Zdravo društvo

ERICH FROMM: DJELA u 12 svezaka Izdaju »NAPRIJED« Izdavačko trgovačka radna organizacija Zagreb, Palmotićeva 30

Erich Fromm

Zdravo društvo

NOLIT Izdavačka radna organizacija Beograd, Terazije 27 Prevele s engleskog Zagorka Golubović i Anđelija Todorović

Uredili Željko Falout i Gvozden Flego

ZAGREB 1989

Sadržaj

Predgovor (E. F.) I

Predgovor jugoslovenskom izdanju

9

DA LI SMO MENTALNO ZDRAVI?

11

II MOŽE LI DRUŠTVO DA BUDE BOLESNO? — PATOLOGIJA NORMALNOSTI III

IV Naslov izvornika Erich Fromm THE SANE SOCIETY Holt, Rinehart and Winston New York, 1955 © 1955 by Erich Fromm

V

7

18

LJUDSKA SITUACIJA — KLJUČ ZA HUMANISTIČKU PSIHOANALIZU Ljudska situacija čovekove potrebe — kako one proizlaze iz uslova njegove egzistencije A. Pripadnost (udruživanja) nasuprot narcisizmu B. Prevazilaženje — stvaralaštvo nasuprot destruktivnosti C. Ukorenjenost — bratstvo nasuprot rodoskvrnjenja D. Osećanje identiteta — individualnost nasuprot konformizmu gomile E. Potreba za okvirom orijentacije i verovanja — razum nasuprot iracionalnosti.

53

MENTALNO ZDRAVLJE I DRUŠTVO

59

COVEK U KAPITALISTIČKOM DRUŠTVU

67

Društveni karakter Struktura kapitalizma i karakter čoveka A. Kapitalizam XVII i XVIII veka B. Kapitalizam XIX veka C. Društvo XX veka

67 70 70 72 84

25 25 29 30 35 36 51

1. Društvene i ekonomske promene 2. Karakterološke promene a. Kvantifikacija, apstrakcionizam b. Otuđenje c. Drugi aspekti I. Anonimni autoritet — konformizam II. Princip neosujećivanja III. Slobodna asocijacija i slobodan razgovor IV. Razum, svest, religija V. Rad VI. Demokratija d. Otuđenje i mentalno zdravlje VI

VII

VIII

84 89 89 96 117 118 126 128 130 135 140 145

RAZNE DRUGE DIJAGNOZE

162

Devetnaesti vek

162

Dvadeseti vek

167

RAZNI DRUGI ODGOVORI

180

Autoritarno idolopoklonstvo Superkapitalizam Socijalizam

182 185 188

PUTEVI KA ZDRAVIJU

207

Opšta razmatranja Ekonomski preobražaj A. Socijalizam kao problem B. Principi humanističkog socijalizma C. Socijalno-psihološki prigovori D. Interesovanje i učestvovanje kao motivacija

207 212 212 216 219

E. Praktične sugestije

Predgovor

228 242

Politički preobražaj

253

Kulturni preobražaj

257

ZAKLJUČAK

269

Indeks imena

277

Ovo delo je nastavak knjige Bekstvo od slobode napisane pre pet¬ naest godina. U toj sam knjizi pokušao da pokažem da totalitaristički pokreti odgovaraju duboko usađenoj težnji da se pobegne od slobode koju je čovek postigao u modernom svetu; taj savremeni čovek, oslobođen srednjovekovnih okova, nije bio slobo¬ dan da izgradi sadržajni život, zasnovan na razumu i ljubavi, zbog toga je tražio novu sigurnost u potčinjavanju jednom vođi, rasi ili državi. U knjizi Zdravo društvo pokušao sam da pokažem da život u demoikratiji XX veka predstavlja, na različit način, drugu vrstu bekstva od slobode, a analiza baš tog bekstva, u kojoj je otuđenje centralni pojam, sačinjava veliki deo ove knjige. S druge strane, Zdravo društvo je nastavak knjige Bekstvo od slobode, a u izvesnoj meri, i knjige Čovek za sebe. U obe knjige sam razmatrao specifični psihološki mehanizam, ukoliko se od¬ nosio na glavnu temu. U Bekstvu od slobode obrađivao sam ug¬ lavnom problem autoritarnog karaiktera (sadizam, mazohizam itd.). U Čoveku za sebe razvio sam ideju o različitim orijentacijama karaktera, zamenjujući Frojdovu šemu razvitka libida evolucijom karaktera u interpersonalnom smislu. U Zdravom društvu sam po¬ kušao sa više sistema da razvijem osnovne pojmove onoga što sam ovde nazvao »humanističkom psihoanalizom«. Sasvim prirodno, ideje koje su izražene ranije nisu mogle biti izostavljene; ali ja sam pokušao da ih izložim kraće i da dam više prostora onim aspektima koji su rezultat mog posmatranja i razmišljanja poslednjih nekoliko godina. Nadam se da čitalac mojih ranijih dela neće imati teškoća da uoči kontinuitet misli, kao i neke promene koje vode ka glavnoj tezi humanističke psihoanalize: da osnovne strasti čoveka nisu ukorenjene u njegovim instinktivnim potrebama, već u specifič¬ nim ustavima ljudske egzistencije, u potrebi da se pronađe nova veza između čoveka i prirode pošto su se izgubile prvobitne veze

Predgovor jugoslovenskom izdanju iz preljudskog stupnja. Dok se u ovome moje ideje u osnovi raz¬ likuju od Frojdovih, one se ipak zasnivaju na njegovim funda¬ mentalnim postavkama, koje su razvijene dalje pod uticajem ide¬ ja i iskustva generacije koja je sledila Frojda. Ali baš zbog impli¬ citne i eksplicitne kritike Frojda, sadržane na ovim stranicama, želim jasno da istaknem da ja vidim veliku opasnost u razvija¬ nju izvesnih tendencija u psihoanalizi koje, kritikujući izvesne greške Frojdovog sistema, odbacuju, zajedno sa greškama, i naj¬ vrednije delove Frojdovog učenja: njegov naučni metod, njegovo shvatanje razvitka, njegov pojam nesvesnog kao potpuno iracio¬ nalnu snagu, a ne kao zbir pogrešnih ideja. Dalje, postoji opas¬ nost da psihoanaliza izgubi drugu osnovnu osobinu Frojdovog shvatanja, hrabrost da prkosi zdravom razumu i javnom mnenju. U stvari, Zdravo društvo ide od čiste kritičke analize, koja je data u Bekstvu od slobode, do konkretnih sugestija kako da funkcioniše jedno zdravo društvo. Glavna poenta u poslednjem delu knjige nije toliko verovanje da je svaka predložena mera neop¬ hodno »dobra«, već da progres može da se dogodi samo kada se promene dešavaju uporedo u ekonomskoj, društveno-političkoj i kulturnoj sferi; da svaki progres koji se ograničava samo na jednu sferu sprečava progres u svim sferama. Veoma sam zahvalan mnogobrojnim prijateljima koji su mi pomogli čitajući rukopis i dajući konstruktivne predloge i kriti¬ ke. Naročito želim da spomenem jednog od njih, Džordža Fuksa, koji je umro dok sam još radio na ovoj knjizi. Prvobitno smo zamislili da napišemo knjigu zajedno, ali se ovaj plan nije mo¬ gao ostvariti zbog njegove duge bolesti. Njegova pomoć, međutim, bila je značajna. Mi smo imali duge diskusije i on mi je pisao mnoga pisma i zabeleške, naročito u pogledu socijalističkih teo¬ rija, što mi je pomoglo da razjasnim, a ponekad i ispravim sopstvene ideje. Spomenuo sam njegovo ime u tekstu nekoliko pu¬ ta, ali moj dug prema njemu je mnogo veći nego što to ovim mogu da pokažem. Želim da izrazim zahvalnost dru Hargrivsu, šefu Sekcije men¬ talnog zdravlja Svetske zdravstvene organizacije, zbog pomoći u prikupljanju podataka o alkoholizmu, samoubistvu i ubistvima. E. F.

Rado sam se odazvao pozivu da napišem predgovor za jugoslovensko izdanje moje knjige Zdravo društvo. Mada jugoslovenski sistem poznajem samo teorijski i još nisam imao prilike da nepo¬ sredno vidim jugoslavensku stvarnost,* verujem da shvatanje so¬ cijalizma koje je izloženo u ovoj knjizi ima mnogo dodirnih tačaka sa jugoslovenskim shvatanjem. Ja mislim ovde, naravno, na isti¬ canje aktivne i odgovorne uloge radnika u preduzeću i društvu, nasuprot centralizovanom sistemu upravljanja stvarima i ljudima od strane birokratije, na isticanje ideje o kontroli nad društve¬ nom svojinom nasuprot državnoj svojini nad sredstvima za pro¬ izvodnju. Jugoslovensko shvatanje, je, po mom mišljenju, zasno¬ vano na stvarnom razumevanju marksizma. Za Marksa socija¬ lizam nije nikad predstavljao samo ekonomski efikasniji već i ljudski razvijeniji sistem, u kome će čovek prestati da bude objekt okolnosti i stvari, postajući subjekt koji upravlja sopstvenim stva¬ ranjem. Mada je moguće da postoje mnoge tačke u ikojima se moje shvatanje razlikuje od jugoslovenskog, nadam se da će ova knjiga stimulativno uticati na jugoslovenske čitaoce. Mogao bih da dodam nekoliko reči o predmetu koji nisam ra¬ zmatrao u ovoj knjizi. Mislim na međunarodnu situaciju i izglede za mir. Sadašnja podela sveta na dva velika i moćna bloka, koji ugrožavaju jedan drugog, predstavlja mogućnost za izbijanje trećeg svetskog rata. Mogućnost mirnog rešenja zavisi u velikoj meri od postojanja treće sile, koja je politički nezavisna. Ali nije samo važno, i to nije primarno, političko poznavanje, već poravnanje u socijalnom i ekonomskom smislu sistema koje će prihvatiti zemlje Azije i Afrike. Istočni i Zapadni blok se slažu u jednoj * U međuvremenu pisac ove knjige je posetio Jugoslaviju, nastojeći da za kratko vreme što bolje upozna osnovne principe našeg društvenog sistema.

pretpostavci, naime da izbor leži između ruskog i kineskog komu¬ nizma ili zapadnog kapitalizma. Ova alternativa, međutim, nije tačna; nerazvijene zemlje mogu da izaberu treću alternativu, a to je socijalizam u različitim formama, počev od jugoslovenskog do indijskog i burmanskog tipa. Takve demokratske socijalističke zemlje, koje kombinuju ekonomsko planiranje i uticaj države sa maksimumom lične slobode i individualnog učestvovanja i odgo¬ vornosti, dokazaće da industrijalizacija nije nužno zasnovana na potpunoj birokratizaciji. Verujem da Jugoslavija, zajedno sa zem¬ ljama kao što su Egipat i Indija, ima najvažniju funkciju danas — da pokaže put demokratskom socijalizmu. Ova funkcija može da bude odlučujuća za očuvanje svetskog mira. ERIH FROM

I

Da li smo mentalno zdravi?

Ništa se nije više ukorenilo od ideje da smo mi, ljudi koji živi¬ mo u zapadnom svetu XX veka, u osnovi zdravi, čak i činjenica da veliki broj individua u našoj sredini pati od više ili manje ozbiljnih oblika mentalnih oboljenja izaziva malo sumnje u opšti standard našeg mentalnog zdravlja. Sigurni smo da ćemo još vi¬ še usavršiti stanje našeg mentalnog zdravlja uvođenjem boljih metoda mentalne higijene, a što se tiče individualnih mentalnih po¬ remećaja, mi ih posmatramo samo kao individualne slučajeve, možda jedino sa izvesnim iznenađenjem da se tako veliki broj ovakvih slučajeva može javiti u kulturi za koju smatramo da je zdrava. Možemo li biti tako sigurni da ne obmanjujemo sami sebe? Mnogi bolesnici jedne duševne bolnice su ubeđeni da su svi ostali ludi osim njih. Mnogi teški neurotičan veruju da su njihove op¬ sesije ili histerični izlivi normalne reakcije na donekle abnormal¬ ne okolnosti. A šta je s nama? Ispitajmo činjenice na uobičajeni psihijatrijski način. Mi smo, u zapadnom svetu, za poslednjih sto godina stvorili veće materi¬ jalno bogatstvo nego ma koje drugo društvo u istoriji ljudskog roda. Ali smo uspeli i da poubijamo milione našeg stanovništva u jednom mehanizmu koji nazivamo »rat«. Pored manjih ratova, imali smo i veće, kao što su oni iz 1870, 1914. i 1939. godine. Za vreme tih ratova svaki učesnik je čvrsto verovao da se bori radi samoodbrane, zbog svoje časti, ili da ga bog podržava. Narodi protiv kojih se borimo često nam iz dana u dan izgledaju kao surova, iracionalna čudovišta, koja moramo pobediti da bismo spasli svet od zla. Ali nekoliko godina kasnije, kada se uzajamno ubijanje završi, jučerašnji neprijatelji postaju naši prijatelji, a jučerašnji prijatelji — naši neprijatelji, i ponovo, sa punom oz¬ biljnošću, počinjemo da ih slikamo u odgovarajućoj beloj ili cr¬ noj boji. U ovom trenutku, 1955. godine, mi smo spremni za ma¬ 11

sovno ubijanje koje će, ako do njega dođe, prevazići sva ubijanja koja je ljudski rod do sada izvršio. Jedno od najvećih otkrića u oblasti prirodnih nauka je pripremljeno u tu svrhu. Svi gledamo sa izvesnom mešavinom poverenja i strepnje na »državnike« raz¬ nih zemalja, spremni da ih. zasipamo hvalama »ako dm pođe za rukom da izbegnu rat«, prelazeći preko činjenice da baš ti dr¬ žavnici izazivaju rat, obično ne zbog svojih rđavih namera, već zbog rđavog vođenja poslova koji su im povereni. U ovim izlivima rušilačkog besa i paranoidne sumnjičavosti mi se ponašamo potpuno isto kao civilizovani deo čovečanstva za poslednje tri hiljade godina. Prema Viktoru Šerbulijeu, od 1500. go¬ dine pre nove ere do 1860. godine nove ere potpisano je oko osam hiljada mirovnih ugovora; za svaki se mislilo da će osigurati traj¬ ni mir, a ni jedan nije prosečno trajao više od dve godine.1 Naše upravljanje ekonomskim poslovima ne uliva mnogo više nade. Živimo u takvom ekonomskom sistemu u kome izrazito dobra žetva često predstavlja ekonomsku katastrofu te mi og¬ raničavamo svoju poljoprivrednu proizvodnju da bismo »stabilizovali tržište«, mada milioni ljudi nemaju baš one stvari koje mi ograničavamo, a koje su im neophodne. Upravo sada naš eko¬ nomski sistem funkcioniše vrlo dobro zato što, između ostalog, trošimo milione dolara godišnje na proizvodnju oružja. Ekono¬ misti gledaju sa izvesnom strepnjom na vreme kada će prestati proizvodnja oružja, a ideja da bi trebalo da država gradi stanove i proizvodi druge korisne i potrebne stvari umesto oružja, izazi¬ va začas optužbe da se time ugrožava sloboda i individualna ini¬ cijativa. Mi imamo 90% pismenog stanovništva. Imamo radio, televiziju, bioskope i svakodnevno novine za svakog. Ali umesto da nam daju najbolja ostvarenja prošle i sadašnje književnosti i muzike, ova sredstva obaveštavanja. dopunjena reklamama, pune ljudski um najjeftinijim škartom, kome nedostaje svaki smisao za real¬ nost, i sadističkim maštarijama, koje bi ponekad sa ustezanjem prihvatila i polukulturna osoba. Ali, dok se na ovaj način truje um i mladih i starih, mi se blažno staramo da se »nemoralnost« ne pojavi na filmskom platnu. Svaki predlog da vlade treba da finansiraju proizvodnju filmova i radioprograma koji bi prosvećivali i oplemenjivali ljudski um naišao bi na pobunu i optužbe u ime slobode i ideala. Prosečni radni dan smo sveli otprilike na polovinu onoga kakav je bio pre sto godina. Danas imamo više slobodnog vremena ne12

go što su se naši preci usuđivali da sanjaju. Ali šta se desilo? Ne znamo kako da upotrebimo stečeno slobodno vreme; pokušava¬ mo da ubijemo vreme koje smo uštedeli i srećni smo kada je još jedan dan završen. Zašto da nastavim opisivanje slike koja je poznata svima? Sva¬ kako, kada bi se ovako ponašao pojedinac, pojavile bi se ozbiljne sumnje u njegov razum; međutim, u slučaju da on tvrdi kako je sve u redu i da se on ponaša potpuno razumno, ne bi se više čak ni sumnjalo u dijagnozu. Ipak, mnogi psihijatri i psiholozi odbijaju da prihvate pomisao da društvu kao celini može da nedostaje mentalno zdravlje. Oni smatraju da je problem mentalnog zdravlja u društvu samo pi¬ tanje izvesnog broja »neprilagođenih« individua, a ne problem mo¬ guće neprilagođenosti kulture kao takve. Knjiga obrađuje ovaj drugi problem; ne individualnu patologiju, već patologiju normalnosti, naročito patologiju savremenog zapadnog društva. Ali pre nego što pređemo na zamršenu raspravu o pojmu socijalne pa¬ tologije, pogledajmo neke podatke, koji su sami po sebi očigle¬ dni i sugestivni i koji se odnose na pojavu individualne patologi¬ je u zapadnoj kulturi. Kalko su rasprostranjene mentalne bolesti u raznim zemljama zapadnog sveta? Najviše iznenađuje činjenica da nema podataka kojima bismo odgovorili na ovo pitanje. Dok postoje tačni uporedni statistički podaci o materijalnom bogatstvu, zaposlenju, stopi rađanja i smrtnosti, nema odgovarajućih informacija o men¬ talnim bolestima. U najboljem slučaju, imamo neke tačne podat¬ ke za izvestan broj zemalja, kao što su Sjedinjene Države i Šved¬ ska, ali se oni odnose samo na broj pacijenata primljenih u insti¬ tucije za mentalno zdravlje, a ne mogu se koristiti prilikom ocenjivanja uporedne učestalosti mentalnih bolesti.2 Ove cifre nam govore kako o poboljšanoj psihijatrijskoj nezi i uslovima u usta¬ novama, tako i o porastu rasprostranjenosti mentalnih oboljenja. Činjenica da više od polovine bolničkih kreveta u Sjedinjenim Državama zauzimaju mentalno oboleli, na koje trošimo više od milijardu dolara godišnje, ne mora da znači samo porast mental¬ nih oboljenja, već, isto tako, i povećanu negu. Neke drage oifre, međutim, više ukazuju na pojavu ozbiljnijih mentalnih poremeća¬ ja. Ako je 17,7% regruta u prošlom ratu bilo odbijeno usled men¬ talnih bolesti, ova činjenica, svakako, nagoveštava visok stepen mentalnih poremećaja, čak i kad ne bismo imali uporedne cifre koje se odnose na prošlost ili na druge zemlje. 13

Jedini uporedni podaci koji mogu grubo da nam ukažu na mentalno zdravlje jesu podaci o samoubistvima, ubistvima i al¬ koholizmu. Problem samoubistva je svakako najsloženiji i ne može se pretpostaviti da bi samo jedan faktor mogao biti uzrok. Čak i ne ulazeći, na ovome mestu, u problem samoubistva, sma¬ tram kao sigurnu pretpostavku da visok procenat samoubistava u jednoj sredini izražava nedostatak mentalne stabilnosti i men¬ talnog zdravlja. Sve cifre jasno pokazuju da to nije posledica ma¬ terijalne bede. Najsiromašnije zemlje imaju najmanji broj sa¬ moubistava, a povećanje materijalnog blagostanja u Evropi pra¬ ćeno je povećanim brojem samoubistava.3 Što se tiče alkoholizma, nema sumnje da je ta pojava simptom mentalne i emocionalne ne¬ stabilnosti. Pobude za ubistva, možda, manje ukazuju na patologiju nego pobude za samoubistva. Mada zemlje sa visokim procentom ubistava pokazuju niski procenat samoubistava, kombinovani procen¬ ti ubistava i samoubistava dovode nas do zanimljivih zaključaka.

TABELA I

(Na 100.000 odraslih stanovnika) Zemlja Danska Svajcarska Finska Švedska Sjedinjene Države Francuska Portugalija Engleska i Vels Australija Kanada Škotska Norveška Spanija Italija Severna Irska Republika Irska

14

Samoubistva

Ubistva

35,09 33,72 23,35 19,74 15,52 14,83 14,24 13,43 13,03 11,40 8,06 7,84 7,71 7,67 4,82 3,70

0,67 1,42 6,45 1,01 8,50 1,53 2,79 0,63 1,57 1,67 0,52 0,38 2,88 7,38 0.13 0,54

TABELA II

Zemlja

(Ubistva i samoubistva — kombinovano) Destruktivna dela (Ubistva i samoubistva — kombinovano) 35,76 35.14 29,80 24,02 20,75 17,03 16,36 15,05 14,60 14,06 13,07 10,59 8,58 8,22 4,95 4,24

Danska Svajcarska Finska Sjedinjene Države Švedska Portugalija Francuska Italija Australija Engleska i Vels Kanada Spanija Škotska Norveška Severna Irska Republika Irska

TABELA I I I

Procenjen broj alkoholičara Zemlja Sjedinjene Države

Francuska Švedska

.

Svajcarska Danska Norveška Finska Australija Engleska i Vels

Italija

Sa ili bez komplikacija (Na 100.000 odraslih stanovnika)

3,952 2,850 2,580 2,385 1,950 1,560 1,430 1,340 1,100 500

(1948) (1945) (1946) (1947) (1948) (1947) (1947) (1947) (1948) (1942) 15

Ako klasifikujemo i ubistvo i samoubistvo kao »destruktivna dela«, naše tabele pokazuju da njihov kombinovani procenat nije stalan, već se kreće između 35,76 i 4,24. Ovo protivreči Frojdovoj pretpostavci o uporednoj postojanosti destruktivnosti koja se na¬ lazi u osnovi njegove teorije o instinktu smrti. To opovrgava mi¬ sao da destruktivnost ostaje nepromenljiva, a da se razlikuje sa¬ mo u tome da li je upućena prema sebi ili prema spoljnjem svetu. Tabele I, II i III prikazuju pojavu samoubistava, ubistava i al¬ koholizma u nekim najvažnijim evropskim i severnoameričkim zemljama. Kratak pogled na ove tabele4 otkriva značajnu pojavu: Danska, Švajcarska, Finska, Švedska i Sjedinjene Države su zemlje sa najvišom stopom samoubistava i najvećim kombinovanim pro¬ centom samoubistava i ubistava, dok su Španija, Italija, Severna Irska i Republika Irska zemlje sa najmanjim procentom ubista¬ va i samoubistava. Podaci o alkoholizmu pokazuju da iste zemlje — Sjedinjene Države, Švajcarska, Švedska i Danska, koje imaju najvišu stopu samoubistava, imaju i najvišu stopu alkoholizma, jedino što su Sjedinjene Države na prvom mestu u ovoj grupi, a Francuska na drugom, umesto na šestom mestu, koje je zauzi¬ mala u slučaju samoubistava. Ove cifre zaista zapanjuju i optužuju. Čak i kada bismo sum¬ njali da samo velika učestalost samoubistava ukazuje na nedos¬ tatak mentalnog zdravlja kod ljudi, činjenica da se cifre samou¬ bistava i alkoholizma umnogome poklapaju, kao da pokazuje da je ovde reč o simptomima mentalne neuravnoteženosti. Tako otkrivamo da zemlje u Evropi koje su najviše demokrat¬ ske, miroljubive i napredne, a Sjedinjene Države najnaprednija zemlja na svetu, pokazuju najoštrije simptome mentalnih pore¬ mećaja. Cilj celokupnog društveno-ekonomskog razvitka zapadnog sveta je materijalno udoban život, relativno jednaka raspodela bo¬ gatstva, čvrsta demokratija i mir, i baš one zemlje koje su se naj¬ više približile ovom cilju pokazuju najoštrije znake mentalne neuravnoteženosti. Tačno je da ove cifre same po sebi ne dokazu¬ ju ništa, ali one bar izazivaju našu pažnju. I pre nego što uđemo u temeljniju raspravu o celom problemu, ovi podaci nameću pi¬ tanje: nije li nešto u osnovi pogrešno u našem načinu života i ci¬ ljevima kojima težimo. Da li, možda, život blagostanja srednje klase, dok s jedne stra¬ ne zadovoljava naše materijalne potrebe, ne izaziva u nama osećanje pojačane dosade i da li su samoubistva i alkoholizam patološ16

ki načini da se pobegne od ove dosade. Nisu li, možda, ove cifre drastična ilustracija istinitosti mišljenja da »čovek ne živi samo od hleba« i ne pokazuju li one, možda, da moderna civilizacija ne zadovoljava najdublje potrebe čoveka? Ako je tako, koje su to potrebe? Sledeća poglavlja predstavljaju pokušaj da se odgovori na ovo pitanje, i da se kritički oceni uticaj koji savremena zapadna kul¬ tura vrši na mentalno zdravlje i razum ljudi koji žive u našem sistemu. Međutim, pre nego što uđemo u specifičnu diskusiju o ovim pitanjima, čini nam se da moramo razmotriti opšti problem patologije normalnosti, koji se kao premisa nalazi u osnovi celo¬ kupnog shvatanja iznetog u ovoj knjizi. BELEŠKE UZ PRVO POGLAVLJE

1. Prema H. B. Stivensu (Stevens), The Recovery of Culture, Harper and Brothers, New York, 1949, p. 221. 2. V. H. Goldhamer i A. Marshall (Goldhemer i Maršal), Psychosis and Civilization (Psihoza i civilizacija), Free Press, Glencoe, 1953. 3. V. Maurice Halbvvachs (Halbvaks) Les Causes du Suicide (Uzroci samoubistva), Fćlix Alcan, Pariš, 1930, pp 109, 112. 4. Podaci za prvu i drugu tabelu preuzeti su od 1) Svetske zdravstvene organizacije (1951), Godišnja epidemiološka i vitalna statistika od 1939. do 1946, deo I; Vitalna statistika i uzroci smrti, Zeneva, str. 38—71 (cifre iz ovog izvora, radi veće tačnosti, izmenjene su od uku¬ pnog na odraslo stanovništvo); 2) Svetske zdravstvene organi¬ zacije (1952), Epidemiološka i vitalna statistika, izdanje 5, str. 377. Podaci za treću tabelu uzeti su iz Izveštaja Prvog zasedanja Potkomiteta za alkoholizam. Komiteta stručnjaka za mentalno zdrav¬ lje Svetske zdravstvene organizacije, Ženeva, 1951.

II

Može li društvo da bude bolesno? —Patologija normalnosti1

Kada se kaže da celom društvu nedostaje mentalno zdravlje, podrazumeva se kontroverzna pretpostavka koja je u suprotnosti sa stavom sociološkog relativizma, koji danas zastupa većina na¬ učnika. Oni tvrde da je svako društvo normalno ukoliko funkcioniše, i da se patologija može definisati samo u smislu neprila¬ gođenosti individua načinu života njihovog društva. Kada se govori o »zdravom društvu«, podrazumeva se pretpo¬ stavka koja je različita od sociološkog relativizma. To ima smisla jedino ako pretpostavimo da može da postoji društvo koje nije zdravo, a ova pretpostavka, sa svoje strane uključuje univerzalne kriterijume za mentalno zdravlje, koji važe za ljudski rod kao talkav i prema kojima se može prosuđivati stanje zdravlja svakog društva. Ovaj stav normativnog humanizma zasnovan je na ne¬ koliko osnovnih premisa. Vrsta »čoveka« se može definisati ne samo u anatomskom i fi¬ ziološkom smislu; njeni članovi imaju zajedničke osnovne psihič¬ ke kvalitete, zakone koji upravljaju njihovim mentalnim i emoci¬ onalnim funkcionisanjem i ciljeve kojima se na zadovoljavajući način rešava problem ljudske egzistencije. Tačno je da je naše znanje o čoveku još nepotpuno, da još ne možemo da damo za¬ dovoljavajuću definiciju čoveka u psihološkom smislu. Zadatak »nauke o čoveku« jeste da dođe do tačnog opisa onoga što zaslu¬ žuje da se nazove ljudskom prirodom. Ono što se često naziva »ljudskom prirodom« samo je jedna od mnogih manifestacija — često patološka — a funkcija takve pogrešne definicije obično je bila odbrana jedne određene vrste društva, za koje se tvrdilo da je neophodni proizvod čovekove mentalne konstitucije. Protiv ovakve reakcionarne upotrebe pojma ljudske prirode li¬ berali su, počev od XVIII veka, isticali plastičnost ljudske priro¬ de i odlučujući uticaj faktora okoline. Ma kako da je značajna i 18

istinita, ovakva postavka je dovela mnoge naučnike do pretpos¬ tavke da je čovekova mentalna konstitucija prazan list papira, na koji društvo i kultura upisuju svoj tekst i koji nema sopstveni unutrašnji kvalitet. Ova pretpostavka je isto toliko neodrživa i destruktivna za društveni napredalk kao što je bila i suprotna. Stvarni problem je da se izvuče jezgro, koje je zajedničko za ceo Ijudski rod, iz mnogobrojnih manifestacija ljudske prirode, nor¬ malnih kao i patoloških, onako kako ih možemo posmatrati kod raznih individua i kultura. Dalji zadatak je da se shvate zakoni svojstveni ljudskoj prirodi i bitni ciljevi njenog razvitka. Ovakav pojam ljudske prirode razlikuje se od termina »ljudska priroda« koji se obično upotrebljava. Baš kao što čovek menja svet oko sebe, tako se i sam menja u istorijskom procesu. On je, tako reći, sopstvena kreacija. Ali baš kao što on može da menja i modifikuje prirodne materije oko sebe samo prema nji¬ hovoj prirodi, tako on može da se menja i uobličava samo pre¬ ma sopstvenoj prirodi. Ono što čovek čini u istorijskom procesu je razvijanje ove potencije i njeno menjanje prema sopstvenim mogućnostima. Shvatanje koje ovde zastupamo nije ni »biološko« ni »sociološko«, ako se pod tim razume razdvajanje ova dva as¬ pekta. Ono prevazilazi ovu dihotomiju pretpostavkom da su glavne strasti i nagoni u čoveku rezultat totalne egzistencije čoveka, da su one određene i utvrđene, neke od njih pogodne za zdravlje i sreću, druge za bolest i nesreću. Nijedan dati društveni poredak ne stvara ove osnovne nagone, već određuje koje će se od ograni¬ čenog broja potencijalnih strasti manifestovati i dominirati. Ona¬ ko kako se čovek javlja u ma kojoj datoj kulturi, on je manifes¬ tacija ljudske prirode, manifestacija koja je, međutim, u svom specifičnom rezultatu određena društvenim uređenjem u kome živi. Kao što se dete rađa sa svim ljudskim potencijama koje tre¬ ba da se razviju pod povoljnim društvenim i kulturnim uslovima, tako se i ljudski rod u istorijskom procesu razvija u ono što je on potencijalno. Shvatanje normativnog humanizma zasniva se na pretpostavci da postoje, kao i ma u kom drugom problemu, dobra i rđava, za¬ dovoljavajuća i nezadovoljavajuća rešenja problema ljudske eg¬ zistencije. Mentalno zdravlje se postiže ako se čovek razvija do potpune zrelosti prema karakteristikama i zakonima ljudske pri¬ rode. Mentalna bolest se javlja ako se ovakav razvitak ne ispuni. Polazeći od ove premise, kriterijum mentalnog zdravlja nije indi¬ vidualna prilagođenost datom društvenom poretku, već univerzal19

na, koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući, odgovor na problem ljudske egzistencije. Ono što naročito zavarava o stanju razuma članova društva jeste »jednodušno potvrđivanje« njihovih pretpostavki. Naivno se pretpostavlja da je sama činjenica, da su za većinu ljudi izvesne ideje ili osećanja zajednička, potvrda vrednosti ovih ideja i osećanja. To je daleko od istine. Jednodušna ocena kao takva nema nikakvog uticaja na razum i mentalno zdravlje. Baš kao što posto¬ ji »folie a deux« postoji i »folie a millions.2 Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke, ne pretvara ove poroke u vrline, či¬ njenica da su im mnoge greške zajedničke, ne čini greške istini¬ tim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne pa¬ tologije ne čini ove ljude zdravim. Postoji, međutim, važna razlika između individualnih i društve¬ nih mentalnih bolesti, koja ukazuje na razlikovanje dva pojma, pojma defekta i pojma neuroze. U slučaju da neka osoba ne os¬ tvari slobodu, spontanost (prirodnost) i istinsko izražavanje svo¬ ga »ja« može se smatrati da ima ozbiljan defekt, ako pretpostavi¬ mo da su sloboda i spontanost objektivni ciljevi koje mora da postigne svako ljudsko biće. Ako većina članova ma kog datog društva ne postigne taj cilj, u pitanju je pojava društveno struk¬ turiranog defekta. Individua deli ovaj defekt sa ostalima; ona nije svesna da je to defekt, i njena sigurnost nije ugrožena sazna¬ njem da je različita i da je, tako reći, odbačena. Ono što je, mo¬ žda, izgubila u bogatstvu i istinskom osećanju sreće nadoknađe¬ no je sigurnošću da se ona uklapa u ostali deo čovečanstva — onako kako ga ona poznaje. U stvari, moguće je da je ovaj njen defekt kultura uzdigla do vrline i na taj način stvorila pojačano osećanje uspeha. Ovo se može ilustrovati osecanjem krivice i zabrinutosti koje su u čoveku probudile Kalvinove doktrine. Može se reći da od oz¬ biljnog defekta pati ona osoba koja je savladana osecanjem sopstvene nemoći i bezvrednosti, neprekidnom sumnjom u to da li je spašena ili osuđena na večno prokletstvo i koja jedva može da oseti pravu radost. Ali je baš ovaj defekt strukturirala kultura; to je bilo naročito značajno jer je na taj način individua bila zaš¬ tićena od neuroze, od koje bi patila u kulturi gde bi isti defekt izazvao osećanje potpune neadekvatnosti i izolacije. Spinoza je vrlo jasno formulisao problem društveno strukturi¬ ranog defekta. On kaže: »Mnogi ljudi su pod uticajem jednog is¬ tog, stalnog afekta. Sva njihova čula su pod jakim uticajem jed¬ nog objekta, tako da oni veruju da je objekt prisutan čak i kad 20

nije. Ako se ovo desi dok je osoba budna, za nju se veruje da je luda... Ali ako gramziva osoba misli samo na novac i svoji¬ nu, ambiciozna samo na slavu, ne smatramo da su te osobe lude, već samo da su neugodne; obično se prema njima oseća prezir. A, u stvari, gramzivost, ambicija itd. su oblici nenormalnosti, ma¬ da se o njima obično ne misli kao o 'bolestima'.«3 Ove reci napisane su pre nekoliko stotina godina; one su još istinite, mada je defekte bila strukturirala kultura do te mere da se o njima uopšte ne misli da su neprijatni i vredni prezira. Da¬ nas nailazimo na osobe koje se ponašaju i osećaju kao automa¬ ti; koje nikada ne doživljavaju ništa što je stvarno njihovo, koje doživljavaju sebe samo kao osobe kakve pretpostavljaju da su; čiji je istinski smeh zamenjen veštačkim osmehom; čiji je komu¬ nikativni govor zamenjen beznačajnim ćeretanjem; čije je tupo očajanje došlo namesto istinske patnje. O ovakvoj osobi se mogu izreći dve tvrdnje. Jedna je da ona pati od defekta spontanosti i individualnosti koji može da bude neizlečiv. U isto vreme, može se reći da se ona u suštini ne razlikuje od miliona drugih ljudi ikoji su u istom položaju. Većinu od njih kultura snabdeva mo¬ delima koji im mogućuju da live sa defektom a da ne postanu bolesni. Izgleda kao da svaka kultura obezbeđuje lek protiv izliva neurotičkih simptoma, koji bi nastali iz defekta koji ona sama proizvodi. Pretpostavimo da u našoj zapadnoj kulturi prestanu da funkcionišu samo četiri nedelje bioskopi, radio, televizija, sport i no¬ vine. Kakve bi to imalo posledice na ljude koji su ostavljeni sa¬ mi sebi kada bi se zatvorili ovi glavni putevi bekstva? Ne sum¬ njam da bi se čak i u ovako kratkom vremenu desile hiljade nervnih slomova, a mnogo više ljudi bi dospelo u stanje akutne za¬ brinutosti, koje se ne razlikuje od onoga što se kritički naziva »neurozom«.4 Ako bi se uklonili opijumi za društveno strukturi¬ rani defekt, na površinu bi izbila bolest. Model kojim nas snabdeva kultura ne deluje samo na manji¬ nu. To su obično oni čiji je individualni defekt oštriji nego de¬ fekt prosečne osobe, tako da lekovi koje pruža kultura nisu do¬ voljni da spreče pojavljivanje bolesti. (Slučaj o kome se govori je osoba čiji je životni cilj postizanje moći i slave. Mada je ovaj cilj sam po sebi patološki, ipak nema razlike između osobe koja upotrebljava svoju moć da bi postigla realno ovaj cilj i one bo¬ lesnije, koja je vrlo malo prerasla svoju infantilnu grandioznost te ništa ne čini da bi postigla svoj cilj, već čeka da se desi čudo, osećajući se na taj način sve bespomoćnijom, i završava u oseća21

nju jalovosti i gorčine.) Ali ima i takvih čija je struktura karak¬ tera, prema tome i konflikti, različita nego u većine, tako da njima ne pomažu lekovi koji deluju na većinu članova društva. U ovoj grupi ponekad nalazimo ljude većeg integriteta i osećajnosti nego što je većina, koji baš zbog toga ne mogu da prihvate opijume kulture, a u isto vreme nisu dovoljno jaki i zdravi da žive ljudski »protiv struje«. Navedeno izlaganje o razlikama između neuroza i društveno strukturiranih defekata možda daje utisak da je sve u redu sa¬ mo ako društvo pruža lekove protiv izliva nesumnjivih simptoma i da ono može tada da nastavi da funkcioniše bez trvenja, ma ka¬ ko da su veliki defekti koje ono prouzrokuje. Istorija nam, među¬ tim, pokazuje da to nije tako. Istina je, doista, da čovek, suprotno životinji, pokazuje gotovo beskrajnu elastičnost; baš kao što može da jede gotovo sve, da živi praktično u svakoj klimi i da joj se prilagodi, isto tako ne postoji psihičko stanje koje ne bi mogao da podnese i u kojem ne bi mogao da živi. On može da živi kao slobodan čovek i kao rob; kao bogat i u izobilju, ali i u uslovima poluskapavanja od gladi. On može da živi kao ratnik i u miru; kao eksploatator i pljačkaš, ali i kao član društva zasnovanog na kooperaciji i lju¬ bavi. Teško da postoji psihičko stanje u kome čovek ne može da živi i gotovo da ne postoji ništa što se ne bi moglo s njim učiniti i za šta se ne bi mogao upotrebiti. Sva ova razmatranja izgleda da opravdavaju pretpostavku da nema takve stvari kao što je pri¬ roda zajednička svim ljudima, a to bi značilo, uistinu, da nema takve stvari kao što je vrsta »čovek«, izuzev u fiziološkom i ana¬ tomskom smislu. Ipak, uprkos svim ovim dokazima, ljudska istorija pokazuje da smo zaboravili jednu činjenicu. Despoti i vladajuće klike mogu uspeti u dominiranju i eksploatisanju ljudi, ali oni ne mogu da spreče reakcije na ovako nehuman postupak. Njihovi podanici po¬ staju zaplašeni, sumnjičavi, usamljeni, i ako to nije rezultat spoIjašnjih uzroka, njihovi sistemi se ruše na izvesnom stupnju za¬ to što strah, sumnja i usamljenost onemogućuju većini da funk¬ cioniše uspešno i razumno, čitave nacije ili društvene grupe u njima mogu da budu potčinjene i eksploatisane za dugi period vremena, ali one reaguju. One reaguju sa apatijom ili smanje¬ njem inteligencije, inicijative i sposobnosti, tako da postepeno prestaju da vrše funkcije pomoću kojih bi trebalo da služe svo¬ jim vladarima. Ili reaguju nagomilavanjem takve mržnje i razor¬ ne moći koja ih uništava kao i njihove vladare i njihov sistem. 22

Ali njihova reakcija može da stvori takvu nezavisnost i težnju za slobodom da se na njihovim stvaralačkim impulsima izgra¬ đuje bolje društvo. Koja će reakcija nastati, zavisi od mnogih fak¬ tora: od ekonomskih, političkih i od duhovne klime u kojoj lju¬ di žive. Ali ma koja reakcija da nastane, tvrdnja da čovek može da živi pod gotovo svim uslovima, samo je upola istinita; ona se mora dopuniti drugom postavkom: ako on živi pod uslovima koji su suprotni njegovoj prirodi i osnovnim zahtevima ljudskog raz¬ vitka i zdravlja, on ne može a da ne reaguje; on mora ili da se izopači i propadne ili da stvori uslove koji su mnogo više u skla¬ du sa njegovim potrebama. Da ljudska priroda i društvo mogu da imaju protivrečne zahteve i da, prema tome, celo društvo može da bude bolesno, to je pretpostavka koju je najiscrpnije istakao Frojd u svom delu Ci¬ vilizacija i njena nezadovoljstva. On polazi od pretpostavke da postoji ljudska priroda zajednič¬ ka ljudskom rodu kroz sve kulture i epohe i da postoje izvesne utvrđene potrebe i težnje koje su urođene toj prirodi. On veruje da se društvo i civilizacija razvijaju neprestano u kontrastu pre¬ ma potrebama čoveka i tako dolazi do pojma »socijalne neuroze«. »Ako razvitak civilizacije«, piše on »ima tako ogromnu sličnost sa razvitkom individue, i ako se u oba slučaja primenjuje isti metod, ne bi li bila opravdana dijagnoza da su mnogi sistemi ci¬ vilizacije, ili epohe — možda čak i celo čovečanstvo — postali »neurotični' pod pritiskom tendencija civilizacije? Posle analitič¬ kog proučavanja ovih neuroza može doći terapija koja bi mogla imati veliku praktičnu vrednost. Ne bih rekao da bi takav pokušaj primene psihoanalize na civilizovano društvo bio nestvaran i osu¬ đen na neuspeh. Ali treba da budemo oprezni, da ne zaboravimo da je, na kraju, reč samo o analogijama i da je opasno, ne samo u odnosu na ljude već i na pojmove, da ih istrgnemo iz oblasti gde su ponikli i sazreli. Dijagnoza kolektivne neuroze, štaviše, suočiće se sa naročitim teškoćama. Kod individualnih neuroza kao polaz¬ nu tačku možemo uzeti kontrast koji postoji između pacijenta i njegove okoline, za koju pretpostavljamo da je ,normalna'. Takva pozadina ne postoji ma za koje društvo koje se slično ponaša; ono mora biti objašnjeno na neki drugi način. Što se tiče terapeutske primene našeg znanja, kakva bi bila korist od najakutni¬ je analize socijalnih neuroza kada niko ne poseduje moć da za¬ jednicu natera da prihvati terapiju. Uprkos ovim teškoćama, mo¬ žemo očekivati da će se jednog dana neko usuditi da preduzme istraživanje patologije civilizovanih zajednica.«5 23

Ova knjiga se usuđuje na ovakvo istraživanje. Ona je zasnova¬ na na ideji da je zdravo društvo ono koje odgovara potrebama čoveka — ne neophodno onome što on oseća da su njegove potre¬ be, zato što osoba može da oseti subjektivno čak i najviše pato¬ loške ciljeve kao ono što ona najviše želi, već onome što su nje¬ gove potrebe objektivno, onako kako se mogu ustanoviti prouča¬ vanjem čoveka. Naš prvi zadatak je, dakle, da utvrdimo šta je čovekova priroda i koje su potrebe koje iz ove prirode proističu. Zatim moramo da nastavimo ispitivanje uloge društva u evoluci¬ ji čoveka i da proučavamo njegovu dalju ulogu u razvitku ljudi, kao i uzajamne konflikte između ljudske prirode i društva — i posledice ovih konflikata, naročito što se tiče modernog društva. BELESKE UZ DRUGO POGLAVLJE

1. Za ovu glavu uzeo sam materijal iz članka Individualno i druš¬ tveno poreklo neuroze (Individual and social Origins of Neurosis, Am. Soc. Rev. IX, 4, 1944, p. 380). 2. »Ludost udvoje« i »ludost miliona«. — (Prim. prev.) 3. Spinoza, Etika. 4. Izvršio sam sledeći eksperiment sa raznim grupama studenata: rečeno im je da zamisle da treba da ostanu tri dana sami u svo¬ jim sobama, bez radija ili fantastične literature, mada bi bili snabdeveni »dobrom« literaturom, normalnom hranom i svim os¬ talim fizičkim udobnostima. Rečeno im je da zamisle kakva bi bila njihova reakcija na ovo iskustvo. Oko 90% odgovora u sva¬ koj grupi poredano je od osećanja akutne panike do neobično neugodnog doživljaja, koji bi mogli da savladaju dugim snom, obavljajući sve vrste malih prigodnih kućnih poslova, željno oče¬ kujući kraj ovog perioda. Samo mali broj je smatrao da bi se, osećali ugodno i zadovoljno zato što su sami sa sobom. 5. S. Frojd, Civilizacija i njena nezadovoljstva (S. Freud, Civilization and Its Discontents, The Hogarth Press, Ltd., London, 1953, pp. 141—142; podvukao E. F.).

