tvorimo cistu molitvu i da ne uspevamo. Medjutim, desava se i to da dusa prebiva u cistoj molitvi i bez naseg prinudjavanja. Prvo

97

proizilazi od nase nemoci, a drugo od blagodati odozgo, koja nas priziva ka iskanju dusevne cistote. I jednim i drugim, ona nas poucava da cistu molitvu ne pripisujemo sebi, vec da je smatramo darom Darodavca. Jer ne znamo kao sto treba o cemu cemo se moliti (Rim.8,26). Kada se desi da se naprezemo da tvorimo cistu molitvu i nismo u stanju, vec se pomracujemo, omocimo obraze suzama i molimo Boga da se razveje noc borbe i da u dusi zasija svetlost. 163. Secanje na telesnu pohotu smucuje [coveka]. Ono ne samo da ne dozvoljava razgovor sa Bogom, vec i um, koji se navodno moli, oskrnavljuje mastarijama gnusnih predstava. Dobro je neprestano prebivati u molitvi i um upraznjavati u besedi sa Bogom. Medjutim, da li je tako kod nas? Cesto se odvajajuci od reci molitve mi pratimo pomisli koje nas zavode, umesto da se udaljavamo od njih i umesto da nas ogorcuju, sto bi bio priznak nesaglasnosti volje sa onima koji nam podmecu neprilicno. I premda spoljasnjost pokazuje molitveni izgled (zbog preklonjenih kolena drugima izgleda da se molimo), mi mislju predstavljamo nesto prijatno: ljubazno razgovaramo sa prijateljima, sa gnevom grdimo neprijatelje, praznujemo sa gostima, zidamo kuce za srodnike, sadimo drvece, putujemo, bavimo se trgovinom, na silu nas privode svestenickom cinu, sa velikom brizljivoscu vodimo dela crkvi koje su nam urucene. I veliki deo svega toga prebiramo u mislima, saglasavajuci se sa svime sto nam predstavi pomisao onako kako je ugodno strasti koja nadahnjuje nase srce. 164. Molitva zahteva da um bude cist od svake pomisli i da u sebe ne prima nista sto nije molitveno, makar se radilo i o necem casnom. Naprotiv, kao nadahnut Bogom i odvojivsi se od svega, obavljaj svoj razgovor sa Njime jedinim. 165. Ko svoje vreme deli na rukodelje i molitvu, svoje telo ukrocuje trudom i njegove neuredne zahteve dovodi do umerenosti. Dusu, pak, koja se trudi zajedno sa telom i nakon izvesnog vremena zeli odmor, on oraspolozuje na molitvu kao na neko lakse [delo]. I dusa ka molitvi pristupa sa usrdnoscu i zivim silama. Jer, ona oseca utehu pri promeni dela i prelazu od jednog ka drugome, dok je dugotrajno zanimanje jednim istim pritiska. Ona se opterecuje jednoobraznoscu, dok je raznovrsnost zanimanja raduje. Njoj se cini da, ostavljajuci jedno delo, sa sebe skida neki teret zbog cega ka drugome pristupa kao sa svezim snagama i kao da tek zapocinje trud. 166. Ko ne voli da radi nedelatnoscu hrani strasti i zeljama daje slobodu da se ustremljuju ka predmetima koji su im srodni. To se najvise projavljuje u vreme molitve, buduci da je tada paznja uma potpuno progutana onim cime je zauzeto srce. On tada u pomislima prebira ono sto je donela strast koja je stupila u dejstvo umesto da besedi sa Bogom i da od Njega iste sebi korist. Znajuci to, sveti Pavle sa revnoscu napada lenjost i sve apostolskom vlascu obavezuje na trud (2.Sol.3,6-12). Delo je sidro za misao i daje joj bezopasan smer. Cak i ako odasvud nailaze bure i nailasci vetrova prete brodolomom, misao stoji nepokolebivo, zadrzavana delom kao sidrom. Ona se unekoliko koleba pomislima koje se podizu, ali ne pada u opasnost stoga sto su uze koje je drze silnije od vetrova koji jure. 167. Oni koji odbijaju rukodelje pod izgovorom da treba neprestano da se mole, u stvari se i ne mole. Upravo stoga sto misle da lenjoscu dusi ostave slobodu od briga, oni se zapetljavaju u lavirint bezizlaznih pomisli i postaju nesposobni za molitvu. Telo koje se trudi nad delom zadrzava misao pri sebi, buduci da ona, ne manje nego oci, treba da prati ono sto se radi i da sadejstvuje telu u nepogresivom vrsenju dejstava. Pokojno telo, naprotiv, misli daje slobodu da luta. Stoga se u vreme pokoja bude strasti. Pri svakom pohotljivom secanju one hvataju misao i ovladavaju njome kao zarobljenicom. 168. Postoji visa molitva savrsenih, neko ushicenje uma, svecelo odresenje od culnog, u kojoj se on neizrecivim uzdasima duha priblizuje ka Bogu koji vidi raspolozenje srca koje je otvoreno kao ispisana knjiga i koje u bezglasnim obrazima izrazava svoju volju. Tako je do treceg neba bio odnesen Pavle, ne znajuci da li u telu ili izvan tela (2.Kor.12,2). 169. Posle prve postoji i druga molitva. Na njoj um sa umilenjem prati reci koje proiznosi, znajuci kome upucuje molbu. 170. Molitva koju prekidaju pomisli i koja je sjedinjena sa telesnim brigama stoji daleko od nastrojenja koje prilici molitveniku. Takav ne cuje samog sebe, noseci se mislju

98

tamo-amo i ne secajuci se kakve reci izgovara. I zar ce Bozanstveni sluh obratiti paznju na ono na sto ni sam molitvenik, u svojoj rasejanosti, ne pazi? Kod onih koji su govorili: Pazi na molitvu moju, uslisi molitvu moju (Ps.16,1), i: Neka tvoje usi paze na glas moje molitve (Ps.129,2), sav um bese marljivo sabran. On se nije razlivao na ono na sta se obicno razliva i rasejava misao nemarnih koja ne vlada sobom.

NAPOMENE: 1.

Uzdrzanje, hrabrost, mudrost i pravda- Prim. prev.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

II O OSAM DUHOVA ZLA a) O STOMAKOUGADjANjU 1. Zacetak ploda je cvet, a pocetak delatnog zivota je - uzdrzanje. 2. Ko obuzdava stomak umanjuje strasti, a ko popusta pred prozdrljivoscu umnozava slastoljubivu pohotu. 3. Prvi medju neznaboznim narodima je Amalik, a prva medju strastima stomakougadjanje. 4. Hrana za oganj su drva, a hrana za stomak - jela. 5. Mnogo drva raspaljuje veliki plamen, a mnogo hrane hrani pohotu. 6. Plamen nestaje kad ponestane gradje, a oskudna hrana isusuje pohotu. 7. Pohota prema jelu je porodila neposlusnost, a slatko jelo je dovelo do isterivanja iz raja. 8. Skupa jela nasladjuju grlo, ali hrane i neuspavljivog crva pohotljivosti. 9. Stanjeno crevo priprema za bdenje na molitvi, a prepuno navodi na duboki san. 10. Trezvoumlje prati suvojedenje, a sit zivot u ugodnostima pogruzava um u duboku sanjivost. 11. Molitva isposnika je slicna mladom orlu koji para visine, a molitva onoga koji se gosti pada dole, opterecena sitoscu. 12. Um isposnika je kao svetla zvezda na cistom nebu, a um onoga koji se gosti kao mracno nebo u noci bez meseca. 13. Magla skriva sunceve zrake, a gusta isparenja upotrebljenih jela pomracuju um. 14. Zaprljano ogledalo ne predaje jasno crte lika koji se u njemu odrazava, a misaona sila, zamagljena sitoscu, ne prima poznanje Boga.

99

15. Zemlja koja se dugo ne obradjuje radja trnje, a um stomakougodnika - sramne pomisli. 16. Nije moguce obresti miris u gnoju, niti blagouhanje sagledavanja kod stomakougodnika. 17. Oko stomakougodnika trazi gde su gozbe, a oko uzdrzljivca - gde je sabor mudrih. 18. Dusa stomakougodnika broji dane spomena mucenika [radi obilnog rucka koji ga ocekuje], a dusa uzdrzljivca podrazava njihov zivot. 19. Plasljivi vojnik drhti od zvuka trube koji nagovestava borbu, a stomakougodnik od nagovestaja pocetka posta. 20. Stomakougodljivi monah je sluga svog stomaka, i pod njegovim bicem placa svakodnevni danak. 21. Hitri putnik brzo dostize do grada, a uzdrzljivi monah - do mirnog ustrojstva srca. 22. Spori putnik (koji nije dostigao naseljena mesta) noci u polju, pod otkrivenim nebom, a stomakougodljivi monah ne dostize do doma bestrasca. 23. Dim tamjana zamirisuje vazduh, a molitva uzdrzljivca - Boziji njuh. 24. Ukoliko se predajes pohoti sitosti stomaka, nista nece moci da zadovolji tvoje slastoljublje, buduci da je besnilo stomaka oganj koji unistava goruci gradju i svagda trazi novo vestastvo. 25. Puna mera (necega sto se stavlja u sasud) puni posudu, a stomak nece reci: "Dosta", pa makar se raspao. 26. Podizanje ruku je nagnalo u bekstvo Amalika, a dela koja su ustremljena gore pobedjuju plotske strasti. 27. Istrebljuj iz sebe sve sto ozivljava strasti i krepko umrtvljuj svoje telesne udove. 28. Kao sto mrtav neprijatelj u tebi ne pobudjuje strah, tako umrtvljeno telo nece pomutiti tvoju dusu. 29. Mrtvo telo ne oseca bol od vatre, ni uzdrzljivac - slast u umrtvljenom telu. 30. Ako pobedis Egipcanina, sakrij ga u pesku, tj, ako pobedis strast pohote nemoj nasicavati telo (vec ga drzi na suvojedenju). Jer, kao sto iz zemlje, kada se ovlazi, nice ono sto je u njoj bilo sakriveno, tako se i strast pohote razgoreva kada se telo nasiti. 31. Zgasnut plamen ponovo jarko plamti ako se dodaju suve grane. I ugasla slast pohote ponovo ozivljava kad se stomak nasiti jelima. 32. Nemoj imati sazaljenje prema telu kad pocne da se zali na iznemoglost, niti ga nasicuj ugodnim jelima. Jer, ako opet ojaca, ustace na tebe i podici ce protiv tebe nepomirljivu borbu sve dok ne zapleni tvoju dusu i ne preda te kao roba strasti bluda. 33. Umereno hranjeno telo je kao dobro ukrocen konj koji nikada nece zbaciti konjanika. Konj koji je obuzdan uzdom popusta i povinuje se ruci konjanika, a telo koje je ukroceno oskudicom u jelu i bdenjem se ne otima iz ruku pomisli koja je sela na njega, niti rze, kako inace cini kad je pokrenuto strasnim porivom. 34. Prejedanje hranom hrani pomisli, a pijani poji san mastom. 35. Prijatnost naslade umire cim hrana prodje kroz grlo, ali u tom grobu ozivljava pohotljivost. 36. Trud na obradjivanju svog dela zemlje kao plod donosi upokojenje, a razni vidovi zadovoljstva za svoj kraj imaju - gorenje (ili telesno ovde, ili kaznjenicko - tamo). 37. Onaj ko podvizima cini da vene cvet ploti, svakodnevno u telu pomislja o svojoj koncini. 38. Neka blagorazumnost srca trud uzdrzanja meri prema stanju tela kako, po raslabljenosti tela, i samo ne bi postradalo. 39. Neka se telo zadovolji umerenim podmirenjem prirodnih potreba. 40. Neka se tvoje telesno podviznistvo usmerava naravstvenim razlozima kako bi se naucio da bolujes srcem (zbog grehova) i da saosecas dusom.

100

41. Majka (pohotnog) slastoljublja jeste stomakougadjanje: ono radja slastoljubivu pohotljivost i mnoge druge strasti. Od njega, kao od nekog korena, nicu stabljike drugih strasti. Za kratko vreme postavsi drvece podjednako sa onim koje ga je rodilo, one se razgranavaju u poroke koji dosezu do neba. Tako su srebroljublje, gnev i tuga porod i izrasline stomakougadjanja. Stomakougodniku je ponajpre potreban novac da bi zadovoljio zelju koja uvek plamti, premda se nikada ne podmiruje; osim toga, on ce se svakako uzbuditi gnevom protiv onih koji ga ometaju da stekne novac; kada, pak, gnev bude bio nemocan da predje u delo, po nuznosti ce se pojaviti tuga. 42. Stomakougadjanju su vise nego bilo cemu drugome srodni sladostrasni pokreti. Zeleci da pokaze srodnost tih strasti, i sama priroda je polnim organima naznackla mesto pod stomakom. Tom bliskoscu ona oznacava njihovu tesnu vezu. Prema tome, ako oslabi ta strast (tj. pohota), znaci da je oslabilo ono sto je iznad, tj. stomak, a ako se osili i stupi u pokret, znaci da je primila silu odozgo. Medjutim, stomakougadjanje ne hrani i ne doji samo tu strast. Ono u coveku iskorenjuje svako dobro. Cim ono dodje do povrsine, obicno padaju i nestaju uzdrzanje, celomudrenost, hrabrost, trpljenje i sve ostale vrline. 43. Prekrasno je ostajati u predelima potrebe i starati se svim silama da se oni ne prestupe. Ukoliko nekoga pohota po malo preteze na stranu zitejskih slasti, vec nikakva rec nece biti u stanju da zaustavi njegovo stremljenje (u tom pravcu). Jer, za ono sto premasuje potrebe ne postoji granica. Neumorno staranje i beskrajna ispraznost bez mere umnozavaju trud (za svoje zadovoljenje), te hrane pohotu kao sto se plamen hrani dodavanjem drva.

b) O BLUDU 1. Uzdrzanje radja celomudrenost, a stomakougadjanje jeste majka bludne pohotljivosti. 2. Ulje hrani plamen svetilnika, a opstenje sa zenama raspaljuje oganj pohotne slasti. 3. Udarcima talasa se nosi tamo-amo nenatovareni brod, a bludnim pomislima neuzdrzljivi um. 4. Blud sebi prisvaja prejedanje i staje u red sa protivnicima uma, do kraja se boreci protiv njega zajedno sa njegovim neprijateljima. 5. Ljubitelj bezmolvija se tesko ranjava strelama neprijatelja, a onaj ko se mesa sa gomilom neprestano od njega prima rane. 6. Gledanje na zenu je otrovna strela koja ranjava dusu i u nju unosi otrov. I sto vise zastareva ta rana, utoliko pravi vecu ozledu. 7. Ko se cuva od tih strela ne ide na mnogoljudna sabranja i ne luta rasejano po praznicima. Jer, bolje je spokojno ostajati kuci i prebivati u molitvama, negoli, sa namerom da se uspostuju praznici, postati laki plen neprijatelja. 8. Ako hoces da budes celomudren, izbegavaj opstenje sa zenama i nikad im nemoj dati slobodu smelog obracanja. Jer, u pocetku one ili istinski imaju, ili licemerno pokazuju suzdrzljivu stidljivost, dok se kasnije odvazuju na sve. I to za tebe postaje udica koja lovi na smrt, vesta zamka koja vuce u pogibao. Neka te one ne dovedu u obmanu skromnim recima, buduci da se u njima krije zli otrov zverinji (zveri iz bezdana). 9. Bolje je da pridjes jarkoj vatri, negoli mladoj zeni dok si i sam mlad. Jer, osetivsi bol od ognja ka kome se priblizis, odmah ces odskociti dalje. Raznezivsi se, pak, zenskim recima, neces odjednom otici. 10. Buja trava koja raste pored vode, kao i strast necistote u opstenju sa zenama. 11. Onaj ko puni stomak i obecava da ce biti celomudren lici na onoga ko tvrdi da ce slamom zaustaviti dejstvo ognja. Kao sto je, medjutim, nemoguce slamom zaustaviti silu rasplamsalog ognja, tako je nemoguce prejedanjem zaustaviti vatreno stremljenje pohote. 12. Stub se opire na svoju osnovu, a bludna strast se pokoji na prejedanju.

101

13. Ladja u buri zuri u pristaniste, a celomudrena dusa iste pustinju. Ladja bezi od morskih talasa koji prete opas-oscu, a dusa od zenskih lica koja izazivaju pogibao. 14. Izgled ukrasene zene potapa gore nego talasi. Iz valova se, iz ljubavi prema zivotu, jos i moze isplivati, dok privlacni izgled zene navodi na preziranje i samog zivota. 15. Pustinjsko siblje je bezbedno od plamena, i celomudreni [monah], koji je daleko od zena, zasticen je od raspaljivanja strasti pohote. Jer, kao sto secanje na oganj nece sagoreti misli, tako ni strast nema silu kada nema hrane. 16. Ako se smilujes na protivnika, ostace ti neprijatelj, a ako postedis tu strast ustace na tebe. 17. Pogled na zenu kod neuzdrzljivog izaziva necistu strast, dok celomudrenog podstice na proslavljanje Boga. 18. Cak i ako pohotna strast pri obracanju sa zenama bude pokojna, nemoj verovati bestrascu koje obecava. Jer, i pas, okruzen gomilom, mase repom sve dok ne izadje iz nje, da bi odmah zatim pokazao ljutinu koja mu je svojstvena. 19. Kada secanje na zenu postane bestrasno mozes zakljuciti da si stupio u predeo celomudrenosti. Ukoliko ti, pak, njen lik obuzima dusu, znaj da si jos daleko od te vrline. Medjutim, ni u prvom slucaju se nemoj zadrzavati na takvim pomislima, niti besedi misleno sa zenskim likom, buduci da se ta strast lako vraca nazad. Opasnost od nje je vrlo blizu. 20. Umereno topljenje cisti srebro, a preterano ga ostecuje. Tako i celomudrena navika kvari dugotrajno predstavljanje zene u mislima. 21. Nemoj dugo razgovarati sa licem koje ti se predstavilo da se u tebi ne bi zapalio plamen slastoljublja, te da se ne bi zapalilo gumno tvoje duse. 22. Kao sto iskra, koja se dugo ostavi u slami, izaziva plamen, tako i dugotrajno secanje na zenu podize pohotu. 23. Ukoliko telo koje pohotstvuje na duh smiris podviznickim trudovima, iza granica ovog veka ces imati slavu koja je obecana recima o blazenstvima, buduci da si u borbi pobedio onoga ko se u tvome telu bori protiv zakona tvoga uma i porobljava te zakonom greha koji je u tvojim udovima (Rim.7,23). 24. Treba da shvatis da se odvojeni vidovi bluda, naime, telesni i duhovni blud, ostvaruju zajedno. Kada se bludna pomisao rastvori u tvom duhu, tvoja dusa se spaja sa prelesnom predstavom. Nemoj da se zanosis prizrakom koji nema stvarnosti da i telom ne bi ucinio nesto slicno. Duhom bluda bivaju prevareni svi koji unutrasnju preljubu ne odbijaju krstom. 25. Demon na sebe uzima zenski lik kako bi dusu naveo na sjedinjenje sa njim. Oblik zenskog lika na sebe uzima besplotni demon kako bi pohotljivom pomislju dusu naveo na blud. 26. Kaznjavaj pomisli oskudnoscu hrane kako bi mislile o gladi, a ne o bludu. 27. Sa molitvenim bdenjem sjedini suze kako bi stekao pomoc u borbi. 28. Za vreme bludne borbe nemoj prihvatati poziv na gozbu. 29. Demon pohote na revnosnog borca napada brzo, iznenada ga obasipajuci strelama strasne pohote, buduci da ne moze dugo da podnosi opaljivanje svetlonosnim ognjem koji ishodi iz njegovih podviznickih trudova. Ka onome, pak, ko je, usled varljive slasti pohote, oslabio u strogosti samoobuzdavanja on malo po malo pristupa i njegovo srce navodi na razgovor kako bi se ono, razgorevsi se zlom pohotom, predalo besedi sa njom, bilo njom zarobljeno i potpuno napustilo mrznju prema tom grehu. 30. Najopasnije je ako se srce pogruzilo u naviku na slasti pohote. Bice potrebno mnogo truda da se to rastinje iscupa iz korena. 31. Nemoj priucavati pomisao da stupa u besedu sa slastima pohote stoga sto se u gomili strasnih misli i pokreta razgoreva oganj (Ps.105,18). Raspaljujuci te, oni te navode na misljenje da je tesko zadrzati oganj prirode i da vise nisi u stanju da cinis nasilje nad prirodom. [Oni te navode na misao da nije toliko strasno ako] danas po nevolji zgresis, jer ces se sutra pokajati po zapovesti. Jer, (hriscanski) zakon je covekoljubiv, te lako oprasta greh onima koji se kaju. Pri tome, oni ti navode primer kako su neki pali posle

102

uzdrzanja i kako su se opet pokajali, pridajuci verovatnost svome varljivom savetu kako bi, srusivsi cvrstinu protivljenja nadom lakog obracenja kroz pokajanje, hram celomudrenosti pretvorili u dom bluda. 32. Pazi, covece uzdrzanja, da se pod izgovorom pokajanja ne varas neizvesnom nadom. Jer, mnogi su, pavsi, odmah bili pokoseni smrcu, dok drugi nisu imali snage da ustanu (od pada), vezani navikom na slast pohote kao zakonom. Jer, kako, covece, znas da ces biti ziv i da ces se pokajati i kako sebi naznacujes godine zivota? Padajuci, ti popustas telu, umesto da se predajes secanju na smrt, kako bi u srcu svom zivlje predstavio strasnu odluku suda i time ugasio mudrovanje raspaljenog tela. 33. Prirodni nacin zivota i za nas i za zivotinje je, po Sazdateljevom opredeljenju, jedan isti: Eto, dah vam, govori Bog coveku, svaku travu u polju. Vama i zverinju ce to biti hrana (Post.1,29-30). Dobivsi zajednicku hranu sa beslovesnima i svojim dosetkama je pretvorivsi u mnogo raskosniju, sa pravom treba da se smatramo nerazumniji od zivotinja, buduci da one ostaju u granicama prirode, ne narusavajuci ono sto je Bog postavio, dok mi ljudi, obdareni razumom, potpuno odstupamo od drevnog ustava. Jer, gde je lakomstvo kod beslovesnih? Kakvi pekari i kuvari na hiljade nacina pripremaju nasladu njihovom bednom stomaku? Ne vole li oni drevnu oskudnost, hraneci se travom i zadovoljavajuci se onim sto se nadje, koristeci za pice vodu, i to ponekad i retko? Stoga se oni i telesnim nasladama predaju redje, ne raspaljujuci zelje nikakvom hranom koja goji, i ne prepoznajuci uvek razliku izmedju muskog i zenskog pola. Jer, to osecanje im se daje jednom godisnje kada prirodni zakon, kao nacin za produzenje roda, odredjuje njihovo spajanje radi sejanja njima slicnih. U ostalo vreme oni se do te mere udaljuju medjusobno da potpuno zaboravljaju na tu zelju. U ljudima je, pak, skupocenim jelima nenasita pohota preljube posejala mahnite zelje koje ni u kakvo vreme ne dozvoljavaju da se strast smiri.

v) O SREBROLjUBLjU 1. Srebroljublje je koren svih zala. Ono, slicno rdjavim granama, hrani sve ostale strasti i ne dozvoljava da uvene ono sto je od njega procvetalo. 2. Onaj ko zeli da istrebi strasti, neka najpre iscupa ovaj njihov koren. Sve dok ostaje srebroljublje, neces imati nikakve koristi od odsecanja grana. Jer, i ako se odseku, one ce opet brzo izrasti. 3. Gramzljivi monah je kao pretovaren brod koji se lako potapa u talasima koje podize bura. 4. Negramzljivi monah je laki putnik koji na svakom mestu sebi nalazi pristaniste. 5. Negramzljivi monah je orao koji leti u visinama. On se sa visina spusta jedino kada ga prinudi potreba za hranom. 6. Takav je iznad svakog iskusenja, podsmevajuci se nad svim sto postoji. Stremeci gore, on se udaljuje od svega zemaljskog i zivi sa gornjima. Jer, on ima laka krila, koja nisu opterecena brigama. 7. Ako naidje nevolja, on bez tuge ostavlja svoje mesto. Ako nastane vreme smrti, on blagodusno odlazi odavde, buduci da nikakvim zemaljskim uzama nije vezao svoju dusu. 8. Gramzljivac je, naprotiv, sputan brigama, i slicno psu - privezan lancem. Ukoliko je prinudjen da se preseli, on tuzno secanje o imanju nosi sa sobom kao tesko i beskorisno breme. 9. Kad dodje smrt, on sa zaloscu ostavlja sadasnje. On predaje dusu, dok mu se oko ne spusta sa onoga sto ima kod sebe. I njega vuku kao pobeglog roba. On se razdvaja sa telom, ali se ne razdvaja od imanja, stoga sto je strast koja ga je obuzela silnija od onih koji ga vuku.

103

10. More se ne puni iako u sebe prima mnostvo reka. Ni pohota srebroljupca se ne siti vec sabranim imanjem. Ako ga udvoji, on opet zeli da udvoji udvojeno. I on nikada nece prestati da udvaja sve dok smrt ne presece taj beskorisni trud. 11. Blagorazumni monah ima u vidu samo potrebu tela, te prazan stomak puni samo hlebom i vodom. 12. On nece laskati bogatima kako bi stomaku pruzio nasladu, niti ce slobodan um predati u ropstvo mnogim gospodarima. Jer, njegove ruke su dovoljne da posluze telu i da zadovolje njegove prirodne potrebe. 13. Negramzljivi monah je neuhvatljivi borac i lak trkac koji brzo dostize do nagrade nebeskoga prizvanja (Fil.3,14). 14. Mnogogramzljivi monah se raduje mnogim prihodima, a negramzljivi - vencima zbog napretka. 15. Mnogogramzljivi monah marljivo radi, a negramzlji-vi provodi vreme u molitvama i citanju. 16. Srebroljubivi monah riznicu puni srebrom, a negramzljivi sabira riznicu na nebu. 17. Proklet da je onaj ko pravi idola i polaze ga u skrivenom mestu (Pon.Zak.27,15). Medjutim, takav je i onaj ko gaji strast srebroljublja. Prvi se bez koristi klanja laznom bogu, a drugi mastu o bogatstvu sakriveno nosi u srcu kao kumir. 18. Negramzljivi zivi bezbriznim zivotom, a mnogogramzljivi svagda boluje brigom o bogatstvu. 19. Odvesces u plen gomilu pomisli ukoliko srcu ne dozvolis da brine o vestastvenom. I krst ces poneti bez rasejavanja ukoliko se odreknes od zelje da imas sopstvenost. 20. Pomisao o vestastvenom sticanju predskazuje ti starost i bolesti, kako bi svoju nadu na Boga podelio sa nadom na imanje. 21. Onaj ko je izabrao podviznicki zivot u odricanju od sveta neka se oseni verom, neka se ukrepi ljubavlju i utvrdi nadom. Vera nije ostajanje bez icega, vec nepokolebivo ubedjenje u posed savrsenijeg, sa trpeljivim uzdanjem i zivom ljubavlju. 22. Kada se odreknes svih stvari vise nemoj obracati paznju na mracne pomisli koje ce te prekorevati zbog osiromasenja, predstavljajuci ti lisavanja, bedu i bescasce, kako bi te slikom takvog zlopacenja doveli do raskajavanja zbog slavne vrline. Medjutim, ukoliko proniknes u smisao takvog podviznistva, naci ces da ti se upravo zbog toga zbog cega te one prekorevaju tebi plete venac. 23. Ostavimo zitejske stvari i okrenimo se duhovnim dobrima. Dokle cemo se zaustavljati na decijim igrackama, ne dospevajuci do muskog nacina misljenja? U detinjstvu se radi zabave koriste kockice, lopte, i slicno. I deca su pristrasna prema tome sve dok ne dospeju u savrseni uzrast. A kada omuza, covek odbacuje sve to i sa usrdjem se zanima vaznim delima. Mi, pak, sve ostajemo u mladalackom uzrastu, diveci se onome sto je svojstveno detinjstvu i necemo da se pobrinemo o boljem, tj. o tome sto prilici muzevima. Kao sto je sramno gledati kako odrastao covek sedi u gomili pepela i crta po njemu decije sare, tako je sramotno, ili cak i sramnije, videti kako oni koji imaju u vidu nasladjivanje vecnim dobrima riju po prahu zemaljskih stvari te, neprikladnoscu takvih postupaka, sramote dostojanstvo zaveta. Uzrok toga je, kako izgleda, u tome sto mi sebi ne predstavljamo nista vaznije od vidljivog, sto nismo svesni beznacajnosti sadasnjih dobara i prevashodstva tamosnjih dobara, te sto se oslepljujemo bleskom onoga sto se ovde smatra vrednim postovanja, prilepljujuci se uz njega svom zeljom. 24. Pocnimo da se odvajamo od sadasnjih dobara, zanemarimo imanje i novac i sve sto u sebe pogruzava i potopljuje pomisao. Kad se nadjemo u buri, izbacimo tovar kako bi se spasao krmanos (um) i posada (pomisli). Ako oni koji plove morem u vreme bure ne mare za svoj tovar, te svojim rukama i skupocene stvari bacaju u more, svoj zivot stavljajuci iznad imanja, zbog cega mi radi boljeg zivota ne prenebregavamo ono sto dusu vuce u bezdan? Zbog cega kod nas nije toliko jak strah Boziji koliko je kod njih jak strah od mora? Oni iz ljubavi prema vremenskom zivotu ne smatraju visokim gubitkom pogibao onog sto voze, a mi, govoreci da zelimo vecni zivot, ne prenebregavamo ni

104

malenkosti, vec se resavamo da je bolje da poginemo sa nistavnim tovarom, negoli da se spasemo, lisivsi se njega. Zbog toga vas umoljavam da sve svucemo sa sebe. Borci u borbu ne stupaju obuceni, buduci da ih zakon borbe na popriste izvodi nage. I bilo da je vrucina, ili hladovina, oni istupaju ostavljajuci odecu van poprista. Onaj ko se ne saglasi da se obnazi mora da se odrekne i od borbe. Mi, pak, davsi zavet da se podvizavamo, ne samo da ne skidamo odecu (posedovanja), nego stupamo u podvig noseci na plecima hiljadu bremena, pruzajuci protivnicima mnostvo mogucnosti da nas uhvate. 25. Kako ce gramzljivac da se bori sa duhovima zlobe kada je njemu [zbog te strasti] lako nanositi udarce? Kako ce se sa duhom srebroljublja boriti onaj ko je zasut novcem? Kako ce zaobici demone, koji su liseni svake brige, onaj ko je obucen u hiljade briga? Bozanstveno Pismo govori: Nag ce pobeci u taj dan (Am.2,16). Nag je onaj ko nije obucen u bezbrojne prnje briga o zitejskim delima; nag je onaj kome mnogoslozne pomisli o novcu i imanju ne smetaju da brzo trci. Jer, zlobnici nagog tesko mogu uhvatiti. 26. Borci se bore nagi i premazani uljem. Nagost cini da borci ne mogu da se uhvate ni za sta, a mazanje uljem im daje mogucnost da iskliznu iz ruku cak i ako ih protivnik uhvati. Zbog toga se protivnici staraju da jedan drugog pospu zemljom kako bi prahom ucinili da gladkost ulja postane hrapava. Time bi sebi dali mogucnost da zadrze protivnika u rukama kad ga jednom uhvate. Sto je prah kod njih, to su u nasem podvigu zemaljska dela, a sto je kod njih ulje, kod nas je otsustvo briga. 27. Savrsenoj dusi je svojstveno da nema briga, dok je necastivoj svojstveno da se satire brigama. O savrsenoj dusi je receno da je kao krin u trnju (Pes.2,2). To oznacava dusu koja usred onih koji se brinu o mnogome zivi bezbrizno. Krin i u Jevandjelju oznacava dusu koja nema briga, buduci da je receno: Ne trudi se niti prede, pa ipak je odevena u slavu koja je veca od Solomonove (Mt.6,28). O onima, pak, koji imaju mnogo briga o telesnom se kaze: Sav zivot necastivog je u brigama (Jov 15,20). I zaista, necastivo je rasprostirati brigu o telesnom na citav zivot i uopste se ne brinuti o buducem (2,86). 28. Mera sticanja treba da bude potreba. Ono sto prevazilazi tu meru, tj. izlisnost, jeste nesto opterecujuce, a ne olaksavajuce. Odeca koja je srazmerna sa telom ujedno sacinjava i potrebu i ukras. Odeca, pak, koja sa svih strana pada, opasuje noge i vuce se po zemlji ne samo da je ruzna, nego i ometa svaki posao. Tako i imanje koje prevazilazi telesnu potrebu ujedno predstavlja i smetnju za vrlinu i podvrgava se prekoru onih koji su u stanju da ispitaju prirodu stvari. 29. Negramzljivoscu mi ne nazivamo nevoljno siromastvo koje, desavajuci se po nuzdi, pritiska duh i koje se, kao neproizvoljno, smatra nesnosnim, vec dobrovoljnu resenost da se [covek] zadovolji sa malim. Ona se stice samovlasnoscu pomisli koja zahteva trud sve dotle dok se upraznjavanje ne pretvori u naviku. Ona ce, pak, i ono sto je dugo izgledalo tesko i neizdrzljivo uciniti podnosljivim. Zelju ne vara silno samo telesna krasota, vec i blesak bogatstva. U oba slucaja je potrebna hrabra dusa kako se ne bi ustupilo pred njihovom varljivoscu. 30. Zaista treba smatrati velikim i nazvati hrabrim one koji na ovom popristu pobedjuju iako ih napadaju i saplicu pomisli ubedljivim dokazima, slicno pokretima tela, starajuci se da dokazu kako se treba saglasiti sa misljenjem mnogih i kako treba priznati za istinski dobro ono sto samo izgleda kao dobro, ne odbijajuci ono sto se, po opstem mnjenju, smatra vrednim. One nagovaraju da se [covek] ne uklanja od posedovanja onoga sto je sam Sazdatelj dao na upotrebu, te da ne izoblicava uzaludno sticanje onoga sto je privedeno u bice sa nekim ciljem, a ne tek tako. Ti podviznici su zaista dostojni divljenja, buduci da nisu ustupili pred protivnikom. Oni nisu pobegli sa poprista, niti su se dali u ruke neprijatelja. Utvrdivsi svoja kolena na ispravnom rasudjivanju, oni se nisu priklonili sticanju zemaljskih stvari, vec su nerasejani zivot pretpostavili meteznom, umerenoscu u potrebama stekavsi bezmeteznost. 31. Drevni svetitelji su do te mere rasprostirali revnost za negramzljivost da su vodili zivot bez krova nad glavom, hraneci se onim sto je davala priroda. Oni bi nalazili postelju na mestu gde bi se zadesili. Oni nisu imali ni krov, ni postelju, ni trpezu, dok im je ovcija koza sluzila kao odeca. Oni su se trudili da sa svom tacnoscu slede Gospodnji savet: Pogledajte na ptice nebeske... Pogledajte na krinove u polju... (Mt.6,26-18). Oni

105

su iskreno verovali da ce ono sto je potrebno telu doci samo od sebe ukoliko se ugadja Bogu koji sve daje i ukoliko se iznad svega brine o sticanju Carstva nebeskog. 32. Kako ce nas zivot, odasvud okruzen svakim izobiljem, da se uporedi sa zivotom onih blazenih koje nisu uznemiravale pomisli o telu i telesnom i koje je neka cista ceznja za Bozanstvenim, neprestano ih ushicujuci ka uzvisenom, ubedjivala da zaborave na ono sto se na zemlji smatra bljestavim? Oni na zemlji nisu imali nista osim tela koje je priroda zadrzava dole. Medjutim, oni su i njega zeleli da imaju sa sobom tamo gde su prebivali umom, sagledavajuci nebeska blaga. I oni se nikada ne bi odvajali od tamosnje sladosti kad ih priroda ne bi vracala ka podmirivanju telesnih potreba. Zbog postovanja prema Onome koji je dusu svezao sa telom, oni su prinudjeni da se pobrinu od telu, premda smatraju da je krajnje potrebno otudjenje od njega. 33. Telesna potreba brzo tece i prolazi. Ona u proslosti nije promisljala o sadasnjem, niti u sadasnjem ne promislja o buducem: ona leci samo sadasnje. Trud, pak, vrline jeste seme koje daje plod koji ne oskudeva. On i u vreme samog naprezanja raduje savest ocekivanjem sladosti, i po preseljenju odavde se pokazuje kao divan i kao sauzrocnik vecnog veselja. 34. Put koji vodi u Carstvo je vrlo tezak, buduci da je uzak i sa svih strana okruzen strminama. Zbog cega se onda obremenjujemo teretom novca i druge svojine i pokusavamo da idemo njime? Rasejavajuci i vukuci dole, brige o vestastvenom cine da se lako padne, narocito tamo gde je potrebna ostra i trezvoumna paznja. Cak i pri takvoj paznji putovanje retko prolazi bez padova usled teskoca na uskom putu po strminama. Za opterecenog nepotrebnim teretom posedovanja, pak, pad je neizbezan. Ta i samo posedovanje je vec pad. 35. Nas zivot u odnosu na sticanje moze biti trostruk: uzvisen, srednji i ovestastvljen i mnogogramzljiv. U raju je prvostvorenome bilo receno: Jesces poljsko bilje (Post.1,29). Dostojanstvo Onoga koji je naredio svedoci o punoj dovoljnosti takve hrane za zivot koji je coveku naznacen. Pojasnjavajuci tu dovoljnost mozemo dodati da je takva hrana bila najprikladnija za ocuvanje zeljene vitkosti u onima koji su stvoreni po obrazu Bozijem: njome mislena sila svagda ostaje laka i trezvoumlje nepomraceno. Sve sto je bilo potrebno za zivot nudilo se samo od sebe tako da se um, ostajuci slobodan od telesnih napora, sve vreme uznosio ka duhovnim sagledavanjima koja su u njemu razlivala neiscrpno veselje. Takvo delanje je u njemu vaspitavao sam Bog koji je, po svom blagovoljenju, svakodnevno dolazio k njemu radi razgovora. Takva je norma zivota koji je svojstven coveku. Njegova sustina se ne moze izmeniti, niti ukinuti, iako je moguce da se promeni nacin njegovog ispoljavanja, kao sto se i desilo usled kasnijeg pada. Onome ko je prestupio zapovest i izgnan iz raja, Bog odredjuje drugi nacin zivota, koji odgovara njegovom palom stanju. On naredjuje da onaj koji pokojem nije umeo da se koristi kao sto prilici i koji nije znao da postojano prebiva u sluzenju Bogu i razgovoru sa Njim (imajuci slobodno vreme i nemajuci potrebe za telesnim trudom), hranu treba da stice radom i trudom. Za hranu mu je odredjen hleb koji dobija u znoju lica, a za odecu kozne rize, kojima se odredjuje granica gramzljivosti i sujeti. Prvobitna rajska negramzljivost je zamenjena skromnim imanjem, koje je, uostalom, i pored znojnog truda, vise zavisilo od Bozijeg blagoslova. Iz toga su se na delu raskrila tri nacina zivota: jedni su zadovoljni sa skromnim imanjem, u znoju lica svoga se uzdajuci u Boga; drugi su se, udubivsi se u nadi na Boga, sasvim odrekli svakog sticanja (revnujuci da vaspostave rajsku negramzljivost) i bili hranjeni Bogom; a treci su se udubili u trud svake vrste i na njemu zasnovali nadu za potrebnim, obezbedjenje svog zivota polazuci u mnogo imanje. Poslednji su zaboravili na Boga: za njih je bog postala gramzljivost. To su tri vida naseg odnosa prema sticanju. 36. Drugi vid predstavlja ponasanje koje je (prvenstveno) prilicno razumnom bicu: provoditi vreme u sluzenju Bogu i potrebno dobijati iz riznice Bozijeg promisla; nadati se na Bozije staranje i zemlju imati kao riznicu; iskreno sluziti Sazdatelju i na tvar polagati danak opskrbljivanja potreba; ovde biti stranac a stanistem smatrati ono koje je pripremljeno na nebu. Takav zivot je u pocetku odredio Sazdatelj i njime su, povinujuci mu se, ziveli svi sveti (kao Ilija, Jelisej, prorocki sinovi, Preteca, apostolski cin).

106

37. Takva je visa negramzljivost svetih. Medjutim, mnogo korisnog postoji i u srednjoj negramzljivosti, koja odgovara vremenu i potrebi. Premda i ne moze da se izbori za prvenstvo i da se pohvali ravnom cascu sa prevashodnim nacinom zivota, njoj neosporno pripada drugi stepen casti. Prvi svetitelji (sa savrsenom negramzljivoscu) su ziveli jedino za dusu i za Boga koji ju je sazdao, ni u sta ne racunajuci telo. Ipak, oni su i bez brige o njemu imali sve potrebno, i to ne od onoga sto je prethodno sabrano u zitnice, nego od onoga sto je, po Bozijem blagovoljenju, blagovremeno postajalo dostupno. Svetitelji koji slede za njima (sa srednjom negramzljivoscu) su svoje ruke upotrebljavali saglasno sa merom koju je zahtevalo najneophodnije usluzivanje tela, brinuci se o neophodnoj utehi tela i promisljajuci o tome da se, usled zanemarivanja zivotne strane, ne razrusi ono sto je, po volji Sazdatelja, sjedinjeno sa nama (tj. telo). Pa ipak, oni su veci deo vremena provodili u brizi za dusu, u molitvama, u bogomisliju i potrebnim zanimanjima, imajuci u vidu napredovanje u dobrim delima. 38. Poslednji su, pak, u potpunosti postavsi telo, sebe svecelo posvetili sluzenju zemnom kumiru zeleci da imaju ne samo ono sto je dovoljno za telesni zivot, vec i ono sto ih ne bi razlikovalo od onih koji se odlikuju izobiljem i to stoga sto bi bar time bili svima pred ocima. Time oni ocigledno pokazuju svoje bezumlje, zeleci da se pohvale onim sto je za osudu, te misleci da na sebe obrate paznju i zasluze divljenje onim sto je dostojno prezira i podsmeha. Ono sto je saglasno sa nekim zvanjem da je povod za odobravanje, dok ono sto ne prilici zvanju (premda u drugim okolnostima i nije rdjavo) izaziva negodovanje, buduci da ne prilici mestu. 39. Kojima od navedenih su srednji blizi? Naravno, onima kojima se priblizavaju delom, razglasavajuci svoje srodstvo sa njima time sto se staraju da su im bliski po zivotu. Iako sacinjavaju srednji cin izmedju jednih i drugih, oni nisu podjednako skloni i jednima i drugima, vec neposredno slede za onima sto su ispred, mladalackom nogom stupajuci njihovim tragom. Oni su udaljeni od onih koju su iza njih onoliko koliko se oni koji trce razdvajaju od onih koji hodaju, ili cak - stoje u mestu. Prvi, pak, sa poslednjima nemaju nista zajednicko. Jer, kakva je veza onih koji imaju mnogo vestastvenog sa negramzljivima? Kakva je zajednica onih koji mudruju telesno sa onima koji razmisljaju duhovno? Kakav je zajednicki udeo onih koji su okovani zitejskim delima sa onima koji bezbrizno sluze Bogu? Jedni apostolski ostavljaju sve sto su stekli, a drugi sticu i ono sto nisu imali. Jedni prebivaju u bezmolviju, unutrasnje prilazuci staranje o duhovnom napretku, a drugi vode sve vrste borbe, ratujuci za novac i imanje. Jedni se sa duhovima zlobe prepiru oko nebeskih blaga, a drugi radi zemaljskih dobara napadaju slicne sebi. Jednima Pavle govori: Da sijate kao svetila u vasioni (Fil.2,15), svetleci slavom zivota i za one koje vide postavsi vinovnici dobrog oponasanja, dok je drugima receno: Ime se moje zbog vas huli (Rim.2,24), buduci da postupate suprotno zvanju i buduci da nosite spoljasnjost koja protivreci delima. 40. Ko se nece uzgnusati onog ko govori da se odrekao zitejskog, a na delu se predaje njegovim razbibrigama; i onog ko se hvali da je prezreo svet, a do strasti se predaje svetskim delima; i onog ko je obecao da nece obracati paznju na zemaljsko, a delima pokazuje lazljivost obecanja; i onog ko tvrdi da se rastao sa sujetom, a ne odvaja se od nje? Ako si izasao iz Egipta, sta imas zajednickog sa pravljenjem cigli? Ako ides pustinjom, zureci ka obecanoj zemlji, zasto kasnis, baveci se uzaludnim poslovima, te postajes spor putnik na dalekom putu? Zbog cega lutas po raskrsnicama, podvrgavajuci se opasnosti da ne dostignes pokoj, kada put koji te ocekuje zahteva svaku marljivost? Kada si polozio ruku svoju na plug, zbog cega se obazires nazad, gubeci iz vida Carstvo Bozije? Kada si iza sebe ostavio pet zapaljenih gradova, zbog cega se obazires da vidis sta se u njima desava? Kada si uzeo krst, idi za Hristom, ostavivsi sve stoga sto On, sa kojim si se sjedinio, zeli da ga volis iznad svega. 41. Telo nema potrebe za mnogim utehama: potrudi se o tome. Jer, ti si privremeno vezan sa telom. Stoga treba da se pobrines o njemu kako bi ga imao kao saradnika u vrsenju vrlina i kako dusa ne bi imala smetnju u svom napredovanju. I kako ce imati vremena da se seti Boga onaj ko se stara o volovima, ko svakodnevno prebraja stado ovaca, ko neprestano pohadja vinograd, sumu, njive i baste, kad mu ni ceo dan nije dovoljan da obavi sve poslove? Kada ce on naci vremena da se poduhvati

107

psalmopojanja? Kada - da se pomoli? Kako ce naci vreme za upraznjavanje u bogomislenom sagledavanju? Medjutim, cak i da retko nadje mogucnost da se izmedju drugih dela pomoli, zar ce njegova molitva Vladici biti cista, buduci da mu misao nije odvojena od onoga za sta je vezana njegova briga i staranje? Kako ce on posmatrati kretanje strasti kako bi primetio jucerasnje i sadasnje stanje i zapazio razliku na bolje ili na gore? Kako ce razmrsiti pomisli koje se mnogoobrazno smenjuju i otezavaju samo posmatranje? Ili, zar ne primecujes kako te danju lome dela, a nocu briga o njima, cineci da se vreme odmora pretvori u vreme mucenja? Privodeci na misao onoga ko je narusio granicu, ko je ostetio plodove, ko je presekao vodu za zalivanje, ko je izgazio pasu, ko cini ili je ucinio neku drugu stetu, ili se prepire i spori, secanje razdrazajnu silu duse dovodi do besnila, pobudjujuci na osvetu i ne dajuci vreme za san i pokoj, a jos manje za molitvu koja zahteva veliko bezmolvije i slobodu [od svega], kao i razresenje od svih briga.

g) O GNEVU 1. Gnev je besna strast koja lako izvodi iz uravnotezenosti cak i one koji imaju poznanje. On dusu cini slicnom zveri i navodi je da se udaljava od opstenja. 2. Silni vetar ne koleba stub, kao sto ni negnevljivu dusu ne uznemirava razdrazljivost. 3. Voda se koleba dejstvom vetra, dok se razdrazljivi uznemiruje nerasudnim pomislima. 4. Gnevljivi monah je pustinjski vepar. Cim vidi nekoga - otkriva zube. 5. Uvecanje magle zgusnjava vazduh, a pokret razdrazljivosti ogrubljuje um gnevljivca. 6. Oblak zaklanja sunce, a pomisao zlopamcenja - um. 7. Lav u kavezu neprestano potresa zapore na vratima, a razdrazljivi u keliji prebira gnevljive pomisli. 8. Mirno more je prijatan prizor, premda ne toliko koliko - mirno nastrojenje duha. 9. U tihom moru igraju delfini, i u mirnom nastrojenju duha nicu bogodolicne misli. 10. Dugotrpeljivi monah je tihi izvor koji svima pruza prijatno pice, a um gnevljivog je svagda pomucen i zednome ne pruza vodu. Ukoliko se, pak, i desi da je pruzi, bice mutna i neprikladna. 11. Kod gnevljivca su oci mutne i krvave, te izoblicavaju smucenost srca. Lice, pak, dugotrpeljivog je spokojno, dok su mu oci dobronamerne i gledaju pravo. 12. Krotost covekova ce se pomenuti kod Boga (Ps.131,1), i negnevljiva dusa postaje hram Svetoga Duha. 13. Hristos priklanja glavu ka dugotrpeljivom duhu, a umireni um postaje obitelj Svete Trojice. 14. U zlopamtljivoj dusi zive lisice, a u uznemirenom srcu se kriju zveri. 15. Castan covek izbegava sramno mesto, a Bog - zlopamtljivo srce. 16. Vodu pomucuje kamen koji padne, a srce coveka - rdjava rec. 17. Udalji gnevljive pomisli iz svoje duse i ne dopustaj da se razdrazljivost useli u tvoje srce, te neces biti smucen u vreme molitve. 18. Dim od trule slame ujeda oci, a zlopamcenje - um za vreme molitve. 19. Pomisli gnevljivca su porod aspide, koji izjeda srce koje ga je rodilo. 20. Molitva razdrazenog je mrzak dim, a psalmopojanje gnevljivog - neprijatan zvuk. 21. Dar zlopamtljivog je crvljiva zrtva, koja ne treba da se priblizi oltaru ociscenja. 22. Razdrazljivac vidi smutljive snove, a gnevljivi mastaju o napadu zveri. 23. Dugotrpeljivi covek u vidjenju vidi sabore svetih andjela, a nezlopamtljivi se upraznjava u duhovnim recima, nocu primajuci razresenje tajni.

108

24. Videvsi da se nismo zapalili u samoj vatri uvrede, demoni se staraju da u tisini pobude ono sto je vladalacko u nama (um) kako bismo naknadno ustali protiv onih prema kojima smo sacuvali mir dok su bili sa nama licem u lice. 25. Kada se mirno zavrsi tvoj spor ili razmirica sa bratom povodom nekog nezadovoljstva, smatraj da si sam pogresio kako se u bezmolviju u tvom srcu ne bi razvila borba pomisli od kojih bi jedne isticale nistavnost uvrede (prekorevajuci zbog zadrzavanja na ozaloscenju), a druge - njenu vaznost (navodeci na tebe zaljenje zbog toga sto nisi uzvratio istom uvredom). 26. Ukoliko silno razdrazenje ogorci neke od bratije u opstezicu, pomisli pred njima pocinju da ublazavaju one koji zive u usamljenosti kako bi ih lisile blagodusnog trpljenja ili ih udaljile od poprista ljubavi. 27. Onaj ko blagodusnim trpljenjem od sebe odbija gnev, i ljubavlju - ogorcenje, dvema vrlinama odguruje dve zle i gnevljive zveri. 28. Onaj ko na kolenima ogorcenog moli da prekine gnev, odjednom obojicu udaljuje od razdrazljivosti. 29. Ko izmiruje gnevljivce pobedjuje sam duh gneva. 30. Ko radi mira trpi srditog, zaista jeste sin mira. 31. Pripremi se da budes krotak i ratoboran: krotak sa ljudima, a ratoboran sa nasim neprijateljem. Jer, prirodna upotreba gneva se i sastoji u neprijateljevanju protiv zmije. 32. Krotost krotkog se sastoji u tome da, radi ljubavi, bude velikodusan prema bratu i da se bori sa (gnevljivom) pomisli. 33. Krotki treba da bude spreman i za borbu, ne rasprostiruci krotost na zle pomisli i ne sireci borbu na bliznje po prirodi. 34. Nemoj prirodnu upotrebu gneva preokretati u protiv-prirodnu, tj. nemoj se gneviti protiv brata, upodobljavajuci se zmiji, niti se saglasuj sa zlobnim pomislima, bratimeci se sa zmijom. 35. Ako i pretrpi nesto skorbno, krotki ne ostavlja ljubav, vec radi nje sve snosi, sve trpi (1.Kor.13). 36. Ako je delo ljubavi - imati dugotrpljenje, onda je borba protiv brata stvar neljubavnosti. 37. Gnev budi ogorcenje i mrznju, a ljubav ih svo troje odgoni. 38. Ako si utvrdjen u ljubavi, onda vise pazi na nju negoli na onoga ko te vredja. 39. Onaj ko je stekao vrlinu ljubavi lovi strasti koje su svojstvene rdjavima. 40. Onaj ko od Svete Trojice ima tri vrline - veru, nadu i ljubav, bice kao grad sa tri zida, utvrdjen kulama vrlina kao puskarnicama. 41. Onaj ko se ranjava uvredama drugih, ne odnoseci ih na djavola kao na izvor, jos vise izaziva neprijatelja da priprema strele protiv njega, buduci da mu dusa pada, ranjena opanjkavanjem. 42. Trpeci i najvecu uvredu ili tesku klevetu, nemoj biti zlopamtljiv, vec blagosiljaj. 43. Ko je zlopamtljiv prema demonima, nece biti zlopamtljiv prema ljudima. Medjutim, onaj ko je zlopamtljiv prema bratu, sa demonima je sklopio mir. 44. Gnev i mrznja su pozar srca, a dusa nezlopamtljivih se orosuje duhovnom rosom. 45. Ognjeno ugljevlje od sebe ispusta iskre, a zlopamtljive duse iz sebe izbacuju zlobne pomisli. 46. Kao sto ujed skorpije izaziva zestok bol, tako i zlopamtljiva dusa u sebi drzi najgorci otrov. 47. Kada su ga vredjali, David nije nista odgovarao, vec je zaustavio i Avesinu osvetoljubivost (2.Car.16,10). Ni ti ne uzvracaj uvredom kada te klevecu, vec ukroti i onoga ko bi hteo da te osveti. 48. Trpeljivo podnosi uvredu i ustima zakljucaj vrata gnevu: u tome se sastoji tvoj napredak.

109

49. Nista ne odgovaraj onima koji ti prete, kako bi cutanjem zatvorio usta koja disu plamenom. 50. Stavivsi uzdu na svoja usta, ti ces priciniti osetljiv bol onima koji ti prete i koji te vredjaju. 51. Cuteci, ti neces biti progutan uvredom. I onaj ko te vredja bice silno ranjen tvojim cutanjem, videci kako velikodusno podnosis njegovu drskost.

d) O TUZI 1. Ozalosceni monah ne zna za duhovnu sladost. Tuga je uvenulost duse i javlja se kao posledica gnevnih pomisli. Jer, gnev iste osvetu, a neuspeh u osveti radja tugu. 2. Tuga je lavlja strast koja lako guta ozaloscenoga. 3. Tuga je crv u srcu koji izjeda majku koja ga je rodila. 4. Majka se muci kada radja dete, ali se oslobadja muke kada ga rodi. Tuga, medjutim, i za vreme radjanja izaziva veliki bol, i po rodjenju muci ne manjim bolom. 5. Ozalosceni monah ne zna za duhovnu radost, kao sto onaj ko pati od velike groznice ne oseca ukus meda. 6. Ozalosceni monah svoj um nece podici ka sagledavanju i nikada nece uzdici cistu molitvu, buduci da tuga ometa svako dobro. 7. Uze na nogama ometaju brzi hod, a tuga je smetnja sagledavanju. 8. Onaj koga zarobe varvari biva zakovan u gvozdje, a zarobljen strastima se vezuje tugom. 9. Tuga nema silu ako nema drugih strasti, kao sto ni uze ne vezu ukoliko nema svezanih. 10. Svezani tugom je pobedjen strastima i kao izoblicenje svog poraza nosi uze. Jer, tuga je posledica nezadovoljene samoljubive zelje, a zelja je povezana sa svim strastima. 11. Ko je savladao zelje, savladao je strasti, a ko je pobedio strasti, izbegao je tugu. 12. Uzdrzljivi se ne zalosti zbog toga sto nije dosao do hrane, celomudreni se ne zalosti zbog toga sto nije upao u sramnu neprilicnost, negnevljivi - sto mu nije uspelo da se osveti, smirenoumni - sto je lisen ljudske pocasti, negramzljivi - sto je pretrpeo neuspeh. Oni su potpuno u sebi pogasili sve takve zelje i stoga ne osecaju takvu tugu. Jer, bestrasnog ne ranjava tuga, kao sto odevenog u oklop ne probija strela. 13. Stit vojniku pruza zastitu, a gradu - zidine. Medjutim, monahu najvecu zastitu pruza bestrasce. Jer, stit cesto probija strela koja leti, i zid rusi mnostvo vojnika. Bestrasce, medjutim, tuga ne moze savladati. 14. Ko je savladao strasti, nadvladao je tugu. Onaj, pak, ko je savladan strasnom slascu, nece izbeci njene uze. 15. Ko se cesto rastuzuje, a sebi pripisuje bestrasce, lici na bolesnika koji se pretvara da je zdrav. Jer, kao sto bolesnika otkriva boja lica, tako strasnoga izoblicava tuga. 16. Ko voli svet imace veliku tugu, a ko prezire sve sto je u svetu - uvek je veseo. 17. Kada gramzljivi pretrpi gubitak, gorko tuguje, a onaj koji prezire imanje - nema briga. 18. Slavoljubivi se zalosti kada trpi bescasce, a smirenoumni ga prima kao prijatelja. 19. Topionica cisti necisto srebro, a tuga po Bogu - srce u gresima. 20. Cesto pretapanje umanjuje olovo, i svetske zalosti slabe um. 21. Mrak umanjuje energiju ociju, a tuga pritupljuje sagledavanje uma. 22. Sunceva svetlost ne dopire u dubinu vodenu, i srce u tuzi ne ozaruje svetlo sagledavanje uma.

110

23. Suncev izlazak je mio svakom coveku. Medjutim, zalosna dusa se ne nasladjuje njime. 24. Bolest zeluca preseca dejstvo ukusa, i tuga oduzima osecanje duse. 25. Onaj ko prezire svetska zadovoljstva nece biti smucen pomislima tuge. 26. Kada u sebi savezom mira budes sjedinio trojicu (tj. duh, dusu i telo) ti ces, kao onaj ko se objedinio po zapovesti Bozanstvene Trojice, cuti: Blazeni mirotvorci, jer ce se sinovi Boziji nazvati (Mt.5,9). 27. Veliki je taj savez mira zato sto se sa njim sjedinjuje i radost koja prosvecuje misleno oko za sagledavanje visih dobara. 28. Ukoliko steknemo mirotvornu radost u teskim okolnostima, lako cemo sa blagodarnoscu odbijati zalost i demona tuge koji rice i iste da proguta dusu, najvise je napadajuci u skorbi, i koji priprema mesto i duhu uninija kako bi zajedno silnije pomracili dusu i upropastili njen trud. 29. Neka radost mira za nas bude zakon koji je napisan u srcu. Neka ona progoni tugu, gasi gnev, odbija mrznju, unistava osvetoljubivost, rasejava uninije i skorb pretvara u veselje. 30. Skrivajuci se u mirnoj blagodusnosti, ta radostje more vrlina koje krstom potapa djavolsku vojsku. 31. Medjutim, treba da razumes da postoji i suprotna radost - smucujuca. Pazi da se ne prevaris senkom i da umesto jedne ne primis drugu. Jer, demoni se sakrivaju i ispod [navodnih] duhovnih darova kako bi prizrakom uveli um u zabludu i doveli ga do besnila. Duhovna radost prilazi bez ikakvog spoljasnjeg razloga, nalazeci premudrog vodica u tuzi po Bogu. 32. Tuga po Bogu suzama obnavlja dusu, veseli brizljivo staranje o smrti i sudu koji se priblizavaju, i malo po malo uci da se oni ocekuju sa zeljom. 33. Neispunjene zelje radjaju tugu, a molitve i blagodarenje ih isusuju. 34. Medju gnevljivcima se krece tuga koja posreduje. Ukoliko se neko od njih otrezni i drugom pruzi ruku sa izvinjenjem, prognace gorku tugu. 35. Tuga postaje bolest duse i tela. Dusu ona porobljava, a telo isusuje. 36. Tuga se radja od onoga sto je protivno (od bede, skorbi, ogorcenja). Od tuge proizilazi mracno raspolozenje duha (kao sto se kaze: "On nije u duhu"). Od njih zajedno se radja besmislena svadljivost (gundjanje na sve). 37. Ako hoces da savladas tugu sa mracnim raspolozenjem duha, zagrli blagodusnu ljubav i obuci se u nezlobivu radost. 38. U skorbi iznad svega budi blagodaran. Kroz njih se, naime, jasnije oseca blagodat zastupnistva. Blagodarenjem proganjajuci tugu od skorbi koje su te postigle ti neces pomraciti blistavu krasotu hrabre blagodusnosti.

dj) O UNINIJU 1. Uninije je iznemoglost duse. Iznemogla dusa, pak, nemajuci ono sto joj je svojstveno po prirodi, gubi hrabru istrajnost pred iskusenjima. 2. Ono sto je hrana za zdravo telo, to je iskusenje za hrabru dusu. 3. Severni vetar hrani rastinje, a iskusenja krepe trpeljivost duse. 4. Bezvodni oblak nosi vetar, a um koji nema trpljenje - duh uninija. 5. Prolecna rosa potpomaze rast rastinju u polju, a duhovna rec uzvisuje ustrojstvo duse. 6. Duh uninija monaha izgoni iz njegovog stanista, a ko ima trpljenje - svagda prebiva u bezmolviju. 7. [Monah] koga je uhvatilo uninije kao razlog za napustanje [kelije] navodi posecivanje bolesnih, premda, u stvari, ima svoj cilj.

111

8. Monah je u uniniju brz za sluzenje, smatrajuci ga zapovescu kojom zadovoljava svoju zelju. 9. Lagani vetar savija slabo rastinje, a misao o tudjinovanju lako obuzima [monaha] sa uninijem. 10. Drvo koje se dobro ukorenilo ne pomeraju vetrovi, kao sto ni uninije ne savladjuje krepke duse. 11. Monah koji luta je kao osusena pustinjska grana. On ce za kratko posedeti u keliji, da bi se opet uputio bilo gde. 12. Drvo koje se presadjuje sa mesta na mesto nece doneti ploda, i monah koji luta nece doneti plod vrline. 13. Bolesnik se ne zadovoljava jedino sa hranom, i monah u uniniju - jedino sa poslom. 14. Slastoljubivome nije dovoljna jedna zena, i monahu u uniniju nije dovoljna jedna kelija. 15. Pogled onoga koji je u uniniju neprestano se okrece prema vratima i njegova misao masta o posetiocima. Cim skripnu vrata on skace, cim se cuje glas on pogleda na prozor i ne odlazi od njega dok mu ne dosadi. 16. Onaj koga je [napalo] uninije cesto zeva dok cita knjigu. Dok ga obuzima san, on otire lice, proteze se, podize ruke i odvaja oci od knjige, uporno gledajuci u zid. Okrenuvsi se opet knjizi, on cita kratko vreme, obrce listove, zanima se za kraj teksta, broji stranice, prebraja cele listove, ostecuje rukopis i ukrase. Najzad, sklopivsi knjigu i stavivsi je pod glavu, on pada u lagan san, buduci da i glad vec pocinje da uznemirava njegovu dusu, primoravajuci ga da se pobrine o njoj. 17. Monah u uninijuje lenjiv za molitvu i nikada ne izgovara molitvene reci. 18. Kao sto bolesnik ne podnosi tesko breme, tako ni onaj ko je [obuzet] uninijem nije u stanju da marljivo ispuni dela Bozija. Jer, kod prvog su telesne snage rastrojene, a drugom nedostaju dusevne sile. 19. Od uninija leci trpeljivost i istrajnost na svom delu, sa svakim samoprinudjivanjem iz straha Bozijeg. 20. Na svakom delu opredeli sebi meru i ne ostavljaj ga sve dok je ne ispunis. Takodje, moli se razumno i uporno, pa ce duh uninija pobeci od tebe. 21. Svim tvojim naporima neka prethodi hrabro trpljenje. Jer, protiv tebe ce se sa svom zlobom podici uninije. Ono prati tvoje napore i ispituje ih sve. I ukoliko nadje da neki od njih nije ukrepljen trpljenjem, ono ga cini nepodnosljivo teskim. 22. Duh uninija koji napada za vreme sluzbe Bozije nasaptava dusi da je psalmopojanje vrlo zamorno, isticuci lenjost kao protivnicu usrdnosti. On nagovara da se ubrza psalmopojanje kako bi se telu dao odmor, buduci da je, navodno, iz nekog razloga vrlo umorno. 23. Na nocnom bdenju, za vreme sluzbe, nemojmo sedeti sa uninijem, buduci da ce odmah prici demoni, sabrati plevu pomisli, i posejati je u nase srce. 24. Probudivsi se pre sluzbe, ispunimo srce svetlim pomislima kako bismo, pripremivsi se njima, sa bodrom mislju mogli da zatim stojimo na psalmopojanju. 25. Kao sto nas spoljasnji covek radi svojim rukama kako ne bi druge obremenio, tako neka i nas unutrasnji covek radi (na svom poslu) kako ne bi dopustio da mu se um obremeni pomislima. Jer, pomisli zadaju svoj posao dusi ukoliko je nadju slobodnom od pomisli po Bogu. 26. Trudi se oko rukodelja iz covekoljublja i oko mislene sile iz mudroljublja: prvim da bi posluzio ishranjivanju stranaca i radi unistenja ili savrsenog prognanja lenjosti, a drugim da bi imao putevoditelja ka sagledavanju i savrsenom ociscenju uma od pomisli. 27. Nemojmo se seliti sa mesta na mesto, vec bolje potrpimo u bezmolviju i trudu. Jer, zbog lenjosti pomisli nas nadjacavaju. 28. Pomisli nas najpre oraspolozavaju da zavolimo odredjeno mesto i da predjemo na njega, da bi nas, zatim, podsticale da se raskajemo zbog toga kako bi nas u svemu ucinile nepostojanim i besplodnim.

112

29. Promena mesta neka bude uslovljena duhovnijim, a ne spokojnijim zivotom. 30. Trpljenje, blagodusnost i ljubav su blagodarni i u nevoljama, a uninije, lagodnost i samoljublje se raduju spokojnom zivotu.

e) O TASTINI 1. Tastina je nerazumna strast koja se lako vezuje za svako delo vrline. 2. Linija povucena po vodi se brzo gubi. Tako biva i sa trudom vrline u tastoj dusi. 3. Bela ruka sakrivena u nedrima i delo koje se sakriva - sijaju jasnije od svetlosti. 4. Brsljen obavija drvo i kad dodje do vrha - susi mu koren. Tastina se, pak, pribija (prirasta) uz vrline i ne odvaja se od njih sve dok im ne oduzme svaki znacaj. 5. Grozd na lozi koja se spusti do zemlje ili prilegne na zemlju - lako truli. Propada i vrlina koja se prilepi uz tastinu. 6. Tasti monah je besplatni radnik: podize trud a ne dobija nagradu. 7. Probuseni sasud ne zadrzava ono sto se u njega sipa. Tako i tastina pogubljuje nagradu vrline. 8. Uzdrzanje tastog je kao dim iz peci: i jedno i drugo se rasejava u vazduhu. 9. Vetar zamece tragove coveka, a tastina [pogubljuje] milostinju. 10. Ma koliko jako bio bacen, kamen ne doseze do neba. Ni molitva covekougodnika nece uzici na nebo. 11. Tastina je podvodni kamen: ako se udari u njega, gubi se tovar. 12. Blagorazumni covek sakriva riznicu, a dobromisleni monah - trud na vrlini. 13. Tastina savetuje da se molimo na trgu, a onaj ko se bori sa tastinom molitvu vrsi u svojoj klijeti. 14. Nerazuman covek pred svim narodom objavljuje o svom bogatstvu, cime mnoge pobudjuje na zlobu protiv sebe. I ti, iduci putem na kome se nalaze razbojnici, sakrivaj ono sto imas sve dok ne dodjes u grad mira i ne pocnes da se bezopasno koristis svojim dobrom. 15. Vrlina tastoga jeste skrsena zrtva koju ne treba prinositi na oltar Boziji (Lev.22,22). 16. Uninije raslabljuje dusevnu silu, a tastina i bolesnog cini zdravim i starca snaznijim od mladica, ukoliko je samo mnogo svedoka onoga sto se radi. Tada su laki i post, i bdenje, i molitva, buduci da pohvala mnogo podstice usrdje. 17. Nemoj prodavati trud za slavu ljudsku i nemoj davati buducu slavu za pohvalu koja ne vredi nista. Jer, ljudska slava se obraca u prah i njen metez zamire na zemlji, dok slava vrline prebiva u vekove. 18. Istinska vrlina ne trazi ljudsku hvalu i ne nasladjuje se pocascu, majkom zala. 19. Pocetak pocasti jeste covekougadjanje, a njen kraj - gordost. 20. Onaj koji iste pocasti visi na samom sebi i ne moze podneti ponizenje. 21. Neka ti cast bude trud oko vrlina, a bescasce - izrecena pohvala. 22. Nemoj iskati slavu od tela, jer si resio da se odvojis od strasti tela, vec potrazi ono sto je bolje. I to ce ti biti na slavu. 23. Onaj ko zeli pocasti zavidi onome koji ga prevazilazi slavom. Toj zavisti on pridodaje i mrznju. 24. Onaj ko je pobedjen zeljom za pocascu ne moze da istrpi da nekoga drugoga vise postuju. On se otima o prvenstvo da se ne bi pokazao nizim od bilo koga. 25. On ne trpi da hvale onoga koji ga nadmasuje, cak ni u njegovom odsustvu, te slavu njegovih napora obicno predstavlja kao nistavnu. 26. Omalovazavanje je za slavoljubivog najteza rana. On ne moze da izbegne mrznju prema uvrediocu.

113

27. Slavoljubivi je u ropstvu kod surove gospodarice. Njega preprodaju mnogim vladarima - prevaznosenju, zavisti, ljubomori i svim gomilama duhova. Ko, pak, duh castoljublja savladjuje smirenjem, proganja citav puk demona. 28. Onaj ko iz smirenja postaje sluga svih upodobljava se Onome koji se smirio i uzeo oblicje sluge (Fil.2,7). 29. Ukoliko budes samog sebe merio malom merom, neces se porediti sa drugima. 30. Onaj ko suzama bude obnaruzivao svoju nemoc uopste nece visoko misliti o svojim trudovima. 31. Demoni cesto na smirenoumne navode ponizenje i uvrede kako bi, ne pretrpevsi nezasluzeni prezir, ostavili smirenoumlje. Medjutim, ko u smirenju hrabro podnese bescasce, uznosi se na visinu mudroljublja. 32. Izgoni iz sebe cak i misao o ljudskoj pohvali kako bi samodopadljivu pomisao tastine odbio jos pre njenog rodjenja. 33. Ukoliko pobedis strasti, boreci se sa njihovim uzrocima, nemoj dozvoliti da te lukava pomisao velica kako ne bi, poverovavsi joj, pao u prelest. Bolje se postaraj da vidis nedostatke u onome u cemu se trudis kako tvoj napredak ne bi bio potkraden od unutrasnjih neprijatelja. 34. Poneki su, buduci pohvaljeni za napredak, sa vremenom postali nemarni. Tako je i pohvala prosla, i trud propao. 35. Poneki su, osurovivsi se od nadmenosti svojim delima, uzmastali da su nesto veliko. Medjutim, kod njih se savest sve vise ranjava, bolest hvalisanja pojacava, dok pomisli, pod vidom pohvala, rasturaju sav njihov trud, odvracajuci pogled duse od njenih rana. 36. Kada primete da se usrdno kajes zbog svojih grehova, demoni pocinju da uznose tvoje pokajne podvige, te umanjuju grehe, cesto ih prekrivajuci zaboravom, ili navode na misao da su ti oprosteni kako bi ti, oslabivsi napor, smatrao da vise nije potrebno da gorko oplakujes svoje padove. 37. Najostrije oruzje (drevne) zmije jeste tastina koja unistava plodove svih nasih napora. Medjutim, onaj ko je prethodno pripremio suprotni manevar tajne vrline priprema se da odrubi glavu samog djavola. 38. Miris svojih podviznickih trudova sakrivaj pod pecatom cutanja. Jer, ukoliko se obelodani jezikom, moze se desiti da se rasturi slavom. 39. Sakrivaj jezik svoj u delatnom prohodjenju podviznistva. Jer, u tom slucaju ces, i pored cutanja, o svom zivotu imati svedoke dostojne vere - svoje napore. Onaj o kome svedoce spoljasnji trudovi nema potrebe da sam svedoci svojim jezikom. 40. Poneki su, skinuvsi sa sebe teret trudova, pokusali da svoju lenjost prikriju delima iz proslog vremena, neuverljivo i neubedljivo predstavljajuci kao svedoke dela koja nisu uocljiva. 41. Kao sto od ljudi sakrivas svoje grehe, tako sakrivaj i svoje trudove. Ti se stidis da otkrivas svoja sramna dela kako se ne bi podvrgao uvredama i ponizenju, iako bi to bilo korisno za tvoju dusu. Boj se, medjutim, da pokazujes i svoje napore kako greh covekougadjanja ne bi izazvao pogibao tvoje duse. Otkrivajuci jedinome Bogu svoje sramne padove, od ljudi sakrivaj svoju borbu sa njima, kako je ne bi shvatili kao venac pobede. 42. Poneki su, procuvsi se u narodu rdjavim ponasanjem, na sebe obukli castan zivot, premda ne stoga da bi svoje grehovne padove oplakali u podviznickim trudovima, nego da bi zaustavili prekorni glas o sebi. Medjutim, onaj ko se dela blagocasca prihvata jedino radi imena ne sluzi Bogu, nego ljudima. 43. Onaj ko se u svom podviznickom zivotu odlikuje bledim licem treba da od sebe odbija ljudsku pohvalu pre nego sto dodje, tj. dok jos neprijatelj, pre susreta sa ljudima, polaze hvaloljubivu pomisao. 44. Posto provedes mnogo vremena uzdrzavajuci se od vina, ulja i ostalih izlisnosti, pomisli ce, racunajuci vreme, sa pohvalom poceti da te navode na popustanje trudova radi tela. Tim zlonamernim meracima govori nasuprot sve sto moze posluziti ka obaranju

114

njihove zamisli. Tako je jedan od bratije unutrasnjim pomislima koje su ga hvalile zbog truda u borbi protiv demona govorio recima Pisma: Neka smesta ustuknu oni koji mi govore: Lepo, lepo (Ps.69,4). 45. Nemoj da se oblacis u lepu odecu kako se ne bi obukao u demona tastine. Jer, ruznoca odece pokazuje da nosis odecu vrlina, i podviznicki napori, kao zlatni ukrasi, svedoce o lepoti odece tvoje duse. 46. Onaj ko, nakon iskustva u delatnom i sagledateljnom zivotu, neopitnim prenosi opit razlikovanja pomisli treba da pazi da mu se ne prokrade nadimanje znanjem i zelja da ga radi slave iznese pred druge. 47. Onaj ko se bez samosazaljenja trudi u nosenju telesnih podviga neka se ne pretovaruje radi pohvale, i neka se ne prevaznosi slavom. Inace ce demoni navesti njegovu dusu da se nadima trudovima. Oni ce ga slavom pobuditi da jos vise pojaca surovost prema sebi, te da preduzme jos vece podvige kako bi se jos vise razmetao. Sa tim ciljem oni, posredstvom pomisli, sa njim unutra vode razgovor, navodeci mu primer nekog podviznika koji sebe nije stedeo i koji je stekao veliko ime, tako da o njemu govore i posle njegove smrti. Oni i njega podsticu da uzidje na sam vrh podviga kako bi stekao slavu, kako bi njegovo ime bilo veliko i kako bi se po njegovoj smrti ono izgovaralo sa velikom pohvalom. 48. Drugoga oni u masti uzvode na katedru ucitelja i predstavljaju kao da govori rec, pri cemu mu gomila daje prvenstvo pred svima koji su se proslavili podviznickim naporima i mnogostranim znanjem. Time oni u njemu bude ne samo [teznju] za nadmetanjem, nego i zavist prema svima onima koje proslavljaju zbog napretka, cija su dela dostojna divljenja i cije je znanje cudesno. 49. Desava se da demoni uspavljuju raspaljenost tela i iz unutrasnjosti odstranjuju neciste pomisli sa lukavom namerom da podviznik pomisli da je strogoscu svog zivota sasvim pobedio duha bluda, da se njegovo srce ocistilo, da je postalo blisko svetosti svetih, i da je uzisao na sam vrh svetosti. Oni takvog cesto nagovaraju da prica o samom sebi i o svojim podvizima, naime, da je ucinio to i to, da se tako i tako podvizavao i izmozdio sebe, ne dajuci mu pri tome da doda: Ali ne ja, nego blagodat Bozija koja je sa mnom. Oni mu ne dozvoljavaju da Boga ispoveda kao pomocnika, vec ga podsticu da se hvali kao da je sopstvenim trudom izvrsio sve svoje podvige, prisvajajuci hvalu sebi. Takvim izbegavanjem da se slava oda Bogu on se pogruzava u dubinu bogohulstva, nerazumno se velicajuci kao samodovoljan. 50. Monah (i narocito usamljenik) nije daleko od povrede uma ukoliko se u njegovom srcu cuju takve slavoljubive pomisli i on im se ne suprotstavlja. Tada razum dolazi u opasnost da se rastroji ili od demonskih snova koji se primaju sa verom, ili od prizraka za vreme bdenja, ili od javljanja demona u nekim svetlim izgledima. Jer, i sam satana se, da bi nas prevario, preobrazava u andjela svetlosti. Pri tome on obecaje da ce ti, ukoliko mu se poklonis, dati neki dar, ili da ce te uzdici na nebo na ognjenim kolima, kao novog Iliju. I desavalo se da su se oni koji su to primali sa verom uklanjali od istine i povredjivali svoj um. Da bi to izbegao, secaj se radi cega se sa ljubavlju preduzimaju podviznicki napori, te na svaki nacin cuvaj svoje srce kako ne bi, gledajuci samo na spoljasnje podvige, na lukav nacin bilo unutra ulovljeno (besmislenim) samoprevaznosenjem. 51. Onima koji se upraznjavaju u delanju dobrih dela Gospod savetuje: A ti kada se molis, udji u klijet svoju, i zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6). I jos: Kada, dakle, dajes milostinju, ne trubi pred sobom (st.2.). On zapoveda da se kao stetno izbegava cinjenje dobra radi pokazivanja. I prorok, govoreci da onaj ko zaradjuje platu svoju za probuseni novcanik (Ag.1,6), pokazuje da se pokvarenim ciljem slavoljublja unistava svaki trud (podvizavanja i vrlinovanja). Jer, oni kroz srce prolaze kao kroz probuseni novcanik, bez ograde smirenog umovanja. Srce smirenoumnog zaista predstavlja skrivnicu i tvrdjavu koja je odasvud silno utvrdjena, gde ni moljac ni rdja ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt.6,20). Pod moljcem se podrazumeva samomnjenje koje se radja unutra i koje unistava sve sto je dobro u ljudima, a pod lopovima - pohvale koje dolaze spolja i koje pobudjuju nerazumno nadimanje, te brzo rasipaju duhovne riznice koje su napunjene dugim trudom u vrlini. Jer, kao sto crv jede

115

vestastvo od koga je postao, i kao sto, lopovi, potkopavajuci zid, odnose ono sto je sa naporom skupljeno (vestastveno dobro), tako i pomisao, koja je dobrim delima pokrenuta ka prevaznosenju, potire vrednost samih dela, dok ljudske pohvale potkopavaju lak um (potkradaju se unutra) i ne ostavljaju nista dobro. Ono sto je bilo uneseno zakonim putem (kroz vrata), oni izvlace kroz pukotine. Medjutim, neka niko ne dopusti da ga ta strast toliko savlada da, uspavan od slatkorecja slavoljublja, potpuno izgubi sve sto je stekao usiljenim trudom. Neka svako bude trezvouman i bodar kako bi istrebio napadace jos dok oni potkopavaju i pre nego sto nanesu stetu, porazivsi ih u trenutku napada, jos pre nego sto izadje sunce i misao postane delo.

z) O GORDOSTI 1. Gordost je otok duse, ispunjen pokvarenom krvlju. Ako on sazre, probice se i pricinice veliku neprijatnost. 2. Blistanje munje najavljuje udar groma, a pojava tastine predskazuje gordost. 3. Gordost gordog podize na veliku visinu, ali ga zatim survava u bezdan. 4. Gordoscu boluje onaj ko je odstupio od Boga. On dobra dela pripisuje svojim sopstvenim snagama. 5. Onaj ko stane na paucinu pada. Tako pada i onaj ko se oslanja na svoje sopstvene snage. 6. Obilje plodova grane drveta savija do zemlje, a mnostvo vrlina smiruje covekovu misao. 7. Satruleo plod je nekoristan za zemljoradnika. I vrlina gordoga Bogu nije potrebna. 8. Motka podrzava granu opterecenu plodovima, a strah Boziji - vrlinsku dusu. 9. Kao sto teret ploda lomi granu, tako gordost obara vrlinsku dusu. 10. Nemoj predavati gordosti svoju dusu pa neces videti strasna mastanja. Jer, dusu gordoga ostavlja Bog. Tada ona postaje radost za demone. 11. Gordi nocu uobrazava gomilu zveri koje napadaju, a danju se smucuje bojazljivim pomislima. Ako spava, on cesto poskakuje, a dok je budan - boji se pticje senke. 12. Sum lista gordoga dovodi do uzasa, a zubor vode porazava njegovu dusu. 13. Tako se onaj koji se protivi Bogu i odbija Njegovu pomoc strasi beznacajnih prizraka. 14. Gordost je arhandjela svrgla sa neba i ucinila da on kao munja padne na zemlju. Smirenoumlje, pak, coveka uzvodi na nebo i priprema za likovanje sa andjelima. 15. Zasto se, covece prevaznosis i podizes iznad oblaka, kad si zemlja i prah? 16. Pogledaj na svoju prirodu, tj. da si prah i pepeo i da ces se ubrzo raspasti u prah. Sada se nadimas, a uskoro ces biti crv. Zasto podizes vrat koji ce ubrzo istruleti? 17. Covek je nesto veliko kad mu pomaze Bog. Medjutim, cim ga Bog ostavi, on spoznaje nemoc svoje prirode. 18. U tebi nema ni jednog dobra koje nisi primio od Boga. Zbog cega se, onda, hvalis tudjim kao svojim? Zbog cega se onim sto je dala blagodat Bozija hvalis kao sa svojom svojinom? 19. Priznaj Darodavca i nemoj se mnogo prevaznositi. Ti si tvar i ne odvajaj se od Tvorca. 20. Bog ti pomaze - nemoj da se odrices Dobrocinitelja. Uzisao si na visinu zivota Bog te je rukovodio. Uspeo si u vrlini - Bog je u tebi dejstvovao. Ispovedaj Onoga koji te je uzvisio kako bi nepokolebivo ostao na visini. 21. Priznaj da je [covek] jedne prirode sa tobom i da imate zajednicku sustinu, te se nemoj odricati srodstva sa njim usled nadmenosti. 22. On je unizen, a ti se prevaznosis. Medjutim, Sazdatelj vas je obojicu stvorio.

116

23. Nemoj prenebregavati smirenog. On stoji tvrdje od tebe: hodi po zemlji i ne pada lako. A kada visoki padne, razbice se. 24. Gordi monah je drvo bez korena koje ne moze da izdrzi udar vetra. Nenadmena, pak, misao jeste ogradjeni grad. Onaj ko u njemu prebiva, ostaje bezbedan. 25. Vetar visoko podize travcicu, a gordost se uznosi nailaskom bezumlja. 26. Mehur koji se raspuhne iscezava. Tako i spomen gordoga nestaje. 27. Rec smirenoga je melem za dusu, a rec gordoga je ispunjena nadmenoscu. 28. Molitva smirenog umilostivljuje Boga, a iskanje gordoga ga skorbi. 29. Smirenoumlje je venac doma. Ko udje pod njega, ostaje bezbedan. 30. Imaces veliku potrebu za ogradom kada se budes popeo na visinu vrlina. Ako padne onaj ko stoji na podu, brzo ce ustati. Onaj, pak, ko padne sa visine dolazi u opasnost da pogine. 31. Dragom kamenu prilici zlatni okov, a smirenje coveka blista mnogim vrlinama. 32. Nemoj da zaboravljas svoj pad, cak i kad se pokajes. Secaj se greha svog sa placem da bi se smirio i da bi, smirivsi se, odsekao gordost. 33. Nemoj na pale gledati sa oholom pomislju koja te nadima i cini sudijom, vec pazi na sebe sa trezvoumnom pomislju, koja ispituje i ocenjuje tvoja dela. 34. Padajuci uzdisi i napredujuci - nemoj da se nadimas. Ne velicaj se time sto si besprekoran da se, umesto u velelepnost, ne obuces u sramotu. 35. Razgovarajuci o smirenju, neko od iskusnih je ispricao: "Veoma iskusnog oca je po obrazu udario djavoimani koji je imao silan napad bezumlja. Odmah se okrenuvsi, otac mu je predlozio i drugi obraz sa spremnoscu da primi udarac. Porazen smirenjem kao munjom, demon je povikao i odmah izasao iz sazdanja Bozijeg". 36. Kao sto onaj ko se spusta u dubinu zemlje iskopava zlato, tako i oni koji se spustaju do zlatolikog smirenja iznose vrline. 37. Sveti Pavle zapoveda da se zaboravlja ono sto je iza nas, a da se stremi za onim sto je pred nama (Fil.3,13). Ko je tako raspolozen nece se toliko prevaznositi svojim uspesima koliko ce se smiravati onim sto jos nije ostvareno, prilazuci staranje da dovrsi nezavrseno i ne okrecuci se onome sto je vec zavrseno. Jer, ono sto je zavrseno cesto nadima lakomislene do nerazumnosti, dok ono sto jos iziskuje delanje misao smirava neizvesnoscu da li ce biti dovedeno do kraja, izazivajuci i skrob pre nego sto se ostvari. Opominjuci one koji su dosli do visine vrlina od pada u samomnjenje, Gospod govori: Tako i vi kad izvrsite sve sto vam je zapovedjeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo ucinili sto smo bili duzni uciniti (Lk.17,10). On ne zabranjuje da se radujemo ispunjenju duznosti, ali ne dozvoljava da o sebi mislimo visoko. Jer, nije prinesen dobrovoljni dar, nego je oduzen dug. 38. Gordost nadima misli do oholosti, uci da se prenebregava svaki covek, da se sa prezirom gleda onaj koji je iste prirode sa nama, da se smatra necim nistavnim, do bezumlja dovodi visokoparnu pomisao, navodi na mastarenje o jednakosti sa Bogom, ne priznaje promisao i staranje Sveblagog Boga, smatra da sve milosti koje uziva prima kao dug za svoja dela, nece da vidi Bozije sadejstvo u onome sto cini i uspeva, sebe smatra dovoljnom za svako dobro delo, po samoumisljenosti misli da ima snage za sve, iako je krajnje nemocna. Ona je vodeni mehur, naduven sujetnim mnjenjem o samom sebi, koji se, cim se u njega dune, pretvara u nista.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

117

III POUCNA POGLAVLjA 1. Imaj strah Boziji i ljubav prema Bogu i sa svima postupaj sa cistim svedocanstvom savesti. 2. Veruj da sam Bog stoji pred tobom pri svim delima koje svakodnevno preduzimas. 3. Bezi od pohvala, ali se stidi i prekora. 4. Raduj se kada cinis vrlinu, ali se ne prevaznosi da ne bi doziveo brodolom u pristanistu. 5. Sto vise uspevas u delima zakona, to se smatraj udaljenijim od savrsenstva. 6. Kraj svakog dela ispituj pre njegovog pocetka. 7. Nocu i danju gledaj na svoj zadnji dan, pa te nikakva ljubav prema sadasnjem zivotu nece privezati za zemlju. 8. Nemoj se vezivati za onoga koga se, kako vidis, gnusaju dobri. 9. Bilo sta da radis, ili govoris, ili razmisljas, staraj se da nikome ne budes od stete. 10. Nemoj se veseliti cvecu zivota. Jer, to je cvet trave: cim ga se dotaknes - vene. 11. U nevoljama blagodari, pa ce breme tvojih grehova postati lakse. 12. U iskusenjima budi tvrd. Jer, oni su mnoge velike izoblicili (u mekoci i nepaznji). 13. Nemoj odricati Bozije dugotrpljenje, buduci da je ono opste lekarstvo. 14. Omrzi nered zivota (ljudskog), ali ne okrivljuj Boga zbog njega. 15. Pazimo na sebe, pa necemo osudjivati druge. Jer, i u nama samima je mnogo toga zbog cega osudjujemo druge. 16. Molitveni Psalam neka uvek bude u tvojim ustima. Jer, i samo proiznosenje imena Bozijeg progoni demone. 17. Neka nasa molitva bude trezvena kako od Boga ne bismo trazili ono sto mu nije ugodno. 18. Svagda se secaj Boga, pa ce tvoj um postati nebo. 19. Obuzdavaj oko. Jer, ukoliko ne pazis na njega, ono ce lutati tamo-amo. 20. Cuvaj jezik jer on cesto iznosi nadolje ono sto je bolje da se sakrije. 21. Oplemenjuj um poucavanjem u zakonu. Jer, neprestano poucavanje u njemu iskorenjuje rdjave pomisli. 22. Sakrivaj vrline, ali se potrudi da imas mnoge svedoke svog zivota. 23. Omrzi nasladu tela zato sto ona zajedno sa telom prlja i dusu. 24. Pruzaj telu samo ono sto mu je potrebno, a ne ono sto ono zeli iz pohote. 25. Nemoj voleti da zivis u zadovoljstvima. Jer, to priziva na sadasnji zivot, sto stvara neprijateljstvo prema Bogu. 26. Udaljuj se od zitejskih radosti zato sto se zbog njih spoticu i padaju oni koji hode (putem zivota). 27. Ako imas bogatstvo - deli ga, a ako nemas - nemoj ga ni sticati. 28. Post smatraj oruzjem, molitve ogradom, a suze - kupelju. 29. Ma u cemu da si sagresio, o svemu se prisecaj sa stenjanjem. Jer, od toga u dusu dolazi postojano umilenje. 30. Tesi siromasne jer oni cine da je Sudija milostiv prema nama. 31. Postani saucesnik nevolja svetih, jer se preko njih opsti sa Bogom. 32. U crkvu ulazi kao na nebo. U njoj nemoj govoriti niti pomisljati ni o cemu zemaljskom. 33. Smatraj neophodnim da se ima dovoljno onoga sto je potrebno za zivot. Medjutim, brigu o tome prepusti Bogu. 34. Iznuravaj telo dobrim trudovima, ali se postaraj da ne padne potpuno.

118

35. Vino pij sto manje. Ono postaje utoliko blagotvornije, ukoliko se manje pije. 36. Ukrocuj gnev zato sto, izlazeci iz mere, on postaje otac besnila. 37. U bolestima se, pre lekara i lekarstava, koristi molitvom. 38. Postuj sve svestenike, a pritici ka dobrim. 39. Ljubi domove Bozije, ali i sebe pripremaj za dom Boziji. 40. Idi cesce u crkvu. Ona nas izbavlja od bura i spoljasnjih uznemirenja. 41. Na zemlji je sve privremeno. Nemoj da se zalis ako nesto takvo bude oduzeto od tebe. 42. Kada na tebe naidje pomisao sladostrasca, suprotstavi joj stid od ljudi i ozaloscenje Boga. 43. Ogradjuj sluh i oci zato sto kroz njih ulaze sve strele neprijateljske. 44. Kada se molis, misao uzvodi ka Bogu. I ako se ona, rasejavsi se, spusti dole, ti je ponovo podigni. 45. Um ne prestaje da radja pomisli. Ti, pak, izgoni rdjave, a neguj dobre. 46. Raduj se smirenju zato sto je visina koja se radja iz njega velika i ne moze da padne. 47. Podvizavaj se koliko je potrebno da bi podavio telesne pokrete. A ako iznemognes, popusti telu ne radi naslade, nego radi zdravlja. 48. Rdjave pomisli odgoni drugim - dobrim. 49. Pomisljaj o lepoti nebeskih dobara i u tebe nece uci nikakva pristrasnost prema zemlji i zemaljskim nasladama. 50. Veruj da su rdjave pomisli djavolje seme. Zbog toga ce se one prekratiti, a sejac posramiti. 51. Najvise pazi na sluh jer on dusu cini rasejanom i nemarnom. Nemarna, pak, dusa lako sa sebe svrgava uzdu zakona. 52. Dusu treba podeliti na dela i molitvu (tj. da bude cas zaposlena, cas na molitvi). Tada djavo nece naci mnogo prilaza ka nama. 53. Ako pruzis ruku na posao, neka ti jezik peva, a um se moli. Jer, Bog ocekuje da ga se svagda secamo. 54. Molitvom osenjuj svako svoje delo, a narocito ono u vezi sa kojim tvoja pomisao susrece sumnju. 55. Ako hoces da dela tvojih ruku budu Bozanstvena, a ne zemljana, neka ono sto steknes sa njima bude dostupno potrebitima. 56. Raduj se poseti svetih jer se preko njih javlja Bog. 57. Istinski svete raspoznaj po delima, zato sto se svako delo poznaje po plodovima. 58. Postaraj se da uvek steknes neku korist kad vidis svete. Posmatraj njihov pogled i drzanje zato sto ces i od toga steci korist. 59. Podvizavaj se da u srcu imas nezlobivost, a u telu cistotu, jer ce i jedno i drugo od tebe naciniti hram Boziji. 60. Cuvaj svoj hram kao hram Onoga koji te je sazdao, koji ce ti suditi i koji sve ustrojava da ti, koji si Njegov obraz, budes cist. 61. Razgovori sa svetskim ljudima odvajaju misao od Boga. Stoga sam nemoj razgovarati sa njima, pa i druge udaljuj od toga. 62. Kada te prekorevaju, gledaj da nisi ucinio nesto sto je dostojno prekora. Ako nisi ucinio tako nesto, smatraj da je prekor dim koji brzo iscezava. 63. Bez skrusenog srca nije moguce da se oslobodimo strasti. Srce se privodi skrusenosti trojakim uzdrzanjem: od sna, od hrane i od telesnog pokoja. 64. Ako si uvredjen, pribegni trpljenju, pa ce steta preci na uvredioca. 65. Kada vidis bogatstvo, ili slavu, ili svetsku vlast pomisli na nestalnost, te ces izbeci mamac. 66. Trpi nevolje zato sto se u njima, kao ruze u trnju, radjaju i sazrevaju vrline.

119

67. Nemoj nista smatrati ravnim po dostojanstvu sa vrlinom, zato sto je ona lik Boziji. Stoga je ona nepromenjiva, kao i On. 68. Placi zbog gresnika kome je sve potaman zato sto mac pravosudja visi nad njim. 69. Lenjost smatraj majkom zla. Jer, ona rastura dobra koja imas, i ne dozvoljava da steknes ona koja nemas. 70. Kada se onaj ko cini zlo ne stidi, rana postaje duboka i pad stremi ka ocajanju. 71. Svaki put kada te uhvati malodusnost pomisli na dobra koja su pripremljena vernima, te ce te duhovni plod (veselost) brzo posetiti. 72. Svako treba da se pred svima smirava. Jer, smiravati se samo pred nekima znaci imati lazno smirenje. 73. Nista ne pretpostavljaj ljubavi prema bliznjem, izuzev kad se zbog nje prezire ljubav prema Bogu. 74. Ne vezuj se ni za koga, niti imaj pristrasnost prema bilo kome mimo zakona Bozijeg. Jer, ko bilo koga pretpostavi Bogu, cini da je Bog manje dostojan od njega. 75. Nemoj stititi zle zato sto bi ih time podsticao na zlo i sebe oskrnavio, saucestvujuci u njihovim delima. 76. Urazumi onoga koji gresi i ne osudjuj onoga koji pada. Jer, drugo delo prilici zlorecivom, a prvo onome koji zeli da ispravi. 77. Staraj se da uvek slusas i govoris o delima svetih. Jer, to pobudjuje dusu na dobru revnost. 78. Srce svakog od nas je domaca crkva. Stoga u njoj treba da vrsimo i crkvene sluzbe. 79. Ako se u crkvi vrsi sluzba, idi na nju, a ako se ne vrsi, procitaj apostolsku blagovest i idi (na svoj posao). 80. O slavi vrline sudi na osnovu svetih, zato sto njihova slava i po smrti ostaje besmrtna. 81. Zlo ces omrzeti kada se ubedis da se radi o demonskom macu koji seva na nas. 82. Ukoliko urazumljujes paloga, svoje reci rastvaraj saosecanjem. Tada ce se i njegove usi smeksati i srce prosvetiti. 83. Govoreci sa svetima, raspituj se o duhovnom. A kada ne govoris sa svetima, ne govori o tome. 84. Svagda se zuri da vrsis dobra dela da ne bi, ostavivsi ih, odavde otisao sa nezavrsenim [poslom]. 85. Tako tgrcite da... dobijete (1.Kor.9,24), tj. bez zaustavljanja. Jer, za vrlinom treba da trcimo sve dok ne sidjemo sa poprista zivota. 86. Nemoj biti slabo brizljiv za vrsenje zapovesti zato sto se kod takvih uzalud trud dodaje na trud. 87. Vezbaj se u trpljenju i pre nego sto zatreba kako bi u vreme nevolje imao spremno oruzje. 88. Bori se sa zlim pomislima i govori im ono sto se govori u zakonu (tj. u Reci Bozijoj). 89. Sa velikim staranjem odvajaj oko od ovoga zivota, zato sto njegov zli dim cini da se dusa smuti. 90. Ako je tobom ovladala neka rdjava navika, odsecaj je po malo, pa ces to trnje iz duse iscupati bez veceg truda. 91. Cistog Boga ljubi cisto. Sve smatraj nizim od Njega koji je nad svime. 92. Ako zelis da budes hram Boziji, prinosi Bogu neprestanu molitvu kao trajnu zrtvu. 93. Onoga ko zivi nemarno nemoj uzimati za savetnika. Jer, voleci rdjavo, on ne moze savetovati dobro koje ne voli. 94. Uzdrzavaj se od svega truleznog i svaki dan se pricescuj tajanstvenom vecerom. Na taj nacin ce Hristovo telo biti nase.

120

95. Nemoj roptati ako te bilo cime Bog kaznjava. Jer, On kaznjava kao Otac. Osim toga, Njemu smo, kao Dobrotvoru, duzni zahvalnost. 96. Raduj se kada pretrpis bescasce. Jer, imaces veliku nagradu ako je ono neopravdano. Ako je, pak, opravdano ti ces se, zbog ucelomudrenja njime izbaviti od bica kazne. 97. Zivotne nevolje i radosti su slicne senci i tocku. Jer, one nemaju postojanost, slicno senci, i okrecu se, kao tocak. 98. Staraj se da svagda napredujes po Bogu. Jer, onaj ko dodaje malo na malo, za kratko vreme ce sabrati dobro bogatstvo koje svi istu. 99. Ako zelis da izbegnes bolno mucenje nemoj nikoga zlosloviti, buduci da se time ogorcuje Bozanstvo. 100. Ako zelis da od svoga doma udaljis svaki bic kazne, nemoj zlosloviti coveka koji ima istu prirodu sa tobom. Jer, Onaj ko ga je sazdao se pravedno zbog toga ljuti. 101. Ako hoces da budes iznad svakog greha nemoj se raspitivati o tudjim gresima. Jer, i u tebi je mnogo toga zbog cega okrivljujes drugog. 102. Covece, bezi od gordosti cak i ako si bogat, da ne bi imao Boga za protivnika. 103. Zavoli smirenoumlje cak i ako si veliki, da bi bio uznesen u Dan suda. 104. Nemoj se podsmevati coveku pa citavog zivota neces pretrpeti podsmeh. 105. Kada si u crkvi, nemoj lutati umom. Jer, oni koji su pred Carem ne predaju se smehu niti se rasejavaju. 106. Vrlo dobro zapamti sto ti je receno i to ce te uciniti slavnim po zivotu. 107. Revnuj za casni zivot da bi imao smelosti da ispravljas one koji grese. 108. Obuzdavaj drskost i nikog ne omalovazavaj da ne bi bio osudjen kao visokouman. 109. Nemoj se smejati padu drugoga da ne bi bio ismejan od koga ne zelis. 110. Sacuvaj ove pouke pa ces steci venac slave. 111. Ispunjavaj te zapovesti i one ce te uciniti slavnim pred ljudima i milim Bogu. Jer, time se ugadja Bogu i takvim napretkom mu se istinski sluzi. 112. Staraj se da uvek napredujes u dobrim delima. 113. Vojnik se nece proslaviti ukoliko najpre ne bude obucen dugotrajnim vezbama, ispitan u trudu i bitkama, i ukoliko na opitu ne pokaze da odnosi pobedu nad neprijateljima. 114. Utoliko pre se niko nece udostojiti da od nebeskog istinskog Cara primi nebeske darove Svetoga Duha ukoliko se prethodno ne bude vezbao u izucavanju svetih zapovesti, cime tek prima nebesko orudje same blagodati kojim stupa u borbu sa duhovima zlobe. 115. Koliko [covek] uspeva u duhovnom podvigu, toliko ushodi na visinu tajni Duha i sakrivenih riznica premudrosti. 116. Koliko se [covek] bogati blagodacu, toliko, uz pomoc Vladike, napreduje u poznanju zamisli zlobe. Njemu slava i moc u vekove! Amin.

1. Pocetak spasenja je - osudjivanje samog sebe. 2. Bolje je baciti kamen na [coveka], negoli rec. 3. Budi prema svima onakav kakvima bi zeleo druge prema sebi. 4. Pravdu pre projavljuj delom, negoli recju. 5. Blagocastiv nije onaj koji je mnogima ukazao milost, nego onaj koji nikoga nije uvredio. 6. Bolje je spavati na zemlji na liscu od drveca sa smeloscu (tj. spokojnom savescu), negoli bez nje na zlatnoj postelji. 7. Sladak je onaj prijatelj koji hrani dusu.

121

8. Pevaj Bogu recima, a poklonjenje mu uznosi delima. Mislju, pak, i srcem budi pred Njim pobozan. 9. Jereja cine razumnost, dobar zivot i blagorodstvo. 10. Najgore delo je ulagivati se svemu sramnom. 11. Recima uci vrlinu, a propovedaj o njoj delom. 12. Nemoj smatrati da je prekrasno delo posedovanje vrline, vec - njeno posedovanje na pravi nacin. 13. Postujuci zakon ti ces i ziveti po zakonu. 14. Stranac je onaj kome je tudje sve svetsko. 15. Bogatom ne laskaj, ali ga nemoj ni razdrazivati. 16. Telo ukrepljuje vino, a dusu - Rec Bozija. 17. Upotrebljavaj zdrava, a ne slatka jela. 18. Zeleci da ugodis gomili, postaces kao gomila. 19. Iznad svega umrtvljuj svoje telo. 20. Trudoljubiv je onaj ko nema suvisnog vremena. 21. Hulu na Boga izvrze neoprostivi greh. 22. Od usiju i jezika [dolazi] velika nevolja.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

IV MISLI KOJE COVEKA ODVAJAJU OD TRULEZNOG I PRIVODE NETRULEZNOM 1. Put ka vrlini je bekstvo od sveta: dobri i kratki put. 2. Onaj koji zeli netrulezno ne treba ni u sta da racuna trulezno. 3. Ukoliko zelis istinski zivot, uvek ocekuj ljudsku smrt. 4. Omrzni sadasnji zivot, buduci da vidis kako se neuredno okrece njegov tocak. 5. Nemoj zeleti dobra cija je upotreba prolazna i koja se mogu izgubiti. 6. Smej se nad onima kojima sve [ovovekovno] uspeva, i sazaljevaj one koji su u svemu neuspesni: jedno vodi ka nagradi, a drugo ka mudroljublju. 7. Podvizavaj se u trpljenju koje su, kao sto znamo, pokazali mucenici. Jer, da bismo (odgovorili zahtevima savesti) i od nas se ocekuje mucenistvo savesti. 8. Svemu pretpostavljaj dusu, pa ces putem vrline poteci bez truda. Jer, sve je trulezno, a dusa je netrulezna. Truleznom treba pretpostaviti netrulezno. 9. Budi spreman na nevolje i obresces veliku korist. 10. Od Boga ne isti prijatnog, nego samo korisnog. Jer, Bog prvo ne daje, ma koliko ga trazio. A, ukoliko ga nekako i dobijes, brzo ce propasti. 11. Ne vredjaj siromastvo, buduci da ono borca na popristu zakona cini nerasejanim. 12. Ne varaj se bogatstvom. Jer, brige o njemu najcesce odvajaju coveka od Boga i [Njegove] volje. 13. Blizu je kraj. Pripremi se, lenjivce, za bicevanje.

122

14. Blizu je zetva. Ocistimo od trnja njivu duse. 15. Nista nije sakriveno od Sudije. Uzalud pokusavamo da se sakrijemo greseci. 16. Vise se stidi od andjela (kojih je mnogo oko nas), negoli ljudi. Udaljuj se od svakog sramnog dela. 17. Zabrinuto pomisljaj na vagu Sudije, te ces iz dela svog zivota izbaciti sve sto ne moze da izdrzi pravu meru (tj. ono sto ce se, usled primese tudjih raspolozenja, pokazati laznim, kao sto se, npr. pokazuje laznom zlatna moneta koja, zbog primese drugih elemenata, ne pokazuje svoju normalnu tezinu). 18. Smatraj gubitkom svaku besposlicu i pokoj, te zuri da ucinis bilo sta od onoga sto ce se traziti od nas. 19. Svagda pomisljaj o nepostojanosti sadasnjeg zivota, te nista u njemu nece biti u stanju da te raseje. 20. Neka te ne nasladjuju zemaljske, privremene radosti. Jer, one su udica koja tvoju dusu, kao ribu, primamljuju i love. 21. Stoj protiv iskusenja, pokazujuci potrebnu hrabrost. 22. Nikada nemoj prezreti siromaha koji proliva suze, da ni tvoje molitve ne bi bile prezrene. 23. Mudroljublje je najbolje imanje koje ljudi mogu steci. Medjutim, buduci jedinstveno, i ono hoce da prebiva jedino sa onim ko ga je stekao. 24. Vrlina je - hiton Boziji. Trudi se da ga tkas, te ces oblaciti Onoga koji odeva svu tvar. 25. Prizemne [stvari] otimaju lopovi. Cini nebesko koje je nedostupno za prste grabljivaca. 26. Treba da odbijamo utehe, buduci da nas navode na dela zbog kojih se, po otreznjenju, obicno stenje. 27. Plotoljubivih pomisli treba da se gnusamo zato sto kvare telo i oskrnavljuju dusu. 28. Ni zemaljska dobra se ne sticu bez truda. Zasto bismo, onda, zbog napora izbegavali nebeska dobra? 29. Hoces li da cinis vrlinu i da ne osecas napor? Drzi u misli da je trud privremen, a nagrada vecna. 30. Trebalo bi da svi koji istrajavaju u nepotrebnim slastima pomisle o kratkotrajnosti naslade i o dugotrajnosti kazne za njih. 31. Sve smatraj truleznim, a jedino vrlinu - netruleznom. 32. Prenebregavaj sve sto coveka cini slicnim skotu, i cini samo ono sto te moze uciniti nebeskim. 33. Trudi se oko vrline zato sto ona Adama, kroz mudroljublje, pokazuje bogom. 34. Da li uzdrzavas stomak? Medjutim, uzdrzavaj i jezik, da ne bi bio rob jednog, a beskoristan slobodnjak drugog. 35. Ljubi Boga i prema svojima nemoj biti privrzeniji nego prema Njemu, kako se, po Njegovoj reci, ne bi pokazao nedostojnim Njega, premda i ne bi zeleo da se to desi. 36. Strpljivo podnosi nevolje zato sto se u njima krije venac za borce. 37. Blazeno je - trpeti zlo, a ciniti ga - jadno. Jer, onaj ko trpi jeste naslednik Hristov, a ko ga cini - sunaslednik djavola. 38. Dobar je hleb posta zato sto u njemu nema kvasca slastoljublja. 39. Svet je zrtvenik molitve zato sta nam privlaci Svetoga nad svetima. 40. Nemoj pravednost smatrati dodatkom vrline, zato sto je bez nje svako delo necisto. 41. Ako sejes medju niste, sej svoje, zato sto je tudje gorce od pelena. 42. Milostiv [covek] je slep ukoliko je nepravedan, buduci da obradjuje polje sa koga ne moze da sabere zetvu. 43. Svagda ocekuj smrt, ali se nemoj bojati: i jedno i drugo su crte mudroljublja.

123

44. Nosi obraz vrline, ali ne stoga da bi obmanuo, nego da bi doneo korist onima koji te vide. 45. O dobru treba da govori i onaj koji ne cini dobro kako bi, postidevsi se svojih reci, i sam poceo da ga tvori. 46. Ako istinski zelis nebo onda sa zemljom nemas nista [zajednicko]. Jer, ona nece dozvoliti da se uzneses ka njemu. 47. Nemoj zeleti da se obogatis radi ljubavi prema siromasima. Jer, Bog je pravedniku naredio da daje milostinju od onoga sto ima (Lk.11,41). 48. Ako casa studene vode opravdava milosrdnog, kakva tek nagrada ocekuje onoga koji je sve dao siromasnima? 49. Cistota i saosecajnost su majke vrlina. Stoga bez njih nije moguce vojevati za Hrista. 50. Nemoj zanemarivati saosecajnost zato sto je ona blagog Vladiku svela sa neba. 51. Nemoj prenebregavati cistotu zato sto je njome ona koja je postala orudje Ovaplocenja (Presveta Djeva) ljudima darovala Boga koji se radi nas ovaplotio. 52. Ne govori: "Osveticu se neprijatelju", zato sto na nebu imamo pravednog Sudiju. 53. Nemoj zeleti ni da zivis u utehama, ni da si bogat, ni da te slave. Jer, to je zitejska truleznost, a mi smo sazdani za netruleznost. 54. Nemoj plakati nad umrlim, buduci da je to zajednicki put. I blazen je onaj ko taj kraj dostigne (bez prekora). 55. Placi zbog gresnika, a ne zbog siromasnoga. Jer, drugome se priprema venac, a prvome - muka. 56. Smej se nad tockom zivota koji se neuredno vrti. Medjutim, cuvaj se bezdana u koji on svrgava one koji zaspu na njemu. 57. Sa Bogom besedi mnogo, a sa ljudima malo. Poucavajuci se u zakonu, postici ces i jedno i drugo. 58. Suze za vreme molitve su za dusu - blagotvorna kupelj. Ipak, posle molitve se secaj zbog cega si plakao. 59. Nemoj ublazavati silne ovog sveta, zato sto ce silni biti silno ispitivani (Prem.6,6). Prema njima ce i Sudija biti stroziji. 60. Adamu je nalozeno da se trudi (i to bez nagrade), a mi, trudeci se u zakonu, sticemo nagradu. 61. Naslednicima Eve svakako pripada skorb. Medjutim, ukoliko budemo sa blagodarnoscu podnosili skorbi, kletva ce se preokrenuti u blagoslov. 62. Neka ti u tvojim delima savest bude svetilnik. Jer, ona pokazuje koja su od njih dobra, a koja rdjava. 63. Osudimo sebe, pa cemo umilostiviti Sudiju. Jer, On se, kao blag, raduje kada vidi da gresnik rastace svoje breme. 64. Ako smo ucinili nesto necisto, omijmo se pokajanjem. Jer, mi smo duzni da obraz Boziji predstavimo cistim. 65. Izlecimo dusevne rane pre nego sto se one obnaze, kako bismo tim izlecenjem odvratili biceve kazne. 66. Kao sto vezani ne moze lako da hoda, tako ni oni koji su se spleli u zitejske [stvari] ne mogu da cisto prohode put vrlina. 67. Treba mrzeti greh. Tako ce i onaj ko upadne u njega skorije izaci iz njegovih mreza. 68. Ko ne mrzi greh, bice pribrojan gresnicima, cak i ako ga ne cini. 69. Stenji zbog bliznjeg koji gresi da bi zastenjao i zbog sebe. Jer, svi smo mi duznici zbog greha. 70. Palome prijatelju napominji o Sudiji, pa ces i svoju grehovnu ranu pomazati. Jer, takav savet jeste opste lekarstvo.

124

71. Nameravajuci da nesto kazes ili ucinis imaj u vidu i odgovor koji ce se uskoro zahtevati od tebe, pa ces se ucelomudriti pod dejstvom straha. 72. Boj se kazne za greh i strepi pri pomisli na stid zbog njega, zato sto je njihova tezina bezmerna. 73. I lepota i mnostvo buducih dobara su bezgranicni, a sadasnja su - senka, dim i vodeni mehur. 74. Nemoj sejati zlo zato sto je setva blizu i sto onoga koji neguje trnje ocekuje oganj. 75. Licemeri, gramzljivci i slastoljupci su ruze ovoga sveta. Medjutim, sacekaj malo pa ces (umesto ruza) videti izgazenu travu. 76. Svako rdjavo delo daje oruzje djavolu protiv nas. Naoruzan njime, on se zestoko odnosi prema onima koji su ga naoruzali. 77. Hoces li da neprijatelja dovedes do iscrpljenosti? Odseci greh, pa ces moci da mu se rugas kao ocerupanom vrapcu. 78. Tesko necastivome! Jer, dok se svi prosvecuju, on se pokriva mrakom. 79. Tesko bogohulniku! Njemu ce se vezati jezik pred licem Sudije, te on nece moci nista da kaze u svoje opravdanje. 80. Tesko bezakoniku zato sto ce poci strogome Sudiji i pravednome Zakonodavcu. 81. Tesko gramzljivome, zato sto ce bogatstvo pobeci od njega, a on - steci oganj. 82. Tesko lenjivome! On ce traziti vreme koje je zlo protracio. 83. Tesko nadmenome! Kada legne u grob, saznace ko je. 84. Tesko bludniku koji je oskrnavio bracnu rizu! On ce sa stidom biti izbacen iz carske loznice. 85. Tesko bundziji i pijancu! Oni ce se ubrojati u ubice i biti kaznjen sa preljubocincima. 86. Tesko onome ko se predaje utehama u ovo kratko vreme! On se goji kao tele koje je namenjeno za klanje. 87. Blazen je onaj ko ide tesnim putem! On ce na nebo uzici sa vencem. 88. Blazen je onaj ko satire grehe, jer pred njim drhte demoni. 89. Blazen je onaj ko je cist u dusi i nelicemeran u vrlini. Jer, on ce suditi svetu, i njemu se nece suditi sa svetom. 90. Blazen je onaj ko je neuspavljiv u molitvama, citanju i dobrocinstvu! Takav nece zaspati na smrt. 91. Blazen je onaj ko ima visok zivot i smirenu misao! On podrazava Hrista i sa Hristom ce zasesti. 92. Blazen je onaj kod koga zakon ne silazi sa jezika! Od njegovog boravista Bog nikada nece odstupiti. 93. Blazen je onaj koji mnogima cini dobro! On ce na sudu naci mnoge zastitnike. 94. Blazen je onaj cija vrlina nije lazna. Jer, lopata Sudije ce bez greske sve razvejati. 95. Blazen je onaj ko svoja dela ukrasava pre pojave ognja kojim ce sve biti isprobano. 96. Blazen je onaj ko zuri ka buducem zivotu, zato sto sadasnje ispusta miris truleznosti i vuce ka smrti. 97. Blazen je onaj ko rasipa sabrano zlo i koji ce cist stati pred cistog Sudiju. 98. Zaglavlje ovog slova jeste: Duso, nemoj biti nemarna! Jer, kroz kratko vreme ces stati pred vagu Strasnog suda Hrista Boga naseg.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI NIL SINAJSKI

125

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

V MISLI SLICNE PRETHODNIM, IZVUCENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA 1. Hrabrost vrlina je pohvalna i u vreme mira, ali je jos vise za pohvalu u vreme borbe. 2. Vrlina se javlja ne samo na delu, nego i u nevoljama koje joj se suprotstavljaju. 3. Bestrasan je onaj ko je odneo pobedu, podnoseci stradanja u mnogim borbama. Ko, pak, govori da je stekao vrlinu bez borbe, jos je strastan. 4. Srce u kome nema borbe ostaje bez mogucnosti da pokaze vrlinu. Jer, vrlina je dobila ime od vrlinskih podviga koji se delom projavljuju u borbi. 5. Odlucno odbijajmo da se nasladjujemo pomislima i obracajmo se na njih sa gnevom kako, inace, ne bismo postali saosecajni i ka predmetima [koje predstavljaju]. 6. Dusa coveka koji ne zivi u bezmolviju vodi borbu sa utiscima cula, a ljubitelj bezmolvija, koji cuva cula, vodi borbu sa pomislima. 7. Oni koji su od blagodati primili silu za podviznicke napore neka se cuvaju od misli da je imaju po prirodi. Vinovnik svega dobrog u nama jeste Onaj koji je dao rec o zapovestima, kao sto je vinovnik svega rdjavog lukavi podmetac prelesti. Stoga, ma kakvo dobro ucinio, prinesi blagodarnost Vinovniku dobra. Zlo, pak, koje ti dosadjuje prizivima, pripisuj rodonacelniku svega rdjavog. 8. Na kraju svakog truda (teskoce, skorbi) prinesi blagodarnost Bogu Dobrocinitelju kako bi tvojim iskrenim blagodarenjem bila posramljena zloba neprijatelja. Onaj ko delu pripoji blagodarnost imace nekradivu skrivnicu srca, sazidavsi protiv greha dvostruki zid sa puskarnicama. 9. Dostojan je pohvale covek koji je sa delatnim zivotom spojio umni, kako bi dusa, orosavana iz oba istocnika, obilnije radjala vrline. Jer, umozrenje okriljuje umnu sustinu ka sagledavanju savrsenih stvari, a vrlina umrtvljuje udove ... koji su na zemlji: blud, necistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Stoga, onaj ko se opase sa oklopom delanja i umozrenja vec uspesno nastupa na demonsko lukavstvo. 10. Demoni sa dusom ratuju pomislima. Njima se, pak, suprotstavlja trpljenje, koje oni osecaju vrlo snazno. Videci tog mocnog predvodnika bitke, oni vec sa strasljivoscu stupaju u borbu. 11. Ako hoces uspesno da vodis borbu sa vojskom demona vrata svoje duse (cula) zatvaraj usamljenickim bezmolvijem i svoje uvo okreci ka otackim recima. Tada ces ih, naucivsi se da lakse prepoznajes trnje pomisli, spaljivati gnevom i odbijanjem. 12. Pazeci na savete otaca, nemoj biti sudija njihovih dela, vec shvataj i izucavaj njihove izreke. 13. Neprijatelji imaju obicaj da paznju onoga ko pita skrecu na dela onoga koji savetuje kako bi ga, nacinivsi ga strogim sudijom, lisili korisnog saveta. 14. Nemoj odbacivati savet koji ti se nudi, cak i ako ti je vec poznat. 15. Ko ne slusa otacku zapovest, preslusace i zapovest zakona. 16. O uspesima otaca nemoj razgovarati samo radi svog zadovoljstva, vec se potrudi da i sam podjes njihovim stopama. 17. Onaj ko se marljivo stara da pozna kome se podvigu koja pomisao suprotstavlja postace iskusan u borbi sa neprijateljskom prelescu. 18. Znaj da se na mesto podviga koji nedostaje u celini tvojih trudova potkrala pomisao koja ga je potkrala i koja mu se obicno protivi.

126

19. Sa blagorazumnoscu se u svojim podviznickim naporima secaj da cuvas srce kako te zaborav na staranje o dobrim stvarima ne bi predao u ropstvo pomislima. Jer, zaborav na ropstvo se dogovara sa zlobom (neprijateljem) da lopovski udje u um i opustosi ga kako hoce cim ga on pokrade. 20. [Desava se] da jedan voli da slusa kako drugi ogovara nekog treceg. Tada obojica sluze kao orudja dva duha koji potpomazu jedan drugog. Jer, slusanje uvreda raspaljuje ogovaranje, a ogovaranje izaziva slusanje zla. Oni, na pogibao svog srca, vole jedan drugog. 21. Zatvaraj sluh svoj pred osudjivanjima da ne bi dvojako gresio: i time sto se navikavas na pogubnu strast, i time sto druge ne opominjes zbog brbljivosti. 22. Onaj ko voli da se podsmehuje razbojnicki potkrada dusu boljih (od sebe), klevetama prokopavajuci slabi sluh. 23. Onaj ko bezi od jezika koji zloslovi bliznjega, progoni i svoje sopstveno ogovaranje. 24. Onaj ko sa zadovoljstvom slusa klevetnika usima usisava otrov zveri. 25. Neka tvoje uvo ne okusa od tog otrova da i ti drugome ne bi prineo takvu splacinu. 26. Ne opterecuj svoj sluh osudjivanjem da ne bi, prodavsi se toj strasti, postao rob mnogih strasti. Jer, nasavsi u tebi mesto, jedna strast ce u isto gnezdo uvesti i druge. Vladalacki um postaje rob mnogih strasti kada se spregne sa nekom strascu i sasvim odbaci podviznicke napore. 27. Ono sto moze da izazove zavist marljivo sakrivaj od onoga koji moze da padne u zavist. 28. Ako se tvoj prijatelj, smatrajuci dobru slavu tvojih dela za svoje ponizenje, rani zaviscu i cak umisli da je nekim prekorom pomraci, budi na oprezu da se i sam ne ranis, pustivsi da se u tvoju dusu ulije gorak otrov ogorcenja. Jer, satana se bas o tome brine da njega raspali zaviscu, a tebe izjede ogorcenjem. 29. Bolje je da se smiris i da cascu takve ucinis vecim od sebe (Rim.12,10), postaravsi se da i trpezom ukrotis njihov duh koji je postao zverolik zbog zavisti. 30. Jednog trpeljivog pustinoziteljnog starca neko je pokusavao da izvede iz pustinje zbog njegove duboke starosti. Medjutim, starac mu je rekao: "Prestani da me prinudjavas na to stoga sto za mene, zlocinca, jos nije prestao rok izgnanstva". 31. Kada sam ga zamolio da mi kaze poucnu rec, on je odgovorio: "Trudoljubivo najpre isti da se u tvoje srce ukoreni strah Boziji. Tada ces vec u sebi uvek naci potrebnu rec koja coveka uci razumu". 32. Upitan o sticanju straha, taj starac je rekao: "Ko brizljivo pazi na secanje na smrt, bice rukovodjen i ka strahu od suda". 33. Pobudjivan strahom, bices svakodnevni sabesednik Bozanstvenih Pisama. Kroz razgovor sa njima ti ces isterati besedu za tudjim pomislima. 34. Onaj ko iz Bozanstvenih Pisama u srce sabira riznicu duhovnog poznanja bice u stanju da iz njega lako izagna pomisli. 35. Pri nocnom citanju na bdenju, slusajuci Bozanstvena Pisma, nemojmo snom opterecivati sluh, niti dusu predavati u ropstvo pomislima. Naprotiv, zaokom Pisma ranjavajmo srca kako bismo, dosavsi u skrusenost, stekli revnost za spasenje i presekli neprijateljsku lenjost. 36. Onaj ko gori ljubavlju prema Bogu secanjem na nebesko iz misli izgoni svako covekougadjanje. 37. Svedoka tvojih dela, tj. svoju savest, nemoj slati pomisli koja prezire pad i koja o njemu govori slatkorecivo. 38. Telesne strasti neces ugasiti ukoliko svom telu ne pruzis lek podviznickih trudova. Ni dusevne strasti neces ugasiti ukoliko prethodno svoje srce ne napunis plodovima ljubavi.

127

39. Telesne strasti svoj zacetak imaju u prirodnim potrebama tela. Protiv njih je neophodno uzdrzanje. Dusevne, pak, strasti se radjaju od dusevnih potreba i protiv njih je neophodna molitva. 40. Ljubav je punota bestrasca - potiranje strasti: ona donosi dugotrpeljivost, hladi gnev koji kipti, savetuje smirenje, smiruje gordost. 41. Ljubav u stvari nema nista osim Boga, buduci da je Bog ljubav. 42. Strahom Bozijim se obuci preko straha od vecnih muka, kako bi strahom od geenskog ognja u sebi zapalio neugasivi plamen (za delo bogougadjanja) i brze se umudrio protiv zlobe pomisli. Jer, strah je pocetak premudrosti. 43. Onoga koji iz iskustva objasnjava varke pomisli nece svi poznati, vec samo oni koji su i sami iskusni. Jer, postoji samo jedan put (zajednicki za sve) za njihovo poznanje - iskustvo. 44. Skola opitnog poznanja jeste delatni zivot. Prihvativsi ga marljivo, mi cemo i sebe upoznati, i pomisli poceti da razlikujemo, i Boga poznati. 45. Neka dela budu sila kojom ces umirivati svoje pomisli. Jer, delatnost je mudrija od poznanja i izgovaranja, kao sto je i teza. Pri delatnosti reci sevaju kao munje, a bez dela one ne sevaju silom dejstvenosti. 46. Boduci dusevno oko, pomisli nas oslepljuju kako bismo mi i najbolje zapovesti koristili na najgori nacin. 47. Demoni se ljute na one (od bratije) koji se odlikuju povinovanjem svom avi i na njih skrgucu zubima, buduci da su oni sa potcinjavanjem spojili i bezbrizno odricanje od sveta. 48. Kod onih koji su poslusni svom ocu demoni na svaki nacin pokusavaju da izazovu ogorcenje prema njemu, pronalazeci razne povode. U slucaju da ih pokrenu na gnev, oni u njima izazivaju i srditost, da bi, zatim, malo po malo, izrodili i mrznju prema njemu zbog toga sto, navodno, nepravedno kaznjava i sto je licemer. Demoni to cine stoga da bi na razne nacine pokolebali dusu i oteli je iz otackog narucja. 49. Ponekad demoni velicaju podviznicke napore u pomislima, a ponekad ih omalovazavaju kao nistavne kako bi negde polozili visokoumlje, a negde posejali ocajanje. Oni velicaju napore onih koje ne mogu dovesti do lenjosti kako bi ih bacili u visokoumlje, a onima koji se ne saglasavaju sa visokoumljem nagovestavaju da su im podvizi nistavni, kako bi ih, dovevsi ih do lenjosti, vrgli u ocajanje. 50. Kada nam pomisli budu velicale nase podviznicke napore, ponizimo svoju dusu, odbacivsi ih sa prezirom, a kada budu podcenjivale nas trud kao nistavan pohvalimo koliko god mozemo Hristovo milosrdje. 51. Po meri zlopacenja tela ispituj i svoju savest. Upoznavaj samog sebe prateci tajnu kradju pomisli kako ne bi, ostajuci neosetljiv prema tajnom potkradanju, doziveo pomracenje od misli da se vrline zanju samo surovoscu zivota. 52. Kao sto se zlato slabe kakvote prociscava kada se stavi u topionicu, tako monah pocetnik, pretapajuci svoju narav u obitelji, postaje svetliji posredstvom iskustva trpljenja. Naredbama bratije on se vaspitava u poslusanju, a kaznama onoga koji kaznjava (ave ili starca) stice osnovu dugotrpljenja. Ukoliko on bude sa radoscu primao uvrede i ukoliko bude zavoleo smirenje u ponizenjima, po meri sve vece sile koju mu daje blagodat pocece da umnozava vrline, postavsi visi od suprotnih strasti. 53. Um ce osetiti spokojstvo kada, odsekavsi uzroke strasti, stupi u sagledavanje. Do odsecanja strasti on ce osecati i napor i opasnost, neutvrdjenom nogom stupajuci u borbu sa suparnicima. 54. Starci veoma odobravaju otselnistvo koje biva u svoje vreme, tj. kada mu neko pristupa posto se usavrsio u vrlinama u opstezicu. Pa ipak, i covek neka se u pocetku ispita da li sa uspehom moze da zivi u otselnistvu. Ako, pak, nadje da to nije u stanju usled nedostatka snage, neka se vrati u opstezice kako se, inace, nemajuci sile da odoli lukavim pomislima, ne bi lisio uma.