III

Ljudska situacija—Ključ za humanističku psihoanalizu

Ljudska situacija

S obzirom na svoje telo i svoje fiziološke funkcije, čovek pripa¬ da životinjskom carstvu. Delatnost životinje je određena instink¬ tima, specifičnim modelima (uzorima) akcije koji su, sa svoje strane, određeni urođenom nervnom strukturom. Što je životinja na višoj lestvici razvitka, to je veća elastičnost modela akcije, a manja potpunost strukturalnog prilagođavanja pri rođenju. Kod najviših sisara postoji čak znatni stepen inteligencije, tj. upo¬ treba mišljenja za postizanje željenih ciljeva, što omogućava ži¬ votinji da ide daleko iznad instinktivno određenih modela akcije. Ali ma kako da je krupan razvitak u okviru životinjskog carstva, izvesni osnovni elementi egzistencije ostaju isti. Životinja »živi« biološkim zakonima prirode; ona je deo pri¬ rode i nikad je ne prevazilazi. Ona nema savest moralne priro¬ de, ona nije svesna sebe i svoje egzistencije; ona nema razum, ako pod razumom shvatamo sposobnost da se prodre iza površi¬ ne koju primaju čula i da se razume suština iza ove površine; pre¬ ma tome, kod životinja ne postoji pojam istine, mada mogu ima¬ ti predstavu o onome što je korisno. Postojanje životinje je postojanje harmonije između životinje i prirode; ne, naravno, u smislu da prirodni uslovi često ne prete životinji i prisiljavaju je na žestoku borbu za opstanak, već u smislu da je priroda snabdela životinju da se može uhvatiti ukoštac sa uslovima s kojima se sreće, baš kao što je priroda snabde¬ la biljku da može da koristi uslove zemlje, klime itd. kojima se prilagodila u procesu evolucije. Na izvesnom stupnju životinjske evolucije desio se jedinstven prekid, koji se može porediti sa prvom pojavom materije, sa prvom pojavom života i sa nastankom životinja. Ovo se dešava kada u procesu evolucije akcija prestaje da bude u osnovi odre¬ đena instinktom; kada prilagođavanje prirode gubi svoj prisilan 25

karakter; kada akcija nije više određena nasledno datim meha¬ nizmom. Kada životinja prevazilazi prirodu, kada prevazilazi svo¬ ju čisto pasivnu ulogu, kada postaje, biološki govoreći, najbespo¬ moćnija životinja, rađa se čovek. Na ovom stupnju životinja se oslobodila prirode svojim uspravnim položajem, mozak se razvio daleko iznad onoga kakav je bio u najviših životinja. Ovo rađanje čoveka možda je trajalo stotinama hiljada godina, ali ono što je važno to je da je nastala ova vrsta koja prevazilazi prirodu, da je život postao svestan samog sebe. Samosvest, razum i imaginacija narušavaju »harmoniju« koja je karakteristična za životinjski način postojanja. Ova pojava je pretvorila čoveika u anomaliju, u monstrum univerzuma. On je deo prirode, podvrgnut njenim fizičkim zakonima i nesposoban da ih izmeni, a ipak on prevazilazi prirodu. On je odvojen, mada je deo celine; on je beskućnik, mada je vezan za dom koji deli sa svim ostalim bićima. Slučajno bačen u svet na jedno mesto i u jedno vreme, on je prognan iz njega opet slučajno. Pošto je svestan sebe, on shvata svoju nemoć i granicu svoje egzistencije. On vidi sopstveni kraj: smrt. On nije nikad slobodan od protivrečnosti svoje egzistencije; ne može da se oslobodi svoga uma, čak i kad bi to želeo; ne može da se oslobodi svoga tela dokle god je živ a njegovo telo goni ga da želi da živi. Razum, čovekov blagoslov, takođe je njegovo prokletsvo; on ga nagoni da se večito hvata ukoštac sa zadatkom da reši nerešive protivrečnosti. U ovome se ljudska egzistencija razlikuje od egzis¬ tencije svih drugih organizama; ona je u stanju stalne i neizbežne neuravnoteženosti, čovekov život ne može se »živeti« ponav¬ ljanjem modela njegove vrste; on mora da živi. Čovek je jedina životinja koja može da se dosađuje, koja može da oseća da je iz¬ gnana iz raja. Čovek je jedina životinja koja smatra da je nje¬ gova sopstvena egzistencija problem koji on mora da reši i od koga ne može da pobegne. On ne može da se vrati na preljudski stupanj harmonije sa prirodom; on mora nastaviti da razvija svoj razum dok ne postane gospodar prirode i samog sebe. Ali je čovekovo rađanje, ontogenetski, kao i filogenetski, u su¬ štini negativan događaj. Njemu nedostaje instinktivno prilagođavanje prirodi, njemu nedostaje fizička snaga, on je po rođenju najbespomoćniji od svih životinja, i njemu je potrebna zaštita mnogo duže nego ma kojoj od njih. On je izgubio jedinstvo sa pri¬ rodom, a nisu mu data sredstva da vodi novi život izvan priro¬ de. Njegov razum je najrudimentarniji, on ne poseduje znanje o procesima, niti sredstva da zameni izgubljene instinkte; on živi 26

podeljen u male grupe, ne poznajući ni sebe ni druge; zaista bib¬ lijski mit o raju izražava ovu situaciju savršeno jasno, čovek, ko¬ ji živi u rajskom vrtu, u potpunoj harmoniji sa prirodom, ali bez svesti o sebi, počinje svoju istoriju prvim aktom slobode, nepokoravanjem naređenju. Istovremeno, on postaje svestan sebe, svoje odvojenosti i bespomoćnosti; on je prognan iz raja i dva anđela sa vatrenim mačevima sprečavaju njegov povratak. čovekova evolucija se zasniva na činjenici da je on izgubio svoj prvobitni dom — prirodu — i da joj se nikada ne može vratiti, da nikada ne može ponovo postati životinja. Postoji samo jedan put koji on može da izabere: da se potpuno izdigne iznad svog prirodnog doma, da pronađe novi dom — onaj koji on stvara, čineći svet ljudskim i postajući i sam u potpunosti čovek. Kada je čovek rođen i kao ljudski rod i kao individua — on je bačen iz situacije koja je bila sasvim određena, kao što su in¬ stinkti, u situaciju koja je neodređena, neizvesna i otvorena. Je¬ dino smo sigurni u ono što je prošlo i u ono što će doći samo kada je u pitanju smrt — što je, u stvari, povratak u prošlost, u neorgansko stanje materije. Problem ljudske egzistencije je, dakle, jedinstven u celoj pri¬ rodi; čovek je, tako reći, izbačen iz prirode, a ipak je još u njoj; on je delimično božanstvo, delimično životinja; delimično besko¬ načan, delimično konačan. Potreba da se pronađu uvek nova rešenja protivrečnosti njegove egzistencije, uvek više forme jedin¬ stva sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom, jeste izvor svih psihičkih snaga koje motivišu čoveka, sve njegove strasti, afekte i brige. Životinja je zadovoljna ako su zadovoljene njene fiziološke po¬ trebe — glad, žeđ, seksualne potrebe. Ukoliko je i čovek životinja, ove potrebe su, isto tako, imperativne i moraju biti zadovoljene. Ali ukoliko je čovek ljudsko biće, zadovoljavanje ovih instinktiv¬ nih potreba nije dovoljno da ga učini srećnim; ono čak nije do¬ voljno da ga učini zdravim. Arhimedova točka specifične ljudske dinamike leži u ovoj jedinstvenosti ljudske situacije; razumevanje ljudske psihe mora se zasnivati na analizi čovekovih potreba koje proističu iz uslova njegove egzistencije. Problem koji, dakle, ljudski rod, kao i svaki pojedinac, tre¬ ba da reši jeste problem rađanja. Fizičko rođenje, ako se misli na pojedinca, ni u kom slučaju nije tako odlučujući i jedinstven čin kao što izgleda. Ono je, zaista, važna promena od života u ut¬ robi u život van utrobe; ali se dete posle rođenja ne razlikuje mnogo od deteta pre rođenja; ono ne može da shvata spoljne stva27

ri, ne može da se hrani; ono potpuno zavisi od svoje majke i pro¬ palo bi bez njene pomoći. U stvari, proces rađanja se nastavlja. Dete počinje da raspoznaje spoljne objekte, da afektivno reaguje, da shvata stvari i da usklađuje svoje pokrete, da hoda. Ali ra¬ đanje se nastavlja. Dete uči da govori, ono uči upotrebu i funkci¬ ju stvari, ono uči da se povezuje sa drugima, da izbegava kazne i da dobija nagrade i stiče ljubav. Polako, osoba koja raste, uči da voli, da razvija razum, da objektivno posmatra svet. Ona po¬ činje da razvija svoje snage; da stiče osećanje identiteta (svoga »ja«), da savladava ono na šta ga čula primamljuju u korist neporočnog života. Rođenje je, dakle, u konvencionalnom smislu, sa¬ mo početak rađanja u širem smislu. Čitav život pojedinca nije ništa drugo do proces rađanja samog sebe; zaista, trebalo bi da smo u potpunosti rođeni kada umiremo — mada je to tragična sudbina većine pojedinaca da umiru pre nego što su se i rodili. Iz svega što znamo o evoluciji ljudskog roda, rođenje čoveka treba shvatiti u istom smislu kao i rođenje pojedinca. Kada je čovek prešao izvestan prag minimalnog instinktivnog prilagođavanja, prestao je da bude životinja; ali on je bio isto toliko bes¬ pomoćan i neopremljen za ljudsku egzistenciju kao i dete prili¬ kom rođenja. Rođenje čoveka počinje sa prvim članovima vrste homo sapiensa, i ljudska istorija nije ništa drugo nego celokupni proces ovog rađanja. Coveku su bile potrebne stotine hiljada go¬ dina da napravi prvi korak ka ljudskom životu; on je prošao kroz narcisoidnu fazu magijske svemoćne orijentacije, kroz totemizam, obožavanje prirode, dok nije stigao do početka formiranja sve¬ sti, objektivnosti, bratske ljubavi. U toku poslednje četiri hilja¬ de godina svoje istorije on je stvorio vizije o potpuno rođenom i probuđenom čoveku, vizije koje su izrazili, na sličan način, ve¬ liki mislioci Egipta, Kine, Indije, Palestine, Grčke i Meksika. Činjenica da je čovekovo rođenje, pre svega, negativni akt, akt kojim se on otcepljuje od prvobitnog jedinstva sa prirodom, tako da se ne može vratiti odakle je došao, podrazumeva da proces rađanja ni u kom slučaju nije lak. Svaki korak ka njegovoj no¬ voj ljudskoj egzistenciji je zastrašujući. To uvek znači: odreći se sigurnog stanja, koje je bilo relativno poznato, u ime onog koje je novo, kojim čovek još nije ovladao. Nesumnjivo, kada bi dete moglo da misli u trenutku odvajanja od pupčane vrpce, ono bi iskusilo strah od umiranja. Sudbina puna ljubavi zaštićuje nas od ovog pravog paničnog straha. Ali prilikom svakog novog kora¬ ka, prilikom svakog novog stupnja našeg rađanja, mi se ponovo plašimo. Mi nismo nikada slobodni od dve oprečne tendencije: 28

jedne, da izađemo iz utrobe, iz životinjskog načina postojanja u postojanje koje je više ljudsko, iz ropstva u slobodu; i druge, da se vratimo u utrobu, u prirodu, u izvesnost i sigurnost. U istoriji pojedinca, kao i ljudskog roda, progresivna tendencija se po¬ kazala jača, a ipak pojava mentalnih bolesti i vraćanje ljudskog roda na položaj koji su ranije generacije već napustile, ukazuje na jaku borbu koja prati svaki novi akt rađanja.1 Čovekove potrebe — kako one proizlaze iz uslova njegove egzistencije Čovekov život je određen neizbežnom alternativom između vra¬ ćanja nazad i kretanja unapred, između povratka na životinjsku egzistenciju i dostizanja ljudske egzistencije. Svaki pokušaj po¬ vratka je bolan, on neizbežno vodi ka patnji i mentalnim obolje¬ njima, ka smrti, bilo fiziološkoj ili mentalnoj (ludilu). Svaki korak napred je zastrašujući i, takođe, bolan, sve dok se ne dođe do izvesne tačke gde se strah i sumnja javljaju samo u malim razmerima. Izuzev fizioloških nagona (glad, žeđ, seksualni nagon), sve suštinske ljudske težnje su određene ovom suprotnošću. Čo¬ vek mora da reši problem, on ne može nikada da ostane u datoj situaciji pasivnog prilagođavanja prirodi. Čak i najpotpunije za¬ dovoljavanje svih njegovih instinktivnih potreba ne rešava njegov ljudski problem; njegove najjače strasti i potrebe nisu ukorenjene u njegovom telu, već u samoj specifičnosti njegove egzistencije. Tu leži i ključ za humanističku psihoanalizu. Frojd je verovao da je u libidu našao osnovnu snagu koja motiviše ljudske strasti i želje. I pored toga što su seksualni nagon i sve što iz njega pro¬ izlazi moćni, oni ni u kom slučaju nisu najjače snage u čoveku, i njihovo osujećenje (frustracija) nije uzrok mentalnih poreme¬ ćaja. Najjače snage koje motivišu čovekovo ponašanje proizlaze iz uslova njegove egzistencije, iz »ljudske situacije«. Čovek ne može da živi statički jer ga njegove unutrašnje protivrečnosti nagone da traži ravnotežu, novu harmoniju umesto izgubljene životinjske harmonije sa prirodom. Pošto je zadovo¬ ljio životinjske potrebe, njega gone njegove, ljudske potrebe. Dok mu telo nagoveštava šta da jede, a šta da izbegava — savest bi trebalo da mu ukazuje koje potrebe da neguje i zadovoljava, a koje da zanemaruje i iskorenjuje. Ali glad i apetit su funkcije tela s kojima se čovek rađa — savest, mada je potencijalno pri¬ sutna, zahteva da njome rukovodi čovek i principi koji se razvi¬ jaju jedino tokom razvoja kulture. 29

Sve čovekove strasti i težnje su pokušaj da se pronađe odgo¬ vor na njegovu egzistenciju, ili, kao što bismo mogli da kažemo, oni su pokušaj da se izbegne ludilo. (Može se reći, uzgred, da stvarni problem mentalnog života nije u tome zašto neki ljudi postaju ludi već više u tome zašto većina izbegava ludilo.) I men¬ talno zdrave i neurotičare podjednako goni potreba da nađu od¬ govor, jedina razlika je u tome što se jedan odgovor odnosi više na celokupne potrebe čoveka i zbog toga je za razvijanje njegovih moći i za njegovu sreću pogodniji nego drugi. Sve kulture obezbeđuju neki tipizirani sistem u kome preovlađuju izvesna rešenja, pa, prema tome, i izvesne težnje i zadovoljenja. Bilo da je reč o primitivnim religijama, o teističkim ili neteističkim, sve su one pokušaj da se da odgovor na čovekov egzistencijalni prob¬ lem. Najviša, kao i najvarvarskija (najprimitivnija) kultura imaju istu funkciju — jedina razlika je u tome da li je dati odgovor bo¬ lji ili lošiji. Onaj koji odstupa od kulturnog tipa isto toliko traži odgovor kao i njegov brat koji se više prilagodio. Njegov odgovor može da bude bolji ili gori nego odgovor koji daje njegova kul¬ tura — to je uvek drugi odgovor na isto osnovno pitanje koje proizlazi iz ljudske egzistencije. U ovom smislu sve kulture su religiozne i svaka neuroza je privatni oblik religije, pod uslovom da pod religijom razumemo pokušaj da se odgovori na problem ljudske egzistencije. Zaista, ogromna energija u snagama koje proizvode mentalne bolesti, kao i ona koja se nalazi u umetnosti i religiji, ne može se nikad shvatiti kao proizvod osujećenih ili sublimiranih fizioloških potreba; ona je pokušaj da se resi prob¬ lem kako se roditi kao ljudsko biće. Svi ljudi su idealisti i n e , mogu a da to ne budu, pod uslovom da pod idealizmom razume¬ mo težnju ka zadovoljenju potreba koje su specifično ljudske i koje prevazilaze fiziološke potrebe organizma. Razlika je jedino u tome što je neki idealizam dobar i predstavlja adekvatno rešenje, dok je drugi rđav i destruktivan. Odluku o tome šta je dobro, a šta rđavo treba doneti na osnovu našeg poznavanja ljud¬ ske prirode i zakona koji upravljaju njenim razvitkom. Koje su to potrebe i strasti koje proizlaze iz ljudske egzisten¬ cije? A. PRIPADNOST (UDRUŽIVANJA) NASUPROT NARCISIZMU Čovek je otrgnut iz prvobitnog jedinstva sa prirodom koje karakteriše životinjsku egzistenciju. Pošto u isto vreme poseduje ra¬ zum i imaginaciju, on je svestan svoje usamljenosti i odvojeno30

sti; svoje nemoći i neznanja; slučajnosti svoga rođenja i svoje smrti. On se ne bi suprotstavio ovom stanju postojanja ni za tre¬ nutak kad ne bi mogao pronaći nove veze sa svojim bližnjim koje zamenjuju stare, regulisane instinktima. Čak i kada bi sve njegove fiziološke potrebe bile zadovoljene, on bi doživljavao sta¬ nje svoje usamljenosti i individualizacije kao zatvor iz koga tre¬ ba da se oslobodi da bi očuvao svoje zdravlje. U stvari, luda oso¬ ba je jedina koja je potpuno propustila da uspostavi bilo koju vrstu jedinstva i ona je zatvorena čak i kada se ne nalazi iza re¬ šetaka. Potreba udruživanja sa drugim ljudskim bićima, povezi¬ vanja s njima, je imperativna potreba od čijeg zadovoljenja za¬ visi ljudsko zdravlje. Ova potreba se nalazi u svim pojavama koje sačinjavaju čitavu skalu intimnih ljudskih odnosa, svih strasti koje se nazivaju ljubavlju u najširem smislu reči. Ima nekoliko načina kako se može tražiti i postići ovo ud¬ ruživanje. Covek može pokušavati da se izjednači sa svetom potčinjavajući se jednoj osobi, grupi, instituciji, bogu. Na ovaj način on prevazilazi odvojenost svoje individualne egzistencije postaju¬ ći deo nekoga ili nečega što je veće od njega, i doživljavajući svoj identitet u povezivanju sa silom kojoj se on potčinjava. Druga mogućnost savlađivanja odvojenosti leži u suprotnom pravcu: čovek može pokušati da se ujedini sa svetom uspostavljajući sna¬ gu nad njim, pretvarajući druge u deo sebe, i na taj način prevazilazeći svoju individualnu egzistenciju dominacijom. Zajednič¬ ki elemenat i potčinjavanja i dominacije je simbiotička priroda pripadnosti. Obe osobe o kojima je reč izgubile su svoj integri¬ tet i slobodu; one žive jedna na račun druge i jedna od druge, zadovoljavajući svoju težnju za približavanjem, a istovremeno pa¬ teći od nedostatka unutrašnje snage i samopouzdanja, što bi zahtevalo slobodu i nezavisnost, štaviše, stalno mučene svesnim ili nesvesnim neprijateljstvom, koje neminovno proizlazi iz simbiotičkog odnosa.2 Ostvarivanje strasti za potčinjavanjem (ma¬ zohizam) ili za dominacijom (sadizam) nikada ne vodi zadovolje¬ nju. Strasti imaju unutrašnji dinamizam i zato što nikakav in¬ tenzitet potčinjavanja ili dominacije (ili posedovanja ili slave) nije dovoljan da proizvede osećanje identiteta i jedinstva, sve se više i više za tim teži. Krajnji rezultat ovih strasti je poraz. Ne može biti drukčije; dok, s jedne strane, ove strasti teže ka ostvarenju osećanja jedinstva, s druge strane, one uništavaju osećanje in¬ tegriteta. Osoba koju goni jedna od ovih strasti postaje, u stvari, zavisna od drugih; umesto da razvija sopstveno individualno biće, ona zavisi od onih kojima se potčinjava ili kojima dominira. 31

Postoji samo jedna strast ikoja zadovoljava čovekovu potrebu za ujedinjenjem sa svetom, i da u isto vreme stekne osećanje in¬ tegriteta i individualnost, a to je ljubav. Ljubav je jedinstvo s nekim ili nečim izvan sebe, pod uslovom da se zadrti odvojenost i integritet sopstvenog »ja«. To je doživljavanje uzajamnog učesstvovanja, sjedinjavanja, koje dozvoljava potpuno razvijanje sopstvenih unutrašnjih aktivnosti. Doživljavanje ljubavi uklanja po¬ trebu za iluzijama. Nema potrebe da se veštački stvara slika druge osobe ili sebe samog, pošto mi stvarnost aktivnog uzajam¬ nog učestvovanja i ljubavi dozvoljava da prevaziđem sopstvenu individualnu egzistenciju, a u isto vreme da doživim sebe kao nosioca aktivne moći koja sačinjava čin ljubavi. Ono što je važno jeste poseban kvalitet ljubavi, a ne objekt. Ljubav se sastoji u doživljavanju ljudske solidarnosti sa drugim bićima, u erotskoj ljubavi muškarca i žene, u ljubavi majke prema detetu i, takođe, u ljubavi prema samom sebi kao ljudskom biću, ona se sastoji u mističkom doživljavanju jedinstva. U aktu ljubavi ja sam jed¬ no sa svima, a ipak sam ja, jedinstveno, posebno, ograničeno, smrtno ljudsko biće. U stvari, ljubav se rađa i ponovo razvija iz same polarnosti između odvojenosti i jedinstva. Ljubav je jedan vid onoga što sam ja nazvao produktivnom ori¬ jentacijom: aktivni i stvaralački odnos čoveka prema drugim lju¬ dima, prema sebi i prirodi. U oblasti mišljenja ova produktivna orijentacija se izražava u adekvatnom shvatanju sveta razumom. U oblasti akcije produktivna orijentacija se izražava u produk¬ tivnom radu čiji su prototip umetnost i rukotvorine. U oblasti osećanja produktivna orijentacija se izražava u ljubavi koja pred¬ stavlja doživljavanje jedinstva sa drugom osobom, sa svim ljudi¬ ma i sa prirodom, pod uslovom da se zadrži sopstveno osećanje integriteta i nezavisnosti. U doživljavanju ljubavi dešava se jedan paradoks, da dva bića postaju jedno, a u isto vreme ostaju dva. Ljubav u ovom smislu nikad se ne ograničava na jednu osobu. Ako mogu da volim samo 'jednu osobu i nikoga više, ako me lju¬ bav prema jednoj osobi čini više otuđenim i udaljenim od osta¬ lih ljudi, mogu da se vežem za tu osobu na bezbroj načina, a ipak je ne volim. Ako mogu da kažem »volim te«, ja kažem »u tebi volim čitavo čovečanstvo i sve što živi; u tebi volim i sebe«. Lju¬ bav prema sebi u ovom smislu je suprotna od sebičnosti. Sebič¬ nost je, u stvari, gramziv odnos prema sebi, koji predstavlja kom¬ penzaciju za nedostatak prave ljubavi prema sebi. Ljubav me, paradoksalno, čini nezavisnijim jer postajem jači i srećniji — a ipak me sjedinjuje sa voljenom osobom do te mere da se čini da

se individualnost gasi za trenutak. U ljubavi ja doživljavam »ja sam ti«, ti — voljena osoba, ti — stranac, ti — sve što je živo. U doživljavanju ljubavi leži jedini odgovor na pitanje kako se postaje ljudsko biće, kako se postiže zdravlje. Produktivna ljubav uvek uključuje sindrom3 stavova: brigu, od¬ govornost, poštovanje i poznavanje.4 Ako volim, ja se brinem, tj. ja aktivno učestvujem u razvoju i sreći ljudskog bića, ja nisam posmatrač. Ja sam odgovoran, tj. ja odgovaram na njegove po¬ trebe, na one koje ono može da izrazi, a više na one koje ono ne može da izrazi ili ih ne izražava. Ja ga poštujem, tj. (prema prvo¬ bitnom značenju reči re-spicere) gledam ga onakvog kakvo je, ob¬ jektivno, a ne izopačenog mojim željama i strahovanjima. Ja ga poznajem, ja sam prodro kroz njegovu površinu do jezgra njego¬ vog bića' i povezao sebe s njim, iz jezgra, iz centra, a ne iz perife¬ rije svoga bića.5 Produktivna ljubav, kada se odnosi na one koji su jednaki, mo¬ že se nazvati bratska ljubav. U majčinoj ljubavi (jevrejski rachamim od reči rechem, što znači materica) odnos između dve oso¬ be je odnos nejednakosti; dete je bespomoćno i zavisno od majke. Da bi poraslo, ono mora da postane sve nezavisnije dok mu maj¬ ka više ne bude uopšte potrebna. Tako je odnos majka-dete pa¬ radoksalan i u izvesnom smislu tragičan. On zahteva najjaču lju¬ bav od majke, a ipak baš ta ljubav mora da pomogne detetu da se odvoji od majke i da postane potpuno nezavisno. Za svaku majku je lako da voli svoje dete pre nego što počne ovaj proces odvajanja — ali zadatak u kome većina ne uspeva je voleti dete a u isto vreme dozvoliti mu da ode — i ieleti da ode. U erotskoj ljubavi (grčki eros, jevrejski ahawa, od korena »usijati se«, goreti), u pitanju je druga vrsta nagona, nagona za spa¬ janjem i sjedinjavanjem s drugom osobom. Dok se bratska lju¬ bav odnosi na sve ljude, a majčina na dete i sve one kojima je potrebna naša pomoć, erotska ljubav je upućena jednoj osobi, normalno suprotnog pola, sa kojom se priželjkuje spajanje i iz¬ jednačavanje. Erotska ljubav počinje sa odvojenošću, a svršava se u izjednačavanju. Materinska ljubav počinje sa izjednačava¬ njem, a vodi ka razdvajanju. Kada bi se potreba za spajanjem ostvarila u materinskoj ljubavi, to bi značilo uništenje deteta kao nezavisnog bića, pošto je detetu potrebno da se odvoji od svoje majke, a ne da ostane vezano za nju. Ako erotskoj ljubavi nedo¬ staje bratska ljubav i ako je ona motivisana jedino željom za spajanjem, to je seksualna želja bez ljubavi, ili perverzna ljubav kakvu nalazimo u oblicima sadističke i mazohističke »ljubavi«.

32 33

Čovekova potreba za udruživanjem se može potpuno razumeti jedino ako se razmotri rezultat neuspeha ma koje vrste poveziva¬ nja, ako se shvati značenje reči narcisizam. Jedina stvarnost koju dete može da doživi je njegovo sopstveno telo i njegove potrebe, fiziološke potrebe i potrebe za toplinom i ljubavlju. Ono još nije doživelo »sebe« kao odvojeno od »drugih«. Ono se još nalazi u stanju jedinstva sa svetom, ali takvog jedinstva koje postoji pre nego što se probudilo njegovo osećanje individualnosti i stvar¬ nosti. Spoljašnji svet postoji samo toliko koliko hrane i koliko topline treba da se upotrebi da bi se zadovoljile njegove sopstvene potrebe, ali ne kao nešto ili neko što se shvata realistično i objektivno. Ovu orijentaciju je Frojd nazvao »primarni narcisi¬ zam«. U normalnom razvitku ovo stanje narcizisma se polako sa¬ vlađuje razvojem svesti o realnosti spoljašnjeg sveta i odgovara¬ jućim razvojem osećanja da sam »ja« nešto drugo nego »ti«. Ova promena se najpre dešava na stupnju čulne percepcije, kada se stvari i ljudi primaju kao različiti i specifični oblici, shvatanje koje postavlja temelj za pojavu govora; da bi se stvari imenova¬ le, pretpostavlja se da su one shvaćene kao individualne i po¬ sebne pojave.6 Potrebno je mnogo više vremena da bi se emotiv¬ no savladalo narcisoidno stanje; za dete do sedam ili osam godi¬ na drugi ljudi još postoje jedino kao sredstva da se zadovolje njegove potrebe. Oni se mogu zameniti ukoliko ispunjavaju funk¬ cije zadovoljavanja ovih potreba, i tek u doba između osam i de¬ vet godina druga osoba se doživljava na takav način da dete po¬ staje sposobno da voli, to jest, kako kaže Saliven7 da oseća da su potrebe drugih osoba isto toliko važne kao i njegove.8 Prvobitni narcisizam je normalna pojava koja se slaže sa nor¬ malnim fiziološkim i mentalnim razvitkom deteta. Ali se narcisi¬ zam, takođe, javlja i u kasnijoj dobi života (»drugostepeni narci¬ sizam«, prema Frojdu), ako dete ne uspe da razvije sposobnost da voli ili je izgubi. Narcizisam je suština svih oštrih oblika psihičke patologije. Za osobu naklonjenu narcizismu postoji samo jedna stvarnost, tj. stvarnost njenog sopstvenog procesa mišljenja, ose¬ ćanja i potreba. Spoljni svet se ne doživljava i ne prima objektiv¬ no, tj. da postoji u sopstvenom smislu, uslovima i potrebama. Najekstremniji oblici narcisizma mogu se videti u svim formama ludila. Luda osoba je izgubila svaki kontakt sa svetom; ona se povukla u sebe; ona ne može da doživi stvarnost, bilo fizičku ili ljudsku stvarnost onakvu kakva je, već samo onako kako je ona formira i određuje svojim unutrašnjim procesom. Ona ili ne reaguje na spoljašnji svet, ili ako to čini, to nije u smislu realnosti 34

sveta, već u smislu procesa sopstvenog mišljenja i osećanja. Nar¬ cisizam je suprotan objektivnosti, razumu i ljubavi. Činjenica da je ludilo rezultat potpunog neuspeha povezivanja sa svetom ukazuje na drugi momenat: da su izvesne forme udru¬ živanja uslov ma za koju vrstu zdravog života. Ali među raznim oblicima udruživanja, samo onaj produktivni, ljubav, ispunjava uslov koji dozvoljava čoveku da zadrži svoju slobodu i integritet, dok se, u isto vreme, ujedinjuje sa drugim ljudima. B. PREVAZILAŽENJE — STVARALAŠTVO NASUPROT DESTRUKTIVNOSTI

Drugi aspekt ljudske situacije, tesno povezan sa potrebom udru¬ živanja, jeste taj da je čovek stvorenje, i njegova potreba da prevaziđe ovo stanje pasivnog stvorenja. Čovek je bačen u svet bez svog znanja, bez pristanka ili volje i biva iz njega uklonjen opet bez svog pristanka ili volje. U ovom pogledu on se ne razlikuje od životinje, od biljaka ili neorganske materije. Ali pošto je obdaren razumom i imaginacijom, on se ne može zadovoljiti pasivnom ulogom »stvorenja« (engl. creature), ulogom bačene kocke. On je gonjen pobudom da prevaziđe ulogu kreature, slučajnosti i pasiv¬ nosti svoje egzistencije, postajući »stvaralac« (engl. creator). čovek može da stvori život. To je taj čudesni kvalitet koji mu je zajednički sa ostalim živim bićima, ali s tom razlikom što je jedino on svestan da je stvoren i da je tvorac. Čovek može da stvori život, u stvari, žena, rađajući dete i brinući se za njega dok dovoljno ne odraste da se samo brine o svojim potrebama. Čovek — muškarac i žena — mogu da stvaraju uzgajajući biljke, proizvodeći materijalne predmete, stvarajući umetnost, ideje, voleći jedno drugo. U stvaralačkom aktu čovek prevazilazi sebe kao kreaturu, uzdiže sebe iznad pasivnosti i slučajnosti svoje egzis¬ tencije u oblast celishodnosti i slobode. U čovekovoj potrebi za prevazilaženjem leži koren ljubavi, kao i umetnosti, religije i ma¬ terijalne proizvodnje. Stvaralaštvo nužno pretpostavlja aktivnost i brigu. Ono pretpo¬ stavlja ljubav prema onome što se stvara. Kako, dakle, čovek rešava problem prevazilaženja samog sebe ako nije sposoban da stvara, ako ne može da voli? Postoji drugi odgovor na ovu potre¬ bu za prevazilaženjem: ako ne mogu da stvorim život, mogu da ga uništim. Uništavanje života je takođe prevazilaženje. U stvari, činjenica da čovek može da uništi život je isto tako čudesan pod¬ vig kao i to da može da ga stvori, jer život je čudo, nešto neobjaš35

njivo. U rušilačkom aktu čovek postavlja sebe iznad života; on prevazilazi sebe kao kreaturu. Na taj način, krajnji izbor za čoveka, ukoliko stremi da prevaziđe sebe, jeste da stvara ili uni¬ štava, da voli ili mrzi. Ogromna snaga volje za uništavanjem, ko¬ ju vidimo u istoriji i koju smo tako strašno osetili u naše sopstveno doba, ukorenjena je u čovekovoj prirodi, kao i nagon da stva¬ ra. Kada kažemo da je čovek sposoban da razvije svoju prvobit¬ nu mogućnost za ljubavlju i razumom, ne znači naivno verovati u čovekovu dobrotu. Rušilaštvo je drugostepena potencija, uko¬ renjena u samoj čovekovoj egzistenciji, i ona ima isto takav in¬ tenzitet i moć kao ma koja druga strast.9 Ali — i to je suština moga argumenta — to je samo alternativa stvaralaštvu. Stvara¬ laštvo i destruktivnost, ljubav i mržnja, nisu dva instinkta koja postoje nezavisno jedan od drugog. Oba predstavljaju odgovor na istu potrebu za prevazilaženjem, i volja za uništavanjem mora da se rodi kada volja za stvaranjem ne može da bude zadovoljena. Međutim, zadovoljavaje potrebe za stvaranjem vodi ka sreći; ru¬ šilaštvo ka patnji, a iznad svega, ka sopstvenoj patnji. C. UKORENJENOST — BRATSTVO NASUPROT RODOSKVRNJENJA Rođenje čoveka kao čoveka znači početak njegovog izlaženja iz svog prirodnog doma, početak odvajanja od svojih prirodnih ve¬ za. A baš ovo odvajanje je užasno; ako čovek izgubi svoje prirod¬ ne korene, gde je on i šta je on? On bi ostao sam, bez doma, bez korena; on ne bi mogao da podnese izolovanost i bespomoćnost ovog položaja. On bi postao lud. On može da se odrekne prirod¬ nih korena jedino ukoliko nađe nove ljudske korene i samo pošto ih je pronašao, može da se oseća ponovo kod kuće u ovom svetu. Da li iznenađuje, onda, to što je u čoveku usađena duboka težnja da ne prekine prirodne veze, da se bori protiv odvajanja od pri¬ rode, od majke, od krvi i zemlje? Najelementarnija prirodna veza je veza deteta sa majkom. Ži¬ vot deteta počinje u utrobi majke i ono tamo ostaje mnogo duže nego što je slučaj sa ostalim životinjama; čak i posle rođenja dete je fizički bespomoćno i potpuno zavisi od majke; ovaj period bespomoćnosti i zavisnosti je, opet, mnogo duži nego u drugih životinja. U prvim godinama života još ne dolazi do potpunog odvajanja između deteta i majke. Zadovoljavanje svih njegovih fi¬ zioloških potreba, njegove životne potrebe za toplotom i ljubav¬ lju zavise od nje; ona ne samo da ga je rodila već nastavlja da 36

ga osposobljava za život. Njena briga ne zavisi ni od čega što dete čini za nju, ni od obaveze koju dete treba da ispuni; ona je neuslovljena. Ona se brine o njemu, jer je ovo novo stvorenje njeno dete. Dete, u ovim odlučujućim prvim godinama svog života, do¬ življava svoju majku kao izvor života, kao sveobuhvatnu snagu, koja štiti i hrani. Majka je hrana; ona je ljubav; ona je toplina; ona je zemlja. Ljubav majke prema detetu — to je njegov život, to je njegova ukorenjenost, njegov dom. Baš kao što rođenje znači napuštanje zaštite utrobe, tako i rastenje znači napuštanje majčine zaštite. Čak i kod odrasle osobe ne prestaje nikad potpuno težnja za ovom situacijom kakva je nekada postojala, uprkos činjenici da postoji zaista velika razlika između odrasle osobe i deteta. Odrastao čovek je u stanju da sto¬ ji na sopstvenim nogama, da se brine o sebi, da bude odgovoran za sebe, pa čak i za druge, dok dete još nije sposobno za sve ovo. Ali, uzimajući u obzir porast životnih neprilika, fragmentarnu prirodu našeg saznanja, slučajnosti egzistencije odraslih, neizbežne greške koje činimo, situacija odrasle osobe se ni u kom slu¬ čaju ne razlikuje toliko od situacije deteta, kao što se obično mi¬ sli. Svakoj odrasloj osobi je potrebna pomoć, toplina, zaštita, što se umnogome razlikuje, a ipak je umnogome slično potrebama deteta. Da li iznenađuje to što kod prosečne odrasle osobe nala¬ zimo duboku težnju za sigurnošću i ukorenjenošću, što joj je ra¬ nije pružao odnos sa majkom? Zar ne treba očekivati da ona neće moći da se odrekne ove jake težnje sve dok ne pronađe dru¬ ge načine da se ukoreni? U psihopatologiji nalazimo obilje dokaza za odbijanje da se napu¬ sti sveobuhvatna zaštita majke. U najekstremnijim oblicima na¬ lazimo težnju za vraćanjem u majčinu utrobu. Osoba koja je pot¬ puno opsednuta ovom željom pruža sliku šizofrenije. Ona se oseća i ponaša kao embrion u majčinoj utrobi, nesposobna da vrši čak i najosnovnije funkcije malog deteta. U mnogim oštri¬ jim oblicima neuroze nalazimo istu težnju, ali kao prigušenu želju, koja se manifestuje samo u snovima, u neurotičkim simpto¬ mima i ponašanju, što je rezultat sukoba između duboke želje da se ostane u majčinoj utrobi i odraslog dela ličnosti, koja teži da živi normalnim životom. U snovima se ova težnja pojavljuje u simbolima: onaj koji sniva, nađe se u mračnoj pećini, u podmor¬ nici, gnjura se u dubokoj vodi itd. U ponašanju takve osobe ma¬ nifestuje se strah od života i veliki zanos prema smrti (smrt u mašti predstavlja povratak u majčinu utrobu, ka majci zemlji). 37

Manje oštre oblike vezanosti za majku nalazimo u onim for¬ mama gde je osoba, tako reći, dozvolila sebi da se rodi, ali se boji da preduzme sledeći korak rađanja, da se otrgne od majči¬ nih grudi. Ljudi koji su se zaustavili na ovom stupnju rađanja imaju duboku želju da ih majka pazi, neguje i štiti. Oni su u su¬ štini zavisni i zaplašeni, nesigurni, kad im se oduzme majčina zaštita, a optimistički raspoloženi i aktivni kad imaju majku ili zamenu za nju; bilo u stvarnosti ili u fantaziji. Ove patološke pojave u individualnom životu imaju svoju pa¬ ralelu u evoluciji ljudskog roda. Najjasniji izraz ovoga leži u po¬ javi univerzalne zabrane rodoskvrnjenja, koju nalazimo čak i u najprimitivnijim društvima. Zabrana rodoskvmjenja je neophod¬ ni uslov celokupnog ljudskog razvitka, ne zbog svog seksualnog, već zbog afektivnog aspekta. Da bi se rodio, da bi napredovao, čovek mora da preseče pupčanu vrpcu; on mora da savlada du¬ boku težnju da ostane vezan uz majku. Rodoskvrna želja ima svoju snagu ne zbog seksualne privlačnosti prema majci, već zbog duboko usađene želje da se ostane ili vrati u sveobuhvatnu utro¬ bu ili na grudi koje hrane. Rodoskvrni tabu ne predstavlja ništa drugo nego dva anđela sa plamenim mačevima, koji čuvaju ulaz u raj i koji sprečavaju čoveku da se vrati u preindividualno po¬ stojanje jedinstva sa prirodom. Problem rodoksvmjenja, međutim, nije ograničen samo na ve¬ zanost za majku. Veza s njom je samo najelementarniji oblik svih prirodnih krvnih veza koje daje čoveku osećanje ukorenjenosti i pripadanja. Krvne veze dosežu do krvnih srodnika, ma kakav da je Sistem prema kome se uspostavljaju takvi odnosi. Porodica i pleme, a kasnije država, nacija ili crkva, preuzimaju funkcije ko¬ je je prvobitno imala majka prema detetu. Pojedinac se oslanja na njih, oseća se ukorenjen u njima, ima osećaj identiteta kao deo njih, a ne kao pojedinac odvojen od njih. Osoba koja ne pripada istom plemenu smatra se tuđom i opasnom, kao osoba »koja ne poseduje iste ljudske kvalitete koje poseduje samo sopstveno pleme. Frojd je shvatio vezanost za majku kao najvažniji problem ljud¬ skog razvitka, kako rase tako i pojedinca. U skladu s njegovim sistemom, on je objasnio da intenzitet vezanosti za majku proizla¬ zi iz seksualne privlačnosti koju dečak oseća prema majci, kao izraz rodoskvme težnje koja je urođena ljudskoj prirodi. On je pretpostavio da je ponavljanje vezanosti u kasnijem životu re¬ zultat stalne seksualne želje. Povezujući ovu pretpostavku sa proučavajem suprotstavljanja sina ocu, on je izmirio pretpostav38

ku i opservaciju u najoštroumnijem objašnjenju, koje se naziva »Edipov kompleks.« On je objasnio neprijateljstvo prema ocu kao rezultat seksualnog suparništva. Ali dok je Frojd video ogromnu važnost vezanosti za majku, on je umanjio svoje otkriće specifičnim objašnjenjem koje mu je dao. On pripisuje dečaku seksualno osećanje odraslog čoveka; pošto dečak, prema Frojdovom shvatanju ima seksualne že¬ lje, pretpostavilo se da ga seksualno privlači žena koja mu je najbliža, i on je primoran da napusti svoju želju jedino usled nadmoćnije snage suparnika u ovom trouglu, i nikada se potpu¬ no ne oporavlja od ove frustracije. Frojdova teorija je racionalističko objašnjenje zapaženih činjenica. Naglašavajući seksual¬ ni aspekt rodoskvrne težnje, Frojd objašnjava dečakovu želju kao nešto racionalno samo po sebi i izbegava stvarni problem: dubinu i jačinu iracionalne afektivne veze s majkom, želje da se vrati pod njenu zaštitu, da ostane deo nje, strah da se potpuno odvoji od nje. Po Frojdovom objašnjenju, rodoskvrna želja ne može da se zadovolji zbog prisustva oca — suparnika, dok je u stvarnosti rodoskvrna želja u suprotnosti sa svim zahtevima ži¬ vota odraslog čoveka. Na taj način je teorija Edipovog kompleksa istovremeno i pri¬ znavanje i poricanje važne pojave: čovekove težnje za majčinom ljubavlju. Dajući rodoskvrnoj težnji veliki značaj, priznata je va¬ žnost veze sa majkom; a objašnjavajući je kao seksualnu želju, po¬ riče se emocionalno i pravo značenje veze. Kadgod je vezanost za majku (fixation) i seksualna, a ovo se nesumnjivo događa, to je zbog toga što je afektivna vezanost ta¬ ko jaka da ona utiče na seksualnu želju, a ne zbog toga što se seksualna želja nalazi u osnovi vezanosti. Naprotiv, opšte je poz¬ nato da je seksualna želja kao takva promenljiva s obzirom na svoje objekte, i ona je snaga koja pomaže adolescentu da se od¬ voji od majke, a ne da ga veže za nju. Tamo gde nalazimo da je jaka privrženost majci izmenila ovu normalnu funkciju seksual¬ nog nagona, treba razmotriti dve mogućnosti. Jedna je da je sek¬ sualna želja prema majci odbrana protiv želje da se vrati u ut¬ robu; ova druga želja vodi ludilu ili smrti, dok je seksualna želja, u najmanju ruku, u skladu sa životom. Čovek se oslobađa straha od preteče utrobe pomoću fantazije bliske životu, ulazeći u vagi¬ nu sa odgovarajućim organom.10 Druga mogućnost koju treba raz¬ motriti jeste ta da maštanje o seksualnom odnosu s majkom nema kvalitet seksualnosti odraslog čoveka, tj. kvalitet dobro¬ voljne, prijatne aktivnosti, već pasivnosti, pobeđenosti i posedo39

vanja od strane majke, čak i u seksualnoj sferi. Pored ove dve mogućnosti koje ukazuju na ozbiljne oblike patologije, mi na¬ lazimo primere seksualnih rodoskvrnih želja koje stimulišu za¬ vodljive majke (seductive mother), i mada izražavaju vezanost za majku, manje označavaju oštru patologiju. Sto je Frojd iskrivio svoje veliko otriće, možda je posledica njegovog nerešenog problema prema majci, ali na to je umnogo¬ me uticalo striktno patrijarhalno shvatanje, koje je bilo tako karakteristično za Frojdovo doba, i koje je on potpuno usvojio. Majka je bila skinuta sa najvišeg mesta kao objekt ljubavi, a njeno mesto je dato ocu, za koga se verovalo da je najvažnija ličnost u dečjim osećanjima. Danas zvuči gotovo neverovatno, jer je oslabila snaga patrijarhalnih predrasuda, kada čitamo sledeću postavku koju je napisao Frojd: »Ne mogu da ukažem ni na jed¬ nu potrebu detinjstva tako jaku kao što je potreba za očevom zaštitom.«11 Slično je pisao i 1908. godine, misleći na smrt svoga oca, da je očeva smrt »najvažniji događaj, najbolniji gubitak u čovekovom životu«.12 Na taj način Frojd daje ocu mesto koje u stvarnosti pripada majci i degradira majku na objekt seksualne želje. Boginja je pretvorena u prostitutku, a otac uzdignut u cen¬ tar sveta.13 Još jedan genije, Johan Jakob Bahofen, koji je živeo jednu ge¬ neraciju pre Frojda, shvatio je da veza sa majkom igra centralnu ulogu u čovekovom razvitku.14 Zato što nije bio ograničen racionalističkim, seksualnim objašnjenjem vezanosti za majku, on je mogao da vidi činjenice dublje i objektivnije. U teoriji o patrijar¬ halnom društvu on je pretpostavio da je čovečanstvo prošlo kroz jedan stupanj, koji je prethodio patrijarhatu, u kome su veze sa majkom, kao i krvne veze i veze sa zemljom, bile najviši oblici povezanosti, kako individualne tako i socijalne. U ovom obliku društvene organizacije, kao što je već istaknuto, majka je bila centralna ličnost u porodici, u društvenom životu i u religiji. Ma¬ da mnoge Bahofenove istorijske konstrukcije nisu održive, ne može se sumnjati da je on ponovo otkrio oblik društvene organi¬ zacije i psihološke strukture, koju su psiholozi i antropolozi za¬ nemarivali jer je zbog njihove patrijarhalne orijentacije bila ap¬ surdna ideja o društvu kojim vladaju žene, a ne muškarci. Ipak, postoji mnogo dokaza da je kultura Grčke i Indije, pre invazije sa severa, imala matrijarhalnu strukturu. Na ovo ukazuje veliki broj i važnost majki-boginja (Vilendorfska Venera, Majka-boginja u Mohenđo-Darou, Izis, Istar, Rea, Cibia, Hator, Zmija-boginja u Nipuru, Vodena boginja Ai u Akadu, Demetra i indijska bogi40

nja Kali, koje daju i uništavaju život, samo su nekoliko primera). Čak i u mnogim savremenim primitivnim društvima vidimo ostat¬ ke matrijarhalne strukture u matrilinearnim oblicima krvnog srodstva ili matrilokalnim oblicima braka; mnogo je značajnije da nalazimo mnoge primere matrijarhalne vrste odnosa prema, majci, krvi i zemlji, čak i kad društveni oblici nisu više matrijarhalni. Dok je Frojd u rodoskvrnoj vezi video samo negativan pato¬ loški elemenat, Bahofen je jasno video i negativni i pozitivni as¬ pekt privrženosti ličnosti majke. Pozitivni aspekt je osećanje afir¬ macije života, slobode i jednakosti, što je karakteristično za ma¬ trijarhalnu strukturu. Budući da su ljudi deca prirode i deca maj¬ ki, oni su svi jednaki, imaju ista prava i zahteve i jedina vrednost koja ima značaja je vrednost života. Drukčije rečeno, maj¬ ka voli svoju decu ne zato što je jedno bolje od drugog, ne zato što jedno ispunjava njena očekivanja više nego drugo, već zato što su njena deca, i u tome su sva jednaka i imaju ista prava na ljubav i brigu. Bahofen je, takođe, jasno video negativni as¬ pekt matrijarhalne strukture: zbog svoje vezanosti za prirodu, krv i zemlju, čovek je sprečen da razvije svoju individualnost i svoj razum. On ostaje dete i nesposoban je da napreduje.15 Bahofen je, isto tako, široko i duboko objasnio ulogu oca, po¬ novo podvlačeći pozitivni i negativni, aspekt očeve funkcije. Pa¬ rafrazirajući Bahofenove ideje i proširujući ih donekle, rekao bih da je čovek, koji nije sposoban da stvara decu (ovde, naravno, govorim o doživljavanju trudnoće i akta rađanja, a ne o čisto racionalnom saznanju da je čovekova sperma neophodna za stva¬ ranje deteta) i kome nije poveren zadatak da ih hrani i da se brine o njima, udaljeniji od prirode nego žena. Zato što je manje ukorenjen u prirodi, on je prisiljen da razvija svoj ra¬ zum, da gradi svoj svet ideja, principa i stvari, koje zamenjuju prirodu kao osnovu egzistencije i sigurnosti. Odnos deteta pre¬ ma ocu nema istu jačinu kao odnos prema majci, zato što otac nikad ne igra ulogu onoga koji sve obuhvata, zaštićuje i voli, koju majka igra u toku prvih godina detinjeg života. Naprotiv u svim patrijarhalnim društvima odnos između oca i sina je, s jedne strane, odnos potčinjavanja, a s druge, pobune, što sadrži elemenat stalnog razjedinjavanja. Potčinjavanje ocu razlikuje se od vezanosti za majku. Vezanost za majku je nastavljanje pri¬ rodnih veza, vezanosti za prirodu. Potčinjavanje ocu je odnos koji je čovek stvorio, veštački, zasnovan na sili i zakonu i zbog toga manje nužan i jak nego vezanost za majku. Dok majka pred41