128

55. Kao sto udovici koja place sinovi sluze kao uteha, tako i podviznicki napori koji rasejavaju pomisli ocajanja, produbljuju verujuce pokajanje, obznanjuju Hristovo milosrdje i izgladjuju ucinjene grehe utehu predstavljaju paloj dusi. 56. Kao sto mladi pas pokusava da uzme hleb od deteta, tako lukava pomisao pokusava da srcu oduzme razum. Stoga nemojmo kao deca gledati na lukavstvo neprijateljskih sila kako im ne bismo predali dusu na razgrabljenje. 57. Kao sto svetleca skupina zvezda osvetljava nebo, tako i istina Bozanstvenih reci prosvecuje coveka i kao da u njega unosi svetiljku. Stoga svi nosimo jedan isti obraz istine, buduci da Gospod jednomislene useljava u dom (Ps.67,7). 58. Kao sto se sunce svetlozarnim lucama osmehuje svoj zemlji, tako ljubav svetlozarnim delima pozdravlja svaku dusu. Ukoliko je steknemo ugasicemo strasti i zasijacemo do nebesa. Ostvarices svaki trud cim steknes svetu ljubav. A kad nje nema, izostaje svaki uspeh. Onda i gnev besni, i narav ogrubljuje, i uz trud se, zbog visokoumlja, prilepljuje tastina. 59. Najpre treba da se uhvatimo u kostac sa strastima i da sa velikim trezvoumljem predamo secanju ono sto je bilo za vreme borbe. Zatim, po ispitanome na sebi, treba i drugima da saopstimo pravila borbe kako bi njihovu pobedu ucinili laksom, ukazujuci im unapred na nacin kako da vode borbu. Poneki su u sebi i savladali strasti dugovremenim strogim zivotom ali ne znaju nacin pobede stoga sto su, kao u nocnoj bitki, zanemarili da prate svoje dejstvovanje, usled cega njihov um nije poznao neprijateljsku podmuklost. 60. Onaj ko je okusio bezmolvije i ko je koliko toliko zapoceo da upraznjava sagledavanje, nece se saglasiti da svoj um veze za brige o telesnom, niti da ga, odvojivsi ga od duhovnog poznanja, obrati ka zemaljskim delima, buduci da vecim delom hodi po visinama. 61. Kada su strasti pokorene neprijatelji nas vise ne uznemiravaju i vise nema potrebe da se upotrebljava odbrambeno oruzje. Tada se vec moze pristupiti negovanju i drugih dusa. Medjutim, dok jos vladaju strasti, i dok se borba sa mudrovanjem tela produzuje, ne treba odvajati ruke od oruzja, vec ga neprestano imati pod rukama, kako zlobni neprijatelji nase spokojstvo ne bi obratili u priliku za napad i kako nas ne bi zarobili bez prolivanja krvi. 62. Sveti Mojsije Izrailju daje savet da, po ulasku u obecanu zemlju i savladjivanju tamosnjih naroda, pazi na sebe i da ne sleduje za njima posto ih savlada (Pon.Zak.12,30). Taj savet veoma prilici i onima koji, po odsecanju strasti, ne obracaju marljivu paznju na svoje srce. Jer, u tom slucaju u njima pocinju da, kao neki izdanci, nicu likovi iz proslosti. Onaj ko im bude dao slobodu da cesto zapadaju u vladalacki um, ne braneci im ulaz, ponovo otkriva u sebi gnezdo za strasti iako ih je vec pobedio, pri cemu njegov zivot opet dolazi u opasnost od borbe. Jer, strastima koje su vec ukrocene je svojstveno da, slicno volovima koji su priuceni da jedu seno, usled nemarnosti ukrotitelja ponovo postanu divlje i da dospeju do zverske svireposti. 63. Neka je proklet onaj koji polozi idola u tajnosti (Pon.Zak.27,15). Nije jedno isto nesto za svagda skriti u zemlju i poloziti u tajnosti. Ono sto se sakrije u zemlju i vise se ne pojavljuje culima sa vremenom se izgladjuje iz secanja. Polozeno, pak, u tajnosti se sakriva od drugih, ali ga onaj ko ga je polozio cesto vidja i obnavlja secanje na njega. Takav idol koji se polaze u tajnosti predstavlja svaka sramna pomisao koja se obrazuje u misli i ne izbacuje, vec tajno zadrzava. Ko tako cini, podvrgava se kazni koja je propisana u zakonu, buduci da je negovanje sramne pomisli isto sto i poklonjenje idolu. 64. Ne treba da dozvolimo da srcu pristupaju predstave koje ostecuju pomisao. Jer, srce koje padne u pomracenje necistim pomislima vec nasilno i protiv volje zapada u strasno delo. 65. Duh Sveti je napisao zitija svetih kako bi svako koji provodi neki [podviznicki] nacin zivota istinskim primerima mogao da bude uzveden ka istini. 66. Oni koji su se tek nedavno oslobodili od svetskog meteza treba da prebivaju u bezmolviju (unutar zidova obitelji ili doma) kako cestim izlascima i culnim utiscima ne bi povredili rane srca, te starim grehovnim kumirima dodali nove kipove. To bezmolvije je tesko za one koji su se nedavno odrekli od sveta. Jer, tada secanje privodi u pokret sve

129

sto se cuva u njemu. Ranije to nije stizalo usled mnostva dela koja su se neprekidno redjala jedno za drugim. Medjutim, tako biva samo u pocetku. Vremenom ce bezmolvije, naoruzavsi se trpljenjem, potpuno osloboditi um od smucenja skvernim pomislima. 67. Um onoga koji se tek odvojio od greha lici na telo koje je pocelo da obnavlja snage posle dugotrajne bolesti. Za njega, koji se jos nije potpuno ukrepio, i najmanji povod biva uzrok povratka bolesti. Njegove sile su jos slabe. Stoga postoji bojazan da se strast vrati ukoliko joj neko da povod da se razdrazi i ukoliko se ne izbegava lutanje u narodnoj gomili. Ukrepljeni i sazreli podviznici mogu i tu da smelo stupe u borbu. Ko, pak, jos nije u stanju da se bori neka u bezmolviju, ostajuci kod kuce, nalazi bezbedno pribeziste. 68. Kada je u unutrasnjosti istinska tisina zamiru ne samo strasni pokreti, nego i secanje na njih. Tada dusa, mirno prebivajuci u sebi, ima mogucnost da unapred primeti predstavu i likove koji se kriju u njoj, da stupi u borbu sa svakim od njih i da ih istrgne iz srca. Kada likovi dolaze jedan za drugim nije moguce da se izglade prethodni utisci stoga sto je misao zauzeta novim obrazima koji, pri neprestanom privlacenju, pomracuju dusevni pogled. Oni koji zele da vide suvo korito reke nemaju nikakve koristi ukoliko vade vodu sa mesta na kome, po njihovom mnjenju, lezi ono sto traze, buduci da odmah dolazi druga voda i zauzima mesto prethodne. Ukoliko, pak, zagrade tok vode odozgo, bez truda se odmah otkriva dno, buduci da preostala voda sama otice i ostavlja suvu zemlju koja se moze po zelji istraziti. Isto tako je lako izbaciti zapecacene utiske strasti ukoliko cula vise nista ne dostavljaju spolja. A ukoliko, pak, slicno potoku, daju sve nove i nove utiske, bice ne samo tesko, vec i nemoguce da se dusa ocisti od strasnih likova i pokreta. 69. Prorok naredjuje: Istrebite sejaca iz Vavilona (Jer.50,16). Za nas se savet sastoji u tome da istrebljujemo obraze jos dok se nalaze u culima, pre nego sto padnu na zemlju srca i daju izdanke, napajani kisom cestog razgovora sa njima i pre nego sto donesu plodove zla. Drugi prorok ublazava one koji ne cekaju da strasti sazru, vec ih istrebljuju dok jos lice na mladence koji se hrane iz dojki, govoreci: Blazen je onaj koji scepa i smrska o stenu tvoju decicu (Ps.136,9). Nesto slicno znaci i ono sto je rekao Jov: Mravolav gine nemajuci lova (Jov 4,11). Ocigledno je da je veliki Jov, zeleci da izobrazi podmuklost strasti, izabrao slozenicu (mrav i lav), sastavivsi je iz imena najsilnijeg lava i najnemocnijeg od svih stvorenja - mrava. Prilozi strasti, naime, zapocinju tananim pomislima, neprimetno se prokradajuci slicno mravima, da bi se zatim razrasli i za onoga ko se podvrgava njihovom uticaju postali jednako opasni kao napad lava. Stoga podviznik treba da se bori sa strastima jos dok one pristupaju kao mravi, kao podsticaj imajuci njihovu nistavnost. Jer, ukoliko uspeju da dostignu silu lava vec postaju nepobedive i silno uznemiravaju. Stoga im i ne treba davati hrane. A njihova hrana su, kao sto je vec vise puta bilo receno, obrazi strasti koji ulaze posredstvom cula. Oni hrane strasti, pri cemu svaki protiv duse naoruzava svog kumira. 70. I na hramu je Zakonodavac ustrojio okna sa resetkama (Jez.41,16). Time se istice da onaj ko namerava da svoje srce sacuva cistim kao hram treba, slicno hramu na kome se resetkama na oknima sprecava ulazak bilo cega necistog, svoja cula da ogradi strahom Buduceg suda kao resetkom koja bi sprecavala ulaz necistih likova koji se iznova radjaju i guraju unutra. 71. Onaj ko je za vreme borbe sa prizorom koji razdrazuje (strasne pokrete) u stanju da, strahom od buducih kazni koje prete, sebe dovede u napregnutu borbu, slicno onome koji se u moru bori sa talasima, bez napora ce savladati one koji ga napadaju, ne osecajuci udarce koje mu nanose i reci ce: Tukli su me i ne odbolovah, rugali su mi se i ja ne razumeh (Pric.23,35), tj. oni su me tukli, misleci da mi se narugaju, a ja nisam osecao udarce zato sto su njihove rane postale od strela nejakih (Ps.63,8). Ja nisam obratio paznju na njihovu prevaru i nisam pokazao da uopste primecujem njihovo prisustvo. 72. Oni koji ne ostaju pri svojoj resenosti nemaju koristi od odricanja od svetskih dela, buduci da se ponovo zavode i popustaju pomisli i buduci da se cesto vracaju ka ostavljenome, pokazujuci svoje pristrasce, slicno Lotovoj zeni koja je, pogledavsi nazad, postala slani stub, na urazumljenje ljudi sa slicnim [raspolozenjem]. Cesta naklonost

130

prema onome od cega smo se udaljili bez sumnje ce povuci nazad od jos neutvrdjene navike u dobru. Slabeci stremljenje napred, ono ce opet u potpunosti privuci k sebi i primorati nas da se vratimo ranijim rdjavim delima. Stara rdjava navika ce se od toga jos vise ucvrstiti, sprecavajuci da se ponovo vratimo ka zapocetom navikavanju na dobru narav. Jer, od obicaja dolazi navika, koja, opet, prelazi u prirodu. Izmeniti, medjutim, i preokrenuti prirodu uopste nije lako. Pogledaj na dusu koja ide za svojim navikama: ona zaseda na svoje idole kao da je okovana za njih - Ne mogu, govori, ustati jer me je zadesilo ono sto biva kod zena (Post.31,35). Dugo vremena umirivana na zitejskim delima, dusa vec zaseda na njih kao na idole. Ona se prikiva za njih, pri cemu vise ne moze i nece da se rastavi od njih. 73. Svetitelji Boziji su bezali od gradova znajuci da je opstenje sa razvratnim ljudima mnogo stetnije od zarazne bolesti. Ostavivsi Judeju, Ilija je obitavao u pustoj Karmilskoj gori, punoj zverinja. U pustinoljublju je svog ucitelja podrazavao i Jelisej. I Jovan je ziveo u Jordanskoj pustinji, hraneci se biljem i divljim medom, pokazujuci da nije tesko zadovoljiti potrebe telesnog zivota. Moze biti da je i Mojsije nesto slicno provozglasavao dajuci Izrailjcima zakon da manu saberu samo za jedan dan. Time je nagovestavao da brigu o ljudskom izdrzavanju treba ograniciti samo na jedan dan. Ta, i svi sveti, kojih svet ne bijase dostojan, ostavivsi naseljenu vaseljenu, potucahu se po pustinjama (Jev.11,37-38), bezeci od lepolikih ljudskih poroka, kako silom njihovog stremljenja, kao potokom, ne bi bili uvuceni u tok pogubnog svetskog zivota. 74. Mi smo stvoreni po obrazu Bozijem da bismo sacuvali njegove crte i da bismo onima koji gledaju na nas izuzetnim zivotom predstavili jasne odlike bogopodobija. Ja sam, govori Bog, stedar i milostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv (Ps.102,8; Joil 2,13) i drzim se pravde. Eto crta Bozanskog obraza. Po njima ce se prepoznati i dusa koja se pricestila bogopodobijem i koja se orodila sa Bozanstvom. Iz ljubavi prema Bogu porevnovavsi za punotu bogopodobnog savrsenstva i ometana uzama tela koje vezuje, dusa preduzima trud u stremljenju da se ocisti i da stekne ono cime se odlikuje Bozanska priroda, tj. blagost, dugotrpljenje, dobrota i covekoljublje. I tada ona postaje nesto malo manja od andjela (Ps.8,6). 75. Onaj ko bezi od svetskog meteza ne dozvoljava da mu se priblize nemiri zitejske sujete. On se udaljuje od opstenja sa lakomislenim i neutvrdjenim ljudima, i veci deo vremena provodi u kuci u bezmolvnim molitvama, u izucavanju Reci Bozijih. Pri retkim izlascima iz doma njega vide kao umerenog, krotkog, nerazdrazljivog, saosecajnog, bratoljubivog. Ko takvog nece nazvati pravim Bozijim revniteljem, istinskim obrazom i podobijem Bozijim, ozarenim Bozanstvenim lucama Bozije blagosti. On svoje upodobljenje Bogu projavljuje vrlinama kao nekim najprivlacnijim cvetovima. 76. Osobene crte Boga i coveka koji revnuje za upodobljenje Bogu su: tihost, nezlobivost, negnevljivost, nezavistljivost, blagotvornost, saosecajnost, nezlopamcenje, dobroljublje, dobrota, ukazivanje casti, briga o koristi drugih, druzeljublje, usluznost, necastoljubivost, kratko receno, sve u cemu javlja obilje blagosti Bog koji svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dazd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Po tim crtama ce se prepoznati onaj ko se stara da podrazava Boga. 77. I ovo ukazanje je dovoljno da se blagoposlusni nauce savrsenom zivotu. Znajuci, medjutim, kako se poneki sa trudom privode ka tome, sveti Pavle se stara da nas mnogim savetima iskusno odvoji od sujete, pobudjujuci nasu revnost raznim pohvalnim imenovanjima. On cas govori: Vi ste hram Boziji (1.Kor.Z,16), cas: Vladajte se kao deca svetlosti (Ef.5,8), cas: Zivite dostojno jevandjelja Hristova (Fil.1,27), cas: Telesa vasa su udovi Hristovi (1.Kor.6,15). Na jednom mestu nas naziva svetim i neporocnim (Ef.1,4), a na drugom - besprekornim i cestitim, decom Bozijom neporocnom (Fil.2,15). On o svemu tome govori kao o prisutnom kod nas, premda toga kod nas jos nema, sa ciljem da bismo se mi, uzasnuvsi se pred mogucnoscu da nam se takve pohvale ne preokrenu u prekor i podsmeh ukoliko se ne pokazemo takvi, uzrevnovali svom usrdnoscu da postanemo i ostanemo takvi. Stoga se sveti apostol ne ogranicava samo na te pohvale, vec navodi i razne nacine i mere pomocu kojih se moze doci do stepena coveka savrsena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13).

131

78. On, pre svega, zahteva da umremo i da se razapnemo svetu, kako ni malo ne bismo osecali ni svetske naslade ni skorbi. Umreste, govori, i vas je zivot sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3), zeleci da pokaze kako zive oni koji ustaju sa Hristom, koji traze ono sto je gore i koji misle o onome sto je gore, koji su umrli za stihije sveta i vise ne zive po njima. On jos govori: Nego predajte sebe Bogu, kao ozivljeni iz mrtvih (Rim.6,13), zeleci da, sa jedne strane, mi umremo upravo za ono cime se telesne strasti, ratujuci protiv duha, privode u dejstvo, i sa druge strane, da zivimo onime cime se vrse dela vrlina kojima se ugadja Bogu. Stoga on i naziva zivom zrtvom one koji su umrtvili udove koji su na zemlji (Rim.12,1; Kol.3,5), i koji hode u novom zivotu (Rim.6,4), koji se ne krecu ka rdjavom nakon zrtvenog umrtvljenja, i koji ne ostaju besplodni u dobrim delima. Kao ziva zrtva, oni nisu izgubili silu, vec je, kao rascvetalu i mladu, koriste protiv izdavna neprijateljskog mudrovanja tela, ostajuci neulovljeni nerazumnim zeljama, buduci da su savrseno presli iz telesnog zivota u duhovni, i buduci da ne zive telom, nego duhom. 79. O onima koji su, iako oblozeni telom, prestali da budu uznemiravani njegovim neurednim zahtevima, apostol govori: Vi niste po telu, nego po Duhu (Rim.8,9). Naime, u njihovom umrtvljenom telu vise ne caruje greh, niti ih nasilno prinudjava da slusaju njegove naredbe, protiveci se zakonu uma i zarobljavajuci ih nekim zakonom koji se nalazi u udovima. Naprotiv, u njima se zacario zakon duha zivota u Hristu Isusu, koji ih podstice na potpunu poslusnost Hristovim zapovestima. U tom nastrojenju oni ne samo da se nasladjuju dobrom po unutrasnjem coveku, vec se sa gotovoscu naporima oko vrline svete telu za svaku raniju neposlusnost koju su dopustili ugadjajuci mu. O toj osveti i nacinu njenog ostvarivanja apostol uci: Kao sto davaste ude svoje da robuju necistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da sluze pravdi za osvecenje (Rim.6,19). Kako je to veliki trud znaju oni koji su, pobedjivani obicajem, prinudjeni da rdjavu naviku preobraze u dobru. Veliki je to trud u kome uspevaju oni koji, blagodacu Bozijom, ne zale sebe. Posle mnogih odstupanja i mnogobrojnih ustremljenja napred, oni najzad uspevaju da sasvim odstupe od rdjavih stremljenja kojima su bili predani, te da sve raspolozenje u potpunosti okrenu od rdjavog ka dobrom, kako bi sve udove upotrebljavali protiv neprijateljskih strasti, od orudja nepravde ucinivsi ih orudjima pravde. 80. Pobrinite se o pokretima misli, prateci kako proizvode secanja o stvarima i kako pristrasno ili bespristrasno u sebe primaju njihove predstave. Mnogi popustaju strastima vise u pomislima, negoli u dejstvima, nevidljivo se sa njima saglasavajuci i nasladjujuci. Oni su u unutrasnjosti pali, premda se spolja ne vidi njihov pad. Tako se desava da je neko po spoljasnjosti besprekoran, iako sam zna za sakrivenu unutrasnju pokvarenost i stidi se zbog toga sto je nevidljivo suprotno sa vidljivim. Tako istina protivreci postovanoj spoljasnjosti, primoravajuci pravedno savest da se stidi. Cime se takav razlikuje od groba kada mu dusa pomislja o neprilicnom i kada je puna sramnih osecanja? Grobovi na kratko u sebi sadrze smrad, tj. sve dok u telu ostaje vlaga. Medjutim, cim se sokovi istrose, prekracuje se i smrad. Srce, pak, ispunjeno sramnim pomislima svagda izaziva gnusanje, buduci da je smradnije od tela koje se raspada. Jedino se ono samo nasladjuje svojom sramotom. 81. Zadovoljstvo i tuga idu za zeljom (jedno po ispunjenju, a drugo po neispunjenju), a zelja se budi osecanjem (utiscima od spoljasnjih stvari, ili pomislima o njima). Onaj, pak, ko ne dopusta poslednje (utisak, pomisao), ne daje mesta ni prvima (zelji i zadovoljstvu ili tuzi). Onaj ko zgnjeci glavu zmije koju je prikljestio vratima ostavlja iza vrata citavo njeno telo koje bi, svakako, uslo u sobu da je glava koja prethodi nasla slobodan prolaz. Takav je zakon paznje ili trezvoumlja. 82. Za onoga ko zeli nesto rdjavo podjednako je stetno i da ga stekne i da ga ne stekne, tj. stetna je i radost u prvom slucaju, i tuga u drugom. Jer, ta tuga nije zalost po Bogu koja, po recima svetog Pavla, donosi pokajanje za spasenje (2.Kor.7,10), i ta radost nije radost u Gospodu, kojom se raduju oni koji su dobre savesti (Fil.4,4). Ta radost je izvesna dusevna prevara koju podmece demon: ona ne zavisi od okusanja prirodnog dobra, nego od zavedenosti njegovim prizrakom.

132

83. [Navescemo] osobene crte nacina na koji vrlina onoga koji joj je privrzen umudruje da ide ka napretku. Napredak se ne predstavlja kao suvise udaljen kako se ne bi pokazalo kao da vrlina hoce da zaplasi velikom udaljenoscu, ali ne stoji ni nepokretan da ne bi bio lako ulovljen goniocem kako on do smrti ne bi prekidao svoje usrdje, vec kako bi citav svoj zivot uvecavao usrdnost, rasprostiruci je na sve. 84. Ni vreme celog zivota nije dovoljno za staranje o vrlini. Onima koji se podvizavaju potrebno je veliko trezvoumlje zbog udova koji se protive. Ukoliko smo, pak, rasejani i promenjivih misli, kako cemo uspesno proci tako dugi i teski put i sacuvati se od zamki protivnika koji su mnogobrojni i nevidljivi, i koji kao oruzje protiv nas upotrebljavaju nase strasti i cula, obarajuci nas bas onim cime nas je Bozija blagost naoruzala za borbu protiv njih? Zbog toga treba da smo pazljivi i da se ne zavaravamo onim sto nasim protivnicima pomaze u borbi protiv nas. Ocigledno je: ono sto nam ne pomaze da steknemo uspeh u podvigu, sluzi na korist nasim neprijateljima. 85. Kakvim pomislima treba da se rukovode oni koji nameravaju da daju pravilan hod svojim mislima? Pazi. David je na jednom mestu rekao: Misao moga srca [govorice] razumno (Ps.48,4), na drugom: Bavicu se tvojim odredbama (Ps.118,16), i opet: I poucicu se svim delima tvojim i govoricu o postupcima tvojim (Ps.76,13). Cini tako i vecno pokretni um tvoj nece imati vremena da se zanosi ka neprilicnom, vec ce se neodstupno zanimati onim sto donosi sladost i veliku korist, sto veseli cula vidjenjem i dusu sagledavanjem.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

VI POUKA MONASIMA 1. Neumerenost u hrani preseca post, a bludnu pohotljivost odgoni samoobuzdavanje sa molitvom. 2. Srebroljublje je majka idolosluzenja koja unistava nesticanje, dok brigu o potrebama tela odseca nada na Boga. 3. Um koji luta urazumljuje citanje Reci Bozije i bdenje sa molitvom. 4. Nalet gneva ukrocuje blagodusnost i pevanje Psalama. 5. Uninije progone trpljenje i suze, a svetsku tugu ucutkuje udaljavanje od culnih zadovoljstava. 6. Gostoljublje se daje smirenoumnima i onima koji izbegavaju vlastoljublje i prednosti u odnosu na druge. Gordost, tj. drevno zlo, jeste mrzost pred Gospodom. Njoj se Bog protivi. Nju, pak, smirava samo bezmerno smirenje koje govori: Ja sam prah i pepeo (Post.18,27), ili: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muce koji ga grade; ako Gospod ne sacuva grad, uzalud ne spava strazar (Ps.126,1). 7. Kao sto je nemoguce ocistiti mutnu vodu, ne ucinivsi je [prethodno] nepokretnom, tako je nemoguce da monah spozna svoje unutrasnje stanje bez bezmolvija. 8. Kao sto je nemoguce da se borac uvenca vencem pobede ne stupajuci u borbu, tako je nemoguce da se bude Hriscanin bez podviga.

133

9. Kao sto je nemoguce da tasovi na vagi stoje na istoj visini ako je jedna strana opterecena tezinom, tako je nemoguce ispuniti zapovest Boziju sa plotskim mudrovanjem. 10. Kao sto je nemoguce da se stekne vestina ukoliko se ne pristupi vezbanju, tako je nemoguce steci molitvu ukoliko se ne kleci pred Bogom sa pravim srcem. 11. Ko ne stekne cistu molitvu, nece imati oruzje za borbu. 12. Onaj ko hodi nakicen, iako je tudj za vrline Bozije, predstavlja staniste demona. 13. Kao sto car nece hteti da zivi u domu siromaha, tako ni Hristos nece boraviti u dusi koja je oskrnavljena gresima. 14. Kao sto se zapusteno polje obradjuje sa marljivim trudoljubljem, tako se i dusa, koja je podivljala u gresima, ukrocuje ukoliko stane da zivi po zakonu Bozijem. 15. Kao sto je kamen koji duboko lezi u moru nedostupan za talase, tako i onaj ko je napredovao u vrlinama i koji kao da je pogruzen u njih - nece biti pokoleban djavolom. 16. Kao sto iskusni lekar odmah smislja lekarstvo za doticnu bolest, tako i poznanje Boga koje se cuva (u umu i srcu) svoga pricesnika uci kako da se sacuva i kako da se pruzi ka boljem. 17. Kao sto potok sam sebi krci put, tako i greh, koji se prihvati, sam sobom onoga koji ga je stekao vodi u pogibao. 18. Kao sto jelen koji upadne u zamku nema priliku da pobegne, tako nece izbeci greh onaj ko hrani pohotu, krecuci se u svetu. Jer, lukava i slatka pohota je tesko razresiva uza. 19. Kao sto seku vinovu lozu koja ne daje dobar plod, kako ne bi uzalud zauzimala mesto, tako ce Gospod iskoreniti svakog ko ne donosi plodove Duha Svetog. 20. Kao sto je nemoguce da covek, koga je pogodila strela, ostane bez povrede, tako je nemoguce da monah ne bude ranjen od rdjave pomisli, ukoliko je prihvati. 21. Kao sto covek, koji je izgubio pravi put, luta po tudjoj zemlji, ne znajuci gde bi se uputio, tako luta i covek koji ne veruje u jednosusnu Trojicu. 22. Kao sto se covek deli na mnoge delove, premda ima jednu prirodu, tako i Sveta Trojica ima jednu prirodu, premda se i razdeljuje imenima i ipostasima. Priroda Bozija se ne moze postici, pa cak kad bi i na krilima uzleteo ka Njemu. Bog je nedostizan, buduci nas Tvorac. 23. Kao sto sasud koga prave ne zna prirodu onoga koji ga pravi, tako ni covek ne moze da pozna prirodu Boziju. 24. O Trojici nemoj ispitivati, nego samo veruj i poklanjaj se. Jer, ko ispituje - ne veruje. 25. Steknite mudrost, a ne srebro. Napravite sebi svetlu odecu Hrista Gospoda naseg, pre nego bilo koju svilenu odecu, zato sto imanja nece biti od koristi u dan smrti. 26. Kao sto oganj izjeda trnje, tako ce ognjem vecnim biti progutan i svaki gresnik. Medjutim, on nece moci umreti, buduci da ce se besmrtno muciti. 27. Nema niceg velikog u tome sto cemo postati pravedni. Jer, u tom slucaju cemo jednostavno postati onakvi kakvim nas je Bog sazdao u pocetku, tj. vrlo dobri. 28. Ko ne zivi po prirodi, ne ispunjava zapovesti Bozije. 29. Sva mudrost se sastoji u tome da se bojimo Gospoda. Svaka nauka koja ne uci zakonu Gospodnjem jeste ludost i nerazumnost. 30. Od vecnog ognja ne izbavlja ni vera, ni krstenje, ukoliko nedostaju dela pravde. Ukoliko si se sjedinio sa Hristom, cuvaj zapovesti Njegove, i ako verujes u buduce - staraj se da zadobijes vecnu slavu, bojeci se ognjenog maca. Ukoliko, pak, ne ispunjavas zapovesti Bozije, nemoj se nazivati vernim. 31. Svaka tvar se povinuje volji Bozijoj. Jedino se covek usudjuje da se ne povinuje Bogu, kroz koga sve postade. 32. Bogu necemo nista doprineti ukoliko se sacuvamo cistim, ali cemo sami steci vecni zivot i nasladjivanje neizrecivim vecnim dobrima.

134

33. Nemoj govoriti: "Ne mogu da ispunim zapovest Boziju, jer mi smeta otac, ili majka, ili zena, ili deca, ili neko drugi". Jer, oni te nece izbaviti od gneva koji dolazi i od neuspavljivog crva. Neka ti svako ko ti smeta da steknes Boga i vrline bude mrzak i odvratan. Sa takvima nemoj ni da jedes.

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI JEFREM SIRIN

Kratko saopstenje o njemu Sveti Jefrem se rodio od siromasnih roditelja, u gradu Nisibiji ili u njegovoj okolini, prvih godina cetvrtog veka. Roditelji su ga vaspitali u strahu Bozijem. Medjutim, godine mladosti su ga odvukle u izvesna naravstvena saplitanja. Zbog toga je pocela da se pomracuje njegova vera u Boziji promisao: on je poceo da misli da se sve u nasem zivotu desava slucajno. Ipak, Boziji promisao ga je od takvog dusevnog nastrojenja izlecio na veoma dirljiv nacin. Njega su okrivili za kradju ovaca i smestili u tamnicu. Istovremeno su zajedno sa njim u tamnicu vrgnuli jos jednog [okrivljenog], a u zatvoru su nasli i treceg okrivljenog. Sva trojica su, u stvari, bili osudjeni kao nevini. Provevsi u zatvoru sedam dana. sveti Jefrem je u snu cuo glas koji mu je objasnio da strada zbog ranijih grehova, premda u ovom slucaju nije kriv. Isto tako i ona dva coveka koji su zatvoreni zajedno sa njim stradaju zbog ranijih grehova. Probudivsi se, on je ispricao san drugoj dvojici okrivljenih. I oni su, preispitavsi proslo vreme svoga zivota, zakljucili da su u proslom periodu zivota zaista ucinili slicna rdjava dela i da su prosli bez posledica. Sudija je opravdao svetog Jefrema, kao sto mu je opet bilo predskazano u sanom vidjenju. Vaspostavivsi u njegovom srcu potpunu veru u bdijuce oko promisla Bozijeg, ovaj dogadjaj ga je tako porazio da je on odmah napustio svet i povukao se u okolne gore ka otselnicima gde je postao ucenik svetog Jakova, kasnije velikog nisibijskog episkopa. Sveti Jefrem se pod njegovim rukovodstvom upraznjavao u podvizima poboznosti i izucavanju Reci Bozije, i pod njihovim uticajem je u potpunosti promenio narav. Umesto gnevljivog i kolebivog mladica, sveti Jefrem je postao smiren i skrusen pustinjak, savrseno predan putevima promisla Bozijeg, koji dan i noc oplakuje svoje grehe. Kada je postao episkop, sveti Jakov se, znajuci visoku vrednost svoga ucenika, koristio njegovim sposobnostima u delu upravljanja Crkvom, poveravajuci mu propoved Reci Bozije i obucavanje dece u skoli. Vodio ga je sa sobom i na I Vaseljenski sabor u Nikeju. Posle povratka sveti Jakov ga je uzeo za pomocnika u svojim poduhvatima i molitvama radi izbavljanja grada od napada persijskog cara Sapora (337. godine). Posle koncine svetog Jakova (338. godine), sveti Jefrem je zazeleo da poseti otadzbinu svoje majke, grad Amidu, koji se takodje nalazi u Mesopotamiji. U njemu je proveo neko vreme. Odatle je zazeleo da ide u Edesu da se pokloni tamosnjim svetinjama: tamo se cuvao odgovor koji je Gospod poslao caru Avgaru, iz koga se saznalo za Nerukotvoreni Obraz Hristov; tu su bile mosti svetog apostola Tadeja koji je verom prosvetio cara, grad i svu zemlju; a u okolini grada je cvetao monaski zivot. Sveti Jefrem je dosao u grad i ostao u njemu. Nemajuci od cega da zivi, on se zaposlio kao najamnik kod gazde koji je drzao kupatilo. Taj posao, medjutim, nije odgovarao njegovom nastrojenju i ciljevima. Ipak, on je cekao ukazanje odozgo, koje je ubrzo i dobio. Kad je bio slobodan od posla i molitve on je razgovarao sa neznaboscima. Za vreme jedne od takvih beseda njega je slucajno cuo jedan starac pustinjak. On je, sudeci po uzvisenosti tih beseda, pravedno zakljucio da sveti Jefrem nije na pravom mestu.

135

Zbog toga je, docekavsi kraj besede, stupio sa njim u razgovor. Saznavsi za njegova podviznicka stremljenja, on mu je predlozio da stupi u neki od okolnih manastira. Sveti Jefrem je odmah pristao. Udaljivsi se u gore, on je nasao sve sto je njegova dusa trazila. Tamo je bilo mnogo velikih podviznika koji su sav svoj zivot provodili u molitvama, pevanju Psalama i slavoslovljenju Boga. Oni nisu imali drugog sklonista, osim pecine. Nisu upotrebljavali cak ni uobicajenu hranu, nego su se hranili jedino biljkama. Videci sve to, sveti Jefrem je sa svim usrdjem primio takav poredak zivota, dodajuci molitvenim i podviznickim trudovima jos i neumorno izucavanje Reci Bozije. Ubrzo se njegova dusa zblizila sa tim ljubiteljima pustinje. Ipak, on se narocito sprijateljio sa podviznikom Julijanom, koji je, kao i on, bio skrusenog duha, i koji je takodje voleo da izucava Bozanstveno Pismo. Neprestano se baveci izucavanjem Reci Bozije, sveti Jefrem je crpeo umilenje i mudrost. Medjutim, riznice njegovog poznanja su, najvecim delom, ostajale sakrivene od drugih, ili zbog njegovog smirenja, ili mozda zbog toga sto su jos uvek bile plod njegovih sopstvenih umnih napora, a ne narocitog dara uciteljstva, koji ne voli da se sakriva, nego iste da se ucenje razliva na druge. Ubrzo mu je taj dar i bio darovan. To je bilo otkriveno onom istom prozorljivom starcu koji ga je izveo iz grada Edese. On je video svetlog andjela koji je svetom Jefremu u usta stavio neku tajanstvenu knjigu. Od tog vremena je njegova dusa, napunjena zivom vodom poznanja Boga i Bozanskih stvari, pocela da izliva nezadrziv potok umilnih pouka. Zagrejane istinskim osecanjem, i izgovorene iz punote srca koje je osveceno blagodacu Bozijom, njegove reci su bile pune duhovnog pomazanja. U njegovim ustima su se cudesno radjali najubedljiviji saveti, dirljiva samoizoblicenja i izoblicenja drugih, mudra pravila i saveti. Cesto se iznenada njegova pobozna misao sa neocekivanim poletom uznosila Bogu sa ispovedanjem slave Njegove bezgranicne ljubavi, ili sa molbom za oprostaj grehova. Primeri i izreke iz Svetog Pisma, iskustva iz podviznickog zivota, price i poredjenja iz carstva prirode - sve je bilo spremno i pojavljivalo se samo od sebe u njegovim prostim i neizvestacenim besedama. Medjutim. nisu samo naravstveno-duhovne i podviznicke pouke bile predmet njegovih dela. On se mnogo trudio i na tumacenju Svetog Pisma, i jos vise u izlaganju dogmata. Prvenstveno onih protiv kojih su gresili tadasnji jeretici i jeretici koji su ziveli pre njega. U takvim trudovima protekao je sav njegov zivot. I zivot mu se vec priblizio kraju kada mu je dosla zelja da vidi egipatske podviznike, i da poseti velikog kapadokijskog arhipastira, Vasilija Velikoga. Uzevsi sa sobom ucenika koji je umeo da govori grcki, on je dosao do Sredozemnog mora i seo na brod. Molitva i nada na Boga izbavili su i njega i one koji su plovili sa njim od brodoloma. Nitrijska gora ga je primila kao zeljenog gosta, i pruzila mu utehu da se vidi sa Pajsijem Velikim (s kojim je razgovarao u toku sest dana), sa Jovanom Kolovom i drugim starcima. Osim Nitrije, on je posetio i druga mesta, naseljena podviznicima, i svagde je ostavio srdacnu uspomenu bogoprosvecenog coveka. Osim toga, i sam je poneo poucne pouke o zivotu i pravilima upokojenih i jos zivih egipatskih podviznika. Na povratnom putu iz Egipta sveti Jefrem je odlucio da poseti Kesariju Kapadokijsku, kako bi video svetog Vasilija Velikog. Njihov prvi susret zbio se u hramu. Sveti Jefrem je usao u hram u trenutku kada je sveti Vasilije Veliki govorio pouku narodu, i dobio potvrdu o njegovom visokoblagodatnom stanju. I sveti Vasilije Veliki je Duhom Svetim bio obavesten o svetom Jefremu, i pozvao ga sebi u oltar. Posle kraceg razgovora u oltaru i uzajamnog pozdravljanja, beseda je nastavljena u kuci i dotakla se raznih predmeta. Kesarijski svetitelj je hteo da rukopolozi svetog Jefrema u cin prezvitera. Medjutim, smireni edeski monah nikako nije hteo da se saglasi da primi cin. Sveti Vasilije je uspeo da ga posveti samo u cin djakona, dok je u cin prezvitera rukopolozio njegovog ucenika. Kasnije je sveti Vasilije poslao svoja dva ucenika u grad Edesu sa namerom da svetog Jefrema postavi za episkopa. Medjutim, sveti Jefrem je pritvornim ludilom uklonio tu cast od sebe, zbog svog smirenja smatrajuci se nedostojnim da je primi. Po povratku u svoju Edesku pustinju, sveti Jefrem je zeleo da ostatak zivota provede u usamljenosti. Medjutim, promisao Boziji ga je jos jednom pozvao da sluzi

136

bliznjim. Zitelji grada su u to vreme stradali od gladi. Sveti Jefrem je svojom silnom recju privoleo bogate da olaksaju stradanja siromasnih, uzevsi na sebe trud raspodele njihovih priloga. To je bio njegov poslednji podvig za Crkvu. Po povratku iz grada na goru, on se ubrzo razboleo, i, napisavsi zavestenje, mirno usnuo 372. ili 373. godine. Upokojio se na rukama svojih ucenika i zitelja Edese koji su ga voleli. Njegovo telo je predano zemlji u prisustvu velikog mnostva naroda, klira i pustinjaka. Posle nekog vremena njegovi netrulezni ostaci su bili preneseni u hram. U Grckom dobrotoljublju nema nista od svetog Jefrema. Mi smo smatrali da nije pravedno da svoj zbornik lisimo riznica njegovog ucenja. Zbog toga smo odlucili da izaberemo ono sto je najpoucnije iz njegovih dela, po sledecim poglavljima: 1. Podsticaj na pokajanje i gradjenje spasenja. 2. Saveti o pokajanju. 3. Opsti nacrt zivota onih koji su se posvetili ugadjanju Gospodu i izgradjivanju svog spasenja. 4. O vrlinama i strastima. 5. O borbi sa osam glavnih strasti. 6. Opste pouke o podviznickom zivotu. 7. Svemu tome dodajemo, kao neki sazetak svih pouka - 50. slovo, tj. Savete podviznicima, sa dodatkom istih takvih saveta i iz 55. slova.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

I PODSTICAJ NA POKAJANjE I GRADjENjE SPASENjA 1. Pridjite, voljeni, latimo se trgovine dok jos traje dan za trgovinu. Pridjite, steknimo zivot vecni i kupimo spasenje nasih dusa. Uhvatimo se za prekrasnu misao i zazelimo Carstvo i raj. 2. Podvizavajte se u ovaj jedanaesti cas. Zurite da ne biste ostali iza zatvorenih vrata. Vece je blizu i Nagradodavac ide sa velikom slavom da svakome da po delima njegovim. Pokajmo se, bratijo, dok jos ima vremena. 3. Poslusajte sta govori Gospod: Biva radost pred andjelima Bozijim zbog jednog gresnika koji se kaje (Lk.15,10). Zbog cega se, onda, predajes neradu, gresnice? Zasto se predajes ocajanju? Cega se plasis kad na nebu biva radost zbog tvog pokajanja? Andjeli se raduju, a ti se predajes nemaru? Arhandjeo objavljuje pokajanje, a ti se bojis? Nerazdeljiva Trojica kojoj se klanjamo te poziva, a ti uzdises! 4. Zaplacimo malo ovde da ne bismo plakali tamo, u vecnim mukama. Drugi Hristov dolazak bice iznenadan, kao strasna munja. U onaj cas svako ce primiti po svojim delima: svako ce poznjeti ono sto je posejao. Svi cemo otkriveni predstati Sudu Hristovom, i svako ce Sudiji dati odgovor za samoga sebe. U taj cas niko nece moci da pomogne. Svako ce sa strahom i trepetom stajati u ocekivanju da cuje Boziju presudu. 5. Zbog cega se nemarno odnosimo prema Svetom Pismu i Hristovim recima? Cujte sta govori Gospod: Rec koju ja govorih, ona ce mu suditi u poslednji Dan (Jn.12,48). Koja je to rec? To je Njegovo Sveto Jevandjelje i ostale knjige Svetog Pisma, knjige

137

proroka i apostola. Nemojmo biti nemarni prema onome sto je u njima napisano. Nebo i zemlja ce proci, ali reci Hristove nece proci (Mt.24,35). 6. Pridjite, ljubljeni, i bacimo se u more milosrdja Bozijeg dok nije nastupio taj Strasni dan. Sam Bog nas poziva: Hodite k meni svi... i ja cu vas odmoriti (Mt.11,28). On poziva sve, buduci da hoce da se svi spasu. Neka se niko ne koleba. Jer, On kaze: Onoga koji dolazi meni necu isterati napolje (Jn.6,37). A ko je taj koji mu dolazi? Onaj ko slusa Njegovo Slovo i ispunjava Njegove zapovesti. Poslusajmo ga i povinujmo mu se: Jer, strasno je pasti u ruke Boga zivoga (Jev.10,31). 7. Pokaj se, gresnice, sa smeloscu gledajuci na bezgranicno covekoljublje Hrista koji je rekao: Nisam dosao da zovem pravednike no gresnike na pokajanje (Mt.9,13). Pokaj se, dok jos ima vremena da ne bi bio postidjen na Strasnom sudu, gde ce sa strahom stajati hiljade hiljada andjela i svetih, gde ce se otvoriti knjige dela, i gde ce tajno postati javno. Sudija je silan i sud neumoljiv, a dela i ognjena reka su pred ocima. Razmisli o svemu tome i pohitaj da se spases. 8. Sta cekas? O cemu razmisljas? Zar ce neko drugi odgovarati za tebe? Zar ne znas da ce svako sam za sebe dati odgovor Bogu, da ce svako poznjeti ono sto je posejao, i da ce svako poneti svoje sopstveno breme? Rasturi to breme grehova, dok jos ima vremena. 9. Ti si se jednom zauvek odrekao satane i svih dela njegovih, pred mnogim svedocima davsi zavet Hristu. Secaj se toga i ne zaboravljaj. Znaj da su toga casa sveti andjeli zapisali tvoje reci, te da tvoje zavete i odricanje [od satane] cuvaju na nebesima do Strasnog sudnjeg dana. U dan Suda oni ce izneti tvoje zavete i reci usta tvojih pred strasno sudiste. I tada ces cuti: Po tvojim cu ti recima suditi, zli slugo (Lk.19,22). Budi milostiv prema sebi i postedi svoju dusu. 10. Pogledaj na druge i na njihov podvig: oni se staraju o spasenju, trude se u svakom dobrom delu, cuvaju se od svega rdjavoga, zavoleli su uzak i tesan put, poste, bdiju, zlopate se i placu, njihova usta uvek proslavljaju i slavoslove Zenika, njihove oci uvek gledaju lepotu Njegovu i njihove duse se raduju. 11. Razmisli i pogledaj: ovaj Zenik se vec priblizava. On dolazi da uvenca one koji se zakonito podvizavaju i koji su zavoleli uzan i tesan put; dolazi da pomiluje milostive; dolazi da ucini blazenima siromasne [duhom] i da obogati one koji su bili gladni i zedni Njega radi; dolazi da osvetli sto je sakriveno u tami i da objavi namere srca (1.Kor.4,5), i da svakome da po delima njegovim (Rim.2,6). 12. Najzad ce se iznenada razleci vika: Evo zenik dolazi (Mt.25,6). Evo ocekivane radosti, pohvale pravednih, Sunca pravde! Evo Zenika, izlazite mu u sretanje! 13. Tada ce oni cije svetiljke svetlo gore i cija je odeca cista poci u sretenje Gospodu sa radoscu i smeloscu, radujuci se i nadajuci se da se njihove svetiljke nece ugasiti. A sta ce biti sa tobom? Primecujuci da se tvoja svetiljka gasi, sa uzasom i tugom ces se obratiti prvima sa molbom da ti daju malo ulja. I cuces: Idi prodavcima i kupi sebi (Mt.25,9). 14. I poci ces, ali neces naci gde da ga kupis. Jer, vreme zivotne trgovine je vec zavrseno. Tada ces sa velikom smucenoscu, placuci i tugujuci, reci sebi: "Poci cu, pokucacu na vrata milosrdja Hristovog. Mozda ce mi ih milosrdni Gospod i otvoriti". Poci ces i kucaces. Medjutim, Zenik ce ti iznutra odgovoriti: Zaista ti kazem, ne poznajem te (Mt.25,12). Idite od mene svi koji cinite bezakonje. Ti nisi bio milostiv, i zbog toga neces biti pomilovan. Ti si hranio svoje telo i svoju odecu uprljao necistotama. Kako onda hoces da udjes i da oskrnavis moje Carstvo? Ti si ispunjavao volju djavola, a moju odbacio. Nema tebi udela sa mnom. Idi od mene... u oganj vecni (Mt.25,41). 15. Slusajuci ovo, stajaces postidjen. U isto vreme do tvojih usiju ce doci glas radosti i veselja. Prepoznaces glas tvojih prijatelja, i gorko ces uzdahnuti, govoreci: "Tesko meni, nesrecnome! Kakve slave sam se lisio, i od kakve zajednice sam odlucen zbog zlih i nepristojnih dela svojih! Ali, zaista je pravedan Sud Boziji, zaista pravedno trpim takvo lisavanje. Oni su ziveli u uzdrzanju, a ja sam trcao za svakovrsnim zadovoljstvima; oni su pevali Psalme, a ja sam pevao sramne pesme; oni su se molili, a ja sam bezbrizno lezao, ili setao; oni su plakali, a ja sam se smejao. Stoga se oni sada

138

raduju, a ja tugujem; oni se vesele, a ja placem; oni ce carovati sa Hristom u vekove vekova, a ja cu sa antihristom biti bacen u oganj vecni. Tesko meni, nesrecnome". 16. To i tome slicno ces govoriti tada muceci se, premda bez ikakve koristi. Jer, tamo nema koristi od pokajanja. Prihvatimo se, napokon, brige o spasenju duse. Jer, to je jedno potrebno (Lk. 10,42). 17. I telo zahteva izvesnu brigu, premda ne veliku. Briga, pak, o dusi treba da je neprestana. Jer, dusa je vrednija od svega. Ti se sastojis od duse i tela: dusi daj dusevnu, a telu - telesnu hranu. Nemoj dopustiti da ti dusa umre, nego je hrani Recju Bozijom, Psalmima, himnama i pesmama duhovnim, citanjem dusespasonosnog Pisma, postom, bdenjem, molitvama, suzama, nadom i razmisljanjem o buducim dobrima. Sve to i tome slicno jeste hrana i zivot za dusu. 18. U celokupnom Svetom Pismu se proslavljaju samo oni koji idu uskim putem, dok se onima koji su stupili na prostran i sirok put uvek predskazuju nevolje. Ostavimo siroki put, koji vodi u propast, i stupimo na uski kako bismo, potrudivsi se malo ovde, carovali u vekove vekova. Potrudimo se, uvek imajuci pred ocima Onoga koji ce doci da sudi zivima i mrtvima. Neprestano drzimo u secanju vecni zivot, beskonacno Carstvo, stajanje sa andjelima, prebivanje sa Hristom. 19. Nemoj da se zanosis time sto si mlad. Naprotiv, neka u tvojim ustima uvek bude Psalam. Jer, izgovoreno ime Bozije progoni besove. Cak i kad na posao prostires svoje ruke, neka ti jezik govori Psalme, a um tvori molitvu. Sam Gospod ubedjuje svakoga da se jos ovde priprema za buduci zivot. Potrudimo se da tako i cinimo. Ako se i spotaknemo i sagresimo, lecimo se suzama, dok je jos vreme pokajanja. Vreme pokajanja je kratko, a Carstvo nebesko nema kraja. 20. Mi ublazavamo svete i zelimo njihove vence, ali ne zelimo da podrazavamo njihove podvige. Zar mislite da su njima darovani venci bez truda i nevolja? Zelite li da cujete kakav su mir imali u ovom zivotu? Bijahu mukama umoreni... potucase se u kozusima... u oskudici, u nevoljama, u patnjama... i ostalo (Jev.11,35-38). Hoces li da zajedno sa njima vecno carujes? Idi njihovim putem! 21. Nasi oci su kao svetila obasjali svu zemlju. Oni su kao dragoceno kamenje i mnogoceni biseri poziveli posred trnja i korova, medju jereticima i necastivim ljudima. Zbog njihovog visokog i cistog zivota sami njihovi neprijatelji su postali njihovi podrazavatelji. I ko nije dolazio do skrusenosti videci njihovo smirenje? Oni su se ovde podvizavali, a tamo se raduju. Jer, i Bog se proslavio u njima, i ljudi su se od njih poucavali. 22. Ostavivsi pravi put, tok naseg zivota ide po stenovitim i krivudavim mestima. Ne vidim coveka koji bi Boga radi sasvim ostavio imanje i radi vecnog zivota u potpunosti napustio svet. Nema ni krotkog, ni smirenog, ni bezmolvnog. Niko se ne uzdrzava od nanosenja uvreda i niko ne trpi klevete. Svi su skloni gnjevu i vole da protivrece; svi su lenjivi i razdrazljivi i brinu se o otmenim odecama; svi su tasti i slavoljubivi i svi su samoljubivi. 23. Mi slusamo da je sam Bog Slovo bio razapet na krst i umro radi nasih grehova i smejemo se, predajuci se rasejanosti. Sunce je, ne trpeci sramocenje Vladike, potamnelo, a mi ne zelimo da izadjemo iz tame nase grehovnosti. Zavesa Hrama se pocepala sama od sebe, iako nije nimalo sagresila, a mi ne zelimo da se nase srce razdere od skrusenosti zbog nasih grehova. Pokajmo se, napokon, bratijo, kako bismo umilostivili Boga za nase grehove. 24. Bojim se da nas onaj Dan ne zatekne iznenada i da ne budemo odbaceni kao nagi, bedni i nepogodni. Jer, upravo se to desilo sa onima koji su ziveli u dane Noja: Jedjahu, pijahu, zenjahu se, udavahu se... kupovahu, prodavahu... do onoga dana... kad dodje potop i pogubi sve (Lk.17,27-28). 25. Ko hoce da se spase neka revnuje za spasenje, i ko zeli da udje u Carstvo neka ne bude lenj. Ko hoce da se izbavi od ognja geenskog neka se zakonito podvizava, i ko ne zeli da ga bace neuspavljivom crvu neka bude bodar. Ko hoce da udje u bracnu odaju i da se veseli, neka pripremi svetiljku i ulje u sudu. Ko ocekuje da ga pozovu na onu bracnu gozbu, neka pripremi svetlu odecu.

139

26. Carev grad je pun veselja i radosti, pun svetlosti i zadovoljstva. Onima koji obitavaju u njemu, zajedno sa zivotom vecnim, on pruza svaku utehu. Onaj ko zeli da zivi u gradu u kome zivi i Car, neka ubrza svoj korak. Jer, dan se primice kraju i niko ne zna sta ce mu se desiti na putu. Ima putnika koji znaju da je put dug, pa ipak lezu da spavaju do vecera. I kada se probude, oni vide da se dan primice kraju. I tek sto zapocnu putovanje, njih sustize oluja, grad, grmljavina, sevanje munja. Sa svih strana ih obuzimaju bede, i oni nisu u stanju niti da stignu do prenocista, niti da se vrate u mesto iz koga su krenuli na put. I mi cemo pretrpeti isto ukoliko budemo nemarni u vreme pokajanja. Mi smo stranci i dosljaci (Ps.38,13). Postarajmo se da na vreme udjemo u svoj grad i otadzbinu. 27. Mi smo, bratijo, duhovni trgovci. Mi trazimo mnogoceni biser - Spasitelja naseg, Hrista, riznicu koja se ne moze pokrasti. Nemojmo biti lenji u trazenju tog bisera. Blazen je i tri puta blazen onaj ko je porevnovao da ga stekne. Medjutim, krajnje je jadan i bedan onaj ko je bio nemaran da sam stekne Stvoritelja svih, i da ga stekne Stvoritelj svih. 28. Zar ne znate da smo mi loze istinskog vinogradskog Cokota, koji je Hristos? Pazite da se neko od nas ne pokaze besplodan. Obradjujuci svoj vinograd, Otac Istine se sa ljubavlju brine o onima koji donose plod, kako bi doneli jos vise ploda. One, pak, koji ne donose ploda On sece i izbacuje napolje iz vinograda na sazezenje ognjem. Pazite na sebe da vas, kao besplodne, ne bi posekli i predali ognju. 29. Mi smo, takodje, dobro seme koje je posejao Sazdatelj neba i zemlje, Vladika Hristos. Eto, vec je doslo vreme zetve, i srpovi su u rukama onih koji zanju. Oni samo cekaju znak Vladike. Pazite, da se i mi ne pokazemo pleva i da ne budemo svezani u snopove i baceni u oganj vecni (Mt.13,30). 30. Zar ne znate da nas je Car nad carevima pozvao na bracnu gozbu u svoj dvorac? Zasto se onda predajemo nemaru i ne staramo da steknemo svetlu odecu, svetiljku koja jasno gori i ulje u posudama? Kako ne razumete da tamo niko nece bez odece? Znate li, pak, sta ce pretrpeti onaj ko nema bracnu odecu a uporno nastoji da udje? Po zapovesti Cara, njemu ce svezati ruke i noge i baciti ga u tamu najkrajnju, gde ce biti plac i skrgut zuba (Mt.22,13). Bojim se da i nas, koji smo ukraseni samo spolja, telesne strasti ne izbace iz bracnog dvorca. 31. Koji je Otac toliko sastradalan? Koji je Otac toliko milostiv? Koji Otac voli kao nas Vladika koji ispoljava ljubav prema slugama svojim? On nas svime snabdeva, sve nam priprema u izobilju, leci nase dusevne rane i dugo trpi kada ga ostavljamo zeleci da sve ucini naslednicima Carstva svoga. On gresniku oprasta grehe, pobudjujuci ga na revnost i brzo pomaze nemocnome kako ne bi upao u malodusnost. On bi mogao da nas silom privoli na dobro. Ipak, On to nece kako nase proizvoljenje ne bi lisio svojih pohvala. Zar cemo biti lenji da mu ugadjamo kada nas tako ljubi i miluje? On je iskupio i prosvetio oci nasega uma. On nam je darovao poznanje o sebi. Dao nam je da okusimo Njegovu sladost kako bismo jedino Njega trazili. Blazen je onaj ko je okusio Njegovu ljubav. On se time pripremio za neprestano nasladjivanje Njegovom ljubavlju. 32. Ko nece zavoleti takvog Vladiku? Ko se nece pokloniti i ispovediti blagost Njegovu? Kakvo cemo opravdanje imati u Dan suda za svoju nemarnost? Ili, sta cemo mu reci? Da li da nismo culi, ili nismo znali, ili nismo bili nauceni? Medjutim, po svoj zemlji je izasla propoved Njegova. Sta On nije ucinio radi nas od onoga sto je trebalo uciniti? Nije li radi nas sisao sa bezmerne visine, iz blagoslovenih nedara Ocevih? Zar On, koji je nevidiljiv, radi nas nije postao vidljiv? Zar se On, koji je Oganj besmrtni, radi nas nije ovaplotio? Zar On, koji je besmrtan, nije umro da bi nas oziveo? Zar On nije pogreben da bi nas vaskrsao zajedno sa sobom? Zar nas On nije oslobodio od neprijatelja, svezavsi ga i davsi nam vlast da ga gazimo? Zar nas nije uslisio kada smo ga prizivali? Zar nam nije otvorio kad smo kucali na vrata? Cak ako je ponekad i odugovlacio imao je u vidu samo uvecanje nase nagrade. Privodeci u secanje sve to ko ce ostati u nemarnosti i bezbriznosti, ozaloscujuci takvog Vladiku? 33. Razmisli brate i o sledecem. One bratije koji su juce postojali i razgovarali sa nama, danas vec nema. Oni su pozvani pred svog i naseg Gospoda kako bi pokazali svoju trgovinu. Pogledaj, sta je juce, a sta danas: kao sto je juce proslo slicno jutarnjem cvetu,

140

tako ce proci i danas slicno vecernjoj senci. Ispitaj da li je tvoja trgovina uspesna pred Bogom. Nasi dani beze kao lakrdijas. Blazen je onaj ko iz dana u dan stice sve vecu dobit od svoje trgovine, i ko sabira za vecni zivot. A ti voljeni, zasto si nemaran? Zasto si lenj? Zasto se opijas uninijem (lenjoscu) kao vinom? 34. Zamisli da su se dva putnika susreli na putu i da se oba vracaju kuci. Kada ih je sustiglo vece, oni su se zaustavili u gostionici do koje su dosli i ujutru su se opet rastali. Svako od njih zna sta je u njegovoj kuci - bogatstvo ili siromastvo, mir ili tuga. Isto se desava i sa nama u ovom veku. Jer, ovaj zivot je slican gostionici. Mi je napustamo kada se vracamo u svoje mesto i unapred znamo sta nas ceka. Jer, svako od nas zna sta je poslao na nebo: na primer suznu molitvu, ili cesto bdenje, ili skruseno psalmopojanje, ili uzdrzanje sa smirenoumljem, ili odricanje od zemaljskog, i nelicemernu ljubav i privrzenost Hristu. Budi hrabar ako si to poslao, buduci da odlazis u pokoj. 35. Tebi je dato vreme za pokajanje, a ti ne brines o pokajanju. Zar ces smrti reci: "Sacekaj! Daj mi vremena da se poka-jem". Otrezni se, voljeni, otrezni se. Poslednji cas ce kao zamka naici na tebe. Tada ces u uzasu poceti da vapijes: "Avaj! U rasejanosti su protekli dani moji. U neumesnim pomislima sam proziveo svoje vreme". Medjutim, kakva ce ti biti korist da tako pomisljas u casu smrti s obzirom da ti se vise ne dozvoljava da ostanes u ovom veku? Stoga se bolje sada udubi svojim umom u ove reci, te prema njima uredi svoj zivot. 36. Ko se nece rasplakati, ko se nece ozalostiti, ko se nece uzasnuti zbog toga sto Vladika vaseljene i sam i preko svojih slugu - proroka i apostola propoveda i vapije, a nema onih koji slusaju? "Obed je ugotovljen,- uzvikuje Gospod. Junci moji i hranjenici su poklani (Mt.22,4). Zenik sa slavom i sjajem seda u bracni dvorac i sa radoscu prima one koji dolaze. Vrata su otvorena i sluge izjavljuju svoje usrdje. Zurite da udjete dok su vrata jos otvorvna. Inace cete ostati napolje i niko vas nece moci uvesti unutra". Pa ipak, nema nikoga da razume. Niko ne ulaze staranje. Lenjost i brige ovoga veka su, slicno lancima, okovale nas um. Bozanstvena Pisma mi pravilno ispisujemo i citamo, ali ne zelimo da ih pravilno slusamo, buduci da nam nije ugodno da ispunimo ono sto nam se u njima zapoveda. 37. Ponekad usred noci, dok se ljudski rod nalazi pogruzen u san, iznenada biva velika buka na nebu i strasna grmljavina i strahovite munje pracene zemljotresom. I oni koji spavaju odjednom dospevaju u uzas. Tako ce i u onaj cas, slicno najhitrijoj munji koja neocekivano strasi svu zemlju, strasno zatrubiti truba sa neba i probuditi one koji spavaju i vaskrsnuti umrle od [pocetka] veka. Ovo nebo i sile nebeske ce se pokrenuti (Mt.24,29) i sva zemlja ce se, kao voda u moru, ustalasati od slave Njegove. Jer, strasan oganj ce ici pred licem Njegovim, cisteci zemlju od bezakonja koja su je oskrnavila. Ad ce otvoriti svoja vecna vrata, smrt ce se ukinuti, a istruleli prah ljudske prirode ce oziveti cuvsi trubni glas. Tada ce se zaradovati pravednici i razveseliti prepodobni. Savrseni podviznici ce biti uteseni za trud svoga podviga. Mucenici, apostoli i proroci ce se uvencati. Blazen je onaj ko se udostoji da u taj cas bude sa slavom uznesen na oblacima u sretanje besmrtnom Zeniku (1.Sol.4.17). Svako ce tamo poleteti u visine srazmerno sa ovdasnjim razvicem svojih krila. Po meri ovdasnjeg ociscenja svoga uma svako ce tamo videti slavu Njegovu. I po meri svoje ljubavi prema Njemu svako ce se tamo nasititi Njegovom ljubavlju. 38. Prisetio sam se onog casa i - zadrhtao. Pomislio sam na Strasni sud i - uzasnuo se. Pomislio sam na rajsko veselje i, uzdahnuvsi, zaplakao. I plakao sam sve dok mi nije ponestalo sila za plakanje, buduci da sam u lenjosti i rasejanosti proveo svoje dane, i u necistim pomislima proziveo svoje godine. I nisam shvatio kako su oni prohujali, nisam osetio kako su protekli. Dani su se umanjili, a moja bezakonja su se umnozila. Avaj! Sta cu raditi u cas kada me okruze poznanici koji su me proslavljali videci me u poboznom cinu, iako sam u unutrasnjosti bio pun bezakonja i necistote, zaboravljajuci na Gospoda koji ispituje srca i utrobe. Tamo vlada istinski stid. Jadan je onaj ko tamo bude postidjen. Preklinjem te, radi milosti tvoje, o Covekoljubivi i Blagi, nemoj me staviti na levu stranu, gde se nalazi jarad koja te je veoma ogorcila, i nemoj mi reci: Ne poznajem te, vec mi, po svome milosrdju, daj neprekidne suze, skrusenost i smirenost u srcu. Najzad, ocisti mi srce kako bi postalo hram tvoje blagodati.

141

39. Molim vasu jednomislenost, ljubljena bratijo moja, postarajte se da ugodite Bogu dok ima vremena. Placite pred Njim dan i noc u vasim molitvama i psalmopojanju kako bi vas izbavio od onoga beskonacnog placa, i od skrguta zuba, i od ognja geenskog, i od crva neuspavljivog, i kako bi nas ispunio radoscu u Carstvu svome, u zivotu vecnom, odakle nestade [svaka] tuga, bol i uzdisanje, gde je uvek radost, i veselje, i ushicenje, i trpeza koja je ispunjena duhovnom hranom koju je Bog ugotovio onima koji ga ljube. Blazen je onaj ko se nje udostoji i bedan je onaj ko se nje lisi. 40. Progovori bogati, i svi zacutase i uznesose rec njegovu do oblaka (Sir.13,28). Nama, pak, u Svetom Pismu govori Bog i mi ne zelimo da zacutimo i da cujemo. Naprotiv, neko prica, neko drema, a neko luta pomislima negde napolje. Medjutim, sta govori Pismo? Onaj ko odvraca uho svoje da ne cuje zakone Visnjega, sam oskrnavljuje svoju molitvu (Pric.28,9). 41. Hvataj se za vecni zivot u koji si prizvan pred mnogim svedocima ispovedivsi svoje dobro ispovedanje: Jer jos malo, vrlo malo, pa ce doci Onaj koji treba da dodje i nece odocniti (Jev.10,37). 42. Boj se Gospoda svom snagom svojom, i nemoj biti saucesnik dela necastivih. Jer, oganj njihov se nece ugasiti, i crv njihov nece umreti (Mk.9,44). 43. Nemoj verovati lukavome koji ti podmece obmanjive pomisli, govoreci: "Jos si mlad i jos mnogo godina treba da zivis. Stoga se sada veseli i nemoj zalostiti svoju dusu. U starosti svojoj ces prineti pokajanje". Zar je moguce da si tako nerazuman, brate, i da ne znas da te lukavi obmanjuje? Ako se ne pokajes u mladosti, tj. u uzrastu koji obiluje snagom i kada si u stanju da podneses svaki trud i podvig, u starosti ces se, utoliko pre, izgovarati nemocu? I sta ces raditi ako jos u svojoj mladosti budes uzet odavde? Zbog toga ostavi djavolski put i poslusaj glas istinskog Vladike koji je rekao: Strazite i molite se jer ne znate dana ni casa (Mt.25,13). 44. Doci ce, doci ce i nece zakasniti taj strasni cas u koji pri ispitivanju necemo imati opravdanja. Jer, sta cemo moci da odgovorimo Gospodu? Sta je jos preostalo da ucini za nas? Zar nismo videli Boga Slova koji se smirio u oblicju sluge kako bismo i mi postali smireni? Zar nismo videli nedokucivo Njegovo Lice popljuvano kako se i mi ne bismo ogorcavali kada nas zaloste? Ili zar nismo videli kako su Njegova sveta ledja bila predana bicevanju kako bismo i mi pokorno nosili jaram poslusnosti? Ili zar nismo videli kako su Njegovi obrazi bili bijeni kako i mi, kada trpimo ponizenja, ne bismo padali u jarost? Ili zar nismo culi kako govori: Naucite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29), kako bismo i mi postali krotki i smireni, kako ne bismo zavideli jedni drugima, kako ne bismo ujedali i prozdirali jedan drugoga? I kako cemo se opravdati pred Bogom? 45. Znam da je Bog pomilovao mnoge koji su se pokajali. Medjutim, najveci deo njih je gresio iz neznanja. Znam da je Bog mnogima oprostio. Ipak, oni su imali mnoge zastupnike pred Njim. Citam ono sto je napisano o Koreju i Datanu i uzasavam se, videci kako ih je Bog kaznio zbog Mojsija. Rasudjujem o tome sto je napisano o Marijam, njegovoj sestri, tj. da je za jednu rec recenu Mojsiju bila pokrivena gubom, i treptim. Ako je takva kazna [za uvredu] svetog coveka, kakvo ce tek biti mucenje [zbog ozaloscenja] vecnoga Boga? Ubivsi brata, Kain je bio podvrgnut dugotrajnoj kazni. Sta ce tek biti sa onima koji su ozalostili Boga? U vreme potopa je bila stroga presuda, i ja se bojim da ne budem istog udela sa onima koji su tada poginuli. Bog se prognevio zbog zidanja kule koja nije mogla biti dovrsena. Sta ce tek biti zbog nasih padova? Ja sam se pokajao, ali ne znam da li sam umilostivio Boga. Umoljavam i svete, ali se moze desiti da ni njihove molitve ne budu uslisene. Jer, ja cujem Jezekilja koji kaze da ni Noje, ni Jov, ni Danilo nece uspeti u onome za sta se mole (Jez.14,20). 46. Sisavsi iz Ocevog narucja i postavsi za nas put spasenja, Gospod nas svojim Bozanstvenim glasom podstice na pokajanje, govoreci: Nisam dosao da zovem pravednike nego gresnike na pokajanje (Mt.9,13). Da to ja kazem, mogao bi da me ne poslusas. Ali, kad to kaze sam Gospod, zbog cega si nemaran i ne brines o svom zivotu? Ako si shvatio da u tvojoj unutrasnjosti postoji rana od pomisli i dela, zbog cega ne brines o unutrasnjem [zdravlju]? Bojis li se lekara? Ali, On je pun blagosti i milosrdja. On je zbog tebe i sisao iz Ocevog narucja. On se radi tebe ovaplotio kako bi mogao bez straha

142

da mu pristupis. Radi tebe je postao covek kako bi iscelio tvoje teske rane. On te i sam priziva sebi sa velikom ljubavlju i blagoscu. 47. Vrata pokajanja su otvorena. Postaraj se, gresnice, da udjes na njih dok se ne zatvore. Ona te nece cekati ukoliko te cas njihovog zatvaranja zatekne da prebivas u neradu. Zasto si omrzao zivot svoj, nesrecnice. Sta je vrednije od tvoje duse, covece? Ti si je, pak, gresnice, zanemario. Ljubljeni, mi ne znamo u koji cas ce nebeski Lekar zatvoriti vrata svoga lecenja. Preklinjem te, pridji i postaraj se da se iscelis. On hoce da tvojim pokajanjem obraduje nebesku vojsku. Sunce je vec doslo do vecernjeg casa, ali ne zuri kako bi i ti stigao u obitelj. 48. Dokle ces trpeti svog necistog neprijatelja, bestidno ispunjavajuci njegovu volju? On hoce da te baci u oganj. Eto o cemu se on stara! To je njegov dar onima koji ga ljube. On se uvek bori sa svim ljudima, gadjajuci ih rdjavim i necistim zeljama. One koji su mu se pokorili on, necisti, dovodi do ocajanja. On ogrubljuje srce i isusuze suze kako gresnik ne bi dosao do skrusenosti. Svim silama se odvracaj od njega, covece, hraneci mrznju i odvratnost prema onome sto je njemu drago. 49. Pridjimo i molimo se dok jos imamo vremena. Dok smo u ovom zivotu mi mozemo da umilostivimo Boga. Nije tesko da steknemo oprostaj sve dok imamo vremena da udaramo na vrata Njegovog milosrdja. Prolijmo suze dok jos [traje] rok za njihovo primanje kako ne bismo, otisavsi u tamosnji vek, beskorisno plakali. Jer, tamo nema nikakve koristi od suza. 50. Zasto smo nemarni za spasenje? Zasto ne zelimo da se iscelimo dok jos ima vremena? Zbog nesto malo suza prolivenih u ovo vreme i radi pokajanja Bog oprasta sve grehopade. Placimo nesto malo ovde, da ne bismo plakali tamo u vekove vekova u tami najkrajnjoj. Pokaj se ovde da tamo ne bi bio bacen u neugasivi oganj. 51. Mnogi sveti i pravedni su se odrekli sveta i njegovih dela po dobrom proizvoljenju slobode i po dobroj nadi na zapovesti Bozije, uverivsi se da ce se nasladiti Bozijim dobrima u raju sladosti. Zavolevsi Hrista, oni su ga pretpostavili svemu propadljivome. Zbog toga oni svakodnevno likuju u Bogu, prosvecuju se u Hristu, neprestano se radujuci u Duhu Svetome. Zbog njih se raduje Sveta Trojica, zbog njih se raduju andjeli i arhandjeli, zbog njih se veseli i raj sladosti. 52. Drugi su, pak, zaglibili u propadljivo i upodobili se beslovesnima. Zbog cega, covece, provodis tako gresni zivot? Bog te je stvorio razumnim: nemoj sam sebe ciniti slicnim beslovesnima. Otrezni se unekoliko i dodji sebi. Radi tebe je sa neba dosao Svevisnji Bog, tj. da bi te uzneo sa zemlje na nebo. Ti si pozvan na svadbu Nebeskog Zenika: zbog cega si nemaran? Zasto oklevas? Reci mi kako ces poci na svadbeno slavlje bez prikladne odece? Ako udjes bez nje odmah ces cuti: Prijatelju, kako si usao ovamo bez svadbenog ruha (Mt.22,12). Svezite ga i bacite u pec ognjenu. Zar se ne bojis toga? Ne drhtis li zbog toga sto je blizu vreme da se javi Zenik u svojoj slavi? Zar ne znas da je vec sve spremno i da nebeska truba ceka znak? Sta ces raditi u onaj cas kad se nisi pripremio kako treba? 53. U vreme smrti veliki strah ocekuje sve gresnike. Trenutak razlucivanja [duse od tela] svim svetima, svim pravednicima i svim podviznicima donosi radost, dok nemarne i slabe baca u tugu, privodeci im u secanje njihov nerad i bezbriznost u proslom vremenu zivota. Tada ce raskajavanje strasno muciti srce coveka koji se nije brinuo o svom spasenju. Mucnost tog raskajavanja nadvisuje sam strah od smrti i razlucenja [duse od tela]. Nasuprot tome, pravednici, sveti i podviznici se raduju u casu smrti i razlucivanja [duse od tela], imajuci pred svojim ocima veliki trud svoga podviznistva, bdenja, molitava, postova, suza, lezanja na goloj zemlji i rogozi. Njihova dusa likuje, buduci da po razlucenju sa telom ocekuje da udje u pokoj. Medjutim, pojava smrti je strasna za gresnike i za slabe ljude, koji se nisu brinuli o cistoti zivota u sujetnom svetu. Gresnog coveka veoma silno zalosti cas razdvajanja [duse od tela]. Njemu se uopste ne dozvoljava da kaze nesto o sebi. Zapovest o tom casu se izdaje sa strogoscu. 54. Cas razdvajanja ne zalosti onoga ko se oslobodio od svega zemaljskog. Smrt, medjutim, zalosti slastoljubivog coveka, zalosti gresnika, zalosti lenjivca koji je bio nemaran da cini ono sto je Bogu ugodno, zalosti lakomog koji je svoju dusu svezao svetovnim brigama, zalosti bogatasa koji se nevoljno rastavlja od svog bogatstva, zalosti

143

svetoljupca sto se rastavlja od sveta. Sve njih zalosti cas smrti stoga sto su svezani svetovnim brigama. Dusa, pak, koja je slobodna od sveta i koja se odrekla svetovnih briga nema zbog cega da uzdise i da se zalosti? Ona je zazelela slobodu, nasla je i stekla je, ostajuci ista, hrabro koracajuci putem Bozijim i sa gotovoscu cineci ono sto je ugodno Bogu. Ukoliko se svom dusom priljubis uz Boga, i ti se nikada neces uplasiti casa smrti. Naprotiv, smrt i razlucenje sa telom ce se za tebe obratiti u radost. 55. Blagi Bog nam je darovao prosvecenje poznanjem. Mi ga, pak, odbacujemo iz dana u dan. Da smo ispunjavali volju Boziju, mi bismo bili blazeni u trenutku nagradjivanja, zajedno sa svima koji su tvorili Njegovu volju. Medjutim, posto je nismo ispunjavali, tamo necemo imati nikakvog opravdanja. Mi, naime, svi gresimo sa znanjem. Svi mi osecamo Boziji promisao i darove kojima nas je obdario blagi Bog. Njegova blagodat u svako vreme posecuje nasa srca. I ako sebi nadje upokojenje, ona postojano obitava u dusi. Ako, pak, nadje da nase srce nije cisto, ona odmah odstupa. Ipak, stedrost je opet pobudjuje da sidje i da poseti nas gresne, koji smo promenjivi po proizvoljenju, premda ne i po prirodi. Mi smo uvek rasejani i slabi, puni zavisti i lukavstva i cesto jedan o drugome mislimo rdjavo. Mi se zanimamo rdjavim pomislima i uvek smo pogruzeni u pomisli kao u strasni glib. Dosavsi da nas poseti, blagodat u nasim srcima susrece smrad necistih pomisli i odmah odstupa. Ona ne nalazi sebi ulaz, niti mogucnost da obitava u nama kako joj je ugodno. Ona jedino svojom svetlosnom sladoscu ostavlja utisak u srcu kako bi covek osetio da ga je blagodat posetila i kako u njemu nije nasla mesta. Po nasladjivanju tim ozarenjem blagodati u coveku moze da se pojavi zelja da je potrazi. Uostalom, sama blagodat ne moze potpuno da odstupi od nas zato sto je njeno sopstveno milosrdje pobudjuje da sve miluje. Vidis li promisao Boziji? Vidis li milosrdje Hristovo? Vidis li kako nas Sveti Bog uvek ljubi i zeli da se spasemo? Blazen je covek koji se uvek stara da blagodati pripremi cisto srce. Dosavsi u njega i nasavsi miomir vrlina i svetost duse, ona ce obitavati u njemu u vekove vekova. 56. Blazeni su oni koji su, po padu u neprijateljske mreze, uspeli da pokidaju njegove okove i da se sakriju. Oni su pobegli od njega kao riba koja se spasla iz mreze. Dok je u vodi, iako uhvacena, riba ima nade da ce podreti mrezu i sakriti se u dubinu. Time bi se i spasla. A kada je izvuku na suvo ona vise ne moze sebi da pomogne. Dok smo u ovome zivotu i mi imamo od Boga vlast da na sebi kidamo uze vrazije volje, da pokajanjem zbacimo sa sebe breme grehova i da se spasemo u Carstvu nebeskom. A ako nas sustigne ona strasna naredba i dusa izadje, te telo bude predano zemlji, mi vec necemo biti u stanju da pomognemo sebi, slicno ribi koja je izvucena iz vode i zatvorena u sud. 57. Nemojmo cekati da dodje smrt da ne bismo bili postidjeni pri vaskrsenju mrtvih i kada se sveti budu oblacili u svetlu rizu koju su sebi pripremili dobrim delima. Kakav ce stid zavladati nama kada se ugledamo ne samo obnazenim od svetle slave, nego i tamnim i ispunjenim smradom? Postarajmo se da se ne podvrgnemo takvoj opasnosti, tj. stupimo na podvig pokajanja i ociscenja od strasti. 58. Greh je tama, a vrlina - svetlost. Greh potamnjuje one koji ga vole i cine, a vrlina podviznike koji u njoj napreduju cini svetlim. 59. Donesimo plod koji je blagougodan Bogu pre nego dodje strasna zapovest da se nasa dusa uzme iz tela. Tesko tada onome ko je ozalostio Gospoda Boga nasega i ko se nije pokajao! On ce poceti da trazi vreme koje je izgubio u neradu, i nece ga naci. Zaplacimo pred Gospodom Bogom nasim da bismo stekli stedrost Njegovu. Dok jos imamo vremena, pobrinimo se o sebi i steci cemo blagoslov Gospodnji. Nasa briga ne treba da bude o novcu. Jer, ako ga se i lisimo, moci cemo da steknemo drugi. Kod nas je, medjutim, dusa u opasnosti: ako je izgubimo, vise je necemo moci povratiti (Mt. 16,2627). 60. Nasi dani prolaze i kraj se priblizava. Zaplacimo pred Gospodom Bogom nasim dok nas jos nisu zatvorili u tamu najkrajnju. Ukoliko ih provedemo u neradu i ukoliko ih ni malo ne iskoristimo za spasenje, ni mnogim suzama necemo moci da ih povratimo. Sad je najpogodnije vreme, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Blazeni bodri, stoga sto ce biti uvencani u radosti. Blazeni koji placu, jer ce se utesiti (Mt.5,4), zajedno sa izabranicima Bozijim. Blazeni koji se trude u Gospodu, stoga sto ih ocekuje rajska naslada.

144

61. Mi se ne opravdavamo delima drugih i drugi nece biti osudjeni zbog nasih dela. Nas ce obnazene i otkrivene izvesti pred Sudiju da damo odgovor za ono sto smo ucinili. Tada nikoga nece osuditi zbog tudjih grehova: Jer ce svaki svoje breme nositi (Gal.6,5). 62. Onaj ko je ucinio zlo moze da se spase ako od kneza kome je optuzen pobegne na drugo mesto. Kuda cemo, pak, pobeci od Boga, kada je receno: Kuda da podjem od Duha tvoga, i kuda da uteknem od lica tvoga? Ako se popnem na nebo, ti si onde; ako sidjem u ad, tamo si; ako bih ujutru uzeo svoja krila i naselio se kraj mora, i onde ce me ruka tvoja voditi i desnica tvoja drzati (Ps.138,7-10). 63. Podjimo uskim i tesnim putem, ljubeci skrusenost, kako bi u nama prebivalo secanje na smrt i kako bismo se oslobodili osude. Jer, receno je: Tesko vama koji se smejete sada, jer cete zaridati i zaplakati (Dk.6,25). Blazeni koji placu, jer ce se utesiti (Mt.5,4). Pogledajmo u grob i primetimo tajnu nase prirode: gomilu kostiju koje leze jedna na drugoj, lobanju odvojenu od tela i ostale kosti. Gledajuci na njih, pronadjimo i sami sebe. Gde je lepota sadasnje boje, gde je lepota lica? Razmisljajuci o tome, odreknimo se plotskih zelja da ne bismo bili postidjeni pri vaskrsenju. 64. Svaki dan ocekuj svoj izlazak [iz tela] i pripremaj se za taj put. Jer, u cas koji ne ocekujes doci ce strasna zapovest. I tesko onome koji nije spreman! Prekrasna je skrusenost srca: ona leci ljudsku dusu. 65. Oni koji plove ne ostaju na brodu za svagda, ni putnik u gostionici u kojoj se zaustavio. Tako ni mi ne prebivamo vecno u ovom zivotu. Mi smo stranci i dosljaci. Gledajuci na to mislenim okom, pripremajmo se za odlazak iz ovog zivota. 66. Ako si bio marljiv nemoj se zalostiti zbog priblizavanja dobrog preseljenja u drugi zivot. Jer, oni koji se vracaju kuci sa bogatstvom nikada nisu zalosni. 67. Bog je coveka stvorio slobodnim. Zbog toga su mu odredjene pocasti i kazne: onima koji se dobro podvizavaju - pocasti i venci, a prestupnicima i nemarnima - kazne i muke. Ima greh na smrt (1.Jn.5,16). Smrt sebi priprema onaj ko istrajava u grehu i ko od zabranjenih dela ne prelazi na bolji zivot. 68. Veliki je strah u casu smrti, kada se dusa razdvaja od tela. Jer, u tom casu razdvajanja ce pred dusu izaci njena dobra i zla dela koja je ucinila po danu i po noci. Gledajuci na svoja dela, ona ce im sa strahom govoriti: "Otidjite! Dajte mi da izadjem". A njena dela ce joj jednoglasno odgovoriti: "Ti si nas ucinila: sa tobom cemo poci Bogu na Sud". 69. Nikom nije poznat dan i cas razlucenja. Moze se desiti da iznenada stigne strasna zapovest, tj. da se uzme dusa nasa iz tela dok mi bezbrizno hodamo i veselimo se na zemlji. I gresnik odlazi na taj put u dan i cas u koji nije ocekivao, pri cemu je dusa njegova ispunjena gresima i bez opravdanja. 70. Nemoj misliti, brate, da ces proziveti jos mnogo godina na zemlji. Nemoj se razlenjiti, popustajuci grehovnim pomislima i delima. Naredba Gospodnja moze doci iznenada i gresnik moze ostati bez vremena za pokajanje i za zadobijanje oprostaja. I sta ces reci, brate, smrti u casu razlucenja? 71. Neprekidno ocekuj smrt, razlucenje duse od tela i izlazak pred Sud Gospodnji. I kao onaj ko se usrdno i mudro stara za spasenje uvek imaj pripremljenu svetiljku svoju, i svakoga casa je promatraj sa suzama i molitvama. 72. Dan se priklonio veceri. Nase vreme je pri kraju. Mi, pak, po svome neverju mislimo da je jos jutro. Vec se priblizilo vreme zetve: "Vek ovaj prolazi". Andjeli u pripravnosti drze srpove i ocekuju znak. Pobojmo se, voljeni! Vec je jedanaesti cas dana, a put je jos dalek. Postarajmo se da nas zateknu na putu. Postanimo bodri i otreznimo se od sna. 73. Govori samome sebi: "Eto, nasa bratija radi, a mi provodimo vreme u lenjosti; slusajuci Bozanstvena Pisma oni se napajaju kao zedna zemlja kisom, a mi lutamo pomislima, nalazeci se i unutar kelije; oni su trezvoumni, a mi nemarni; oni su bodri u molitvama, a mi smo svezali sebe snom i lenjoscu; oni su dobili venac, a mi ostajemo u svojoj lenjosti; oni su blagougodni Gospodu, a mi ugadjamo svetu. Zbog cega se ne treznimo kako bismo dobili nagradu".

145

74. Ovi dani, godine i meseci prolaze kao san i kao vecernja senka i ubrzo ce nastati strasan i veliki dolazak Hristov. I zaista je taj Dan strasan za gresnike koji nisu zeleli da ispunjavaju volju Boziju i da se spasu. Odbacimo napokon od sebe brigu o zemaljskom i pocnimo da se spremamo za susret sa tim Danom. 75. Sve prolazi, sve iscezava, i nista nam nece doneti korist u taj cas osim dobrih dela koja smo ovde stekli. Svaki ce poneti svoja dela i reci pred presto pravednoga Sudije. Srce ce zadrhtati i unutrasnjost ce se izmeniti kada budu otkrivena dela i strogo ispitane reci i pomisli. Ko nece zadrhtati, ko nece zaplakati, ko nece proliti suze kada se otkrije sve sto je svako od nas ucinio u tajnosti i u mraku. 76. Da bih vam to objasnio predstavicu vam kao primer plodna drva koja u svoje vreme zajedno sa liscem donose i plodove. Drva se u svoju lepotu ne oblace odnekud spolja. Naprotiv, svako iz svoje unutrasnjosti daje plod po svome rodu. Tako ce i u onaj Strasan dan sva ljudska tela izneti iz svoje unutrasnjosti sve sto je ucinjeno - bilo dobro, bilo zlo. Svako ce pred presto strasnog Sudije doneti dela - kao dobar i prijatan plod, i reci - kao lisce. Sveti ce tada prineti prekrasan i dragocen plod dobrih dela; mucenici ce doneti preslavno trpljenje mucenja i zlopacenja; podviznici ce doneti trudove uzdrzanja, bdenja i molitava. Gresni, pak, necastivi i oskrnavljeni ljudi ce sa stidom, placem i tugom doneti plod skverni i nepravde, tj. hranu za neuspavljivog crva i neugasivi oganj. 77. Zbog cega smo nemarni? Ili, zar ne znamo sta nas ceka? Znajuci pak, zasto ne placemo dan i noc, umoljavajuci Boga da nam da pokajanje da bismo se izbavili od onoga stida i vecne tame? Tamo ce se zatvoriti nasa gresna usta, tamo ce zadrhtati sva tvar, zadrhtace i sami cinovi svetih andjela od slave i strahote dolaska Gospodnjeg. A sta cemo mu mi reci u taj Dan ukoliko u neradu provedemo sve nase vreme? Ovde je On dugotrpeljiv i sve privlaci i milostivo prima u svoje Carstvo. Tamo ce, pak, zahtevati objasnjenje. Sud bez milosti ce biti izrecen onima koji nisu hteli da slede za Njim i koji su bili nemarni. 78. Eto, pripremljeni su - sa jedne strane Carstvo i zivot, radost i pokoj, a sa druge - vecno mucenje u tami najkrajnjoj. Idi kuda hoces: u svemu ti je data sloboda. Prema tome, ukoliko budes nemaran, ne zeleci da se spases, ukoliko ne budes isao pravim putevima Bozijim i ne ispunjavas zapovesti Njegove, sam sebe ces pogubiti i sam sebe ces izbaciti iz nebeskog dvorca. Sveti Bog zbog tebe nije postedeo Jedinorodnog Sina svoga, a ti, nesrecnice, ne volis samoga sebe. Otrezni se napokon i probudi iz svoga grehovnog sna! 79. Uzidji na visinu, pa ces videti da je sve sto se nalazi dole nistavno. Ukoliko, pak, sidjes sa visine, zadivices se i maloj okrecenoj kuci. 80. Pobrinimo se o svome spasenju, pobrinimo se o casu smrti. Avaj, kako je strasan cas smrti u kome se dusa razlucuje sa telom! Tada otac nece pratiti sina, ni majka kcer, ni zena muza, ni brat brata, vec ce svakoga pratiti njegova dela, tj. ono sto je ucinio - bilo dobro, bilo zlo. Posaljimo pred sobom dobra dela kako bismo imali nekoga ko ce nas, kada i sami podjemo, uvesti u grad. 81. Ako hoces da nasledis Carstvo jos ovde stekni prijateljstvo Cara. On ce te uzdignuti na stepen koji odgovara meri tvog ovdasnjeg postovanja prema Njemu. Koliko mu ti ovde posluzis, toliko ce i On tebi tamo ukazati pocast. Jer, napisano je: Proslavicu one koji me proslavljaju, a oni koji me preziru bice prezreni (1.Car.2,30). Postuj ga svom dusom kako bi i On tebe udostojio casti svetih. Ti pitas: "Kako da se stekne Njegova blagonaklonost". Prinesi mu zlato i srebro kroz pomaganje potrebitima, ukoliko ga imas. A ako nemas nista takvo, prinesi mu druge darove: veru, ljubav, uzdrzanje, trpljenje, velikodusnost, smirenoumlje, uzdrzavanje od osudjivanja, cuvanje ociju od sujete, cuvanje ruku od cinjenja nepravde, cuvanje nogu od skretanja na zli put, tesenje malodusnih, sastradalnost prema nemocnima, nudjenje case studene vode zednome, davanje komada hleba onome koji trazi. Prinesi mu, dakle, ono sto imas kod sebe i ono cime te je obdario. Jer, Hristos nije odbacio ni dve udovicine lepte. 82. Cesce se prisecajmo muka koje ocekuju gresnike kako bismo se pobudili na pokajanje i na prekidanje gresnog zivota. Sta je manje od komarca? Medjutim, mi ni njegov ujed ne mozemo da podnesemo. Sta ce, pak, biti tamo od otrovnog neuspavljivog crva? Pri nastupanju veceri govore: "Upali svetiljku. Mrak je". I svetilnik progoni tamu. A

146

sta cemo tamo raditi sa neprozirnom tamom koja nema kraja? Ovde onaj koga opaljuju suncani zraci bezi u hladovinu. Sta cemo, pak, uciniti sa neugasivom ognjenom geenom? 83. Dodji sebi i ne prenebregavaj plamen koji se nikada ne gasi. Ako ga, pak, prenebregavas jos ovde ispitaj sebe da li si u stanju da podneses surovost mucnog ognja. Upali svetiljku i priblizi kraj prsta. Ako si u stanju da podneses taj bol moze biti da ces i tamo moci sebi da pomognes. Ako, pak, nisi u stanju da podneses bolove jednog malog uda (pri cemu ti celo telo ostaje van ognja), sta ces raditi kada ti celo telo, zajedno sa dusom, bude baceno u geenu ognjenu? 84. Mi smo stranci i dosljaci u ovome zivotu. Medjutim, mi ne znamo kada cemo biti uzeti odavde. Mnogi od onih koji su se probudili ujutro, nisu doziveli vece. Drugi, pak, zaspavsi uvece, nisu docekali jutro. Covek je kao nista: dani njegovi prolaze kao senka (Ps.143,4). I ko zna da li je vec nastupilo vreme nase smrti? Nemojmo biti nemarni prema svom spasenju. 85. Blazen je onaj ko se u casu smrti pokaze kao sveta i bogougodna zrtva i ko se sa velikom radoscu razlucuje sa telom i sujetnim zivotom. Ugledavsi ga na nebesima, andjeoske sile ce ga proslaviti kao slugu koji im je slican i koji je iskusan u Gospodu. 86. Casna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih (Ps.115,6), ali je strasna smrt gresnika (Ps.33,22). Doci ce, neizostavno ce doci i nece nas mimoici dan u koji ce covek ostaviti sve [ljude] i sve [stvari] i poci sam, ostavljen od svih, obnazen i bespomocan, bez zastupnika, bez saputnika, nespreman, bez odgovora. U dan kada se ne nada, i u cas kada ne misli (Mt.24,50), kada se veseli, sabira riznice, zivi raskosno, predaje se pirovanju i neradu [njega ce zadesiti smrt]. Iznenada ce doci taj cas i svemu ce doci kraj. Jedna duboka bolna noc i - covek ce poci kao osudjenik tamo gde ga povedu oni koji ce ga preuzeti. Covece, tada ce ti biti potrebno mnogo pomocnika. Mnogo molitava ce biti potrebno u cas razlucenja duse [od tela]. Veliki ce zavladati strah, veliki trepet i veliki preokret pri prelasku u tamosnji svet. Nas je to cas, i cas strasan, ali neminovan. To je opsti kraj za sve koji je za sve strasan. To je teska staza po kojoj svi treba da prodjemo. Put je uzak i tesan, ali cemo svi na njega stupiti. To je gorka i strasna casa, ali cemo je svi ispiti. Strahom i uzasom je tada ispunjena dusa. To, medjutim, ne zna niko od nas, vec jedino oni koji su nas pretekli, jedino oni koji su stekli iskustvo. 87. Zar ne vidis kako je strasno kada [ljudi] umiru? U kakvoj su oni tada panici, kako samo uzdisu, kako okrecu ocima tamo-amo. Kako tada skrgucu zubima? Tada oni vide ono sto nikada nisu videli, cuju ono sto nikada nisu culi, i trpe ono sto nikada nisu trpeli. Oni tada traze izbavitelja, ali nema nikoga da ih spase. 88. Jedan od onih koji su umirali govorase: "Prastajte, bratijo, prastajte. Ja idem na dalek put, na put kojim jos nisam isao, u novu zemlju iz koje se niko nije vratio, u tamnu zemlju u kojoj ne znam sta ce me sresti. Evo odlazim, i vec se necu vratiti k vama. Teskoban je za mene ovaj cas stoga sto me uzimaju nespremnog; mracna je za mene ova noc stoga sto me seku kao neplodno drvo; tezak je za mene predstojeci put stoga sto nemam dobar prtljag. Sada vidim kako sam se obmanjivao, govoreci: "Mlad sam i nasladjivacu se zivotom, a tamo cu se pokajati. Bog je covekoljubiv i, napokon, oprostice mi". Tako rasudjujuci svaki dan, ja sam rdjavo proziveo svoj zivot. Mene su ucili, a ja nisam pazio; mene su poucavali, a ja sam se smejao; slusao sam Sveto Pismo, a zavrsavam zivot kao oni koji nisu nista culi; slusao sam o Sudu, i podsmehivao se; slusao sam o smrti i ziveo kao da nikada necu umreti. I eto, sada me uzimaju sasvim nespremnog, i nemam pomocnika; zatecen sam bez pokajanja, i nema ko da me izbavi; podvrgavam se osudi i nema ko da me spase. Koliko puta sam resavao da se pokajem, pa sam opet cinio zlo? Koliko puta sam pripadao Bogu, pa opet odstupao od Njega? Koliko puta me je milovao, a ja ga opet zalostio? I sada odlazim u beznadeznom stanju. Uzdahnite, bratijo, i prolijte suzu za mene!" Tako oni koji umiru ponekad razgovaraju sa nama. I jezik im se iznenada vezuje, oci se menjaju, glas se prekida i usta onemljuju. 89. Kada se priblizi poslednji cas salju se andjeli koji prihvataju dusu. Oni je uzimaju i privode Sudu Bozijem. Ugledavsi ih kako se priblizavaju, bedni covek, cak i car, i vlastodrzac, i svetodrzac, postaje potpuno smeten, kao od zemljotresa. On sav drhti, kao list koji vetar koleba, i otima se, kao pticica iz ruku lovca. On se sav izbezumljuje, buduci da vidi strasne sile, nove i velike prizore, grozna i surova lica, stvari koje ranije

147

nije video. Sve to vidi samo onaj ko se uzima od nas, i na nas vec ne obraca paznju. On sam u sebi tvori molitve, koliko mu dozvoljavaju snage. Iz njegovog stanja mi zakljucujemo da vidi gornje sile. Dajuci jedan drugome znak rukom, recimo: "Cutite, ne uznemiravajmo vise onoga koji lezi kako ga ne bismo smutili. Bolje se molimo da njegova dusa ode sa mirom i da mu Sudija bude snishodljiv". 90. Eto, skoncao je. Nestao je. Proziveo je svoj vek i lezi nepokretan, bez daha i nem. Sta je covek? Sneno vidjenje i senka. Andjeli prihvataci uzlaze sa dusom po vazduhu gde se nalaze poglavarstva i vlasti, i gospodari protivnih sila. Ti nasi zli tuzitelji su ovde sablaznitelji i zapisivaci nasih zlih dela, a tamo - ispitivaci. Oni dusu koja se podize susrecu na putu, promatraju i nabrajaju njene grehove po svojim zapisima: grehove mladosti i starosti, voljne i nevoljne, ucinjene delom, recju i pomislju. O, kakav je tamo strah, kakav trepet bedne duse! Neopisiva je nevolja koju tada trpi dusa od neizbrojivog mnostva djavola koji je okruzuju i klevecu kako bi je sprecili da uzidje na nebo, da stupi u blazeni zivot i da se naseli u zemlji zivih. 91. Uzevsi dusu, andjeli je odvode putem koji je jedino njima poznat. Mi, pak, uredjujemo telo i iznosimo ga na groblje, susrecuci novu strasnu tajnu. Mali i veliki, carevi i prosti ljudi, gospodari i sluge - svi postaju ista zemlja, isti prah, isti pepeo, isti smrad, isti gnoj: kakav je crnac, takav je i lepotan, kakav je mladic, takav je i starac, kakav je raslabljeni, takav je i snazni telom. Svi su postali zemlja i pepeo, kao sto je u pocetku odredjeno (Post.3,19). I covek nista ne moze da raspozna! Zaista je velika i strasna tajna pred nama! Vidimo da je tu svaki uzrast izbrisan, da je svaka telesna slava izmenjena, da je svaka lepota lica iscezla, da se svako prijatno oko sklopilo, da su se svaka recita usta zatvorila, da je svaka pletena kosa istrulela. Sve se zavrsilo. Govorim i niko ne slusa, placem i niko se ne obazire. 92. Pitajmo one koji leze: "Kuda ste otisli, bratijo nasa? Gde obitavate? Gde je mesto vaseg prebivanja? Odgovorite nam. Porazgovarajte sa nama, kao sto ste nekada razgovarali". A njima bi prilicilo da nam odgovore: "Mi smo otisli od vas koji jos prebivate u zemaljskom zivotu. Dusa svakoga od nas se nalazi na mestu koje odgovara njenom dostojanstvu. A ovaj prah koji lezi pred vama, ovaj pepeo koji vidite, taj smrad, te istrulele kosti, to su tela onih mladica i devojaka koje ste vi nekada voleli. Taj pepeo je telo koje ste vi stavljali u svoje narucje i nenasito ljubili. Ti iskezeni zubi su usta koja ste vi dan i noc pokrivali bezbrojnim poljupcima. Taj gnoj i odvratna vlaga je telo koje ste grlili, predavajuci se grehu. Stoga pogledajte i tacno shvatite da, grleci na posteljama svojim mlade supruge, vi grlite prah i blato. Znajte da, ljubeci njihove udove, vi ljubite smrad i gnoj. Razumite da, goreci ljubavlju prema njima, vi zelite crve, pepeo i smrad. Nemojte se predavati zabludi, nerazumni mladici i device! Nemojte se zanositi sujetnom lepotom mladosti. Jer, i mi koji lezimo pred vasim ocima kao istruleli mrtvaci, nekada, za vreme svoga zivota, bejasmo kao i vi sada, stasiti, velicanstveni, namazani lepim mirisima, voljeni, sladeci se i ziveci u blagostanju. I eto, kao sto vidite, sve to postade zemlja, prah, pepeo i smrad. Nemojte se vise obmanjivati. Naprotiv, od nas koji smo vas preduhitrili i koji smo sada u grobu naucite da postoji Sud, beskonacno mucenje, neprozirna tama i strasna geena, neuspavljivi crv, neprekidni plac, neprestani skrgut i neisceliva tuga". 93. Tome nas, ako ne recima, a ono samim delom, uce nasa bratija koji su otisli pre nas. Prenimo se iz sna. Prestanimo da obmanjujemo sebe pustim nadanjima. Nemojmo dopustiti da nam se lukavi neprijatelj i dalje ruga. Neka nas ne obmane lazna pomisao obecanjem dugog zivota. Desavalo se da oni koji naprave velike planove ne dozive ni do jutra, buduci iznenada ugrabljeni smrcu kao ptica od strane jastreba, ili jagnje od strane vuka. Neki se, zaspavsi uvece zdravi, nisu probudili; drugi su ispustili dusu sedeci za trpezom; neki su iznenada umrli za vreme setnje i zabave; neki su, uspokojavajuci se u kupatilu, ujedno nasli pogrebno pranje; neki su bili iznenada ugrabljeni smrcu za vreme svadbe, u samoj bracnoj loznici, pri cemu im je bracna odeca ujedno posluzila i kao pogrebna, dok su svirace zamenile naricaljke, a plesace oni koji placu. Sve to mi znamo, pa ipak ne prestajemo da se obmanjujemo. Mi necemo obresti nikakvo Bozije snishodjenje, buduci da se obmanjujemo sa znanjem, a ne iz neznanja. Umoljavam vas da napokon postanete tvoritelji ucenja koje vam se predlaze, a ne samo slusatelji.

148

94. Kakvom strahu i kakvoj nevolji cemo se mi podvrci u casu izlaska iz ovoga zivota i pri razlucenju duse od tela! Tada ce se izvrsiti velika i strasna tajna! Dusi prilaze dobri andjeli i mnostvo nebeske vojske, a takodje i sve protivne sile i knez tame. I jedni i drugi zele da dusu uvedu u mesto u kome i sami zive. Ako je dusa ovde stekla dobre osobine, vodila cestit i vrlinski zivot, u dan izlaska vrline koje je ovde stekla postaju dobri andjeli koji je okruzuju i ne dopustaju nikakvoj protivnickoj sili da joj pridje. Naprotiv, one je sa svetim andjelima u radosti i veselju uzimaju i odnose Hristu, Vladici i Caru Slave, i poklanjaju mu se zajedno sa svim nebeskim silama. I najzad se dusa odvodi u mesto upokojenja, u neizrecivu radost, u vecnu svetlost, gde nema ni zalosti, ni uzdisanja, ni suza, ni brige, gde je besmrtni zivot i vecna radost u Carstvu nebeskom sa svima ostalima koji su ugodili Bogu. Ako je, pak, dusa zivela sramno u ovome svetu, predajuci se necasnim strastima i zanoseci se plotskim zadovoljstvima i sujetom ovoga sveta, u dan izlaska iz ovoga zivota ce pristrasca i uzivanja, koja je stekla u ovome zivotu, postati lukavi demoni koji ce je okruziti, ne dozvoljavajuci andjelima Bozijima da joj se priblize. Ona ce je, zajedno sa protivnickim silama i knezovima tame, uzeti bespomocnu, uplakanu, potistenu i setnu i odvesti u tamna, mracna i tuzna mesta gde se drze svi gresnici za Dan suda i vecnog mucenja, i gde je bacen djavo sa svojim andjelima. 95. Prema tome, dok jos imamo vremena pobrinimo se da se pokajanjem ocistimo od strasti, i da trudovima samoumrtvljenja i dobrih dela u srcu zasadimo vrline. Jer, one ce se, po nasem ishodu, zastupati za nas i zajedno sa andjelima Bozijim stati pred Vladiku naseg i Gospoda, privlaceci Njegovu blagonaklonost prema nama.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

II SAVETI O POKAJANjU 1. Tesko meni! U kakvom sam stidu! Moja unutrasnjost nije kao moja spoljasnjost! Zaista, ja imam izgled poboznosti, ali ne i njenu silu. S kakvim cu licem izaci pred Gospoda Boga koji zna tajne srca moga? Podlezuci odgovornosti za tolika zla dela, stojeci na molitvi ja se bojim da ne sidje oganj sa neba i pogubi me. Pa ipak, ne ocajavam, uzdajuci se na stedrost Boziju. 2. Otvrdlo je srce moje, izmenio se razum moj, pomracio se um moj. Kao pas vracam se na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Nema u meni cistog pokajanja, nema suza za vreme molitve, premda i uzdisem, i bijem se u prsa, tj. u prebivaliste strasti. 3. Tamo ce se obelodaniti ono sto je ucinjeno u tami, i ono sto je ucinjeno javno. Kakav ce stid obuzeti moju dusu kada me ugledaju osudjenog oni koji sada govore da sam besprekoran! Ostavivsi duhovno, ja sam se pokorio strastima. Ne zelim da se ucim, a spreman sam da ucim [druge]; ne zelim da se potcinjavam, a volim da [druge] podcinjavam sebi; ne zelim da se trudim, a vrlo rado druge obremenjujem; ne zelim da ukazujem cast, a zelim da me [drugi] postuju; prekore ne trpim, a volim da prekorevam; ne zelim da me ponizavaju, a volim da ponizavam; mudar sam da dajem savete, ali ih sam ne ispunjavam; govorim sta treba ciniti, a sam cinim ono sto ne treba ni govoriti. 4. Nemoj reci: "Danas cu sagresiti, a sutra cu se pokajati". Bolje je da se danas pokajemo, jer ne znamo da li cemo doziveti do sutra.

149

5. Ako smo sagresili, pokajmo se zato sto Gospod prima pokajanje onih koji se istinski kaju. 6. Ako sagresi brat, mi ga sa zadovoljstvom izoblicavamo, a ako sami pogresimo izoblicelje primamo sa neprijatnoscu. 7. Nemoj protivreciti istini i ne stidi se kada te ispravljaju. Nemoj se stideti da ispovedis grehe svoje (Sir.4,29-30). Nemoj reci: "Sagresih, pa sta", buduci da je Gospod dugotrpeljiv. Nemoj kasniti da se obratis Gospodu, i ne odlazi iz dana u dan (Sir.5,4; 8). Znaj da gnev nece zakasniti (Sir.7,18). 8. Ko ce dati glavi mojoj vodu, i ocima mojim izvor suza da placem zbog grehova mojih dan i noc (Jer.9,1). Rekoh smehu (Prop.2,2): "Idi od mene;" i suzama: "Dodjite mi", jer je veoma velik greh moj pred Gospodom i nema broja mojim padovima. 9. Da li znate da kod ljudi postoje tri razlicite vrste suza? Postoje suze zbog vidljivih stvari, koje su veoma gorke i sujetne. Postoje suze pokajanja, kada dusa zeli vecna blaga: one su veoma slatke i korisne. I postoje suze raskajanja tamo gde je plac i skrgut zuba (Mt.8,12): one su gorke i beskorisne, buduci da su u potpunosti neuspesne, s obzirom da je proslo vreme za pokajanje. 10. Po spoljasnjosti mi smo smireni, a po naravi - surovi i necovecni; po spoljasnjosti smo pobozni, a po naravi - ubice; po spoljasnjosti smo puni ljubavi, a po naravi - neprijatelji; po spoljasnjosti smo druzeljubivi, a po naravi - puni zavisti; po spoljasnjosti smo podviznici, a po naravi - rdja za podviznike; po spoljasnjosti smo isposnici, a po naravi - morski razbojnici; po spoljasnjosti smo celomudreni, a u srcu preljubocinci; po spoljasnjosti smo bezmolvnici, a u srcu - skitnice; po spoljasnjosti smo krotki, a po naravi - uobrazeni; po spoljasnjosti smo savetodavci, a po naravi - zavodnici; po spoljasnjosti smo prostodusni, a po naravi - opasni. Zbog cega je to tako? Zbog toga sto pred svojim ocima nemamo strah Boziji, i zbog toga sto zapovesti Gospodnje ili ne znamo, ili izvrcemo onako kako nam je ugodno. 11. Jos i sada (posle dugo godina samoispravljanja) u meni je mnogo necistih pomisli - zavisti, pakosti, samougadjanja, stomakougadjanja, gnevljivosti, tastine, gramzljivosti. Sam po sebi sam nista, a sebe smatram za nesto; pripadam broju rdjavih ljudi, a uporno trazim da dobijem slavu svetosti; zivim u gresima, a zelim da me svi smatraju pravednim; sam sam lazljivac, a na lazove se ljutim; oskrnavljujem se mislju, a osudjujem bludnike; osudjujem lopove, a cinim nepravde bednima; pokazujem se kao cist, premda sam sav necist; u crkvi stojim na prvom mestu, premda nisam dostojan ni poslednjeg; zahtevam da me postuju, iako treba da me preziru; pred zenama hocu da se pokazem ljubazan i pred bogatima - blagocastiv; ako me zaloste, svetim se; ako me izoblicavaju, negodujem; ako mi ne laskaju, gnevim se; staresine prezirem, i ponasam se licemerno pred njima; ne zelim da odam postovanje dostojnome, a sam zahtevam pocasti iako sam nedostojan. Necu poceti da opisujem pomisli koje me svakodnevno okupiraju, brige oko sujete, nemar za molitvu, strast za osudjivanjem. Naprotiv, opisacu odlaske u Crkvu jedino zbog ustanovljenog poretka kao i namerna zakasnjenja, trazene susrete, licemerne razgovore sa poboznim zenama, nenasitost u primanju darova, laskanje radi zadobijanja boljeg. Takav je moj zivot, takvi su moji nedostaci! 12. Mozda ce neko reci: "Kakvu vaznost imaju pomisli". Na to cu vam reci: "One su veoma vazne". I evo dokaza iz Svetog Pisma. Jov je prinosio zrtve za decu svoju, govoreci: Moze biti da su u svojim srcima pomislili o necemu zlom (Jov 1,5). Kad pomisli ne bi podlegale odgovornosti, zbog cega bi on prinosio jedno tele zbog grehopada pomislima? U zboru Korejevom osudjeni su bili i oni koji su imali zle misli. Buduci da su imali zle misli, oni su bili spaljeni. I Gospod Spasitelj je saglasnost da se ucini preljuba nazvao preljubom, i zelju za zenom - samim delom, i gnev - ubistvom, i mrznju - samim ubistvom. I blazeni Pavle svedoci o nasoj odgovornosti za pomisli kada kaze da ce Gospod na Sudu otkriti sve namere srca i osvetliti ono sto je sakriveno u tami (1.Kor.4,5). Nemojte, dakle, govoriti da pomisli nista ne znace, buduci da se saglasnost sa njima priznaje za samo delo. 13. Mi nismo duzni da ispitujemo samo pomisli, vec i odluku naseg proizvoljenja da pomisli prizna prijatnim i da im se prikloni. Zemljodelac seje na zemlju, ali se ne prima sve sto je posejano. Tako i um seje u proizvoljenje, ali se ne prima i ne odobrava sve.

150

Zemljoradnik ocekuje rod od onoga sto je zemlja primila. I Bog zahteva odgovor za ono sto je primilo i odobrilo proizvoljenje. 14. Apostol je ljude koji postupaju u skladu sa prirodom nazvao dusevnima, a one koji postupaju protivprirodno - telesnima. Duhovni su, pak, oni koji i prirodu preobrazavaju u duh. Bog zna i prirodu i proizvoljenje i moci svakoga [od nas]. On u njih seje svoje Slovo i od njih ocekuje dela prema njihovim mogucnostima. On natprirodno pronice u dusu i duh, u prirodu i proizvoljenje (premda ne vrsi nasilje nad njim). Ako se covek zadovoljava onim sto je prirodno, Bog nece traziti odgovor, buduci da je odredio meru prirode i postavio joj zakon. Medjutim, ako proizvoljenje bude nadvladano prirodom, On ce traziti odgovor za nenasitost i za narusavanje Bozijeg zakona. 15. Mrzim greh, ali prebivam u strastima; odricem se bezakonja, ali se i nehotice potcinjavam nasladi. Potcinio sam svoju prirodu grehu. Kupivsi moje proizvoljenje, on za mene postaje neophodnost. Potocima u meni teku strasti, buduci da sam sjedinio svoj um sa telom: razdvajanje nije moguce. Ja zurim da izmenim svoje proizvoljenje, ali se prethodno stanje protivi. Ja pokusavam da oslobodim svoju dusu, ali me pritesnjuje mnostvo dugova. 16. Zli zajmodavac, djavo ne podseca na vracanje duga. On darezljivo pozajmljuje i nikako nece da uzme nazad. Uporno trazi da nas porobi, a o dugu ne spori. On daje na dug da bismo se bogatili strastima, i dano ne trazi. Ja zelim da vratim, a on ranijem [dugu] jos dodaje. Kada ga prinudim da uzme, on daje nesto drugo kako bi bilo ocigledno da mu isplacujem iz njegove pozajmice. On me obremenjuje novim dugovima, buduci da ranije strasti istrebljuje drugim, dotle nepostojecim. Staro je naizgled isplaceno, ali me on uvlaci u nove dugove strasti, i uvodi u nova stanja. On me primorava da cutim o strastima i da se ne ispovedam, i ubedjuje me da stremim ka novim, navodno beznacajnim. Ja se navikavam na do tada nepostojece strasti i, obuzet njima, zaboravljam na ranije. Zatim sklapam ugovor sa onima koje kao nove dolaze k meni, i opet postajem duznik. Ja stremim ka njima kao prema prijateljima, a oni koji su mi dali u zajam opet postaju moji gospodari. Pokusavam da se oslobodim, a oni me cine robom koji je za prodaju. Zurim se da pokidam njihove okove, i bivam zavezan novim okovima. Staram se da se izbavim od ratovanja pod zastavom strasti, ali zbog napretka i njihovih darova se pokazujem kao njihov vlasnik. 17. O dalje od mene ropstvo zmijino! Dalje od mene vladavino strasti! Dalje od mene zastareli grehu. On je dao i zaloge da bi kupio um moj; laskao je telu da bi mu potcinio dusu; preduhitrio je mladost da razum ne bi znao sta se desilo; privezao je za sebe nesavrsenu pamet da bi preko nje, kao bakarnim lancem, drzao nedaleki um; drzi um na uzici i ne dopusta mu da pobegne. Greh ogradjuje um i zatvara vrata znanja. Strast neprestano strazari pored razuma ne dozvoljavajuci mu da povice ka Bogu i da onemoguci da telo bude prodano. Ona uverava da staranje o telu nije ni malo rdjavo i da za takvu sitnicu nece biti kaznjavanja. Kao primer ona navodi mnostvo zamrsenih pomisli i uverava u nemogucnost da se one podvrgnu ispitivanju. Ona se poziva na njihovu tananost (beznacajnost) i uverava da ce sve slicno biti predano zaboravu. Eto cime me zadrzava i vezuje neprijatelj, obavijajuci me obmanom i lazi. 18. Pavle je rekao daje onaj ko gresi - telesan (Rim.7,14). Greh u delo privodi onaj ko ga prihvati proizvoljenjem. Izmedju prirode i greha posreduju navike. Strasti su nesto sto je doneo greh i sto je priroda primila. Vrsenje greha je potcinjavanje duse, smetenost uma i ropstvo. Nalazeci se u telu greh gospodari nad umom. On ovladava dusom potcinjavajuci je uz pomoc tela. Greh koristi telo umesto upravnika. Njime on obremenjuje i samu dusu i postaje kao njen domoupravitelj, buduci da predlaze delo i zahteva odgovor o izvrsenju. Kad hoce da udari dusu on koristi telo. Jer, on je plot preobratio u svoj sopstveni lanac. Na njemu on drzi dusu kao ovcu za klanje. On je dusu kao visokoparnu pticu vezao tim lancem. Njime joj je odsekao ruke i noge, kao sto se nekom krepkom divu macem [odsecaju udovi]. I ja ne mogu ni da bezim, ni da pomognem sebi, buduci da sam ziv sahranjen. Gledam ocima, ali sam slep. Od coveka sam postao pas. Iako imam razum, ponasam se kao beslovesan. 19. Medjutim, ja zelim da se oslobodim od jadnog strasnog rasplozenja, ukoliko mi Gospod pomogne. Ako sa mnom ucini po velikoj milosti svojoj, bicu izbavljen od greha, i

151

ako izlije na mene blagost svoju, spascu se. Uveren sam da to moze uciniti, i ne ocajavam za svoje spasenje. Ja znam da ce mnostvo Njegove milosti prevazici mnostvo mojih grehova. Znam da je On dosao i sve pomilovao, i da je u svetom krstenju darovao oprostaj grehova. Ja to ispovedam buduci da sam se sam posluzio tom blagodacu. Ja imam potrebu za izlecenjem od grehova koji su ucinjeni posle krstenja. Medjutim, Vaskrslome iz mrtvih nije nemoguce i od toga da me isceli. Ja sam slep, ali je On iscelio i sleporodjenog. Ja sam odbacen kao gubavac, ali On, ako hoce, moze i mene ocistiti. Ja izobilujem grehovima, ali Njegova blagost prema meni nece biti pobedjena. On je pomilovao Zakheja, kao dostojnog, a mene ce pomilovati kao nedostojnog. 20. Sudu podleze i prazna rec. I sta je u stvari prazna rec? Obecanje vere koje nije ispunjeno na delu. Covek veruje i ispoveda Hrista, ali ostaje prazan i ne cini ono sto Hristos zapoveda. Praznu rec imamo i u slucaju kada se covek ispoveda i ne ispravlja, kada govori da se kaje pa opet gresi. I rdjav iskaz o drugome je prazna rec, buduci da prepricava ono sto nije bilo ucinjeno i sto nije vidjeno. 21. Pristupi gresnice, k dobrom Lekaru, i isceli se bez napora. Zbaci sa sebe breme grehova, prinesi molitvu, i okvasi suzama istrulele rane. Jer, nebeski Lekar suzama i uzdasima leci rane. Pristupi i prinesi suze: one su najbolji lek. Jer, nebeskom Lekaru je ugodno da se svako leci i spasava svojim sopstvenim suzama. To je lek trenutnog, a ne sporog dejstva. Njega nije potrebno stalno privijati uz ranu, buduci da odmah isceljuje. Lekar samo ceka da vidi tvoje suze. Pristupi bez straha. Pokazi mu ranu i ujedno prinesi lek tj. suze i uzdahe. 22. Ko se nece zadiviti, ko se nece zaprepastiti, ko nece blagosloviti veliko milosrdje tvoje blagosti, Spasitelju dusa nasih, zbog toga sto si blagovoleo da primis suze kao cenu za tvoj lek! O, silo suza! Dokle si se pruzila! Ti sa velikom smeloscu neometano uzlazis na samo nebo. O, silo suza! Andjeoski cinovi i sve nebeske sile se neprestano vesele zbog tvoje smelosti. O, silo suza! Ukoliko ushtes, ti mozes sa radoscu da predstojis svetom i visokom prestolu Precistog Vladike. O, silo suza! Ti za tren oka uzleces na nebo, i ono sto trazis dobijas od Boga. Jer, On ti izlazi u susret i radosno daje oprostaj. 23. Kako cu ti se moliti, Spasitelju moj, kad su mi usta ispunjena ogovaranjem? Kako cu te pesmama proslavljati kada mi je savest oskrnavljena? Kako cu te dozvati kada nisam sacuvao zapovesti tvoje? Medjutim, ti sam, Sveblagi, nemoj prezreti mene nistavnog, nemoj odbaciti mene mrskog, nemoj ostaviti mene beznadeznog. Jer, neprijatelju mome veoma godi da vidi kako ocajavam. Njegova jedina radost je da me zbog ocajanja vidi kao svoj plen. Medjutim, ti sam svojim milosrdjem posrami njegovo nadanje, otmi me iz njegovih celjusti, izbavi me od zlobne namere i od svih zamki koje postavlja protiv mene! I sve koje muci savest zbog nepotrebnih dela njegovih molim: Nemojte ocajavati, nemojte pricinjavati radost svome suparniku. Naprotiv, bez stida pristupite Bogu, placite pred Njim i, ispitujuci sebe, nemojte gubiti nadu. Jer, nas Gospod se veoma raduje onima koji se kaju i ceka nase obracanje. On sam sve zove: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti (Mt.11,28). Stoga neka niko ne ocajava za sebe, bez obzira koliko je sagresio. Gospod je strog samo prema onima koji ga odbacuju i koji se ne kaju. 24. Blazen je onaj ko je pozeleo da razumno place, i ko sa skrusenoscu na zemlju izliva suze, kao dragocene bisere pred Gospodom. 25. Blazen je onaj cija je dusa postala slicna novoposadjenom drvetu, i koja uvek, kao vodu za zalivanje, ima suze po Bogu. 26. Blazen je onaj ko u svojoj dusi zasadjuje dobro rastinje, tj. vrline, i koji ono sto je zasadio u sebi zaliva, moleci se sa suzama, da bi bilo blagougodno i plodonosno Gospodu. 27. Hocu da vam izobrazim silu suza. Ana je suznom molitvom dobila proroka Samuila, ushicenost prema gornjem i hvalu Bogu u srcu svome. Zena gresnica u Simonovom domu je, placuci i umivajuci suzama svete noge Gospodnje, dobila oprostaj grehova. Umilenje (srdacni plac pred Bogom) jeste iscelenje duse. Ono u nas, saglasno sa nasom ceznjom, useljava Jedinorodnog Sina i u dusu privlaci Duha Svetoga. Na zemlji nema radosti sladosnije od radosti umilenja. Da li se neko od vas ozario tom radoscu

152

suza po Bogu? Onaj ko je to okusio i ko se time usladio za vreme molitve vec se uzdigao iznad zemlje. U to vreme on je bio sasvim izvan tela, izvan ovoga veka, i vec vise ne na zemlji. Svete i ciste suze po Bogu uvek omivaju dusu od grehova i ciste je od bezakonja. Suze po Bogu u svako vreme daju smelost pred Bogom. Neciste pomisli nikako ne mogu da se priblize dusi koja ima svagdasnje umilenje po Bogu. Umilenje je skrivnica koja se ne moze pokrasti. Naravno, ja ne mislim na umilenje koje traje jedan dan, nego na ono koje traje neprestano, danonocno i do kraja zivota. Umilenje je cisti izvor koji orosava plodni nasad duse (tj. vrline). 28. Pre bezakonja, neprijatelj u covekovim ocima umanjuje znacaj greha. On narocito omalovazava pohotu slastoljublja, nasaptavajuci da je po znacaju ravna sa prolivanjem case hladne vode na pod. Tako lukavi umanjuje greh u ocima coveka pre nego sto ga ucini. Kada ga, pak, ucini lukavi ga u njegovim ocima predstavlja beskrajno velikim. On na njega, pri tom, podize i talase ocajanja. Cesto se on protiv njega naoruzava i pricama, ubacujuci mu sledece misli: "Sta si ucinio, uzaludni trudbenice? I na sta lici tvoje delo? Evo na sta: zasadio si nekoliko vinogradskih loza, cuvao ih i pazio dok nisu dale ploda; zatim si sabrao grozdje i vinom napunio boce; najzad si ustao, uzeo sekiru i razbio boce; i vino se izlilo i propalo. Eto na sta lici tvoje delo". Lukavi to nasaptava coveku sa namerom da ga vrgne u dubinu ocajanja. 29. Zbog toga, kad vec unapred znas neprijateljske smicalice, bezi od greha. Ako i upadnes u neki grehopad, nemoj zakasniti, vec ustani i obrati se Gospodu Bogu svome svim srcem svojim kako bi se spasla tvoja dusa. Kazi lukavoj pomisli: "Premda sam i razbio boce i unistio vino, ipak imam ceo vinograd, a i Gospodar je dugotrpeljiv, mnogomilostiv, milosrdan i pravedan. I nadam se da cu, uz pomoc Njegove blagodati, opet odgajiti i obrati grozdje, i napuniti svoje boce, kao i ranije. Jer, On preko proroka Isaije kaze: Ako gresi vasi budu kao skerlet, postace beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postace kao vuna(Is.1,P)". 30. Drugome pomisao savetuje i govori: "Ti si jos mlad. U starosti ces se pokajati". Onome, pak, ko je ostario ona predlaze pomisao: "Ti si ostario. Kako ces podneti trudove pokajanja? Tebi je potreban pokoj''. 31. Nemoj ocajavati u sebi i nemoj govoriti: "Vec ne mogu da se spasem". Naprotiv, i te kako mozes da se spases. Zavoli strah Boziji svom dusom svojom: on ce izleciti tvoje rane i ubuduce te sacuvati neozledjenim. Sve dok dusa tvoja ljubi strah Gospodnji neces pasti u mreze djavolske, nego ces biti kao orao koji visoko leti. Medjutim, ako zanemari strah Boziji i postane nemarna prema sebi, dusa ce, strmoglavivsi se sa visine, postati igraliste duhova preispodnje. I oni ce je, zatvorivsi joj oci, uplesti u strasti bescasca, kao sto se vo upreze u jaram. 32. Ako te rani strela lukavog neprijatelja, nemoj nikako padati u ocajanje. Naprotiv, ma koliko puta bio savladan, nemoj ostajati pobedjen, nego odmah ustani i sukobi se sa neprijateljem. Jer, Podvigopoloznik je uvek spreman da ti pruzi svoju desnicu, i da te podigne palog. Cim mu prvi pruzis svoju desnu ruku, On ce ti dati svoju desnicu da bi te podigao. Sva briga skvernog neprijatelja je u tome da te baci u beznadje posto padnes. Nemoj mu verovati. Naprotiv, ako i sedam puta na dan padas, pobrini se da ustanes i pokajanjem umilostivis Boga. 33. Cak i ako smo pali zbog zavedenosti, postarajmo se da se izlecimo pokajanjem. Ako smo kao ljudi pali pod uticaj strasti, nemojmo ocajavati do kraja, vec, naprotiv, priteknimo Bogu i cujmo sta kaze: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko (Mt.4,17). Nemojmo misliti da je On ustanovio pokajanje samo za izvesne grehove. Naprotiv, Lekar nasih dusa nam ga je dao kao lek za svaku grehovnu ranu. 34. Pokajanje je polje koje se moze obradjivati u svako vreme. Ono je veoma rodno drvo koje na svaki nacin Bogu donosi plemenite plodove. Ono je drvo zivota koje vaskrsava umrtvljene gresima. Ono je sapricesno Bozanstvu i Bog mu se raduje kao sili svoga stvaranja. Jer, ono onoga koga je greh pogubio preporadja za slavu Boziju. Ono je duhovna lihva, buduci da zanje ono sto nije sejalo, i sakuplja ono sto nije dalo. 35. Dobri delatnici su pokajanjem obradili Boziju njivu, obogatili Crkvu i napunili Boziju zitnicu. Njime je zemlja postala nebo, buduci da se ispunila svetima, tj.

153

zemaljskim andjelima. Pohvaljuju se dobri sluzitelji koji su pokajanjem mnogo puta umnozili ono sto je posejano. 36. Bog je video da ce ljudski rod uznemiravati djavo. Stoga je On, kao oruzje protiv njega, postavio pokajanje. Neprijatelj ubedjuje da se gresi, a pokajanje je spremno da prihvati gresnika. Neprijatelj pobudjuje da se ucini bezakonje, a pokajanje savetuje obracenje. On baca u ocajanje, a ono obecava nadu u spasenje. Greh obara savest, a pokajanje joj sluzi kao stap pomocu koga ustaje. Gospod podize oborene (Ps.145,7). To se ostvaruje kroz pokajanje. 37. Zakon pokajanju sluzi kao svetiljka. Jer, oni koji su sagresili kroz njega ponovo susrecu Boga. Bezakonik je obavijen tamom i ne vidi dobrotu, buduci da je neprijatelj njegovu dusu ispunio ocajanjem. Medjutim, pokajanje, kao dobri lekar, sa duse uklanja maglu i sve ono sto je obremenjuje, pokazujuci joj svetlost Bozije dobrote. Djavo, pak, bezosecajnima ne da da se urazume, predstavljajuci im surovost pokajanja. Videci njegovu lukavost, pokajanje prilazi sa umiljavanjem i govori: "Vi se samo setite Boga i ja cu se potruditi za vas. Predstavite u svome umu Njegovo milosrdje i ja cu se sa uzdisajima zaloziti za vas. Samo neznatno uzdahnite, gresnici, sa skrusenoscu, i ja cu vas uciniti slugama Bozijim. I prorok Isaija je rekao: Kada se vratis i uzdahnes, spasces se (Is.30,15). Eto, privodim ti i svedocanstvo: samo se pokaj". I ako onaj ko je sagresio uzdahne, sa njega ce, sa uzdahom, spasti breme greha kojim ga je obremenila zmija. Tada ce se i sa uma skinuti magla neznanja, dusevno oko ce postati bistro i pokajanje ce poceti da dusu rukovodi ka spasenju. 38. Kada ugleda blagost Boziju, gresnik koji se kaje ne samo da uzdise, nego i sa velikom tugom proliva suze. Kada, posle dugog rastanka sa Bogom, najzad uspe da ga prepozna kao Oca, dusa pocinje da proliva suze. Ona proliva suze zbog toga sto je napokon ugledala svoga Stvoritelja. Ljubeci Ocevu blagonaklonost ona priklanja Boga sebi i time se cisti od svega do cega je dovela zmija. Ili, zar nisi cuo sta je rekao David: Svaku noc kvasim odar svoj (Ps.6,7). On je najpre uzdisao, pa tek onda plakao. I u prirodi je tako: najpre vetar, a zatim kisa; najpre grmi grom, a zatim se iz oblaka obrazuju kapi kise. 39. David je uzdisuci kvasio odar svoj zbog toga stoje bio oskrnavljen preljubom. On je suzama umivao postelju koju je oskrnavio bezakonom vezom. On je govorio: Iznemogoh od uzdisanja (Ps.6,7). Napor, pak, uzdisanja jeste plod srdacnog bola koji radja mnostvo suza. Tako se suze umnozavaju od uzdisanja. 40. Savest po prirodi stremi ka Bogu (stoji za Boga i sve Bozije), i odbacuje prelest koja se prikrada. Cesto puta greh bestidno navaljuje, ali savest nadvladjuje, koristeci se vremenskim okolnostima. Onoga ko se uplasi, nalazeci se u tami, ona izoblicava za greh. Jer, Pismo kaze: Bezi necastivac iako ga niko ne goni (Pric.28,1). I onome ko se na brodu smete zbog burnog talasanja mora, savest napominje njegovu necastivost. I pri zemljotresu ona na secanje privodi bezakonja. I onome ko je na putu ona obnavlja secanja na strasna dela. Najzad, i gresnika koji se ne obrati ona izoblicava kada padne u nemoc i telesnu bolest. I on zbog ljubavi prema zivotu daje zavet Bogu da ce unistiti greh u sebi. Bojeci se da umre, i da se lisi blaga vecnog zivota, on, mucen savescu, pribegava pokajanju, tj. posredniku izmedju Boga i ljudi. 41. Uzevsi od oca nasledstvo, mladic (koji se spominje u Jevandjelju) otide u daleku zemlju i rasu ga sa bludnicama. Usled toga on je u svemu poceo da trpi mucnu oskudicu. Kada je poceo da malaksava usled tezine lisavanja, pokajanje mu je, izoblicivsi ga zbog gubitka ranijeg mirnog zivota u ocevom [domu], porodilo zelju da se vrati i nadu da ce umilostiviti oca. I on je uzviknuo: Ustavsi otici cu ocu svome, pa cu mu reci: Oce, sagresih nebu i tebi (Lk.15,18). Kada je na mladica, koji se podao iskusenju, nasrnuo neprijatelj i od njega ucinio sta je hteo, pokajanje je cutalo, davsi znak i savesti da cuti i da se neko vreme ne javlja na delu. A kada je za njega nastalo tesko vreme, ono je kao majka rasirilo svoje narucje i zagrlilo ga, istrgnuvsi ga iz ruku macehe slastoljublja, i vrativsi ga majci - blagocastivosti. 42. Mladic je zavapio: Oce, sagresih nebu i tebi. Sin koji je sagresio je poznao oca, zaleci sto ga je obmanuo ocuh i zlotvor. On je uvideo lukavost, uvideo obmanu i pribegao pokajanju kao majci. Dugo vremena se hranio roscicima i trpeo glad. Medjutim, kao

154

zalostivna majka primivsi ovog mladica, pokajanje ga ponovo hrani mlekom, dajuci mu svoje grudi. Ono ga hrani mlekom stoga sto je greh rastocio njegove sile kroz sraman zivot. Bez tog mleka on ne bi mogao da se isceli. Onoga koji nije mogao da ustane, podiglo je pokajanje, nahranivsi ga mlekom. Ono je izlecilo potpuno nemocnog i predalo ga u ruke ocu. 43. Vidis li kako se pokajanje gresnicima najpre pokazuje kao snishodljivo i lako, a ne surovo! Ono nije predlozilo post, nije zahtevalo uzdrzanje, ni bdenje, vec je prizvalo da se pocne sa ispovedagvem: Sagresih. Ono zapocinje od najlaksega, znajuci da ce ostalo dovrsiti savest. Savest je pomocnica pokajanja: preuzima brigu o dusi i zuri da je ocisti. Njoj je poznata pokornost duse i ona je usmerava kao jahac. Ona nastoji da pokajanje bude prihvaceno, da se utvrdi u gresnicima, te da kao sunce prodre u um i obasja ga. Ona ih lako privodi Bogu i za kratko vreme cini nasledjem Bozijim. 44. Ne treba, bratijo, da ocajavamo za svoje spasenje, imajuci takvu majku, tj. pokajanje. Ne treba da gubimo nadu u spasenje kada nas tesi takva majka. One koji su bili ulovljeni od strane svirepog neprijatelja ono je uvodilo u raj Bogu. Zar ce se od nas odvratiti? Kad je pomilovalo njih koji su van Crkve, zar se nece smilovati na nas? Niko nece dozvoliti drugome da slobodno rasturi ono sto je sam sakupio sa trudom. Pa, kako ce Bog Otac da dopusti da neprijatelj ovlada onima koje je stekao krvlju Sina svoga? Mi smo stado Njegovo, i On je nas Pastir. On nam je dao pokajanje kao vodu koja ociscuje kako bismo imali cime da se umijemo kad pogresimo. Mi nemamo samo banju preporoda, nego i obnovljenja. Ako u necemu sagresimo, mi se umivamo pokajanjem i postajemo cisti. 45. Pokajanje je zrtvenik Boziji, buduci da oni koji su sagresili njegovim posredovanjem umilostivljavaju Boga. Oni koji su sagresili pod zakonom behu duzni da prinesu vestastvenu zrtvu. Radi toga je trebalo da idu u Jerusalim. Medjutim, neki to nisu ispunjavali bilo zbog tvrdicluka, bilo zbog bede, bilo zbog lenjosti. U novoj blagodati sve ovo izvrsava pokajanje, prinoseci zrtvu u savesti. Njoj nije potrebna koza, nego ispovest. Ti nemas grlicu, gresnice? Uzdahni, i Bog ce ti uzdah uracunati vise od grlice. Ti nemas goluba? Kazi grehe svoje Bogu, i imaces svepaljenicu. Nemas ni druge ptice? Placi, i primice ti se kao zrtva. Ako se pomolis, Bog ce tvoju molitvu primiti umesto teleta. Ako mu pripadnes sa iskrenim srcem, tvoje usrdje bice stavljeno iznad vola prinesenog na zrtvu. I zasto da pripremas tamjan? Pokajanje ce te ocistiti i bez dima. 46. Pokajanje je Bozija trpeza, buduci da On preko njega okusa ljudsko spasenje. I Spasitelj govori: Jelo je moje da vrsim volju Oca moga koji je na nebesima (Jn.4,34). Prema tome, pokajanje je divan hleb Boziji. Bog u njemu okusa ispovedanje savesti, pije suze umilenja, nasladjuje se ugodnim mirisom iskrenih uzdaha, koji su za Njega blagouhano kandilo. Evo razlicitih jela Bozijih: uzdrzanje, post, bdenje, priljezna molitva, poslusnost sa smirenjem. Jer, to je Bogu prijatnije od mnogih zrtava. 47. Pokajanje je praznik za Boga. Jer, Jevandjelje govori da se Bog vise raduje zbog jednog gresnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika (Lk.15,7). Cineci praznik za Boga, pokajanje priziva i nebo na gozbu. Andjeli se raduju kada ih pokajanje poziva na veceru. Svi nebeski cinovi se vesele, pobudjeni pokajanjem na radost. 48. Pokajanje prinosi na zrtvu one koji su sagresili, ali ih isto tako i ozivljava. Ono umrtvljuje, ali i vaskrsava iz mrtvih. Kako to? Cuj: ono uzima gresnike i cini ih pravednim. Juce su bili mrtvi, a danas su za Boga zivi pokajanjem; juce su bili tudji, a danas su Boziji; juce su bili bezakonici, a danas su sveti. Pokajanje je velika topionica koja u sebe prima bakar, i pretvara ga u zlato. Ona uzima olovo i vraca srebro. Ako si video kako staklo prima boju zumbula, ili smaragda, ili sapfira, neces posumnjati u preobrazavajuce sile pokajanja. Po blagovoljenju Bozijem, pokajanje pokajnika sjedinjuje sa blagodacu Duha Svetoga, i coveka u potpunosti cini sinom Bozijim. 49. Zakon je zapovedao da se sve svestene stvari izradjuju od zlata. Zakonodavac nije dozvolio nistavnost u tim stvarima da bismo znali da sveti Boziji u sebi imaju potpunu svetost! Cuj, pokajnice! Pristupi Bogu iz sveg srca i On ce ti uzvratiti potpunim pretapanjem onoga sto je u tebi. Trazio si da budes pretopljen u ognju pokajanja: pazi da nista ne ostane nepretopljeno. Evo, sta ja mislim. Pretpostavimo da prinosis pokajanje za

155

blud. Pazi da odbacis sve vidove bluda, buduci da se od njih radja svaki razvrat. I ne samo to, nego odbaci i sve sto vodi ka oskrnavljenju bludom: smeh, sale, skverne reci, stomakougadjanje. To su, naime, putevi koji vode u blud. 50. Potpuno odlozi sve grehovno. Kada je narod sagresio, prorok Mojsije je naredio da se razapne zmija, tj. da se istrebe gresi. On je nacinio zmiju i to ne obicnu, nego livenu i celovitu. Zbog cega? On time pokazuje da u potpunosti treba da se odvracas od svakog lukavstva. On je celu zmiju nacinio iz bakra stoga sto je koren sveg zla srebroljublje. On je zmiju izlivenu izvadio iz pecnice da bi i ti u sebi zaustavio raspaljenost koja preti da ti razvrati um. Zmiju je, pak, obesio na drvo kako bi ti, kajuci se, u sebi raspeo tri poroka preko kojih dolazi do dusevne smrti. 51. Tebi je upucena rec moja, pokajnice. Nemoj imati u sebi prazno mesto. Budi cvrsto resen da se boris protiv greha i da prebivas u dobru kao kamen. Utvrdi srce [moje], kaze prorok, da se ne pokolebam (Ps.111,5; 8). Ti si duzan da prineses cvrsto pokajanje kao Petar, buduci da si mnogo gresio. Bog ne prima pokajanje koje ne ispoljava cvrstu resenost. Mnogi svojim hodom oponasaju careve, iako ih zbog toga ne smatraju carevima. Tako ce oni koji se kaju imati samo izgled pokajnika, ali ne i silu koju daje pokajanje ukoliko ga se ne late sa odlucnoscu. Oni koji prinose pokajanje samo za oci ne cine jedan nego mnoge grehe, buduci da i druge pobudjuju da prinose samo spoljasnje pokajanje. Njima ne samo da se nece otpustiti gresi, vec ce se dodati novi. 52. Prinesi odlucno pokajanje, gresnice, kako bi dobio oprostaj. Sveti Pavle je rekao da onaj ko na temelju zida drva, seno i slamu nece dobiti nagradu. I on to nije rekao samo o ucenju, nego i o pokajanju. Onaj ko ne prinosi odlucno pokajanje predstavlja trsku i drvo koje pliva na vodi. Drvo je onaj ko pokajanju ne pristupi odlucno. On ne samo da ce biti odbacen, nego i sazezen ognjem, kao sto je receno. A zasto? Stoga sto je mislio da se podsmehne Bogu. 53. Prinesimo pokajanje kao Ninevljani kako bismo i mi dobili spasenje. Oni su se istinski pokajali, te su istinski i spaseni. Kako su sagresili, tako su se i pokajali - i bili primljeni. Oni se nisu samo polovicno obratili, buduci da su podjednako plakali i carevi i prosti ljudi. I nije se samo jedan deo njih popravio, buduci da su zajedno ridali i gospodari i robovi. I opet, nisu se samo kratko vreme kajali, buduci da cela tri dana muzevi i zene, stari i mladi nisu prestajali da prinose ispovedanje. Oni su poverovali osudi, i vec su, kao pripremajuci se za smrt, gorko tugovali jedan za drugim. Pod Ninevijom ja podrazumevam coveka, a pod mnostvom njenih zitelja - delove duse i pokrete uma. Kao sto su oni svi zajedno pristupili pokajanju, tako i mi svim silama celokupnog naseg sastava treba da prinesemo pokajanje. 54. U Zakonu je Bog zapovedio ne samo da se istrebe idoli, zrtvenici i kumiri, nego i da se pepeo od sazezenog kamenja i drva izbaci napolje kao necist. I ti pokajnice drzi u umu da si obavezan iz sebe da istrebis svaki trag greha. Ako u tebi ostane grehovni pepeo, bice privucene neciste zivotinje i gmizavci. A ako ga izbacis iz sebe, vise te nece uznemiravati cak ni grehovne vaske, ni komarci. Ocisti u potpunosti svoj um od grehovnih mrtvaca, i njihov smrad ce isceznuti iz tebe. Grehovni mrtvaci su strasna prisecanja. Ako ostanu u tebi, ona ce pomraciti tvoju misao. Ona ce i pomisli tvoje prisiljavati da lutaju, te ce, kao gusta magla, naleci na tvoje duhovne oci. 55. Iscedimo sebe pokajanjem kako ne bismo izgubili blagodat oprostaja kao svoju pravu boju. Cedjenje jeste revnosno odlaganje onoga sto je suprotno. Na taj nacin "boja" (oprostaja), koja je nanesena na nas i koja se ucvrstila u nasim dusama, vec nece moci da se izbrise. Revnosno umi sebe suzama, kao sto bojadzije peru vunu. Predaj se smirenju i stegni sebe u svemu. Ocistivsi sebe na taj nacin, ti ces pristupiti Bogu sa spremnoscu da primis blagodat. 56. Neki od pokajnika se ponovo vracaju grehu stoga sto nisu upoznali zmiju koja se u njima skriva. Ukoliko su e, pak, poznali, onda je nisu u potpunosti izbacili iz sebe, nego su dozvolili da u njihovoj unutrasnjosti ostanu tragovi njenog lika. Ona se, pak, brzo zacinje u utrobi i ponovo uspostavlja puni lik svoje zlobe. Ako vidis pokajnika koji ponovo gresi, znaj da se nije izmenio u svome umu: on je u sebi ostavio sve grehovne prizive. Obelezje, pak, onoga ko je odlucno prineo pokajanje jeste sabran i surov nacin zivota,

156

odlaganje nadmenosti, uobrazenosti, a takodje i - oci i um uvek ustremljeni ka zeljenom Isusu Hristu sa ceznjom da se, blagodacu Hristovom, postane novi covek. 57. Cuvaj se od onoga sto je suprotno vrlini. Jer, ako postis ali se i bezumno smejes, bice lako da se sapletes. Ako na molitvi places, a u drustvu se ponasas svetovno, brzo ce te uloviti u mreze. Ako si pri celomudrenom ponasanju nemaran, neces zakasniti da padnes. Pokajanje treba prinositi od sveg srca. Onaj ko se kaje treba postojano da bude isti, tj. ono sto je poceo da bude. Onaj kod koga se primecuje nedostatak svedoci nepotpuno obracenje. Onaj ko se menja pokazuje da u njegovom srcu nije postavljen cvrst temelj zivota po Bogu. Takav covek prinosi pokajanje kao dete koje se poucava. On place zbog nuzde, kao onaj koga biju, a ne po [svom] proizvoljenju. Svetovni zakoni strahom ispravljaju ponasanje, premda ne menjaju raspolozenje srca. Tako, moze biti, poneki prinose pokajanje sa tajnom, podsvesnom mislju da ponekad popuste grehu. 58. Neko od proroka e rekao: U saboru Gospodnjem ne klevecite suzama (Mih.2,5.6). Time prorok ne odbacuje pokajanje, niti ispovedanje smirenog srca pred Gospodom naziva klevetom, vec govori o laznom pokajanju u kome se suze pritvorno prolivaju sa zlom namerom. I on jos kaze: Pocepajte srca vasa, a ne haljine vase (Joilj 2,13). Jer, on nece da se mi nadimamo pokajanjem, nego da se zaista kajemo. I David kaze: Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Necu u Crkvi prolivati suze, pokazujuci pred ljudima samo spoljasnjost i uporno trazeci slavu pravednosti, nego cu na krevetu svome suzama umivati postelju svoju kako bih bio jednodusan sa Hristom, koji kaze: Zatvorivsi klijet tvoju pomoli se. Tada ce ti Otac, radi koga to cinis u tajnosti, uzvratiti i smilovati se nad tobom javno (Mt.6,6). 59. Mnogi trguju ispovescu, predstavljajuci sebe naizgled boljim nego sto zaista jesu. Tako se oni prikrivaju. Drugi pokazuju pokajanje, kupujuci sebi slavu. Neki obracaju pokajanje u povod za gordost, i umesto oprostaja pisu sebi nove duznicke obveznice. Jos se nisi oslobodio od ranijeg duga, a vec ulazis u novi? Dosao si da isplatis dug, a vezes se novom obavezom? Staras se da se oslobodis od duga, i pripremas sebi novo ropstvo? Eto sta znaci receno: Molitva njegova neka bude greh (Ps.108,7). I kako da se on ne vrati grehu? Kako da se opet ne preda strastima? Zar ce ga zmija ostaviti na miru? Da li ce prestati da ga uznemiravaju gmizavci? Avaj! Na njemu ce se ispuniti Hristova rec, tj. u njega ce se nastaniti sedam drugih gorih duhova(Lk.11,26).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

III OPSTI NACRT ZIVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI UGADjANjU GOSPODU I IZGRADjIVANjU SVOG SPASENjA 1. Svima, koji su sebe posvetili Bogu i koji se uvek staraju da predaju tela svoja u zrtvu zivu, svetu, ugodnu Bogu (Rim.12,1), predstoji da, saglasno sa svetim zavetima Jevandjelja i ostalih Svetih Pisama, veruju da ce, predavsi se na svako dobro delo i svako upraznjavanje u vrlini, blagodacu Hristovom i silom Bozijom, dobiti savrseno izbavljenje i ociscenje od sramotnih strasti, koje se podizu u dusi i telu. Ono sto je nemoguce za nas, moguce je za Boga koji je obecao. Osim toga, grehovne strasti su kasnije usle u dusu i telo usled prestupa prvosazdanog coveka.