stavlja prirodu i neuslovljenu ljubav, otac predstavlja apstrakci¬ ju, savest, dužnost, zakon i hijerarhiju. Očeva ljubav prema sinu nije kao neuslovljena ljubav majke prema svojoj deci zato što su to njena deca, već je to ljubav prema sinu koga on najviše voli zato što on najviše ispunjava njegova očekivanja i najpogodniji je da postane naslednik očevog imanja i javnih dužnosti. Iz ovoga proizlazi važna razlika između majčine i očeve ljuba¬ vi; dete nije u stanju da reguliše i kontroliše taj odnos prema majci. Majčina ljubav je kao čin milosti: ako postoji, ona je blagoslov; ako ne postoji, ne može se stvoriti. U ovome leži ra¬ zlog zašto pojedinci koji nisu prevladali vezanost za majku čes¬ to pokušavaju da steknu majčinu ljubav na jedan neurotički, magijski način, praveći se bespomoćni, bolesni ili vraćajući se emocionalno na stupanj deteta. Ideja vodilja je: ako postanem bespomoćno dete, majka mora da se pojavi i da se brine o meni. A odnos prema ocu, s druge strane, može se kontrolisati. Otac želi da sin odraste, da preuzme odgovornost, da misli, da stvara ili da bude poslušan, da služi ocu, da bude kao on. Bilo da otac očekuje od sina da se on razvija ili da bude poslušan, sin ima pri¬ like da stekne očevu ljubav i naklonost ako čini ono Sto se od njega traži. Na kraju da zaključimo: pozitivni vidovi patrijarhal¬ nog kompleksa su razum, disciplina, savest i individualizam; ne¬ gativni oblici su hijerarhija, pritisak, nejednakost, potčinjenost.16 Naročito treba zapaziti tesnu vezu između ličnosti oca i majke i moralnih principa. U pojmu »super-ego« (nad-ja) Frojd povezu¬ je samo ličnost oca sa razvitkom savesti. On smatra da dečak, uplašen od kastracije suparnika — oca, ili pre od njegovih zapovesti i zabrana, utelovljuje ličnost oca u formaciju savesti.17 Ali ne postoji samo očinska, već i materinska savest; postoji glas ko¬ ji nam govori da izvršavamo svoje dužnosti i glas koji nam go¬ vori da volimo i da opraštamo — drugima kao i sami sebi. Tačno je da na oba tipa savesti prvobitno utiču ličnosti oca i majke, ali u procesu sazrevanja savest postaje sve više nezavisna od lič¬ nosti oca i majke: mi postajemo, tako reći, sami sebi otac i maj¬ ka, i, takođe, sopstveno dete. Otac u nama govori nam »ovo treba da činiš«, »to ne smeš da činiš«. Ako pogrešimo, on nas grdi a ako učinimo nešto dobro, on nas hvali. Ali dok otac u nama go¬ vori na ovaj način, majka govori drugim jezikom. Ona kao da kaže »tvoj otac ima pravo što te grdi, ali ne shvataj ga suviše oz¬ biljno; ma šta da si učinio, ti si ipak moje dete, ja te volim i ja ti opraštam; ništa što si učinio ne može da spreči tvoje pravo na život i sreću«. Očev i majčin glas govore različitim jezicima; 42

u stvari, kao da govore suprotno. Ipak, suprotnost između prin¬ cipa dužnosti i principa ljubavi, između majčine i očeve savesti jeste suprotnost svojstvena ljudskoj egzistenciji i obe strane su¬ protnosti se moraju prihvatiti. Savest koja sluša zapovest duž¬ nosti je isto toliko iskrivljena kao i ona koja sluša samo zapovest ljubavi. Unutrašnji očev i majčin glas ne govore samo o čovekovom stavu prema sebi, već i prema bližnjima. On može da sudi o drugim ljudima pomoću savesti, ali on mora u isto vreme da čuje u sebi glas majke, koja voli sve ljude, sve što je živo i koja oprašta sve pogreške. Pre nego što nastavim raspravu o čovekovim osnovnim potreba¬ ma, želim da dam kratak opis raznih faza ukorenjenosti koje se mogu posmatrati u istoriji čovečanstva, mada to izlaganje donek¬ le narušava glavnu nit misli ovog odeljka. Dok dete ima svoj koren u majci, čovek u svom istorijskom detinjstvu (što vremenski predstavlja najveći deo istorije) ostaje ukorenjen u prirodi. Mada je izišao iz prirode, prirodni svet ostaje i dalje njegov dom; tu se još nalaze njegovi koreni. On pokušava da nađe sigurnost vraćajući se prirodi i identifikujući se s njom, sa svetom biljaka i životinja. Ovaj pokušaj da se zadrži veza sa pri¬ rodom može se jasno viđeti u mnogim primitivnim mitovima i religioznim ritualima. Kada čovek obožava drveće i životinje kao svoje idole, on u njima obožava partikularizaciju prirode; oni su moćne snage koje zaštićuju, a, obožavajući njih, čovek obo¬ žava samu prirodu. Povezujući se s njima, pojedinac nalazi osećanje identiteta i pripadanja kao deo prirode. Isto važi i za od¬ nos prema zemlji na kojoj živi. Pleme često nije ujedinjeno sa¬ mo na osnovu krvne zajednice, već i na osnovu zajedničke zem¬ lje, i baš ova kombinacija krvi i zemlje daje mu snagu pravog doma i okvir orijentacije za pojedince. Na ovom stupnju ljudske evolucije čovek se još oseća kao deo prirodnog sveta, sveta životinja i biljaka. Tek kada je preduzeo odlučujući korak da potpuno izađe iz prirode, on pokušava da stvori definitivnu graničnu liniju između sebe i životinjskog sve¬ ta. Ilustracija za ovu misao može se naći u verovanju Vinebago Indijanaca da stvorenja u početku nisu imala stalan oblik. Sva stvorenja su bila neka vrsta neutralnih bića, koja su se mogla pretvarati bilo u čoveka, bilo u životinju. U određenom periodu ona su odlučila da se razviju definitivno ili u životinju ili u čo¬ veka. Od tog vremena životinje su ostale životinje, a ljudi — ljudi.19 Ista misao je izražena u verovanju Asteka da je svet pre ere u kojoj sada živimo, bio nastanjen samo životinjama, sve dok se 43

sa Kecalkoatlom20 nisu pojavila ljudska bića; isto mišljenje je izraženo u verovanju koje se još može naći kod nekih meksikanskih Indijanaca, da izvesna životinja odgovara jednoj određenoj ličnosti; ili u verovanju Maora da izvesno drvo (koje je zasađe¬ no prilikom rođenja) odgovara jednoj ličnosti. Ovo je izraženo u mnogim ritualima u kojima se čovek identifikuje sa životinjom, odevajući se kao životinja ili birajući jedan životinjski totem. Ovaj pasivni odnos prema prirodi odgovara čovekovim ekonomskim aktivnostima. On je počeo svoju egzistenciju kao skupljač hrane i lovac i, da nije bilo primitivnih alata i upotrebe vatre, mo¬ glo bi se reći da se malo razlikovao od životinje. Tokom istorijskog procesa njegova veština je rasla i izmenio se njegov odnos prema prirodi iz pasivnog u aktivni. Počinje da gaji životinje, uči da obrađuje zemlju, stiče veštinu u umetnosti i zanatima, ko¬ ja se stalno razvija, razmenjuje svoje proizvode za proizvode dru¬ gih zemalja, i na taj način postaje putnik i trgovac. Zavisno od toga menjaju se i njegovi bogovi. Sve dok se identifikovao sa prirodom, njegovi bogovi su bili deo prirode. Kada je njegova veština kao zanatlije porasla, on počinje da pravi idole od kamena, drveta ili zlata. Kada se još više razvio i stekao veće osećanje sopstvene snage, njegovi bogovi dobijaju oblik ljudskih bića. U prvo vreme, a ovo izgleda da odgovara poljoprivrednom stupnju, bog mu se pojavljuje u obliku »velike Majke« koja sve štiti i hrani. Konačno on počinje da obožava Boga-oca, koji pred¬ stavlja razum, principe, zakone. Ovo poslednje i odlučujuće od¬ vajanje od ukorenjenosti u prirodi i zavisnosti od voljene majke izgleda da je počelo sa pojavom velikih racionalnih i patrijarhal¬ nih religija: u Egiptu sa religioznom revolucijom Ikhnatona u XIV veku pre n. e.; u Palestini sa formiranjem majsijevske religije otprilike u isto vreme;21 u Indiji i Grčkoj sa dolaskom osvajača sa Severa ne mnogo kasnije. Mnogi rituali izražavaju ovu novu ideju. U žrtvovanju životinja, životinja u čoveku žrtvuje se bogu. U biblijskoj zabrani hrane, koja zabranjuje da se jede krv životi¬ nja (zato što je »krv njen život«) povučena je striktna granica iz¬ među čoveka i životinje. U pojmu boga koji predstavlja ujedinju¬ jući princip celokupnog života, koji je nevidljiv i neograničen, us¬ tanovljen je suprotan pol prema prirodnom, konačnom (ograniče¬ nom), raznolikom svetu, svetu stvari. Covek, stvoren prema Bož¬ jem liku ima božanske kvalitete; on se izdvaja iz prirode i teži da bude potpuno rođen, da se potpuno probudi.22 Ovaj proces je do¬ stigao dalji stupanj sredinom prvog milenijuma u Kini, sa Konfučijem i Lao-Ceom; u Indiji sa Budom; u Grčkoj sa filozofima 44

grčke prosvećenosti, a u Palestini sa biblijskim prorocima, a on¬ da je došlo do novog vrhunca sa hrišćanstvom i stoicizmom u Rimskoj Imperiji, sa Kecalkoatlom u Meksiku23 i pet stotina go¬ dina kasnije sa Muhamedom u Africi. Naša zapadna kultura je izgrađena na dva temelja: na jevrejskoj i grčkoj kulturi. Posmatrajući jevrejske tradicije, čije su osnove postavljene u Starom zavetu, mislimo da ta tradicija sa¬ činjava relativno čisti oblik patrijarhalne kulture, koja je zasno¬ vana na moći oca u porodici, sveštenika i kralja u društvu i Bo¬ ga-oca na nebu. Međutim, uprkos ovom ekstremnom obliku pa¬ trijarhalnosti, još ne mogu raspoznati stari matrijarhalni ele¬ menti, kakvi su postojali u religijama vezanim za zemlju i priro¬ du (telurskim), nad kojima su pobedile racionalne, patrijarhalne religije tokom drugog milenijuma pre n. e. U priči o stvaranju sveta čovek se još nalazi u primitivnom je¬ dinstvu sa zemljom, a da nema potrebu da radi, a da nije svestan samog sebe. Žena je inteligentnija, aktivnija i smelija od njih dvo¬ je, i tek posle »pada« patrijarhalni bog objavljuje princip da muš¬ karac treba da upravlja ženom. Ceo Stari zavet predstavlja razradu patrijarhalnog principa na razne načine, uspostavljajući hijerar¬ hijski model teokratske države i striktno patrijarhalne organizaci¬ je porodice. U strukturi porodice, kako je opisana u Starom zavetu, uvek nailazimo na ličnost omiljenog sina: Avelja nasuprot Kainu; Jakova nasuprot Isaku; Josifa nasuprot njegovoj braći; a u širem smislu, izraelski narod kao omiljenu decu božju. Umesto jednakosti sve dece u očima majke, nailazimo na omiljenog, koji je najsličniji ocu i koga otac najviše voli, kao svoga nasledniika i baštinika svoga imanja. Boreći se za položaj omiljenog sina, a na taj način za nasledstvo, braća postaju neprijatelji, jednakost us¬ tupa mesto hijerarhiji. Stari zavet zahteva ne samo striktnu zabranu rodoskvrnjenja već i zabranu vezanosti za zemlju. Ljudska istorija je opisana kao da počinje isterivanjem čoveka iz raja, iz zemlje u kojoj je bio ukorenjen i s kojom je osećao da je jedno. Jevrejska istorija je opisana kao da počinje zapovešću Avramu da napusti zemlju u kojoj je bio rođen i da ide »u zemlju koju ti ne poznaješ«. Iz Palestine pleme luta prema Egiptu; odande se ponovo vraća u Palestinu. Ali ni nova naseobina nije konačna. Učenja proroka su upravljena protiv novog rodoskvmog vezivanja za zemlju i priro¬ du, kako je to bilo očito u idolopoklonstvu Hananu.24 Oni su proglasili princip da će narod koji se odrekao principa razuma i pravde i vratio se principima rodoskvrne veze sa zemljom, biti 45

izgnan sa svoje zemlje i lutati po svetu bez doma i zemlje sve dok potpuno ne razvije principe razuma, sve dok ne svlada rodoskvmu vezu sa zemljom i prirodom; tek tada će narod moći da se vrati u svoju postojbinu, tek tada će zemlja biti blagoslov, čovječji dom, oslobođen prokletstva rodoskvrnjenja. Pojam mesi¬ janskog doba je pojam potpune pobede nad rodoskvrnim vezama i potpunog uspostavljanja duhovne realnosti moralne i intelektu¬ alne savesti, ne samo kod Jevreja već i 'kod svih naroda na zemlji. Vrhovni i centralni pojam patrijarhalnog razvitka u Starom zavetu leži, naravno, u pojmu Boga. On predstavlja ujedinjujući princip mnogostrukosti pojava. Čovek je stvoren prema liku Bo¬ ga; otuda su svi ljudi jednaki — jednaki po svojim zajedničkim duhovnim kvalitetama, po svom zajedničkom razumu i sposob¬ nosti za bratsku ljubav. Rano hrišćanstvo je dalji razvitak ovog duha ne toliko u nagla¬ šavanju ideje ljubavi, koju nalazimo izraženu u mnogim delovima Starog zaveta, već u isticanju natprirodnog karaktera religije. Kao što su proroci osporavali vrednost postojanja sopstvene dr¬ žave, jer ona nije ispunjavala zahteve savesti, tako je i rano hriš¬ ćanstvo osporavalo moralnu legitimnost Rimske Imperije, jer je ona kršila principe ljubavi i pravde. Dok je jevrejsko-hriscanska tradicija naglašavala moralni as¬ pekt, dotle je grčka misao našla svoj najkreativniji izraz u inte¬ lektualnom aspektu patrijarhalnog duha. U Grčkoj, kao i u Pale¬ stini, nalazimo patrijarhalni svet, koji je i u društvenom i u religioznom pogledu pobedonosno izišao iz ranije matrijarhalne strukture. Kao što Evu nije rodila žena, već je napravljena od Adamovog rebra, tako i Atina nije bila dete žene, već je izašla iz Zevsove glave. Ostaci starog matrijarhalnog sveta mogu se još videti, kao što je pokazao Bahofen, u likovima boginja, koje su potčinjene patrijarhalnom olimpijskom svetu. Grci su postavili os¬ nove intelektualnog razvitka zapadnog sveta. Oni su postavili »pr¬ ve principe«, naučne misli; bili su prvi koji su izgradili »teoriju« kao osnovu nauke; razvili sistematsku filozofiju koja nije postoja¬ la ni u jednoj ranijoj kulturi. Oni su stvorili teoriju države i dru¬ štva, zasnovanu na svom iskustvu grčkog polisa, koja se nastav¬ lja u Rimu na društvenim osnovama prostrane ujedinjene Impe¬ rije. Zbog nesposobnosti Rimske Imperije da nastavi progresivnu društvenu i političku evoluciju, razvitak je došao na mrtvu tačku oko IV veka, ali ne pre nego što je izgrađena nova moćna institu¬ cija — katolička crkva. Dok je rano hrišćanstvo bilo duhovni re46

volucionarni pokret siromašnih i razbaštinjenih, koji su dovodili u pitanje moralnu legitimnost postojeće države, ono je bilo vera manjine koja je prihvatila proganjanje i smrt, kao svedočanstvo boga, ali je ono u neverovatno krakom vremenu postalo zvanična religija rimske države. Dok se društvena struktura Rimske Imperije polako menjala u feudalni poredak, koji će se održati u Evropi hiljadu godina, počela je da se menja i društvena struktu¬ ra katoličke religije. Opala je važnost proročanskog stava koji je ohrabrivao ispitivanje i kritikovanje kršenja principa ljubavi i pravde koje su vršile svetovne sile. Novi stav je zahtevao svestra¬ nu podršku moći crkve kao institucije. Masama je dato takvo psi¬ hičko zadovoljenje da su one prihvatile svoju zavisnost i siromaš¬ tvo sa rezignacijom, čineći malo napora da poboljšaju svoj dru¬ štveni položaj.25 Najvažnija promena sa stanovišta ove rasprave jeste ona koja ukazuje na menjanje naglaska od čisto patrijarhalnih ka mešanju matrijarhalnih i patrijarhalnih elemenata. Jevrejski bog Starog zaveta bio je striktno patrijarhalni bog; u katoličku religiju je po¬ novo uvedena ideja o majci koja sve voli i sve prašta. Sama ka¬ tolička crkva — majka koja sve grli — i Majka božja, simbolišu materinski duh praštanja i ljubavi, dok Bog-otac, predstavlja autoritet u hijerarhijskom principu, kome čovek mora da se potčini bez protesta ili pobune. Bez sumnje je ovo mešanje očinskih i materinskih elemenata glavni faktor kome crkva duguje za og¬ romnu privlačnost i uticaj koji je imala na duhove ljudi. Mase, ugnjetavane patrijarhalnim autoritetima, mogle su se obratiti maj¬ ci punoj ljubavi, koja bi ih tešila i zauzela se za njih. Istorijska funkcija crkve nije se sastojala samo u tome da po¬ mogne da se uspostavi feudalni poredak. Njeno najvažnije dos¬ tignuće, koje su pomogli najviše Arapi i Jevreji, bilo je prenoše¬ nje osnovnih elemenata jevrejske i grčke misli na primitivnu kul¬ turu Evrope. To je bilo kao da je zapadna istorija mirovala skoro hiljadu godina da sačeka trenutak kada je Severna Evropa bila dovedena do tačke razvitka do koje je mediteranski svet stigao početkom mračnog doba. Kada je duhovno nasleđe Atine i Jerusalima preneto i kada je proželo narode Severne Evrope, zamrz¬ nuta društvena struktura je počela da se otapa i ponovo je počeo eksplozivni društveni i duhovni razvitak. Katolička teologija XIII i XIV veka, ideje italijanske renesanse, »otkriće individue i prirode«, pojam humanizma i prirodnih za¬ kona i reformacija, to su osnove novog razvitka. Najdrastičniji i naj dalekosežniji uticaj na razvitak Evrope i sveta bio je uticaj 47

reformacije. Protestantizam i kalvinizam su se vratili na čisto patrijarhalni duh Starog zaveta i isključili materinski element iz pojma religije. Ćoveka više nije obuhvatala materinska ljubav crkve i Majke božje; on je bio sam, pred licem strogog i strikt¬ nog Boga, čiju je milost mogao zadobiti jedino potpunim potčinjavanjem. Kraljevi i država postali su svemoćni, sankcionisani voljom Boga. Oslobađanje od feudalnih okova dovelo je do po¬ većanog osećanja izolovanosti i nemoći, ali u isto vreme potvrdio se pozitivni aspekt očinskog principa u renesansi racionalne misli i individualizmu.26 Renesansa patrijarhalnog duha počev od XVI veka, naročito u protestantskim zemljama, pokazuje i pozitivan i negativan vid patrijarhalnosti. Negativni aspekt se manifestuje u novom potčinjavanju državi i zemaljskoj sili, u sve većoj važnosti čovekovih zakona i svetovne hijerarhije. Pozitivni aspekt se pokazuje u raz¬ vijenom duhu racionalnosti i objektivnosti i u razvitku individu¬ alne i društvene savesti. Cvetanje nauke u naše vreme je jedna od najimpresivnijih manifestacija ljudske misli koju je ljudski rod ikad proizveo. Ali matrijarhalni kompleks nije ni u pozitiv¬ nom ni u negativnom smislu iščezao sa pozornice zapadnog sve¬ ta. Njegov pozitivni vid, ideja o ljudskoj jednakosti, neprikosnovenosti života, prava svih ljudi da dele plodove prirode — našao je izraza u idejama prirodnog zakona, humanizma, filozofiji prosvećenosti i u ciljevima demokratskog socijalizma. Svim ovim ideja¬ ma je zajednički pojam da su svi ljudi deca Majke Zemlje i da imaju pravo da ih ona hrani, da uživaju u sreći, a da ne moraju dokazivati ovo pravo dostizanjem nekog određenog položaja. Pod bratstvom svih ljudi razume se da su oni sinovi iste majke, koji imaju neotuđivo pravo na ljubav i sreću. U ovom pojmu eliminisana je rodoskvrna veza prema majci. Ovladavajući prirodom, što se manifestuje u industrijskoj proizvodnji, čovek se oslobađa krvnih veza i veze sa zemljom, on humanizuje prirodu i naturalizuje sebe. Ali uporedo sa razvitkom pozitivnih vidova matrijarhalnog kom¬ pleksa nailazimo, u Evropi, na održavanje ili čak vraćanje na ne¬ gativne vidove — na vezanost za krv i zemlju. Čovek, oslobođen tradicionalnih okova srednjovekovne zajednice, uplašen od nove slobode, koja ga pretvara u izolovani atom, beži u novo idolopoklonstvo krvi i zemlji, koga su najočitiji izrazi nacionalizam i rasi¬ zam. Uporedo sa progresivnim razvitkom, koji predstavlja mešanje pozitivnog aspekta i patrijarhalnog i matrijarhalnog duha, razvijali su se i negativni vidovi oba principa: obožavanje drža48

ve pomešano sa idolopoklonstvom rasi ili naciji. Fašizam, nacizam i staljinizam su najdrastičnije manifestacije ovog mešanja oboža¬ vanja države i plemena, a oba principa su otelovljena u ličnosti »firera«. Ali novi oblici totalitarizma nisu ni u kom slučaju jedine mani¬ festacije rodoskvrne vezanosti našeg doba. Slom katoličkog nad¬ nacionalnog sveta srednjeg veka odveo bi do viših oblika »katoli¬ cizma«, tj. do ljudskog univerzalizma, koji bi savladao obožavanje plemena, da je razvitak sledio namere duhovnih vođa humanistič¬ ke misli posle renesanse. Ali dok su nauka i tehnika stvorile uslove za takav razvitak, zapadni svet je ponovo zapao u novo sta¬ nje obožavanja plemena, tj. prihvatio orijentaciju koju su poku¬ šali da iskorene proroci Starog zaveta i ranog hrišćanstva. Naci¬ onalizam, koji je bio prvobitno progresivni pokret, zamenio je okove feudalizma i apsolutizma. Danas prosečan čovek stiče osećanje identiteta na osnovu njegove pripadnosti naciji, a ne na osnovu činjenice da je on »sin čoveka«. Njegova objektivnost, tj. njegov razum je izvitoperen ovom vezanošću. On sudi o »strancu« drugačijim kriterijumima nego o članovima sopstvenog plemena. Njegova osećanja prema strancu su isto toliko izvitoperena. Na one koji nisu »bliski« po krvi i zemlji (rečeno običnim jezikom, po običajima, hrani, pesmama itd.) gleda se sa sumnjom i mogu da se jave paranoidne zablude o njima povodom najbeznačajnijeg uzroka. Ova rodoskvrna vezanost ne samo da truje odnose indivi¬ due prema strancu već i prema članovima njegovog sopstvenog plemena i prema njemu samom. Osoba koja se nije oslobodila krvnih veza i veze sa zemljom još se nije potpuno rodila kao ljud¬ sko biće; njen smisao za ljubav i razum je osakaćen; ona ne doživ¬ ljava sebe i svoje bližnje u njihovoj, i sopstvenoj, ljudskoj real¬ nosti. Nacionalizam je naš oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, lu¬ dila. »Patriotizam« je njegov kult. Nije potrebno da kažem da pod »patriotizmom« razumem onaj stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne interesovanje puno ljubavi za sopstvenu naciju, koje proizlazi iz bri¬ ge kako za duhovnu tako i za materijalnu dobrobit nacije — ni¬ kada iz težnje za vlašću nad drugim nacijama. Baš kao što ljubav prema jednoj ličnosti, koja isključuje ljubav prema drugima, nije ljubav, tako i ljubav prema sopstvenoj zemlji, koja nije deo ljuba¬ vi prema čovečanstvu, nije ljubav, već idolopoklonsko obožavanje.27 49

Idolopoklonski karakter nacionalnog osećanja može se videti u reakciji na kršenje simbola plemena, reakciji ikoja se razliku¬ je od one kada se krše religiozni ili moralni simboli. Zamislimo čoveka koji iznosi zastavu svoje zemlje na ulicu u nekom gradu u za¬ padnom svetu i gazi je naočigled drugih ljudi. Bio bi srećan da ga ne linčuju. Gotovo svako bi osećao gnevnu srdžbu koja jedva da bi dozvolila objektivno razmišljanje. Čovek koji bi oskvmavio za¬ stavu učinio bi nešto neizrecivo, on bi izvršio zločin, koji nije ma koji zločin, već zločin koji se ne može oprostiti. Ne sasvim tako drastična, ali ipak kvalitativno ista, bila bi reakcija prema čoveku koji kaže: »Ja ne volim svoju zemlju«, ili, u slučaju rata: »Ne ma¬ rim za pobedu svoje zemlje«. Takva rečenica je pravo svetogrđe, a čovek koji je izgovara postaje monstrum, odmetnik, po shvatanjima svojih bližnjih. Da bismo razumeli naročiti kvalitet ovog osećanja, možemo uporediti ovu reakciju sa onom koja bi se pojavila kad bi neki čovek ustao i rekao: »Ja sam za ubijanje svih Crnaca i Jevreja; ja sam za rat da bi se pokorila nova teritorija.« Zaista, većina ljudi bi osećala da je ovo shvatanje neetičko i nehumano. Ali reč je o to¬ me da se u ovom slučaju ne bi pojavilo onakvo osećanje nekontrolisane i duboko usađene indignacije i gneva. Takvo shvatanje je samo »rđavo«, ali ono nije svetogrđe, ono nije napad na nešto »sveto«. Čak i kada bi čovek govorio sa omalovažavanjem o bo¬ gu, jedva da bi izazvao isto osećanje indignacije kao što se jav¬ lja protiv zločina, protiv svetogrđa koje predstavlja oskvrnuće sim¬ bola jedne zemlje. Na taj način lako je objasniti reakciju koja se javlja ona oskvrnuće nacionalnih simbola, ako se kaže da čovek koji ne poštuje svoju zemlju ispoljava nedostatak ljudske solidarnosti i društvenih osećanja; ali zar se ovo ne odnosi i na čoveka koji propoveda rat, ili ubijanje nevinih ljudi, ili koji eksploatiše dru¬ ge u svoju korist? Nesumnjivo da je nedostatak brige za sopstvenu zemlju izraz nedostatka društvene odgovornosti i ljudske solidarnosti, kao što su takvi i oni drugi, ranije pomenuti po¬ stupci, ali reakcija na oskvrnuće zastave iz temelja se razlikuje od reakcije na negiranje društvene odgovornosti u svim drugim oblicima. Jedan predmet je »svetinja«, simbol plemenskog oboža¬ vanja; drugi to nisu. Pošto velike evropske revolucije XVII i XVIII veka nisu pre¬ tvorile »slobodu od« u »slobodu za«, nacionalizam i obožavanje države postali su simptomi vraćanja na rodoskvrnu vezanost. Je50

dino kada čovek uspe da razvije svoj razum i ljubav više nego što je dosad učinio, jedino kad izgradi svet zasnovan na ljudskoj so¬ lidarnosti i pravdi, jedino kada bude osećao da je uključen u do¬ življavanje sveopšteg bratstva, naći će novi ljudski oblik ukorenjenosti, izmeniće svoj svet u stvarno ljudski dom. D. OSEĆANJE IDENTITETA — INDIVIDUALNOST NASUPROT KONFORMIZMU GOMILE

Čovek se može definisati kao životinja koja može da kaže »ja«, koja može da bude svesna sebe kao posebnog bića. Životinja koja je u prirodi i ne prevazilazi je nije svesna sebe i nema pot¬ rebu za oseeanjem identiteta. Čovek koji je otrgnut od prirode i koji je obdaren razumom i imaginacijom oseća potrebu da stvo¬ ri pojam o sebi i da kaže i oseća »ja sam ja«. Zato što on ne po¬ stoji pasivno, već živi sopstveni život, zato što je izgubio prvo¬ bitno jedinstvo sa prirodom, mora da donosi odluke, svestan je toga da su on i njegov sused dve različite osobe, mora da bude u stanju da oseća sebe kao subjekta svojih radnji. Kao i potreba za udruživanjem, ukorenjenošću i prevazilaženjem, potreba za osećanjem identiteta je isto toliko bitna i imperativna da čovek ne bi mogao da ostane zdrav kad ne bi pronašao način da je zado¬ volji, čovekovo osećanje identiteta razvija se u procesu izlaženja iz »prvobitnih spona« koje ga vezuju za majku i prirodu. Dete koje još oseća da je jedno sa majkom ne može da kaže »ja«, niti ima potrebe za tim. Jedino pošto je shvatilo da je spoljašnji svet nešto odvojeno i različito od njega, ono postaje svesno sebe kao odvojenog bića, i jedna od poslednjih reči koju ono nauči da upo¬ trebljava jeste »ja« kada misli na sebe. U razvitku ljudskog roda stepen do koga čovek postaje svestan sebe kao posebnog »ja« zavisi od toga u kolikoj je meri on izišao iz plemena, koliko se proces individualizacije razvio. Član primi¬ tivnog plemena može da izrazi svoje osećanje identiteta u formu¬ li »ja sam mi«; on ne može još sebe da shvati kao »individuu« koja postoji odvojeno od njegove grupe. U srednjem veku indivi¬ dua se identifikovala sa društvenom ulogom feudalne hijerarhije. Seljak nije bio čovek koji je slučajno bio seljak, feudalac nije bio čovek koji je slučajno bio feudalac. On je bio seljak ili feu¬ dalac, i ovo osećanje njegovog nepromenljivog položaja bilo je suštinski deo njegovog osećanja identiteta. Kada je feudalni si¬ stem srušen, ovo osećanje identiteta je poljuljano i javilo se aku¬ tno pitanje »ko sam ja?«, ili tačnije: »kako znam da sam ja ja?«. 51

Ovo pitanje u filozofskom obliku postavio je Dekart. On je od¬ govorio na traženje identiteta rečima: »Sumnjam — dakle, ja mi¬ slim — dakle, ja jesam.« Ovaj odgovor stavlja celokupno težište na doživljavanje »ja« kao subjekta misaone delatnosti i propušta da uoči da se »ja« doživljava takođe u procesu osećajne i kreativ¬ ne delatnosti. Razvitak zapadne kulture išao je u pravcu stvaranja osnove za potpuno doživljavanje individualnosti. Smatralo se da će pojedi¬ nac moći da oseća »sebe« kao da je centar i aktivni subjekt svo¬ jih moći kada se oslobodi politički i ekonomski, kada se nauči da misli o sebi i kada se oslobodi autoritarnog pritiska. Ali je samo manjima postigla to doživljavanje »sebe«. Za većinu, individuali¬ zam nije bio ništa drugo nego fasada iza koje se skrivao neuspeh da se stekne individualno osećanje identiteta. Tražene su i nađene mnoge zamene za pravo individualno ose¬ ćanje identiteta. Nacija, religija, klasa i zanimanje služe da obezbede osećanje identiteta. »Ja sam Amerikanac«, »ja sam protes¬ tant«, »ja sam trgovac«, to su formule koje pomažu čoveku da doživi osećanje identiteta pošto je izgubio prvobitni identitet sa plemenom, a još nije stekao pravo individualno osećanje identi¬ teta. Ove različite identifikacije se u savremenom društvu obično javljaju zajedno. One su u širem smislu identifikacije sa položa¬ jem i mnogo su uspešnije ako su pomešane sa ostacima feudaliz¬ ma, kao što je to slučaj u evropskim zemljama. U Sjedinjenim Državama, u kojima nema mnogo feudalnih ostataka i u kojima postoji tako velika društvena pokretljivost, ove identifikacije sa položajima su prirodno manje uspešne i osećanje identiteta se sve više menja u doživljavanje konformizma. Sve dok se ja ne razlikujem od drugih, sve dok sam kao i drugi i dok me oni priznaju kao »običnog čoveka«, mogu da osetim sebe kao »ja«. Ja sam onakav »kakvog me želite« — kao što je Pirandelo rekao u naslovu jednog svog komada. Umesto preindividualističkog identiteta sa plemenom razvija se nov identitet sa gomilom, u kome se osećanje identiteta zasniva na osećanju bezuslovnog pripadanja masi. Ne menja stvar to što se ova uni¬ formnost i saglasnost često ne shvataju kao takve, već se skri¬ vaju iluzijama o individualnosti. Problem osećanja identiteta nije, kao što se to obično smatra, samo filozofski problem ili problem koji se odnosi na naš um i misao. Potreba za osećanjem identiteta proizlazi iz samih uslova ljudske egzistencije, i to je izvor najjačih težnji. Pošto ne mogu da ostanem zdrav bez osećanja svoga »ja«, moram da činim go52

tovo sve da bih stekao ovo osećanje. Iza ove jake strasti za po¬ ložajem i saglasnošću nalazi se baš ta potreba i ona je nekad ja¬ ča čak i od potrebe za fizičkim održanjem. Šta je očiglednije od činjenice da su ljudi spremni da rizikuju svoje živote, da se odri¬ ču ljubavi, da ustupaju svoju slobodu, da žrtvuju svoje misli ka¬ ko bi bili jedno sa gomilom, kako bi postigli saglasnost i na taj način stekli osećanje identiteta, čak i kad je ono iluzorno. E. POTREBA ZA OKVIROM ORIJENTACIJE I VEROVANJA — RAZUM NASUPROT IRACIONALNOSTI Činjenica da čovek ima razum i imaginaciju ne vodi samo ka po¬ trebi za osećanjem sopstvenog identiteta, već i ka potrebi da se intelektualno orijentiše u svetu. Ova potreba može da se uporedi sa procesom fizičke orijentacije, koja se razvija u prvim mesecima života, a završava se kada dete počne da hoda, da dodiruje stvari i da rukuje njima, shvativši šta su one. Ali kada se dete osposobi da hoda i govori, preduzet je tek prvi korak u pravcu orijentacije, čovek je okružen mnogim zagonetnim pojavama i, imajući razum, on mora da ih shvati, da ih stavi u neki kontekst koji može da razume i koji će mu dozvoliti da o njima razmišlja. Što se više razvija njegov razum, sistem orijentacije postaje mu adekvatniji, tj. on se približava više stvarnosti. Ali čak iako je čovekov okvir orijentacije potpuno iluzoran, on zadovoljava nje- . govu potrebu za nekom slikom koja ima značenje za njega. Nje¬ gova potreba za nekim okvirom orijentacije je zadovoljena bilo da on veruje u moć životinjskog totema, u boga kiše ili u supe¬ riornost i sudbinu svoje rase. Sasvim je jasno da slika o svetu koju on ima zavisi od razvitka njegovog razuma i znanja. Mada je biološka sposobnost razuma ljudske rase ostala ista kroz hi¬ ljade generacija, potreban je dug evolucioni proces da se stigne do objektivnosti tj. da se stekne sposobnost da se vidi svet, pri¬ roda, drugi ljudi i sam čovek onakav kakav je, a ne izopačen že¬ ljama i strahom, što čovek više razvija ovu objektivnost, tim je više u kontaktu sa stvarnošću, više sazreva, može da stvara pri¬ kladniji svet u kome će se osećati kao kod kuće. Razum je čove¬ kova sposobnost da shvati svet pomoću misli, dok je inteligenci¬ ja čovekova sposobnost da upravlja svetom pomoću misli. Razum je čovekovo oruđe da stigne do istine, inteligencija je oruđe ko¬ jim upravlja stvarima uspešnije; prvo je suštinski ljudsko, dru¬ go pripada životinjskom delu u čoveku.

53

Razum je sposobnost koja se mora primenjivati da bi se raz¬ vila i ona je nedeljiva. Pod ovim ja razumem da se sposobnost za objektivnost odnosi na poznavanje prirode, kao i čoveka, društva i samog sebe. Ako čovek živi u iluzijama o jednoj oblasti života, njegov razum je ograničen ili oštećen, i na taj način je sprečena upotreba razuma u odnosu na ostale sektore života. U ovom pogledu razum je sličan ljubavi. Baš kao što je ljubav orijentaci¬ ja koja se odnosi na sve predmete i ne može se ograničiti na je¬ dan, tako je i razum ljudska sposobnost koja mora da obuhvati ceo svet s kojim se čovek suočava. Potreba za orijentacijom postoji u dva smisla; prva i najosnovnija potreba je da čovek ima izvestan okvir orijentacije, bez ob¬ zira na to da li je on istinit ili lažan. Sve dok čovek nema subjek¬ tivno zadovoljavajući okvir orijentacije, on ne može da bude mentalno zdrav. U drugom smislu ta potreba se izražava u tome da bude u kontaktu sa stvarnošću pomoću razuma, da shvati svet objektivno. Ali nužnost da čovek razvije svoj razum nije tako neposredna kao nužnost da razvije izvestan okvir orijentacije, pošto u drugom slučaju čovek stavlja na kocku sreću i spokojstvo, a ne zdravlje. Ovo postaje jasno ako proučavamo funkciju racionalizacije. Ma kako da je neka radnja nerazumna i amoral¬ na, čovek oseća neodoljivu težnju da je racionalizuje (opravda), tj. da dokaže samom sebi i drugima da je njegova radnja determinisana razumom, zdravim razumom ili bar konvencionalnim moralom. Nije mu teško da dela iracionalno, ali mu je gotovo nemoguće da svojim akcijama ne da izgled razumne motivisanosti. Kad bi čovek bio samo bestelesni intelekt, njegov bi se cilj mogao postići pomoću sadržajnog misaonog sistema. Ali pošto je on biće obdareno telom i umom, on mora da reaguje na dihotomičnost svoje egzistencije ne samo razmišljanjem već i potpu¬ nim procesom življenja, svojim osećanjima i radnjama. Zbog toga svaki zadovoljavajući sistem orijentacije sadrži ne samo intelek¬ tualne elemente već i elemente osećanja i osećaja koji su izra¬ ženi u odnosu prema objektu verovanja Odgovori na čovekovu potrebu za sistemom orijentacije i ob¬ jektom verovanja razlikuju se i po sadržaju i po formi. Postoje takvi primitivni sistemi, kao što su animizam i totemizam, u ko¬ jima prirodni objekti ili preci predstavljaju odgovore na čoveko¬ vo traženje smisla. Postoje i neteistički sistemi, kao što je budi¬ zam, koji se obično nazivaju religijama, mada u svom prvobitnom obliku ne sadrže pojam boga. Postoje čisto filozofski sistemi, 54

kao što je stoicizam, i postoje monoteistički religiozni sistemi koji daju odgovor na čovekovo traženje smisla pozivajući se na pojam boga. Ali, ma kakav da je njihov sadržaj, svi oni odgovaraju čovekovoj potrebi da ima ne samo misaoni sistem već i objekt vero¬ vanja koji daje smisao njegovoj egzistenciji i njegovom položaju u svetu. Jedino bi analiza raznih oblika religije mogla da prika¬ že koji je odgovor bolje ili gore rešenje čovekovog traženja smi¬ sla i objekta verovanja »bolje« ili »gore« uvek shvaćamo sa sta¬ novišta čovekove prirode i njegovog razvitka.2* BELESKE UZ TREĆE POGLAVLJE

1. U ovom kontrastu ja vidim pravo jezgro Frojdove hipoteze o po¬ stojanju instinkta života i smrti; ova teorija se razlikuje od Frojdove u tome što progresivni i regresivni impuls nemaju istu biološki određenu snagu, već je normalno progresivni — životni instinkt jači i povećava se ukoliko više raste. 2. Vidi detaljniju analizu simbiotičkih odnosa u mojoj knjizi Bekstvo od slobode, 2. svezak ovog izdanja, str. 113—114. 3. Sindrom je pojam uzet iz medicine i označava povezano javljanje nekih osobina. — (Prim. prev.) 4. Detaljniju raspravu o ovim pojmovima vidi u mome delu Čovjek za sebe, 3. svezak ovog izdanja, str. 54. i dalje. 5- Identičnost između »voleti« i »poznavati« sadržana je u jevrejskoj reci jadoa i nemačkim recima meinen i minnen. 6. Vidi diskusiju o ovom pitanju Žana Pijažea u delu Dečje shvatanje sveta (Jean Piaget, The Child's Conception of the World, Harcourt, Brace & Co., New York, p. 151). 7. Vidi: Saliven, Interpersonalna teorija psihijatrije (H. S. Sullivan, The Interpersonal Theory of Psychiatry, Norton & Co., New York, 1953, p. 49. 8. Ovu ljubav dete najpre oseća prema svojim vršnjacima, a ne pre¬ ma roditeljima. Prijatna pomisao da dete »voli« svoje roditelje pre nego ma kog drugog mora se uzeti kao jedna od mnogih ilu¬ zija koje proizlaze iz poželjnih misli. Za dete, u ovoj dobi, otac i majka su više objekti zavisnosti ili straha nego ljubavi, koja se po samoj svojoj prirodi zasniva na jednakosti i nezavisnosti. Ljubav prema roditeljima, ako je razlikujemo od osećajne, ali pa¬ sivne privrženosti, rodoskvrne želje, konvencionalne ili zastrašu¬ juće potčinjenosti, razvija se — ako do toga uopšte dođe — u ka¬ snijoj dobi pre nego u detinjstvu, mada se njeni počeci mogu naći, pod povoljnim uslovima i u ranijoj dobi. (Na isto ukazuje, mada nešto oštrije, i Saliven u pomenutoj knjizi.) Mnogi rodite¬ lji, međutim, nisu spremni da prihvate stvarnost i rcaguju na nju 55

tako što uzimaju za zlo detetovu prvu stvarnu ljubavnu privrženost ili otvoreno ili u mnogo efikasnijoj formi podsmevajući mu se. Njihova svesna ili nesvesna ljubomora je jedna od najvažnijih prepreka koja sprečava razvijanje sposobnosti deteta da voli. 9. Formulacija data ovde nije u suprotnosti s onom u delu Covek za sebe, gde kažem: »Destruktivnost je rezultat neiživljenog živo¬ ta.« U pojmu prevazilaženja izloženog ovde pokušavam da poka¬ žem jasnije koji aspekt neiživljenog života vodi ka destruktivnosti. 10. Ovo je izraženo, na primer, u snovima u kojima se onaj koji sa¬ nja nalazi u pećini, sa strahom da će se ugušiti, i pošto je imao snošaj s majkom, oseća se oslobođen. 11. S. Frojd, Civilizacija i njena nezadovoljstva, na engleski preveo J. Riviere, (S. Freud, The Hogarth Press Ltd., London, 1953, p. 21) (podvukao From). 12. Citirano iz dela: E. Jones, Život i delo Sigmunda Frojda (The Life and work oj Sigmund Freud, Basic Books, Inc., New York, 1953, Vol. I, p. 324). 13. Eliminišući ličnost majke, Frojd je učinio u psihologiji ono što je Luter u religiji. Tačnije govoreći, Frojd je psiholog protes¬ tantizma. 14. Vidi: J. J. Bahofen, Materinsko pravo i prvobitna religija (J. J. Bachofen. Mutterrecht und Ur Religion ur. R. Mara, A. Kroener Veri. Stuttgart, 1954); usp. 8. svezak ovog izdanja. Kriza psihoanali¬ ze, str. 65. i dalje. 15. Zanimljivo je uočiti kako su dva suprotna filozofska pravca za poslednjih sto godina tumačila ova dva aspekta matrijarhalne struk¬ ture. Marksistička škola je prihvatila Bahofenove teorije sa veli¬ kim oduševljenjem zbog elemenata jednakosti i slobode u matrijarhalnoj strukturi (vidi: F. Engels, Poreklo porodice, privatne svojine i države). U međuvremenu, kada se Bahofenovim teorija¬ ma nije pridavala gotovo nikakva pažnja, prihvatili su ih nacis¬ tički filozofi i pokazali, isto tako, veliko oduševljenje, ali iz sup¬ rotnih razloga. Njih je privukla iracionalnost krvne veze i veze prema zemlji, što predstavlja drugi aspekt matrijarhalne struktu¬ re, kako ju je predstavio Bahofen. 16. Ovi negativni aspekti nigde nisu tako jasno izraženi kao u lično¬ sti Kreonta u Eshilovoj tragediji Antigona. 17. U mome delu Čovek za sebe raspravljam o relativističkom karak¬ teru Frojdovog pojma „super-ego" i pravim razliku između autori¬ tarne savesti i humanističke savesti, koja nas podseća na sebe same. Vidi 3. sv. ovog izdanja, Čovjek za sebe, pogl. IV, 2. 18. Zanimljivo je proučavati principe oca i majke u pojmu boga u jevrejskoj i hrišćanskoj religiji. Bog koji šalje potop zato što su svi grešni osim Noja, predstavlja očinsku savest. Bog koji govori Jonahu, osećajući samilost »prema tom velikom gradu gde ima više od sto dvadeset hiljada osoba koje ne mogu da razlikuju de56

snu od leve ruke i takođe mnogo stoke«, govori glasom majke koja sve oprašta. Ista suprotnost između očinske i majčine funk¬ cije boga može se jasno videti u daljem razvitku jevrejske, kao i hrišćanske religije, a naročito u misticizmu. 19. Primer je uzet iz dela Paula Radina: Bog i čovek u primitivnom svetu (Gott und Mensch in der Primitiven Welt, Rhein Verlag, Ziirich, 1953. p. 30). 20. Quetzalcoatl (Kecalkoatl; astečko-toltečki: pernata zmija), u mito¬ logiji drevnih naroda Srednje Amerike oličenje Boga koji je ljude naučio upotrebi metala, zanatstvu, pismu — vrhunsko božanstvo Asteka. — (Prim. prev.) 21. Prema starozavetnoj legendi Mojsija je Bog odabrao za svoga proroka i naredio mu da izvede izraelski narod iz egipatskog rop¬ stva na put razuma, ljubavi i uzajamnog razumevanja. — (Prim. prev.) 22. Dok sam redigovao ovaj rukopis, pronašao sam u delu Alfreda Vebera Treći ili četvrti čovek (A. Weber, Der Dritte oder vierte Mensch, R. Piper Co., Miinchen, 1953, p. 9) šemu istorijskog raz¬ vitka koja ima izvesnih sličnosti sa mojom u tekstu. On je pret¬ postavio tzv. »chthonic period« od 4000. do 1200. godine pre n. e., za koji je karakteristična vezanost za zemlju kod poljoprivrednih naroda. 23. U ovom neortodoksnom datiranju pridržavam se spisa i ličnih razgovora sa Loret Sežurne (Laurette Sejourne), vidi njeno delo El Mensaje de Quetzalcoatl, Cuadernos Americanos, V, 1954. 24. Hanan (Canaan), stari hebrejski naziv za Palestinu; u starozavet¬ noj mitologiji Obećana zemlja. — (Prim. prev.) 25. Promena društvene uloge i funkcije hrišćanstva bila je povezana sa dubokim promenama njenog duha; crkva je postala hijerarhij¬ ska organizacija. Naglasak se neprestano menjao od očekivanja drugog Hristovog dolaska i uspostavljanja novog poretka ljuba¬ vi i pravde ka činjenici prvobitnog dolaska i apostolske poruke o čovekovom spasenju od njegove urođene grešnosti. U vezi s ovim dogodila se još jedna promena. Prvobitni pojam Hrista sadržan je u dogmi o usinjenju, koja kaže da je Bog usvojio čoveka Isusa za svoga sina, tj. da je siromašni čovek koji pati postao bog. U ovoj dogmi su našle religiozni izraz revolucionarne nade i težnje siromašnih i potlačenih. Godinu dana pošto je hrišćanstvo pro¬ glašeno za zvaničnu religiju Rimske Imperije prihvaćena je dog¬ ma da su Bog i Isus identični, iste suštine i da se sam Bog poja¬ vio u telu čoveka. Ovim novim shvatanjem zamenjena je revolu¬ cionarna ideja o uzdizanju čoveka do boga, idejom o božjem aktu ljubavi da siđe do čoveka, i na taj način da ga spase od pokvarenosti (vidi E. Fromm, Die Entwicklung des Christus Dogmas (Razvitak hrišćanskih dogmi), Psychoanalytischer Verlag, Vienna, 1931; prevedeno u 5. svesku ovog izdanja pod naslovom Dogma o Kristu. 57

26. Vidi potpunu i briljantnu analizu ovih problema u delu M. N. Roja Razum, romantizam i revolucija (M. N. Roy, Reason, Romanticism and Revolution, Renaissance Publishing Co., Calcutta, 1952). 27. Vidi preglednu i duboku studiju R. Rokera o problemu naciona¬ lizma, Nacionalizam i kultura (R. Rocker, Nationalism and Culture, Rocker Publ. Comra., Los Angeles, 1937). 28. Vidi opširniju raspravu o ovom problemu: E. From, Psihoanaliza i religija (Psychoanalysis and Religion, Yale Universitv Press, 1950); prevedeno u 5. svesku ovog izdanja pod istim naslovom. Raspra¬ va o potrebi za objektom verovanja i o ritualima nastavlja se u VIII glavi, odeljak 4. ove knjige.