157

2. Mi verujuci smo kroz sveto krstenje primili zalog blagodati kao talanat radi mnogostrukog umnozavanja i dobijanja obecanog nasledstva. Bozanstveni Duh Utesitelj, koji je dat apostolima i, preko njih, jedinoj istinitoj Crkvi Bozijoj, od casa krstenja prebiva u svakome koji je pristupio sa cistom verom. I svako dobija kesu srebra radi umnozavanja, obradjivanja i dobitka, kao sto je receno u Jevandjelju. 3. Kao sto dete, koje je rodjeno u ovome veku, ne ostaje zauvek u decijem uzrastu, nego svakodnevno raste, po prirodnom zakonu, dok ne izraste u odraslog coveka, tako i rodjeni odozgo vodom i Duhom ne treba da ostaje u duhovnom decastvu, vec da, postojano prebivajuci u podvigu, trudu i mnogom trpljenju, kroz borbu sa duhovnim neprijateljem napreduje i uzrasta sve dok ne dostigne punotu duhovnog uzrasta, tj. dok ne postane savrsen covek, koji ima meru rasta punote Hristove, kako uci apostol (Ef.4,13). 4. Dete koje se rodilo telesnim rodjenjem dostize zreo uzrast po neophodnom zakonu prirode. Boziji promisao je, naime, odredio da savrsenstvo telesnog uzrasta nastupa nezavisno od nase volje, tj. po zakonu prirode. U duhovnom rodjenju odozgo Bog je, naprotiv, ustanovio drugi poredak. On je u delu duhovnog uzrastanja covekovom slobodnom proizvoljenju prepustio trud, podvig i naporno koracanje (prema cilju) sa cvrstim trpljenjem. Borite se, govori Gospod, da udjete na uska vrata (Lk.13,24); i jos: naprezite se zbog toga sto podviznici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12); i jos: Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje (Lk.21,19). Blagodat Bozija je uredila da svako, po sopstvenom raspolozenju i sopstvenoj volji, [sopstvenim] trudom i podvigom duhovno uzrasta. 5. [Covek] stice pricesce Svetoga Duha za duhovno uzrastanje u obnovljenju uma srazmerno sa telesnim i dusevnim podvigom [koji preduzima], i saglasno sa nasladjivanjem dobrim delima. On po blagodati i zabadava dobija (silu za) spasenje, a po veri, ljubavi i podvigu slobodnog proizvoljenja ushodi i napreduje. Tako on i po blagodati i po pravdi postaje naslednik vecnog zivota. Covek ne uzrasta u napredovanju samo Bozijom silom i blagodacu, vec i sopstvenim dejstvom i staranjem. I obratno, on u savrsenu volju Boziju i u meru cistote ne moze doci samo sopstvenom silom i snagom, bez sadejstva i pomoci Duha. Jer, ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muce koji ga grade; ako Gospod ne sacuva grad, uzalud ne spava strazar (Ps.126,1). 6. Sta je savrsena volja Bozija koju, po savetu i ubedjenju apostola, svako treba da postigne (Rim.12,2)? Ociscenje i osvecenje srca pricescem Duhom Bozijim koje se bez sumnje vrsi u dusi, koja se sa verom i ljubavlju u potpunosti predaje Bogu. Gospod je rekao: Blazeni cisti srcem, jer ce Boga videti (Mt.5,8). Od onih koji zele da postignu takvo blazenstvo On zahteva savrseno ociscenje od greha, tj. odlucno oslobodjenje od strasti bescasca i savrseno sticanje najvise vrline. Na to ukazuje i prorok koji u molitvi govori: Srce mi cisto sazdaj Boze, i duh prav obnovi u meni (Ps.50,12). I opet, na pitanje: Ko ce izaci na goru Gospodnju, ili ko ce stati na Svetom mestu Njegovom, on odgovara: Cije su ruke nevine i ko je cist srcem (Ps.23,3.4). Time je Duh pokazao da smo duzni da svojom sopstvenom delatnoscu savrseno odsecemo od sebe greh koji se cini delom, recju i pomislju, te da stremimo savrsenoj cistoti duha sa nadom da cemo je, blagodacu Svetoga Duha, i dostici. Navodeci kakve treba da budu duse koje se udaljavaju od telesnog braka i svetovnih veza i koje zele da prebivaju u devstvenosti, apostol govori: Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako ce ugoditi Gospodu, da bude sveta ne samo telom, nego i duhom (1.Kor.7,34). On time savetuje da dusa. tj. nevesta Hristova, koja zeli da se sjedini sa cistim nebeskim Carem, treba da postane slobodna od greha na delu i u misli. tj. kako od ociglednih grehova, tako i od tajnih strasti, kao sto je receno kod Jovana Bogoslova: I svaki koji ovu nadu ima u Njega, ociscava sebe, kao On sto je cist (1.Jn.Z,3). 7. Dusa koja se udaljila od svetovnih veza i koja je zazelela da prebiva u savezu i opstenju sa netruleznim Zenikom, treba da bude cista ne samo od ociglednih grehova, tj. bluda, kradje, stomakougadjanja, klevete, praznoslovlja, vike, smeha, gramzljivosti, nego jos vise - od najsilnijih dusevnih strasti i tajnih grehova, tj. od pohote, tastine, covekougadjanja, licemerja, vlastoljublja, lazi, rdjave naravi, mrznje, neverja, zavisti, prevaznosenja, ljubomore, samougadjanja, samoljublja, oholosti i njima slicnih nevidljivih

158

sramnih strasti (Rim.1,26). Pismo i sakrivene dusevne grehove smatra ravnim gresima koji su projavljeni na delu, buduci da se radi o izdancima jednog istog korena. Prorok izoblicava: U srcu cinite bezakonja (Ps.57,3), dok se za sebe moli: Od tajnih mojih ocisti me (Ps.118,13). I koliko treba da se staramo da od ociglednih grehova sacuvamo spoljasnjeg coveka, tj. telo, kao hram Boziji, toliko treba da se pobrinemo i podvizavamo radi ocuvanja unutrasnjeg coveka, tj. duse od svake lukave pomisli, kao sto je receno: Svrh svega sto se cuva cuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi zivot (Pric.4,23). 8. Mi cemo napredovati u cuvanju srca ukoliko se uvek suprotstavljamo lukavim pomislima tastine, mrznje, oholosti, lazi, pohote, nadmetanja, vlastoljublja i ostalih, te ukoliko sa svom strogoscu ispitujemo sami sebe, cuvajuci svoj um od saveza i saglasnosti sa tajnim dusevnim strastima. Osim toga, neophodno je da se sa naporom predajemo svakom dobrom poduhvatu, trudu i podvigu kako bismo postavili prepreku svome neprijatelju. Ako budemo tako cinili, Gospod ce, videci nas dusevni podvig, po svome covekoljublju u nama silom Duha neprekidno vrsiti veliko isceljenje od tajnih strasti, sveteci se nasim mislenim neprijateljima. 9. Duhovnu meru kojoj treba da stremimo navodi nam sveti Pavle. On kaze da sva nasa briga treba da bude usmerena na to da svakog coveka pokazemo savrsenog u Isusu Hristu (Kol.1,28). U cemu se, pak, sastoji to savrsenstvo on pokazuje u svojim molitvenim zeljama Efescima, govoreci: Neka vam Bog da silu da ojacate Duhom Njegovim u unutrasnjem coveku, da se Hristos verom useli u srca vasa, da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli... [poznati ljubav Hristovu] (Ef.3,16-18). Venac svega je ljubav. To je on jos snaznije predstavio u drugoj poslanici gde je naveo da razni Boziji darovi i covekova samopozrtvovanja nisu savrseni bez ljubavi. Osim toga, on ljubav predstavlja kao unistiteljku i istrebiteljku svih strasti (1.Kor.13,1-8). To je granica savrsenstva. Iz toga sledi da se oni koji su se udostojili duhovnih darova, koje je sveti Pavle nabrojao, nalaze u opasnosti, borbi i strahu ukoliko jos nisu primili izbavljenje (od strasti) dejstvom najsavrsenije i prave duhovne ljubavi. 10. To je apostol otkrio radi onih koji zele da se tacno uzdizu ka hriscanskom savrsenstvu, zapravo, da neko od onih koji su se udostojili nekih darova ne bi pomislio da je i pri nepotpunom dejstvu blagodati vec postigao savrsenstvo i da, uobrazivsi kao da vec ni u cemu nema nuzde i zadovoljivsi se nizim darovima, ne bi ostao medju onima koji nisu postigli potreban vrhunac savrsenstva. Ukazivanjem na cilj savrsenstva apostol uci da svako treba da se neprestano i istrajno podvizava dobrim podvigom, smatrajuci se siromasnim pred takvim bogatstvom ljubavi, te da prohodi duhovno trkaliste dok ne postigne cilj, kao sto je receno: Tako trcite, da... dobijete (1.Kor.9,24). 11. Rasudjivanje o cilju podviznistva sam rasirio sa ciljem da u onima koji zele da ga prihvate ucvrstim tacnu misao o nasem nadanju, i o vrsti trke koja nam predstoji, da bi svako (i svaka) od onih koji se posvecuju Bogu stalno imao u vidu gde smo prizvani i kakvu meru smo obavezni da postignemo, te da bismo svim silama i sa svom revnoscu same sebe i sve sto imamo u ovome veku, uvek usrdno posvecivali na dobro, ne dopustajuci da nas sujeta ubedi da smo mi nesto, nego smatrajuci da zaista nismo nista u poredjenju sa prevashodstvom savrsene mere nasega zvanja i neispitivim bogatstvom ljubavi Hristove. Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajuci na Isusa, Nacelnika i Savrsitelja vere (Jev.12,1). Sto je za mnom zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom (Fil.3,13). 12. Kako bratija treba da zivi i da se ophodi medju sobom? Kakvim trudovima, naporima i delatnostima ljubitelji istine mogu da postignu cilj koji je naveden? Onaj ko stremi ka ovom cilju neka svoju dusu preda bratstvu, udaljivsi se od sveta i svetskih zadovoljstava. Tako je zapovedio Spasitelj kada je, nabrojavsi sta je duzan da ostavi onaj koji zeli da ga sledi, dodao: Pa i dusu svoju (Lk.14,26). Jer, sta znaci ostaviti svoju dusu ili odreci se nje? To znaci bezuslovno i potpuno se predati bratstvu, niposto ne ispunjavati svoju volju, i odlucno nista nemati u svojoj vlasti, osim odece koja se nosi. Time se [bratu] omogucuje da, buduci slobodan od briga, uvek sa radoscu ispunjava samo ono sto mu je zapovedjeno. Onaj ko se odrekao svoje duse neka svu bratiju, a narocito nastojatelja, postuje kao gospodare i vladare. Neka im on dragovoljno sluzi, ne radeci samo prividno kao da ugadja ljudima, nego kao sluga Hristov (Ef.6,6). Predavsi

159

sebe Gospodu, neka on ide uskim i tesnim putem (poslusanja), i neka se rado stavi pod blagi jaram Hristov, cvrsto verujuci da mu se priprema veliko spasenje. 13. Bratija je duzna da medju sobom zivi u prostoti, cistoti, jednodusnosti, miru i srdacnoj iskrenosti. Niko ne treba da se prevaznosi nad drugim, niti da se smatra boljim, ili vecim od drugoga. Naprotiv, kao ucenik Hristov neka se svako smatra najbednijim od svih ljudi kako bi se ljubavlju, prostotom, odsustvom suparnistva i oholosti, pri uzajamnom potcinjavanju jednih drugima, u strahu Bozijem, u bratstvu mogao sacuvati savez mira, i kako bi ono bilo jedno telo i jedan duh u Hristu Isusu. 14. Nameravajuci da se drzi ovih pravila, neka se svako najpre na svaki nacin postara da u srcu svome ima svetu ljubav i strah Boziji. Neka ih on neprestano izmoljava od Boga, i neka cestim, ili bolje reci, neprestanim secanjem na Gospoda i nebesku ljubav na svaki nacin revnuje da ih, uz pomoc blagodati, u sebi svakodnevno uvecava. 15. A u ljubavi prema bliznjemu cemo (posle toga) vec lako napredovati. Postavivsi prvo na prvom mestu, drugo ce se vec, sledeci za prvim, po redu izvrsiti. Onaj, pak, ko bude lenj prema prvoj velikoj zapovesti, tj. ljubavi prema Bogu (koja se uz Bozije dejstvo obrazuje u nama iz unutrasnjeg raspolozenja, dobre savesti, i ispravnih misli o Bogu), a namerava da se pobrine o drugoj, slicnoj prvoj, ostvarice samo spoljasnje sluzenje bratiji koje nikada nece biti cisto i zdravo, buduci da ce zlobne spletke, nalazeci njegov um dalekim od secanja na Boga i od ljubavi i stremljenja k Njemu, ili u dusi proizvoditi roptanje i zalbe na sluzenje bratiji, predstavljajuci ga teskim i nepodnosljivim, ili ce poceti da ga nadimaju i nagone da masta o sebi kao o velikom i dostojnom postovanja, obmanjujuci ga mislju o njegovom mnogom delanju na korist svih. Nalazeci se daleko od secanja na Boga i od straha Bozijeg, covek po neophodnosti trazi slavu i pohvale od onih kojima sluzi. Ukoliko su, pak, um i dusevno raspolozenje uvek zauzeti mislima o Bogu i stremljenjem ka Njemu, covek ce, saobrazno ljubavi Bozijoj, sve ciniti u slavu Boziju, bogateci se cistim i bogougodnim delima ljubavi prema bratiji i zadobijajuci savrsen uspeh u svome trudu koji ga uvencava vecnom nagradom od Boga. 16. Svako upraznjavanje u vrlinama koje preduzimamo treba da cinimo u slavu Boziju, a ne radi nase sopstvene slave. Hodjenje po zapovestima biva sveto i cisto samo ako ga prati secanje na Boga, strah Boziji i ljubav prema Bogu. Takvim raspolozenjem se od nas daleko odgoni neprijatelj koji uvek pokusava da oskrnavi ispunjavanje zapovesti, te sve sto nam je zapovedjeno u zapovestima nama izgleda radosno i lako ispunjivo. Jer, ljubav Bozija cini da su nam zapovesti lagane, udaljujuci svaku teskocu pri njihovom ispunjavanju. Neprijatelj se na sve nacine trudi da razlicitim zemaljskim mamcima nas um odvuce od secanja na Boga, od straha i ljubavi prema Gospodu, da bi, zatim, nekim prividnim dobrom i nase srce privukao prema laznim dobrima i udaljio ga od istinskog dobra, tj. od ljubavi prema Bogu. I sve sto covek cini dobro lukavi nastoji da pokvari i oskrnavi, mesajuci sa ispunjavanjem zapovesti svoja semena tastine, ili sumnje, ili roptanja, i neceg slicnog kako dobro koje se cini ne bi bilo istinski dobro. Jer, dobro je istinsko samo onda kada se smirenoumno i usrdno izvrsava radi Boga. Eto zbog cega je svakome potrebno mnogo znanja i rasudjivanja kako bi um mogao da raspozna spletke i zamke neprijatelja i da od svojih dela odbaci sve sto je gresno. Jer, i dobro delo se moze uraditi lenjo i nebrizljivo, ili sa necistom namerom, usled cega postaje neblagougodno Bogu, kao sto se moze uciniti i po volji Bozijoj, usrdno, bodro, Boga radi, zbog cega ce se pokazati kao blagougodno pred Njim. 17. Oni koji su se u potpunosti predali Bogu treba da ispunjavaju sve zapovesti u skladu sa svojim silama, buduci da je ocigledno da je pred sve postavljen jedan cilj poboznosti, tj. da se po veri i revnosti za sve vrline udostojimo da se ispunimo Duhom Svetim, te da steknemo savrseno oslobodjenje od strasti, tj. ociscenje srca, koje u dusama vernih i poboznih ostvaruje Duh koji osvecuje. Stoga neka se svako posveti dobru saobrazno sa merom njegove dusevne ljubavi prema Bogu. I napokon, onaj ko zeli da se neprestano moli neka postojano prebiva u molitvi. (Misli se na zatvornike). 18. Prema tome, brata koji zeli da stupi na molitveni podvig iz ljubavi prema nebesnim dobrima ne treba ometati. I on je veoma dostojan pohvala pred ljudima i pred Bogom. Jednodusna bratija sa radoscu neka dozvole takvome da prebiva u molitvi kako bi i sami dobili nagradu od Boga za saglasnost i za dobru podrsku koju su dali bratu.

160

Jedino neka onaj ko se odlucuje da nezadrzivo zedjuje za Gospodom i prebiva jedino sa Njim i na samom delu prebiva u podvigu neprekidnog stremljenja ka Gospodu, protiveci se svim nepotrebnim pomislima, kako bi njegovi plodovi, na opste izgradjivanje svih, postali svakodnevno ocigledni. Onome ko ima ljubav prema Bogu, cak ukoliko jos i nije dostigao do ranjenosti i ushicenja Bozanstvenom ljubavlju u vreme molitve, premda se i prisiljava, podvizava i prinudjava svoju volju, bezuslovno se predajuci nebeskoj ljubavi i starajuci se da stekne istinsku duhovnu molitvu, ostala bratija neka sa radoscu dozvoli da prebiva u molitvi. Bolje reci, neka mu oni potpomazu kao pomocnici, smatrajuci svojim sopstvenim dobitkom bratovljev napredak u savrsenstvu. Neka ga oni ne sprecavaju usled suparnistva i zavisti, neka ne ometaju pocetak prekrasnog revnosnog podviga, i neka ne prekidaju dobro stremljenje prema Bogu. Videci vatrenost uzajamne ljubavi, Bog ce ispuniti iskanja svih, dajuci svakome utehu zbog pravilnog i dobrog medjusobnog odnosa. 19. Onaj ko je stupio u cin molitvenika treba da prihvati najveci podvig, buduci da je na sebe uzeo najvece delo. Jer, mnoge prepreke stoje pred neprestanim prebivanjem u molitvi: san, uninije, otezalost tela, lutanje pomisli, netrpeljivost, raslabljenost. Osim toga, tu su napadi lukavih duhova koji vode borbu sa dusom koja na delu neprestano iste Boga. Oni se bore protiv nje i na sve nacine je sprecavaju da se priblizi Bogu. Stoga on treba da postojano prebiva u trezvoumnoj paznji prema svemu onome sto se dogadja u [njegovoj] unutrasnjosti, u borbi, trpljenju i placu, pojacano se starajuci da ne dopusti nista sto bi zasmetalo molitvi. 20. Ako nasu molitvu ne budu ukrasavali smirenoumlje, ljubav, prostota i dobrota, mi necemo imati nimalo koristi, buduci da ce se raditi samo o licini molitve. To, uostalom, treba reci ne samo o molitvi, nego i o svakom podvigu uopste - o devstvenosti, o postu, o bdenju, o pevanju Psalama, o sluzenju i o svakom drugom trudu koji se cini radi vrlina. Svi takvi trudovi i podvizi su uzaludni ukoliko u sebi ne nalazimo plodove ljubavi, mira, radosti, krotosti, smirenja, prostote, iskrenosti, trpljenja, odsustva zavisti i slicnog. Jer, oni se i preduzimaju radi takvih plodova. Bez tih plodova sva nasa dela i svi nasi podvizi su besplodni. Oni koji nemaju te plodove na Dan suda ce se naci u istom redu sa ludim devojkama. 21. Vi koji ste jos nesposobni da se savrseno posvetite delu molitve, sa verom i strahom Bozijim se pripremite za sluzenje bratiji, ili za prohodjenje poslusanja. I zapocevsi trud, istrajte kao oni koji ispunjavaju zapovest Gospodnju i koji vrse duhovno delo. Budite pazljivi prema njemu kao prema delu Bozijem, i sluzite sa radoscu kao sluge Gospodnje, niposto ne dopustajuci da ga neprijateljska zloba oskrnavi bilo covekougadjanjem, bilo roptanjem, bilo nadutoscu, bilo lenjoscu, bilo nemarnoscu. Naprotiv, starajte se na sve nacine da svoje prekrasno poslusanje osvetite poboznoscu i ljubavlju prema Bogu, kako bi mu bilo blagoprijatno. 22. Prema tome, posto svoj bratiji koja zive istim nacinom zivota predstoji jedan, ranije navedeni cilj, neka se svako podvizava u skladu sa svojim silama i neka veruje Bogu da ce, uz dobru revnost i upraznjavanje u vrlinama, postici savrsenu meru hriscanskog usinovljenja. Prostota, iskrenost, uzajamna ljubav, radost i smirenoumlje u svemu neka u bratstvu uvek budu nepokolebivi kao temelj. U protivnom cemo, prevaznoseci se, nadimajuci se jedan na drugog, ili predajuci se roptanju, svoj trud uciniti uzaludnim. Onaj ko neprestano prebiva u molitvama neka se ne prevaznosi nad onima koji jos nisu sposobni za postojanu molitvu kako bi njegovo delo moglo napredovati pred Bogom i ljudima. I onaj ko se posvetio sluzenju, ili prohodjenju nekog drugog poslusanja, neka ne ropce po nagovoru zloga, i neka ne klevece onoga ko prebiva u molitvama i postovima, kako bi stekao blagodat kod Boga, i kako bi njegovo delo postalo blagoprijatno Bogu. Buduci da smo udovi jedan drugoga, duzni smo da jedan drugoga uspokojavamo. Rukovodjeni dusom, telesni udovi bez zavisti sluze jedan drugome. Tako smo i mi, buduci udovi jedni drugih, rukovodjeni jednim Duhom i hranjeni jednom zivom recju istine, duzni da, uz uzajamno uspokojavanje jedan drugoga, dovodimo sebe u opstu saglasnost ljubavlju i prostotom, dobrotom i radoscu. Kada bude sacuvano takvo uzajamno raspolozenje prostote jednih prema drugima, suvisak onih koji upraznjavaju molitve ce

161

dopuniti nedostatak molitvenosti kod onih koji nose poslusanja, i obratno, suvisak trudova onih koji nose poslusanja ce dopuniti nedostatak delatnosti onih koji prebivaju u molitvama kako bi, po reci apostola, postojala jednakost (2.Kor.8,14). Samo neka medju bratijom bude utvrdjena prostota, ljubav, smirenoumlje i odsustvo zavisti. Tada ce se svako srazmerno svojoj veri, ljubavi i trudu, svakodnevno napredujuci, udostojiti Carstva nebeskog. Eto pravog andjeoskog zivota! To upravo znaci: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Tada se mi jedan sa drugim sjedinjujemo u odsustvu zavisti, u prostoti, ljubavi, miru i radosti; tada napredak bliznjega smatramo svojim sopstvenim dobitkom; tada nemoci, ili nedostatke i nevolje drugih priznajemo za sopstveni gubitak, kao sto je receno: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono sto je drugih (Fil.2,4). Na taj nacin cemo, stradajuci jedan zbog drugog, i narocito snazni zbog slabih, i krepki zbog nemocnih, biti u stanju da ispunimo zakon Hristov, kao sto je objasnio sveti Pavle (Gal.6,2).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

IV O VRLINAMA I STRASTIMA 1. Treba znati da covek poseduje dvojaka cula zato sto je dvostruk, tj. sto se sastoji iz duse i tela. Postoji pet dusevnih i pet telesnih cula. Dusevna se kod mudraca nazivaju dusevnim silama: um, razum (razbor), mnjenje (smislenost), uobrazilja i osecanje. Telesna cula su: vid, miris, sluh, ukus i dodir. Otuda proizilaze dvojake vrline i dvojaki poroci. Svaki covek treba da jasno zna koje su dusevne, a koje telesne vrline i, takodje, koje su dusevne, a koje telesne strasti. DUSEVNE VRLINE 2. Dusevne vrline uglavnom cine cetiri opste vrline: hrabrost, mudrost, celomudrenost i pravednost. Od njih se radjaju ostale dusevne vrline: vera, nada, ljubav, molitva, smirenje, krotost, velikodusnost, trpljenje, dobrota, negnevljivost, bogopoznanje, nerazdrazljivost, prostota, neuznemirenost, nelicemernost, pravdoljubivost, sloboda, odvracanje od osudjivanja, od sujete, od nadimanja, od gordosti, od zavisti, od lukavosti i od srebroljublja, sastradalnost, milosrdje, stedrost, postovanje [drugih], poboznost, zelja za buducim besmrtnim dobrima, ceznja za Carstvom Bozijim, za usinovljenjem. TELESNE VRLINE 3. Telesne vrline se, tacnije receno, poznanjem po Bogu obracaju u orudje vrlina. Ukoliko su tudje svakom licemerju i covekougadjanju, ove coveka vode ka napretku u smirenju i bestrascu. U njih spadaju: uzdrzanje, post, glad, zedj, bdenje, svenocno stajanje, metanije, nekupanje, zadovoljenje jednim ogrtacem, suvojedenje, uzimanje hrane kasno i u maloj kolicini, zadovoljavanje zedji samo vodom, lezanje na zemlji, siromastvo, nesticanje, izmozdenost, odsustvo brige za odecu, odsustvo samoljublja, usamljenost, bezmolvije, bezizlazno prebivanje u keliji, oskudica, zadovoljstvo malim, cutljivost, upraznjavanje u rukodelju, svako zlopacenje i svaki telesni podvig. Sve je ovo veoma nuzno i korisno kada je telo zdravo i muce ga plotske strasti. Ako je, pak, nemocno, i ako je, uz Boziju pomoc, savladalo strasti, sve to nije toliko neophodno. Naime, sve to zamenjuje sveto smirenje i blagodarnost.

162

DUSEVNE STRASTI 4. Dusevne strasti su: zaboravnost, lenjost i neznanje. Pomraceno ovim trima strastima, dusevno oko, tj. um, potpada pod vlast ostalih strasti, u koje se ubrajaju: bezboznost, nepravilna vera, tj. svaka jeres, hula, razdrazljivost, gnev, srdzba, plahovitost, mrznja prema ljudima, zlopamcenje, kleveta, osudjivanje, nerazumna tuga, strah, bojazan, razdor, ljubomora, zavist, sujeta, gordost, licemerje, laz, neverje, neblagorazumnost, nerazboritost, kratkovidnost, nenasitost, gramzljivost, lenjost, uobrazenost, pristrasnost, privezanost prema zemaljskom, uninije, malodusnost, neblagodarnost, roptanje, naduvenost, samomnjenje, naglost, visokoumlje, vlastoljublje, covekougadjanje, lukavost, bestidnost, bezosecajnost, laskanje, tajnovitost, podrugljivost, dvojedusnost, pristajanje na greh iz strasti, neprestana misao o grehu, rasejanost pomisli, samoljublje - majka svega rdjavoga, srebroljublje - koren svih poroka i strasti, zla narav i lukavstvo. TELESNE STRASTI 5. Telesne strasti su: stomakougadjanje, prozdrljivost, raskos, pijanstvo, potajno uzimanje hrane, razne vrste slastoljublja, blud, preljuba, razvrat, necistota, rodoskrnavljenje, oskvrnjenje dece, skotolostvo, zle zelje i svake protivprirodne i sramotne strasti, kradja, kradja svetinje, razbojnistvo, ubistvo iz zavisti ili zbog nerazumne razdrazljivosti, svaki telesni pokoj, zadovoljenje telesnih zelja, narocito kada je telo zdravo, caranje, vracanje, madjijanje, gatanje, predskazivanje, gizdanje, lakomislenost, nega, strast prema ukrasavanju, mazanja lica, razvrat dostojan prekora, kockanje, pristrasna predanost svetskim zadovoljstvima, plotski zivot koji odebljava um, cineci ga ozemljenim i zverolikim, i koji nikako ne dopusta da uzdignemo pogled prema Bogu i k vrlinskim delima. Koren, pak, svih zala i, kako bi neki rekli, prvi njihov uzrok jesu slastoljublje, slavoljublje i srebroljublje, od kojih se radja sve rdjavo. 6. Medjutim, covek nece sagresiti ni jednim grehom ukoliko ga najpre, kako govori mudri podviznik Marko, ne savladaju i ne obuzmu tri silna diva, tj. zaboravnost, lenjost i neznanje. Njih, pak, radja slastoljubiv i spokojan zivot i privezanost za ljudsku slavu i razonodu. Prvobitni, opet, uzrok i najpokvarenija majka svega toga jeste samoljublje, tj. nerazumna privezanost i strasna privrzenost prema telu, lutanje i rasejanost uma, zajedno sa bestidnom i svakom preteranom slobodom u recima i smehu, koji dovode do mnogo cega rdjavog i do mnogih padova. 7. Osim toga, treba znati da je slavoljublje, koje se obratilo u strast, veoma raznoliko i da ima mnogo oblika. Postoje mnoga zadovoljstva koja zavode dusu koja nije trezvoumna pred Bogom, koja se ne opasuje strahom Bozijim i ljubavlju Hristovom i koja nije zauzeta cinjenjem vrlina. Jer, odsvuda se ukazuju hiljadu zadovoljstava koja k sebi privlace dusevne oci: i telesna lepota, i novac, i raskos, i slava, i lenjost, i gnev, i posedovanje, i vlastoljublje, i gramzljivost. Oni nam, na nasu prevaru, dostavljaju zadovoljstva. Oni imaju svetao i prijatan izgled, dovoljan da sebi privuce one koji su opcinjeni slicnim, i koji u sebi nemaju veliku ljubav prema vrlinama, vec je dozivljavaju kao teret. Svaka zemaljska veza, svako pristrasce prema vestastvenom, ma kako bilo beznacajno, u onome koji je savladan pristrascem stvara zadovoljstvo i prijatno osecanje, premda nerazumno, koje kasnije postaje stetno. Ono zelateljnu silu duse porobljava do te mere da onaj ko se pokorio strasti zbog lisavanja zeljenoga pada u razdrazljivost, u tugu, u gnev i u zlopamcenje. A ako, osim pristrasca, covekom ovlada makar mala navika tada, jao! Ona cini da se onaj ko je zarobljen pristrascem do kraja preda zeljenom, zbog sakrivenog zadovoljstva. 8. Zadovoljstvo pohote je, kao sto je napred receno, raznovrsno. Ono svoje zadovoljenje ne nalazi samo u bludu i drugim telesnim nasladama, nego i u ostalim strastima. I celomudrenost se ne sastoji samo u tome da se uzdrzavamo od bluda i od plotskih zadovoljstava, nego da smo slobodni i od ostalih strasti. Stoga onaj ko je koristoljubiv, srebroljubiv, gramzljiv - nije celomudren. Jedan biva porobljen telesnom lepotom, a drugi novcem. I drugi je u jos manjoj meri celomudren, buduci da nema pobudu koja bi ga pritiskala iz same prirode, kao sto je slucaj kod prvog. Jer, neiskusnim jahacem se ne naziva onaj koji ne moze da obuzda upornog i neukrocenog konja, nego onaj koji ne ume da izadje na kraj sa mirnim i poslusnim konjem. Iz toga se vidi da je

163

strast prema novcu gora od ostalih i da nije prirodna. Pobude ka njoj se ne nalaze u nasoj prirodi, nego u iskvarenom proizvoljenju. Stoga i gresi neoprostivo onaj koji je njome savladan. Treba da jasno razumemo da se slastoljublje ne ogranicava samo na blud i telesne naslade. Ono je prisutno u svemu onome sto volimo iz dusevnog proizvoljenja i pristrasnosti. 9. Da bismo jasnije poznali strasti, smatramo vaznim da dodamo jos i sledece. Postoje tri dusevne sile: slovesna, razdrazajna i zelateljna. Gresi slovesne sile su sledeci: neverje, jeres, neblagorazumnost, hula, nerazboritost, neblagodarnost, saglasnost na greh, koja proizilazi od strasne sile u dusi. Za lecenje i isceljivanje od ovih grehova sluze - nesumnjiva vera u Boga, istiniti i nepogresivi dogmati, postojano izucavanje reci Duha, cista molitva i neprestana blagodarnost Bogu. Gresi razdrazajne sile su sledeci: nemilosrdnost, mrznja, nesastradalnost, zlopamcenje, zavist, ubistvo i postojano razmisljanje o slicnom. Za lecenje i iseceljenje grehova sluze - covekoljublje, ljubav, krotost, bratoljublje, saosecajnost, trpeljivost i dobrota. Gresi zelateljne sile su sledeci: stomakougadjanje, prozdrljivost, pijanstvo, blud, preljuba, necistota, razvrat, koristoljublje, zelja puste slave, zlata, bogatstva i telesnih zadovoljstava. Za njihovo lecenje i isceljivanje sluze - post, uzdrzanje, zlopacenje, negramzljivost, razdavanje novca nistima, stremljenje buducim dobrima, zelja Carstva Bozijeg, zelja za usinovljenjem. 10. Reci cu sada nesto i o strasnim pomislima, pomocu kojih se izvrsuje svaki greh. Porocnih pomisli ima osam: stomakougadjanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije, tastina i gordost. Da li ce nas sve ove pomisli uznemiravati ili ne - nije u nasoj volji. Medjutim, da li ce one u nama prebivati ili ne, i da li ce pobudjivati strasti ili ne - u nasoj je volji. I jedno je - prilog [pristupanje], drugo - spajanje, drugo - strast, drugo - borba, drugo - slaganje, koje preti da predje u delo i koje mu je slicno, a drugo, opet postupanje po strasti, i drugo - porobljenje. Prilog jeste prosta pomisao koju podmece neprijatelj, naprimer: "Ucini to i to", kao sto je neprijatelj rekao Hristu Bogu nasemu: Reci, da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). I to, kao sto je receno, nije u nasoj volji. Spajanje je primanje pomisli koju nam podmece neprijatelj, bavljenje sa njom i razgovor sjedinjen sa zadovoljstvom. Ono zavisi od naseg proizvoljenja. Strast je navika na pomisao koju nam podmece neprijatelj, nastala kao posledica spajanja. Ona je postojano razmisljanje i mastanje o njoj. Borba je medjusobno protivljenje pomisli i uma, koja vodi ili istrebljenju strasti (tj. pomisli), ili slaganju na strasnu pomisao, kao sto govori apostol: Telo zeli protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal.5,17). Porobljenje je prinudno, nevoljno zanimanje (sa pomisli) srca koje je savladano predubedjenjem i dugovremenom navikom. Slaganje je izjavljivanje u pomisli saglasnosti na strast, a postupanje po strasti je samo dejstvo po slaganju sa strasnom pomisli. 11. Onaj ko svojim protivrecenjem i cvrstinom u samom pocetku odbija od sebe prvo, tj. prilog, odjedanput preseca i sve ostalo. Stomakougadjanje se istrebljuje uzdrzanjem, blud Bozanstvenom ljubavlju i teznjom ka buducem, srebroljublje - saosecanjem prema nistima, gnev - blagoscu i ljubavlju prema svima, tuga ovoga sveta - duhovnom radoscu, uninije - trpljenjem, cvrstinom i blagodarnoscu pred Bogom, tastina - tajnim cinjenjem vrlina i postojanom molitvom sa srdacnom skrusenoscu, gordost - izbegavanjem osudjivanja i farisejskog ponizavanja i smatranjem sebe poslednjim od svih. Oslobodivsi se od svih nabrojanih strasti i uzdigavsi se k Bogu, um jos ovde pocinje da zivi blazenim zivotom, primivsi zalog Svetoga Duha. Po odlasku odavde, sa

164

bestrascem i istinskim znanjem, on se nastanjuje u svetlosti Svete i Bozanstvene Trojice, zajedno sa Bozanstvenim andjelima sijajuci u vekove vekova. 12. Dusa je, kao sto je napred bilo receno, trodelna: u njoj se nalaze tri sile: pomisao [slovesnost], razdrazajnost i zelja. Ukoliko je u razdrazajnoj [sili] ljubav i covekoljublje, a u zelateljnoj cistota i celomudrenost, onda je pomisao svetla. A, ako je u razdrazajnoj [sili] mrznja prema ljudima, i u zelateljnoj razvrat, onda je pomisao tamna. Kada su mu strasti potcinjene, razum je zdrav, celomudren i svetao, te duhovno sagledava medjusoban odnos Bozijih tvari, i uzdize se ka Svetoj i Blazenoj Trojici. Razdrazajnost se, takodje, krece na prirodan nacin kada ljubi sve ljude, kada se ne zali ni na koga i kada ne pamti zlo. I zelja odgovara prirodi kada uzdrzanjem, smirenoumljem i negramzljivoscu umrtvi strasti, tj. telesno zadovoljstvo, teznju ka koristoljublju i prolaznoj slavi. Jer, zelja ima trojako stremljenje: ili prema plotskim zadovoljstvima, ili prema praznoj slavi, ili prema obmani bogatstva. Usled tog stremljenja koje je protivno razumu, ona ne brine o Bogu i Bozijim zapovestima, zaboravlja svoje sopstveno blagorodstvo, postaje surova prema bliznjima, pomracuje pomisao i ne dozvoljava joj da se uzdigne ka istini. Onaj, pak, ko je stekao visi obraz misljenja, jos ovde, kao sto je receno, predokusava Carstvo nebesko, pocinje da zivi blazenim zivotom, ocekujuci blazenstvo koje je pripremljeno onima koji ljube Boga. Neka bismo ga se udostojili i mi nedostojni, po blagodati Hristovoj. 13. Treba znati da meru savrsenstva u bilo kojoj vrlini ne moze da postigne onaj ko joj u toku celog zivota, sa neumornim trudoljubljem, ne bude stremio koristeci delatno racenije [ljubav]. To treba reci o milostinji, molitvi, ljubavi, ili o ma kojoj od opstih vrlina - hrabrosti, mudrosti, celomudrenosti i pravednosti. Uz neprekidnost truda u ispunjavanju vrlina mi treba da se cuvamo da ne umanjimo ili sasvim ne ponistimo njihovu vrednost i znacaj prihvatanjem rdjavih ciljeva, naprimer - covekougadjanja, puste slave i slicno. Osim toga, u vrlinama uvek treba da se upraznjavamo sa rasudjivanjem, koje je iznad svega - kao neka carica, vrlina nad vrlinama. 14. Svi oni koji zele da napreduju u vrlini i koji se staraju da se uklone od greha, neophodno treba da znaju da su dusevne vrline duse (narocito one kojima se podrazava Bog i kojima se imenuje Bog) vise od telesnih vrlina, buduci da je dusa nesravnjeno vrednija od tela. Isto tako su poroci duse tezi i pogubniji od telesnih, kako po svojim dejstvima, tako i po kaznama koje im slede. I ne znam zasto to izmice shvatanju mnogih. Mnogi se cuvaju, boje i udaljavaju od pijanstva, bluda, kradje i slicnih poroka, buduci da ih se mnogi gnusaju, dok ravnodusno gledaju na poroke koji su, kao dusevni, mnogo vazniji - zavist, zlopamcenje, visokoumlje, lukavstvo, i koren svih zala - srebroljublje, te na slicne njima poroke.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

V O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI, UOPSTENO 1. Znaj da postoji osam pomisli od kojih nastaje sve ono stoje rdjavo: stomakougadjanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije, tastina i gordost. One vode borbu sa svakim covekom.

165

2. Ti, pak, ako hoces da pobedis stomakougadjanje, zavoli uzdrzanje i stekni strah Boziji. Tako ces pobediti. 3. Ako hoces da pobedis blud, zavoli bdenje i zedj, uvek misli na smrt i nikada ne razgovaraj sa zenama. Tako ces pobediti. 4. Ako hoces da pobedis srebroljublje, zavoli negramzljivost i nerasipnost. 5. Ako hoces da pobedis gnev, stekni krotost i velikodusnost. Opominji se koliko su zla Jevreji cinili Gospodu nasemu Isusu Hristu. Pa ipak, On se, kao covekoljubivi Bog, nije gnevio na njih, vec se, naprotiv, molio za njih, govoreci: Oce, oprosti im, greh ovaj, jer ne znaju sta cine (Lk.23,34). 6. Ako hoces da savladas neblagovremenu tugu, nikada se ne zalosti zbog neceg prolaznog. Ako te rane recju, ili te uznemiravaju, ili sramote, nemoj se zalostiti, nego se, naprotiv, raduj. Zalosti se samo onda kada sagresis. Pa ipak, i u tom slucaju drzi meru da ne bi pao u ocajanje, i da ne bi poginuo. 7. Ako hoces da pobedis uninije, bavi se, premda na kratko, nekim rukodeljem, ili citaj, ili se cesto moli. 8. Ako hoces da pobedis tastinu, nemoj voleti pohvale, ni pocasti, ni lepe odece, ni prva mesta, ni prvenstva. Naprotiv, voli da te ukorevaju i sramote, da te lazno okrivljuju. I ukorevaj sam sebe kao gresnijeg od svih. 9. Ako hoces da pobedis gordost, nemoj govoriti da ono sto cinis, cinis svojim sopstvenim trudovima, ili svojim sopstvenim silama. Bilo da postis, bilo da provodis vreme u bdenju, bilo da spavas na goloj zemlji, bilo da pevas Psalme, ili cinis mnogo poklona govori da sve biva uz Boziju pomoc i uz Bozije pokroviteljstvo, a ne tvojom silom i tvojim staranjem.

a) O BORBI SA STOMAKOUGADjANjEM 10. Nemoj, monase, zeleti meso i ne opijaj se vinom. U suprotnom, tvoj um ce ogrubeti i zitejskim brigama nece biti kraja. 11. Znaci dobrog zivota mladog monaha su - smirenoumno uzdrzanje od pijenja vina i mnogogovorljivosti. Ko ih, pak, voli nece dobro zavrsiti zivot. 12. Nemoj prinudjavati svoga brata da pije vino do pijanosti, cak i ako ga on odavno upotrebljava. Jer, brod se gradi dugo vremena, a unistava se trenutno, od jednog udarca. 13. Ko zeli telesno spokojstvo sebi priprema mnoga iskusenja, a dugotrpeljivi se spasava. 14. Bolje je jesti u Gospodu i blagodariti Gospodu, negoli ne jesti [tj. postiti na vodi] i osudjivati one koji jedu i blagodare Gospodu. 15. Seo si za trpezu? Jedi hleb i ne osudjuj bliznjega da se kroz osudjivanje ne bi desilo da prozdires brata svoga. 16. Budi zdrav u veri i jedi u Gospodu sve sto je izneseno pred tebe. Ako ti je ponudjeno neko jelo koje ne zelis da jedes nemoj ga odgurivati sa trpeze ukoliko drugi zele da jedu i blagodare Gospodu. 17. Seo si da jedes? Jedi kao covek i ne osvrci se oko sebe kao neznaven. 18. Jedan brat je rekao: "Ne odbijam da jedem meso zbog neke odvratnosti, buduci da je svako stvorenje Bozije dobro i nista nije za odbacivanje (1.Tim.4,4), nego stoga sto je napisano: Bezumnom ne koristi sladost (Pric.19,10). Za monaha je nerazborito da jede meso zivotinja". 19. Nemoj se gnusati ni ostataka ukoliko su ti ponudjeni. Jer, Gospod je zapovedio svojim ucenicima da sakupe preostale komade, da nista ne propadne (Jn.6,12). 20. Sramota je za coveka da se opija vinom. Videvsi mnoge, nisam pronasao nikoga ko bi bio slican onome ko se opija. 21. Uzdrzanje iznuruje telo, a prejedanje um cini grubim.

166

22. Cuti inoce, i potcinjavaj telo svoje da ne bi bio odbacen. 23. Radi sa telom svojim i doneces plod Bogu. 24. Zelis li, inoce, da postignes pokoj u bratskoj zajednici? Budi zadovoljan opstom bratskom trpezom. I bice isceljeno telo tvoje, i izlecene kosti tvoje (Pric.33,8) i dusa tvoja nece pretrpeti stetu. Ako se na casi i staklencu zadrzavaju oci tvoje svakako ces oboleti i bice ti kao da te zmija ujela (Pric.23,31). 25. Jureci za plenom da bi nasitio stomak, lav biva uhvacen: i stomakougodnik biva ponizen zbog zadovoljstva stomaka. 26. Od mnostva hrane um postaje grub, a dobro uzdrzanje ga ociscuje. 27. Covek koji se opija i razdrazuje smucuje dusu bratije, i njegova sramota je stalno uz njega. 28. Covek koji se uvece opija, cini i govori sto ne treba, i ujutru se kaje. Ali, ako opet pije vino, postupa na isti nacin. 29. Ne pij vina do opijenosti, makar te i molili prijatelji koji se nalaze sa tobom. Jer, ako te vino savlada, tobom ce se sablazniti najpre oni koji su te molili. 30. Onaj ko ugadja stomaku se trudi i pasti oko toga kako da napuni svoj stomak jelima, a kada pojede - muci se da ih svari. Uzdrzanje, pak, prati zdravlje i bodrost. 31. Monah koji ugadja stomaku brine se o mnogome, a onaj koji se uzdrzava slican je srni u polju. 32. Inoce, ne brini se o stomaku, i bices spokojan. 33. Sva drva u sumi nisu dovoljna da se nasiti oganj. Tako je nenasita i plot, ma koliko joj ugadjao. 34. Pijani pastir ne cuva poverene mu ovce, a sanjivi i sam postaje plen zveri. Jer, trnje ce nici u ruci pijanice delima (Pric.26,9), a dusa onoga ko se uzdrzava pripada Bogu. 35. Uzdrzanje je osobina trpljenja. 36. Ne opijaj se vinom radi ugadjanja ljudima. Jer, obuzece te veliki stid kada te nadju pijanog. 37. Jeo si hleba i nasitio se! Podaj slavu Bogu koji te je nahranio. A ako hoces da tvoje telo bude zadovoljno malim, podaj slavu Bogu koji te ukrepljuje i ne govori pred svima: "Nisam pojeo ni takav komad hleba". Jer, sta bi time sebi dodao? Ne osudjujes li time samo one koji jedu i blagodare? 38. Monah koji ugadja stomaku post naziva vremenom zalosti, a onaj ko se uzdrzava ni u vreme posta ne izgleda tuzno. 39. Cini mi se da prekomerno uzdrzanje nije pohvalno. Isto tako, ni prenebregavanje duznog uzdrzanja nije korisno. Kao sto dugotrajno udaljavanje od ustanovljenih jela dovodi do raslabljenosti i nedostatka snage za sluzenje, tako i presicavanje hranom podvrgava osudi. Receno je: Tesko vama koji ste siti sada, jer cete ogladneti (Lk.6,25). Povrh toga, neuzdrzljivac od neumerenosti upada u plotske strasti. Zbog toga treba pobozno i na pravilan nacin upravljati telom. 40. Ustavsi po primanju utehe (za trpezom) nemoj ici po kelijama, vec bezmolstvuj u svojoj keliji, buduci da je djavo mnoge prevario vinom. Zbog toga, biti u tudjoj keliji nakon primanja utehe sluzi kao znak besramnosti i raspustenosti. Na slicnim skupovima dogadjaju se dusevni padovi, narocito kada zezal nastojatelja nije delatan. Jer, onaj ko svoj um nece da obuzdava strahom Bozijim ima potrebu za strahom od ljudi kako bi se uzdrzavao od onoga sto nije korisno, kao sto je sluga celomudren zahvaljujuci strogosti gospodara. 41. Upotrebljavaj prostu i neophodnu hranu da ti um ne bi ogrubeo prejedanjem, pijanstvom i brigama ovoga zivota (Lk.21,34). Jer, pobedjeni slicnom strascu ni blud ne smatraju bludom, ni preljubu preljubom, niti se odricu svega onoga sto cine neznabosci. Naprotiv oni sve to cine bez straha, nicim se ne razlikujuci od svinja u blatu. Oni ne misle na Zakon, ni na proroke, ni na samog Gospoda koji se ocovecio da bi unistio bezakoni greh. Ne budi pristrasan prema mesu i vinu da ti um ne bi postao nesposoban za primanje duhovnih darova.

167

42. Ne nasladjuj se banjama, picem i mnostvom mesa da ne bi pao u nesavladive opasnosti, greseci u necemu vaznom. 43. Ne slusaj savete ljudi koji sebi ugadjaju, koji su sebe ucinili robovima stomaka i telesnih strasti. 44. Prejedanje i mnogo pijenje pruza prijatnost samo u tekucem danu, dok sledeceg dana u pomisli ostavljaju neprijatnost i raslabljenost. 45. Monah koji najpre ne zavoli cutanje i uzdrzanje nece ostati dugo na jednom mestu, niti ce naci pokoj. Jer, cutanje uci bezmolviju i postojanoj molitvi, a uzdrzanje pomisli cini nerasejanim. Onoga ko je to stekao ocekuje mirno ustrojstvo srca. 46. Ne obmanjuj se nasicivanjem stomaka i ne opijaj se vinom, jer je u njemu blud (Ef.5,18). Ti ni u cemu neces naci koristi, osim u ispunjavanju volje Bozije. 47. Znaj da srazmerno sa negom tela (na vlastitu propast) dusa u sebi umnozava strasti tako da, obremenjena zlom navikom tela, najzad postaje besplodna. Zbog toga Spasitelj kaze: Pazite na sebe da srca vasa ne otezaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga zivota (Lk.21,34). Stoga i apostol kaze: Iznuravam telo svoje i savladjujem ga, da propovedajuci drugima, sam ne budem odbacen (1.Kor.9,27). Telo onoga ko se prinudjava na delo Gospodnje postaje silno, a dusa mu se prosvecuje. Borac uporno provodi vreme u telesnim vezbama kako bi svoje telo osposobio za vestinu borbe. I podviznik poboznosti je duzan da se vezba u svakom dobrom delu, kao sto govori apostol: Vezbaj se u poboznosti (1.Tim.4,7),

b) O BORBI SA BLUDNOM STRASCU 48. Slastoljubivi pri susretu sa zenama postaje veseo i biva privucen njihovom lepotom. Njega telesna lepota dovodi do ludila, lep izgled lica ga ushicuje, vitkost stasa ga opcinjava. On se u razgovoru sa zenama topi od zadovoljstva. Pri secanju na ono sta je video on pohotljivo masta, zivo predstavljajuci u umu zenska lica, njihove strasne izraze, opcinjavajuce osmehe, pokrete ociju, lepotu odece, laskave reci, stisnuste usne. Sa muskarcima njemu je dosadno, a ako vidi zenu postaje radostan i trci napred-nazad kako bi se nasao na usluzi. Tada se kod njega odnekle javlja i glas za pevanje, i umesnost da kaze ostroumnu rec, i da se smeje, i da se pokaze kao zanimljiv i prijatan. 49. Ne dozvoljavaj svojim ocima da gledaju tamo-amo, i ne zagledaj se u tudju lepotu da te pomocu ociju ne bi oborio tvoj neprijatelj. 50. Oko koje luta je prekor za monaha. Oko koje bludi pricinjava mnoge zalosti onome ko mu sledi. Ako se ne uzdrzis od skitanja ocima, neces prokrciti pravu stazu celomudrenosti. 51. Ako zavolis uzdrzanje, obuzdaces demona bluda. 52. Ko nasicuje plot svoga tela hrani zle pohote, i sramne pomisli nece ponestati kod njega. 53. Ko obuzdava svoje oci, postaje lagan, a onaj ciji pogled bludi sabira breme. Jer, receno je: Podizanje pohote menja nezlobiv um (Prem.4,12). 54. Ako se prevaris i ocima das na volju da gledaju na sujetu, potrudi se da ih sto brze zaustavis, da ne bi pao u sramotu ugadjanja telu. 55. Pri raspaljivanju ploti ne dotici telo da ne bi proizveo jos silnije raspaljivanje. 56. Budi pazljiv prema sebi, inoce. Budi pazljiv susrecuci se sa zenama. 57. Ti bezis od zmije koja ujeda telo. Medjutim, jos vise bezi od zene koja ujeda dusu. 58. Onaj ko se zanima zenskom lepotom, u svojoj dusi zasadjuje zelju za njom, a onaj ko se zadrzava na vratima njenog doma postaje slican onome koji hoda po ledu s obzirom da od njega nije daleko pokliznuce. 59. Monah u drustvu sa zenom predstavlja sliku dva borca. Medjutim, trezveni ce izvuci korist, a sam nece biti pokraden.

168

60. Ne okreci sluh svoj ka sramnim recima da se ne bi oskrnavio um tvoj. Jer, kao sto dim [skodi] ocima (Pric.25,20) tako i sramna rec skodi dusi. 61. Ako te uznemirava duh bluda, zapreti mu govoreci: "Gospod neka te unisti, besu necistote koji si ispunjen smrada". Jer, znamo onoga koji je rekao: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu (Rim.8,7). 62. Svako ko voli cistotu i celomudrenost postaje hram Boziji. 63. Ko razara hram Boziji, razorice njega Bog (1.Kor.Z,17), govori Bozanstveno Pismo. Demonu bluda se protivi uporno kao psu. Nikako se ne saglasavaj na povodjenje za takvom pomislju stoga sto od iskre nastaje mnogo zara i sto se od rdjave misli umnozavaju rdjave zelje. Vise se staraj da istrebis secanje na njih nego na prljavi smrad. 64. Kao sto lep miris veseli culo mirisa, tako se i Duh Sveti raduje cistoti i obitava u coveku. 65. Kao sto je svinji ugodno da se valja u blatu, tako i djavoli nalaze prijatnost u bludu i necistoti. 66. U cistoti obitava velika svetlost, i radost, i mir, i trpljenje, a u bludu obitavaju tuga, uninije, nenasiti san i gusta tama. 67. Zavoli monase, cistotu ljubavi Hristove. Ona prilici tvom zivotu, kao sto drvodelji prilici dleto. 68. Pateci od bluda jedan monah je zapretio besu, govoreci: "Idi u tamu, satano! Zar ne znas da nosim udove Hristove, premda i jesam nedostojan?" I istog trenutka se iznenada presecala raspaljenost (kao kad neko dunuvsi ugasi svetiljku). On sam se divio zbog toga i proslavljao Gospoda. 69. Zbog cega sa takvom nebojazljivoscu volis da se ukrasavas? Cuj sta kaze apostol: Bezi od mladalackih zelja (2.Tim.2,22). Zar ne znas sa kakvim se neprijateljem boris? Zar ne znas kako je opasno biti zamka za drugu dusu? Zar ne razmisljas kakvu trulez i kakvu raspadljivost nasledjuju oni koji cine slicna dela? Zelja mi je da shvatis da je staniste duse oskrnavljeno, premda je spoljasnji covek lepo obucen. I njegova lepota ce se ubrzo narusiti. A ukoliko steknes dusevnu lepotu, nesto od njene svetlosti ce se izliti i na spoljasnjeg coveka. I takva lepota je postojana. 70. Ko ukrasava svoje odece i prejeda se, pretrpece mnoge borbe, a trezveni je strasan protivnicima. 71. Ako te za vreme posla uznemirava duh bluda, nemoj se olenjiti da svoje ruke podignes na molitvu. I molitva vere ce se boriti za tebe. 72. Savladjuj pohotu u sebi, da ona ne bi savladala tebe. Jer, one koje pokori, ona sunovracuje na dno pakla. 73. Voli mir i svetost (cistotu) da bi se udostojio da ugledas lice Gospoda Boga. 74. Uzdrzavaj se, brate, od sala da ne bi postao bestidan. Jer, bestidnost je majka razvrata. 75. Ne idi u keliju onih koji se opijaju da iznenada ne bi izgubio bogatstvo celomudrenosti. 76. Pri rasplamsavanju pohote u telu privedi sebi misao o vecnom ognju i crvu koji ne spava, i odmah ce se ugasiti raspaljenost udova. Inace ces, raslabivsi se, biti pobedjen i poceces da se kajes, te ce te obuzeti oganj pokajnicke zalosti. I ti ces se naviknuti da gresis, premda ces i da se kajes. Postaraj se da u pocetku budes strog prema svakom pokretu te zelje da ne budes savladan njom, i da se ne naviknes da joj prepustas pobedu nad sobom. Jer, navika je druga priroda. Navika popustanja nikada ti nece dati da steknes strogost. Ona uvek zida i razara, gresi i raskajava se. Ako se naviknes na raslabljenost kada napadaju na tebe, natpis tvoje obaveznice u vekove vekova ce biti: raskajavanje. Onoga ko se navikne da zelji prepusta pobedu nad sobom uvek izoblicava njegova savest. On je u svako vreme zalostan. I premda pred drugima pokazuje veselo lice, njega mori unutrasnja tuga buduci da ga izoblicava savest. Jer, uobicajeno nasledje pohote je saopstavanje mucne zalosti onima koji je ispunjavaju. Zbog toga pazi svom dusom svojom i svagda imaj u sebi Boga.

169

77. Pazi na samoga sebe i staraj se da se do smrti sacuvas cist kako bi sa smeloscu i radoscu susreo besmrtnog Zenika. Veoma postuj devstvenost: ona ce te uvesti u nebeski dvorac. Zbog toga je apostol i rekao: Jer vas obrucih muzu jedinome, da devojku cistu privedem Hristu (2.Kor. 11,2). 78. Cuvaj telo od greha da ne bi slagao pred Sazdateljem. Jer, mi smo sebe prineli na dar Gospodu, i vec nemamo vlasti nad svojim telom. Mi taj dar ne mozemo uzeti nazad po svojoj sopstvenoj volji. Kada neko da zavet Bogu i prinese dar Gospodu, jerej ga stavlja u hram. I tada vec onaj koji je prineo dar Gospodu vise ne moze da se predomisli, buduci da nema vlasti da ga uzme nazad. Ukoliko se, pak, odluci da ga ukrade tajno nece biti slobodan od krivice, buduci da nije uzeo svoje: on ce biti kaznjen kao kradljivac svetinje. Slicno tome i oni koji su svoje duse posvetili Bogu vec nemaju vlast nad svojim sopstvenim telom. 79. Cuvaj se rdjavih saveta. Jer, desava se da se oni koji su otpali od vrline trude da spotaknu i druge kako ne bi sami prebivali u razvratnom zivotu. Oni govore sa ljubaznoscu da bi one koji ih slusaju odvukli od celomudrenosti i pogruzili u grehe. Podvrgavsi se padu, oni ne samo da ne zele da ustanu, nego i drugima namerno bivaju na sablazan, navodeci ih na pad i razvrat. I djavo se njima koristi kao mamcem na udici. Njihovo je grlo grob otvoren. Oni su predani u sramne strasti (Rim.3,13; 1,26). Cuvaj ih se, da te ne bi spalili svojim umiljatim recima. 80. Blazeni su oni koji u smirenoumlju cuvaju svetost (cistotu)! Ali, neka se niko ne nada da ce postici pokoj (u ovom delu) ukoliko se predaje na poslusnost nagovorima neprijatelja. Jer, tada ce ih ovaj mucitelj drzati u ropstvu preko pomisli i nasladjivanja zeljama, iako bez sramnih dela. Posto nisu poznali zenu, neprijatelj im ubacuje misao da sebi pripisuju devstvenost, premda je svo njihovo telo ispunjeno prljavstinom pohote. Tako neprijatelj cini da se oni hvale kao da su slobodni od greha, dok ih on hrani, grozdom zuci, i grozdom gorcine (Pon.Zak.32,32). 81. O tome da se ne treba opijati vinom i da ne treba provoditi vreme sa zenama izlisno je i govoriti. Jer, svako jasno i sam vidi koliko je to tudje vrlini. I nije neophodno da se samo u tome cuvamo od neprijateljskih napada, vec ni sa muskarcima ne treba da vodimo raznezavajuce razgovore, koji mogu probuditi pohotnu slast i dusu povuci u propast. Mi se od susreta sa zenama ne odricemo zbog toga sto smatramo da su prepredene, vec stoga sto nas kroz susrete i besedu sa zenama neprijatelj lako moze oboriti i dovesti do prestupanja Bozijih zapovesti. Mi treba da se sa svih strana cuvamo od napada lukavih duhova, polazuci nadu na sveoruzje i silu Svetoga Duha. Onaj ko neprijatelju zatvori jedna vrata, a otvori dvoja, i misli da nije u opasnosti, nalazi se u obmani. Ne, neophodno je zastiti se sa svih strana, i ne davati povoda onome koji trazi povod. 82. Nemoj biti lenj u odnosu na vrlinu celomudrenosti, vec se svim silama staraj da u sebi imas svetost (cistotu). Jer, radi toga si i napustio svet. Stekni devstvenost da bi se u tebe uselio Duh Sveti. Nemoj obracati paznju na sramne zelje i sujetna laskanja. Cuvaj svoju cistotu. Ako u tebi pocne da se razgoreva grehovni plamen, lati se suza i molitve Gospodu, koji ljubi one koji traze svetost i koji mu sluze u svetosti. Devstvenost u pravom smislu je najdragocenija svojina. Ako je zavolis, Gospod ce te proslaviti, i u svemu ces napredovati. 83. Nemoj se bojati piti padaj duhom ako se u tebi podigne telesna borba. Jer, time ces osmeliti neprijatelja protiv sebe, i on ce poceti da u tebi seje sablaznjive misli, govoreci: "Nije moguce da se u tebi prekrati plamen, ukoliko ne zadovoljis svoju pohotu". Medjutim, trpeci cekaj Gospoda, i sa placem izlivaj molitvu svoju pred Njegovom blagoscu. On ce te uslisiti, podici iz jame strasti, tj. necistih pomisli, i iz blata, tj. sramnih mastanja, i postaviti noge tvoje na kamen svetosti (tj. cistote) (Ps.39,1-3). I ti ces osetiti pomoc koja ti dolazi od Njega. Samo trpi, ne raslabljuj se pomislima i nemoj da iznemognes izbacujuci vodu iz camca: pristaniste zivota je blizu. I jos dok govoris On ce reci: Eto dodjoh (Is.58,9). On samo ocekuje da vidi tvoj podvig, tj. da li si do smrti spreman da se suprotstavis grehu. Prema tome, ne budi malodusan. Bog te nece ostaviti. On posmatra tvoj podvig. Posmatraju ga i cinovi svetih andjela, kao i mnostvo besova.

170

Andjeli su spremni da daju venac pobedniku, a besovi da stidom pokriju pobedjenog. Budi pazljiv. Nemoj ozalostiti svoje (andjele), i obradovati tudje (besove). 84. Nema mesta koje bi bilo skriveno od ociju Bozijih. Neka te ne zavede protivnik, govoreci: Nece videti. Ti stojis blizu nogu Bozijih. Nemoj to da prenebregnes. Jer, napisano je: Nebo mi je presto, zemlja podnozje nogama mojim (Dap.7,49). 85. Nije nevolja u tome sto se strasti bore sa nama (i mi smo duzni da se borimo sa njima), nego u tome sto popustamo sebi i padamo pred protivnicima. Suprotstavljaj se pohoti koja se raspaljuje u tebi da bi izbegao oganj koji se nikad ne gasi. Ako te jednom pobedi, strast vise nece odstupati, nego ce jos jace napadati na tebe. Budi, medjutim, pazljiv prema sebi da se ne bi lisio slave Lica Bozijeg. 86. Bezimo od opijanja. Bezimo, kolikoje moguce, od susreta sa zenama. Jer, rec zene je kao zamka u srcu (Pric.7,21). Ona one koji je slusaju vuce u skvernu vezu. 87. Gledaj da ne budes ulovljen kratkotrajnom slascu kako se ne bi lisio vecnog zivota. Pozvan si da budes trgovac: budi potpuno trezvouman da ne bi izgubio biser, da neprijatelj ne bi pokrao tvoju riznicu, i da ne bi potopio tvoj brod sa tovarom ostavljajuci te da se vratis kuci bez icega. Znajuci kakvu slavu kod Boga stice onaj ko se cuva od telesne necistote, neprijatelj coveka silno napada pomislima zeleci da ga zaplete, te da, zanevsi se njima, ne zadobije buducu slavu. Dusu koja odbacuje nepotrebne pomisli on, pak, ne napada cesto, premda je i ne ostavlja sasvim. On radije ide tamo gde mu otvaraju cim zakuca, te najnecistijim zeljama prlja telo i dusu onog koji mu se ne suprotstavlja. Napokon, kao navodno dobar savetodavac, on mu savetuje ovakvu pomisao: "Bolje ti je da ides u svet, i da se ozenis, nego da na taj nacin izmozdavas svoje telo". Nista slicno se ne priblizava onome ko je trezvouman. Pazi na sebe da te ne bi postiglo nesto slicno. 88. Pamti sta si obecao Bogu i cuvaj svetost (cistotu) kako bi obreo blagodat pred Gospodom. Poslusaj onoga koji je rekao: Bezite od bluda (1.Kor.6,18). Zelis li da saznas koliko je tezak greh bluda? Evo pogledaj: one koje nisu mogle da usmrte zmije u pustinji, oborio je blud u Madijamskoj zemlji. Ako si pao u greh, nemoj se zadrzavati u padu, niti budi nemaran prema Bozijem dugotrpljenju i Bozijoj postedi. Secaj se da smrt nece zakasniti (Sir.14,12). Secaj se da ne mozes da pobegnes iz ruku Bozijih. Prema tome, nemoj biti nemaran, nego se kaj, placi i uzdisi zbog toga sto si bio zaveden. Ako mi i predamo pad zaboravu, Bog koji nas je stvorio zna dela svakog [od nas]. 89. Nemoj biti nemaran, nego se hrabro suprotstavi neprijatelju, i zagradi kanal kojim neprijatelj obicno ulazi u tebe i pustosi te. I on ce, ne nasavsi pogodno mesto da udje, otici prazan. Zagraditi kanal znaci obezbediti osecanja kojima u dusu ulazi i dobro i zlo, tj. vid, sluh, miris, dodir i ukus, te pomislima ne dozvoliti da lutaju tamo gde ne treba. Imaj na umu divove koji su oskvrnjivali zemlju svojom vladavinom, i to kako ih je Gospod potopom istrebio sa lica zemlje u jednom trenu. Njihova sila im nije bila ni od kakve koristi. Rasudi o Sodomskoj i Gomorskoj zemlji i o njenom unistenju zbog grehova njenih zitelja. I raskos i gordost im nisu doneli nikakve koristi. Pobrinimo se o svom spasenju da i nas ne bi postigla iznenadna smrt, i da ne podjemo odavde sa velikom osudom. 90. Onome ko ti ubacuje skverne i neciste zelje reci: "O, neprijatelju istine! Zar da se ja stidim sebe zbog toga da bi ti ispunio svoju zelju? Idi ka onima koji su nepristojni kao i ti. Izmolio si sebi stado svinja! S njima se i udavi. A ja vise necu da budem poslusni sluga svojih pohota. Dovoljno im je predjasnje vreme. Od sada cu se pobrinuti o istini, i umoljavati Boga moga da me savrseno izbavi od tvojih dela. On mi je dao Svetoga Duha, a ja sam ga gnevio. On mi je dao cistu dusu i telo, a ja sam ih oskrnavio". Tako govori, voljeni, onome ko ti nasaptava slicne strasti. 91. Neko od svetih je rekao: "Blud je slican psu: ako ga budes mazio, nece otici od tebe, a ako ga poteras, pobeci ce". Pazi na sebe i ne prenebregavaj svoj zivot. Pazi da zbog malog zadovoljstva ne unistis plodove svojih trudova, da zbog necistote ne predas nagradu za svoje delanje, da radi necistote ne unistis nagradu za bezmolvije, nagradu za bdenje, uzdrzanje i za druge vrline. Nemoj biti slican coveku koji platu koju je dobio stavlja u suplji novcanik. Ogradi se strahom Gospodnjim.

171

92. Ukoliko razgovaras sa lepom osobom cuvaj oko da ne bi pohotom pomutila um tvoj. Inace ces poceti da produzavas razgovor pun strasnih pokreta. I pokazace se da samo jezikom govoris o celomudrenosti, dok se dusom predajes pohoti i svecelo si njome zauzet. Kada ti se desi takav susret najbolje je da se, sto pre prekinuvsi [raz]govor, drzis cutanja. Jer, Pismo kaze: Prevari ga mnogim recima (Pric.7,21). Cesti razgovori takve vrste pricinjavaju dusi znacajnu stetu. 93. Bludnik ne moze da voli onoga ko oseca odvratnost prema njegovoj strasti: Covek se prilepljuje uz one koji su mu slicni. 94. Ispituj cime ces savladati svoje sladostrasce: to je prepusteno tvom trudu. 95. Kao pribeziste od sladostrasca sluzi, najpre, cesta i trezvoumna molitva, a zatim - prepustanje vladalastva umu i cistim mislima, te - izbegavanje razvratnih reci (nesaglasnih sa poboznim nastrojenjem duha) usled ubedjenosti da je Gospod nepogresivi Sudija. Pazljivost uma i ocekivanje Suda unistavaju unutrasnje golicanje i isusuju rastucu pohotu. U takvoj dusi nastaje tisina (utisavaju se pohotljivi pokreti). 96. Ukoliko si celomudren, nemoj se prevaznositi svojim uzdrzanjem, vec sa smirenoumljem moli Gospoda da do kraja zivota bude tvoj Cuvar. Jer, cesto je, usled nemara strazara, iznenadan upad cetveronozaca u vinograd odjednom unistavao plod. 97. Kada lezes da spavas nemoj ispod sebe prostirati vise nego sto je potrebno. Jer, nega prirodno moze da raspali tvoje telo i da silno razgori ugalj sladostrasca. 98. Blazen je onaj ko drzi svoje telo u svetosti radi Spasitelja, i ko nije postideo svoju dusu rdjavima delima, nego je ostao blagougodan Gospodu. Blazen je onaj ko je omrzao gnusna i sramna dela, i prineo samoga sebe na zivu i blagougodnu zrtvu Gospodu. 99. Blazen je onaj ko je na delu izoblicio mucitelja (djavola - tiranina duse), i nije se uplasio plamena sladostrasca. Zbog toga ce njegova dusa biti orosena rosom Svetoga Duha. 100. Ako se hrabro podvizavas protiv onih koji pokusavaju da pokradu trudove tvoga delanja (sujetne pomisli), pazi da neko ne uspe da se prokrade odozdo i ne rani te (bludna pomisao). Dovodi u red svoje pomisli (budi pazljiv) kako ne bi propustio povoljan vetar, te drzi opremu u pripravnosti kako bi spasao brod, uvodeci ga u pristaniste zivota. 101. Zar ce onaj ko posadi smokvino drvo zaboraviti da nadgleda njegov plod? Utoliko vise treba paziti na cistotu i celomudrenost. Ili, zar se nece pribojavati da se priblizi zmijskoj rupi onaj koga je ujela otrovnica? I ukoliko on i posle ugriza stavi ruku u njenu rupu, i drugi put ga ugrize, ko ce biti kriv za njegovu smrt - otrovna zivotinja, - ili on koji ne pazi na sebe? A ti razumi receno. 102. Za monaha je stetno da se druzi sa zenom. Ka devstvenici se, pak, uopste i ne priblizavaj ukoliko u tebi jos postoji misao o plotskom. Monah koji zajedno sa zenama provodi vreme uz vino lici na onoga koji hrli u oganj. Bezi od susreta sa njima kao sto srna bezi od zamke. 103. Cuvaj neporocnost svoga tela. Ako je sacuvas iz ljubavi prema Hristu moci ces lako da napredujes u svakoj vrlini. Duh Sveti (koji obitava u tebi) ce se radovati sto svoj hram Boziji ispunjavas mirisom cistote i ispravnih zelja, te ce te ucvrstiti u svakom dobrom delu. Postoje tri pomocna sredstva za napredovanje u vrlini i Bozanstvenoj cistoti: uzdrzanje stomaka i jezika i obuzdavanje ociju. Treba se drzati sva tri [sredstva]. Ako sacuvas, pretpostavimo, prva dva, a ne uzdrzis oci od lutanja, neces steci trajnu cistotu. Kao sto polomljeni vodovod ne moze vodu da sacuva u sebi, tako rasejano oko ne moze da sacuva celomudrenost uma. Ne pogledaj na tudju lepotu (Sir.9,8), i neka tvoj um bude prikovan za strah Boziji (Ps.118,120). 104. Monah ne treba da sa osobitom paznjom pere telo i noge. Slastoljupci u lepoti tela i odece traze zadovoljstvo. Podviznik blagocasca, pak, suprotnim sredstvima treba da se naoruza na protivnike. 105. Nije mala borba izmedju svetosti (cistote) i necistote. Oni koji nas podsticu da se oskrnavimo nasaptavaju nam ovakvu misao: "Niko te nece videti. Cega se bojis". A oni koji nam pomazu u svetosti im protivrece: "Bog vidi, i andjeli Njegovi. Kako kazes ko ce videti". Kusac nastavlja: "Gde su oni? Ovde nikoga ne vidim". Tu ga prekidaju oni koji

172

nam pomazu u svetosti: "Ne vidis?! Istinu si rekao, buduci da je napisano: Oslepi ih zloba (Prem.2,21). Zar nece videti Onaj koji je stvorio oko (Ps.93,9)? Gde ces se sakriti od Boga (Ps.138,1-12)". Eto sta treba da polozis u pomisao i greh vise nece gospodariti nad tobom. Grehovna zalost te nece postici i radost i mir u Duhu Svetom ce ti prici. 106. Cuvaj cistotu svoga tela u Gospodu kao dragoceni biser. Nemoj se diciti sa odecom, te pogled obracaj dole, a dusu gore. Sa mladicem nemoj zavoditi slobodne razgovore. I prica sa zenom je sasvim nepotrebno delo. Sa decakom nemoj produzavati razgovor, i ne druzi se sa onima koji se opijaju i sale, nego svecelo prebivaj u strahu Bozijem, secajuci se zapovesti apostola: Ne opijajte se vinom, u cemu je razvrat (Ef.5,18). 107. Dogadja se da lukavi savetuju ovakvu sablaznjivu misao: "Nepekidno te muci bludna pomisao. Koliko ces dugo jos nositi to bespokojstvo i trpeti? Udovolji telu da bi prekinuo borbu, pa ces se posle pokajati. To delo nije vazno". Ti mu, pak odgovori sa budnoscu: "Ko mi, pak, kaze da cu naci vremena za pokajanje ako obescastim telo svoje i da necu biti bacen zajedno sa onima koji cine bezakonje? Jer, nas zivot na zemlji je senka (Jov.8,9). Sagresiti na taj nacin isto je sto i uzeti mac i ubiti samoga sebe? I kako ti kazes da to delo nije vazno? Jer, ja vidim da se veoma postuju oni koji nisu popustili tom iskusenju i da su doziveli veliko bescasce oni koji su mu se predali. Josif se pohvaljuje iz pokoljenja u pokoljenje i na nebu i na zemlji, a Egipcanki se podsmevaju; celomudrena Suzana se proslavlja, a pohotljivi starci su u svim narastajima ostavili rdjav glas o sebi. Kako ti govoris: "3adovolji se jednom i umirices se". Zar ne znas, djavole, da zver koja se navikne na meso stremi da cesto zadovoljava novu strast? A ti hoces da me uveris da me pohota vise nece uznemiravati ukoliko je jednom zadovoljim. Gospod neka ti zapreti, lukavi zlobnice, koji, slicno lavu, istes, da prozderes moju dusu. Tvoja slast je gorka, savet tvoj - dubina zlobe, a obecanja tvoja puna smrti i pogubnosti. Ti mi predlazes greh koji ce me lisiti blagodati Gospodnje i ozalostiti Duha Svetoga kojim sam zapecacen za dan izbavljenja (Ef.4,30), a govoris da se radi o nevaznom delu. Ti me nagovaras da udove Hristove nacinim udovima bludnice (1.Kor.6,15), da u jednom trenu upropastim besmrtno bogatstvo i izgubim osvecenje (tj. cistotu) bez koje niko nece videti Gospoda. I to, po tvome, ne znaci nista? Ti me nagovaras da prognevim Gospoda, da u onaj Strasni dan, pred strasnim sudijskim prestolom, od Njega, pravednog Sudije, cujem: "3li slugo, vise slastoljubivi, nego bogoljubivi, oskrnavio si zemlju svojim necistotama i svojim gresima". Zar to nije vazno? Zar ti sam nisi iskusio strogost i neizmenjivost strasnog suda pravednoga Boga koji tebe i andjele koji sagresise ne postede, nego vas baci u okove mraka paklenoga, i predade da se cuvate za sud? I jos kazes: "Nije vazna stvar". Ti si laz, obmana i pogibao. Lazju i obmanom ti oslepljujes oci uma i dovijas se da namamis druge, te da malu nasladu pretpostave vecnom zivotu. Medjutim, predavsi se Gospodu, mi se tebe ne bojimo. Gospod je nasa krepost, Gospod je nase utociste, Gospod je nas pomocnik i zastitnik". 108. Dejstvo demona bluda se onemogucava ne samo uzdrzavanjem od hrane, nego i uzdrzavanjem ociju koje ne treba da vide sujetu (Ps.118,37). U oku, koje rasejano luta, vec prebiva demon bluda o kome svedoci Gospod: Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom za njom, vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Takvu preljubu iz sebe iskorenjuje onaj ko oci obraca dole, a dusu gore - ka Gospodu. Koje zagospodario nad stomakom zagospodario je i nad pogledom. Rasejano oko je strasan izdajnik. 109. Borba koja je probudjena rasejanoscu ociju, i u prisustvu i u odsustvu predmeta, dusu raspaljuje pohotom. Predmet se predstavlja srcu cak i u snu. Demoni zivopisu sablaznjivu stvar u misli i okupiraju um, obnavljajuci lik predmeta koji je covek ranije video ocima. Stoga se prorok moli: Odvrati oci moje da ne vide sujetu. 110. Kada bes pocne u tebi da slika sablaznjivi predmet i kad u tvome umu naslika lepotu zene koju si nekada video, u svojoj unutrasnjosti probudi strah Boziji i seti se onih koji spavaju u gresima, pomisli na dan svoga izlaska kada ce se tvoja dusa razluciti od tela i predstavi onaj strasni glas koji ce nas baciti u strah, koji ce cuti oni koji se nisu brinuli o pravdi, i koji nisu drzali zapovesti Hristove: Idite od mene, prokleti, u oganj vecni koji je pripremljen djavolu i andjelima njegovim (Mt.25,41), predstavi [sebi] i neuspavljivog crva i beskonacnu muku. O tome misli i toga se secaj, pa ce iz misli tvojih

173

nestati zelja za nasladjivanjem, kao sto se topi vosak pred ognjem. Jer, besi ni trenutak ne mogu da se odrze pred strahom Bozi-jim. 111. Ko se ne protivi pohoti, vec svojim ocima dozvoljava da slobodno lutaju umom se vec priklonio strastima, i kad ne bi postojao stid od ljudi on bi i telesno vec mnogo puta pao. Zbog toga, ako ne bude bio bodar i ako strah Boziji ne bude postojano imao pred svojim ocima, on nece zakasniti da padne telesno. Jer, za demonom koji oci uci rasejanosti sledi demon koji [uci] da se greh telom ucini na delu. Ako vidi da je prvi uspeo da zavede dusu i da je ucini rasejanom, drugi odmah pocinje da joj savetuje da izvrsi i telesni greh. Onome ko je pobedjen ocima on pocinje da savetuje: "Eto, u nameri si vec sagresio i ucinio preljubu u srcu. Zapovest si vec narusio i greh prestupanja zapovesti ti je vec uracunat. Stoga sada zadovolji i pohotu. Jer, pozeleti i uciniti je jedno isto. Nasladi se najzad i svojom pohotom". Medjutim, ti ne veruj njegovim pomislima, po reci apostola: Jer nam njegove namere nisu nepoznate (2.Kor.2,11). On time hoce da ulovi tvoju dusu. Demonu koji ti savetuje da izvrsis bezakoni greh treba da kazes: "Ja sam i pao okom, i ucinio preljubu srcem. Medjutim, svoje preljubnicko srce ja skrusavam uzdasima pokajanja, i oko koje je palo umivam suzama. Jer, srce skruseno i smireno Bog nece poniziti (Ps-50,19)". 112. Ako se javi potreba da odes u naselje, nemoj da se zanosis razgovorom sa zenama. U protivnom ce tvoja zavedena dusa biti slicna progutano udu. Tada u vecoj meri budi bodar, buduci da pad nije daleko od tebe. Ukoliko budes pazio na sebe, bices kao u pristanistu. S poboznoscu i strahom Bozijim se bori sa iskusenjem. Bestidnost je majka bluda. Ako vide da se prema njima ophodis slobodno, i da govoris prazne stvari, zene ce te pokrenuti na jos gore stvari i dovesti do pada. Medjutim, pazi se i od drugih koje pod vidom skrusenosti i poboznosti hoce da raslabe tvoj um. Neko od svetih je rekao: "One produzuju razgovor pokusavajuci da te sklone na strast". 113. Ako primetis da te neka pomisao podstice na susret sa decakom ili lepom zenom znaj da se priblizavas neprijateljskim mrezama. Ako i posle urazumljivanja (da to ne cinis) ne ostavis svoju nameru znaj da si vec uhvacen u mrezu i da neces lako savladati slastoljublje. Mozda ces reci: "Ja od toga necu pretrpeti stetu". Ali, da li je moguce hoditi po uzarenom ugljevlju i ne opeci noge. 114. Ako hoces da budes celomudren cuvaj uzdrzanje i prekini sa stetnim susretima. Srazmerno sa priblizavanjem onome sto proizvodi sablazan covekovo srce postaje izlozenije smucivanju od strane pomisli i raspaljivanju od lukavih zelja. Jer, vidjeno lice i [raz]govor njega pobudjuju na strast. Sundjer koji se prinese necem vlaznom u sebe upija vlagu. Tako i covek koji u mislima nije postojan u sebe upija stetu ukoliko se priblizava i dugo razgovara sa onima koji telesno rasudjuju. Napivsi se time, on i bez vina postaje pijan. I ispunivsi se stetnim, on vise ne prima duhovnu rec. 115. Onaj ko zeli da se ispravi i utvrdi u cistoti treba da se cvrsto veze za pomisao celomudrenosti. On treba telo da iznurava dobrim podvizima, te da neprestanim secanjem na Boga ocisti misao od svega rdjavoga i sramotnoga. Time se nas um ispunjava blagodacu. Obitavajuci u umu i vladajuci njime blagodat Bozija ne dozvoljava zlobnima da mu pridju. 116. Videvsi blagorazumnu zenu koja blista lepotom, koja ima svetao pogled, kojoj obrazi sijaju i cije lice ima prijatan izraz, i koja raspaljuje tvoju pomisao i pojacava u tebi zelju, pomisli da je ono sto te zadivljuje - zemlja, i ono sto te raspaljuje - pepeo, te ce tvoja dusa prestati da mahnita. Pomislju prodji iza koze njenog lica pa ces videti rugobu onog sto [spolja] izgleda lepo. Jer, tamo neces naci nista osim kostiju, zila i smrada. Zamisli takodje da ona stari, menja se, umire i da je cvet mladosti otpao. Rasudi cemu se divis i zastidi se, te prinesi pokajanje. 117. Blazen je covek koji se brine da ugodi Bogu i svoje telo cuva cistim kako bi postalo sveti hram Hrista Cara. Covece, ti si po svojoj dobroj volji vec postao hram. Budi pazljiv prema sebi dan i noc da ne bi upropastio svoj hram. Ukoliko ga sacuvas cistim i pogodnim svom Vladici, u tebi ce obitavati Duh Boziji i sve vise te osvecivati. 118. Opasi se verom, nadom i ljubavlju, i cvrsto stani na strazu, cuvajuci hram Boziji od svih necistih pomisli. Sav postani oko i neprestano promatraj i ispituj lukave grabljivce. Jer, ovi grabljivci cim primete da je neko raslabljen i rasejan, upotrebljavaju

174

svu silu da upropaste telesni hram jadnika, kako vec ne bi bio pogodan za Vladiku. Ti, medjutim, pazi na sebe da se ne bi pokazalo da sam primas te lukave grabljivce, tj. neciste pomisli skverne zelje. 119. Koren pohote je bestidan. Premda ga seces svakoga dana, on raste svakoga casa. Sasvim iscupaj koren pohote iz svoga srca kako ne bi nicala i rasla svakoga trena. Ako je i hiljadu puta poseces, ona ce dvostruko veci broj puta iznova da pusta izdanke sve dok potpuno ne iscupas njen koren. 120. Pazi na sebe da umesto Svetog i Precistog Vladike u hram ne bi uveo skvernog neprijatelja i da tvoj hram ne bi bio upropascen bestidnoscu tog neprijatelja i mrzitelja dobra. On Je bestidan i uporan u svojoj nameri: ti ga mnogo puta sa prekorom izgonis napolje, ali se on bestidno trudi da udje. Ako ga uvedes u svoj hram, Bog ce te ostaviti. I tvoj hram ce se ispuniti svakom necistotom, smradom i tamom.

v) O BORBI SA SREBROLjUBLjEM 121. Ne pruzaj se ka dobitku u kome se nalazi steta za dusu. Jer, sta je vrednije od duse? 122. Siromasan monah, koji bezmolstvuje u smirenoumlju, vredi vise nego bogati monah koji je ispunjen gordoscu i nadmenoscu. 123. Ko voli zlato nece biti opravdan, a ko voli Gospoda bice blagosloven. Ko je polozio nadu na zlato pasce, a ko je polozio nadu na Gospoda - spasce se. 124. Ako zavolis srebroljublje, odavde ces otici prazan, a ako zavolis negramzljivost, neces se lisiti nebeskog bogatstva. 125. Ako zavolis siromastvo, nateraces u bekstvo demona bluda. 126. Onaj ko u svojoj keliji skriva zlato ujedno u sebi gomila strast visokoumlja i nepokornosti. Onaj, pak, ko u svoju riznicu sabira molitve i milostinje postaje bogat kod Boga. Neka drugi gomilaju sebi novac, a ti, monase, skupljaj molitve i milostinje. 127. Istimo samo ono sto zadovoljava potrebe. Jer, ono sto je suvisno samo rasejava, ne donoseci nikakvu korist. 128. Monah koji trazi nasledstvo od roditelja po telu upada u iskusenja, a onaj koji trazi Gospoda bice spasen. 129. Nemoj govoriti; "Cime cu se hraniti kad ostarim". Jer, nama nije dozvoljeno da se brinemo ni o sutrasnjem danu, a ti se brines cak o starosti. Istimo najpre Carstvo Bozije i pravdu Njegovu i ovo ce nam se sve dodati (Mt.6,33). Ukoliko ga ne budemo iskali pre svega bice jasno da se i ne brinemo o njemu. Prema tome, polozi na Gospoda tugu svoju i Gospod ce te prehraniti (Ps.54,23). 130. Lakomi monah je besplodna palma. Negramzljivi, pak, monah lici na potkresanu palmu koja raste u visinu. 131. Monah koji je privezan za vestastveno je slican jastrebu koji leti sa zavezanim nogama; gde god da sleti odmah se sapletne. A onaj koji nije privezan za vestastveno je slican putniku koji je uvek spreman za put. 132. Zlato ne podstice trpljenje, a vera postavlja na cvrst temelj onoga ko ju je stekao. 133. Zasto ne odbacimo od sebe svaku beskorisnu brigu, i ne olaksamo se od bremena zemaljskih stvari? Zar ne znate da su vrata uska i tesna i da gramzljivac ne moze uci na njih? Bog ljubi one koji su negramzljivi, koji su Hrista radi sebe dobrovoljno podvrgli lisavanjima i teskobama u podvigu, bdenju i u mnogom zlopacenju. 134. Neka tvoja ruka ne bude ispruzena radi uzimanja, vec neka radije bude ispruzena radi davanja (Sir.4,35). 135. Strast srebroljublja je najteza buduci da je koren svih zala (1.Tim.6,10). Cime se, pak, ona iskorenjuje? Nadom na Boga iz sveg srca i duse. 136. Ponekome bratu lukavi daje usrdnost prema rukodelju preko mere. Odatle se radja strast srebroljublja. Ranivsi se srebroljubljem, korenom svih zala, dusa pobudjuje

175

monaha da ujutro seda za rukodelje ranije nego obicno, i da ga uvece prekida kasnije nego sto prilici. Zauzet jedino poslom i zbog srebroljublja on vec zanemaruje molitvu i sluzbu Boziju. Kada zvone na sluzbu on dolazi posle svih, i trazi razlog da je napusti pre svih. Znajuci to, cuvaj se da ne izgubis svoj poredak ukoliko skrenes u nedozvoljeno preko mere. Jer, neprijatelj se ne zaustavlja na tome. Nasavsi pristup, on uspeva da ponekog skrene sa puta, savetujuci mu: "Ti se [eto], trudis, trudis, a gotovo nista nemas. Idi i nauci neko unosnije rukodelje". I ne shvativsi o cemu se radi, on zbog toga ide u svet. A desi se da tamo i sasvim ostane. Cuvaj se. 137. Celomudrenost se ne sastoji samo u uzdrzavanju od bluda i plotskih zadovoljstava, nego i u slobodi i od ostalih strasti. Koristoljubac, srebroljubac i gramzljivac nisu celomudreni. Poneke pleni telesna lepota, a njih - novac. I drugi su u vecoj meri necelomudreni buduci da za svoju [strast] nemaju istu pobudu kao prvi, koju podstice potreba same prirode. Strast prema novcu nije prirodna i pobude prema njemu se ne nalaze u nasoj prirodi, vec u prevrtljivom proizvoljenju. Stoga onaj koga ona savladjuje po njegovoj sopstvenoj volji gresi neoprostivo.

g) O BORBI SA GNEVOM 138. Onaj ko od sebe progoni duh gnevljivosti i razdrazljivosti nalazi se daleko od borbe i meteza, uvek je spokojan duhom, veseo licem, zdrav umom i predstavlja staniste Svetoga Duha. 139. Krotki se raduje ako ga uvrede, a ako ga ozaloste - blagodari. On gnevljive ukrocuje ljubavlju. Primajuci udarce on se ne smucuje, a kada se prepiru sa njim ostaje spokojan. Kada ga prisiljavaju na pokornost on se veseli, tudja gordost ga ne ranjava, radostan je u ponizenjima, ne nadima se zaslugama, sa svima je u miru, vlasti je pokoran, pripravan je za svako delo, tudj je lukavstvu, ne zna za zavist. 140. Onaj koji ne zavidi ne stremi ka casti. On se raduje sa radosnima, pomaze onima koji napreduju, za zadovoljstvom gleda na one koji idu dobrim putem, hvali one koji zive kako treba. Uopste, onaj ko ne zavidi u sebi nema neprijateljstva prema uspehu [bliznjega] i raduje se svakom plemenitom delu drugoga. 141. Jadan je onaj ko se ranjava zaviscu i suparnistvom buduci da je saucesnik djavolov, cijom zaviscu u svet udje smrt (Prem.2,24). Njegovo srce svagda iznemogava od tuge, telo izjeda bledilo i snaga mu kopni. Zavist i suparnistvo su strasan otrov: od njih se radja kleveta, mrznja i ubistvo. 142. Onaj ko svoj jezik nije ranio ogovaranjem uspeo je da svoje srce i svoju savest sacuva neoskvrnjenima. Ko nije ulovljen duhom ogovaranja istinski je poznao da je covek od zemlje. On se sacuvao od zlopamcenja. Onaj ko nije u drustvu sa klevetnicima prebiva zajedno sa andjelima. Onaj ko nije otrovao usi i jezik ogovaranjem ispunjen je lekom ljubavi. Usta onoga ko se nije oskrnavio ogovaranjem mirisu plodovima Svetoga Duha. 143. Ko drugoga ogovara, sam sebe osudjuje. U onome ko ogovara prebiva kleveta, i mrznja, i spletkarenje. On se pravedno smatra bratoubicom. 144. Mrznja ili zavist pod vidom blagocasca jesu gorka voda u zlatnim posudama. Stavi u nju drvo zivota i ona ce postati slatka. Krstom naseg Spasitelja unistena su sva opadanja lukavog neprijatelja. 145. Ljubav prosvecuje mislene oci. Ko, pak, voli neprijateljstvo i svadju lica na coveka koji svoju ruku cesto stavlja u zmijsko leglo. 146. Ukoliko u svom srcu budes skrivao strast zlopamcenja, postaces staniste jarosti i neznanja, a ujedno i zalosti, te ce se i izgled tvog lica izmeniti. Jer, receno je: Putevi zlopamtljivih [vode] u smrt (Pric.12,28). 147. Onaj ko u svome srcu skriva zlopamcenje lici na onoga ko hrani zmiju u grudima svojim. 148. Zestok covek smucuje duse bratije, a dugotrpeljivi u ljubavi se boji Boga.

176

149. Severni vetar uzburkava more, a plahovitost uzburkava covekove misli. Velikodusnost, medjutim, daleko progoni razdrazljivost. Gde, pak, nema razdrazljivosti, nema ni gneva. 150. Neobuzdani konj svog jahaca predaje u ruke zlikovaca, i gnevljiv covek upada u nevolju. 151. Nemoj, monase, slusati zavist, nemoj smisljati spletke bratu svome, i nemoj mu pridavati pogrdno ime. Zeleci da ga sa stidom isteras iz njegovog mesta, pazi da se sam ne podvrgnes onome sto njemu smisljas. Ko bliznjemu jamu kopa, sam u nju upada (Prop.10,8). Slusaj sta je napisano: Gresnici ce upasti u mreze svoje (Ps.140,10). 152. Nemoj misliti: "Ovaj brat cini stetu zajednici". Ti sam nemoj ciniti zla drugome, niti se druziti sa onima koji cine zlo. Jer, Bog ispituje srca i utrobe (Ps.7,10). 153. Ko je pronasao put dugotrpljenja i nezlobivosti, pronasao je put zivota. 154. Onaj ko zavidi uspesima svoga brata odlucuje sebe od vecnoga zivota, a ko pomaze bratu postaje njegov sazitelj i u zivotu vecnom. Po sudu se kaznjavaju i oni koji cine zlo i oni koji im pomazu. Nece li tim pre Gospod nagraditi onoga ko potpomaze ispuljavanje volje Njegove? 155. Bolje je osmehom prekinuti razdrazljivost, negoli biti neukrotivo surov. 156. Dim odgoni pcele daleko, a zlopamcenje iz srca izgoni znanje. 157. Moli Gospoda, i prolivaj suze pred blagoscu Njegovom. Tada se zlopamcenje nece useliti u tvoju dusu, i tvoja molitva ce biti kao kad pred Njim (Ps.140,2). 158. Onaj ko hoce da mirno zivi na svakom mestu neka ne trazi svoje sopstveno spokojstvo, nego spokojstvo drugih u Gospodu. Tako ce naci sopstveno spokojstvo. A onaj ko je svadljiv i zle naravi nikada nece biti spokojan. 159. Onaj medju bratijom koji se, posle svadje, prvi pokaje zadobija venac pobede. Medjutim, uvencace se i drugi ukoliko ne odbaci pokajanje, vec sa gotovoscu ucini ono sto je potrebno radi mira. 160. Za coveka razdrazljivost predstavlja rov. Onaj, pak, ko je u sebi savladao razdrazljivost, uspeo je da ga preskoci. 161. Sa jednomislenom bratijom prebiva Gospod, dok njihovo neprijateljstvo veseli lukavoga. 162. Ko cuti kada ga izoblicavaju zbog poroka, u svome srcu skriva zlopamcenje, a ko se mirno i sa krotoscu brani (ili priznaje) nije zlopamtljiv. 163. Covek koji je razdrazljiv i bucan izobiluje kletvama, a onaj ko bezmolstvuje poseduje razum. 164. Sta je razdrazljivost? Razdrazljivost je preka i bestidna strast, za kojom sledi i raskajavanje. I zalost izjeda srce coveka koji je upao u nju. 165. Onoga ko voli nemir iznenada ce postici pogibao, podeljenost i nepopraviva propast. Jer, on se raduje svemu sto je mrsko Gospodu. Mir ce, pak, naslediti onaj ko ga voli. Krotost u coveku predupredjuje razdrazljivost. 166. Razdrazljivost i zlopamcenje su isto sto i zmijski otrov. Jer, oni i lice menjaju, i misao smucuju, i udove raslabljuju, i onemogucavaju da covek zavrsi delo. Krotost i ljubav, pak, sve to udaljuju. 167. Cime se istrebljuje zlopamcenje? Drzanjem u dusi straha Bozijeg i secanja na dan smrti. Secaj se svoje koncine i prestani sa neprijateljstvom (Sir.28,6). Secaj se smrti i ne uznosi se. Jer, jos malo, pa ces biti smesten u grob. Kakvu ce ti korist tada doneti zla dela? 168. Budi mirotvorac da bi se udostojio da se nazoves sinom Bozijim. 169. Hrana za oganj su drva, a hrana za razdrazljivost je visokoumlje. 170. Hoces li da ukrotis razdrazljivost? Prihvati se smirenoumlja i idi putem krotkih i smirenih. 171. Blazen je mirotvorac koji [umiruje] bratiju koja je u silnom ogorcenju. Onaj, pak, ko ih podstrekava na svadju nece ostati bez kazne.

177

172. U krotkom i smirenom coveku ce pocinuti duh premudrosti. One, pak, koji hode u premudrosti ljubi Gospod. 173. Zivot vecni ce naslediti krotak i bezmolvan monah. 174. Krotki monah je strazar koji prati strasti. 175. Oprosti bratu koji je sagresio prema tebi i Gospod ce tebi oprostiti sagresenja tvoja. 176. Pohitaj da odes kod brata koji te je ozalostio i da se pokajes pred njim od cistog srca po reci Onoga koji nam je zapovedio da oprastamo bratu grehove ne samo do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt.18,22). 177. Primaj, brate, pokajanje od brata kao od onoga koga je Bog poslao, da ne bi uvredio Onoga koji ga je poslao i da ga ne bi pokrenuo na gnev protiv sebe. 178. Ne napadaj na brata svoga u dan njegove tuge i njegovoj dusevnoj tuzi nemoj dometati novu tugu. 179. Nemoj se opominjati zla brata svoga, jer je napisano: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Pric.12,28). 180. Ako ne mozes da podnosis ozaloscenje cuti, i uspokojices se. 181. Pazi na sebe da se ne bi podao plahovitosti, razdrazljivosti i zlopamcenju. U suprotnom ces voditi nemiran i neuredan zivot. Naprotiv, stekni velikodusnost, krotost, nezlobivost i sve sto prilici Hriscanima kako bi vodio miran i bezmetezan zivot. 182. Nemoj nikoga mrzeti u srcu svome, i ne uzvracaj zlom za zlo. Naprotiv, stekni ljubav koju je Bozanstveno Pismo postavilo iznad svake vrline. Jer, nju je uporedilo sa Onim koji je sve stvorio, rekavsi: Bog je ljubav(1.Jn. 4,8). 183. Onoga ko je pao, ali koji u sebi ne neguje mrznju i zavist, Gospod nece ostaviti u padu, vec ce mu pruziti ruku pomoci kako bi ustao, buduci da nije odbacio ljubav. Nasuprot tome, onaj ko, naizgled, cvrsto stoji, ali se nadima gordoscu i u sebi neguje mrznju, nije bez opasnosti stoga sto je tama mrznje osdepila njegove oci i ne vidi kuda ide. 184. Podvizavaj se da se ne gnevis kako se ne bi opijao i bez vina, opterecujuci sebe strascu gneva. 185. Radovati se i veseliti se zbog napretka bliznjega jeste osobina savrsenstva, a tugovati i biti nezadovoljan kada drugoga hvale jeste priznak rdjave naravi i lukavog raspolozenja. 186. Nije moguce da vrlina postane cvrsta ukoliko se ne rastvori sa ljubavlju (1.Kor.13,2). Bez ljubavi mi cemo stojati daleko od pravog puta koji vodi prema vratima neba. Placimo da bismo se oslobodili od okova mrznje, zavisti, gordosti i svake djavolske necistote. Zalostiti se zbog uspeha onih koji napreduju jeste djavolsko delo. U demone se uselila mrznja: oni vise od svega zele da svi savrseno propadnu. Sveti, pak, podrazavajuci Vladiku, zele da se svi ljudi spasu i da dodju u poznanje istine (1.Tim.2,4). Jer, ispunivsi se ljubavi, oni su bliznjega zavoleli kao same sebe. 187. Budi dugotrpeljiv da bi postao cvrsci u razboritosti. Dugotrpljenje je prekrasan dar. Ono izgoni razdrazljivost, gnev i prezir, a u dusu useljava mirno raspolozenje. 188. Nemoj da se raspaljujes gnevom kada te budu ogovarali, nego istog trenutka, pokazavsi osmeh na licu, sa skromnoscu razdrazljivost promeni u mir. Ipak, imaj na umu da osmeh pri razdrazljivosti u drugome razgoreva veliki gnev. Stoga najpre umiri srce, a zatim govori sa osmehom. Oganj se ne gasi ognjem. Ti, pak, ljubavlju i dobrom blagodusnoscu ugasi gnev razdrazenog. Ukoliko se brat ne urazumi, postarajmo se, na sve nacine, da upotrebimo druge mere kako bismo ga izlecili od razdrazenja, inace ce sve nase zrtve Bogu biti neblagoprijatne (Mt.5,23-24). Upodobljavajmo se Gospodu Spasitelju nasem koji ne uzvracase uvredom kada ga vredjahu, (1.Pt.2,23), i Davidu koji je na klevete Semejeve, rekao: Ostavite ga neka psuje jer mu je Gospod rekao da psuje Davcda... da bi kako Gospod pogledao na smirenje moje (2.Car.16,10-12). 189. Sunce neka ne zadje u gnevu nasem, nego sve oprastajmo [svojim] duznicima i ucvrstimo ljubav, buduci da pokriva mnostvo grehova. Onaj ko ima mrznju prema bratu svome i misli da nesto prinese Bogu, bice prihvacen isto kao i onaj koji na

178

zrtvu prinosi psa, ili platu bludnice. Onaj ko mrzi brata svog i misli da voli Hrista jeste lazov i vara samog sebe. 190. Ako imas nesto na brata, ili brat na tebe, potrudi se da se pomiris. Ukoliko to ne ucinis, sve sto prinosis Bogu bice nekorisno (Mk.11,25; Mt.5,23-24). A ako ispunis tu zapovest Vladike, moli mu se sa smeloscu, govoreci: "Ostavi mi, Vladiko, sagresenja moja, kao sto i ja ostavljam bratu mome, ispunjavajuci zapovest tvoju". I Covekoljubac ce ti odgovoriti: "Ako si otpustio, otpustam i ja. Ako si oprostio, i ja oprastam tebi sagresenja tvoja".

d) O BORBI SA TUGOM 191. Onaj ko trpeljivo podnosi kada ga ogovaraju ili vredjaju lici na onoga ko je zakljucao lava u kavez, a ko odgovara ogovaranjem i uvredom lici na coveka koji sam sebe udara (oruzjem). 192. Nemojmo biti malodusni, buduci da necemo vecno ziveti na ovoj zemlji. 193. Nemoj dopustati da ti srce bude zalosno. Jer, zalost ovoga sveta donosi smrt, a zalost koja je po Bogu donosi zivot vecni (2.Kor.7,10). 194. Monah koji je spreman da hrabro pretrpi sve sto se desi samo ce delimicno imati zalosti. 195. Nemoj davati svome srcu da bude zalosno, nego se tesi u Gospodu. 196. Ako budes podvrgnut kleveti pa se kasnije otkrije cistota tvoje savesti, nemoj misliti visoko [o sebi], nego sa smirenjem sluzi Gospodu koji te je izbavio od klevete ljudske, kako ne bi pao velikim padom. 197. Lukava dusa se prevaznosi kada joj laskaju, a pobesni kada je zaloste. Dobra dusa se, pak, ne raduje pohvali, niti negoduje kada je vredjaju. 198. Trpljenju nema mere, narocito ako je rastvoreno ljubavlju. 199. Sacekaj Gospoda u dan zalosti, da bi te pokrio u dan gneva. 200. Nemoj se smejati ogorcenome, niti se raduj kad vidis onoga ko se predao razvratu, da se na tebe ne bi prognevio Gospod i ti ostao bez zastite u dan zalosti. 201. Nemoj misliti da trpis nevolje vise od svih [drugih]. Onaj ko zivi na zemlji ne moze da izbegne vazduh. Tako i covek koji zivi u ovome svetu ne moze da izbegne iskusenje nevolja i stradanja. Obuzeti zemaljskim od zemaljskog dozivljavaju zalosti, a oni koji streme duhovnom, zbog duhovnog i stradaju. Medjutim, poslednji ce biti blazeniji buduci da je njihov rod [iz]obilan u Gospodu. 202. Ako smo suznji Boga Spasitelja nemojmo se stideti da na sebi nosimo okove nevolja, nego ih sa radoscu trpimo ocekujuci Njegov dolazak sa nebesa, kada ce i nas pribrojati liku svetih. Jer, oni koji su postali zajednicari Njegovih stradanja postace i zajednicari utehe (2.Kor.1,7). 203. Postoje dve vrste zalosti kojima je okruzen svaki covek pod suncem: zalost po Bogu i zalost ovoga sveta. I nije moguce proziveti ovaj zivot bez jedne od njih - ili bez zalosti po Bogu, ili bez zalosti ovoga sveta. Zalost ovoga sveta je teska, i ne obecava nagradu, a zalost po Bogu donosi utehu i jos vise uveseljava obecanjem vecnog zivota. Ako si podvrgnut prvoj pozuri da je pretvoris u drugu. Tako ces oterati mucnu zalost iz srca. 204. Sa poboznoscu i smirenoumljem vrseci delo Bozije, nemoj se plasiti niti skreci sa pravoga puta kada neprijatelj, sa namerom da te omete u ispravnom zivotu, podstakne nemarne ljude protiv tebe. Sacekaj Gospoda (Ps.26,14), izabranice Boziji, kako bi se oni koji te ozaloscuju zadivili tvom slavnom spasenju, kao sto je napisano: Ako ga i smrt zadesi, pravednik ce u pokoj uci (Prem.Sol.4,7). 205. Kao sto oganj u topionici ispituje zlato i srebro, tako se u napastima isprobavaju duse smrtnih, imajuci Gospoda za pomocnika. 206. Nemojmo se bojati iskusenja, vec se smelo pruzimo ka pocasti visnjega zvanja u Hristu. Jer, Gospod uvencava sve koji ga ljube.

179

207. Onaj ko hoce da postane monah, a ne moze da podnosi ozaloscenja, ponizenja i gubitak, ne treba da se monasi. 208. Velikodusno podnosi ozaloscenja od ogovaranja, te naziv zlog primaj kao naziv dobrog, i imenovanje nepotrebnog kao imenovanje blagougodnog. I svako treba da se seca da sluga Gospodnji ne treba da se svadja, nego da bude tih prema svima (2.Tim.2,24). 209. Ako ti se desi da se razbolis nemoj pribegavati mrtvoj pomoci i ljudskoj zastiti. Bolje je da potrpis ocekujuci milost Boziju i Njegovo staranje o svemu. Jer, postoje trenuci u kojima i telo ima potrebu za urazumljivanjem. Ugadjajmo, pak, Gospodu u svemu, jer se On stara o nama (1.Pt.5,7). Dusa coveka koji je bolestan iznad svega pocinje da iste Gospoda. Stoga je urazumljenje dobro samo ukoliko onaj ko trpi urazumljivanje blagodari. Takav ce govoriti: Dobro smo primali od Gospoda, a zar zlo necemo? Neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove (Jov 2,10; 1,21). 210. Nemoj biti malodusan za vreme iskusenja, vec budi bodar u molitvama i dobrim delima. Podrazavaj one koji plove po moru: kada se podigne bura oni pazljivo motre na sve, bdiju i prizivaju Boga u pomoc. Gospod ne odbacuje one koji ga prizivaju u istini. Stoga i mi, kada nas postigne zalost, pribegnimo ka Gospodu, slicno onome koji je rekao: Gospode, u nevolji te se setismo (Is.26,16). More nije uvek mirno. I sadasnji zivot se ne moze preplivati bez iskusenja. Medjutim, ako se budemo drzali za veru u Gospoda, kao za kormilo, dospecemo u pristaniste zivota. Svukavsi sa sebe napore, tada cemo se obuci u zivot i netruleznost. 211. Kad nas postigne zalost ocekujmo i priblizavanje radosti. Uzmimo kao primer one koji plove po moru. Kada se podigne vetar i silna bura oni se bore sa talasima, ocekujuci tiho vreme, a kada nastane tisina, ocekuju buru. Oni su uvek budni kako ih iznenadni nalet vetra ne bi zatekao nespremne i prevrnuo u more. Tako i mi treba da cinimo. Dozivevsi zalost i teskobu, ocekujmo olaksanje i pomoc Boziju kako nas, zbog dugotrajne zalosti, ne bi umrtvila misao da vec nemamo nade na spasenje. Na slican nacin, ocekujmo zalost kada je u nama prisutna radost kako od obilja radosti ne bismo zaboravili na suze. 212. Budi cvrst u iskusenjima i nevoljama i suprotstavljaj se sladostrascu koje te raspaljuje kako i tebe, kao neispecenu opeku, ne bi razmeksale kapi kise, i kako se ne bi pokazao kao onaj koji nema cvrstinu koju misli da ima. 213. Odlucivsi se da ugadjas Bogu budi dugotrpeljiv. Pogledaj na drevne narastaje i videces da su svi sveti dobili obecano postojanim i dugim trpljenjem. Stoga se svaki dan pobudjujmo da sa njima nasledimo Carstvo nebesko. Trpljenje se udaljuje od nas zbog naseg neverja. Uvecaj revnost u Gospodu i hrabri se kao veran kako od velike zalosti ne bi oslabio dusevne sile. Predstavi sebi one koji behu podvrgnuti mucenjima u izgnanstvu, u rudnicima i gorkom ropstvu, i pokori se u Gospodu nevoljama koje te susrecu. 214. Moze se desiti da te obuzme ogorcenje. I to jos nije najvece zlo. Tesko je i opasno ostati u ogorcenju. Ako te neko ogovara u tvome odsustvu i neko drugi ti, dosavsi, saopsti da te je brat ogovarao, kao mudar shvati ko je izazvao neprijatnost i ne ljuti se na brata svoga. Onome, pak, ko te je obavestio reci: "Premda me je uvredio, ipak mi je brat. Sa druge strane, ja sam zasluzio zalost. Uostalom, on me nije ozalostio svojom voljom, nego ga je nagovorio djavo, zeleci da poseje neprijateljstvo medju nama. Neka bi Gospod rasturio zamisli lukavog, brata pomilovao, i uz nas ostao". Ukoliko te opet u lice uvrede, nemoj se razdrazivati i neka ti se um ne pomera. A kada pretrpis zalost zbog rdjavog dela nemoj biti okorelog srca, vec bolje ispravi svoju gresku. 215. Ako je onaj ko utesava ozaloscenog duhovan covek, donece mu korist, a ne stetu. A onaj ko ima telesni nacin misljenja [ozaloscenome] nece doneti ni malo koristi, nego ce mu, umesto da ga utesi, jos vise rastrojiti. 216. Cuo si neprijatnu rec i zalostis se. Medjutim, ako si po pravdi povredjen raduj se jer si ranjen radi urazumljenja i postaraj se da se ispravis u svome padu. Ukoliko su te, pak, nepravedno uvredili imaces vecu nagradu ako dobrodusno podneses. I apostoli su bili bijeni posred grada kao neki zlocinci. Oni se, medjutim, nisu gnevili, niti su negodovali, nego su se radovali, buduci da su se udostojili da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap.5,41). Raduj se i ti sto si se udostojio da primis bescasce za ime Njegovo.

180

217. Neko od nemarnih ce mozda reci: "Tesko mi je sto mi se to desilo posle tolikih trudova". To ti je tesko, slugo Gospodnji? Nije li bolje da iz toga shvatis da su posle tako dugotrajnog truda sve tvoje strasti ostale nesavladane, te da, poznavsi to, pocnes od sada da ih pobedjujes? Jer ako ko misli da je nesto, a nije nista, vara samoga sebe (Gal.6,3). Vestina kormilara se projavljuje za vreme bure. Onaj ko se hvali: "Toliko sam godina u monaskom cinu", a ne pokazuje dela svog cina jednostavno uz sebe nosi orudja vestine kojoj se jos nije naucio. Dogodila ti se mala zalost i ti si odmah istupio iz cina monaskog zivota i kao da si ga se odrekao. Ne, brate, ne okreci ledja svojim neprijateljima, nego stoj cvrsto, protivi se, i oni ce pobeci od tebe. Obuci se u oklop vere, stavi na sebe kacigu spasenja, uzmi mac Duha Svetoga, koji je Rec Bozija (Ef.6,17), te se bori da bi se tvojoj hrabrosti zaradovao Duh Sveti koji zivi u tebi. 218. Ako ne podneses malo iskusenje, kako ces podneti veliko? Ako ne savladas dete, kako ces pobediti odraslog coveka? Ako ne podneses rec, kako ces pretrpeti udarac? Ako ne podnosis samar i udarac, kako ces poneti krst? Ako ne poneses krst, kako ces naslediti nebesku slavu zajedno sa onima koji govore: Radi tebe umiremo po ceo dan, smatraju nas ovcama za klanje (Ps.43,23)? Zar smo ja i ti, brate, zaboravili sta je pretrpeo za nas nas Vladika? On je bio ismejan i ponizen. Govorili su da je djavo u njemu i On se nije gnevio. Njega su nazivali varalicom, bili ga po obrazima, tukli, prikovali na krst. On je okusio ocat pomesan sa zuci i bio proboden kopljem u rebra. On je sve to pretrpeo radi naseg spasenja. A mi! Tesko nama bednima! Mi nikakvu zalost, cak ni rec ne zelimo da podnesemo radi Njega koji je toliko pretrpeo radi nas. 219. Onaj ko zeli da ugodi Gospodu, da postane naslednik Boziji po veri i da se nazove sin Boziji koji je rodjen od Duha Svetoga, pre svega treba da, obukavsi se u blagodusnost i trpljenje, hrabro podnosi skorbi bede i nevolje koje mu se dogadjaju, bilo telesne bolesti i stradanja, bilo grdnje i uvrede od ljudi, ili razlicite nevidljive zalosti koje na dusu navode lukavi duhovi sa namerom da je dovedu do raslabljenosti, nemara i netrpeljivosti, te ometu da udje u zivot. I sve se to dogadja po Bozijem promislu. On popusta da svaka dusa bude iskusana razlicitim zalostima kako bi se pokazali oni koji ljube Boga iz sve duse, koji sve hrabro podnose bez gubljenja nade na Njega i koji sa verom, trpljenjem i blagodacu Bozijom svakodnevno ocekuju izbavljenje. Izdrzavsi, na taj nacin, svako iskusenje oni postaju dostojni Carstva nebeskog. 220. Dusa koja nije hrabra i koja odlucno ne podnosi svako iskusenje i svaku zalost, vec pada u ogorcenje i uninije, te negoduje, uznemiruje se, zanemaruje podvig ili cak ocajava, konacno postaje nedostojna zivota buduci da nema nade na izbavljenje i da u sebi nije sacuvala nadu koja sa nesumnjivom verom ocekuje milost Boziju. Ona, naime, nije sledovala svima svetima i nije isla stopama Gospodnjim. Pogledaj i primeti kako su u davnini oci, patrijarsi, proroci, apostoli i mucenici prosli ovaj put iskusenja i zalosti, kako su ugodili Bogu i udostojili se velikih nagrada. 221. Bog ne dopusta da dusa koja je trpeljiva i koja se nada na Njega bude iskusana u toj meri da dodje do ocajanja, tj. da padne u iskusenja i zalosti koje ne moze da podnese (1.Kor.10,13). Lukavi ne iskusava i pritiskuje dusu zalostima onoliko koliko bi zeleo, nego srazmerno sa Bozijim dopustenjem. Samo neka dusa sve hrabro podnosi, drzeci se nade koja proizlazi iz vere, i ocekujuci od Boga pomoc i nadu. Takvu dusu Bog nece ostaviti. Naprotiv, sto se vise dusa podvizava, pribegavajuci Bogu sa verom i nadom, i nesumnjivo ocekujuci od Njega pomoc i izbavljenje, tim je brze Gospod izbavlja od svake zalosti koja je okruzuje. Jer, On zna koliko dusa treba da se podvrgne ispitivanju i iskusenju. Upravo toliko On i dopusta. Sudovi koje napravi loncar nece biti prikladni za upotrebu ukoliko se ne poloze u pec da pecenjem ocvrsnu. (Stavljajuci ih u pec) on zna koliko vremena treba da se drze na vatri da bi postali upotrebljivi. On ih ne ostavlja u peci duze nego sto je potrebno da ne bi pregoreli i popucali, i opet ih ne vadi pre vremena da ne bi ostali nedopeceni i nekorisni za upotrebu. Kad ljudi pri rasudjivanju o truleznom pokazuju toliko razboritosti i znanja, nece li Bog utoliko vise znati koliko je potrebno ispitati i iskusati duse koje zele da mu ugode i da zadobiju vecni zivot. 222. Iz kudelje se ne izvlace lako tanke niti ukoliko se ne istrli mnogo puta. I sto se vise istrli, ona postaje cistija i prikladnija za predivo. Isto tako i bogoljubiva dusa, podvrgavajuci se mnogim iskusenjima i ispitivanjima i hrabro trpeci zalosti, postaje cisca

181

i sposobnija za duhovno delanje, i na kraju se udostojava Carstva nebeskog. Zalosti i iskusenja dusu cine iskusnom i cvrstom ukoliko hrabro, rado i sa nadom na Boga podnosi sve sto joj se desi, te sa nesumnjivom verom ocekuje izbavljenje od Gospoda i Njegovu milost. 223. Ukoliko duse koje su podvrgnute nevoljama radi ispitivanja i koje na razlicite nacine muce lukavi duhovi (bilo tajno - unutrasnjim teretom nevolja i lukavim pomislima, bilo javno - telesnim stradanjima) budu hrabro trpele, cuvale nadu i cekale nagradu od Gospoda udostojice se venaca pravde i u Dan suda ce pred Bogom steci smelost koja je ravna smelosti svetih mucenika. Jer, mucenje u nevoljama je podjednako: jedni su ga pretrpeli na krstu, a drugi od lukavih duhova. 224. Na coveka koga ne moze da privoli na zlo i obori mislima, neprijatelj navodi nevolje kako bi pomracio njegov razum, a zatim vec u ljega posejao sto mu je ugodno. Ukoliko ni time ne moze da ga navede na zlo on mu pruza sve zivotne udobnosti, uznosi ga i uvodi u veliku obmanu, koja je opasnija i rdjavija od svih strasti. Ona coveka cini gordim, uvlaci u pucinu slastoljublja i izgoni secanje na Boga, na sopstvenu nemoc i smrtni cas. On ispituje prema cemu su naklonjena covekova raspolozenja, pa se protiv toga i naoruzava kako bi mu se suprotstavio svim nepravdama. 225. Sve je od Boga: i dobro i priskorbno. Jedno je, medjutim, po blagovoljenju, drugo po promislu, a trece po popustenju. Po Njegovom blagovoljenju je da zivimo vrlinski. Bogu je ugodno da se oni koji zive vrlinski ukrasavaju vencima trpljenja. Po promislu se desava da se urazumljujemo kada padamo u sagresenja. Po popustenju se, pak, desava da se ne obracamo iako nas [nevolje] urazumljuju. Opet, Bog nas po promislu kaznjava kada gresimo da ne bismo bili osudjeni sa svetom, kao sto kaze apostol: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osudjeni sa svetom (1.Kor.11,32). U tom smislu je receno: Nema zla u gradu koje Gospod ne ucini (Amos.3,6). Takva zla su: glad, rane, bolesti, porazi, borbe. Jer, sve to sluzi na ociscenje od grehova. Bog napusta i potpuno ostavlja one koji ili ne zele da zive bez greha, ili se ne obracaju iako se opominju [nevoljama]. Njih predade... Bog u pokvaren um, tj. dopusti njihovoj slobodi da cini sto je neprilicno (Rim.1,28).

dj) O BORBI SA UNINIJEM 226. Onaj koji ropce nije valjan ni za kakvo delo, niti ima raspolozenje za njega. On je lenjiv i uvek ima pripremljen izgovor za izbegavanje delanja. On i druge razvraca, govoreci: "Sta ce to, i zbog cega ovo? I eto, od toga nema nikakve koristi". 227. Kada ga zovu na psalmopojanje, lenjivac se razdrazuje, a kada ga bude na bdenje izgovara se da ga boli stomak i glava. Ako ga savetuju, on govori: "Uci sebe ", a ako ga necemu uce, vice: "Znam i sam". 228. Nije dobro da covek koji je sposoban da radi jede tudji hleb u lenjosti, jer apostol kaze: U svemu cuvah sebe i cuvacu da ne budem vama na teretu (2.Kor.11,9). 229. Monah koji ropce trpi veliku stetu, a ko sve hrabro podnosi nasledjuje radost. 230. Ako na tebe naidje duh uninija nemoj ostavljati svoj dom, vec mu se sa trpljenjem suprotstavi. Nemoj dozvoliti da te misao ubedi da predjes sa mesta na mesto. Jer, ukoliko pristanes na tu pomisao, nikada se kod tebe nece naci trpljenje. 231. Monase, nemoj govoriti: "Ovde je borba i teskoba, a tamo (na tom i tom mestu) je spokojan i bezbrizan zivot (nameravajuci da predjes na drugo mesto)". Zar ne znas ko sa nama vodi borbu? Zar ne - nas neprijatelj, djavo? A on prohodi svo podnebesje (Jov 2,2). Prema tome, ma kuda posao ostaces u podnebesju. Zbog toga je bolje da se, ostajuci na mestu, suprotstavis djavolu, i pobeci ce od tebe, te da se priblizis Bogu, da bi se i On priblizio tebi (Jak.4,7-8). 232. Lenjiv monah razmislja i govori: "Danas cu ziveti ovde, a sutra cu poci na drugo mesto. Zbog cega onda da se trudim". 233. Mnostvo izgovora sabira lenjivi monah, a spavljiv upada u nevolje.

182

234. Onaj ko stalno prelazi iz jedne kelije u drugu stice sujetne pomisli, a ko prebiva na jednom mestu - dobro bezmolstvuje. 235. Monah koji luta nije neranjiv ukoliko nije trezven, a onaj ko prebiva na mestu na koje je prizvan brzo nalazi pokoj. 236. Tebi je prijatna lenjost, ali joj je gorak kraj. Iznemogavas radeci, ali ces se zaradovati kasnije. 237. Lenjiv i samoljubiv monah se skriva cim vidi posao, a za trpezom je medju prvima. 238. Secanje na smrt i sud jeste mac protiv demona uninija. 239. Uninije je jedno od najtezih tereta, narocito ukoliko ga prati neverje. Jer, njegovi plodovi su puni smrtonosnog otrova. 240. Monase, ostavio si keliju, i lutas po svetu: zar se ne bojis bezakonja i svadje u gradu (Ps.54,10)? 241. Ko je lenjiviji od zednoga koji sedi blizu izvora i nece da ispruzi ruke da uzme vodu i utoli zedj? I ko je nemarniji od coveka koji ima knjigu, a ne brine o citanju. 242. Potrudi se sa onim ko zeli da se opismeni da bi, citajuci o cudesnim delima Bozijim, blagosiljao divno Ime, pa ce te Bog nagraditi. 243. Na unilog monaha napada lenjost, a kada poseduje trpljenje - napada ga visokoumlje. Ko, pak, zaista ljubi Gospoda - otklanja i jedno i drugo. 244. Lenjivi monah ce u mnogome pretrpeti stetu, a trezveni ne prenebregava ni jedan cas. 245. Nemoj voleti da prelazis sa mesta na mesto, vec bolje trpljenjem izvlaci korist iz nezgoda koje te susrecu na mestu u kome zivis. Reci mi, zar nas ipak ne ocekuje kelija nakon sto obidjemo ceo svet, ukoliko zelimo da se spasemo? Ako nemamo trpljenja da ostanemo u opstezicu, i ako u usamljenosti ne nalazimo bezmolvije, gde cemo naci utociste? To je isto kao da kazemo: "Ne mogu da podnesem suncevu toplotu, a i hladovina mi je nepodnosljiva". Bojim se da nas najzad ne pojede ona pec. 246. Budimo postojani u srcu, buduci da je slabost srca protivna vrlini. Nemojmo biti malodusni ako nam se desi neveliko uninije, vec sami sebe prisiljavajmo, slicno dobrom putniku. Kada se desi da oslabi na putu, putnik ne odustaje od putovanja, vec se tesi recima: "Jos malo, i doci ces do prenocista, pa ces odahnuti". Videci kako se prinudjavamo, Gospod ce nam dati silu i olaksati nam teskoce. 247. Radimo da bismo se, u nadi na Boga, ishranili. Ne zalosti se zbog truda. Mnogi su se, nista ne radeci, opterecivali samom bezbriznoscu. Uci se da radis da se ne bi ucio da prosis milostinju. Ne budi nemaran prema poslu. Gospod je blizu (Fil.4,5). 248. Nemojmo padati u uninije dok sedimo u keliji, secajuci se da su sveti mucenici posle mnogih mucenja bili stavljani u zelezne okove. Zbog toga nemojmo bezati od neudobnosti kelije. Neka nam ne bude tesko da radimo, secajuci se da su mnogi od svetih Gospoda radi bili slati u rudnike. Da li bismo, da smo ziveli u ta vremena, izmenili svoj zivot zbog mucenja? Da li bismo se zbog najsurovijih okolnosti odrekli svoje vere? 249. Drzi se mesta na kome zivis, suprotstavljajuci se lenjosti. Jer, strasti neces ukrotiti promenom mesta, nego pazljivoscu uma. Nama je potrebno trpljenje, da bismo, posto izvrsimo volju Boziju, primili ono sto je obecano (Jev.10,36). Onaj ko se predaje uniniju daleko je od trpljenja, kao sto je bolesnik [daleko] od zdravlja. Vrlina se poznaje u trpljenju, a ne u uniniju. Trpljenje se, pak, obnavlja i ucvrscuje kada je um zauzet sagledavanjem i Bozanstvenim poucavanjem. Um koji se time hrani zadobija snagu, kao i telo koje koristi zdravu hranu. Ako odstupi od ove blagodati i od ovoga dostojanstva, um zaista postaje bedan i nemocan. Stoga, zbacivsi sa sebe pristrasce prema vestastvenom, upraznjavaj svoj um u tom Bozanstvenom delanju. I tada neces imati potrebe da prelazis sa mesta na mesto, i da iznuravas svoje telo stranstvovanjima bez opravdanih razloga. Jer, Carstvo Bozije unutra je u vama (Lk.17,21). 250. Kada primetis da ti je dosadno citanje Bozanstvenih Pisma i da nerado slusas duhovne pouke, znaj da ti je dusa upala u tesku bolest. Jer, je to pocetak zloumlja kojim se zanje plod smrti.

183

251. Blazen je onaj ko svakodnevno u sebi obdelava prelepe i dobre misli, i ko je nadom pobedio lukavu strast uninija, sa kojom se bore podviznici Gospodnji. 252. Blazen je onaj ko je u delu Gospodnjem postao slican hrabrom vojniku i koji podstice lenjive i obodrava malodusne na putu Gospodnjem. 253. Blazen je onaj koga, kao plasljivog, nije oborila strast uninija i koji se prihvatio savrsenog trpljenja, zbog koga su svi sveti zadobili vence. 254. Kada te uznemirava duh uninija, nemoj se zanositi njegovim pomislima, vec prebivaj na mestu na koje te je postavio Bog. Priseti se kakvu si ljubav imao prema Bogu kada si u pocetku dosao pred manastirska vrata. Tu ljubav sacuvajmo do kraja cekajuci Gospoda, slicno borcu koji trpljenjem pobedjuje onoga koji mu zadaje udarce. Jer, ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt.10,22). 255. Jednom bratu je pred bdenje pomisao predlagala: "Danas daj sebi predaha i ne ustaj na bdenje". No, on je odgovorio pomisli: "Ko zna? Sutra, moze biti, i neces ustati. Stoga treba danas ustati". Pomisao mu je i za poslom nasaptavala: "Danas odmori, a sutra radi". A on bi joj opet odgovarao: "Ne, danas cu raditi, a o sutrasnjem danu ce se postarati Gospod". 256. Ako te bude uznemiravalo uninije, nemoj padati duhom, vec se pomoli Gospodu da ti da trpljenje. Posle molitve sedi i, sabravsi svoje pomisli, Psalmima tesi svoju dusu: Sto si zalosna duso moja? I zbog cega me smucujes? Uzdaj se u Boga, jer cu ga jos slaviti. Spasitelja moga i Boga moga (Ps.41,6). Takodje reci: "Zasto si se raslabila, duso moja? Ta, necemo vecno ziveti u ovome svetu? Poslusaj sta govori Psalmopojac: Jer sam gost u tebe i dosljak kao i svi stari moji (Ps.38,13). Preselicemo se i mi kada Bogu bude bilo ugodno". Zivot pravednih pocinje posle njihove koncine. Stoga i prorok, zazelevsi buduci zivot, kaze: Kao sto jelen trazi potoke, tako dusa moja trazi tebe, Boze!... Kada cu doci i pokazati se licu Bozijem (Ps.41,2.3)? Sveti su sadasnji zivot smatrali tamnicom. Stoga je jedan od njih sa radoscu klicao: Sad otpustas... slugu svoga, Vladiko (Lk.2,29), dok je drugi rekao da ima zelju umreti i sa Hristom biti (Fil.1,23). 257. Kada nastane jutro, brat ustaje, i izvrsivsi molitvu, prihvata rukodelje. Tada mrzitelj dobra, demon, u njega polaze pomisao uninija. 258. Brat koji pri uniniju, koje je naislo na njega, produzava da radi i da se trudi, uz pomoc blagodati od sebe tera [iskusenje]. Onaj, pak, ko ga trpljenjem ne odbija od sebe, biva pobedjen i postaje njegov plen. Popustivsi pomisli, on pocinje da govori samome sebi: "Danas se osecam kao da sam rastrojen i nemocan. Sada cu se odmoriti, a sutra cu uraditi za dva dana". Tako brat tog prvog dana nista ne radi, mastajuci da ce sutra nadoknaditi propusteno. Sutra, medjutim, neprijatelj dobra, demon, na njega navodi jos silnije uninije nego juce. Savladan pomislima, brat ustaje i napusta rukodelje. On se ili uopste njime ne zanima, ili se zanima tek tako, tj. ne kao poslom, ili ga neprijatelj izvodi iz kelije i cini lutalicom. 259. Ako nesto radis i neprijatelj na tebe navodi uninije, ucini [napor da mu se] suprotstavis, ukazujuci na neko slicno zanimanje (i dodajuci: "Vidis, kako se [drugi] trude radi prolaznog? Zbog cega ti neces da se trudis radi vecnog"). Ma sta da radis neka ti savest svedoci da je tvoj posao ugodan Bogu, pa ces se spasti (od uninija).

e) O BORBI SA TASTINOM 260. Razumi, monase, sta govorim: neka u meni i tebi ne bude poboznost samo kada smo napolju, a kada smo u keliji - bezbrizna raspustenost, da ne bismo bili kao okreceni grobovi (Mt.23,27). Jer, na svakom mestu je jedan i isti Bog, kome neka je slava u vekove vekova! Amin. 261. Monah koji se hvali svojom cvrstinom nije razborit. Za monaha je stid i prekor da se hvali svojom sopstvenom silom: Ko se hvali neka se Gospodom hvali (1.Kor.1,31). 262. Hoces li da steknes dobro ime? Vrsi dela svoja sa krotoscu (Sir.3,17).