IV

Mentalno zdravlje i društvo

Pojam mentalnog zdravlja zavisi od našeg shvatanja čovekove prirode. U prethodnom odeljku pokušali smo da pokažemo da čo¬ vekove potrebe i strasti proizlaze iz određenih uslova njegove eg¬ zistencije. One potrebe koje su mu zajedničke sa životinjama: glad, žeđ, potreba za snom i seksualno zadovoljenje, važne su jer su ukorenjene u samom telu i mogu da postanu svemoćne kada se ne zadovolje. (Ovo je, naravno, tačno više kada je reč o potre¬ bama za hranom i snom nego o seksualnoj potrebi, koja, ako nije zadovoljena, nikad ne dobij a snagu drugih potreba, ili bar ne u fiziološkom smislu.) Ali čak i njihovo potpuno zadovoljenje nije dovoljan uslov za razumnost i mentalno zdravlje. Ovo zavisi od zadovoljenja onih potreba i strasti koje su specifično ljudske i koje proizlaze iz uslova ljudske situacije: iz potrebe za udruži¬ vanjem, prevazilaženjem, ukorenjenošću, potrebe za osećanjem identiteta i okvirom orijentacije i verovanja. Velike čovekove strasti, njegova žudnja za moći, njegova taština, njegovo traženje istine, strast za ljubavlju i bratstvom, rušilačka, kao i stvaralač¬ ka moć, svaka moćna želja, koja motiviše čovekove akcije, koreni se u specifičnom ljudskom izvoru, a ne u različitim stupnjevi¬ ma njegovog libida, kao što je Frojd pretpostavljao. čovekovo zadovoljavanje fizioloških potreba, psihološki govo¬ reći, potpuno je jednostavno; teškoća je ovde čisto sociološke i ekonomske prirode. Čovekovo zadovoljavanje ljudskih potreba je vrlo složeno i zavisi od mnogih faktora, od kojih je jedan od važnijih način na koji je organizovano društvo i kako ova organi¬ zacija određuje ljudske odnose u svojim okvirima. Osnovne psihičke potrebe koje proizlaze iz osobenosti ljudske egzistencije moraju se na ovaj ili onaj način zadovoljiti da čovek ne bi poludeo, baš kao što se moraju zadovoljiti njegove fiziološ¬ ke potrebe da ne bi umro. Ali način na koji se mogu zadovoljiti psihičke potrebe je mnogostruk, a razlika između raznih puteva zadovoljenja je ekvivalentna razlici između stepena mentalnog 59

zdravlja. Ako jedna od osnovnih potreba nije našla svoje zado¬ voljenje, rezultat je ludilo; ako je zadovoljena na nezadovolja¬ vajući način, uzimajući u obzir prirodu ljudske egzistencije, posledica je neuroza (bilo da se javlja otvoreno ili u obliku društve¬ no strukturiranog defekta). Čovek mora da bude u odnosu sa drugima; ali kako on to čini na simbiotski ili otuđeni način, gubi svoju nezavisnost i integritet; on je slab, pati, postaje neprijatelj¬ ski raspoložen ili apatičan; jedino ako može da uspostavi odnos sa drugima na osnovu ljubavi, on se oseća kao jedno s njima i u isto vreme zadržava svoj integritet. Samo proizvodnim radom čovek se povezuje sa prirodom, postaje jedno s njom, a ipak se ne utapa u nju. Sve dok je ukorenjen rodoskvrno u prirodi, majci, plemenu, čovek je sprečen da razvija svoju individualnost, svoj razum; on ostaje bespomoćni plen prirode, a ipak se nikad ne oseća da je jedno s njom. Samo ako razvije svoj razum i ljubav, ako može da doživi prirodni i društveni svet na ljudski način, on može da se oseća kod kuće, siguran u sebe i da bude gospo¬ dar svog života. Jedva da je potrebno podvući da od dva moguća oblika prevazilaženja, jedan — destruktivnost, vodi patnji, a dru¬ gi — stvaralaštvo vodi sreći. Takođe nije teško uvideti da jedino osećanje identiteta koje je zasnovano na doživljavanju sopstvenih moći može da daje snagu, dok svi oblici doživljavanja identiteta koji počivaju na grupi, čine čoveka zavisnim, prema tome, sla¬ bim. U stvari, jedino onoliko koliko može da shvati stvarnost, čovek može da učini svet svojim; ako živi u iluzijama, on nikad ne menja uslove koji ove iluzije čine nužnim. Na kraju, može se reći da pojam mentalnog zdravlja proizlazi iz samih uslova ljudske egzistencije i da je isti za ljude svih doba i svih kultura. Mentalno zdravlje karakteriše sposobnost da se voli i stvara, izlaženje iz rodoskrvnih veza prema plemenu i zemlji, osećanje identiteta koje je zasnovano na čovekovom do¬ življavanju svoga ja kao subjekta i nosioca sopstvenih moći, shvatanje stvarnosti u njemu i van njega, tj. razvitak objektivnosti i razuma. Ovaj pojam mentalnog zdravlja odgovara u osnovi normama ko¬ je su postavili veliki duhovni učitelji ljudskog roda. Ovo poduda¬ ranje izgleda nekim savremenim psiholozima kao dokaz da naše psihološke pretpostavke nisu »naučne«, već da su filozofski ili religiozni »ideali«. Njima je, bez sumnje, teško da dođu do zak¬ ljučka da su velika učenja svih kultura zasnovana na racional¬ nom shvatanju čovekove prirode, na uslovima njegovog potpunog razvitka. Ovaj poslednji zaključak izgleda, takođe, da se slaže 60

sa činjenicama da su u najrazličitijim delovima sveta, u različi¬ tim periodima istorije, »oni probuđeni« propovedali iste norme, a da nisu uticali jedni na druge, ili bar veoma malo. Ikhnaton, Mojsije, Konfučije, Lao-Ce, Buda, Isaija, Sokrat, Isus postavili su iste norme za ljudski život, sa posve malim i beznačajnim raz¬ likama. Postoji posebna teškoća koju mnogi psihijatri i psiholozi mora¬ ju da savladaju da bi prihvatili ideje o humanističkoj psihoana¬ lizi. Oni još misle filozofskim predstavama materijalizma XIX veka koji pretpostavlja da sve važne psihičke pojave moraju pro¬ izlaziti iz odgovarajućih fizioloških, somatskih procesa. Tako je Frojd, čija je osnovna filozofska orijentacija bila oblikovana ovim tipom materijalizma, verovao da je pronašao ovu podlogu za ljud¬ ske strasti u »libidu«. U teoriji koja je ovde izložena nema od¬ govarajuće fiziološke podloge za potrebe udruživanja, prevazilaže¬ nja itd. Podloga ovde nije fizičke prirode, već je to totalna ljud¬ ska ličnost u svojim međusobnim odnosima sa svetom, prirodom i čovekom; to je ljudsko življenje koje proizlazi iz uslova ljudske egzistencije. Naša filozofska pretpostavka nije pretpostavka ma¬ terijalizma XIX veka, već pretpostavka koja čovekovu akciju i njegove međusobne odnose sa ljudima i prirodom uzima kao os¬ novni empirijski podatak za proučavanje čoveka. Naš pojam mentalnog zdravlja vodi teorijskim teškoćama ako razmatramo pojam ljudske evolucije. Postoji razlog da se pret¬ postavi da čovekova istorija, pre više stotina hiljada godina, po¬ činje potpuno »primitivnom« kulturom, u kojoj se čovječji razum nije razvio iznad najrudimentarnijih početaka, u kojoj njegov ok¬ vir orijentacije ima malo veze sa stvarnošću i istinom. Da li će¬ mo reći da ovom primitivnom čoveku nedostaje mentalno zdrav¬ lje kada njemu, naprosto, nedostaju kvaliteti koje je tek dalja evolucija mogla da razvije? Zaista, na ovo pitanje se može dati odgovor koji bi ukazao na lako rešenje; ovaj odgovor leži u oči¬ glednoj analogiji između evolucije ljudske rase i evolucije indivi¬ due. Kada bi odrastao čovek imao stav i orijentaciju jednomesečnog deteta, mi bismo ga svakako klasifikovali kao ozbiljno boles¬ nog, možda kao šizofreničara. Za jednomesečnu bebu, međutim, ovakav stav je normalan i zdrav, jer odgovara stupnju njenog psi¬ hičkog razvitka. Mentalna bolest odraslih može se okarakterisati, kao što je Frojd pokazao, kao prinudna vezanost ili kao vra¬ ćanje na orijentaciju koja pripada ranijim evolucionim stupnje¬ vima i koja nije više adekvatna, uzimajući u obzir stupanj raz¬ vitka koji je trebalo da osoba dostigne. Na isti način, može se 61

reći da ljudski rod, kao i dete, počinje sa primitivnom orijenta¬ cijom, i svi oni oblici ljudske orijentacije koji odgovaraju odre¬ đenim stupnjevima ljudske evolucije mogu se nazvati zdravim; dok se »bolesnim« mogu nazvati one »vrednosti« ili »vraćanja« koja predstavljaju ranije stupnjeve razvitka pošto je ljudski rod već prošao kroz njih. Ma kako da je privlačno ovo rešenje, ono ne uzima u obzir jednu činjenicu. Jednomesečno dete nema još or¬ gansku osnovu za zreo stav. Ono ne može ni pod kakvim okolnosti¬ ma da misli, oseća i postupa kao odrasla osoba. Čovek je imao, naprotiv, stotinama hiljada godina sve organske uslove za zre¬ lost; njegov mozak, telesna koordinacija, fizička snaga, nisu se promenili za sve ovo vreme. Njegova evolucija je potpuno zavisi¬ la od sposobnosti da prenosi znanje na buduće generacije i da ga na taj način gomila. Ljudska evolucija je rezultat kulturnog razvitka, a ne organske promene. Ako dete najprimitivnije kul¬ ture stavimo u najrazvijeniju kulturu, ono bi se razvijalo kao sva deca u toj kulturi, jer jedini faktor koji određuje njegov razvi¬ tak je kulturni faktor. Drugim rečima, dok jednomesečno dete nikad ne bi moglo da ima duhovnu zrelost odrasle osobe, bez ob¬ zira na to kakvi su kulturni uslovi, čovek iz primitivne kulture mogao bi da dostigne savršenstvo čoveka sa vrha ove evolucije, pod uslovom da su mu date kulturne mogućnosti za takvu zre¬ lost. Prema tome, ako kažemo da se primitivni, rodoskvrni, ne¬ razumni čovek nalazi u normalnoj fazi evolucije, nije isto kao kada bismo ovo tvrđenje primenili na dete. S druge strane, razvitak kulture je neophodni uslov za ljudski razvitak. Tako se čini da ne postoji potpuno zadovoljavajući odgovor na ovaj prob¬ lem; s jedne strane, možemo govoriti o nedostatku mentalnog zdravlja; s druge, možemo govoriti o jednoj ranoj fazi u razvitku. Ali teškoća je velika jedino ako raspravljamo o problemu u najopštijoj formi; čim dođemo do konkretnijih problema našeg doba, nalazimo da je problem manje komplikovan. Dostigli smo takav stupanj individualizacije u kome jedino potpuno razvijena zrela ličnost može uspešno da iskoristi slobodu; ako individua nije raz¬ vila svoj razum i sposobnost da voli, ona je nesposobna da nosi teret slobode i individualnosti, i pokušava da to izbegne pomoću veštačkih veza, koje joj daju osećanje pripadnosti i ukorenjenosti. Svako vraćanje danas iz slobode u veštačku ukorenjenost u državi i rasi znak je mentalne bolesti, pošto takvo vraćanje ne odgovara stupnju evolucije koji je već dostignut i rezultat je ne¬ sumnjivih patoloških pojava. 62

Bez obzira na to govorimo li o »mentalnom zdravlju« ili o »zre¬ lom razvitku« ljudskog roda, pojam mentalno zdravlje ili zrelost je objektivan, do njega dolazimo ispitivanjem »ljudske situacije« i ljudskih neophodnosti i potreba koje iz nje proizlaze. Prema to¬ me, kao što sam podvukao u II glavi, mentalno zdravlje se ne može definisati kao »prilagođavanje« individue društvu, već, na¬ protiv, ono se mora definisati kao prilagođavanje društva čovekovim potrebama, kao njegova uloga u daljem razvitku ili spre¬ čavanju razvitka mentalnog zdravlja. Da li je jedna individua zdrava ili nije, u osnovi nije stvar te individue, već zavisi od struk¬ ture društva. Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude, da razvija svoj razum i objektivnost, da stiče oseća¬ nje svoga »ja«, što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih pro¬ izvodnih moći. Nezdravo društvo je ono koje stvara obostrano neprijateljstvo, nepoverenje, koje pretvara čoveka u oruđe upo¬ trebe i eksploatacije za druge, koje ga lišava osećanja svoga »ja«, osim ako se ne potčini drugima ili ne postane automat. Društvo može da ima obe funkcije: ono može da potpomogne ili spreči čovekov zdrav razvitak; u stvari, većina društava čine i jedno i drugo, i pitanje je jedino u tome do kog stepena ili u kom prav¬ cu se ostvaruje njegov pozitivni i negativni uticaj. Ovo gledište da mentalno zdravlje treba da se odredi objektiv¬ no i da društvo utiče na čoveka dvostruko, i razvijajući ga i spre¬ čavajući njegov razvitak, protivreči ne samo relativističkom shvatanju, o kome je već bilo reči, već i shvatanjima o kojima ću sa¬ da raspravljati. Jedno, svakako najpopularnije danas, želi da nas uveri da savremeno zapadno društvo, naročito »američki način života«, odgovara najdubljim potrebama ljudske prirode i da pri¬ lagođavanje ovom načinu života znači mentalno zdravlje i zrelost. Socijalna psihologija, umesto da bude oruđe društvene kritike, postaje na taj način apologeta za status quo. Pojam »zrelosti« i »mentalnog zdravlja«, po ovom shvatanju, odgovara željenom sta¬ vu radnika ili nameštenika u industriji ili trgovini. Da bih dao primer o ovom shvatanju prilagođavanja, navodim definiciju dra Štrekera o emocionalnoj zrelosti. »Ja definišem zrelost«, kaže on, »kao sposobnost da se čovek zadrži na poslu, kao sposobnost da čovek da na svakom poslu više nego što se to od njega traži, kao pouzdanost, kao izdržljivost da izvrši plan, bez obzira na teš¬ koće, kao sposobnost da radi sa drugim ljudima u okviru orga¬ nizacije i pokoravajući se autoritetu, sposobnost da donosi odlu¬ ke, kao želju za životom, kao elastičnost, nezavisnost i toleran¬ ciju.«1 63

Sasvim je jasno da ono što Štreker ovde opisuje kao zrelost predstavlja, u stvari, vrline dobrog radnika, nameštenika ili voj¬ nika u velikoj društvenoj organizaciji našeg vremena; to su kva¬ liteti koji se obično spominju u oglasima za nižeg službenika. Za njega, kao i za mnoge druge koji misle kao i on, zrelost je isto što i prilagođavanje našem društvu, i on ne postavlja pitanje da li ovo prilagođavanje vodi zdravom ili patološkom načinu života. Suprotno ovom shvatanju je ono koje potiče od Hobsa i Frojda i koje zastupa mišljenje o osnovnoj i nepromenljivoj suprot¬ nosti između ljudske prirode i društva, suprotnosti koja sledi iz pretpostavljene nedruštvene prirode čoveka. Po Frojdu, čovekom upravljaju dva biološki ukorenjena impulsa: težnja za seksualnim zadovoljstvima i za destrukcijom. Cilj njegove seksualne želje je potpuna seksualna sloboda, tj. neograničen seksualni pristup svim ženama koje on želi. »Čovek je iskustveno otkrio da mu seksual¬ na (genitalna) ljubav pruža najveće zadovoljenje, tako da je to, u stvari, postalo prototip celokupne sreće.« Tako je on bio pri¬ siljen »da i dalje traži svoju sreću na stazi seksualnih odnosa, da od genitalnog erotizma načini središte svog života«.2 Drugi cilj prirodnih seksualnih želja je rodoskvrna želja prema majci koja, po samoj svojoj prirodi, stvara konflikt i neprijatelj¬ stvo prema ocu. Frojd je izrazio važnost ovog oblika seksualno¬ sti tvrdeći da je zabrana rodoskvrnjenja »možda najdublja rana koja je 3ikad zadata, čoveku u toku svih vekova njegovog erotskog života«. Sasvim u duhu Rusoovih ideja, Frojd smatra da primitivni čo¬ vek još ne mora da se bori, ili vrlo malo, sa ograničavanjima za¬ dovoljenja ovih osnovnih želja. On može da da oduške svojoj agresiji, jer je još vrlo malo prepreka zadovoljavanju njegovih seksualnih impulsa. »U stvari, primitivni čovek... nije pozna¬ vao nikakva ograničenja svojih instinkata... Civilizovani čovek je izvesne svoje mogućnosti da bude srećan razmenio za mere ,si¬ gurnosti'.«4 Dok se Frojd slagao sa Rusoom u ideji o »srećnom divljaku«, on se slaže sa Hobsom u shvatanju o osnovnom neprijateljstvu među ljudima. »Homo homini lupus; ko ima hrabrosti da ovo ospori pred dokazima iz njegovog sopstvenog života i istorije?«5 — pita Frojd. Frojd je smatrao da čovekova agresivnost ima dva izvora: jedan je urođena težnja za destruktivnošću (instinkt smr¬ ti), a drugi je osujećivanje njegovih instinktivnih želja, koje mu je nametnula njegova civilizacija. Mada čovek može da uputi deo svoje agresivnosti protiv sebe, kroz »super-ego«, i mada manjina 64

može da pretvori svoje seksualne želje u bratsku ljubav, agresiv¬ nost ostaje neiskorenjiva. Ljudi će se uvek takmičiti i napadati jedan na drugog, ako ne zbog materijalnih stvari, ono zbog »pri¬ vilegija u seksualnim odnosima, koje moraju da izazovu najjaču srdžbu i najoštrije neprijateljstvo između muškaraca i žena, koji su inače jednaki. Pretpostavimo da bi se ovo moglo otkloniti us¬ postavljanjem potpune slobode u seksualnom životu, tako da po¬ rodica, osnovna ćelija kulture, prestane da postoji; tačno je da čovek ne bi mogao da predvidi nove puteve kojima bi, možda, pošao kulturni razvitak, ali jedna stvar bi se morala očekivati, a to je da bi iz toga proizašle neuništive osobine ljudske prirode ma kuda ovaj put vodio.«6 Pošto je za Frojda ljubav u suštini seksualna želja, on je primoran da pretpostavi suprotnost izme¬ đu ljubavi i društvene kohezije. Prema njemu, ljubav je po samoj svojo] prirodi, egoistična i antidruštvena, a osećanje solidarno¬ sti i bratske ljubavi nije osnovno osećanje, ukorenjeno u čovekovoj prirodi, već celishodno inhibirana seksualna želja. Frojd je morao da izgradi sliku o neophodnom konfliktu izme¬ đu civilizacije i mentalnog zdravlja i sreće, na osnovu svog poj¬ ma čoveka, tj. pojma urođene želje za neograničenim seksualnim zadovoljenjem i pojma destruktivnosti. Primitivni čovek je zdrav i srećan jer njegovi osnovni instinkti nisu osujećeni, ali njemu nedostaju blagodeti kulture. Civilizovaniji čovek je sigurniji, uži¬ va dostignuća umetnosti i nauke, ali on je predodređen da bude neurotičar zbog stalnog osujećenja njegovih instinkata, što civi¬ lizacija uvećava. Za Frojda su društveni život i civilizacija u osnovi u suprotno¬ sti sa potrebama ljudske prirode, kako je on vidi, i čovek je su¬ očen sa tragičnom alternativom između sreće, zasnovane na ne¬ ograničenom zadovoljenju njegovih instinkata, i sigurnosti, i kul¬ turnih dostignuća što se zasnivaju na osujećenju instinkata i zbog toga vode neurozi i svim drugim oblicima mentalnih oboljenja. Civilizacija je, za Frojda, proizvod osujećenja instinkata i zato uzrok mentalnih bolesti. Frojdovo shvatanje da je osnovna karakteristika ljudske priro¬ de konkurencija i nedruštvenost nalazimo kod većine pisaca koji veruju da su karakteristike čoveka modernog kapitalizma njego¬ ve prirodne karakteristike. Frojdova teorija o Edipovom komplek¬ su zasniva se na pretpostavci o »prirodnom« antagonizmu i kon¬ kurenciji između oca i sina u borbi za majčinu ljubav. Za ovu konkurenciju se kaže da je neizbežna zbog prirodnih rodoskvrnih 65

želja sinova. Frojd samo sledi isti pravac misli kada pretpostav¬ lja da instinkti teraju svakog čoveka da želi da ima prednost u seksualnim odnosima, te se, na taj način, stvara žestoko neprija¬ teljstvo među njima. Treba ustanoviti da se celokupna Frojdova teorija o seksualnom nagonu zasniva na antropološkoj pretpos¬ tavci da su konkurencija i uzajamno neprijateljstvo svojstveni ljudskoj prirodi. Darvin je ovaj princip izrazio u oblasti biologije svojom teori¬ jom o konkurentskoj »borbi za opstanak«. Ekonomisti, kao što su Rikardo i mančesterska škola, preneli su to u oblast ekono¬ mije. Kasnije je Frojd, pod uticajem istih antropoloških pretpo¬ stavki, tvrdio isto i u oblasti seksualnih želja. Njegov osnovni po¬ jam je bio pojam »homo sexualis«, kao što je kod ekonomista bio pojam »homo oeconomicus«. I »ekonomski« i »seksualni« čovek su pogodne fabrikacije čija pretpostavljena priroda — izolovanost, nedruštvenost, gramzivost i konkurentska borba — čini da se ka¬ pitalizam javlja kao sistem koji potpuno odgovara ljudskoj pr.rodi i, na taj način, stoji izvan dometa kritike. Oba shvatanja, kako »pojam prilagođavanja«, tako i Hobs-Frojdovo shvatanje o neophodnosti konflikta između ljudske prirode i društva, u suštini su odbrana savremenog društva, i oba su je¬ dnostrana iskrivljavanja. Štaviše, oba zanemaruju činjenicu da društvo nije samo u konfliktu sa nedruštvenim vidovima čoveka, koje delimično samo stvara, već često i sa njegovim najvrednijim ljudskim kvalitetima, koje ono više potiskuje nego što ih razvija. Objektivno proučavanje odnosa između društva i ljudske priro¬ de mora da razmotri i pozitivni i negativni uticaj društva na čo¬ veka, uzimajući u obzir čovekovu prirodu i potrebe koje iz nje proizlaze. Pošto je većina pisaca isticala pozitivni uticaj moder¬ nog društva na čoveka, ja ću u ovoj knjizi, obratiti manje pažnje na taj aspekt, a više na donekle zanemarenu patogenu funkciju modernog društva. BELESKE UZ ČETVRTO POGLAVLJE

1. Štreker, Sinovi svojih majki (E. A. Strecker, Their Mothers' Som, J. B. Lippincott Co., Philadelphia and New York, 1951, p. 211). 2. S. Freud, Civilization and Its Discontents (Civilizacija i njena ne¬ zadovoljstva), p. 69. 3. Ibid., p. 74. 4. Ibid., pp. 91, 92. 5. Ibid., p. 85. 6. Civilization and Jts Discontents, p. 89. 66

V

Čovek u kapitalističkom društvu

Društveni karakter

O mentalnom zdravlju se ne može raspravljati smisaono kao o apstraktnom kvalitetu apstraktnih ljudi. Ako treba da raspravlja¬ mo o stanju mentalnog zdravlja savremenog zapadnog čoveka, i ako treba da razmotrimo koji faktori u njegovom načinu života vode nenormalnosti, a koji normalnosti, treba da proučimo uticaj specifičnih uslova našeg načina proizvodnje i naše društvene i po¬ litičke organizacije na čovekovu prirodu; moramo da stvorimo sliku o ličnosti prosečnog čoveka koji živi i radi u ovim uslovima. Jedino ako možemo da stvorimo takvu sliku o »društvenom karakteru«, ma kako da je ona nepotpuna i predstavlja samo po¬ kušaj, imaćemo osnovu prema kojoj možemo da ocenjujemo men¬ talno zdravlje i normalnost modernog čoveka. Šta se razume pod društvenim karakterom? Pod ovim pojmom je razumem suštinu karakterne strukture koja je zajednička ve¬ ćini članova iste kulture, suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugog iako pripadaju istoj kul¬ turi. Pojam društvenog karaktera nije statistički pojam u smislu da je on samo zbir svih karakternih osobina koje se mogu naći kod većine ljudi u datoj kulturi. On se može razumeti jedino u odnosu na funkciju društvenog karaktera, o čemu ćemo sada ra¬ spravljati.1 Svako društvo je strukturirano i funkcioniše na izvestan način koji je uslovljen nizom objektivnih uslova. Ovi uslovi obuhvataju način proizvodnje i raspodele, koji, sa svoje strane, zavise od sirovina, industrijske tehnike, klime, broja stanovnika, kao i po¬ litičke i geografske faktore, kulturne tradicije i uticaje kojima je društvo izloženo. Ne postoji »društvo« uopšte, već samo speci¬ fične društvene strukture koje funkcionišu na različite i utvrđe¬ ne načine. Mada se ove društvene strukture menjaju u toku istorijskog razvitka, one su relativno određene u svakom datom istorijskom periodu, i društvo može da postoji jedino ako funkcio67

niše u okviru svoje određene strukture. Članovi društva, ili razne klase ili staleži u njemu, moraju da se ponašaju na takav način koji bi im omogućio da funkcionišu onako kako to od njih zahteva društveni sistem. Funkcija društvenog karaktera je da reguliše energiju članova društva tako da njihovo ponašanje ne bude stvar svesne odluke o tome da li da slede ili da ne slede društve¬ ni uzor, već stvar želje da delaju onako kako treba da delaju, a u isto vreme da nalaze zadovoljenje delajući prema zahtevima kulture. Drugim rečima, funkcija društvenog karaktera jeste da uobliči kanališe ljudsku energiju u okviru datog društva radi ne¬ prekidnog funkcionisanja samog društva. Moderno industrijsko društvo, na primer, ne bi moglo da po¬ stigne svoje ciljeve da nije upreglo energiju slobodnih ljudi u rad do besprimernog stepena. Covek je morao da bude formiran kao osoba koja je želela da utroši svoju energiju u radu, koja je stekla disciplinu, a naročito urednost i tačnost, do stepena ne¬ poznatog u većini ranijih kultura. Ne bi bilo dovoljno kada bi svaka individua morala svesno, svakodnevno, da se odlučuje da želi da radi, da bude tačna itd. pošto bi svako takvo svesno pre¬ mišljanje stvorilo mnogo više izuzetaka nego što može da podne¬ se neometano funkcionisanje društva. Niti bi pretnje i sila bile dovoljna motivacija, pošto visoko izdiferencirani zadaci u moder¬ nom industrijskom društvu mogu da se obavljaju jedino radom slobodnih ljudi, a ne radom prinudne radne snage. Neophodnost rada, tačnosti i urednosti mora da se pretvori u unutrašnji nagon prema novim ciljevima. To znači da društvo mora da proizvede takav društveni karakter u kome bi ovi nagoni bili urođeni. Geneza društvenog karaktera se ne može razumeti ako se uzme u obzir samo jedan jedini uzrok, već ako se shvati uzajamno dejstvo socioloških i ideoloških faktora. Ukoliko su ekonomski fak¬ tori manje promenljivi, oni imaju izvesnu prednost u ovom me¬ đusobnom delovanju. To ne znači da je nagon za sticanjem mate¬ rijalnih dobara jedina ili čak najmoćnija motivaciona snaga u čoveku. To ne znači da su individua i društvo prvenstveno zainteresovani za opstanak i, jedino kada obezbede opstanak, mogu da nastave sa zadovoljavanjem drugih imperativnih ljudskih potre¬ ba. Borba za opstanak podrazumeva da čovek mora da proizvodi, tj. da mora da obezbedi minimum hrane i sklonište neophodno za opstanak, kao i oruđa koja su potrebna čak i za najosnovniji proces proizvodnje. Način proizvodnje, sa svoje strane, određuje društvene odnose koji postoje u datom društvu. On određuje i način života. Međutim, religiozne, političke i filozofske ideje nisu 68

čisto sekundarni projektivni sistemi. Dok se njihov koren nalazi u društvenom karakteru, oni, međutim, takođe određuju, sistematišu i stabilizuju društveni karakter. Želim još jednom da podvučem da, kad kažemo da društveno-ekonomska struktura društva uobličava ljudski karakter, govori¬ mo samo o jednom polu u međusobnom odnosu između društvene organizacije i čoveka. Drugi pol koji treba razmotriti je čovekova priroda, koja, sa svoje strane, uobličava društvene uslove u kojima čovek živi. Društveni proces se može razumeti jedino ako pođemo od saznanja o čovekovoj stvarnosti, o njegovim psihič¬ kim i o fiziološkim osobinama, i ako ispitamo interakciju izme¬ đu prirode čoveka i prirode spoljnih uslova u kojima živi i kojima mora da upravlja, da bi opstao. Mada je tačno da čovek može da se prilagodi gotovo svim uslovima, on nije prazan list papira na koji kultura upisuje svoj tekst. Njegovoj prirodi su svojstvene potrebe, kao što su: težnja za sre¬ ćom, harmonijom, ljubavlju i slobodom. One su, takođe, dina¬ mički faktori u istorijskom procesu, i ako se osujete, mogu da izazovu psihičke reakcije, stvarajući na kraju uslove koji su po¬ godni za prvobitne težnje. Sve dok objektivni uslovi društva i kul¬ ture ostaju stabilni, društveni karakter ima prvenstveno funkciju stabilizacije. Ako se spoljni uslovi promene tako da više ne od¬ govaraju tradicionalnom društvenom karakteru, stvara se jaz, koji često pretvara funkciju karaktera u elemenat dezintegracije umesto stabilizacije, u dinamit umesto u društveni malter. Pod uslovom da je ovaj pojam geneze i funkcije društvenog ka¬ raktera tačan, mi se suočavamo sa jednim zagonetnim proble¬ mom. Zar nije pretpostavka da je karakterna struktura, određe¬ na ulogom koju pojedinac treba da ima u svojoj kulturi, u sup¬ rotnosti sa pretpostavkom da se čovekov karakter određuje u nje¬ govom detinjstvu. Mogu li oba shvatanja da budu tačna, s obzi¬ rom na činjenicu da dete u ranim godinama života ima srazmerno malo dodira sa društvom kao takvim? Na ovo pitanje nije ta¬ ko teško odgovoriti, kao što to na prvi pogled izgleda. Moramo napraviti razliku između faktora koji su odgovorni za određeni sadržaj društvenog karaktera i metoda pomoću kojih se stvara društveni karakter. Može se smatrati da struktura društva i fun¬ kcija pojedinca u društvenoj strukturi određuju sadržaj društve¬ nog karaktera. S druge strane, može se smatrati da je porodica psihička agencija društva, institucija čija je funkcija da prenosi zahteve društva na dete. Porodica ispunjava ovu funkciju na dva načina. Prvo, a ovo je i najvažniji činilac, jeste uticaj koji karak69

ter roditelja vrši na formiranje karaktera deteta. Pošto je karak¬ ter većine roditelja izraz društvenog karaktera, oni, na ovaj na¬ čin, prenose na dete osnovne osobine društveno poželjne karak¬ terne strukture. Na dete se prenosi roditeljska ljubav i sreća, kao i njihove brige ili neprijateljstvo. Na uobličavanje karaktera deteta u društveno poželjnom pravcu, pored uticaja karaktera roditelja utiče i metod vaspitanja, koji je uobičajen u datoj kul¬ turi. Postoje različiti metodi i tehnike vaspitanja deteta koji vode istom cilju, kao što postoje i metodi koji izgledaju identični, ali se ipak razlikuju s obzirom na karakternu strukturu onih koji primenjuju te metode. Ali, usmeravajući se samo na metode vas¬ pitanja deteta, ne možemo nikad objasniti društveni karakter. Metode vaspitanja deteta su značajne jedino kao mehanizmi pre¬ nošenja i mogu se pravilno razumeti samo ako najpre shvatimo koji tipovi ličnosti su potrebni i neophodni u datoj kulturi.2 Dakle, problem društveno-ekonomskih uslova u modernom in¬ dustrijskom društvu, koji stvaraju ličnost modernog zapadnog čoveka i koji su odgovorni za poremećaje njegovog mentalnog zdravlja, zahteva razumevanje ovih elemenata koji su specifični za kapitalistički način proizvodnje i poznavanje »gramzivog dru¬ štva« u ovo industrijsko doba. Ma kako da je ovaj opis elemen¬ taran i letimičan, pošto ga daje neekonomista, nadam se da je dovoljan da stvori osnovu za sledeću analizu društvenog karakte¬ ra čoveka u sadašnjem zapadnom društvu. Struktura kapitalizma i karakter čoveka A. KAPITALIZAM XVII I XVIII VEKA

Kapitalizam je postao dominantni sistem na Zapadu u XVII i XVIII veku. Uprkos velikim promenama koje su se desile u ovom sistemu, postoje izvesne karakteristike koje su se održale to¬ kom njegove istorije i, s obzirom na ove zajedničke osobine, s pravom se može upotrebiti pojam kapitalizma za ekonomski si¬ stem koji postoji u toku celog ovog perioda. Ukratko, ove zajedničke osobine su: 1) postojanje politički i pravno slobodnih ljudi, 2) činjenica da slobodni ljudi (radnici i nameštenici) prodaju svoju radnu snagu vlasniku kapitala na tržiš¬ tu radne snage na osnovu ugovora, 3) postojanje tržišta kao me¬ hanizma pomoću koga se određuju cene i reguliše razmena druš70

tvenih proizvoda, 4) činjenica da svaka individua radi s ciljem da ostvari profit ali se pretpostavlja da će pomoću opšte konku¬ rentske borbe svi izvući korist od toga. Mada su ove karakteristike zajedničke za kapitalizam u toku poslednjih nekoliko stoleća, za ovaj period su isto toliko važne promene kao i sličnosti. Dok smo u našim analizama najviše orijentisani na uticaj savremene društveno-ekonomske strukture na čo¬ veka, ovde ćemo se ukratko osvrnuti na osobine kapitalizma XVII i XVIII veka, kao i na osobine kapitalizma XIX veka, koje se ra¬ zlikuju od razvitka društva i čoveka u XX veku. Kada govorimo o XVII i XVIII veku, moramo spomenuti dva aspekta koja su karakteristična za ovaj rani period kapitalizma. Prvo, da su tehnika i industrija, u poređenju sa razvitkom u XIX i XX veku, bile u svom početnom stadijumu i, drugo, da su u isto vreme praksa i ideje srednjovekovne kulture još imale znatan uticaj na ekonomsku praksu u ovom periodu. Tako se smatralo da je nehrišćanski i nemoralno da jedan trgovac pokuša da preotme mušterije od drugih pomoću nižih cena ili ma kojim drugim sred¬ stvima. U petom izdanju Savršeni engleski trgovac (1745) kaže se, da je od smrti autora Defoa 1731, »ova praksa trgovanja po ni¬ žim cenama narasla do tako sramne mere da izvesne osobe javno reklamiraju da prodaju po nižoj ceni nego ostali trgovci«. U Sa¬ vršenom engleskom trgovcu navodi se konkretan slučaj »moćnog trgovca« koji je imao više novaca nego njegovi konkurenti i nije morao da uzima kredit, te je kupovao robu direktno od proizvo¬ đača, prevozio je sam, umesto preko posrednika i prodavao di¬ rektno maloprodavcu, omogućujući mu, na taj način, da prodaje materijal za peni jeftinije po jardi. Iz ovoga proizlazi da je rezul¬ tat celog ovog metoda da obogati ovog »gramzivog čoveka« i da omogući drugom da kupi odeću nešto jeftinije — što je »vrlo mala prednost« u poređenju sa štetom koja je učinjena ostalim trgovcima.4 Slične zabrane prodavanja po nižim cenama nalazimo i u propisima u Nemačkoj i Francuskoj u toku XVIII veka. Dobro je poznato kako su se ljudi skeptički odnosili prema novim mašinama u ovom periodu, ukoliko su one pretile da liše čoveka rada. Kolber ih je nazivao »neprijateljima rada«, a Monteskije kaže u delu Duh zakona (XXIII, 15) da su mašine koje smanjuju broj radnika »ubitačne«. Razni stavovi koje smo spo¬ menuli zasnivali su se na principima koji su određivali život čo¬ veka u toku mnogih vekova. Najvažniji princip je bio da društvo i ekonomija postoje zbog čoveka, a ne čovek zbog njih. Nije se 71

pretpostavljalo da je i jedan ekonomski progres bio ispravan ako je štetio ijednoj grupi unutar društva; nije potrebno naglasiti da je ovo shvatanje bilo tesno povezano sa tradicionalnim mišljenjem utoliko što je trebalo da se sačuva tradicionalna društvena ravno¬ teža jer se verovalo da je svaki poremećaj štetan. B. KAPITALIZAM XIX VEKA U XIX veku se tradicionalni stav XVIII veka menja najpre po¬ lako, a zatim ubrzano. Ljudsko biće, sa svim svojim željama i brigama, sve više gubi svoje centralno mesto u ovom sistemu, a to mesto zauzimaju posao (business) i proizvodnja. U ekonom¬ skoj sferi čovek prestaje da bude »merilo svih stvari«. Najkarakterističniji element kapitalizma XIX veka je, pre svega, bezdušna eksploatacija radnika; verovalo se da je prirodni ili društveni za¬ kon da stotine hiljada radnika žive u stanju skapavanja. Smatra¬ lo se da je vlasnik kapitala moralno ispravan ako je u potrazi za profitom do maksimuma eksploatisao radnu snagu koju je najmio. Nije gotovo uopšte postojalo osećanje solidarnosti između vlasnika kapitala i njegovih radnika. Najviši zakon bio je zakon ekonomske džungle. Sva ograničenja ranijih vekova su napuštena. Čovek traži kupca, pokušava da prodaje jeftinije od svoga konku¬ renta, a konkurentska borba protiv drugih je isto toliko nemilo¬ srdna i neograničena kao i eksploatacija radnika. Sa upotrebom parnih mašina raste podela rada, a isto tako i veličina preduzeća. Kapitalistički princip da svako, težeći sopstvenom profitu, dopri¬ nosi sreći svih, postaje vodeći princip ljudskog ponašanja. Kao prvi regulator, tržište se oslobađa svih tradicionalnih ele¬ menata koji ga ograničavaju i u potpunosti se razvija u XIX ve¬ ku. Mada svi veruju da delaju prema sopstvenim interesima, lju¬ di su, u stvari, determinisani anonimnim zakonima tržišta i eko¬ nomskim mehanizmom. Individualni kapitalista proširuje svoje preduzeće ne prvenstveno zato što on to želi, već zato što mora, jer, kao što je Karnegi rekao u svojoj autobiografiji, odlaganje daljeg proširenja značilo bi vraćanje unazad. U stvari, kako pre¬ duzeće raste, ono se mora neprestano proširivati, bilo da se to želi ili ne. U ovoj funkciji ekonomskog zakona, koji deluje iza leđa čoveka i goni ga da radi, ne ostavljajući mu slobodu da od¬ lučuje, vidimo početak konstelacije koja sazreva tek u XX veku. U naše vreme ne samo da zakoni tržišta imaju svoj život i da upravljaju čovekom već je to slučaj i sa razvitkom nauke i teh72

nike. Problemi i organizacija nauke su iz mnogih razloga takvi da naučnik ne bira svoje probleme, već se oni sami nameću nauč¬ niku. Naučnik rešava jedan problem ali kao rezultat toga on ne postaje sigurniji i izvesniji, već se namesto rešenog problema javlja deset novih. Oni ga nagone da ih rešava; on mora da ide napred, stalno povećavajući brzinu. Isto važi i za industrijsku tehniku. Brzina razvitka nauke utiče na brzinu razvijanja tehni¬ ke. Teorijska fizika nam nameće atomsku energiju; uspešna pro¬ izvodnja razorne bombe nameće nam proizvodnju hidrogenske bombe. Mi ne biramo naše probleme, mi ne biramo naše proizvo¬ de; nas nagone, nas primoravaju — ko ili šta? Sistem koji nema svrhe i cilja koji ga prevazilazi, i koji pretvara čoveka u doda¬ tak. O ovom aspektu čovekove nemoći reći ćemo nešto više u ana¬ lizi savremenog kapitalizma. Sada, međutim, treba da se zadrži¬ mo nešto duže na važnosti savremenog tržišta, kao centralnog me¬ hanizma raspodele društvenih proizvoda, pošto je tržište osnova za formiranje ljudskih odnosa u kapitalističkom društvu. Kada bi bogatstvo društva odgovaralo stvarnim potrebama svih njegovih članova, ne bi bilo problema oko njegove raspodele; sva¬ ki član bi mogao da uzme iz društvenog proizvoda onoliko koliko hoće ili koliko mu je potrebno, i ne bi bilo nužno regulisati raspodelu, izuzev čisto u tehničkom smislu. Ovaj uslov nikada do¬ sad nije postojao u ljudskoj istoriji, izuzev u primitivnim druš¬ tvima. Potrebe su uvek bile veće od ukupnog društvenog proiz¬ voda i zato je bilo neophodno regulisati njegovu raspodelu, u tom smislu koliko će i ko moći najviše da zadovolji svoje potrebe i koje će klase morati da se zadovolje sa manje nego što žele. U najrazvijenijim društvima prošlosti ova odluka je uvek donošena prinudno. Izvesne klase imale su moć da za sebe prisvajaju naj¬ bolji društveni proizvod i da drugim klasama propišu teže i pr¬ ljave poslove i manji udeo u proizvodu. Sila je često bila dopu¬ njena društvenom i religioznom tradicijom, koja je tako jasno psi¬ hički uticala na ljude da je često pretnja fizičkom silom bila ne¬ potrebna. Moderno tržište je samoregulativni mehanizam raspodele, koji čini nepotrebnim podelu društvenog proizvoda prema određenom ili tradicionalnom planu, i na taj način uklanja potrebu upotre¬ be sile u društvu. Naravno, nedostatak sile je više prividan nego stvaran. Radnik koji mora da prihvati nadnicu koja mu je ponu¬ đena na tržištu radne snage primoran je da prihvati uslove tržiš¬ ta, jer drukčije ne bi mogao da opstane. Tako je »sloboda« po73

jedinca umnogome iluzorna. On je svestan činjenice da ne po¬ stoji spoljna sila koja ga nagoni da stupi u izvesne ugovore, ali je manje svestan zakona tržišta koji deluje iza njegovih leđa, sto¬ ga on veruje da je slobodan, a, u stvari, nije. Ali dok je to tako, kapitalistički način raspodele pomoću mehanizma tržišta je bolji od ma kog načina pronađenog u klasnom društvu do sada, jer je on osnova za relativnu političku slobodu pojedinca, što je ka¬ rakteristično za kapitalističku demokratiju. Ekonomsko funkcionisanje tržišta zasniva se na konkurenciji mnogih pojedinaca koje žele da prodaju svoju radnu snagu ili usluge na tržištu radne snage i ličnosti. Ova ekonomska nužnost konkurencije dovela je, naročito u drugoj polovini XIX veka, do povećanja konkurentskog držanja, ako govorimo jezikom ka¬ rakterologije. Čovek je gonjen željom da prevaziđe svog konku¬ renta, menjajući tako potpuno stav koji je karakterističan za feudalno doba — da svako ima svoje tradicionalno mesto u dru¬ štvenom poretku s kojim treba da bude zadovoljan. Suprotno društvenoj stabilnosti srednjovekovnog sistema, razvila se neču¬ vena društvena pokretljivost, u kojoj se svako bori za najbolje mesto, iako je samo nekolicina izabrana da ih dostigne. U ovoj borbi za uspeh slomljena su društvena i moralna pravila o ljud¬ skoj solidarnosti; važnost života bila je u tome da se bude prvi u konkurentskoj trci. Drugi faktor koji sačinjava kapitalistički način proizvodnje je taj da je u ovom sistemu profit cilj celokupne ekonomske aktiv¬ nosti. Oko ovog »motiva profita« u kapitalizmu stvoreno je mno¬ go sračunate i nesračunate konfuzije. Kaže se, i to s pravom, da celokupna ekonomska aktivnosti ima smisla jedino ako dovodi do profita, tj. ako stičemo više nego što smo potrošili u proce¬ su proizvodnje. Da bi zaradio za život, čak i prekapitalistički za¬ natlija je morao da troši na sirovine i nadnice za svoje šegrte manje od cene koju je tražio za svoj proizvod. U svakom društvu koje potpomaže industriju, bilo da je prosto ili složeno, vrednost prodajnog proizvoda mora da prevaziđe troškove proizvodnje da bi se stvorio kapital potreban za obnavljanje mašina i drugih in¬ strumenata, da bi se razvijala i povećavala proizvodnja. Ali ovde nije reč o profitabilnosti proizvodnje. Naš problem je da naš mo¬ tiv za proizvodnju nije društvena korisnost, nije zadovoljenje u procesu rada, već profit koji je proizašao iz investicija. Korisnost njegovog proizvoda za kupca ne mora uopšte da interesuje indi¬ vidualnog kapitalistu. Ovo ne znači da je kapitalista, psihološki 74

govoreći, gonjen nezajažljivom pohlepom za novcem. Ovo može, ali ne mora da bude tako, jer to nije osnovno za kapitalistički na¬ čin proizvodnje. U stvari, pohlepa se češće javljala kao motiv kapitalista u ranijoj fazi nego sada kada su vlasništvo i uprav¬ ljanje uglavnom podeljeni, i kada je cilj za postizanjem većih profita potčinjen želji za rastućom ekspanzijom i lakšim uprav¬ ljanjem preduzećem. U sadašnjem sistemu prihod može biti potpuno odvojen od li¬ čnog napora ili službe. Vlasnik kapitala može da zaradi ne ra¬ deći. Suštinska ljudska funkcija razmene rada za prihod može da postane apsraktna manipulacija novcem radi sticanja više novaca. Ovo je očiglednije u slučaju odsutnog vlasnika jednog industrijskog preduzeća. Ne menja stvar da li on poseduje celo preduzeće ili samo jedan deo. U svakom slučaju, on stvara profit iz kapitala i rada drugih, a da sam ne ulaže nikakav napor. Nala¬ zila su se mnoga opravdanja za ovako stanje. Govorilo se da je profit naplata za rizik koji kapitalista preduzima investirajući svoj novac, ili naknada za njegov požrtvovani napor da uštedi, što mu je omogućilo da nagomila kapital koji može da investira. Ali ne treba dokazivati da ovi krajnji faktori ne menjaju osnovnu činje¬ nicu da kapitalizam dozvoljava stvaranje profita bez ličnog napora i proizvodne delatnosti. Ali čak i prihodi onih koji rade i obav¬ ljaju službe nisu u srazmeri sa naporima koje ulažu. Zarada uči¬ telja predstavlja samo jedan deo zarade lekara, uprkos činjenici da je njihova društvena funkcija jednake važnosti, a njihov lič¬ ni napor nije manji. Rudar zarađuje samo jedan deo prihoda up¬ ravnika rudnika, mada je njegov lični napor veći, ako uzmemo u obzir opasnosti i neudobnosti vezane za njegov rad. Ono što karakteriše raspodelu prihoda u kapitalizmu jeste ne¬ dostatak proporcije između individualnog zalaganja i rada i dru¬ štvenog priznanja — finansijske nadoknade. Ova disproporcija bi u siromašnijem društvu nego što je naše dovela do većih raz¬ lika između bogatstva i siromaštva nego što to naši moralni stan¬ dardi dozvoljavaju. Ja, međutim, ne ističem materijalne posledice ove disproporcije, već njene moralne i psihološke efekte. Jedan od njih leži u potcenjivanju rada, ljudskog zalaganja i kvalifikacije. Drugi leži u tome da je i moja želja ograničena sve dok je moj pri¬ hod ograničen mojim zalaganjem. Ako, s druge strane, moj pri¬ hod nije u proporciji sa mojim naporom, nema ograničenja mo¬ jim željama, pošto njihovo ispunjenje zavisi od prilika koje mi nudi tržište, a ne od mojih sposobnosti.5 75

Kapitalizam XIX veka je u pravom smislu privatni kapitalizam. Individue su shvatile i koristile se novim prilikama, delale eko¬ nomično, shvatale nove metode, sticale svojinu kako za proizvod¬ nju tako i za potrošnju i koristile je. Ovo uživanje u svojini, po¬ red konkurencije i težnje za profitom, je jedna od fundamental¬ nih osobina karaktera srednjih i viših klasa XIX veka. Utoliko je važnije da se primeti ova osobina, jer se današnji čovek znatno razlikuje od svojih predaka u pogledu uživanja u svojini i šted¬ nji. Manija za štednjom i posedovanjem postala je, u stvari, ka¬ rakteristična crta najzaostalije klase, niže srednje klase i više se nalazi u Evropi nego u Americi. Ovde vidimo jedan primer u kome je osobina društvenog karaktera, koja je nekad bila oso¬ bina najnaprednije klase, postala, tako reći, zastarela i zadržale su je baš one grupe koje su se najmanje razvile. Karakterološki gledano, ovo uživanje u sticanju i svojini opi¬ sao je Frojd kao značajan aspekt »analnog karaktera«. Ja sam opi¬ sao istu kliničku sliku, kao »orijentaciju ka zgrtanju«, samo na os¬ novu druge teorijske pretpostavke. Kao i sve druge karakterne orijentacije, i ova ima pozitivnih i negativnih vidova, a da li će dominirati pozitivni ili negativni, zavisi od relativne snage proiz¬ vodne orijentacije u individui ili društvenom karakteru. Pozitiv¬ ni aspekti ove orijentacije, kako sam ih opisao u knjizi Čovjek za sebe? su: biti praktičan, ekonomičan, pažljiv, uzdržan, oprezan, žilav, hladnokrvan, sređen, metodičan i odan. Odgovarajući ne¬ gativni vidovi su: biti bez imaginacije, škrt, sumnjičav, hladan, zabrinut, tvrdoglav, nehatan, cepidlaka, opsednut fiks-idejama i željom za posedovanjem. Nije teško videti da su u XVIII i XIX veku, kada je orijentacija ka zgrtanju bila u skladu sa potrebama ekonomskog napretka, preovlađivale pozitivne karakteristike, dok u XX veku, kada su ove osobine postale zastarele osobine jedne zastarele klase, negativni vidovi su gotovo jedini prisutni. Rušenje tradicionalnog principa ljudske solidarnosti dovelo je do novih oblika eksploatacije. Smatralo se da u feudalnom druš¬ tvu feudalni gospodar ima božansko pravo da traži usluge i stva¬ ri od onih koji su pod njegovom vlašću, ali u isto vreme on je bio ograničen običajima i morao je da odgovara za svoje poda¬ nike, da ih štiti, da im pruža bar minimum — tradicionalni stan¬ dard života. Feudalna eksploatacija se odvijala u sistemu uzajam¬ nih ljudskih obaveza i ona je na izvestan način bila ograničena. Eksploatacija koja se razvila u XIX veku razlikovala se u osnovi od ove. Radnik, ili pre njegov rad, bio je roba koju je kupovao vlasnik kapitala i u osnovi se nije razlikovao ma od koje druge 76

robe na tržištu, i kupac ju je iskorišćavao u punoj meri. Pošto je ona kupovana po odgovarajućoj ceni, na tržištu radne snage nije bilo osećanja reciprociteta ili bilo kakve obaveze vlasnika kapitala, osim da plaća nadnice. Ako su stotine hiljada radnika bile bez posla i u stanju skapavanja, to je bila njihova loša sreća, rezultat njihovih nižih sposobnosti, ili, jednostavno, društveni i prirodni zakon koji se nije mogao izmeniti. Eksploatacija više nije bila lična, već je postala, tako reći, anonimna. Zakon tržišta je bio pre prinuda da ljudi rade za bednu nadnicu nego namera ili gramzivost pojedinca. Niko nije bio odgovoran ili kriv, niko nije mogao ni da izmeni uslove. U pitanju su bili gvozdeni zakoni društva, bar je tako izgledalo. Takva kapitalistička eksploatacija, koja je bila uobičajena u XIX veku, umnogome je nestala u XX veku. Ovo, međutim, ne srne da potisne činjenicu da je kapitalizam XX, kao i XIX veka zasnovan na principu koji se nalazi u svim klasnim društvima: na iskorišćavanju čoveka od strane čoveka. Pošto moderni kapitalista »zapošljava« radnu snagu, izmenile su se društvene i političke forme ove eksploatacije; nije se izmenilo jedino to da vlasnik kapitala koristi druge ljude u svrhu sticanja profita. Osnovni pojam iskorišćavanja nema nikakve veze sa su¬ rovim ili nesurovim načinom postupanja prema ljudima, već sa fundamentalnom činjenicom da jedan čovek služi drugom, cilje¬ vima koji nisu njegovi, već su ciljevi njegovog poslodavca. Pojam iskorišćavanja čoveka od strane čoveka nema nikakve veze ni s tim da li jedan čovek koristi drugog ili koristi samog sebe. Či¬ njenica ostaje ista, da čovek, živo ljudsko biće, prestaje da bude cilj za sebe i postaje sredstvo ekonomskih interesa drugog čoveka ili samog sebe, ili bezličnog giganta, ekonomske mašine. Postoje dva očigledna prigovora na ranije izloženi stav. Prvo, da je savremeni čovek slobodan da prihvati ili odbaci ugovor, i pre¬ ma tome, on je dobrovoljni učesnik u svom društvenom odnosu prema poslodavcu, a ne »stvar«. Ali ovaj prigovor zanemaruje činjenicu da on nema drugog izbora nego da prihvati postojeće uslove, a zatim, čak i kad ne bi bio primoran da prihvati ove us¬ love, on bi još uvek bio »zaposlen«, tj. bio bi iskorišćavan ne za sopstvene ciljeve, već za ciljeve kapitalista čijem profitu on služi. Drugi prigovor je taj da celokupni društveni život, pa i u svom najprimitivnijem obliku, zahteva izvestan stepen društvene saradnje, i, čak, discipline, i da svakako u složenijoj formi indus¬ trijske proizvodnje čovek mora da ispunjava izvesne neophodne i 77

specijalizovane funkcije. Dok je ova tvrdnja potpuno tačna, ona zanemaruje osnovnu razliku: u društvu gde čovek nema vlast nad drugim, svako ispunjava svoje funkcije na osnovu uzajamne saradnje. Niko ne može da komanduje drugim ljudima, izuzev ako se odnos zasniva na uzajamnoj saradnji, ljubavi, prijatelj¬ stvu i prirodnim vezama. U stvari, sa ovim se srećemo u mnogim situacijama u našem današnjem društvu: normalna saradnja mu¬ ža i žene u porodičnom životu u velikoj meri nije više određena vlašću muža nad ženom, kao što je to bilo u starijim oblicima patrijarhalnog društva, već principom uzajamne saradnje. Isto je tačno i za odnose među prijateljima, ukoliko oni čine jedan drugom izvesne usluge i sarađuju međusobno. U ovim odnosima niko se ne bi usudio da pomisli da komanduje drugim; jedini ra¬ zlog očekivanja pomoći leži u uzajamnom osećanju ljubavi, pri¬ jateljstva ili, prosto, ljudske solidarnosti. Ja osiguravam pomoć druge osobe svojim aktivnim naporom, kao ljudsko biće, da iza¬ zovem njegovu ljubav, prijateljstvo i saosećanje. Ovo nije slučaj u odnosima između poslodavca i zaposlenog. Poslodavac je kupio njegov rad i, ma kako da on postupa humano, on još komanduje nad njim, ne na osnovu uzajamnosti, već na osnovu toga što je kupio njegov rad za određeni broj časova na dan. Iskorišćavanje čoveka od strane čoveka je karakteristično za sistem vrednosti koji se nalazi u osnovi kapitalističkog sistema. Kapital, mrtva prošlost, zapošljava radnu snagu — živu vitalnost i snagu sadašnjosti. U kapitalističkoj hijerarhiji vrednosti kapital stoji iznad rada, nagomilane stvari iznad manifestacija života. Kapital zapošljava rad, a ne rad kapital. Osoba koja poseduje ka¬ pital komanduje osobi koja poseduje »samo« sopstveni život, ljudsku veštinu, vitalnost i stvaralačku produktivnost. »Stvari« su iznad ljudi. Borba između kapitala i rada nije samo borba između dve klase, nije samo borba za većim udelom u društvenom proizvodu. To je borba između dva principa vrednosti: između sveta stvari i njihovog nagomilavanja i sveta života i njegove pro¬ duktivnosti.7 Usko povezan sa problemom eksploatacije i iskorišćavanja, ma¬ da nešto komplikovaniji, jeste problem autoriteta kod čoveka XIX veka. Ma koji društveni sistem u kome jedna grupa ljudi ko¬ manduje nad drugom, naročito ako je to manjina, mora da se za¬ sniva na jakom osećanju autoriteta, na osećanju koje se naročito razvilo u patrijarhalnom društvu, u kome se pretpostavljalo da je muškarac superiorniji od žene i da treba da je kontroliše. Po¬ što je problem autoriteta tako važan za shvatanje ljudskih odno78

sa bilo u kom društvu i pošto se stav prema autoritetu u osnovi izmenio u XX veku, želim da počnem svoje izlaganje o ovom problemu, pozivajući se na diferencijaciju autoriteta, koju sam sproveo u Bekstvu od slobode i koja mi se još čini da je važna da bih je citirao u ovom izlaganju: autoritet nije osobina koju jedna osoba »ima« u tom smislu da ona ima svojinu ili fizičke kva¬ litete. Autoritet se odnosi na međuljudske odnose u kojima jedna osoba gleda na drugu kao na nekoga ko je superiorniji od nje. Ali postoje osnovne razlike između vrste takvog odnosa superior¬ nost — inferiornost, koji se može nazvati racionalnim autorite¬ tom i onog koji možemo nazvati inhibirajućim ili iracionalnim autoritetom. Sledeći primer pokazaće na šta mislim. I odnosi između profe¬ sora i studenta i robovlasnika i roba zasnivaju se na superiorno¬ sti jednog nad drugim. Interesi profesora i učenika su isti. Pro¬ fesor je zadovoljan ako mu pođe za rukom da unapredi učenika; ako ne uspe u tome, neuspeh je i njegov i učenikov. Robovlasnik, s druge strane, želi da eksploatiše roba što može više; što više može da izvuče iz njega, on je zadovoljniji. U isto vreme rob teži da što bolje odbrani svoj zahtev za minimum sreće. Ovi interesi su antagonistički, i ono što koristi jednom, šteti drugo¬ me. U ova dva slučaja superiornost ima različite funkcije: u pr¬ vom, to je uslov da se pomogne osobi koja je potčinjena autori¬ tetu, u drugom, to je uslov za njezinu eksploataciju. Dinamika autoriteta takođe je različita u ova dva slučaja: što student više uči, to je manji jaz između njega i profesora. On po¬ staje sve sličniji profesoru. Drugim rečima, racionalni autoritativ¬ ni odnos teži da sam sebe razreši. Ali kada superiornost služi kao osnova eksploatacije, distanca postaje to veća što ovaj odnos duže traje. Psihološka situacija je različita u oba slučaja. U prvom preovlađuju elementi ljubavi, obožavanja i zahvalnosti. Autoritet je ujedno i primer s ikojim želimo da se delimično ili potpuno identifikujemo. U drugom slučaju javlja se mržnja ili neprijatelj¬ stvo prema eksploatatoru, kome je čovek potčinjen suprotno svo¬ jim interesima. Ali često, kao što je slučaj sa robom, njegova mržnja dovodi do sukoba koji ga izvrgava patnji, bez izgleda da pobedi. Zbog toga se obično javlja težnja da se obuzda osećanje mržnje, a ponekad i da se zameni osećanjem slepog obožavanja. Ovo ima dve funkcije: 1) da otkloni bolno i opasno osećanje mrž¬ nje i 2) da ublaži osećanje poniženja. Ako je osoba koja vlada nada mnom tako divna i savršena, onda se neću stideti da joj se 79

pokoravam. Ja ne mogu da budem jednak s njom jer je jača, mu¬ drija, bolja itd. od mene. U inhibirajućoj vrsti autoriteta dolazi do toga da elementi bilo mržnje ili iracionalnog precenjivanja i obožavanja teže da se povećaju. U racionalnoj vrsti autoriteta sna¬ ga emocionalnih veza teži da se smanji proporcionalno sa stepenom do koga osoba potčinjena autoritetu, postaje jača i time sli¬ čnija autoritetu. Razlika između racionalnog i inhibirajućeg autoriteta je samo relativna, čak i u odnosu između roba i gospodara postoje ele¬ menti prednosti za roba. On dobija minimum hrane i zaštite, što mu bar omogućava da radi za svoga gospodara. A, s druge stra¬ ne, jedino u idealnim odnosima između profesora i učenika ne postoji antagonizam interesa. Postoje mnogi stupnjevi između ova dva ekstremna slučaja, kao što je odnos između fabričkog ra¬ dnika i njegovog poslodavca, ili između farmerovog sina i njego¬ vog oca, ili između domaćice i njenog muža. Ipak, mada se u stvarnosti ova dva tipa autoriteta mešaju, oni su u osnovi različiti i analiza konkretne situacije mora uvek da odredi specifičnost svake vrste autoriteta. Društveni karakter XIX veka je dobar primer mešavine izme¬ đu racionalnog i iracionalnog autoriteta. Društveni karakter je u suštini bio hijerarhijski, mada ne onako kao u feudalnom društvu, koje se zasnivalo na božanskom pravu i tradiciji, već na posedovanju kapitala; oni ikoji su posedovali kapital mogli su da kupuju i na taj način da komanduju radom onih koji ga nisu posedovali, a ovi su morali da se potčine pod pretnjom skapavanja. Postojalo je izvesno mešanje između novog i starog tipa hi¬ jerarhije. Država, naročito monarhija, negovala je stare vrline pokoravanja i potčinjenosti i primenjivala ih na nove sadržaje i vrednosti. Kod srednje klase XIX veka pokoravanje je još uvek bilo osnovna vrlina, a nepokoravanje osnovni greh. U isto vreme, međutim, racionalni autoritet se razvijao uporedo sa iracionalnim. Posle reformacije i renesanse čovek je počeo da se oslanja na sopstveni razum u akcijama i procenjivanju vre¬ dnosti. On je bio ponosan na sopstvena ubeđenja i poštovao je autoritet naučnika, filozofa, istoričara, koji su mu pomagali da formira svoje sudove i da bude siguran u svoja ubeđenja. Odlu¬ čivanje šta je istinito a šta lažno, šta je dobro a šta nije, bilo je od najvećeg značaja, i zaista moralna i intelektualna savest zau¬ zela je najviše mesto u karakternoj strukturi čoveka XIX veka. On, možda, nije primenjivao pravila svoje savesti na ljude raznih boja ili čak raznih društvenih klasa, pa ipak je u izvesnoj meri 80

bio determinisan osećanjem onoga šta jeste, a šta nije pravo, ili bar suzbijanjem svesti da čini zlo, u slučaju da nije uspeo da izbegne da ga čini. Ovom osećanju intelektualne i moralne savesti je bliska druga osobina, karakteristična za XIX vek: osećanje ponosa i gospoda¬ renja. Ako pogledamo slike iz života XIX veka, čoveka sa bra¬ dom, visokim svilenim šeširom i štapom, pada nam odmah u oči smešan i negativni vid muškog ponosa XIX veka — čovekova ta¬ ština i naivno verovanje da je on najviše dostignuće prirode i istorije; ali možemo da zapazimo i pozitivne vidove ovog ponosa, naročito ako uzmemo u obzir odsustvo ove osobine u naše doba. Čovek je imao osećanje da se učvrstio u sedlu, tj. da se oslobo¬ dio dominacije prirodnih sila i da je prvi put u istoriji postao sopstveni gospodar. On se oslobodio okova srednjovekovnog praznoverja i čak je uspeo da stvori najmirniji period istorije u go¬ dinama između 1814. i 1914. Osećao se kao individualnost, koja je potčinjena samo zakonima razuma, koja sledi samo sopstvene odluke. Zaključujući, možemo reći da su osobine društvenog karaktera XIX veka bile konkurencija, orijentacija ka zgrtanju, eksploatacija, autoritarnost, agresivnost i individualizam. Anticipirajući našu ka¬ sniju raspravu, možemo već ovde da naglasimo veliku razliku iz¬ među kapitalizma XIX i XX veka. Umesto orijentacije ka eksplo¬ ataciji i zgrtanju nalazimo receptivnu orijentaciju i orijentaciju ka tržištu. Umesto konkurencije nalazimo povećanu tendenciju pre¬ ma »grupnom radu« (teamwork); umesto težnje za profitom koji se stalno uvećava — želju za postojanim i sigurnijim prihodom; umesto eksploatacije — težnju za udelom u bogatstvu i za nje¬ govim proširivanjem i tendenciju da se upravlja drugima i sa¬ mim sobom; umesto racionalnog ali otvorenog autoriteta, nalazi¬ mo anonimni autoritet — autoritet javnog mnenja i tržišta;8 ume¬ sto individualne savesti — potrebu za prilagođavanjem i prizna¬ njem; umesto osećanja ponosa i moći — osećanje nemoći koje stalno raste mada uglavnom nesvesno.9 Ako razmotrimo patološke probleme čoveka XIX veka, videćemo da su oni, naravno, tesno povezani sa osobenostima njego¬ vog društvenog karaktera. Orijentacija ka eksploataciji i zgrtanju prouzrokovala je ljudsku patnju i nedostatak poštovanja ljud¬ skog dostojanstva; to je prouzrokovalo da Evropa nemilosrdno eksploatiše Afriku i Aziju i sopstvenu radničku klasu ne vodeći računa o ljudskim vrednostima. Druga patogena pojava XIX veka — uloga iracionalnog autoriteta i potreba da mu se potčini — do81

vela je do suzbijanja misli i osećanja koje je društvo zabranilo. Najočigledniji simptom je bio suzbijanje seksualnog nagona i svega što je bilo prirodno u telu, pokretima, oblačenju, arhitek¬ tonskom stilu itd. Rezultat ovih suzbijanja, kao što je Frojd mi¬ slio, jesu razni oblici neurotičke patologije. Iz ovih glavnih simptoma izrastao je pokret za reformom u XIX i početkom XX veka, koji je pokušao da izleči društvenu patologiju. Svi oblici socijalizma, od anarhizma do marksizma, podvlačili su potrebu napuštanja eksploatacije i pretvaranja rad¬ nika u nezavisno, slobodno i poštovano ljudsko biće; oni su verovali da će sva pozitivna dostignuća XIX veka doći do punog ostva¬ renja, a da će poroci nestati ako se uklone ekonomske patnje i ako se radnik oslobodi dominacije kapitaliste. Na isti način Frojd je verovao da će kao rezultat umanjenog seksualnog potiskiva¬ nja doći do smanjenja neuroza i svih oblika mentalnih obolje¬ nja (čak iako se prvobitni optimizam sve više smanjivao u nje¬ govom kasnijem životu). Liberali su verovali da bi potpuno oslo¬ bođenje od iracionalnih autoriteta dovelo do novog zlatnog doba. Ma koliko da su recepti za lečenje ljudskih bolesti, koje su dali liberali, socijalisti i psihoanalitičari, bili različiti, oni su ipak od¬ govarali patologiji i simptomatologiji karakterističnoj za XIX vek. šta je bilo prirodnije nego očekivati da će ukidanjem eksplo¬ atacije i ekonomskih patnji, ili uklanjanjem seksualnog potiski¬ vanja i iracionalnog autoriteta, čovek ući u novu eru slobode, sre¬ će i napretka, kakvu nije imao u XIX veku? Pola veka je prošlo, i glavni zahtevi reformatora XIX veka su ispunjeni. Kada govorimo o ekonomski najnaprednijoj zemlji, Sje¬ dinjenim Državama, vidimo da je ekonomska eksploatacija masa iščezla u tolikoj meri da bi to zvučalo fantastično u Marksovo vreme. Radnička klasa, umesto da zaostaje u ekonomskom razvit¬ ku celog društva, ima povećani udeo u nacionalnom bogatstvu, i s pravom se može pretpostaviti, pod uslovom da se ne desi ni¬ kakva katastrofa, da neće biti više siromaštva u Sjedinjenim Dr¬ žavama za jednu ili dve generacije. Tesno povezana sa stalnim ukidanjem ekonomskih patnji je i činjenica da se ljudski i poli¬ tički položaj radnika drastično promenio. On je postao društve¬ ni »partner« u upravljanju, uglavnom preko svojih udruženja. Njemu se ne može komandovati, ne mogu ga otpustiti ili vređati kao što su mogli pre trideset godina. On, svakako, ne gleda više na svog »gazdu« kao da je on više i superiorno biće. On ga ne obožava niti ga mrzi, mada mu, možda, zavidi što je postigao ve82

ći uspeh u ostvarenju društveno poželjnih ciljeva. Što se tiče potčinjavanja iracionalnom autoritetu, drastično se izmenila slika posle XIX veka, s obzirom na odnose roditelji—deca. Deca se više ne plaše svojih roditelja. Oni su prijatelji, i ako se neko oseća ne¬ lagodno, onda to svakako nije dete, već roditelji, koji se plaše da nisu dovoljno savremeni. U industriji, kao i u armiji, postoji duh »grupnog rada« i jednakosti, što bi izgledalo neverovatno pre pe¬ deset godina. Uza sve to smanjeno je do znatnog stepena i seksual¬ no potiskivanje; posle prvog svetskog rata odigrala se seksualna revolucija, u kojoj su odbačena stara ograničavanja i principi. Pretpostavilo se da je nezadovoljavanje seksualne želje staro¬ modno i nezdravo. Mada je bilo izvesnih reakcija na ovakav stav, u celini uzev, gotovo je iščezao sistem tabua i potiskivanja XIX veka. Gledano sa stanovišta XIX veka, mi smo postigli gotovo sve što je izgledalo neophodno za jedno zdravije društvo, i zaista, mno¬ gi ljudi koji još misle pojmovima prošlog veka ubeđeni su da mi nastavljamo da napredujemo. Shodno tome, oni, takođe, veruju da jedino sprečavanje daljeg razvitka leži u autoritarnim društvi¬ ma, kao što je Sovjetski Savez, koji, sa svojom nemilosrdnom ekonomskom eksploatacijom radnika, radi bržeg nagomilavanja kapitala, i nemilosrdnim političkim autoritetom, neophodnim za produžavanje eksploatacije, podseća u mnogo čemu na ranije fa¬ ze kapitalizma. Za one, pak, koji ne gledaju na naše sadašnje dru¬ štvo očima XIX veka, očigledno je da ispunjavanje nada XIX veka nije dovelo do očekivanih rezultata. U stvari, uprkos mate¬ rijalnom napretku, političkoj i seksualnoj slobodi, izgleda da je svet sredinom XX veka mentalno bolesniji nego što je bio u XIX veku. Doista, »nama više ne preti opasnost da postanemo robo¬ vi, već roboti«, kao što je sažeto rekao Adlaj Stivenson.10 Ne postoji otvoreni autoritet koji nas zastrašuje, ali nama upravlja strah od anonimnog autoriteta konformizma. Mi se nikome ne potčinjavamo lično; mi ne dolazimo u konflikt sa autoritetom, ali mi, takođe, nemamo sopstvenih ubeđenja, gotovo da nemamo svoju individualnost i osećanje svoga »ja«. Sasvim je očigledno da dijagnoza naše patologije ne može da se nastavi na onu iz XIX veka. Mi moramo da shvatimo specifične patološke proble¬ me našeg vremena da bismo došli do predstave o tome šta je neophodno da bi se spasao zapadni svet od ludila koje stalno ra¬ ste. U sledećem poglavlju pokušaću da dam ovu dijagnozu, rasprav¬ ljajući o društvenom karakteru zapadnog čoveka XX veka. 83

C. DRUŠTVO XX VEKA

1. Društvene i ekonomske promene Između XIX i sredine XX veka kapitalizam je doživeo drastične promene u industriji, ekonomiji i društvenoj strukturi. Prome¬ ne koje su nastale u karakteru čoveka nisu manje važne i dras¬ tične. U ranijim poglavljima već smo spomenuli izvesne prome¬ ne u kapitalizmu između XIX i XX veka — promene u formama eksploatacije i oblicima vlasti, u ulozi svojine — sledeća izlaga¬ nja odnosiće se na one ekonomske i karakterološke osobenosti savremenog kapitalizma koje su najosnovnije za naše vreme, mada, možda, potiču iz XIX veka, a moguće i ranije. Da počnemo sa negativnom tvrdnjom — u savremenom zapad¬ nom društvu sve više iščezavaju feudalna obeležja, a Čista forma kapitalizma postaje sve uočljivija. Međutim, nepostojanje ostata¬ ka feudalizma je mnogo izrazitije u Sjedinjenim Državama nego u Zapadnoj Evropi. Kapitalizam u Sjedinjenim Državama nije sa¬ mo moćniji i napredniji nego kapitalizam u Evropi, on je istovre¬ meno model prema kome se razvija evropski kapitalizam. On je postao model ne zato što Evropa pokušava da ga imitira, već zato što je to najnaprednija forma kapitalizma, oslobođena feudalnih ostataka i okova. Feudalno nasleđe ima, pored svojih očigledno negativnih kvaliteta, mnoga ljudska obeležja koja su vrlo priv¬ lačna, u poređenju sa stavovima koje proizvodi čisti kapitalizam. Evropska kritika Sjedinjenih Država zasniva se uglavnom na sta¬ rim ljudskim vrednostima, nasleđenim iz feudalizma, utoliko pre što one još žive u Evropi. To je kritika sadašnjosti u ime prošlo¬ sti, koja brzo iščezava i u samoj Evropi. Razlika između Evrope i Sjedinjenih Država u ovom pogledu je samo razlika između sta¬ rije i novije faze kapitalizma, između kapitalizma koji je pomešan sa ostacima feudalizma i njegove čiste forme. Najočiglednija promena koja je nastala između XIX i XX veka jeste promena u tehnici, povećana upotreba parne mašine, motora sa unutarnjim sagorevanjem, elektriciteta i početak upotrebe atom¬ ske energije. Ovaj razvitak karakteriše sve veće zamenjivanje manuelnog rada mašinskim, a još više čovekove inteligencije mašinskom. Dok je 1850. godine čovek zastupao 15% radne energije, životinja 79%, a mašine 6%, dotle će 1960. godine odnos biti: 3%, 1% i 96 %11 prema navedenom redosledu. Sredinom XX veka na¬ ilazimo na povećanu tendenciju da se zaposle mašine kojima se 84

automatski upravlja i koje imaju sopstveni »mozak«, što dovodi do važnih promena u celokupnom procesu proizvodnje. Tehničke promene u načinu proizvodnje su istovremeno i re¬ zultat i uzrok povećane koncentracije kapitala. Smanjenje broja i važnosti manjih firmi je u direktnoj proporciji sa povećanjem ve¬ likih ekonomskih kolosa. Nekoliko cifara mogu da pomognu da se stvori konkretna slika, čije su opšte konture vrlo dobro poznate. Od 573 nezavisne američke korporacije ikoje su imale najveći udeo u prometu robom, odnosno akcijama na njujorškoj berzi 1930. go¬ dine, 130 kompanija kontrolisalo je više od 88% imovine svih zastupljenih kompanija. Dvesta najvećih nebankarskih korpora¬ cija kontrolisalo je »gotovo« polovinu celokupnog bogatstva ne¬ bankarskih korporacija, dok je drugu polovinu posedovalo više od 300.000 manjih kompanija«. Treba još imati u vidu da se uti¬ caj jedne od ovih velikih kompanija proteže daleko izvan imovi¬ ne koja je pod njenom direktnom kontrolom. »Male kompanije koje prodaju ili kupuju od velikih kompanija podležu njihovom uticaju u mnogo većoj meri nego uticaju malih kompanija s ko¬ jima eventualno dolaze u poslovni kontakt. U mnogim slučajevi¬ ma stalni napredak malih kompanija zavisi od naklonosti velikih i interesi velikih kompanija postaju gotovo neminovno interesi malih kompanija. Uticaj velike kompanije na cene često se znat¬ no povećava samo usled njene veličine, čak iako ona sama nije počela da ostvaruje monopol. Njen politički uticaj može da bude ogroman. Prema tome, ako, grubo uzevši, jednu polovinu bogat¬ stva korporacija kontrolišu dve stotine velikih korporacija, a po¬ lovinu manje kompanije, može se pretpostaviti da je znatno više od polovine industrije pod dominantnim uticajem ovih velikih jedinica. Ova koncentracija postaje još važnija kada se uzme u obzir da su u zavisnosti od toga približno dve hiljade pojedina¬ ca, od stanovništva koje broji 125 miliona, u položaju da kontro¬ lišu i upravljaju polovinom ndustrije.12 Ova koncentracija moći neprestano raste od 1933. godine i još se nije završila. Broj samostalnih preduzetnika se znatno smanjio. Dok je po¬ četkom XIX veka približno četiri petine zaposlenog stanovništva pripadalo grupi samostalnih preduzetnika, oko 1870. godine samo jedna trećina, a 1940. godine ovaj stari srednji sloj obuhvatao je samo jednu petinu zaposlenog stanovništva, tj. samo 25% njegove relativne moći od pre sto godina. U dvadeset sedam hiljada gigant* skih firmi, koje čine samo 1% svih firmi u Sjedinjenim Država¬ ma, radi više od 50% svih zaposlenih ljudi, dok je, s druge stra85

ne, u 1,500 000 nepoljoprivrednih preduzeća, koje vodi jedan preduzetnik, zaposleno samo 6%.13 Kao što već ove cifre pokazuju, sa koncentracijom preduzeća ide uporedo ogromno povećanje nameštenika u ovim velikim preduzećima. Dok je stara srednja klasa, sastavljena od farmera, sa¬ mostalnih preduzetnika i slobodnih profesija, ranije činila 85% celokupne srednje klase, sada čini samo 44%; nova srednja klasa se u tom periodu povećala od 15% na 56 procenata. Novu srednju klasu čine menadžeri, čiji se broj povećao od 2% na 6%; pripad¬ nici namešteničkih profesija od 4% na 14%; prodavci od 7% na 14%, i činovnici od 2% na 22%. Ukupno se nova srednja klasa po¬ većala od 6% na 25% celokupne radne snage između 1870. i 1940. godine, dok se broj radnika smanjio od 61% na 55% radne snage u istom periodu. Kao što je Mils istakao sažeto: »Sve manje indi¬ vidua rukuje stvarima; sve više upravlja ljudima i simbolima.«14 Uporedo sa povećanjem važnosti gigantskih preduzeća zbio se još jedan proces od prvorazrednog značaja: sve veće razdvajanje upravljanja od vlasništva. Ovu pojavu ilustruju Beri i Mins u svom klasičnom delu. Od 144 kompanije, za koje je bilo moguće dobiti informacije od ukupno dve stotine velikih kompanija (1930. go¬ dine), samo dvadeset je imalo ispod 5.000 akcionara, dok je 71 imala između 20.000 i 500.000 akcionara. Samo još u malim kom¬ panijama pojavljivali su se menadžeri kao lica koja su držala znatan udeo u akcijama, dok u velikim, tj. najvažnijim kompanija¬ ma, postoji gotovo potpuno odvajanje vlasništva akcija od uprav¬ ljanja. U nekim najvećim železničkim i saobraćajnim kompanija¬ ma 1929. godine, najveći pojedinačni akcionar nije držao više od 2,74% akcija, a ovi uslovi, prema Berlu i Minsu, postoje takođe i u industriji. »Kada se industrijska preduzeća svrstaju prema prosečnoj veličini vlasništva akcija koje drže menadžeri... udeo činovnika i direktora u akcionarskom vlasništvu varira skoro u obrnutoj srazmeri prema prosečnoj veličini kompanije o kojoj je reč. Osim u dva slučaja, bilo je pravilo: što je veća kompanija, manji je bio udeo vlasništva u akcijama u rukama menadžera. U železnici, gde akcionarski kapital iznosi prosečno pedeset dva miliona dolara po kompaniji, akcije menadžera su dostizale 1,4% a u . . . nekim rudnicima i kamenolomima 1,8%. Samo još u malim kompanijama pojavljuju se menadžeri kao vlasnici znatnog udela u akcionom kapitalu. Udeo ovih poslednjih nije dostizao više od 20%, jedino u industrijskim preduzećima, gde su kompanije imale prosečni kapital ispod milion dolara; dok su samo u tri 86

industrijske grupe, u kojima su kompanije posedovale manje od dvesta hiljada dolara, direktori i činovnici posedovali više od po¬ lovine akcija.«15 Uzimajući u obzir ove dve tendencije, tj. relativ¬ no povećanje velikih preduzeća i mali udeo uprave u akcijama velikih preduzeća, sasvim je očigledna opšta težnja da se vlasniš¬ tvo kapitala odvoji od upravljanja. Kako uprava kontroliše preduzeće, uprkos činjenici da ne poseduje znatan deo kapitala, to je sociološki i psihološki problem, o čemu ćemo kasnije govoriti. Druga osnovna promena u kapitalizmu između XIX i XX veka je povećanje značaja domaćeg tržišta. Naša celokupna ekonomija zasniva se na principima masovne proizvodnje i masovne potroš¬ nje. Dok je u XIX veku postojala opšta tendencija da se štedi i da se ne upušta u troškove koji se ne mogu odmah isplatiti, savremeni sistem je upravo suprotan. Svakoga mame da kupuje što više može i pre nego što je uštedeo dovoljno novca da plati kup¬ ljenu robu. Potreba za većom potrošnjom stimuliše se reklamama i ostalim metodama psihološkog pritiska. Ovaj razvitak ide upo¬ redo sa porastom ekonomskog i socijalnog položaja radničke kla¬ se. Naročito u Sjedinjenim Državama, a takođe i u celoj Evropi, radnička klasa je učestvovala u povećanoj proizvodnji celokupnog ekonomskog sistema. Plata radnika i njegove društvene povlasti¬ ce dozvoljavaju mu takav stepen potrošnje koji bi pre sto go¬ dina izgledao fantastičan. Njegova društvena i ekonomska moć porasla je u istoj meri, i to ne samo u pogledu plata i društvenih povlastica već i u pogledu njegove ljudske i društvene uloge u fabrici. Pogledajmo još jednom najvažnije elemente kapitalizma XX veka — nestajanje obeležja feudalizma, revolucionarno poveća¬ nje industrijske proizvodnje, povećana koncentracija i važnost poslovanja i upravljanja, povećan broj ljudi koji manipulišu ci¬ frama i ljudima, razdvajanje vlasništva od upravljanja, ekonom¬ sko i političko uzdizanje radničke klase, novi metodi u fabrikama i nadleštvima — i opišimo ove promene sa donekle izmenjenog stanovišta. Nestanak feudalnih faktora značio je nestanak iracio¬ nalnog autoriteta. Niko po rođenju, po božjoj volji ili prirodnom pravu, nije iznad svog bližnjeg. Svi su jednaki i slobodni. Niko ne može biti eksploatisan i nikome se ne može komandovati u ime prirodnog prava. Ako jedna osoba komanduje nekoj drugoj, to je zbog toga što je ona kupila rad ili službu onoga kome komanduje na tržištu radne snage; ona ikomanduje zato što su oboje slobodni i jednaki i na taj način mogu da uđu u jedan sporazumni odnos. Međutim, sa iracionalnim autoritetom racionalni postaje zastareo. 87

Ako tržište i ugovor regulišu odnose, nema potrebe da se zna šta je pravo, a šta nije pravo, šta je dobro, a šta zlo. Sve što je potrebno, to je da se zna da su stvari pravilne, da je razmena ispravna, da stvari »idu«, da funkcionišu. Druga odlučujuća činjenica koju doživljava čovek XX veka je čudesna proizvodnja. On upravlja snagama koje su hiljadu puta jače od onih koje mu je priroda ranije dala; para, nafta, elek¬ tricitet, postali su njegove sluge i tegleća stoka. On prelazi okeane, kontinente, najpre za nekoliko nedelja, zatim dana, a sa¬ da časova. On savlađuje zakon gravitacije i leti kroz vazduh; on pretvara pustinje u plodnu zemlju, stvara kišu umesto da se za nju moli. Čudesna proizvodnja vodi čudesnoj potrošnji. Tra¬ dicionalne prepreke više ne sprečavaju nikoga da kupi ono što mu se sviđa. Njemu je potreban samo novac. Ali sve više i više ljudi ima novaca — možda ne za prave bisere, ali za veštačke; za fordove koji liče na kadilake, za jeftine haljine koje izgledaju kao skupe, za cigarete koje su iste za milionare i za radnike. Sve je na domaku ruke, sve se može kupiti, sve se može potrošiti. Gde je ikad postojalo društvo gde se ovo čudo dogodilo? Ljudi rade zajedno. Hiljade se kreću prema fabrikama i nadleštvima — oni dolaze automobilima, podzemnom železnicom, autobusima, vozovima — oni rade zajedno, prema ritmu koji su normirali eksperti, metodima koje su izradili stručnjaci, ni su¬ više brzo ni suviše sporo, već harmonično, svaki kao deo celine. Uveče potok teče nazad: oni čitaju iste novine, oni slušaju radio, gledaju filmove, iste za one na vrhu, kao i za one na dnu lestvice, za inteligentne i glupe, za obrazovane i neobrazovane. Pro¬ izvode, troše, uživaju zajedno, istim korakom, ne postavljajući pi¬ tanje. To je ritam njihovog života. Kakva je vrsta ljudi potrebna našem društvu? Kakav »društve¬ ni karakter« odgovara kapitalizmu XX veka? Njemu su potrebni ljudi koji lako sarađuju u velikim grupama; koji žele da troše sve više i više, čiji je ukus standardizovan i koji se lako može kanalisati i predvideti. Njemu su potrebni ljudi koji se osećaju slobodni i nezavisni, koji nisu podvrgnuti nikakvom autoritetu ili principu, ili savesti — a ipak su voljni da im se komanduje, da čine ono što se od njih očekuje, voljni da se uklope u društvenu mašinu bez suprotstav¬ ljanja. Kako se čovekom može upravljati bez sile, kako se može voditi bez vođa, kako se može podsticati bez ciljeva — izuzev jednog, da se stalno kreće, da dela, da ide napred...?

2. Karakterološke promene a. Kvantifikacija, apstrakcionizam Analizi i opisivanju društvenog karaktera savremenog čoveka mo¬ že se prići na više načina, baš kao i opisivanju karakterne struk¬ ture individue. Oni se mogu razlikovati ili po dubini do koje ana¬ liza dopire ili se mogu koncentrisati na različite aspekte koji su podjednako »duboki«, a izabrani su prema određenom interesu istraživača. U sledećoj analizi izabrao sam pojam otuđenja kao centralni problem iz koga ću razviti analizu savremenog društvenog ka¬ raktera. Prvo, zbog toga što mi se čini da ovaj pojam zadire u najdublje slojeve savremene ličnosti; drugo, zbog toga što je on najadekvatniji ako je reč o međusobnoj vezi između savremene društveno-ekonomske strukture i karakterne strukture prosečne individue.16 Razmatranje o otuđenju moramo početi objašnjenjem jedne od osnovnih ekonomskih crta kapitalizma, tj. procesa kvantifikacije i apstrakcionizma. Srednjovekovni zanatlija je proizvodio robu za srazmerno ma¬ lu i poznatu grupu kupaca. Njegove cene su bile određene potre¬ bom da stiče profit koji mu je dozvoljavao da živi tradicionalnim stilom, koji je odgovarao njegovom društvenom položaju. On je iz iskustva znao troškove proizvodnje i čak ako je zapošljavao ne¬ koliko kalfi i šegrta, za vođenje njegovih poslova nije bio po¬ treban komplikovani sistem knjigovodstva i bilansa. Isto je bilo i sa poljoprivrednom proizvodnjom koja je zahtevala čak i ma¬ nje kvantifikovane apstraktne metode. Nasuprot tome, moderna poslovna preduzeća se zasnivaju na bilansu. Ona ne mogu da po¬ čivaju na tako konkretnim i direktnim posmatranjima kakvima se koristio zanatlija u proračunavanju svog profita. Sirovine, mašine, troškovi rada, kao i proizvoda, mogu se izraziti istim nov¬ čanim vrednotama i na taj način možemo ih upoređivati i mogu se pojavljivati u završnim računima. Sve ekonomske pojave mo¬ raju biti striktno kvantifikovane, i jedino završni račun, tj. tačno upoređivanje ekonomskih procesa kvantifikovanih u ciframa, go¬ vori menadžeru da li se i koliko angažovao u unosnom, tj. sadr¬ žajnom poslu. U sferi proizvodnje ovo pretvaranje konkretnog u apstraktno razvilo se daleko izvan završnih računa i kvantifikacije ekonom¬ skih pojava. Savremen poslovni čovek ne radi samo sa milioni89

ma dolara, već i sa milionima kupaca, hiljadama akcionara, rad¬ nika i nameštenika; svi ovi ljudi postaju određen broj delova gigantske mašine koja se mora kontrolisati, čiji se efekti moraju proračunati; svaki se čovek eventualno može izraziti kao apstrakt¬ na jedinica, kao brojka, i na ovoj osnovi se proračunavaju eko¬ nomske pojave, predviđaju se tendencije, donose se odluke. Danas, kada samo 20% radnog stanovništva radi u sopstvenoj režiji, ostali rade za nekog drugog, i stoga čovekov život zavisi od nekog drugog koji mu daje nadnicu ili platu. Ali trebalo bi da kažemo »nešto« umesto »neko«, jer radnika upošljava i otpušta institucija, čiji su menadžeri bezlični delovi preduzeća, a ne ljudi u ličnom kontaktu s onima koje upošljavaju. Ne zaboravimo još jednu činjenicu: u pretkapitalističkom društvu razmena je bila uveliko razmena robe i usluga; danas se sav rad nagrađuje nov¬ cem. Struktura ekonomskih odnosa reguliše se novcem, apstrak¬ tnim izrazom rada — tj. mi primamo različite kvantitete novca za različite kvalitete; i mi dajemo novac za ono što primamo — opet razmenjujemo samo različite kvantitete za različite kvalite¬ te. Praktično niko, izuzev seoskog stanovništva, ne može da živi, čak ni nekoliko dana, a da ne prima ili ne troši novac, koji pred¬ stavlja apstraktni kvalitet konkretnog rada. Drugi aspekt kapitalističke proizvodnje, čiji je rezultat pove¬ ćani apstrakcionizam, jeste povećana podela rada. Podela rada postoji u većini poznatih ekonomskih sistema, čak i u najprimi¬ tivnijim zajednicama, u obliku podele rada među polovima. Ono što karakteriše kapitalističku proizvodnju je stepen do kojeg se razvija podela rada. Dok je u srednjovekovnoj ekonomiji postoja¬ la podela rada, recimo, između poljoprivredne i zanatske proiz¬ vodnje, takve podele je bilo malo u okviru svake od ovih oblasti. Stolar koji pravi stolicu ili sto pravio je celu stolicu ili ceo sto, i čak ako su neke pripremne radove izvodili njegovi šegrti, on je kontrolisao proizvodnju i nadgledao ju je u njenoj potpunosti. U modernom industrijskom preduzeću radnik nije u dodiru sa celokupnim proizvodom ni u jednom trenutku. On obavlja specijalizovanu funkciju, i mada se može premeštati tokom vremena s jedne funkcije na drugu, on još nije povezan sa konkretnim proizvodom kao celinom. On razvija jednu specijalizovanu funk¬ ciju i postoji tendencija da se funkcija modernog industrijskog radnika definiše kao mehanizovani način rada, u poslovima za koje još nisu pronađene mašine ili koje bi bile skuplje od ljud¬ skog rada. Jedina osoba koja je u kontaktu sa celim proizvodom je menadžer, ali za njega je proizvod apstrakcija, čija je suština 90

razmena vrednosti, dok radnik za koga je proizvod konkretan, nikada ne radi na njemu kao celim. Bez sumnje da se savremena serijska proizvodnja ne bi mogla zamisliti bez kvantifikacije i apstrakcionizma. Ali u društvu u ko¬ me su ekonomske aktivnosti postale glavna preokupacija čoveka, ovaj proces kvantifikacije i apstrakcionizma je prevazišao oblast ekonomske proizvodnje i proširio se na stav čoveka prema stva¬ rima, ljudima i samom sebi. Da bismo razumeli proces apstrakcionizma kod savremenog čoveka, moramo najpre da razmotrimo nejasnu funkciju apstrahovanja uopšte. Očigledno je da apstrahovanje samo po sebi nije moderna pojava. U stvari, povećana sposobnost da se stvaraju apstrakcije je karakteristična za kulturni razvitak ljudskog roda. Kada govorim o »stolu«, ja upotrebljavam jednu apstrakciju; ne mislim na jedan određeni sto u njegovoj potpunoj konkretnosti, već na vrstu »sto«, koja obuhvata ove moguće konkretne stolove. Kada govorim o »čoveku«, ne govorim o ovoj ili onoj osobi i nje¬ govoj konkretnosti ili jedinstvenosti, već o vrsti »čovek«, koja obuhvata sve individualne osobe. Drugim rečima, ja stvaram apstrakciju. Razvitak filozofske i naučne misli zasniva se na pove¬ ćanoj sposobnosti za apstrahovanje, a napuštanje apstrahovanja bi značilo vraćanje na najprimitivnije oblike mišljenja. Međutim, postoje dva načina u odnosu čoveka prema objektu: čovek se može odnositi prema njemu na konkretan način; onda se objekt pojavljuje sa svim svojim specifičnim kvalitetima i ne postoji nijedan drugi objekt koji je istovetan s njim. Čovek se može odnositi prema objektu na apstraktan način. tj. naglašava¬ njem samo onih kvaliteta koji su njemu zajednički sa svim dru¬ gim objektima iste vrste, podvlačeći na taj način neke, a zanema¬ rujući druge kvalitete. Potpuni proizvodni odnos prema jednom objektu obuhvata ovu suprotnost sagledavanja objekta u njego¬ voj jedinstvenosti, a u isto vreme i u njegovoj opštosti; u nje¬ govoj konkretnosti, a u isto vreme i njegovoj apstraktnosti. U savremenoj zapadnoj kulturi ova suprotnost je ustupila mesto skoro isključivom odnošenju prema apstraktnim kvalitetima stvari i ljudi, zanemarujući odnošenje prema onome što je kon¬ kretno i jedinstveno. Umesto da se stvaraju apstraktni pojmovi gdje je potrebno i korisno, sve se, uključujući i nas same, apstrahuje; konkretna stvarnost ljudi i stvari, prema kojima se mi odnosimo, zamenjuje se apstrakcijama, avetima koje otelotvoruju različite kvantitete, a ne različite kvalitete. 91