184

263. Biti osramocen i ne uznemiravati se zbog toga jos nije vrlina. Vrlina je osecati to i podnositi radi blagocasca. Jer, receno je: Lenjivac se ne stidi kada ga sramote (Pric.20, 4). 264. Slavoljublje je dusevna bolest, lukava strast. 265. Napisano je: Neka te hvali bliznji, a ne usta tvoja; tudjin, a ne usne tvoje (Pric.27,2). I jos: Srebro i zlato se ispituju u topionici, a covek ustima onih koji ga hvale (Pric.27,21). 266. Svima ukazuj cast Gospoda radi, ne trazeci je za sebe i naci ces blagodat kod Gospoda. 267. Neka te nikada ne zadivi covekougodnik, koji se stara da mnogima ugodi, premda ne Gospoda radi. 268. Ljubljeni, ispunjavaj zapovesti Gospodnje u tajnosti i Gospod ce ti uzvratiti javno. 269. Nemoj se diviti kad vidis da je covek dostigao veliku slavu na zemlji, nego se divi onome ko je omrzao zemaljsku slavu. 270. Pazi da, zeleci nepotrebnu slavu, ne navuces na sebe bescasce. Prava covekova slava je da sve cini po Bogu. Veliko, pak, bescasce je da prestupa zapovesti. 271. Nemoj se truditi da se pokazes vest u svakom delu da ne bi upao u tastinu koja dovodi do slavoljublja, gneva i zalosti. Najvise se brini da postanes prost i jednak sa drugima. 272. Ne hvali se, velicajuci se krasnorecivoscu, vec bolje objavljuj opitno ucenje prostih i neknjizevnih ljudi kako bi postao ucenik Hristovih apostola. Jer, zabranjeno je hvaliti se spoljasnjom mudroscu, i to narocito Hriscanima. Ko se hvali Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). 273. Oni koji zbog covekougadjanja upraznjavaju vrlinu temelj spasenja postavljaju na pesku, a ne na kamenu. Zbog toga njih obaraju pomisli cim padne kisa, poteku reke i zaduvaju vetrovi (iskusenja). Ukoliko, pak, ne padnu, nego zive kako treba, oni se nadimaju velikom gordoscu. A ako padnu, oni se predaju beskorisnom ocajanju. 274. Jer nije valjan onaj koji se sam hvali (2.Kor.10,18). Ti najpre ispitaj svoja dela, tj. da li si zaista provodio zivot kako treba i kako hvalis samoga sebe, da li si pobedio zelje, zavoleo siromastvo, omrzao ogovaranje, odlozio ljubav prema tastini, omrzao pohotu, stekao odvratnost prema slastoljublju, da li zaista nikome nisi ucinio zlo, da li si savladao strasti, da li se zaista nisi gnevio na one koji su te ozalostili, da li se nisi prevaznosio slusajuci pohvale, da li si zavoleo Gospoda svom snagom i bliznjega kao samoga sebe. Ukoliko nismo sacuvali sve ovo, zbog cega se velicamo? Mi treba da placemo pred blagoscu Gospoda kako bi nas iscelio od okamenjenosti srca, i kako bi nas osnazio da zivimo kako prilici. 275. Nista ne treba ciniti sa namerom da nas ljudi vide, nego u svemu treba postupati sa cistim srcem. Jer, Bog zna ono sto je sakriveno i tajno. Od Njega jedinog ocekujmo nagradu. 276. [Desava se] da sujetan covek, uz to i oskudan imanjem, uzmasta da je car. To jos nece znaciti da je on zaista car. Isto tako ni monah koji potajno jede, a za bratskom trpezom se licemerno predstavlja kao isposnik i uzdrzljivac, nije samim tim i podviznik. On sebi priprema tkaninu od paucine, i ne ide putem svetih, nego putem covekougodnika.

z) O BORBI SA GORDOSCU 277. Gordi ne trpi prevlast nad sobom. Susrecuci je, on ili zavidi ili se protivi. Protivljenje i zavist podupiru jedno drugo. U kome se nalazi jedna od ovih strasti, naci ce se i druga. 278. Coveka u kome one postoje svakako ce muciti uspeh drugih. Onaj, pak, ko ih nema, bice slobodan od te zalosti. On se ne smucuje kada je drugome ukazana cast i ne

185

uznemirava se kada se drugi proslavlja, buduci da svima daje prvenstvo i sve pretpostavlja sebi. 279. Bez smirenoumlja je uzaludan svaki podvig, svako uzdrzanje, svako poslusanje, svaka negramzljivost i svaka ucenost. 280. Necisti duh visokoumlja je prevrtljiv i mnogoobrazan. On upotrebljava sav napor kako bi zavladao nad svima: mudrog lovi mudroscu, snaznog snagom, bogatog bogatstvom, lepog lepotom, vestog vestinom. 281. On ne propusta da na slican nacin iskusava i one koji vode duhovni zivot. On onome koji se odrekao od sveta priprema zamku u odricanju, onome ko se uzdrzava - u uzdrzanju, bezmolvniku - u bezmolviju, negramzljivom - u negramzljivosti, molitveniku u molitvi. On se stara da kod svih poseje svoju plevu. 282. Radi lecenja od gordosti pocesce citaj mesta iz Svetog Pisma koja su usmerena protiv nje: Kada izvrsite sve sto vam je zapovedjeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge (Lk.17,10). Ako ko misli da je nesto, a nije nista, vara samoga sebe (Gal.6,3). Sto je kod ljudi visoko, gadost je pred Gospodom (Lk.16,15). Naucite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim, kaze Gospod (Mt.11,29). U smirenju nasem seti nas se Gospode, i izbavi nas od neprijatelja nasih (Ps.135,23). Smirih se i spase me (Ps.114,5). Necist je pred Gospodom svaki gord [covek] (Pric.16,15). 283. Nemoj se prevaznositi ako si zdrav telom, vec se boj. 284. Ko sam sebe uzvisuje sebi priprema sramotu, a ko sluzi bliznjemu sa smirenoumljem - bice proslavljen. 285. Smiri pomisao gordosti pre nego sto gordost smiri tebe. Obori pomisao visokoumlja pre nego sto ona obori tebe. Savladaj pohotu pre nego Sto ona savlada tebe. 286. Nemoj osudjivati brata zbog nepostojanosti da i sam ne bi upao u istu nemoc. 287. Pocetnik koji nema smirenja nema uz sebe oruzje protiv neprijatelja. On ce pretrpeti velike poraze. 288. Neka monah sebe smatra poslednjim medju poslednjima, pa steci ce nadu. Jer, koji sebe ponizuje uzvisice se, a koji sebe uzvisuje ponizice se (Lk.18,14). 289. Rdjav prekor za monaha su gordost, drskost, bezosecajnost, bestidnost, nerazboritost, plahovitost i bezumlje. 290. Ako zavolis gordost bices udeo demona, a ako zavolis smirenoumlje bices udeo Vladike Hrista. 291. Nadmeni covek ce pretrpeti mnoge zalosti, a smirenoumni ce se uvek veseliti u Gospodu. 292. Visokoumlje u svako vreme iste pocasti, a smirenoumlje se ni u slavi ne prevaznosi. niti se u bescascu uznemirava: ono od Gospoda ocekuje nagradu. 293. Prevaznosenje oslepljuje umne oci, a smirenje ih prosvecuje ljubavlju. Jer, Gospod uciti krotke putevima svojim (Ps.24,9). 294. Opasno je da se covek uzda u samoga sebe. Spasce se, medjutim, onaj ko se nada na Gospoda. 295. Ko ukrasava svoju odecu pasce u gordost, a gordi monah je - orao bez perja. 296. Smirenoumni monah je laki trkac i dobar strelac. 297. Kao sto zelezo sve istanjuje i savladjuje, tako i smirenje po Bogu razrusuje spletke neprijatelja. 298. Sto je koplje za lovca, i oruzje za vojnika, to je smirenje za monaha. 299. Gordost je za coveka opasna u svakom obliku. Nemoj voleti gordost zato sto od nje nema koristi. Svaka nemoc se staranjem isceljuje. Medjutim, bolest gordosti je zlo koje se tesko leci. Ona, naime, odbacuje celebni lek i sebi izmislja smrtonosni otrov. Neka je ne bude u slugama Hristovim. 300. Hoces li da budes veliki? Budi manji od svih (Mk.9,35). 301. Nemoj se prevaznositi u mislima nad bratom koji izadje iz manastira i neka u tvojim ocima ne bude bescastan, jer ne znas sta ce doneti sutrasnji dan (Pric.3,28).

186

302. Slusaj onoga koji govori: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1.Kor.10,12), i jos: Jer nije valjan onaj koji se sam hvali, nego koga Gospod hvali (2.Kor.10,18). Jer, mnogi su mislili da su dostigli vrh i da rukovode, premda su postali zadnji od najzadnjijih, dok su ocajni ljudi primali blagodat, buduci da se Bog protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak.4,6). 303. Ako vidis neposlusnog i gordog coveka, koji je sam sebi mudar, [znaj] da mu je koren vec polumrtav, buduci da u sebi nema humusa koji nam se saopstava strahom Bozijim. A ako vidis cutljivog i smirenog coveka, znaj da mu je cvrst koren, buduci da se hrani humusom straha Bozijeg. 304. Velik je uspeh i velika slava smirenoumlja: u njemu nema padanja. Priznak smirenoumlja je kad se obema rukama zadovoljavaju potrebe brata, tako kao da i sam primas pomoc. 305. Gord i neposlusan covek ce ugledati gorke dane, a smirenouman i trpeljiv ce se uvek radovati u Gospodu. 306. Velika je stvar naci smirenoumnog i trpeljivog coveka. Njegovoj dobroti nema mere! 307. Nad onim ko se prevaznosi nad svojim bratom izrugavaju se djavoli. 308. Kise razmnozavaju korov, a razgovor sa svetovnim ljudima izaziva strast visokoumlja. Medjutim, onaj koji se boji Gospoda izbegava prevaznosenje. 309. Nemoj misliti visoko o sebi ukoliko si se udostojio darova, buduci da nemas ni jedno savrsenstvo koje nisi primio od Boga (1.Kor.4,7). I ako ne budes hodio po Njegovim zapovestima i volji, On ce od tebe oduzeti svoje vlasnistvo: tada ces liciti na coveka od koga oduzimaju pero koje tek sto je zamoceno u mastilo. 310. Ma koliko da se prevaznosi u gordosti svoga srca, covek ipak gazi po zemlji iz koje je uzet i u koju ce se vratiti, dok Gospod uzvisuje smirene. 311. Visokoumlje obara, a smirenoumlje donosi pobednicki venac. 312. Smatraj sebe nepotrebnim sasudom cak i ako se pred svojom bratijom pokazes cist kao zlato, pa ces izbeci gordost koja je mrska i Bogu i ljudima. 313. Ako vidis da brat gresi, i ujutro se sretnes sa njim, nemoj ga prezreti, smatrajuci ga gresnikom u svojim mislima, buduci da ne znas da li je, mozda, po tvom udaljenju od njega, i posle svog pada, ucinio nesto dobro i uzdasima i gorkim suzama umilostivio Gospoda. 314. Treba da se uzdrzavamo od osudjivanja [drugih]. Svako od nas treba da se smirava, govoreci za sebe recima Psalma: Bezakonja moja prevazidjose glavu toju i kao tezak teret otezase mi (Ps.37,5). 315. Nemoj mi dati, opsti Vladiko svih, srce koje mrzi poslusnost i otacke pouke. Udalji od mene gorde pomisli, buduci da si zapretio gordima (Ps.118,21). 316. Neka tvoj pogled bude usmeren nanize i neka se srce tvoje ne prevaznosi nad drugima. 317. Ko je od dva pocetnika koji zive sa starcem veci pred Gospodom? Onaj ko je u strahu Bozijem smirio sebe pred svojim bratom. Jer, ne laze Onaj koji je rekao: A koji sebe ponizuje uzvisice se (Lk.18,14). 318. Ko hoce da pomeri kamen, polugu postavlja odozdo, a ne odozgo: tada ce lako pomeriti kamen. To je obrazac za smirenoumlje. 319. I Bogu i ljudima je mrska gordost, a Gospod uzvisuje one koji vole smirenje. 320. U Carstvo nebesko nas ne uvode ni dostojanstvo, ni pocast, ni velicina, nego smirenje, poslusnost, ljubav, trpljenje i blagodusnost. Eto sta spasava coveka. Zar niste culi da je djavo zbog gordosti pao sa neba? Zar niste culi kakve je velike slave bio lisen zbog protivljenja Bogu. 321. Smireni nije tast i ne gordi se, vec sluzi Gospodu sa strahom. Smireni nije uporan u svojoj volji, protivrececi istini, vec se pokorava istini. Smireni ne zavidi uspehu bliznjega, i ne raduje se njegovom neuspehu (padu), vec se raduje sa radosnima i place sa zalosnima. Smireni lisavanja i nesrece ne smatra ponizenjem, niti je nadmen u blagostanju i slavi, vec postojano prebiva u vrlini. Smireni ne postuje samo vise, nego i

187

nize od sebe. Smireni ne pada u razdrazljivost, nikoga ne ozaloscuje, niti se sa kime svadja. Smireni nije samovoljan i ne lenji se cak ako ga i u pola noci pozovu na posao, buduci da se predao u poslusnost zapovestima Gospodnjim. Smireni ne zna za gnev, niti za lukavost, vec u prostoti sluzi Gospodu, ziveci u miru sa svima. Ako cuje prekor, smireni ne ropce, i ako ga udare, ne napusta trpljenje, buduci da je ucenik Onoga koji je za nas pretrpeo krst. Smireni mrzi samoljublje i ne trazi prvenstvo, vec zivi u ovome svetu kao privremeni putnik na brodu. 322. Pazi da te pomisao, nasuprot Pismu, ne nadima ukoliko izucis celo Bozanstveno Pismo. Jer, celo Bozanstveno Pismo nas uci smirenju. Onaj ko misli i radi protivno onome cemu se ucio, pokazuje da je prestupnik. 323. [Budi oprezan] kada te uznemirava duh gordosti, ili vlastoljublja, ili bogatstva i ne zanosi se njime. Naprotiv, stani hrabro naspram napada lukavog i lazljivog duha. Predstavi sebi u mislima stare gradjevine, zastarele slike, oronule rdjave stubove i razmisli gde su njihovi vlasnici i graditelji, te se postaraj da ugodis Gospodu kako bi se udostojio Carstva nebeskoga: Jer je svako telo kao trava, i svaka slava covecija kao cvet travni (1.Pt.1,24). Sta je vise i slavnije od carskog dostojanstva i slave? Pa ipak, i carevi prolaze i slava njihova. A oni koji su se udostojili Carstva nebeskog ne trpe nista slicno, vec u miru i radosti prebivaju na nebu zajedno sa andjelima, bez bolesti, tuge i uzdisanja, u radosti i veselju, hvaleci, proslavljajuci i velicajuci Nebeskoga Cara i Gospoda sve zemlje. 324. Nemoj da te nadima pomisao ukoliko pre svih dodjes na sluzbu Boziju i odstojis do kraja. Jer, visokoumlje je slicno rupi u kojoj se gnezdi zmija i umrtvljuje onoga ko joj pridje. 325. Nemojmo se prevaznositi, vec bolje postanimo smireni. A i kakva je to sila u nama kojom bismo se prevaznosili, kada nas i male poteskoce obaraju na zemlju? Stoga zavolimo smirenje, da se Gospod ne bi udaljio od nas. 326. Neka smirenoumlje bude sa tobom na svakom mestu i u svakom delu. Jer, kao sto telo ima potrebu za odecom (bilo da je toplo ili hladno u kuci), tako i dusa ima svagdasnju potrebu za odecom smirenoumlja. Smatraj da je bolje da hodis go i bos, nego da si obnazen od smirenoumlja. Jer, sam Gospod odeva one koji vole smirenoumlje. 327. Imaj smireni nacin misljenja da se, uzdigavsi se na visinu, ne bi razbio u strasnom padu. 328. Pocetak smirenoumlja je potcinjavanje. Neka ti smirenoumlje bude i temelj i odeca odgovora. Rec neka ti bude prosta i srdacna u ljubavi Bozijoj. Visokoumlje se, pak, ne potcinjava, nema poslusnosti, nema pokornosti i rukovodi se sopstvenim pomislima. Smirenoumlje je, naprotiv, poslusno, pokorno, skromno i odaje cast i malim i velikim. 329. Izabravsi pobozan zivot budi bodar kako ti lukavi pod vidom poboznosti ne bi podmetnuo tudju pomisao, tj. [pomisao] sujete i gordosti, zbog koje ces izbegavati da se trudis zajedno sa bratijom. Radi, kao i druga bratija, i cuvaj svoju poboznost. 330. Ako te bude uznemiravala pomisao samomnjenja, onome koji se bori protiv tebe reci: "Idi dalje od mene, lukava pomisli. Sta sam ja to ucinio ili u kojoj vrlini sam napredovao, te mi ubacujes slicne misli? Sveti su bili kamenjem pobijeni, prestrugani, izmuceni. [a mnogi i] od maca pomrese (Jev.11,37). Sam Vladika svih je radi nas pretrpeo krst, ne mareci za sramotu (Jev.12,2). A kakav cu odgovor ja dati u Dan suda, provodeci svo vreme zivota u gresima". Time ces visokoumlje oterati od sebe. 331. Jedan brat je rekao: "Molio sam se da mi Gospod da pomisao smirenoumlja kako bih, kada mi brat nalozi da nesto ucinim, mogao svojoj pomisli da kazem: "Ovo je tvoj gospodar, [po]slusaj ga", i kako bih, kada mi zapovedi drugi brat, opet govorio: "Ovo je brat tvoga gospodara", te kako bih, kada mi zapovedi dete, najzad govorio: "Slusaj sina svoga gospodara"". Na taj nacin je on, protiveci se tudjim pomislima i uz pomoc blagodati Bozije, bezmetezno radio svoj posao. 332. Neustrasivost radja gordost, a gordost je majka nepotcinjavanja. Smirenoumlje i krotost one koji ih poseduju ucvrscuju u strahu Bozijem, te lice na utvrdjen stub u hramu Bozijem.

188

333. Cuvaj se od demona visokoumlja da ne bi pao u gordost i nepokornost i povredio samoga sebe. Ne treba da se stidis da prebivas u poslusnosti u Gospodu i da svojim rukama cinis dobro. Ta mala pec i zalost koju pretrpis radi Gospoda donece ti vecni zivot. Zamisli da neko mnogo hiljada talanata zlata razmenjuje za jednu drahmu. Isto znacenje ima i svaka zalost monaskog zivota u poredjenju sa buducom zaloscu koja ce zadesiti one koji cine zlo. Ti ustupas nistavno, a daje ti se nesto veliko. Stoga se odreci visokoumlja i tvoj udeo ce biti Gospod. 334. Osobene crte i odlike coveka koji ima istinsko smirenje su sledece: on sebe smatra gresnijim od svih gresnika; smatra da nije ucinio nista dobro pred Bogom; ukoreva sebe u svako vreme, na svakom mestu i u svakom delu; nikoga ne grdi i ne nalazi na zemlji coveka koji bi bio gresniji i nemarniji od njega; uvek sve hvali i proslavlja; nikoga nikada ne osudjuje, ne ponizava, i ne klevece: uvek cuti i bez naredbe ili krajnje nuzde nista ne govori; kada ga pitaju i odluci da govori ili kada ga prisiljava krajnja nuzda govori tiho, mirno, polako, sa stidom i kao da je prisiljen; ni u cemu ne istice sebe za meru; ni sa kim ne spori ni o veri, niti o cemu drugom; ako neko govori dobro, reci ce mu: "Da", a ako govori rdjavo, odgovorice: "Ti znas"; poslusan je i mrzi svoju volju kao nesto stetno; pogled mu je uvek oboren ka zemlji; pred ocima ima svoju smrt; nikada ne praznoslovi; ne vodi prazne razgovore; ne laze; ne protivreci pretpostavljenima; sa radoscu podnosi uvrede, ponizenja i gubitak; mrzi pokoj i voli trud; nikoga ne ogorcava i ne ranjava niciju savest. Takvi su znaci istinskog smirenja. Blazen je onaj ko ih ima, buduci da jos ovde postaje dom i hram Boziji. Bog se raduje zbog njega i on postaje naslednik Carstva. 335. Smirenoumlje se ne sastoji u tome da gresnik sebe smatra gresnikom. Ono se sastoji u tome da onaj ko je svestan da poseduje mnoge i velike [vrline] ne uobrazava da je nesto veliko. Smirenouman je onaj ko je slican Pavlu i koji o sebi govori: Ne osecam nista na svojoj savesti (1.Kor.4,4), ili: Isus Hristos dodje u svet da spase gresnike od kojih sam prvi ja (1.Tim.1,15). Prema tome, smirenoumlje znaci biti veliki po delima i ponizavati se u umu!

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

VI OPSTE POUKE O PODVIZNICKOM ZIVOTU 1. Uzdrzanje jezika je - ne govoriti mnogo, i prazno; ne ogovarati; ne vredjati recju; ne zaklinjati se; ne praznosloviti; ne klevetati druge; ne osudjivati; ne otkrivati tajne i ne zanimati se onim sto nije nase. 2. Uzdrzanje sluha je - vladati sluhom i ne biti pobedjivan pustim metezom. 3. Uzdrzanje ociju je - vladati pogledom i ne ustremljivati pogled na ono sto je gresno-prijatno i sto nije prilicno. 4. Uzdrzanje od razdrazljivosti je - vladati gnevom i ne raspaljivati se odjedanput. 5. Uzdrzanje od pocasti je - ne zeleti i ne traziti proslavljanja i casti; ne prevaznositi se; ne nadimati se i ne mastati visoko o sebi. 6. Uzdrzanje od pomisli znaci - obarati ih strahom Bozijim; ne pristajati uz obmanjivu i raspaljivu pomisao i ne nasladjivati se njome.

189

7. Uzdrzanje u hrani je - ne zeleti i ne traziti mnoga, slatka i skupocena jela; jesti u odredjeni cas; ne predavati se duhu stomakougadjanja; ne podsticati se na halapljivost prijatnoscu hrane i ne zeleti cas jedno, cas drugo jelo. 8. Uzdrzanje u picu je - umereno upotrebljavati ne samo vino, nego i vodu; ne juriti za zadovoljstvom da se piju vesto pripremljeni napici; ne traziti razne napitke; ne piti vina bez potrebe i ne ici na gozbe. 9. Uzdrzanje od porocnog slastoljublja je - ne povladjivati pokretima pohote koji se slucajno podizu; ne pristajati na sramne pomisli; ne ispunjavati volju tela i obuzdavati strasti strahom Bozijim. 10. Sveti oci su nam ostavili prekrasno pravilo za pokajnicke podvige i trudove, govoreci: "Nemoj samo danas da postis, a sutra da pripremas mnoga jela; nemoj samo danas da pijes vodu, a sutra da nabavljas vino; nemoj samo danas nositi vlasenicu, a sutra skupocenu haljinu; nemoj samo danas da budes smiren i krotak, a sutra visokouman i gord; nemoj samo danas da budes tih i poslusan, a sutra nepristojan i tvrdoglav; nemoj se samo danas predavati placu i ridanju, a sutra smehu i ravnodusnosti; nemoj samo danas spavati na goloj zemlji, a sutra na mekoj postelji. Naprotiv, sacuvaj jedno pravilo, ljubljeni, po kome bi mogao da ugodis Bogu i da doneses korist sebi i bliznjemu". 11. Po cetrdeset ili po pedeset godina sveti oci nisu menjali svoje pravilo, tj. prelepo i besprekorno uzdrzanje u odnosu na hranu, govor, spavanje na goloj zemlji, smirenoumlje, krotost, veru i ljubav, negramzljivost, neprekidnu molitvu sa placem i skrusenoscu. Na taj nacin su se oni ocistili. Stoga se Bog i uselio u njih i proslavio ih. 12. Bog se nece useliti u onoga ko sebe ne ocisti od svakog lukavog dela, od necistih pomisli, od porocnih zelja, od gneva, razdrazljivosti, zavisti, gordosti, tastine, mrznje, prepiranja, osudjivanja, praznoslovlja, jednom recju - od svega sto mu je mrsko. I po otreznjenju, on mora da se od svega toga drzi daleko. Stoga, ljubljeni, ocistimo sebe da bi se Bog uselio u nas i da bismo se udostojili Njegovih obecanja. 13. Ako hoces da znas sta se nalazi u tvome srcu, posmatraj: zelja da nas hvale sluzi kao znak da smo tasti; zelja za prijatnom hranom znaci da smo stomakougodnici; nemar otkriva da smo lenji; gramzljivost pokazuje da ne volimo Hrista; zavist objavljuje da u nama nema ljubavi; zadovoljstvo sa kojim osudjujemo druge obznanjuje da smo puni mrznje. Tako nevidljiva dusa preko telesnih dela postaje vidljiva, tj. pokazuje da li je dobra ili zla. 14. Najnezadrziviji propovednik onoga sta voli i cemu se privija srce jeste jezik. Ustima se otkrivaju tajne nasega srca. Kada su usta otvorena i kraj njih nema straze, nasa rec izlazi bez rasudjivanja i izbacuje napolje sve sto je u srcu. Zbog toga, ako hoces da saznas pomisli srca pazi na usta. Od njih ces saznati o cemu se brine i stara srce: o zemaljskom ili nebeskom, o duhovnom ili telesnom, o zadovoljstvu ili uzdrzanju, o mnogom sticanju ili negramzljivosti, o smirenju ili visokoumlju, o ljubavi ili mrznji. Iz skrivnice srca usta nude jela onima koji dolaze. Ono cime je zauzet jezik pokazuje sta srce voli - Hrista, ili nesto od ovdasnjeg. 15. Nasa dusa je po prirodi dobra. Ona se preobraca u zlu po slobodnom proizvoljenju. Strasti nisu prirodne. One se privijaju i razvijaju zlim proizvoljenjem. I navika ih cini mocnim kao sto je mocna priroda. Priroda je ropstvo, a navika proizvoljenje. Buduci slobodno, proizvoljenje je kao neki zemljodelac koji u nasu prirodu usadjuje i zle i dobre navike, kako mu je ugodno. Priroda je zemlja koju obradjujemo, proizvoljenje je zemljodelac, a Bozanstvena Pisma - savetnici i ucitelji koji naseg zemljoradnika uce koje zle navike treba da iskoreni, i koje vrline da zasadi. 16. Ma koliko bio bodar i revnostan, bez ucenja Bozanstvenih Pisama nas zemljoradnik nece biti sposoban ni iskusan. Zakon Bozanstvenih Pisma mu daje razumevanje i silu, a istovremeno od svojih grana - i korisne vrline koje treba da nakalemi na drvo prirode: veru, nadu, ljubav, znanje, revnost i slicno. Ukoliko, pak, usled svoga visokoumlja, resi da ostavi svoga ucitelja i savetnika, tj. Bozanstvena Pisma, nas zemljoradnik ce poceti da gresi i da prirodi kalemi ono sto joj nije svojstveno: neverje, neznanje, mrznju, zavist, gordost, tastinu, slavoljublje, stomakougadjanje, svadju, protivljenje i slicno. Jer, ostavljajuci Zakonodavca, on i sam biva ostavljen. Medjutim, ako

190

se pokaje, osudi samoga sebe i pripadne Zakonodavcu, govoreci: "Sagresio sam sto sam te ostavio", Zakonodavac ce ga, po covekoljublju koje mu je svojstveno, brzo primiti, dati mu razumevanje i potrebnu snagu da opet obradjuje njivu svoje prirode, da iskorenjuje rdjave navike i da umesto njih zasadjuje dobre vrline. Osim toga, On ce mu jos dati vence i obasuti ga pohvalama. 17. Zbog cega si se odrekao sveta, ako jos uvek trazis svetska uzivanja, umesto golotinje istuci odecu, i umesto zedji - vino? Pozvan si da se boris, a ti hoces bez oruzja da izadjes u borbu sa neprijateljem: umesto da bdis ti se pogruzavas u san, umesto da places i tugujes ti se predajes smehu i umesto da volis ti se hranis mrznjom prema bratu. Ti si pozvan da se potcinjavas, a ne da se protivis. Pozvan si da nasledis Carstvo nebesko, a ti mislis o zemaljskom, umesto smirenoumlja i krotosti ispoljavajuci nadmenost i gordost. 18. Mi smo duhovni trgovci, bratijo, i licimo na svetske trgovce. Trgovac svaki dan broji dobitak i gubitak. I ako je pretrpeo gubitak on ulaze trud kako bi nadoknadio stetu. Tako i ti, voljeni, svaki dan i ujutro i uvece marljivo ispitaj kako stoji sa tvojom trgovinom. Usavsi uvece u hram svoga srca, ti napravi obracun i pitaj samog sebe: "Nisam li necim prognevio Boga? Nisam li rekao praznu rec? Nisam li bio nemaran? Nisam li ozalostio brata svoga? Nisam li koga osudio? Nije li za vreme pevanja Psalama moj um mastao o necem svetskom? Nisu li se u meni radjale plotske zelje, i nisam li se sa zadovoljstvom bavio njima? Nisam li dozvolio da me savladaju zemaljske brige". I ukoliko si u bilo cemu od navedenog pretrpeo stetu, postaraj se da nadoknadis izgubljeno. Zatim uzdisi i placi kako ne bi ponovo pao u isto. Ujutru se, pak, opet pozabavi samim sobom i pitaj se: "Kako je prosla noc? Da li sam ove noci stekao kakav dobitak od svoje trgovine? Da li je moj um bdio zajedno sa telom? Da li su tekle suze iz mojih ociju? Nisam li bio savladan snom za vreme pravljenja metanija? Nisu li mi na um dolazile lukave pomisli i nisam li se sa zadovoljstvom zanimao njima". I ako si bio pobedjen bilo cime od navedenoga pobrini se da se iscelis, te postavi strazu kod srca svoga kako opet ne bi pretrpeo isto. Ako budes marljiv na taj nacin u potpunosti ces sacuvati svoju trgovinu. Osim toga, postaces ugodan svome Gospodu i sebi ces doneti korist. 19. Pazi na sebe i ne prepustaj se lenjosti. Jer, predavanje lenjosti jeste pocetak pogibli. Ugledaj se na pcelu i udji u njenu divnu tajnu kojom ona sa cvetova koji su rasejani po zemlji sakuplja svoj plod. Pronikni svojom mislju u tu neznatnu tvar. Cak i kad bi se sabrali svi zemaljski mudraci i svi svetski filosofi njena mudrost bi ostala neodgonetnuta. Videci njene trudove i svaki razuman covek proslavlja Boga Tvorca sto iz tako malog stvorenja proizlazi toliko [mnogo] mudrosti. Slicno tome i ti, voljeni moj, budi kao pcela, te iz Bozanstvenih Pisama sakupi bogatu i neukradivu riznicu i posalji je na nebo [ispred sebe]. 20. Monah je slican vojniku koji ide u borbu. On sa svih strana punim naoruzanjem ogradjuje svoje telo i ostaje bodar do same pobede. On je uznemiren zbog mogucnosti iznenadnog napada, te pazi da mu se ne desi da zbog neopreznosti dopadne u zarobljenistvo. I monah koji dospe do raslabljenosti i lenjosti postaje lak plen neprijatelja. Jer, neprijatelj mu ubacuje neciste pomisli koje on sa radoscu prima: pomisli visokoumlja i tastine, zavisti i osudjivanja, stomakougadjanja i mnogog spavanja, i iznad svega - ocajanja. Medjutim, ako je uvek bodar, monah ce na sebe privuci pomoc blagodati Bozije. Njega Bog poucava kako da mu ugadja. On postaje vredan pohvale od Boga i slavitelj Boga. Onaj ko sebe posmatra u ogledalu istovremeno je i posmatrac i posmatrani. Isto je i sa blagodacu: ako sebi nadje uspokojenje u coveku i useli se u njega, ona ga proslavlja i sama se njime proslavlja. 21. Bez blagodatne pomoci srce ne moze da pronadje dovoljno snage da se ispuni umilenjem kako bi se na dolican nacin ispovedilo Vladici. Naprotiv, bez te pomoci covek je bedan i oskudan u savrsenstvima, kao sova medju rusevinama (Ps.101,7), i u njemu se nastanjuju neciste i mrske pomisli. Zbog toga je covek obavezan da privuce blagodat kako bi ga prosvetila. Covekova je obaveza da ocisti sebe i da uporno trazi da se blagodat nastani u njemu i da mu pomaze. Uz pomoc blagodati on ce uspeti u svakoj vrlini. Prosvecen njome, on ce biti u stanju da shvati raznolikost i lepotu blaga buducega veka.

191

Blagodat za njega postaje stena i utvrdjenje, cuvajuci ga od ovoga veka za zivot veka koji dolazi. 22. Postaraj se da steknes savrsenu vrlinu, ukrasenu svim onim sto Bog voli (tj. ljubav). Ona se imenuje jedinstvenom vrlinom i u sebi smesta svu lepotu i svu raznovrsnost [ostalih] vrlina. Carska kruna ne moze biti nacinjena bez dragocenog kamenja i odabranih bisera. Tako ni ona ne moze postojati bez lepote raznih vrlina. Ona je u potpunosti slicna carskoj kruni. Ako joj nedostaje jedan kamen ili biser, carska kruna ne moze sijati na carskoj glavi. Tako se ni ova jedinstvena vrlina ne moze nazvati savrsenom ukoliko joj nedostaje neka lepota drugih vrlina. 23. Ona je jos slicna prijatnim jelima koja se pripremaju sa svim odabranim zacinima, ali i sa solju. Skupocena jela nisu prikladna za upotrebu i nisu ukusna ako u njima nema soli. Tako i ova vrlina nije nimalo privlacna (cak i ako je ukrasena lepotom razlicitih vrlina) ukoliko joj nedostaje ljubav prema Hristu i bliznjemu. 24. Ona je jos slicna savrsenom i prelepom azbucnom redu u kome su slova razdvojena i ukrasena. Medjutim, on postaje u potpunosti neupotrebljiv ukoliko mu oduzmemo makar jedno slovo. Tako je i sa ovom vrlinom: ako bude lisena makar jedne od ostalih vrlina, ona u potpunosti postaje beskorisna. 25. Ona je jos slicna velikom orlu koji visoko leti. Videvsi hranu u zamci, on sa svom silinom nalece na nju. I zeleci da uhvati plen, on se sam zaplice krajevima noktiju. I zbog te sitnice sva njegova snaga postaje svezana. Celo njegovo telo se nalazi slobodno izvan zamke, pa ipak je sva njegova sila okovana zamkom. Na slican nacin i ova vrlina umire, malaksava i gine ukoliko je svezana bilo cim zemaljskim. Ona vec nije u stanju da uzleti na visinu, buduci da je prikovana za zemlju. 26. Ima ljudi koji se pogruzavaju u dubinu kako bi pronasli dragocen i odlican biser. Nasavsi ga, oni isplivavaju na povrsinu i nagi se ustremljuju na obalu sa velikim bogatstvom. Tako se i ti obnazi od svih zitejskih necistota i obuci u ovu vrlinu. Ukrasivsi se njome, budi bodar dan i noc kako je ne bi svukli sa tebe. Dusu koja je poseduje ne moze pokolebati nikakva nevolja, ni glad, ni nagota, ni uninije, ni bolest, ni siromastvo, ni gonjenje, niti kakvo drugo djavolsko iskusenje. Ukoliko je bodra, ona ce jos vise uzrasti i uvencati se, neprestano napredujuci po Bogu i prosvecujuci se. Ni sama smrt joj ne moze uciniti zlo. Naprotiv, po izlasku iz tela andjeli je sa likovanjem primaju na nebo i privode Ocu svetlosti. 27. Zbog nje se raduje Otac i Sin sa Duhom Svetim. Otac se raduje zbog toga sto ga je zavolela i sto nije volela nikoga osim Njega. Jedinorodni Sin Njegov se raduje stoga zato sto je zudila za Njim i nije stekla nikoga osim Njega. Duh Sveti se raduje stoga sto je postala Njegov sveti Hram, i sto se uselio u nju. Zbog nje se raduju nebesa i sile nebeske, i jednodusno se klanjaju i proslavljaju Oca i Sina i Svetoga Duha. Oni vide da je ona ukrasena andjeoskom vrlinom u svoj lepoti pravednosti. Raduje se zbog nje i raj zbog toga sto ga je nasledila. Slava i cast jedinome blagome i covekoljubivome Bogu koji nam, po blagosti svojoj, daruje Carstvo svoje. 28. Budimo bodri i potrudimo se za ovo kratko vreme. Vece je blizu. Nagradodavac ide sa velikom slavom da svakome da po delima njegovim. Budite pazljivi kako neko od vas posle uspeha ne bi postao nemaran i izgubio neizmernu Spasiteljevu nagradu. Monah je slican zasejanoj njivi koja, primivsi obilje vlage od plodonosnih kisa i rosa, donosi plod veselja. I kada dodje vreme sazrevanja ploda ona zemljoradnika dovodi u veliku brigu zbog opasnosti da je grad i divlje zveri ne opustose. A kada dobije nagradu u zetvi i sabere poznjevene plodove u zitnicu, zemljoradnik se raduje i veseli, blagodareci Boga. Slicno tome je i monah duzan da, dok je jos u ovome telu, brine o vecnom zivotu, trudeci se u podvigu do poslednjeg dana kako zbog nerada ceo svoj podvig ne bi ucinio beskorisnim. Zavrsivsi, pak, podvig i, slicno zemljoradniku, prenevsi na nebo plodove svojih trudova, on postaje radost i veselje za andjele. 29. Zamisli da neko stoji pred carem i razgovara sa njim. Na poziv, pak, sluge, on ostavlja divan i slavan razgovor sa carem i pocinje da prica sa robom. Njemu je slican i onaj ko razgovara za vreme pevanja Psalama. Shvatimo, voljeni, pred kim stojimo. Kao sto andjeli, stojeci sa velikom strahom, slavoslove Tvorca, tako smo i mi duzni da sa

192

strahom stojimo za vreme pevanja Psalama. Neka se ne desi da su samo nasa tela prisutna, a da se um predaje mastanju. 30. Tri vrste dela umnozavaju zlo, i cetvrta se ne pribra-ja broju dobrih: ako mladi ne slusaju; ako starci zavide uspesi-ma mladjih; ako pobozni pristaju na nepristojna dela, i ako na-stojatelj, zbog svog deznanja, pritesnjava i opterecuje bratiju. 31. Tri vrste dela umnozavaju dobro, i cetvrta je ugodna pred Gospodom i ljudima: ako je bratija jednodusna u krotosti i u pravdi; ako brat brata poucava strahu Gospodnjem; ako su mladji potcinjeni starijima kao svojim gospodarima, i ako nastojatelj ljubi svoju bratiju kao sebe samoga, istinski se brinuci o spasenju njihovih dusa. 32. Ako vidis onoga koji necim trguje, reci u sebi: "Ze-leci prolazno i sabirajuci trulezno bogatstvo ovaj covek toliko trpi. Zbog cega si onda, duso moja, nemarna za ono sto je neprolazno". Ako vidis one koji se medjusobno optuzuju reci u sebi: "Ovi ljudi ulazu toliko truda i spore se medju sobom zbog onoga sto ni malo nije korisno. Zar ti, duso moja, buduci duzna mnostvo talanata, neces utoliko pre pripasti Bogu, istuci da ti se oprosti tvoj dug". Ako vidis one koji od gline grade kucu, reci u sebi: "Ovi ljudi, gradeci kucu od gline, upotrebljavaju sav svoj trud da zavrse delo. Zar ces ti, duso, biti nemarna za vecne obitelji". Medjutim, da ne bih, govoreci zasebno o mnogom, produzio rec, reci cu: "Sve sto vidimo u zivotu, tj. svetovne misli i svetovna rasudjivanja, zamenimo sa duhovnim, te cemo, uz pomoc blagodati, neminovno steci korist". 33. Sta je monah? Monah je slican coveku, koji je, padajuci sa visine, naisao na konopac koji visi nad zemljom i uhvatio se za njega, te visi i neprestano vapije Gospodu za pomoc, znajuci da ce, ako oslabi i ispusti uze iz ruku, pasti i umreti. 34. Zbog toga sto, Gospoda radi, necemo da pretrpimo male nevolje, mi nevoljno upadamo u mnoge i teske skorbi. Zbog toga sto, Gospoda radi, ne zelimo da ostavimo svoju sopstvenu volju, mi sami sebi pripremamo dusevnu stetu. Zbog toga sto, Gospoda radi, ne podnosimo da smo u potcinjenosti i ponizenju, mi sami sebe lisavamo utehe pravednih. Zbog toga sto ne slusamo pouke, koje nam daju Gospoda radi, mi postajemo podsmeh demonima. Zbog toga sto ne primamo kazne koje nam salje promisao Boziji, nas ocekuje kotao u kome nece biti utehe. 35. Lukavi neprijatelj je na razne nacine u svakoga od nas naliva svoje otrove i svojim spletkama saplice svakoga. Jedan je odrzao post, ali se predaje nadmetanju i zavisti. Drugi se uzdrzava od sramnih zelja, ali je svezan tastinom. Jedan je napredovao u bdenju, ali se zapleo u mreze osudjivanja. Drugi se cuva od osudjivanja, ali je pun neposlusnosti i protivljenja. Jedan se uzdrzava od hrane, ali tone u gordost i nadmenost. Drugi je neumoran u molitvi, ali ga savladjuju gnev i razdrazljivost. [I opet], neko je uspeo u necemu malom i prevaznosi se nad onima koji su nemarniji od njega. Svakoga je greh svezao na jedan ili na drugi nacin i nema razumnoga. 36. Mi ne vodimo borbu sa vidljivim ljudima. Od njih bismo mogli da se sakrijemo. Oni koji ratuju sa nama su nevidljivi. Stoga su nemarni u velikoj opasnosti, dok pobednici dobijaju veliku nagradu. Nemojmo nevesto stupiti sa njima u borbu, pa cemo ih pobediti. Navescu primer: ako nas neprijatelj pobudjuje na stomakougadjanje, napadnimo ga postom; ako u nama razdrazuje pohotu prema zenama, drzeci se trpljenja savladajmo osecanje i on ce odmah pobeci od nas; ako nas pobudjuje na gnev, naoruzajmo se mirom; ako nas dovodi do razdrazljivosti, uhvatimo se za krotost; ako u nama rasplamsava mrznju, prilepimo se za ljubav; ako nas podstrekava da trazimo pocasti, potrazimo ponizenje; ako nas podstrekava na trazenje slave, uhvatimo se za svoju nistavnost; ako nas u masti podize na visinu, naslikajmo pred sobom Gospodnje smirenje. Neprijatelj nece izdrzati ukoliko mu se na taj nacin budemo protivili. On ce pobeci, a nama ce se vratiti blagodat. 37. Pazi na sebe, ti koji si zavoleo podviznistvo, kako tvoji dani ne bi prosli u rasejanosti. Ne pustaj u sebe lukave pomisli kako tvoja snaga ne bi iznemogla u borbi sa neprijateljem. Svagda u umu drzi svog najsladjeg Vladiku kako bi tvoj podviznicki zivot bio uvencan. Ukrepi svoj podvig, buduci da ce ubrzo nastupiti dan u koji ce se oni koji se trude uvencati, a nemarni - raskajati. Stici vrlinu dok jos imas vremena: stici poboznost oku svome, istinu sluhu svome, reci zivota jeziku svome, posecivanje nemocnih nogama svojim, lik Gospoda tvoga u srcu svome; napredak u celomudrenosti udovima svojim.

193

Tako ces se udostojiti velike casti pred andjelima i ljudima. Bezdusno drvo se postuje ako na sebi ima izobrazen lik smrtnoga cara. Utoliko ce vise i u sadasnjem i u buducem veku biti cenjena dusa koja u sebi ima Boga. 38. Dodjite, prijatelji moji, pripadnimo Gospodu i istimo da nam daruje prosvecenje duse kako bismo razumeli spletke neprijatelja, protivnika naseg, kome je mrsko sve sto je dobro. Jer, on ce nam na put postaviti spoticanja, sablazni, stetu, rasejanost ovoga veka, telesno zadovoljstvo, nadu na dugotrajnost sadasnjeg zivota, strah za vreme podviga, lenjost u molitvi, san i telesni pokoj za vreme pevanja Psalama. I koliko je on revnostan, toliko smo mi bezbrizni. I sto se on vise dovija lukavstvom, tim vise smo mi nemarni, premda znamo da su nasi dani skraceni i da dolazi Gospod slave. 39. Mi smo dali zavet da cemo prinositi plod zivota. Medjutim, nasem plodu nedostaju suze, koje bi ga dovodile do zrelosti. Mi nemamo skrusenost i suznih uzdisaja kojim on cveta. Mi nemamo smirenja koje bi ga zasenilo od velike vrucine. Nama nedostaje negramzljivost koja bi ga razresavala od obremenjenosti onim sto mu je protivno. Mi nemamo ljubavi Bozije, tj. cvrstog korena koji podupire plod. Mi nemamo bezbriznost prema zemaljskom, nemamo bdenje, nemamo bodar um, nemamo trezvoumlje u molitvi. Umesto tih prelepih i dobrih vrlina u nama postoji sve sto im je protivno: postoji jarosni gnev i razdrazljivost zbog kojih obilni plod postaje neupotrebljiv; postoji gramzljivost koja ga pritiskuje dole; postoji veliko uninije. Da li ce sve te rdjave sklonosti dopustiti da on sazre kao sto treba i da postane upotrebljiv za Vladiku? 40. Da bismo videli nacin zivota [podviznika] i da bismo se ugledali na njega i na njihovu revnost da hitaju ka nagradi nebeskog prizvanja (Fil.3,14), mi treba tacno da uvidimo savrsenu i tacnu veru kod jednoga, nadu na Boga kod drugoga, ljubav prema Bogu i bliznjemu kod treceg, te strah Boziji sa kojim cetvrti stoji na svojoj strazi, cuva sebe od svakoga lukavog dela, te vodi neporocan i besprekoran zivot, koji svi hvale zbog cistote i neporocnosti. 41. Osim toga, primeti kako drugi [podviznik], koga neprijatelj napada preko razlicitih strasti, u molitvi pribegava Bogu, kako se sa skrusenoscu i ljubavlju prilepljuje uz Njega, dobija blagodatnu pomoc i izbavlja od necistih i nepotrebnih pomisli, kako se sa velikim placem, suzama i uzdasima kaje zbog svojih dela, sa tugom oplakujuci svoje grehe, ispovedajuci se Bogu u molitvama i bdenjima, zlopateci se u postu, uzdrzanju i nevoljama, i starajuci se da se njihovom pomocu spase. Tako se i staraj da se boris do smrti, kao istinski vojnik, drzeci u misli da je podviznistvo ozbiljno delo, i da se spasenje postize jedino velikom revnoscu. 42. Ugledaj se na one koji projavljuju savrseno odricanje od sveta, pa ces se lako popeti na visinu vrline. Potrudi se da se revnosno ugledas na onoga ko se drzi savrsene negramzljivosti, ko sve ostavlja i trudi se da svoj um oslobodi od svake zemaljske brige kako bi bez rasejanosti vrsio molitve i kako nikakva pomisao i nikakva briga ne bi prekidala njegovu molitvu. Onaj ko se sa cistim srcem, ljubavlju i suzama moli Bogu u svome umu, kao u ogledalu odrazava samoga Boga. To neprocenjivo blago se stice siromastvom, bedom i teskobnim zivotom. Jer su uska vrata i tesan put sto vode u zivot (Mt.7,14). 43. Nacinom svoga zivota podrazavaj svete: nekog u poboznosti i strahu Bozijem, nekog u smirenoumlju, nekog u samoponizavanju i samoosudjivanju, nekog u bezmolviju, nekog u krotosti, nekog u blagodusnom trpljenju, nekog u popustljivosti i miroljublju, nekog u druzeljublju i jednomislenosti, nekog u trezvoumlju i rasudjivanju, nekog u prijatnom ophodjenju, ljubaznosti i snishodljivosti, nekog u oprastanju uvreda, hrabrosti i velikodusnosti, nekog u podvizima i poslusanju, nekog u rukodelju i sluzenju bratiji, nekog u revnosti i plamenosti duha, nekog u savrsenom odricanju od sveta i u svakodnevnom samoraspinjucem umiranju, nekog u postojanosti duha i istinoljublju, nekog u celomudrenosti i devstvenosti. Osim toga, kod nekog se ugledaj na milostivost i gotovost da pomogne, kod nekog na tihu narav i dobrotu, kod nekog na saosecanje i milosrdje, kod nekog na bespristrasnost i pravosudje, kod nekog na izbegavanje samoisticanja i skromnost, kod nekog na zadovoljstvo malim i umerenost; kod nekog na prostotu i iskrenost, kod nekog na neprestanu molitvu, na pevanje Psalama i potoke suza. Kratko receno, kod svih uoci crte bogougodnog zivota i podrazavaj im.

194

44. Pobrinemo se da gledamo na ono sto je gore, da mislimo na ono sto je gore, da se uvek secamo onoga sto je gore, da se svecelo priljubimo uz gornje i da budemo sa njim u neprestanom opstenju. I nikako ne skrecimo svoj pogled na ono sto je dole gde su zadovoljstva, gde su pohote ovog lukavog i mrtvog veka. Prekrasno je uvek ocima srca gledati na ono sto je gore. Na sve nacine treba da pazimo da u zenicu oka ne upadne lukava pomisao ili nesto sto nije Bogu ugodno kako se ne bi pomracio um. 45. Mi treba da se neprestano molimo da nas Gospod izbavi od neprijateljskih zamki. Jer, pomisli nas napadaju ne samo kada usamljeno sedimo u keliji, nego i kada se sastajemo u domu Gospodnjem. One cine da i na muska tela gledamo necisto. Putem mastalackih pomisli ta zmija nas dovodi do najsramnijeg dela. Ona seje neku zbrku pomisli kako bismo pali u rasejanost i kako ne bismo mogli cistim umom paziti na preciste Tajne Spasitelja nasega - Boga. Uostalom, onaj ko se uzdrzava cuvanjem ociju i umnom paznjom najzad pobedjuje uz sadejstvo blagodati Bozije. Stoga treba sa svom budnoscu da cuvamo svoje srce i svoja osecanja. Mi u ovome zivotu, naime, vodimo veliku borbu, a nas neprijatelj je besan. 46. Ne treba izbegavati borbu. Kako ce se, medjutim, boriti onaj ko je u miru sa strastima, ko se vec prodao u ropstvo grehovnim slastima i sa radoscu placa danak mucitelju? Jer, gde je neprijateljstvo, tamo je i sukobljavanje. Gde je sukobljavanje, tamo je i borba. Gde je borba, tamo su i venci. Onaj ko hoce da se oslobodi od gorkog ropstva neka stupi u rat sa djavolom. Postavsi pobednici u toj borbi, sveti su se udostojili nebeskih blaga. 47. Ko hoce da se oslobodi od neprijateljske poruge i da se izbavi od gorkog robovanja treba da se suprotstavi volji tog tiranina i da vodi sa njim rat iz ljubavi prema Spasitelju. Jer, opit hrabre borbe ce se pokazati kada mu sa raspolozenjem srca, a ne samo ustima, kazu: "Necemo poslusati tvoj glas, djavole, i vise necemo da sluzimo tvojim pohotama". Medjutim, za vreme borbe treba uznositi molitveni glas ka Bogu da posrami one koji zele zlo slugama Njegovim. Neka tada najsvirepiji mucitelj sedmorostruko razgori pec pohote. Onaj ko se nada na Gospoda brzo ce ugledati kako se ta pec pretvara u rosu, a mucitelj koji je ranije zadavao strah pocece sam da trepti pred njim. 48. Neko od svetih je rekao: "Misli o dobru da ne bi mislio o zlu, buduci da um ne moze biti prazan". Stoga posvetimo svoj um poucavanju u recima Bozijim, molitvama i dobrim delima. Jer, zanimanje sujetnim delima radja rdjava dela, a zanimanje dobrim delima radja dobri plod. 49. Ako nemas vidljivih suza stekni makar skrusenost u srcu. Jer, i medju suzama postoji razlika. Medjutim, blazen je onaj ko u svojoj dusi, kao u ogledalu, sagledava Gospoda i ko, zajedno sa suzama, izliva slavoslovlje pred Njegovom blagoscu. Jer, njegova molitva ce biti uslisena. 50. Ako hoces da postanes izabrani sasud napreduj u poslusnosti svome nastavniku u Gospodu i u smirenoumlju. Zivot svetih je postao svetao buduci uzvelican poslusanjem. Isus Navin se zbog savrsene poslusnosti Mojsiju udostojio dara da bude njegov prejemnik. Nalazeci se u poslusnosti kod svestenika Ilije, Samuilo se udostojio da cuje glas Boziji. Jelisej je zbog poslusnosti zadobio dvostruku blagodat svoga ucitelja. Sam Bog Slovo je, postavsi covek, provodio zivot u smirenju i poslusnosti, kao sto govori jevandjelist: I bese im poslusan (Lk.2,51). A apostol je jos rekao: Unizio je sebe i bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). Poceo si sa dobrom zeljom: stoj cvrsto kako bi te Gospod uzvisio sa krotkima i smirenima u Carstvu nebeskom. 51. Prebivajuci u poslusanju duhovnim ocima, jedan brat je dosao drugom i rekao: "Hocu da odem od duhovnih otaca i da bezmolstvujem samostalno". Drugi mu je kao odgovor izlozio pricu. Jedan covek je imao sina i dao ga u ruke jednom zanatliji da bi ga naucio svom zanatu. Decak je bio nepazljiv prema poslu. I kroz nekoliko dana on ode ocu svome i rece: "Oce, uzmi me od ucitelja. Samostalno cu se mnogo bolje nauciti tom zanatu". Medjutim, otac mu je rekao: "Ako se, uceci se kod drugih, nicemu nisi naucio uz njihovo rukovodstvo, kako ces sam moci u necemu da uspes? Vidim da si se lose ucio svome zanatu, i bojim se da sam se uzaludno trudio oko tebe. Stoga se prihvati svoga posla kako treba. Navikni se na njega pod rukovodstvom zanatlije da bi, postavsi

195

iskusan, mogao da zivis". Tako i mi, brate, nemojmo da se trudimo da sa sebe zbacimo jaram poslusanja u Gospodu kako ne bismo ostali neiskusni u delu ugadjanja Bogu i kako ne bismo bili bespomocni kada padnemo u iskusenje. 52. Kada pobedimo strasti i iz sebe iskorenimo svako pristrasce prema ovome svetu, blagodat Svetoga Duha ce, nasavsi pokoj u nama, prosvetiti nasa srca kao pripremljenu svetiljku koja obiluje uljem i koja je snabdevena fitiljem. Medjutim, ako smo mi jos [uvek] zarobljeni strastima i pogruzeni u njima, bicemo slicni svetiljci bez ulja i fitilja, i sedecemo u tami. Pobrinimo se da se pripremimo za primanje umne svetlosti. Istimo duhovni zivot kako bi nam se prosvetio i um (stavsi pod vlast Duha Svetoga) i telo (postavsi pricesnik Duha). 53. Prica. Dva coveka su posla u grad koji se nalazio na udaljenosti od trideset stadija. Prosavsi dva-tri poprista, oni su na putu sreli senovit sumarak kojim je tekao potok i u kome je bilo mnogo prijatnih mesta. Putnici su dosli na to mesto i jedan je, zeleci da sto pre vidi grad, brzo prosao, a drugi se zaustavio da pogleda i ostao. Pogledavsi ga, i on je hteo da podje u grad, ali se uplasio zege i zadrzao u senci drveta. Medjutim, dok se on nasladjivao prijatnoscu mesta, izadje zver iz luga, uhvati ga i odvuce u svoju jazbinu. Drugi [covek], koga nije prevarila lepota mesta, pak, sretno stize u grad. Evo sta znaci ova prica: dva coveka su oni koji stupaju na put blagocasca i koji su poceli da se podvizavaju. Privlacno mesto na putu je svet sa svojim obmanama. Onaj koji je prosao pored oznacava one koji ni na cemu ne zaustavljaju svoju paznju, vec zure prema cilju radi nagrade nebeskog prizvanja Bozijeg u Hristu Isusu (Fil.3,14). Onaj, pak, ko je bio zanesen mestom oznacava one koji su, zaboravivsi svoj cilj, svoj um od onoga sto se ne vidi okrenuli ka vidljivom. Zega je trud oko vrline. Covek koji se zadrzao na mestu i postao plen zveri oznacava one koje pomisli zaustavljaju ia zemaljskim zeljama. Iz njih nastaje greh koji, slicno divljoj zveri, izjeda coveka, kao sto je napisano: Zelja zatrudnevsi radja greh, a greh ucinjen radja smrt (Jk.1,15). Stoga bezimo od svetovnih pohota da ne bismo ponovo postali robovi greha. 54. Izbegavaj beskorisne razgovore da ne bi pao u sramne pomisli. Dobra rec je korisna za dusu, a zla je razvraca, kao sto je apostol rekao: Zli razgovori kvare dobre obicaje (1.Kor.15,33). 55. Kada vidis nemarne ljude koji su ostareli u monastvu treba da si oprezan i da pazis da ne podjes istim putem. Isto tako, i kad steknes uzdrzanje [treba da pazis] da se ne prevaznosis nad njima. Inace ces visokoumlju prepustiti pobedu nad sobom. Poslusaj onoga koji kaze: Pazi na sebe, i revnosno cuvaj svoju dusu. 56. Nemoj svakom coveku otkrivati svoje pomisli, nego samo onima za koje si saznao da su duhovni. Jer, mnogo je djavolskih mreza. Nista ne skrivaj od duhovnih ljudi da se neprijatelj ne bi ugnezdio u tebi, nasavsi sebi pogodan kutak. Medjutim, sa telesnim ljudima se nemoj savetovati. 57. Treba izbegavati beskorisne razgovore i ne druziti sa onima koji ne brinu o strahu Bozijem. Oni, naime, ne govore nista korisno, niti ista rade za Gospoda, niti govore o vrlini, niti o poboznosti, niti o cistoti. Njihove reci su smrtna mreza, njihovi saveti - bezdan ada, a njihovo drustvo - dusevna steta. 58. Pazi da ne izgubis smelost pred Gospodom zbog ljudske slave ili casti, ili zbog hrane. ili pica ili odece. Jer, sve to podleze trulezi. Svacija se, pak, dela zapisuju, bilo dobra, bilo zla. Mislite o onome sto je gore, a ne sto je na zemlji (Kol.3,2) da biste dobili obecanje Oca nebeskoga. 59. Vojnici zemaljskoga cara prolivaju krv da bi ugodili svome caru. Ti, medjutim, nemas potrebe da prolivas krv, nego samo nemoj dozvoliti da te savlada greh kako ne bi donosio plod smrti (Rim.7,5). Budi bodar, brate, budi bodar i prebivaj u trudu. Bog nije nepravedan i nece zaboraviti tvoj trud. Zbog teskobe koju trpis, sedeci u keliji, tebi ce zasijati svetlost istine. Bori se dobrim podvigom vere (1.Tim.6,12) kako bi mogao da se, odrzavsi pobedu nad neprijateljem, bez stida poklonis Caru Slave. Jer, Gospod ne vencava samo one koji su umrli od maca, i koji su postradali od mucitelja, nego i one koji su se pokazali iskusni u podvigu i u ljubavi. Kao sto su prvi trpeli porugu Gospoda radi, tako su i poslednji Gospoda radi trpeli tegoban zivot i podviznistvo.

196

60. Pazi na sebe i neka se ne nadje lukava rec u srcu tvome. Nemoj pristajati na lukavu pomisao. Od toga je postradao neko od drevnih sakrivsi u svoj sator nesto od onoga sto je bilo prokleto (Is.Nav.7,1-26). Slicno je postradao i Gijezije, ucenik proroka Jeliseja. Oni ne samo da se nisu sakrili od Boga, vec ni od ljudi. Oni su izvrsili prestup u tajnosti, ali su bili kaznjeni javno. Jednoga je sav narod zatrpao kamenjem, a drugi je nasledio gubu (4.Car.5,27). Jer, ne laze onaj koje rekao: Bog se ne da obmanjivati. Jer sto covek poseje ono ce i poznjeti (Gal.6,7). 61. Zbog cega nas neprijatelj savladjuje? Zbog cega se u nama umnozavaju strasti? Zar ne zbog nase nepokornosti? Kada nas uce mi smo nepazljivi; kada nas izobicavaju radi ispravljanja pogresaka mi se protivimo. Od ljudi se skrivamo, a o Bogu ne brinemo. Strasna zmija stavlja u nas mudrost kako bismo recima pobedili one koji hoce da nas isprave. Zbog toga se greh, nemajuci protivnika, u nama umnozava. 62. Pocetak duhovnog razvrata u monahu su smeh i slobodno ponasanje. Ukoliko to ugledas u sebi, monase, znaj da si pao u dubinu zla. Nemoj prestajati da molis Boga da te izbavi od te smrti. Smeh i slobodno ponasanje bacaju u sramne strasti ne samo mlade monahe, nego i starce. O slobodnom ponasanju neko od svetih je rekao: "Sloboda u ponasanju je slicna vrucem vetru. Ona unistava sav plod monaha". Cuj nesto i o smehu: smeh lisava coveka blazenstva koje je obecano onima koji placu (Mt.5,4), razara dobro unutrasnje ustrojstvo, ozaloscuje Duha Svetoga, ranjava dusu, upropascuje telo. Smeh izgoni vrline. U njemu nema secanja na smrt, niti pomisli o mukama. 63. Pocetak placa je samopoznanje. Neka u nama prebiva plac koji nije po coveku, nego po Bogu koji zna ono sta je sakriveno u srcu, kako bismo ga umilostivili. Stoga budimo svetli licem, radujuci se darovima Gospodnjim, u Duhu Svetome, a placimo i budimo zalosni misleno, umoljavajuci Boga da nam oprosti nase grehe i da nas od njih sacuva do kraja nasega zivota. Plac izgradjuje i cuva. Plac umiva dusu suzama, i cini je cistom. Plac radja celomudrenost, odseca pohotu, ucvrscuje vrline. Plac umilostivljuje Boga i prima utehu od andjela. 64. Zanimaj se onim sto je duhovno da bi se u tebi sacuvalo secanje na Boga i gnusaj se beskorisnih reci. Jer, nije moguce da smrad i miris prebivaju zajedno. 65. Pustinozitelj je izbavljen od tri borbe: od gledanja, slusanja i govora. I pazljivi monah koji zivi u opstezicu je, takodje, izbavljen od tri borbe: od kupovine, prodaje i napada razbojnika. Medjutim, svagde je potrebno paziti na sebe i svoju savest cuvati cistom. 66. Nemoj govoriti: "Ja sam stupio u manastir i nosim na sebi andjeoski obraz". Ni Bogu, ni ljudima nije ugodan samo spoljasnji obraz, vec se prvenstveno zahtevaju plodovi dobrih dela. Prema tome, stoj kao rascvetalo drvo, cuvajuci plodove svojih vrlina kako se ne bi potkrao crv gordosti i kako u tebi ne bi nagrizao plod smirenoumlja, kako tastina ne bi pomracila tvoju poboznost, kako gnev ne bi oteo tvoju krotost, kako razdrazljivost ne bi iscrpla tvoju blagodusnost, kako ljutnja ne bi narusila tvoj mir, kako svadja ne bi posluzila kao prepreka prijateljstvu, kako zlopamcenje ne bi preseklo uzajamnu ljubav, kako uvreda ne bi prekinula saglasnost, kako stomakougadjanje ne bi ometalo post, kako halapljivost ne bi unistila uzdrzanje, kako bezbriznost ne bi spotakla revnost, kako san ne bi zamenio bdenje, kako uninije ne bi otezalo usrdje, kako lenjost ne bi pomutila sluzenje, kako roptanje ne bi umanjilo potcinjavanje, kako nepokornost ne bi zagradila vrata poslusnosti, kako praznoslovlje ne bi prevladalo nad pevanjem Psalama, kako neozbiljnost ne bi prevagnula nad slavoslovljem, kako smeh ne bi savladao plac. kako blud ne bi upropastio celomudrenost, kako srebroljublje ne bi bilo pretpostavljeno negramzljivosti. Pazi da ne zavolis roditelje vise od Hrista, i da se ne nasladjujes svetom vise nego Carstvom, da strast osudjivanja ne podstice tvoj jezik, da te ne muci zavist prema bilo kome, da obmana ne potamni cistotu tvoga srca, da te licemerje ne lisi sladosti istinskih dobara, da te otimanje ne odluci od Carstva, da ti nepravda ne zagradi raj, da covekougadjanje ne unisti tvoju smelost, da ljubav prema zadovoljstvima ne pokrade tvoju ljubav prema Bogu i da pohota u tebi ne ugasi srdacnu skrusenost.

197

67. Covek napreduje po meri odsecanja i smiravanja svoje volje. Covek sebi samom nanosi stetu ukoliko se uporno drzi svoje volje. Stoga nemoj zeleti da robujes svojoj volji, vec bolje budi poslusan volji Bozijoj. 68. Izlazeci iz kelije na sluzbu, ili zbog razgovora sa nekim ogradi oko, a srce podstici blagocastivim pomislom, govoreci: "Ti nisi slikar i nisi izasao da se ucis kako da slikas ljudske likove". Pazi na sebe. Ukoliko je tvoja paznja zauzeta culnim neces moci da cistim umom, kao u ogledalu, sagledavas nebesko, niti da se nasladjujes i radujes secanjem na Boga. 69. Prestani da se zanimas za tudje grehove, da se prirodno ne bi pokvarila tvoja blagocastiva misao. 70. Drzi se cutanja. Ono ce te izbaviti od mnogih necistota. Neprestano se secaj teskobe gresnika, bojeci se da i ti uskoro ne budes njima pribrojan. 71. Nemojmo biti samoljubivi, buduci da se od samoljublja, kao od nekog korena, radjaju sve strasti. Samoljublje se, pak, istrebljuje ljubavlju koja sve privlaci jednomislenosti i vezuje u jedno. Ljubav je velika i dragocena tekovina. Stoga se staraj da ne otpadnes od ljubavi. 72. Brinuci se o svom spasenju budimo bliznjima obrazac vrline u veri, u ljubavi, u trpljenju, u cistoti, u poslusnosti, u smirenoumlju, u strahu Bozijem. Nemojmo se zanositi rdjavim zeljama, vec se podvizavajmo u duhovnim trudovima. 73. Radi primanja zapovesti Bozijih drzi se bezazlenosti (goluba), a radi odbijanja spletki protivnika - lukavosti (zmije). 74. Umom se odvajaj od stetnih susreta, da bi tvoj unutrasnji covek prebivao u miru. 75. Nemoj provoditi vreme sa licemerima da se tvoje misli ne bi oskrnavile. Jer, njihove reci su veoma stetne. Oni starce nagone da postupaju kao mladici, a mladice uvlace u bezakona dela. 76. Onaj ko place nikako nece sagresiti. I niko ko je skrusen srcem ne smislja zlo. Kod coveka koji je skrusen srcem javljaju se suze, a za suzama umanjenje zla zbog uzdrzavanja od rdjavih dela. 77. Ako si mlad, uci se cutanju i trudu. Trud ce te uciniti lakim, a cutanje ce tvoju svetlost duse sacuvati neugasivom, ne dopustajuci joj da se zatamni bilo kakvom strascu. 78. Svetovnog coveka ne cine kosa i odeca, nego rdjava narav i naklonost prema svetskim i necistim zeljama, od kojih dusa postaje mrska. 79. Monaha ne cine postrig i odeca, nego zelja za nebeskim i Bozanstveni zivot, kojima se ispoljava savrsenstvo zivota. 80. Ne uznosi se pre iskusenja. Jer, iskusenje cesto postidjuje one koji prividno stoje cvrsto. Zbog toga treba biti bodar i time um obezbediti od pada. 81. Misli i sve cini kako da bi ugodio Bogu. Jer, ako u tebi nema te misli svako tvoje delo gubi vrednost. 82. Bilo da prebivas u opstezicu, ili da bezmolstvujes daleko od svih nemoj biti nemaran prema onome sto se od tebe zahteva, tj. prema cistoti srca i skrusenosti duha. Bog nece postideti onog ko ih stekne. Onaj, pak, ko ih zanemaruje nalazi se u velikoj opasnosti. 83. Orosavaj dusu Bozanstvenim vodama (Recju Bozijom i Tajnama) kako bi procvetala i donela plod u pravdi. Mi treba da stremimo ka onome sta je dusekorisno kao sto zivotinje hitaju na zelene pasnjake. 84. Kada je dusa zdrava, i telo ima snage za dobre trudove, a ako se dusa izgubila u skvernim pomislima, i telo ce se, po neophodnosti, oskrnaviti grehom. 85. Lukavi svakodnevno nasoj dusi postavlja sakrivene zamke da bi je, sablaznivsi je, podvrgao vecnom mucenju. Ove zamke su ispunjene sladoscu kako bi prevarile i privukle nepazljive duse. Nemoj se, brate, nasladjivati tom smrtonosnom sladoscu, zanoseci se obmanjivim pomislima. Ukoliko nadje pristup u dusu, pomisao-obmanjivac je nasladjuje grehovnim mislima kako bi je umrtvila grehom. I ona postaje zamka za dusu. Medjutim, osvesti se i pozuri da razoris tu zamku, izagnavsi pomisao iz duse molitvom,

198

suzama, uzdrzanjem i bdenjem. I ubuduce budi budan i ni jednog trenutka se ne zaustavljaj na obmanjivoj pomisli. Uvek pribegavaj Bogu sa molitvom, sa postom i suzama kako bi se oslobodio od svih zamki, sablazni i strasti. 86. Budimo bodri vojnici i svakodnevno savladjujmo lukavog u borbi. Izucimo pravila te borbe. Onaje nevidljiva i njeno [osnovno] pravilo je: osloboditi se od svega zemaljskog. Mi necemo gresiti ukoliko ocekujemo smrt, svakodnevno je imajuci pred ocima. Ako ispraznis sebe od svega zemaljskog neces biti oboren u borbi. Jer, ono sto je zemaljsko vuce prema dole. Strasti pomracuju oci srca i lukavi nas pobedjuje. 87. Nemoj, monase, pogresno rasudjivati, govoreci: "Veliki su trudovi podviznistva. Ja sam, pak, slab i nemocan i nisam u stanju da se podvizavam". Onaj ko resi da ode u neku daleku i stranu zemlju ne moze za jedan trenutak preci ceo put. Naprotiv, on svaki dan od prenocista do prenocista prelazi deo puta i, nakon odredjenog vremena, stize u zeljenu zemlju. Isto se moze reci i o Carstvu nebeskom i o raju sladosti. U njih se dolazi uz pomoc trudova celog zivota, tj. posta, uzdrzanja i bdenja. Uzdrzanje, suze, molitva, bdenje i ljubav su prenocista koja vode na nebo. Prohodi ih strpljivo i sa radoscu. Posle svakog prenocista ce se ucvrscivati stope tvoje duse i neces naci teskocu na putu koji vodi nebu. 88. Neprijatelj se zuri da u coveka, koji je bez dubljeg razmisljanja stupio u monastvo, usadi preteranu slobodu u ponasanju. Onoga, pak, ko je iz poboznosti stupio u monastvo on nagovara na podvige iznad njegovih sila. Onoga, medjutim, ko se istinski boji Boga on ne moze uloviti ni jednom ni drugom pomislju. Strah Boziji prosvecuje njegovo srce kako bi isao pravim putem. 89. Brat se, posle primanja monaskog obraza, borio sa mislju da izadje iz opstezica. I pomisli su mu predstavljale sledeci primer: "Pogledaj na povrce u basti. Biljke nece poceti da rastu ukoliko ih onaj ko brine o lejama ne iscupa i ne presadi na drugo mesto". Brat je, pak, odgovorio pomislima: "Zar ce bastovan iscupati sve sto je posejano u lejama? Zar on nece u lejama ostaviti onoliko koliko one mogu da ishrane. Osim toga, ni ono sto je iscupano nece biti onakvo kakvo ce biti ono sto je ostalo na mestu. Stoga i ti budi u broju onih koji nisu iscupani". I on je, uz pomoc blagodati Bozije, savladao pomisao. 90. Monah treba da je blagorazuman kako bi prepoznao protivnikove zamisli protiv njega. Nesto od toga on treba da propusta sa podsmehom, nesto sa smirenjem, a nesto da obara dobro pripremljenom recju. 91. Sve dok dusa masta o zemnom, razlicite zelje ovoga sveta i sujetna zadovoljstva, koje joj predstavljaju pomisli, raslabljuju njene sile. Zbog toga onaj koji sedi u keliji postaje nemaran. Nemar, medjutim, nece imati vlasti nad onim ko se savrseno odvojio od sveta, ko je omrzeo svet i njegove prelesti, i ko se od sveg srca i od sve duse predao na sluzenje Gospodu. On ce slobodno vrsiti svoj posao. Njemu ce samo predstojati borba sa pomislju tastine. Medjutim, sluga Gospodnji tera od sebe i tu pomisao, drzeci na umu svoju sopstvenu nemoc i secajuci se cije darove poseduje, saglasno onome koji je rekao: Sta li imas sto nisi primio (1.Kor.4,7). Kod njega je, takodje, prisutna i borba sa nemoci tela. Ipak, sluga Gospodnji zbog toga ne pada u strah, niti ce se odvojiti od ljubavi Bozije, po reci onoga ko je kazao: Ko ce nas rastaviti od ljubavi... Bozije (Rim.8,35-39). Posle svih strasti sledi duh bluda. Medjutim, bezi od sramnih reci i izbeci ces neciste pomisli. 92. Mudri starci su za bratiju ulje koje pomazuje i ukrepljuje dusu. 93. Ako si se odrekao sveta pobrini se o svome delu kako bi dobio trazeni biser. Jer, neki su, odrekavsi se sveta i udaljivsi se od svetskog zivota, ostavili vojnu sluzbu ili razdali bogatstvo, da bi ipak, na kraju, pali. Oni su se, naime, rukovodili svojom voljom. Nesto najbednije je rukovoditi se svojom voljom, a ne ziveti po volji Bozijoj. Oni su se na glavna vrata prividno udaljili od svega zitejskog, da bi mu se opet vratili na tajna vrata. 94. Covek ima blagouhano znanje ako u svakom slucaju osudjuje samog sebe i ako, osudjujuci sebe, ne osudjuje drugog koji je pao u greh.

199

95. Onaj cije je srce pomraceno burom pomisli i onaj ko je pobedjen strastima niti se coveka stidi, niti se Boga boji. Ako je gospodar on ce bez straha ciniti zlo. A ako je nemocan i bedan, on ce, predavsi se grubosti svoje naravi, takodje ciniti zlo bez srama. 96. Vojnici imaju kratkotrajnu borbu. Kod revnitelja za spasenje ona se, pak, produzava do njihovog odlaska ka Gospodu. Zbog toga delu treba pristupati sa svom revnoscu, bodroscu i trpljenjem. Ako nameravas da ubijes lava, lati se posla sa svom odlucnoscu kako ne bi slomio tvoje kosti kao zemljani sasud. Ako budes bacen u more, nemoj gubiti bodrost sve dok ne izadjes na stenu kako ne bi kao kamen potonuo u dubinu. Ako stupis u borbu budi bodar kako se protivnik, pobedivsi te, ne bi zaradovao, i kako umesto venca ne bi dobio ono sto mu je suprotno. 97. Onaj ko hoce da bude monah treba da je spreman za junacko trpljenje kako, po stupanju u monastvo, ne bi rekao: "Nisam znao da ce to biti sa mnom". Medjutim, to treba da ti je poznato. Dovedi u red svoje pomisli, i naoruzaj se trpljenjem kako se ne bi desilo da pri postrigu kazes: "Sve cu trpeti", a sutradan postanes narusitelj svoga zaveta i recju i delom. Andjeli Boziji stoje i slusaju sve sto izlazi iz tvojih usta. Pazi da ne slazes, buduci da ce Gospod pogubiti sve koji govore laz (Ps.5,7). 98. Onoga koji pristupa da sluzi Gospodu okruzuju mnoga iskusenja. Ali, u svim iskusenjima pobedjuje onaj ko sebe svim srcem poverava rukovodstvu Bozijem, i prebiva u volji Bozijoj. Bog od nas zahteva samo odlucnost, dok sam daje snagu i pobedu: On je zastitnik svima koji se u Njega uzdaju (Ps.17,31). 99. Nemoj gledati na lenjive, vec pazi na sebe, imajuci Boga pred svojim ocima, po uzoru na onoga koji je napisao: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). 100. Nemojmo nikoga osudjivati. Jer, mi ne znamo kako se covek vlada u svojoj keliji ili kako se trudi pred Bogom. Nemojmo osudjivati nikoga, cak i ako vidimo da se neko smeje ili razgovara, buduci da ne znamo kakvo je njegovo raspolozenje u keliji. Svako od nas treba da pazi na sebe buduci da ce svako od nas za sebe dati odgovor Bogu. 101. Hoces li da te ne savlada iskusenje? Odseci svoju volju. Ako tvoj nastojatelj u Gospodu neko delo ne smatra dobrim pokori mu se u Gospodu, cak i ako tebi izgleda dobro. Ulaziti u spor i ici za svojom sopstvenom namerom vec je priznak skretanja sa pravog puta. Neka svako cuje sta se govori u Psalmu: Sluzite Gospodu sa strahom i radujte mu se sa trepetom. Primite pouku da se jednom Gospod ne razgnevi i ne propadnete van puta pravde (Ps.2.11-12). 102. Nemojmo da nase vladanje bude promenjivo, tj. da danas imamo uzdrzanje i krotost, a ujutro neuzdrzanje i gordost; danas bezmolvije, bdenje i smirenje, a ujutro rasejanost, nenasiti san, nepotcinjavanje i slicno; danas odricanje od sveta, odricanje od svega zemaljskog, odricanje od otadzbine, prijatelja, roditelja (zbog nade na Gospoda), a ujutro zelju da vidimo rodni kraj, rodbinu i nasledstvo koje pogruzava u mnostvo zala. Opominjimo se da je zena Lotova, obazrevsi se natrag, postala stub od soli. I Gospod uci: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Bozije (Lk.9,62). 103. Uvek imaj na umu dan u koji si, svukavsi sve, ostavio svet radi Gospoda, u koji si bio raspaljen strahom Bozijim i u koji si goreo duhom ka Gospodu. Drzi se toga raspolozenja do kraja. Jer, ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt.10,22). 104. Neka te ne raslabljuju pomisli koje nailaze. Jer, to je tek pocetak borbe. Pouci se od cisterni ispunjenih kisnicom. Posle kise, nakon blagoslova koji se sakupi u cisternu, voda je mutna. Medjutim, sto vise prolazi vreme, ona je sve cistija. Potrpi i stisace se i tvoje pomisli, i dace ti pokoj. 105. Pocuj pricu o skvernim pomislima. Posto se vinogradski plodovi saberu sa loze, stave u tocilo i iscede, dobija se vino koje se naliva u posude. Tada ono najpre vri kao da je zagrejano najsnaznijom vatrom, pri cemu i posebni sudovi, ne podnoseci njegovu silovitost, ponekad pucaju od naprezanja. Tako biva i sa covekovim pomislima, tj. kada od ovog sujetnog veka i briga prelazi k nebeskom. Ne trpeci covekovu revnost, demoni na razne nacine smucuju njegov um sa namerom da mu dodaju mutni napitak

200

(Av.2,15). I ako nadju sud koji nije bez nedostatka, tj. dusu koja je neverna i koja sumnja, oni ga razaraju. Oni kao grabljivi vukovi idu po kelijama monaha trazeci otvorena vrata. I prodrevsi unutra, oni upropascuju dusu koja im je pokorna. A ukoliko naidju na zatvorena vrata, tj. na dusu koja je utvrdjena u veri, oni se povlace nazad sa dole oborenim licem. 106. U svim svojim delima drzi se smirenoumlja koje je majka poslusnosti. Zbaci sa sebe dvojedusnost i u svemu se zaodeni verom da bi te Gospod, videci revnost tvoje duse, ucvrstio u podvigu. Pothranjuj u sebi silnu mrznju prema lenjosti, prema nadmetanju, prema svakoj zloj naravi i zavisti, buduci da si Hrista radi sve ostavio. Znaj da ces pretrpeti mnogo truda i stete ukoliko te na pocetku raslabe takve pomisli. 107. Ako ne dozvoljavas da se u dvoristu nagomilava djubre, onda nemoj dozvoljavati ni da se u tvojoj unutrasnjosti krepe plotske zelje. 108. Na sirokom putu se nalazi sledece: zloumlje, rasejanost, stomakougadjanje, pijanstvo, rasipnistvo, razvrat, razdor, razdrazljivost, nadmenost, nepostojanost i slicno. Za njima, pak, sledi: neverje, neposlusnost, nepokornost i, poslednje od svih zala ocajanje. A na tesnom i uskom putu se nalazi: bezmolvije, uzdrzanje, celomudrenost, ljubav, trpljenje, radost, mir, smirenoumlje i slicno. Za njima sledi besmrtni zivot. 109. Osobito se cuvaj od smelosti u ponasanju da ne bi postao rob praznoslovlja i bestidnosti, da ne bi postao radost demonima, i da se na kraju ne bi odvojio od bratstva. [Cak] ni divlji magarci ne pustose psenicu onoliko koliko drskost razara trudove monaha. 110. Zamislimo one koji stoje pred zemaljskim carem i sluze truleznom prestolu. Sa kakvom paznjom i strahom oni stoje pred svojim carem? Nismo li tim vise mi verni duzni da pred Nebeskim Carem stojimo sa strahom i trepetom i sa svakom poboznoscu? Stoga ne smatram dobrim da se bestidnim okom gleda na prisutne Tajne Tela i Krvi Gospoda i Spasitelja nasega Isusa Hrista. Neka nas u to ubedi i Bozanstveno Pismo koje kaze: A Mojsije se uplasi i ne smejase da pogleda (na kupinu) (Dap.7,32). 111. Po mome rasudjivanju, postoje tri vrste dremljivosti koje nocu smucuju coveka. Prvu brat dozivljava usled dejstva lukavoga kada pocne da peva Psalme. Medjutim, ako u njemu nema lenjosti, ona nema nikakvu snagu. Ona silnije uznemirava ako je bratovljev stomak opterecen jelima i picem. Druga nailazi na brata za vreme sluzbe Bozije zbog njegove sopstvene nemarnosti, tj. kada ne zeli da se potrudi da odstoji do kraja pravila, vec usred sluzbe ostavlja one koji pevaju Psalme i odlazi da spava. Trecu osecamo po zahtevu prirode posle zavrsetka pravila obicne sluzbe. Nemoj biti nemaran. Zar nisi cuo kako se prorok Samuilo, koji je vise puta bio pozivan, ni jednom nije olenjio da ustane, premda je jos bio dete? Kada stojis na sluzbi Bozijoj, medju bratijom ili u usamljenosti, radi slavljenja Spasitelja nasega Isusa Hrista i uznemiri te prva vrsta dremljivosti potrudi se da joj se usprotivis kako se zbog svoje lenjosti ne bi lisio plodova sluzenja Bogu. Sa cvrstinom potrpi, ma koliko puta dremanje sklapalo tvoje oci. Ne odlazi sa svoga mesta i steci ces veliku korist. Pristrasce prema nenasitom snu je slicno strasti stomakougadjanja. I priroda trazi mnogo kod onih koji su navikli da mnogo jedu, a kod onih koji su navikli na uzdrzanje ne zahteva mnogo hrane. Primeni na sebe ono sto cine ribari: oni po svu noc provode u bdenju, ne napustajuci svoj posao. Ako se onaj koga savlada sai, preda neradu i zaspe, kada ustane videce da nista nije uhvatio. Tada ce poceti da se ukoreva zbog nerada. Isto ce se desiti i sa tobom ako se predas dremanju i snu, kao sto i prorok kaze: Zaspase snom svojim i nista ne stekose{Ps.75,6). 112. Ma koliko da je velik, brod na kome se napravi mala rupa biva potopljen valovima ukoliko se ubrzo ne preduzmu mere. Isto se dogadja i sa dusom koja je dopustila da joj se priblize neprijateljski prilozi, ukoliko ne pripadne Onome kojiju je sazdao. Stoga je meni i tebi, brate, potrebna bodrost i veliko smirenoumlje. Srdacno obracenje Bogu cini nemocnim svako lukavstvo [neprijatelja]. 113. Dogadja se da neko uzme sud da bi zahvatio vode, ali ga ispusta i razbija pre nego sto ga napuni vodom. Njemu je slican i onaj ko stupi u manastir radi postizanja hriscanskog savrsenstva, pa odbaci blagodat Boziju i ponovo se vrati svetovnom zivotu. 114. Vera je majka svakog dobra. Njome covek postize obecanja Vladike i Spasitelja nasega Isusa Hrista, prema onome sto je napisano: Bez vere nije moguce ugoditi Bogu (Jev.11,6). Veoma plodna, pak, tekovina za djavola jeste neverje, koje je

201

majka svakog lukavog dela. Od njega se radja dvojedusnost koje je nered. Dvojedusan covek, receno je, nepostojan je u svim putevima svojim (Jak.1,8). 115. Hoces li da izbegnes sablazni i osudjivanje? Postavi vrata na usta svoja u Gospodu i odvrati oci svoje da ne vide sujetu (Ps.118,37). Tako ces cutanjem izbeci ogovaranja, a cuvanjem ociju - sablazni. Ukoliko to u sebi ne savladamo, ma kuda da podjemo u samima sebi cemo nositi svoje neprijatelje. Pobedi ih i imaces mir, ma gde ziveo. 116. Molitva i post su prekrasni. Njih ukrepljuje milostinja, buduci da je receno: Milosti hocu, a ne zrtve (Os.6,6). I Spasitelj ublazava milostive: Blazeni milostivi, jer ce biti pomilovani. I andjeo je rekao Korniliju: Molitve tvoje i milostinje tvoje uzidjose na spomen pred Bogom (Dap.10,4): ne samo molitve, nego i milostinje. 117. Ne izbegavaj crkvenu sluzbu pod izgovorom nekog posla. Kao sto kisa pomaze da seme raste, tako i crkvena sluzba utvrdjuje dusu u vrlini. 118. Nemoj biti [prevrtljiv], tj. nemoj sebi dozvoliti da jednog dana prebivas u bezmolviju i paznji prema delu Bozijem, a drugog da ides od kelije do kelije, ili, sto je jos rdjavije, iz naselja u naselje. Naprotiv, postojano bezmolstvuj, secajuci se da se po meri bezmolstvovanja ciste pomisli. Kod onog, pak, ko se udaljava od bezmolvija um postaje sve grublji. 119. Strah Boziji je cvrsti stub pred licem neprijatelja. Ne unistavaj taj stub i neces pasti u ropstvo. Priljubi se uz Covekoljupca, vapijuci Njegovoj blagosti zajedno sa prorokom: U tebe se, Gospode, uzdam da se ne postidim doveka. Po pravdi svojoj izbavi me i skloni me (Ps.30,1-6). Tada ce i Gospod tebi reci: Ja cu biti sa tobom i necu te ostaviti, niti prevideti. Krepi se i budi hrabar (Is.Nav. 1,5-6). 120. Budimo velikodusni i ponesimo teret jedni drugih, trudeci se da podignemo one koji su pali i upali u ropstvo neprijatelja. Koji vojnik nece stupiti u borbu sa neprijateljima, videvsi da su njegovog prijatelja odveli u ropstvo? On ce se sukobiti sa njima da bi svoga prijatelja izbavio iz njihovih ruku. Ukoliko, pak, nije u mogucnosti da ga izbavi, on place i zalosti se, secajuci se prijatelja. Nismo li mi utoliko pre duzni da polazemo svoje duse jedan za drugog? Jer, Gospod i Spasitelj nas Isus Hristos je rekao: Od ove ljubavi niko nema vece, da ko zivot svoj polozi za prijatelje svoje (Jn.15,13). 121. Covek koji provodi svoj zivot u lenjosti samoga sebe obmanjuje. On uopste ne pomislja na blaga koja je Gospod pripremio pravednim, i o kazni koja je pripremljena gresnicima, predajuci se utehama bez ikakvog straha. U takvom [coveku] lukavi pobudjuje telesne pohote svake vrste. On, pak, nije u stanju da to primeti, kao sto ni vrata ne primecuju one koji na njih ulaze i izlaze. Jer, pohota je, nastanivsi se u njegovom umu, pomracila njegove oci. 122. Bezi od preterane slobode u ponasanju i smeha. Stomakougadjanje obuzdavaj uzdrzanjem, srebroljublje negramzljivoscu, mnogogovorljivost cutanjem, nesposobnost prebivanja na jednom mestu - prebivanjem u keliji, lenjost - secanjem na buduca dobra, nepokornost - smirenoumljem. Vise od svega bezi od preterane slobode koja je, po mome rasudjivanju, pocetak svih zala. Ako je ne obuzdas, ona ce te uciniti bestidnim. A obuzdavsi je, pak, bices blazen, buduci da je receno: Blago coveku koji se boji svih radi poboznosti (Pric.28,14). 123. Pazi na sebe kako ne bi izgubio svoje vreme u nemaru i rasejanosti. Ako si posadio vinograd, ogradi ga ogradom. Ako si stekao vrt, cuvaj njegove plodove da bi se zaradovao na kraju. Nemoj pustati svoje svinje na plodove trudova tvojih da ih ne bi opustosile. Kakva je korist ako jedan dan gradim, a dva dana rusim? Kako ce se posao privesti kraju ako se radi na taj nacin? 124. Svakovrsni grehovni mamci su rasejani po svom ljudskom rodu kako bi covek neprestano vodio umnu borbu. Medjutim, neko se bori, a neko se prepusta izazovu i pada. I jedan pada u jedno, a drugi u drugo, u zavisnosti od predraspolozenja svakoga. To se ne desava bez ucesca neprijatelja, premda se i on saobrazava nasim sklonostima. I kada nekoga zeli da sveze svojim grehovnim zeljama, on ga vezuje bas onim kojim se on nasladjuje stoga da uopste ne bi ni pozeleo da se ikada oslobodi. Onaj koji nas veze je lukav i dobro zna koga cime da veze. On zna da [coveka] ne treba da sveze nevoljnim

202

okovima, buduci da ce njegov um odmah raskinuti okove i pobeci. Zbog toga on svakoga veze onim cime se nasladjuje i u cemu uziva. Buduci svezani, dakle, mi se ne zalostimo, vec se radujemo. I buduci ulovljeni, mi se nadimamo. Nadimamo se stoga sto smo, na primer, vezani zaviscu, a ne strascu preljube. I samo zbog toga sto nismo vezani strascu preljube, mi smatramo da smo slobodni od svega. Isto tako onaj ko je svezan sujetom smatra da je slobodan od svih okova samo stoga sto nije svezan javnim nepravdama. I niko od onih koji su svezani ne zna za svoje okove i ne prepoznaje mreze koje su prostrte oko njega. Svi oni pate od neznanja pijanice. Svezani, slicno pijanome, ne zna da je vezan. Od vina oni zaboravljaju na okove, i zbog pijanosti ne vide mreze oko sebe. 125. Imaj na umu da se primesom grehovne strasti upropascuje i unistava svako dobro: unistava se pravda kada joj se prisajedini lukavost; povredjuje se neporocnost ako je se kosne pohotljivost; unistava se vera ako bude slusala proricanja [sudbine]; pomracuje se dobrocinstvo ukoliko sadrzi nesto gordosti; posramljuje se post ako se da mesta osudjivanju. Pazi na sebe i nemoj da dopustis takve stetne primese. 126. Ti si duzan da svaki ud na odgovarajuci nacin sacuvas od onoga sto je stetno. Ako ti je telo cisto od bluda, cuvaj i svoja usta od osudjivanja drugih. Usta ne mogu da cine preljubu, ali mogu da lazu i klevecu. Ako jedan tvoj ud nije kriv, a drugi jeste, osuda jednog uda ce preci na tebe celog. Nemoj smatrati da je osudjivanje nesto beznacajno. Iz primera onih koji postaju hrana lovcima nauci se da ne zanemarujes ni najmanje sitnice. Desava se da ptica biva zadrzana u zamci samo malim noktom: vrh bezvrednog nokta nadmasuje i savladjuje snagu krila. Ptica je [telom] u potpunosti van zamke, ali je ipak [zbog nokta] citava zarobljena. 127. Bezimo od rdjavih pomisli. Jer, za pomisli ce nam se suditi podjednako kao i za dela. Pristupimo dobrim pomislima koje od Onoga koji ispituje srdacne namere dobijaju nagradu zajedno sa delima. Namera je vec delo, buduci je u njoj, kao u [sredistu] iz koga se sve radja, postavljena osnova nase slobode. 128. Milostivi Gospod nas je snabdeo orudjima protiv svih neprijateljskih napada. Samo nemoj biti lenj da se njima sluzis, i neces pretrpeti stetu. Ako neprijatelj na nas pusti svoje raspaljene strele i mi uz sebe imamo neoborivi stit, tj. molitvu. Ako namerava da nas porobi nepravdom, pribegnimo pravdi i spascemo se. Ako namerava da te rani mrznjom prema ljudima, susretni ga obiljem covekoljublja. Ako te napada gordoscu, usprotivi mu se smirenoumljem. Ako u tebi pobudjuje telesnu pohotu, brzo se obuci u oklop celomudrenosti. Ako nas napadne nenasitoscu, nacinimo sebi krila od posta. Prema tome, nasi neprijatelji imaju strele, ali i nasa nemoc poseduje strele. Poraz u borbi se, dakle, ne dogadja zbog nedostatka oruzja, nego zbog nepaznje i odsustva zelje da ga upotrebimo. 129. Kakva je korist ako neko ima sve, ali nema ljubavi koja spasava? [Pretpostavimo] da neko nacini veliki obed kako bi pozvao cara i knezeve, te sve bogato pripremi kako ni u cemu ne bi bilo nedostatka. Medjutim, jedino se desi nema soli. Da li ce takav obed moci da se jede? Bez sumnje, ne. Isti slucaj je i ovde. Ako onaj ko je stekao devstvenost, ko je postio, ko je vrsio bdenja, ko se molio, ko je davao utociste bednima, ko je prinosio dar, ili prvine, ili plodove, ko je izgradio crkvu, nema ljubavi, sav [njegov trud] pred Bogom nema nikakve vrednosti (1.Kor.13,1-4). 130. Pobrinimo se o sticanju vecnih dobara koja su nam obecana. Postarajmo se o tome dok se nije smrklo i dok se nije zavrsila trgovina. Nacinimo sebi za tamosnji zivot prijatelje od bednih i nemocnih. Kupimo sebi ulja od njih i posaljimo ga tamo ispred sebe. Jer, ovde za tamosnje svetiljke ulje prodaju udovice, siromasi, nemocni, sakati, hromi, slepi i svi nisti koji sede kod crkvenih vrata. 131. Kada stanes pred Boga na molitvu, pazi da prekrasne organe pomocu kojih pevas Boga, tj. pomisli, ne pokradu tvoji neprijatelji. Kako ces ili cime ces sluziti Bogu ako ti oduzmu organ, tj. zaplene pomisli? Sluzenje Bogu zahteva da pomisli, sva krepost i sila duse i sav um budu nerasejano usmereni Bogu. Svome zlatu nemoj dodavati bakar ili olovo, tj. svojoj dusi - mnoge i neciste pomisli. Devica koju prevare [pokvareni ljudi] postaje mrska u ocima obrucnika. I dusa koju zavedu neciste pomisli i koja se saglasava sa njima postaje mrska svom nebeskom Zeniku, Hristu. Ona treba da na sve moguce nacine izbegava vezu sa tim pomislima i da se ne nasladjuje saglasnoscu sa njima kako

203

bi Gospod, uvidevsi njenu ljubav prema Njemu, bio blagonaklon prema njoj i unistio neprijatelje koji pokusavaju da odvrate njene misli od Njega. Jer, cim uvidi da se dusa napregnuto stara da bude sabrana u sebi, neprestano ga istuci, ocekujuci ga nocu, i vapijuci ka Njemu danju, Gospod ce pozuriti da je osveti i ocisti od poroka koji se jos u njoj nalaze, te da je postavi pred sebe kao cistu nevestu. 132. Otvori svoje srce i odluci da zelis Boga u sve dane svoga zivota. Zeleti Boga je svagdasnje nasladjivanje, prosvecivanje i svakodnevna radost. Ako ga uvek budes zeleo, On ce uvek obitavati u tebi. On prebiva u dusi koja ga se boji, i ispunjava volju onih koji ga ljube. 133. Hoces li da budes svet i neporocan hram Boziji? Imaj uvek u srcu svome obraz Boziji. Pod obrazom Bozijim ne podrazumevam izobrazenje bojama, nego lik koji se u dusi zivopise dobrim delima, postovima, bdenjima, napredovanjem u dobru, uzdrzanjem i molitvama. Boje za ovaj nebeski Vladicin obraz su ciste pomisli, odlaganje svega zemaljskog i uvek cisti zivot. 134. Ni u svetu ni u podviznickom zivotu niko ne biva uvencan bez borbe. Bez borbe, dakle, niko ne moze da dobije neuvenljivi venac i vecni zivot. Jer, sadasnji zivot je uvek slican borilistu. Hoces li da se pokazes savrsen u borbi? Uvek budi obucen u vrline kao u orudja borbe. I ako si se obukao u vrline neprestano upotrebljavaj napor da ne ostanes bez njih. 135. Postaraj se da postanes podrazavatelj zivota i vrlina prepodobnih otaca. Idi putem njihovog zivota i podvizavaj se kao i oni: podvizavaj se umom, podvizavaj se duhom, podvizavaj se telom. Budi podviznik i u odeci, budi podviznik i u hrani, budi podviznik i u reci, budi podviznik i u pogledu, budi podviznik i u pomisli kako bi se u svemu pokazao savrsen. 136. Pazi na sebe kako ti se ne bi desilo da u vreme molitve budes rasejan. Kada stanes na molitvu pred Boga, stoj sa strahom i trepetom. Iz svoga srca izbaci sve pomisli i brige o zemaljskom. U vreme molitve budi potpuno kao nebeski andjeo. Postaraj se da tvoja molitva bude sveta, cista i neskverna kako bi se, pri uzdizanju na gore, nebeska vrata odmah otvorila pred njom i kako bi je andjeli i arhandjeli sa radoscu susreli i prineli ka svetom i uzvisenom prestolu precistog Vladike. U vreme molitve svagda pripadaj Bogu kao heruvim ili serafim. 137. Tvoja borba nije neka obicna borba. Naprotiv, svi andjeli i Vladika posmatraju borbu koju vodis sa neprijateljem. Prema tome, Bog i andjeli ce te pohvaliti ukoliko pobedis neprijatelja. Andjeli ce, radujuci se, proslaviti Boga koji ti je dao silu da pobedis lukavoga. I tvoja borba se sve vise i vise pojacava kako bi ti postao iskusniji, kako bi se Bog proslavio i ljudi poceli da se ugledaju na tebe. 138. Nemoj da padas u nerad zbog iznemoglosti, vec uvek imaj u vidu nadu. Jer, gde su podvizi, tamo je i nagrada; gde su borbe, tamo su i pocasti; gde je bitka, tamo su i venci. Gledajuci na to, pomazuj sebe poukama trpljenja. Zajedno sa svetima neprestano uzvikuj: Hrabri se, neka se krepi srce tpvoje i sacekaj Gospoda (Ps.26,14). 139. Pripremaj dela svoja za ishod. Dovedi u red sve na polju svome. Polje je, pak, ovaj zivot: uzmi dobar asov - Novi Zavet i ogradi svoj posed trnjem (napravi ogradu od bodljikavog rastinja), tj. posta, molitve i ucenja. Ukoliko budes imao takvu ogradu zver, tj. djavo nece uci [u tvoje polje]. Obradjuj svoju dusu kao prelepi vinograd. Vinogradari koji cuvaju vinograd udaraju dlanom o dlan i gromko vicu da bi zaustavili one koji nameravaju da provale u njega. Tako i ti podigni glas i zapevaj Psalme, pa ces proterati lukavu lisicu, tj. djavola. Neprekidno pazi na neprijatelja ukoliko tvoje zelje bude usmeravao na nepristojna dela. Ako tvoju dusu pocne da, kao iz pracke, gadja necistim pomislima podigni stit vere i stavi na sebe kacigu nade. Izvuci mac duhovni koji je Rec Bozija (Ef.6,17). I naoruzavsi se tako protiv neprijatelja trpi, i nemoj biti nemaran u borbi. Naprotiv, budi bodar u svemu, govoreci: "Znamo mi njegove zamisli". 140. Kada u tebe udje lukava pomisao izvuci svoj mac, tj. probudi u srcu strah Boziji, pa ces poseci svu neprijateljsku silu. Umesto bojne trube upotrebljavaj Rec Boziju. Kao sto truba svojim zvukom sakuplja vojnike, tako i Rec Bozija, prizivajuci nas, sabira blage pomisli i dovodi ih u poredak strahom Bozijim, sastavljajuci puk koji se suprotstavlja neprijatelju. Jer, nase pomisli se, slicno vojnicima, sukobljavaju sa

204

neprijateljima cara. I jos, kao sto truba svojim zvukom u vreme borbe i u mladim vojnicima budi gotovost da idu na neprijatelje, tako i Bozansko Pismo budi tvoju revnost prema dobru i ucvrscuje te u borbi sa strastima. 141. Po meri svojih sila prinudjavaj sebe da sto cesce citas Pismo kako bi sabrao svoje pomisli koje neprijatelj rasejava svojom prepredenoscu. On u tebe polaze lukave pomisli, nanoseci ti ili ceste zalosti, ili mnogo uspeha i zivotnih prijatnosti. On to cini po svojoj pakosti, sa namerom da coveka udalji od Boga. 142. Budi trezven i staraj se da se uvek usrdno zanimas citanjem kako bi se naucio da izbegavas neprijateljske mreze i da dostignes vecni zivot. 143. Citanje Bozanstvenih Pisama sabira rasejani um, i daruje [po]znanje Boga. Jer, napisano je: Pocinite i razumite da sam ja Bog (Ps.45,11). Pocuj da [po]znanje Boga stice onaj ko se cistim srcem upraznjava u citanju Bozanstvenih Pisama. Stoga nemoj biti nemaran, nego se upraznjavaj u citanju i u molitvi, kako bi se prosvetio tvoj um i kako bi postao savrsen i potpun, bez ikakvog nedostatka (Jak.1,4). 144. Neki se hvale sto razgovaraju sa velmozama, knezovima i carevima, a ti se hvali sto, prilikom citanja Svetog Pisma, besedis sa Svetim Duhom. Jer, kroz Pismo govori Duh Sveti. 145. Staraj se da citas Bozanstvena Pisma i da postojano prebivas u molitvama. Jer, svaki put kada razgovaras sa Bogom njihovim posredstvom, osvecuje se tvoje telo i dusa. Znajuci to, staraj se da se cesce upraznjavas u njima. 146. Ako ne umes da citas nemoj odlaziti odande gde mozes da slusas i da dobijes korist. Jer, napisano je: Ukoliko vidis razumnog coveka, porani da ga obidjes i neka tvoja noga pohaba pragove njegovih vrata (Sir.6,36). To je korisno ne samo za one koji ne umeju da citaju, nego i za one koji umeju, buduci da mnogi citaju premda ne znaju sta citaju. 147. Kada resis da citas budi oprezan da te neprijatelj ne bi prekinuo, navodeci uninije ili rasejanost, ili govoreci: "Najpre ucini to i to delo, buduci da je neznatno, a zatim ces sa spokojnim duhom da citas". Nasaptavajuci ti to, on u tebi budi osobito usrdje prema rukodelju kako bi te sto pre odvukao od citanja. On to cini kada vidi da se brat usrdno bavi citanjem i stice korist od njega. Tada se on stara da ga odvuce od tog bavljenja i da mu se suprotstavi pomocu tih i drugih predloga. Nemoj mu verovati, vec budi kao zedni jelen koji zeli da dodje do izvora vode, tj, Bozanstvenih Pisama, kako bi iz njih pio i ugasio zec koju pale strasti. 148. Pobrini se da rec iz Pisma koju ti Gospod da da procitas i saznas ne ostane prazna. U njoj se poucavaj umom svojim, napisi je u srcu svome, i neizbrisivo je cuvaj u secanju svome. Jer, napisano je: Poucavam se u zakonu tvome (Ps.118,16), i jos: U srcu svome zatvorih reci tvoje (Ps.118,11). 149. Kada citas, citaj marljivo i sa usrdjem. Sa velikom paznjom zaustavljaj se na svakoj reci. Nemoj se starati da samo iscitavas strane, vec, ako je potrebno, nemoj biti lenj da i dva, i tri i vise puta procitas stih kako bi razumeo njegovo znacenje. 150. Sedajuci da citas ili slusas onoga ko cita najpre se pomoli Bogu, govoreci: "Gospode Isuse Hriste! Otvori usi i oci srca moga da cujem reci tvoje i ispunim volju tvoju. Otvori oci moje da bih razumeo cudesa zakona tvoga (Ps.118,18). U tebe se uzdam, Boze moj. Ti prosveti srce moje". Uvek se moli Bogu da prosveti tvoj um i da ti otkrije znacenje svojih reci. Mnogi su, pouzdavsi se u svoj razum, pali u zabludu. Govoreci da su mudri, oni poludese (Rim.1,22). 151. Stekni bezmolvije kao cvrstu stenu i ono ce te izdignuti iznad strasti. Ti ces voditi borbu odozgo, a one odozdo. Stekni, pak, bezmolvije u strahu Bozijem, i nijedna neprijateljska strela te nece povrediti. Spojeno sa strahom Bozijim, bezmolvije je ognjena kolesnica koja one koji su je stekli uznosi na nebo. 152. Bezmolvije je majka skrusenosti, ogledalo grehova, izvor nezadrzivih suza, uciliste strazenja nad pomislima i rasudjivanja, utvrdjenje posta, pregrada stomakougadjanju, popriste upraznjavanja u molitvi i citanju, umirenje pomisli, neoborivo utociste od briga, blagi i laki jaram koji uspokojava i nosi one koji ga nose,

205

roditeljka poboznosti, tamnica za strasti, uzda za oci, jezik i sluh, uzrok negramzljivosti, plodonosna Hristova njiva koja daje dobre plodove. 153. Stekni dobri deo, koji je izabrala Marija. Ona je, naime, sevsi kraj nogu Gospoda i prilepivsi se jedino uz Njega, postala obrazac bezmolvija. Stoga ju je Gospod i pohvalio, rekavsi: Ali je Marija dobri deo izabrala koji joj se nece oduzeti (Lk.10,42). Vidis li kakvo je bezmolvije! Sam Gospod pohvaljuje one sto su ga stekli. Stekni bezmolvije i nasladices se Gospodom (Ps.36,4). Sedni kraj nogu Njegovih i priljubi se jedino uz Njega tako da sa smeloscu mozes reci: Dusa se moja prilepila za tebe i desnica tvoja me prihvati (Ps.62,9). 154. Bolesti ne postaju odjednom neizlecive: dobivsi rdjav pocetak od nerada, one prelaze u veliku povredu. I strasti u dusi nicu iz malih uzroka. Ukoliko se, pak, ne istrebljuju, proizvode veliko rastrojstvo u dusi. Vidis li kako zelena ivica na bakru postaje sve dublja i dublja? Iz toga razumi sta strasti proizvode u dusi usled nerada. Ako ne ocistis rdju, neces ukloniti mrlju; ako ne iznuris prirodu tela, neces uspeti da od sebe oteras strast. Rdja se tesno sjedinjuje sa bakrom: i strast se ukorenjuje u prirodi. Ko ocisti bakar pre nego sto zardja, bice bezbrizan: ko obuce dusu u vrline, nece biti u opasnosti, niti ce pretrpeti potajni udar zla. Ocisceni bakar prima svetlost kao odecu. Ako je ocisceni bakar nedirnut rdjom, bice upotrebljiv na dugo vreme. U suprotnom je svetlost varljiva. Taj sasud je slab i ubrzo propada, buduci da je izradjen od ostecenog bakra. Ako ostecena pristupa vrlini, dusa pada u kolebanje, a od kolebivosti dolazi raspustenost. 155. Kao sto dusa, usled sjedinjenja sa vlaznim telom, postaje telesna, tako i telo, uz netruleznost duse i jedinstvo sa semenom Bozijim, postaje duhovno. I sveti Pavle razlikuje telesne od duhovnih ljudi. On je znao da i telesni ljudi imaju dusu, i duhovni telo. Medjutim, on celom coveku daje ime po onome sto preovladava u njemu. Ako telo preovladava nad dusom covek je telesan, a ako prevladava dusa, covek duhovan. I na drugom mestu on govori: Jer telo zeli protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da cinite ono sto ne biste hteli (Gal.5,17). U Jevandjelju se kaze da Carstvo nebesko pripada podviznicima (Mt.11,12). Duh se trudi da uzdigne prirodu k Bozanstvenom stoga sto se priroda telom prelescuje zemnim. Taj napor duha nad prirodom jeste borba koja se projavljuje na dva nacina: kod pocetnika sa ciljem da se ne potcine telu, a kod savrsenih - da i samo telo ucine duhovnim. 156. Ako je besmrtna dusa ono glavno u coveku, onda nije nepravedno sto je Bog coveka usmerio ka netruleznosti. On ne cini nasilje nad slozenom covekovom prirodom, nego samo podstice silu duha da samovoljno privlaci telo ka netruleznosti, kao sluskinju upropascenu grehom. Kao sto u uzarenoj peci i bakar prima izgled ognja, tako i telo postaje duhovno ukoliko srasta sa netruleznoscu. Bakar koji je zakopan u zemlju izjeda rdja i pretvara u prah. Isto se desava i telu koje je pogruzeno u strasti. 157. Kako se sveti odnose prema telu? Priroda tela zahteva odmor, a oni se vise staraju da je skruse i pritesne. Nasa (povredjena telesna) priroda se nasladjuje slavom, a oni se raduju ruzenjima, i sakrivaju svoja dela. Priroda tela zahteva hranu, a oni je iznuravaju postovima i iscrpljuju podvizima. Priroda ima sklonost prema bracnom zivotu, a oni je obuzdavaju uzdrzanjem i odsecaju sve uzroke koji pobudjuju pohotu. Priroda tezi za prijatnostima zivota, a oni trpe kada im cine nepravdu i velikodusno podnose kada ih potkradaju. Uopste, oni se u potpunosti odricu telesnog zivota, po reci Gospoda: Uzmite krst svoj i za mnom idite (Mt.16,24). Isto to uci i apostol, govoreci: Umrtvite udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Apostol ne osudjuje Bozija stvorenje na zaklanje, nego zeli da ozivi telo, umrtvivsi naporom duha ono sto je u njemu neprirodno. On nije rekao: "Umrtvite vase telesne udove", nego: Udove koji su na zemlji. Koji su to [udovi]? Blud, necistota, zla pohota, lakomstvo, i sve tome slicno. Svim slicnim nasladjuje se telesni covek, koji je ponizen i upropascen grehom. Greh cini nasilje nad prirodom. Tada se priroda umesto umerenosti predaje nenasitosti, umesto utoljavanju zedji - pijanstvu, umesto braku - bludu, umesto pravdi - nepravdi, umesto ljubavi - zlobi. Apostol [nas] uci da prinudjujemo povredjenu prirodu i da umrtvljujemo sve ono sto se spolja uvuklo u nju. Na taj nacin ona ne bi izlazila iz svojih granica, nalazeci se pod rukovodstvom duha.

206

Govoreci da je podvizniku bolje da hrom ili kljast udje Carstvo (Mt.18,8), Spasitelj nije zapovedio da odsecamo udove, koje je stvorio, nego da ih ne cinimo orudjima greha. 158. Onaj ko zeli da se podvizava Hrista radi treba da stekne oruzje kojim ce biti u stanju da se suprotstavi djavolu i da ugodi Spasitelju nasem. 159. Umesto borbe prihvati veru u jednosusnu i nerazdeljivu Trojicu, slicnu gorusicnom zrnu. Gorusicno zrno je savrseno okruglo i kao - samopokretno. Tako samopokretna treba da je i tvoja vera. Pokreti vere su vrline. Neki imaju veru, ali nemaju dela. To nije vera, buduci da je mrtva, kao sto je receno: Jer, vera bez dela je mrtva (Jak.2,20). Veru ima onaj ko tvori dela vere. I ona lici na samopokretno gorusicno zrno. Stekni je i budi zdrav i nepovrediv u njoj, goreci raspolozenjem za zapovesti nasega Spasitelja kako bi i ti cuo od Njega: Dobro, slugo dobri i verni... udji u radost gospodara svoga (Mt.25,23). Dobrim ga je Gospod nazvao zbog dela, a vernim zbog vere. 160. Umesto kacige prihvati nadu na buduca dobra koja oko ne vide, i uho ne cu, i u srce coveku ne dodjose, i u koja andjeli zele zaviriti (1.Kor.2,9; 1.Pt.1,12). Ova nada ti daje jaku utehu u zlopacenjima i zalostima, i secanje na nju te raduje. Nju su imali u vidu blazeni Hristovi mucenici. Posred ostrica, posred strasnih i raznovrsnih mucenja, posred vrelog ognja oni su ovu zeljenu nadu imali pred svojim ocima. Oni su radosno i sa blagodarnoscu sve trpeli samo da dobiju ono cemu su se nadali. Tu nadu uvek i neprestano imaj pred svojim ocima kako ti zelja za onim cemu se nadas ne bi dozvolila da pomisljas o necemu prolaznom, i kako bi u tebi budila spremnost za svako dobro delo. 161. Umesto pojasom, opasi se savrsenom ljubavlju prema Bogu i bliznjemu. Ona ce uciniti da potrcis bez prepreka. Onaj ko je opasan sve prolazi lako i bez prepreka. Utoliko pre onaj ko je opasan ljubavlju lako prelazi svuda. Jer, ljubav, kao sto je receno, sve snosi... sve trpi (1.Kor.13,7). Njome ispunjen, sveti Pavle je govorio: Ko oslabi a da i ja ne oslabim? Ko se sablaznjava, a ja da ne gorim (2.Kor.11,29). Eto sastradalnosti i sile ljubavi! 162. Umesto obuce primi smirenoumlje. Kao sto noge gaze obucu tako i onaj ko je stekao smirenje prima kao nesto normalno kada ga svi gaze. I ti, brate, stekni smirenje. To nije telesna, nego duhovna obuca: ona ce te zastititi da ne spotaknes o kamen nogu svoju (Ps.90,12). Stekavsi smirenje, blazeni David je rekao: Ja sam crv, a ne covek (Ps.21,7). Shvati koliko Bog voli smirenje, koliko se priblizava onome koji ga je stekao i kako uvek gleda na njega. Jer, napisano je: Koji na visinama zivi i na smirene gleda (Ps.112,5.6), i jos: Oci Njegove gledaju na ubogoga (Ps.9,29). Slusajuci o ubogom, shvati da se ne govori o onome koji nema imanje (jer su i mnogi carevi ugodili Bogu, kao sto su i mnogi siromasni propali), vec o siromasnima duhom, kao sto je receno: Blazeni siromasni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3). 163. Umesto stita ogradi sebe casnim krstom i zapecati njime svoje udove i srce. I nemoj samo rukom stavljati na sebe krsno znamenje, vec i misleno zapecacuj njime svaki svoj posao, svoj ulazak i izlazak, sedanje i ustajanje, i odar svoj. Ma koji posao da radis, pre svega, radi blagoslova, oseni sebe znamenjem krsta u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. To je veoma mocno oruzje. Niko ti nikada nece moci naneti stetu ukoliko si ogradjen tim oruzjem. Onome ko nosi pecat zemaljskoga cara niko ne sme da ucini zlo. Utoliko pre niko nece biti u stanju da se nadmece sa nama koji na sebi nosimo pecat velikog nebeskog Cara. Brate, cesce od svega deluj ovim orudjem koje se silno suprotstavlja strelama neprijatelja. Nikada ne zaboravljaj da se osenis krsnim znakom. Njime ces raskinuti mreze koje ti postavlja djavo, buduci da je napisano: Na putu kojim hodim sakrise mi zamku (Ps.141,4). Uvek zapecacuj sebe krstom i zlo se nece dotaci tvoga duha. 164. Umesto luka rasiri svoje ruke na molitvu, kao sto je napisano: Misice moje cini da su luk od bakra (Ps.17,35). Jer, zaista su za neprijatelja ruke koje su ispruzene na molitvu (koja se prinosi za znanjem) bakarni luk. Ona je strela koja je tacno pustena iz nategnutog luka. Ako dozvolis pomisli da luta bices slican coveku koji u rukama drzi luk, ali ne ume da uputi strelu ka neprijatelju, vec je pusta nasumice. Da li ce tvog neprijatelja uplasiti napad ako primeti da drzis u rukama luk i strelu pustas nasumice? Nimalo. Tek kad se covek moli sa znanjem, ne dozvoljavajuci pomislima da lutaju, i kad razume ko je on, pred kim stoji i sa kim razgovara, [njegova] molitva se priblizava k

207

Bogu, i neprijatelj silno strada kao da je pogodjen strelom u srce. Tada dusa, po blagodati Bozijoj, sve vise i vise napreduje, a neprijatelj bezi, kao prah pred vetrom, gonjen andjelom Bozijim. Eto zbog cega muci neprijatelja onaj ko se moli sa znanjem, i ko se hrabro podvizava, drzeci svoju misao na uzdi. 165. Moli se sa znanjem (sa svescu kome i zbog cega se molis). I ako nesto u vreme molitve ili posredstvom ociju, ili zbog nekog drugog razloga, raseje tvoj um, znaj da se radi o dejstvu neprijatelja. Stoga ne zuri da zavrsis molitvu, vec, osudivsi samoga sebe, ponovo saberi svoj um i moli sa znanjem, buduci svestan onoga sto istes od Boga, i zbog cega ga molis Bogu kako ne bi govorio nepotrebno i kako ne bi praznoslovio. Delo satane je i da ustremljuje pomisao kao strelu pustenu nasumice, i da ne da coveku da se zadrzi na onom cime se zanima. Jer, on zna, da ce coveka, ukoliko oduzi svoju molitvu, uslisiti Tvorac, cak i ako je veoma gresan. Neprijatelj ga stoga odvodi ka mnogim mislima kako bi mu pomisao letela kao strela koja je nasumice pustena. I dogadja se da su njegove ruke ispruzene na molitvu, pri cemu jezik govori jedno, a um misli i zamislja drugo - na smeh neprijatelju. Zbog toga, brate moj, uvek moli Boga za ono sto ti je narocito potrebno i u cemu postoji narocita nuzda, te po osecanju te potrebe. Pogledaj na dva jerihonska slepca. Oni su vikali ka Gospodu: Pomiluj nas, Gospode, sine Davidov. I kada ih je Gospod pitao: Sta hocete da vam ucinim, oni su sa skrusenoscu i uzdisanjem svoga srca molili: Da se otvore oci nase (Mt.20,30). Oni nisu rekli: "Daj nam to i to". I zar je kod njih bilo malo potreba? Ne, oni su molili samo za ono u cemu su imali krajnju nuzdu. Pogledaj na Hananejku. Zbog cega ona vice iduci za Gospodom? Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kcer moju mnogo muci djavo (Mt.15,22). Ona nije navela nista drugo osim bola svoga srca. Zar nisu, slicno tome, i svi drugi, koji su dolazili i prilazili Gospodu, iznosili patnje svoga srca? Bolesnik koji dolazi lekaru pokazuje ono sto ga boli. I ti, brate moj, iznesi pred Gospoda patnje svoje duse. Gledaj na Njega mislenim ocima, uz pomoc vere, kako bi, po napisanom, video Onoga koji sedi na visokom i uzdignutom prestolu (Is.6,1) i vojske andjela i arhandjela koje stoje pred Njim. I baci se pred blagost Njegovu i izli pred Njim molbu svoju. Najpre ispovedi svoje grehe, a zatim pred Njega iznesi svoje reci, ili zalost kako bi se umilostivio po blagosti svojoj i izlio na tebe milost svoju. O duso! Velika je vera tvoja. Neka ti bude kako hoces (Mt.15,28). 166. Oni kod kojih su prosvecene i uvek otvorene umne oci tacno znaju da se od sablazni lukavoga ne izbavljaju svojom sopstvenom silom, nego nepobedivom silom Bozijom. Sloboda, koja je coveku dostupna sastoji se jedino u odlucnosti ili neodlucnosti da se suprotstavi djavolu. Medjutim, i pored mogucnosti da se usprotivi [djavolu], on nema potpunu vlast nad strastima. Kada bi ljudska priroda mogla da se suprotstavi spletkama djavola i bez sveoruzja Svetoga Duha, Gospod ne bi zapovedio da u molitvi govorimo: I ne uvedi nasu iskusenje, no izbavi nas od zloga. Prema tome, ko hoce da se izbavi od raspaljenih strela lukavoga, da se udostoji bestrasca i da postane pricesnik Bozanstvene slave neka uvek sa nenasitim raspolozenjem i svim srcem i svom silom iste pomoc odozgo kako bi pobedjivao strasti i kroz neoslabnu pobedu stigao u oblast cistote, bez koje niko nece videti Gospoda. 167. Postaraj se da budes besprekorno cedo Bozije i da udjes u pokoj gde kao preteca za nas udje Isus (Jev.6,20). Pobrini se da budes zapisan u nebeskoj Crkvi zajedno sa prvorodjenima. Postaraj se da udjes u gornji Jerusalim, gde je i raj sladosti. Medjutim, znaj da se neces udostojiti ovih divnih dostojanstava ukoliko dan i noc ne budes prolivao suze kao potoke, slicno svetome koji kaze: Svaku noc kvasim odar svoj, suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7). Zar ne znas da ce oni koji su sejali sa suzama, poznjeti sa radoscu (Ps.125,5)? Stoga i prorok kaze: Nemoj prevideti moje suze (Ps.38,13), i: Postavio si suze moje pred sobom, kao i u obecanju tvom (Pe.55,9); i: Suze su mi hleb dan i noc (Ps.41,4), i; Pice moje rastvaram suzama (Ps.101,10). Suze koje se prolivaju sa znanjem, sa velikom tugom, pri cistoj toploti u unutrasnjosti srca predstavljaju dusevnu hranu, nebeski hleb koji hrani dusu za zivot vecni. 168. Kao sto postoji ovo vidljivo nebo, koje se naziva svodom, tako iznad njega postoji drugo, telesnim ocima nevidljivo, blistavo nebo gde su vojske andjela. Tamo je nerukotvorena skinija u kojoj sveti andjeli vrse svoju sluzbu. Sve to je Bozanstveno, neizrecivo, svetlonosno, i pripada drugome svetu, a ne ovome veku. Tamo nema ni noci,

208

ni lukavih duhova, ni borbe. Medjutim, ne dozvoljava se svakome da unutrasnjim okom vidi nebesko. Zbog toga je postavljen nebeski svod, slicno nekoj zavesi. Tako ni oni koji su tamo ne mogu da sagledavaju sve, nego samo one koji su cisti srcem i osveceni umom, tj. svoje sugracane i satajnike. A kada zavesa bude uklonjena, pravednicima ce biti otkriveno ono sto ocekuje pravednike. 169. Molitva koja se vrsi polako, sa dusom skrusenom i sa napregnutim umom uzlazi na nebo. Dok tece ravnicom i dok se koristi velikim prostorom, voda se ne propinje u visinu. Kada joj, pak, ruke vodovodzija pregrade tok odozdo i stesne je, ona se, brze od svake strele, ustremljuje navise. Tako se i ljudski um razliva i rasejava dok se koristi velikom slobodom. Kada ga, pak, skrusenost i tuga u srcu pritisnu, on uzlece navise i uznosi Bogu ciste i napregnute molitve. Molitve koje se uznose sa tugom bivaju narocito uslisene. O tome svedoci prorok, govoreci: Gospodu zavikah u nevolji svojoj i uslisi me (Ps.119,1). Prema tome, uzburkajmo savest i pobudimo u dusi tugu secanjem na grehove kako bismo je ucinili dostojnom da bude uslisena. Ucinimo je trezvoumnom, budnom, sposobnom da svojim vapajima dosegne nebesa. Nista tako od nas ne odgoni lenjost i nemar kao skrusenost i tuga. Oni sabiraju um i vracaju ga samome sebi. Onaj ko se tako zalosti i moli, bice u stanju da, posle molitve, u svoju dusu useli veliku utehu. Nagomilavanje oblaka cini da vazduh postane mracan. Kada se, pak, iz njih izlije kisa, i kada jedan za drugim izgube paru koja se skupila u njima, vazduh ponovo postaje cist i jasan. Tako i dusevna zalost pomracava nase pomisli sve dok je zakljucana unutra. Kad se, pak, iscrpi u suznim recima molitve i izadje napolje, u dusi nastaje velika jasnoca, nizvodeci u um onoga ko se moli, slicno nekom zraku, misao o Bozijoj pomoci. 170. Hoces li da se nerasejano molis? Ucini da tvoja molitva izlazi iz dubine duse. Drva koja su pustila koren u dubinu ne lome i ne mogu biti iscupana cak i ako podnesu i hiljade naleta vetrova. Jer, njihov koren je duboko ucvrscen u dubini zemlje. I molitve koje se uznose iz same dubine duse, kao pravilno ukorenjene, idu u visinu i nikakav nalet pomisli ne moze da ih raseje. Primer nam daje prorok koji o sebi kaze: Iz dubine vicem k tebi, Gospode (Ps.129,1). 171. Posmatrao sam naoruzanje pobednika i nastojao da shvatim koje oruzje donosi odlucnu pobedu. Mnoga oruzja su se ukazala mome pogledu. Svakim od njih moguce je odrzati blistavu pobedu. Najpre sam video cisti post, tj. mac koji nikada ne otupljuje. Zatim sam video devstvenost, cistotu i svetost, tj. luk cije ostre strele prodiru u srce lukavoga. Video sam i siromastvo koje sa prezirom odbacuje srebro i svako imanje, tj. oklop koji ne dopusta da do srca dodju izostrene strele djavola. Primetio sam tamo i ljubav, tj. stit, i mir, tj. tvrdo koplje od koga satana drhti i bezi. Video sam bdenje, tj. pancir, molitvu, tj. grudnjak, i pravednost, tj. laku vojnicku kociju. Medjutim, razmatrajuci sva ta oruzja i razmisljajuci o tome koje je od svih njih najpouzdanije, ugledao sam bedem smirenja. Tada sam shvatio da nista nije pouzdanije od njega. Njega nikakvo neprijateljsko oruzje ne moze da probije i lukavi nema moci da ga zauzme na juris. Stoga, ako zelis da odrzis pobedu u borbi koju vodis, trazi sebi pribeziste iza bedema smirenja. Tamo se sakri i ne napustaj tu zastitu, te grabljivac nece uspeti da te zarobi. Na druga svoja oruzja nemoj u potpunosti da se oslanjas kako te lukavi ne bi porazio.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

VII

209

SAVETI PODVIZNICIMA 1. Pocetak monaskog odricanja jeste - bojati se Boga. Monah koji se ne boji Boga bice izvan vrata Carstva Bozijeg. Pocetak dobrog zivota monaha jeste poznanje Boga, a neznanje Boga pomracava monahovu dusu. 2. Dobra bastina monaha je celomudrenost i svetost. Onaj monah koji ih nema lisava se nasledstva otaca. 3. Monaski podvig predstavlja - izucavanje Pisma i ispunjavanje zapovesti Bozijih. Monah koji se time ne zanima, nije podviznik. 4. Monahova hrana je da tvori volju Boziju, a culna hrana ga nece postaviti pred Hrista. Jer, sto ulazi na usta ide u trbuh, i izbacuje se napolje (Mt.15,17). 5. Stopalo monaha, krecuci se pristojno, neka haba Crkvene stepenice, i neka ne prelazi iz kuce u kucu, vladajuci se nepristojno. 6. Neka monah prima savet od razumnih, a savet nerazumnoga neka se ne useli u srce njegovo. 7. Monah koji bdije u Psalmima i slavoslovljima i duhovnim pesmama od sebe tera nocna mastanja, a monah koji spava, nadimajuci se svojim dobrim delima, plete paukovu mrezu. 8. Hrabri monah krstom Hristovim izbegava djavolske mreze. 9. Monah koji se vezao za zemaljsko i k zemaljskom priklonio u svemu postupa po satanski (protivljenjem zapovestima, lukavstvom i samougadjanjem). 10. Neka monahova misao uvek bude zauzeta dobrim delima. Delanje monaha su pristojne pomisli. Bdenje monaha ukrocuje neciste pomisli. 11. Polje koje monah treba da obradjuje jeste dobra dusa koja donosi jevandjelski plod. Monah koji je obradjuje prvi jede od njenih plodova. 12. Besmrtna sila za monaha jeste negramzljivost koja nosi krst. Srebroljublje je, pak, stetno za njega, jer zagradjuje [ulaz] u Carstvo nebesko. 13. Dobar dar za monaha jeste devstvenost koje ga, zajedno sa Ilijom na kolesnici, uznosi na nebo. Sila devstva je uzdrzanje u hrani, a monah koji se opija oskrnavljuje svoje telo. 14. Suze koje se liju iz ociju jesu drvo zivota koje izrasta u visinu smirenoumlja. Monah koji ga je stekao sabira dobre plodove. 15. Monah koji svima razglasuje o svome daru izaziva omrazu i cuce od Gospoda: Ti si vec primio platu svoju (Mt.6,2). Ko se, pak, stidi da prica dobija nagradu od Gospoda koji zna [ono sto je ucinjeno] u tajnosti. 16. Monase, ne uznosi se dajuci Bogu Bozije. Naprotiv, moleci se Gospodu, govori: Tvoje od tvojih prinosim ti, Vladiko i samo od tebe istem izbavljenje duse. 17. Monaha koji sa cistim srcem vrsi nocne molitve cuje Gospod. Danju ga On cini svetlim kao dan i svakodnevno ga sve vise i vise pokazuje svetlim. 18. U gordosti monaha ne pociva Gospod, a u smirenoumlju njegovom pociva Duh Sveti. 19. Neka hiton monaha (ne tkani, nego duhovni) u svako vreme bude cist. Takav monah ce u ponoc sa Zenikom uci u dvorac. 20. Monase, pripremi ulje radi izlaska u sretanje Zeniku. Jer, ako tada nista ne budes imao da nalijes u svetiljku, da bi jasno gorela, ostaces van dvorca zajedno sa ludim devojkama. 21. Neka monaski zivot, koji je podrazavanje andjeoskog zivota, bude unistitelj greha. On treba da bude neprestano donosenje plodova pokajnika. 22. Neka monaski zivot stavlja pecat umrtvljavanja pohote na sve udove: obrazac za to jeste zivot svetog Jovana Pretece. 23 Neka besovska bura bezi od monaha i neka u njima likuje andjeoska tisina. Kada nailazi besovska bura cuvaj se, monase, svoje razdrazljivosti. Jer, zivot monaha treba da uvek nosi odecu krotosti i trpljenja.

210

24. Monah koji gori duhom (revnosti po Bogu) progoni besove, a monah koji se radi (gordog) suparnistva nadmece sa svojim bratom - privlaci demone. 25. Neka sunce ne zadje u gnevu tvome, i ruzna rec, koja izlazi iz razdrazenog grla, neka ne smucuje bratiju. 26. Nemoj izbegavati da slusas pevanje, koje zapravo predstavlja andjeosko slavoslovlje. Od suma, pak, satanskih prizora bezi, zato sto se radi o djavolskoj prelesti. 27. Neka na tvom celu uvek bude krst Hristov, a u srcu strah Boziji. 28. Bezmolvije sa cistim srcem pomazuje monaha uljem Duha Svetoga. 29. Dobra narav radja bratoljublje i daleko progoni svadju. 30. Ko se sjedinio sa Gospodom ne predaje se djavolu da ne bi bio postidjen u bracnom dvorcu. 31. Neoborivi stit za monaha jeste andjeosko pevanje u njegovim ustima. San, pak, koji mu je prijatniji od pevanja, za njega predstavlja smrt. 32. Dobrovoljno siromastvo je riznica monaha i bozanstven je monah koji je obucen u njega. Na nebu sabiraj svoju riznicu, buduci da su vekovi sladosti beskonacni. 33. Neka tvoj um uvek bude zauzet Bozanstvenim Pismima. Neka tvoja vrata ne budu zakljucana metalnim bravama, nego neka budu pregradjena krajeugaonim kamenom (trezvoumnim prizivanjem imena Gospoda Isusa). 34. Lice monaha u molitvi postaje cudesno, i tragovi njegovog duhovnog veselja prenose radost na sve mnostvo monaha. 35. Monah koji se ne brine o stomaku i koji ne voli da pije vino postaje slican andjelima. 36. Neopisiva lepota monaha jeste devstvenost koja blista u dusi. Najodvratniji, pak, izgled monaha predstavlja - oskrnavljena devstvenost. 37. Za monaha je najgore od svega - pasti u greh. On u njemu unistava sve dobro, kao oganj slamu. 38. Monah, koji je zgazio svet postaje sabesednik Hristov, a onaj ko je sputan delima ovoga sveta nije ugodan Vojvodi Hristu. 39. Nesrebroljubiv monah je najverniji propovednik Carstva nebeskog. Ko, pak, boluje od srebroljublja jeste covek koji nesrecno gine. 40. Mladom monahu je ukras celomudrenost koja vlada nepomracenom devstvenoscu. 41. Za monaha je poslusnost [velika] dragocenost: ko je stekne bice uslisen od Gospoda. 42. Neka monah izgovara dobru rec i neka svojim ustima izgovara reci Visnjega. 43. Neka monah primi na sebe dobrovoljno gladovanje da bi smirio svoje telo, i uzvisio stanovnicu neba - dusu. 44. Monah neka blagovesti reci istine i laz neka bude izgnana iz njegovih usta. 45. Cuvsi grubu rec nemoj upasti u srdzbu, nego se smiri. Postavsi posrednik mira, naime, primices vernu nagradu za mir i nazvaces se sinom Visnjega. 46. Lav je strasan divljim magarcima. Neka takav bude i monah za pohotne pomisli. 47. Monah koji pre vremena razresava post lici na onoga koji potkopava temelj stuba (na kome zivi). 48. Gordeljivi monah koji pobudjuje strasne pokrete u manastiru isto je sto i vetar koji podize prasinu u ravnici. 49. Dobri monah je andjeo na zemlji koji nije ranjen strelama slastoljublja. 50. Ne prepustaj se gordosti da ne bi pao strasnim padom. Ugledaj se na smirenoumlje Pavla da bi postao njegov sanaslednik. 51. Kao uzor sebi izaberi Mojsijevu krotost da bi Bog tvoje kameno srce pretvorio u vodeno jezero i da bi ti, osetivsi blagotvornost, mogao zahvalno da klices: Na tihoj vodi vaspita me Gospod (Ps.22,2).