Sasvim je uobičajeno da se govori o »mostu od tri miliona do¬ lara«, »cigari od dvadeset centi«, »satu od pet dolara« i to ne sa¬ mo sa stanovišta proizvođača ili potrošača u procesu kupovanja već je to i osnovni elemenat samog opisivanja stvari. Kada se go¬ vori o »mostu od tri miliona dolara«, ne misli se prvenstveno na njegovu korisnost ili lepotu, tj. na njegove konkretne kvalitete, već se misli o njemu kao o robi, čiji je osnovni kvalitet njegova prometna vrednost, izražena kvantitativno, novcem. To, naravno, ne znači da se ne misli, takođe, i na korisnost i lepotu mosta, ali to znači da je njegova konkretna (upotrebna) vrednost drugostepena u odnosu na apstraktnu (prometnu) vrednost onako kako se objekt doživljava. Čuveni stih Gertrade Štajn »ruža je ruža, ona je ruža« jeste protest protiv ovog apstraktnog oblika doživ¬ ljavanja; za većinu ljudi ruža upravo nije ruža, već cvet određene cene, koji se kupuje u izvesnim društvenim prilikama; čak i najlepši cvet, ako je to divlji cvet i ne košta ništa, ne doživljava se kao lep, u poređenju sa ružom, pošto on nema svoju prometnu vrednost. Drugim rečima, stvari se doživljavaju kao roba, kao otelotvorenje prometne vrednosti, ne samo kad kupujemo ili prodajemo već i u našem stavu prema njima, kada je ekonomska transakcija završena. Jedna stvar, čak i pošto je kupljena, nikada ne gubi potpuno svoj kvalitet kao roba u tom smislu; ona je upotrebljiva i uvek zadržava svoj kvalitet prometne vrednosti. Dobra ilustra¬ cija ovog može se naći u izveštaju rukovodioca jedne važne nauč¬ ne organizacije o tome kako je proveo jedan dan u svojoj kance¬ lariji. Organizacija je upravo kupila novu zgradu i preselila se u nju. Rukovodilac izveštava da ga je, nekoliko dana posle preselenja, pozvao biro za kupoprodaju nekretnina obaveštavajući ga da su se ljudi interesovali za kupovinu zgrade i da su želeli da je razgledaju. I mada je on znao da je malo verovatno da će orga¬ nizacija hteti da proda zgradu nekoliko dana posle uselenja, nije mogao da odoli iskušenju da sazna je li vrednost zgrade po¬ rasla otkad su je kupili, i proveo je dva dragocena sata pokazuju¬ ći zgradu službeniku. On piše: »Vrlo je interesantno da možemo dobiti ponudu na više nego što smo uložili u zgradu. To je zgodna slučajnost da ponuda dolazi u vreme kada je blagajnik u kancela¬ riji. Svi se slažu da će biti dobro da izvršni odbor shvati da se zgrada može prodati po višoj ceni nego što je koštala. Da vidimo šta će se desiti.« I pored sveg ponosa i uživanja u novoj zgradi, ona je još zadržala svoj kvalitet robe, kao nešto što se može po¬ trošiti, čemu se ne pridaje puni smisao poseda ili upotrebe. Isti 92

stav je očigledan i u odnosu ljudi prema kolima koja kupuju; automobil nikada ne postaje potpuno stvar kojoj je čovek pri¬ vržen, već zadržava svoj kvalitet robe koja treba da se uspešno razmeni; tako se kola prodaju posle godinu ili dve dana, mnogo pre nego što se iskoristi ili znatno smanji njihova upotrebna vred¬ nost. Ovaj apstrakcionizam primenjuje se i na pojave koje ne pred¬ stavljaju robu koja se prodaje na tržištu; novine će doneti nas¬ love o poplavi, govoreći o »katastrofi od milion dolara« naglaša¬ vajući apstraktni kvantitativni element pre nego konkretni aspekt ljudske patnje. Ali ovaj stav apstrakcionizma i kvantifikacije ide daleko izvan oblasti stvari. Ljudi se, takođe, doživljavaju kao otelotvorenja kvantitativne prometne vrednosti. Kad kažemo da čovek »vredi milion dolara«, govorimo o njemu ne kao o konkretnoj ljudskoj osobi, već kao o apstrakciji čija se suština može izraziti brojikama. To je izraz istog stava kao kad novine objavljuju čitulje: »Umro je fabrikant cipela.« U stvari, umro je čovek, čovek određenih ljudskih kvaliteta, sa nadama i frustracijama, koji ima ženu i decu. Tačno je da je on proizvodio cipele ili, bolje reći, da je posedovao fabriku i upravljao pogonom u kojem su radnici služili ma¬ šinama koje su proizvodile cipele; ali kada se kaže »umro je fa¬ brikant cipela«, izraženo je bogatstvo i konkretnost jednog ljud¬ skog života apstraktnim formulama njegove ekonomske funkcije. Isti apstrakcionizam se može videti u izrazima kao što su: »Go¬ spodin Ford proizvodi toliko i toliko automobila«, ili ovaj ili onaj general »je osvojio tvrđavu«; ili ako je nekom čoveku sazida¬ na kuća, on kaže: »Sazidao sam kuću.« Konkretno govoreći, gos¬ podin Ford nije proizveo automobile; on je upravljao proizvod¬ njom automobila, koju su obavljale hiljade radnika. General nikakada nije osvojio tvrđavu; on je sedeo u svom štabu, izdajući naređenja, a njegovi vojnici su osvajali. Čovek nije sazidao kuću; on je dao novac arhitekti, koji je napravio planove, i radnicima, koji su sazidali kuću. Sve ovo nije rečeno da bi se umanjio značaj upravljanja radom, već da bi se ukazalo na to da se ovim načinom doživljavanja stvari gubi uvid u ono što se stvarno dešava, i da se prihvata jedno apstraktno gledište, u kome se jedna funkcija, funkcija pravljenja planova, izdavanja naređenja ili finansiranja identifikuje sa celim, konkretnim procesom proizvodnje, ili bor¬ be, ili zidanja. Isti proces apstrakcionizma dešava se u svim oblastima. Njujorški »Tajms« je nedavno objavio vest pod naslovom »Diploma 93

+ doktorat = 40.000 dolara«. Obaveštenje pod ovako zagonetnim naslovom sastojalo se u tome da su statistički podaci pokazali da će čovek koji je stekao doktorsku titulu zarađivati 40.000 do¬ lara više nego onaj koji ima samo fakultetsku diplomu. Sve dok je ovo činjenica, ono predstavlja interesantan društveno-ekonomski podatak, koji je vredno objaviti. Ovo je spomenuto zato što način izražavanja činjenice kao izjednačavanje između naučnog stepena i izvesne sume dolara ukazuje na apstrakcionizam i kvantifikaciju u mišljenju, gde se znanje doživljava kao otelotvorenje izvesne prometne vrednosti na tržištu ličnosti. To je isto kao kada se u političkom izveštaju u novinama kaže da Ajzenhauerova vla¬ da oseća da ima toliki i toliki »kapital poverenja«, da ona može da rizikuje neke nepopularne mere, jer može da »podnese« da iz¬ gubi nešto od tog kapitala poverenja. Ovde je ponovo ljudski kvalitet, kao što je poverenje, izražen u apstraktnom obliku, kao da je to novčana investicija, o kojoj se može govoriti u smislu tržiš¬ ne spekulacije. Kako su komercijalne kategorije ušle čak i u re¬ ligiozno mišljenje, vidi se iz sledećeg pasusa biskupa Šina, u je¬ dnom članku o Hristovom rođenju. »Naš razum nam govori«, piše autor, »kada bi ma koji pretendent (na ulogu božjeg sina) došao od boga, najmanje što bi bog mogao da učini da bi podržao zahtev njegovog predstavnika bilo bi da objavi njegov dolazak, kao što nas proizvođači automobila obaveštavaju kad možemo očeki¬ vati novi model.«17 Ili, još drastičnije, Bili Granam, evangelist, kaže: »Ja prodajem najveći proizvod sveta; zašto se on ne bi mo¬ gao poboljšati: isto kao i sapun?"18 Proces apstrakcionizma, međutim, ima još dublje korene i mani¬ festacije od ovih koje smo dosada opisali, korene koji nas vraćaju na sam početak moderne ere; do disolucije ma kog konkretnog teorijskog okvira u procesu života. U primitivnom društvu »svet« je identičan sa plemenom. Pleme je centar univerzuma; sve van njega je nejasno i nema svoju ne¬ zavisnu egzistenciju. U srednjovekovnom svetu univerzum je bio mnogo širi; on je obuhvatao ovu planetu, nebo i zvezde iznad nje; ali on je viđen sa zemljom kao centrom i čovekom kao svr¬ hom Stvaranja. Sve je imalo svoje određeno mesto, kao što je svako imao svoj određeni položaj u feudalnom društvu. U XV i XVI veku otvorili su se novi vidici. Zemlja je izgubila svoje cen¬ tralno mesto i postala jedan od Sunčevih satelita; pronađeni su novi kontinenti, otkriveni novi morski putevi; statični društveni sistem je postajao sve labaviji; sve se kretalo i svako je bio u pokretu. Ipak, sve do kraja XIX veka priroda i društvo nisu iz94

gubili svoju konkretnost i određenost. Još se moglo upravljati čovekovim prirodnim i društvenim svetom, on je još imao određe¬ ne konture. Ali sa napretkom naučne misli, sa tehničkim otkrići¬ ma i nestajanjem svih tradicionalnih veza, postepeno se gubi ova određenost i konkretnost. Bilo da mislimo na novu kosmičku sli¬ ku, ili na teorijsku fiziku, ili na atonalnu muziku, ili na apstrakt¬ nu umetnost, gubi se konkretnost i određenost našeg teorijskog okvira. Mi se više ne nalazimo u centru univerzuma, mi više ni¬ smo cilj Stvaranja, više nismo gospodari jednog sveta kojim se može upravljati i koji se može shvatiti — mi smo čestice prašine, mi nismo ništa, nalazimo se negde u prostoru i nismo ni sa čim povezani. Mi govorimo o tome kako su milioni ljudi ubijeni, o to¬ me kako će jedna trećina, ili više, našeg stanovništva biti unište¬ na ako dođe do trećeg svetskog rata; mi govorimo o tome kako se nagomilavaju milijarde dolara nacionalnog duga, o hiljadama svetlosnih godina kao udaljenosti između planeta, o interplanetarnom putovanju, o veštačkim satelitima. Desetine hiljada rade u jednom preduzeću, stotine hiljada žive u stotinu gradova. Dimenzije sa kojima operišemo su brojke i apstrakcije; one su daleko izvan granica koje dozvoljavaju ma kakvo konkretno iskustvo. Nije ostavljen ni jedan teorijski okvir kojim se može upravljati, koji se može posmatrati, prilagoditi ljudskim dimenzi¬ jama. Dok naše oči i uši primaju utiske samo u ljudskim propor¬ cijama, dotle je naš pojam o svetu izgubio baš taj kvalitet; on više ne odgovara našim ljudskim dimenzijama. Ovo je naročito značajno u vezi sa razvitkom modernih sredsta¬ va razaranja. U savremenom ratu pojedinac može da izazove uništenje stotine hiljada ljudi, žena i dece. On to može da učini pritiskujući na dugme; on, možda, ne doživljava emocionalno ono što čini, pošto ne vidi, ne poznaje ljude koje ubija; to je kao da njegovo pritiskanje na dugme i njihova smrt nemaju nikakve stvarne veze. Isti čovek, verovatno, ne bi mogao ni da ošamari, a kamoli da ubije bespomoćnu osobu. U ovom drugom slučaju konkretna situacija izaziva u njemu reakciju savesti, koja je za¬ jednička svim normalnim ljudima; u prvom slučaju nema takve reakcije zato što su čin i njegov objekat otuđeni od vršioca, nje¬ gov čin nije više njegov, već ima sopstveni život i odgovornost. Nauka, poslovanje, politika, izgubili su sve osnove i proporcije koje im daju ljudski smisao. Mi živimo u brojkama i apstrakcija¬ ma; pošto ništa nije konkretno, ništa nije ni stvarno. Sve je mo¬ guće, faktički li moralno. Naučna fantastika se ne razlikuje od nauč¬ ne činjenice, more i snovi ne razlikuju se od budućih događaja. 95

Čovek je izbačen sa bilo kog određenog mesta sa koga bi mogao da nadgleda i upravlja svojim životom i životom društva. Njega sve brže gone snage koje je prvobitno on stvorio. U ovom divljem vrtlogu on razmišlja, kalkuliše, zauzet je apstrakcijama i sve više udaljen od konkretnog života. b. Otuđenje Prethodna rasprava o procesu apstrakcionizma vodi ka osnov¬ nom rezultatu uticaja kapitalizma na ličnost: ka pojavi otuđenja. Pod otuđenjem se razume način iskustva u kome ličnost doživ¬ ljava sebe kao neko strano biće. Ona je, može se reći, postala otu¬ đena od same sebe. Ona ne doživljava sebe kao centar svoga sve¬ ta, kao stvaraoca sopstvenih dela, već su njene radnje i njihove posledice postale njeni gospodari, kojima se ona pokorava i koje, možda, čak i obožava. Otuđena osoba nije u kontaktu sa samom sobom, kao što nije u kontaktu ni sa drugim osobama. Ona, kao i drugi, doživljava sebe kao što se doživljavaju stvari; čulima i zdravim razumom, ali u isto vreme ne uspostavljajući produktiv¬ nu vezu sa samom sobom i sa spoljnim svetom. Ranije se reč »alijenacija« upotrebljavala da označi nenormal¬ nu osobu; aliene na francuskom, alienado na španskom su starije reči koje su označavale psihopatsku, potpuno i apsolutno otuđe¬ nu osobu. (Reč »alienist«, se u Engleskoj još upotrebljava za dok¬ tore koji leče nenormalne.) U XIX veku reč »alijenacija« upotrebili su Hegel i Marks ne misleći na stanje nenormalnosti, već na manje drastični oblik samootuđenja, koji dozvoljava osobi da se razumno ponaša u praktičnim stvarima, a koji ipak predstavlja jedan od najoštrijih društveno strukturiranih defekata. U Marksovom sistemu otuđe¬ njem se naziva ono čovekovo stanje u kome »njegova sopstvena delatnost postaje njemu otuđena sila, koja stoji iznad i protiv njega, umesto da on njom gospodari«.19 Ali dok je upotreba reči »alijenacija« u ovom opštem smislu skorašnjeg datuma, pojam je mnogo stariji; to je isti pojam koji su proroci Starog zaveta označavali kao idolopoklonstvo. Da bi¬ smo bolje razumeli pojam »alijenacija«, počećemo od razmatranja značenja »idolopoklonstva«. Proroci monoteizma nisu žigosali paganske religije kao idolopokloničke prvenstveno zbog toga što su one obožavale nekoliko bogova umesto jednog. Suštinska razlika između monoteizma i

politeizma nije u broju bogova, već u činjenici samootuđenja. Čovek troši svoju energiju, svoje umetničke sposobnosti da bi izgra¬ dio idol, a onda obožava taj idol, koji nije ništa drugo do rezultat njegovog sopstvenog, ljudskog napora. Njegove životne snage sli¬ le su se u jednu »stvar«, a ta stvar, pošto je postala idol, ne do¬ življava se kao rezultat njegovog sopstvenog produktivnog napo¬ ra, već kao nešto što je odvojeno od njega, iznad i protiv njega, što on obožava i čemu se potčinjava. Kao što prorok Osija kaže (XIV, 4): »Asur nas neće spasiti; mi nećemo jahati na konjima; ni¬ ti ćemo više govoriti delima naših ruku, vi ste naši bogovi; jer u tebi siročad nalazi ljubav.« U idolopoklonstvu čovek se klanja delu sopstvenih ruku. Idol predstavlja njegove sopstvene životne snage u jednom otuđenom obliku. Suprotno tome, prema principu monoteizma čovek je beskra¬ jan, nema pojedinačnih kvaliteta u njemu koji mogu biti hipostazirani kao celina. Bog, u monoteističkom smislu, ne može se saz¬ nati i definisati; bog nije »stvar«. Ako je čovek stvoren prema božanskoj slici, on je stvoren kao nosilac neograničenih kvaliteta. U idolopoklonstvu čovek se klanja i potčinjava projekciji jednog svog pojedinačnog kvaliteta. On ne doživljava sebe kao centar iz koga zrači životni akt ljubavi i razuma. On postaje stvar, njegov bližnji postaje stvar, baš kao što su i njegovi bogovi stvari. »Paganski idoli su srebro i zlato, dela čovekovih ruku. Oni imaju usta, ali ne govore; imaju oči, ali ne vide; uši, ali ne čuju; niti ima daha u njihovim ustima. Oni koji ih stvaraju slični su njima; takvi su i oni koji veruju u njih« (Psalam 135). I monoteističke religije vratile su se, u velikoj meri, idolopo¬ klonstvu. Covek projektuje svoju moć ljubavi i razuma u boga; on ih ne oseča više kao sopstvene snage, a zatim moli boga da mu vrati ono što je on projektovao u njega. Religiozni zahtev ranog protestantizma i kalvinizma jeste da čovek treba da se oseća pra¬ zan i osiromašen i da se pouzda u božju milost, tj. u nadu da će mu bog, možda, vratiti deo njegovih kvaliteta, koje je on stavio u boga. Svaki čin obožavanja je čin otuđenja i idolopoklonstva u ovom smislu. Ono što se često naziva »ljubavlju« nije ništa drugo do ova idolopoklonička pojava otuđenja; jedino što se na ovaj način ne obožava bog ili idol već neka druga osoba. »Zaljubljena« oso¬ ba u ovoj vrsti potčinjavajućeg odnosa projektuje svu svoju lju¬ bav, snagu, misli u drugu osobu i doživljava voljenu osobu kao superiorno biće, nalazeći zadovoljstvo u potpunoj potčinjenosti i obožavanju. Ovo ne znači da ona ne doživljava samo voljenu oso97

bu kao ljudsko biće u pravom smislu, već ne doživljava ni sebe u svojoj punoj realnosti, kao nosioca produktivnih ljudskih moći. Kao i u slučaju religioznog idolopoklonstva, ona je projektovala sve svoje bogatstvo u drugu osobu i ne doživljava to bogatstvo više kao svoje, već kao nešto otuđeno od sebe, uloženo u nekoga drugog, s kojim ona može da dođe u dodir jedino potčinjavajući se ili stapajući se sa drugom osobom. Ista pojava postoji i u slu¬ čaju potčinjavanja i obožavanja političkog vođe ili države. U stva¬ ri, vođa i država su postali ono što jesu pristankom onih kojima vladaju. Ali oni postaju idoli kada pojedinac projektuje sve svo¬ je moći u njih i obožava ih, nadajući se da će neke od svojih moći povratiti pomoću potčinjavanja i obožavanja. U Rusoovoj teoriji o državi, kao i u savremenom totalitarizmu, pojedinac treba da odbaci sopstvena prava i da ih projektuje u državu, kao jedinog arbitra. U fašizmu i staljinizmu potpuno otu¬ đena osoba obožava jedan idol, a malo je važno kako se zove taj idol: država, klasa, kolektiv ili nešto drugo. O idolopoklonstvu ili otuđenju možemo govoriti ne samo u od¬ nosu prema drugim ljudima već i u odnosu prema samom sebi, kada je osoba potčinjena iracionalnim strastima. Osoba koja je uglavnom motivisana svojom voljom za moći, ne doživljava više sebe kao bogato i neograničeno ljudsko biće, već postaje rob delimične težnje u sebi, koju projektuje u spoljašnje ciljeve koji¬ ma je »opsednuta«. Osoba koja se potpuno predaje strasti za novcem jeste opsednuta ovom težnjom; novac je idol koji ona obožava kao projekciju jedne izolovane moći u sebi, tj. svoje gramzivosti. U tom smislu neurotična osoba je otuđena osoba. Njeni činovi nisu njeni sopstveni, dok živi u iluziji da čini ono što ona želi, nju gone sile koje su odvojene od nje i koje delaju iza njenih leđa, ona je stranac sama sebi, baš kao što su joj stranci i njeni bližnji. Ona doživljava druge i sebe ne onakve ikakvi su oni stvarno, već izopačene nesvesnim silama koje deluju u njima. Nenormalna osoba je potpuno otuđena osoba; ona je potpuno izgubila sebe kao centar sopstvenog doživljavanja; ona je izgubila osećanje svoga »ja«. Ono što je zajedničko svima ovim pojavama — obožavanje ido¬ la, obožavanje boga, idolopoklonička ljubav prema jednoj osobi, obožavanje političkog vođe ili države, obožavanje ispoljavanja iracionalnih strasti — jeste proces otuđenja, činjenica je da čovek ne doživljava sebe kao nosioca sopstvenih snaga i bogatstva, već kao osiromašenu »stvar« koja je zavisna od sila izvan njega, u koju je on projektovao svu svoju životnu supstanciju. 98

Kao što idolopoklonstvo pokazuje, otuđenje nije ni u kom slu¬ čaju moderna pojava. Pokušaj da se prikaže istorija otuđenja daleko bi prevazilazio okvire ove knjige. Dovoljno je reći da se otuđenje razlikuje u raznim kulturama, kako po specifičnim obla¬ stima koje su otuđene tako i po dubini i potpunosti procesa. Otuđenje onakvo kakvo nalazimo u savremenom društvu je go¬ tovo potpuno; ono prožima odnos čoveka prema radu, prema stva¬ rima koje troši, prema državi, njegovim bližnjima i prema sebi. Čovek je stvorio svet veštačkih stvari (man-made-things) kakav nikada ranije nije postojao. On je stvorio komplikovanu druš¬ tvenu mašinu da bi upravljao tehničkom mašinom koju je sagra¬ dio. Pa ipak, cela ova njegova tvorevina stoji izvan i iznad njega. On se ne oseća kao stvaralac i kao centar sveta, već kao sluga čudovišnog robota, koji su njegove ruke sagradile. Što su moćnije i veće snage koje on oslobađa, time se on oseća nemoćniji kao ljudsko biće. On se suočava sa sopstvenim silama, otelotvorenim u stvarima koje je on stvorio a koje su otuđene od njega. Njega poseduju stvari koje je sam stvorio, on je izgubio vlasništvo nad samim sobom. On je sagradio zlatno tele i rekao: »Ovo su tvoji bogovi koji su te doveli iz Egipta.« Sta se dešava sa radnikom? Izrazićemo to rečima pažljivog posmatrača industrijske scene: »U industriji pojedinac postaje eko¬ nomski atom koji igra prema melodiji atomističkog upravljanja. Vaše mesto je upravo ovde, vi ćete sedeti ovako, vaše ruke će se kretati x santimetara u pravcu y radijusa, a vreme kretanja biće x minuta. Rad postaje sve više ponavljana i nesvesna delatnost, jer planeri, mikropokretači i naučna organizacija sve više oduzimaju rad¬ niku njegovo pravo da misli i da se slobodno kreće. Osporava se život; sprečava se potreba da se kontroliše, sprečava se stvara¬ laštvo, znatiželja i nezavisna misao, a rezultat, neminovni rezul¬ tat toga je bekstvo ili borba radnika, apatija ili destruktivnost, psihička regresija.«20 Menadžer je takođe otuđen. Tačno je da on upravlja celinom, a ne jednim delom, ali on je otuđen i od svoga proizvoda kao ne¬ čega konkretnog i korisnog. Njegov cilj je da rentabilno uposli kapital koji su drugi investirali, mada, u poređenju sa starijim ti¬ pom vlasnika-menadžera, moderno upravljanje se mnogo manje interesuje za veličinu profita koji treba da se isplati kao dividen¬ de akcionarima nego za efikasan rad i proširenje preduzeća. Ka¬ rakteristično je da u okviru upravljanja postaju sve važniji oni 99

koji su odgovorni za radne odnose i prodaju, tj. za upravljanje ljudima, a ne oni koji odgovaraju za tehnički aspekt proizvodnje. Menadžer, kao i radnik, kao i svi drugi, ima posla sa bezličnim gigantima: sa gigantskim konkurentskim preduzećem; sa gigan¬ tskim nacionalnim i svetskim tržištem; sa gigantskim potroša¬ čem koga treba primamiti i kojim treba upravljati; sa gigant¬ skim sindikatima i gigantskim vladama. Svi ovi giganti imaju sopstvene živote. Oni određuju aktivnost menadžera i upravljaju aktivnošću radnika i činovnika. Problem menadžera otkriva jednu od najznačajnijih pojava u otuđenoj kulturi, tj. pojavu birokratizacije. Birokratija upravlja i velikim preduzećima i vladinom administracijom. Birok¬ rate su specijalisti za upravljanje stvarima i ljudima. Zbog veličine aparata kojim treba upravljati, i zbog apstrakcionizma koji iz toga proizlazi, odnos birokrata prema ljudima je odnos potpunog otuđenja. Oni, ljudi kojima se upravlja, su objekti pre¬ ma kojima se birokrate ne odnose ni sa ljubavlju ni sa mržnjom, već potpuno bezlično; menadžer-birokrata ne srne da oseća sve dok je u pitanju njegova profesionalna aktivnost; on mora da up¬ ravlja ljudima kao da su oni cifre ili stvari. Pošto veličina orga¬ nizacije i krajnja podela rada onemogućuju svakom pojedincu da vidi celinu, pošto nema organske, spontane saradnje između ra¬ znih pojedinaca ili grupa u okviru jedne industrije, neophodni su menadžeri-birokrate; bez njih bi preduzeće propalo za kratko vreme, jer niko ne bi znao tajnu njegovog funkcionisanja. Biro¬ krate su neophodne kao i tone papira koje se troše pod njihovim vodstvom. Baš zato što svi osećaju, usled svoje nemoći, vitalnu ulogu birokrata, njima se odaje gotovo božansko poštovanje. Ljudi smatraju da nije birokrata, sve bi otišlo u paramparčad, i mi bismo gladovali. Dok su u srednjem veku vođe smatrane pred¬ stavnicima božanskog poretka, nije manje sveta uloga birokra¬ te ni u savremenom kapitalizmu, pošto je on neophodan za op¬ stanak celine. Marks je dao produbljenu definiciju birokrate govoreći: »Biro¬ krata se odnosi prema svetu kao prostom objektu svoje aktiv¬ nosti.« Interesantno je zapaziti da duh birokratije nije prodro samo u poslovanje i vladinu administraciju, već i u sindikate i velike demokratsko-socijalističke partije u Engleskoj, Nemačkoj i Francuskoj. U Rusiji su, takođe, birokrate-menadžeri i njihov otuđeni duh pokorili zemlju. Rusija bi, možda, mogla da postoji bez terora kada bi bili dati izvesni uslovi, ali ona ne bi mogla da postoji bez sistema potpune birokratizacije, tj. otuđenja.21 100

Kakav je stav vlasnika preduzeća, kapitaliste? Mali poslodavac je, izgleda, u istom položaju kao i njegov prethodnik pre sto go¬ dina. On poseduje i upravlja svojim malim preduzećem, on je u kontaktu sa celokupnom komercijalnom i industrijskom aktivnošću, i u ličnom kontaktu sa svojim nameštenicima i radnici¬ ma. Ali pošto živi u jednom otuđenom svetu u svim drugim eko¬ nomskim i društvenim aspektima i pošto je pod stalnim pritis¬ kom većih konkurenata, on ni u kom slučaju nije onako slo¬ bodan kao što je bio njegov deda u istom poslu. Ali velika preduzeća, velike korporacije postaju sve značajnije u savremenoj ekonomiji. Kao što Druker kaže vrlo sažeto: »Na kraju, velike korporacije — taj specifični način na koji su ve¬ lika preduzeća organizovana u slobodnoj ekonomiji — izrasle su kao predstavničke i odlučujuće društveno-ekonomske institucije koje postavljaju standarde i određuju ponašanje, čak i vlasni¬ ka malih prodavnica cigareta koji nikad nisu posedovali akcije, ili njihovih služitelja koji nikad nisu kročili u fabriku. Na taj na¬ čin određen je i formiran karakter našeg društva strukturnom organizacijom velikih preduzeća, a u velikim korporacijama od¬ ređena je tehnologija mašina za serijsku proizvodnju i stepen do koga se ostvaruju naša društvena verovanja i obećanja.«22 Kakav je tada stav »vlasnika« velike korporacije prema »nje¬ govoj« svojini? To je stav gotovo potpunog otuđenja. Njegovo se vlasništvo sastoji od parčeta hartije koje predstavlja izvesnu ko¬ lebljivu količinu novca; on nema odgovornosti prema preduzeću i nikakav konkretan odnos prema njemu. Ovo stanje otuđenja jasno su izrazili Beri i Mins u svom opisu akcionara prema preduzeću: »(1) Vlasništvo je od aktivnog postalo pasivni posrednik. Umesto stvarnog fizičkog poseda kojim je vlasnik mogao da upravlja i prema kome je bio odgovoran, vlasnik sada poseduje parče har¬ tije, koje označava izvesna prava i očekivanja od nekog preduze¬ ća. Ali vlasnik ima malo kontrole nad preduzećem i fizičkom svojinom — sredstvima za proizvodnju, u koja je uložio novac. U isto vreme, on nema nikakve odgovornosti prema preduzeću ili prema njegovoj fizičkoj svojini. Cesto se kaže da je vlasnik odgovoran za svog konja. Dokle god konj živi, on ga mora hrani¬ ti. Kad konj ugine, on mora da ga sahrani. Takvih odgovornosti nema u pogledu akcija. Vlasnik je, u stvari, nemoćan u svom naporu da utiče na tu svojinu. (2) Duhovne vrednosti koje su ranije išle uporedo sa vlasniš¬ tvom odvojile su se od njega. Fizička svojina, koju je vlasnik 101

mogao da oblikuje, mogla mu je donositi direktno zadovoljstvo nezavisno od prihoda koje mu je ono davalo u konkretnijem obliku. To je predstavljalo proširenje domašaja njegove sopstve¬ ne ličnosti. Sa pojavom korporacija vlasnik je izgubio ovaj kvalitet u istoj meri kao što ga je izgubio i radnik u industrijskoj re¬ voluciji. (3) Vrednost individualnog bogatstva — sve više zavisi od sila koje su potpuno van pojedinca i njegovih napora. Ova vrednost je određena, s jedne strane, delatnošću pojedinaca koji upravljaju preduzećem — pojedinaca nad ikojima vlasnik nema kontrolu, a s druge strane, delatnošću, drugih na osetljivom i često kapricioz¬ nom tržištu. Na taj način, vrednost je potčinjena hirovima i mani¬ pulacijama koje su karakteristične za tržište. Ona je dalje potčinje¬ na velikim promenama u društvenom procenjivanju sopstvene ne¬ posredne budućnosti, kako se ona pokazuje na opštem nivou vred¬ nosti na organizovanom tržištu. (4) Vrednost individualnog bogatstva ne samo da se stalno ko¬ leba — to se može reći i za većinu bogatstava — već je podvrg¬ nuta stalnom procenjivanju. Pojedinac može da vidi promene u proceni vrednosti svoga imanja iz dana u dan, i to može znatno da utiče i na trošenje i uživanje njegovih prihoda. (5) Individualno bogatstvo je postalo potpuno nepostojano na organizovanom tržištu. Individualni vlasnik može da ga pretvo¬ ri u druge oblike bogatstva kada to zaželi, i pod uslovom da trži¬ šni mehanizam deluje, on može to da učini, a da ne pretrpi ozbi¬ ljan gubitak zbog nasilne prodaje. (6) Bogatstvo ima sve manje oblik u kome vlasnik može da ga direktno iskoristi. Ako je bogatstvo u obliku zemlje, na primer, vlasnik ga može koristiti čak i ako je vrednost zemlje na tržištu neznatna. Fizički kvalitet takvog bogatstva omogućava vlasniku subjektivnu vrednost, koja je potpuno nezavisna od vrednosti ko¬ ju ono može da ima na tržištu. Novi oblici bogatstva su potpuno nesposobni za ovakvu direktnu upotrebu. Jedino prodajom na tržištu vlasnik može da ostvari njihovu direktnu korist. Na taj način ono je važno za tržište kao nikada ranije. (7) Najzad, u sistemu korporacija vlasniku industrijskog bogat¬ stva su ostavljeni samo simboli vlasništva, dok se moć, odgovor¬ nost i imovina, koje su ranije bile sastavni delovi vlasništva, pre¬ nose na posebne grupe u čijim se rukama nalazi kontrola.«23 Drugi vid otuđenog položaja akcionara je njegova kontrola nad preduzećem. Pravno, akcionari kontrolišu preduzeće, tj. oni biraju upravu, kao što narod u demokratiji bira svoje predstav102

nike. Faktički, oni ostvaruju malo kontrole, zbog toga što je udeo svakog pojedinca tako mali da oni nisu zainteresovani da dolaze na sastanke i da aktivno učestvuju. Beri i Mins razlikuju pet gla¬ vnih tipova kontrole: »postoji (1) kontrola putem potpunog vlas¬ ništva, (2) kontrola većine, (3) kontrola putem legalnih instrume¬ nata bez vlasništva većine, (4) kontrola manjine i (5) kontrola uprave.«24 Od ovih tipova prva dva — privatno vlasništvo i vlas¬ ništvo većine — vrše kontrolu samo u 6% (prema bogatstvu) od dve stotine najvećih kompanija (1930. godine), dok u ostalih 94% kontrolu vrši ili uprava ili legalni instrumenti, prisvajajući mali deo vlasništva, ili manjina akcionara.25 Kako se ovo čudo posti¬ že bez sile, obmane ili prisiljavanja od strane zakona, najinte¬ resantnije su opisali Beri i Mins u svom klasičnom delu. Proces potrošnje je isto tako otuđen kao i proces proizvodnje. Mi stičemo stvari prvenstveno novcem; navikli smo na to i pri¬ mamo ga bez razmišljanja. Ali, međutim, ovo je najčudniji način sticanja stvari. Novac predstavlja rad i napor u apstraktnom ob¬ liku; nije neophodno da to bude moj rad i moj napor, pošto sam novac mogao steći nasledstvom, prevarom, srećnim slučajem ili na drugi način. Ali čak i ako sam ga stekao svojim naporom (zaboravimo za trenutak da mi moj napor možda ne bi doneo no¬ vac da nisam zaposlio ljude), stekao sam ga na specifičan način, specifičnom vrstom napora koji odgovara mojoj veštini i spo¬ sobnosti, dok se u trošenju vrednost pretvara u apstraktni oblik rada i može se zameniti za sve drugo. Pod uslovom da posedujem novac, ne bi mi bio potreban napor ili interesovanje da bih nešto stekao. Kad bih imao novaca, mogao bih da kupim izvrsnu sliku, mada ja, možda, ne cenim umetnost; mogao bih tla kupim naj¬ bolji gramofon, iako možda, nisam muzikalan; mogao bih da kupim biblioteku, mada je upotrebljavam samo da bih se raz¬ metao. Mogu da platim da bih stekao obrazovanje, mada ga kori¬ stim jedino kao izvesno društveno preimućstvo. Mogu čak i da uništim sliku ili knjige koje sam kupio, i bez obzira na gubitak novca, ja neću pretrpeti štetu. Samo posedovanje novca daje mi pravo da stičem i da činim s onim što sam stekao što mi je vo¬ lja. Ljudski način sticanja sastojao bi se u tome da uložim napor koji bi bio kvalitativno srazmeran onome što stičem. Pribavlja¬ nje hleba i odela služilo bi jedino tome da me održi u životu; na¬ bavljanje knjiga i slika zavisilo bi od mog napora da ih shvatim i moje sposobnosti da ih upotrebim. Nije ovde mesto da se ras¬ pravlja o tome kako se ovaj princip može praktično primeniti. 103

Ono što želim da istaknem jeste da je način na koji stičemo stvari odvojen od načina na koji ih upotrebljavamo. Marks je divno opisao ovu funkciju otuđenja koju novac vrši u procesu sticanja i potrošnje, sledećim rečima: »Novac... pret¬ vara isto tako stvarne ljudske i prirodne suštinske snage u čiste apstraktne predstave i zato u nesvesnosti, a sa druge strane, on pretvara stvarne nesavršenosti i utvare, snage koje postoje samo u mašti individua, u stvarne snage i moći... On pretvara vernost u nevernost, ljubav u mržnju, mržnju u ljubav, vrlinu u porok, porok u vrlinu, slugu u gospodara, gospodara u slugu, glupost u razumnost, razumnost u glupost... Onaj koji može da kupi hra¬ brost taj je hrabar mada je plašljiv... Ako se pretpostavi da je čovek čovek, a njegov odnos prema svetu ljudski odnos, onda se ljubav može razmeniti samo za ljubav, poverenje samo za poverenje itd. Ako hoćeš da uživaš u umetnosti, moraš biti umetnički obrazovana osoba; ako hoćeš da vršiš uticaj na druge ljude, mo¬ raš biti osoba koja stvarno podstiče i unapređuje druge. Svaki od tvojih odnosa prema čoveku i prema prirodi mora biti jedno određeno ispoljavanje tvog stvarnog, individualnog života koji odgovara predmetu tvoje volje. Ako ti voliš a ne izazivaš ljubav, tj. ako tvoja ljubav ne proizvodi ljubav, ako kroz životno ispo¬ ljavanje kao čovek koji voli ne postaneš voljeni Čovek, onda je tvoja ljubav nemoćna, ona je nesreća.«26 Ali pored metoda sticanja, kako mi upotrebljavamo stvari po¬ što smo ih stekli? Mi čak ni ne pretendujemo da upotrebljavamo mnoge stvari. Mi ih stičemo da bismo ih imali. Mi smo zadovolj¬ ni nekorisnim posedom. Skupoceni servis za ručavanje ili kristal¬ na vaza koje nikad ne upotrebljavamo iz bojazni da ih ne razbi¬ jemo, kuća sa mnogo neupotrebljenih soba, nepotrebna kola i slu¬ ge, kao i ružne starudije porodice niže srednje klase, samo su mnogi primeri zadovoljstva zbog posedovanja umesto zbog upo¬ trebe. Međutim, ovo zadovoljstvo zbog posedovanja po sebi bilo je izraženije u XIX veku; danas većina zadovoljstva proizlazi iz posedovanja stvari za upotrebu, a ne posedovanja stvari koje se čuvaju. Međutim, ovo ne menja stvar, jer je čak i u uživanju u stvarima za upotrebu zadovoljstvo od prestiža najvažniji faktor. Automobil, frižider, televizor, imaju stvarnu upotrebu, ali, takođe, služe i da se pokažemo. Sve to potvrđuje položaj njihovog vlasnika. Kako upotrebljavamo stvari koje smo stekli? Počnimo sa hra¬ nom i pićem. Jedemo hleb koji je bez ukusa i nije hranjiv, jer to godi našoj fantaziji i bogatstvu i isticanju, pošto je tako beo 104

i »svež«. U stvari, mi »jedemo« fantaziju, a izgubili smo osećaj za ono što jedemo. Naša nepca, naše telo ne učestvuju u aktu potrošnje, što bi prvenstveno trebalo da bude njihova funkcija. Mi pijemo etikete. Sa bocom koka-kole mi pijemo sliku lepog dečaka i devojčice koji je piju na reklamama, mi pi|jemo parolu »odmor koji osvežava«, mi pijemo veliku američku naviku; a naj¬ manje pijemo svojim nepcima. Ovo se još pogoršava kada je u pitanju potrošnja stvari čija je celokupna stvarnost uglavnom fikcija koju je stvorila reklamna kampanja, kao što su »zdrav« sapun ili pasta za zube. Mogao bih da nastavim da dajem primere do beskonačnosti. Ali nepotrebno je insistirati na ovome pošto bi svako mogao da zamisli isto toliko primera kao i ja. Jedino želim da naglasim princip koji je ovde sadržan: akt potrošnje trebalo bi da bude konkretan ljudski akt, u koji su uključena naša čula, telesne po¬ trebe, naš estetski ukus, tj. u koji smo uključeni mi kao konkret¬ na čulna, osećajna, razumna ljudska bića; akt potrošnje bi trebalo da bude sadržajno, ljudsko, produktivno doživljavanje. Malo ima toga u našoj kulturi. Potrošnja je u osnovi zadovoljenje veštački stimuliranih fantazija, ona je čin fantazije koji je otuđen od na¬ šeg konkretnog stvarnog bića. Treba spomenuti još jedan vid otuđenja od stvari koje troši¬ mo. Okruženi smo stvarima čiju prirodu i poreklo ne poznajemo. Telefon, radio, gramofon i sve druge komplikovane mašine su go¬ tovo isto taiko misteriozne za nas kao što bi bile za čoveka iz pri¬ mitivne kulture; mi znamo kako da ih upotrebljavamo, tj. koje dugme da pritisnemo, ali ne znamo na kom principu rade, izuzev nejasno, kako smo to nekad učili u školi. I stvari koje se ne za¬ snivaju na komplikovanim naučnim principima su isto tako otu¬ đene od nas. Mi ne znamo kako se mesi hleb, kako se tka sukno, kako se pravi sto ili staklo, mi trošimo, kao što i proizvodimo a da nemamo konkretan odnos sa objektima s kojima radimo; mi živimo u svetu stvari i naša jedina veza s njima je to što znamo kako da upravljamo njima i kako da ih trošimo. Naš način potrošnje neminovno dovodi do toga da nikad nismo zadovoljni, pošto naša stvarna, konkretna osoba nije ta koja troši stvarnu, konkretnu stvar. Na taj način mi razvijamo sve veću potrebu za više stvari i za sve veću potrošnju. Tačno je da postoji prirodna potreba za većom potrošnjom sve dok je život¬ ni standard stanovništva ispod normalnog nivoa opstanka. Isto tako je tačno da postoji opravdana potreba za boljom hranom, za predmetima koji izazivaju umetničko zadovoljstvo, za knjiga105

ma itd. ukoliko se čovek kulturno razvija i ima profinjenije po¬ trebe. Ali naša težnja za potrošnjom izgubila je svaku vezu sa stvarnim potrebama čoveka. Prvobitno, trošiti više i bolje stvari značilo je pružiti čoveku srećniji i zadovoljniji život. Potrošnja je bila sredstvo za postizanje jednog cilja, tj. sreće. Ona je sada postala sama sebi cilj. Potrebe koje se stalno povećavaju nagone nas da ulažemo sve veći napor, a to čini da zavisimo od ovih po¬ treba i od ljudi i ustanova pomoću kojih dolazimo do zadovolje¬ nja. »Svaki čovek spekuliše s tim da stvori novu potrebu kod drugog čoveka da bi ga doveo u novu zavisnost, do novog oblika uživanja, a time do njegovog ekonomskog sloma... Sa nagomi¬ lavanjem robe raste oblast otuđenih stvari koje porobljavaju čo¬ veka.«27 Čovek je danas opčinjen mogućnošću da kupuje više, bolje, a naročito nove stvari. On je žedan potrošnje. Akt kupovanja i po¬ trošnje postao je prinudni, iracionalni cilj, jer je to samo sebi svrha, i malo ima veze sa upotrebom ili uživanjem u stvarima koje se kupuju ali troše. San svakoga je da kupi najnoviji ure¬ đaj, poslednji model svega što je na tržištu, a, u poređenju s ovim, od drugostepene je važnosti pravo zadovoljstvo zbog upo¬ trebe. Kada bi moderan čovek mogao da izrazi svoj pojam o ne¬ bu, on bi ga opisao kao najveću robnu kuću na svetu, punu no¬ vih stvari i sitnica, a sebe kao čoveka koji ima mnogo novaca da sve to kupi. On hi raširenih očiju lutao po ovom nebu punom sitnica i robe, pod uslovom da može da kupuje sve više i više no¬ vih stvari, ili, možda, da njegovi susedi budu manje povlašćeni od njega. Značajno je da je jedna stara osobina buržoaskog društva — privrženost posedovanju i svojini — pretrpela duboke promene. Ranije, čovek je osećao izvesnu ljubav prema svome vlasništvu. Ono se razvijalo u njemu. On je bio ponosan zbog poseda. On se brinuo o njemu i u njemu se javljao bol kada se morao rasta¬ ti od njega, jer ga nije mogao više koristiti. Danas je malo ostalo od ovog osećanja prema svojini. Čovek voli novinu stvari koje ku¬ puje i spreman je da je odbaci kad se pojavi nešto novije. Izražavajući istu promenu jezikom karakterologije, mogu da se pozovem na ono što sam rekao ranije u vezi sa orijentacijom ka zgrtanju, koja je karakteristična za XIX vek. Sredinom XX veka umesto orijentacije ka zgrtanju javlja se receptivna orijen¬ tacija, u kojoj je cilj da se prima, da »se napaja«, da se stalno ima nešto novo, da čovek živi, tako reći, stalno otvorenih usta. 106