211

52. Spoznaj kako je prekrasno smirenoumlje i izaberi ga za sebe, buduci da uznosi na nebo. Predstavljena ti je dobra nagrada za smirenoumlje - Carstvo nebesko. Nemoj biti nemaran za njega. 53. Neka se mladi monah, preziruci sujetu, utvrdjuje u celomudrenosti. Monah koji je ispunjen celomudrenoscu predstavlja mladicu osvecenu Bogom. 54. Post je uzda za monaha. Ko sa sebe zbaci ovu uzdu postaje slican raspaljenom konju (Jer.5,8). Mladi monah koji ne obuzdava stomak nece moci da se uzdrzi od telesnog greha. 55. Bodri monah danonocno marljivo prebiva u molitvama. Udarajuci se u srce, on prolivasuze i na sebe sa neba nizvodi ulje. 56. Monah koji nije predan strastima jeste drvo zivota na zemlji. On je primio andjeoski zivot. 57. Psalam u ustima monaha jeste najostriji mac protiv djavola. 58. Suvo drvo Jelisejevo je iz dubine izvuklo zeljezo, a telo, koje je monah ucinio suvim, izvlaci dusu iz dubine (strasti). Post monaha isusuje tokove strasti. Monahu je granica posta - smrt i pre koncine neka ga ne napusta. 59. Bodrost monaha u molitvi jeste mac protiv strasti. Monahu nije naznacena granica molitve. Stoga neka on u svako vreme blagosilja Gospoda. 60. Monahu koji ne zadrzava svoj jezik u dan gneva nije lako da savlada ni strasti. Monah koji se gnevi ubija svoju dusu i ostrim strelama ranjava svoga blizega. 61. Naoruzaj se pre iskusenja. To ce ti pomoci da se u vreme iskusenja pokazes iskusan. 62. Ne stici bogatstvo i ne goji telo: tesan i uzak put zahteva da se odlozi na stranu sve sto nije korisno. Podrazavaj Pavla i smatraj sve za trice, da bi Hrista dobio (Fil.3,8). Bogatstvo i gojenje tela nece proci kroz nebeska vrata. Zavoli negramzljivost i uzdrzanje i neces ostati izvan tih vrata. 63. Oganj koji pali monaha jeste slastoljublje koje se zapaljuje pijenjem vina. Hristos je izvor koji uvek tece. Zahvatajuci iz njega ugasi smradni oganj. 64. Nemoj da izgovaras rdjavu rec inace ces postati vinograd u kome raste trnje. U razgovoru sa bliznjim upotrebljavaj najprijatnije reci, ugledajuci se na pcelu koja uvek donosi med koji nema gorcine. 65. Lakomislenog monaha uznemirava bura pomisli, a ko vlada sobom ucvrscuje se recima Jevandjelja. Nemarnog, pak, monaha dave pomisli kao trnje psenicu. 66. Nemoj u svome srcu cuvati zlu rec na brata svoga da bi u molitvi mogao da govoris: I ostavi nam... kao sto i mi ostavljamo (Mt.6,12). 67. Venac pohvale za monaha jeste mir i svetinja. Ko ih je stekao videce Gospoda (Jev.12D4). 68. Mudrost monaha nije u znanju trudova koje treba poneti, nego u njihovom razumnom nosenju. Ko je takav - ne uci recju, nego urazumljuje delom. 69. Ratujuci sa pukovima besova, mudri monah ne biva ranjen njihovim strelama. Krepeci se krstom Hristovim, on unistava glavu zmije. 70. Dragoceno nasledje monaha je devstvenost koju ozaruje svetlost milostinje. Onaj koji ga je stekao i sacuvao nesumnjivo ce uci u bracni dvorac. 71. Sacuvaj zapovesti Visnjega i cuvaj pravila otaca, te ces postati naslednik Carstva nebeskog. 72. Samovoljan i drzak monah pada u iskusenje i u mrezu djavolsku, a krotkog ce susresti mir i venac svetinje. 73. Monah koji se obilno hrani pada u iskusenje i nocna mastanja, a isposnikova postelja je cista i san bezmetezan. 74. Monah koji se boji Boga nece pretrpeti nikakvu stetu. Njega cuva Gospod i u dan smrti on ce imati zrtvu izmirenja. 75. Poslusnost monaha se ne poznaje u velikim podvizima, nego - u iskusenjima. Monahu trpljenje u zalostima, koje se verno cuva, donosi nepostidnu nadu. Neka ga on

212

cuva do poslednjeg daha, jer - ko pretrpi do kraja taj ce se spasti (Mt.10,22). Trpi, monase, jer je vreme trpljenja kratko, a vekovi sladosti - beskonacni, 76. Neka pesmopoj monaha bude neprekidan, buduci da se i slavoslovlje serafima nikada ne prekida. Monase, neka u tvojim ustima bude duhovna pesma, koja ce olaksavati tezinu iskusenja koja te susrecu, 77. Poslusni monah ce sa dobrom smeloscu stajati pored krsta. Jer, na krstu je Gospod koji je bio poslusan do smrti, i to do krsne smrti. 78. Neka se glas monaha u molitvenoj krotosti iskreno uznosi Bogu iz nepokretnih usta. 79. Istinska svetlost na zemlji jeste monah koji se ne spotice svojim jezikom. Ko je takav i ko svoje telo ne oskrnavljuje gresima - prijatelj je Hristov. 80. Monah koga okruzi strah Boziji jeste kao stub koji se ne moze oboriti. Monah, pak, koji nije stekao strah Boziji bice lak plen protivnicima. 81. Monah koji nista nema jeste cista svetlost na zemlji. Jer, kao koren svih zala, srebroljublje (1.Tim.6,10) ne donosi dobre plodove. 82. Bolje je da monah jede meso i da pije vino, nego da osudjivanjem jede tela svoje bratije. 83. Zlato se ispituje u ognjenoj peci, a pravi monah se poznaje u mnostvu monaha. 84. Neka ruke monaha budu prepodobno ispruzene Bogu na poraz neprijatelja, podrazavajuci Mojsija koji je, rukama izobrazivsi krst, savladao Amalika. 85. Na monahu koji je raspet i umire svakodnevno pociva obilna blagodat. Njemu se raduju andjeli, primajuci ga u Carstvo nebesko. 86. Uzda za strasti je post, a umrtvljenje strasti je molitva sa milostinjom. 87. Monah koji je iznad telesnih strasti jeste cistiji od snega. Zazelevsi jedino Hrista, on ce ugledati kako ga Hristos uvencava u dan blagosti. 88. Monah-klevetnik razgoni mnostvo monaha i unistava prijateljstvo. Zmija je uz pomoc klevete Evu izgnala iz raja. I monah koji kleveta joj je slican, buduci da pogubljuje dusu bliznjega i svoju ne spasava, 89. Bog ce uslisiti onoga ko razumno peva u svome srcu. Neka dusa monaha nerasejanim okom gleda prema Bogu. Jer, odrekavsi se sveta i sjedinivsi se sa Hristom, ona treba da prenebregava sve zemaljsko. 90. Dusa monaha koja duhovno mirise, sveto zagradjuje culo mirisa od zmije da ne bi omirisala skvernu pohote. Osim toga, onaj ko u srcu ima strah Boziji nece dotaci skvernu sladostrasca. 91. Staraj se da uvek budes prostosrdacan i iskren. Nemoj jedno drzati u srcu, a drugo na jeziku. Jer, to je lukavstvo. 92. Budi pravdoljubiv i ne lazi, buduci da je laz od djavola. 93. Ne uzvracaj zlom na zlo. Naprotiv, oprosti onome ko ti ucini zlo, da bi Gospod i tebi oprostio. 94. Ako te napada zlopamcenje, iz sve duse se pomoli za doticnoga brata - i zlopamcenje ce odstupiti od tebe. 95. Pazi da u sebi ne dopustis strast zavisti da te djavo ne bi zivog progutao, vec se sto pre ispovedi i moli Boga da te izbavi od takve opasnosti. 96. Ako vidis nekoga da gresi, ne razglasuj njegov greh, ne osudjuj ga i nemoj ga mrzeti da ne bi pao u isti greh, vec bolje reci: "Ja sam gori od njega. Danas je on sagresio, a sutra cu ja". 97. Znaj da se demoni boje cutanja, posta, bdenja, uzdrzanja, smirenja, molitava, suza i ostalih podviznickih vrlina. 98. Neprestano se secaj smrti i svoga groba ukoliko hoces da ti Bog daruje suze, skrusenost i bestrasce. 99. Ako te djavo obmane, te padnes u mali ili veliki greh, nemoj ocajavati niti sebe osudjivati na pogibao, vec pribegni ispovesti i pokajanju. I - Bog se nece odvratiti od tebe.

213

100. Nemoj voleti da ides u grad. Jer, ti ces ostati cist ako ne budes video ono sto je grehovno. 101. Ne opijaj se vinom. Inace ces uciniti da se srce tvoje sa pomamom ustremi na zadovoljstva. 102. Nemoj jesti dva puta na dan da ne bi ogrubelo tvoje telo, a sa njim i strasti ojacale. 103. Nemoj mnogo da spavas, vec neprekidno isti pomoc Boziju da bi kao ptica izbegao mrezu (Pric.6,5). 104. Nemoj govoriti mnogo da ne bi upao u laz. 105. Nemoj sticati nista sto je preko tvojih potreba, i zivi sa umerenim prohtevima. 106. Bezmolstvuj, i radi svoje delo. 107. Svom silom cuvaj jezik i stomak. 108. Drzi se smirenoumlja i budi kao neznalica i onaj ko ne razume. 109. Budi krotak prema svim ljudima. 110. Mnogo je stete od govorljivosti i smeha, a blagorazuman covek cuva bezmolvije. 111. Svagda pred svojim ocima imaj smrt i iskusenja te nikada nece dovesti do pada. 112. Ujutro i uvece ispituj sam sebe, tj. kako si proveo vreme. To nije moguce uciniti bez napora (tj. bez postojane paznje prema sebi i strazenja nad srcem). 113. Boj se Boga kao onaj ko je obavezan da mu da odgovor za sva svoja dela. 114. Svakodnevno se pitaj koju si strast pobedio. 115. Ko veruje da ce biti Sud nece osudjivati ni jednog coveka, vec ce se vise paziti i cuvati cak i od malog i nevaznog zla. 116. Ko veruje da ce njegovo telo vaskrsnuti brine se o tome da ga ocisti od oskvrnjenja. 117. Utvrdjujuci se u strahu Bozijem, cuvaj i ispunjavaj sve sto si duzan da cinis i ne postavljaj spoticanja svojoj savesti. Budi pazljiv prema njoj da bi i ona bila tvoja cuvarka i odmah ti pokazivala u sta padas, ne ostavljajuci te i ne dopustajuci da padnes u ruke svojih neprijatelja. 118. Znaj da monaha napada uninije kada njegov um pocne da izbegava samovolju i da pribegava Bogu. Za istrebljenje uninija sluzi molitva i neprestano razmisljanje o Bogu. To razmisljanje se, pak, podrzava uzdrzanjem, a uzdrzanje se cuva telesnim trudom. Takav je tesni put koji vodi u zivot (Mt.7,14). 119. Ako si istinski zavoleo Gospoda, ako se staras da zadobijes Carstvo i ako si dao zavet da ces se truditi zbog svojih grehova, secaj se Suda i vecnih muka, sa strahom ocekujuci svoj odlazak iz ovoga sveta. 120. Nemoj imati pristrasnost ni prema parama, ni prema imanju, ni prema roditeljima, ni prema svetskoj slavi, ni prema prijateljima, ni prema srodnicima, ni prema bratiji, i uopste - ni prema cemu zemaljskom. Nemoj se brinuti niti starati o tome. Raskinuvsi svaku vezu, odlozivsi brigu, omrznuvsi [sve] i obnazivsi cak svoje telo od svega bezbrizno i bez lenjosti idi za Hristom uvek gledajuci na nebo i otuda ocekujuci pomoc. Jer. smrt dolazi iznenada i sud je blizu. I tesko onome ko nije spreman!

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK

214

Kratko saopstenje o njemu Roditelji svetog Jovana, kao i mesto rodjenja i njegov zivot pre stupanja u Sinajsku obitelj - nisu poznati. Iz njegovih dela se vidi da je stekao dobro obrazovanje. Medjutim. zelja za blizinom Bozijom ga je podstakla da napusti svet i njegovu slavu, i da se usami u Sinajskoj obitelji, koja se tada slavila mudrim ocima. On je u nju stupio sa 16 godina i prepustio se rukovodstvu i poukama starca Martirija. koji ga je posle 4 godine, tj. u njegovoj 20. godini, postrigao u monaski obraz. Njegovo poslusanje starcu je bilo toliko veliko da je izgledalo da uopste nema svoje volje. Prema bratiji je bio prostosrdacan i smiren, ni pred kim ne isticuci svoje prvenstvo. Prozivevsi sa svojim starcem 19 godina, sveti Jovan je najzad ostao bez njega. Po njegovoj smrti on je za sebe izabrao pusto mesto, zvano Tola, koje se nalazilo na 5 stadija od obitelji. Tu je on proveo 40 godina. Njegov zivot u usamljenosti je tekao mirno, u strogom podviznistvu, koje je on, uostalom, umeo da sakrije, ne isticuci se nicim narocitim. Svaku subotu i nedelju on dolazase u obitelj na bogosluzenje, pricescujuci se Svetim Hristovim Tajnama. Zatim bi pogovorio sa svetim ocima, proveravajuci njihovim ukazanjima svoje stanje. Pri takvim razgovorima, na sabranjima je cesto govorio i sveti Jovan? Prirodno, njegova rec se svojim preimucstvima isticala pred drugima. Smirene je to radovalo, a neiskusni su mudrog besednika poceli da okrivljuju za tastinu. Tada je sveti Jovan, da ne bi sablaznio nemocne, na sebe nalozio savrseno cutanje, koga se strogo drzao cele godine. I sa cutanjem je prekinuo tek kad su ga usrdno molili oni isti koji su ga prinudili da se osudi na takav podvig. Posle 40 godina zivota u bezmolviju, sveti Jovan je, na opstu zelju sve bratije, bio izabran za igumana Sinajske obitelji. Upravljajuci duhovnom pastvom 4 godine, on se opet vratio u svoju usamljenost, na kratko pre svoje smrti, koja ga je zadesila u 80. godini starosti, 563. godine. Na molbu Raitskog igumana. svoga imenjaka, sveti Jovan je napisao duhovnu Lestvicu u kojoj je u 30 slova izobrazio stupnjeve duhovnog ushodjenja ka savrsenstvu. Napisao je i Slovo pastiru, u kome izlaze obaveze duhovnog pastira. Iz 30 slova Lestvice pravimo izbor podeljen na sledeca poglavlja:

1. 2. 3. 4. 5.

Opsta nacela podviznistva. O pokajanju. O vrlinama i strastima i o borbi sa strastima uopsteno. O borbi sa osam glavnih strasti. O bestrascu.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK

I OPSTA NACELA PODVIZNISTVA 1. Bog je zivot i spas svih koji su obdareni slobodom. 2. Monah pripada andjeoskom cinu i [vodi] andjeoski zivot, koji se ostvaruje u vestastvenom i prljavom telu. Monah je covek koji se drzi samo Bozijih zapovesti i reci, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znaci neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim culima. Monah ima posveceno telo,

215

ociscena usta i prosvecen um. Monah je prebolna dusa, stalno obuzeta secanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimicna mrznja na ono sto ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuca onog sto je natprirodno. 3. Svi oni koji su spremno odbacili ono sto pripada ovom zivotu, svakako behu podstaknuti [zeljom] za buducim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se ni jednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napustanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slucaju, dobri nas Sudija ocekuje da vidi kakav ce biti kraj njihovog zivotnog puta. 4. Svima nama sto hocemo da izadjemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu izmedju nas i Boga, koji bi, revnostan u delanju i sagledavanju, za nas pruzao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vodjstvom presli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo. 5. Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, pracen bezgranicnom patnjom (narocito u pocetku ljihovog odricanja), dok se slastoljubiva nasa narav i neosetljivo srce pomocu pravoga placa ne pretvore u bogoljublje i cistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorcina su neizbezni u ovom poduhvatu, a najvise onima koji zive povrsno, sve dok nas um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan strazar cistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemocni, i nepokolebivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoc i slabost svoje duse. On ce nam neizostavno pomoci cak i vise nego sto zasluzujemo, samo ako se neprestano drzimo dubokog smirenoumlja. 6. Oni koji zapocinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Cvrst, trostruki i trostubni temelj cine: bezazlenost, post i celomudrenost. 7. Odlucan pocetak bice nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dusu, sustalu u podvigu, podstice secanje na prvobitnu revnost kao bodilo. Neki su se, zahvaljujuci tome, cesto podizali. 8. Kada dusa, izdajuci samu sebe, izgubi blazenu i milu toplinu, neka brizljivo ispita iz kakvog uzroka se je lisila, pa neka svom snagom i revnoscu nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguce vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izasla. 9. U samim pocecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, sticu trudom i mukom. Napredujuci dalje, postajemo neosetljivi za teskoce, ili ih osecamo jos samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji nasu telesnu prirodu, vrline vec sticemo potpuno prozeti radoscu, ceznjom i Bozanskim plamenom. 10. Neki od onih sto vode povrsan zivot u svetu, postavili su mi sledece pitanje: "Kako se mozemo pribliziti monaskom zivotu i pored svojih zena i poslovnih briga". Odgovorio sam im: "Svako dobro delo koje mozete uciniti, ucinite. Nikoga nemojte ruziti. Nikoga ne pljackajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se vazni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Cesto posecujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablaznjavajte. Tudje se zene ne doticite: neka vam bude dovoljna vasa. Ako tako budete postupali, necete biti daleko od Carstva nebeskog". 11. Krenimo sa radoscu i strahom Bozijim na ovaj divni podvig, ne plaseci se nasih neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pazljivo posmatraju lice nase duse. Kad vide da se promenilo od straha, oni se jos zesce okomljuju na nas, jer opazaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu sa njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori. 12. Oni koji su resili da ozbiljno sluze Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoc duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuce mesto, nacin podviga i zanimanje. Nije za svakog opstezice, narocito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnicki usamljenicki zivot sadrzi mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu nacin zivota najbolje odgovara. 13. Na tri najglavnije vrste podviga svodi se citav monaski zivot: na podviznicko napustanje sveta i samocu, na podvig bezmolvija sa jednim ili najvise sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo zivljenje u opstezicu.

216

14. Covek koji odista voli Gospoda i stvarno iste buduce Carstvo, covek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu vecnom, covek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt - vise nije u stanju da vodi racuna o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braci, niti o bilo cemu zemaljskom. Prestavsi sasvim da se brine o tome, omrznuvsi svaku pomisao na to, pa cak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrizan, on odvazno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega ocekujuci pomoc, po recima svetoga: Pripila se dusa moja uz tebe (Ps.62,9), i kao sto rece i drugi nezaboravni: A ja se neumorih prateci te, i ne zazeleh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16). 15. Za nas je najveca sramota da mislimo na nesto sto nam u casu nevolje, tj. smrti, ne moze dobra doneti, kada smo vec sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne covek pozvao. To je bas ono sto rece Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog. 16. Da cujemo sta je Gospod rekao mladicu koji je skoro sve zapovesti izvrsio: Jos ti jedno nedostaje - da prodas sve i razdas siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postanes siromah koji prima milostinju. 17. Pripazimo, da se ne nadjemo u zabludi govoreci kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po sirokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenocnom stajanju, ogranicenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, ociscavajucem picu sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnosenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome ako se ne srdis kada te klevetaju, ako se ne ljutis kada te ponizavaju, ako si smiren kada te osudjuju. Blago onima sto idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko! 18. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privrzen bilo cemu vidljivom, jos se od tuge nije izbavio. 19. U luci se moze naci spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Zalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pucine vec bio spasao. 20. Kad si se odvojio od sveta, ne dotici ga se vise, jer se strasti lako vracaju. 21. Bezi od prilike za greh kao od bica: plod koji se ne vidi - toliko se i ne zeli. 22. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao zena njegova (up. Post.9,26). Jer, dusa koja se vrati tamo odakle je izasla, postace kao so koja je izgubila svoj ukus (Mt.5,13), i ostace i dalje nesposobna da napreduje. Bezi iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su se tamo vratila, ne ugledase Jerusalim, zemlju bestrasca. 23. Neka ti otac bude covek koji moze i hoce da se pomuci sa tobom, kako bi se rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude - umilenje, koje te moze oprati od necistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome sto je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi secanje na smrt. A deca tvoja mila neka ti budu uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji - svete nebeske sile, koje ti, ako ti postanu bliski, mogu koristiti u casu ishoda duse. Takav je rod onih koji traze Gospoda (Ps.23,6). 24. Udaljavajuci se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema nicega sto bi nas tesilo ili navodilo na gordost. Inace, mi nosimo sa sobom i svoje strasti. 25. Kao sto je nemoguce gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj koji se dusom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne moze a da dusu svoju ne izlozi velikoj opasnosti. 26. S velikim trudom i podvigom stice se postena i sredjena narav. Ono, pak, sto je sa velikom mukom steceno moze se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare dobre obicaje (1.Kor.15,33).

217

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK

II O POKAJANjU 1. Pokajanje je obnova krstenja. Pokajanje je zavet sa Bogom da ce se voditi jedan novi zivot. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake zelje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kcer nade, i poricanje beznadeznosti. 2. Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne mozemo izvuci na drugi nacin do da se spustimo u dubinu pokajnicke smirenosti. 3. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griza savesti onih koji jos grese; a drugo je, opet, blazena i bogata smirenost koja po dejstvu Bozijem ulazi u savrsene. Mi necemo ni pokusavati da recima objasnimo u cemu je sustina ove trece vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika cesto tiranski muci i one koji placu zbog svojih grehova. Nije ni cudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna dusa nije u stanju da shvati kakvi se gresi dogadjaju sa nama zbog naseg nehata, kakvi po promisliteljskom Bozanskom napustanju, a kakvi zbog toga sto se Bog od nas odvraca. Uostalom, neko mi je i to pricao: kada nam se to desi po promislu Bozijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time. 4. Dok je jos sveza i zapaljenja, rana se lako leci; no zastarele, nelecene i zapustene rane se tesko lece: da bi se iscelile, potrebno je vec mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane sa vremenom postaju i neizlecive. Ali, Bogu je sve moguce (up. Mt.19,26). 5. Pre nego sto padnemo u greh, demoni nam govore da je Bog covekoljubiv. 6. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreski: "Samo to i to nemoj ti da ucinis, a ovo - pa to nije nista". Cesto su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stisavali. 7. Covek koji istinski polaze racuna svojoj savesti, smatra izgubljemim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar ucinio tog dana ne znam kakva dobra dela. 8. Neka niko od onih sto placu ne ocekuje da ce u casu svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprosteno: ono sto nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprosteno, da se odmorim pre no sto odem odavde bez potvrde da mi je oprosteno (Ps.38,14). Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost - i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je! 9. Oni koji zive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Narocito ne onu prvu. Uostalom, oni koji cine milostinju ce u casu svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje. 10. Onaj koji place nad sobom, ne vidi plac, i pad, i grizu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, jos vise se na nju razjari i od bola sto ga oseca u rani laje bez prestanka. 11. Pazimo da savest nasa nije prestala da nas grize usled toga sto se, na izvestan nacin, umorila, a ne usled cistote nase. Znak razresenja od greha je u tome sto covek uvek smatra sebe duznikom. 12. Svi, a narocito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuce bolest bezboznog Origena. Njegovo pogano ucenje o Bozijem covekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uzivanja. 13. Pre svega, ispovedimo se nasem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo sto se ne pogorsavaju nego se lakse i lece.

218

14. Na ispovesti budi i po spoljasnjem izgledu i u dubini duse kao osudjenik: nikom ponikni i ako je moguce orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove. 15. Demoni cesto imaju obicaj da nam savetuju ili da se uopste ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trecem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge. 16. Neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove ucitelju kao u trecem licu. Jer, bez sramote se od srama ne moze osloboditi. Pokazi slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: "Moja je to rana, oce. Moj je to oziljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv - ni covek, ni duh, ni telo, niti sta drugo - vec jedino moj nemar". 17. Jovan Preteca je od onih sto su mu dolazili trazio da se pre krstenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga sto je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, vec zato sto mu je stalo do njihovog spasenja. 18. Nista toliko nije nedolicno onima koji se kaju, kao uzbudjenje gneva. Jer, obracanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti. 19. Kao sto zrak sunca, koji kroz prozor udje u kucu, sve osvetljava, tako da se moze videti i najsitniji trun prasine sto lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji udje u srce, pokazuje sve njegove grehe. 20. Kao sto voda moze izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe. 21. Kao sto slova, u nedostatku vode, brisemo i drugim sredstvima, tako i duse koje nemaju suza izgladjuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom. 22. Kao god sto se sveza rana lako da izleciti, tako i zapustene rane u dusi tesko zaceljuju, premda se i mogu izleciti. 23. Kao sto bi bilo necasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji placu zbog svojih grehova ne odgovara da traze od ljudi bilo kakvu cast, ili spokojstvo, ili slavu u sadasnjem zivotu. 24. Kao sto se stanovi gradjana razlikuju od obitalista osudjenika, tako i zivot pokajnika treba da bude razlicit od zivota nevinih. 25. Osecanje duse je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje. To osecanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosecanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor naseg andjela cuvara, koji nam je jos prilikom krstenja dodeljen. Zbog toga se nekrsteni i ne muce toliko u svojoj dusi zbog svojih zlih dela, vec samo nekako slabo. 26. Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one sto sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni necujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova - kao sto je Lazara oslobodio (up. Jn.11,44) - zapovedajuci svojim poslusnim andjelima: "Razdresite ga od strasti, i pustite da ide k blazenom bestrascu".

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK

III O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPSTENO 1. Rasudjivanje je tacno shvatanje Bozanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima cista srca. 2. Ko je pobozno svrgnuo prve tri strasti [sujetu, srebroljublje i stomakougadjanje], svrgnuo je ujedno i ostalih pet [blud, gnev, tugu, uninije i gordost], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast nece pobediti.

219

3. Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz naseg nehata, ili iz nase gordosti, ili iz zavisti demona. 4. U svim slucajevima treba da se rukovodimo svojom savescu po Bogu, da bismo, doznavsi odakle vetar duva, na odgovarajuci nacin i jedra razvili. 5. U svim nasim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da sprece izvrsenje naseg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokusaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono sto se cini ne bude ucinjsno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promase, tiho nam se prikradu i hvale nas u dusi nasoj kao ljude koji u svemu zive po Bozijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmisljanje o smrti; drugome - poslusnost i samonipodastavanje; trecem - neprestano prekorevanje samoga sebe. To je trud pred nama, dok ne udje u svetiliste nase (Ps.72,15-16) oganj Boziji: tada vec nece biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog nas jeoganj koji spaljuje (PonZak.4,24; Jev.12,29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku losu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o necem unutrasnjem ili spoljasnjem, vidljivom ili nevidljivom. 6. Kad oni pobede dusu, i svetlost uma pomrace, u nama, jadnima, nema vise ni trezvoumlja, ni rasudjivanja, ni saznanja, ni obzira, vec samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost. 7. Kradja je neosetno zarobljavanje duse. Ubistvo duse jeste usmrcenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duse jeste ocajanje posle izvrsenog bezakonja. 8. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreze se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali zvezde, lekari, svetila, krmanosi, uceci ih svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajuci svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom. 9. Najbolja azbuka za sve je sledeca: poslusnost, post, kostret, pepeo, suze, ispovedanje, cutanje, smirenje, bdenje, hrabrost, mraz, rad, muka, ponizenja, skrusenost, nepamcenje zla, bratoljublje, blagost, prosta i neljubopitljiva vera, nemarenje za svet, nemrzeca mrznja prema roditeljima, bespristrasce, prostodusnost sa bezazlenoscu, dobrovoljna skromnost. 10. Domet i plod naprednih je: odsustvo tastine, bezgnevlje, nada, bezmolvije, rasudjivanje, trajno secanje na Boziji Sud, milosrdje, gostoljublje, umereno poucavanje, bestrasna molitva, nesrebroljublje. 11. Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji jos u ploti dostizu savrsenstvo jeste: nezarobljeno srce, savrsena ljubav, izvor smirenoumlja, ushicenje uma, useljenje Hrista, neukradljivost svetlosti i molitve, izobilje ozarenja Bozijeg, ceznja za smrcu, mrznja prema zivotu, bezanje od tela, zastupnik sveta, prinuditelj Boga, sasluzitelj andjela, bezdan znanja, dom tajni, cuvar neizrecivih otkrivenja, spasilac ljudi, bog demona, gospodar strasti, vladar tela, upravitelj prirode, tudjin grehu, dom bestrasca, podrazavalac Gospoda uz pomoc samog Gospoda. 12. Sav duhovan po svojoj sustini, um poseduje i osobito duhovno culo. Takva priroda ljudskog uma svakog coveka nagoni da traga za tim culom u sebi, bez obzira da li ga vec ima ili ne. Jer, kada se to duhovno culo pokaze u nama, prestaje uobicajeno dejstvo telesnih cula. I to je upravo ono sto jedan mudrac, poznavajuci stvar, rece: "I naci ces Bozansko culo". 13. U pogledu delatnosti i reci, misli i dozivljaja duse, monaski zivot treba da tece u osecanju srca. Inace, on nije monaski, da i ne govorim - andjeoski! 14. Izvesni ljudi su, ne znam zbog cega (jer nisam naucio da radoznalo istrazujem svojom glavom ono sto je Boziji dar), tako reci po prirodi skloni uzdrzanju, ili bezmolviju, ili cistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih cine. Iako sa vremena na vreme dozive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak vise pohvaljujem nego prve. 15. Monasima su svetlost andjeli, a svetlost svima ljudima - monaski zivot. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pruzaju dobar primer, ne dajuci ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome sto rade, tako i u onome sto govore.

220

16. Uz pomoc Svete Trojice, naoruzajmo se za borbu protiv tri strasti - trima vrlinama. Inace cemo navuci na sebe velike muke. 17. Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela nasa, isceznuce neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje priblizimo Njemu, pobeci ce oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas. 18. Postarajmo se da ucinimo Bozanske stvari vise svojim sopstvenim znojem, nego golim recima. U casu smrti duzni smo pokazati dela, a ne reci. 19. Cuvsi da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nadju. Ono sto u tome trazenju nadju oni sa mukom cuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo. 20. Neki su mi postavili tesko pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne nadjoh ni u jednoj knjizi koja je dosla do mene: "Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?", ili: "Koja od tri glavne strasti radja koju od ostalih pet". A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: "Majka bluda je stomakougadjanje, uninija - slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje". Posto mi ti cuveni oci pruzise objasnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauce koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovorise ljubazno da medju strastima nema ni reda ni smisla - sve je tu nered i zbrka. 21. Na primer: neumesni smeh radja se ponekad od demona bluda, ponekad od demona tastine - kad covek samoga sebe u sebi necasno hvali, a ponekad i od uzivanja u jelu. 22. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presicenosti, ponekad od posta - kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili cak i od prirode. 23. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugadjanja stomaku, a ponekad od tastine. 24. Hula je upravo plod gordosti, a cesto dolazi i kao posledica toga sto smo bliznjega osudjivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona. 25. Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrasca. To pristrasce dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugadjanja stomaku ili od tastine, ili od mnogih drugih strasti. 26. Zloba proistice iz uobrazenosti i gneva. 27. Licemerstvo - od samozadovoljstva i svojeglavosti. 28. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima radjaju se od suprotnih roditelja. I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinacno), reci cu samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti. 29. Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluzi kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika zudnje za Bogom. Nista ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim sto je njima suprotno. 30. Bog se ne pokazuje u podvizima, vec u prostodusnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoci pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod nece stati na put smirenoumnome podvizniku. 31. Ima bolesti koje se dobijaju radi ociscenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju nas ponos. 32. Kad vidi da je neko veoma lenj prema podvigu, nas dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolescu kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dusu ociscuje od rdjavih pomisli i strasti. 33. Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, moze se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbudjenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kaznjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treci je primio kaznu sa velikom radoscu.

221

34. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaze pocast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih sto prolaze putem zivota; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenjog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje duznosti i slicno. Neka monasi brizljivo ispitaju sta upravo hoce da postignu svojim podvigom. 35. Ljudi koji dodju na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju zabu. Jer, i onda kada dobra dela cinimo, mi cesto vrsimo i ono zlo sto se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se preplice stomakougadjanje, sa ljubavlju blud, sa rasudjivanjem podmuklost, sa mudroscu prepredenost, sa krotoscu podmuklost, mlitavost, lenjost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoca za osnovani prekor, kao sto se i sa cutanjem preplice uobrazena poza uciteljstva, sa radoscu ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osudjivanje, sa bezmolvijem uninije i lenjost, sa cistotom ogorcenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reci - otrov, lepi se tastina. 36. Ne budimo tuzni ako nase molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslisene. Gospod hoce da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni. 37. Oni koji nesto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju usliseni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga sto pre vremena traze, ili zbog toga sto traze nedostojno i iz sujete, ili zbog toga sto bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju trazeno. 38. Strasti napustaju ne samo vernike, vec i neke nevernike, te odlaze sve - osim jedne, koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako stetna, da je u stanju zbaciti i sa neba. 39. Gorivo strasti trosi se, sagorevano Bozanskim ognjem, koji je iskorenjuje iz duse. 40. Demoni se planski povlace, da bi nas nacinili neobazrivima, te da bi iznenada ugrabili bednu dusu. 41. Znam i za jedno drugo povlacenje zveri: do njega dolazi kada se dusa konacno navikne na greh. To je nesto slicno kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste. 42. Znam jos i za peto bestrasce u dusi, koje nastaje usled velike prostodusnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno salje svoju pomoc Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao sto i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku. 43. U coveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je nasoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su narocito jasne: milosrdje - jer i pagani imaju samilosti; ljubav - jer i zivotinje cesto zasuze kada ih razdvajaju; vera - jer nju sami od sebe radjamo; nada - zato sto i mi uzajmljujemo, i trgujemo, i sejemo nadajuci se da cemo se obogatiti. Ako je ljubav, kao sto smo pokazali, vrlina koju mozemo imati po samoj prirodi - a ona je sveza i punota zakona (Kol.3,14; Rim.13,10) znaci da vrline uopste nisu daleko od nase prirode. Neka se, stoga, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da cine dobro. 44. Ima i natprirodnih vrlina: cistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih naucili su nas ljudi, drugima - andjeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Ucitelj i Darodavac. 45. Kad biramo izmedju dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, cesto nas bratija posete bas onda kada se molimo. Ili - ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivsi ga da ode a da mu nismo rekli ni reci. Ljubav je veca od molitve: molitva je delimicna vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina. 46. Bog po svome promislu cesto u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgresnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, cime sticu nepropadljivo blago smirenoumlja. 47. Pocetnik ne moze postici smirenje ako ne zivi u poslusnosti. Svaki samouk covek, naime, koji je bez icije pomoci savladao kakvu vestinu, sebe smatra izuzetnim.

222

48. Oci sa pravom tvrde da se delatni [zivota monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslusnosti. Post istrebljuje telesne pozude, a poslusnost, razvijajuci smirenoumlje, utvrdjuje uspeh postignut pomocu prve vrline. Stoga i plac ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja. 49. Poboznim ljudima je svojstveno da daju svakome koji trazi; poboznijim, da daju i onome koji ne trazi; ne traziti, pak, nazad nista od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogucnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je iskljucivo bestrasnicima. 50. Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u pocetku, u sredini ili na kraju. 51. Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske. 52. Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivreciti im; sasvim nesto trece je nipodastavati ih i prezirati. Srednji se cesto sluzi prvim nacinom, zbog svoje nespremnosti; prvi jos nije u stanju da odbija neprijatelja drugim nacinom; a treci pljuje na demone. 53. Kao sto oni koji imaju zdravo culo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i cista dusa u drugima prepoznaje kako miomir sto ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od koga se sama savrseno oslobodila, premda drugi to i ne osecaju. 54. Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguce da se svi spasu i pomire sa Bogom. 55. Neka ne ovladaju tobom oni tudjinci, demoni, koji hoce da se upustis u ispitivanje neshvatljivih tajni Bozijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno nasaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, ocigledno, porod gordosti. 56. Neki rekose da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni slozno misle o nasoj propasti. 57. Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita teznja, uz Bozije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi. 58. Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisiast (Ekl.3,1 i d.). Ne trazimo, dakle, pre vremena ono sto ce doci u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnoscu. Ne trazimo leta u zimu, ni zetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za zetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo racuna, necemo posle ni u odgovarajuce vreme dobiti ono sto tom vremenu pripada. 59. Po neshvatljivom promislu Bozijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no sto su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po zavrsenom trudu; a neki, najzad, u casu smrti. Treba ispitati, ko je medju njima smireniji od ostalih. 60. Postoji jedna vrsta ocajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterecenja savesti i nesnosne tuge. A postoji i jedna druga vrsta ocajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog misljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zasluzili takvo ponizenje. Prvu vrstu ocajanja obicno lece uzdrzanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i jos - nikoga ne osudjivati. 61. Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslusanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitas] da li ih zaista preduzimas po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono sto cinimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste bas ta smirenost; kod srednjih vec mozda i obustavljanje unutrasnje borbe; a kod savrsenih - povecanje i obilje Bozanske svetlosti. 62. Kada se vazduh ocisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I dusa koja se udostojila oprostaja grehova, nesumnjivo vidi Bozansku svetlost. 63. Neki iznad svega cene cudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajuci da ima i mnogo uzvisenijih darova koji su skriveni, no bas zato i slobodni od pada. 64. Ko se savrseno ocistio, vidi cak i dusu bliznjega (premda ne dusu kao takvu), upravo stanje u kome se dusa bliznjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu ociscenja, o stanju duse svog bliznjeg zakljucuje samo na osnovu spoljnih dejstava.

223

65. Dusevno nemocni ljudi u telesnim tegobama, opasnostima i spoljnim iskusenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savrseni ce to videti u dolasku Duha i umnozavanju blagodatnih darova. 66. Postoji jedan duh, zvani "preteca", koji nas prima odmah po budjenju, i prlja nase prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan ce pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odlican podviznik saopstio mi je misao koja zasluzuje da se spomene: "Po ranome jutru ja vec unapred znam kako ce mi citav dan proteci". 67. Kada se nadjemo u iskusenju, demoni se bore da kazemo ili ucinimo nesto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dusu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu. 68. Ljudi koji misle na ono sto je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dusom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono sto je dole, dole i odlaze. Za duse koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko trece, srednje mesto. 69. Kao sto zedan jelen zudi za izvorima sumskim (Ps.41,2), tako i monasi zude za razumevanjem svete volje Bozije. Osim toga, oni zele da znaju i kada se sa tom voljom mesa nasa sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Bozijoj. Pred nama je zadatak da pisemo opsirno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako resiti: koje smo podvige duzni izvrsiti bez ikakvog oklevanja i opomene, a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje. 70. Svi koji hoce da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodusnoscu, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili bratiju, i da njihove savete prime kao da dolaze iz usta Bozijih, cak i ako je ono sto oni kazu suprotno njihovom rasudjivanju, pa cak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare. 71. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Boziju, odvracahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duse (hocu da kazem: i prema onome koji pobudjuje na odredjeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnazen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko odredjenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako sto je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako sto je iz duse savrseno iscezavala pomisao na jednu od onih mogucnosti opredeljenja. 72. Drugi su zakljucili da je delo koje cine Bozije po mukama i teskocama na koje bi naisli posto bi ga se prihvatili, saglasno recima apostola: Htedosmo doci k vama - bar ja Pavle nekoliko puta - i spreci nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neocekivanoj pomoci Bozijoj u izvrsenju [odredjenog] dela osecali njegovu bogougodnost, secajuci se reci: Bog pomaze svakome koji resi da cini dobro (up. Rim.8,28). 73. Ko je prosvecenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Bozije na drugi nacin (tj. molitvom), kako u onim slucajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakasnjenja. 74. Nije Bog nepravedan, pa da zakljuca dveri milosrdja pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih. 75. U svim nasim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje nasu nameru. Sve sto je cisto od pristrasca i svake prljavstine, i cini se iskljucivo radi Gospoda, a ne radi bilo cega drugoga - uracunace nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro. 76. Ima junackih dusa koje se prihvataju podviga sto prevazilaze njihovu moc, pokrenute ljubavlju i smirenoscu srca. A ima i gordih srca, koja cine isto. Cesto bas nasi neprijatelji hoce da preduzimamo ono sto je iznad nasih moci, kako bismo, ne postignuvsi nikakvog uspeha, ostavili cak i ona dela koja odgovaraju nasim sposobnostima, i tako se nacinili predmetom njihovog izrugivanja. 77. Video sam i ljude, nemocne dusom i telom, koji se zbog mnostva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdrzavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.

224

78. Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad - druzenje sa rdjavim ljudima. No, cesto je za propast duse dovoljna njena sopstvena posunovracenost. Ko zivi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a mozda i od treceg zla. Ko je podlozan trecem zlu, rdjav je na svakom mestu, buduci da nema sigurnijeg mesta od neba. 79. Ima necistih duhova koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, vec nam savetuju da i druge uvucemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teza. Znao sam jednog coveka koji je svoju rdjavu naviku preneo na drugoga. Potom je dosao k sebi, poceo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov djak u zlu nastavljao da gresi, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti. 80. Slusanje o vrlinama duhovnih otaca podstice um i dusu na revnost. A slusanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih. 81. Ko zeli da Gospodu predstavi cisto telo i cisto srce, treba da se drzi bezgnevlja i uzdrzanja. Bez ove dve vrline, sav nas trud je uzaludan. 82. Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit covek se najvise trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uci takvim vrlinama, dok su ucitelji onih vrlina koje se od njih radjaju mnogobrojni. 83. Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da ucine samo bezumni, kao i u suprotnom slucaju. 84. Postoje izvesni necisti demoni, koji nam, dok smo jos pocetnici, tumace Sveto Pismo. To najvise vole da cine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su ucili svetske nauke, da bi ih, varajuci ih malo po malo, vrgnuli ujeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reci teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznacemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i necistoj radosti koja se u tim trenucima javlja. 85. Jasno je da ljubav nema granica i da mi nikada necemo prestati da rastemo u njoj, i u sadasnjem i u buducem zivotu, primajuci u svetlosti Bozijoj svetlost bogopoznanja. To sto kazemo mnogim ljudima moze izgledati cudno. Medjutim, to ipak logicki proizlazi iz svega sto smo do sada, blazeni oce, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bica ne dozivljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje. 86. Nemoj biti odvise strog sudija ljudima koji na recima propovedaju velike stvari, dok su na delu lenji. Korist koju donose njihove reci cesto nadoknadjuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na recima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na recima. 87. Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj dusi prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duse pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za radjanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev - ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bliznjega. U nama je revnost - da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo. 88. Odvazna dusa izaziva demone: vise borbe - vise nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave nece biti uvencan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, andjeli pohvaljuju kao pravog ratnika. 89. Neprestano ispituj i obelezja strasti, pa ces shvatiti da si ih pun. Nalazeci se u bolesti, mi ih ne mozemo raspoznati, bilo zbog nemoci nase, bilo zbog toga sto se gresna navika u nama duboko ukorenila. 90. Demoni nas cesto sprecavaju da cinimo ono sto je lakse i sto je za nas najbolje, a podsticu nas da preduzimamo ono sto je teze. 91. Vunovlacara je [slika] opstezica po Gospodu, koje skida sa duse svaku prljavstinu, neravninu i nakaznost. Otselnistvo je, pak, neka vrsta bojadzinice za one koji su se ocistili od pohote, zlopamcenja i gneva, pa onda presli u bezmolvije. 92. Zli dusi bluda, gneva, prozdrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podizu nos naseg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju obicaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osudjivanja je slican poslednjim dusima.

225

93. Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka sa njima bude pogodjen strelom zalosti (umesto da se raduje sto se izvukao iz klopke), doziveo je da bude ismejan ili od strane tastine ili od bluda. 94. Potrebno nam je veliko rasudjivanje [da bismo znali] kada, u kojim slucajevima i dokle smo duzni da odolevamo i da se borimo sa onim sto sacinjava strasti. Moze se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi doslo do konacne pogibije. 95. Kada je tiho vreme, vetrovi pokrecu samo povrsinu mora, a drugi put - i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osecanje srca, a kod onih sto su vec napredovali - samo povrsinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobicajenu tisinu svoju, buduci da je unutrasnjost njihova ostala netaknuta. 96. Uzdrzanje je majka zdravlja. Majka uzdrzanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na zuc i ocat Gospoda i Boga. 97. Pomocnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne pozude. Protivnik rdjavih i sramnih pomisli jeste skrusenost srca. 98. Kao sto zmija ne moze da svuce sa sebe staru kosuljicu ako se ne provuce kroz tesnu rupu, tako ni mi ne mozemo odbaciti stare navike, staru kosuljicu duse i plast starog coveka, ukoliko ne prodjemo tesnim i uzanim putem posta i ponizenja. 99. Kao sto jaja, zagrevana pod krilima ptice, ozivljuju, tako i neispovedjene pomisli prelaze u delo. 100. Kao sto se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podsticu jedan drugoga na usavrsavanje. 101. Kao sto oblaci sakrivaju sunce, tako rdjave misli pomracuju i pogubljuju um. 102. Kao sto siromasi koji vide carske riznice jos vise osecaju svoje siromastvo, tako i dusa koja cita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima. 103. Kao sto se covek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po recima i po smirenosti svojoj. 104. Kao sto se lopovi ne usudjuju lako da dodju na mesto gde vide da lezi carsko oruzje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao strazu, postavio molitvu. 105. Kao sto brod koji ima dobrog krmanosa, uz Boziju pomoc, bezbedno stize u luku, tako i dusa koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije pocinila. 106. Kao sto covek koji nema vodica lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaskim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta. 107. Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teske grehe, neka ide putem smirenja i onoga sto mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju. 108. Umanjenje zla ima za posledicu uzdrzavanje od zla. Uzdrzavanje od zla je pocetak pokajanja. Pocetak pokajanja, pak, jeste pocetak spasenja. A pocetak spasenja je dobra volja. Dobra volja radja trud. A pocetak truda su vrline. Pocetak vrlina je cvat, a cvat vrline - delanje. Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj dusi je obicaj. Od njega se radja cinjenje dobra. A cinjenje dobra je majka straha Bozijeg. Strah Boziji radja drzanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Drzanje zapovesti je znak ljubavi. A pocetak ljubavi je ogromna smirenost. Ogromna smirenost je kcer bestrasca. A sticanje bestrasca je punoca ljubavi, ili konacno useljenje Boga u one koji su kroz bestrasce postali cisti srcem. Jer, oni ce Boga videti (Mt.5,8).

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK

IV 226

O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI

a) BORBA SA STOMAKOUGADjANjEM 1. Cudilo bi me kada bi se neko oslobodio od ove strasti pre nego sto legne u grob. 2. Ugadjanje stomaku je licemerstvo trbuha: iako sit, on vice da mu je malo, i mada pun i pretovaren, zapomaze da je gladan. Ugadjanje stomaku je obmana ociju: ono nas podstrekava da odjednom progutamo sve ono sto bi trebalo jesti u odmerenim zalogajima. 3. Onaj koji mazi lava, cesto uspeva i da ga pripitomi. A ko ugadja telu, cini samo da ono jos vise podivlja. 4. Sluga trbuha racuna sa kakvim ce jelima docekati praznik, a sluga Boziji kakvim ce se blagodatnim darovima obogatiti. 5. Kad naidje gost, slugu stomaka stomakougadjanje sveg pokrece na ljubav. On misli da gostoprimstvo, koje treba da ukaze bratu, razresuje i njega samog. Dolazak izvesnih ljudi on smatra za priliku koja i njemu dopusta da pije vino. I misleci da skriva vrlinu, on postaje rob strasti. 6. Slavoljublje se cesto odnosi neprijateljski prema stomakougadjanju. Ove dve strasti se bore oko nesrecnog monaha kao oko nekog skupog roba. Stomakougadjanje navodi na razresenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaze sopstvena vrlina. Mudar monah uspeva da izbegne i jednu i drugu opasnost, odbijajuci jednu drugom u odgovarajuce vreme. 7. Kada se telo uspali, u svako vreme i na svakom mestu treba da ga mucimo. A kada se ono umiri (sto, uostalom, ne ocekujem pre smrti), vec mozemo skrivati svoju vrlinu pred drugima. 8. Znao sam stare svestenike koji su demonima postali predmet ismevanja usled toga sto su mladim monasima, koji se ne nalazahu pod njihovim rukovodstvom, sa blagoslovom odobravali na gozbama da piju vino i sve ostalo. Ako imaju dobro svedocanstvo u Gospodu, onda to u izvesnoj meri i mozemo sebi dopustiti; no, ako se radi o nebrizi, ne treba uopste da obracamo paznju na njihov blagoslov, narocito kada se nalazimo u borbi sa vatrom telesne pozude. 9. Prekinimo, pre svega, sa hranom koja goji, onda sa hranom koja raspaljuje telo, i najzad sa slatkisima. Ako je moguce, daj stomaku svome zasitljive i lako svarljive hrane, da bismo sitoscu od sebe odvratili njegovu nenasitu zelju, a brzim varenjem se izbavili od razbuktavanja pozude kao od bica. 10. Jedna vrsta uzdrzanja odgovara onima koji su samostalni, a druga onima koji se nalaze pod necijim rukovodstvom. Prvima pohotni osecaji sluze kao znak, a drugi ostaju sa njima sve do smrti, do kraja zivota svog, bez utehe i odmora. Prvi hoce da stalno odrzavaju ravnotezu duha, a drugi umilostivljavaju Boga time sto dusevno tuguju i venu. 11. Ukrotimo stomak predstavom vecnog ognja. Neki su ljudi, pokoravajuci se stomaku, na kraju odrezali svoj polni ud, i umrli dvostrukom smrcu. Ispitajmo, i svakako cemo naci da je ugadjanje stomaku jedini uzrok svih nasih brodoloma. 12. Um isposnika moli se bodro, a um neuzdrzljivca prepun je necistih sanjarija. Sitost stomaka znaci presusivanje izvora naseg placa. A kada se stomak osusi, citavi potoci suza liju iz nas. 13. Ko sluzi sopstvenom stomaku a hoce da pobedi duha bluda, lici na coveka koji uljem hoce da ugasi pozar. 14. Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugadja, misao postaje ohola. 15. Stesnjavaj stomak, pa ces i usta zatvoriti, jer jezik dobija slobodu od velike kolicine hrane.

227

16. Onaj koji opterecuje svoj stomak, siri creva, a ko se bori protiv stomaka, suzava i creva. A kada se ona suze, nece vise primati mnogo hrane. 17. Znaj da demon cesto sedi uz zeludac i ne da coveku da oseti sitost, makar i citav Misir pojeo i reku Nil popio. 18. Ako si obecao Hristu da ces ici uzanim i tesnim putem, suzavaj stomak. Jer, ako ga hranis i siris, neces moci da ispunis obecanje. Obrati paznju, i cuces reci: Siroka su vrata i sirok put stomaka, sto vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, medjutim, vrata i tesan put posta, sto vodi u zivot cistote, i malo ih je koji ga nalaze (up. Mt.7,13-14)! 19. Sedajuci za sto na kome je iznet rucak, duhovno stavi na sredinu secanje na smrt i na Sud. Pa i tako ces jedva malo ukrotiti ovu strast. Kad pijes pice, nemoj prestajati da mislis na ocat i zuc Gospoda tvog, i ti ces se svakako uzdrzati, ili ces uzdahnuti, ili ces misao naciniti smirenijom. 20. Ugadjanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gazenja monaskih zaveta. Ako ovu gospodaricu savladas, svako ce ti mesto biti pogodno da postignes bestrasce. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bices izlozen svakovrsnim opasnostima. 21. Delatno secanje na smrt preseca neuzdrzanje u hrani. Ukoliko je ono presecno sa smirenjem, zajedno sa njim se odsecaju i druge strasti. 22. Jednom prilikom, dok sam jos bio mlad, dodjoh u neki grad, i tamo me, dok sam sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadose dve pomisli: pomisao stomakougadjanja i pomisao slavoljublja. Bojeci se posledica popustanja besnilu stomaka, dozvolio sam pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja cesto pobedjuje demona stomakougadjanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha - ugadjanje stomaku. 23. Vidjao sam odvazne podviznike koji su po nekoj nuzdi morali malo popustiti stomaku, ali su zato odmah svenocnim stajanjem mucili svoje bedno telo. Na taj nacin su ga naucili da se sa radoscu kloni zderanja. 24. Kao sto sam na drugom mestu vec rekao, nemoguce je da se u samom pocetku podviga odjedanput ocistimo od stomakougadjanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv slavoljublja boriti - prozdrljivoscu. 25. Kao sto osudjeni na smrt koga vode na izvrsenje kazne ne govori o pozoristu, tako ni onaj koji iskreno place nikada nece ugadjati stomaku. 26. Kao sto mnogo djubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika kolicina hrane izaziva mnoge grehe, rdjave misli i snove. 27. Ako je krajnja granica stomakougadjanja u tome da se silom jede i onda kada se ne zeli jesti, onda je, svakako, krajnja granica uzdrzanja u tome da se neposlusna priroda nasa uzdrzava i onda kada gladuje. 28. Kao sto odvec debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni covek koji mazi telo ne moze popeti na nebo. 29. Isuseno blato vise ne godi svinjama. Ni uvenulo telo vise ne privlaci demone. 30. [Ispovest stomakougadjanja]: I kako mozete pokusavati da se razdvojite od mene? Ja sam prirodom vezan sa vama. Moja vrata je priroda same hrane. Uzrok moje nenasitosti jeste navika. A osnova moje strasti jeste dugotrajna navika, bezosecajnost duse, i zaboravljanje smrti. Prvenac sin mi je duh bluda. Drugi za njim je - okamenjenost srca. Treci je - san, ta pucina necistih pomisli, sa svojim prljavim valovima. Dubina neznanih i neiskazanih necistota iz mene proizlazi. Moje su kceri: lenjost, mnogogovorljivost, drskost, smehotvorstvo, saljivost, raspravljanje, tvrdoglavost, neposlusnost, neosetljivost, ropstvo duha, hvalisanje, bezobraznost, naklonost prema gizdanju, na koju se nadovezuje necista molitva i tumaranje misli, a cesto i dogadjaji nenadani i neocekivani, za kojima ide ocajanje, opasnije od svega. Protiv mene vojuje, ali me ne pobedjuje, secanje na vlastite grehe. Dosledni mi je neprijatelj pomisao na smrt. Ali, u coveku nema nicega sto bi me moglo potpuno unistiti. Ko je primio Utesitelja, moli

228

mu se protiv mene, i On, umoljen, ne dozvoljava da dejstvujem strasno. Oni koji nisu Njega okusili, traze svakako da uzivaju u mojim slastima.

b) BORBA SA BLUDOM 1. Prejedanje je majka bluda, a morenje trbuha - vinovnik cistote. 2. Posto smo se najeli, taj necisti duh odlazi i salje nam duha bluda, izvestavajuci ga o tome sta se sa nama zbilo: "Hajde,- kaze,- uznemiri ga! Posto mu je stomak prepun, savladaces ga lako". A ovaj dolazi, smesi se, i svezavsi nam pomocu sna ruke i noge, cini sa nama sto mu je volja, prljajuci dusu necistim sanjarijama i telo istecenjem. 3. Niko od onih koji su se naucili cistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom, buduci da nasa priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa pred vecim. 4. Pocetak je cistote u neslaganju sa necistom pomisli, i u istecenjima koja se sa vremena na vreme dogode bez ikakvih necistih slika. Sredina je cistote, kada od obilne hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih mastarija i bez istecenja. A kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli. 5. Onaj koji psa sladostrasca molitvom tera od sebe, lici na coveka koji se bori sa lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, lici na coveka koji je svog neprijatelja vec naterao u bekstvo; a covek koji je vec potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz groba iako se jos nalazi u ovom zivotu. 6. Ako je dokaz istinske cistote da se bude bez pohotljivih osecaja pri necistim snovima, onda je svakako krajnji stupanj bluda - imati istecenje u budnom stanju od samih pomisli. 7. Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, lici na coveka koji je neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se sa njim bori uzdrzanjem i bdenjem - na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se sa tim protivnikom bori smirenoumljem, bezgnevljem i zedju - na coveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u pesak. 8. Jedan savladjuje ovog mucitelja podvizima, drugi smirenjem, a treci - Bozanskim otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treci - kao svetlo sunce. No, svima je zajedno zivljenje na nebesima. 9. Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to cini da prevari pticu, a demon - da nam upropasti dusu. Citavog svog zivota ne veruj ovome blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretnes sa Hristom. 10. Pocetnici padaju u blud obicno zbog hrane. Srednji. osim iz istog uzroka, jos i zbog gordosti. A oni koji se priblizavaju savrsenstvu, padaju iskljucivo zbog osudjivanja bliznjeg i ni od cega drugog. 11. Neki uskopljenike smatraju po prirodi srecnima, kao ljude koji su se izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blazeni oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe skope cistim mislima kao nozem. 12. Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potuces demona bluda, jer on uvek moze dokazivati da je u pravu, posto se po prirodi bori sa nama. 13. Ko hoce da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muci. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duse, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi. 14. Priznaj pred Gospodom nemoc svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ces neosetno dobiti dar celomudrenosti. 15. Oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrozem postu proliju mnogo znoja.

229

16. Mislim da ovi najnesreciji krvnici upropascuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz dva razloga: prvo, zbog toga sto mi u samima sebi svuda nosimo mogucnost takvog pada, i drugo, sto takvi gresi navlace na nas vecu kaznu. Postoji u nama neka smrt i opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, narocito u mladosti. Nisam se ni usudio da o tome nesto vise stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao: Jer je sramotno i govoriti o onome sto neki tajno cine (Ef.5,12). 17. Nas necovecni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog covekoljubiv i da ovoj strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprasta. No, ako ispitamo mamac demona, videcemo da posle ucinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u ocajanje. 18. Kada se tuga i ocajanje uvuku u nas, mi vise nismo ni spremni da se opet podamo istom grehu. A kada se ocajanje ugasi, ponovo nam tiranin nas govori o covekoljublju Bozijem. 19. Kao precist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i cistoti naseg tela. Demoni se, kako neki vele, nicemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela. 20. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka cistote bezmolvije sa poslusnoscu. Bestrasce tela steceno podvigom bezmolvija, zbog cestog odlazenja u svet ne ostaje nepokolebivo. Bestrasce, pak, koje dolazi od poslusnosti, svuda je pouzdano i nepokolebivo. 21. Ko pokusava da ovu borbu stisa uzdrzanjem, i nicim drugim osim uzdrzanjem, lici na coveka koji misli da se sa otvorene pucine spase plivajuci samo jednom rukom. Spoji sa uzdrzanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi. 22. Ko primeti da ga neka strast sve vise osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo na nju obori, narocito ako je u pitanju urodjeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne savlada, nista nam nece koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po glavi (up. Izl.2,11), svakako cemo i mi u dubini smirenosti videti Boga. 23. Prilikom jednog iskusenja, osetio sam da ovaj vuk hoce da me prevari, izazivajuci u mojoj dusi bezraloznu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, misljah da se radi o plodu, a ne gubitku. 24. Ne zaboravljaj se, mladicu! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca molili za one sto su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleci da oduzuju dug uspomene i zakona ljubavi. 25. Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje nas izdajnik. 26. Neka secanje na smrt uvek spava i ustaje sa tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu nista drugo ne moze pomoci kao to. 27. Istecenja u snu mogu nastati usled uzimanja velikih kolicina hrane i usled preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga sto izvesno vreme nismo imali istecenja; najzad, ona mogu biti posledica osudjivanja bliznjih. Iz ova dva poslednja razloga istecenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam - i iz sva tri razloga. A ko dodje do zakljucka da kod njega nije posredi ni jedan od spomenutih uzroka - blazen je, trudbenik bestrasca, jer on samo zbog pakosti demona trpi tako nesto, sa vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomocu jedne bezgresne nezgode stekao najvecu smirenost. 28. Niko ne bi trebalo da u toku dana masta o onome sto je sanjao. I to je plan demona - da nas onim sto smo sanjali prljaju u budnom stanju. 29. U vreme [iskusenja] nam mogu dobro posluziti: kostret, pepeo, svenocno stajanje, glad i zedj koja pali jezik, gasena samo po nekom kapi vode, posecivanje grobova, a pre svega smirenje srca, i - ako je mogucno - otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju da nam pomognu. Smatrao bih za cudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj burnoj pucini. 30. Jedan covek ugleda neku veoma lepu zenu i od sve duse proslavi Tvorca zbog nje. Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj covek, obuzet ljubavlju Bozijom, prolije bujicu suza. I bilo je cudno videti, kako tom coveku donosi venac nebeske slave upravo

230

ono sto bi drugoga survalo u propast! Ako takav covek dozivljava isto osecanje i isto se tako ponasa u svim takvim slucajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv jos pre sveopsteg vaskrsenja. 31. Istoga merila treba da se pridrzavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li slusaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i guse u suzama. Kod slastoljubivih je obratno.. 32. Neki kazu da je nemoguce nazvati se cistim posto se vec jednom okusi telesni greh. A ja, pobijajuci to misljenje, rekoh da je onome koji samo hoce moguce i zgodno od jedne divlje masline naciniti pitomu. I da su nesto kljucevi Carstva nebeskog povereni devstveniku po telu, mozda bi ono misljenje i bilo ispravno. Ali, neka njegove pobornike posrami onaj koji je imao tastu a postao cist i poneo kljuceve Carstva. 33. Zmija sladostrasca se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput probaju, pa da prekinu; a one koji su to vec iskusili, taj bednik navodi da se secaju svog greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi medju prvima ostaju mirni zahvaljujuci svom neznanju. Medju drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga sto su okusili od ove gadosti. Uostalom, desava se i suprotno. 34. Ukoliko se probudimo cisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih andjela, narocito ako smo zaspali sa velikom molitvom i trezvoumljem. A ponekad ustajemo nemirni, posle necistih snova. 35. Nije cudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Cudo je, medjutim, pravo cudo, sto jedno telesno bice, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem, pobedjuje u stvari bestelesne neprijatelje. 36. Prema objasnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje, pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u dusi. Blazeni oci odredjuju pristupanje kao prostu rec, ili sliku bilo cega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce. Spajanje znaci razgovaranje sa onim sto se pojavilo, bez obzira da li sa strascu ili bestrasno. Pristanak je saglasnost duse sa onim sto se javilo, sjedinjena sa uzivanjem. Porobljenje je nasilno i nevoljno zavodjenje srca ili trajno opstenje sa predmetom, koje razara nase dobro dusevno zdravlje. Borbu oni odredjuju kao ravnotezu snaga izmedju onoga koji napada i onog koji se brani, gde poslednji pobedjuje, ili biva pobedjen iskljucivo po svojoj volji. Strascu nazivaju porok koji se tokom duzeg vremena strasno ugnezdio u dusi, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da dusa vec sama, hotimicno, hrli k njemu. Od svega toga, prvo je bezgresno. Drugo - ne sasvim. Trece - vec prema stanju u kome se podviznik nalazi. Borba je uzrok pobednickih venaca ili osude, a porobljenje se drukcije ceni ako je za vreme molitve, a drukcije u neko drugo vreme, drukcije prema beznacajnim stvarima, a drukcije u odnosu na rdjave misli. Strast podleze kod svih ljudi ili buducem pokajanju ili buducoj muci. Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve potonje. 37. Najostroumniji uceni oci primetili su jos jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, posto bez trajanja i bez reci i slike, trenutno izaziva strast u podvizniku. Medju duhovima koji kusaju telo, nema nijednog tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao sto je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi, bez zadrzavanja, bez trajanja i bez reci, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u dusi. Ko je, dakle, uspeo da placem postigne takvu istancanost razuma, moze da nas nauci, kako to dusa strasno bludnici samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i slusanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli. 38. Neke strasti iz duse prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se desava sa ljudima koji zive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monastvu, posto nemaju prilike za drugo. 39. Posle duge borbe najzad isteran iz naseg srca, pretucen kamenjem posta i macem smirenja, bedni demon, drug nasega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da cas isprlja, drazeci nas izvesnim neocekivanim i nezgodnim kretnjama.

231

40. Ovaj demon, mnogo vise od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najvise i pokusava da nam nametne borbu. 41. Onima koji jos nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj. sirenje ruku, udaranje u prsa, upucivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, cesto padanje na kolena. Sve to, medjutim, oni cesto ne mogu ciniti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokusavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, buduci nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podlezu, mozda i protiv svoje volje, svojim napadacima. U tim slucajevima, ako mozes, smesta se udalji na neko skrovito mesto i, ako ti je moguce, pogledaj gore dusevnim okom. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, drzeci nepomicno ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te spase, i to ne odabranim recima, vec smirenim saputanjem, pocinjuci najpre sa: Pomiluj me, nemocan sam (Ps.6,3)! Tada ces na sopstvenom iskustvu osetiti silu Visnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv nacin oterati nevidljive neprijatelje. Covek koji je navikao da se tako bori, brzo ce poceti i samom mislju da od sebe goni svoje neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagradjuje podviznike za njihov prvi podvig. 42. Zudno ispijaj podsmeh kao vodu zivota, od svakog coveka koji hoce da te napoji njime. Jer, on je lek koji cisti od bluda. Tada ce se u tvojoj dusi roditi sunce duboke cistote, i svetlost Bozija nece napustati tvoje srce. 43. Nemoj prestati da zamisljas i da istrazujes bezdan tamnoga ognja, i nezalostive sluge, neosetljivog i neumoljivog Sudiju, beskrajni haos podzemne vatre, i strasno mesto pod zemljom, i silazak u tesne ponore, i uopste sve tome slicno, da bi pohotljivost koja se u nasoj dusi nalazi bila potisnuta velikim strahom, i da bi se dusa sjedinila sa neprolaznom cistotom i primila u sebe sjaj nevestastvene svetlosti koja blista jace od bilo kakvog plamena. 44. Postoji demon koji nam prilazi cim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i necistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoruzavsi se protiv njih molitvom, zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove. 45. Kao sto covek na osnovu samog slusanja bas mnogo ne zeli da proba ono sto nije i svojim ocima video, tako i ljudi cistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olaksanje. 46. Kao sto covek koji se bori sa lavom gine onog casa kad od njega odvoji pogled, tako i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada cim mu da odmora. 47. Onima koji se bore sa blatom [tj. telom], u svoje vreme odgovara podvig bezmolvija, ukoliko samo budu imali dobrog duhovnog vodju. 48. Doznao sam da demon uninija prethodi demonu bluda i priprema mu put, da bi mu, jako izmozdivsi telo i bacivsi ga u san, pruzio mogucnost da bezmolvnika dovede do oskvrnjenja. 49. Zemaljskom caru je mrzak onaj koji stoji pred njim i od njega okrece glavu, razgovarajuci sa neprijateljima gospodarevim. Tako je i Gospodu mrzak onaj covek koji stoji na molitvi, a prima neciste pomisli. 50. Tog psa koji ti prilazi oteraj oruzjem molitve. Ma koliko bio drzak, ne uzmici pred njim. 51. [Ispovest bludne strasti]: [Dusa pita]: Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo moja! Nikoga drugog necu da pitam o onome sto je u vezi sa tobom. Kako da ostanem nepovredjen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obecao Hristu da cu voditi rat sa tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno resio da te silom savladam? [A telo odgovara]: Necu ti reci nista sto i ti sama ne znas, vec samo ono sto znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljasnjeg raspaljivanja lezi u negovanju tela, i uopste u odmaranju, a uzrok unutrasnjih strasnih osecaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na pocinjena sladostrasna dela. Zaceta, radjam grehove. Rodjeni, oni sa svoje strane radjaju smrt kroz ocajanje. Ako upoznas moju i tvoju ocevidnu i duboku nemoc, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje mucis

232

postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koracati. Ako svemu tome dodas i poslusnost, oslobodio si se od mene. Ako steknes smirenje, odsekao si mi glavu.

v) BORBA SA SREBROLjUBLjEM 1. Srebroljublje je obozavanje idola, kcer neverja, izvinjenje slabosti, vesnik starosti, predskazivac gladi, prorok suse. 2. Srebroljubac ismeva Jevandjelje. On je svesni prestupnik. Ko je stekao ljubav, rasipa novac. A ko kaze da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe. 3. Ko sebe oplakuje, odrice se i tela svog, te u slucaju potrebe ne stedi ni njega. 4. Nemoj reci da skupljas blago radi siromaha. Carstvo se nebesko moglo kupiti i za samo dve lepte. 5. Jednoga dana, sretose se gostoljubiv i srebroljubiv covek. I drugi nazva prvog nerazboritim. 6. Ko je pobedio ovu strast, oslobodio se od briga. A ko je njom sputan, nikada se nece moliti cisto. 7. Srebroljublje pocinje pod izgovorom milostinje, a zavrsava se kao mrznja prema siromasima. Dok ne zgomila novac, srebroljubac je milosrdan; cim do novca dodje, on stisne ruke. 8. Vidjao sam ljude, siromasne novcem, kako u drustvu sa siromasnima duhom obogatise svoj duh i zaboravise na svoju predjasnju bedu. 9. Nesticanje [tj. dobrovoljno sirotovanje] jeste odbacivanje zemaljskih briga, bezbrizan zivot, neometano putovanje, vera u zapovesti Bozije, odstranjenje tuge. Monah koji dobrovoljno sirotuje jeste gospodar sveta, koji je poverio Bogu svu brigu o sebi, i pomocu vere sve nacinio svojim slugama. On nikome nece govoriti o svojim potrebama, a ono sto mu dolazi, prima kao iz ruke Gospodnje. 10. Podviznik koji dobrovoljno sirotuje jeste sin bespristrasca, koji sve sto ima smatra kao da nema. Napustajuci svet, on sve drzi za djubre. Ako mu je, pak, necega jos zao, nije jos ni postao siromastvoljubac. 11. Covek koji dobrovoljno sirotuje ima cistu molitvu, a lakom covek se moli misleci na zemaljske stvari. 12. Onima koji zive u poslusnosti, tudje je srebroljublje. Jer, kada su i telo svoje predali, sta jos da smatraju svojim? 13. Ko je okusio nebesko, lako prezire zemaljsko. A ko nije okusio nebesko, raduje se sticanju zemaljskih stvari. 14. O, monasi, ne budimo u veri slabiji od ptica: one ne brinu ni za sta i ne sabiraju u zitnice (Mt.6,26). 15. Veliki je onaj covek koji se pobozno odrice svoje imovine, a svet je onaj covek koji se odrice sopstvene volje. Prvi ce stostruko primiti, bilo u imanju, bilo u blagodatnim darovima, a drugi ce naslediti zivot vecni. 16. Kao sto na moru uvek ima valova, tako i srebroljupca ne napustaju gnev i tuga. 17. Nepokolebiva vera cini kraj brigama, a secanje na smrt dovodi do toga da se i tela svoga odreknemo. 18. U Jovu ne bese ni traga od srebroljublja: zbog toga on ostade spokojan i kada se svega lisio (up. Jov 1,22). 19. Srebroljublje se naziva, i jeste, koren svih zala (up. 1.Tim.6,10). Ono dovodi do mrznje, do kradje i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstva, do sukoba i zlopamcenja, do okrutnosti i ubistva. 20. Vera i tudjinovanje su smrt srebroljublja. Samilost i ljubav predaje za bliznjeg i samo telo. 21. Kao sto covek kome su noge okovane ne moze lako da hoda, tako se ni oni koji gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.

233

22. Ako je granica srebroljublja, nikada ne prestajati sa gomilanjem para i nikada se ne zasititi, onda je vrhunac nesticanja - ne stedeti ni svoje sopstveno telo. 23. Ne bavimo se vise nicim zemaljskim, bratijo! Mi smo se upisali u ljude koji se ni o cemu zemaljskom ne brinu. Nema greha, nema vremena, nema bremena kojim bismo se mogli izgovoriti. Onima koji primise Gospoda krstenjem ponovnog rodjenja, Bog dade vlast da budu ceda Bozija (Jn.1,12), rekavsi: Pocinite [od zemaljskih briga] i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11). 24. Za nas je najveca sramota da mislimo na nesto sto nam u casu nevolje, tj. smrti, ne moze dobra doneti, kada smo vec sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne covek pozvao. To je bas ono sto rece Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog. 25. Demon srebroljublja se zestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja. Ne uspevsi da ih savlada, on im ukazuje na tuzan zivot sirotinje, kako bi ih naveo da od ravnodusnih za tvarna dobra ponovo postanu vestastvoljubivi. 26. Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se desava i onima koji ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.

g) BORBA SA GNEVOM 1. Gnev je izraz potajne mrznje, tj. zlopamcenja. Gnev je zelja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorcenje je neprijatno osecanje, koje se gnezdi u dusi. Gnev je promenjivo stanje naravi i rugoba duse. 2. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lecenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono sto je receno: Tezina ga srdzbe njegove obara (Sir.1,22). 3. Brzo kretanje jednoga vodenicnog kamena moze u jednom magnovenju da satre i unisti zito duse i plod dotadasnjeg podviga u vecoj meri nego sporo kretanje drugoga za citav dan. Stoga i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropascuje njivu srca vise no vatra koja dugo gori. 4. Bezgnevlje je ceznja za ponizavanjem, isto onako nenasita kao sto je kod sujetnih ljudi nenasita teznja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja. 5. Krotost je nepokretno stanje duse, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna ponizenja ili da slusa pohvale. 6. Pocetak bezgnevlja je cutanje usta kada je srce uzbudjeno. Sredina je cutanje misli pri tananom uznemirenju duse. A vrhunac, nepokolebivi mir i pored toga sto duvaju necisti vetrovi. 7. Kao sto voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog placa gasi svaki plamen gneva i plahovitosti. 8. Kao sto tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorcinu i jarost. 9. Nista toliko nije nedolicno onima koji se kaju, kao uzbudjenje gneva. Jer, obracanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti. 10. Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva sacuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, recima i pokretima, svadjamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio. 11. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duse, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda nista toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost. 12. Vidjao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plastom cutanja, skrivali u sebi zlopamcenje. I dosao sam do zakljucka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali. Treba veliku paznju

234

da obratimo na ovu zmiju, zato sto i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaze sama prproda. Vidjao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorcenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdrzanjem samo dodavali otrov na otrov. A vidjao sam i druge ljude, koji su svoju srdzbu koristili kao zgodan povod da se predaju zderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor. 13. Kada je umereno, pojanje ponekad odlicno umiruje srdzbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo ce nam sredstvo koristiti samo ako vodimo racuna o trenutku. 14. Nalazeci se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, cuh kako se od ogorcenja i besa sami u svojoj keliji svadjaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne zive usamljeno, kako se od ljudi ne bi nacinili demonima. Vidjao sam, opet, ljude sladostrasna i prozdrljiva srca, koji su, medjutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom zivotu, kao leku protiv sladostrasca i prozdrljivosti, da ne bi od slovesnih bica na najzalosniji nacin postali beslovesne zivotinje. A posto mi neki tuzno govorahu da su veoma podlozni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da zive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im sa vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj nacin zivota, pokoravajuci se ipak glavnome nastojatelju u svemu. 15. Opasno je uznemiravati oko nasega srca jaroscu, kao sto je receno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Jos je teze izrazavati recima uzrujanost duse. A ako se ona izrazava i rukama, onda se vec cini nesto sto je sasvim suprotno i tudje monaskom, tj. andjeoskom i bozanskom zivotu. 16. Obratimo paznju, pa cemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vezbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom placa i pokajanja podmece stvari koje pothranjuju njihovu strast. 17. Prvi stupanj blazene trpeljivosti jeste u tome sto se ponizenje podnosi, makar i sa gorcinom i bolom u dusi. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu. 18. Jedna je stvar, bezgnevlje kod pocetnika koje proistice iz placa, a drugo je potpuno spokojstvo kod savrsenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrascem kao zmija macem. 19. Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je ocutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ozalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treci, zamislivsi stetu koju je tako bliznji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podviznik straha, nagrade i ljubavi. 20. Zlopamcenje je posledica gneva. Ono je cuvar grehova, mrznja na pravednost, propast vrlina, otrov za dusu, crv uma, posramljenje molitve, presecenje moljenja, otudjenje ljubavi, trn zaboden u dusu, neprijatno osecanje u kome se sa gorkom nasladom uziva, greh koji ne prestaje, vecito budan prestup zakona Bozijeg, trajna zloba. 21. Onaj koji je savladao gnev, unistio je i zlopamcenje: dokle god je ziv otac, dotle se i deca radjaju. 22. Onome koji je stekao ljubav postalo je tudje da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji neprijateljska osecanja sam sebi zadaje nepotrebne muke. 23. Ako vec hoces da budes zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoces da budes nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: sto mu se vise ugadja, vise nam zla nanosi. 24. Zlopamcenje se predstavlja kao ucitelj Svetog Pisma: reci Svetoga Duha tumaci na svoj nacin. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne mozemo izgovarati ako smo zlopamtljivi. 25. Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja iscupas iz srca svoga ovaj kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na recima, da bi, zastidevsi se svog dugotrajnog licemerstva pred njim i mucen savescu kao ognjem, mogao savrseno da ga zavolis.

235

26. Doznaces da si se potpuno izbavio od ove trulezi ne kada se pomolis za onoga koji te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratis dobrim ili ga pozoves k sebi na trpezu, vec kad se, na vest da je pretrpeo neku dusevnu ili telesnu nezgodu, rastuzis i zaplaces zbog njega kao zbog sebe samog. 27. Uspomena na Isusova stradanja leci zlopamcenje, koje se izlaze silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivoscu. 28. Da bi zasluzili oprostaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, covek koji ne pamti zla stize pre njih na cilj: Oprastajte ono malo sto su vam ljudi duzni, i oprostice vam se ogroman dug vas pred Bogom (Lk.6,37). 29. Nepamcenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli da se kaje, lici na coveka kome se u snu pricinjava da trci. 30. Vidjao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se, zastidevsi se svojih sopstvenih reci, oslobodili i svoje strasti. 31. Ogovaranje je porod mrznje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja sise i slabi krv ljubavi. 32. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako cine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bliznjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista volis bliznjega kako kazes, pomoli se tajno, a ne da ismevas coveka. To je nacin koji je ugodan Gospodu. 33. Ko hoce da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, vec demonu koji ga je oborio. Jer, niko bas narocito ne zeli da gresi protiv Boga, mada niko od nas ne gresi prinudno. 34. Jedan od najkracih puteva da se dobije oprostaj grehova jeste: ne osudjivati. Ne sudite, i nece vam se suditi (Lk.6,37). 35. Kao sto se vatra protivi vodi, tako je i osudjivanje strano onome koji hoce da se pokaje. Nemoj osudjivati cak ni kada bi video nekoga da gresi i na samoj samrti: Sud Boziji ljudima nije poznat. Neki su javno cinili velike grehove, ali su jos i vece vrline cinili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevarise se, jer od dima nisu videli sunce. 36. Cujte me, cujte, svi vi koji strogo sudite tudjim delima: ako je tacno (a tacno je) da ce nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda cemo svakako pasti upravo u one telesne ili dusevne grehe za koje okrivljavamo bliznjega. 37. Stroge i brizljive sudije grehova svog bliznjeg boluju od navedene strasti zato sto nemaju savrsenoga i trajnog secanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tacno, bez plasta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o cemu se drugom od ovozemaljskih stvari vise ne brine, misleci na to da ni za sopstveni plac nece imati dovoljno vremena, makar i sto godina ziveo; i makar video kako iz ociju njegovih istice i citava reka suza, velika kao Jordan. 38. Demoni nas nagovaraju ili da gresimo, ili, ako ne gresimo, da osudjujemo one koji grese, kako bi, ubice, pomocu drugog isprljali prvo. 39. Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome sto, obuzeti duhom mrznje, lako i sa uzivanjem umanjuju vrednost ucenja, delatnosti i vrline svog bliznjeg. 40. Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta cinili najteze grehe. Medjutim, smatrajuci se cistim, oni su tesko napadali one koji javno padaju u lake grehe. 41. Suditi, znaci bestidno svojatati Bozije pravo, a osudjivati, znaci upropascivati svoju dusu. 42. Kao sto nadmenost moze i bez druge strasti upropastiti coveka, tako nas i sudjenje samo po sebi moze savrseno pogubiti. Onaj farisej je bio osudjen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 id.). 43. Jednom se sretose gnevljivac i pretvorica: u razgovoru njihovu ne bese moguce naci ni jedne jedine prave reci. Otvoris li srce prvome, naci ces besnilo; ispitas li dusu drugoga, ugledaces zlocu. 44. Kao sto vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, vise od svih ostalih strasti, uzburka razum.

236

45. [Ispovest strasti gneva]: "Reci nam, luda i necasna strasti, ime onoga koji te je nacinio, i ime one koja te rodila, a takodje i imena tvojih poganih sinova i kceri. Ne samo to, nego nam naznaci i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju". "Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: tastina, srebroljublje, stomakougadjanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kceri: zlopamcenje, mrznja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drze okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje".

d) BORBA SA TUGOM 1. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privrzen bilo cemu vidljivom, jos se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuzi - kada se lisio onoga sto mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se drzimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba narocito da budemo razboriti. 2. Kada smo podvrgnuti dragocenom ponizavanju, zlostavljanju i kaznama, zamislimo strasnu presudu vecnog Sudije, pa cemo zacelo, krotoscu i trpljenjem, kao macem sa dve ostrice, odseci besmislenu tugu i gorcinu, koji su posejani u nas. 3. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeci pred nas za vreme molitve nase i podsecajuci nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoce da nas odvrati od moljenja. 4. Lek od gneva je ljubav prema ponizenju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno sirotovanje su zadavljenje tuge. 5. Kao sto prevelika kolicina cepanica cesto zagusi i ugasi plamen, proizvodeci mnogo dima, tako i prekomerna tuga cesto dusu cini zadimljenom i mracnom, i presusuje izvore suza. 6. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenocnom stajanju, ogranicenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, ociscavajucem picu sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnosenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome - ako se ne srdis kada te klevetaju, ako se ne ljutis kada te ponizavaju, ako si smiren kada te osudjuju. Blago onima sto idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko! 7. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. 8. Znak priljeznog pokajanja je u tome sto covek smatra da zasluzuje svaku vidljivu i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa cak i nesto teze. 9. Kao sto se pritesnjena voda penje u vis, tako cesto i dusa, pritisnuta nesrecom, kroz pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se. 10. Avakira su najvise, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, buduci da po prirodi bese na jeziku malo neuzdrzljiv. I rekoh mu: "Brate Avakire, zasto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa cesto i na spavanje odes bez vecere". A on mi odgovori: "Veruj mi, oce, kusaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne cine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, posto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih". On je pre nego sto je ispustio dusu [rekao]: "Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato sto ste me, radi moga spasenja, kusali vi, evo vec sedamnaest godina kako me ne kusa demon". 11. [Arhidjakon je dobio poslusanje da ode u grad radi nekog posla i da se vrati pre praznika]. Posto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da sluzi i odredi mu mesto medju poslednjim pocetnicima. Dobri je djakon trpljenja i arhidjakon postojanosti primio zapovest ocevu, i to tako mirno kao da je kaznjen neko drugi, a ne on. Posto je u takvom polozaju proveo cetrdeset dana, mudri pastir ga vrati u predjasnji njegov cin. No, tek sto je prosao jedan dan, arhidjakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka casti, govoreci mu da je "u gradu pocinio jedan neoprostiv greh". A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog cega se dobrovoljno

237

vratio na poslednje mesto: "Nikada nisam u sebi osetio takvo olaksanje od svake borbe i takvu sladost Bozanstvene svetlosti, kao sad". 12. Podsticani grizom savesti, dodjimo k sebi, dok Gospod, videvsi koliko se naprezemo i otimamo k Njemu, ne izbrise grehove nase i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost. Jer, po mnostvu bolova mojih u srcu mome, utehe tvoje razveselise dusu moju (Ps.93,19). 13. Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i ponizenje, i uspe da se savlada! Taj ce likovati sa mucenicima i slobodno ce razgovarati sa andjelima. Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, sa bolom ili bez bola, brzo ce primiti oprostaj svojih grehova. 14. Ako se od samog pocetka svom dusom predas svakovrsnim ponizenjima, neces se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetis blazeni mir. 15. Mala vatra smeksa veliku kolicinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se cesto nanosi, svu surovost, bezosecajnost i okorelost srca odjedanput omeksa, zasladi i sasvim iskoreni. 16. Uvrede, potcenjivanja i slicne stvari u dusi podviznika mogu da se uporede sa gorcinom pelena. Pohvale, pocasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih radjaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen cisti u nama svaku necistotu, a med obicno izaziva poremecaj zuci.

dj) BORBA SA DUHOM UNINIJA 1. Uninije je raslabljenje duse i nemoc uma, zanemarivanje podviga, mrznja na monaski zavet, hvalitelj svetovnjaka, klevetnik Boga - kao da je nemilostiv i necovekoljubiv. Ono je klonulost u bogosluzenju, nemoc u molitvi, ono je u sluzbi gvozdeno, u telesnom radu vredno, u poslusnosti neiskusno. 2. Poslusan covek ne zna za uninije, vrseci kroz vidljivi rad svoj osnovni, duhovni zadatak. 3. Opstezice je protivnik uninija. Coveku, pak, bezmolvniku, ono je vecni pratilac: do same smrti se ne povlaci i sve do skoncanja njegova ne prestaje da se bori protiv njega. Videvsi keliju otselnika, ono se osmehuje, i priblizivsi mu se, nastanjuje se kraj njega. 4. Lekar bolesnika posecuje izjutra, a uninije podviznike usred dana. 5. Gostoprimstvo je podloga uninija, i podstice na to da se radom sopstvenih ruku cini milostilja. Usrdno pobudjuje na posecivanje bolesnika, podsecajuci na onoga koji kaze: Bolestan bejah, i posetiste me (Mt.25,36). Savetuje da se odlazi k ozaloscenim i klonulim ljudima i, samo buduci malodusno - predlaze da tesimo malodusne. 6. One koji su stali na molitvu, ovaj bezumni duh podseca na nuzne poslove, i upotrebljava svako sredstvo kako bi nas pod nekim zgodnim izgovorom otrgnuo od moljenja. 7. Svaku ostalu strast potiskuje po jedna suprotna vrlina. No, uninije je za monaha sveobuhvatna smrt. Ovaj duh je jedan od osam prednjaka zla, i to najgori od svih. 8. Kada nema bogosluzenja, nema ni uninija, i cim se kanon zavrsi - oci se otvaraju. 9. Pravi podviznici se poznaju za vreme uninija. Monahu nista toliko ne donosi venac kao borba sa uninijem. 10. Onaj koji place nad sobom, ne zna za uninije. 11. Monahu koji voli novac, tudje je uninije. On se svaki cas seca apostolovih reci: Neradnik neka i ne jede (2.Sol.Z,10), i: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili posluzise ove ruke moje (Dap.20,34). 12. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Bozijeg. 13. Usrdna molitva je propast za uninije. Secanje na Sud Boziji radja revnost.

238

14. Monah koji je ispunjen nadom kao nozem kolje uninije. 15. [Ispovest strasti uninija]: "Reci, dakle, ti, raspusteni i odreseni, ko je taj koji te je tako nakazno rodio? Koji su ti potomci? Koji su to koji vojuju sa tobom? Ko je tvoj ubica". A on, tiranin, odgovara: "Roditeljke moje su mnogobrojne: ponekad neosetljivost duse, ponekad zaborav onoga sto je gore na nebu, a moze da bude i prekomeran rad. Moji su potomci: meni urodjena manija seljakanja sa jednog mesta na drugo, neposlusnost prema duhovnom ocu, zaborav Strasnog suda, a ponekad i napustanje zaveta. Moji protivnici (koji me sada drze vezana) jesu: bogosluzenje sa telesnim radom. Moj neprijatelj, pomisao na smrt. A ono sto me ubija, jeste molitva sa cvrstom nadom da ce se dobiti blazenstva".

e) BORBA SA TASTINOM 1. Tastina je rasturac truda, unistitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva, preteca gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majusan, raznosi sav trud i plod). 2. Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se tastina. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razresavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdrzanje, opet sam sujetan - jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobedjuje kada se obucem u sjajnu odecu; ali i kad se odenem u dronje - i tada sam sujetan. Porazen sam kad progovorim, a zacutim li - opet me ona pobedjuje. Kako god bacis na zemlju ovaj tribolum [trorozac], jedan vrh ostaje uperen gore. 3. Sujetan covek je Hriscanin koji obozava idole. On misli da obozava Boga, a u stvari hoce da ugodi ljudima a ne Bogu. 4. Sujetan je svaki covek koji voli da se hvalise. Post sujetnog coveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo cini radi pohvale ljudske. 5. Slavoljubivi podviznik sebi nanosi dvostruku stetu: prvo, sto iznurava telo, a drugo, sto ne prima nagradu. 6. Gospod od ociju nasih cesto skriva i one vrline koje smo stekli. A covek koji nas hvali (bolje reci - kvari), svojom pohvalom otvara nase oci. No, cim se oci otvore iscezava iz nas bogatstvo nase. 7. Laskavac je sluzitelj demona, vodic gordosti, istrebljivac umilenja, rusilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12). 8. Vidjao sam kako su ljudi koji imadjahu plac, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao na vasaru trampili jednu strast za drugu. 9. Kad cujes da je bliznji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nesto lose u tvome odsustvu, pokazi koliko ga volis - i pohvali ga! 10. Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Jos veca je stvar, otresti se pohvale demonske. 11. Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rdjavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), vec onaj koji od drugoga coveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu. 12. Kad vidi izvesne ljude da su dosli do nekog malog spokojstva, demon tastine ih smesta navodi da predju iz pustinje u svet, govoreci: "Idi da spases ljude koji propadaju". 13. Sujeta pobudjuje lakomislene monahe da ocekuju posetu svetskih ljudi, te da izadju u susret onima koji dolaze; uci ih da padaju nicice pred njihove noge, i da se, prepuni gordosti, odevaju u smirenost; podesava drzanje i glas. 14. Tastina cenjene monahe cini gordima, a ponizavane zlopamtljivima. 15. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima cesto obara svoje okajane sluge.

239

16. Videh jednog demona kako vredja i proganja svog brata. Kada se, tako, jednom prilikom brat naljutio, naidjose neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva predje na slavoljublje, jer ne mogase robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti. 17. Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki zivot: spolja - monaski, a u dusi i mislima - svetski. 18. Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako cemo i od nebeske slave okusiti. A onaj koji oseti tu slavu, prezirace svaku zemaljsku slavu. Cudio bih se, naime, kada bi neko prezreo drugu pre nego sto okusi prvu. 19. Vicao sam ljude koji su iz tastine pocinjali duhovni podvig. I premda im je pocetak bio porocan, kraj ispade pohvalan, zbog toga sto se duh u njima izmenio. 20. Ko se hvali prirodnim darovima (npr. ostroumljem, bistrinom, [naklonoscu za] citanje, recitoscu, i svim slicnim sto dobismo bez truda), nikada nece dobiti natprirodna dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tast (up. Lk.16,10). 21. Ko trazi darove za svoj trud, polaze opasan temelj, a ko sebe smatra duznikom, primice neocekivano i nenadano bogatstvo. 22. Nemoj slusati ovog vejaca, koji ti savetuje da objavis svoje vrline radi koristi slusalaca. Kakva je korist coveku ako sav svet zadobije a dusi svojoj naudi (Mt.16,26)? Nista tako nije u stanju da pouci one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponasanje i rec. Jer, to ce i drugima posluziti kao primer kako se nicim ne treba ponositi. A sta moze biti korisnije od toga? 23. Pohvale uznose i nadimaju dusu. A kada se dusa ponese, tada je obuzima gordost, koja uznosi do neba i nizvodi do ada. 24. Ta prljava tastina uci nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeci nam reci: Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela (Mt.5,16). 25. Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivas sablazan. (Uostalom, mozda ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi). 26. Kada hvalitelji (bolje reci kvaritelji) pocnu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnostva svojih bezakonja, pa cemo videti da smo nedostojni onoga sto se govori o nama ili cini za nas. 27. Prostodusniji ljudi obicno nisu mnogo podlozni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta iskljucuje prostodusnost i pretpostavlja licemeran zivot. 28. Cesto se desava da crv, dostignuvsi odredjeni uzrast, dobija krila i uzlece u visinu. Tako i tastina, kada se potpuno razvije, radja gordost, taj pocetak i kraj svih zala. 29. Pocetak neslavoljublja je cutanje i rado primanje uvreda; sredina odstranjivanje svih misli koje su prozete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopste ima kraja) - trud da pred ljudima cinis bez ustrucavanja ono sto nam nanosi stetu, a da te pri tome nije ni najmanje stid. 30. Ne govori o svome plemstvu, ako si bio plemic, i ne hvali se svojim ugledom, da ne bio jedan na recima a drugi na delu. 31. Video sam neiskusnog ucenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga ucitelja. Misleci da tudjom slavom postane i sam slavan, izlozio se sramoti kada mu svi rekose: "Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu". 32. Mnogogovorljivost je presto tastine, na kome se ona rado pojavljuje u svom blesku svome. 33. Posle duge borbe najzad isteran iz naseg srca, pretucen kamenjem posta i macem smirenja, bedni demon, drug nasega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da nas isprlja, drazeci nas izvesnim neocekivanim i nezgodnim kretnjama. Tome su najvise podlozni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju tastinom cim primete da u njihovom srcu vise nema bludnih misli. A da to sto kazemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pazljivo ispitaju sebe, posto vec dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno ce pronaci u dubini svog srca jednu pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u djubretu, a koja im nasaptava da cistotu

240

srca, postignutu u izvesnoj meri, pripisu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na one reci: Sta li imas ljudi i njihove molitve. 34. Cutanje i bezmolvije su neprijatelji tastine: no, ako zivis u zajednici, koristi ponizenje. 35. Ako je vrhunac tastine, da se covek ponasa sujetno i onda kada nema nikoga ko bi ga pohvalio, onda je bez sumnje znak savrsenog neslavoljublja kada se i prilikom posete stranih ljudi nikad ne potkrade ni najmanja sujetna pomisao.

z) BORBA SA GORDOSCU 1. Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodastavanje ljudi, majka osudjivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoci Bozije, preteca ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupirac demona, cuvar grehova, uzrocnik nemilosrdja, neznanje za samilost, surovi islednik, necovecni sudija, protivnik Boga, koren hule. 2. Pocetak gordosti je tamo gde se zavrsava tastina; sredinu predstavlja nipodastavanje bliznjeg, bestidno razglasavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mrznja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Bozije pomoci, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav. 3. Video sam ljude koji su na recima zahvaljivali Bogu, a u mislima velicali sami sebe. To jasno svedoci onaj farisej, rekavsi: Boze, hvala ti (Lk.18,11)! 4. Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga. 5. Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji nacin. 6. Kiparis se ne savija i ne vuce po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne moze steci poslusnost. 7. Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, moze pomilovati? Necist je pred Gospodom svaki covek ohola srca (Pric.16,5). Ko, onda, takvoga moze da ocisti? 8. Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima - oslobadja se od lanaca kojima je bio okovan. 9. Jedan starac, veoma posvecen u tajne duhovnog zivota, savetovase oholog brata. A ovaj, zaslepljen, rece: "Oprosti, oce: ja nisam gord". A svemudri starac ce na to reci: "Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pruziti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time sto kazes: "Ja nisam gord"". 10. Takvima veoma odgovara potcinjavanje, sto suroviji i neugledniji nacin zivota i citanje o natprirodnim podvizima svetih otaca. 11. Sramota je kititi se tudjim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Bozijim darovima. Ponosi se iskljucivo onim vrlinama koje bi izvrsio pre svog rodjenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rodjenja, darovao ti je Bog, kao sto ti je darovao i samo rodjenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvrsio pre no sto si dosao do svesti: Bog ti je, medjutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja vec Bozija tvorevina. 12. Nemoj se osecati sigurnim dokle god ne primis presudu, imajuci na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je vec sedeo za svadbenom trpezom. 13. Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i uporedjujemo sebe sa ocima i svetilnicima koji su ziveli pre nas. Tako cemo naci da jos nismo ni krocili na put pravog podviznistva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da jos zivimo svetski. 14. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha. 15. Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a secanje na grehe je posrednik smirenoumlja.

241

16. Gordost je krajnja beda duse koja u svome pomracenju misli da je bogata. 17. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep. 18. Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i neprijatelj. 19. U gordim srcima radjaju se bogohulne reci, a u smirenim dusama - nebeska vidjenja. 20. Vecina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda. 21. Coveku koga je ulovila gordost, samo Gospod moze pomoci. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno. 22. Culi smo da od zlog korena i zle majke proizlazi jos gori plod: od pogane gordosti radja se neopisiva hula. Mi nismo u stanju da pomisli hule bez teskoca kazemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i zigosemo. Stoga su mnogi cesto padali u ocajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu. 23. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako tesko kao ova. Stoga ona cesto sa mnogima doceka i starost. A demonima i hulnim pomislima nista tako ne daje snage u napadima na nas, kao to sto ih neispovedjene gajimo i skrivamo u srcu. 24. Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reci nisu nase, vec neprijatelja nasih. 25. Stoga, preziruci ga i ne pridajuci nikakav znacaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: "Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom cu se klanjati i Njemu jedinome sluziti (Mt.4,10). A muka tvoja i rec tvoja vratice se na glavu tvoju, i na teme tvoje pasce hula tvoja u sadasljem i u buducem veku (up. Ps.7,17)". 26. Ko prezre ovog demona, oslobadja se i od strasti, a ko misli da vodi borbu sa njim na neki drugi nacin, podleci ce mu konacno. Jer, ko hoce recima da savlada duhove, lici na coveka koji hoce da zakljuca vetrove. 27. Kada, dakle, u nama pocne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah cemo (mada sa mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavsi iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost, ta carica vrlina, pocne da napreduje u dusi duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela necemo smatrati ni u sta. Stavise, drzacemo ih za gadost, buduci da cemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvecavamo svoje breme. 28. Izmedju pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), placa (ociscenog od svake necistote) i sveprepodobnog smirenja pocetnika, postoji razlika i deoba slicna razlici izmedju kvasca, brasna i hleba. 29. Prvo i iskljucivo svojstvo ove divne i cudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnosenje ponizavanja. Naime, dusa ga prima rasirenih ruku i grli kao lek koji leci i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste unistenje svake ljutine, a sa tim - umerenost. A treci, i najlepsi stepen, jeste iskreno pepoverenje u sopstvena dobra dela, i zudnja za neprestanim ucenjem. 30. Kraj, pak, necistih strasti je tastina i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju kosutu cuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova. 31. Smirenoumni monah nije previse radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobrazeni hoce da ispituje i tajne Suda Bozijeg. 32. Jednome vrlo mudrom bratu javise se demoni vidljivo, i pocese da ga hvale. No, svemudri podviznik im rece: "Kada biste prestali da me u dusi mojoj hvalite i kada biste otisli, ja bih zakljucio da sam veliki covek. Medjutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja cu iz same pohvale poznati koliko sam necist. Jer, necist je pred Gospodom svaki gord covek (Pric.16,5). Prema tome, ili odlazite - da bih bio nesto veliko, ili me hvalite - da pomocu vas dodjem do smirenosti". Zbunjeni ovom doskocicom, demoni odmah isceznuse.

242

33. Jedna je stvar - uznositi se, a druga - ne uznositi se; nesto trece je - smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osudjuje; a treci, mada nevin, uvek osudjuje samoga sebe. 34. Konju koji je upregnut sam, cesto se cini da trci dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost. 35. Jednome podvizniku, koji se narocito trudio da stekne tu blazenu vrlinu, zli dusi tajno posejase u srce pohvalu. Medjutim, on je, po Bozanskom nadahnucu, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagocastivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvisenijih vrlina - savrsene ljubavi, andjeoskog smirenoumlja, ciste molitve, netljene [tj. neuprljane] cistote i slicno. I kad su ga pomisli zapocele hvaliti, on rece: "Hajd'mo na sud". Dosavsi pred zid, citao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: "Kad budes i sve ove vrline stekao, znaj da si jos daleko od Boga". 36. Ti ces znati (i neces se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome sto ces sav biti ispunjen neopisivom svetloscu i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tudje grehe. Preteca ove vrline je mrznja prema svim oblicima slavoljublja. 37. Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hocemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duse budemo mislili da je svaki nas bliznji bolji od nas, znaci da je milost Bozija blizu. 38. Mnogi od nas nazivaju sebe gresnima, a mozda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce. 39. Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki znacaj recima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je! 40. Ne nama Gospode, ne nama - cuo sam nekoga gde kaze u dubini svoje duse vgc samo imenu tvome daj slavu (Ps.113,9). Covek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne moze da joj ne naskodi. Od tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u buducem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu. 41. Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pruzaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znaci da ce uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume sta hocu da kazem. 42. Ako je gordost neke andjele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost moze od demona naciniti andjele. Stoga, neka se ohrabre pali! 43. Nista tako nije u stanju da smiri dusu, kao sirotovanje i ishrana samo onim sto se isprosi. 44. Ko u razgovoru sa drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje misljenje, makar bilo i tacno, treba da shvati da boluje od bolesti djavola. Ako to cini u razgovoru sa sebi ravnima, mozda ga jos moze izleciti kazna starijih; medjutim, njegovu bolest ljudi nece moci izleciti ukoliko se na isti nacin ponasa i pred starijim i pametnijim od sebe. 45. Zatrazih jednom od jednoga od najiskusnijih podviznika da mi objasni na koji se nacin u poslusnosti stice smirenost. A on rece: "Cak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobodjenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslusnik sve pripisuje ucinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobrazenost tudja i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga sto je, kako i sam misli, ucinio uz pomoc drugoga a ne svojim sopstvenim snagama? 46. Pazi na sebe kada se nalazis sa bratijom, i nikako nemoj nastojati da bilo po cemu izgledas pravedniji od njih. Inace ces napraviti dva zla: njih ces ozlediti svojom izvestacenom i laznom revnoscu, a samome sebi ces na svaki nacin pruziti povod za gordost. 47. Imaj revnost u dusi svojoj, nikako je ne ispoljavajuci telom, niti izgledom, niti recju, niti kakvim zagonetnim ponasanjem. Pa i to cini tek posto si prestao da potcenjujes bliznjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdrzljiv, budi u svemu slican bratiji svojoj, i ne izdvajaj se ni u cemu svojom uobrazenoscu. 48. Plod laznog umilenja je uobrazenost, a plod pravoga - uteha.

243

49. Ko se u dusi ponosi svojim suzama i u sebi osudjuje ljude koji ne placu, lici na coveka koji od cara izmoli oruzje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv samoga sebe. 50. Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobedjuju, pa resi da na njih izvuce mac krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opsteziteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopste hoce da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, ponizavanju i dosadjivanju od strane bratije, te duhovno, a ponekad i telesno, tucen i ugnjetavan, gazen i mucen, ocisti haljinu duse svoje od prljavstine. 51. Videh kako gordost moze da bude uzrocnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad cesto postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni. 52. Ohola dusa je rob strasljivosti, jer se uzda u samu sebe: ona se plasi od svakog suma, od svake senke. 53. Bludnike mogu izleciti ljudi, pokvarene - andjeli, a gorde - samo Bog. 54. Vidljivu gordost lece zalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv. 55. Ne skidaj dusevnog oka sa gordosti: medju svim lopovima duhovnim nema opasnijeg od ove strasti. 56. Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznacajnim delima, onda je spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha. 57. Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na ramenima svoje matere. Svezavsi i jednu i drugu uzetom poslusnosti i izudaravsi ih bicem skromnosti, pritisnuh ih da mi kazu kako su usle u mene. Najzad, pod udarcima, progovorise: "Mi nemamo ni pocetka, ni rodjenja, jer smo same i pocetak i roditelj svih strasti. Skrusenost srca koja se radja u potcinjavanju - ne malo ratuje sa nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga sto smo i tamo htele da vladamo. Ukratko receno, mi smo roditelj svega onoga sto se protivi smirenoumlju; sve sto smirenoumlju pomaze - nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegnes od nas? Mi cesto idemo iza trpljenja uvrede, iza poslusnosti i bezgnevlja, iza nepamcenja zla i predanog sluzenja. Nase potomstvo cine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reci cemo ti sta je to, jer nas tvoji udarci strasno bole: ako pred Gospodom iskreno okrivis sebe, smatraces nas za paucinu". Kao sto vidis, konj na kome jasi gordost jeste tastina. Prepodobno smirenje i samoosudjivanje, medjutim, nasmejace (972) se konju i jahacu njegovu, pevajuci sa odusevljenjem pobednicku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahaca bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI JOVAN LESTVICNIK

V O BESTRASCU 1. Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrasca - vrline. 2. Bestrasnim se, dakle, u pravom smislu reci naziva, i jeste, covek koji je telo nacinio nepropadljivim, koji je um uzdigao iznad svega stvorenog, koji je sva cula pokorio umu a dusu svoju predstavio Gospodu, pruzajuci se vecito k Njemu, i preko svojih moci.

244

3. Neki, opet, odredjuju bestrasce kao vaskrsenje duse pre vaskrsenja tela, a drugi, kao savrseno bogopoznanje, koje po svojoj vrednosti zaostaje samo za bogopoznanjem koje imaju andjeli. 4. To savrseno savrsenstvo savrsenih, cijem usavrsavanju nema kraja (kako mi rece jedan covek koji ga je doziveo), tako osvecuje um i otrze ga iz vestastvenog sveta, da ga cesto, razume se - posle stizanja u ovo nebesko pristaniste - odvaja od zivota u telu i podize na nebeske visine, do sagledavanja. 5. Ima bestrasnih ljudi, no ima i od bestrasnih bestrasnijih. Na primer, jedan covek silno mrzi zlo; drugi se, medjutim, nezasitno bogati u dobru. 6. I cistota se naziva bestrascem, i to sa pravom: ona je pocetak sveopsteg vaskrsenja i obesmrcenja smrtnih. 7. I ako je obelezje svecelog ostrascenja, da se covek hitro pokorava skoro svemu sto demoni tajno poseju u njegovu dusu, smatram da je obelezje svetog bestrasca kad covek moze iskreno reci sa Davidom: Onoga lukavoga koji se sklonio od mene, ne poznah (Ps.100,4) tj. ni kako, ni radi cega dodje, ni kako ode. Naprotiv, potpuno sam ravnodusan prema svemu tome, posto jesam, i bicu sav sjedinjen sa Bogom. 8. Ko se udostojio takvog duhovnog stanja, ima u sebi nastanjena, jos za zivota u telu, samoga Boga koji ga uvek vodi u svim recima, i delima, i mislima. Stoga takav covek kroz unutrasnje ozarenje cuje u sebi kao neki glas koji mu otkriva volju Gospodnju, i postaje uzviseniji u odnosu na svako ljudsko ucenje. Kad cu doci i pokazati se licu Bozijem (Ps.41,3)? Ne podnosim vise plamen ove ceznje, vec istem besmrtnu lepotu, koju mi ti, Gospode, dade pre no sto sam pao u ovo blato! 9. No, zasto mnogo govoriti? Bestrasnik vise ne zivi sam, vec u njemu zivi Hristos, kao sto veli onaj koji je srecno ratovao rat, zavrsio trku i odrzao veru [pravoslavnu] (up. Gal.2,20; 2.Tim.4,7). 10. Carska kruna nije sastavljena samo iz jednog dragulja. Tako ni savrsenog bestrasca nema ako smo makar i jednu jedinu vrlinu (bez obzira kako beznacajna izgledala) propustili da izvrsimo. 11. Od poslusnosti - smirenje, od smirenja - bestrasce. Ako nas se bas u smirenju nasem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja nasih (Ps.135,23-24), nista nas ne sprecava da kazemo da se kroz poslusnost dolazi do bestrasca, u kome smirenje postize svoju svrhu. Jer, sa smirenjem pocinje bestrasce, kao god sto sa Mojsijem pocinje Zakon. I kcer usavrsava majku kao Marija sinagogu. 12. Da bi postigli krajnje bestrasce i bogatstvo darova, silu cudotvorstva i moc predvidjanja, neki ljudi uzalud iznuravaju svoje telo. Jadnici! Oni ne znaju da majka tih dobara nije trud, vec vise od svega - smirenje. 13. Ko je sa smirenoscu sklopio brak, postao je blag, prijatan, nezan, saosetljiv, a iznad svega tih, vedar, spreman da poslusa, netuzan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju nasem seti nas se Gospod, i izbavi nas od neprijatelja. od strasti i od prljavstina nasih (Ps.135,23-24). 14. Mnogi su odmah primili oprostaj grehova. Ali, bestrasce niko nije stekao odmah. Za njega je neophodno i mnogo vremena, i mnogo truda, i milost Bozija.

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN

Kratko saopstenje o njima

245

Sveti Varsanufije se rodio u Egiptu. Od mladih godina je zeleo da vodi podviznicki zivot. Prolazeci jedanput pored konjskog trkalista, i videci kako se tu jedan stara da preduhitri i zaobidje drugoga, on je u sebi pomislio: "Vidis li kako se usrdno podvizavaju oni koji traze trulezne vence? Zar nismo utoliko vise duzni da se podvizavamo mi naslednici Carstva nebeskog". On je od tog prizora otisao jos vise goreci duhom za podvig. Nije poznato da li je bio u kakvoj egipatskoj obitelji. Povest ukazuje na njega kao na monaha u Palestini. Dosavsi u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. on je resio da u njemu i ostane. U pocetku je ziveo pod rukovodstvom starca Markela, a zatim je otisao u obitelj ave Serida, blizu Gaze. Stremeci, pak visem podviznistvu on je sagradio malu keliju izvan obitelji. Zatvorivsi se u njoj, on se nasladjivao najsladjim medom bezmolvija. Na pocetku njegovog bezmolvija iz manastira su mu donosili samo tri hleba nedeljno. On se predavao placu i iz suza je crpao sladost. Zbog osecanja te neizrecive sladosti on je cesto bio zadovoljan sa jednim hlepcicom, a cesto je zaboravljao i njega da se dotakne. Tako je on hranu uzimao ponekad dva puta nedeljno a ponekad jedanput. On je cesto bio uzvodjen ka duhovnoj hrani i zbog njene sladosti zaboravljase na culnu. Omivajuci se svagdasnjim suzama, vremenom je blazeni ocistio svoje srce od telesnih i dusevnih strasti i postao nedostupan neprijateljskim strelama. On je stekao mir pomisli, koji postaje smestiste za darove Duha Svetog. Postigao je i to da u njemu utihne, ili bolje reci, umre svaki strasni pokret i mudrovanje zbog cega je svoj zatvor i nazvao grobnicom. Od kako je svoje srce ocistio od strasti i udostojio se da postane hram i obitaliste Duha Svetog, on se obogatio uzvisenim, istinskim i savrsenim smirenjem. On je sebe smatrao zemljom i pepelom, i to na delu, a ne samo na recima. On je uvek sebi govorio: "Ko sam ja? Ko mene smatra za nesto". Kroz takvo smirenje on se udostojio najvece medju vrlinama - rasudjivanja, koje Bog monahu daje kao upravitelja. Veliki Varsanufije se putem rasudjivanja udostojio da stekne prozrenje, kojim se, po objasnjenju prepodobnog Petra Damaskina shvataju mislene i skrivene sustine culne i mislene tvorevine. On se udostojio da prozrenjem stekne dar prozorljivosti i prorostva kojim je video ono sto se desava u daljini kao da je blizu, i buduce kao da je sadasnjost. Po blagodati, on je takodje znao i srdacna raspolozenja ljudi. Stoga je onima koji su ga pitali odgovarao saobrazno sa nastrojenoscu njihovog uma i misli a ne saglasno sa njihovim recima. Blazeni Varsanufije je, po recima bozanstvenog Davida, u srce svoje primao ushodjenja, smirenju dodajuci smirenje, bezmolviju bezmolvije, ljubavi ljubav, da bi se na kraju udostojio i najviseg dara - ushicenja u Bogu i vaznosenja do sedmog neba, i to ne na mislenim krilima maste, nego u neizrecivoj sili Duha. Tamo je on primio blagoslov i video neizreciva blaga Carstva Bozijeg, ne znajuci da li je bio u telu ili izvan tela, slicno velikom Pavlu (2.Kor.12,3). Zbog toga je njemu data obilna blagodat cudotvorstva, te je imenom Vladike Isusa Hrista mogao da vaskrsava mrtve, da izgoni demone, da isceljuje neizlecive bolesti, da cini i druga znamenja i cudesa i, slicno Iliji, da zakljuca i otvori nebo. Takvih darova se udostojio i u takvo savrsenstvo vrlina je dostigao veliki medju ocima, Varsanufije. Medjutim, tako veliki darovi dosli su posle iskusenja koje mnogi ne samo da ne mogu na delu pretrpeti, nego ih ni njihov sluh ne moze podneti. Isto tako se preblazeni podvrgavao i velikim bolestima, ali ih je podnosio sa takvom velikodusnoscu da ne samo da nikada nije legao ka odar radi odmora, nego ni rukodelje svoje nije ostavljao. Ovaj svetitelj je ziveo u 6. veku, u vreme cara Justinijana. Vise od 50 punih godina njega nije video niko od ljudi. Samo jednom se on pokazao nekolicini bratije i umio im noge kako bi razvejao sumnje o svom postojanju. Pred kraj zivota on se jos jednom

246

odvojio od svog dragog bezmolvija i to radi dobra Crkve. Tada je Justinijan poceo da pritesnjuje one koji nisu primali ucenje aftartodoketa, koje je sam podrzavao. Jerusalimski patrijarh je u toj nevolji nagovorio velikog avu da se uputi imperatoru sa porukom da svoj gnev promeni u milost. Poslanstvo je imalo uspeha. Ubedjen silom reci ave, imperator je prekinuo zamisljeno proganjanje nepokornih. On je Jerusalimskoj Crkvi vratio svoju naklonost, poslavsi joj darove sa Varsanufijem. Veliki ava se upokojio 563. godine. Neki, pak, ne navodeci godinu, jednostavno kazu: "Pre 600. godine". Drugi starac prepodobni Jovan, provodio je bezmolvni zivot kao i Varsanufije i udostojio se istih darova Duha. Narocito je stekao darove prozorljivosti i prorostva, zbog cega je i nazvan Prorok. Odakle je bio rodom i otkuda je dosao u obitelj prepodobni Jovan nije poznato. Ziveo je u prvobitnoj keliji Varsanufija Velikog posto je veliki starac izvai Gaske obitelji sazidao drugu keliju. U njoj je bezmolstvovao 18 godina, do svoje koncine. Niko ga nije video da se ikada nasmejao ili bio smucen, ili da se bez suza pricescivao Bozanstvenim Tajnama, kao sto o tome svedoci iguman tog manastira. Prepodobni Jovan je mnogo toga predvideo i predskazao, sto se na delu i ostvarilo. Prelodobni Jovan je unapred znao o svojoj smrti, rekavsi: "U sedmi dan po avi Seridu i ja cu se upokojiti. Da je avi Seridu bio produzio zivot, i ja bih proziveo jos pet godina. Medjutim, posto je Bog to sakrio od mene i uzeo ga, ni ja necu duze ziveti". Ava Elijan, koji je postrizen i postavljen za igumana obitelji, jos bese mlad po godinama, bez poznavanja manastirskog pravila i nacina uprave nad bratijom. Stoga je on molio bozanstvenog Jovana: "Pokloni mi barem dve nedelje, kako bih mogao da te pitam o manastiru i upravljanju njime". Starac je sazalivsi se nad njim i buduci pokrenut Duhom Svetim koji je obitavao u njemu, odgovorio: "Dobro, ostacu sa tobom jos dve nedelje".Tako ga je ava Elijan ispitivao o svemu sto se tice upravljanja opstezicem. Posle dve nedelje prepodobni je pozvao svu manastirsku bratiju i, oprostivsi se sa svima, sve otpustio u njihove kelije. Zatim je u miru predao duh svoj u ruke Bozije. Po koncini prepodobnog Jovana i sveti Varsanufije je savrseno zacutao i vise nikako nije davao odgovore, kako predaje ava Dorotej u zaglavlju svog 2. slova. A kada je zacutao Varsanufije, i sam ava Dorotej je napustio obitelj utemeljivsi svoje odvojeno opstezice. Ovi blazeni oci su svom dusom zavoleli bliznje, i pomagali im i koristili im ne samo za svog zivota, nego i po smrti, buduci da su ostavili dusespasonosnu knjigu svojih bogomudrih odgovora, kao otacko nasledje duhovnoj deci. Priljezno je citajuci, oni iz nje mogu izvuci veliku korist za dusu. Ta knjiga sadrzi 850 odgovora pruzenih na razlicita pitanja raznovrsnih lica: arhijereja, jereja, monaha, svetovnjaka. staraca, mladica, nemocnih i zdravih. Neke od njih je napisao takozvani "drugi starac", Jovan, a druge, i to vecinu, dao je sam veliki starac Varsanufije. Pri tome, on ih nije pisao sam, nego preko ave Serida. Kada je Varsanufije Veliki poceo da daje odgovore igumanu manastira, prepodobnom Seridu, desila se jedna okolnost dostojna divljenja. (Naime), pozvavsi svog pisca Serida, sveti Varsanufije mu je nalozio da napise odgovor prepodobnom Jovanu, inoku obitelji svetog Save. Ne mogavsi da zadrzi u umu svome sve reci koje muje rekao sveti, Serid se zamislio i bio u nedoumici kako ce da zapise toliko mnostvo reci. On je ocekivao da ce mu starac narediti da donese mastilo i hartiju da bi, slusajuci, zapisivao rec po rec. Po blagodati prozrenja danoj mu od Svetog Duha, sveti Varsanufije je poznao tajnu misao Serida. Lice mu je iznenada zasijalo kao oganj i on je rekao. "Podji, napisi i ne boj se. Ako ti kazem i bezbrojno mnostvo reci sa namerom da ih zabelezis, znaj da Sveti Duh nece dopustiti da napises ni jednu rec vise ili manje od onoga sto ti je receno, cak i kad bi zeleo, vec ce tvoju ruku voditi sa ciljem da zapises sve po redu kojim ti je govoreno". Takva je ova knjiga! Izobilujuci divnim rasudjivanjem, ona razresava i najzamrsenija pitanja. Ona je uciteljica trpljenja, iskorenjivac roptanja, mac koji odseca samovolju, sekira koja sece licemerstvo, rukovodilac ka istinskom i savrsenom smirenju

247

koje nas poucava da sebe smatramo nistavnim, propovednica pokajanja, roditeljka placa i zastupnica spasenja dusa i savrsenstvo u Hristu Gospodu.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN

PODVIZNICKE POUKE

Ucinjen je izbor onoga sto se odnosi na podvige i borbu sa strastima. 1. Pripremi se da blagodaris za sve, slusajuci rec svetog apostola: Na svemu zahvaljujte (1.Sol.5,18). Makar bio u nevolji ili u tegobi, u teskobi ili bolesti, u telesnom trudu, za sve sto ti se desava - zahvaljuj Bogu. Nadam se da ces i ti doci u Njegov pocinak (Jev.4,3), jer nam kroz mnoge nevolje valja doci u Carstvo Bozije (Dap.14,22). I tako, ne sumnjaj u dusi svojoj i neka ne slabi ni zbog cega srce tvoje, nego se secaj apostolske reci: Ako se nas spoljasnji covek i raspada, ipak se unutrasnji obnavlja iz dana u dan (2.Kor.4,16). Ako ne pretrpis stradanje, ne mozes uzici na krst. 2. Dok je na moru, brod je izlozen opasnostima od vetrova. a kad dostigne tiho i mirno pristaniste, vise se ne boji od opasnosti, niti nevolja i jakih vetrova, nego ostaje neuznemiravan. Tako je i sa ljubavlju tvojom: dok prebivas sa ljudima, ocekuj skorbi, opasnosti i bure mislenih vetrova. A kad budes dostigao pripremljeno (pristaniste bezmolvija), neces vise imati straha. 3. Ne padaj duhom u nevoljama i trudovima telesnim koje nosis, naprezuci se za nas i nase opstezice, jer to i znaci: Polagati zivot za bracu (1.Jn.Z,16). Nadam se da ce biti velika nagrada za trud tvoj. Kao sto je Gospod postavio Josifa u Egipat da prehrani bracu svoju u vreme gladi (Ps.32,19), tako je i tebe postavio da posluzis ovom opstezicu, zajedno sa sinom nasim Seridom. Ja ti ponavljam rec apostola, izrecenu Timoteju: Ti, dakle, cedo moje, jacaj u blagodati (2.Tim.2,1). 4. Jedan trudovima po Bogu dolazi do pokoja u Njemu (Jev.4,3), a drugi tamo dostize smirenjem. A za tebe se nadam da ces ga dostici i jednim i drugim kada u tebi umre gnev kao posledica ukrocene razdrazljivosti u srcu tvome. Tada ce se na tebi ispuniti rec Pisma: Pogledaj smirenje moje i trud moj i ostavi sve grehe moje (Ps.24,18)... Gospod neka sacuva tvoju dusu i telo, i duh tvoj od svakog zla, od svake neprijatnosti koju navodi djavo, i od svakog mastanja koje izaziva smetenost misli. 5. Pre svega se cuvaj duha uninija, [tj. lenjosti], iz koga se radja svako zlo i razlicita iskusenja... Zasto tvoje srce slabi i iznemogava (zbog skorbi koje ti nanose) ovce Hristove?... Pocuj sa paznjom sta cu ti reci: Dugotrpeljivost je majka svih dobara. Pogledaj na Mojsija koji je pre izabrao za sebe da strada sa narodom Bozijim nego da ima privremenu nasladu greha (Jev.11,25). 6. Cuvaj se da te ne pokradu lukave zmije i da te ne otruju svojim otrovom: on je smrtonosan. Niko nikada nece izvrsiti dobro delo posredstvom zla, zato sto je sam pobedjen zlom. Naprotiv, dobrim se ispravlja zlo (up. Rim.12,21). Ti stojis na pozornici: i zbog toga si i duzan da se boris sa zverovima, slicno apostolu (1.Kor.15,32) koji se, pobedivsi zveri, hvalio. Ti si bacen u morsku buru. Zbog toga si i duzan da, slicno nama, pretrpis mnoge opasnosti i da se podvizavas protiv visokih talasa. Pobedivsi, uz Boziju pomoc, ti ces sa nama doci do tihog pristanista u Hristu Isusu, Gospodu nasem. Njemu slava u vekove. Amin. 7. Tebe uznemiravaju pomisli, pobudjujuci te da druge smucujes i da se sam smucujes preko drugih... Znaj, brate moj, da ako neko zalosti drugog ili delom ili recju, kasnije sam biva ozaloscen stostruko vise... Budi dugotrpeljiv u svemu i cuvaj se da u bilo sta uplices svoju volju... Postaraj se da (pre toga) pazljivo ispitas svoje pomisli kako one ne bi zarazile tvoje srce smrtonosnim otrovom i kako te ne bi prevarile da komarca

248

smatras kamilom a kamencic kamenom, inace ces liciti na coveka koji, imajuci [u svom oku] brvno, gleda na tudji trun. 8. Ti sebe nazivas gresnim, a na delu pokazujes da ne poznajes samog sebe. Ko sebe smatra gresnikom i vinovnikom mnogih zala, nikome ne protivreci, ni sa kim se ne svadja, ni na koga se ne gnevi, nego sve smatra boljim i razboritijim od sebe... Ako si gresan, zasto onda ukorevas bliznjeg i okrivljujes ga kao da preko njega dolazi zalost na tebe?... Ispitaj sebe i naci ces da u stvari ne smatras sebe takvim... Pogledaj brate, kako se nama rugaju: govorimo samo ustima, a dela pokazuju drugo. Zbog cega mi, kada protivrecimo pomislima, nemamo snage da ih odbijamo? Zbog toga sto se pre toga odajemo osudjivanju bliznjeg, sto slabi nasu duhovnu silu. Mi okrivljujemo svog brata, a sami smo krivci... Polozi na Boga svaku pomisao, govoreci: "Bog zna sta je korisno", i umirices se, te ces postepeno steci silu da trpis. 9. Ti znas, brate, da covek nece videti slavu ukoliko ne trpi uvrede i da nece osetiti sladost ako se ne ocisti od zuci. Ti si stupio medju bratiju i razlicite okolnosti da bi na vatri bio ispitan, jer zlato se ne ispituje drugacije osim ognjem. Zbog toga nista sebi ne nalazi[1], buduci da bi se na taj nacin podvrgao borbi i brizi, nego sa strahom Bozijim ispituj sta odgovara vremenu i nista ne cini kroz svadljivost... Koliko je moguce udaljavaj se od gneva... Ne sudi i ne osudjuj nikog... a osobito ljubi one koji te kusaju... Ukoliko shvatimo, videcemo da nas upravo oni pomazu u napretku. 10. Budi dugotrpeljiv u zalostima, kao onaj ko je dostigao zavestanje Vladike koje porucuje: U svetu cete imati zalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). Dostigni nepobedivu ljubav koja njene posednike uvodi u carske dvore i cini ih Hristovom bracom. 11. Razbijaj mleko, i izaci ce maslo, a ako rukom stisnes dojku izaci ce krv (Pric.30,33)... Ako neko hoce da savije drvo ili vinovu lozu u oblik obruca, on to cini postepeno da se oni ne slome, a ako savije iznenada i snazno, oni se odmah lome (Ovde on govori o strogim merama staresina i o preteranim podvizima monaha). 12. Zasto iznemogavas u nevoljama kao telesni covek? Zar nisi cuo da ti predstoje nevolje?... Zar ne znas da pravednici [trpe] mnoge nevolje (Ps.33,20), kojima se kusaju, kao zlato u ognju? Zbog toga, ako smo pravedni, bicemo ispitani nevoljama, a ako smo, naprotiv, gresni, onda ih pretrpimo kao dostojni, jer trpljenje gradi iskustvo (up. Rim.5,4). Setimo se svih svetih od pocetka (sveta) i opomenimo se kako su oni trpeli, cineci dobro, govoreci dobro i prebivajuci nepokolebivo u istini. Njih su ljudi mrzeli i skorbili sve do same koncine njihove a oni se, po reci Spasitelja (Mt.5,44), moljahu za neprijatelje i one koji ih iskusavahu. Zar si ti bio prodan kao celomudreni Josif?... Jesi li slicno Mojsiju trpeo uvrede od detinjstva (Izl.2,3) pa do starosti (Broj.31,14-16)? Sta si ti pretrpeo, lenjivce? Jesi li bio gonjen kao David, koji je trpeo gonjenje od Saula (1.Car.18,27) i od sopstvenog sina (2.Car.15,17)? Jesi li i ti plakao zbog njih po njihovoj smrti (2.Car.1,11-27; 18,33)? I da li si kao Jona bio bacen u more (Jon.1,15)? Ti si zaboravan, ljubljeni moj! Zasto slabi tvoja pomisao? Ne strasi se i ne boj se kao onaj ko je tudj hrabrosti, da se ne bi lisio obecanja Bozijih. Ne uzasavaj se kao neverujuci, nego obodri svoje maloverne pomisli. Zavoli nevolju u svemu kako bi bio iskusan sin svetih. 13. Brate, onaj ko hoce da dodje do grada, ne lezi, i ko hoce da zavrsi (delo), ne lenji se kad vidi (da je izaslo) sunce, i ko hoce da obradi svoju njivu, nije nemaran. (Naprotiv), onaj ko hoce da dostigne grad zuri pre nego sto se smrkne i, videci da je sunce izaslo, sa bodroscu zuri na trud bojeci se da necim ne bude zadrzan. Ko zeli da obradi svoje polje, stara se (da to ucini) pre nego sto ga zahvati korov. Ko ima usi da cuje, neka cuje (Mt.13,9). 14. Da li zelis da se izbavis od nevolja i da se ne opterecujes njima? Ocekuj i vece, pa ces se uspokojiti. Secaj se Jova i ostalih svetih i muka koje su pretrpeli. Stekni njihovo trpljenje i utesice se duh tvoj. Hrabri se, krepi se i moli se. 15. Placi, ridaj, ne trazi da te drugi smatraju necim, ni u cemu se ne uporedjuj sa drugima. Ostavi najzad svet, uzidji na krst, zbaci sa sebe [sve] zemaljsko, otresi prah sa nogu svojih, ne mari za sramotu (up. Jev.12,2), ne raspaljuj sa Haldejcima pec da ne bi zajedno sa njima bio sazezen gnevom Bozijim. Svakog coveka smatraj boljim od sebe i

249

placi zbog svog mrtvaca. Izvadi brvno svoje (Mt.7,5). Podigni razruseni dom svoj. Uzvikuj: Pomiluj me... Sine Davidov... da progledam (Lk.18,38; 41). 16. Brate, dok je jos vreme, pazimo na sebe i ucimo se cutanju, buduci da je sve obuzeo metez. A ako hoces da budes spokojan u svemu, budi mrtav za svakog coveka i umirices se. Shvati da to govorim u odnosu na pomisli, sva dela i obracanja sa ljudima kao i u vezi sa brigama. 17. Ti si mi u pismu napisao: "Pomoli se za moje grehe". I ja cu reci isto: "Pomoli se za moje grehe", jer je napisano: Kako hocete da vama cine ljudi, cinite tako i vi njima (Lk.6,31). Premda sam ja i okajan, [tj. jadan], i manji od svih ljudi, ipak sve do sada to cinim po sili mojoj, radi Onoga koji je rekao: Molite se... jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16). 18. Onaj ko je tvrd u veri makar razgovarao i nosio se sa jereticima i nevernima, nikada se nece smutiti zbog toga sto unutar sebe nosi Isusa, Nacelnika mira i tisine. Takav, posle mirnog suprotstavljanja, sa ljubavlju moze mnoge jeretike i neverujuce da privuce u poznanje Spasitelja naseg Isusa Hrista. Posto, brate, takvo rasudjivanje o tim predmetima prevazilazi tvoju meru, ti se drzi carskog puta, naime, vere tri stotine osamnaest svetih otaca u kojoj si se krstio: za one koji shvataju savrseno ona u sebi sve potanko sadrzi. Bezmolstvuj pazljivo, razmisljajuci o gresima svojim i o tome kako ces sresti Boga. 19. Brate, na meni se preko tebe ispunila rec Pisma: Ljudi moji, koji vas hvale, lazu vas (Is.3,12), i ostalo. Takva pohvala ne dozvoljava da vidimo gnusnost dela nasih. Ona, kako mi se cini, steti i onima koji su dostigli meru (duhovnog napretka) i odvaja od vere u Boga koji govori: Kako vi mozete verovati u mene kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44)? Onaj ko shvata smirenje apostola pre ce izabrati ludost, da bi potom bio mudar (1.Kor.Z,18). Jer, ja bih se cudio ukoliko bi onaj ko sebe prikazuje razumnim, a ne pre duhovnim, izbegao osudu naznacenu za nadmenost. 20. (Na pitanje i nocnom strahu). Gradjani se sve dotle boje nailaska neprijatelja dok ne dodje pomoc od cara. A kada dobiju vest da je u njihov grad dosao vojvoda ili vojskovodja, vise se ne uznemiravaju, znajuci da se staresine brinu o njima. Ukoliko i cuju da se neprijatelj priblizava, imajuci zastitnika, oni se vise ne boje. Tako se ni mi ne bojmo demona ukoliko verujemo u Boga, buduci da nam Bog salje svoju pomoc. 21. Casovi i pesme su crkvena predanja i dobro su ustanovljeni radi [molitvenog] usaglasavanja svih ljudi, a tako je i u opstezicima radi saglasnosti mnogih. Skicani, [tj. kelioti, ili usamljenici] ne citaju ni casove niti pesme [tj. kanone], nego se u usamljenosti upraznjavaju u rukodelju, citanju i razmisljanju, da bi, posle izvesnog vremena, zapoceli molitvu. Kad stojis na molitvi duzan si da se molis za oslobodjenje od starog coveka ili da proiznosis Oce nas, ili i jedno i drugo zajedno, a zatim da sednes za rukodelje. A o tome da li da produzavas molitvu kada prebivas u njoj (reci cu): Ako se neprestano molis, po reci apostola (1.Sol.5,16), onda nije neophodna duzina. 22. [Pravilo u vezi sa nocnim snom]. Moli se uvece dva sata, racunajuci ih od zalaska sunca i, zavrsivsi slavoslovlje, spavaj sest casova. Zatim ustani na bdenje i bdi ostala cetiri sata. U letnje vreme radi isto, ali smanji slavoslovlje i (citaj) manje Psalama zbog kratkoce noci. 23. Gospod nas je naucio kako da steknemo savrseno smirenoumlje, govoreci: Naucite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt.11,29). Ako i ti hoces da steknes savrseno spokojstvo, razumi sta je Gospod pretrpeo, pa i ti pretrpi i odbaci svoju volju u svemu. Sam Spasitelj je rekao: Sisao sam sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me posla (Jn.6,38). Savrseno, pak, smirenoumlje sastoji se u tome da se podnose uvrede i sramote i ostalo sto je pretrpeo Ucitelj nas Isus... Znak za to da se (covek) kosnuo savrsene molitve jeste odsustvo smucenja, makar ga i sav svet vredjao. 24. Savrsena, pak, molitva sastoji se u tome da se razgovara sa Bogom bez mislene rasejanosti, pri cemu su sve pomisli i osecanja sabrani. Covek dospeva u takvo (stanje) kad umre svim ljudima, celom svetu i svemu sto se u njemu nalazi... Savrseno se moli onaj ko se umrtvio za svet i njegov pokoj. Onaj ko Boga radi priljezno ispunjava svoje delo nije rasejan, nego marljivo ugadja Bogu.