Ova receptivna orijentacija se meša sa orijentacijom ka tržištu, dok se u XIX veku orijentacija ka zgrtanju mešala sa težnjom ka eksploataciji. Ovaj otuđeni stav prema potrošnji postoji ne samo u našem sticanju i potrošnji robe već on određuje, daleko izvan te obla¬ sti, i naše korišćenje slobodnog vremena.28 Šta se može očekiva¬ ti? Ako čovek radi bez interesovanja za ono što radi, ako on ku¬ puje i troši robu na apstraktan i otuđen način, kako onda može da koristi svoje slobodno vreme na aktivan i sadržajan način? On uvek ostaje pasivni i otuđeni potrošač. On »troši« fudbal, filmo¬ ve, novine i časopise, knjige, predavanja, prirodne lepote, druš¬ tvene skupove, na isti otuđen i apstraktan način na koji troši robu koju kupuje. On ne učestvuje aktivno, on želi da »uzima« sve što se može uzeti i da ima što je moguće više zadovoljstva, kulture itd. U stvari, on nije slobodan da koristi »svoje« slobod¬ no vreme; korišćenje njegovog slobodnog vremena određuje in¬ dustrija, kao i robu koju on kupuje; njegovim ukusom drugi up¬ ravljaju, on želi da vidi i čuje ono što mu je predodređeno da vidi i čuje; razonoda je industrija kao i svaka druga, kupac je uslovljen da kupuje razonodu kao što je uslovljen da kupuje odelo i cipele. Vrednost razonode je određena njenim uspehom na tr¬ žištu, a ne nečim što bi se moglo meriti ljudskim merilima. U svakoj produktivnoj i spontanoj aktivnosti nešto se u meni događa, dok čitam, posmatram prirodne lepote, pričam sa prija¬ teljima itd. Ja nisam isti posle tog doživljaja kakav sam bio pre njega. U otuđenom obliku zadovoljstva ništa se ne dešava u me¬ ni; ja sam potrošio ovo ili ono; ništa se u meni nije promenilo, i jedino su u meni ostala sećanja na ono što sam činio. Najizrazitiji primer za ovu vrstu uživanja u potrošnji je snimanje, koje je postalo jedna od najznačajnijih aktivnosti u slobodnom vre¬ menu. Simbolična je Kodakova parola »Vi pritiskate na dugme, mi činimo ostalo«, koja je od 1889. godine učinila mnogo da se fotografija populariše širom celog sveta. To je jedan od najrani¬ jih apela koji izaziva privrženost prema pritisku na dugme; vi ništa ne činite, vi ne treba ništa da činite; drugi čine sve za vas; sve što vi treba da učinite to je da pritisnete na dugme. Zaista, snimanje je postalo jedan od najznačajnijih izraza otuđene vizuelne percepcije, izraz čiste potrošnje. »Turist« sa svojom kame¬ rom je izraziti simbol otuđenog odnosa prema svetu. Pošto je stalno zauzet snimanjem, on, u stvari, ne vidi ništa, osim posred¬ stvom svoje kamere. Kamera vidi za njega, a rezultat ovog »pri107

jalnog« putovanja je zbirka fotografija, koja je zamena za do¬ življaje koje je mogao da ima, a nije ih imao. Čovek ne samo da je otuđen od rada koji obavlja i od stvari i zadovoljstava koje traži već i od društvenih snaga koje determinišu naše društvo i život svakoga koji živi u njemu. Naša stvarna bespomoćnost pred snagama koje upravljaju na¬ ma pojavljuje se drastičnije u onim društvenim katastrofama koje se, mada se uvek označavaju kao događaji vredni žaljenja, ipak dešavaju — to su ekonomske depresije i ratovi. Ove društve¬ ne pojave izgledaju kao da su prirodne katastrofe, a ne ono što su one stvarno, tj. pojave koje čovek nenamerno i nesvesno iza¬ ziva. Ova anonimnost društvenih sila je svojstvena strukturi kapita¬ lističkog načina proizvodnje. Suprotno većini drugih društava u kojima su društveni zako¬ ni jasno izraženi i određeni na osnovu političke sile ili tradicije, kapitalizam nema tako jasno formulisane zakone. On se zasniva na principu da ako bi se svako na tržištu borio samo za sebe, iz toga bi proizašlo zajedničko dobro i poredak, a ne anarhija. Postoje, naravno, ekonomski zakoni koji upravljaju tržištem, ali ovi zakoni deluju iza leđa pojedinca, kome su važni samo njegovi privatni interesi. Vi pokušavate da pogodite ove zakone tržišta, kao što je neki kalvinista u Ženevi pokušavao da pogodi da li ga je bog predodredio da bude ili da ne bude spašen. Ali zakoni tr¬ žišta su, kao i božja volja, van domašaja vaše volje i uticaja. Razvitak kapitalizma je uveliko potvrdio ovaj princip; zaista je čudno da antagonistička kooperacija samostalnih ekonomskih tela dovodi do procvata i napretka društva. Tačno je da kapitalis¬ tički način proizvodnje vodi političkoj slobodi, dok u svakom dru¬ štvenom poretku gde se sprovodi centralno planiranje postoji opasnost da dođe do političke kontrole i, eventualno, do diktatu¬ re. Mada ovde nije mesto da se raspravlja o pitanju da li ima dragih alternativa osim izbora između »slobodnog poslovanja« i političke kontrole, ipak je potrebno reći da je jedna od najizrazitijih manifestacija otuđenja činjenica da nama upravljaju za¬ koni koje mi ne kontrolišemo, i čak ne želimo da kontrolišemo. Mi stvaramo svoje ekonomsko i društveno uređenje, a u isto vreme odbacujemo odgovornost, namerno i sa oduševljenjem, i če¬ kamo sa nadom ili zebnjom — prema tome kakav je slučaj — šta će nam »budućnost« doneti. Naše akcije su otelotvorene u zakonima koji upravljaju nama, ali ovi zakoni su iznad nas i mi smo njihovi robovi, čovek više ne kontroliše gigantsku državu i 108

ekonomski sistem. Oni se razvijaju van naše kontrole, a njihove vođe su slične čoveku koji sedi na uplašenom konju i koji je po¬ nosan što može da se održi u sedlu, mada nije u stanju da upravlja konjem. Kakav je odnos savremenog čoveka prema drugim ljudima? To je odnos između dve apstrakcije, dve žive mašine, koje kori¬ ste jedna drugu. Poslodavac iskorišćava one koje zapošljava; pro¬ davač iskorišćava svoje kupce. Svako je za svakoga roba, prema kojoj se treba odnositi uvek sa izvesnom ljubaznošću, jer, čak ako i nije korisna sada, može to biti kasnije. U ljudskim odnosi¬ ma danas retko možemo naći ljubavi ili mržnje. Ima u tim odno¬ sima, u stvari, više površne ljubaznosti i više nego površnog po¬ štenja, ali iza te površnosti stoji samo uzdržanost i nezainteresovanost. Ima, takođe, i dosta podmuklog nepoverenja. Čak i lju¬ bav i odnosi između polova dobili su ovaj karakter. Velika seksu¬ alna emancipacija, koja se ostvarila posle prvog svetskog rata, predstavlja očajnički pokušaj da se duboko osećanje ljubavi zameni uzajamnim seksualnim zadovoljenjem. Kad se ovo pretvo¬ rilo u razočaranje, erotska suprotnost između polova svedena je na minimum i zamenjena prijateljskim odnosom, tim malim sa¬ vezom u kome su spojene snage da bi se bolje održalo u svako¬ dnevnoj životnoj borbi, i da bi se olakšalo osećanje izolovanosti i usamljenosti. Otuđenje čoveka od čoveka dovodi do gubljenja onih opštih i društvenih veza koje su karakteristične za srednjovekovno, kao i za sva ostala prekapitalistička društva.29 Moderno društvo se sa¬ stoji od »atoma« (ako upotrebimo grčku reč za »individuu«), ma¬ lih čestica koje su razdvojene jedna od druge, ali koje se održa¬ vaju zajedno pomoću sebičnih interesa i potrebe da koriste je¬ dna drugu, čovek je, ipak, društveno biće, sa dubokom potrebom da sudeluje, da pomaže, da se oseća kao član grupe, šta se desilo s ovim društvenim težnjama u čoveku? One se manifestuju u po¬ sebnoj oblasti javnog života, koja je striktno odvojena od privat¬ nog. U našem privatnom odnosu prema drugim ljudima rukovo¬ dimo se principom egoizma, »svako za sebe«, »bog za sve nas«, što je u bezočnoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem. Pojedinac se rukovodi sebičnim interesima, a ne solidarnošću sa ljudima i ljubavlju prema njima. Osećanja solidarnosti i ljubavi mogu se izraziti kao privatna dela milosrđa i ljubaznosti, a nisu deo osnov¬ ne strukture naših društvenih odnosa. Oblast našeg društvenog života kao »građana« odvojena je od našeg privatnog života kao pojedinaca. U oblasti društvenog života država je otelotvorenje 109

naše društvene egzistencije; za nas se pretpostavlja da kao gra¬ đani treba da ispoljavamo osećanje društvene obaveze i dužnosti i mi to obično i činimo. Mi plaćamo porez, glasamo, poštujemo zakone, a u slučaju rata spremni smo da žrtvujemo svoje živote. Može li se navesti bolji primer podvojenosti privatnog i javnog života nego što je činjenica da se čovek, koji ne bi ni pomislio da potroši sto dolara da bi pomogao nepoznatom čoveku, ne ko¬ leba da rizikuje svoj život da bi spasao ovog istog čoveka kada se obojica nađu u ratu kao vojnici u uniformi. Uniforma je otelotvorenje naše društvene prirode, a civilno odelo naše egoistične pri¬ rode. Zanimljiva ilustracija ove teze može se naći u najnovijem delu S. A. Stoufera.30 Odgovarajući na pitanje, upućeno raznim sloje¬ vima američke javnosti, »šta vas najviše zabrinjava«, većina je re¬ kla: lični, ekonomski, zdravstveni i dr. problemi; samo 8% bilo je zabrinuto zbog svetskih problema, uključujući i rat, a jedan od sto zbog opasnosti od komunizma ili zbog pretnji građanskim slobodama. Ali, s druge strane, gotovo polovina anketiranih iz uzorka misli da komunizam predstavlja ozbiljnu opasnost i da će verovatno do rata doći za dve godine. Ove društvene brige, me¬ đutim, ne osećaju se kao lična stvar i zbog toga nisu uzroci za¬ brinutosti, mada većina nije tolerantna prema njima. Interesan¬ tno je zapaziti da uprkos činjenici da gotovo svi anketirani veruju u boga, izgleda da se malo njih brine za svoju dušu, spa¬ senje ili duhovni razvitak. Bog je isto tako otuđen kao i svet u celini. Ono što izaziva zabrinutost to je privatni, odvojeni sek¬ tor života, a ne društveni, onaj opšti koji nas povezuje sa ostalim ljudima. Podvojenost između zajednice i političke države dovela je do toga da se sva društvena osećanja projektuju u državu, koja na taj način postaje idol, sila koja stoji iznad i izvan čoveka. Čovek se potčinjava državi, kao otelotvorenju sopstvenih društvenih osećanja, koja on obožava kao sile otuđene od njega; u svom privatnom životu, kao pojedinac, on pati od izolovanosti i usam¬ ljenosti, koje su neminovni rezultati ove podvojenosti. Oboža¬ vanje države može nestati jedino ako čovek povrati svoje druš¬ tvene sile i izgradi zajednicu u kojoj njegova društvena oseća¬ nja nisu nešto dodato njegovom privatnom životu, već u kojoj su njegov privatni i njegov društveni život jedno isto. Kakav je odnos čoveka prema samom sebi? Ovaj odnos sam označio na drugom mestu kao »orijentaciju ka tržištu«.31 U ovoj orijentaciji čovek doživljava sebe kao stvar koja treba da bude 110

uspešno iskorišćena na tržištu. On ne doživljava sebe kao aktiv¬ no biće, kao nosioca ljudskih moći. On je otuđen od ovih moći. Njegov cilj je da sebe uspešno proda na tržištu. Njegova svest o svome »ja« ne proizlazi iz njegove aktivnosti pojedinca koji voli i misli, već iz njegove društveno-ekonomske uloge. Kada bi stva¬ ri mogle da govore, pisaća mašina bi na pitanje: »Ko si ti?« od¬ govorila recima: »Ja sam pisaća mašina«, a automobil: »Ja sam automobil«, ili, još tačnije: »Ja sam ford« ili »bjuik«, ili »kadilak«. Ako upitate čoveka: »Ko si ti?« on odgovara: »Ja sam fabrikant«, »Ja sam činovnik«, »Ja sam doktor«, ili »Ja sam oženjen«, »Ja sam otac dvoje dece« i njegov odgovor ima isto značenje kao što bi imao odgovor stvari. To je način na koji on doživljava se¬ be, ne kao čoveka, koji voli, koji oseća strah, koji ima ubeđenje, sumnje, već kao apstrakciju, koja je otuđena od njegove stvarne prirode, a koja ispunjava izvesne funkcije u društvenom siste¬ mu. Njegovo osećanje zavisi od njegovog uspeha: od toga da li može da proda sebe povoljno, da li može da stvori od sebe više nego sa čime je počeo, da li je njegov život uspeo. Njegovo telo, njegov um i duša su njegov kapital, a njegov životni cilj je da to povoljno investira, da stvori profit pomoću sebe. Ljudske osobi¬ ne, kao prijateljstvo, učtivost, ljubaznost, pretvorene su u robu, u lični inventar koji se može prodati po višoj ceni na tržištu lič¬ nosti. Ako pojedinac ne uspe da sebe povoljno investira, on ose¬ ća da je promašio; ako mu to pođe za rukom, on oseća da je us¬ peo. Jasno je da njegova svest o sopstvenoj vrednosti uvek za¬ visi od faktora izvan njega, od promenljivih procesa tržišta, koje odlučuje o njegovoj vrednosti, kao što odlučuje i o vrednosti robe. On je, kao i svaka roba koja se ne može povoljno prodati na tržištu, bezvredan što se tiče njegove prometne vrednosti, čak i ako je njegova upotrebna vrednost znatna. Otuđena ličnost, koja se prodaje, neminovno gubi u znatnoj meri osećanje dostojanstva, koje je tako karakteristično za čove¬ ka, čak i u najprimitivnijim kulturama. On neminovno gubi sva¬ ko osećanje svoga »ja«, sebe kao jedinstvenog i neponovljivog bića. Svest o svome »ja« proizlazi iz doživljavanja sebe kao sub¬ jekta svojih doživljaja, svojih misli, svojih osećanja, svojih od¬ luka, svojih sudova, svojih akcija. To pretpostavlja da je moje doživljavanje moje lično, a ne otuđeno. Stvari nemaju svoje »ja«, ali ga nemaju ni ljudi koji su postali stvari. Najobdareniji i najoriginalniji savremeni psihijatar H. S. Sali¬ ven okarakterisao je ovu bezličnost savremenog čoveka kao pri¬ rodnu pojavu. On je govorio da psiholozi, koji kao ja, pretpostav¬ ili

ljaju da je nedostatak svesti o svome »ja« patološka pojava, pate od »obmane«. Ličnost za njega ne predstavlja ništa drugo nego mnoge uloge koje mi igramo u odnosu prema drugima, uloge ko¬ je treba da izazovu odobravanje i izbegnu zabrinutost koja proiz¬ lazi iz neodobravanja. Kakvo je to upadljivo izopačavanje poj¬ ma ličnosti posle XIX veka, kada je Ibzen u drami Per Gint pos¬ tavio gubitak svoga »ja« kao glavnu temu kritike modernog čoveka. Per Gint je opisan kao čovek koji je, u potrazi za materijal¬ nim dobrima, otkrio, u stvari, da je izgubio svoje »ja«, da je kao lukac sa mnogim naslagama, a bez jezgra. Ibzen opisuje strah od ništavila koji obuzima Pera Ginta kada ovo otkriva, pa¬ niku koja u njemu stvara želju da radije ode u pakao nego da se vrati u »žitku masu» ništavila. Zaista, sa doživljavanjem svoga »ja« iščezava doživljavanje identiteta, i kad se to dogo¬ di, čovek postaje nenormalan ukoliko se nije spasao postizanjem druge svesti o svome »ja«; on to postiže doživljavajući sebe kao priznato biće, biće koje je vredno, koje ima uspeha, koje je ko¬ risno, ukratko, kao robu koja se prodaje na tržištu, a on je roba, zato što drugi gledaju u njega kao na biće koje nije jedinstveno, već se uklapa u postojeću strukturu. Ne može se potpuno shvatiti priroda otuđenja ako se ne raz¬ motri jedan specifični aspekt modernog života: rutiniranost i suz¬ bijanje svesnog suočavanja sa osnovnim problemima ljudske eg¬ zistencije. Ovde se dotičemo univerzalnog problema života. Ćovek mora da zarađuje svoj svakidašnji hleb, i to je zadatak koji ga stalno manje ili više zaokuplja. On mora da se stara o mno¬ gim zadacima svakodnevnog života koji iziskuju vreme i energi¬ ju, i on je ulovljen u mrežu izvesne rutiniranosti koja je neopho¬ dna za ispunjavanje ovih zadataka. On izgrađuje društveni pore¬ dak, konvencije, običaje i ideje, koje mu pomažu da obavi ono što je neophodno i da živi sa svojim bližnjima, sukobljavajući se što je moguće manje s njima. Karakteristično je za sve kulture da one grade veštački svet, svet koji je čovek stvorio i koji se uzdiže iznad prirodnog sveta u kome živi. Ali čovek može da ostvari sebe jedino ako je u stalnom kontaktu sa osnovnim ele¬ mentima svoje egzistencije, ako može da doživi zanos ljubavi i solidarnosti, kao i tragediju svoje usamljenosti i fragmentarnog karaktera svoga postojanja. Ako je potpuno ulovljen u mrežu rutine i izveštačenosti života, ako može da vidi samo onakav svet kakav je sam stvorio, zdravorazumsku pojavu sveta, on gubi vezu i mogućnost da shvati sebe i svet. U svakoj kulturi postoji sukob između rutine i pokušaja da se dođe ponovo do fundamen112

talne realnosti egzistencije. Osnovne funkcije umetnosti i religije bile su u tome da se podrži ovaj pokušaj, mada je sama religija, u stvari, postala novi oblik rutine. Čak i najprimitivnija istorija čoveka pokazuje pokušaj da se pomoću umetničkog stvaralaštva dođe u dodir sa suštinom stvar¬ nosti. Primitivni čovek nije zadovoljan praktičnom funkcijom svo¬ jih oruđa i oružja, već teži da ih ukrasi i ulepša, prevazilazeći na taj način njihovu utilitarnu funkciju. Pored umetnosti, u ono¬ me što se naziva »ritual«, može se naći najznačajniji način razbi¬ janja rutine i dolaženja u dodir sa suštinskom realnošću života. Ovde mislim na ritual u najširem smislu, kao što ga, na primer, nalazimo u grčkoj drami, a ne na ritual u uskom religioznom smi¬ slu. Kakva je bila funkcija grčke drame? Tu su predstavljeni na umetnički način i u dramskoj formi osnovni problemi ljudske egzistencije; učestvujući u dramskoj predstavi, gledalac — mada to nije gledalac u našem savremenom smislu potrošača — odvo¬ di se iz sfere svakodnevne rutine i ostvaruje vezu sa sobom kao ljudskim bićem i sa korenima svoje egzistencije. On je dotakao zemlju svojim nogama, i tada je povratio snagu koja ga je vra¬ tila samom sebi. Bilo da je reč o grčkoj drami, srednjovekovnim religioznim igrama, indijskom plesu ili o hinduskim, jevrejskim ili hrišćanskim religioznim ritualima, u pitanju su razni oblici dramatizacije osnovnih problema ljudske egzistencije, i isti pro¬ blemi o kojima se razmišlja u filozofiji i teologiji ovde se igraju na pozornici. Šta je ostalo od takve dramatizacije života u savremenoj kul¬ turi? Gotovo ništa. Ćovek gotovo nikad ne izlazi iz sveta konven¬ cija i stvari koje je sam stvorio i gotovo nikad ne razbija rutinu, osim grotesknih pokušaja da se zadovolji potreba za ritualima kakvi se praktikuju u masonskim ložama i bratstvima. Jedina po¬ java koja se donekle približava značenju rituala jeste učestvova¬ nje gledaoca u sportskim utakmicama; ovde je bar reč o osnov¬ nom problemu ljudske egzistencije: o borbi između ljudi i o do¬ življavanju pobede i poraza. Ali kako je ovo primitivan i ogra¬ ničen vid ljudske egzistencije koji svodi bogatstvo ljudskog živo¬ ta na jedan jedini aspekt! Ako dođe do požara ili sudara u velikom gradu, skupi se go¬ mila ljudi i posmatra. Izveštaji o zločinima i detektivske priče privlače svakodnevno milione ljudi. Oni pobožno idu u bioskope, u kojima su zločin i strast dve osnovne teme. Ovo interesovanje i oduševljenje nisu samo izraz rđavog ukusa i senzacionalizma, već duboke težnje za dramatizacijom suštinskih pojava ljudske 113

egzistencije, života i smrti, zločina i kazne, borbe između čoveka i prirode. Ali, dok je grčka drama davala ove probleme na visoko umetničkom i metafizičkom nivou, naša savremena »drama« i »ritual« su grubi i ne proizvode katarzu.32 Sve ovo oduševljavanje za sportske utakmice, zločine i strasti pokazuje potrebu da se razbije rutina, ali način zadovoljavanja ove potrebe pokazuje krajnje siromaštvo. Orijentacija ka tržištu tesno je povezana sa činjenicom da je potreba za razmenom postala najvažniji nagon savremenog čove¬ ka. Tačno je da čak i u primitivnim ekonomijama, koje se zasni¬ vaju na elementarnim formama podele rada, ljudi međusobno razmenjuju dobra u okviru plemena ili sa susednim plemenima. Covek koji proizvodi odeću razmenjuje je za žitarice, koje, možda proizvodi njegov sused, ili za srpove i noževe koje pravi kovač. Sa uvećanom podelom rada dolazi i do povećane razmene do¬ bara, ali, normalno, razmena dobra predstavlja samo sredstvo ko¬ je vodi jednom ekonomskom cilju. U kapitalističkom društvu razmena je postala sama sebi cilj. Adam Smit je prvi shvatio ulogu fundamentalne potrebe za raz¬ menom i objasnio je kao osnovni nagon u čoveku. »Ova podela rada«, kaže on »iz koje se izvlače tako mnoge prednosti, nije u osnovi posledica ljudske mudrosti, kojom se predviđa i određu¬ je ono opšte blagostanje koje podela rada omogućuje. Ona je nužna, mada spora i postepena posledica izvesne sklonosti ljud¬ ske prirode, koja nema u izgledu tako široku korisnost; sklonosti ka trgovini, trampi i razmeni jednih stvari za druge. U ovoj ra¬ spravi nemamo-nameru da istražujemo da li je ova sklonost os¬ novni princip ljudske prirode, o kojoj ne možemo dublje govoriti; ili je to, što izgleda verovatnije, neophodna posledica sposobnosti razuma i govora. Ona je zajednička svim ljudima i ne mole se naći kod ostalih životinja, koje ne znaju ni za ovaj niti za druge oblike ugovora... Niko još nije video da pas namerno i pošteno razmenjuje jednu kost za drugu sa drugim psom.«33 Princip razmene je zaista osnovni ekonomski princip na kome počiva kapitalistički sistem, na skali nacionalnog i svetskog tržišta koje je u stalnom porastu. Ali Adam Smit je ovde predviđeo da će ovaj princip takođe postati najdublja psihička potreba savremene otuđene ličnosti. Razmena je izgubila svoju racionalnu fun¬ kciju kao čisto sredstvo za ekonomske ciljeve i postala cilj za se¬ be, proširivši se na neekonomske oblasti. Adam Smit ukazuje bez duhovitosti na iracionalnu prirodu ove potrebe za razmenom svo¬ jim primerom o razmeni između pasa. Ovde ne postoji realistički 114

cilj razmene, ili su dve kosti jednake i nema razloga da se raz¬ menjuju, ili je jedna bolja od druge, i tada pas koji ima bolju kost nikad ne bi dobrovoljno izvršio razmenu za drugu. Primer ima smisla jedino ako pretpostavimo da je razmena potrebna za sebe, čak ako i ne služi nekom praktičnom cilju, što Adam Smit, u stvari, i pretpostavlja. Kao što sam već spomenuo u drugom kontekstu, želja za raz¬ menom zamenila je želju za posedovanjem. Covek kupuje auto¬ mobil ili kuću s namerom da ih proda prvom prilikom. Ali još je važnije to što nagon za razmenom deluje u oblasti međuljudskih odnosa. Ljubav je često samo povoljna razmena između dve osobe koje uglavnom dobijaju ono što očekuju, uzimajući u obzir njiho¬ vu vrednost na tržištu ličnosti. Svaka osoba je »zavežljaj« u kome se sjedinjuju nekoliko vidova njegove prometne vrednosti: nje¬ gova »ličnost«, pod kojom se razumeju oni kvaliteti koje on ima kao dobar prodavač samog sebe; njegov izgled, obrazovanje, prihod i izgledi na uspeh, i svako teži da razmeni ovaj zavežljaj za najve¬ ću vrednost koju može da dobije. Čak i odlaženje na zabave ili društveni odnosi uopšte u velikoj su meri odnosi razmene. Čovek želi da sretne »zavežljaj« koji ima nešto veću cenu, da bi stupio u kontakt, i, možda, ostvario unosnu razmenu. čovek želi da raz¬ meni svoj društveni položaj, tj. svoje »ja« za nešto više, i u ovom procesu on razmenjuje svoje stare prijatelje, navike i osećanja za nove, baš kao što razmenjuje svoj fond za bjuik. Mada je Adam Smit verovao da je ova potreba za razmenom bitni deo ljudske prirode, ona je, u stvari, simptom apstrahovanja i otuđenja, što je svojstveno društvenom karakteru savremenog čoveka. Ceo proces življenja doživljava se kao unosna investicija kapita¬ la, moj život i moja ličnost su kapital koji se ulaže. Ako čovek kupuje sapun ili meso, on s pravom očekuje da novac koji je uložio odgovara vrednosti sapuna ili mesa koje je kupio. Njega interesuje samo to da jednačina toliko sapuna = toliko novaca ima smisla u postojećoj strukturi cena. Ali ova očekivanja preneta su na sve druge oblike delatnosti. Ako čovek ide na koncert ili u pozorište, on sebe pita manje ili više izrično da li je predstava »vredna novca« kojom je platio ulaznicu. Ovo pitanje u osnovi nema nikakvog smisla, zato što su dve nejednake stvari dovede¬ ne u odnos jednačenja; zadovoljstvo koje čovek oseća slušajući koncert, ne može se izraziti novcem; koncert nije roba, niti je to doživljaj koji imamo slušajući koncert. Isti je slučaj kada čovek ide na prijatno putovanje ili na predavanje, kada priređuje zaba¬ vu, ili s ma kojom drugom delatnošću koja uključuje trošenje 115

novca. Svaka delatnost je zaseban produktivni čin življenja i ne može se meriti novcem koji se na nju troši. Potreba da se čovekova dela mere kvantitativnim vrednostima ispoljava se takođe u tendenciji da se postavlja pitanje da li je nešto »vredno vreme¬ na«. Izlazak mladića sa devojkom, poseta prijateljima i mnoge druge aktivnosti, za koje se, možda, troši izvesna suma novca, na¬ meću pitanje da li je ta aktivnost vredna novca ili vremena.34 Čovek, u svakom slučaju, oseća potrebu da opravda aktivnost u smi¬ slu jednačine koja pokazuje da je to bilo unosno investiranje energije. Čak i higijena i zdravlje treba da služe istom cilju; čovek koji svako jutro izlazi u šetnju gleda na to kao na dobro in¬ vestirano vreme koje koristi njegovom zdravlju, više nego kao na prijatnu aktivnost kojoj nije potrebno nikakvo opravdanje. U Bentamovom pojmu prijatnosti i bola ovaj stav je našao svoj najizrazitiji i najdrastičniji izraz. Polazeći od pretpostavke da je cilj života prijatnost, Bentam je predložio neku vrstu knjigovod¬ stva koje bi pokazivalo da li je u svakoj akciji prijatnost bila veća nego bol, i ako jeste, bilo je vredno radnju izvršiti. Na taj način je celokupni život njemu izgledao kao nešto slično poslu u kome bi povoljan saldo pokazivao u svako vreme da je posao bio uno¬ san. Dok ljudi više ne razmišljaju o Bentamovim pogledima, dotle se još više učvrstio stav koji ti pogledi izražavaju.35 Savremenom čoveku se postavilo pitanje, naime, da li je »vredno« živeti, a sho¬ dno tome javlja se i osećanje da je čovekov život »neuspeh« ili »uspeh«. Ova ideja se zasniva na shvatanju da je život preduzeće koje treba da donese profit. Neuspeh je kao bankrotstvo u poslu, u kome su gubici veći od dobitka. Ovo shvatanje je bes¬ misleno. Mi možemo biti srećni ili nesrećni, možemo dostići neke ciljeve, a neke ne; a ipak ne postoji vidljivi saldo koji može da pokaže da li je bilo vredno živeti. Možda sa stanovišta salda ni¬ kad nije vredno živeti. Život se nužno završava smrću; mnoge od naših nada su izneverene; život se sastoji iz patnje i napora; sa stanovišta salda izgleda da bi imalo više smisla da se čovek ne rodi, ili da umre u detinjstvu. S druge strane, ko može reći da li se ne nadoknađuje sav životni napor i patnja jednim srećnim tre¬ nutkom ljubavi, ili radošću što se diše, ili šeta jednog svetlog ju¬ tra, ili što se udiše svež vazduh? Život je jedinstven dar i zahtev koji se ne može meriti drugim vrednostima, i na pitanje da li je »vredno« živeti ne može se dati smisaoni odgovor, pošto je samo pitanje besmisleno. 116

Ovo shvatanje da je život preduzeće izgleda da je osnova jedne tipično moderne pojave o kojoj se mnogo nagađa: porasta samoubistava u savremenom zapadnom svetu. Između 1836. i 1890. go¬ dine broj samoubistava se povećao u Pruskoj za 140%, u Francu¬ skoj za 355%. Između 1836. i 1845, Engleska je imala 62 slučaja samoubistava na milion stanovnika, a između 1906. i 1910. bilo je 110 takvih slučajeva, Švedska je u prvom periodu imala 66, a u drugom 150.36 Kako možemo objasniti povećanje broja samou¬ bistava ako je ono praćeno povećanim napretkom u XIX veku? Nesumnjivo je da su uzroci samoubistava vrlo složeni i da ne postoji samo jedan motiv za koji možemo da pretpostavimo da je uzrok. U Kini postoji tzv. »samoubistvo iz osvete«; u celom svetu nailazimo na samoubistvo prouzrokovano melanholijom, ali ni jedan od ovih motiva ne igra veliku ulogu u povećanju procen¬ ta samoubistava u XIX veku. U svom klasičnom delu o samoubistvu Dirkem je pretpostavio da se uzrok može naći u pojavi ko¬ ju je on nazvao »anomie«. On je pod tim mislio uništenje svih tradicionalnih društvenih veza, činjenicu da su sve stvarno kolek¬ tivne organizacije postale podređene državi i da je pravi druš¬ tveni život uništen.37 On je verovao da su ljudi koji žive u savremenoj političkoj državi »dezorganizovane individualne čestice«.38 Ovo je Dirkemovo objašnjenje na liniji onih pretpostavki koje ću izložiti kasnije. Ja takođe verujem da jedan od faktora samoubistva predstavljaju dosada i monotonija života, koje su prouzro¬ kovane otuđenim načinom života. Izgleda da ovu pretpostavku podržava broj samoubistava u skandinavskim zemljama, Švajcarskoj i Sjedinjenim Državama, zajedno sa brojem alkoholičara.39 Ali postoji još jedan razlog koji su zanemarili Dirkem i drugi naučnici koji su proučavali problem samoubistva. On je povezan sa shvatanjem da život predstavlja prediuzeće koje može da pro¬ padne. Mnoga samoubistva su prouzrokovana osećanjem da je »život bio neuspeh«, da »više nije vredno živeti«; čovek izvršava samoubistvo, kao kad poslovni čovek objavljuje svoje bankrot¬ stvo, kada gubici prevazilaze dobitke i kada nema više nade da će se gubici nadoknaditi. c. Drugi aspekti Dosad sam pokušao da dam opštu sliku otuđenja savremenog čoveka od samog sebe i od drugih ljudi u procesu proizvodnje, potrošnje i u aktivnostima slobodnog vremena. Sada želim da se osvrnem na neke specifične vidove savremenog društvenog karak117

tera, koji su tesno povezani sa pojavom otuđenja, a njihovo tu¬ mačenje biće olakšano ako ih obradimo u posebnom poglavlju, a ne u poglavlju o otuđenju. I. Anonimni autoritet — konformizam Prvi od tih aspekata je stav savremenog čoveka prema autoritetu. Razmotrili smo razliku između racionalnog i iracionalnog, izme¬ đu autoriteta koji vodi napred i koji koči, i rekli smo da je za za¬ padno društvo XVIII i XIX veka bilo karakteristično mešanje obe vrste autoriteta. I racionalnom i iracionalnom autoritetu zajedni¬ čko je da su to autoriteti koji se otvoreno ispoljavaju. Čovek zna ko naređuje i ko zabranjuje: otac, učitelj, gazda, kralj, oficir, sveštenik, bog, zakon, moralna savest. Zahtevi ili zabrane mogu biti razumni ili nerazumni, strogi ili blagi, ja mogu da se pokorim ili da se pobunim; ja uvek znam da postoji autoritet, znam ko je on, šta želi, i šta proizlazi iz mog pokoravanja ili pobune. Sredinom XX veka autoritet je promenio svoj karakter; on se više ne ispoljava otvoreno, već je anoniman, nevidljiv, otuđen. Niko ne postavlja zahtev, ni osoba, ni ideja, ni moralni zakon. A ipak se mi isto tako saglašavamo ili čak i više nego ljudi u izrazito autoritarnim društvima. U stvari, autoritet nije »neko«, već »ne¬ što«, šta je to nešto? Profit, ekonomska nužnost, tržište, zdrav razum, javno mnenje, ono što »čovek« čini, misli, oseća. Zakoni anonimnog autoriteta su isto tako nevidljivi kao i zakoni tržišta, i isto tako nepobitni. Ko može da napadne ono što je nevidljivo? Ko može da se pobuni protiv Nikoga? U svim oblastima života jasno se zapaža iščezavanje otvorenog autoriteta. Roditelji više ne zapovedaju; oni predlažu da dete »uči¬ ni ovo ili ono«. Pošto sami nemaju principa i ubeđenja, oni poku¬ šavaju da uprave radnje deteta ka onome što se očekuje prema zakonima konformizma, a često, zbog toga što su stariji i manje u kontaktu sa »najmodernijim«, oni uče od dece kakav je stav poželjan. Isti je slučaj i sa poslovanjem i industrijom: vi ne izda¬ jete naređenja; vi »predlažete«; vi ne zapovedate, vi pridobijate i upravljate. Čak je i američka armija prihvatila mnoge nove ob¬ like autoriteta. Armija se populariše kao da je ona neko privla¬ čno poslovno preduzeće; vojnik treba da se oseća kao član »tima«, čak ako se osposobljava da ubija i da bude ubijen. Sve dok se autoritet otvoreno ispoljavao, bilo je konflikata i pobuna protiv iracionalnog autoriteta. U konfliktu sa zapovestima sopstvene savesti, u borbi protiv iracionalnog autoriteta razvila 118

se ličnost, a naročito svest o svome »ja«. Ja doživljavam sebe kao »ja« zato što sumnjam, što protestujem, što se bunim. Čak ako se i pokorim i osetim poraz, ja doživljavam sebe kao »ja« — to sam ja, onaj koji je poražen. Ali ako ja nisam svestan toga da se pokoravam ili bunim, ako nada mnom vlada anonimni autoritet, ja gubim svest o sebi, ja postajem »neko«, deo »nečega«. Konformizam je mehanizam pomoću koga deluje anonimni auto¬ ritet. Ja moram da činim ono što svako čini, prema tome, moram da se saglasim, ne smem da budem drukčiji, ne smem da »štrčim«; moram da budem spreman i voljan da se menjam prema promenama standarda; ne smem da pitam da li sam u pravu ili ni¬ sam, već da li sam se prilagodio, da nisam nešto »izuzetno«, ne¬ što različito. Jedino što je stalno u meni jeste baš ova spremnost za promenu. Niko nema moći nada mnom izuzev gomile, Čiji sam ja deo i kojoj se potčinjavam. Nije potrebno da se čitaocu prikaže stepen do koga je došlo ovo potčinjavanje anonimnom autoritetu pomoću konformizma. Međutim, želim da dam nekoliko primera, koje sam uzeo iz vrlo in¬ teresantnog i jasnog izveštaja o naselju u Park Forestu, u državi Ilinois, koji kao da opravdava formulaciju datu u jednom podna¬ slovu, »Budućnost — kod Park Foresta«.40 To naselje kraj Čikaga je bilo izgrađeno za 30.000 ljudi, delimično su to bili grupisani prizemni stanovi za iznajmljivanje sa baštom (najamnina za dvojni objekt sa dve spavaće sobe iznosila je 92 dolara), a delimično kuće seoskog tipa (ranch) za prodaju (koje su koštale 11.995 dolara). Stanovnici ovog naselja su uglavnom bili mlađi poslovni ljudi, kao i po neki hemičar i inženjer, sa prosečnim prihodom između 6.000 i 7.000 dolara, između 25 i 35 godina, oženjeni, sa jednim ili dva deteta. Kakvi su društveni odnosi i »prilagođavanje« u ovako opremlje¬ noj zajednici? Dok se ljudi tamo uglavnom useljavaju »zbog čisto ekonomske nužde a ne zbog želje za toplinom« (»imaginacija maj¬ čine utrobe«) autor primećuje »da pošto su proveli izvesno vreme u toj okolini, neki ljudi nalaze toplinu i podršku u njoj, što čini da im druge sredine izgledaju suviše hladne, te donekle za¬ brinjava činjenica da stanovnici ovih novih naselja na taj način reaguju na 'spoljašnju okolinu'«. Ovo osećanje topline je manje-više isto kao i osećanje da je čovek prihvaćen: »Mogu sebi da do¬ zvolim bolje mesto od naselja u koje se selimo«, rekao je jedan čovek, »i moram reći da to baš nije mesto gde možete da pozo¬ vete šefa ili kupca na ručak. Ali čovek se oseća zaista prihvaćen u takvoj zajednici.« Ova težnja za prihvatanjem je zaista vrlo ka119

rakteristično osećanje za otuđenu osobu. Zašto bi neko bio tako zahvalan zato što je prihvaćen ako ne sumnja da je osoba koju mogu prihvatiti, i zašto bi mladi obrazovan par, koji je uspeo u životu, imao takve sumnje ako ne zbog toga što oni sami ne mo¬ gu da prihvate sebe, što oni nisu oni. Jedino utočište za osećanje identiteta jeste konformizam. Biti prihvaćen, u stvari, znači ne biti različit od ostalih. Osećanje niže vrednosti proizlazi iz osećanja da smo različiti, a ne postavlja se pitanje da li razlika vodi nabolje ili nagore. Prilagođavanje počinje rano. Neki roditelji izražavaju pojam anonimnog autoriteta vrlo sažeto: »Izgleda da prilagođavanje gru¬ pi ne predstavlja za decu problem. Zapazio sam da oni kao da nemaju osećanje da je neko gazda; postoji osećanje potpune saradnje. Ovo delimično proizlazi iz toga što su rano izloženi uticaju dečjeg vrtića.« Ideološko stanovište kojim se izražava ova po¬ java je odsustvo autoriteta, pozitivne vrednosti u smislu slobode XVIII i XIX veka. Iza toga pojma slobode krije se, u stvari, ano¬ nimni autoritet i odsustvo individualizma. Shvatanje koje je iznela jedna majka najjasnije izražava ovaj pojam konformizma: »Džoni nije bio tako dobar učenik. Učitelj mi je rekao da je imao uspeha u izvesnim predmetima, ali da njegovo društveno prilago¬ đavanje nije bilo takvo kakvo bi moglo biti. On je imao jednog ili dva prijatelja s kojima se igrao, ali je ponekad bio srećan da bude sam.« U stvari, otuđenoj osobi je gotovo nemoguće da bude sama, jer je hvata panika da će doživeti ništavilo. Nimalo ne izne¬ nađuje što mi to tako iskreno priznajemo i pokazuje da se čak više i ne stidimo svoje težnje ka gomili. Roditelji se ponekad žale da škola možda suviše »dozvoljava« i da deci nedostaje disciplina, ali »ma kakve bile greške roditelja iz Park Foresta, oštrina i autoritarnost ne spadaju u njih«. Doista ne, ali zašto vam je potrebna autoritarnost u ovoj otvorenoj for¬ mi ako anonimni autoritet konformizma čini da se vaša deca pot¬ puno potčinjavaju »nečemu«, čak i kad se ne potčinjavaju svojim roditeljima? Međutim, žaljenje roditelja na nedostatak discipline nije tako ozbiljno, jer »očigledno je da mi u Park Forestu imamo glorifikaciju pragmatizma. Možda bi bilo preterano reći da su stanari došli do toga da treba da obožavaju društvo i da mu se pokoravaju, ali svakako da su imali malo želje da se s njim sva¬ đaju. Oni su, kao što je neko rekao, praktična generacija.« Jedan drugi vid otuđenog konformizma je proces nivelisanja ukusa i sudova, ikoji je autor opisao pod naslovom Pretopljeni u kotlu. »Kada sam došao ovamo, predstavljao sam retkost, bio sam 120

bela vrana«, objašnjavao je jedan stanovnik novom posetiocu. »Sećam se kako sam bio iznenađen jednog dana kada sam rekao devojkama u krugu kako sam mnogo uživao slušajući 'Čarobnu frulu' prošle noći. Oni nisu znali o čemu ja pričam. Počeo sam da shvatam da je za njih mnogo važniji prazan razgovor. Ja još slu¬ šam 'Čarobnu frulu', ali sada shvatam da druge stvari u životu izgledaju isto tako važne.« Neka žena kaže da su je iznenadili kako čita Platona. Posetilac je »skoro pao u nesvest. Sada su svi sigurni da sam ja čudna«. U stvari, autor nam govori da sirota žena precenjuje štetu. Drugi ne misle da je ona preterano čudna, »jer je ovo njeno odstupanje dovoljno taktično, dovoljno se osvr¬ će na običaje koji vladaju u krugu, i na taj način postiže ravno¬ težu«. Važno je da se sud vrednosti pretvori u stvar shvatanja, bilo da je reč o slušanju »Čarobne frule« nasuprot praznom raz¬ govoru, ili da se izjasni kao republikanac nasuprot demokrati. Važno je samo da ništa ne treba da bude previše ozbiljno da čovek menja shvatanja, i da je spreman da prihvati da je svako mišljenje ili ubeđenje (ako tako nešto postoji) isto tako dobro kao i ma koje drugo. Na tržištu mišljenja pretpostavlja se da svako ima robu iste vrednosti i nepristojno je i nepošteno sum¬ njati u to. Reč koja se upotrebljava za otuđeni konformizam i društvenost izražava ovu pojavu u smislu jedne pozitivne vrednosti. Indiskriminisana društvenost i nedostatak individualnosti naziva se izlaženje iz sebe. Ovde jezik postaje psihijatrijski obojen filozofijom Djuia. »Vi svakako možete da pomognete mnogo da ljudi posta¬ nu ovde srećni«, rekao je jedan društveni radnik. »Ja sam doveo dva bračna para; u njima sam video potencije kojih oni nisu bili svesni. Kad god smo videli da je neko stidljiv i povučen, naro¬ čito smo se trudili oko njega.« Drugi vid društvene »prilagođenosti« je potpuni nedostatak pri¬ vatnog života i indiskriminisani razgovor o svačijim problemima. Ovde se ponovo vidi uticaj moderne psihijatrije i psihoanalize. Čak i tanki zidovi su poželjni da se čovek ne bi osećao usamljen. »Ja se nikad ne osećam usamljena čak i kad Džimi nije tu«, tipičan je komentar. »Vi znate da su prijatelji u blizini, jer noću čujete susede kroz zidove.« Na taj način, brakovi koji bi se inače rasta¬ vili bivaju spašeni neprestanim pričanjem, čime se sprečava da se represivno raspoloženje pogorša. »Divno je«, kaže jedna mla¬ da žena, »da možete da diskutujete o svim svojim problemima sa svojim susedima, što ste u Južnoj Dakoti morali da zadržavate za sebe.« S vremenom se povećava ova sposobnost izlaženja iz 121

sebe; i ljudi međusobno postaju neverovatno otvoreni u najintim¬ nijim detaljima svog porodičnog života. Niko, ističu oni, ne mo¬ ra da se suoči sa problemom samoće. Možemo da dodamo da bi bilo tačnije ako kažemo da se oni uopšte nikad ne suočavaju sa problemom. Čak i arhitektura ima svoju ulogu u ovoj borbi protiv usam¬ ljenosti. »Baš kao što nestaju vrata u unutrašnjosti kuće, za koja se nekada govorilo da su označavala rođenje buržoazije, tako isto iščezavaju pregrade koje nas dele od suseda. Prizor koji se vidi kroz veliki prozor sa ulične strane kuće jeste ono što se događa unutra, ili ono što se događa u unutrašnjosti svih ostalih kuća.« Ovaj tip konformizma razvija novi moral, novu vrstu »super-ega.«41 Ali novi moral nije savest u tradicionalnom humanističkom smislu, niti je novi »super-ego« stvoren prema slici jednog auto¬ ritarnog oca. Vrlina je prilagoditi se i biti kao ostali. Porok je biti različit. Ovo se često izražava psihijatrijskim izrazima, gde »če¬ stit« znači biti zdrav, a »rđav« — biti neurotičan »Ne može se sa¬ kriti od očiju kruga.« I zbog toga su retke ljubavne avanture, a ne iz moralnih razloga ili zbog toga što su brakovi tako uspeli. Po¬ stoje neki slabi pokušaji da se ostvari privatni život. Mada posto¬ ji pravilo da se u kuću ulazi bez kucanja ili nekih drugih znako¬ va, neki ljudi dobijaju malo od privatnog života, na taj način što će pomeriti stolicu ka prednjem delu zgrade, a ne ka onom koji je okrenut krugu da bi pokazali kako ne žele da budu uznemiravani. »Ali postoji jedan važan zaključak o takvim naporima da se postigne privatnost — ljudi se osećaju pomalo krivi što nastoje da je steknu. Izuzev u retkim slučajevima, ovakvo povla¬ čenje u sebe smatra se da je ili dečje obešenjaštvo ili, mnogo verovatnije, da je znak neke unutrašnje neuroze. Greši pojedinac a ne grupa. U svakom slučaju, to osećaju oni koji greše i oni se često kaju zbog onoga što bi se inače smatralo da je privatna stvar i da je kao takva normalna. 'Obećao sam sebi da ću im se približiti', kaže jedan stanovnik kruga svome prijatelju. 'Bio sam rđavo raspoložen i, jednostavno, u poslednje vreme se nisam potrudio da ih pozovem k sebi. Stvarno ih ne krivim što su reagovali tako. Nekako ču im se približiti.'« Zaista »privatni život je postao nedopušten«. Termini koji su upotrebljeni uzeti su iz napredne političke i filozofske tradicije; šta zvuči lepše od rečenice: »Čovek ostvaruje sebe ne u usamlje¬ nosti i sebičnoj kontemplaciji već radeći ono što rade i ostali ljudi.« Međutim, ono što se pod ovim misli je — napustiti sebe, postati deo gomile, i čak voleti to. Ovo stanje se često naziva dru122

gom lepom rečju »pripadanje drugima«. Omiljen način da se iz- . razi isto stanje duha jeste da se kaže na psihijatrijski način: »Na¬ učili smo da ne budemo tako introvertni«, opisuje lekciju jedan mladi ozbiljan činovnik koji ima uspeha. »Pre nego što smo došli ovamo, živeli smo prilično povučeno. Nedeljom smo, na primer, obično ostajali u krevetu do dva sata, čitali novine i slušali sim¬ fonije preko radija. Sada posećujemo druge ljude i oni posećuju nas. Ja stvarno mislim da je Park Forest pozitivno uticao na nas.« Nedostatak konformizma ne samo da se kažnjava rečima neodo¬ bravanja, kao što je »neurotičar«, već poneki put i surovim sank¬ cijama. »Estela je takav slučaj«, kaže jedan stanovnik vrlo aktiv¬ nog bloka. »Ona je umrla od želje da uđe u društvo kada se ova¬ mo doselila. Ona je virio srdačna devojka i uvek nastoji da po¬ mogne ljudima, ali preteruje u tome. Jednom je odlučila da svakog pridobije priredivši popodnevnu zabavu za sve devojke. Jadnica, sve je pogrešno uradila. Devojke su, kao i obično, došle u kupa¬ ćim kostimima i pantalonama, a ona je postavila srebrni pribor za jelo. I otada kao da je postojala neka planirana kampanja da se ona isključi iz svega. Zaista je šteta. Ona sedi tamo, u svojoj baštenskoj stolici ispred kuće, umirući od želje da neko dođe i popije kafu s njom, a s druge strane ulice četiri-pet devojaka za¬ bavljaju se pričajući. I svaki put kada se one iznenada počnu smejati na neku šalu, ona pomisli da se smeju njoj. Juče je došla ovamo i plakala celo popodne. Rekla mi je da ona i njen muž nameravaju da se odsele nekuda, gde će sve početi iznova.« U drugim kulturama se prestupnici kažnjavaju zatvorom ili loma¬ čom kada su prekršili propisana politička i religiozna verovanja. Ovde je kazna samo žigosanje, što kod jadne žene izaziva očaja¬ nje i jako osećanje krivice. Kakav je to zločin? Jedna pogreška, jedan jedini greh prema bogu konformizma. Otuđenost u međuljudskim odnosima se javlja i na taj način što se prijateljstvo ne stvara na osnovu individualne sklonosti i privlačnosti, već je određeno položajem kuće ili stana prema dru¬ gima. To se događa na ovaj način. »Ono počinje prvo kod dece. Nova predgrađa su matrijarhalna, a deca, u stvari, diktiraju situ¬ aciju, tako da izraz filijarhat,42 ne bi bio potpuno neprikladan. Deca postavljaju pravila; njihova se prijateljstva pretvaraju u pri¬ jateljstva majki, a ova u porodična prijateljstva. Očevi se samo tome povinuju. Tok dečje komunikacije koji se okreće uokrug... određuje koja će biti glavna vrata, tj. u kućama prednja vrata, u dvorištima za123

dnja vrata. On dalje određuje put kojim čovek ide od glavnih vrata, jer kada žene posećuju svoje susetke, one teže da idu u kuće, odakle mogu da vide i čuju svoju decu i telefon. Ovo u krugu postaje slično kretanju po 'šahovskoj tabli' (tj. redovna maršruta ispijanja kafa), i to čini osnovu prijateljstva odraslih.« U stvari, ovo određivanje prijateljstva ide tako daleko da autor ovog članka poziva čitaoce da bira grupe prijatelja u jednom sek¬ toru naselja prema položaju kuća i njihovim ulaznim i izlaznim vratima. Ovde nije samo važna činjenica otuđenog prijateljstva i auto¬ matskog konformizma, već i reakcija ljudi na to. Izgleda da ljudi potpuno svesno prihvataju novi oblik prilagođavanja. »Ranije oni nisu rado priznavali da je njihovo ponašanje određeno ma čim osim sopstvenom slobodnom voljom. To nije slučaj sa stanovni¬ cima novih predgrađa; oni su potpuno svesni sveobuhvatne moći okoline nad njima. U stvari, postoji samo nekoliko predmeta o kojima oni vole da razgovaraju; i sa povećanjem laičke radozna¬ losti za psihologiju, psihijatriju i sociologiju oni diskutuju o svom društvenom životu kliničkim jezikom. Ali oni nisu svesni položaja; oni kao da kažu, stvari stoje tako i ne treba se boriti s njima, već ih treba razumeti.« Ova mlada generacija ima takođe svoju filozofiju kojom obja¬ šnjava svoj način života. »Ne samo kao instinktivna želja već kao razrađeni niz vrednosti, ikoje treba preneti na svoju decu, sledeća generacija vođa dolazi da slavi društvenu korisnost. Osno¬ vno je pitanje da li korisnost funkcioniše, a ne zašto funkcioniše. U društvu, koje je postalo tako složeno, pojedinac može da ima smisla jedino ako doprinosi harmoniji grupe, objašnjavaju privre¬ meni stanari, i za njih, koji su stalno u pokretu, uvek izloženi no¬ vim grupama, prilagođavanje grupama je postalo naročito ne¬ ophodno. Oni su svi, kao što često sami kažu, 'na istom brodu'.« S druge strane, autor nam kaže: »Vrednost samotnog razmišljanja, či¬ njenica da je konflikt ponekad neophodan, i druge tako uznemiravajuće misli retko dolaze.« Najvažnija, ili možda jedino važ¬ na stvar, koju deca, kao i odrasli, treba da nauče jeste usklađiva¬ nje odnosa sa drugim ljudima, što deca u školi uče pod nazivom »prava i dužnosti građana«, a odrasli to nazivaju »snošljivost« ili »zajedništvo«. Da li su ljudi stvarno srećni, da li su oni tako zadovoljni nesvesno, kao što veruju da jesu? Uzimajući u obzir čovekovu pri¬ rodu i uslove za sreću, teško da se to može reći. AH oni svesno 124

imaju neke sumnje. Dok oni osećaju da je konformizam i mešanje sa grupom njihova dužnost, mnogi od njih osećaju da to »osujećuje druge nagone«. Oni osećaju da je saglašavanje sa običajima grupe slično moralnoj dužnosti i oni tako žive, pomalo oklevajući i nesigurni, zatočeni u bratstvu. »Često se zapitam«, kaže jedna sta¬ narka u momentu razmišljanja, »ja ne želim da učinim ništa što bi uvredilo ove ljude: oni su ljubazni i pristojni, i ponossna sam što možemo da se tako dobro slažemo i pored svih naših razlika. Ali, poneki put, ja mislim o sebi i o svom mužu i onome što mi ne činimo, i osećam se potištenom. Da li je dovoljno samo ne biti rđav?« Zaista ovaj život kompromisa, ova tzv. »snošljivost« je život zatočeništva, sebičnosti i potištenosti. Oni su svi na »istom brodu«, ali, kao što autor naglašava — »kamo taj brod plovi? Izgleda da niko nema pojma o tome, niti oni, što se toga tiče, vide ma ikakav smisao u postavljanju takvog pitanja.« Slika konformizma koju smo opisali i proces »izlaženja« koji se dešava kod stanovnika Park Foresta svakako nisu isti u celoj Ame¬ rici. Razlozi su očigledni. Ti ljudi su mladi, oni pripadaju sred¬ njoj klasi i kreću se uzlazno na lestvici društvene hijerarhije, to su većinom ljudi koji u svom radu upravljaju simbolima i ljudi¬ ma, i čije napredovanje zavisi od toga da li i oni dozvoljavaju dru¬ gima da upravljaju njima. Ima dosta starijih ljudi istog zanimanja i mnogo, isto tako mladih ljudi raznih zanimanja, koji nisu tako »napredovali«, kao, na primer, oni inženjeri, hemičari i fizičari, koji se više interesuju za svoj rad nego za brzo napredovanje u svojoj karijeri; postoje milioni farmera i poljoprivrednih radnika čiji se život samo delimično promenio u XX veku; zatim industrij¬ skih radnika čiji se prihod ne razlikuje od prihoda činovnika (ta¬ kozvanih belih okovratnika), ali čiji se rad razlikuje. Mada ovo nije mesto da se razmotri značenje rada za današnjeg industrij¬ skog radnika, ipak se može reći sledeće: postoji, bez sumnje, ra¬ zlika između ljudi koji upravljaju drugim ljudima i onih koji stvaraju, mada je njihova uloga u procesu proizvodnje nepotpu¬ na i umnogome otuđena. Radnik u velikoj fabrici čelika sarađuje sa drugima i mora to da čini ako želi da zaštiti svoj život; on se suočava s opasnostima i deli ih sa drugima; njegove kolege, kao i poslovođa, mogu da prosuđuju njegovu veštinu više nego njegov osmeh i njegovu »prijatnu ličnost«: on uživa znatnu slobodu van rada; on ima plaćena odsustva, može da radi u svojoj bašti, da se bavi svojim »hobijem«, lokalnom politikom ili politikom sin¬ dikata.43 Međutim, čak ako i uzmemo u obzir sve ove činioce koji odvajaju industrijskog radnika od višeg činovnika i viših klasa 125

buržoazije, izgleda da ima malo verovatnoće da će industrijski radnik izbeći uticaj dominantnog obrasca konformizma. Na pr¬ vom mestu, čak i najpozitivniji aspekti njegovog radnog položaja, kao što su oni koje smo spomenuli, ne menjaju činjenicu da je njegov rad otuđen i da je on samo u ograničenoj meri sadržajni izraz njegove energije i razuma; drugo, tendencija ka povećanju automatizacije industrijskog rada utiče na sve veće otuđenje ra¬ da. U stvari, radnik je pod uticajem celog aparata kulture, pod uticaj em oglasa, bioskopa, televizije, novina, kao i svi ostali, i ne može da izbegne uticaj konformizma, mada se kod njega taj pro¬ ces odvija nešto sporije nego kod ostalih društvenih grupa.44 Ono što je tačno za industrijskog radnika, tačno je i za farmera. II. Princip neosujećivanja Kao što sam ranije istakao, anonimni autoritet i automatski kon¬ formizam su umnogome rezultat našeg načina proizvodnje, koji zahteva brzo prilagođavanje mašini, disciplinovano ponašanje ma¬ se, zajednički ukus i poslušnost bez upotrebe sile. Druga strana našeg ekonomskog sistema, tj. potreba za masovnom potrošnjom, uticala je na stvaranje jedne osobenosti društvenog karaktera savremenog čoveka, što predstavlja najizrazitiji kontrast društvenom karakteru XIX veka. Ja mislim na princip da svaka želja mora odmah da se zadovolji i da ne srne da se osujeti. Najočigledniji primer ovog principa možemo naći u našem sistemu kupovanja na otplatu. U XIX veku čovek je kupovao ono što mu je bilo po¬ trebno i onda kad je uštedeo novac za to; danas kupuje ono što mu je potrebno, ili čak i nije, na kredit; funkcija reklame se uglavnom sastoji u tome da primami čoveka da kupuje i da nadraži njegov apetit tako da bi mogao da bude privučen. Čovek živi u krugu. Kupuje na otplatu, i baš kada je sve otplatio, on to pro¬ daje i kupuje opet najnoviji model. Princip da se želje moraju zadovoljiti bez mnogo odlaganja uti¬ cao je i na seksualno ponašanje, naročito posle prvog svetsikog rata. Grubi oblik pogrešno shvaćenog frojdizma služio je kao po¬ godno opravdanje (racionalizacija); vladalo je shvatanje da neuro¬ za proizlazi iz »potisnutih« seksualnih nagona, da osujećenje vo¬ di »traumama«, i što se čovek manje uzdržava, tim je zdraviji. Čak i roditelji koji su želeli da pruže svojoj deci sve što su htela, da ne bi bila osujećena, stekli su ovaj »kompleks«. Na žalost, mno¬ ga ova deca, kao i njihovi roditelji, završili su kod psihoanalitičara naravno, ako su imali novaca.