250

25. Oci govore da se mera uzdrzanja u jelu i picu ostvari upotrebom manje kolicine od onoga sto nam je neophodno, tj. da se zeludac ne napuni do kraja. I svako mora sam sebi da odredi (meru): kako u kuvanoj hrani, tako i u vinu. Tokom zime niko ne pije mnogo, ali je i tada neophodno piti nesto manje od potrebnoga, a isto tako postupiti i sa hranom. Uostalom, mera uzdrzanja se ne odnosi samo na hranu i pice, nego i na razgovore, i san, i odecu i sva cula. U svemu tome treba da postoji mera uzdrzanja. 26. Sta znaci upotrebljavati nesto manje od neophodnog u vezi sa hranom, picem ili povrcem? Od sve kolicine hrane, tj. hleba i drugog jela i povrca, treba odbiti skoro jednu uncu, a sto se tice vina i vode - treba oduzeti pola case. Ukoliko pazis na sebe i nije ti tesko, bilo bi dobro da pijes samo jedanput, a ako ne mozes, onda pij dva puta, no svaki put nesto manje od potrebnoga. U vreme uznemirenja i mislene borbe, obicnu kolicinu (hrane i pica) treba jos vise smanjiti, tj. hranu za jednu uncu, a svo pice za pola case, tako da se uopste kolicina hrane svede na dve unce, a pica na celu casu. 27. Kako se moze saznati koliko je potrebno da se jede i pije? Pazeci na sebe tokom nekoliko dana, a sa obzirom na svu hranu, tj. hleb, druga jela i povrce, covek moze iz iskustva da sazna koliko je hrane i pica potrebno njegovom telu. Na primer: ako neko (stalno) pije po tri case na dan i jede po jednu litru[2] hleba, pa uvidi da njegovom telu treba vise od tri case ne stoga sto se vise trudio ili sto je jeo slano, nego tek tako, bez osobitog razloga, onda se radi o borbi. A kad ne oseca napad, onda, ako moze, (treba) od te tri case da odbije polovinu jedne, a u hrani takodje, umesto cele litre, da upotrebi litru bez jedne unce. 28. Kako da ispravno shvatimo rec: "Po sili svojoj". Ciniti "po sili svojoj" znaci upotrebljavati nesto manje hrane, pica i sna nego sto nam je potrebno... Ako neko, ustajuci svaki dan u pola noci, odmori i sat vise zbog truda, onda je on ucinio po sili svojoj stoga sto je umor znak (potrebe) da se [covek] unekoliko odmori, kao sto je bilo receno, da bi posle opet bdio po obicaju... Pitas: "Kakva mera vazi za san". Oci naznacuju polovinu noci. U hrani se uzdrzavaj onda kada zelis da pojedes jos malo, i na takav nacin je uvek upotrebljavaj umereno. 29. Sta znaci primati hranu zbog prohteva, a sta zbog prirodne potrebe? Zbog prohteva primati hranu znaci da se ona zeli uzeti bez telesne potrebe, samo radi ugadjanja stomaku. Treba, medjutim, od toga razlikovati prirodnu naklonost za nekom drugom vrstom povrca osim sociva, zbog lakoce same hrane.To nije prohtev. Jedni po svojoj prirodi traze slatku hranu, drugi slanu, drugi opet kiselu, i to nije strast, ni prohtev, niti stomakougadjanje. Medjutim, voleti neku (narocitu) hranu i pomamno je zeleti, vec predstavlja prohtev koji je sluga stomakougadjanja. Znaj da si obuzet strascu stomakougadjanja ako nesto ovlada tvojim pomislima. Ako se tome protivis i pristojno primas hranu iz telesne potrebe, onda izostaje stomakougadjanje... Drugi nagovestaj stomakougadjanja sastoji se u zelji za prevremenim uzimanjem jela. To, medjutim, ne treba ciniti bez nekog vaznog razloga. 30. Sta ako strast ne obuzima coveka pre jela, nego se javlja za vreme samog obeda? Da li da se ostavi jelo ili ne? Ne ostavi istog casa, nego se protivi pomisli, privodeci sebi na secanje smrad u koji se hrana preobraca. I ako strast odstupi, uzmi hranu osudjujuci se, a ako ne odstupi, prizovi ime Bozije u pomoc i uspokojices se. Kako drugi, koji sede sa tobom, ne bi nista primetili, uzimaj po malo [jela]. U slucaju gladi, jedi hleb ili neku drugu hranu prema kojoj ne osecas borbu. 31. Da li je potrebno pitati starce o svim pomislima koje se radjaju u srcu?... Ne treba o svim pomislima pitati (starce), buduci da su poneke usputne, vec samo o onima koje dugo ostaju u coveku i napadaju ga. To delo je slicno prenebregavanju neprijatnosti koje [coveku] mnogi nanose, pri cemu se on na njih ne osvrce. Ali, kada neko, (makar to bio i samo jedan [covek]), ustane na njega i napadne ga, on [neprijatnost] saopstava upravitelju. 32. Treba li protivreciti neprijatelju koji nas napada?... Neprijateljima ne protivreci zato sto oni to zele, (i videci protivrecenje) ne prestaju da napadaju: naprotiv, pomoli se za njih Gospodu, isticuci pred Njim svoju nemoc, jer On moze ne samo da ih odagna, nego da ih i sasvim istrebi.

251

33. Mastanja koja se desavaju coveku nocu bivaju ili od nadmenosti po djavolskom iskusenju, ili od slastoljublja zbog stomakougadjanja... Djavo moze na nama proizvesti iskusenje i iz zavisti. Medjutim, kada mu sa nase strane ne sadejstvuje nadmenost ili slastoljublje, iskusenje ne moze cesto da se ponavlja. Onaj ko zida dom se uzalud trudi ako ne nadje potrebnu gradju. Isto je i sa djavolom. 34. Zbog cega ne mogu da obuzdam svoj stomak smanjujuci kolicinu hrane, iako imam zelju [za ispravljanjem]? Jer, ako je i smanjim, onda se ponovo, posle nekog vremena, vracam vecoj meri. Tako je i sa picem. Niko se od toga ne moze osloboditi ako ne dodje do mere onoga koji je rekao: Zaboravih jesti hleb svoj od glasa uzdisaja mojih. Zalepi se kost moja za telo moje (Ps.101,5; 6).Takav ce brzo doci do smanjenja hrane i pica, jer mu suze sluze kao hleb. On najzad dolazi dotle da se hrani Svetim Duhom. Veruj mi, brate, da ja znam coveka, (kojeg Gospod poznaje), koji je (dospeo) do takve mere: tokom nedelje on se jedanput, dvaput i cesce uznosi do duhovne hrane i od sladosti njene zaboravlja culnu hranu. Kada dodje da okusi (od hleba), on je vec sit i, gadeci se odbija da jede. Jeduci, pak, on osudjuje sebe, govoreci: "Zasto ja nisam svagda u takvom stanju", i zeli da napreduje jos vise. 35. Kako se dostize to stanje?... Kada sve pomisli coveka sacinjavaju jednu celinu u Bogu. Tada ovo telo sledi pomisli po Bogu i javlja se radost Duha u srcu, hraneci dusu, ispunjavajuci telo i krepeci ih oboje. (Takav covek) vec ne slabi i ne (pada) u uninije, jer od tada Isus postaje njegov zastupnik, i postavlja ga pred dveri [koje vode] tamo odakle pobeze svaka bolest, tuga i uzdah (Is.51,11). Na njemu se ispunjava rec Pisma: Gde je blago vase, onde ce biti i srce vase (Mt.6,21). Coveka takvoj meri privodi savrseno smirenje. 36. Kako se moze dostici uzdrzanje i kako razlikovati prirodnu nemoc od one koju izazivaju demoni, te koliko treba uzimati hrane?... Telo koje svakodnevno prima hranu, pa ipak oseca raslabljenost, trpi od demona. U suprotnom slucaju rec je o prirodnoj nemoci. Uzdrzavati se znaci ustajati (sa trpeze) pomalo gladan, kao sto su starci odredili pocetnicima. Kad covek uzraste do te mere, od njega se ne moze sakriti koliko treba da jede, buduci da je vec izvezban navikom. 37. Pomoli se za mene, jer sam mnogo zalostan... Oni koji u potpunosti umiru svetu uz trpljenje i mnoge nevolje, mogu dospeti do [zrelosti]. O ljubljeni brate, Gospod je pretrpeo krst, a ti da se ne radujes nevoljama. Ko ih trpi, ulazi u Carstvo nebesko. Dobar je znak tvoja zalost. Zar ti ne znas da se na onome ko od otaca iste da se pomole za njega ili, pak, koji moli Boga da mu da pomoc, umnozavaju nevolje i iskusenja radi njegovog ispitivanja? Ne trazi telesni pokoj ako ti ga Gospod ne salje, jer je mrzak pred Gospodom pokoj telesni. Gospod je rekao: U svetu cete imati zalost (Jn.16,33). 38. Kakva treba da je svakodnevna hrana?... Ako sebi odredis svakodnevnu hranu u keliji onako kako o tome pitas, imaces brige i borbu. Naprotiv, budi zadovoljan onim sto Bog posalje. Ko ide u prostoti, ide nadajuci se (Pric.10,9). 39. Da li je potrebno da posle svakog procitanog Psalma govorim Oce nas?... Bice dovoljno procitati jedanput "Oce nas" i ostale molitve. 40. Idite po putu kojim smo isli i mi, trpeci teskobu i nevolju. Bratijo, ne secam se da smo se mi (ikada) koristili savrsenim pokojem, premda smo i imali prilike za njega, nego smo se na svaki nacin starali da odasvud pomalo pridodamo teskobu i patnju, bojeci se Onoga koji je rekao: Ti si primio dobra svoja u zivotu svome (Lk.16,25), i: Kroz mnoge nam nevolje valja uci u Carstvo Bozije (Dap. 14,22). Tako smo postupali i onda kada je mnogi imetak dolazio u ruke nase. Bog, medjutim, zna u kakvom siromastvu zivesmo radi Onoga koji osiromasi nas radi. Nije dobro u svemu sebi udovoljavati. Onaj ko to trazi, zivi za sebe, a ne za Boga. Jer, takav (covek) ne moze da odsece svoju volju. 41. Gospod hoce da mi svakog coveka smatramo boljim od sebe. Stoga, pokazuj poslusanje svome starcu u svemu i ispunjavaj sve sto ti govori, bilo da se radi o hrani, picu ili nekoj drugoj stvari, i u svemu mu se povinuj... Ako te i okleveta, ti se raduj, jer ces imati veliku korist. Ako te ozalosti, pretrpi: Koji pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt.10,22). Za sve blagodari Bogu, zato sto zahvalnost pred Bogom zastupa (ljudsku) nemoc. Za sve uvek osudjuj sebe kao onog koji gresi i vara se i Bog te nece osuditi. Smiri se u svemu i steci ces blagodat od Boga.

252

42. U svakom slucaju pribegavajmo smirenju, jer smireni lezi na zemlji, a onaj ko lezi na zemlji ne moze da padne. Ocigledno je da onaj ko se nalazi na visini moze lako da padne. Nase obracenje i ispravljenje nije od nas, nego je dar Boziji, buduci da Gospod, (upucuje Pismo), podize pale i umudruje slepe (Ps.145,8). 43. Bolest je urazumljivanje Bozije, i (posluzice) nam za napredak, ukoliko budemo blagodarili Bogu. Zar Jov nije bio verni prijatelz Boziji? I sta sve on nije pretrpeo blagodareci i blagosiljajuci Boga? I trpljenje ga je najzad privelo besprimernoj slavi. I ti pretrpi malo i videces slavu Boziju (Jn.11,40). Zbog posta se ne zalosti, kao sto sam ti ranije rekao: Bog ni od koga ne trazi (napor) koji premasuje njegove sile. I sta je post, ako ne mucenje tela kako bi se zdravo telo smirilo i postalo nesposobno za povladjivanje strastima, po recima apostola: Kada sam slab, onda sam silan (2.Kor.12,10). Bolest je veca od ovog mucenja i uracunava se u post (ili cak i vise od njega) onome ko je podnosi sa trpljenjem blagodareci Bogu. Jer, trpljenjem on stice plod svoga spasenja. Umesto da telo oslabljuje postom, on ima bolest. Blagodari (Bogu) sto si se oslobodio od posnog truda. Cak ako bi i deset puta na dan jeo, ne zalosti se, jer neces biti osudjen, buduci da ne postupas tako po nagovoru demona i radi raslabljenosti pomisli. 44. Demoni nas iz zavisti navode na neverje. Ako ga prihvatimo, mi postajemo njihove sluge i saucesnici. 45. Ti treba unekoliko da se upraznjavas u psalmopojanju, unekoliko da se glasno molis, a potrebno je [posvetiti] vreme i ispitivanju i cuvanju svojih pomisli... U vezi sa psalmopojanjem i glasnom molitvom [reci cu]: Ne vezuj se [pravilom], nego se njima bavi onoliko koliko te Gospod ukrepi, ne ostavljajuci takodje ni citanje, niti unutarnju molitvu. Malo jednog, malo drugog i provesces dan ugadjajuci Bogu. Nasi savrseni oci nisu imali odredjeno pravilo, nego su tokom celog dana ispunjavali svoje pravilo: malo su se upraznjavali u psalmopojanju, malo su izgovarali molitve naglas, malo su ispitivali pomisli, a pomalo su brinuli o hrani, sve delajuci sa strahom Bozijim. Jer, receno je: Sve na slavu Boziju cinite (1.Kor. 10,31). 46. Neka te djavo ne smucuje nepotrebnim [stvarima]. Sta misli ljubav tvoja: da li se iskusenje ili skorb desavaju sa nekim bez Bozijeg popustenja? Ne. Bog to popusta radi nase duhovne koristi. Videci to, djavo i sada kao i nekada, drugacije prikazuje stvari sve dok nas ne izgna iz svetog mira, kao iz raja... Medjutim, mi ne pronicemo u to. Zaboravljajuci da Bog zeli da nas ocisti od svake skverne misli, mi se smucujemo i padamo u uninije... Ako hoces da se spases i poveris dusu svoju Bogu i nama, ne treba da verujes svojoj pomisli, jer demoni seju u tebe zlo seme i predstavljaju ti jedno umesto drugog... Vise nikoga i ni zbog cega ne okrivljuj, nego se staraj da u svemu ugodis bliznjem. Ni o kome ne misli zlo, jer ces inace i sam postajes zao, buduci da zli pomislja zlo, a dobri - dobro. Pomisljati o drugima: "Oni o meni govore", jeste borba svojstvena pocetnicima... Nemoj imati takva podozrenja... Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada za trpljenje... Ne veruj demonima ni u cemu sto se tice tvog brata, buduci da ono sto ti oni pokazuju ne postoji u stvarnosti. Oni jedino hoce da te smute. 47. Cudim se tvojoj prostoti, brate. Zar ti mislis da ce djavo prestati bilo koga da iskusava? Zar mi mozemo da okrivljujemo djavoimane koji padaju na zemlju i pustaju penu? Isto tako ne mozemo okrivljavati ni one koje djavo podvrgava protivrecenju i neosecajiosti, nego smo duzni da krivimo strast. Pronikni bolje u ono sto ti govorim buduci da i tebe smucuje djavo, te ne gledas na svoje grehe, nego pristalo pratis grehe bliznjeg. Ti istices propuste brata, a o svojim nista ne govoris... Najzad, ko si ti da bi gledao na tudje strasti?... Seti se Lazara i toga koliko je vremena on trpeo blagodareci Bogu. 48. "Ja sam se prepustio mastanjima". Bog pusta da padnemo u mastanja i u druge strasti da bismo spoznali svoju nemoc... i da bismo nase uzdanje i nasu nadu polagali na Njega, a ne na sebe. Medjutim, cuvaj se da ne pomislis da mi po volji Bozijoj padamo u mastanja i druge strasti. (Za to ne postoji volja Bozija). Naprotiv, Bog to popusta zbog naseg nerada. Po svom covekoljublju On nas od (nasih) zlih (dela) privodi ka smirenju, radi naseg spasenja... Shvati ko si i... smiri se, zaista, ne samo pred Bogom, nego i pred ljudima. Polozi sve brige na Onoga koji moze da ucini neuporedivo vise od onoga sto mi trazimo ili pomisljamo.

253

49. "Malaksavam od iskusenja". Nemoj da malaksavas, brate. Bog te nije ostavio i nece te ostaviti. Medjutim, znaj da je nepromenjiva presuda koju je Vladika izrekao nasem zajednickom ocu: U znoju lica svoga ces jesti hleb svoj (Post.3,19)... Zlato koje se usija u peci drze kljestima, udarajuci ga cekicem, te ono postaje cisto i podesno za carski venac. Tako i covek, podrzavan mocnom i delotvornom molitvom svetih, biva opaljivan nevoljom, primajuci udarce iskusenja. Ukoliko sve trpi sa blagodarnoscu, postace sin Carstva. Dakle, ma sta da se desi sa tobom - sve sluzi na tvoju korist, kako bi i ti stekao smelost pred Bogom 50. Celivajmo stradanja naseg Spasitelja, koji je postao covek i zajedno sa Njim trpimo uvrede, rane, ponizenja, pogrde putem samaranja, ruganje purpurnog ogrtaca, sramotu trnovog venca, sirce sa zuci, bol od nabijanja klinova, probadanje kopljem, prolivanje vode i krvi. Pozajmimo odatle utehu za svoje muke. Gospod nece tvoj trud ostaviti uzaludnim. On je dopustio da pretrpis malu nevolju radi toga da ne bi ostao tudj svetima kada ih u onaj cas budes ugledao kako proslavljeni nose plodove trpljenja nevolja, te da bi i ti bio njihov sudeonik kao, uostalom, i Isusov, imajuci sa svetima smelost pred Njim. Ne zalosti se, jer te Bog nije zaboravio, nego se stara o tebi i to ne kao o kopiletu, nego kao o svom rodjenom sinu. 51. Neka vam svima ukaze pomoc Onaj veliki Brat nas - mislim na (Gospoda naseg), Isusa. On je blagoizvoleo da nas ucini svojom bracom (Jev.2,11). Mi smo to vec postali, te nas an-djeli blaze. O, koga mi imamo za Brata! Silnog - da nas ukrepi, Krepkog - da nam podeli plen, Vojvodu - da u vreme bitke pobedi neprijatelje nase, Lekara - da zajedno isceli naseg unutarnjeg i spoljasnjeg coveka, kad mu se pokore, Hranitelja - da nas hrani duhovnom hranom, Zivoga - da bi nas oziveo, Milostivog - da bi nas pomilovao, Stedrog - da bi nam se smilovao, Cara - da bi i nas ucinio carevima, Boga - da bi i nas ucinio bogovima. Znajuci da se sve sadrzi u Njemu, Njemu se i moli. On i pre tvoje prozbe zna sta ti je potrebno i dace ti po iskanju srca tvoga, samo ukoliko mu ne zasmetas. 52. Neka ti Isus ispuni sve molbe, buduci da je rekao: Istite i dobicete (Jn.16,24). Jedino pripremi svoj dom i marljivo ga ocisti, kako bi primio darove. Oni se cuvaju (jedino) u cistom domu, a svoj miris toce gde nema necistote. Ko okusa od njih postaje tudj starom coveku, razapinje se za svet kao i svet za njega, i zivi svagda u Gospodu. Ma koliko da udaraju neprijateljski talasi, njegov brod ostaje citav. On postaje strasan za protivnike, buduci da oni na njemu vide sveti pecat. I koliko postaje njihov neprijatelj, toliko postaje i iskreni i ljubljeni prijatelj Velikog Cara. 53. Nemoj da te raslabi nespokojstvo koje nanose djavolske strasti i mastanja. Veruj da (demoni), premda nas i uznemiravaju i iskusavaju, ipak nece nista uspeti. Oni samo jos uvelicavaju vrlinu nasu, ukoliko oprezno pazimo na sebe, trpeci uz meru. O pravedniku koji se spasava verom Gospod govori: Jer, ako posumnja, dusa moja nece blagovoleti [da bude] u njemu (Av.2,4). Ne popustajmo u naporu da ne bismo izgubili obecanja koja nam je dao covekoljubivi i milostivi Bog. Njegovo je da daruje, a nase da sacuvamo. I ne cudi se sto i posle svetih obecanja i darova za koje se Bog ne raskajava (Rim.11,29), demoni ponovo podizu na tebe svoje sramne strasti, nadajuci se da otmu bezmerno bogatstvo. Naprotiv, secaj se da su oni ostali bestidni i posle svedocanstva samog Vladike, Boga naseg, o svetom i slavnom Jovu i da su podigli iskusenja i zamke da bi srusili takav stub (trpljenja). Ipak oni ga nisu savladali i nisu mogli da otmu riznicu njegove svetle vere i blagodarnosti. Zlato je postalo jos cisce prolazeci kroz oganj, isto kao i pravednik kroz mnostvo iskusenja. Bog je dozvolio i dopustio da i posle osobitog svedocenja Njegovog o pravedniku, Njegov sluga bude iskusan radi vece casti i slave Vladike, te ucutkivanja neprijatelja. Ne padaj duhom: pecati obecanja su celi, ali pocekaj, [tj. potrpi] Gospoda (Ps.26,14). Ko pretrpi do kraja, taj ce se spasti (Mt.24,13) u Hristu Isusu, Gospodu nasem. 54. Takva smucenja ti se desavaju stoga sto nemas postojano srce... Vino ne treba u potpunosti da ostavis, nego mozes uzimati po malo. Spavanje u sedecem polozaju privodi smirenju. Uopste, predaj celog sebe Bogu u strahu Njegovom. 55. Primeti brate da oni hoce da ti podmetnu ono sto je malo korisno (tj. spavati sedeci ili ne koristiti uzglavlje, sto je isto sto i metvica i kopar i kim), i da te navedu da

254

ostavis ono sto je preteznije u zakonu (Mt.23,23), (tj. da ne ugasis gnev, da ne isusis razdrazljivost i da se ne povinujes u svemu). Oni to polazu u tebe da bi izmozdio svoje telo i pao u bolest, te da ti bude neophodna meka postelja i raznovrsna hrana. Bolje budi zadovoljan malim uzglavljem i odmaraj se na njemu sa strahom Bozijim... Polozi u lonac zacin mislenih trava kao sto su: smirenje, poslusanje, vera; nada i ljubav. Jer, ko njih ima, priprema gozbu nebeskom Caru Hristu. 56. "Poveo sam se za hulnom pomisli". Ima vec dosta vremena kako se ustremio na tebe demon hule koji pogubljuje duse koje ga primaju. Ispitaj i uverices se da te je on ulovio za grivnu bez ikakvog razloga dostojnog paznje, hoteci da te umrtvi. Neka mu moj Bog ne da mesta da na tebi ispuni volju svoju (2.Tim.2,26). Ako ne ocajavamo, svagda ce nam predstojati Bog koji prima pokajanje... Probudi se iz prelesti zarobljenistva, a osecanja, ulovljena neprijateljem, procisti ucenjem Hristovim koje sam ti predao. Jer, On, pre svega, naredjuje da se ugasi gnev i razdrazljivost, znajuci da coveka privode u pogibao bogohuljenja. Ti, pak, stekni smirenje koje opaljuje demone, poslusanje koje Sinu Bozijem otvara ulaz u coveka, veru koja spasava coveka, nadu nepostidnu, ljubav koja ne dopusta da covek otpadne od Boga. Medjutim, ti se nisi mnogo postarao o tim (vrlinama), nego si za sebe izabrao suprotno: gnev, razdrazljivost i savrsenu pogibao gore slomenutu hulu... Ipak, gledajuci na blagost Boziju, da bi shvatio koliko je dobar, potrudi se da se popravis... Zbog onog jucerasnjeg u toku 40 dana prinosi pokajanje Bogu cineci svakodnevno po tri poklona, govoreci: "Oprosti meni koji sam pohulio na tebe, Boga mog", i ispovedaj ga ustima koja su ga hulila tri puta na dan, govoreci: "Slava tebi, Boze moj, koji si blagosloven u vekove. Amin". Nemoj u to da se vise zaglibljujes da ti se ne bi desilo nesto gore. Zbog neosetljivosti srca upao si u gnev, a od gneva si dosao do toga da ostavis Svetu Pricest, pavsi u rov hule i buduci savrseno ulovljen. I da se nije podigla ruka covekoljubivog Boga, te [pokrenule] molitve svetih, tvoja bi dusa upala u pogibao ocajanja. Najzad, preko mene najmanjeg Bog ti govori: Ako si sagresio, ne gresi vise. Moli se i za predjasnje grehe. Bog je milostiv i oprasta nam grehe, samo ako imamo zelju. 57. "Zalostan sam zato sto ava ukazuje vece postovanje nekoj bratiji nego meni". Brate, ti iskusavas samog sebe. Zar ne znas da svakoga iskusava sopstvena zelja koja ga mami i vara (Jak.1,14)... Brate, nemoj gledati ni na koga drugog osim na samog sebe i ne budi znatizeljan. To za tebe nije korisno ni u kom slucaju. Zar nije satana smutio tvoje srce preko tako beznacajne stvari?... Ustani ponovo, podrzavan rukom Bozijom i ne veruj svojim pomislima, buduci da ti demoni prikazuju stvari kako hoce. 58. (Kada nam ukazuju cast). Cuvaj se da se ne radujes kada te smatraju za nesto i pokazi poslusanje koje odgoni [svako] prepiranje, koje nije po volji Bogu i onima koji ga ljube. Drzi se poslusanja koje uzvodi na nebo i koje svoje posednike cini slicnim Sinu Bozijem. 59. (Kako zapoceti sa pokajanjem). Prema tome, ako hoces da polozis pocetak pokajanja, pogledaj sta je ucinila bludnica: ona je svojim suzama umila noge Vladike (Lk.7,38). Plac omiva svaki greh. Medjutim, covek dostize plac trudom, posredstvom napornog izucavanja Pisma, zatim - trpljenjem, razmisljanjem o strasnom Sudu i vecnom stidu, kao i kroz samoodricanje, sledeci Gospoda koji je rekao: Ako hoce ko za mnom ici, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt.16,24). Odreci se sebe i uzeti krst svoj znaci: odsecati svoju volju u svemu i smatrati sebe nistavnim. 60. (Zbog nemoci ne mogu da se podvizavam kao oci). Posto si rekao da si nemocan telom i da ne mozes nista da radis, barem cini koliko mozes jeduci hleb i pice unekoliko manje od potrebnog, buduci da je Bog primio dve lepte udovicine i obradovao se zbog njih vise nego li zbog sveg drugog. Nauci se da se drugima ne obracas slobodno i spasces se. 61. "Pomisli koje u meni nicu govore: "Idi u stranu zemlju i tamo ces se spasti"". To je od djavola. On ti podmece pomisli pod prividom pravde da bi ti se izrugao i ucinio te predmetom sablazni za mnoge, sta vise, da bi ti natovario osudu i za njih. Uostalom, to je cena tvog nerada i tastine... Uz nemar i tastinu dodaju svoje zamke i demoni kako bi pogubili tvoju dusu... Marljivo pazi na sebe. Podvizavaj se protiv pomisli kako ne bi upao u nemar i tastinu, kako ne bi cinio nista svojevoljno i kako ne bi, uz samoopravdanje,

255

primao misli koje nicu u tebi. U suprotnom slucaju ces grubo pasti... Stekni cvrstinu i ona ce od tebe da udalji slobodu u pristupanju bliznjima, taj uzrok svih zala u coveku. Ostavi sve (spoljnje) brige pa ces slobodno sluziti Bogu. Umri za sve ljude: u tome se sastoji stranstvovanje. Ne smatraj sebe necim posebnim, i tvoja misao se nece smucivati. Ne misli da si ucinio bilo sta dobro i tvoja nagrada ce se sacuvati u celini. Iznad svega se secaj da neces dugo ostati u telu. Staraj se da uzmognes da sa smeloscu u onaj cas kazes: Pripremih se i ne smutih se (Ps.118,60). Brate, nije moguce ziveti bez truda i niko se ne vencava bez podviga. Prisiljavaj se da se podvizavas za svoje spasenje i pomoci ce ti Bog koji hoce da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine (1.Tim.2,4). 62. Nisu svi koji su u manastiru samim tim i monasi, nego samo oni koji ispunjavaju monasko delo. Gospod je rekao: Nece svako koji mi govori: Gospode, Gospode, uci u Carstvo nebesko, no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). Brate, zasto ti, buduci u nevolji, dozvoljavas neprijatelju da ti se ruga? Ti pitas, ali se ne staras da ispunis ono sto ti je receno. Zatim, opet pitas i receno sujetno prenosis drugima iz covekougadjanja, sam sebe ometajuci u brzem napredovanju... Vreme nam je dato radi toga da bismo ispitivali svoje strasti, plakali i ridali. Ako se, prebivajuci u keliji, rasejavas pomislima, prekori sebe i polozi svoju nemoc pred Boga. 63. Onaj ko hoce da bude inok, vise ni u cemu ne treba da ispoljava svoju volju. Uceci nas tome, Hristos je rekao: Jer sam sisao sa neba ne da tvorim volju svoju (Jn.6,38), i ostalo. Ko hoce jedno da ispuni, a drugo da odbije pokazuje ili da je pametniji od onoga ko mu naredjuje ili da mu se demoni rugaju. I tako, duzan si u svemu da slusas, makar ti se i cinilo da stvar nece biti bez greske. Ava koji ti naznacuje ponece i tvoj greh, buduci da ce se od njega traziti odgovor za tebe. Ako ti naznaceno delo izgleda tesko, pitaj avu i ostavi da on rasudi. 64. "Kada stupim u razgovor sa nekim, ja se veoma zanesem i potpuno zaboravljam na sebe. Kada se priberem, stidim se da se udaljim od onih sa kojima razgovaram". Da ne bi upao u takvo slavoljublje, nemocni treba na svaki nacin da izbegava duge razgovore, prekidajuci pricu. On treba da pozuri izvinjavajuci se navodnim poslom koji mu je naredio ava... Kada razgovor donosi korist i ne sluzi kao prepreka za potrebnije delo, mozes pratiti tok razgovora. Ukoliko razgovor nije koristan, kazi: "Oprosti, meni nije dobro". 65. "Sta naredjujes da cinim ako ne zelim da pitam, ali se desi da se susretnem sa nekim od njih ili da me neko sam pita o necemu". Pri susretu sa nekim zadovolji se pozdravom, a zatim kazi: "Pomoli se za mene, a ja idem zbog posla". A kada te upitaju nesto sto znas, odgovori, pa prodji dalje. Ukoliko ne znas, reci: "Ne znam", i podji dalje. 66. "Hocu da odsecem susrete. Da li da to ucinim odjednom ili malo po malo". Ako odseces razgovore jednim potezom, bices spokojan. Inace, daces povod (za nove razgovore i razlicite pomisli). 67. (Bolnicar pita da li da cita lekarske knjige). Citajuci lekarske knjige ili raspitujuci se o njima kod bilo koga, ne zaboravljaj da bez Boga niko ne dobija isceljenje. Ko se posvecuje lekarskoj vestini treba da se predaje imenu Bozijem, i Bog ce mu dati svoju pomoc. Lekarsko iskustvo ne smeta coveku da bude blagocastiv, [tj. pobozan]. Ipak, ti se njime zanimaj kao rukodeljem, (na korist) bratiji. Sta cinis, cini sa strahom Bozijim i sacuvaces se molitvama svetih. 68. "Ceo dan se nalazim u poslu i on mi ne dozvoljava da se setim Boga". Cesto [se desava da] mnogi slusaju o nekom gradu i najzad udju u njega, uopste ne znajuci da se radi bas o tom gradu. Tako i ti brate, ceo dan provodis u secanju na Boga, a ni sam ne znas. Imati zapovest i truditi se da se ona ispuni jeste povinjavanje i secanje na Boga. 69. Ti znas da je nama svakog dana potrebna hrana. Ipak, mi ne treba da jedemo sa nasladom. Kada je primamo blagodareci Bogu darodavcu i osudjujuci sebe kao nedostojne, On daje da nam posluzi na osvecenje i blagoslov. Isto tako, ako ti je potrebna neka stvar i ti je dobijes, blagodari Bogu koji ti pomaze i osudjuj sebe kao nedostojnog, pa ce Bog od tebe udaljiti pristrasce.

256

70. Svako po svojoj meri voli svog bliznjeg. Savrsena mera sastoji se u tome da covek iz ljubavi koju ima prema Bogu voli i bliznjeg svog kao samog sebe... Mladi se podvrgavaju padu zbog nerazumne ljubavi jednih prema drugima i zbog toga sto se sastaju radi zasebnih razgovora. Mera njihove uzajamne ljubavi treba da bude: ne klevetati jedan drugog, ne mrzeti, ne vredjati, ne traziti samo svoje, ne voleti drugog zbog telesne lepote ili iz bilo kakvog telesnog povoda, ne sedeti sa drugima bez krajnje potrebe da ne bi upali u drskost koja pogubljuje sve plodove monaha i cini ga slicnim suvom drvetu. 71. "Zelim da se spasem, ali ne znam put spasenja". Brate, Bog nam je preko Bozanstvenog Pisma i otaca ukazao na put spasenja, rekavsi: Pitaj oca svoga i on ce ti saopstiti, starce svoje i reci ce ti (Pon.Zak.32,7). Prema tome, ako hoces da se ne prevaris pod izgovorom smirenja, pristajuci na pomisli da se udaljis iz mesta gde stices korist, ne cini nista bez saveta duhovnih otaca. Tako neces zalutati, blagodacu Boga koji hoce da se svi spasu i dodju u poznanje istine (1.Tim.2,4). 72. "Pomisao mi govori da cu, ukoliko se nekuda zaputim kako bih bezmolstvovao, najzad dostici savrseno bezmolvije". Vladika, Isus Hristos je i pre krsta pretrpeo mnoge uvrede i ruganja. I tek onda se popeo i na krst. Na slican nacin niko ne moze da dostigne savrseno i plodno bezmolvije i sveto i potpuno uspokojenje, ako se ranije nije postarao da postrada sa Hristom, kao i da pretrpi sva Njegova stradanja, secajuci se reci apostola: Ako sa Njim postradamo, sa Njim cemo se i proslaviti (up. Rim.8,17). Ne varaj se, nema drugog puta spasenja. 73. (Bolesnom). Ova bolest te je snasla da Bogu ne bi otisao besplodan. I tako, ako pretrpis i budes blagodario Bogu, ona ce ti se uracunati umesto podviga, buduci da nisi dugo proveo u monaskom liku. 74. Bez naredbe nikuda ne treba ici. Ono sto cinimo po svojim pomislima lako moze da nam izgleda dobro, premda i nije ugodno Bogu. Upravo se u ispunjavanju naredbi tvog ave, koji te je i uposlio, sastoji molitva i ugadjanje Bogu, koji je rekao: Ja sam sisao sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me je poslao(Jn.6.38). 75. "Zamaram se na poslusanju. Da li da uzmem pomocnika". Brate, ako neko zeli da pridje Isusu i hodi putem spasenja, svakako treba da ocekuje iskusenja i nevolje, buduci da (Pismo) govori: Cedo, ako pristupis da sluzis Gospodu, pripremi dusu svoju za iskusenje (Sir.2,1). I Gospod je rekao: Ko hoce za mnom ici, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj svaki dan, i za mnom ide (Mt.16,24). I tako, ko zeli da bude Njegov ucenik, treba do same smrti da ispunjava poslusanje. Za tebe je korisnije da budes sam i unekoliko se pomucis, negoli da pozoves drugog. U slucaju potrebe uvek ti drugi moze pomoci. Smelost u obracanju se manje povecava kada ti (brat) samo povremeno pomaze, negoli u slucaju kada se on stalno nalazi sa tobom. 76. (Koga pitati o pomislima i da li treba i drugoga pitati o istim pomislima). Treba da pitas onoga prema kome gajis poverenje, znajuci da on moze poneti pomisli i da mu verujes kao Bogu. Pitati, pak, drugog o istoj pomisli jeste delo neverja i ljubopitljivosti. Ako verujes da je Bog govorio preko svog svetog, cemu onda ispitivanje i otkud potreba za kusanjem Boga preko ispitivanja drugih u vezi sa istom [stvari]. 77. "Koliko puta je potrebno da se pomolim da bi se moja pomisao utvrdila". Kada ne mozes da pitas onog starca, potrebno je da se tri puta pomolis za svako delo. Posle toga pogledaj kuda tezi tvoje srce, makar se radilo i o najmanjem pokretu. Zatim tako i postupi, jer osvedocenje biva primetno i shvatljivo za srce. 78. "Kako se treba moliti ta tri puta - u razlicito vreme ili odjednom? Jer, desava se da nije moguce odloziti delo". Ako imas slobodnog vremena, pomoli se tri puta u toku tri dana. A ako se desi preka potreba, te biva tesko, kao u vreme izdaje Gospoda, uzmi za uzor ono sto je On tri puta odlazio radi molitve i, moleci se, tri puta ponavljao jedne iste reci (Mt.26, 44). 79. (O rukovodjenju). Mudroscu datom od Boga krmanos spasava brod kada se nadje obuzet valovima i oni koji plove u njemu raduju se videci njegovo izbavljenje. Na isti nacin bolesnika znatno veseli pominjanje lekara, a jos vise - njegovog umeca. I putnika koji se nalazi u opasnosti od razbojnika obodrava glas straze, a jos vise njeno prisustvo. Ako je to stvarno tako, zar nije utoliko vise odgovor oca duzan da donese

257

veselje onome koji slusa, osobito ako je obuzet priljeznom molitvom Bogu koji kaze: Molite se... jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16). 80. Ko otkriva svoja sagresenja, opravdava se, po reci Pisma: Reci ti najpre bezakonja svoja, da se opravdas (Is.43,26), i jos: Rekoh, ispovedicu bezakonje moje Gospodu i ti si otklonio necastivost srca mog (Ps.35,5). Brate, cuvaj se ubuduce, a proslo nam je Bog oprostio. 81. Mi znamo da post biva mrzak Bogu, ako se vrsi po svojoj volji, ili ako (se posti) da radi ljudske slave... Tako je i ovde. Delo koje se ne vrsi jedino iz ljubavi prema Bogu, nego mu se pridodaje i [nesto] od svoje volje - necisto je i neprijatno Bogu. To se moze shvatiti i iz Bozanstvenog zakona. On govori: Manje seme nemoj sejati u njivi svojoj (Pon.Zak.22,9-11; Lev.19,19). 82. Uci Psalme sa smirenjem, koliko ti Bog pomaze. Lako ucenje Reci Bozije nije od djavola, nego je seme Bozije. Medjutim, neprijatelj seje svoju plevu kod onog ko nije pazljiv prema Bogu. Zeleci da smiris svoju pomisao, navedi joj primer: cemu ce biti podvrgnut onaj ko od gospodara svog dobije srebro, slicno onim jevandjelskim slugama, i ne stekne [nista] i ne umnozi ga. I pomisao ce ti odgovoriti da ce biti podvrgnut onome cemu i sluga koji je sakrio srebro svog gospodara (Mt.25,18). A ti joj kazi: "Prema tome, ne prevaznosi se, puneci vazduh besplodnim recima, buduci da ti one sluze jedino na osudu". 83. Kojim ustima da zahvalimo Onome koji nas je najpre stvorio, a zatim nam darovao i pomoc protiv protivnika, razum srca, telesno zdravlje, svetlost ociju, dah zivota i, sto je od svega vaznije, mogucnost pokajanja, Telo i Krv svoju radi ostavljenja grehova i utvrdjenja srca... Znaj da mi nikada necemo uspeti da mu dostojno zablagodarimo. Ipak, prinosimo mu blagodarnost ustima i srcem shodno svojim silama i On ce [nase usrdje], po svom covekoljublju, uporediti sa one dve lepte (jevandjelske udovice). 84. Neki put ti se cini da ce neka stvar biti po Bogu, ali joj se pomisao protivi. Iz [te] same [cinjenice] poznaj da je ona zaista po Bogu. Ako se u vreme molitve nase srce utvrdjuje u dobru, i ono uzrasta a ne umanjuje se, poznacemo da je stvar po Bogu, bez obzira da li ostaje suprotna pomisao koja nas zalosti. Jer, dobru se obavezno protivi zalost izazvana djavolskom zaviscu. Pa ipak, dobro se umnozava molitvom. Ako, pak, djavo podstakne navodno dobro, a pri tome izazove i protivljenje, navodno dobro ce se umanjivati, a ujedno i navodno protivljenje. Jer, neprijatelj se [samo] pretvara da se protivi pomisli koju sam podmece, kako bi nas na taj nacin prevario da (tu pomisao) primimo za Dobro. 85. Kada te pomisao hvali i ne mozes da izbegnes stetu, postaraj se da prizoves ime Bozije i kazi svojoj pomisli: "Pismo govori: Ljudi moji, oni koji vas hvale, varaju vas i puteve nogu vasih smucuju (Is.3,12)"... O tome da onaj ko prima hvalu od ljudi ne stice korist, govori sam Vladika: Kako vi mozete verovati kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44). Ukoliko nesto i biva po Bogu, mi smo duzni da se secamo reci: A ko se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Jer, ni apostol se nije hvalio, iako je postigao veliku meru, nego je uzviknuo, govoreci: No blagodacu Bozijom jesam sto jesam (1.Kor.15,10). 86. Cak i kada uvidis da njegova, [tj. neprijateljeva], smicalica ometa psalmopojanje, molitvu ili citanje, ne stupaj sa njim u prepirku, buduci da to nije u tvojoj moci, vec se postaraj da prizoves ime Bozije. I Bog ce ti pomoci da razoris neprijateljsko lukavstvo. 87. "Kako steci umilenje u molitvi, citanju i psalmopojanju". Umilenje, [tj. skruseno suzno raspolozenje], dolazi od svagdasnjeg secanja. Naime, onaj ko se moli treba da u secanje prizove svoja dela, sudjenje onima koji cine [bezakonje], te onaj strasni glas: Idite od mene, prokleti, u oganj vecni (Mt.25,41)... Prilikom citanja i psalmopojanja (umilenje dolazi) ukoliko covek svoj um podstakne na paznju prema recima koje izgovara i kada u svoju dusu prima silu koja se krije u njima.... Pri razmisljanju o ovome ne popustaj ukoliko u tebi jos bude trajala neosetljivost, buduci da je milostiv i stedar i dugotrpeljiv Bog koji prima nasu revnost. Uvek se secaj Psalmopojca koji govori: Pocekavsi, sacekah Gospoda, i uslisi me (Ps.39,1). Poucavajuci se u ovome, nadaj se da ce te ubrzo posetiti milost Bozija.

258

88. Ako se desi da za vreme psalmopojanja ili u drustvu ljudi prizoves Boga, nemoj misliti da ga ne prizivas s obzirom da ne koristis naglas, vec se seti da je On srceznalac i da gleda na srce. Stoga ga i prizivaj u srcu. To je zabelezeno i u Pismu: Zatvorivsi vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6)... A ako i ne prizoves u srcu ime Bozije, vec se samo setis Boga, jos brze ces pronaci dostatnu pomoc. 89. Istinski plac, sjedinjen sa umilenjem, jeste sluga coveciji koji mu je uvek potcinjen. Neprijateljstvo ne savladjuje onog koji ima taj plac. On pokriva ranija sagresenja i cisti prljavstinu, imenom Bozijim uporno cuva coveka koji ga je stekao, izgoni smeh i rasejanost i podstice neprestano tugovanje, buduci da predstavlja slem o koji se gase ognjene strele necastivog (Ef.6,16). U borbi uopste ne biva ranjen onaj ko ga poseduje, makar se nalazio i medju ljudima, pa cak i medju bludnicama. 90. Nesavrseni plac cas odlazi od tebe, cas ponovo dolazi, zato sto se tvoja pomisao naizmenicno cas raslabljuje, cas razgoreva. Kada toplota postane stalna, dolazi do velikog i postojanog umilenja, a za njim sledi istinski plac, o kome ti treba da se pobrines, prinudjavajuci se da ga steknes. 91. Smirenje se sastoji u tome da se u svemu odseca svoja volja i da se ni o cemu ne brine. Odseci koren svih strasti, kao sto si rekao, znaci odseci svoju volju, ogorcavati sebe, koliko je moguce, i prinudjavati ograne cula da sacuvaju svoj poredak, i izbegnu zloupotrebu. Tako se preseca koren ne samo tih, nego i ostalih (strasti). 92. U broj razlicitih iskusenja spadaju i ona zbog kojih je covek duzan da se raduje. Ako je, pak, nemocan i ne moze da pretrpi i da se raduje se zbog gubitka stvari, ostavljajuci sve volji Bozijoj, on je duzan da vodi borbu, i to najpre protiv smucenja, govoreci sebi samom: "Pazi da se ne smutis. Ako bude volja Bozija da se stvar sacuva, sacuvace se". Ma sta da se tada sa (stvari) desi, covek ce biti u stanju da blagodarno primi [dogadjaj]. Jer, nista se ne desava iskljucivo nasim trudom, nego [zapravo] silom i voljom Bozijom. Ipak, i od nas Bog ocekuje staranje saobrazno sa Njegovom voljom, a ne (zasnovano) na nekakvom lukavstvu i lazi koji proizlaze od lukavog. 93. Cutanje je bolje i divnije od svih (povesti). Njega su postovali i voleli oci nasi i njime su se proslavili... Medjutim, posto smo mi nemocni i posto nismo dostigli put savrsenih, (u krajnjoj meri) barem govorimo o onome sto nazidjuje, kao i otacke reci. U objasnjavanje, pak, Pisma se ne treba upustati, buduci da donosi znatnu opasnost neznalicama. Pismo je izreceno na duhovni [nacin], a telesni covek ne moze da rasudi duhovno... Bolje u razgovoru pribegavajmo recima otaca i naci cemo korist koja se u njima krije. Medjutim, i njima se koristimo umereno, secajuci se onoga koji je rekao: Kod pricljivosti se nece izbeci greh (Pric.10D9). Cak i ako pomisao kaze: "Ove reci ili povesti su dobre", setimo se da ne ispunjavamo ono sto govorimo. Mi smatramo da nazidjujemo druge, iako pre na sebe navlacimo osudu, buduci da ne odelotvorujemo ono sto govorimo. 94. Cutanje se smatra korisnijim od dobrih razgovora. Ono ce utoliko pre biti korisnije od srednjih. Ali, kada ne mozemo da precutimo, nego nas privuce razgovor o slicnim predmetima (o gradovima, selima, trgovini, miru, ratu i slicnom), u krajnjoj meri ne odugovlacimo pricu da zbog mnogogovorljivosti ne bismo upali u vraziju zamku. 95. Ako se budes nalazio u drustvu sa ljudima koji govore o svetskom ili duhovnom predmetu, dozvoli sebi da i sam sa rasudjivanjem kazes nesto sto nije stetno za dusu, samo da bi izbegao pohvalu od sabesednika i da te ne bi smatrali cutljivim, usled cega bi mogao da se opteretis. Ali, i kada tako postupas, (tj. pogovoris malo), cuvaj se da ih ne osudis kao mnogogovorljive, buduci da ne znas da li tebe jedna rec koju izgovoris vise opteretiti, negoli njih mnoge. 96. Ako vidis smucenost u pomisli (koja se zadrzava makar i za dlaku) kada namislis da nesto uradis, cak i posle prizivanja imena Bozijeg, znaj da ti je (delo) (nasaptao) lukavi i ne cini ga. Ako te i posle razmisljanja (o tome da nesto ucinis) napada smucenje i savladava pomisao, nemoj ciniti ono sto si namislio, jer nista od onog sto se cini sa smucenjem nije ugodno Bogu. (U slucaju da) protivljenja smucenju, samo delo ne treba smatrati stetnim, nego ga treba razmotriti: i ako se nadje da nije dobro, treba ga ostaviti, a ako je dobro, treba ga izvrsiti, previdjajuci smucenje uz pomoc Boziju.

259

97. Ako je ocigledno da pomisao (koju hoces da iskazes) u sebi sadrzi greh, postaraj se da je odseces, cak i da nema smucenja koje za njom sleduje. Izbegni je tako sto ce izgledati kao da si zaboravio ono sto si hteo reci, ili prenevsi misao na drugi razgovor, kako ne bi potpao pod osudu koja iz toga proistice. 98. "Sta je samoopravdavanje". Samoopravdanje je prisutno tamo gde covek ne priznaje pocinjeni greh (iako se [mozda] i ne hvali njime), kao sto je slucaj kod Adama, Eve, Kaina i slicnih. Oni su, sagresivsi i zeleci da se opravdaju, odricali sagresenje. 99. Vec sam ti rekao da je potrebno razmotriti svaku pomisao i svako delo, tj. utvrditi da li je dobro ili ne. To nam daje mogucnost da zanemarimo ono sto si pomenuo. Ako (delo) bude dobro, ucini ga, a ako ne, ne cini ga. Ipak, da dobro ne bi bilo povezano sa smucenjem, potrebno je razmatrati glavnu pomisao, tj. sa kojim ciljem ona bilo sta preduzima. I kada se uveris da je ona saglasna sa strahom Bozijim, Bog nece dopustiti da padnes u zabludu... I tako, u svakom (slucaju), prizivaj ime Bozije. 100. (Bratu koga je udario sabrat i koji je hteo da se odvoji od njega). Ne smucuj se kako ne bi ucinio nesto brzopleto, osobito prema coveku koji je smucen pomislima i djavolskom zavisti, kao sto si i ti jednom bio iskusan i odredjeno vreme podlegao pomislima... Mnogi bolesnici, imajuci pomraceni mozak (sto proizilazi od silne groznice) govore ono sto im prvo padne na pamet i dosadjuju zdravima koji im sluze. Oni sami toga nisu svesni, buduci da bolest u potpunosti njima ovladava... Tako i onaj koji iskusava pogubljuje svoju dusu, iako ni sam nije svestan. Cak i kada bi svete, koji sastradavaju sa njegovom dusom, vredjao i ponizavao, on ne bi znao (sta cini), buduci opijen strasnom bolesti po dejstvu protivnika, koji uvek sve obrce pred njim dok ga ne dovede do toga da se odrekne i samoga Boga. Tako je i u navedenom slucaju. Znajuci za [tu slabost] i da Bog po promislu popusta iskusenja kako bismo se prekalili opitom pred Njim, snishodimo bliznjem u vreme njegove culne i mislene borbe, jer je receno: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal.6,2)... Ne pokusavaj da napustis svoje mesto i da se odvojis od brata. Jer, taj postupak nece biti po Bogu, vec ce predstavljati ispunjenje djavolje volje. Ako se resis na to, neprijatelj se nece smiriti, nego ce pokusati jos i nesto gore... Pomoli se iz sve duse za svoga brata i zavoli ga u Hristu Isusu, Gospodu nasem. 101. (Bratu koji se uznemirio strahom). Brate, ti si duzan da proslavis Boga zbog toga sto na tebi pokazuje istinu Pisma, koje govori: Veran je Bog koji vas nece pustiti da se iskusate vecma nego sto mozete (1.Kor.10,13). Po snazi tvojoj On popusta da se obucis duhovnoj borbi. Velike (ljude) po njihovoj snazi ispituje u velikim iskusenjima i oni se raduju tome. Jer, iskusenje privodi coveka napretku. Gde predstoji dobro, tamo i borba postoji. Prema tome, ne boj se iskusenja, nego se raduj (u njima), buduci da te dovode do napretka. Prezri iskusenje. Bog ce ti pomoci i pokriti te. 102. Postaraj se da, po svojoj sili, steknes smirenje i pokornost. Ne budi uporan u svojoj volji, buduci da se od toga radja gnev. Ne sudi i ne ponizavaj nikoga, zato sto od toga slabi srce i oslepljuje um, a proizilazi i nemar i radja se neosetljivost srca. Neprestano budi bodar, poucavajuci se u zakonu Bozijem, buduci da se srce time zagreva nebeskim ognjem, kao sto je receno: U poucavanju mome razgore se oganj (Ps. 38,4)... Cuvaj svoja usta od izlisne reci i praznoslovlja i neka se tvoje srce ne navikava na zle reci. Zajedno sa molitvama svetih polozi pred Boga svoju silu, govoreci: Milostiv budi meni gresnome (Lk.18,13). I On ce te pomilovati, sacuvati i pokriti od svakog zla kako bi ti iz tame presao u istinsku svetlost, od obmane istini, od smrti u zivot u Hristu Isusu, Gospodu nasem. 103. Pruzaj telu onoliko koliko mu je potrebno i neces pretrpeti stetu, pa makar i tri puta dnevno jeo. Jer, kakva je korist od toga ako covek jednom dnevno jede, ali nerazumno?... Posle prejedanja sledi duh bluda, jer (neprijatelj) opterecuje telo snom radi toga da bi ga oskrnavio. 104. Nemoj se cuditi sto pri rukodelju osecaj slabost. Ponekad se covek oseca tako, a ponekad drugacije, slicno putniku koji, iduci glatkim putem, susrece strmine i gore, a posle njih ponovo izlazi na ravan put. 105. (Bratu koji je prinudjen da prima hranu i van opredeljenog vremena). Bog ne osudjuje onog ko jede zbog telesne nemoci, a ne da bi se nasladio. Jela nam se

260

zabranjuju zbog toga da bismo se (sacuvali) od prejedanja i telesne raslabljenosti. Gde je, pak, nemoc, iscezava njihovo dejstvo. Jer, gde je nemoc, tamo je prizivanje Boga. 106. (Bratu koji je trazio molitve u iznemoglosti). Malodusni i ropotljivi brate, zasto tugujes? Zasto tragas nadaleko kad imas Isusa koji stoji blizu tebe i koji zeli da ga prizoves u pomoc. Prizovi ga: Ucitelju, i On ce ti odgovoriti. Dodirni Njegov skut i On ce te isceliti ne samo od jednog stradanja, nego i od svih tvojih strasti. Kad bi se tvoj um obreo tamo gde treba da bude, ni ujedi otrovnih zmija i skorpija ne bi ga mogli privesti da oseti telesnu bolest. Zaboravih, govori (Pismo), da jedem hleb svoj od glasa uzdisaja svojih (Ps.101,5). Ne zalosti se. Milost Bozija je blizu tebe. 107. Prezri telo koje ce jesti crvi, jer ti ono ni ukoliko nece pomoci kada se preda truleznosti. Apostol govori: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). 108. (Bolesnik pita da li da telu snishodi zbog nemoci). Bog nam je dao razum da bismo se rukovodili ka pravom putu i to posredstvom Bozanstvenih Pisama. Apostol govori: Sve ispitujte, dobra se drzite (1.Sol.5,21). Covek samo treba da pazi da ne upotrebi ili ne ucini nesto iz strasti. A sto cini iz nemoci ili iz potrebe, ne uracunava mu se u greh, niti u raslabljenost. Iskanje pokoja u stanju zdravlja izaziva pohotu. Mi, pak, telo podrzavamo u nevolji da bi nam pomagalo pri ispunjavanju nasih potreba. Ako se brinemo o zivotinjama koje sluze nasim potrebama, utoliko (smo pre duzni da se brinemo) o telu kao o orudju duse. Kada se orudje istupi, umetnik ima teskocu, pa makar i bio bistar i znalac. Obracajuci paznju na bolest i slabost zeluca svetog Timoteja, apostol je naredio da upotrebljava vino (1.Tim.5,23), iako mu je zapovedio i da se zlopati, ispunjavajuci delo blagovesnika (2.Tim.4,5). Covek je duzan da se drzi rasudjivanja, pa nece lako pasti. 109. "Borba me pritesnjava i sve snaznije osecam napade". Brate, vreme borbe je vreme delanja. Nemoj se raslabljavati, nego delaj. Vodi borbu. I kada se ona rasplamsa, ti se prekrsti, vapijuci: "Gospode, Isuse Hriste, ti vidis nemoc i tugu moju. Pomozi mi i izbavi me od onih koji me gone, jer tebi pribegoh" (Ps.141,7). I moli se da dobijes silu da sluzis Bogu cistim srcem. 110. Bog je ljudima dao dva dara kojima mogu da se spasu i izbave od strasti starog coveka: smirenje i poslusanje. Mi, pak, ne stremimo ka njima i ne zelimo da prebivamo u njima, niti da se rukovodimo njima kako bismo obreli pomoc, izbavili se od zla i privili se uz velikog Lekara Isusa, koji moze da nas izleci od zapaljenosti (strastima)... Napusti sva skretanja (sa puta pravde) i prikloni svoj vrat pod smirenje i poslusanje, pa ces steci milost. Ako sa smirenjem i poslusanjem budes ispunjavao ono sto cujes (od otaca), Gospod ce ti dati svoju blagu pomoc ne samo u delu kojim se sada bavis, nego (ce udesiti) da i sva dela tvoja budu uspesna. Jer, On cuva put onih koji ga se boje i pokriva njihov hod. Zbog cega negodujes? Zbog cega se prepires? Milost Bozija ce ti pomoci ako istrajes u trpljenju Njegovom. Umri, okajani, za svakog coveka. Reci pomisli: "Ko sam ja? Zemlja i pepeo(Post.18,27), i pas (Mt.15,27)"... Ne gledaj na druge, ponizavajuci ih, sudeci ih... Prinudjavaj se da ne govoris: "Sta je to? Zbog cega to (Sir.39,22)? Zasto ja nemam isto sto i oni ili ovi drugi". Naprotiv, trudi se priljezno u ovom malom rukodelju sa strahom Bozijim i steci ces veliku nagradu. 111. Kada od uninija dolazi dremljivost i ometa delo, treba ustati i ne prestajati sa molitvom Bogu. Tada ce Gospod molitvom prekratiti dremanje. 112. (Onome koji zeli da bude poslednji samo da ga prime u obitelj). Nije tvoje da trazis da budes na poslednjem mestu. To zavisi od nahodjenja tvog ave. Tvoje delo je da se pripremis za poslusanje. 113. Ako se covek sam ne potrudi shodno svojoj sili i ne pridoda sopstveni trud molitvama svetih, nece imati nikakve koristi od toga sto se oni mole za njega. Kakva korist ce biti od njihove molitve i posta za njega, ako se on [predaje] slastoljublju i nemaru? I tu se zbiva ono sto je receno u Pismu: Jedan zida, a drugi rusi. Kakva je tu korist osim samog truda (Sir.34,23)... Jer, apostol govori: Mnogo je mocna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). [To znaci] da i sam gresnik duzan da pokajanjem saucestvuje u molitvi koju sveti i pravedni preduzimaju za njega. 114. Covek kome traze da da ono sto ni sam nema, nece biti osudjen ako ne da. Ni apostol Petar, kome je (hromi) prosio milostinju, nije pozajmio [nesto] da bi mu

261

udovoljio, nego je rekao: Srebra i zlata nemam (Dap.3,6). Cak ni ono neophodno sto ima covek ne treba da razdaje (na milostinju), da se zatim ne bi desilo da sam ostane u oskudici i da zali zbog toga, ne buduci u stanju da trpi nedostatak. Ako mu molilac bude dosadjivao, on [moze] reci: "Oprosti mi, nemam ti sta dati". I to nece biti laz zato sto onaj koji ima samo najpotrebnije, nema sta drugome dati. Neka on kaze onome ko prosi: "Oprosti mi. Ja imam samo ono sto je meni samome neophodno". Seti se pet devojaka koje su onim drugim, koje su im trazile ulja za svetiljke, odgovorile: Da ne bi nedostalo i vama i nama, [idite i kupite sebi} (Mt.25,9). I apostol Pavle, pisuci Korincanima, govori: Vas suvisak da bude za njihov nedostatak (2.Kor.8,14), i: Ne da drugima bude olaksanje, a vama nevolja (2.Kor.8,13). 115. "Kako da postupim [u slucaju] kada zelim da dam, ali me pomisao dovodi u nedoumicu da li da pruzim [pomoc]". Ispitaj svoju pomisao. I ako nadjes da ona tako cini iz skrtosti, daj nesto vise od onoga sto bi trebalo da das, na primer, jednu novcanicu. I to ce ti se uracunati u milostinju. 116. "Kazi mi, gospodine avo, na koji nacin onaj koji nema sta da podari moze da postane saucesnik blazenstva". Blazenstvo nije obecano samo milostivim, buduci da je receno: Blazeni siromasni duhom, jerje njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3), i jos: Blazeni prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (st.10)... I tako, ako ne mozes da dajes milostinju, budi siromasan duhom, da bi sa svetima nasledio Carstvo nebesko. Placi za svoje grehe u ovom svetu da bi se utesio (sa onima koji placu)... Stekni krotost da bi nasledio zemlju. Gladuj i zedjaj za pravdom da bi se njome nasitio. Budi cist srcem da bi video Boga u slavi Njegovoj... Pretrpi uvredu, gonjenje i lazne klevete Gospoda radi da bi se razveselio u radosti, dobivsi veliku nagradu na nebesima. 117. "Sta treba ciniti kada zakon Gospodnji naredjuje jedno, a zakon ovog sveta odredjuje drugo". Zakon Boziji je vazniji, jer on govori o spasenju duse. Zakon, pak, svetski, kao telesan, govori telesnim (ljudima). 118. Tvoja ljubav me je pitala o tome sto ti se desava da strasno gledas na onog ko stoji pred tobom. To se ocigledno odnosi na djavolju borbu. Takodje znaj da je ona prisutna i onda kad se um bavi [tim stvarima]. Treba da se secas truljenja i smrada prirode nase i kako cemo se promeniti u grobovima. I zasto da ti govorim o raspadanju? Zar ti ne bi pre trebalo sebi pred oci da predstavis buduci Strasni sud? Kakav ce biti udeo onih koji tako postupaju? Kako ces moci da izdrzis onaj stid pri otkrivanju nasih dela pred andjelima i arhandjelima, pred svim ljudima i pred pravednim Sudijom? Kako ce se tada zatvoriti usta onih koji vrse takva dela? Ubojmo se onoga koji je rekao: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muzeloznici... nece naslediti Carstvo Bozije (1.Kor.6,9-10), i: [Svako koji pogleda na zenu sa zeljom za njom], vec je ucinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28), te: Ako te oko tvoje sablaznjava, iskopaj ga (Mt.5,29). Treba da se secas toga i da ne bivas cesto sa ljudima koji u tebi raspiruju tu borbu. Isto tako im ne otkrivaj zbog cega se udaljujes od njih kako im ne bi dao povod za razne pomisli. Ukoliko bude neophodno da se sa njima pogovori, prizovi sveto ime Bozije u pomoc, govoreci: "Vladiko Isuse, pokrij me i pomozi nemoci mojoj", i ne boj se. On ce slomiti lukove neprijateljske, buduci da od Njegovog imena zlo postaje nedelotvorno. Umesto da govoris mnogo, govori malo i nemoj davati slobodu sluhu niti pomislima. Pristojno se ponasaj i bez smucivanja, kako niko ne bi primetio ono sto se desava. Ako na taj nacin dobijes silu, ipak nemoj biti smeo prema neprijateljima, buduci da su bestidni. Makar i hiljadu puta bili pobedjeni, oni iznova pristupaju borbi. Ipak, Bog Pobedilac pomaze covekovom smirenju, buduci da je radi njega, po sopstvenoj volji, ushteo da se ovaploti. 119. "Kako se um obrlacuje bludnom pomislju". To se desava ne samo sa bludnom strascu, nego i sa ostalim. Um se tome podvrgava usled rasejanosti. Kad se to desi, covek treba da opomene samog sebe, govoreci: "Gospode, oprosti mi radi svetog imena svog. Ja sam se tome podvrgao zbog svog nerada. Izbavi me od rasejanosti i od svake zamke neprijateljske, jer je tvoja slava u vekove. Amin". Da bi prepoznao takvu zavedenost, navescu ti primer: covek moze da razgovara sa [nekim], a da njegov um luta i prenosi se na [nesto] drugo. To i jeste zavedenost. I onaj ko nesto radi, a misao mu se prenosi na [nesto] drugo, po nuznosti ce iz zaboravnosti ili kvariti stvar ili praviti nesto

262

sto nije potrebno. I to je zavedenost. Desava se da neko razgovara sa [nekim] drugim i da mu neprijatelj odvuce um od bogougodnog trezvoumlja. Kao posledica toga javlja se bludna zelja. I to je zavedenost, buduci da se javila ne zbog razmisljanja ili secanja. U njoj se (covek), pavsi u zaborav, rasprsuje... Dosavsi sebi, covek treba da se prizove, po napred recenom, i da pribegne milosti Bozijoj. Gospod je stedar i primice ga kao bludnog sina. Mi znamo sa kakvim milosrdjem je On onoga primio. Kada, pak, ona borba nikne u pomislima i bez rasejanosti, treba biti trezven i ne nasladjivati se takvim pomislima. Na njime se ne treba zadrzavati, nego sto brze pribeci Vladici Bogu. 120. U svakom slucaju nam izgleda da je nerazumnima u delu Bozijem stetno da razgovaraju sa zenama. Udaljuj se od njih koliko je moguce i ne upustaj se u razgovore sa njima. To ti nije korisno, pa makar one i bile dobre naravstvenosti, [tj. vladanja]. Medjutim, posto se jos nismo izbavili od sveta i nuzda nas primorava da ponekad pogovorimo sa njima o poslovima ili o necem drugom (neophodno potrebnom), blagovremeno uzmimo [sebi] za primer coveka koji se priblizuje ognju da bi [nesto] neophodno ucinio. On se na svaki nacin cuva da se ne opece vatrom. Tako se i mi u svakoj prilici odnosimo prema zenama kao prema ognju i potpuno se utvrdimo u strahu Bozijem da nam se ne bi desilo da umesto navodne koristi od njih, pretrpimo veliku stetu... Nemojmo tek tako gledati na zene. Nemojmo davati slobodu svojim ocima i ne zadrzavajmo se u razgovorima sa njima, buduci da se od toga radja oganj pohote. Pre se postarajmo da se brzo udaljimo od njih, moleci Boga da nas u taj teski cas spase od zamke djavolje koja je razapeta nad nama. Neprestano se secajmo Boga, jer Njegova velika sila (moze) da pokrije nasu nemoc u Hristu Isusu, Gospodu nasem. 121. "Da li je korisno da ostavim svoju zenu i stupim u manastir". Sine moj, ne treba sam da je ostavljas zato sto ces narusiti zapovest apostola koji govori: Jesi li se privezao za zenu? Ne trazi da se razdresis (1.Kor.7,27). Jer, ako ona sagresi i pocne rdjavo da zivi, njen greh ce biti na tebi. Mozes je, medjutim, ostaviti jedino u slucaju da se ona saglasi, i to posto se posavetujes sa njom. Ipak, ostavi tu stvar Bogu. On ce uciniti kako je ugodno Njegovom covekoljublju. 122. Zbog stvari ovog veka uopste ne treba biti zalostan, nego samo zbog greha... Radovati se sa radosnima znaci biti radostan sa onima koji uspevaju u vrlini po Bogu i vesele se zbog nade na buduca dobra. Plakati, pak, sa onima koji placu znaci saosecati sa onima koji grese u njihovom pokajanju zbog greha. 123. (Blazeni mirotvorci). Bolje je umiriti sopstveno srce. To svakome prilici i blazen je onaj ko to cini. Miriti, medjutim, one koji se svadjaju ne prilici svakome, nego samo onima koji sami mogu da prodju bez ikakve stete. Nemocni treba da se raduje zbog mira svih, ali ne i da sebe cine posrednikom izmirenja medju ljudima, izuzev onih koje voli po Bogu, i to kada sam nece imati dusevne stete. 124. "Trpim uvredu od jednog coveka. Sta da radim". Cini mu dobro. 125. "Sta da radim? Ja sam uvek tuzan. Jer, kada mi dodje neko od otaca nemam neophodne stvari kojim bi ih posluzio". Ta pomisao je od djavola. Dovoljno je da ih posluzis sa onim sto imas, po recenome: Budite zadovoljni onim sto imate (Jev.13,5), i Bog ce ih uveriti (u tvoje usrdje)... Kada se desi da podjes negde, ne ocekuj da nadjes pokoj i neces se smutiti. Kada, pak, uzmastas da ces ga naci i ne nadjes ga, osudjivaces onoga ko te je primio. Medjutim, osudjivanje je smrt za dusu. Zahvaljuj za sve, buduci da se u tome sastoji duhovna i dusekorisna hrana i pokoj. 126. Ko pita oce, podrazava Hrista koji je unizio sebe uzevsi oblicje sluge (Fil.2,78). Covek koji zivi bez saveta, neprijatelj je samom sebi. Jer, [Pismo] govori: Sve cini sa savetovanjem (Sir.32,21)... Korisnije je pitati sa smirenjem, negoli ici svojeglavo. Sam Gospod, naime, polaze savet u usta onoga koga pitamo radi smirenja i ispravnosti srca onoga koji pita. 127. Nikada se ne prepiri o veri. Bog to od tebe ne trazi. Ti jedino veruj ispravno, kao sto si primio od Svete Crkve pri krstenju i ispunjavaj zapovesti Njegove. Ispuni to i spasces se... Ako te pitaju, reci: "Oprostite mi, sveti oci. To je iznad mene". 128. Nemoj ispitivati nista od onog sto Bog ne trazi od tebe, niti u razgovoru proiznosi reci koje te dovode u opasnost, vec se zadovolji, kao sto sam ranije rekao, ispovedanjem prave vere i ne mudruj ni o cemu sto je iznad toga.

263

129. Kad se desi da se nadjes medju svetovnjacima i oni pocnu da praznoslove, ako nemas osobite potrebe, idi, a ako imas potrebu, umom se okreni svojoj molitvi, a njih ne osudjuj, znajuci svoju nemoc... Ako znas da rado slusaju Rec Boziju, ispricaj im nesto korisno iz zitija svetih i skreni razgovor na nesto dusekorisno. 130. Ako se neko od tvojih poznanika drzi jeretickih misljenja, posavetuj ga da pozna pravu veru, ali se ne prepiri sa njim i nemoj zeleti da se udubljujes u njegovo mudrovanje, da se i sam ne bi zarazio njegovim otrovom. Ako on zeli da stekne korist za sebe i da cuje istinu vere Bozije, privedi ga svetim ocima koji mogu da mu ukazu korist u Hristu. Na taj nacin ces mu pomoci po Bogu, bez stete za sebe. Ukoliko se, pak, on posle prvog i drugog savetovanja ne ispravi, kloni ga se, po recima. apostola (Tit.3,10). 131. "Pomisao mi govori da ne izlazim cesto iz svoje kuce, ali se desava da tokom nedelje nekoliko puta bude crkvena sluzba. Da li da idem na nju ili je bolje da se (molim) kod kuce". Ako znas da ti susreti pri izlasku iz kuce nanose stetu, bolje je da ne izlazis cesto, pa makar povod [za izlaske] bio i crkvena sluzba. Mozes ici samo povremeno, buduci da bezmolvije izbavlja od mnogih zala. 132. "[Desava se] da je potrebno da izadjem iz kuce bilo zbog vlastite neophodnosti, bilo zbog otaca. Zar mi nece biti na opterecenje savesti ako (u takvom slucaju) ne podjem i na crkvenu sluzbu". Ako imas veliku potrebu da izadjes iz kuce ili naredbu otaca, postaraj se da svoje delo ispunis sa strahom Bozijim. Nemoj se smucivati sto neces biti na crkvenoj sluzbi nego se vrati kuci i secaj se svojih grehova. Ukoliko, pak, iz kuce izadjes iz lenjosti i rasejanosti, onda je korisnije poci na crkveno sabranje i ne biti rasejan nego paziti na sebe. 133. "Da li je dobro ici nocu u crkvu (na bdenje) ili, pak, bdenje [treba] vrsiti kod kuce, shodno svojim mocima". Dobro je vrsiti bdenje u domu zato sto u crkvi cesto ima razgovora. 134. "Pomisao me podseca na nedostatak potrebnih stvari nasaptavajuci mi da necu moci da prehranim sebe i svoje ukucane". To je ljudska zalost. Kad bismo imali nadu u Boga, On bi nama upravljao po svojoj volji. Prema tome, polozi na Gospoda zalost svoju (Ps.54,29), jer je On mocan da tebi i tvojim ukucanima podari (sve neophodno) bez zalosti i nevolje. Reci mu: "Neka bude volja tvoja", i On te nece ostaviti u zalosti i nevolji. 135. "[Desava se da] ucinim neku nepravdu, ali i da se zatim ispravim. Tada moja pomisao pada u visokoumlje nasaptavajuci mi kako sam ucinio nesto dobro. Sta treba u tom slucaju da kazem". Kazi joj: "Bez Boga ne mozemo ciniti nista dobro, buduci da je sam rekao: Bez mene ne mozete ciniti nista (Jn.15,5). A i apostol govori: Sta li imas sto nisi primio? A ako si primio, sto se hvalis kao da nisi primio (1.Kor.4,7)? Prema tome, ako ne mozemo visoko da mislimo o sebi kada cinimo dobro, utoliko pre ne mozemo da se nadimamo kada se udaljavamo od zla. Veliko je bezumlje uracunavati sebi u pohvalu cinjenicu da ne gresimo. 136. "Svaka hrana ima prirodnu sladost. Da li ona steti onome koji uzima hranu". Vladika je svakoj vrsti hrane dao sladost. Onaj ko je prima blagodarno nema stete. Pristrasca se, pak, uvek treba cuvati, jer ono nanosi stetu dusi. 137. "Da li je neprilicno da nesto radim cisto. Na primer, kada zidam zgradu ili stogod drugo". Nije neumesno raditi neku stvar tako da bude cista i lepa za upotrebu, jer se i Gospod raduje svakoj cistoti. [Naravno, to treba vrsiti] bez pristrasnosti. Ukoliko, pak, u sebi primecujes pristrasnost prema nekoj stvari, seti se njenog kraja, tj. kako ce propasti, i uspokojices se. Jer, nema ni jedne stvari koja bi ostala trajna ujednom i istom obliku, nego je sve trulezno i promenjivo.

NAPOMENE: 1.

Kao nepromenjivo pravilo,- Prim. prev.

264

2.

Litra ima 327 grama, a sastoji se od 12 unci,- Prim. prev.

DOBROTOLjUBLjE

AVA DOROTEJ

Kratko saopstenje o njemu Ava Dorotej je ziveo krajem sestog i pocetkom sedmog veka. Ranu mladost je proveo u priljeznom izucavanju svetskih nauka. Po zavrsetku obrazovanja neko vreme je ziveo u rodnom mestu, nedaleko od obitelji ave Serida, u Askalonu ili Gazi. Bio je imucan. Ubrzo je stupio u dodir sa velikim starcima Varsanufijem i Jovanom, cije pouke su ga raspolozile da, ostavivsi sve, primi monastvo u obitelji ave Serida, gde i oni boravljahu. Pod njihovim rukovodstvom on prohodjase svoje monasko vaspitanje. Uglavnom ga rukovodjase starac Jovan. On prohodjase poslusanja koja je na njega nalagao ava obitelji, koji mu je najpre poverio gostoprimnicu, a zatim bolnicu. Za vreme tog poslusanja on postade rukovoditelj svetog Dositeja. Po upokojenju ave Serida i svetog starca Jovana, kada se opsti nastavnik - veliki Varsanufije potpuno zatvorio u svoju keliju, prepodobni Dorotej se udaljio iz opstezica ave Serida i postao nastojatelj druge obitelji. Verovatno se na to vreme odnose pouke, izgovorene ucenicima. Te pouke i nekoliko poslanica sacinjavaju citavo nasledje koje nam je ostalo od ovog oca, svetlost cijeg ucenja se sirila ne samo po monaskim obiteljima, vec i svuda medju Hriscanima. Smatra se da se upokojio 620. godine. Njegov spomen se vrsi 5. juna.

DOBROTOLjUBLjE AVA DOROTEJ

PODVIZNICKE POUKE

1. Po blagosti svojoj, Bog je dao svete zapovesti. Ako pozelimo, cuvanjem zapovesti mi opet mozemo da se ocistimo ne samo od grehova nasih, nego i od samih strasti. Jer, jedno su strasti, a drugo gresi. Strasti su: jarost, tastina, slastoljublje, mrznja, zla pohota i tome slicno. A gresi su sama dejstva strasti, tj. kada ih neko cini na delu, kada telom cini dela na koja ga navode strasti. Jer, zaista je moguce da [covek] ima strasti, a da ih ne vrsi [na delu]. 2. Namera [Starog] zakona je bila da nas nauci da ne cinimo ono od cega sami ne zelimo da postradamo. Zaustavljao nas je od cinjenja zla strahom da i sami ne bismo postradali. Ono sto se sada [u Novom Zavetu] trazi, kao sto sam rekao, jeste da izgonimo samu mrznju, samo slastoljublje, samo slavoljublje i ostale strasti. 3. Cujte sta govori sam Gospod nas: Naucite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama vasim (Mt.11,29). Eto, ovde nam je ukratko, u jednoj reci, pokazao koren i uzrok svih zala, i lek od njih, tj. uzrok svih blaga. Pokazao je da nas je uznosenje oborilo i da cemo biti pomilovani samo zbog onog sto je suprotno, tj.

265

zbog smirenoumlja... Jer, zbog cega smo upali u svu ovu bedu? Zar ne zbog gordosti nase? Zar ne zbog bezumlja naseg? Zar ne zbog toga sto sledimo svoju zlu volju? Zar ne zbog toga sto se drzimo gorke [samo]volje nase? Zbog cega drugog? Zar covek nije stvoren za svaku sladost, za svaku radost, za svaki pokoj, za svaku slavu? Zar nije bio u raju? Bilo mu je receno: "Ne cini to", a on je [bas] to ucinio. Vidis li gordost? Vidis li tvrdoglavost? Vidis li nepokornost? I posle toga, videci takvu bestidnost, Bog govori: "On je luda. On ne ume da se raduje. Ako ne okusi rdjave dane, otici ce [jos] dalje i potpuno ce propasti. Jer, ako se ne nauci sta je zalost, nece saznati ni sta je pokoj". Tada mu je dao ono sto je zasluzio i izgnao ga iz raja. I [covek] je bio predan svome sopstvenom samoljublju i sopstvenoj volji, da bi mu polomili kosti njegove, da bi se naucio da se ne oslanja na samog sebe, nego na zapovesti Bozije, da bi ga mucenje neposlusnosti poucilo pokoju poslusnosti, kao sto je kazano kod proroka: I tvoje ce te odmetanje nauciti (Jer.2,19). Ipak, blagost Bozija, kao sto sam mnogo puta rekao, nije previdela svoje sazdanje, nego ga opet podstice, opet ga priziva: Hodite k meni koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti (Mt.11.28) 4. Ava Marko je rekao: "Bez skrusenosti srca nije moguce izbaviti se od zla i uopste steci vrlinu". I tako, kroz skrusenost srca covek prihvata zapovesti, izbavlja se od zla, stice vrline, da bi, najzad, usao u svoj pokoj. 5. Bilo je nekih bogoljubivih ljudi koji su, posle svetog krstenja, ne samo presekli delovanje strasti, vec zazeleli da pobede i same strasti i da postanu bestrasni. Takvi su bili sveti Antonije i Pahomije i ostali bogonosni oci. Oni su imali nameru da se ociste, kako kaze apostol, od svake necistote tela i duha (2.Kor.7,1)... Oni su shvatili da ne mogu lako da cine vrline sve dok se nalaze u svetu. Stoga izmislise za sebe stran zivot, neko cudno ponasanje - recju, monaski zivot, i pocese da beze od sveta i da zive u pustinjama, posteci se, lezeci na zemlji, bdijuci i zlopateci se na razne nacine, potpuno se odrekavsi otadzbine i srodnika, novca i imanja. 6. I ne samo da su sacuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A objasnicu vam kako. Zapovesti Hristove su dane svim Hriscanima, i pred svakim Hriscaninom je da ih ispunjava. One su, da tako kazem, danak koji se mora dati caru... Ali, ima u svetu velikih i svetlih ljudi koji ne samo da caru daju danak, nego mu i darove prinose. Takvi se udostojavaju velikih pocasti, velikih poklona i dostojanstava. Tako i oci ne samo sto su ocuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A darovi su devstvenost i nesticanje. To nisu zapovesti vec darovi... On nije rekao: Prodaj sve sto imas kao zapovest, vec kao savet. Jer, reci ako hoces, nisu reci onoga koji zapoveda, vec onog koji savetuje. 7. Oci su sebi razapeli svet. A podvizavali su se da i sebe razapnu svetu, kao sto kaze apostol: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14)... Svet se razapinje coveku kada se covek odrice od sveta - ukoliko monahuje, ostavlja roditelje, novac, imanje, zanimanje, trgovinu. Tada se svet njemu razapinje... A on se razapinje svetu kad se, odrekavsi se od spoljasnjih stvari, podvizava i protiv samih naslada, ili protiv same pohote za stvarima, i protiv svojih prohteva, i kada umrtvi svoje strasti. Tada se i on sam razapinje svetu, udostojavajuci se da kaze sa apostolom: Meni se razape svet i ja svetu. 8. Oci su se, kako smo kazali, razapevsi sebi svet, starali da podvizima i sebe razapnu svetu. A mi mislimo da smo razapeli sebi svet ako smo ga ostavili i dosli u manastir, i necemo da se razapnemo svetu. Mi jos imamo njegove naslade, jos imamo njegova pristrasca, imamo pristrasce prema njegovoj slavi, prema jelima, odeci... Ipak, ne bi trebalo da tako cinimo. Naprotiv, kao sto smo odbacili svet i njegove stvari, tako smo duzni da odbacimo i samo pristrasce prema stvarima. 9. Ostavili smo svet, ostavimo i njegove pristrasnosti. Jer, pristrasca nas, kako sam rekao, makar i prema necem sitnom i nistavnom i nedostojnom bilo kakvog govora, ponovo privezuju za svet, premda mi to i ne shvatamo... Ako hocemo da se savrseno odreknemo i oslobodimo [sveta], naucimo se da odsecamo svoje prohteve. Tako cemo, malo po malo napredovati uz pomoc Boziju, i dospeti do bespristrasnosti. Ljudima nista ne donosi takvu korist kao odsecanje svoje volje. I zaista, od te stvari se napreduje gotovo vise negoli od bilo koje [druge] vrline. Covek koji ide putem i nadje kraci prolaz, ustedece veci deo puta ukoliko nastavi njime. Tako je i sa onim koji ide putem odsecanja svoje volje. Jer, odsecanjem svoje volje stice se bespristrasnost, od cega se, uz pomoc

266

Boziju dolazi do savrsenog bestrasca. Tako se moze za kratak period odseci deset prohteva. Reci cu vam kako to. Neko izidje da malo proseta. Ukoliko ugleda nesto, pomisao mu kaze: "Posmotri tamo". A on odgovara pomisli: "Zaista, necu da pogledam", i odsecajuci svoju volju ne gleda. Ili opet, susrece neke koji razgovaraju i pomisao mu govori: "Kazi i ti tu rec", a on odseca svoju volju i ne govori. Ili, opet mu pomisao kaze: "Idi, pitaj kuvara sta kuva", a on ne ode i odseca svoju volju. On vidi nesto i pomisao mu govori: "Pitaj ko je to doneo", a on odseca svoju volju i ne pita. I tako stalno odsecajuci [svoju volju], on stice naviku u odsecanju. Pocinjuci od malog, on dostize dotle da je i u velikom odseca, i to sa spokojstvom. Najzad, dolazi do toga da uopste nema svoje volje. Sto god da se desi, on je spokojan, bas kao da je sve po njegovom. Tako se pokazuje da se uvek vrsi njegova volja, iako on sam nece da vrsi svoju volju. Posto nema nista svoje, sve sto se desava biva njegovo. Na taj nacin ispada, kao sto smo rekli, da nema pristrasnosti, a od bespristrasnosti se, kao sto sam rekao, dolazi do bestrasca. 10. Jedan starac je rekao: "Pre svega, potrebno namje smirenoumlje"... Zasto on govori da nam je pre svega potrebno smirenoumlje, a ne pre da nam je iznad svega potrebno uzdrzanje? Jer, apostol kaze: Svaki koji se bori od svega se uzdrzava (1.Kor.9,25). Ili, zasto ne govori da nam je pre svega potreban strah Boziji? Jer, Pismo govori: Pocetak mudrosti je strah Gospodnji (Ps.110,9), i opet: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Pric.Sol.15,17). Zasto ne govori da su nam pre svega potrebni milostinja i vera? Jer, kazano je: Milostinjom i verom ociscuju se gresi (Pric.Sol.17,27), a i apostol govori: Bez vere nije moguce ugoditi Bogu (Jev.11,6)... Kako to da je ostavio sve drugo sto je toliko neophodno? Starac ovim hoce da nam pokaze da ni sam strah Boziji, ni milostinja, ni vera, ni uzdrzanje, niti bilo koja druga vrlina, ne moze da se dostigne bez smirenoumlja... Smirenoumljem se, dakle, unistavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika. Zaista je smirenoumlje veliko, i svi sveti su isli njegovim putem. Trudom se, pak, skracivao taj put, kao sto govori Psalmopojac: Pogledaj na smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18). 11. Dobro je opisao onaj sveti onoga koji ima istinsko smirenje, rekavsi: "Smirenje se ne gnevi, niti koga razgnevljuje"... Smirenje je veliko, kao sto smo rekli, i privlaci blagodat Boziju u dusu. I ta, dakle, blagodat Bozija, prisavsi, pokriva dusu [i] od one dve druge teske strasti, [tj. od gneva i razgevljivanja drugih]. Jer, sta moze biti teze nego gneviti se i razgnevljivati bliznjega... No, zasto govorim da smirenje pokriva samo od ove dve strasti? Ono pokriva dusu od svake strasti i od svakog iskusenja. 12. Kada je sveti Antonije video razapete sve mreze djavolje, i uzdahnuvsi, upitao: "Pa, ko ce ih izbeci", Bog mu je odgovorio: "Izbegava ih smirenje". I sto je jos cudnije, dodao je: "One ga se cak ni ne doticu". Vidis li silu, gospodine? Vidis li blagodat ove vrline? Zaista nema niceg mocnijeg od smirenoumlja, niti ga sta pobedjuje. Ako mu se desi nesto neprijatno, smireni se istoga casa okrece sebi. On osudjuje sebe kao da je kriv. I nece sebi dozvoliti da bilo koga ukoreva, da na drugoga svaljuje krivicu. Tako prolazi bez smucivanja, bez zalosti, sa potpunim spokojstvom. Zbog toga se ne gnevi, niti koga razgnevljuje. 13. Smirenja ime dve [vrste], kao sto postoje i dve [vrste] gordosti. Prva [vrsta] gordosti je kad neko ponizava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije nista, dok sebe smatra visim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav ce malo po malo, dospeti i u drugu gordost, tako da ce se uzgorditi i protiv samoga Boga. On ce tada svoja dostignuca pripisivati sebi, a ne Bogu... Razmotrimo sada i dva [vida] smirenja. Prvo smirenje se sastoji u tome da neko brata svoga smatra razumnijim od sebe i da ga u svemu vidi savrsenijim. Jednostavno, kao sto je rekao onaj sveti: [Smiren je onaj ko sebe smatra] "nizim od svih". Drugo se smirenje, pak, sastoji u tome da se Bogu pripisuju svi uspesi. To je savrseno smirenje svetih. 14. Savrseno smirenje se prirodno radja u dusi od ispunjavanja zapovesti. Grane drveca se, posedujuci mnostvo plodova, savijaju na dole i povijaju, a grane na kojima nema plodova - streme u visinu i rastu pravo. (A postoji i drvece koje ne daje ploda dok njegove grane rastu uvis. Ako, pak, neko uzme kamen i obesi ga o njih, povivsi ih na dole, ono daje plod). Tako i dusa donosi plod kada se smirava. I sto vise roda donosi, vise se smirava. I sveti se utoliko vise smatraju gresni, ukoliko su blizi Bogu... Videvsi

267

Gospoda, Avraam je sebe nazvao prahom i pepelom (Post.18,27), a Isaija je rekao: Bedan i necist sam ja (Is.6,5). 15. Kakvo je, [pak], samo smirenje i kako se radja u dusi, niko ne moze recima izraziti. Covek se njemu samo iz iskustva moze nauciti. Pomocu reci niko ga ne moze nauciti. Jednom je ava Zosima govorio o smirenju. Cuvsi sta govori i zeleci da tacno shvati, neki sofista, koji se tamo nasao, upita: "Kazi mi kako ti sebe smatras gresnim. Zar ti ne znas da si svet? Zar ne znas da imas vrline? Pa, ti vidis da ispunjavas zapovesti. Kako ti, ispunjavajuci ih, sebe smatras gresnim". Starac nije znao kako da se izrazi i da mu odgovori, nego je samo rekao: "Ne znam sta da ti kazem, ali tako smatram [tj. da sam gresan]". Sofist je nastojao, zeleci da sazna kako to moze biti. Ne nalazeci kako da mu predstavi stvar, starac je u svojoj svetoj prostoti poceo da mu govori: "Nemoj se srditi. Ja bar tako smatram"... Priblizivsi se koncini i upitan od bratije: "Zar se i ti, oce, bojis", ava Agaton je odgovorio: "Do sada sam se [trudio] po silama svojim da ispunjavam zapovesti. Medjutim, ja sam covek i ne mogu znati da li je moj trud bio ugodan Bogu. Jer, jedno je sud Boziji, a drugo ljudski". 16. Jedan starac je o smirenju govorio: "Smirenje je veliko i Bozanstveno delo. Put smirenja sacinjava telesni trud sa razumom, smatranje sebe nizim od svih i stalna molitva Bogu"... Telesni trud privodi smirenju... Bedna dusa kao da sastradava telu i poprima jednako raspolozenje sa njim u svemu sto se sa njim desava... A smirenom telu sasmirava se i dusa... Smatrati sebe nizim od svih, kako smo gore kazali, protivi se prvoj gordosti. Jer, kako moze da misli da je veci od svoga brata i da se oholi pred njime ili da ga ukoreva ili ponizava onaj koji sebe smatra nizim od svih! Takodje, i neprestana molitva se ocigledno protivi drugoj gordosti. Jer, jasno je da smiren i pobozan [covek], znajuci da je nemoguce steci bilo kakvo dobro bez pomoci i zastite Bozije, ne prestaje da se svagda moli Bogu. Ma sta da se udostoji da izvrsi, on zna zasto je uspeo i ne moze da se uzoholi, niti da nesto pripise svojoj snazi, vec sve uspehe prenosi na Boga. On mu svagda blagodari i svagda ga preklinje, drhteci da ne otpadne od takve pomoci, jer bi se tada pokazala njegova slabost i nemoc. I tako, on se moli sa smirenjem i molitvom se smirava. I sto vise uspeva, vise se smirava. I ukoliko se smirava, utoliko dobija pomoc i napreduje u smirenoumlju. 17. Stvorivsi coveka, Bog je u njega posejao nesto Bozansko, kao neku toplu i svetlu pomisao, koja deluje kao neka iskra, prosvecujuci um i pokazujuci mu sta je dobro, a sta zlo. To se naziva savescu, koja predstavlja prirodni zakon... Sledeci ovaj zakon, tj. savest, patrijarsi i svi sveti pre napisanog zakona ugodise Bogu. Kada se prestupom greha zakopala i pogazila savest, postao je neophodan pisani zakon, postali su potrebni sveti proroci. Postao je neizbezan i sam dolazak Vladike naseg Isusa Hrista kako bi se savest otkrila i uzvisila, kako bi se zatrpana iskra ozivotvorila kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti. 18. I od tada do nas stoji da li cemo je opet zatrpati, ili je pustiti da sija i da nas osvetljava, ukoliko joj se povinjavamo. Mi, medjutim, zatrpavamo svoju savest ukoliko prenebregavamo ono sto nam govori. Ukoliko mi i dalje ne izvrsavamo ono sto nam govori, vec produzavamo da gazimo po njoj, ona vise ne moze da govori jasno od tereta koji lezi na njoj, nego, kao svetiljka koja svetli iza zavese, pocinje da stvari pokazuje crnjim, nekako tamnijim. Kao sto u vodi zamucenoj mnostvom mulja niko ne moze da prepozna svoje lice, tako i mi postepeno, posle ucinjenog prestupa, ne osecamo sta nam nasa savest govori. Tada nam se cini da je skoro i nemamo. 19. Suparnikom se ona naziva zato sto se stalno suprotstavlja nasoj zloj volji i ukoreva nas sto ne cinimo ono sto smo duzni da cinimo. I opet ona nas osudjuje sto cinimo ono sto ne treba da cinimo. Stoga je [Gospod] i naziva suparnikom i zapoveda nam govoreci: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si jos na putu sa njim. Put je, kako govori sveti Vasilije, ovaj svet. 20. Tako dakle, postarajmo se, bratijo, da cuvamo savest nasu dok se nalazimo u ovom svetu i ne dopustimo da nas izoblicava u bilo kojoj stvari. Ne gazimo je ni u cemu, cak ni u najmanjem. Jer, znate da od maloga dolazimo do prenebregavanja i velikoga. Jer, neko [moze] poceti da govori: "Sta je [vazno] ako kazem tu rec? Sta znaci ako pojedem malo? Sta, ako pogledam na tu stvar". Od toga, dakle: "Sta je (vazno) ovo", ili:

268

"Sta je [vazno] ono", covek prima zlu i gorku ranu i pocinje da prenebregava i velike i teske stvari, gazeci svoju savest. I tako, postepeno napredujuci, dolazi u opasnost da upadne u krajnju neosetljivost. 21. Covek je duzan da je cuva [u odnosu] prema Bogu, prema bliznjem i prema predetima. [U odnosu] prema Bogu savest cuva onaj koji ne prenebregava Njegove zapovesti. On cak i u onome pred Bogom u tajnosti... A cuvati savest prema bliznjem znaci ne ciniti uopste nikada ono sto bi ga moglo ozalostiti ili povrediti, bilo delom, bilo recju, bilo izrazom [lica], bilo pogledom... Cuvati savest prema predmetima znaci ne koristiti ih rdjavo, ne zanemarivati stvari da ne bi postale neupotrebljive ili ne bacati ih... I tako, dakle, neophodno nam je, bratijo, da uvek budemo trezvoumni i da se cuvamo od svega toga, da ne bismo upali u opasnost. Jer, i sam Gospod nas je upozorio, kao sto smo gore rekli. 22. Sveti Jovan u svojim Sabornim [poslanicama] govori: Savrsena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18)... Prorok [David] govori u Psalmu: Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi (Ps.33,10)... Sveti time hoce da nam kaze da postoje dva straha: jedan uvodni, a drugi savrseni. Jedan je svojstven, da tako kazem, pocetnicima u bogopostovanju, dok drugi pripada svetima i savrsenima koji su dostigli meru savrsene ljubavi... Onaj ko ispunjava volju Boziju radi straha od muka, jeste, kao sto smo rekli, pocetnik, jer ono sto cini, ne cini radi samog dobra, vec radi straha od batina. Drugi ispunjava volju Boziju iz ljubavi prema Bogu: ljubi ga i time mu ugadja. Poznavsi sta znaci biti sa Bogom, on zna sta je dobro. On ima istinsku ljubav koju sveti naziva savrsenom i koja ga privodi u savrseni strah. On se boji Boga i ispunjava volju Boziju ne zbog batina, ne da izbegne muke, vec stoga sto se, kao sto smo rekli, boji da ne otpadne i da se ne lisi okusane sladosti prebivanja sa Bogom. Savrseni strah, koji se radja iz ljubavi, izgoni uvodni strah. 23. Nije moguce da dodje savrseni strah, ako se pre toga ne stekne uvodni. Jer, receno je: Pocetak mudrosti je strah Boziji (Pric.1,7), i jos: "Strah Boziji je pocetak i kraj". Pocetkom je nazvan uvodni strah za kojim sledi savrseni [strah] svetih. Pocetni strah je nase stanje. On slicno kalaisanju[1] cuva dusu od svakoga zla, jer je receno: Strahom Bozijim se svako uklanja od zla (Pric.Sol.15,27). I tako, ko se uklanja od zla zbog straha od muka, kao rob koji se boji gospodara, postepeno dolazi do toga da cini dobro. Cineci dobro, malo po malo, on pocinje da se nada i na nagradu za cinjenje dobra, kao sto je [slucaj] kod najamnika. Postojano izbegavajuci zlo iz straha, kao sto smo rekli, slicno robu, i cineci dobro radi nade, slicno najamniku, te prebivajuci uz pomoc Boziju u dobru, i srazmerno se sjedinjujuci sa Bogom, on ce steci ukus [dobra] i doci do nekog osecanja sustinskog dobra, vec nikako ne zeleci da se odvoji od njega... Tada on dostize do mere sina i voli radi samog dobra, i boji se zato sto voli. To je onaj veliki i savrseni strah. 24. Ovu postepenost sveti prorok David izobrazava sledecim recima: Ukloni se od zla i ucini dobro; potrazi mir i stremi ka njemu (Ps.33,15). Prvo je govorio o nekim gresima - o ogovaranju, o lukavstvu, a zatim dodaje uopste o svakom zlu: Ukloni se od zla, tj. bezi jednostavno od svakog zla, uklanjaj se od svake stvari koja moze dovesti do greha. Rekavsi to, on nije zacutao, nego je dodao: I ucini dobro. Jer, desava se da neko i ne cini zlo, ali ne cini ni dobro; drugi opet ne cini nepravdu, ali ne cini ni milost; drugi opet ne mrzi, ali i ne voli.... Rekavsi o tome tako dobro i dosledno, on produzuje: Potrazi mir i stremi ka njemu. Nije rekao samo: Potrazi, nego i uporno stremi ka njemu, da bi ga dostigao... Dobro pratite umom svojim ovu rec i primetite tacnost svetog. Na onog ko se udostoji da se udalji od zla i postara se da, zajedno sa Bogom, dela dobro, odmah ustaje rat od [strane] neprijatelja. [Tada] se on podvizava, trudi, skrusava, ne samo bojeci se da se opet ne vrati na zlo, kao sto smo rekli o robu, nego i, slicno najamniku, nadajuci se nagradi za dobro. Takvim nacinom, trpeci napade od vraga, boreci se sa njim i suprotstavljajuci mu se, on cini dobro sa mnogom zaloscu i uz mnogu skrusenost. Kada, pak, dobije pomoc od Boga i pocne da stice naviku u dobru, on vidi pokoj, postepeno okusava mir i oseca sta znaci zalost borbe, a sta radost i veselje mira. [Tada] trazi [mir], trudi se i tezi ka njemu kako bi ga dostigao, kako bi ga savrseno stekao i uselio ga u sebe. Sta moze biti blazenije od duse koja se udostojila da postigne takvu meru? Takav se, kao sto smo vise puta rekli, nalazi u meri [visini] sina. I zaista su blazeni mirotvorci

269

jer ce se sinovi Boziji nazvati (Mt.5,9). Ko tada moze pobuditi takvu dusu da cini dobro radi bilo cega drugog osim radi sladosti samog dobra? Ko moze znati za takvu radost osim onoga koji ju je sam iskusio? Tada on, kao sto smo vec mnogo puta rekli, poznaje savrseni strah. 25. Oci su rekli da covek stice strah Boziji ukoliko ima secanje na smrt i na muke, ukoliko svako vece ispituje sebe kako je proveo dan, i svako jutro kako je prosla noc, ukoliko nije drzak, i najzad, ukoliko se prilepljuje, [tj. prisno vezuje] uz coveka koji se boji Boga. Jer, govore da je jedan brat upitao nekog starca: "Sta treba, oce, da radim kako bih se bojao Boga". Starac mu je odgovorio: "Idi, pribij se uz coveka koji se boji Boga i njegov strah Boziji ce i tebe nauciti da se bojis Boga". Strah Boziji, pak, odgonimo od sebe time sto cinimo suprotno: ako nemamo secanje na smrt i na muke; kada ne pazimo na sebe i ne ispitujemo kako smo prosli [u toku dana]; ako zivimo ravnodusno i krecemo se medju onima koji zive [ravnodusno]; i ako smo drski. I ovo [poslednje] je gore od svega. Ono je savrsena pogibao. Jer, nista tako ne odgoni od duse strah Boziji kao drskost. Na pitanje o drskosti, ava Agaton je rekao da je slicna velikoj jari pred kojom svi beze i koja kvari sve plodove na drvecu... Neka bi Bog izbavio duse nase od svepogubne strasti drskosti. 26. Covek moze biti drzak na mnogo nacina. On je drzak ili recju, ili dodirom, ili pogledom. Iz drskosti jedan pada u praznoslovlje, govori o svetskom, pravi sale i pobudjuje na nepristojan smeh. Drskost je u [pitanju] i kad neko dirne drugog bez potrebe, kada podigne ruku prema nekome iz sale, kad gura nekog, otima od nekoga nesto, bestidno gleda u drugoga. Sve to cini drskost. Sve to proizilazi od toga sto u dusi nema straha Bozijeg. Zbog toga covek malo po malo dolazi do potpune zapustenosti. Zbog toga je, dajuci zapovest zakona, Bog rekao: Ucinite poboznim sinove Izrailjeve (Knj.Lev.15,31). Jer, bez straha Bozijeg i stida covek ne postuje ni samog Boga, i ne obraca paznju ni na jednu zapovest. Zbog toga nema nista stetnije od drskosti. Jer, ona je roditeljka svih strasti, ona odbacuje poboznost, ona izgoni strah Boziji, ona radja prenebregavanje [zapovesti]. 27. [Ava Jovan, ucenik ave Varsanufija je imao obicaj da ponavlja sledece cetiri izreke]: "Od cuvanja [nepovredjivanja] savesti bliznjega radja se smirenoumlje; nikada nisam stavljao svoju volju ispred [volje] brata svoga; bezi od [svega] ljudskog i spasces se; nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov" (Gal.6,2). [Pre svake od izreka on bi govorio]: "Receno je jednom, brate, Bog da sacuva ljubav. Oci su rekli"... 28. Ni jedan posao koji se ukaze, makar bio i krajnje nuzan i vazan, necu da radite iz pobedoljubivosti [samoljublja] ili sa smucivanjem. Budite uvereni da je svako delo koje obavljate, bilo veliko, kao sto smo kazali, bilo malo, samo jedna osmina onog sto se trazi, dok cuvanje svog ustrojstvo, pa makar se i ne ispunilo poslusanje, predstavlja polovinu ili cetiri osmine... I tako, kada radite bilo koju stvar i hocete da je savrseno i u potpunosti ispunite, postarajte se da izvrsite i samu stvar (sto je, kao sto sam rekao, jedna osmina trazenog), i ujedno da sacuvate svoje stanje nepovredjenim (sto predstavlja polovinu ili cetiri osmine). Ukoliko je radi toga da bi se izvrsilo poslusanje neophodno skrenuti ili udaljiti se od zapovesti i povrediti sebe ili drugoga, nije dobro da gubimo polovinu ili cetiri osmine da bismo sacuvali jednu osminu. 29. U Pricama se kaze: Koji nemaju vodjstva, padaju kao lisce. Spasenje je, pak, u mnogim savetima (Pric.Sol.11,14). Vidite li, bratijo, silu ove izreke? Vidite li cemu nas uci Pismo? Ono nas upucuje na to da se ne oslanjamo na same sebe, da nemamo svoj razum, da ne smatramo da mozemo sami sobom upravljati. Nama je potrebna pomoc, potrebni su oni koji ce nas po Bogu voditi. Niko nije nesrecniji i blizi pogibiji od ljudi koji nemaju nastavnika na putu Bozijem. Jer, sta znaci receno: Koji nemaju vodjstva, padaju kao lisce! List najpre uvek biva zelen, svez, naocit; zatim postepeno vene, otpada i najzad ga prenebregavaju i gaze. Tako i covek kojim niko ne upravlja, najpre uvek ima revnost za post, za bdenje, za bezmolvije, za poslusanje i za druga dobra. Zatim, to usrdje postepeno slabi i on, nemajuci nikog ko bi ga poucio, podrzao i u njemu razgoreo usrdje, neosetno vene, pada i najzad postaje rob neprijatelja, koji sa njime cine sta hoce. 30. O onima koji otkrivaju svoje pomisli i postupke i sve cine sa savetovanjem kaze se: Spasenje je u mnogim savetima. Ne kaze se: "U savetima mnogih", tj. da bi trebalo

270

da se sa svakim savetujemo, nego da je potrebno savetovati se o svemu sa onim u koga se ima poverenje. Pri tome, treba otkrivati sve i u svemu pitati za savet, a ne jedno govoriti, a drugo precutkivati. Za takvog vazi rec: Spasenje je u mnogim savetima. 31. U coveku koji ne otkriva sve sto se njega tice i narocito, koji ima rdjavu naviku ili vaspitanje, djavo nalazi ili neku [samo]volju, ili neko zahtevanje [svoga] prava, i time ga obara... Jer, kada se drzimo svoje volje i sledimo za [preganjanjem svoga] prava, cineci navodno dobro, mi sami sebi pletemo zamke i pri tome ne znamo kako ginemo. Jer, kako mi mozemo razumeti volju Boziju, kad verujemo sami sebi i drzimo se svoje volje... Zbog toga je ava Pimen govorio da je nasa volja stena izmedju coveka i Boga. 32. [Onome ko veruje svom umu i predaje se svojoj volji neprijatelj kako hoce priprema pad. Onome, pak, ko sve cini sa savetovanjem, on ne moze prici]... Kaze se da vrag mrzi glas utvrdjenja, stoga sto ne samo sto mrzi utvrdjenje, vec sto i sam zvuk njegov ne moze da cuje. On mrzi i sam glas kojim se izgovara ono sto sluzi na pouku... Zbog cega? On zna da ce se njegovo zlo obelodaniti cim se samo pocne pitati ili govoriti o necem korisnom. A on se najvise plasi od toga da bude prepoznat. Jer, tada on vec vise ne moze da spletkari kako hoce. Jer, ako se dusa utvrdjuje time sto covek pita i otkriva sve i slusa od iskusnog: "Ovo radi, a to ne cini; to je dobro, a to nije; to je [samo]opravdanje, a to [samo]volja", i takodje: "Sada nije vreme za tu stvar", i drugi put: "Sada je vreme", djavo ne nalazi nacin da steti coveku ili da ga srusi. Covek je tada, kao sto sam vec rekao, usmeren i sa svih strana utvrdjen. Na njemu se ispunjava [izreka] da je spasenje u mnogim savetima. 33. Neprijatelj voli one koji se oslanjaju na sebe? Jer, oni mu pomazu i sami sebi pletu zamke. Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: "Covek pada zbog toga, ili zbog toga", a ja, kao sto sam vec rekao, ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema nista teze i pogubnije od toga. 34. Ja vam uvek govorim da se od onoga sto je lako i od toga sto govorimo: "Sta [znaci] ovo ili ono", u dusi obrazuje rdjava navika kojom se vec prenebregava i ono veliko. Znate li koliko je tezak greh osudjivanja bliznjeg? Sta ima teze od toga? Sta je toliko mrsko Bogu i od cega se On toliko odvraca?... I bas od onog navodno malog, dolazi se do tako velikog zla. Jer, zbog toga sto se dozvoljava malo podozrenje na bliznjeg... um pocinje da zanemaruje svoje grehe i da se zanima [gresima] bliznjega. I od toga posle dolazi do osudjivanja, ogovaranja, preziranja... Nista toliko ne ljuti Boga, nista toliko ne ogoljuje coveka [od blagodati] i nista toliko ne izaziva napustanje [od strane Boga], kao ogovaranje, osudjivanje i omalovazavanje bliznjeg. 35. Drugo je ogovaranje, drugo osudjivanje, a drugo omalovazavanje. Ogovaranje je kada se o nekome kaze: "Onaj je slagao, ili se razgnevio, ili pao u blud", ili nesto slicno. Takav ogovara brata ili pristrasno govori o grehu brata. Osudjivati znaci reci: "Taj i taj je lazov, gnevljivac, bludnik". Onaj ko tako govori postaje sudija samog nastrojenja njegove duse. On je presudio o citavom njegovom zivotu, govoreci da je takav i osudivsi ga kao takvog. To je teska stvar. 36. Onaj farisej koji se molio i blagodario Boga za svoje vrline nije slagao. On je govorio istinu, i nije zbog toga bio osudjen. Jer, mi smo duzni da blagodarimo Bogu kada se udostojimo da ucinimo bilo sta dobro, buduci da nam je On pomogao i saradjivao nam na tome. On nije bio osudjen stoga sto je rekao: Nisam kao ostali ljudi, vec sto se okrenuo ka mitaru i rekao: Ili kao ovaj carinik. On se podvrgao osudi stoga sto je osudio samu licnost, samo raspolozenje njegove duse, ukratko receno, sav njegov zivot. Zbog toga mitar otide opravdan, a ne onaj (Lk.18,11). 37. Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osudjuje, jer On zna svacije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i sposobnosti. Saglasno sa time On i sudi svakoga kako jedini zna... I ko moze znati sve sudove osim Jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna? 38. Ponekad mi ne samo da osudjujemo, vec i omalovazavamo [gresnika]. Jer, drugo je, kao sto rekoh, osudjivati, a drugo prezirati. Preziranje je prisutno tamo gde ne samo osudjujemo bliznjeg, vec se i odvracamo od njega, gnusajuci ga se kao gadosti. I to je gore od osudjivanja i mnogo pogubnije.

271

39. Oni koji hoce da se spasu ne obracaju paznju na nedostatke bliznjeg, nego uvek gledaju na svoje sopstvene i [tako] napreduju. Takav je bio onaj koji je, videci brata kako je sagresio, rekao: "Tesko meni! Kao sto je on danas sagresio, svakako cu i ja sagresiti sutra". Vidis li nepokolebivost? Vidis li spremnost duse? Kako je on odmah uspeo da pobegne od osudjivanja brata svoga! Jer, on je rekavsi: "Svakako cu i ja sagresiti sutra", zastrasio sebe i podsetio se da i on moze ubuduce sagresiti. I na tome se nije zadovoljio, nego se stavio i ispod njega, govoreci: "I on ce se pokajati za svoj greh, a ja se nasigurno necu pokajati i svakako necu dospeti do pokajanja, svakako necu imati snage da pokajem". 40. [Desava se da otrov osudjivanja, napunivsi nasu dusu, stremi da se izlije i na druge]. Srevsi drugog brata, mi odmah govorimo: "To i to se desilo", i stetimo i njemu, stavljajuci u njegovo srce greh. I ne bojimo se Onoga koji je rekao: Tesko onome koji bliznjeg svog napaja mutnom [tecnoscu] koja obara (Av.2,15), nego cinimo djavolsko delo i ne brinemo se zbog toga. Jer, sta drugo cini djavo osim sto smucuje i steti? A mi se pokazujemo kao saradnici djavola na pogibao i svoju i bliznjega... Zbog cega mi padamo u tako nesto ako ne zbog nedostatka ljubavi?... Jer, ljubav pokriva mnostvo grehova (1.Pt.4,8). 41. Sveti ne mrze onoga koji gresi, ne osudjuju ga, ne odvracaju se od njega, nego sastradavaju sa njim, urazumljuju ga, umoljavaju i lece kao slabi ud i cine sve kako bi ga spasli... Sta je ucinio sveti Amon kada su mu jednom dosla bratija i sa smucenjem rekla: "Dodji i vidi, oce. Kod tog brata je zena u keliji". Kakvo milosrdje je pokazala, kakvu ljubav je imala ona sveta dusa! Shvativsi da je brat zenu sakrio pod bure, on je posao i seo na njega, naredivsi da pretraze svu keliju. Posto nisu nista nasli, on im je rekao: "Bog neka vam oprosti". I tako ih je postideo i pomogao im [naucivsi ih] da ne veruju lako [klevetama] protiv bliznjega. A onog brataje ucelomudrio ne samo pokrivsi ga Boga radi, nego i ispravivsi ga kada je nasao pogodno vreme. Jer, poslavsi sve napolje, on ga je uzeo za ruku i rekao mu: "Pobrini se za sebe, brate". Taj brat se odmah zastideo i dosao u umilenje. Toga trenutka je na njegovu dusu podejstvovalo covekoljublje i saosecanje starca. 42. Zamislite jedan krug na zemlji, jedan okrugli presek [koji je napravljen] obrtanjem sestara. Centar se naziva samo srediste kruga, [koji se nalazi] kod igle [sestara]. Razumite dobro sta vam govorim. Pretpostavite da je ovaj krug - svet, a samo srediste kruga - Bog. Linije, pak, koje vode od kruga ka sredistu su putevi ili zivoti ljudski. I tako, ukoliko sveti ulaze u unutrasnjost kruga, zeleci da se priblize Bogu, utoliko, srazmerno ulazenju, postaju blizi i Bogu i jedni drugima. I koliko se priblizavaju Bogu, toliko su blizi i medjusobno, i koliko su blizi medjusobno, toliko su blizi i Bogu. Isto razumite i za udaljavanje. Ko se udaljava od Boga i vraca ka spoljasnjosti, ocigledno je da se, srazmerno sa udaljavanjem od sredista, udaljava i od drugih. I [obratno], koliko se udaljava od drugih, toliko se udaljava i od Boga. Takva je priroda ljubavi. Koliko smo izvan i ne ljubimo Boga, toliko je svaki od nas udaljen i od bliznjeg. Isto tako, koliko ljubimo Boga, i koliko mu se priblizavamo ljubavlju, toliko se sjedinjavamo sa bliznjim. I [opet], koliko se sjedinjavamo sa bliznjim, toliko se sjedinjujemo i sa Bogom. 43. Ispitajmo, bratijo, zbog cega neko ponekad uvredljivu rec podnosi bez smucivanja, kao da je gotovo i nije cuo, a ponekad se smucuje cim je cuje. Sta je uzrok ove razlike? I da li je jedan uzrok te razlike ili su mnogi? Ja nalazim da postoje mnogi uzroci, pri cemu jedan, moglo bi se reci, radja sve druge. I reci cu vam kako. Desava se najpre, da se neko, posle molitve i dobrog upraznjavanja [u citanju i razmisljanju], nalazi u, da tako kazem, dobrom stanju i zbog toga podnosi svoga brata i ne smucuje se. Desava se, opet, da neko ima pristrasnost prema drugome i zbog toga bez ogorcenja podnosi sve sto mu cini. Biva takodje, da neko prezire onoga koji zeli da ga ozalosti. Gledajuci kao na niskost na ono sto je od njega, i uopste, ne gledajuci ga kao coveka, on njegove reci i dela ne racuna ni u sta... A ukoliko se neko smucuje zbog brata koji ga zalosti, znaci da u tom trenutku nije bio u dobrom stanju, ili da ima odbojnost prema njemu... Uzrok svakog smucenja, pak, ukoliko tacno ispitamo, jeste odsustvo samoukorevanja.

272

44. Kakvu radost, kakvo spokojstvo ima onaj koji sebe ukoreva, ma gde posao, kao sto je rekao ava Pimen. Ma sta da mu se desi, bilo steta, bilo bescasce, ili bilo kakva druga zalost, on ih se vec unapred smatra dostojnim i nikada se ne smucuje. Ima li nesto bezbriznije od toga? 45. Medjutim, sta ako neko kaze: "[Recimo] da me brat ozalosti i ja, ispitavsi sebe, nadjem da mu nisam dao nikakvog povoda. Kako ja [u tom slucaju] mogu sebe da ukoravam". Zaista, ako neko sebe ispita sa strahom Bozijim, naci ce da je svakako dao povod, bilo delom, bilo recju, bilo izrazom [lica]. Moze biti, kao sto kaze, da mu u tom trenutku nije dao nikakvog povoda, ali ga je stoga svakako nekad ranije ozalostio ili u toj ili u drugoj stvari, ili je, pak, ozalostio drugog brata, i sada je duzan da zbog toga postrada, a cesto i za neki drugi greh. Zbog toga, ako neko, kao sto sam rekao, tacno ispita svoju savest, uvek ce sebe videti krivim. 46. Opet, cesto se nekom cini da sedi u miru i tisini. Medjutim, ako mu brat kaze uvredljivu rec, on se smucuje i pri tome misli da se opravdano ogorcuje na njega, govoreci: "Da nije dosao i govorio mi i smutio me, ja ne bih sagresio". Ali, to je smesno i nerazumno. Zar je onaj koji mu je to rekao u njega uneo strast? On mu je samo ukazao na strast [koja postoji] u njemu kako bi se pokajao, ukoliko hoce. Takav je slican pokvarenom hlebu koji je spolja cist. Medjutim, njegova budjavost se pokazuje kada ga neko presece. Tako je i taj sedeo u miru, kako mu se cinilo, ali je u sebi imao strast, premda nije ni znao. Brat mu je rekao jednu rec i u njemu pokazao sakrivenu gnjilost. I ako zeli da bude pomilovan, neka se pokaje, ocisti, napreduje i neka vidi da je jos duzan da zahvali bratu koji je bio uzrok takve njegove koristi. 47. U meri u kojoj cini greh, dusa posustaje (jer greh muci dusu i dovodi do iznemoglosti onoga koji ga cini). Stoga sve sto se desi, nju samo opterecuje. Ono, pak, sto je coveku koji napreduje (ranije) bilo tesko, postepeno postaje sve lakse. 48. Tako smo duzni da uvek gledamo na gore. Ma sta trpeli od drugoga, bilo dobro, bilo zlo, pazimo na ono gore i zahvaljujmo za ono sto se desava, drzeci se uvek samoukorevanja, i govoreci kao sto su govorili oci: "Dobro nam se desava po promislu [domostroju] Bozijem[2] a zlo zbog grehova nasih". 49. Mi okajani svakodnevno gresimo i projavljujemo nase strasti. Ostavili smo pravi put ukazan ocima, [tj.] samoukorevanje, te idemo krivim putem ukorevajuci bliznjega. Svako se od nas stara da u svakoj stvari krivicu svali na svoga brata i da na njega baci sav teret? Svako je nemaran i nista ne ispunjava, a od bliznjega zahteva [ispunjenje] zapovesti. 50. Gde je onaj starac koji je, kada su ga pitali: "Sta si veliko nasao na [monaskom] putu, oce", odgovorio i rekao: "Da u svemu ukorevamo sami sebe". To je pohvalio i onaj koji je postavio pitanje, rekavsi: "Zaista, nema drugog puta". Tako je i ava Pimen rekao sa uzdahom: "U ovaj dom su usle sve vrline, osim jedne, premda bez nje covek tesko moze da opstane". I kad su ga pitali o kojoj se [vrlini] radi, onje rekao: "Da covek ukoreva sam sebe". I sveti Antonije je rekao da je veliko delo za coveka kada svoja sagresenja uzima na sebe pred Bogom i ocekuje iskusenja do poslednjeg daha. I svagde nalazimo da su oci, ispunjavajuci navedeno, sve, pa cak i ono najmanje, prepustali Bogu i nalazili spokojstvo. 51. Oci su rekli da je monasima strano da se gneve, kao uostalom, i da rastuzuju bilo koga. I opet [je receno]: "Ko obuzdava jarost, savladjuje demone. Ko, pak, biva savladan ovom strascu, potpuno je tudj monaskom zivotu", i slicno. A sta mi treba da kazemo o sebi kada ne samo da ne prestajemo sa jaroscu i gnevom, vec se ponekad predajemo i zlopamcenju? Sta drugo, ako ne da oplakujemo svoje jadno i necovecno stanje? Pazimo na sebe, bratijo, kako bismo se, uz pomoc Boziju, izbavili od ove gorke i pogubne strasti. 52. Biva, tako da neko napravi metaniju pred bratom svojim kada dodje do smucenja ili ogorcenja medju njima, pa [ipak] i posle metanije [tj. oprostaja] ostaje tuzan i ima pomisli protiv njega. On ne treba da zanemari te [pomisli], vec da se potrudi da ih brzo presece, jer se [radi o] zlopamcenju. Ono zahteva, kao sto rekoh, veliku budnost, pokajanje i borbu, kako bi se savladalo i kako se [dusa] ne bi dovela u opasnost. Ko je napravio metaniju, napravio ju je radi zapovesti, iscelivsi u tom trenutku

273

gnev. Medjutim, protiv zlopamcenja se jos nije borio, i zbog toga u njemu ostaje tuga na brata. Jer, drugo je zlopamcenje, drugo gnev, drugo jarost, a drugo smucenje. I dajem vam primer da [to] shvatite. Ko zazize oganj, najpre uzima mali zar, tj. rec brata koji [nas] zalosti. To je jos mali zar. Jer, sta je [jedna] rec brata tvoga? Ako je podneses, ugasio si iskru. Ako, pak, stanes da mislis: "Zasto mi je on to rekao? I ja treba njemu da uzvratim", ili: "Da nije hteo da me ozalosti, ne bi mi ni rekao. I ja njega [treba] da ozalostim"... dodajes mala drvca ili nesto drugo sto razgoreva vatru te pravis dim, tj. smucenje. Smucenje je kretanje i pobudjivanje pomisli koja uzbudjuje i razdrazuje srce. Razdrazenje je osvetnicko ustajanje na onoga koji nas zalosti. Ono se pretvara u drskost, kao sto je rekao ava Marko: "Hranjena pomislima, zloba razdrazuje srce. [Naprotiv], srce se skrusava kada se [zloba] istrebljuje molitvom i nadom". Da si podneo, kao sto rekoh, malu rec svoga brata, ugasio bi malu iskru pre nego sto predje u smucenje. Ali i nju, ako hoces, mozes lako da ugasis, dok je jos vreme, i to putem cutanja, molitve i poklona od srca. Nastavis li, pak, sa dimljenjem, tj. sa razdrazivanjem i uzbudjivanjem srca kroz prisecanje: "Zasto mi je to rekao? I ja cu njemu reci", tj. kroz susret, ili, da tako kazemo, sukob pomisli, raspirices, tj. zagrejaces srce, usled cega ce doci do rasplamsavanja jarosti... Ako, pak, hoces, i nju mozes da ugasis, pre nego sto postane gnev. A ako produzis da se smucujes i [druge] da smucujes, bices slican onome koji baca drva u oganj i jos vise razgoreva vatru. Tako postaje [uzareni] ugalj, tj. gnev... Gnev, pak, koji se ustali, postaje zlopamcenje. I covek se vec od njega ne moze izbaviti, ukoliko ne prolije krv. 53. Eto, culi ste sta je pocetno smucenje, a sta jarost, sta gnev, a sta zlopamcenje. Vidite li kako je od jedne reci doslo do takvog zla? A da je od pocetka na sebe svalio prekor, [tj. sebe ukoreo] i podneo rec brata svoga, da nije hteo da se osveti i da nije umesto jedne reci rekao dve ili pet, i zlom uzvratio za zlo, [brat] bi se od svih tih zala izbavio. Zbog toga vam i govorim svagda: secite strasti dok su jos mlade, da se ne bi ucvrstile u vama. Jer, tada cete se namuciti. Jer, drugo je izvaditi malu biljku, a drugo iz korena iscupati veliko drvo. 54. Zlom za zlo moguce je vratiti ne samo delom, nego i recju i izrazom. Neko delom prividno ne vraca zlom za zlo, ali se pokazuje da ga vraca, kao sto rekoh, recju ili izrazom. Tako, biva da [covek] pokretom ili pogledom smucuje brata svoga. Jer, moguce je i pogledom ili pokretom ozalosti brata. I to, takodje, predstavlja vracanje zlom za zlo. Drugi se, [opet] stara da ni delom ni recju ni izrazom ni pokretom ne vrati zlom za zlo, ali u srcu svome je tuzan zbog brata svog i ogorcava se na njega. Vidite li koliko samo ima razlicitih stanja! Drugi opet, nije niti rastuzen zbog brata svoga, ali se raduje kad cuje da se ozalostio, ili da se neko zali na njega ili ga unizava, te se pokazuje, opet, kao onaj koji vraca zlom za zlo u srcu svome. Drugi opet, nema ni zlobe, niti se raduje cuvsi o unizenju onoga koji ga je ozalostio, vec se i sam zalosti kad je on ozaloscen, ali mu nije drago kada dozivi nesto lepo. On se sekira ako ga vidi proslavljenog ili uspokojenog. I to je vid zlopamcenja, premda laksi. 55. Desava se, zatim, da [nekog brata] neko ozalosti, ali da medjusobno ucine metaniju i pomire se. U odnosu na njega on tada nema nikakvo zlo secanje u srcu svom. Medjutim, ako se posle malo dana desi da mu onaj kaze bilo sta uvredljivo, on pocinje da se priseca i onog prvog i da se smucuje ne samo zbog drugog, vec i zbog prvog. Tako on postaje slican coveku koji ima ranu na koju je stavio zavoj. I prema je za odredjeno vreme rana zacelila i zarasla, ipak je mesto jos osetljivo. Ukoliko ga neko bude gadjao kamenom, to mesto ce se lakse povrediti nego sve ostalo telo, i pocece odmah da krvari. To isto je pretrpeo i onaj. Imao je ranu i prilozio je zavoj na nju (sto predstavlja metanija). Time je iscelio ranu, tj. gnev, kao onaj prvi, i poceo vec da se trudi i protiv zlopamcenja, starajuci se da ne zadrzi ni jedno zlo secanje u svome srcu. To predstavlja zarascivanje rane. Ali, ona jos nije u potpunosti zacelila. Postoji jos jedan ostatak zlopamcenja, tj. korica, od koje se lako otvara citava rana, ukoliko se primi mali udarac. 56. Treba se, dakle, boriti da i kora u potpunosti iscezne, te mesto potpuno zaceli, kako ne bi ostao nikakav oziljak i kako se uopste ne bi pomislilo da je na tom mestu bila rana. Kako to postici? Tako sto cemo se iz sveg srca moliti za onoga koji nas je ogorcio i govoriti: "Boze, pomozi bratu mome, a i meni njegovim molitvama". Tako se molimo za

274

brata svoga (sto je svedocanstvo saosecanja i ljubavi), i ujedno smiravamo, jer trazimo pomoc od njegovih molitava. I moze li uspeti jarost, zlopamcenje ili druga koja strast tamo gde su saosecanje, ljubav i smirenje? Kao sto je ava Zosima rekao: "Od smirenja [koje se crpi] iz zapovesti Hristovih, unistice se i srusiti svi djavolji pokusaji, pa makar on pokrenuo i sve vradzbine, sa svim svojim demonima". A i drugi starac govori: "Onaj koji se moli za neprijatelje, bice nezlopamtiv". 57. Ostvarite to i shvaticete dobro ono sto slusate. Zaista, ono sto ne ispunite na delu, necete moci usvojiti putem reci. Postoji li covek koji zeli da se nauci nekoj umetnosti samo putem reci? Covek prvo, [neko vreme] boravi u radu i kvari [delo], i opet ga popravlja i kvari. Tako se, malo po malo, uz trud i strpljenje, uci umetnosti, pomagan od Boga, koji gleda na njegovu nameru i trud. A zar cemo mi umetnost nad umetnostima da usvojimo samo putem reci, ne prihvativsi se dela? Kako je to moguce? Pazimo dakle, na sebe, bratijo, i delajmo sa marljivoscu, dok jos imamo vremena. 58. Potrebno je veliko trezvoumlje kako ne bismo bili pokradeni od strane lazi. Nijedan lazljivac se ne sjedinjuje sa Bogom, buduci da je laz tudja Bogu. Pisano je, naime: "Laz je od lukavog". I opet: [Djavo] je laza i otac lazi (Jn.8.44). Eto, djavo se naziva ocem lazi, a Bog je istina. Sam On govori: Ja sam put, istina i zivot (Jn.14,6). Vidite li, dakle, od koga se odvajamo i kome se putem lazi prilepljujemo? Ocigledno je da se [priblizavamo] zlome. I tako, ako zelimo da se uistinu spasemo, svom silom i svakim usrdjem treba da ljubimo istinu i da se cuvamo od svake lazi. Inace, ona ce nas odvojiti od istine i zivota. 59. Postoje tri razlicite lazi. Postoji lazljivac u mislima, postoji lazljivac recima i postoji onaj koji laze samim zivotom. Laze u mislima onaj koji prima podozrenja [sumnje na druge]. On vidi nekog da razgovara sa svojim bratom i pocinje da podozreva, govoreci: "On o meni prica"... On je lazljivac u mislima. On nikada ne govori po istini, nego uvek po sumnjicenju. Otuda znatizelja, ogovaranje, prisluskivanje, sukobi, osudjivanja. Recju, pak, laze onaj koji, olenjivsi se da ustane na bdenje, ne kaze: "Oprosti mi, jer sam bio lenj da ustanem", vec: "Imao Sam vatru, nesvesticu, i nisam bio u mogucnosti da ustanem. Bio sam slab". I govori on deset laznih reci umesto da ucini poklon [pokaje se] i smiri se... Opet, ako zeli neku stvar, on ne dopusta sebi da kaze: "Ja zelim to", nego nastavlja da okolisi svojim recima i govori: "Patim od toga i to mi je neophodno", ili: "Zapovedjeno je [da mi se to da]". I govori tolike lazi, sve dok ne ispuni svoju zelju... Takvom coveku se nikada ne veruje. Cak ako i istinu kaze, niko mu ne moze verovati, jer se sumnja i u [ono] istinito [sto kaze]... Laze svojim zivotom onaj koji se pretvara da je uzdrzljiv, iako je razvratnik, ili onaj koji govori o milostinji i hvali saosecajnost, iako je koristoljubiv, ili onaj koji se divi smirenju, iako je gord. 60. Pobrinimo se o sebi, bratijo, i budimo trezvoumni. Ko ce nam [ponovo] dati vreme koje [uzalud] izgubimo? Zaista cemo traziti ove dane i necemo ih naci. Ava Arsenije je uvek sebi govorio: "Arsenije, zasto si izisao [iz sveta]". 61. I zaista, kada bismo hteli da se malo podvizavamo, ne bismo se mnogo zalostili, niti zamarali. Onaj ko sebe na pocetku prinudjuje, postepeno napreduje u podvigu, da bi, zatim, vec sa spokojstvom delao. I Bog pruza pomoc kada vidi da se [covek] prinudjuje [na vrlinu]. Prinudimo i mi sebe, zapocnimo, zazelimo najzad dobro. Premda nismo savrseni, ipak sama zelja predstavlja pocetak naseg spasenja. Jer, sa zeljom stupamo u podvig, pomagani od Boga i, podvizavajuci se, dobijamo pomoc da steknemo vrline. Zbog toga neko od otaca kaze: "Daj krv i primi duh", tj. podvizavaj se, pa ces se naviknuti na vrline. 62. Kao sto onaj ko zeli da se nauci stolarskom zanatu, ne obraca paznju na drugi zanat, tako i oni koji hoce da steknu duhovno delanje, ne treba da paze ni na kakvu drugu stvar, nego da se danju i nocu poucavaju u njemu, kako bi ga mogli steci... Ko nije trezvouman i ne podvizava se, lako otpada od vrlina. Vrline predstavljaju sredinu i carski put o kome je onaj sveti starac rekao: "Idite carskim putem i brojite milje". Vrline su sredina, kao sto rekoh, izmedju prekomernosti i nedostatka. Zbog toga je pisano: Ne skreci ni na desno ni na levo (Knj.Broj.20,17), nego hodi carskim putem (Pon.Zak.5,32). 63. Zlo samo po sebi nije nista. Ono nije niti sustastvo, niti ima neko [samostalno] bice. Ne bilo toga. Odvojivsi se od vrline, medjutim, dusa postaje strasna i vrsi zlo. Zbog

275

toga se i muci, ne nalazeci u njemu prirodni pokoj. I drvo, na primer, nema u sebi crvi, ali se u njemu nacini neka gnjilost, iz koje postaje crv koji ga izjeda. Isto tako i bakar proizvodi rdju i sam od nje biva izjedan. I odeca sama stvara moljca, koji je zatim kvari. Tako, dakle, i dusa sama cini zlo koje pre nje nije postojalo, niti je imalo, kao sto smo rekli, ikakvo bice. I ona sama se, [opet], muci zbog zla. Lepo je rekao sveti Grigorije: "Vatra je porod tvari i izjeda tvar, kao i zle zlo". 64. Isto se moze sresti i kod bolesnih tela. Kod onoga ko zivi neuredno i ne cuva zdravlje, nastaje suvisak ili nedostatak [sokova], od cega se [javlja] poremecaj. Pre toga uopste nije bilo bolesti, niti je ona bila nesto [postojece]. I opet, bolest se nigde ne moze naci kada telo ozdravi. Isto tako je i zlo bolest duse, lisene njenog vlastitog i prirodnog zdravlja, tj. vrline. 65. U coveku [mogu] da postoje tri stanja. Postoji onaj koji dejstvuje po strasti, [zatim] onaj koji zadrzava strast i onaj koji je iskorenjuje. Dejstvuje po strasti onaj koji je ispunjava, koji je zadovoljava. Onaj koji zadrzava strast, doduse ne dejstvuje po njoj, ali je i ne odseca, vec mudruje o njoj i obilazi oko nje, zadrzavajuci je u sebi. Onaj, pak, ko iskorenjuje strast, podvizava se i cini suprotno strasti. 66. Kazacu vam primer da biste [videli] kome je slican onaj koji dejstvuje po strasti i podrzava je. Slican je coveku koji, ustreljen od svoga neprijatelja, uzima strele svojim rukama i sam ih zabada u svoje srce. Onaj koji zadrzava strast slican je onome koga neprijatelj osipa strelama, ali ih on ne prima u sebe, jer je obucen u oklop. A onaj ko iskorenjuje strasti, slican je onome koji uzima strele, koje na njega odasilje neprijatelj, lomi ih ili ih vraca u njegovo srce, kao sto se govori u Psalmu: Oruzje njihovo neka udje u srca njihova i lukovi njihovi neka se slome(Ps.36,15). 67. Posetio sam nedavno jednog brata i nasao ga iznemoglog od bolesti. Iz razgovora sam saznao da je imao vatru samo sedam dana, ali evo vec 40 drugih dana nikako da se podigne... Sedam dana je imao vatru onaj smireni, i eto koliko dana ne moze da se pridigne. Isto je i sa dusom. [Covek] sagresi malo, a [posle] [mnogo] vremena provodi prolivajuci svoju krv pre nego sto se ispravi. 68. Vidimo kako bratija odlaze od nas i nismo trezvoumni, premda znamo da ce se za malo vremena i nama pribliziti smrt. Eto, od kada smo seli da porazgovaramo, pa do sada, proveli smo dva ili tri casa svog vremena i smrt nam se priblizila. I premda vidimo da gubimo vreme, ne bojimo se. Kako se ne secamo reci onog starca koji je rekao: "Ko izgubi zlato ili srebro, moze da nadje drugo umesto njih, a ko izgubi vreme, drugoga ne moze naci". Zaista, trazicemo [makar] jedan cas ovog vremena, i necemo ga naci. 69. Jedan veliki starac se sa svojim ucenicima [jednom] nasao na mestu gde su bili kiparisi razlicite velicine, mali i veliki. I rece starac jednom od ucenika: "Iscupaj ovaj kiparis". Bese taj kiparis vrlo mali, te ga brat sa jednom rukom odmah iscupa. Potom mu starac ukaza na drugi, veci od prvog, i rece: "Iscupaj i ovaj". Brat je i njega iscupao, vukuci ga sa dve ruke. Starac je opet pokazao na jos veci kiparis, koji je on [tek] sa velikim trudom uspeo da iscupa. Medjutim, starac mu ukaze na jos veci. Brat ga je dugo savijao, da bi ga tek posle velikog zamora i znojenja najzad oborio. Medjutim, sledeci kiparis na koji mu je starac ukazao on ni posle mnogo napora i znoja nije bio u stanju da ga izvadi. Videvsi da on to ne moze uciniti, starac je nalozio drugom bratu da ustane i pomogne mu. I tek su obojica uspeli da ga iscupaju. Tada je starac rekao bratiji: "Eto kakve su strasti. Dok su male, ako hocemo, mozemo ih sa lakocom preseci. Medjutim, zanemarene, one postaju snazne. I sto vise jacaju, zahtevaju veci napor [da bi se savladale]. Ukoliko, pak, suvise porastu, mi ih ni sa naporom necemo moci odseci, ukoliko ne dobijemo pomoc od nekih svetih koji se zauzimaju za nas po Bogu". 70. [Prorok govori cerki Vavilonskoj]: Blazen je ko uhvati i razbije mladence tvoje o kamen. (Ps.136,8-9)... [Kci vavilonska je slika svega grehovnog i bogoprotivnog. Njen porod su strasne pomisli i dela]. Blazen je onaj ko od samog pocetka ne dozvoljava da se u njemu razraste ono sto se radja od nje, tj. zle misli, niti da podejstvuje zlo, vec ih odmah, dok su mlade, i pre nego sto se ukrepe i podignu na njega, uzima i baca o kamen, koji je Hristos, pogubljujuci ih pribegavanjem Hristu. 71. Oci su rekli da treba da se malo po malo cistimo, ispitujuci svako vece kako smo proveli dan, i izjutra kako smo proveli noc, te da [treba] da se kajemo pred Bogom

276

zbog onog sto smo [po slabosti] zgresili. Uistinu, potrebno je da, zbog mnostva grehova i zbog zaboravnosti nase, i po isteku sest casova ispitujemo kako smo proveli [vreme] i u cemu smo sagresili. 72. Onaj, dakle, ko sebe svakodnevno ispituje, starajuci se o pokajanju za ono sto je sagresio, i ispravljajuci se, pocinje da umanjuje zlo. Ako je [ranije] cinio devet [prestupa, sada] ce ciniti osam, te ce sa Bogom po malo napredovati, ne dopustajuci da strasti jacaju u njemu. A velika je opasnost kada strast predje u naviku. 73. Ne naziva se razdrazljivcem onaj ko se jednom razdrazio, niti se naziva bludnikom onaj ko je jednom ucinio blud. Isto tako se ne naziva milostivim onaj ko je jednom ucinio milostinju. Kako u vrlini, tako i u poroku, dusa od cestog upraznjavanja stice nekakvu naviku, koja je [zatim] ili uspokojava ili muci. A o tome da vrlina uspokojava dusu, i da je porok muci, mi smo govorili u raznim [prilikama]. Vrlinu imamo po prirodi i ona se nalazi u nama, buduci da su semena vrline neunistiva. Rekoh, dakle, da po meri cinjenja dobra sticemo naviku u vrlini, tj. ponovo sticemo nama svojstvenu naviku. Mi se vracamo ka sopstvenom zdravlju, kao sto se bolesnim ocima (vraca) njima svojstveno svetlo, ili kao sto od bilo kakve bolesti prelazimo u svojstveno nam i prirodno zdravlje. Sa porokom nije tako: kroz cinjenje zla mi sticemo neku stranu i protivprirodnu naviku, tj. sticemo naviku u nekoj zaraznoj bolesti. 74. Uzalud je orlu, koji je jednom kandzom prikljesten, sto je citavim ostalim [telom] van zamke, buduci da se zbog te sitnice rusi sva njegova snaga. On je zarobljen ukoliko mu je vezana samo jedna kandza, pa makar mu i citavo [telo] bilo izvan zamke. Zar lovac ne moze da ga uhvati kad god zazeli? Tako je i sa dusom. Neprijatelj je obara kad god ushte, ukoliko u njoj postoji navika makar na jednu strast. Naime, ona mu je potcinjena zbog te strasti. Zbog toga vam ja uvek govorim: ne dozvoljavajte da strast u vama postane navika, nego se podvizavajte, umoljavajuci Boga dan i noc da ne upadnete u iskusenje. A ako i budemo pobedjeni kao ljudi, i spotaknemo se u sagresenje, postarajmo se da odmah ustanemo, da se pokajemo, da zaplacemo pred blagoscu Bozijom, i da strazimo boreci se. Videci nase nastrojenje, smirenje i skrusenost, Bog ce nam pruziti ruku i na nama pokazati milost svoju. 75. Dobro je, bratijo, kao sto vam uvek govorim, svaku stvar uzvoditi do Boga[3]. Treba govoriti da bez Boga nista ne biva... Jer, ne postoji nesto od onog sto je Bog stvorio da nije dobro, nego je sve dobro i veoma dobro (up. Post.1,31). Ni zbog cega sto se desava ne treba biti potisten, nego sve, kao sto rekoh, treba svoditi na promisao Boziji i [time] se umirivati. Ima ljudi koji se toliko obremenjuju zaloscu od onog sto se desava, da se odricu i ovog zivota. Oni bi radije [pristali] da umru, samo da se izbave. Od toga [covek] strada usled malodusnosti i velikog neznanja, jer ne zna za strasne nevolje duse po izlasku iz tela. 76. Jedan veoma marljiv brat upita nekog starca, govoreci: "Dusa moja zeli smrt". Starac mu je odgovorio: "To je stoga sto [zelis] da pobegnes od nevolja, i sto ne znas da su buduce muke mnogo gore od ovdasnjih". I drugi je slicno upitao starca: "Zbog cega [postajem] utucen kad sam u keliji". Starac mu je rekao: "Ti jos nisi video ni ocekivani pokoj, niti buduce muke. Kad bi ih tacno video, ti bi bez potistenosti podnosio cak i da ti je kelija puna crva, i da si u njima zagnjuren do guse". Ali, mi hocemo da se spasemo spavajuci i zbog toga negodujemo u nevoljama. [Medjutim], pre smo duzni da blagodarimo Boga i da se smatramo blazenim, jer smo se udostojili da malo tugujemo ovde, kako bismo tamo nasli mali pokoj. 77. I Evagrije je govorio da [covek] koji se moli Bogu da se ubrza njegov odlazak (iako je jos obuzet strastima), lici na coveka bolesnika koji umoljava stolara da mu slomi krevet.[4] Jer, pomocu ovog tela, [tj. dok je u njemu] dusa skrece paznju sa strasti i nalazi utehu u jelu, picu, spavanju, razgovoru, hodjenju ka prijateljima. A kada izadje iz tela, ona ostaje sama sa svojim strastima. Zauzeta njima i stradajuci od njihovog meteza, ona se trza i ne moze ni da se seti Boga. Samo, pak, secanje na Boga tesi dusu, kao sto se govori u Psalmu: Setih se Boga i razveselih se (Ps.76,4). Medjutim, ni to joj strasti ne dozvoljavaju. 78. Moze se od ovog sadasnjeg pojmiti o onoj nevolji. Sta je ono sto gori, kada neko dobije vatru? Kakav oganj i kakva drva cine to gorenje? Zar nisu upravo rdjavi

277

sokovi oni koji pale i stalno smucuju i zagorcavaju zivot [coveka] koji ima telo [sklono] crnoj zuci? Tako se i kukavna strasna dusa uvek muci svojom vlastitom zlom navikom, imajuci gorko secanje i mucno prepiranje sa strastima, koje je stalno zezu i pale. 79. Osim toga, bratijo, ko moze da opise ona uzasna mesta i ona tela u mukama koja sluze dusama za takva i tolika stradanja (koja se, opet, sama ne raspadaju); ili onaj neopisivi oganj, ili tamu, grube mucilacke sile i hiljade drugih mucenja koja se cesto pominju u Bozanstvenom Pismu, koja su srazmerna sa rdjavim dejstvovanjem duse i sa njenim zlim mislima?... I jos je strasnije ono sto govori sveti Jovan Zlatoust: "Cak i kad ne bi tekla ognjena reka, i kad strasni andjeli ne bi bili prisutni, nego bi samo ljudi bili pozvani [na Sud] i jedni bili pohvaljeni i proslavljeni, a drugi odbijeni sa bescascem da ne vide slavu Boziju - zar onaj stid i bescasce i bol odvajanja od tolikih blaga ne bi bili gorci od svake geene i muke". 80. Potrudimo se da bismo bili pomilovani. Zanemareno [neobradjeno] polje ce se puniti cickom i trnjem sve dok je napusteno. Zar nece [vlasniku] polja, kada ushte da ga ocisti i kada bude zeleo da iscupa korov kome je dozvolio da naraste za vreme njegovog nemara, utoliko vise krvariti ruke, ukoliko je ono punije?... Ko zeli da ocisti svoje polje, prvo treba da dobro iskoreni sav korov. Jer, korov ce opet da naraste ako se samo s vrha sreze i ako se dobro ne iscupa sve njegovo korenje. Kao sto smo rekli, on treba da iscupa samo korenje. Posto dobro ocisti polje od korova, i cicka i slicnog, treba da ga izdrobi i izravnja i obradi. I kada ga uredi, dakle, treba da ga poseje dobrim semenjem. Jer, ako ga posle takvog uredjenja ostavi praznim, opet ce narasti korov, nasavsi meku i pogodnu zemlju. On ce pustiti korenje dole u dubinu, te ce se jos vise osnaziti i umnoziti. Tako je i sa dusom. Prvo je potrebno da se odseku sve stare pristrasnosti i sve navike koje dusa ima. Jer, nista nije gore od zlog obicaja. I sveti Vasilije govori: "Nije mali podvig pobediti svoju naviku. Jer, obicaj, utvrdivsi se kroz dugo vreme, poprima silu prirode". 81. Dakle, ne treba odsecati samo strasti, vec i njihove uzroke. Treba dobro urediti svoju narav putem pokajanja i placa. Tada se vec moze poceti sa sejanjem dobrog semena, tj. dobrih dela. Jer, ono sto smo rekli za polje, tj. da ce posle njegovog ociscenja i uredjenja opet naici korov i naci dobru i meku zemlju, ukoliko se ne baci dobro seme vazi i za coveka. Ako posle ispravljenja svoje naravi u [odnosu] na ranija dela kroz pokajanje, zapostavi dobra dela i sticanje vrlina, sa njim ce se desiti ono o cemu se govori u Jevandjelju: Kad necisti duh izidje iz coveka, ide kroz bezvodna mesta trazeci pokoja, i ne nalazi. Onda kaze: da se vratim u dom svoj otkuda sam izisao; i dosavsi nadje dom prazan [ocigledno, od svake vrline], pometen i ukrasen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i usavsi boravi onde; i bude potonje gore coveku onome od prvoga (Mt. 12,43-45). 82. Zbog toga svako ko zeli da se spase treba ne samo da ne cini zlo, vec i da dela dobro, kao sto se kaze u Psalmu: Ukloni se od zla i ucini dobro (Ps.33,14). Nije receno jednostavno: Ukloni se od zla, nego i: Ucini dobro. Na primer, neko je navikao da cini nepravdu. On je, dakle, duzan ne samo da vise ne cini nepravdu, vec i da cini pravdu. Ako je bio razvratan, treba ne samo da se ne predaje razvratu, nego i da se uzdrzava. Ako je bio gnevljiv, treba ne samo da se ne gnevi, nego i da stekne krotost. Ako je bio prkosan, treba ne samo da ne prkosi nikome, nego i da se smirava. I to znaci: Ukloni se od zla, i ucini dobro. Jer, svaka strast ima sebi suprotnu vrlinu. Gordost ima smirenje, srebroljublje milostinju, razvrat uzdrzljivost, negodovanje trpljenje, gnev krotost, mrznja ljubav. 83. Kao sto smo izagnali vrline i uneli strasti umesto njih, tako treba da se potrudimo ne samo da izagnamo strasti, nego i da unesemo vrline i da ih postavimo na njihovo vlastito mesto. Jer, mi po prirodi imamo vrline dane nam od Boga. Stvorivsi coveka, Bog je u njega posejao vrline, kao sto je receno: Stvorimo coveka po obrazu i po podobiju (Post.1,26). Po obrazu, jer je Bog stvorio dusu netruleznom i samovlasnom [slobodnom], dok se po podobiju odnosi na vrline. Jer, receno je: Budite milostivi kao i Otac vas sto je milostpiv (Lk.6,36). Budite sveti, jer sam ja svet (Knj.Lev.11,44)... Znaci, Bog je nasoj prirodi podario vrline, dok strasti nemamo po prirodi... Uklonivsi se od vrlina usled slastoljublja, dusa je u sebi obrazovala strasti i ukrepila ih protiv sebe.

278

84. Dobro je rekao ava Pimen da se osobine monaha vide u iskusenju. Jer, monah koji je istinski pristupio da sluzi Bogu duzan je, prema Mudrosti [Sirahovoj], da pripremi dusu svoju na iskusenje (up. Mud.Is.s.Sir.2,1), kako se nikad ne bi cudio ili smucivao zbog onog sto se desava, verujuci da nista ne biva bez promisla Bozijeg. A gde je promisao Boziji, tamo je sve dobro i sve biva na korist duse. Sve sto za nas cini, Bog dela radi nase dobrobiti, ljubeci nas i stedeci nas. I mi smo duzni, kao sto je rekao apostol, da u svemu zahvaljujemo (up. 1.Sol.5,18) Njegovoj blagosti, i da nikada da ne padamo u rastrojstvo ili malodusnost zbog onoga sto nam se desava. Ono sto nam dolazi treba da primamo bez smucenja, sa smirenoumljem i sa nadom u Boga, uvereni, kao sto sam rekao, da On za nas sve dobro cini po blagosti svojoj, ljubeci nas. 85. Onaj ko ima prijatelja i ko je uveren je da ga prijatelj voli, ma sta da pretrpi od njega, cak i [nesto] bolno, mislice da je bio pokretan ljubavlju, i nikad nece poverovati da je hteo da ga povredi. Koliko pre treba da smo uvereni da Bog, koji nas je sazdao i priveo iz nebica u bice, radi nas se ocovecio i za nas umro - sve [u vezi] sa nama cini po blagosti svojoj i ljubeci nas. O prijatelju je [covek] duzan da misli: "On sve cini iz ljubavi i stedeci me, ali nema uvek i dovoljno razuma da ustroji [ono sto je korisno] u [odnosu] na mene. Zbog toga se moze desiti da me, i ne zaleci, povredi". Ali, za Boga tako nesto ne mozemo reci. Jer, On je izvor mudrosti i zna sve sto je na dobrobit nasu. On ustrojava ono sto se nas tice, cak i do najsitnijih [stvari]. [Drugi neko] moze reci o prijatelju: "On me voli i stedi i ima [dovoljno] razuma da ustroji [ono sto je korisno u odnosu] na mene, ali nema i silu da mi pomogne u onome sto smatra da je korisno za mene". Medjutim, ni to ne mozemo reci o Bogu. Jer, Njemu je sve moguce i nista za Njega nije nemoguce... Stoga sve treba da primamo sa zahvalnoscu, kao sto smo ranije rekli, kao od dobrocinog i blagog Vladike, makar se radilo i o necem bolnom. 86. Ko sa trpljenjem i smirenjem podnosi iskusenje, proci ce bez stete, a ko se ogorcava, smucuje se i svakoga okrivljuje - imace muku. Time on protiv sebe samo osnazuje iskusenje, ne nalazeci korist i skodeci sebi. Ko, pak, iskusenje trpi bezmetezno, imace veliku korist. 87. Jer, zbog cega se strastan [covek] cudi kada ga ometaju strasti? Zbog cega se smucuje, kad ih cini? Imas strast i smucujes se? Imas njene zaloge, a govoris: "Zasto mi smeta". Bolje pretrpi, podvizavajuci se i moleci Boga. Jer, nemoguce je da strasti ne stvaraju nevolju onome ko ih izvrsava. "Njihove posude, [tj. zalozene stvari] su u tebi", rekao je ava Sisoje. "Daj im njihove zaloge i one ce otici". Posudama je nazvao uzroke. Posto smo ih, dakle, zavoleli i ispunjavali, nije moguce da ne budemo zaplenjeni strasnim pomislima. One nas, naime, i bez nase zelje prinudjavaju da ispunjavamo strasti. Mi smo se, naime, svojevoljno predali u njihove ruke. 88. [Covek] je slobodan pre nego sto ucini nesto po strasti, cak i ako se na njega podignu pomisli. On je jos u svom gradu[5] imajuci i Boga za pomocnika. Ako se smiri pred Bogom i podnese breme zalosti iskusenja sa blagodarnoscu, i ako se lati makar i neznatnog podviga, pomoc Bozija ce ga podici. A ako pobegne od truda i padne u sladostrasce tela, bice nasilno i prinudno [naveden] da protiv volje sluzi [strastima]. 89. Pisano je, opet, da je ucenik velikog starca jednom imao borbu protiv bludnih [pomisli]. Videci ga kako se napreze, starac mu je rekao: "Zelis li da umolim Boga da ti olaksa borbu". On je rekao: "[Istina] je da se naprezem, avo, ali vidim i plodove truda u sebi. Radije umoli Boga da mi da trpljenje". Eto kakvi su oni koji zaista hoce da se spasu. To znaci sa smirenjem podnositi breme. 90. Bog je poslao Mojsija da ih izvede iz Egipta i faraonovog ropstva, a faraon ih obremenjuje jos tezim radom... Slicno postupa i djavo: kad vidi da se Bog sklonio da pomiluje dusu i da je recju svojom ili preko nekog od slugu svojih olaksa od strasti, on je jos vise opterecuje strastima i jos snaznije napada. Znajuci to, oci ukrepljuju coveka svojim poukama i ne daju mu da se uplasi. [Hrabrite se i neka se krepi srce svih koji se uzdaju u Gospoda - Ps.30,25]. 91. Pismo nas uci da strah Boziji pobudjuje dusu da cuva zapovesti, te da se dom duse gradi zapovestima. Pazimo i mi na sebe, bratijo. Bojmo se i mi Boga i izgradimo sebi domove, da bismo nasli sebi krov u zimsko vreme, u vreme kise, munje i gromova, buduci da veliku nevolju zimi ima onaj koji je bez doma.

279

92. Kako se, pak, gradi dom duse? Od culne kuce mi se u tacnosti mozemo nauciti toj stvari. Da bi se sagradila ova kuca, potrebno ju je odasvud utvrditi. Gradjevinu treba podizati sa [sve] cetiri strane. [Covek] ne moze da brine samo o jednom delu, zapostavljajuci drugi. U suprotnom, nece imati koristi, nego ce mu biti uzaludan trud i izdatak. Tako je i sa dusom. Potrebno je da covek ne zanemari ni jedan deo gradjevine, vec da je ravno i skladno podize. O tome govori ava Jovan: "Zeleo bih da covek stice pomalo od svake vrline, a ne, kao sto neki cine, da se drzi jedne vrline i da ostaje pri njoj, vrseci nju jedinu, i zanemarujuci druge". 93. On treba da je sa svih strana sazida i da je odasvud utvrdi... Prvo treba postaviti temelj, koji je vera, jer bez vere, kao sto govori apostol, nije moguce ugoditi Bogu (Jev.11,6). Zatim, na tom temelju treba srazmerno podizati gradjevinu. Ako se javi prilika da se [pokaze] poslusnost, potrebno je poloziti jedan kamen poslusnosti. U [slucaju] ogorcenja na brata, treba poloziti jedan kamen dugotrpeljivosti. Ako se javi prilika za uzdrzanje, treba postaviti jedan kamen uzdrzanja. Tako je od svake vrline koja se javi, potrebno postaviti po jedan kamen u gradjevinu. Treba je unaokolo podizati i to cas sa kamenom saosecanja, cas sa kamenom odsecanja [svoje] volje, cas sa kamenom krotosti, i slicno. Posebno se treba u svemu tome postarati oko trpljenja i odvaznosti, koji su ugaono kamenje kojima se veze gradjevina i sjedinjuje zid sa zidom, da se zidovi ne bi naginjali i odvajali jedan od drugog. U dusi u kojoj nema odvaznosti, nece biti ni trpljenja. A ako nema trpljenja, nemoguce je da se bilo u cemu uspe. Zbog toga se kaze: Trpljenjem svojim spasavajte duse svoje (Lk. 21,19). 94. Na isti nacin, onaj koji zida treba svaki kamen da stavi na glinu. Jer, bez gline ce se polomiti kamenje i kuca ce pasti. Glina predstavlja smirenje, stoga sto je od zemlje i sto je pod nogama svima. Nijedna vrlina koja nastaje bez smirenja - nije vrlina, kao sto se kaze u Otacniku: "Kao sto je nemoguce napraviti brod bez eksera, tako je nemoguce spasti se bez smirenoumlja"... Krov je ljubav. Kao sto je krov [zavrsetak] kuce, tako je i ljubav savrsenstvo vrlina. Posle toga [treba staviti] ogradu oko krova. Sta je ograda? I u zakonu je napisano: Kad gradite svoju kucu i napravite krov, nacinite i ogradu oko krova, da vasa deca ne bi pala (Pon.Zak.22,8)... [Ograda u dusevnom domu predstavlja trezvoumlje, paznju i molitvu, a deca - pomisli u dusi koju cuvaju trezvoumlje i molitva]. 95. Takodje, i gradjevinar treba da bude vest. Nevest gradjevinar ce gradjevinu malo nakriviti, zbog cega ce kuca svakako pasti. Vest je onaj koji [sve] cini za znanjem. Desava se, naime, da neko preduzme napor oko vrline, ali nema poznanja. Zbog toga on [sav napor] ponistava, ostaje bez uspeha i ne moze da ostvari delo: on stavlja kamen, pa ga [opet] skida. 96. [Ima ljudi] koji se podvizavaju iz tastine ili, smatrajuci da vrse vrlinu. I oni se podvizavaju bez razuma. Smatrajuci sebe necim [velikim] zbog podviga, oni pocinju da ponizavaju brata svog. Stoga ne samo da se pokazuju kao oni koji stavljaju jedan kamen, a skidaju dva, vec su u opasnosti da, zbog osudjivanja bliznjeg, i citav zid obore. Onaj, pak, ko se sa razumevanjem uzdrzava, ne smatra da cini vrlinu, niti zeli da ga hvale kao podviznika, vec se nada da ce kroz uzdrzanje steci celomudrenost i, posredstvom nje, doci do smirenja, kao sto govore oci: "Put do smirenja se sastoji u telesnom trudu sa razumom", i tako dalje. I prosto [receno], svaku vrlinu treba ciniti sa namerom da se usvoji i da se u njoj stekne navika. Tako se gradjevinar pokazuje kao dobar i vest, sposoban da cvrsto izgradi dom. 97. Ne zavodi se takvim mislima i ne misli da je vrlina nesto preveliko i neizvodljivo. Samo postavi pocetak, verujuci Bogu. Pokazi mu svoju nameru i staranje i videces pomoc koja ce ti se dati za njeno izvrsenje. Na primer, predstavi [sebi] dve lestvice. Jedna vodi navise na nebo, a druga se spusta u ad. Ti stojis na zemlji, izmedju dve lestvice. Nemoj da pomislis i da kazes: "Kako ja mogu da se bacim sa zemlje i da se odjednom nadjem gore na vrhu lestvice". Niti ti to mozes, niti Bog to zahteva. Ali, barem se cuvaj da se ne spustas dole: ne cini zla svome bliznjem, ne povredjuj ga, ne ogovaraj ga, ne ruzi ga, ne ponizavaj ga. Zatim pocni po malo da bratu svome cinis dobro, teseci ga recima, ili saosecajuci mu, ili mu nudeci stvar koja mu je potrebna. I tako, penjuci se jednu po jednu stepenicu, uz pomoc Boziju, ti ces doci do vrha.

280

98. Jer, ako budemo trazili, naci cemo. Ako budemo iskali od Boga, prosvetice nas. Jer, u Jevandjelju se govori: Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se (Mt.7,7). "Istite" govori da bismo prosili u molitvi, a "traziti" znaci ispitivati kako se dolazi do same vrline, sta je to sto je donosi i sta treba da cinimo da bismo je stekli. "Trazite i naci cete" znaci da tako svakodnevno ispitujemo. "Kucati" znaci izvrsavati zapovesti. Jer, ko kuca, kuca sa rukama, a ruke, pak, oznacavaju delatnost. I tako, treba ne samo da istemo, nego i da trazimo i da cinimo, starajuci se da, kao sto je rekao apostol, budemo spremni za svako dobro delo (2.Tim.Z,17)... Tako, dakle, budimo i mi spremni za svako dobro delo, imajuci svaku gotovost za ispunjenje volje Bozije sa razumom, onako kako On hoce i kako mu je ugodno. 99. A sta znaci ono sto govori apostol: Dobra i ugodna i savrsena volja Bozija (Rim.12,2)? Dobra volja Bozija je da volimo jedni druge, da saosecamo, da cinimo milostinju, i sve takvo... A sta znaci ugodna [volja Bozija]? Neko, naime, moze da cini dobro, ali na nacin koji nije ugodan Bogu. Reci cu vam kako. Desava se da neko nadje neku lepu ubogu siroticu. Ona mu se dopadne zbog svoje krasote i on je uzima i odgaja je, navodno kao siroticu. I eto, volja je Bozija i dobro je [da se pomaze siromasnima], ali nije Bogu ugodno [dobro ciniti na taj nacin]. [Bogu] je ugodno da se milostinja cini radi samog dobra, radi samog saosecanja, a ne radi neke ljudske pomisli. To je ugodno Bogu. A savrsena [volja Bozija] je da [covek] cini milostinju bez tvrdicluka, sa usrdnoscu, bez negodovanja, iz sve snage i svom voljom, da pri davanju [oseca] kao da sam prima, i pri cinjenju dobra [drugima] kao da se njemu cini dobro. To je savrsena volja Bozija. 100. Postoje dve vrste ugadjanja stomaku. [Tako] se jedan bori sa slascu: ne zeli da jede mnogo, ali zeli ukusnu [hranu]... Drugi se iskusava mnostvom hrane: ne trazi dobru hranu, niti mari za njenu slast vec, bila dobra ili losa, samo zeli da jede. On ne pravi razliku u jelu, nego samo trazi da napuni svoj stomak. [Prvo] se naziva sladokustvo, a [drugo] stomakougadjanje... Od ovog, dakle, treba da se sa svakim trezvoumljem udaljava onaj ko zeli da se ocisti od svojih grehova. Jer, [takvo besnilo nije uzrokovano] potrebama tela, nego strascu. Onaj ko mu se prepusta, upada u greh. 101. Medjutim, treba ne samo da cuvamo dijetu, vec i da se udaljavamo od svakog drugog greha. Kao sto postimo utrobom, tako treba da postimo i jezikom, udaljavajuci se od ogovaranja, od lazi, od praznoslovlja, od vredjanja, od gneva i svakog drugog greha koji nastaje preko jezika. Takodje, treba da postimo ocima, da ne gledamo sujetne [stvari], da nismo drski ocima i da ne gledamo bez stida. Osim toga, i ruke i noge treba da uklanjamo od svake zle stvari. 102. Kakav, dakle, cilj mi treba da imamo kada idemo jedni drugima? Najpre, ljubav... Drugo, da cujemo Rec Boziju. Jer, uvek se u mnostvu vise razmatra Rec [Bozija]. Cesto ono sto jedan ne zna pita drugog. Zatim, da se shvati sopstveno stanje,... [da se pozajme primeri zivota od drugih. Tako je postupao] ava Antonije koji je, obilazeci druge, gledao sta je dobro kod svakog od njih, primajuci i zadrzavajuci od jednog krotost, od drugog smirenje, od treceg bezmolvije, sakupljajuci za sebe od svega toga. 103. Jer, mozemo, kao sto vam uvek govorim, iz svake stvari, ako hocemo, [izvuci] i korist i stetu. Kazacu vam primer da shvatite da je tako. Recimo da neko stoji nocu na jednom mestu - ne kazem monah, nego bilo ko u gradu - i da pored njega prolaze tri coveka. I jedan o njemu misli da ceka neku [zenu] da bi posao na blud. Drugi misli da je lopov, a treci da je pozvao svoga prijatelja iz obliznje kuce i da ga ceka da sidje da bi nekud posli na molitvu. Eto, trojica su videli jednog istog coveka na jednom istom mestu, pa ipak nisu pomislili jednu istu misao. Naprotiv, jedan je smatrao jedno, drugi drugo, a treci, opet, trece - svako, dakle, prema svom sopstvenom stanju. Postoje tela koja imaju crnu zuc i rdjave sokove, te svaku hranu koju uzimaju pretvaraju u rdjave sokove, premda je sama hrana korisna (i uzrok tome, kao sto rekoh, nije u hrani, nego u telu koje je rdjavog sastava i koje po nuzdi svog sastava deluje i menja hranu). Tako i dusa koja ima rdjavu naviku trpi stetu od svake stvari, skodeci sebi cak i ako je sama stvar korisna... A oni koji imaju dobru naviku, slicni su onima koji imaju telo sa dobrim sokovima koje, makar se i sto stetno pojelo, hranu pretvara u dobre sokove saglasno svom sastavu... Tako i mi, ukoliko imamo dobru naviku i dobro stanje, mozemo, kao sto sam ranije rekao, svakom stvari da se okoristimo, makar sama stvar i ne bila korisna.

281

104. Cuo sam o nekom bratu koji je, kada bi dosao kod nekog od bratije i video njegovu nesredjenu i neurednu keliju, govorio u sebi: "Blazen je ovaj brat, jer je zanemario sve zemaljsko i toliko sav um uzneo gore da ni svoju keliju ne stize da dovede u red". I opet, kada bi odlazio drugome i video da je njegova kelija uredna, cista i pospremljena, on bi nanovo u sebi govorio: "Kao sto je dusa ovog brata cista, tako je i kelija njegova cista: stanju njegove duse odgovara i stanje njegove kelije". I nikada on nije rekao o nekome: "Taj je neuredan", ili "Onaj je tast", nego je po svom dobrom stanju sticao korist od svakoga. Neka bi blagi Bog i nama dao dobro stanje da bismo i mi mogli da se svime koristimo i da nikada ne mislimo o zlu bliznjeg. 105. [Pouke onima koji se uce monastvu]. Ako se nalazis u potcinjavanju, nikada nemoj verovati svome srcu, jer se ono oslepljuje starim pristrasnostima. Ni u cemu nemoj slediti za vlastitim sudom i ne resavaj se na nesto bez pitanja i znanja [staresine]. Nemoj misliti niti smatrati da si umniji i pravedniji od upravitelja svoga, niti budi istrazivac njegovih dela, niti proverilac koji se mnogo puta vara... Potcinjavajuci se [tako], sa spokojstvom ces ici bezopasno i nepogresivo putem otaca. Prinudjuj sebe u svemu i odsecaj svoju volju, i uz blagodat Hristovu kroz obicaj ces doci do navike odsecanja [svoje volje]. Ubuduce ces to ciniti bez prinudjivanja i bez zalosti, tj. kao da [sve] uvek biva po tvome. "Ne zeli da stvari budu onakve kakvima ih hoces, nego zeli ono sto biva", pa ces biti miran sa svima. Veruj da po promislu Bozijem biva i ono najbeznacajnije u [vezi] sa nama. Tako ces bez smucenja podneti ono sto nailazi. Veruj da su bescasca i grdnje lekovi koji zaceljuju gordost tvoje duse i moli se za tvoje prekorevace kao za istinske lekare. Budi uveren da onaj ko mrzi bescasca mrzi smirenje, i da onaj ko bezi od onih koji ga razdrazuju, bezi od krotosti. Ne zeli da znas o zlu bliznjega svoga, niti primaj podozrenja protiv njega. A ako se ona i seju [u nas] usled nase rdjavosti, postaraj se da ih pretvoris u dobre misli. Za sve blagodari [Bogu] i steci ces blagost i svetu ljubav. Pre svega cuvajmo savest nasu u svemu, [u odnosu] prema Bogu, prema bliznjem i prema predmetima. I pre nego sto kazemo ili ucinimo nesto, istrazujmo da li je [stvar] po volji Bozijoj. I tako, pomolivsi se recimo ili ucinimo, polozivsi nemoc nasu pred Bogom. 106. Ako hoces da u [potrebno] vreme imas [svete pomisli], svagda se poucavaj i istrajavaj u njima, i verujem Bogu da ces napredovati. Molitvu spoji sa poucavanjem... Staraj se da napredujes da bi bio u stanju da bez tuge, bez osecanja pritesnjenosti i sa trpljenjem podneses telesnu ili duhovnu nevolju. 107. Ako cujes da si ucinio stvar koju nisi ucinio, ne smucuj se uopste, niti se zesti, nego odmah nacini poklon onome koji ti je rekao i sa smirenjem mu reci: "Oprosti mi i moli se za mene", i zatim ucuti, kao sto su i oci rekli. A ako te on pita da li je ta stvar istinita ili ne, ucini poklon sa smirenjem i reci istinu o stvari koja se desila. A posto kazes, opet ucini poklon sa smirenjem, isto govoreci: "Oprosti mi i pomoli se za mene". 108. [Ako] jos ne mozes da budes u jednom istom stanju pri susretu sa bratijom, bar se postaraj da se nicim ne sablaznjavas, niti da osudjujes, niti da ogovaras, niti da pratis reci, dela ili pokrete brata koji ti nije od koristi. Pre se postaraj da se u svemu nazidjujes. 109. Znaj da se strast usiljava protiv onoga ko biva napadan ili zaloscen od neke strasne pomisli, a [narocito] ako je ostvari. On je, naime, osnazuje protiv sebe, tj. dodaje joj silu da ga vise napada i zalosti. A kod onoga ko se podvizava i suprotstavlja pomisli svojoj i cini ono sto joj je protivno, kao sto sam mnogo puta rekao, strast slabi i nema snage da ga napada i zalosti. I tako on, malo po malo, podvizavajuci se i pomagan od Boga, pobedjuje i samu strast. 110. Ava Pimen je rekao da su glavne tri [stvari]: Bojati se Gospoda, moliti se Bogu i ciniti dobro bliznjemu? Bojati se Gospoda - starac je rekao zbog toga sto strah Boziji prethodi svakoj vrlini. Jer, strah Boziji je pocetak mudrosti (Ps.110,10), i bez straha Bozijeg niko ne moze da postigne vrlinu, niti bilo sta dobro: Jer strahom Bozijim se svako uklanja od zla (Pric.Sol.16,6). Moliti se Bogu - on je rekao buduci da covek ne moze steci vrlinu, niti sta drugo dobro uciniti, kao sto sam rekao, cak i da zbog straha Bozijeg ima

282

zelju, ukoliko nema pomoci Bozije... A - ciniti dobro bliznjemu - jeste ljubav, koja je savrsenstvo vrlina. 111. Protiv neosetljivosti duse, brate, spoji cesto citanje Bozanstvenog Pisma sa citanjem umilnih reci bogonosnih otaca. [Tome dodaj] secanje na Strasni sud Boziji, na izlazak duse iz tela, i na strasne sile zajedno sa kojima je dusa cinila zlo u ovom kratkovremenom i okajanom zivotu. PREPODOBNI ISAAK SIRIN Kratko saopstenje o njemu Otadzbina svetog Isaaka bese Ninevija. O njegovim roditeljima se ne zna nista. U mladosti se, zajedno sa bratom, udaljio od sveta i svega svetskog, stupio u manastir svetog Matije i primio obraz i cin monaskog zivota. Usavrsivsi se u toj obitelji u podviznistvu i u dovoljnoj meri napredovavsi u vrlinama, on bese ranjen zeljom za bezmolvijem. Udaljivsi se na vece rastojanje od opstezica, on se nastanio u pustinjsku keliju i poceo da provodi potpuno usamljenicki zivot, ni sa kim ne opsteci i imajuci pred sobom samo Boga i sebe. Stupivsi na upravu pomenutim opstezicem, njegov brat ga je mnogo ubedjivao i molio da ostavi pustinju i da se vrati kod njih. Medjutim, on je bio toliko vezan za pustinju da se nije saglasio da je ostavi ni na najkrace vreme. Medjutim, ono sto nije ucinila molba brata, ucinilo je Bozanstveno otkrivenje. Ne poslusavsi srodnika, sveti Isaak se pokorio Ocu koji ga je odozgo prizvao da upravlja Ninevijskom Crkvom. Stoga on ostavlja pustinju i biva rukopolozen za episkopa velikog grada Ninevije. Jer, nije trebalo da se svetilnik sakriva ispod sasuda pustinje, vec da bude postavljen na svecnjak pastirstva te da daleko razliva svetle zrake svetlozarne vrline. Medjutim, ni to nije suvise dugo trajalo. Svetitelj je ostavio svoju episkopsku katedru iz sledeceg razloga. Kod njega u episkopski dvor su dosla dva coveka, zajmodavac i duznik. Jedan je trazio da mu se odmah vrati dug, a drugi je trazio da mu se da jos izvesno vreme. Medjutim, zajmodavac je odgovorio: "Ako mi on odmah ne vrati dug, predacu ga sudu". Sveti Isaak mu je primetio: "Jevandjelska zapovest ti nalaze da uopste ne trazis svoje od onoga koji ti je uzeo. Utoliko pre treba da pokazes velikodusnost prema onome koji je obecao da ce ti uskoro vratiti dug". Taj grubi covek je, pak, odgovorio: "Ostavi ti sada jevandjelsku zapovest". I vise nije hteo nista da cuje. Tada je episkop rekao u sebi: "Ako se oni ne povinuju jevandjelskim zapovestima Gospodnjim, sta bih ja jos ovde radio". Osim toga, videci koliko neophodni poslovi oko upravljanja razbijaju bezmolvije i bezmeteznost na koje je navikao u pustinji, on se resi da ostavi presto i da se vrati u voljeni pustinjski skit. Ostajuci u njemu do smrti, sveti Isaak je izvrsio neiskazive podvige u borbi sa demonima i telom, uspevsi u vrlini koju iziskuje i delatni i sagledateljni zivot. On je dostigao duhovno savrsenstvo i jos u ovom zivotu se udostojio izuzetne blagodati. U to moze lako da se uveri onaj ko uzme njegova dela. Sveti Isaak je pisao mnogo. Sve sto je pisao, pisao je iz iskustva. On je najpre na delu prosao sve ono sto je kasnije predao zapisu. Onje sopstvenom delatnoscu obucavao one koje je rukovodio. Tako je on i iz pustinje nastavio da toci i neiscrpno izliva cistu i ozivljavajucu struju kojom je obilno napajao duse bratije. Spisi svetog Isaaka su do nas dosli na sirijskom i aravijskom jeziku. Oko polovina je prevedeno na grcki jezik, a sa grckog na ruski, tj. 91 slovo. Sveti Isaak se u nebeske obitelji preselio krajem VI veka. Njegov spomen se, po mesecoslovu arhiepiskopa Sergija, slavi 28. januara.

NAPOMENE:

283

1. 2. 3. 4. 5.

Tj. kao sto kalaisanje cuva posudu od rdjanja,- Prim. prev. Tj. dobro nismo zasluzili, ali ga je Bog kao blag blagovoleo. Mi smo se svojim silama potrudili da do njega dodje, ali je na Bogu da ga ostvari. U nasim rukama je namera i trud, a ne uspeh dela,- Prim. prev. Tj. kao krajnji uzrok svake stvari videti promisao Boziji,- Prim. prev. Na kome on jos ipak ima neku utehu u svome stradanju,- Prim. prev. tj. unutar gradskih zidina, koje oznacavaju sigurnost od neprijatelja,- Prim. prev.

DOBROTOLjUBLjE

PREPODOBNI ISAAK SIRIN

Kratko saopstenje o njemu Otadzbina svetog Isaaka bese Ninevija. O njegovim roditeljima se ne zna nista. U mladosti se, zajedno sa bratom, udaljio od sveta i svega svetskog, stupio u manastir svetog Matije i primio obraz i cin monaskog zivota. Usavrsivsi se u toj obitelji u podviznistvu i u dovoljnoj meri napredovavsi u vrlinama, on bese ranjen zeljom za bezmolvijem. Udaljivsi se na vece rastojanje od opstezica, on se nastanio u pustinjsku keliju i poceo da provodi potpuno usamljenicki zivot, ni sa kim ne opsteci i imajuci pred sobom samo Boga i sebe. Stupivsi na upravu pomenutim opstezicem, njegov brat ga je mnogo ubedjivao i molio da ostavi pustinju i da se vrati kod njih. Medjutim, on je bio toliko vezan za pustinju da se nije saglasio da je ostavi ni na najkrace vreme. Medjutim, ono sto nije ucinila molba brata, ucinilo je Bozanstveno otkrivenje. Ne poslusavsi srodnika, sveti Isaak se pokorio Ocu koji ga je odozgo prizvao da upravlja Ninevijskom Crkvom. Stoga on ostavlja pustinju i biva rukopolozen za episkopa velikog grada Ninevije. Jer, nije trebalo da se svetilnik sakriva ispod sasuda pustinje, vec da bude postavljen na svecnjak pastirstva te da daleko razliva svetle zrake svetlozarne vrline. Medjutim, ni to nije suvise dugo trajalo. Svetitelj je ostavio svoju episkopsku katedru iz sledeceg razloga. Kod njega u episkopski dvor su dosla dva coveka, zajmodavac i duznik. Jedan je trazio da mu se odmah vrati dug, a drugi je trazio da mu se da jos izvesno vreme. Medjutim, zajmodavac je odgovorio: "Ako mi on odmah ne vrati dug, predacu ga sudu". Sveti Isaak mu je primetio: "Jevandjelska zapovest ti nalaze da uopste ne trazis svoje od onoga koji ti je uzeo. Utoliko pre treba da pokazes velikodusnost prema onome koji je obecao da ce ti uskoro vratiti dug". Taj grubi covek je, pak, odgovorio: "Ostavi ti sada jevandjelsku zapovest". I vise nije hteo nista da cuje. Tada je episkop rekao u sebi: "Ako se oni ne povinuju jevandjelskim zapovestima Gospodnjim, sta bih ja jos ovde radio". Osim toga, videci koliko neophodni poslovi oko upravljanja razbijaju bezmolvije i bezmeteznost na koje je navikao u pustinji, on se resi da ostavi presto i da se vrati u voljeni pustinjski skit. Ostajuci u njemu do smrti, sveti Isaak je izvrsio neiskazive podvige u borbi sa demonima i telom, uspevsi u vrlini koju iziskuje i delatni i sagledateljni zivot. On je dostigao duhovno savrsenstvo i jos u ovom zivotu se udostojio izuzetne blagodati. U to moze lako da se uveri onaj ko uzme njegova dela. Sveti Isaak je pisao mnogo. Sve sto je pisao, pisao je iz iskustva. On je najpre na delu prosao sve ono sto je kasnije predao zapisu. Onje sopstvenom delatnoscu obucavao one koje je rukovodio. Tako je on i iz pustinje nastavio da toci i neiscrpno izliva cistu i ozivljavajucu struju kojom je obilno napajao duse bratije.

284

Spisi svetog Isaaka su do nas dosli na sirijskom i aravijskom jeziku. Oko polovina je prevedeno na grcki jezik, a sa grckog na ruski, tj. 91 slovo. Sveti Isaak se u nebeske obitelji preselio krajem VI veka. Njegov spomen se, po mesecoslovu arhiepiskopa Sergija, slavi 28. januara.

DOBROTOLjUBLjE PREPODOBNI ISAAK SIRIN

PODVIZNICKE POUKE

1. Strah Boziji je pocetak vrlina. On je porod vere i seje se u srce kada se um odvoji od svetske rasejanosti. Tada on misli koje kruze i lutaju sabira na razmisljanje o buducem vaspostavljanju. 2. Da bi se polozila osnova vrlina, najbolje je da se covek drzi po strani od zitejskih dela i da prebiva u zakonu koji osvetljuje prave i svete staze, kao sto je Duh Sveti ukazao preko Psalmopojca(Ps.22,3; 118,35). 3. Pocetak puta zivota se sastoji u svagdasnjem poucavanju uma u Recima Bozijim i u provodjenju zivota u siromastvu. Napajanje jednim potpomaze usavrsavanje u drugom. Ako se napajas izucavanjem Reci Bozijih imaces pomoc u napredovanju u siromastvu, a usavrsavanje u negramzljivosti ce ti obezbedjivati vise vremena da napredujes u izucavanju Reci Bozijih. Napredak, pak, i u jednom i u drugom ubrzo ce dovesti do podizanja celog zdanja vrlina. 4. Bez udaljavanja od sveta niko ne moze da se priblizi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, vec odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom. 5. Za coveka u kome se umnozi blagodat, strah od smrti na putu ka zeljenoj pravednosti postaje nistavan. On u svojoj dusi nalazi mnoge razloge po kojima je, radi straha Bozijeg, gotov da trpi nevolje kao nesto sto mu pripada. Tada sve sto je neprijatno telu i sto moze da mu pricini stradanje u njegovim ocima izgleda nistavno u poredjenju sa onim cemu se on nada u buducnosti. Ukoliko se, pak, u coveku umanji blagodat, desava se suprotno recenome. Tada kod njega poznanje na osnovu istrazivanja (koje se oslanja samo na opipljivo) postaje jace od vere. On vec nema nadu u Boga pri svakom delu i promisao Boziji o coveku pocinje da shvata drugacije. Takav covek se postojano podvrgava strahovima zbog zamki onih koji svojim strelama streljaju u mraku(Ps.10,2). 6. Sumnja srca u dusu unosi bolest, a vera cini da je proizvoljenje jako i pri odsecanju udova. Sto te vise savladjuje ljubav prema telu, to si manje smeo i neustrasiv u mnogim borbama koje okruzuju ono sto ti je milo. 7. Celomudren nije onaj u kome za vreme borbe, truda i podviga nestaju sramne pomisli, vec onaj ko istinitoscu svog srca ucelomudruje gledanje svoga uma, ne dozvoljavajuci mu da se pruza ka neprilicnim pomislima. I dok casnost njegove savesti pogledom ociju svedoci o njegovoj vrednosti (zakonu cistote), stid kao zavesa visi u skrivenoj odaji pomisli, a njegova neporocnost se, kao celomudrena devica, verom cuva za Hrista. 8. Za odbijanje raspolozenja duse ka nepristojnosti nista nije tako mocno kao pogruzavanje u ljubav prema izucavanju Bozanstvenog Pisma i dostizanje dubine njegovih misli. Kada se pomisli pogruzavaju u sladost shvatanja mudrosti koja je sakrivena u recima covek iza sebe ostavlja svet i zaboravlja sve sto je u njemu, po meri prosvecenja koje izvlaci iz njih. Cak i kad pliva samo po povrsini mora Bozanstvenih Pisama i ne moze da pronikne u samu dubinu misli Pisma, umu je dovoljno sto je zauzet

285

teznjom da ih razume. On i tada jednom pomislju o cudesnom krepko vezuje svoje pomisli i sprecava ih da streme ka vestastvenom i plotskom. 9. U svemu sto susretnes u Pismu trudi se da dodjes do cilja reci kako bi proniknuo u dubinu misli svetih i sa vecom tacnoscu ih razumeo. Oni koje Bozanstvena blagodat na putu zivota vodi ka prosvecenju svagda osecaju kao da neka umna luca prolazi po stihovima napisanog i cini da um razlikuje gola slova od onoga sto je dusevnom poznanju receno sa velikom mislju. 10. Srce coveka koji mnogoznacne stihove cita bez udubljivanja ostaje siromasno (tj. ne oseca nista). U njemu gasne sveta sila koja pri divnom razumevanju dusi pruza najsladji ukus. 11. Svaka stvar obicno stremi ka sebi srodnome. Dusa koja u sebi ima udeo duha plameno vuce ka sebi sadrzinu izreke koja u sebi poseduje skrivenu duhovnu silu. Medjutim, ne pobudjuje svakog coveka na divljenje ono sto je receno duhovno i sto u sebi ima skrivenu veliku duhovnu silu. Rec o vrlini zahteva srce koje nije zauzeto zemljom. U coveku ciji je um obremenjen brigom o prolaznom vrlina ne moze da probudi pomisao [tj. zelju] da je zavoli i pozeli da je stekne. 12. Odvajanje od vestastva prethodi sjedinjenju sa Bogom, premda cesto, po domostroju blagodati, kod pojedinih biva da poslednje prethodi prvome. Poredak koji prilici domostroju je drugaciji od poretka koji je opsti svim ljudima. Ti se drzi opsteg poretka. Ukoliko u tebi prethodi blagodat, neka je, a ako ne prethodi, ti putem svih ljudi ushodi na visinu duhovnog stuba. 13. Nenasitost duse u sticanju vrlina preokrece u svoju korist deo vidljivih (culnih) zelja tela koje je povezano sa njom. Svaku stvar ukrasava mera. Bez mere postaje stetno i ono sto se smatra prekrasnim. 14. Da li hoces da sa svojim umom budes u opstenju sa Bogom? Posluzi milostinji! Ka duhovnoj ljubavi, koja zapecacuje nevidljivi obraz (Boga u coveku), nema drugog puta osim da se pre svega postane stedar slicno Ocu nasem nebeskom, kao sto je rekao Gospod (Lk.6,36). 15. Vodom koju crta na zidu umetnik ne moze utoliti svoju zedj. Isto je i sa recju koja nije opravdana delatnoscu. Onaj koji onome koji ga slusa govori o vrlini koju je ostvario na delu, cini isto sto i onaj koji drugome daje novac koji je dobio svojim trudom. Onaj ko iz sopstvenog imanja seje ucenje u sluh onih koji ga prate sa smeloscu otvara svoja usta i svojoj duhovnoj deci govori kao prestareli Jakov celomudrenom Josifu: I ja ti dajem jedan deo vise nego braci tvojoj, koji uzeh od Amoreja macem mojim i lukom mojim (Post.48,22). 16. Neko je prekrasno rekao da strah od smrti zalosti coveka koga osudjuje savest. Onaj, pak, ko u sebi ima dobro svedocanstvo [savest], smrt zeli podjednako kao i zivot. 17. Ono sto se duboko spojilo sa tvojom dusom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku. Veruj da ce ono sa tobom poci i u buduci vek. I ako je to nesto dobro - veseli se i blagodari Boga u umu svome, a ako je nesto rdjavo - zalosti se i uzdisi, starajuci se da ga se oslobodis jos dok si u telu. 18. Drzi uvek u umu svom najteze nevolje nevoljnika i zlopacenika kako bi sam uznosio duznu zahvalnost za male i nistavne skorbi koje ti se desavaju i kako bi bio u stanju da ih podnosis sa radoscu. 19. U vreme svog ohladjenja i lenjosti u svom srcu predstavljaj ranije vreme u kome si bio marljiv, u kome si se starao o svemu, cak o sitnicama, u kome si pokazao podvig, u kome si se sa revnoscu protivio svima koji su hteli da postave prepreku tom hodjenju. Takvim secanjem tvoja dusa ce se ponovo probuditi kao iz dubokog sna, te ce se ponovo obuci u plamen revnosti. Ona kao da ustaje iz mrtvih, vatrenim suprotstavljanjem djavolu i grehu vracajuci se u svoj raniji poredak. 20. Krsna delatnost je dvojaka: jedna se sastoji u trpljenju telesnih nevolja (telesnih lisavanja neizbeznih u borbi sa strastima - i naziva se delanjem), a druga se ispoljava u tananoj delatnosti uma, u Bozanstvenom razmisljanju i u prebivanju u molitvi (i naziva se sagledavanjem). Prva cisti strasni deo duse, a druga prosvecuje umni deo duse. Svakog coveka koji, pre nego sto se savrseno obucio prvoj delatnosti prelazi na

286

drugu, privucen njenom sladoscu, da ne kazem - svojom lenjoscu, postize gnev zbog toga sto najpre nije umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), tj. sto se bez iscelenja nemoci pomisli trpeljivim upraznjavanjem u delanju krsnog zlopacenja drznuo da u umu svom masta o slavi krsta. To je znacenje drevne izreke svetih da ce um koji ushte da se popne na krst pre nego sto mu cula, iscelivsi se, dodju do bezmeteznosti, postici gnev Boziji. Onaj ciji je um oskrnavljen sramnim pomislima i koji je brz na mastarske pomisli biva zaustavljen [na svom putu]. On svoj um nije najpre ocistio nevoljama, niti je pokorio telesne zelje, vec se pouzdao na ono sto je culo njegovo uvo i sto je napisano mastilom. On se ustremio napred po putu koji je ispunjen mrakom, premda je slep ocima. 21. Predstavi sebi da je vrlina telo, sagledavanje - dusa, a jedno i drugo - savrseni covek, koji je duhom sastavljen iz dva dela, iz culnog i razumnog. I kao sto je nemoguce da dusa dodje u stanje da projavi svoje postojanje bez potpune obrazovanosti tela sa njegovim udovima, tako je nemoguce da dodje do sagledavanja bez vrsenja dela vrlina. 22. Slusajuci da treba da se udaljimo od sveta i da ostavimo svet, da se ocistimo od svega sto postoji u svetu, ti treba od pocetka da shvatis i spoznas sto znaci sama rec svet i iz kakvih razlicitih [znacenja] se ona sastoji. Tada ces biti u stanju da shvatis koliko je tvoja dusa daleko od sveta i sta je u njoj jos vezano za svet. Svet je opste ime koje obuhvata ono sto zovemo strastima. Kada hocemo da imenujemo sve strasti zajedno, mi koristimo rec svet, a kada hocemo da ih razlikujemo po vrstama, mi ih nazivamo strastima. 23. Kada budes saznao sta je svet doznaces i to cime si vezan sa njim i cime si se odvojio od njega. I reci cu krace: svet je telesni zivot i mudrovanje ploti. Samim tim sto je covek odvojio sebe od toga poznaje se da je izasao iz sveta. 24. Strah za telo kod ljudi ponekad biva tako silan da cesto ostaju nesposobni da izvrse bilo sta slavno i uzviseno. Medjutim, kad mu se priblizi strah za dusu, on iscezava kao vosak pred ognjem koji ga prozdire. 25. Dusa je po prirodi bestrasna. Strasti su nesto pridodato. Za njih je kriva sama dusa. Ako je nekada bila svetla i cista zbog primanja Bozanstvene svetlosti, i ako postaje isto takva po povratku u prvobitno stanje, priroda duse odstupa od svog stanja cim stupi u strasno kretanje, kao sto tvrde vaspitanici Crkve. 26. Prirodno stanje duse jeste poznanje Bozije tvorevine - i culne i mislene. Njeno natprirodno stanje jeste kretanje (ili dejstvo ili stanje) sagledavanja nadsustastvenog Bozanstva. Njeno protivprirodno stanje jeste kretanje (ili nastrojenje i zivot) koji je svojstven strasnim ljudima, koji sluze strastima. Prema tome, ocigledno je da dusevne strasti nisu prirodne. 27. Ako nisi dosao do toga da tajne ljudske spoznajes po duhu, mozes ih poznati po recima, nacinu zivota i raspolozenju svakoga. Onaj ko je cist u dusi i neporocan po nacinu zivota svagda sa celomudrenoscu izgovara reci Duha i saobrazno sa merom svog razumevanja rasudjuje o Bozanstvenom i o tome sto je u njemu samom. Onaj, pak, cije je srce ispunjeno strastima, i jezik svoj pokrece sa njima. Cak i da pocne da govori o duhovnom, on ce rasudjivati pod uticajem strasti. Mudri takvog coveka primecuje pri prvom susretu i cisti oseca njegov smrad. 28. Dela monaha su: sloboda od telesnog, telesni trud sa molitvom i neprestano srdacno secanje na Boga. 29. Jedno delo je molitva, a drugo - sagledavanje u molitvi, premda molitva i sagledavanje jedno u drugom imaju svoj pocetak. Molitva je sejanje, a sagledavanje je zetva pri kojoj zetelac stupa u izumljenje neizrecivim vidjenjem. On se divi tome kako je iz malih i golih zrna pred njim izraslo tako divno klasje. 30. Spasitelj je sa postom zapoceo delo naseg spasenja. Na isti nacin i svi koji idu tragom Spasitelja na toj osnovi polazu pocetak svog podviga, buduci da je post oruzje koje je Bog pripremio. I ko nece biti prekoren ako ga zapostavi? Kad je postio sam Zakonodavac, zar nece postiti oni koji su obavezni da izvrsavaju zakon? Stoga do posta ljudski rod nije znao za pobedu i djavo nikada nije iskusio poraz od nase prirode. Od tog, pak, oruzja on je potpuno iznemogao. Nas Gospod je bio vodja i prvenac te pobede da bi

287

na glavu nase prirode polozio prvi pobedni venac. Cim na nekom od ljudi vidi to oruzje, djavola, tj. protivnika i mucitelja odmah spopada strah zbog secanja na poraz koji je u pustinji pretrpeo od Spasitelja. Njegova sila se odmah rasplinjava, i pogled na oruzje koje nam je dao nas Podvigonacelnik ga spaljuje. Onaj ko je obucen u oruzje posta u svako vreme gori revnoscu. Um onoga ko u njemu prebiva ostaje nepokolebiv i pokazuje spremnost da susretne i odbije sve ljute strasti. 31. Dela i napori tada dusi pruzaju bestrasce, umrtvljujuci udove... koji su na zemlji. Oni daju spokojstvo pomislima ukoliko se latimo bezmolvija, ukoliko se u dusi prekrati smucenje koje nastaje od utisaka spoljasnjih cula. Bez toga uspeh se nece steci. Jer, da li ce se osusiti koren drveta koje se svakodnevno zaliva? Nestaje li kada vode u sudu koji se svakodnevno dopunjuje? Kada covek stupi u bezmolvije, dusa lako raspoznaje strasti. Tada ih unutrasnji covek, probudivsi se na duhovno delo, savladjuje i svoju dusu iz dana u dan uzvodi ka cistoti. 32. Kada se moze reci da je neko dostigao cistotu? Zaista je cist srcem onaj koji sve ljude vidi dobrima i kome niko ne izgleda necist i oskrnavljen. 33. Sta podviznik koji prebiva u bezmolviju u svojoj keliji treba da radi? Zar marljivi covek koji se drzi trezvoumlja u dusi ima potrebu da pita kako da se ponasa kada je usamljen? Kakvo bi drugo zanimanje monah u keliji imao osim placa? I koje je zanimanje bolje od toga? Samo njegovo prebivanje i usamljenost, koja je slicna boravku u grobu, daleko od ljudske radosti, treba da ga uci da je njegova delatnost plac. I svi sveti su se sa placem preselili iz ovog zivota. Molimo Gospoda da nam daruje plac. Jer, ako steknemo tu blagodat, koja je bolja i prevashodnija od ostalih darova, mi cemo, njenom pomocu, dostici cistotu. Ukoliko je, pak, dostignemo, ona se od nas nece odvojiti do samog naseg ishoda iz ovog zivota. 34. Blazeni cisti srcem stoga sto nema vremena u kome se oni ne bi nasladjivali sladoscu suza, u kojoj oni uvek vide Gospoda. Jos dok su im suze u ocima oni se, na visini svoje molitve, udostojavaju vidjenja Njegovih otkrivenja. Kod njih nema molitve bez suza. To i znaci ono sto je Gospod rekao: Blazeni koji placu jer ce se utesiti (Mt.5,4). Monaha koji se uz pomoc suza udostoji da predje oblast strasti i da stupi na ravninu dusevne cistote susrece uteha koju Gospod daje onima koji placu radi njihove cistote. Prolivanje suza i plakanje jeste dar bestrasnih. I ukoliko suze onoga koji povremeno place i tuguje vode ne samo ka bestrascu, nego i savrseno ciste i oslobadjaju njegov um od secanja na strasti, sta da se kaze o onima koji se sa znanjem dan i noc upraznjavaju u njima? 35. Neko od svetih je rekao da telo koje se boji iskusenja, koje izbegava krajnosti i koje [se boji] da se ne lisi zivota postaje prijatelj greha. Stoga ga Duh Sveti pobudjuje da umre (savetuje podvizniku da se ne boji smrti). On zna da on nece pobediti greh ukoliko ne umre. Onaj ko hoce da se u njega useli Gospod svoje telo prinudjava da mu sluzi. On se trudi oko zapovesti Duha koje je opisao apostol i svoju dusu cuva od plotskih dela koja navodi apostol (Gal.5,19). Telo, pak, koje ima udela u grehu nalazi pokoj u plotskim delima. Duh Boziji se, medjutim, ne uspokojava u njegovim plodovima. Kada telo iznemogne od posta i smirenja, dusa se ukrepljuje molitvom. 36. Posle mnogog ugnjetavanja skorbima bezmolvija, posle trpljenja lisavanja i nedostataka i po priblizavanju koncini zivota, telo te obicno moli i govori: "Daj mi malo slobode da pozivim kako prilici. Sada ja hodim pravo buduci da sam ispitano svakim zlopacenjima". I cim ga ti zbog saosecanja izbavis od nevolja i uspokojis, pruzivsi mu predah, pocece da ti, malo po malo, nasaptava sa laskanjem (a njegova laskanja su vrlo snazna) da "i blizu sveta mozemo da zivimo dobro, po istim pravilima po kojim se sada upravljamo. Jer, mi smo ispitani u mnogom. Iskusi me unekoliko, pa cemo se vratiti ukoliko ne budem onakvo kakvim me zelis. Pustinja nam nece pobeci". Ti mu, pak, nemoj verovati makar te i silno umoljavalo i davalo mnoga obecanja. Jer, ono nece ispuniti ono sto obecava. Ukoliko pristanes na njegovu molbu, bacice te u velike padove od kojih neces biti u stanju da ustanes i da se izbavis. 37. Kada od iskusenja dodjes do uninija i kad ih se presitis, kazi sam sebi: "Ponovo si pozeleo necisti i sramni zivot". I ako ti telo kaze: "Veliki je greh ubiti sam sebe", ti mu odgovori: "Ubijam sam sebe stoga sto ne mogu da zivim cisto. Umrecu ovde da ne bih

288

video istinsku smrt svoje duse - smrt za Boga. Bolje mi je da ovde umrem radi neporocnosti i da ne zivim rdjavo u svetu. Ja sam namerno izabrao tu smrt radi grehova svojih. Sam sebe umrtvljujem stoga sto sam zgresio Gospodu. Vise necu da ga razgnevljujem. I zasto bih ziveo daleko od Boga? Trpecu ova zlopacenja da ne bih bio odvojen od nebeske nade. Sta ce Bogu moj zivot u ovom svetu ukoliko zivim rdjavo i prognevljujem ga". 38. Za monaha je stetno da vidi svet i svetsko. Kakve se samo promene desavaju u umu onoga koji, posle dugovremenog bezmolstvovanja, iznenada ponovo upadne u vodenicu sveta, te vidi i slusa ono na sta nije navikao! Neka nas ne varaju oni koji tvrde da necemo imati nikakve stete od onoga sto vidimo i cujemo, da smo u svojim mislima jednaki i u usamljenosti i u svetu, da se nasa skromnost ne uznemiruje ni u keliji ni van nje, da se ona ne menja na lose, te da mi ne osecamo uznemirenje od strasti pri susretu sa licima i stvarima. To mogu da tvrde samo oni koji su krepki duhom i koji ne osecaju kad primaju rane. Mi, pak, nismo doslo do takvog zdravlja. Mi jos imamo smrdljive rane koje odmah radjaju crve ukoliko ih i jedan dan ostavimo bez brige, ukoliko ostanu nepovezane, bez zavoja i previjanja. 39. Dusa koja se jednom sa verom predala Bogu i koja je na osnovu mnogostrukog iskustva poznala Njegovu pomoc vise ne brine o sebi, vec se opasuje divljenjem i cutanjem, nemajuci mogucnosti da se ponovo vrati nacinima svog poznanja. Ona ih vise ne upotrebljava na delu kako se ne bi lisila promisljanja koje je tajanstveno neuspavljivo nadzire, koje se stara o njoj i neprestano pazi na nju. Ona bi ga se tada lisila, buduci da bi se pokazalo da samouvereno masta o tome da moze sama o sebi da promislja, oslanjajuci se na silu svog poznanja. 40. Oni u kojima zasija svetlost vere vise ne dolaze do bestidnosti kojom bi iznova od Boga u molitvama iskali: "Daj nam to", ili: "Uzmi to od nas". Oni se uopste ne brinu o sebi samima, buduci da duhovnim ocima vere svakog casa vide ocinski promisao kojim ih osenjuje istinski Otac koji svojom bezmerno velikom ljubavlju prevazilazi svaku ocinsku ljubav, koji moze vise od svih i koji ima silu da nam pomaze i preko onoga sto istemo, pomisljamo i sebi predstavljamo. 41. Onaj ko se udostojio da okusi sladost vere, pa se opet vraca ka dusevnom poznanju, lici na onoga ko je nasao mnogoceni biser pa ga menja za bakarni novcic. On lici i na onoga koji ostavlja samovlasnu slobodu i vraca se u stanje siromastva koje je ispunjeno strahom i ropstvom. 42. Postoje tri mislena sredstva po kojima poznanje uzlazi i nishodi. Ta sredstva su: telo, dusa i duh. Poznanje je Boziji dar prirodi razumnih tvari. On je dat jos pri samom sazdanju, i po svojoj prirodi je prost i nedeljiv, slicno suncevoj svetlosti. Medjutim, saglasno sa svojim delanjem, on poprima izmene i deljenja. Cuj kakav je poredak tog delanja. 43. Prvi stepen poznanja. Kada ide za plotskom zeljom poznanje sazima u jedno sledece stvari: bogatstvo, tastinu, ukrasavanje, telesni pokoj, staranje o knjizevnoj mudrosti koja je pogodna za upravljanje u ovom svetu i koja toci iskustvo u umetnostima, naukama i ostalom u cemu se telo ovencava u ovom vidljivom svetu. Po tim odlikama poznanje postaje suprotno veri. Ono, naime, iskljucuje svako Bozanstveno staranje, te usled prevladavanja tela u um unosi svaku nerazumnu nemoc, pri cemu je sva njegova briga posvecena samo o ovom svetu. Evo kako ono shvata samo sebe: ono je navodno mislena sila koja tajno upravlja covekom, neko bozanstveno staranje koje pazi na njega i koje se savrseno o njemu brine. Stoga ono upravljanje svetom ne pripisuje promislu Bozijem. Naprotiv, svako dobro u coveku, njegovo spasavanje od svega stetnog, njegovo cuvanje od teskoca i od mnogih protivnosti koje tajno i ocigledno prate nasu prirodu njemu izgledaju kao posledica njegovog staranja i sopstvenih preduzetnistva. Takav je pojam mastarskog poznanja o samom sebi. Ono masta da sve biva po njegovom promisljanju. U tome se ono slaze sa onima koji tvrde da ne postoji upravljanje svetom. Uostalom, ono ne moze da prodje bez neprestanog staranja i bez straha za telo, usled cega njime ovladava malodusnost, zalost, ocajanje, strah od demona, bojazan od ljudi, strepnja od razbojnika, bojazan od glasina o smrtnim

289

slucajevima, briga u bolestima, brizljivost u oskudici i nedostatku potrebnog, strah od smrti, strah od stradanja i zlih zveri, i sve ostalo slicno tome. To poznanje cini slicnim moru koje danonocno na moreplovce podize i navaljuje valove. Buduci da ne ume da staranje o sebi sa verom i nadom prepusti Bogu, to poznanje se neprestano bavi dovijanjem i izmisljanjem sredstava u vezi sa svime sto se tice njega samog. Kada se njegovi pronalasci u nekom slucaju pokazu nedejstveni, ono u tome ne vidi tajanstveni promisao, vec se prepire sa ljudima koji ga ometaju i protive mu se. U tom smislu je u tom poznanju nasadjeno drvo poznanja dobra i zla koje iskorenjuje ljubav. U njemu bujaju nadmenost i gordost. Ono se nadima, premda hodi u tami. Ono svoje dostojanstvo vrednuje kroz poredjenje sa onim sto je na zemlji, ne znajuci da postoji nesto bolje od toga. 44. Drugi stepen poznanja. Ostavivsi prvi stepen i zauzevsi se dusevnim pomislima i zeljama, covek u svetlosti prirode duse obavlja sledeca prevashodna dela: post, molitvu, milostinju, citanje Bozanstvenih Pisama, vrlinski zivot, borbu sa strastima i ostalo. Sva dobra dela, sve prekrasne odlike koje se primecuju u dusi i divne nacine koji se upotrebljavaju za sluzenje u dvoru Hristovom na drugom stepenu poznanja savrsava Duh Sveti. I On srcu ukazuje na stazu koja vodi veri. U njemu On sabira zalihu za istinski vek. Medjutim, i ovde je poznanje jos uvek telesno i slozeno. U njemu se jedino nalazi put koji nas vodi ka veri. Postoji, pak, jos visi stepen poznanja. Onaj koji bude napredovao naci ce mogucnost da se, uz Hristovu pomoc, uzdigne i do njega, ukoliko kao osnovu svog delanja postavi bezmolvno udaljavanje od ljudi, citanje Pisama, molitvu i ostala dobra dela koja se odnose na drugo poznanje. Njime se vrsi sve prekrasno i ono se imenuje poznanjem dela. Jer, culnim delima, posredstvom telesnih cula, ono vrsi svoje delo na visem stepenu. 45. Treci stepen poznanja - stepen savrsenstva. Pocuj sada kako se covek usavrsava, kako stice duhovno, i kako se u zivotu upodobljuje nevidljivim silama koje svoje sluzenje ne vrse culnim delima, vec staranjem uma. Kada se poznanje uznese nad zemaljskim i nad brigama o zemaljskim delima, kada pocne da ispituje svoje pomisli o onome sto je skriveno od ociju, kada se prostre gore i podje za verom u staranju o buducem veku, o onome sto nam je obecano i o skrivenim tajnama, sama vera ga guta i preobraca i ponovo radja, tako da u celosti postaje duhovno. Tada ono moze da se uznese na krilima u oblast besplotnih, da se dotice dubina nedodirljivog mora, da u umu predstavlja Bozanstvena i divna dejstva upravljanja prirodom mislenih i culnih bica, da ispituje duhovne tajne koje se shvataju prostim i tananim umom. Tada se unutrasnja cula bude za duhovno delanje po poretku koji ce vaziti u onom besmrtnom i netruleznom zivotu, buduci da je jos u ovdasnjem, kao u tajni, primilo misleno vaskrsenje kao istinsko svedocanstvo o sveopstem vaskrsenju. 46. Eto tri nacina poznanja. Od vremena u kome covek pocinje da razlikuje zlo od dobra pa dok ne izadje iz ovog sveta, poznanje njegove duse prebiva u te tri mere. I punotu svake nepravde i necastivosti, i punotu pravde, i kosnuce svih dubina tajni duha proizvodi jedno poznanje u tri navedene mere. U njemu se sastoji svaki pokret uma, bilo da ushodi ili nishodi, bilo da je u dobru ili u zlu, ili u srednjem izmedju dobra i zla. Te mere se kod otaca nazivaju: prirodnom, protivprirodnom i natprirodnom. To su tri smera po kojima ushodi i nishodi secanje razumne duse kada, kao sto je receno, ili po prirodi cini pravdu, ili se iznad prirode ushicuje sagledavanjem Boga, ili nishodi da pase svinje kao onaj ko je rasuo bogatstvo svoje razboritosti, sluzeci mnostvu demona. 47. Prvi stepen poznanja hladi dusu za dela hodjenja po Bogu. Drugi zagreva dusu za brzo hodjenje ka onome sto je po veri. Treci, pak, jeste pokoj od dela u jednom upraznjavanju uma koji se nasladjuje tajnama buduceg. Medjutim, nasa priroda ne moze da se savrseno uzdigne iznad stanja umrtvljenosti i tezine tela. Stoga dok zivi u telu, covek ostaje u prelaznom stanju izmedju jednog i drugog. Dusa cas kao ubogi siromah pocinje da vrsi sluzenje na drugom, srednjem stepenu vrline, cas se, slicno onima koji su primili duh usinovljenja, u tajni slobode nasladjuje duhovnom blagodacu po daru Darodavca. Zatim se ona opet vraca ka smirenju dela koja vrsi uz pomoc tela. Jer, u nesavrsenom veku nema savrsene slobode.

290

48. Delo poznanja na drugom stepenu se sastoji u delanju i dugotrajnom upraznjavanju. Njegovo delo na trecem stepenu jeste delanje vere koje se ne sprovodi delima, vec duhovnim predstavama uma i cistim dusevnim delanjem. Ono je iznad cula. Pod verom ja ne podrazumevam [sadrzaj uma] kojim on rasudjuje o razlikama u mnogopostovanim Bozanstvenim ipostasima i o divnom domostroju Ovaplocenja u kome je primljena nasa priroda (iako je i ona krajnje visoka), vec svetlost blagodati u dusi koja umnim svedocanstvom potkrepljuje srce kako se ne bi pokolebalo u nesumnjivosti nade koja je daleka od svake sumnje. Ta vera se ne projavljuje kroz sluh, nego preko duhovnih ociju koje vide tajne skrivene u dusi, te nevidljivo Bozanstveno bogatstvo koje je sakriveno od ociju sinova ploti. Ono se otkriva onima koji se hrane sa Hristove trpeze, poucavajuci se u zakonu Njegovom, kao sto je rekao Gospod: Ako zapovesti moje vrsite, poslacu vam Duha Utesitelja, Duha Istine koga svet ne moze primiti... On ce vas nauciti svemu (Jn.14,17; 26). 49. Evo jos jednog razlikovanja poznanja. Poznanje koje se zanima vidljivim i koje culima prima ono sto se predaje vidljivim naziva se prirodno poznanje. Poznanje koje se zanima mislenom silom i prirodom besplotnih bica naziva se duhovno poznanje, buduci da osecanja prima duhom a ne culima. I zbog uzroka ta dva rodjenja (tj. opazanja vidljivih i duhovnih stvari) oba poznanja u dusu dolaze spolja. Poznanje, pak, koje daje Bozanstvena sila naziva se natprirodnim. Ono je nespoznatljivo i zapravo - iznad spoznanja. Sagledavanje ovog poznanja dusa ne prima od vestastva koje je izvan nje (kao kod prva dva poznanja), vec u samoj sebi nevestastveno, kao dar. Ono se skoro i izvan ocekivanja obnaruzava i otkriva u samoj unutrasnjosti. Po reci Hristovoj, Carstvo Bozije unutra je u vama (Lk.17,21). Ono nema potrebu za praobrazima, niti dolazi sa zadrzavanjem. Ono se unutar obraza, zapecaceno u skrivenom umu, otkriva samo sobom, bez ikakvog primisljanja. Prvo poznanje je posledica neprestanog zanimanja i marljivosti u obucavanju. Drugo je posledica dobrog zivota i razumne vere, a trece je dato kao nasledje veri kojom se ukida poznanje i prekidaju dela. 50. Nemoj sumnjati u silu molitava naseg bogosluzenja iako za vreme molitve ili svakocasovnog citanja ne sledi snazno uzbudjenje i neprestana skrusenost. 51. Rec koja je izrecena na osnovu iskustva obavezno prihvataj, cak i ako onaj koji je izrekao nije knjizevan covek. Jer, ni carske riznice, premda i vece od svih na zemlji, ne odbijaju novcic uzet od siromaha. Osim toga, velike reke se navodnjavaju iz malih potoka. 52. Secanje na dobro ili na zlo kao prstom ukazuje ili na sramotu nasih pomisli, ili na visinu naseg zivota. I svako po svome rodu u nama ukrepljuje ili desne ili leve pomisli i pokrete. Mi se njima zanimamo u skrivenosti naseg uma. U tom mislenom bavljenju se izobrazava udeo naseg zivota i mi u njemu mozemo da vidimo sami sebe. 53. Postoji ljubav koja je slicna malom svetilniku na ulje, koji se gasi kada se ono potrosi, ili potoku posle kise, cije tecenje se prekida sa oskudevanjem vode od kise. Medjutim, postoji i ljubav slicna izvoru koji izbija iz zemlje i koji nikada ne oskudeva. Prva ljubav je ljudska, a druga Bozanska, koja ima Boga kao vinovnika. 54. Da li hoces da se nasladis stihovima za vreme svoje sluzbe i da postignes smisao reci Duha koje izgovaras? Potpuno ostavi po strani kolicinu stihova i ne uzimaj u obzir meru u stihovima, ostavivsi obicnu glasnost i udubi se svojim umom u izucavanje reci Duha, sve dok se tvoja dusa ne pobudi na visoka shvatanja i ne pokrene na slavoslovlje ili na korisnu tugu. U ropskom delanju (u iscitavanju nalozenog) um nema mira. Smucenost obicno otima ukus smisla i shvatljivosti i rasipa misli. Smucenje se sa pravom moze nazvati djavolskom kolesnicom, buduci da satana ima obicaj da, slicno kocijasu, zasedne na um. Uzevsi sa sobom hrpu strasti, on ulazi u nesrecnu dusu i pogruzava je u smucenje. 55. Nemoj protivreciti pomislima koje neprijatelj seje u tebe, vec bolje sa molitvom Bogu prekidaj besedu sa njima. Medjutim, mi ne mozemo u svako vreme tako protivreciti suprotnim pomislima i prekidati ih. Naprotiv, mi od njih cesto dobijamo rane koje se dugo vremena ne mogu izleciti. Bez obzira na svu tvoju mudrost i na svu tvoju blagorazumnost, neprijatelji uspevaju da te poraze. Cak i kad ih pobedis, necistota pomisli oskrnavljuje tvoj um i njihov smrad dugo ostaje u tvojim nozdrvama. Upotrebivsi

291

prvi nacin, ti ces biti slobodan od svega toga i od straha. Jer, niotkuda nema pomoci osim od Boga. 56. Prebivajuci u kelijnom bezmolviju i prihvatajuci se rukodelja, nemoj otacku zapovest preokretati u pokrivalo za svoje srebroljublje. Radi izbegavanja uninija drzi se neznatnog posla koji ne uznemiruje um. Ipak, ne zaboravljaj da je molitva iznad svega. 57. Budi uveren da je tvoj Cuvar uvek sa tobom i da i ti, zajedno sa drugim tvarima, stojis pod jednim Vladikom koji jednim pokretom sve dovodi do kretanja i sve ustrojava. Stoj hrabro i blagodusno. Ni demoni, ni divlje zveri, ni porocni ljudi ne mogu da ispune svoju volju na tvoju stetu i pogibao ukoliko im Upravitelj ne dozvoli i to do odredjene mere. Stoga govori svojoj dusi: "Ja imam Cuvara koji me stiti. Bez naredbe svise nijedna od tvari ne moze da se javi pred mene. Ako je volja mog Vladike da lukavi ovladaju sazdanjem, ja se necu ogorciti. Ja cu to prihvatiti, buduci da ne zelim da volja Gospoda mog ostane neispunjena". Na taj nacin ces u svojim iskusenjima biti ispunjen radoscu kao onaj koji je saznao i tacno poznao da njime upravlja i rukovodi Vladicin pokret. Tako potkrepljuj svoje srce nadom na Gospoda. 58. Cuvanje jezika ne samo da podstice um da se vine ka Bogu, vec i spoljasnjim delima, koja se vrse pomocu tela, pruza veliku snagu, prosvecujuci i tajno delanje, kako su govorili oci. Jer, cuvanje usta podstrekava savest da se uzdigne ka Bogu. Naravno, cutanje treba da se cuva sa znanjem. 59. Svaku misao dobre zelje prati revnost koja svojom vatrenoscu lici na uzareni ugalj. Ona obicno ogradjuje tu misao, ne dopustajuci da joj se priblizi neka suprotnost, smetnja ili prepreka. To je vrlina bez koje se ne moze doci do dobra. Neko, ko je bio obucen u Hrista, ovu revnost nazva psom ili strazarem zakona Bozijeg. Ta sila revnosti se budi, ukrepljuje i zagreva na dva nacina, sa ciljem da cuva dom (duse), kao sto se na dva nacina iscrpljuje, uspavljuje i olenjuje. Budjenje i rasplamsavanje revnosti se (najpre) desava kada coveku na misao dodje neki strah koji ga navodi da se boji da dobro koje je stekao, ili koje ima u vidu da stekne, ne bude ukradeno ili unisteno. Kada je taj strah probudjen, revnost se razgoreva dan i noc kao raspaljena pec. Ona, slicno heruvimu, neprestano pazi na ono sto se desava okolo i usrdno cuva svoje blago od svih neprijateljskih iskusenja spolja i iznutra. Drugi nacin pobudjivanja te revnosti jeste porast zelje za vrlinom u dusi. Srazmerno sa porastom te zelje, i revnost postaje vatrenija. Prvi, pak, povod za njeno hladjenje jeste umanjenje ili prekracenje zelje za dobrom u dusi. Drugi povod je pojava u dusi pomisli koja donosi uverenost da covek vise nema razloga da se boji da ce pretrpeti stetu od bilo kakve sile. Odvaznost i utvrdjivanje ove misli u dusi coveka navodi na nadu i misljenje [da je obezbedjen], usled cega sa sebe skida orudje revnosti, ostavljajuci dom bez straze. Tada pas pada u san i zadugo ostavlja strazu. I jedno i drugo se desava stoga sto je u dusu usla tanana pomisao gordosti i ugnezdila se u njoj, ili stoga sto je covek poceo da se vise predaje brigama o prolaznom, ili stoga sto ga je cesto opstenje sa svetom dovelo do obmane. Desava se to i zbog [obremenjivanja] stomaka, koji je gospodarica svega rdjavog. Svaki put kad podviznik stupi u opstenje sa svetom dusa mu dospeva do iznemoglosti. Isto se desava i kad stupa u opstenje sa mnogima koji sa tastinom satiru njegovu dusu. Um podviznika koji stupa u opstenje sa svetom lici na kormilara koji spokojno plovi po moru i iznenada zapada u vodu punu podvodnih stena, te dozivljava brodolom. 60. Davati prednost dobrom proizvoljenju jeste delo onoga koji zeli, a dovrsiti izbor dobrog proizvoljenja jeste delo Bozije. Za tako nesto covek ima potrebu za Bozijom pomoci. Cim se u nama pojavi dobra zelja prihvatimo se cestih molitava sa iskanjem da nam se ne samo ukaze pomoc, vec i poznanje da li je nasa zelja ugodna volji Bozijoj ili ne. Jer, nije svaka dobra zelja koja dolazi u srce od Boga, vec samo ona koja je korisna. 61. Ponekad covek zeli dobro, ali mu Bog ne pomaze. To je stoga sto ponekad takva zelja dolazi od djavola i nije nam na korist, ili stoga sto nije po nasoj meri, buduci da jos nismo dostigli zivot koji joj odgovara, ili stoga sto ne prilici obrazu koji smo primili, ili stoga sto jos nije doslo vreme kada se ona moze ispuniti ili kada se moze poceti sa

292

njenim ispunjavanjem, ili stoga sto nemamo ni poznanja ni telesnih sila koje su neophodne za nju, ili stoga sto okolnosti vremena ne odgovaraju za nju. Medjutim, djavo se na svaki nacin trudi da takvo delo oboji blagovidnoscu kako bi, podstakavsi na njega, rastrojio dusevni pokoj ili telu pricinio povredu. Stoga treba marljivo rasudjivati i o dobrim zeljama. Najbolje je da sve radis uz savetovanje. 62. Vrlina je majka tuge, od tuge se radja smirenje, a smirenju se daje blagodat. I nagrada se potom ne daje vrlini, ni trudu radi nje, vec smirenju koje se radja od njih. Ukoliko se ono izgubi, i prvi ce biti uzaludni. 63. Gospod ne ocekuje samo vrsenje zapovesti, vec jos vise ispravljenje duse radi koga je i uzakonio zapovesti. Telo podjednako dejstvuje i u desnim i u levim delima. Um se, pri tom, pokazuje ili kao ispravan, ili kao gresan, sudeci po nastrojenju. 64. Dar bez iskusenja jeste pogibao za one koji ga primaju. Ukoliko pred Bogom cinis dobro i On ti da dar, umoli ga da ti daruje i umece da se smiris onoliko koliko ti prilici, ili da ti da strazara nad njim, ili da ti ga uzme kako ti ne bi bio uzrok pogibli. Jer, nije za sve korisno da cuvaju bogatstvo. 65. Vrline su povezane sa skorbima. Onaj ko se udaljuje od nevolja nesumnjivo se razdvaja i od vrlina. Ukoliko zelis vrline, predaj se svakoj skorbi. Jer, nevolje radjaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje mi se smirenju priblizavamo posredstvom iskusenja. Onome koji u svojoj vrlini prebiva bez skorbi sirom su otvorena vrata gordosti. 66. Ukoliko covek prebiva u gordosti, od njega se udaljuje andjeo koji o njemu promislja, koji je blizu njega i koji u njemu budi staranje o pravednosti. Kada uvredi tog andjela, i kad se on udalji od njega, coveku se priblizava tudji (duh tame) i od tog vremena kod njega vec nema staranja o pravednosti. 67. Bog cesto popusta da se vrlinski ljudi iskusaju necim. On dozvoljava da odasvud navaljuju iskusenja na njih; porazava njihovo telo, kao kod Jova, baca ih u siromastvo, cini da ih ostavljaju ljudi, oduzima im ono sto su stekli. Jedino duse njihove ne dotice. I uopste, nemoguce je da ne susretnemo zalosti, da nam telo ne iznemogne u bolestima i naporima, ili da ostane neizmenjeno ukoliko idemo putem pravde i ukoliko zavolimo da zivimo u vrlini. Covek koji svoje hodjenje vrsi po Bogu ne treba da se uklanja sa svoje staze kada susretne nesto slicno, vec treba da se raduje i da bez znatizelje prima ono sto mu se desi blagodareci Boga sto mu je poslao takvu blagodat i sto se udostojio da radi Njega upadne u iskusenje, te postane saucesnik u stradanjima sa prorocima, apostolima i ostalim svetima koji su radi tog puta pretrpeli skorbi. Ma od koga da dolazi iskusenje - od ljudi, od demona ili od tela, on treba da blagodari. Jer, nije moguce da Bog onome koji pozeli da prebiva sa Njim ucini neko dobrocinstvo ne poslavsi na njega iskusenje za istinu. Isto tako, covek bez blagodati Hristove ne moze postati dostojan da primi takvu velicinu, tj. da udje u iskusenja i da se raduje. To delo, tj. da covek postrada radi nade na Boga, toliko je veliko da ga sveti Pavle otvoreno naziva darom, govoreci Filipijcima: Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega (Fil.1,29). I sveti Petar pise u svojoj poslanici: Nego ako i stradate pravde radi, blazeni ste (1.Pt.Z,14), buduci da ste postali sudeonici u stradanjima Hristovim. Tebi ne prilici da zivis prostrano i da se radujes. Isto tako ne treba da smracujes lice u skorbi niti da smatras da je tudja putu Bozijem. Jer, Njegov put se oduvek i u svim pokolenjima prosecao krstom i smrcu. I otkuda tebi takva misao (da sa ugodnoscu mozes da prohodis put Boziji)? Shvati iz toga da se nalazis izvan puta Bozijeg i da neces da ides za stopama svetih, vec da pokusavas da ustrojis neki vlastiti put po kome bi isao slobodan od stradanja. Put Boziji je svakodnevni krst. Niko nije ushodio na nebo ziveci u ugodnostima. Mi znamo gde zavrsava siroki put. 68. Istinski pravednici uvek pomisljaju u sebi da su nedostojni Boga. Sama cinjenica da su istinski pravednici otkriva se iz toga sto se smatraju okajanim i nedostojnim staranja Bozijeg i sto to ispovedaju i tajno i javno, umudrivani Svetim Duhom da prebivaju u trudu i teskobi sve dok se nalaze u ovom zivotu. Vreme pokoja Bog im je sacuvao u buducem zivotu. Oni koji u sebi imaju zivog Gospoda uopste ne zele

293

da budu u pokoju i da se oslobode od skorbi, iako im se povremeno daje tajanstvena uteha u duhovnom. 69. Volja Duha je da Njegovi ljubljeni prebivaju u trudu. Duh Boziji ne prebiva u onima koji zive u pokoju. Sinovi Boziji se od drugih razlikuju upravo time sto zive u skorbima, a svet se gordi raskosom i pokojem. Bog nije blagovoleo da Njegovi ljubljeni budu u pokoju dok su u telu, vec hoce da, dok su u svetu, prebivaju u skorbi, u teskobi, u trudu, u oskudici, u nagoti, u potrebi, u ponizenju, u uvredama, u izmucenom telu, u tuznim mislima, kako bi se na njima ispunilo receno: U svetu cete imati zalost (Jn.16,33). Gospod zna da oni koji zive u pokoju ne mogu da prebivaju u Njegovoj ljubavi. Stoga im On i uskracuje pokoj i nasladjivanje njime. 70. Na osnovu ljubavi koju su pokazali prema Bogu, stradajuci za ime Njegovo, sveti u srcu primaju smelost da na Njega gledaju nepokrivenim licem i da ga mole sa uzdanjem. Velika je sila smele molitve. Bog popusta da Njegovi sveti budu iskusani svakom zaloscu kako bi opitno poznali Njegovu pomoc i koliko promislja o njima. Usled iskusenja oni sticu mudrost i iz opita crpu poznanje o svemu kako ne bi pretrpeli podsmeh od demona. Kad bi ih Bog vezbao samo u dobru, oni bi ostali neiskusni u Drugoj strani i u borbi bi bili slepi. 71. Covek koji najpre ne stekne iskustvo rdjavog nece imati iskustvo ni u dobrom. Kada se u rdjavom nadje nesto dobro, on ga nece iskoristiti sa znanjem koje bi bilo njegova sopstvenost. Koliko je prijatno znanje koje je steceno na delu iz opita i upraznjavanja i kakvu silu ono pruza onima koji su ga stekli dugotrajnim opitom znaju samo oni koji su okusili njegovu pomoc kao i nemoc prirode i pomoc Bozanstvene sile. Oni to shvataju tek kad ih Bog, zadrzavsi svoju silu i prekinuvsi da im pomaze, privede u poznanje nemoci prirode, tezine iskusenja, neprijateljskog lukavstva, kad pojme sa kime se bore, u kakvu su prirodu obuceni, kako ih je cuvala Bozanska sila, koliko su put presli, koliko ih je uzvisila Bozija sila, i koliko su nemocni u borbi sa strastima ukoliko se od njih udalji Bozija sila. Zbog svega toga oni sticu smirenje, priblizuju se Bogu, pocinju da ocekuju Njegovu pomoc i da prebivaju u molitvi. I kako bi oni znali za sve to da nisu stekli iskustvo u mnogom rdjavom, upavsi u njega po Bozijem popustenju, kao sto govori apostol: I da se ne bi pogordio zbog mnostva otkrivenja, dade mi se zalac u telo, andjeo satanin (2.Kor.12,7). Ipak, mnogokratno osetivsi Boziju pomoc u iskusenju, covek stice tvrdu veru. Usled toga on postaje hrabar i stice blagodusnost u iskusenjima. 72. Iskusenje je korisno za svakog coveka. Podviznici se iskusavaju da bi svom bogatstvu dodali jos po nesto; raslabljeni, da bi se sacuvali od stetnog; pogruzeni u san da bi se probudili; oni koji su daleko da bi se priblizili Bogu; bliski Bogu da bi mu se veselili sa smeloscu. Nijedan nepripremljen sin ne prima na korist bogatstvo iz doma Oca svoga. Stoga Bog najpre iskusava i muci, a zatim urucuje darove. 73. Dok je nemaran, covek se boji smrtnog casa, a kada se priblizi Bogu, boji se dolaska Suda. Kada se, pak, svecelo preda buducem, ljubavlju guta i jedan i drugi strah. Zbog cega? Sve dok ostaje u telesnom poznanju i zivotu, covek se uzasava smrti. Ako se, pak, nalazi u duhovnom poznanju i dobrom zivotu, njegov um je svakog casa zauzet secanjem na buduci Sud. On pravo stoji u svojoj prirodi, krece se u dusevnom poretku, zanima se svojim poznanjem i zivotom i pripravan je da se priblizi Bogu. Kada, medjutim, dostigne poznanje istine, posto pozna tajne Bozije i utvrdi se u nadi buduceg, u njemu ljubavlju biva progutan i onaj telesni covek (slicno zivotinji koja se boji klanja), i razumni covek (koji se boji Suda Bozijeg). Tada on postaje sin koji stice ukras ljubavi i koji se vise ne urazumljuje zezlom straha, vec govori: Ja i dom oca moga cemo sluziti Gospodu (Is.Nav.24,15). 74. Blazen je onaj ko uvek misli o Bogu i ko sa Njim jedinim prebiva u razgovoru svog poznanja. Radost u Bogu je snaznija od ovdasnjeg zivota. Ko ju je obreo nece se obazirati na stradanja, cak nece obratiti paznju ni na sam zivot svoj. Ljubav je sladja od zivota. I razumevanje po Bogu, od koga se radja ljubav, sladje je od meda i saca. Ljubavi ne predstavlja zalost da primi tesku smrt za ljubljene. Ljubav je porod poznanja, a poznanje je porod dusevnog zdravlja. Dusevno, pak, zdravlje je sila koja proizilazi od dugotrajnog trpljenja.

294

75. Vecni zivot je uteha u Bogu. Onaj ko je stekao utehu u Bogu svetsku utehu smatra suvisnom. Da li je primio mudrost Duha covek ce poznati od same mudrosti koja se nalazi u njegovoj unutrasnjosti i koja njegova cula uci smirenoj naravi. Da li je dostigao smirenje covek ce poznati iz toga da li mu je gnusno da ugadja svetu dok opsti sa njim, i ukoliko mu je mrska njegova slava. 76. Strasti (u dejstvu) su neki dodaci koji, izazvani stvarima ovog sveta, pod izgovorom neophodnosti navode na zadovoljavanje. Ti dodaci ne nestaju sve dok stoji ovaj svet. Covek, pak, koji se udostojio Bozanstvene blagodati i koji je okusio nesto vise od toga ne dozvoljava da oni ulaze u njegovo srce. U njemu je, naime, zavladala druga, bolja zelja. Njegovom srcu se ne priblizavaju ti dodaci, ni njihov porod, vec ostaju bezdejstveni, i to ne stoga sto vec ne postoje, nego stoga sto je srce koje ih prima mrtvo za njih i sto zivi necim drugim. Covek se nije uspokojio usled cuvanja rasudjivanja i dela, vec stoga sto u njegovom umu nema meteza, sto je njegovo saznanje sito, primivsi sladost od neceg drugog. 77. Ukoliko budemo cuvali zakon trezvoumlja i delo rasudjivanja sa znanjem borba sa strasnim prilozima se uopste nece pribliziti umu. Njima se ne dozvoljava ulaz u srce ne usled borbe, vec usled presicenosti saznanjem i poznanjem kojim je ispunjena dusa, kao i zeljom divnih sagledavanja koja se nalaze u dusi. Sve dok je ziv covek ima potrebu za trezvoumljem, staranjem i bodroscu kako bi sacuvao svoju riznicu. Medjutim, ako ostavi granicu koja mu je naznacena (post), postace nemocan i bice pokraden. Mi treba da se trudimo i podvizavamo ne samo do pojave ploda, vec do samog ishoda. Jer, cesto i zreli plod strada od iznenadnog grada. 78. Ukoliko se priucimo na dobro razmisljanje (poucavanje u srcu) stidecemo se strasti cim se susretnemo sa njima. Medjutim, stidimo se strasti vec i zbog njihove krivicnosti. 79. Zeleci da iz ljubavi prema Bogu ucinis neko delo, kao granicu svoje zelje postavi smrt. Tako ces se udostojiti da se popnes na stepen mucenistva u borbi sa svakom strascu i, ukoliko pretrpis do kraja i ne oslabis, neces pretrpeti nikakvu stetu od onoga sto ce te susresti u toj granici. Pomisao nemocnog razuma cini nemocnom i silu trpljenja, a tvrdi um i onome ko sledi njegovim pomislima saopstava silu koju nema priroda. 80. Zivot ovog sveta lici na tablu sa slovima. Ko hoce, na njoj dodaje ili brise, cineci promenu u slovima. Zivot, pak, buduceg veka lici na rukopis izveden na cistom svitku, zapecacenom carskim pecatom. Na njemu nema vise ni dodavanja ni oduzimanja. Stoga, sve dok smo u okvirima promena i dok imamo vlast nad rukopisom svog zivota postarajmo se da ga dopunimo dobrim zivotom, te da izbrisemo nedostatke ranijeg ponasanja. Jer, dok smo u ovom svetu Bog ne udara pecat ni na dobro ni na rdjavo, do samog izlaska iz ovog zivota. 81. Molitva ima potrebu za upraznjavanjem kako bi se um umudrio dugotrajnim prebivanjem u njoj. Molitvi prethodi otselnistvo (usamljenost, izvlacenje misli od svega sporednog). Otselnistvo je neophodno radi molitve, a molitva da bi se stekla ljubav Bozija. Jer, posredstvom molitve se otkrivaju uzroci za ljubav Boziju. 82. Mi treba da znamo da se svaki razgovor sa Bogom koji se vrsi tajno, svako staranje dobrog uma o Bogu, svako razmisljanje o duhovnom ustanovljuje molitvom i naziva molitvom. Pod tim imenom se pod jedno svode razlicita citanja, glas usta u slavoslovljenju Boga, brizljiva zalost u Gospodu, telesni pokloni, psalmopojanje, i sve ostalo iz cega se sastoji pravilo molitve od koje se radja ljubav Bozija. Jer, ljubav je od molitve, a molitva od prebivanja u usamljenosti. Usamljenost nam je, pak, potrebna da bismo lakse razgovarali sa Bogom. 83. Cuvaj se od samomnjenja za vreme dobrih promena u sebi. Svoju nemoc i neznanje u shvatanju tananosti tog samomnjenja marljivo otkrivaj Gospodu u molitvi kako ne bi bio ostavljen i kako ne bi okusio nesto sramno. Jer, za gordoscu sledi blud, a za samomnjenjem - prevara.

295

84. Kada na jednu stranu polozis sva ostala podviznicka dela, a na drugu - cutanje, naci ces da ce ono pretegnuti na vagi. Kod ljudi postoje mnogi saveti. Medjutim, za onoga ko se zblizi cutanju svi oni postaju izlisni, kao sto izlisna postaju i prethodna dela. I pokazace se da ih je on prevazisao, buduci da se priblizio savrsenstvu. 85. Neka kod tebe uvek prevagne milostinja. Nasa milostivost neka bude ogledalo u kome cemo u sebi videti podobije i istinski obraz koji postoji u Bozijoj prirodi i u bicu Bozijem. Surovo i nemilosrdno srce se nikada nece ocistiti. Milostiv covek je lekar svoje duse. On kao da silnim vetrom iz svoje unutrasnjosti razgoni pomracenje strasti. To je, po jevandjelskoj reci zivota, dobri dug koji dajemo u zajam Bogu. 86. Priblizavajuci se svojoj postelji reci: "Moze biti da ces mi ove noci biti grob. I ne znam da li ce na mene ove noci umesto privremenog sna naici vecni buduci san". Stoga, sve dok imas noge idi za delom pre nego sto budes svezan uzama koje vise nista ne moze da razresi. Dok imas prste razapni se na molitvi, preduhitrujuci smrt. Dok imas oci ispunjavaj ih suzama, pre nego sto budu pokrivene prahom. Cim dune vetar ruza vene. I ti ces umreti ako dune na jednu od stihija iz kojih se sastojis. Polozi, covece, u srcu svome da ti predstoji brzi odlazak i neprestano govori sebi: "Eto, vec je kod vrata poslenik koji je poslat radi mene. Zasto ja sedim? Moje preselenje je vecno. Povratka vise nece biti". 87. Onaj ko voli da besedi sa Hristom, voli usamljenost. A ko voli da ostaje sa mnogima jeste prijatelj ovog sveta. Ako volis pokajanje, zavoli i bezmolvije. Jer, bez bezmolvija pokajanje nece dostici savrsenstvo. Ukoliko volis bezmolvije, tj. majku pokajanja, sa zadovoljstvom zavoli i malu telesnu stetu, i uvrede, i zlostavljanja koja ce se na tebe proliti zbog bezmolvija. Privrzenost bezmolviju jeste neprestano ocekivanje smrti. Ko bez te pomisli stupa na bezmolvije nece biti u stanju da podnese ono sto je vezano sa tim nacinom zivota. 88. Zavolimo bezmolvije sve dok se svet ne umrtvi u srcima nasim. Svagda se secajmo smrti i tom pomislju se priblizujmo Bogu svojim srcem. Tako cemo prezreti svetska zadovoljstva. 89. Jedan od bezmolvnika je govorio: "Ja se podvizavam u bezmolviju da bi mi se usladili stihovi pri citanju i molitvi. I kada moj jezik umukne od zadovoljstva pri razumevanju, kod mene, kao u snu, dolazi do sazimanja cula i misli. I kada moje srce, posle dugotrajnog bezmolvija, utihne od meteza uspomena, salju mi se talasi radosti preko unutrasnjih pomisli. One iznad ocekivanja iznenada dolaze i nasladjuju moje srce". 90. Drugi je govorio: "Bezmolvije odseca povode i uzroke za nove pomisli. Ono unutar svojih zidova dovodi do ostarelosti i uvenulosti secanja o onome sto smo preduzimali. I kada u misli ostare stara vestastva, um se, ispravljajuci ih, vraca u svoj poredak". 91. Drugi je jos govorio: "Izaberi sebi sladosno delanje - neprestano bdenje nocima, buduci da su tako svi oci sa sebe svukli starog coveka i udostojili se obnovljenja uma. U tim casovima dusa oseca onaj besmrtni zivot. Tim osecanjem ona skida odecu tame i u sebe prima Duha Svetog". 92. I jos: "Ta (spoljasnja) cula ne mogu da se potcine vlasti duse bez bezmolvija i otudjenja od ljudi. Jer, kao sustinski sjedinjena i spojena sa culima, razumna dusa se nevoljno povodi za svojim i njihovim pomislima, ukoliko covek nije bodar u skrivenoj molitvi". 93. Kao sto od semena znoja postova izrasta klas celomudrenosti, tako od sitosti nice pohotna vatra, a od prejedanja - necistota. Kod gladnog i smirenog stomaka u dusu nikako nece proniknuti sramne pomisli. 94. Kako se samo prosvecuje krasota tvoja, celomudrenosti, lezanjem na goloj zemlji, trudom gladovanja koje oduzima san, zlopacenjem ploti koja, pri uzdrzanju od jela, izmedju rebara i stomaka postaje slicna dubokom rovu. Svako jelo i svaki pokoj tela u nama obrazuju sramne predstave i bezobrazna mastanja. Radjajuci se, ona nas razdrazuju na tajnu saglasnost sa sramnim delima. Praznina stomaka, pak, nase misli cini pustinjom koju ne uznemiravaju pomisli, bezmolvnu u odnosu na sve metezne pomisli.

296

95. Neke neophodne napomene bezmolvniku: Ukoliko si za vreme raznih sluzbi dalek od lutanja uma, ako ti se stih iznenada preseca na jeziku i ako se bez ucesca tvoje slobode na tvoju dusu polazu okovi cutanja (nakon dugotrajnog prebivanja u bezmolviju), znaj da se pruzas napred i da je krotost pocela da se udubljuje u tebi. Jer, prosto bezmolvije bi zaista bilo za osudu. Ukoliko u dusi svojoj primetis da se pri svakoj pomisli koja u njoj nice, pri svakom prisecanju i za vreme sagledavanja koja imas u svom bezmolviju tvoje oci pune suzama i da one bez prinudjavanja teku po tvom licu, znaj da su pred tobom pocele da se ruse pregrade koje su sprecavale pobedu nad neprijateljima. Ukoliko primecujes da se povremeno, bez prethodne tvoje namere i van obicnog poretka, tvoja misao pogruzava u tvoju unutrasnjost i prebiva u tom stanju oko casa, te da potom u tvojim pomislima caruje mir, znaj daje oblak poceo da osenjuje tvoju skiniju. Nemoj se cuditi ako, stupajuci na to delo, ne nalazis mira od strasti koje te uznemiravaju. Kada se sunceve luce udalje od sveta, mrak vlada zadugo. I miris lekova i aroma mirisa koji se razlivaju po vazduhu zadrzavaju se dugo pre nego sto se potpuno razidju. Isto tako i strasti, slicno psima koji su, ukoliko nemaju obicnu hranu, navikli da lizu krv u prodavnici mesa, stoje i laju sve dok se ne slomi sila predjasnje navike. Kao znak tvog napretka neka ti posluze sledece pojave u tvojoj dusi: u svemu ces se ukrepljivati nadom i obogacivati molitvom, u tvom umu nece oskudevati ono sto ti sluzi na korist prilikom susreta sa ljudima i osecanja nemoci ljudske prirode (svaki takav slucaj ce te cuvati od gordosti), nedostaci bliznjih ce u tvojim ocima postati nedostojni paznje, pozeleces da izadjes iz ovog tela u srazmeri sa zeljom za buducim vekom, nalazices da ti se svaka spoljnja i unutrasnja nevolja koja te susrece priblizava po pravdi i po sudu, te ces za sve Bogu uznositi blagodarnost. 96. Strasti se dovode u pokret ili nekim likovima, ili osecanjima bez likova, ili secanjem bez strasnih pokreta i pomisli, koje zatim izazivaju razdrazenje. 97. Svagdasnje bdenje sa citanjem i cesti pokloni ce marljivima ubrzo pruziti mirno stanje srca. Onaj ko ga je obreo, obreo ga je bas tim sredstvima. Oni koji zele da ga ponovo steknu, treba da prebivaju u bezmolviju i ujedno u navedenim delima. Oni, pre svega, ne treba da se vezuju svojom mislju ni za sta drugo osim za svoju dusu, da se upraznjavaju u unutrasnjem delanju i u onom delanju koje nam osobito omogucava osecaj koji nas utvrdjuje u dobrom nastrojenju. 98. U svakoj razumnoj prirodi se desavaju bezbrojne promene i sa svakim covekom se svakocasovno ostvaruju izmene. Razboriti moze da se umudri na shvatanju toga, vrseci ispitivanje na samom sebi. Ukoliko bude bio trezvouman i ako umom bude pratio sebe lako ce doznati kada se kakva izmena desila u njegovoj misli, te kako je iznenada iz mirnog stanja stupio u smucenost i iz kojih razloga. I sveti Makarije je pisao pouku bratiji da u vreme izmene na suprotno ne padaju u ocajanje. Jer, i sa onima koji se nalaze na stepenu cistote se desava da padnu iz boljeg u losije stanje, kao sto se i vazduh ponekad hladi, iako kod njih nema nemarnosti ni popustanja sebi. Naprotiv, iako se drze svog reda, sa njima se desavaju slicne promene, nasuprot nameri njihove volje. Isto tvrdi i blazeni Marko, govoreci: "U svakom se desavaju promene kao u vazduhu". U svakom, tj. ne samo kod nizih i losijih, nego i kod savrsenih. U prirodi je cas hladno, cas vruce, cas grad, i nesto kasnije - vedro. Tako je i na nasem delu - cas borba, cas pomoc od blagodati. Ponekada je dusa u buri i na nju ustaju zestoki talasi, pa ponovo dolazi promena posto je posecuje blagodat koja srce coveka puni radoscu i mirom od Boga, te celomudrenim i mirnim pomislima. 99. I tako, nemoj ocajavati ni kad budes u buri, niti se, pak, prevaznosi kada si osenjen mirom. Naprotiv, bolje razmotri u sebi neciste pomisli i neprilicne likove koji su se u tvom umu utvrdili u vreme bure i u casu smetenosti i neurednosti pomisli, te razmisli o brzini sa kojom si se naklonio strastima, razgovarajuci sa njima u pomracenju uma. Ipak, znaj da je sve to radi naseg smirenja na nas naveo promisao Boziji koji o svakom od nas promislja i udesava svaku korist.

297

100. Smirenje i bez podviga cini da nam se oprastaju mnoga sagresenja, a bez smirenja su i podvizi beskorisni i pripremaju nam mnogo toga rdjavog. Ono sto je so za svaku hranu, to je smirenje za svaku vrlinu. Radi njegovog sticanja treba da se neprestano zalostimo mislju sa unizavanjem i rasudljivim bolom. I ono ce nas, ako ga steknemo, uciniti sinovima Bozijim. 101. Gospod je ukazao na molitvu kao na potporu nase nemoci, govoreci: Probudite se, bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt.26,41). Molite se i ne budite lenjivi, vec u svako vreme budite istrajni (Kol.4,2-3). Istite, i dace vam se; trazite, i naci cete; kucajte, i otvorice vam se. Jer svaki koji iste, prima; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, otvorice mu se (Mt.7,7-8). On je tu svoju rec narocito potvrdio i podstakao nas ka vecoj marljivosti pricom o coveku koji je u ponoc dosao svom prijatelju i trazio mu hleba. Gospod govori: Kazem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato sto mu je prijatelj, ali za njegovu bezocnost ustace i dace koliko mu treba (Lk.11,8). I vi se molite i nemojte biti nemarni. Kakvo samo nebivalo podsticanje ka smelosti! 102. Gospod zna da se sve do smrti od nas ne oduzima mogucnost otpadanja, da nam je promena veoma bliska, tj. prelaz od vrline ka poroku, i da covek i njegova priroda u sebe primaju suprotnost. Stoga nam je On naredio da budemo marljivi i da se podvizavamo u svagdasnjoj molitvi. Medjutim, On nam je naredio da se molimo ne samo radi sacuvanja od ocigledne promene, nego i radi tananosti i neshvatljivosti onoga sto se svagda sa nama desava. Jer, poznanje naseg uma ne moze da obuhvati stanja u kojima se cesto nalazimo i bez svog proizvoljenja. I premda nase misli mogu biti postojane i prilepljene za dobro, Njegov promisao nas vise puta ostavlja u granicama iskusenja, kao sto je rekao blazeni Pavle: Dade mi se zalac u telo (2.Kor.12,7-9). 103. Ovaj svet je borba i popriste za borbu. Ovo vreme je vreme borbe. U vreme te borbe i u vreme sukoba ne postoji zakon, tj. Car svojim vojnicima nije postavio granicu sve dok ne bude konacni sukob i dok svaki covek ne bude priveden vratima Cara nad carevima i ispitan da li je odneo pobedu ili je okrenuo ledja svoja. Jedini zakon koji tu vazi jeste bodrost i suprotstavljanje. Nemojmo biti nemarni za molitvu, niti se olenjimo u trazenju pomoci od Gospoda bez koga ne mozemo ciniti nista sto mu je ugodno. Sve dok smo u ovom svetu i u ovom telu treba da se cvrsto drzimo uverenja da ne mozemo biti bez dela i bez truda, pa makar se popeli i do nebeskog svoda. 104. Savrsenstvo tog poprista se sastoji u sledecem: u pokajanju, u cistoti i u usavrsavanju sebe. (Onaj ko se pokajao treba da stupi u borbu sa strastima i da se bori sve dok ne ocisti svoje srce. Ociscenje srca je granica borbe i vrata u oblast savrsenstva). 105. Nekoga su pitali: "Sta je pokajanje". On je odgovorio: "Ostavljanje ranijeg i zalost zbog njega". I jos: "Skruseno i smireno srce". 106. Jos su ga pitali: "Kako covek moze steci smirenje". On je rekao: "Neprestanim secanjem na svoja sagresenja i na blizinu smrti, siromasnim odelom, biranjem poslednjeg mesta u svako vreme, prihvatanjem poslednjih i najnizih dela u svakom slucaju, izbegavanjem neposlusnosti, cuvanjem cutanja, izbegavanjem skupova, zeljom da se ostane nepoznat i po strani od izbora, izbegavanje da se bilo koja stvar poseduje, neraspolozenjem za razgovor sa mnogim licima, odsustvom ljubavi prema sticanju dobitka, umom koji je iznad poricanja ili okrivljavanja bilo kog coveka i iznad zavisti, polozajem koji iskljucuje mogucnost da su nam ruke na svima, ili da su ruke svih na nama, bavljenjem svojim delom u usamljenosti, izbegavanjem brige o bilo cemu u svetu, izuzev o sebi samom. Krace receno: smirenje se radja i srce se cisti zivotom stranca, siromastvom, i prebivanjem u usamljenosti. 107. Obelezje onih koji su dostigli savrsenstvo jeste sledece: ukoliko i deset puta na dan budu predani na spaljivanje za ljubav prema bliznjima oni se ne zadovoljavaju, kao sto je pokazao Mojsije (Izl.32,32), i blazeni Pavle (Rim.9,3) i ostali apostoli. Bog je Sina svog predao na krsnu smrt iz ljubavi prema tvorevini. I da je imao nesto jos dragocenije, svakako bi nam ga dao. Podrazavajuci mu, i svi sveti se staraju da, stremeci ka savrsenstvu, postanu slicni Njemu savrsenstvom ljubavi prema bliznjem. 108. Niko ne moze uzici na stepen te ljubavi ukoliko ne oseti tajno svoju nadu. Oni koji ljube ovaj svet ne mogu steci ljubav prema ljudima. Onaj ko stekne ljubav ujedno se oblaci u samog Boga. Onaj, pak, ko je stekao Boga mora da se saglasi da sa Njim primi i

298

drugo, pa cak i da svuce svoje telo. Onaj ko se ljubavlju prema svetu obukao u taj svet i u taj zivot, nece moci da se obuce u Boga sve dok ga ne ostavi. Jer, sam Bog je to posvedocio, govoreci: Ako neko ne ostavi to i ne zamrzi i dusu svoju, ne moze biti moj ucenik (Lk.14,26). Treba to ne samo ostaviti, nego i zamrzeti. 109. Zbog cega je nada tako slatka i zbog cega sva dela koja ona prati bivaju tako lagana? U dusi svetih se tog casa javlja prirodna zelja (za blagobicem), te im nada daje da piju iz njene case, opijajuci ih. Zbog toga oni vec ne osecaju trud i postaju neosetljivi za napore i nevolje. Citavo njihovo putovanje im izgleda kao letenje po vazduhu, a ne hodjenje ljudskim stopama, buduci da ne vide tezinu puta, niti brda ni potoke, dok im se ostrice puta cine glatkim (Is.40,4). Njihova paznja je okrenuta nedrima njihovog Oca, a sama nada im, kao prstom, svagda ukazuje na udaljeno i nevidljivo, sto se vidi ocima vere. Zeljom tog udaljenog ona, kao ognjem, razgoreva sve delove duse. Tamo je usmerena sva ustremljenost njihovih pomisli i oni svagda tamo zure. Tako ih nada zagreva kao ognjem i oni sebi ne mogu dati odmora u ceznjivom i neprestanom hodjenju koje vrse sa radoscu. 110. Bestrasce se ne sastoji samo u tome da ne osecamo strasti, vec i u tome da ih ne primamo. U svetima strasti iznemogavaju usled mnogih i razlicnih, primetnih i skrivenih vrlina koje su stekli. One kod njih ne mogu lako ustati na dusu. Njihov um nema potrebe da neprestano bude pazljiv, buduci da je u svako vreme ispunjen mislima koje se bude razmisljanjem i besedom o prevashodnim naravima. Cim strasti pocnu da se bude, um se ushicuje nekom poukom i izbegava susret sa njima. Tako strasti, po reci blazenog Marka, u njima ostaju prazne. 111. Vrseci vrlinska dela i priblizavajuci se poznanju, um, po blagodati Bozijoj, malo oseca ono sto sacinjava rdjavi i nerazumni deo duse. Jer, poznanje ga podize na visinu i otudjuje od svega sto je u svetu. Usled neporocnosti, um svetih je tanan, lakopokretan i ostar. Podvigom se on cisti i suvocom njihovog tela - prosvecuje. Usled obucavanja u bezmolviju i usled dugotrajnog prebivanja u njemu, oni lako obavljaju svako unutrasnje sagledavanje, koje ih dovodi do izumljenja. Oni obicno izobiluju sagledavanjima i njihov um nikada nije bez nekog predmeta za razmatranje. Oni nikada nisu bez onoga sto u njima donosi plod Duha. Dugotrajnom navikom iz njihovog srca se izgladjuju secanja kojima su se budile strasti, te slabi sila djavolske vlasti. Duhovna cula duse koja se ne druzi sa strastima preko pomisli, vec je neprestano zauzeta drugim staranjem, ne mogu biti zadrzana noktima strasne sile. 112. Samomnjenje u dusu unosi nadmenost i daje joj slobodu da na oblacima svojih pomisli kruzi po svoj tvari. Smirenje, pak, sabira dusu bezmolvijem, pri cemu se ona usredsredjuje u sebe samu. Kao sto je dusa unutar tela sakrivena od pogleda i od opstenja za drugim ljudima, tako i istinski smirenoumni covek ne samo da ne zeli da ga vide i znaju ljudi, vec se drzi namere da se pogruzi u samog sebe, da postane nesto sto ne postoji i sto jos nije doslo u bice. I sve dok je skriven, zakljucan u sebe i odvojen od sveta, takav covek svecelo prebiva kod svog Vladike. 113. Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na guzvu, metez i razuzdanost. On ne obraca paznju na reci, besede, viku i rasejanost cula. On ne zeli da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, vec zudi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga, kako mu pomisli ne bi izlazile van. Jer, on je uveren da nece moci da izbegne smucenost pomisli ukoliko se preda mnogim delima. Naime, pri mnogim delima javljaju se mnoge brige i skupina mnogosloznih pomisli. Njima se, pak, otvaraju vrata strastima, te se gubi tisina rasudjivanja i vrata mira ostaju zatvorena. Stoga se smirenoumni cuva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tisini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u poboznosti. 114. Kod smirenoumnog nikada nema brzopletosti, usplahirenosti, vrelih i lakih misli, vec svagda vlada spokojstvo. Nema nicega sto bi ga moglo izumiti, smutiti, privesti u uzas. On se ni u zalostima ne uzasava, niti menja, niti u veselju dolazi do divljenja ili nadimanja. Sva njegova radost i veselje se sastoje u onome sto je ugodno njegovom Vladici. 115. Smirenoumni ne sme ni Bogu da se pomoli, niti da moli za bilo sta, i ne zna o cemu bi se molio. On samo cuti svim svojim culima, ocekujuci jedino milost i izvoljenje

299

koje ce Velicanstvo kome se poklanjamo izneti o njemu. On savija svoje lice na zemlju, a njegov unutrasnji pogled srca je uzdignut ka vratima Svetinje nad Svetinjama, gde se nalazi Onaj cije je staniste - primrak, i pred kim serafimi pokrivaju svoje oci. On se jedino usudjuje da govori i da se moli: "Neka sa mnom bude po volji tvojoj, Gospode". 116. Pred Bogom hodi u prostoti, a ne u mudrovanju uma. Za prostotom sledi vera, a za previsprenoscu i dovitljivoscu mudrovanja - samomnjenje. Za samomnjenjem, pak, sledi udaljenje od Boga. 117. Stajuci pred Boga na molitvu, u svojoj pomisli postani slican nemom detetu. Pred Bogom nemoj govoriti [sa namerom da pokazes] svoje znanje, vec mu se priblizuj sa detinjim mislima. Hodi pred Njim [sa namerom] da steknes Njegovo otacko promisljanje, ono koje oci imaju o svojoj deci. Receno je: Gospod cuva mladence (Ps.114,5), i to ne samo male telom, vec i mudre u svetu koji su, ostavljajuci svoje znanje, voljom postali slicni mladencima i poceli da se uce svedovoljnoj mudrosti koja se ne dostize trudom (knjizevnog) obrazovanja. Isti od Boga dar da dodjes do mere takve vere. O tome se moli bez lenjosti i isti sa vatrenoscu. Moli se sa velikom marljivoscu sve dok ne dobijes. Toga ces se udostojiti ukoliko se najpre sa verom prisilis da svoje staranje prebacis na Boga i da svoju brizljivost zamenis Njegovim promisljanjem. I kada Bog u tebi primeti volju da se sa cistom mislju poveris Njemu vise nego samom sebi, te da si se prisilio da se vise nadas na Njega negoli na dusu svoju, u tebe ce se useliti ona nepoznata sila i ti ces osetiti da je sa tobom. Osetivsi tu silu mnogi su isli u oganj bez straha i isli po vodi bez kolebanja u pomislima, bez bojazni da ce potonuti. 118. Ne cini li ti se da to duhovno poznanje covek moze primiti dusevnim poznanjem? Medjutim, to nije moguce. Onaj ko revnosno upraznjava dusevno poznanje, ne moze ga cak ni osetiti. I ukoliko zele da se priblize duhovnom poznanju, morace da se odreknu dusevnog poznanja, svih njegovih dovitljivih tananosti i mnogoobraznih radnji, te da se prihvate mladalackog oblika misli. Za njih veliku smetnju predstavljaju navike i pojmovi dusevnog poznanja sve dok ih, malo po malo, ne izglade. Duhovno poznanje je prosto i ne prosijava u dusevnim pomislima. Sve dok se ne oslobodi od mnogih pomisli i ne dodje do proste cistote, razum ne moze osetiti duhovno poznanje. 119. Ukoliko si se jednom poverio Gospodu koji je mocan da te sacuva i da se postara o tebi, vise nemoj da se brines ni o cemu takvom, vec reci svojoj dusi: "Za svako delo mi je dovoljan Onaj kome sam jednom predao dusu svoju. Mene tu nema. On to zna". I tada ces na delu videti cuda Bozija. Videces kako je On u svako vreme blizu i kako izbavlja one koji ga se boje, kako ih okruzuje Njegov promisao, iako je nevidljiv. Tvoj Hranitelj je nevidljiv, ali ti ne treba da sumnjas u Njegovo prisustvo. On se cesto otkriva i vidljivim ocima kako bi ti bio dobrodusan. 120. Cim covek od sebe odbaci svaku vidljivu pomoc i ljudsku nadu, te sa verom i cistim srcem podje za Bogom, odmah ga susrece blagodat otkrivajuci mu svoju silu u razlicitim pomocima. Ona mu se najpre otkriva u vidljivom, u onome sto se tice tela i ukazuje mu pomoc promisljanjem o njemu kako bi on u tome najlakse mogao osetiti silu Bozijeg promisla o njemu. Shvativsi pomoc u otkrivenom, on se uverava u pomoc i u skrivenom, primecujuci kako blagodat pred njim otkriva lukave misli i teske pomisli, usled cega covek lako dolazi do njihovog znacenja, do shvatanja njihove uzajamne veze i varljivosti, te njihovog uzajamnog porekla i pogubnosti za dusu. U isto vreme, blagodat pred njegovim ocima posramljuje svu podmuklost demona, ukazujuci mu kao prstom na ono sto bi mu se desilo da za nju nije doznao. Tada se kod njega radja misao da svaku stvar, i malu i veliku, on treba u molitvi da isprosi od svog Sazdatelja. 121. Kada blagodat Bozija utvrdi njegove misli i on u svemu pocne da se nada na Boga, iskusenja pocinju da ga napadaju. I blagodat dopusta da se na njega salju iskusenja koja odgovaraju njegovoj meri kako bi bio u stanju da ih ponese. U tim iskusenjima mu se osetljivo priblizava pomoc kako bi bio blagodusan, sve dok se ne obuci i ne stekne mudrost, te dok u nadi na Boga ne pocne da prezire svoje neprijatelje. Jer, covek se ne moze umudriti u duhovnoj borbi, ni poznati svog Promislitelja, niti osetiti Boga svog i skriveno se utvrditi u veri u Njega ukoliko ne izdrzi ispitivanja.

300

122. Cim primeti da je u pomisli coveka pocela da se javlja sumnja i da je poceo o sebi da misli visoko, blagodat odmah popusta da se protiv njega osnaze i ucvrste iskusenja kako bi poznao svoju nemoc i opet se sa smirenjem uhvatio za Boga. 123. Nemoj se cuditi sto se na tebe odasvud izlivaju zestoke i silne nevolje kada pristupis ka vrlini. Jer, prava vrlina ne moze da se upraznjava bez teskoce. Zbog toga je sveti Jovan rekao: "Vrline obicno prate teskoce. Ona nije dostojna pohvale ukoliko je vezana za pokoj". I blazeni Marko govori: "Svaka savrsena vrlina se naziva krst, buduci da ispunjava zapovest Duha". I apostolsko ucenje kaze: Svi koji hoce da zive pobozno u Hristu Isusu bice gonjeni (2.Tim.Z,12) Gospod, pak, govori: Samo onaj ko izgubi dusu svoju mene radi, naci ce je (Mt.16.25). On ti na prvim koracima predlaze krst upravo stoga da bi se prvo odlucio na njega, pa tek onda posao za Njim. 124. Nista nije tako silno kao ocajanje. Ono ne zna da li ga je neko pobedio bilo zdesna bilo sleva. Nema nikog drskijeg od coveka koji je u svojoj misli svoj zivot lisio nade. Niko od neprijatelja ne moze da opstane pred njim i nema nevolje koja bi njegovu misao dovela do iznemoglosti. Jer, svaka nevolja je laksa od smrti, a on saginje glavu da bi primio smrt. 125. Zelja za pokojem je u sva vremena podsticala ljude da zaboravljaju na veliko, na dobro i na vrline. I pre nas i do sada ljudi su upravo zbog toga iznemogavali i lisavali se pobede, gubeci cak i ono najbolje. Prema tome, covek zanemaruje Carstvo Bozije zbog nade na neku malu ovdasnju utehu. Ko ne zna da se ptice priblizavaju zamci, imajuci u vidu pokoj? 126. Kada um porevnuje za vrlinu, ni spoljasnja cula ne dopustaju da ih savladaju nikakve teskoce. Kada srce porevnuje duhom, telo se ne zali u nevoljama, ne plasi se i ne skuplja od straha. Tada um, kao dijamant, svojom cvrstinom stoji ispred svih iskusenja. Porevnujmo, te ce od nas pobeci svaki nemar koji radja lenjost. Revnost radja odvaznost i dusi pridaje pobedonosnu silu. I kakva sila demona moze opstati ukoliko dusa protiv njih podigne svoju prirodnu revnost? 127. Znajuci da um nas ne moze u svako vreme stojati na jednom [mestu] i cuvati strazu, i da ne moze uvek uvideti ono sto mu skodi, drevni oci nasi su se oblacili u negramzljivost kao u oruzje i odlazili u pustinju gde nema zitejskih briga, koje sluze kao uzrok strastima. Tamo oni nisu imali povode za razdrazljivost, zelje i zlopamcenje. Protiv svega toga i slicnoga oni su se njome ucvrscivali i ogradjivali kao nerusivim stubom. 128. Coveku koji prebiva u negramzljivosti neprestano na misao dolazi seoba iz ovog zivota. On prilaze svagdasnje staranje o pripremi za to, bezi od svakog pokoja, pri cemu misao o prenebregavanju sveta treperi u njegovom umu. On stice krepko srce koje opasnosti susrece bez straha, ne boji se smrti buduci da svakocasovno ka njoj ustremljuje svoj pogled, nevolje koje ga zadese susrece sa veseljem i radovanjem znajuci da dostavljaju vence. Ukoliko se, pak, desi da stekne bilo sta prolazno, istog casa se u njegovoj dusi budi ljubav prema telu, nicu pomisli o telesnom pokoju i o nacinima da se dodje do onoga sto tome sluzi. Od njega se, dalje, oduzima tvrdoca srca koju je imao dok je u svojoj negramzljivosti bio iznad sveta, i njegovu dusu pocinju da uznemiravaju misli koje navode strah za zivot, usled cega od njega odlazi krepko uzdanje na Boga. 129. Razne izreke. Onaj kome se glava nalazi u vodi ne moze da udahne tanani vazduh. Tako ni onaj ko svoju misao pogruzava u ovdasnje brige ne moze da udahne osecaj novog sveta. Kao sto smrtonosni gas razara telesni sastav, tako i nepristojni prizor unistava mir uma. Kao sto staklo ne moze ostati celo pri sudaru sa kamenom koji se nalazi u blizini, tako ni svetitelj ne moze da ostane pri svojoj cistoti i neoskrnavljenosti ukoliko dugo ostane zajedno sa zenom i razgovara sa njom. Kao sto silni i postojani pritok vode drvece cupa sa korenjem, tako se pritokom iskusenja ustremljenih na telo iz srca iskorenjuje i ljubav prema svetu. Kao sto gorki lekovi istrebljuju necistotu rdjavih sokova u telu, tako i zestina skorbi cisti srce od lukavih strasti.

301

Kao sto onaj ko stedi svog neprijatelja na polju borbe ne moze ostati nepovredjen, tako ni podviznik koji stedi svoje telo ne moze izbaviti od pogibli svoju dusu. Uplasena izgledom neceg strasnog, mlada devojka trci ka roditeljima, hvata se za njihovu odecu i trazi pomoc. Tako i dusa, koja je pritesnjena i skrusena strahom od iskusenja, zuri da se pripije uz Boga, prizivajuci ga u neprestanoj molitvi. I dok iskusenja produzavaju da, jedno za drugim, napadaju, ona umnozava moljenje. Medjutim, cim stekne slobodu, ona se predaje lutanju misli. Kao sto se onaj ko caru donese veliki dar nagradjuje ljubaznim pogledom, tako i onom ko u svojoj molitvi ima suze veliki car vekova, Bog, oprasta sve grehove i nagradjuje ga blagoprijatnim pogledom. Covek koji kod sebe ima dragoceni biser obuzet je neprestanim strahom dok prolazi putem oko koga se nalaze razbojnici, prezajuci od mogucnosti da bude napadnut i opljackan. Tako i covek koji ima biser celomudrenosti i ide po svetu koji je pun neprijatelja na putevima, ne moze biti slobodan od straha od razbojnika sve dok ne dodje u obitelj groba, tj. u zemlju pokoja. Covek koji u dan placa pije vino i opije se, zaboravlja svaku zalost i svoj tezak polozaj. Tako i onaj ko je opijen ljubavlju Bozijom u ovom svetu, tj. u domu placa, zaboravlja sve svoje napore i zalosti. Zbog svoje opijenosti on postaje neosetljiv za sve grehovne strasti, njegovo srce se osnazuje nadom na Boga, dusa mu je laka kao ptica, a um mu se svakocasovno uznosi sa zemlje. On svojim mislima lebdi iznad svega ljudskog i nasladjuje se besmrtnoscu kod Svevisnjeg. 130. Smirenoumlje je odeca Bozanstva. U njega se obuklo Slovo koje se ocovecilo. Preko njega je Ono razgovaralo sa nama u telu nasem. Ono je smirenoumljem prikrilo uzvisenost svoje velicine i svoje slave, kako tvar ne bi bila sazezena pogledom na Njega. Tvar ne bi mogla da pogleda na Njega da od nje nije uzeo njen deo i poceo sa njom da besedi. Stoga se svako ko se obuce u tu odecu smirenja oblaci u samog Hrista. Jer, on je pozeleo da se unutrasnjim covekom obuce u podobije u kome je za tvar bio vidljiv i u kome je poziveo sa njom sam Hristos. 131. Smirenje je neka tajanstvena sila koju, po zavrsetku svog zivota, primaju savrseni sveti. Ova sila se silom blagodati daje samo savrsenima u vrlini, buduci da u sebi sadrzi sve. 132. Nije svako ko je skroman, cutljiv i krotak vec dostigao stepen smirenoumlja. Cak ni onoga ko se smirava secajuci se svojih grehova i skrusavajuci se zbog njih, necemo nazvati smirenoumnim, premda je i to pohvalno. On jos ne poseduje smirenje, iako ga smisljeno priblizava sebi: on samo zeli smirenje, premda ga jos nema. Savrseno smirenoumni nema potrebe da svojim mudrovanjem izmislja uzroke za smirenoumlje, vec u svemu projavljuje smirenje bez truda i samoprinudjavanja. 133. Ako neko pita kako da se stekne smirenje, odgovorimo mu: Dosta je uceniku da bude kao ucitelj njegov i slugi kao gospodar njegov (Mt.10,25). Pogledaj kako projavljuje smirenje Onaj koji ga je zapovedio i koji ga i daruje. Podrazavaj mu i steci ces ga. 134. Na svaki nacin treba da izbegavamo sve sto u nama razdrazuje zle strasti, i narocito da u sebi odsecamo uzroke strasti i ono sto makar i najmanju strast privodi u dejstvo. Kada i pored toga stupe u dejstvo, treba da im se odupremo i da stupimo u borbu sa njima. Radi toga je najbolje da se pogruzavamo u svog unutrasnjeg coveka i da tamo prebivamo, neprestano obradjujuci vinograd svog srca. Ukoliko nas um tamo prebiva usamljen i otselnicki, sa strastima vec borbu vodi blagodat. 135. Cilj Spasiteljevog dolaska (prilikom koga nam je dao svoje zivotvorne zapovesti kao lekove koji ciste nase strasno stanje) bese da ocisti nasu dusu od povrede koju je izazvao prvi prestup i da je vaspostavi u prvobitno stanje. Ono sto su lekovi za bolesno telo, to su zapovesti za strasnu dusu. Ocigledno je da su zapovesti postavljene kao suprotnost strastima, radi iscelenja prestupne duse. 136. Povreda nam je dosla zbog prestupa zapovesti. Iz toga je ocigledno da nam se zdravlje vraca njihovim ispunjavanjem. Bez cinjenja zapovesti i pre nego sto krenemo putem koji vodi ka dusevnoj cistoti, uopste ne treba da zelimo ili da se nadamo ociscenju

302

duse. I nemoj govoriti da nam Bog i bez cinjenja zapovesti po blagodati moze darovati ociscenje duse. To su Gospodnji sudovi, i Crkva nam ne nalaze da istemo tako nesto. Judejci su na svom povratku iz Vavilona u Jerusalim isli prirodnim putem, dok je Jezekilj natprirodno stigao u Jerusalim i u Bozanstvenom otkrivenju video buduce obnovljenje. Nesto slicno treba misliti i o dusevnoj cistoti. Jedni utabanim putem, kroz ispunjavanje zapovesti u mnogotrudnom zivotu, svojom krvlju dolaze do dusevne cistote, a drugi se nje udostojavaju po daru blagodati. I cudno je to sto nam nije dozvoljeno da u molitvi istemo cistotu koja se daruje po blagodati, niti da se odricemo zivota ispunjenog delanjem zapovesti. Jer, bogatasu koji je zapitao: Sta mi treba ciniti da nasledim zivot vecni, Gospod je jasno rekao: "Ispunjavaj zapovesti" (Lk.10,25). Na zelju bogatasa da sazna nesto vise, On je rekao: Ako hoces savrsen da budes, idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima, i imaces blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). To znaci: umri za sve sto imas u sebi, te zivi u meni; izidji iz starog sveta strasti i stupi u novi svet duha. Jer, rekavsi: "Uzmi krst svoj" (Mt.16,24), Gospod je naucio coveka da umre za sve u svetu. I posto je u sebi umrtvio starog coveka ili strasti, On mu je rekao: "Idi za mnom". Stari covek ne moze da ide Hristovim putem. 137. Ljubitelji pustinje i hvalioci bezmolvija, blazeni Vasilije Veliki i blazeni Grigoriji su na bezmolvije otisli tek posto su proziveli u svetu upraznjavajuci se u vrsenju zapovesti koje su odgovarale onima koji zive u zajednici. Nakon toga oni su dospeli do dusevne cistote i udostojili se duhovnog sagledavanja. Zatim su oni pozurili i izasli na pustinjsko bezmolvije. Od tog vremena oni su prebivali sa svojim unutrasnjim covekom. Zbog toga su postali umozritelji, prebivajuci u duhovnom sagledavanju sve dok blagodacu nisu bili prizvani za pastire Hristove Crkve. 138. Pustinja uspavljuje strasti. I od coveka se zahteva da ih uspava, ili da ih iskoreni, tj. savlada kada budu ustajale na nas. Uspavane strasti se opet bude cim samo susretnu uzrok kojim stupaju u dejstvo. Zelimo pustinju ne samo stoga sto uspavljuje strasti, vec i zbog toga sto u njoj, usled nedostatka culnog i udaljenja od svih, mozemo da se umudrimo i da se u nama obnovi unutrasnji, duhovni covek u Hristu, sto svakog casa mozemo pratiti sami sebe, i sto nas um moze da postane bodar u cuvanju sebe, izbegavajuci gubitak secanja na svoju nadu. 139. Gospod nam je naznacio milosrdje kao put da se upodobimo velicini Oca naseg nebeskog. Monasi, medjutim, pretpostavljaju bezmolvije. Kako to povezati? Gospod je naznacio milosrdje kao nacin da se upodobimo nasem Nebeskom Ocu. Ono, naime, milosrdne priblizava Bogu. I mi monasi postujemo bezmolvije, ne iskljucujuci milosrdje. Mi se staramo da se, koliko je moguce, udaljimo od sujetnih briga i meteza. Mi nemamo nameru da se protivimo dugu (prema bliznjima), vec se staramo o bezmolviju (kako bismo vernije ispunili visi dug) da se prebiva u bogomisliju, kojim se u najvecoj meri mozemo vratiti u cistotu i pribliziti Bogu. Ukoliko, pak, ponekad bude neophodna izvesna pomoc bratiji, ne treba da budemo nemarni. Neprestano se prinudjavajmo da u svako vreme u unutrasnjosti budemo milosrdni prema svakoj razumnoj prirodi. Jer, tako nam saopstava ucenje Gospodnje i u tome se, a ne u necemu drugom praznom, sastoji obelezje naseg bezmolvija. I mi ne treba samo da cuvamo to unutrasnje milosrdje, vec i da svoju ljubav, kada nas pozovu okolnosti, pokazemo spolja. 140. Zivotodavac je punotu zapovesti sazeo u dve zapovesti koje sobom obuhvataju sve ostale - u ljubavi prema Bogu i slicnoj ljubavi prema obrazu Bozijem. Prva zadovoljava ciljeve duhOvnog sagledavanja, a druga - sagledavanja i delanja. Jer, priroda Bozija je prosta, nevidljiva i po prirodi nema potrebe ni za cim. I svest je u svom samoudubljivanju i u odnosu prema Bogu prirodno bez potrebe za telesnom delatnoscu. Njena delatnost u tome je prosta i projavljuje se u jednom delu uma; saobrazno sa prostotom mnogopoklanjanog Uzroku koji je iznad telesnih cula. Druga, pak, zapovest, tj. covekoljublje, usled dvojnosti prirode zahteva da je ispunjavamo i nevidljivo u svesti, i telesno. Delatnost svagda prethodi sagledavanju. Stoga niko ne moze da se uzvisi do oblasti viseg ukoliko najpre nije na delu ispitao nize. Ni jedan covek ne sme da kaze da u ljubavi prema bliznjem napreduje svom dusom ukoliko je zapostavio deo koji se, srazmerno sa silama, vremenom i mestom, ispunjuje telesno. Jer, tek po njegovom ispunjenju postaje

303

ocigledno da u coveku postoji savrsena ljubav. I ukoliko smo u tome verni i istiniti, dusi se daje sila da se u prostim i ni sa cim uporedivim pojmovima pruza do velike oblasti visokog i Bozanstvenog sagledavanja. Gde, pak, nema mogucnosti da se ljubav prema bliznjem ostvari u vidljivim telesnim delima, pred Bogom je dovoljno da pokazemo svoju ljubav prema bliznjem koja se ostvaruje samo dusom. 141. Onaj ko zeli da zavoli Boga iznad svega treba da se postara o cistoti svoje duse. Cistota, pak, duse stice se savladjivanjem i istrebljivanjem strasti. Strasti su vrata koja su zatvorena pred licem cistote. Onaj ko ne otvori ta zakljucana vrata nece uci u neporocnu i cistu oblast srca. Bez toga, pak, dusa ne moze da ima smelost u casu molitve. Jer, smelost je plod cistote i napora da se ona stekne. Evo poretka kojim se to desava: trpljenje sa samoprinudjavanjem se sa strastima bori za cistotu. Dusa koja pobedi strasti stice cistotu, a istinska cistota cini da um stice smelost u vreme molitve. 142. Odrecimo se od toga da od Boga trazimo bilo sta visoko. Iznad svega steknimo trpljenje za sve sto se desava sa nama. Sa velikim smirenjem i skrusenoscu zbog onoga sto je u nama i zbog pomisli nasih istimo otpustenje grehova svojih i dusevni mir. Jedan od otaca je pisao: "Gospod ne prima molitvu onoga ko sebe ne smatra gresnikom". Napisano je da Carstvo Bozije ne dolazi na vidljiv nacin (Lk.17,20). Mi se sa svoje strane na svaki nacin postarajmo da prostor svog srca delima pokajanja i zivotom koji je Bogu ugodan dovedemo do blagoustrojstva. Ono sto je Gospodnje doci ce samo od sebe ukoliko mesto u srcu bude bilo cisto i neoskrnavljeno. Crkva Bozija ne odobrava ono sto istemo na vidljiv nacin, tj. visoke darove Bozije. Oni koji su ih sticali, nasledjivali su gordost i pad. Jer, to nije znak da covek voli Boga, vec da je dusevno bolestan. I kako cemo se mi otimati za visoke darove Bozije kada se Pavle hvalio nevoljama i kada je visokim darom Bozijim smatrao zajednicarenje u Hristovim stradanjima. 143. Sve dok boluje strastima, dusa culima ne oseca duhovno, niti ume da ga zeli. Ona ga zeli samo po sluhu usiju i po napisanom. Dusevnu silu od tih bolesti leci skriveno delanje zapovesti i zajednicarenje u Hristovim stradanjima. Nasa prvobitna priroda je u Hristovom Ocovecenju primila obnovljenje i postala sudeonik u Njegovom stradanju i smrti. Zatim se, po obnovljenju izlivanjem krvi, osvetila i postala sposobna da primi nove i savrsene zapovesti. Da su nove zapovesti ljudima bile dane pre izlivanja krvi i pre obnove i osvecenja nase prirode moze biti da bi, slicno drevnim zapovestima, samo odsecale porok od duse, nemajuci snage da iskorene njegov koren. Sada, pak, nije tako. Skriveno delanje i nove i duhovne zapovesti koje dusa ispunjava, drzeci se straha Bozijeg, obnavljaju i osvecuju dusu i skriveno isceljuju sve njene delove. Jer, svima je ocigledno kakvu strast necujno u dusi isceljuje svaka zapovest. Njihovo dejstvo je primetno i za Iscelitelja i za isceljenog, kao sto je bilo i sa krvotocivom zenom. 144. Isceljenje strasnog dela duse moze da se izvrsi i blagodacu, kao sto je bilo sa blazenim apostolima. Medjutim, to je delo posebnog Bozijeg izbranja. Dusa, pak, zdravlje obicno stice zakonitim putem. Taj put se sastoji u savladjivanju strasti putem vrsenja zapovesti i napornih dela istinskog zivota. Ko je prosao tim opstim putem odojen je mlekom izvan vestastvenosti ovog sveta. On je u sebi odsekao prethodnu narav i preporodio se, kao i prvobitno, u duhovnom. Po blagodati je on stekao pojmove unutrasnjeg coveka i postao vidljiv za oblast duha, primivsi u sebe novi prosti svet. 145. Kada je um obnovljen i srce osveceno svi pojmovi koji u njemu nicu su saobrazni sa prirodom sveta u koji stupa. U njemu se najpre budi ljubav prema Bozanstvenom i on cezne za opstenjem sa andjelima i otkrivenjima tajni duhovnog sveta. Duhovno poznanje tvari cisti njegov um, te u njemu zasijava sagledavanje tajni Svete Trojice, kao i tajni mnogopostovanog domostroja preduzetog radi nas. Zatim on svecelo ulazi u sjedinjenje sa poznanjem nade na buduce. 146. Kada bi dusa, dok je zakljucana u oblasti strasti, mogla istinski da razume duhovno, ne bi imala potrebe da pita i saznaje o tajnama duhovnog sveta. Medjutim, ocigledno je da vaspitavanje i poznanje pri strastima ne donosi korist i da nije dovoljno za otvaranje vrata koja su zakljucana pred licem cistote. Kada se od duse oduzmu strasti, um se prosvecuje i postavlja na cistom mestu prirode, nemajuci vise potrebe za pitanjima. On tada jasno vidi dobra koja se nalaze na svom mestu. Spoljasnja cula osecaju stvar koju susrecu prirodno, a ne na osnovu vezbanja. Na isti nacin razumi i o

304

duhovnom sagledavanju. Jer um, ukoliko je zdrav u svojoj prirodi, prozire u skrivene tajne duha i u potpunosti sagledava slavu Hristovu. On ne pita, niti se uci, vec se nasladjuje tajnama novog sveta, iznad slobode volje, srazmerno vatrenosti vere i nadi u Hrista. 147. Ukoliko zelis da ti srce postane obitelj tajni novog sveta, najpre se obogati telesnim delima - postom, bdenjem, sluzbom, podviznistvom, trpljenjem, obaranjem pomisli, i ostalim. Svoj um vezuj citanjem Pisama i udubljivanjem u njih. Pred svojim ocima napisi zapovesti, a neprestanim molitvenim razgovorom i samoudubljivanjem u molitvoslovlja iz srca iskorenjuj svaki obraz i svako podobije koje si ranije primio. Priucavaj svoj um da se uvek udubljuje u tajne Spasiteljevog domostroja, prestani da istes poznanje i sagledavanje koje u svom mestu i u svoje vreme previsavaju slovesno opisivanje i produzavaj sa delanjem zapovesti i trudom oko sticanja cistote. Moli Gospoda da te udostoji umnog zivota. Pocetak, sredina i kraj ovog zivota sacinjava sledece: odsecanje svega sjedinjenjem sa Hristom. Ukoliko zelis sagledavanje tajni, u sebi neguj zapovesti delom, a ne samo stremljenjem da ih spoznas. Duhovno sagledavanje dejstvuje u oblasti cistote. 148. Sagledavanje tajne vere je kod sinova povezano sa verom i napasa se na poljima Pisma. Reci koje su nedostizne poznanju postaju shvatljive pomocu vere. Poznanje o njima mi sticemo u sagledavanju koje se ostvaruje po ociscenju. Za duhovne tajne koje su vise poznanja i koje ne osecaju ni telesna cula, ni razumna sila uma, Bog nam je dao veru. Njome samo saznajemo da te tajne postoje. Od te vere se u nama radja nada na njih (tj. nada da cemo ih razumeti). Verom ispovedamo da je Bog Gospod, Vladika, Tvorac i Ustrojitelj svega. Podsticani, zatim, savescu mi resavamo da treba da vrsimo Njegove zapovesti i da razumemo da stare zapovesti ispunjava strah, a zivotvorne Hristove zapovesti - ljubav, kao sto govori Gospod: Ako me ljubite, zapovesti moje drzite. I ja cu umoliti Oca, i dace vam drugog Utesitelja (Jn.14,15-16). Dolazak Utesitelja On naziva darom otkrivenja duhovnih tajni. Stoga se u primanju Duha, koga su primili apostoli, sastoji sve savrsenstvo duhovnog poznanja. I Gospod je obecao da ce umoliti Oca da im da Utesitelja kako bi, ukoliko vrse zapovesti i ociste sebe, sa njima ostao u vekove. Vidis li da se zbog cuvanja zapovesti um udostojava blagodati tajanstvenog sagledavanja i otkrivenja duhovnog poznanja. 149. Cuvanje zapovesti projavljuje takvu silu jedino kada se vrsi iz ljubavi prema Darodavcu, a ne iz straha. Stoga zakonita vrata koja vode u sagledavanje jeste ljubav. Bozanstvena ljubav one koji su je stekli uznosi u sva otkrivenja poznanja i tajanstvenih sagledavanja. Stoga najpre treba steci ljubav. Posle toga ce sagledavanje duhovnog za nas biti nesto prirodno. Shvati mudrost blazenoga Pavla koji je ostavio sve darove koje saopstava blagodat i iskao samo najsustinskije, tj. ono cime se primaju i cuvaju darovi ljubav (1.Kor.13). Ona je mesto otkrivenja. Na tom mestu se sagledavanje pokazuje samo od sebe. Po meri prirodnog uzrastanja dusa stice novo i novo poznanje o onom sto postoji u svetu, svakog dana se sve vise uceci. Tako se covek i u duhovnom sagledavanju i Bozanstvenom osecanju obucava srazmerno sa uzrastanjem u razumnom zivotu. Dosavsi u oblast ljubavi, on duhovno sagledava na njegovom mestu. 150. Duhovno se ne pokorava sve dok covek primenjuje usilje da ga svede sebi. I ukoliko on drsko uzmasta da ga razume pre vremena i podize svoj pogled ka njemu, njegov vid ce otupeti i on ce primecivati jedino prizrake i likove. Cim to budes shvatio svojim rasudljivim umom, vise se neces truditi da sagledavanje steknes pre vremena. Ukoliko ti se ucini da i sada (pre stupanja u oblast cistote i ljubavi) imas sagledavanje, radice se, zapravo, o senci prizraka, a ne o sagledavanju. Jer, kod svega mislenog postoji slicnost i mastarski obraz, a postoji i istinsko sagledavanje. I u prirodnoj oblasti se nekad vidi stvarnost, a nekad njena suprotnost: oko umesto stvarnosti vidi senku, vidi vodu tamo gde je nema, vidi zdanja koja vise u vazduhu, iako stoje na zemlji. Slicne pojave postoje i u mislenom. 151. Ukoliko vidjenje ne bude ocisceno delanjem zapovesti i delima bezmolvnog zivota, ukoliko ne stekne savrsenu svetlost ljubavi i ne uznapreduje u uzrastanju u Hristovom obnovljenju, um ne moze postati istinski vidilac Bozanstvenog sagledavanja. I svi obrazi duhovnog koje um misli da je sastavio u sebi nazivaju se prividom, a ne

305

stvarnoscu. I cinjenica da um vidi jedno umesto drugog proizilazi od toga sto se nije ocistio. To se desilo i sa spoljasnjim filosofima koji su duhovnim smatrali ono sto nisu primili od istinskog ucenja od Boga. Oni su o tome govorili sa neprilicnim samomnjenjem, razdeljujuci jednog Boga u mnogobostvu, izlazuci i slazuci se medju sobom kroz neozbiljnost pomisli, i tu mastu bezumlja svojih pomisli nazivajuci umozrenjem priroda. 152. Istinsko sagledavanje culnih i nadculnih priroda, kao i same Svete Trojice, udeljuje se Hristovim otkrivenjem. Njemu je ljude naucio i na njega ukazao Hristos kada je prvonacelnom svojom Ipostasju ostvario obnovljenje ljudske prirode, vrativsi joj prvu slobodu. On je svojim zivotvornim zapovestima probio put ka istini. Nasa priroda ce postati sagledatelj istine, a ne maste, tek kad covek, trpeci stradanja, delanja i skorbi, sa sebe svuce starog strasnog coveka, kao sto novoredjence sa sebe skida posteljicu prilikom izlaska iz majcine utrobe. Preporodivsi se duhovno, tada um postaje sposoban da primi sagledavanje svoje otadzbine. 153. To sagledavanje jeste hrana uma, sve dok ne dodje u stanje da primi jos vise sagledavanje. Jedno sagledavanje, naime, coveka predaje drugome, sve dok um ne bude uzveden u oblast savrsene ljubavi. Ljubav je obitelj duhovnog i naseljava se u cistotu duse. Kada um dospe do oblasti ljubavi blagodat pocinje da dejstvuje. Um prima duhovno sagledavanje i postaje vidilac skrivenog. 154. Kao sto sam vec govorio, dar otkrivenja umnog sagledavanja daje se na dva nacina. Ponekad se daje blagodacu zbog vatrene vere, a ponekad zbog vrsenja zapovesti i cistote. Po blagodati je dat blazenim apostolima. Oni um nisu ocistili vrsenjem zapovesti, vec vatrenom verom. Oni su u prostoti poverovali u Hrista i svakako sa zapaljenim srcem isli za Njim. I kad je izvrsio svoj predivni domostroj, Hristos im je poslao Duha Utesitelja koji ih je ocistio i usavrsio njihov um, stvarno umrtvivsi u njima starog strasnog coveka, i stvarno ozivotvorivsi u njima novog duhovnog coveka. I blazeni Pavle je bio tajanstveno obnovljen, primivsi sagledavanje otkrivenja tajni. Nije napisano ono sto je Hristos sa njim razgovarao, vec se navodi samo ono sto mu je rekao Ananija: Savle brate, Gospod nas Isus, koji ti se javio na putu... poslao me je da progledas i da se ispunis Duha Svetoga (Dap.9,17). I.kad ga je krstio, on se ispunio Duha Svetog. On je osetio skrivene tajne otkrivenja, kao sto se desilo i sa svetim apostolima kojima je Gospod Isus govorio: Jos vam imam mnogo govoriti, ali sada ne mozete nositi. A kada dodje On, Duh Istine, uvesce vas u svaku istinu... i javice vam ono sto dolazi (Jn.16,1213). 155. Tek kad je primio Duha Svetog i kad se Njime obnovio, blazeni Pavle se udostojio tajni otkrivenja i poceo da duhom sagledava otkrivenja, nasladjujuci se sagledavanjem, slusajuci neiskazane reci, upraznjavajuci sagledavanje iznad prirode, odusevljavajuci se sagledavanjem nebeskih sila i nasladjujuci se duhovnim. Takvo ushodjenje on nije dostigao po svojoj zelji, kao sto u svom bezumlju tvrde jeretici (evhiti). Um uopste ne moze da ushodi tamo. Naprotiv, Pavle je bio uzdignut duhom otkrivenja, kao sto je sam pisao u Poslanici Korincanima (2.Kor.12,2-4), nasuprot sujetnim ljudima koji su se poredili sa svetim apostolima i koji su mastu svojih pomisli nazivali duhovnim sagledavanjima. 156. Rasudjujuci o ljudima koji su obremenjeni strastima pa ipak stupaju u ispitivanje o zakonima telesnog i bestelesnog (ni u cemu se ne razlikujuci od bolesnika koji nude pravila o cuvanju zdravlja), jedan od svetih je napisao: "Saznavsi da ucenici koji su zanemarivali zapovesti i koji nisu savladali strasti zele blazenstvo sagledavanja tajni (koje je moguce samo po ociscenju od strasti), blazeni Pavle je rekao: "Svucite najpre starog coveka strasti. Tada pozelite da se obucete u novog coveka, obnovljenog poznanjem tajni na podobije Tvorcu, i ne zelite blazenstvo koje imam ja i ostali apostoli, koje je dato dejstvom blagodati, stoga sto Bog neke miluje, a neke otvrdoglavljuje, kako sam hoce (Rim.9,18)". Jer, ko ce stati pred lice Njegovo, ili ko ce se usprotiviti Njegovoj volji? Ponekad Bog dariva ni za sta, a ponekad trazi dela i ociscenje pa tek onda salje dar. A ponekad ni posle dela i ociscenja ne daje ovde, nego ga cuva da bi sagledavanje dao na svom mestu". 157. Smatramo da On tako postupa i odnosno manjeg dara, naime, oprostaja grehova. Jer, On krstenje poklanja kao dar, ne trazeci savrseno nista izuzev vere. U

306

pokajanju za grehe, pak, On oprostaj ne daje kao dar, vec zahteva trud, skorb, zalost, skrusenost, suze, dugotrajni plac. I tek tada oprasta. Razbojniku je odmah oprostio zbog ispovedanja recju na krstu, obecavsi mu Carstvo, a od gresnice je zahtevao veru i suze. 158. Dusa koja voli Boga samo u Njemu nalazi svoje spokojstvo. Da bi srcem bio u svezi sa Bogom moras prethodno da raskines svaki spoljasnji savez. Jer, sjedinjenju sa Bogom prethodi razresenje od vestastva. Mladencu se hleb daje kao hrana tek posto je othranjen mlekom. I covek koji namerava da napreduje u Bozanstvenom treba da se najpre odvoji od sveta, kao dete od narucja i dojki maternjih. Telesno delanje prethodi dusevnom, kao sto je prah prethodio dusi koja je bila udahnuta u Adama. Ko nije stekao telesno delanje, ne moze imati ni dusevno. Jer, drugo se radja od prvog, kao klas iz golog psenicnog zrna. Ko, pak, nema dusevno delanje, lisice se duhovnih darova. 159. Kao sto posle sejanja suza slede pregrsti radovanja, tako i posle zlopacenja Boga radi sledi radost. Zemljodelcu je sladak hleb kojije dobio znojem. Slatka su i dela pravde srcu koje je primilo Hristovo poznanje. Sa dobrom voljom pretrpi i uvredu i ponizenje kako bi imao smelost pred Bogom. Covek koji sa poznanjem trpi ruznu rec od onoga kome nije ucinio nepravdu na svoju glavu polaze trnov venac. Blazen je on jer se ovencava netljenoscu, premda toga ni sam nije svestan. 160. Onaj ko sa poznanjem bezi od sujetne slave u svojoj dusi je osetio buduci vek. Um onoga ko u sadasnjem zivotu bezi od pokoja vec sagledava buduci vek. Onaj, pak, ko je svezan gramzljivoscu jeste rob strasti. Nemoj misliti da je samo sticanje zlata i srebra gramzljivost. Ono je prisutno kod svakog sticanja stvari za koje je privezana tvoja volja. Nemoj hvaliti onoga koji se zlopati telesno, ali daje na volju culima, tj. sluhu, otvorenim i neuzdrzanim ustima i bludecim ocima. 161. Znaj da ostavljanje grehova duznicima pripada delima pravde. Tada ces uvideti tisinu i svetlost po celom umu svom. Milostivi koji nije visi od svoje pravde nije milostiv, tj. pravi milostivi ne daje ljudima milostinju samo iz svog sopstvenog, nego i sa radoscu od drugih trpi nepravdu i miluje ih. Milostiv je onaj ko dusu svoju polaze za brata, a ne onaj ko samo davanjem ukazuje milost svome bratu. Milostiv je i onaj ko nije toliko bestidan da bratu, koji ga udari, uzvrati i ozalosti njegovo srce. 162. Zavoli trud bdenja kako bi nasao utehu u onome sto je blisko tvojoj dusi. Zanimaj se citanjem u bezmolviju kako bi tvoj um svagda bio uznosen ka cudesima Bozijim. Zavoli siromastvo sa trpljenjem kako bi ujedno sabrao svoj um u odnosu na mastanje. Omrzi prostran zivot kako bi tvoje pomisli ostale bezmetezne. Uzdrzavaj se od mnogoga i pobrini se samo o dusi kako bi je spasao od rasturanja unutrasnje tisine. 163. Zavoli celomudrenost da se u vreme svoje molitve ne bi postideo pred Bogom. Stekni cistotu u delima svojim kako bi ti se ozarila dusa na molitvi i kako bi ti se secanjem na smrt u umu rasplamsala radost. Nemoj biti lenjiv u svom delanju da se ne bi postideo kad stanes medju svoje prijatelje. Nemoj svoju slobodu vezivati onim sto sluzi nasladi kako ne bi postao sluga slugu. Neka ti odeca bude siromasna kako bi ponizio pomisli koje se radjaju u tebi, tj. visokoumlje srca. Ko voli sjaj nece moci da stekne slobodne misli, buduci da se srce unutrasnje usmerava prema izgledu spoljasnjih obraza. 164. Za smirenoumljem sledi uzdrzanje i ogranicavanje u svemu.

307

Usled postojanog ogranicavanja, smirenoumlje dolazi do sagledavanja i dusu ukrasava celomudrenoscu. Tastina, pak, usled neprestanog meteza i smucenja pomisli, iz svega sto susrece sabira necisto imanje i oskrnavljuje srce. Ona nepristojnim pogledom gleda na prirodu stvari i um zanima sramnim predstavama. Smirenoumlje, pak, sebe duhovno ukrasava sagledavanjem, pobudjujuci onoga koji ga je stekao na slavoslovlje. 165. Bolje je da sam sebe razresujes od uza greha, negoli da robove oslobadjas od ropstva. Bolje je da se umiris u dusi svojoj, u jednomisliju trodelnog sastava u tebi, tj. tela, duse i duha, negoli da svojim ucenjem umirujes raznomislene. Grigorije govori: "Dobro je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje da se covek ocisti za Boga". Za tebe je korisnije da se postaras o tome da ono sto je u tvojoj dusi palo od strasti podignes podsticanjem svojih pomisli da se okrecu ka Bozanstvenom, negoli da vaskrsavas mrtve. 166. Sve dane svog zivota, ma gde se nasao, smatraj se strancem kako bi bio u stanju da se izbavis od stete koja se radja od slobodnog opstenja. Svagda blagosiljaj ustima pa te nece vredjati, buduci da se uvreda radja od vredjanja, a blagoslov od blagosiljanja. Na svakom delu se smatraj oskudnim kako bi ucio, i citavog zivota ces se pokazivati mudar. Nemoj pricati drugome ono sto sam nisi ispitao kako se ne bi postideo sam sebe i kako se po uporedjivanju tvog zivota ne bi otkrila tvoja laz. 167. Cuvaj se da ne citas jereticka ucenja. Jer, to vise nego bilo sta drugo na tebe moze podici duha hule. Cesto i nenasito citaj knjige ucitelja o promislu Bozijem. One, naime, um rukovode ka poimanju poretka u tvorevini i delima Bozijim i ukrepljuju ga. Svojom tananoscu one ga pripremaju za primanje svetlozarnih misli i cine da on u svojoj cistoti ide ka poznanju tvari Bozijih. Citaj Jevandjelje koje je zavestao Bog radi poznanja cele vaseljene kako bi se tvoj um pogruzio u cuda Bozija. Tvoje citanje neka se odvija u nepomucenoj tisini. Budi slobodan od mnogobrizljivosti o telu i od zitejskog meteza kako bi, pri sladosnom razumevanju, u dusi osetio najsladji ukus koji prevazilazi svaki osecaj i kako bi tvoja dusa istrajala u tom osecanju. 168. Cisti svoju dusu, zbaci sa sebe brigu o onome sto je izvan tvoje prirode, na svoje pojmove i pokrete stavi zavesu celomudrenosti i smirenja. Tako ces naci ono sto je unutar tvoje prirode, buduci da se smirenima daje otkrivenje tajni. 169. Ukoliko si resio da svoju dusu predas na delo molitve koja ociscava um i na prebivanje u bodrosti nocu kako bi stekao svetao razum, treba da se udaljavas od gledanja na svet, da prekratis susrete sa ljudima, da ih ne primas u svoju keliju, cak ni pod vidom koristi, izuzev jednodusnih, jednomislenih i onih koji znaju tvoje tajne. Budi oprezan u odnosu na smucenje od dusevnih beseda, te po odsecanju spoljasnjih razgovora sa svojom molitvom sjedini milostinju da bi ti dusa ugledala svetlost istine. U meri u kojoj srce prestaje da se uznemirava spoljasnjim predmetima um urazumljuje misli i obavlja Bozanstvena dela, dolazeci do izumljenja. Jer, ukoliko pokazemo neznatnu marljivost, dusa obicno brzo jednu besedu zamenjuje drugom. 170. Da bi jednu besedu zamenio drugom (praznu - dusespasonosnom) treba da se bavis citanjem Pisma i Zitija svetih. Jer, kada budes stao na molitvu i na svoje pravilo, umesto razmisljanja o onome sto si video i cuo u svetu, u sebi ces obresti razmisljanje o Bozanstvenim Pismima koja si citao. To razmisljanje ce izazvati zaborav svetskih uspomena, cime um dolazi do cistote. To je znacenje recenoga da citanje pomaze dusi kada stane na molitvu i da se dusa molitvom prosvecuje u citanju. Citanje, opet, umesto spoljasnje smese, pruza hranu raznim vidovima molitve. Prema tome, dusa se citanjem prosvecuje za svagdasnju marljivu i nesmucenu molitvu. 171. Teloljupci i stomakougodnici ne treba da ulaze u ispitivanje duhovnih predmeta, kao sto ni bludnica ne treba da razgovara o celomudrenosti.

308

Krajnje bolesno telo ne podnosi masnu hranu. Ni um koji je zauzet svetskim ne moze da se priblizi ispitivanju Bozanstvenog. Oganj se ne raspaljuje u sirovim drvima. Ni Bozanstvena vatra se ne razgoreva u srcu koje voli pokoj. Onaj ko svojim ocima ne vidi sunce, na osnovu samog sluha drugome ne moze opisati njegovu svetlost. On cak i ne oseca njegovu svetlost. Isto biva i sa onim koji svojom dusom nije osetio sladost duhovnih dela. 172. Ono sto ti pretekne od tvojih dnevnih potreba podaj siromasima, te sa smeloscu podji da prineses svoje molitve, tj. da sa Bogom besedis kao sa Ocem. Nista ne moze toliko srce pribliziti Bogu kao milostinja. I nista u dusi ne radja toliko tisine kao dobrovoljno siromastvo. Kada dajes, daj sa velikodusnoscu i sa osmehom na licu, i opskrbi u vecoj meri nego sto traze. Nemoj se truditi da shvatis ko je dostojan, a ko nije. Neka pred tobom svi ljudi budu jednaki s obzirom na dobro delo. Jer, na taj nacin mozes i nedostojne privuci dobru, buduci da se dusa pomocu telesnog brzo dovodi u strah Boziji. 173. Svoju keliju ocisti od suvisnih stvari. To ce te privesti uzdrzanju, cak i da nisi voljan. Oskudica u svemu coveka uci uzdrzanju. Oni koji su odneli pobedu u spoljasnjoj borbi (mislim na borbu koju na dusu podizu cula sluha, vida i ostala) ne moraju se bojati ni unutrasnje borbe. Kada zatvori gradska vrata, tj. cula, covek ratuje unutra i ne boji se zlobnika izvan grada. Blazen je onaj ko to zna i ko se ne obremenjuje mnostvom dela, vec svu telesnu delatnost obraca na molitveni trud. 174. U trenucima kad Bog bude tvoje srce privodio u umilenje, potrudi se da neprestano cinis poklone i da preklanjas kolena. Nemoj svom srcu dopustati da se brine o bilo cemu u vreme kad demoni pocnu da te ubedjuju da se latis drugih poslova. Tada posmatraj i divi se onome sto ce proizici iz toga. Medju podviznickim borbama nista nije toliko vazno i tesko i nista ne izaziva toliko zavisti kod demona kao pruzanje pred Hristovim krstom i danonocna molitva, koji cine da izgleda da su coveku ruke vezane pozadi. Lati se tota ukoliko neces da tvoja vatrenost ohladni i da ne osiromasis u suzama. Bices blazen ako se o tome budes starao dan i noc, i ako ne budes iskao bilo sta drugo. Ukoliko se ne budes podvizavao, neces naci, i ukoliko sa vatrenoscu ne budes udarao u vrata i neprestano prebivao pored njih u bdenju, neces biti uslisen. 175. U covekovom srcu se nece probuditi sladost Duha Bozijeg, njegovi udovi nece primiti cistotu u ovom zivotu i Bozanstvene misli nece uci u njegovu dusu (ostajuci neprimecene i sakrivene), sve dok spoljasnji covek ne umre za sve svetsko (ne samo za greh, nego i za svako delo), i unutrasnji covek za lukave misli, i dok prirodni pokreti tela ne iznemognu, postavsi nemocni da u srcu probude grehovnu sladost. U coveku se nece probuditi duhovna opijenost sve dok u svom srcu ne umrtvi staranje o zitejskom (izuzev o neophodnim zahtevima prirode) i dok brigu o tome ne prepusti Bogu. 176. Ko sa ubedjenjem i osecanjem u umu drzi [misao] o jednakosti ka kojoj vodi opsti kraj svih, nece imati potrebe za drugim Uciteljem da bi se odrekao od zitejskog. Onaj ko se dobrovoljno ne udaljuje od uzroka strasti, nevoljno se uvlaci u greh. Uzroci, pak, greha su sledeci: vino, zene, bogatstvo, telesno zdravlje. Oni to, ipak, nisu po samoj svojoj prirodi, vec stoga sto priroda preko njih lako naginje ka grehovnim strastima. Stoga covek treba da se marljivo pazi toga. Ljudi se gnusaju siromastva, a Bog jos vise - visokoumne duse i nadmenog uma. Ljudi postuju bogatstvo, a Bog smirenu dusu. 177. Ukoliko hoces da postavis pocetak dobrom delanju najpre se pripremi za iskusenja koja te susrecu. Jer, neprijatelj ima obicaj da onoga koji je sa vatrenom verom zapoceo dobar zivot susretne sa raznim strasnim iskusenjima. Njegova namera je da u

309

njemu izazove strah kako bi ohladneo u dobrom proizvoljenju i izgubio vatrenost u bogougodnom delanju. Stoga se pripremi da hrabro susretnes iskusenja koja se podizu na vrlinu, pa tek onda zapocinji delanje. 178. Zapovesti Bozije su vise od svih riznica sveta. Ko ih je stekao, u sebi je obreo Boga. Onoga ko se uvek uspokojava u Bozijem staranju, Bog cini pristavnikom doma. Onoga ko zeli ispunjenje volje Bozije vode nebeski andjeli. Onaj ko se boji greha bez saplitanja vrsi strasno putovanje i u vreme mraka pred sobom i unutar sebe nalazi svetlost. Stope onih koji se boje greha cuva Gospod. U vreme saplitanja njih preduhitruje milost Bozija. Onaj ko svoja sagresenja smatra malim, pada u jos gore od prethodnih i nosi sedmostruku kaznu. 179. U smirenju sej milostinju pa ces na Sudu poznjeti milost. Onim cim si izgubio dobro treba da ga ponovo steknes. Ako si izgubio celomudrenost i prebivas u bludu, Bog od tebe nece primiti milostinju. Jer, On od tebe hoce svetinju tela. I svaka druga bolest se leci lekovima koji su joj svojstveni. Ako si pobedjen zaviscu, zbog cega se upinjes u borbi sa snom (a ne protiv zavisti)? 180. Jos dok je prestup mali, dok nije sazreo, dok ne pusti grane u sirinu i ne sazre potrudi se da ga iskorenis. Nemoj se predavati nemaru dok ti nedostatak izgleda mali, inace ce kasnije postati necovecni gospodar. Tada ces bezati od njega kao rob i zarobljenik. Ko se, pak, s pocetka suprotstavi strasti, ubrzo ce zagospodariti nad njom. 181. Onaj ko moze da sa radoscu podnese uvredu, cak i ako u rukama ima sredstvo da je odbije, primio je od Boga utehu po svojoj veri u Njega. Onaj, pak, ko sa smirenoumljem trpi okrivljavanja koja podizu na njega, dostigao je savrsenstvo i njemu se dive sveti andjeli. Jer, ni jedna druga vrlina nije toliko visoka i toliko tesko ispunjiva. 182. Nemoj verovati da si snazan sve dok ne budes iskusan i ne pokazes se nepromenjiv. Nemoj se uzdati u svoju silu da ne bi bilo popusteno da padnes zbog nemoci. Jer, tada ces iz samog pada doznati svoju nemoc. Nemoj imati poverenje u svoje znanje da te neprijatelj ne bi ulovio svojim lukavstvom. Nikada recima nemoj hvaliti dela svoja da ne bi bio postidjen. Bog popusta da se covek izmeni u svemu onome cime se hvalio kako bi se ponizio i naucio smirenju. 183. Svoje oko neprestano uzvodi ka Bogu. Jer, pokrov i promisao Boziji obuhvataju sve ljude, premda ostaju nevidljivi. Oni se otkrivaju samo onima koji su se ocistili od grehova i koji svagda pomisljaju o Bogu, i to samo o Njemu jedinom. Njima se prvenstveno otkriva promisao Boziji kada Boga radi ulaze u iskusenje. Tada oni promisao Boziji kao da vide telesnim ocima, saobrazno sa merom i uzrokom iskusenja koje postize svakog od njih. To ih podstice na hrabrost. To vidimo u slucaju Jakova, Isusa Navina, tri mladica, i ostalih svetih kojima se promisao Boziji javljao u nekom ljudskom vidu, podsticuci ih i utvrdjujuci u blagocastivosti. 184. Treba li nesto govoriti o podviznicima koji su tudji svetu i o otselnicima? Oni su od pustinje napravili grad, i ucinili je naseljem i obitelju andjela. Ka njima su, usled blagoustrojstva njihovog zivota, uvek dolazili andjeli i, kao ratnici jednog Vladike, povremeno ratovali zajedno sa njima. Oni su u sve dane svog zivota voleli pustinju, i iz ljubavi prema Bogu ziveli u gorama, pecinama i provalijama zemaljskim. Buduci da su oni, ostavivsi zemaljsko, zavoleli nebesko i postali podrazavaoci andjela, sami sveti andjeli od njih, po pravdi, nisu sakrivali svoj izgled, vec su ispunjavali svaku njihovu zelju i u svemu im pomagali. 185. Ko je jednom za svagda sebe posvetio Bogu, provodi zivot u spokojstvu uma.

310

Bez negramzljivosti dusa ne moze da se oslobodi od meteza pomisli. Ne privevsi osecanja ka bezmolviju, ona nece osetiti mir u mislima. Ne ulazeci u iskusenja, niko nece steci duhovnu mudrost. Bez priljeznog citanja neces spoznati tananost pomisli. Bez tisine pomisli um se nece uzdici do skrivenih tajni. Bez nade po veri dusa ne moze da se smelo odvazi na iskusenja. Bez iskustva ociglednog Bozijeg pokroviteljstva srce nece biti u stanju da se nada na Boga. Dusa nece imati opstenje sa Hristom ukoliko sa poznanjem ne okusi od Njegovih stradanja. 186. Ko miluje siromasnog, obresce Boga za staratelja. Ko osiromasi Boga radi obresce neoskudne riznice. Bog nema potrebe ni za cim, ali se veseli kad vidi da covek uspokojava Njegov obraz i postuje ga Njega radi. Ukoliko ti neko iste nesto od onoga sto imas nemoj govoriti u srcu svom: "To cu ostaviti dusi svojoj kako bi se uspokojila, a njemu ce ono sto mu je potrebno Bog dati iz drugog mesta". Takve misli prilice nepravednim ljudima koji ne znaju za Boga. Pravedni i dobri covek svoju cast nece dati drugom, niti ce dozvoliti da mu vreme blagodati prolazi bez dela. Bog ce siromasnog i potrebitog coveka opskrbiti, buduci da Gospod nikog ne ostavlja, ali se ti, udaljujuci od sebe siromasnog, uklanjas od casti koju ti On daje i odbacujes Njegovu blagodat. Stoga se veseli kada dajes i govori: "Slava ti, Boze, sto si me udostojio da nadjem nekoga koga cu uspokojiti". Ako, pak, nemas nista sto bi dao jos vise se raduj i, blagodareci Boga, govori: "Blagodarim ti, Boze moj, sto si mi dao blagodat i cast da osiromasim radi tvog imena i sto si me udostojio da, u bolesti i siromastvu, okusim od skorbi koja je postavljena na putu zapovesti tvojih, kojim su isli i sveti tvoji". 187. Nasa priroda je postala lako dostupna strastima. U danasnjem svetu je mnogo iskusenja i od tebe zlo nije daleko: ono se toci u tebi i nalazi se pod tvojim nogama. Kao sto su trepavice na ocima blizu medju sobom, tako su i iskusenja bliska ljudima. Bog je to premudro ustrojio radi tvoje koristi, tj. da bi ti postojano udarao u Njegova vrata, da bi se strahom od nevolja u tvoj um sejalo secanje na Njega, da bi mu se priblizavao u molitvama i da bi se tvoje srce osvecivalo neprestanim secanjem na Njega. Bog te nije stvorio nedodirljivim za nevolje kako, pozelevsi da postanes bog, i ti ne bi nasledio ono sto je nasledilo onaj ko je najpre bio danica, a zatim se, zbog prevaznosenja, pretvorio u satanu. On te nije stvorio ni nepokolebivim ni nepokretnim kako ne bi postao slican prirodi neodusevljenih stvari. 188. Neprestano se cisti pred Bogom, imajuci u srcu secanje na Njega da ne bi, ostavsi dugo bez secanja na Njega, ostao i bez smelosti u trenutku kada mu prilazis. Jer, smelost pred Bogom jeste posledica cestog razgovora sa Njim i mnogih molitava. Opstenje sa ljudima biva preko tela, a opstenje sa Bogom preko dusevnog secanja na Njega, preko paznje u molitvama i preko svecelog predavanja Njemu. Dugovremenim cuvanjem secanja na Boga dusa povremeno dolazi do izumljenja i divljenja. Neka se uzveseli srce onih koji traze Gospoda. Trazite Gospoda, osudjeni, i utvrdite se nadom. Trazite lice Njegovo pokajanjem (Ps. 104,3-4), osvetite se svetinjom lica Njegovog, i ocistite se od grehova svojih. 189. Nepravednik na koga nailazi iskusenje nema nade kojom bi prizvao Boga i od Njega ocekivao spasenje, buduci da se u dane svog pokoja udaljavao od volje Bozije. Bogu se moli pre nego sto na tebe naidje nevolja. Tako ces ga i u vreme gorcine naci i uslisice te. Nojev kovceg je bio napravljen u vreme mira. Njegova drva su obradjena sto godina ranije. I u vreme gneva nepravedni su poginuli, a za pravednika je on postao pokrov. 190. Oni u kojima je svet mrtav sa radoscu trpe uvrede. Oni, pak, u kojima je svet ziv ne mogu da trpe uvrede vec, pokretani tastinom, padaju u gnev i od nerazumnog pokreta dospevaju u smucenje ili ih obuzima tuga.

311

Onaj ko hoce da napreduje u vrlini trpljenja uvreda i velikodusnosti treba da se udalji od svojih srodnika i da postane stranac. Jer, u svojoj otadzbini covek ne moze napredovati u toj vrlini. Jedino veliki i silni mogu takva stradanja da podnose medju svojim srodnicima. To mogu samo oni u kojimaje umro svet, buduci da oni u sadasnjem svetu vec ne ocekuju nikakvu utehu. 191. Kao sto je blagodat bliska smirenoumlju, tako su bolne nevolje bliske gordosti. Oci Gospodnje su na smirenoumnima da bi ih obradovale. Lice, pak, Gospodnje se okrenuto protiv gordih da bi ih smirilo. Rado primaj pogrde u svojoj velicini, i izbegavaj velicanje u svojoj malenkosti. Cast bezi od onoga koji stremi za njom. Onoga, pak, ko be-zi od nje, ona verno prati. Bog ce napojiti svojim dobrima onoga koji gladuje i zedjuje Njega radi. Bog oblaci u odecu netruleznosti i slave onoga koji trpi nagotu Njega radi. Onaj koji osiromasi Boga radi, bice utesen Njegovim istinskim bogatstvom. Citavog svog zivota se smatraj gresnikom da bi bio opravdan za citav svoj zivot. Opsti sa onima koji imaju smirenje i naucices se njihovoj naravi. Neka odlika tvoje naravi bude da si prema svima uvek ljubazan i uljudan. 192. Bog je popustio da dusa bude dostupna strastima radi njene koristi. On je smatrao da ne bi bilo korisno da je postavi iznad strasti pre drugog preporoda. Dusi je korisno da bude dostupna strastima zbog ranjavanja savesti, iako je prebivanje u strastima - drsko i bestidno. Kao sto se od stomakougadjanja radja metez pomisli, tako se od pricljivosti i nepazljivih razgovora radja besmislenost i skliznuce uma iz svog poretka. Briga o zitejskim stvarima dusu privodi smucenju. Smucivanje njima pomucuje i um i lisava ga tisine. Inoku koji se posvetio nebeskom delanju prilici da bude izvan svake zitejske brige kako bi, pogruzivsi se u sebe samog, bio izvan svega sto pripada ovom veku. Pocinuvsi od svega toga, on vec moze bez rasejanosti da se dan i noc poucava u zakonu Gospodnjem. 193. Telesni napori bez cistote uma su isto sto i besplodna utroba i usahle dojke. Jer, oni se ne mogu pribliziti poznanju Bozijem. Oni umaraju telo ali se ne staraju da iz uma iskorene strasti. Stoga nista ne mogu poznjeti. Kao sto onaj ko seje po trnju nista ne moze da pozanje, tako ni onaj ko se upropascuje zlopamcenjem i gramzljivoscu ni u cemu ne moze da uspe, vec stenje na postelji svojoj od besanice usled briga o delima koje ga pritiskaju. 194. U dusi koja je prosijala secanjem na Boga i neuspavljivim danonocnim bdenjem Gospod sazdaje oblak koji je stiti, koji je osenjuje danju i koji je nocu osvetljuje ognjenom svetloscu. U njenom mraku sija svetlost. 195. Kao sto oblak sakriva svetlost meseca, tako isparavanja stomaka izgone iz duse Boziju premudrost. Ono sto je plamen u suvim drvima, to je telo sa punim stomakom. Kao sto jedno zapaljivo vestastvo, dodato drugom, uvecava plamen ognja, tako i raznovrsnost jela uvelicava pohotno kretanje u telu. U slastoljubivom telu ne obitava poznanje Bozije. Onaj ko voli svoje telo nece steci blagodat Boziju. Kao sto se pri porodjajnim bolovima na svet pojavljuje plod koji veseli onu koja radja, tako se pri mucenju grla u dusi radja plod poznanja tajni Bozijih. Kao sto se otac stara o deci, tako se i Hristos brine o telu koje se zlopati radi Njega. On uvek stoji blizu njegovih usta. 196. Stranac je onaj ko je svojom mislju stao izvan svega zitejskog. Monah je onaj ko prebiva izvan sveta i onaj ko uvek moli Boga da mu daruje buduca dobra.

312

Bogatstvo monaha je uteha koja se nalazi u placu i radost od vere koja zasijava u skrivnicama uma. Devstvenik je onaj koji je telo sacuvao neoskrnavljenim od plotskog spajanja, i koji se stidi i najmanjeg spominjanja o tome. Ako volis celomudrenost sramne pomisli odgoni upraznjavanjem u citanju i dugotrajnoj molitvi. Tada ces imati oruzje protiv prirodnih pobuda. Bez toga se u dusi ne moze videti cistota. 197. Ako si istinski milosrdan, nemoj se zalostiti u unutrasnjosti kada ti se nesto oduzme nepravedno, niti kome stranom pominji o gubitku. Neka gubitak koji su ti naneli uvredioci bude progutan tvojim milosrdjem, kao sto se oporost vina potire mnostvom vode. Mnostvo svog milosrdja dokazi dobrima koja dajes onima koji su te uvredili, kao sto je blazeni Jelisej postupio sa neprijateljima koji su nameravali da ga uzmu u plen (4.Car.6,13-23). 198. Onaj ko je istinski smirenouman ne smucuje se kad mu cine nepravdu i nista ne govori u svoju zastitu, vec prima klevete kao istinu. On se ne stara da ljude uveri u to da je oklevetan, vec trazi oprostaj. Poneki su dobrovoljno na sebe navlacili naziv necistih, iako nisu bili takvi; drugi su trpeli naziv preljubocinca iako su bili daleki od preljube, suzama svedoceci da na sebi nose plod greha koji nisu ucinili, i sa placem moleci od uvredjenih oprostaj za bezakonje koje nisu ucinili, buduci da im je dusa bila uvencana svakom cistotom i neporocnoscu. Drugi su se, da ih ne bi proslavljali zbog prevashodnih pravila zivota koja su ispunjavali u tajnosti, predstavljali kao suludi, iako su bili rastvoreni Bozanstvenom solju i nepokolebivi u svojoj tisini, tako da su na visini svog savrsenstva imali svete andjele kao svedoke svojih uspeha. 199. Spasitelj je mnogim obiteljima kod Oca nazvao razlicite mere umova koji se nastanjuju sa one strane, tj. razlike i osobenosti duhovnih darova kojima se nasladjuju umovi. On je obitelji nazvao mnogima usled razlike u stepenu darova, a ne zbog razlike u mestu. Culnim suncem se nasladjuje svako saobrazno sa cistotom i silom prijemcivosti ociju. Isto tako jedan svetilnik u jednom domu odaje razlicitu svetlost, premda se svetlost ne deli na mnoge delove. Tako ce i u buducem veku svi pravednici neodvojivo prebivati na jednom mestu, ali ce svako po svojoj meri biti ozaren mislenim Suncem i po svom dostojanstvu privlaciti radost i veselje iz jednog vazduha, od jednog mesta, prestola, prizora i obraza. I niko nece videti meru svog blizeg, niti viseg, niti nizeg, kako razlika u blagodati ne bi bila uzrok tuge i zalosti. Tamo ce se svako, po danoj mu blagodati, unutrasnje veseliti u svojoj meri. Za sve je jedan prizor i jedna oblast: osim dva stepena, tj. gornje i donje strane, u sredini postoji raznovrsnost u darovima. 200. Hoteci da um oskrnavi bludnim secanjem, djavo najpre ispituje njegovo trpljenje ljubavlju prema tastini, pokusavajuci da prilog te pomisli ne predstavi kao strast. On obicno tako postupa sa onima koji cuvaju svoj um i u koje ne moze lako da polozi bilo kakvu neprilicnu pomisao. Kada, pak, coveka istrgne iz njegove cvrstine, primetivsi da pocinje da razgovara sa prvom pomisli, djavo ga susrece sa necim sto napominje blud i njegov um svraca na nesto nepristojno. Um se najpre smucuje zbog iznenadnog priloga, a zatim se miri sa njim i od misli vec prelazi na dela. Medjutim, ukoliko odstupi nazad i predupredi prvi napad pomisli, um, uz pomoc Boziju, moze lako da savlada i strast. 201. Bolje je strasti odbijati secanjem na vrline, negoli protivljenjem. Jer, istupajuci iz svoje oblasti i podizuci se na borbu, one u umu zapecacuju svoje obraze i likove. Ta borba stice veliku vlast nad umom, silno smucujuci i privodeci u smetenost pomisli. Ukoliko se, pak, postupi na prvi nacin, po odgnanju strasti u umu ne ostaje njihov trag. 202. Sve dok ne primi Utesitelja, coveku su potrebna Bozanstvena Pisma kako bi mu se secanje na dobro zapecatilo u misli i kako bi se neprestanim citanjem u njemu obnavljalo stremljenje ka dobru, cuvajuci njegovu dusu od tananosti grehovnih puteva. To mu je neophodno stoga sto jos nije primio silu Duha koja udaljuje zabludu i zarobljuje dusekorisna secanja. Kada, pak, sila Duha sidje na dejstvenu dusevnu silu u coveku, u srcu se ukorenjuju zapovesti Duha. Tada se on tajno uci od Duha, nemajuci vise potrebu

313

za pomocu od culnog vestastva. Jer, dok se srce uci od vestastva, ucenje prate zabluda i zaborav, a kad se uci od Duha, secanje ostaje nepovredjeno. 203. Ptica bez krila jeste um koji je kroz pokajanje tek nedavno napustio put strasti. On se u vreme molitve upinje da se uzvisi nad zemaljskim, ali ne moze, vec gamize po povrsini zemlje, nemajuci sile da poleti. Pa ipak, uz pomoc citanja, delanja, straha i staranja o mnostvu vrlina on sabira svoje pomisli. On samo to i zna. I to mu na kratko vreme cuva um neoskrnavljenim. Medjutim, kasnije dolaze secanja i smucuju i oskrnavljuju srce, buduci da covek jos nije osetio spokojan vazduh slobode. U njega um ulazi tek posle dugog vremena, kada zaboravi na zemno. Jer, on najpre ima samo telesna krila, tj. vrline koje se vrse spolja, buduci da je jos dalek od sagledateljnih vrlina i od njihovog osecanja. I upravo one predstavljaju krila uma na kojima se covek priblizava nebeskom i udaljava od zemaljskog. 204. Sve dok Gospodu sluzi necim culnim, u covekovim pomislima se zapecacuju njegovi obrazi i on Bozanstveno predstavlja u telesnim obrazima. Kada, pak, stekne osecaj unutrasnjeg, njegov um ce se po meri osecanja, sa vremena na vreme, uzvisavati iznad obraza stvari. 205. Priznak toga da ti se dusa priblizava izlasku iz tame jeste sledeci: srce ti gori i kao oganj se raspaljuje dan i noc, usled cega ti ceo svet izgleda kao smece i pepeo, i ti ne zelis cak ni hranu od sladosti novih i plamtecih pomisli koje se neprestano bude u tvojoj dusi. Tebi se iznenada daje izvor suza koje teku kao potok bez prinude i prate svako tvoje delo, tj. i citanje, i molitvu, i razmisljanje, i primanje hrane i pica. Uvidevsi to u svojoj dusi, ispuni se dobrom nadom, buduci da si preplivao more. Budi priljezan u svojim delima i marljivo budi na oprezu kako bi se blagodat u tebi umnozavala iz dana u dan. I sve dok to ne obretes u sebi nisi zavrsio put svoj, niti si stupio na goru Boziju. Medjutim, tesko tebi ako bez neke telesne nemoci izgubis suze koje si primio i obreo i ako se ohladi tvoja vatrenost bez izmene u necemu drugom! Ti si ih tada izgubio ili usled samomnjenja, ili zbog nemara, ili zbog lenjosti. A o onome sto ide iza suza napisacu ti kasnije. 206. Ukoliko nemas dela, nemoj govoriti o vrlinama. Pred Bogom su nevolje za Njega i radi Njega dragocenije od svake molitve i zrtve. Miris njihovog znoja je iznad svakog blagouhanja. Svaku vrlinu koja je izvrsena bez telesnog truda smatraj prevremenom i mrtvim plodom stomaka. Prinosi pravednih su suze njihovih ociju. Zrtva koja je prijatna Bogu jesu njihovi uzdasi za vreme bdenja. Kada pravedni i oni koji su pritisnuti tezinom tela prizovu Gospoda i kada u bolu uznesu molitvu Bogu, u pomoc im dolaze sveti cinovi. Na vapaj njihovog glasa oni ih bodre i tese nadom. Jer, zbog svoje blizine svetim ljudima, sveti andjeli imaju opstenje u njihovim stradanjima i nevoljama. 207. Vino zagreva telo, a Rec Bozija um. Oni koji se zagrevaju vatrenoscu ushicuju se razmisljanjem o onome cemu se nadaju i svoju misao pripremaju za buduci vek. Oni koji se napiju vinom pred sobom ne vide pregrade. Tako ni oni koji su opijeni nadom ne znaju za skorbi niti za bilo sta svetsko. Blazeni su oni koji su za more skorbi, radi ljubavi prema Bogu, svoja bedra opasali prostotom i neljubopitljivom naravi, i koji ne okrecu ledja. Oni koji su nadom stupili na neravan put ne zaustavljaju se, niti se vracaju nazad kako bi ulazili u ispitivanje puta. Preplovivsi more i gledajuci na napornost puta, oni prinose blagodarnost Bogu koji ih je izbavio od teskoba, provalija i takve napornosti puta. Sve to oni uopste nisu ni primecivali. Pustajuci se u plovidbu nada plovi sa prvobitnom vatrenoscu ni malo se ne starajuci o telu i ne razmisljajuci o tome da li ce biti nekog uspeha od zapocetog truda. Zeleci da zapocnes delo Bozije, najpre nacini zavestanje kao covek koji vise nece ziveti na ovom svetu, kao onaj ko se sprema za smrt, kao onaj ko je prekinuo sa ovim zivotom i koji je dostigao kraj svog vremena.

314

Svako dobro delo zapocinji sa hrabroscu, a ne sa dvojedusnoscu. Takvim delima nemoj pristupati kolebajuci se u srcu u nadi na Boga kako ti trud ne bi bio beskoristan i delo na osudu. 208. Dela onih koji zive po Bogu su sledeca: Jedan celog dana udara svojom glavom u zemlju. To on cini umesto vrsenja sluzbe, tj. casova. Drugi sa postojanim i dugotrajnim preklanjanjem kolena sjedinjuje brojne molitve. Drugi, opet, mnostvom suza zamenjuje Bozije sluzbe i zadovoljava se time. Drugi se stara da pronikne u smisao onoga sto cita, pridodajuci i odredjeno pravilo. Drugi svoju dusu muci gladju tako da uopste nije u stanju da vrsi sluzbu. Drugi prebiva u plamenom poucavanju u Psalmima i svoju sluzbu cini neprekidnom. Drugi vreme provodi u citanju i zagreva svoje srce. Drugi pada u zanos pokusavajuci da odgonetne smisao Bozanstvenih Pisama. Drugi se izumljuje cudima koja se navode u stihovima i prestaje sa obicnim citanjem, obuzet cutanjem. Drugi je okusio sve to i nasitio se, te se vraca nazad i postaje bezdejstven. Drugi je okusio nesto malo i predao se nadmenosti, upavsi u zabludu. Drugog je teska bolest i nemoc sprecila da vrsi svoje pravilo, a drugog - nadmoc neke navike, ili neka zelja, ili vlastoljublje, ili tastina, ili gramzljivost, ili pristrasce prema sabiranju vestastvenog. Drugi se sapleo, ali je i ustao, i nije okrenuo ledja sve dok nije stekao mnogoceni biser. 209. Pocetak svega je dobra namera pred Bogom (resenost da se ugadja Bogu). Posle udaljavanja od zitejskih dela, tome sledi: gladovanje, citanje, svenocno i trezvoumno bdenje (po silama) i mnostvo poklona koje treba ciniti u dnevne sate, a cesto i nocu. Neka ti najmanja mera poklona bude trideset, posle cega se pokloni casnom krstu i zavrsi. Medjutim, postoje i takvi koji po meri svojih sila uvecavaju taj broj poklona. Jedni u jednoj molitvi provode tri sata, drzeci se trezvoumlja i pruzivsi se licem prema zemlji, slobodni od prinudjavanja i lutanja pomisli. 210. Nas suparnik djavo ima drevni obicaj da sa onima koji stupaju u podvig brzo rasiri svoju borbu. Upotrebljavajuci protiv njih razna oruzja i prilagodjavajuci se sa namerama lica, on menja nacin ratovanja. Prvi nacin neprijateljske borbe. Na one koji su lenjivi proizvoljenjem i nemocni pomislima on od samog pocetka silno napada, podizuci na njih velika iskusenja, kako bi ih od prvog podviga obuzeo bol, kako bi im se put pokazao zestok i tesko prohodan, te kako bi rekli: "Ako je pocetak puta tako tezak i naporan, kako cemo do samog kraja izdrzati mnoge borbe koje nam predstoje". Sa njima djavo ne vodi dugo borbu, vec ih brzo obraca u bekstvo. To je stoga sto su oni sa sumnjom i hladnocom stupili na put Gospodnji. Bog, medjutim, nalaze da se na taj podvig stupa sa spremnoscu da se umre radi ugadjanja Njemu, obecavajuci da ce vernog podviznika ovencati cascu mucenistva. Oni se pokazuju slabi upravo stoga sto na pocetku nisu resili da se predaju na smrt. U svim svojim borbama oni pokazuju odsustvo cvrstine, buduci samoljubivi i iznad svega stedeci svoje telo. I neprijatelj ih goni kao vihor, ne videci u njima dusevnu silu koju je navikao da vidja kod svetih. Saglasno proizvoljenju coveka da stremi k Njemu i Bog sadejstvuje, pomaze, i javlja svoje promisljanje o njemu. I ukoliko covek ne postane nemaran ili ukoliko Bog ne dopusti, djavo mu se ne moze pribliziti, niti navesti svoja iskusenja na njega. 211. Drugi nacin. Onima koji su hrabri i koji ni u sta ne racunaju smrt, vec ishode na delo sa velikom revnoscu, djavo ne izlazi odjednom u susret, niti pri prvom njihovom ustremljenju lako pobediti.

315

Sve dok ih vidi takvima, on se ne usudjuje cak ni da ih se dotakne, cekajuci da ohladne u svojoj revnosti i da sa sebe skinu Bozanstvene reci i secanje koje im pomaze i podrzava ih, te da za sebe pripreme svoja oruzja u mislima. On se bespostedno ustremljuje na njih cim primeti da su poceli da se uklanjaju od svojih prvih pomisli i da sami pocinju da pronalaze ono sto bi moglo da posluzi za njihovo savladjivanje. Lakomislenim mudrovanjem oni sami sebe iscrpljuju, a lenjoscu koja proizilazi od lutanja pomisli oni sami sebi kopaju rov pogibli. Time u njihovim mislima i srcima ovladava hladnoca. One koji sa plamenom revnoscu streme Bogu, nadaju se na Njega i veruju u Njega, okruzuje neka sila. Stoga djavo izbegava da ih napada. Bog od njih odbija ljutinu djavolske zlobe i ona im se ne priblizuje. Neprijatelj se obuzdava videci Cuvara koji ih uvek cuva. Jer, Zastupnik i Pomocnik se nikada ne udaljuje od njih, sve dok od sebe ne odbace uzrok pomoci - molitve i napore smirenoumlja. 212. Ti koji ides za Bogom secaj se u sve vreme svog podviga pocetka i prve revnosti pri stupanju na taj put, kao i plamenih pomisli sa kakvim si prvi put izasao iz svog doma i stupio u vojni red. Svakoga dana ispituj sebe kako vatrenost tvoje duse ne bi ohladnela ni u jednom od orudja u koja si se obukao, niti u revnosti koja je u tebi plamtela u pocetku tvog podviga. I neprestano povisuj glas svoj usred vojnickog stanista, bodreci i podsticuci na hrabrost svoju decu sa desne strane, pokazujuci ujedno levoj strani da se drzis trezvoumlja. Zajedno sa tim sa nadom prizivaj Boga, placi pred Njegovom blagoscu, prolivaj suze i trudi se, sve dok On ne posalje Pomocnika. Tada vec neces biti pobedjen. 213. Treci nacin. Videci kakvu silu covek prima od Boga za svoju revnost i za prizivanje Boga sa verom, neprijatelj se stara da pronadje neki nacin da ga udalji od andjela koji pomaze, tj. da u njemu probudi pomisli gordosti, naime da pomisli u sebi da sva njegova sila zavisi od njegove vlastite kreposti i da on svojom silom sebe stiti od svog protivnika i ubice. Onaj ko poveruje takvim pomislima koje seje neprijatelj ostaje bez Bozije pomoci i pada u ruke neprijatelja. Protiv onoga, pak, ko se ne podaje tim nagovaranjima, ko se krepko seca svog Pomocnika i oko svog srca ne prestaje da ustremljuje ka nebu, neprijatelj, pak, izmislja nove nacine borbe. 214. Cetvrti nacin neprijateljske borbe sastoji se u tome sto on pocinje da ugnjetava coveka njegovim prirodnim potrebama (narocito potrebom za zenom, i potrebom posedovanja sredstava za zivot). (Odnosno zene). Premda coveka ne moze da navede da bilo sta ucini telom, s obzirom da je ogradjen bezmolvijem, da je njegovo staniste daleko od povoda i uzroka za greh, on se ipak upinje da um podviznikov [predmet zelje] vidi u prividu, starajuci se da u njima pod vidom istine obrazuje lazne maste. Da bi oni pri tome dosli do zelje za mastanim on u njima izaziva golicanje i pobudjuje ih da se mislju zadrzavaju na sramnim pomislima, da se saglasavaju sa njima, cineci ih krivcima. Jer, neprijatelj zna da se kod podviznika pobeda ili poraz desavaju u pomislima i u jednom trenutku. Poraz se, naime, desava cim se samo pomisao pomeri sa svog mesta i sa visine svoje sidje na zemlju, kao sto se i zbilo sa mnogima pri mastarskoj predstavi zenske krasote. Ukoliko su se oni priblizavali svetu na jedno ili na dva poprista, neprijatelj je cesto udesavao da zena stvarno dodje ka njima. Time je ponekad neprijatelj pobedjivao nemarne i slabe srcem. Medjutim, drugi su se pokazivali jaci od iskusenja, te su, pomagani blagodacu Bozijom, pobedjivali neprijatelja i njegova mastanja. (Odnosno druge potrebe). Neprijatelj je takodje cesto udesavao da oni vide prividno zlato, dragocene stvari i drugo blago, a ponekad bi im pokazivao i stvarno [zlato] u nadi da ce nekoga od njih uspeti da zaustavi na njegovom putu i ulovi u jednu od svojih mreza i zamki. To se popusta da bi se poznalo da li su oni, pri udaljenosti od tih stvari u otselnistvu i pri svojim lisavanjima i oskudici, zaista bogoljubivi, te da li se staraju da ih, kada ih sretnu, preziru iz ljubavi prema Bogu, ne dopustajuci im da ih savladaju iako ih izazivaju, smatrajuci ih za nista u poredjenju za ljubavlju Bozijom. Istinski podviznici se ne daju. Po ispitivanju oni se pokazuju kao cisti, slicno zlatu u topionici. Nemarne, pak, i slabe u slucaju nedostatka savladjuje i mala potreba, te se vracaju nazad odricuci se podviga.

316

215. Onaj ko spozna svoju nemoc i zaista je oseti odmah podize svoju dusu iz raslabljenosti i ukrepljuje se opreznoscu. Medjutim, niko ne moze osetiti svoju nemoc ukoliko na njega ne bude popusteno makar i najmanje iskusenje, bilo telesno ili dusevno, i ukoliko mu ne bude darovano izbavljenje od njega. Jer, tada ce on jasno uvideti besplodnost sopstvenih napora i mera. On ce uvideti da opreznost, uzdrzanje i ograda duse, na koje se nadao, nisu doneli nikakvu korist, te da je izbavljenje doslo mimo svega toga. Otuda on stice uverenje da sam ne predstavlja nista i da spasava jedino pomoc Bozija. Onaj ko je spoznao da ima potrebu za Bozijom pomoci vrsi mnostvo molitava. I srazmerno sa umnozavanjem molitava njegovo srce stice smirenje. Jer, onaj ko se moli i ko iste ne moze a da se ne smiri. Skruseno i smireno srce Bog nece poniziti (Ps.50.19). Coveka koji se smiri odmah okruzuje milost. Srce tada oseca Bozanstvenu pomoc i u sebi pronalazi neku silu koja ga podstice na poverenje (u Boga). A kada covek oseti da mu pomoc Bozija zaista pomaze, srce mu se stvarno ispunjava verom. Iz toga on shvata da je molitva pribeziste onih koji istu pomoc, istocnik spasenja, skrivnica uzdanja, pristaniste onih koji se spasavaju od uzburkanosti, potpora nemocnih, po-krov u vreme iskusenja, stit koji izbavlja u vreme bitke, ostra strela za neprijatelje. Njemu se otkriva da svo mnostvo duhovnih darova postaje dostupno upravo molitvom. Od tada on vec pocinje da se nasladjuje molitvom vere. On se vise ne moli sa naporom i zamorom, vec sa srdacnom radoscu i divljenjem, neprestano radjajuci blagodarne pokrete pri bezbrojnim kolenopreklanjanjima. 216. Covek se iz velike zelje za pomocu Bozijom priblizava Bogu, prebivajuci u molitvi. I koliko se on svojom namerom priblizava Bogu, toliko se i Bog njemu priblizava svojim darovima i zbog njegovog velikog smirenja mu ne oduzima blagodat. Ipak, ponekad stedri Bog zadrzava dar svoje blagodati kako bi ga podstakao da mu se priblizi i kako bi radi svoje potrebe neodvojivo prebivao pred Njim koji je gotov da izlije ono sto sluzi na korist. Neke od prozbi Bog ispunjava brzo, naime one bez kojih se niko ne moze spasti, a poneke ostavlja neispunjene dugo vremena. U jednim okolnostima On od coveka odbija i rasejava vatrenu silu neprijatelja, a u drugim popusta da padne u iskusenja kako bi ga teskoba navela da mu se priblizi, kako bi se naucio opitnosti u iskusenjima i kako bi se, imajuci pred ocima svedocanstvo o svojoj nemoci, jos vise utvrdio u smirenju. Dela pravednika koji nije spoznao svoju nemoc kao da se nalaze na ostroj britvi: on nije daleko od pada i od pokvarenog lava gordosti. Onome ko ne zna svoju nemoc svakako nedostaje smirenje. Ko, pak, nema smirenja nije dostigao savrsenstvo. Ko nije dostigao savrsenstvo svagda prebiva u strahu, buduci da njegov grad nije utvrdjen na zeleznim stubovima i gvozdenim pragovima, tj. smirenju. Covekovo delo bez smirenja ne moze biti savrseno, i na rukopis njegove slobode ne moze biti stavljen pecat Duha: sve dotle on je jos rob i njegovo delo nije slobodno od straha. 217. Gospod svetim svojim ostavlja razloge za smirenje i skrusenje srca u usiljenoj molitvi kako bi mu se oni koji ga ljube priblizavali putem smirenja. On ih cesto plasi strastima njihove prirode i saplitanjem u sramne u neciste pomisli, a cesto i uvredama, ozlobljenjima i udarcima od ljudi, ponekad bolestima i nevoljama telesnim, drugi put siromastvom i oskudicom najnuznijih stvari, pa mucninom silnog straha, ostavljanjem, otkrivenom borbom djavola, i raznim strasnim dogadjajima. Sve to on cini da bi oni imali razlog za smirenje i da ne bi upali u san nemara. 218. Ponekad se desava da ti se dusa unutra ispunjava tamom, kao sto suncane zrake pokriva magla oblaka. Ona se privremeno lisava duhovne utehe, svetlost blagodati unutra zamire usled oblaka strasti koji osenjuje dusu i usled umanjenja radostotvorne sile, i um pritiska neobicna magla. Ti se, pak, nemoj smucivati mislju, nego potrpi citajuci knjige ucitelja, prinudjavajuci sebe na molitvu, i cekajuci pomoc. I ona ce brzo doci tako da i ne primetis. Kao sto se povrsina zemlje obasjava suncanim zracima posle vazdusne tame, tako molitva istrebljuje i rasejava oblake strasti iz duse i ozaruje um svetloscu veselja i utehe.

317

219. Sve dok ne dostignes do oblasti suza, tvoja unutrasnjost jos sluzi svetu, tj. ti jos vodis svetski zivot. Tada ti delo Bozije vrsis samo spoljasnjim covekom, dok unutrasnji covek ostaje besplodan. Plod njegov, naime, zapocinje suzama. Kada dostignes do oblasti suza znaj da je tvoj um izasao iz tamnice ovog sveta i svoju nogu postavio na stazu novog veka, pocevsi da oseca miris novog divnog vazduha. Suze pocinju da se liju zbog toga sto se priblizilo rodjenje duhovnog mladenca. Blagodat, opsta majka svih, zeli da Bozanstveni obraz tajanstveno izvede na svetlost buduceg veka. Medjutim, taj poredak suza nije onaj koji povremeno biva kod bezmolvnika (ponekad pri sagledavanju, ponekad pri citanju, a ponekad za vreme molitve). Ja ne govorim o tom poretku suza, nego o onom koji biva neprekidno, danonocno. Oci onoga koji je dostigao do te mere postaju kao istocnik vode od dve i vise godine. Stoga on dospeva do umirenja pomisli. Po umirenju pomisli on, po meri prijemcivosti prirode, stupa u pokoj o kome je govorio sveti Pavle (Jev.4,3). U tom mirnom uspokojenju um pocinje da sagledava tajne. Tada Duh Sveti pocinje da mu otkriva nebesko. U njega se useljava sam Bog i u njemu vaskrsava plod Duha. Pocuj jos nesto: kada ulazis u oblast umirenja pomisli od tebe se oduzima mnostvo suza. Suze se umeravaju i javljaju samo u odredjeno vreme. 220. Postoje tri cina u kojima covek napreduje: cin pocetnika, srednji cin i cin savrsenih. Kod onoga ko se nalazi u prvom cinu obraz misli je naklonjen dobru, premda mu se um krece u strastima. Drugi cin je nesto srednje izmedju strasnog i bestrasnog stanja. I desne i leve pomisli se podjednako bude u coveku i on ne prestaje da toci i svetlost i tamu. Takav covek ce se uvuci u strasti cim makar na kratko prekine citanje Bozanstvenih Pisama, cim mu um prestane sa predstavljanjem Bozanstvenog, i cim se zaustavi opreznost prema spoljasnjem od koje se inace radja i unutrasnje cuvanje. Ukoliko on svoju vatrenost ka duhovnom bude hranio na receni nacin, tj. istuci, stremeci, citanjem Pisma vaspitavajuci dobre pomisli i sprecavajuci da skliznu na levu stranu, sa ljubavlju cuvajuci svoju dusu, prilepljujuci se uz Boga sa trpljenjem u neumorivoj molitvi, Bog ce mu najzad otvoriti svoja vrata, i to prvenstveno zbog njegovog smirenja. Jer, otkrivenje tajni poverava se smirenoumnim (sto i jeste treci cin). 221. Nadi na Boga prethodi trud za Boga i znoj proliven na delanju. Dobro cinis ako verujes u Boga. Medjutim, vera zahteva dela i nada na Boga se projavljuje u zlopacenju za vrlinu. Da li verujes da Bog promislja o svojim tvarima i da je svemocan? Neka tvoju veru prati dolicno delanje pa ce te Bog uslisiti. Nemoj se truditi da vetar zadrzis u saci, tj. [da pokazujes] veru bez dela. Cesto se desava da neko, ne znajuci, ide putem na kome se nalazi neka divlja zver, ili ubice, ili nesto slicno. I opsti promisao Boziji ga spasava od nevolje ili tako sto necim zadrzava njegovo putovanje dok divlja zivotinja ne ode u stranu, ili tako sto ga primorava da skrene sa puta zbog nekog susreta. Ponekad zla zmija neprimetno lezi na putu. Medjutim, Bog koji ne zeli da coveka preda tom iskusenju, cini da zmija odjednom pocinje da sisti, da se pomera sa mesta i da puzi ispred putnika koji je primecuje, preduzima mere predostroznosti i spasava se. Cesto se desava da padne kuca, ili stena, ili kamen i da neko sedi u blizini. I Bog po cevekoljublju naredjuje andjelu da zadrzi ono sto pada dok ne odu ili dok ne pozovu one koji tamo sede. I cim oni odu, ono sto je krenulo da padne odmah pada. Eto, to i tome slicno jeste delo opsteg i svakodnevnog promisla Bozijeg. Pravednik, pak, nad sobom ima osobito neodvojivo promisljanje.

318

Ostalim ljudima Bog je naredio da razumno upravljaju svojim delima i da se, pri Bozijem promisljanju, koriste i svojim poznanjem. Medjutim, pravednik je umesto poznanja stekao veru kojom je izagnao svaki strah, te kao lav hodi u nadi (Pric.28,1). I kao sto je njegovo postojano staranje posveceno Bogu, tako i Bog govori o njemu: S njim sam u skorbi, i izbavicu ga i proslavicu ga. Ispunicu ga duzinom dana i javicu mu spasenje moje (Ps.90, 15-16). Raslabljeni i lenjivi za svoje delo ne moze da ima takvu nadu. Onaj, pak, ko u svemu prebiva sa Bogom priblizava mu se dobrotom svojih dela i oci svoga srca neprestano ustremljuje ka Njegovoj blagodati. On o sebi moze da kaze ono sto je rekao bozanstveni David: Iscezose oci moje u nadanju na Boga moga (Ps.68,4) 222. Prilikom zelje za bekstvom iz sveta u nama nista toliko ne umrtvljuje strasti i ne ozivotvorava nas za duhovno, udaljujuci nas od svega svetovnog, kao plac i srdacan bol sa rasudjivanjem. Sa druge strane nista nas toliko ne cini sudeonicima sveta i ne udaljuje od skrivnica premudrosti i poznanja tajni Bozijih, kao smehotvorstvo i lutanje pomisli pri smelosti u ophodjenju. To i jeste delo demona bluda. Umoljavam te ljubavlju da se cuvas od zlobe neprijateljske kako se ne bi desilo da ludim recima u svojoj dusi ohladis vatrenost ljubavi prema Hristu, koji je radi tebe okusio zuc na drvetu krsta, i kako ti neprijatelj, umesto sladosnog upraznjavanja i smelosti pred Bogom, za vreme tvog bdenja ne bi dusu ispunjavao mnogim mastama, a za vreme sna te plenio ruznim sanjarijama ciji smrad andjeli ne trpe. Prinudjavaj se da podrazavas Hristovo smirenje kako bi se u tebi sto pre razgoreo oganj koji je u tebe polozen, kojim se iskorenjuju svi pokreti sveta koji ubijaju novog coveka i oskrnavljuju dom svetog i svemoguceg Gospoda. Jer, zajedno sa svetim Pavlom cu se osmeliti da kazem da smo mi hram Boziji (1.Kor.Z,16). Stoga ocistimo hram Boziji kao sto je cist On sam kako bi pozeleo da se useli u njega. Kao sto je On sam svet, osvetimo i hram Njegov i ukrasimo ga svakim dobrim i casnim delima, te ga oblagouhajmo mirisom pokoja volje Bozije i cistom i srdacnom molitvom. Tada ce oblak Njegove slave oseniti dusu i svetlost Njegovog velicanstva zasijati unutar srca. 223. Mnogobrizni covek ne moze biti bezmolvnik, buduci da mnostvo dela razaraju njegovu tisinu i bezmolvije i bez njegove volje. Monah koji istinski hoce da cuva svoj um treba da se postavi pred lice Bozije i da svoje oko svagda uzvodi k Njemu. On treba da odbacuje tudje pokrete koji se prokradaju u njega i da u tisini pomisli razlikuje ono sto ulazi i izlazi. Bez oslobodjenja od briga nemoj iskati svetlosti u dusi svojoj, niti tisinu i bezmolvije pri raspustenosti cula svojih. Bez neprestane molitve nije moguce pribliziti se Bogu. Ako se na um polozi nova briga posle molitvenog truda, doci ce do rasejavanja misli. Suze, udaranje u grudi za vreme molitve i plamena usrdnost za dugotrajnu molitvu u srcu bude vatrenost prema sladosti suza. Tada srce sa pohvalnim ushicenjem ushodi ka Bogu uzvikujuci: Ozedne dusa moja za tobom, za Bogom krepkim i zivim. Kada cu doci i javiti se licu tvome (Ps.41,3). Onaj ko je pio od tog vina i zatim ga se lisio jedini zna u kakvom zalosnom stanju je ostavljen i sta je od njega oduzeto usled njegove raslabljenosti. 224. Za one koji zive u bezmolviju susret sa ljudima i razgovor sa njima je veoma stetan. Silni grad koji iznenada padne unistava i obara plodove drveca. Tako i vidjenja sa ljudima, ma kako kratka bila, kidaju cvetove vrlina koji tek sto su se rascvetali i raskosno ukrasili stablo duse nasadjeno pored izvora voda pokajanja (Ps.1,3). Silno inje unistava zelen koja tek sto je nikla iz zemlje. Tako i vidjenje sa ljudima unistava koren uma koji je poceo da proizvodi klicu vrlina. Blagorodni i casni covek zaboravlja na svoje blagorodstvo kad se opije, te postaje predmet rugla zbog tudjih misli koje dolaze od vina. Tako se i celomudrenost duse pomucuje od gledanja lica ljudi i razgovora sa njima: covek zaboravlja na svoju opreznost, iz njegovih misli se brise namera njegove volje i osnova za pohvalno ustrojstvo zivota biva iskorenjena.

319

225. Nemoj covece misliti da je u citavom monaskom zivotu bilo kakvo delo vaznije od nocnog bdenja. Ukoliko kod podviznika ne bude rasejanosti telesnim delima i brigom o prolaznom, njime ce njegov um za kratko vreme uzleteti gore kao na krilima i uzvisiti se do nasladjivanja Bogom. Monah koji sa rasudjivanjem prebiva u bdenju uma kao da prestaje da je plotonosac. Nije moguce da one koji sav svoj zivot provode u tom delanju Bog ostavi bez ikakvih darova [i da ne pogleda] na njihovo trezvoumlje, na bodrost srca, na marljivo ustremljenje njihovih pomisli ka Njemu. Dusa koja se trudi oko prebivanja u bdenju stice heruvimske oci kojima neprestano uzdize svoj pogled i sagledava nebeski prizor. 226. Onaj ko je izabrao ovaj Bozanstveni trud treba da se na svaki nacin danju cuva od meteza skupova i od briga o delima, inace ce mu trud uzdrzanja od sna biti besplodan. Jer, um u tom slucaju nece biti u stanju da u psalmopojanju i molitvama ucestvuje kao sto prilici, Onaj ko se umesto briga danju drzi citanja Bozanstvenih Pisama, koje ukrepljuje um i sluzi kao rosa za molitvu, pomazuci bdenje koje je tesno povezano sa molitvom, stice putevoditelja na pravu stazu i nalazi seme koje hrani molitveno sagledavanje, koje zadrzava pomisli od lutanja i koje neprestano u dusi seje secanje na Boga. 227. Svagdasnje bezmolvije zajedno sa citanjem, umerena ishrana i bdenje brzo pobudjuju misao ka izumljenju, ukoliko se ne pojavi neki razlog koji narusava bezmolvije. Misli koje se radjaju kod bezmolvnika same od sebe, bez nameravanog napora, cine da oba oka, sa suzama koje se liju iz njih i koje omivaju obraze, lice na banju krstenja. 228. Sve dok od srca ne omrzi uzroke greha, covek se nece osloboditi naslade koju proizvodi dejstvo greha. Ta borba (sa sladoscu greha) je najzesca i ne popusta ni sa prolivanjem krvi. U njoj se iskusava njegova sloboda u jedinstvu i ljubav prema vrlini. U toj borbi se nalazi sila greha kojom neprijatelj obicno smucuje duse celomudrenih. Ona ih prinudjava da probaju ono sto nikada nisu u sebe primili. To je vreme nevidljivog podviga koji je krajnje tezak, narocito kada borba poprimi veliku silu zbog stecene navike u predavanju i slaganju sa sopstvenim pomislima. 229. Cuvajte se lenjosti. U njoj je, naime, sakrivena smrt. Bez nje nije moguce upasti u ruke onih koji se trude da nas zarobe. U onaj dan Bog nas nece osuditi zbog toga sto smo ostavljali Psalme i molitve, vec zbog toga sto se tim izostavljanjem daje pristup demonima. A kada, nasavsi sebi mesto, udju i zakljucaju vrata nasih ociju, oni muciteljski u nama vrse ono sto nas podvrgava Bozijoj osudi i najstrozoj kazni. Ispunjavanje tog (cina psalmopojanja i molitava) unutar kelije ustanovili su mudri [oci] duhom otkrivenja radi ocuvanja naseg zivota. Nemudri, pak, njegovo izostavljanje smatraju nevaznim. Buduci da ne uzimaju u obzir stetu koja proizilazi odatle, pocetak i sredina njihovog puta je neznalacka sloboda koja je majka strasti. 230. Mi ne mozemo izdejstvovati da u nama ne postoje uzroci strasti. Stoga se mi iskusavamo i bez svoje volje. Mi ne zelimo greh, ali se desava da uzroke koji nas privode ka njima primamo sa zadovoljstvom. Tada oni postaju vinovnici dejstvenosti greha. Onaj ko voli povode za strasti, nevoljno ce postati rob i samih strasti. Onaj ko mrzi svoje grehe prestaje da gresi. I onaj ko ih ispoveda prima oprostaj. Nije moguce da covek ostavi grehovnu naviku ukoliko najpre ne stekne mrznju prema grehu. I onaj ko ne ispovedi pregresenja nece dobiti otpustenje. 231. Sve dok u sebi nosi otrov pijanstva gresima coveku sve sto cini izgleda pristojno. Ukoliko priroda izlazi iz svog ustrojstva, sasvim je beznacajno da li je opijena vinom ili strastima. Jer, i jedno i drugo izvodi iz redovnog stanja, te i jedno i drugo izaziva podjednaku raspaljenost u telu. Nacini su razliciti, ali je dejstvo jedno. 232. Ukoliko prebivas sam u keliji i jos nisi stekao silu istinskog sagledavanja, zanimaj se citanjem tropara i katizmi, secanjem na smrt i nadom na buduce. Sve to sabira um i ne daje mu da luta, sve dok ne dodje istinsko sagledavanje. Jer, sila duha je snaznija od strasti. U nadi na buduce zanimaj se secanjem na Boga. Staraj se da dobro shvatis smisao tropara i cuvaj se svega spoljasnjeg sto moze da te pobudi na zelju. Isto tako budi pazljiv i u svemu neznatnom sto cinis u svojoj keliji.

320

Ispituj svoje pomisli i moli se da ti se na svakom tvom poslu otvore oci. Od toga ce poceti da se javlja radost. Tada ces naci takve skorbi koje su sladje od meda. 233. Strasti se ne mogu pobediti bez vidljivih i osetnih vrlina. Lutanje uma niko ne moze savladati bez izucavanja duhovnog poznanja. Um nas je lagan. Ukoliko ga ne svezemo nekim razmisljanjem, on nece prestati sa lutanjem. Bez usavrsavanja u navedenim vrlinama nije moguce steci navedeno cuvanje. Jer, onaj ko ne pobedi neprijatelje ne moze biti u miru. Strasti predstavljaju pregradu za skrivene vrline duse. Ukoliko one ne budu savladane vidljivim vrlinama, unutrasnje vrline se uopste nece videti. 234. Ljubav prema Bogu je po prirodi plamena. Dusa onoga koji je stekne bez mere postaje ushicena. Na onome ko je osetio tu ljubav primecuje se neobicna promena: njegovo lice postaje ognjeno i radosno, telo mu se zagreva, strah i stid odstupaju od njega, strasnu smrt on smatra radoscu, sagledavanje njegovog uma ne dopusta nikakvo napustanje razmisljanja o nebeskom, on ne oseca pokrete koje pobudjuju predmeti, buduci da uopste ne oseca ono sto cini, njegov um je uznet sagledavanjem i njegova misao uvek kao da besedi sa nekim. Tim duhovnim pijanstvom su se nekada opijali apostoli i mucenici. Jedni su obisli svet trudeci se i trpeci uvrede, a drugi su u uzasnim stradanjima bili velikodusni, trpeci ih hrabro. Drugi su lutali po pustinjama, gorama i pecinama, ostajuci mirni i u najvecim neredima. Njih su smatrali bezumnima, iako su bili mudriji od najmudrijih. 235. Podviznistvo je majka svetinje. Od njega dolazi prvo poznanje osecaja Hristovih tajni, sto se jos naziva prvim stepenom duhovnog poznanja. Oskrnavljena dusa ne ulazi u cisto Carstvo, niti se sjedinjuje sa duhom svetih. Lepotu svoje celomudrenosti ukrasi suzama, postovima i usamljenim bezmolvijem. Mala zalost radi Boga je bolja od velikog dela koje se vrsi bez skorbi. Pravda svetskih ljudi je pravda bez truda, buduci da oni milostinju cine od suviska, ne sticuci nista za sebe. Ti se, pak, podvizavaj u sebi i sapostradaj sa Hristom kako bi se udostojio da okusis i slavu Njegovu. Um se nece saproslaviti sa Isusom ukoliko telo ne postrada za Hrista. 236. Postoje dva nacina na koji se uzlazi na krst: raspece tela, i ushodjenje u sagledavanje. Prvi je posledica oslobodjenja od strasti, a drugi - dejstva dela duha. Um se ne pokorava ukoliko mu se ne pokori telo. Carstvo uma je raspece tela. Um se, pak, nece pokoriti Bogu ukoliko sloboda nije pokorena razumu. Ko sebe potcini Bogu, blizu je mogucnosti da mu se sve pokori. 237. Osnova svega dobrog, povratak duse iz neprijateljskog plena, put koji vodi svetlosti i zivotu - sadrzani su u sledeca dva podviga: u sabiranju unutar sebe i u postu. To znaci posvetiti se premudrom i blagorazumnom pravilu uzdrzanja stomaka, neishodnom prebivanju na jednom mestu i neprestanom zanimanju bogomislijem. Otuda dolazi pokornost cula, trezvoumlje, ukrocivanje svirepih strasti koje se bude u telu, svetla kretanja misli, marljivost u delima vrline, suze i secanje na smrt, cista celomudrenost daleka od svakog mastanja koje iskusava misao, krace receno - sloboda istinskog coveka, duhovna radost i vaskrsenje sa Hristom u Carstvu. Ko je nemaran za ova dva podviga neka zna da ce imati stetu u svemu sto je ranije pomenuto, da ce pokolebati samu osnovu svih vrlina, i da ce doci do dva poroka koja su suprotna tim vrlinama: do telesnog skitanja i bescasnog stomakougadjanja. To su nacela koja su suprotna recenome. Ona daju mesta svim strastima u dusi. 238. Poznajuci vreme nasih prirodnih potreba koje pobudjuju prirodu da ih ispuni, i znajuci da od lutanja ociju i zadovoljenja stomaka um pocinje da skita, neprijatelj nastoji da ih uveca i da poseje obraze lukavih pomisli kako bi strasti u napregnutoj borbi nadvisile prirodu i covek ogrezao u grehovnom padu. Stoga i mi, kao i neprijatelj, treba da pazimo na takvo vreme, i da smo mudri, te da ne dozvolimo da brzopleto ispunjavamo volju posejanih pomisli. Mi ne treba da dozvolimo da nas savlada glad, niti da se pomeramo sa mesta svog bezmolvija. Mi ne treba da idemo tamo gde lako mozemo [pasti u iskusenje] koje nas moze navesti da potpuno napustimo pustinju.

321

239. Neprijatelj danonocno stoji pred nasim ocima i posmatra, ocekuje i zapaza na koji bi otvoreni ulaz nasih cula usao. I cim mi dopustimo nemar u bilo cemu, bestidni pas nas odmah gadja svojim strelama. Ponekad priroda sama od sebe pocinje da voli pokoj, smelost, smeh, lutanje misli, lenjost, postajuci izvor strasti i pucina meteza, a ponekad sve to neprijatelj podmece dusi. Cuvaj se da ne popustis sebi u necem malom kako ne bi dosao do popustanja i u velikom i do velikih padova. I mala nebrizljivost, kao sto je neko rekao, cesto dovodi do velikih opasnosti. Mudrost je da se i u malom i beznacajnom uvek bude pazljiv. 240. Nemoj se predavati uniniju kada se radi o onome sto ti donosi zivot, niti se polenji da umres za to. Jer, malodusnost je priznak uninija, a nemar - majka i jednog i drugog. Bojazljiv covek daje na znanje da strada od dve bolesti, tj. od ljubavi prema zivotu i od maloverja. Ljubav prema zivotu je obelezje neverja. Onaj, pak, ko ga prenebregava svedoci o sebi da svom dusom veruje Bogu i da ocekuje buduce. Srdacna bodrost i prenebregavanje opasnosti proizilaze iz jednog od dva uzroka: ili od velike vere u Boga, ili od ogorcenosti. Za ogorcenoscu sledi gordost, a za verom smirenoumlje srca. 241. Covek ne moze da stekne nadu na Boga ukoliko prethodno, po svojoj meri, ne ispuni Njegovu volju. Jer, nada na Boga i hrabrost srca se radjaju od svedocanstva savesti. Jedino pri istinskom svedocanstvu uma mi imamo uzdanje na Boga. Svedocanstvo uma se sastoji u tome da coveka uopste ne osudjuje savest da je zanemario nesto od onoga na sta je bio obavezan po meri svojih sila. Ukoliko nas ne osudi nase srce, smelost imamo pred Bogom (1.Jn.Z,21). Stoga smelost jeste posledica napredovanja u vrlinama i dobroj savesti. 242. Svagdasnje cutanje i cuvanje bezmolvija se kod coveka moze naci usled tri sledeca uzroka: ili radi slave ljudske, ili iz vatrene revnosti za vrlinu, ili stoga sto covek u sebi ima neku Bozanstvenu besedu ka kojoj stremi njegov um. Vrlina nije projavljivanje mnogih i razlicitih dela koja se vrse telesno, vec srce mudro u svojoj nadi. Njega, naime, pravilan cilj privezuje uz Boga. Um i bez telesnih dela moze da cini dobro. Telo, pak, bez srdacne mudrosti nece imati koristi cak ni od dobrih dela. Uostalom, nasavsi priliku za cinjenje dobrog dela, Boziji covek ne moze da istrpi a da svojim trudom ne dokaze svoju ljubav prema Bogu. 243. U borbi sa pokretima plotske pohote neka ti najjace oruzje bude udaljavanje od gledanja zenskih lica. Jer, protivnik u nama ne moze proizvesti ono sto je u stanju da svojom silom ucini priroda. Nemoj misliti da priroda zaboravlja ono sto je Bog posejao u nju radi radjanja dece i radi ispitivanja onih koji prebivaju u ovom podvigu. Udaljavanje, pak, od predmeta zelje u udovima umrtvljuje pohotu, istrebljuje [njene pokrete] i dovodi do toga da je zaboravimo. Predmeti koji se ne vide proizvode lako i jedva primetno kretanje. Oni, pak, koji se vide svojom blizinom bude strast i hrane je kao sto ulje hrani plamen svetilnika. Tako se strast, koja je vec bila obamrla i zgasla, ponovo rasplamsava. Prirodno kretanje kome se spolja nista ne dodaje ne moze da pomuti cistotu proizvoljenja i da uznemiri celomudrenost. Jer, Bog prirodi nije dao silu da nadvlada dobro proizvoljenje koje stremi ka Njemu. Prirodno krotko kretanje u telu ce postati svirepo i neukrotivo ukoliko proizvoljno dozvoljavamo da nas zavede culno, ukoliko se predajemo jelu i picu u preteranoj kolicini, ili ukoliko se zblizavamo sa zenama, gledamo ih i razgovaramo sa njima. Tim dodavanjima prirodi po pobudi nase volje se raspaljuje i brzo siri oganj pohote u telu. Sve sto je Bog stvorio jeste prekrasno i srazmerno. Sve dok se u nama pravilno cuva mera koja odgovara prirodi, prirodna kretanja nas ne mogu prinuditi da skrenemo sa puta. U telu se tada samo pojavljuju uravnotezeni pokreti koji jedino daju na znanje

322

da u nama postoji prirodna strast. Oni, medjutim, ne izazivaju golicanje i smetenost koji bi mogli da ometu celomudrenost. 244. Ponekad kretanje u nasim udovima biva i po Bozijem popustenju zbog naseg samomnjenja. Ta borba nam se javlja posle dugovremene opreznosti i umora usled truda, kad vec pocnemo da mislimo da smo unekoliko napredovali. Bog popusta da je trpimo kako bismo se naucili smirenju. Druge borbe proishode od nase lenjosti i izlisnog pokoja ploti, od napustanja svega napornog i teskog u poretku naseg zivota, a narocito od izbegavanja neishodnog prebivanja u keliji i tereta telesnog truda. Teskoba, teret i pritesnjenost zivota vezuju i umrtvljavaju sladostrasce, a udobnost, blagostanje i pokoj ploti ga raspojasavaju, hrane i bude: Bog i Njegovi andjeli se raduju kada smo u oskudici, a djavo i njegove sluge - kada smo u pokoju. Oskudica i teskoba olaksavaju i potpomazu delanje zapovesti, a pokoj daje mesto strastima, cime ometa i preseca izvrsavanje zapovesti. U pritesnjenom telu pomisli ne mogu da se predaju opasnom lutanju. Onaj ko sa radoscu na sebi nosi trud i teskobu, lako moze da obuzda pomisli, buduci da se one naporom dovode do mirovanja. Kada covek kaznjava sebe, secajuci se svojih ranijih grehova, Bog blagoprijatno gleda na njega. Bog se raduje sto je on sam na sebe nalozio kaznu zbog skretanja sa Njegovog puta, buduci da je to znak pokajanja. I sto on vise prinudjava svoju dusu, to vise raste Bozije blagovoljenje prema njemu. Svaka radost, ciji se uzrok ne nalazi u vrlini, u onome koji je ima odmah izaziva pohotljive pokrete. 245. Vrline se nastavljaju jedna na drugu kako njihov put ne bi bio naporan i tezak, kako bi bilo moguce da se u njima napreduje po redu (cime se oseca izvesno olaksanje), i kako bi napori koji se susrecu postali mili i primali se kao nesto dobro. Prema tome, niko ne moze da stekne stvarnu negramzljivost ukoliko se ne pripremi da sa radoscu podnese iskusenja. I niko ne moze podneti iskusenja ukoliko nije stekao veru da ce za skorbi, za koje se pripremio, dobiti nesto sto prevazilazi telesni pokoj. Onaj ko se lisio vestastvenosti, ali od sebe nije udaljio dejstvo cula, tj. gledanje i sluh, sebi priprema dvostruku skorb, buduci da ce biti dvostruko siromasan i tuzan. Vec i same mislene predstave stvari u coveku proizvode bolno osecanje. Sta cemo tek reci [o bolu] koji se javlja u bliskom prisustvu samih stvari? U tom slucaju od osecanja koja proizvode stvari covek trpi isto ono sto je ranije trpeo pri vrsenju dela. Jer, secanje na naviku koju je imao ne izlazi iz njegovih misli. Kako je u tom smislu prekrasno otselnistvo! U njemu iskusavaju samo pomisli. Ono mnogo i silno pomaze cak i u ukrocivanju samih pomisli. 246. Nemoj primati savete od coveka koji ne vodi isti nacin zivota kao ti, pa cak i ako je vrlo mudar. Bolje je da svoje pomisli poveris coveku koji nije ucen, ali iz iskustva poznaje stvari, negoli ucenom filosofu koji rasudjuje na osnovu svojih istrazivanja, a ne na osnovu dela. Steci iskustvo znaci jasno shvatiti korist ili stetu stvari sa kojima se covek dugo susrece, a ne samo prici stvarima i posmatrati ih, bez sticanja poznanja o njima. Cesto neka stvar izgleda stetna, premda je njena unutrasnjost sva ispunjena koristi. I obrnuto, cesto izgleda da je neka stvar korisna, iako je unutra puna skodljivosti. Stoga nadji savetnika koji je sve sam ispitao i koji sa trpljenjem moze rasuditi i o onome sto je za tebe istinski korisno. 247. Poboj se kada na svom putu nalazis neizmenjivi mir. Jer, u tom slucaju se jos daleko nalazis od prave staze koju su utabale napacene stope svetih. Neka ti priznak tvog priblizavanja gradu Carstva Bozijeg bude sledece: susretanje sve silnijih iskusenja. I sto se vise priblizavas i napredujes, predstojeca iskusenja ce se sve vise umnozavati.

323

Cim na svom putu u dusi osetis najveca i najsilnija iskusenja znaj da je zaista u tajnosti stupila na novi visi stepen i da joj je umnozena blagodat. Jer, Bog dusu uvodi u skorb iskusenja srazmerno sa velicinom blagodati koju ima. Ako je dusa nemocna i nema snage za velika iskusenja, te iste da ne upadne u njih, Bog je uslisuje. Medjutim, znaj najsigurnije da dusa koja nema dovoljno snage za velika iskusenja takodje ostaje i bez velikih darova. I kao sto je prema njoj zagradjen pristup velikim iskusenjima, tako je zagradjen pristup i velikim darovima. Bog, naime, ne daje velike darove bez velikih iskusenja. Bog darove opredeljuje srazmerno sa iskusenjima po svojoj premudrosti, koju oni koje je sazdao ne mogu postici. 248. Iskusenja koja nastaju pri stupanju na dobar zivot i pri njegovom uzrastanju razlikuju se od iskusenja koja se popustaju zbog urazumljenja za gordost srca. Iskusenja koja dusa trpi od duhovnog zezla radi svog napretka i rasta, i kojima se obucava, ispituje i uvodi u podvig jesu sledeca: lenjost, tezina u telu, raslabljenost udova, uninije, smucenost misli, sumnjicavost usled iznemoglosti tela, privremeno presecanje nade, pomracenje pomisli, nedostatak ljudske pomoci, oskudica u potrebnom za telo, i slicno. Od tih iskusenja dusa stice osecanje usamljenosti i nezasticenosti, pomracenje srca i smirenje. Promislitelj, uostalom, iskusenje meri prema silama i potrebama onih koji ih trpe. Sa njima se rastvara i uteha i poraz, svetlost i tama, borba i pomoc, krace receno teskoba i sirina. To sluzi kao znak da covek napreduje uz Boziju pomoc. 249. Iskusenja koja se, po popustenju Bozijem, desavaju ljudima koji se prevaznose pred blagoscu Bozijom i svojom gordoscu oskorbljuju Boga su sledeca: oduzimanje sile mudrosti koju imaju ljudi, osecanje bludne misli koje ne daje pokoja i koje se na njih popusta radi smirenja njihovog prevaznosenja, brza razdrazljivost, zelja da se sve postavi po vlastitoj volji, prepiranje recima, iznosenje prigovora, srce koje sve prenebregava, savrsena zabluda uma, hula na ime Bozije, lude misli dostojne smeha, misao da ih ljudi preziru, misao da se ponizava njihova cast i tajno i javno, ubedjenje da im se na razne nacine nanosi sramota i izrugivanje demona, najzad zelja da opste i zajednicare sa svetom, zelja da neprestano govore i bestidno praznoslove, zelja da uvek otkrivaju novosti i cak lazna prorostva, zelja da obecavaju preko svojih sila. To su sve duhovna iskusenja. U broj telesnih iskusenja spada: bolni, slozeni, dugotrajni, tesko izlecivi napadi, postojano sretanje rdjavih i bezboznih ljudi, padanje u ruke uvredljivaca, neocekivana saplitanja i opasni padovi, razorni slucajevi za njih i za njihove srodnike. Sve izlozeno pripada broju iskusenja gordosti. Ona pocinju da se javljaju kada covek u svojim sopstvenim ocima sebi pocinje da izgleda mudar. On sve te nevolje prohodi po meri usvajanja pomisli gordosti. Koliko ih covek prima, toliko u njega pronice gordost. 250. Postoji i druga vrsta iskusenja - malodusnost usled nedostatka trpljenja. Ukoliko nema trpljenja, svaka teskoba i svaka skorb izazivaju dvostruko mucenje. Jer, trpljenje u coveku odbija nevolju, a malodusnost je majka mucenja. Trpljenje je majka utehe i neka sila koja se obicno radja od sirine srca. Covek takvu silu u nevoljama tesko nalazi bez Bozanstvenog dara, izazvanog neodstupnom molitvom i izlivanjem suza. Kada namerava da coveka podvrgne velikoj skorbi, Bog popusta da upadne u ruke malodusnosti. Ona radja silu uninija koja ga savladjuje i u kome on oseca davljenje duse. To je okusanje geene. Odasvud se toce hiljade iskusenja: smucenje, razdrazenje, hula, zaljenje na sudbinu, prevratne pomisli, preseljenje iz jednog kraja u drugi i slicno. Uzrok svega toga jeste nemar. Ti sam nisi pokusao da nadjes lek za takvo stanje. Lek za sve to jeste jedan - smirenoumlje srca. Bez njega niko ne moze razoriti pregradu tih zala. Po meri smirenoumlja se daje trpljenje nevolja. Po meri trpljenja se, pak, olaksava teret skorbi i prima uteha. Po meri utehe se uvelicava ljubav prema Bogu, a po meri ljubavi se uvelicava radost u Duhu Svetom. Bog ne oduzima iskusenja od svojih slugu, vec im daje trpljenje, podstaknut njihovom verom i predavanjem Njegovoj volji. 251. Telesni zivot po Bogu sacinjavaju telesna dela, tj. telesni podvizi radi ociscenja tela od strasti u vrlinskoj delatnosti.

324

Umni zivot jeste delo srca, koji se bez popustanja sprovodi sa brizljivom mislju o Sudu, neprestanom molitvom srca, mislju o promislu i staranju Bozijem, kako pojedinacnom, tako i opstem, koje se primecuje o celom svetu, kao i cuvanjem od tajnih strasti kako se ne bi susrelo nista strasno u skrivenoj i duhovnoj oblasti. 252. Ljudima je posle krstenja dato pokajanje kao blagodat na blagodat. Jer, pokajanje je drugi preporod od Boga. Pokajanje su vrata milosti. Tim vratima ulazimo u Boziju milost. I neces naci drugog ulaza ka milosti. Pokajanje je druga blagodat. Ono se radja od vere i straha. Strah je otacki zezal koji upravlja sa nama dok ne dostignemo do duhovnog raja dobara. Potom on odlazi od nas. Raj je ljubav Bozija u kojoj se nalazi sladost svih blazenstava. Drvo zivota je ljubav Bozija od koje je otpao Adam. Od tog vremena njega vise nije obisla radost. On je radio i trudio se na zemlji trnja. Oni koji su liseni ljubavi Bozije treba, ako hoce da idu pravim putem, da jedu hleb znoja u delima svojim, kao sto je zapovedjeno prvosazdanom po njegovom padu. Onaj ko zivi u ljubavi donosi plod zivota u Bogu i jos u ovom svetu mirise vazduh vaskrsenja. Ljubav je Carstvo. Gospod je apostolima tajanstveno obecao da ce je okusiti u Njegovom Carstvu. Jer, receno: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome (Lk.22,30) sta bi drugo oznacavalo do ljubav? Eto vina koje veseli srce coveka (Ps.103,15). Blazen je onaj ko ispije to vino! 253. Kao sto se veliko more ne moze preci bez broda i ladje, tako se bez straha ne moze dostici do ljubavi. Smradno more koje se nalazi izmedju nas i raja mi cemo prepoloviti samo na ladji pokajanja sa veslacima straha. I ukoliko veslaci straha ne upravljaju brodom pokajanja na kome po moru ovog sveta plovimo ka Bogu, mi cemo se utopiti u smradnom moru. Pokajanje je ladja, strah je njegov kormilar, a ljubav - Bozanstveno pristaniste. Strah nas uvodi u ladju pokajanja i prevozi po smradnom moru zivota, upravljajuci nas ka Bozanstvenom pristanistu koje je ljubav. U to pristakiste dolaze svi koji su obremenjeni i natovareni pokajanjem. Kada dostignemo ljubav, dostigli smo Boga i nas put je zavrsen. Mi smo dosli na ostrvo tamosnjeg mira, gde su Otac i Sin i Duh Sveti. 254. Postoji poznanje koje prethodi veri i poznanje koje se radja od vere. Poznanje koje prethodi veri jeste prirodno poznanje, a ono koje se radja od vere jeste duhovno poznanje. Prirodno poznanje razlikuje dobro od zla i imenuje se prirodnim rasudjivanjem, kojim po prirodi i bez ucenja razlikujemo dobro od zla. To rasudjivanje je Bog polozio u razumnu prirodu. Uz pomoc ucenja ono raste i uvecava se. Nema coveka koji bi bio bez njega. To je sila prirodnog poznanja u razumnoj dusi. U njoj se ona neprestano privodi u dejstvo. Cast razumne duse je rasudjivanje koje razlikuje dobro od zla. One koji su ga izgubili prorok je pravedno uporedio sa beslovesnim skotovima (Ps.48,13). 255. Prirodno poznanje, koje prethodi veri, jeste put ka veri i ka Bogu. Buduci Bogom polozeno u nasu prirodu, ono nas ubedjuje da treba da verujemo Njega koji nas je priveo u bice. Ta vera u nama proizvodi strah, a strah nas podstice na pokajanje i delanje, za koje se coveku daje duhovno poznanje ili osecanje tajni, koje radja veru istinskog sagledavanja. Duhovno poznanje se ne radja prosto od gole vere, vec vera radja strah Boziji, a on, kada pocnemo da po njemu dejstvujemo, radja duhovno poznanje, kao sto je rekao sveti Zlatoust.

325

"Onaj ko stekne volju koja odgovara strahu Bozijem i pravilnom nacinu misljenja, ubrzo ce primiti otkrivenje skrivenog". Otkrivenjem skrivenog on naziva duhovno poznanje. 256. Strah Boziji radja ovo duhovno poznanje. To poznanje se daruje kao dar za delanje straha Bozijeg. Delo straha Bozijeg jeste pokajanje. Prosavsi sav svoj tok, pokajanje privodi sticanju duhovnog poznanja. Duhovno poznanje je osecanje skrivenog. U onome ko oseti to nevidljivo radja se nova vera. Ona nije protivna prvoj veri, vec je utvrdjuje. Nju zovu sagledateljnom verom. Dotle je postajao sluh, a sada postoji sagledavanje, koje je nesumnjivije od sluha. 257. Sve se to radja od onog prirodnog poznanja koje razlikuje dobro i zlo. Ono je dobro seme vrlina. To prirodno poznanje u coveku sledi svagdasnja griza savesti, neprestano secanje na smrt i neka mucna briga koja se produzuje do samog ishoda, pa zatim tuga, potistenost, strah Boziji, prirodna stidljivost, zalost zbog ranijih grehova, prilicna marljivost, secanje na opsti put, briga o pripremi za njega, suzno iskanje od Boga dobrog ulaska u vrata kroz koja treba da prodje svaka priroda, prenebregavanje sveta i silna borba za vrlinu. Sve se to stice prirodnim poznanjem. Neka svako sa tim poredi svoja dela. Covek koji je to stekao ide prirodnim putem. A onaj ko ga prevazidje ulazi u ljubav i postaje iznad prirode. Za njega prestaje borba, strah, trud, umor. Eto posledica prirodnog poznanja. I to nalazimo u sebi ukoliko poznanje ne pomracujemo svojom slastoljubivom voljom. Na tom stepenu cemo ostati sve dok ne pristupimo ljubavi koja nas oslobadja od svega toga. Neka svako na osnovu onoga sto smo rekli pogleda i ispita gde se nalazi: da li u onome sto je protivprirodno, u onome sto je prirodno, ili u onome sto je natprirodno. 258. Dobra misao pada u srce samo Bozanstvenom blagodacu. Lukava pomisao se coveku priblizava samo radi iskusenja i ispitivanja. Covek koji je poznao meru svoje nemoci stice savrseno smirenje. Darove Bozije privlaci srce koje stalno uznosi blagodarnost. Gospod podnosi svakakve nemoci ljudske. Medjutim, On ne trpi coveka koji uvek ropce i ne ostavlja ga bez urazumljenja. Smirenje prethodi blagodati, a samomnjenje kazni. Gordeljivom [Bog] popusta da padne u hulu, onome koji se prevaznosi delatnom vrlinom - u blud, a onome koji se nadima svojom mudroscu - u tamne zamke neznanja. 259. Onaj ko pri secanju na Boga postuje svakog coveka, po tajnom Bozijem ustrojstvu od svakog coveka prima pomoc. Onaj ko stiti uvredjenog stice Boga za zastitnika. Onome ko svoju ruku pruza na pomoc bliznjemu Bog prostire svoju misicu na zastitu. Onome ko svoga brata okrivljuje za porok Bog postaje tuzilac. Onaj ko svoga brata ispravlja u klijeti svojoj isceljuje sopstveni porok, a ko ga okrivljuje pred saborom, uvelicava bol sopstvenih rana. Prijatelj koji izoblicava tajno jeste mudar lekar, a onaj koji leci pred ocima mnogih jeste rugatelj. 260. Bog urazumljuje sa ljubavlju, i ne sveti se (ne bilo toga!). On samo pokusava da isceli svoj obraz, i ne cuva gnev. Ko cini dobro radi nagrade, brzo se menja. Ma koliko se u ovom zivotu usavrsavao u svom stremljenju ka Bogu, covek sve ide iza Njega. U buducem veku Bog ce mu pokazati svoje lice, premda ne i ono sto je On sam. Ma koliko ovde ulazili u sagledavanje Boga, pravednici vide samo Njegov obraz i to kao u ogledalu, dok ce tamo ugledati javljanje istine. 261. Oganj koji se zapali u suvim drvima tesko se gasi. Tako se ni plamen srca koje se odreklo sveta i u koje padne Bozija varnica ne gasi lako. On je jaci i od ognja.

326

Kada sila vina udje u udove, um zaboravlja na strogost u svemu. Tako i secanje na Boga, koje ovlada pasistem duse, u srcu istrebljuje secanje na sve vidljivo. Osecanje buduceg veka u ovom svetu lici na malo ostrvo u moru. Onaj ko mu se priblizi vise se ne trudi u valovima vidjenja ovog veka. Sve dok vidi potrebu za vremenom da bi se jos potrudio, monah zali zbog razdvaja sa telom. Cim, pak, u svojoj dusi oseti da je iskupio vreme i da je dobio svoj zalog, on cezne za buducim vekom. Dok je na moru, trgovac u svojim udovima oseca strah od talasa i od mogucnosti da potone nada njegovog delanja. I monaha, dok je u svetu, obuzima strah od bure koja moze da unisti delo nad kojim se trudio od mladosti svoje. 262. Ploveci posred mora moreplovac gleda na zvezde i po njima upravlja svoj brod, sve dok ne dodje do pristanista. Monah, pak, gleda na molitvu koja ispravlja njega samog i svoj put upravlja ka pristanistu ka kome je je njegov zivot usmeren u svakocasovnoj molitvi. Plivac se bez odece baca u more kako bi nasao biser. I monah sa sebe skida sve ovoga zivota kako bi nasao biser - Isusa Hrista. Nasavsi ga, on ne trazi vise nista od onoga sto postoji. 263. Za devicu je stetno da bude na narodnim zborovima i u gomili ljudi, a umu inoka da bude u razgovoru sa mnogima. Ma gde bila, ptica stremi u svoje gnezdo u kome se nalazi njen porod. I rasudljivi monah zuri u svoje mesto kako bi doneo plod svog zivota. Oblaci zaklanjaju sunce. I mnogopricljivost pomracuje dusu koja je pocela da se prosvecuje molitvenim sagledavanjem. Pricaju da postoji ptica sirena koja ima tako sladak glas da svako ko je cuje biva opijen i ide za njom po pustinji. Od sladosti pevanja on zaboravlja i sam svoj zivot, pada i umire. Nesto slicno se desava sa dusom. Kada u nju padne nebeska sladost, od slatkog zvuka Bozijih reci ona se sva ustremljuje za njima. Zbog osecanja koja se zapecacuju u umu ona zaboravlja svoj telesni zivot. Telo se lisava svojih zelja, a dusa se uznosi iz ovog zivota ka Bogu. 264. Ukoliko najpre ne skine sa sebe ranije listove, drvo nece dati nove. Ni monah koji iz svog srca ne izbaci secanje o svojim ranijim delima nece prineti nove plodove i grane u Hristu Isusu. U skoljci se, prilikom radjanja bisera, kao sto govore, munjom proizvodi neka vrsta iskre koja iz vazduha prima vestastvo. Dotle ona ostaje prosto telo. I srce monaha i njegovo delo jesu nesto obicno sve dok shvatanjem u sebe ne primi nebesko vestastvo. Sve dotle ono u svojoj skoljci nece obresti plod utehe. Pas koji lize svoju ranu i pije sopstvenu krv od sladosti ne oseca bol. I monah koji je sklon da se opija tastinom pije svoj zivot i od naslade koju povremeno oseca ne primecuje svoju stetu. 265. Ka recima tajni koje se sadrze u Bozanstvenom Pismu nemoj pristupati bez molitve i iskanja pomoci od Boga, vec govori: "Daj mi, Gospode, da osetim silu koja se sadrzi u njima". Molitvu smatraj kljucem za istinski smisao recenog u Bozanstvenim Pismima. Zeleci da se svojim srcem priblizis Bogu, najpre mu svoju ljubav dokazi telesnim trudovima. U njima se sastoji pocetak zivota. I Gospod ce ih postaviti u osnovu savrsenstva. Lenjost smatraj pocetkom pomracenja duse, a pomracenjem pomracenja - izlazak radi razgovora. Cak i kad su korisne, ukoliko nemaju meru, reci proizvode pomracenje. A kako je tek sa sujetnim recima! Dusa postaje nistavna zbog mnostva dugotrajnih beseda. 266. Mera i izvesno pravilo u zivotu prosvecuju um i ne dopustaju smucenje. Smucenje uma usled nedostatka poretka (od odsustva postojanih pravila) u dusi proizvodi pomracenje, a pomracenjem se opet proizvodi smucenje. (Dusevni) mir je posledica dobrog poretka, a od mira se radja svetlost. Od svetlosti i mira u umu sija cisti vazduh.

327

267. Koristoljubiva dusa se lisava premudrosti, a milosrdna biva umudrena Duhom. Srcu se kljuc za Bozanstvene darove daje ljubavlju prema bliznjem. Po meri odresenja od telesnih uza srcu se otvaraju vrata poznanja. Koliko je prekrasna i pohvalna ljubav prema bliznjem, samo ukoliko nas ne odvaja od ljubavi Bozije! 268. Kako je prijatna beseda sa nasom duhovnom bratijom, samo ukoliko pri njoj mozemo da ocuvamo i razgovor sa Bogom. Dobro je starati se o razgovorima sa duhovnom bratijom sve dok se u tome cuva srazmernost, tj. dok ne pocne da se gubi skriveno delanje i zivot, i neprestani razgovor sa Bogom. Drugo dolazi do poremecaja pri samom pocetku prvog. Jer, um nije u stanju da vodi dva razgovora. Cak i razgovor sa duhovnom bratijom postaje stetan ukoliko je neumeren. Gledanje, pak, svetskih ljudi je stetno cak i kad su daleko. Cak i sam zvuk njihovog glasa poremecuje pokoj srca. 269. Kao sto je dusa po prirodi bolja od tela, tako je i dusevno telo bolje od telesnog. Kao sto je prvonacelno stvaranje tela prethodilo udahnjivanju zivota u njega, tako i telesna dela prethode dusevnim delima. I ne tako visoki zivot, koji se neizmenjivo produzava, prestavlja veliku silu. Jer, slaba kaplja koja postojano kaplje probija tvrdi kamen. Kada se priblizi vreme da u tebi vaskrsne duhovni covek, u tvojoj dusi se zagreva radost i tvoje pomisli se zakljucavaju u tebi sladoscu koja se nalazi u tvom srcu. Ako, pak, svet pokusava da ponovo ustane u tebi, umnozava se lutanje misli. Svetom nazivam strasti koje se radjaju od lutanja uma. Kada se rode i dostignu zrelost one postaju gresi i umrtvljuju coveka. Kao sto se deca ne radjaju bez majke, tako se ni strasti ne radjaju bez lutanja misli. Ni cinjenje greha ne biva bez razgovaranja sa strastima. 270. Ukoliko trpljenje raste u dusama nasim ocigledno je da smo tajno primili blagodat utehe. Kada je dusa opijena radoscu svoje nade i veseljem Bozijim, telo ne oseca nevolje iako je slabo. Tada je ono u stanju da ponese dvostruku tezinu, ne projavljujuci oskudicu u snazi. Ukoliko sacuvas svoj jezik Bog ce ti dati blagodat srdacnog umilenja kako bi te njime prepoznao kao svoju dusu i kako bi njime usao u duhovnu radost. Srce coveka poprima smelost u molitvi saglasno sa merom stupanja u podvig radi Boga. Srazmerno sa rasejanoscu mnogim [stvarima] covek se lisava pomoci Bozije. 271. Prva misao koja, po Bozijem covekoljublju ulazi u coveka i rukovodi dusu ka zivotu, jeste misao o prolaznosti ove prirode. Za tom pomislju prirodno sledi prenebregavanje sveta, cime u coveku zapocinje svaki dobri pokret koji vodi ka zivotu. To Bozanstvena sila, koja prati coveka, postavlja kao osnovu kada hoce da u njemu projavi zivot. Ukoliko tu misao ne ugasi zitejskim brigama i praznoslovljem, vec je, naprotiv, uzraste u bezmolviju i zadrzi sagledavanjem, covek ce bi priveden dubokom sagledavanju koje niko ne moze izobraziti recima. Satana mrzi tu pomisao i svim silama pokusava da je istrebi iz coveka. I kada bi bilo moguce, on bi coveku dao carstvo celog sveta sa ciljem da rasejanoscu iz njegovog uma izgladi tu pomisao. Jer, lukavi zna da covek, u cijem umu prebiva ta pomisao, vise ne stoji na zemlji prevare i da se njegove zamke njemu vise ne priblizavaju. 272. Posle pomisli, kao drugo, dolazi delanje, tj. kada covek dobro provodi ispravan zivot. Tada se on priblizava okusanju sagledavanja i njegovog delanja i svise prima blagodat okusanja sladosti duhovnog poznanja. Pocetak takvog delanja se sastoji u sledecem: covek se najpre osvedocuje u Boziji promisao, prosvecuje se ljubavlju prema Tvorcu, i ujedno se divi stvaranju razumnih bica i velikom staranju Bozijem o njima.

328

Od toga se u njemu zacinje Bozanstvena sladost i razgara ljubav prema Bogu. Razgorevsi se u srcu, ona spaljuje dusevne i telesne strasti. Pri silnom raceniju i dobroj savesti, ova ljubav zatim pocinje da se odjednom rasplamsava, tako da se covek njome opija kao vinom i njegovo srce postaje plen Boziji. Srazmerno sa staranjem za dobri zivot, sa opreznoscu i provodjenjem vremena u citanju i molitvi, u coveku se utvrdjuje i ucvrscuje [duhovna] sila. 273. Nemojmo se smucivati kada se nadjemo u pomracenju. Mislim na ono posebno pomracenje u kome se dusa muci i u kome kao da se nalazi usred valova. Bilo kog dela da se covek lati, bilo da cita Pismo, ili da vrsi sluzbu, pomracenje ide za pomracenjem. Stoga on ostavlja delo, i cesto mu se ne dozvoljava ni da mu se priblizi. Taj cas je ispunjen ocajanjem i strahom. Nadu na Boga i utehu vere u Njega dusa potpuno odbacuje i sva se ispunjava sumnjom i strahom. Medjutim, Bog dusu u takvom stanju ne ostavlja dugo, vec ubrzo prekracuje iskusenje (1.Kor.10,13). Ja cu ti primetiti nesto i dati ti savet: Ako nemas snage da vladas sobom i da padnes na lice svoje u molitvi, obavij glavu svoju mantijom i spavaj dok te prodje taj cas pomracenja. Samo ne izlazi iz kelije. Tom iskusenju se najvise podvrgavaju oni koji zele da provode umni zivot i oni koji u svom hodu istu utehe vere. Stoga ih taj cas kolebanjem uma muci i pritisce vise nego bilo sta drugo. Njemu cesto posleduje hula, a ponekad na coveka nailazi sumnja u vaskrsenje i ponesto drugo o cemu ne treba ni govoriti. Blazen je onaj koji to pretrpi ne izlazeci kroz vrata. Uostalom, ta borba se ne zavrsava za jedan cas. I blagodat ne dolazi odjednom u dusu, vec se postepeno u nju useljava. I jedno se smenjuje sa drugim: iskusenje i uteha. 274. Covek koji ne revnuje po razumu nikada ne dolazi do mira uma. A onaj ko je tudj miru, tudj je i radosti. Ukoliko se mir uma naziva savrsenim zdravljem, i ukoliko je revnost bez razuma protivna miru, ocigledno je da onaj u kome postoji ta lukava revnost strada od teske bolesti. Srce koje je ispunjeno zaloscu zbog nemoci i slabosti u telesnim delima, sobom zamenjuje sva ta telesna dela. Telesna dela bez zalosti uma su isto sto i telo bez duse. Onaj ko tuguje srcem a daje slobodu svojim culima lici na coveka koji strada telom i kod koga su usta otvorena za svaku stetnu hranu, ili na onoga koji ima sina jedinca koji ga, malo po malo, kolje sopstvenim rukama. 275. Celomudrenost i razgovor sa zenom je isto sto i lavica i ovca u jednom domu. Dela bez milosrdja pred Bogom su isto sto i covek koji kolje sina u prisustvu oca. Sto je saka peska bacena u more, to su gresi svake ploti u poredjenju sa Bozijim promislom i Bozijom miloscu. I kao sto se izvor koji je obilan vodom ne pregradjuje sakom prasine, tako se milosrdje Sazdatelja ne savladjuje porocima tvari. Biti zlopamtljiv i moliti se isto je sto i sejati po moru i ocekivati zetvu. Plamen ognja ne moze a da ne uzlazi navise. Tako ni molitve milosrdnih ne mogu a da ne ushode na nebo. Kakvo je tecenje vode na nagnutom mestu, takva je sila razdrazljivosti kada nadje dostup u nasem srcu. 276. Smirenje moze biti iz straha Bozijeg, iz ljubavi prema Bogu i od radosti. Smirenog iz straha Bozijeg u svako vreme prati skromnost u svim udovima, pristojnost cula i skruseno srce. Sabor smirenih Bog voli kao sabor serafima. Celomudreno telo je pred Bogom dragocenije od ciste zrtve. Te dve vrline - smirenje i celomudrenost, u dusi za Svetu Trojicu pripremaju zalog obrucenja. 277. Pazi na stomak, premda ne u istoj meri kao na gledanje. Jer, domaca borba je, bez sumnje, laksa nego spoljasnja.

329

Nemoj verovati, brate, da unutrasnje pomisli mogu ostati bez privodjenja tela u dobro ili rdjavo stanje. Boj se navika vise nego neprijatelja. Onaj ko u sebi hrani naviku lici na coveka koji daje hranu ognju. Navika koja jednom trazi nesto i ne bude uslisena, iduci put postaje slabija. Ako joj, pak, jednom ispunis volju, drugi put ce te napasti sa mnogo vecom silom. 278. Nemoj biti prijatelj onome koji voli smeh i koji voli da se istice pred ljudima, inace ce te nauciti navici da se predajes raslabljenosti. Ako neko pred tobom pocne da osudjuje brata tvog, obori lice. Cim to ucinis, pokazaces se oprezan i pred Bogom i pred njim. Ukoliko nesto dajes potrebitom, neka veselost tvoga lica predupredi tvoje davanje i dobrom recju utesi njegovu zalost. Ucinivsi tako, tvoja ljubaznost ce u njegovom umu biti dragocenija i od tvog davanja, cak i ako bi prevazilazilo njegove potrebe. Neka sva tvoja dela predupredjuju telesna celomudrenost i cistota savesti. Jer, bez njih je pred Bogom uzaludno svako delo. 279. Neka tebe gone, ali ti ne goni. Neka te razapinju, ali ti ne razapinji. Neka te vredjaju, samo ti nemoj vredjati. Neka te klevecu, samo ti nemoj klevetati. Izaci na sud nije delo hriscanskog zivota. Jer, o tome nema ni nagovestaja u Hristovom ucenju. Veseli se sa veselima, i placi sa onima koji placu. Sa onima, pak, koji se kaju raduje se. Budi druzeljubiv prema svim ljudima, ali svojom mislju prebivaj sam. 280. Nikoga ne izoblicavaj, ne vredjaj, cak ni one koji su krajnje rdjavog zivota. Rasiri svoju odecu nad onim koji je pao i pokri ga. Znaj da mi iz kelije i ne treba da izlazimo upravo stoga da ne bismo znali za rdjava dela ljudska. Tada cemo u neznanju svoga uma sve ljude videti kao svete i dobre. Ako ne mozes da se potrudis telom, barem se misleno drzi skorbi. Ako ne mozes da postis dva dana, posti barem do veceri, a ako ne mozes ni do veceri, barem se, u krajnjoj meri, cuvaj presicavanja. Ako nisi mirotvorac, barem nemoj voleti metez. Ako nisi u stanju da zatvoris usta onome koji osudjuje druge, barem, u krajnjoj meri, nemoj sa njim stupati u opstenje. 281. Ukoliko iz tebe izadje oganj i sazeze druge, Bog ce od ruke tvoje traziti duse koje su sazezene. Ukoliko, pak, oganj ne postavljas ti, ali se saglasavas sa onima koji ga postavljaju i nasladjujes se njime, na Sudu ces biti u broju njihovih saucesnika. Ni na jednom putu po kome ljudi hode u svetu ne moze se naci mir, sve dok se ne priblize nadi na Boga. Srce se nece umiriti od truda i saplitanja sve dok u njega ne dodje nada i ne uspokoji ga, prolivajuci radost na njega. O njoj su prevashodna usta rekla: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja cu vas odmoriti (Mt.11,28). 282. Sin Boziji je pretrpeo krst. Zbog toga se mi gresni smelo uzdamo na pokajanje. Skorb uma je dovoljna da zameni svako telesno delanje. Sveti Grigorije govori: "Hram blagodati je onaj ko je sjedinjen sa Bogom i ko je uvek zauzet mislju o Sudu". Blazeni Vasilije je rekao: "Neprestana molitva u dusi proizvodi jasnu misao o Bogu. Ustolicenje secanja na Boga u nama znaci useljenje Boga u nas". Tako mi postajemo hram Boziji. Skruseno srce sluzi kao priprema upokojenja u Bogu. 283. Ono sto sticemo za vreme svog nerada posramljuje nas za vreme nase molitve. Trezvoumlje coveku pomaze vise nego delo, a razresenje (raspustanje pomisli) mu skodi vise nego (telesni) pokoj.

330

Od pokoja proizilazi domaca borba koja uznemirava coveka, premda on ima mogucnost da je prekrati. Jer, cim covek ostavi pokoj i vrati se na mesto svog dela, ta borba ga odmah ostavlja i udaljava se. Medjutim, ono sto se radja od razresenja nije isto sto i ono sto se radja od pokoja. Sve dok za vreme pokoja prebiva u svojoj slobodi, covek moze ponovo da se vrati i ispravi sebe po ustavu svog pravila. On je, naime, jos u oblasti svoje slobode. Medjutim, dajuci sebi razresenje (na pomisli sa nasladjivanjem) on izlazi iz oblasti svoje slobode. Kad covek ne bi potpuno odbacio strazenje nad sobom ne bi bio sa nasiljem i nevoljno prinudjen da se pokori onome sto mu ne pruza spokojstvo. 284. Nemoj, covece, davati slobodu nijednom od svojih cula da ne bi dosao do nemogucnosti da se opet vratis ka slobodi. Pokoj je stetan samo mladima, a razresenje i starim i savrsenim. Oni koji usled pokoja dolaze do rdjavih pomisli mogu ponovo da se vrate ka paznji nad sobom i da se utvrde u svom visokom zivotu. Oni, pak, koji su, u nadi na dela, zanemarili paznju nad sobom, od visokog zivota su kao zarobljenici odvedeni u raspusni zivot. 285. Nemojmo tugovati samo onda kada se sapletemo, vec i kada se zadrzavamo u tom stanju. Jer, saplitanje se cesto desava i savrsenima, a u padu se zadrzavaju samo potpuno pomraceni. Tuga koju osecamo pri svojim saplitanjima blagodacu nam se uracunava umesto cistog delanja. Ko u nadi na pokajanje sa racunom ponovo pada, lukavo postupa sa Bogom. Na njega ce iznenada napasti smrt, te nece imati vremena da izvrsi dela vrline na koja se nadao. 286. Svaki onaj koji daje na volju culima, daje na volju i srcu. Jer, delanje srca sluzi kao uzda za spoljasnja cula. Postoje tri pojave na osnovu kojih je jasno da li se neko sa rasudjivanjem bavi tim delanjem: ako nije svezan telesnim ugodnostima, ako ne voli stomakougadjanje, ako ne dopusta razdrazljivost. Tamo gde su ove tri [stvari], ne postoji ispravno unutrasnje ustrojstvo, cak i ako je spoljasnjost besprekorna. Umereno prenebregavanje telesnog radja slobodu od svega, te zanemarivanje pokoja i ljudske privrzenosti. Onaj ko sa gotovoscu i radoscu prima stetu Boga radi pokazuje unutrasnju cistotu. Onaj ko na onoga ko ga hvali ne gleda sa prijatnoscu i ne negoduje na onoga ko ga bescasti, u ovom zivotu je postao mrtav za svet. 287. Nemoj mrzeti gresnika, buduci smo svi odgovorni. Ako na njega ustajes po Bogu, potrudi se da zaplaces zbog njega. I zbog cega da ga mrzis? Mrzi greh njegov i moli se za njega, kako bi se upodobio Hristu koji se nije gnevio na gresnike, vec se za njih molio. Budi propovednik Bozije blagosti stoga sto Bog upravlja i tobom nedostojnim. Jer, ti mu mnogo dugujes, a Njegovo potrazivanje se ne vidi. Za mala dela koja si ucinio, On ti uzvraca velikim. 288. Boj se Boga iz ljubavi prema Njemu, a ne zbog groznog imena koje mu se pridaje. Zavoli ga, kao sto si obavezan da ga volis, ne zbog onoga sto ce ti dati u buducnosti, vec zbog onoga sto smo dobili u sadasnjosti i zbog ovog sveta koji je stvorio za nas. Ko je Njega u pocetku ubedio da nas privede u bice? Ko ga umoljava za nas kad ga se ne secamo? Ko je probudio u zivot ovo nase telo kad nas jos nije bilo? Otkuda misao poznanja pada u prah? Kakva bezmerna blagost prirodu nas gresnih ponovo uzvodi ka presazdanju? Pridjite razboriti i zadivite se! Ko ce se od onih koji imaju mudri i znatni um dostojno zadiviti milosti naseg Sazdatelja?

331

289. U meri u kojoj prenebregava svet i revnuje za strah Boziji, coveku se priblizava promisao Boziji. On tajno oseca dejstvo promisla i dobija ciste pomisli kako bi ga razumeo. Onoga ko se dobrovoljno lisava svetskih dobara prati milosrdje Bozije. Njega podrzava Bozije covekoljublje srazmerno sa njegovim odricanjem. Duse koje nemaju snage da steknu istinski zivot dobrovoljnim odricanjem od svega, On nevoljnim skorbima privodi ka vrlini, kao sto vidimo kod nisteg Lazara. Bog je blizak srcu koje je u skorbi i koje mu vapije. Premda je ponekad i podvrgava telesnim lisavanjima i drugim nevoljama, Gospod ka dusi koja je u skorbi pokazuje veliko covekoljublje, srazmerno sa zestinom njenih stradanja u nevolji. 290. Ukoliko ceznja Hristove ljubavi u tebi ne dise do te mere da od radosti u Hristu postajes bestrasan u svakoj svojoj skorbi, znaj da svet u tebi zivi snaznije negoli Hristos. Ukoliko bolest, nemastina, iscrpljenost tela, bojazan od stetnog za telo tvoju misao uznemiravaju dotle da te odvajaju od radosti uzdanja i od staranja oko ugadjanja Gospodu, znaj da u tebi zivi telo a ne Hristos. Prosto receno, u tebi zivi ono sto privrzenoscu koju izaziva nadvladava sve ostalo. Ukoliko nemas nedostataka u onome sto je potrebno telu, ako ti je telo zdravo i ne bojis se niceg protivnog, pa ipak govoris da mozes cisto ici ka Hristu, znaj da si bolestan umom i lisen kusanja slave Bozije. 291. Kako ne bi mogao da kazes da nema coveka ciji bi se um savrseno uzvisavao iznad nemoci dok se telo muci u iskusenjima i skorbima, te da nema coveka kod koga ljubav prema Hristu mogla da savlada tugu uma, podseticu te na mucenike. Pogledaj samo kako je njihovo trpljenje, potkrepljivano silom Hristove ljubavi, pobedjivalo veliku muku i telesni bol. I nisu samo oni pokazivali takvu cvrstinu. Bilo je i filosofa neznabozaca, lisenih poznanja istinskog Boga, koji su pokazali cudnu silu hrabrosti. Jedan od njih se zarekao na cutanje i nije odstupio od svog resenja bez obzira sto mu je ocigledno pretila smrt. Drugi su potpuno potrli prirodnu pohotu, treci su lako podnosili uvrede, cetvrti su bez tuge trpeli zestoke bolesti, a peti pokazivali svoje trpljenje u nevoljama i velikim bedama. Oni su to trpeli radi puste slave i nade. Zar nismo utoliko vise duzni da trpimo mi monasi, koji smo prizvani na opstenje sa Bogom?

332