Maks Šeler i Bergson pažljivim posmatranjem su uočili ovu po¬ žudu za stvarima i nemogućnost da se odloži zadovoljenje želja, koje je karakteristično za savremenog čoveka. Oldous Haksli je to izrazio najoštrije u svome delu Hrabri novi svet. Od parola pomo¬ ću kojih se vaspitavaju odrasli, u Hrabrom novom svetu najvažni¬ ja je »Nikad ne odlaži za sutra zadovoljstvo koje možeš imati danas«. To im se usađuje u glavu »stalnim ponavljanjem, dvesta puta, dvaput nedeljno od četrnaest do šesnaest i po godina«. Pri¬ mer ovakvog ostvarenja želja smatra se srećom. »Svako je danas srećan«, jeste druga parola Hrabrog novog sveta; ljudi »dobijaju ono što žele i nikad ne žele ono što ne mogu dobiti«. U Hrabrom novom svetu, kao i u našem sopstvenom, ova potreba za nepo¬ srednom potrošnjom robe ide naporedo sa neposrednom »potroš¬ njom« seksualnih želja. Smatra se da je nemoralno da se zadrži jedan »ljubavni« partner, osim za kratko vreme. »Ljubav« je krat¬ kotrajna seksualna želja koja se odmah mora zadovoljiti. »Obra¬ ća se najveća pažnja tome da se čovek spreči da nekoga zavoli suviše. Ne postoji takva stvar kao što je uzajamna odanost; čovek je vaspitan tako da ne može da ne čini ono što treba da čini. I ono što treba da čini sasvim je prijatno, mnogim prirodnim im¬ pulsima je dozvoljena slobodna igra i ne postoje nikakva isku¬ šenja kojima čovek treba da odoli.«45 Ovaj nedostatak inhibicije želja dovodi do istog rezultata kao i nedostatak autoriteta koji se ispoljava otvoreno — do paralisanja i uništenja ličnosti. Ako ja ne odložim zadovoljenje moje želje (ako sam vaspitan da želim samo ono što mogu da dobijem), ne¬ ma konflikta, nema sumnji; ne treba donositi nikakve odluke; nikad nisam sam sa sobom, jer sam uvek zauzet, bilo svojim ra¬ dom bilo zabavom. Nema potrebe da budem svestan sebe kao lič¬ nosti jer sam stalno okupiran uživanjem u zabavi. Ja sam sistem želja i zadovoljenja; ja moram da radim da bih zadovoljio svoje želje, a te želje ekonomska mašina stalno stimuliše i njima uprav¬ lja. Ove želje su većinom veštački stvorene; čak i seksualni nagon nije ni izbliza tako »prirodan« kao što izgleda. U izvesnoj meri on se veštački stimuliše. I to mora da bude tako ako želimo da imamo ljude kakve traži savremeni sistem — ljude koji se osećaju »srećnim«, koji nemaju sumnji, koji nemaju konflikata, ko¬ jima se upravlja bez upotrebe sile. Zabavljanje predstavlja uglavnom zadovoljavanje želja za potro¬ šnjom i »uzimanjem«; roba, prirodne lepote, hrana, piće, cigare¬ te, ljudi, predavanja, knjige, filmovi — sve se troši, guta. Svet je veliki objekt za naše apetite; velika jabuka, velika boca, velike 127

126

grudi; mi smo oni koji sišu, oni koji uveik očekuju, oni koji se uvek nadaju i koji su stalno razočarani. Kako možemo da ne bu¬ demo razočarani aiko se naše rođenje zaustavlja na majčinim gru¬ dima, ako nas majka nije odbila, ako ostanemo odrasle bebe, ako nikad ne odemo dalje od receptivne orijentacije? Tako se ljudi brinu, osećaju se inferiorni, neadekvatni, krivi. Oni osećaju da žive ne doživljavajući život, da život prolazi kroz njihove ruke kao pesak. Kako se oni bore sa svojim nevoljama, koje proizlaze iz pasivnosti stalnog uzimanja? Oni to čine pomoću druge forme pasivnosti, tako reći stalnim izlivanjem — pričanjem. 1 ovde kao i kod problema autoriteta i potrošnje, ono što je ne¬ kada bilo produktivno pretvara se u svoju suprotnost. III. Slobodna asocijacija i slobodan razgovor Frojd je otkrio princip slobodne asocijacije. Napuštajući kontro¬ lu svojih misli u prisustvu kvalifikovanog slušaoca, čovek može da otkrije svoja nesvesna osećanja i misli i ako nije u snu, ili lud, ili pijan, ili hipnotisan. Psihoanalitičar čita između redova, on može da razume čoveka bolje nego čovek sam sebe, jer je čo¬ vek oslobodio svoje misli od ograničenja konvencionalne kontrole. Ali se slobodna asocijacija brzo izopačila, kao i sloboda i sreća. Ona se izopačila u samu ortodoksnu psihoanalitičku proceduru. Ne uvek, ali često. Umesto da dovede do sadržajnog izražavanja za¬ robljenih misli, ona postaje bezsadržajno ćeretanje. Druge terapeutske škole svele su ulogu analitičara na ulogu saosećajnog slu¬ šaoca, koji ponavlja u nešto drukčijoj verziji pacijentove reći, ne pokušavajući da ih protumači ili objasni. Sve se to čini zato što se smatra da se pacijentova sloboda ne srne narušiti. Frojdova ideja slobodne asocijacije postala je oruđe mnogih psihologa, ko¬ ji sebe nazivaju savetodavcima, koji čine sve, ali jedino ne daju savete. Ovi savetodavci dobijaju sve važniju ulogu kao privatni lekari i kao savetnici u industriji.46 Kakav je efekat ove procedure? Svakako ne ozdravljenje, što je Frojd imao u vidu kada je pred¬ ložio slobodnu asocijaciju kao osnovu za razumevanje nesvesnog. Efekat je oslobađanje napregnutosti koja proizlazi iz poveravanja do mile volje u prisustvu saosećajnog slušaoca. Sve dok čovek za¬ država svoje misli za sebe, one ga mogu uznemiravati, ali iz ovog uznemiravanja može da proiziđe nešto plodno; čovek mudruje o njima, misli, oseća, može da stigne do novih misli koje se iz ovoga rađaju. Ali kad čovek odmah ispriča svoje misli, dok ga one još ne pritiskuju, one neće uroditi plodom. To je isto kao i sa neogra-

ničenom potrošnjom, čovek je sistem u koji stvari neprestano ulaze i izlaze i u ikome nema ničega, ni napregnutosti, ni razmiš¬ ljanja, ni ličnosti. Frojdovo otkriće slobodne asocijacije imalo je za cilj da pronađe šta se događa u čoveku ispod površine, da ot¬ krije šta je čovek u stvari, ovo pričanje saosećajnom slušaocu ima suprotan cilj, mada se to ne priznaje; njegova funkcija je da čo¬ vek zaboravi šta je u stvari (pod uslovom da on još uvek ima moć pamćenja), da izgubi svu napregnutost, a s tim i svest o svome ja. Baš kao što čovek podmazuje mašine, tako on podma¬ zuje i ljude, naročito one u organizaciji masovnog rada. Čovek ih podmazuje lepim parolama, materijalnim prednostima i saosećajnim razumevanjem psihologa. Pričanje i slušanje je, u stvari, postalo unutrašnji sport onih koji ne mogu da plate profesionalnog slušaoca, ili više vole laika iz ovog ili onoga razloga. Postalo je moderno, profinjeno da se »sve ispriča«. Nema inhibicije, nema osećanja stida, nema uzdr¬ žavanja. Čovek govori o tragičnim događajima iz sopstvenog živo¬ ta, kao što bi pričao o nekoj drugoj osobi za koju se naročito ne interesuje, ili kao što bi govorio o raznim teškoćama koje ima sa svojim automobilom. Psihologija i psihijatrija menjaju iz osnova svoju funkciju. Od delfijskog proročanstva »Upoznaj samog sebe«, do Frojdove psi¬ hoanalitičke terapije, funkcija psihologije je bila da otkrije čovekovo »ja«, da shvati pojedinca, da pronađe »istinu koja čoveka čini slobodnim«. Funkcija psihijatrije, psihologije i psihoanalize ima danas tendenciju da postane oruđe za upravljanje ljudima. Specijalisti u ovoj oblasti govore šta je »normalna« osoba, pa pre¬ ma tome, šta nije u redu sa čovekom; oni pronalaze metode da mu pomognu da se prilagodi, da bude srećan, normalan. U Hrab, om novom svetu ovo se adaptiranje sprovodi od prvog meseca op¬ lođenja (hemijskim sredstvima) sve do puberteta. Kod nas, ono počinje nešto kasnije. Ono se obavlja pomoću stalnog ponavlja¬ nja, pomoću novina, radija, televizije. Ali je u tome najviše postig¬ la moderna psihologija. Ono što je Tejlor učinio za industrijski rad, psiholozi su učinili za celokupnu ličnost — sve u ime razumevanja i slobode. Ima mnogo izuzetaka od ovog, kod psihijatara, psihologa i psihoanalitičara, ali je sve jasnije da ove profesije postaju sve veća opasnost po razvoj čoveka, i ljudi koji se time bave postaju sveštenici nove religije zabave, potrošnje, gubljenja ličnosti, postaju specijalisti za upravljanje ljudima, pobornici otu¬ đene ličnosti.

128 129

IV. Razum, savest, religija Šta se dešava sa razumom, savešću i religijom u otuđenom sve¬ tu? Ako ih posmatramo površno, čini nam se da napreduju. U za¬ padnim zemljama gotovo nema nepismenosti; u Sjedinjenim Dr¬ žavama sve više ljudi ide na visoke škole; svako čita novine i ra¬ zborito razgovara o svetskim problemima, što se tiče savesti, ve¬ ćina ljudi se ponaša sasvim pristojno u svojoj ličnoj sferi, što iznenađuje, kad se uzme u obzir njihova opšta pometenost. Što se tiče religije, poznato je da crkva ima više pristalica nego ikad i velika većina Amerikanaca veruje u boga, ili bar tako kažu prili¬ kom ispitivanja javnog mnenja. Međutim, nije potrebno da se ko¬ pa suviše duboko da bi se došlo do manje prijatnih otkrića. Ako govorimo o razumu, najpre moramo da odlučimo na koju se to ljudsku sposobnost odnosi. Kao što sam ranije rekao, mora¬ mo praviti razliku između inteligencije i razuma. Pod inteligencijom se razume sposobnost da se operiše pojmovima da bi se posti¬ gao neki praktičan cilj. Šimpanzo, koji sastavlja dva štapa da bi dohvatio bananu, jer ni jedan nije dovoljnog dug za to, koristi se inteligencijom. To činimo svi u našim poslovima, kada »kalkulišemo« kako da uradimo nešto. Inteligencija, u ovom smislu, pred¬ stavlja prihvatanje stvari onakvih kakve su, pravljenje kombina¬ cija, čiji je cilj da se olakša operisanje tim stvarima; inteligenci¬ ja je misao u službi biološkog opstanka. Razum, s druge strane, ima za cilj shvatanje; on pokušava da pronađe šta se nalazi is¬ pod površine, da sazna jezgro, suštinu stvarnost koja nas okružava. Razum nije bez funkcije, ali se njegova funkcija sastoji u to¬ me da se unapređuje ne toliko fizička koliko mentalna i duhov¬ na egzistencija. Međutim, često je potreban razum u individual¬ nom i društvenom životu da bi se predviđalo (podrazumevajući da predviđanje često zavisi od shvatanja sila koje deluju ispod površi¬ ne), a predviđanje je ponekad potrebno čak i za fizički opstanak. Razum zahteva uočavanje veze i svest o svome ja. Ako čovek samo pasivno prima utiske, misli, mišljenja, on može da ih upoređuje, da operiše njima, ali ne može da prodre u njih. Dekart je izveo egzistenciju čoveka kao pojedinca iz činjenice da on mi¬ sli. Ja sumnjam, tvrdio je on, dakle, ja mislim; ja mislim, dakle, ja postojim. Takođe je tačno i obrnuto. Jedino ako sam ja »ja«, ako ja nisam izgubio svoju individualnost u »nečemu«, ja mogu da mislim, tj. mogu da se koristim svojim razumom. S ovim je tesno povezan nedostatak svesti o realnosti, što je ka¬ rakteristično za otuđenu ličnost. Govoriti o »nedostatku svesti 130

o realnosti« kod savremenog čoveka u suprotnosti je sa rašire¬ nom idejom da se mi razlikujemo od većine drugih istorijskih pe¬ rioda svojim velikim realizmom. Ali kada se govori o našem re¬ alizmu, to ima isti smisao kao paranoidno iskrivljavanje. Kakvi su to realisti koji se igraju oružjem koje može da uništi celu mo¬ dernu civilizaciju, ako ne i samu zemlju. Kad bi neki pojedinac to činio, njega bi odmah zatvorili; ako bi se on dičio svojim re¬ alizmom, psihijatri bi to tumačili kao još jedan ozbiljan simptom njegovog bolesnog mozga. Ali nezavisno od ovoga, činjenica je da savremeni čovek ispoljava neverovatan nedostatak realizma za sve ono što je važno: za značenje života i smrti, za sreću i patnju, za osećanja i ozbiljne misli. On je prikrio celokupnu stvarnost ljudske egzistencije i zamenio je veštački ulepšanom slikom pseudorealnosti, što se nimalo ne razlikuje od stava divljaka, koji su izgubili svoju zemlju i slobodu i zamenili ih za svetlucave stakle¬ ne perle. U stvari, čovek je tako daleko od ljudske stvarnosti da može da kaže, kao i stanovnici Hrabrog novog sveta: »Kada indi¬ vidua oseća, društvo posrče.« Drugi, već spomenuti činilac u savremenom društvu je destruk¬ tivan za razum. Pošto niko ne obavlja ceo posao, već samo jedan njegov deo, pošto su dimenzije stvari i organizacija ljudi tako velike da bi se mogle shvatiti u celini, ništa se ne može sagledati u svojoj potpunosti. Zbog toga se ne mogu zapaziti ni zakoni koji se nalaze u osnovi ovih pojava. Inteligencija je dovoljna da bi se pravimo upravljalo jednim sektorom velike jedinice, bilo da je to mašina ili država. Ali se razum može razviti jedino ako on zahva¬ ti celinu i ima posla sa stvarima koje zapaža i kojima upravlja. Baš kao što naše uši i oči funkcionišu samo u izvesnoj kvantitativ¬ noj granici talasne dužine, tako je i naš razum ograničen u svojoj celovitoj delatnosti, onim što se može opaziti kao celina. Drukčije rečeno, konkretnost se nužno gubi izvan izvesne granice i zamenjuje apstrakcijom; ovim bledi i svest o stvarnosti. Aristotel je pr¬ vi zapazio ovaj problem, misleći da nije prikladan za život onaj grad koji po broju stanovnika prevazilazi današnje male gradove. Posmatrajući kvalitet mišljenja kod otuđenog čoveka, pada u oči kako se njegova inteligencija razvila a izopačio njegov razum. On prihvata stvarnost onakvu kakva je; on je upija, troši, dodi¬ ruje i upravlja njome. On čak i ne pita šta je iza nje, zašto su stvari takve kakve su i čemu one vode. Čovek ne može da upija značenje, ne može da troši smisao, a što se tiče budućnosti — apres nous le diluge.47 Izgleda da je od XIX veka do danas zna¬ tno porasla tupoglavost, ako pod tim razumemo ono što je sup131

rotno razumu, a ne inteligenciji. Uprkos činjenici da svako religi¬ ozno čita dnevnu štampu, ne postoji, u stvari razumevanje smisla političkih događaja, što je veoma zabrinjavajuće, jer inteligenci¬ ja nam pomaže da proizvodimo oružja koja naš razum nije u sta¬ nju da kontroliše. U stvari, mi smo saznali kako, mada nismo sa¬ znali zašto i zbog čega. Kod nas ima mnogo ljudi sa visokim stepenom inteligencije IQ, ali našim testovima inteligencije meri se sposobnost pamćenja, brzog operisanja mislima, a ne meri se ra¬ zum. Sve je ovo tačno, bez obzira na činjenicu da u našoj sredi¬ ni postoje ljudi sa visoko razvijenim razumom, čije je mišljenje isto tako snažno i duboko kao bilo koje u istoriji ljudskog roda. Ali kvalitet njihovog mišljenja se razlikuje od mišljenja mase i na njih se gleda sa sumnjom, čak i kad su potrebni zbog svojih iz¬ vanrednih dostignuća u prirodnim naukama. Novi automatski mozgovi doista dobro ilustruju šta se ovde ra¬ zume pod inteligencijom. Oni operišu podacima kojima ih kljukaju; oni upoređuju, odabiraju, proizvode brze rezultate i sa ma¬ nje grešaka nego što to može ljudska inteligencija. Međutim, uslov za sve ovo jeste da su prethodno nakljukani osnovnim poda¬ cima. Elektronski mozak ne može da misli stvaralački, da uđe u unutrašnjost činjenice koju posmatra, da ode iza podataka koji¬ ma ga kljukaju. Mašina može da uveća ili usavrši inteligenciju, ali ne može da stimuliše razum. Etika, bar u smislu grčko-jevrejsko-hrišćanske tradicije, neod¬ vojiva je od razuma. Etičko ponašanje se zasniva na sposobnosti da se stvaraju vrednosni sudovi na osnovu razuma; to znači da se odlučuje šta je dobro a šta zlo i da se deluje shodno toj odluci. Upo¬ treba razuma pretpostavlja postojanje svoga »ja«, a to pretpo¬ stavlja i etičko rasuđivanje i akcije. Štaviše, etika se zasniva na principu da ni jedna institucija i ni jedna stvar nije iznad ljudske individue, bilo da je to etika monoteističke religije ili svetovnog humanizma; da je cilj života da razvije čovekovu ljubav i razum i da sve druge ljudske aktivnosti moraju biti potčinjene tome cilju. Kako, dakle, etika može da bude značajan deo života u kome individua postaje automat, u kome ona služi »Nečemu«. Štaviše, kako se može razviti savest kada je princip života konformizam? Savest je po svojoj prirodi nekonformistička; ona mora da bude u stanju da kaže »ne« kada svi drugi kažu »da«; da bi rekla ovo »ne«, ona mora da bude sigurna u pravilnost suda na kome se to »ne« zasniva. Kada se osoba saglašava sa drugima, ona ne mo¬ že da čuje glas svoje savesti, a još manje da deluje prema njoj. Savest postoji jedino ako čovek doživljava sebe kao ljudsko biće, 132

a ne kao stvar, kao robu. Što se tiče stvari koje se razmenjuju na tržištu, postoji drugi kvazietički zakon, zakon ispravnosti (fairnes). Pitanje je jedino u tome da li se stvari razmenjuju po pravoj ceni i da nisu upotrebljeni nikakvi trikovi ili sila; ova ispravnost, a ne dobro i zlo, predstavlja etički princip tržišta, a to je etički princip koji upravlja životom ličnosti orijentisane ka tržištu. Ovaj princip ispravnosti koristi, bez sumnje, izvesnoj vrsti eti¬ čkog ponašanja. Čovek ne laže, ne vara i ne upotrebljava silu — čovek čak pruža drugoj osobi priliku — ako radi prema zakonu ispravnosti. Ali voleti svoje susede, osećati se kao jedno biće s njima, posvetiti život razvijanju svojih duhovnih moći (osobina), ne čini deo etike ispravnosti. Mi živimo u paradoksalnoj situaciji: primenjujemo etiku ispravnosti, a propovedamo hrišćansku etiku. Zar se ne spotičemo o ove očigledne protivrečnosti? Očigledno ne. Zašto? Delimično zato što se nasleđe savesti u toku četiri hiljade godina razvitka nije potpuno izgubilo. Naprotiv, oslobađanje čoveka od vlasti feudalne države i crkve umnogome je učinilo da ovo nasleđe urodi plodom i u periodu između XVIII i XX veka ono je cvetalo kao nikad dotada. Mi još učestvujemo u tom procesu, ali u uslovima života XX veka, izgleda, nema novih pupoljaka koji će se rascvasti kada ovaj cvet uvene. Drugi razlog zašto se ne spotičemo o protivrečnosti između hu¬ manističke etike i etike ispravnosti leži u činjenici da mi tumači¬ mo religiju i humanističku etiku u svetlosti etike ispravnosti. Do¬ bra ilustracija ovog tumačenja je »zlatno pravilo«. Prema svom prvobitnom jevrejskom i hrišćanskom značenju, ono je popular¬ no izražavalo maksimu Biblije: »Voli svoje bližnje kao samog se¬ be. U sistemu ispravnosti to znači jednostavno: »Razmenjuj is¬ pravno. Daj ono što očekuješ da dobiješ. Ne varaj!« Nije čudo da je »zlatno pravilo« najpopularnija religiozna fraza danas. Ono kombinuje dva suprotna sistema etike i pomaže nam da zabora¬ vimo protivrečnosti. Dok mi još živimo od hrišćanskog humanističkog nasleđa, nije čudo da mlade generacije sve manje zastupaju tradicionalnu eti¬ ku, i da se među našom omladinom nailazi na moralni varvarizam, što je u potpunoj suprotnosti sa ekonomskim i obrazovnim nivoom koji je društvo dostiglo. Danas, dok sam pregledao ovaj rukopis, pročitao sam dva članka. Jedan u »Njujork tajmsu«, koji se odnosi na ubistvo čoveka koga su surovo izgazila četiri maloletnika iz prosečnih porodica srednje klase. Drugi u časo¬ pisu »Tajm«, opis novog šefa policije iz Gvatemale, koji je, kao bivši šef policije za vreme diktature Ubika, »usavršio gvozdenu 133

kapu za stezanje glave da bi saznao tajne i ugušio nepoželjna po¬ litička mišljenja«.48 U novinama je objavljena njegova slika pod naslovom »Za nepoželjne misli — stroj za lomljenje«. Može li išta biti umobolnije bezosećajno do krajnjeg sadizma od ove neumesne rečenice? Zar iznenađuje činjenica da se maloletnici ne ustručavaju da pretuku čoveka u kulturi u kojoj većina popular¬ nih novina može da piše ovako? Zar nije dovoljno objašnjenje za porast varvarizma i vandalizma kod naše omladine činjenica da mi pokazujemo brutalnost i surovost u knjigama i filmovima, jer to donosi novac. Naša filmska cenzura se stara da se ne prikazuju seksualne scene, jer bi to moglo da izazove seksualne želje. Kako bi taj rezultat bio nevin u poređenju sa nehumanim efektom onoga što cenzura dozvoljava i čemu se crkva protivi manje nego tra¬ dicionalnim gresima? Da, mi još imamo jedno etičko nasleđe, ali ono će se uskoro istrošiti i zameniće se etikom Hrabrog novog sveta, ili etikom romana 1984,49 osim ako ne prestane da bude na¬ sleđe i ne bude prerađeno našim celokupnim načinom života. U ovom trenutku izgleda da se etičko ponašanje još može naći u po¬ našanju mnogih pojedinaca, mada društvo ide u susret varvarizmu.50 Ono što smo rekli o etici, umnogome važi i za religiju. Naravno, kada govorimo o ulozi religije među otuđenim ljudima, sve zavi¬ si od toga šta mi nazivamo religijom. Ako mislimo na religiju u najširem smislu, kao na sistem orijentacije i predmet verovanja, onda je zaista svako ljudsko biće religiozno, pošto niko ne može da živi bez takvog sistema i da ostane zdrav. Onda je i na¬ ša kultura, isto tako, religiozna kao i svaka druga. Naši bogovi su mašine i ideja uspeha; smisao našeg života je da se kreće, da se ide napred, da se dođe što je moguće bliže vrhu. Ako pod re¬ ligijom razumemo monoteizam, onda je naša religija samo jedna vrsta robe u našim izlozima. Monoteizam je nespojiv sa otuđe¬ njem i sa našom etikom ispravnosti. Monoteizam postavlja kao najviši cilj života čovekovo razvijanje i spasenje, cilj koji se ni¬ kada ne može potčiniti nekom drugom. Sve dok je bog neshvatljiv i dok se ne može definisati i dok je čovek stvoren prema slici boga, i čovek se ne može definisati, što znači da se on nikad ne može posmatrati kao stvar. Borba između monoteizma i idolopoklonstva je upravo borba između produktivnog i otuđenog na¬ čina života. Naša kultura je možda prva potpuno svetovna kultu¬ ra u ljudskoj istoriji. Mi smo potisnuli svest i interesovanje za osnovne probleme ljudske egzistencije. Mi se ne interesujemo za smisao života, za njegovo rešenje; mi polazimo od ubeđenja da 134

nema drugog cilja osim da se uspešno investira život i da se u tome prođe bez većih nezgoda. Većina veruje u boga i uzima kao činjenicu da bog postoji. Oni koji ne veruju, prihvataju kao či¬ njenicu da bog ne postoji. U oba slučaja to se verovanje prihvata bez razmišljanja. Ni verovanje ni neverovanje ne dovode do be¬ sanih noći, niti neke ozbiljne zabrinutosti. U stvari, ništa se ne menja sa psihološkog ili pravog religioznog stanovišta, bilo da čovek veruje ili da ne veruje u boga. U oba slučaja on se ne bri¬ ne o tome da li postoji bog, niti o problemima njegove sopstvene egzistencije. Baš kao što je bratska ljubav zamenjena bezličnom ispravnošću, tako je i bog pretvoren u dalekog generalnog direk¬ tora Univerzuma (svetske korporacije); čovek zna da je on ta¬ mo, da on upravlja predstavom (mada bi se ona, verovatno, odvi¬ jala i bez njega), čovek ga ne vidi, ali priznaje njegovo vodstvo, dok sam čovek »igra svoju ulogu«. Religiozna »renesansa«, čiji smo mi svedoci, možda je najgori udarac koji je monoteizam doživeo. Ima li većeg skvrnavljenja nego kada se govori o »Svevišnjem«, kada se uče molitve da bi se od boga stvorio partner u poslu, da bi se »prodavala« religija isto kao što se prodaje i sapun? S obzirom na činjenicu da je otuđenje modernog čoveka nespo¬ jivo sa monoteizmom, moglo bi se očekivati da će ministranti (du¬ hovna lica), sveštenici i rabini razviti oštru kritiku modernog ka¬ pitalizma. Mada je tačno da se ovakva kritika pojavila u visokim katoličkim krugovima i kod jednog broja nižih sveštenika i ra¬ bina, sve crkve u osnovi pripadaju konzervativnim snagama mo¬ dernog društva, upotrebljavajući religiju kao sredstvo da se čovekov život odvija, i da on bude zadovoljan s ovim duboko nereligioznim sistemom. Izgleda da većina njih ne shvata da će se ova vrsta religije na kraju izopačiti u otvoreno idolopoklonstvo, ukoliko ne počnu da je definišu kao moderno idolopoklonstvo i ako se ne počnu boriti protiv njega, umesto što daju izjave o bogu i upotrebljavaju njegovo ime uzalud — ne samo u jednom smislu. V. Rad Kakav je smisao rada u otuđenom društvu? Već smo se ukratko osvrnuli na ovo pitanje u opštoj raspravi o otuđenju. Ali pošto je ovaj problem od najveće važnosti, ne sa¬ mo za razumevanje današnjeg društva već i pri svakom pokušaju stvaranja zdravijeg društva, želim da u ovoj glavi raspravljam odvojeno i šire o prirodi rada. 135

Čovek mora da radi da bi živeo, ukoliko ne eksploatiše druge. Ma kako bio primitivan i jednostavan njegov način rada, on se baš proizvodnjom uzdigao iznad životinjskog carstva; on je s pra¬ vom definisan kao »životinja koja proizvodi«. Ali rad nije samo neizbežna nužda za čoveka. Pomoću rada on se oslobađa prirode i od sebe stvara društveno i nezavisno biće. U procesu rada, tj. u procesu uobličavanja i menjanja prirode van čoveka, čovek uobličava i menja samoga sebe. On izlazi iz prirode upravljajući njome; on razvija svoju moć saradnje, svoj razum, svoje osećanje za lepo. On se odvaja od prirode, od prvobitnog jedinstva s njom, ali u isto vreme se ponovo sjedinjuje s njom kao njen go¬ spodar i graditelj. Što se više razvija njegov rad, tim se više raz¬ vija i njegova individualnost. Uobličavajući i prerađujući priro¬ du, on uči da se koristi svojim moćima, on povećava svoju spo¬ sobnost i stvaralaštvo. Bilo da mislimo na lepe slike u pećinama južne Francuske, bilo da mislimo na ornamente na oružju primi¬ tivnih naroda, na grčke statue i hramove, na srednjovekovne ka¬ tedrale, na stolice i stolove koje su napravile vešte zanatlije, ili na odgajanje cveća, drveća ili žitarica — sve su to izrazi stvara¬ lačkog menjanja prirode pomoću ljudskog razuma i veštine. Naročito u XIII i XIV veku u zapadnoj istoriji zanatstvo je do¬ stiglo vrhunac u evoluciji stvaralačkog rada. Rad nije bio samo korisna aktivnost, već je u sebi nosio i duboko zadovoljstvo. Rajt Mils je sjajno izrazio glavne osobine zanatstva: »Jedini motiv ra¬ da je stvaranje proizvoda i sam proces stvaranja. Detalji svako¬ dnevnog rada imaju svoj smisao jer nisu odvojeni u umu radni¬ ka od proizvoda rada. Radnik je slobodan da kontroliše svoju radnu delatnost. Zanatlija na taj način može da uči u toku rada i da koristi i razvija svoje sposobnosti u veštine. Nema podvoje¬ nosti između rada i igre, između rada i kulture. Način na koji se zanatlija izdržava određuje suštinu njegovog načina života i ulazi u nju.«51 Propadanjem srednjovekovne društvene strukture i na¬ stajanjem modernog načina proizvodnje izmenili su se u osnovi značenje i funkcija rada, naročito u protestantskim zemljama. Uplašivši se od novostečene slobode, čovek je bio opsednut potre¬ bom da suzbije svoje sumnje i strahovanja, razvijajući grozničavu aktivnost. Rezultat ove aktivnosti, uspeh ili neuspeh, odlučivao je o njegovom spasenju, pokazivao je da li je on bio među spaše¬ nim ili izgubljenim dušama. Umesto da bude aktivnost koja je sama po sebi zadovoljstvo i prijatnost, rad je postao duinost i op¬ sesija. Što se više moglo obogatiti radom, rad je postajao sve više čisto sredstvo za postizanje bogatstva i uspeha. Po rečima Maksa 136

Vebera, rad je postao glavni činilac u sistemu »unutrašnjeg svetskog asketizma«, odgovor na čovekovu svest o usamljenosti i izolovanosti. Međutim, rad u ovom smislu postojao je samo za višu klasu i srednje slojeve, za one koji su mogli da nagomilaju kapital i da zapošljavaju druge. Za veliku većinu onih koji su imali samo svo¬ ju fizičku energiju za prodaju, rad je postao samo prinudan rad. U XVIII i XIX veku radnik je morao da radi šesnaest časova dnevno da bi se održao u životu i nije to činio zato što je na ovaj način služio bogu, ili zato što bi njegov uspeh pokazao da je on među »izabranima«, već zato što je bio primoran da prodaje svoju energiju onima koji su imali sredstava da je eksploatišu. U prvim vekovima moderne ere rad se deli na duinost, za srednju klasu, i na prinudni rad, za one koji ne poseduju ništa. Poslednjih decenija znatno se izmenio religiozni staV prema radu kao dužnosti, koji je preovladavao u XIX veku. Savremeni čovek ne zna šta da čini sa sobom, kako da sadržajno iskoristi svoj život, i prinuđen je da radi da bi izbegao nesnosnu dosadu. Ali rad nije više moralna i religiozna obaveza onako kako ga je shvaćala srednja klasa u XVIII i XIX veku. Pojavilo se nešto no¬ vo. Proizvodnja koja se stalno razvija, nagon da se stvaraju veće i bolje stvari, postaju ciljevi za sebe, novi ideali. Rad se otuđuje od radnika. šta se događa sa industrijskim radnikom? On troši svoju naj¬ bolju energiju proizvodeći »nešto« sedam ili osam časova dnevno. On mora da radi da bi zaradio za život, ali on je potpuno pasi¬ van. On obavlja malu i izolovanu funkciju u komplikovanom i visokoorganizovanom procesu proizvodnje i nikad se ne suočava sa »svojim« proizvodom kao celinom, ili bar ne kao proizvođač, već jedino kao potrošač, pod uslovom da ima novaca da kupi »svoj« proizvod u radnji. On nije povezan sa celinom proizvoda niti u fizičkom smislu niti u širem ekonomskom i društvenom smislu. On je stavljen na izvesno mesto, treba da izvrši izvestan zadatak, ali on ne učestvuje u organizaciji i upravljanju radom. On nije zainteresovan, niti zna zašto se proizvodi ova a ne neka druga roba, niti u kakvom je to odnosu sa društvom kao celilinom. Upotrebljavajući mašine, preduzeće proizvodi cipele, auto¬ mobile, električne sijalice. Radnik je deo mašine, a ne gospodar i aktivni učesnik. Mašina je postala njegov gospodar, umesto da mu olakša rad, koji je ranije morao da obavlja svojom fizičkom energijom. Umesto da mašina bude zamena za ljudsku energiju, čovek je postao zamena za mašinu. Njegov rad se može definisati 137

kao obavljanje onih delatnosti koje još ne mogu da obavljaju mašine. Rad je sredstvo za sticanje novca, a ne sama po sebi sadržajna ljudska aktivnost. Piter Druker je izrazio ovu ideju vrlo sažeto, ispitujući radnike u automobilskoj industriji: »Za veliku većinu automobilskih radnika jedini smisao rada sastoji se u novčanom čeku, a ne u nečemu što je povezano sa samim radom ili proiz¬ vodom. Rad se javlja kao nešto neprirodno, kao neprijatni, besadržajni i zaglupljujući uslov za sticanje novca, lišen dostojan¬ stva i važnosti. Ne treba se čuditi što radnici rade nemarno, sporo, upotrebljavaju razne trikove da steknu istu svotu novca za manje rada. Nema sumnje da iz toga proizlazi nesrećni i nezado¬ voljni radnik, jer novčani ček nije dovoljan kao osnova samopoštovanja.«52 Ovaj odnos radnika prema radu rezultat je celokupne društve¬ ne organizacije, čiji je i on deo. Pošto je »uposlen«53 on nije aktiv¬ ni učesnik, nema odgovornosti, izuzev što obavlja odgovarajuću izolovanu delatnost, i jedino što ga interesuje jeste to da done¬ se dovoljno novaca kući da bi izdržavao sebe i svoju porodicu. Ništa se drugo ne može očekivati niti tražiti od njega. On je deo postrojenja koje zapošljava kapital, i njegova uloga i funkcija određene su time što je on deo toga postrojenja. Poslednjih go¬ dina obraća se veća pažnja na psihologiju radnika, na njegov stav prema radu, na »ljudski problem u industriji«; ali ova for¬ mulacija ukazuje na stav koji čini osnovu toga; postoje ljudska bića koja provode najveći deo života u radu, i zato se mora ras¬ pravljati o »industrijskim problemima čoveka«, a ne o ljudskim problemima u industriji.« Najveći broj istraživanja u oblasti industrijske psihologije od¬ nosi se na pitanje kako povećati produktivnost individualnog ra¬ dnika i kako učiniti da on radi s manje teškoća; psihologija je poslužila »upravljanju ljudima« (human engineering), što predstavlja pokušaj da se radnik i službenik smatraju delovima ma¬ šine, koja radi bolje kada je dobro podmazana. Dok se Tejlor najviše interesovao za bolju organizaciju i tehničku upotrebu fi¬ zičke snage radnika, dotle se većina industrijskih psihologa in¬ teresuje za upravljanje ljudskim dušama. Osnovna ideja može ovako da se formuliše: ukoliko radnik radi bolje ako je srećan, ako to povećava njegovu produktivnost i umanjuje teškoće, tada ga učinimo srećnim, sigurnim, zadovoljnim. U ime »ljudskih od¬ nosa«, prema radniku se odnose na takav način koji odgovara potpuno otuđenoj osobi; čak se preporučuju i sreća i ljudske 138

vrednosti u interesu boljih odnosa sa publikom (javnošću). Tako je, na primer, kao što ističe časopis »Tajm«, najpoznatiji američ¬ ki psihijatar rekao grupi od 1.500 viših tržišnih činovnika: »Ako smo srećni, doći će do pojačanog zadovoljstva kod naših kupa¬ c a . . . Upravi će se isplatiti u dolarima i centima ako budemo primenjivali neki od ovih opštih principa vrednosti i ljudskih odnosa.« Govori se o »ljudskim odnosima«, a misli se najmanje na ljudske odnose, u stvari, misli se na takve odnose koji vla¬ daju među otuđenim automatima; govori se o sreći, a misli se na savršeno rutinerstvo koje je uklonilo poslednje sumnje i svu spontanost.54 Otuđeni i duboko nezadovoljavajući karakter rada dovodi do dve reakcije: jedna je potpuna lenjost kao ideal, druga je duboko usađeno mada nesvesno neprijateljstvo prema radu i svemu što je u vezi sa radom. Nije teško uočiti rasprostranjenu težnju za potpunom lenjošću i pasivnošću. Naše reklame izazivaju veću privlačnost prema ovo¬ me nego prema seksu. Postoje, naravno, mnoge korisne naprave koje služe za uštedu rada. Ali ta korisnost često služi samo zato da se opravda poziv na pasivnost i receptivnost. Paket »cornflakes-a«55 reklamira se kao »novina — lakša za jelo«. Električna sprava za dvopek oglašava se sledećim rečima: »... najjedinstvenija naprava na svetu! Ova sprava će učiniti sve za vas. Nije po¬ trebno čak ni da se mučite stavljajući hleb u nju. Pogonska sna¬ ga, mada je to samo jedan električni motor, nežno uzima hleb upravo iz vaših prstiju!« Koliko je mnogo kurseva jezika ili dru¬ gih predmeta reklamirano parolom »Učenje bez napora, nema više starog okapanja«. Svakome je poznata slika starog bračnog para na oglasu kompanije za osiguranje (osiguravajućeg druš¬ tva), koji su penzionisani u 60. godini i koji provode život u pot¬ punom blaženstvu, ne radeći ništa, i jedino putujući. Radio i televizija predstavljaju drugu stranu težnje za lenjošću — ideje o »pritisku na dugme«; pritiskom na dugme ili okretanjem dugmeta na mašini, čovek ima moć da proizvodi muziku, govor, utakmice, a na televizoru da zapovedi da se svetski događaji po¬ jave pred njegovim očima. Zadovoljstvo koje proizlazi iz uprav¬ ljanja automobilom svakako počiva delimično na istom zadovo¬ ljenju želje za pritiskanjem na dugme. Pomoću nenapornog pri¬ tiska na dugme pušta se u pokret moćna mašina; od vozača se traži malo veštine i napora da bi se osećao kao gospodar pros¬ tora. 139

Ali postoji mnogo ozbiljnija i bolje usađena reakcija na besadržajnost i dosadu u radu. To je neprijateljstvo prema radu koje je mnogo manje svesno nego naša težnja za lenjošću i neaktiv¬ nošću. Mnogi poslodavci osećaju se kao zatočenici svoga posla i robe koju prodaju; oni osećaju izvesnu lažljivost svoga proizvo¬ da i potajni prezir prema njemu. Oni mrze svoje kupce, koji ih primoravaju da izlažu robu da bi je prodavali. Oni mrze svoje konkurente zato što im prete; oni mrze svoje službenike kao i svoje pretpostavljene jer su u neprestanoj konkurentskoj borbi s njima. A najvažnije od svega, oni mrze sami sebe, jer vide da njihov život prolazi, ne ostavljajući nikakav smisao osim trenut¬ nog opijanja uspehom. Naravno, ova mržnja i prezir prema dru¬ gome i prema samom sebi, i prema stvarima koje se proizvode, uglavnom su nesvesni, i jedino povremeno, oni jednom munje¬ vitom mišlju postaju svesni toga, ali pošto ih ta misao dosta uznemirava, oni nastoje da je odstrane što je moguće brže. VI. Demokratija Kao što je otuđen rad tako je otuđena i volja birača u modernoj demokratiji. Princip demokratije sastoji se u tome da ne odlu¬ čuje vladalac ili mala grupa, već narod kao celina odlučuje o sopstvenoj sudbini i donosi odluke koje se odnose na stvari od zajedničkog interesa. Birajući svoje predstavnike, koji u par¬ lamentu odlučuju o zakonima zemlje, pretpostavlja se da svaki građanin odgovorno učestvuje u upravljanju zajednicom. Stvo¬ ren je jedan dobro smišljen sistem, na osnovu principa podele vlasti, koji je služio da se zadrži integritet i nezavisnost sudskog sistema, održavajući odgovarajuću ravnotežu između zakonodav¬ ne i izvršne funkcije. Idealno govoreći, svaki građanin je podjed¬ nako odgovoran i ima uticaja na donošenje odluka. U stvari, novi demokratski sistem doveden je u nezgodnu situ¬ aciju jednom važnom protivrečnošću. Pošto je nastao u država¬ ma sa ogromnom nejednakošću mogućnosti i prihoda, prirodno je da privilegovane klase nisu želele da izgube privilegije, koje im je davao status quo, a mogle su ih lako izgubiti da je volja većine (koja je bila bez svojine) došla do izražaja. Da bi se izbegla takva opasnost, mnogi građani bez svojine nisu imali glasačko pravo i tek je postepeno prihvaćen princip da svaki građanin, bez ikakvih ograničenja, ima pravo glasa. 140

U XIX veku je izgledalo da bi opšte pravo glasa rešilo sve probleme demokratije. O'Konor, jedan od vođa čartističkog pokre¬ ta, rekao je 1838. godine: »Opšte pravo glasa odmah će izmeniti celokupni karakter društva: stanje opreznosti, sumnje i nepoverenja zameniće stanje bratske ljubavi, uzajamnih interesa i sveopšteg poverenja«, a 1842: » . . . šest meseci posle donošenja Pove¬ lje svaki će muškarac, žena i dete u zemlji biti dobro hranjeni, imaće dom i biće dobro odeveni«.56 Otada su sve velike demokra¬ tije uspostavile opšte pravo glasa za muškarce i žene, izuzev Švajcarske, ali čak i u najbogatijoj zemlji sveta jedna trećina stanov¬ ništva je još uvek »slabo hranjena, slabo odevena i živi u rđavim stanovima« — prema rečima Franklina D. Ruzvelta. Uvođenje opšteg, prava glasa ne samo da je razočaralo nade čartista već i sve one koji su verovali da će opšte pravo glasa pomoći da se od građana stvore odgovorne, aktivne nezavisne ličnosti. Postalo je jasno da se problem demokratije danas ne sa¬ stoji više u ograničenju prava glasa, već u tome na koji se način pravo glasa koristi. Kako ljudi mogu da izraze »svoju« volju ako nemaju nikakvu volju ili sopstveno ubeđenje, ako su oni otuđeni automati, čijim ukusom, shvatanjima i sklonostima upravljaju mehanizmi uslovljavanja (conditioning machines)? U ovakvim uslovima opšte pra¬ vo glasa postaje fetiš. Demokratija postoji onda ako vlada može da dokaže da svako ima pravo da glasa i da se glasovi pošteno prebrojavaju. Zemlja je nedemokratska ako svako glasa, ali se glasovi ne prebrojavaju pošteno, ili ako se glasač plaši da glasa protiv partije na vlasti. Tačno je da postoji znatna i vrlo važna razlika između slobodnih i udešenih izbora, ali zapažajući ovu razliku, ne smemo zaboraviti činjenicu da čak i slobodni izbori ne izražavaju uvek »volju naroda«. Ako većina ljudi upotrebljava mnogo reklamiranu pastu za zube zbog nekog njenog fantastič¬ nog kvaliteta koji propaganda ističe, niko razuman neće reći da se narod sam »odlučio« za tu pastu. Sve što se može reći to je da je propaganda bila dovoljno uspešna da primami milione lju¬ di da veruju u njene reči. Način na koji ljudi u jednom otuđenom društvu izražavaju svo¬ ju volju ne razlikuje se od načina na koji oni kupuju robu. Oni slušaju reči propagande i za njih malo znače činjenice u poređenju s ovom sugestivnom bukom, koja im se neprestano uliva u glavu. Poslednjih godina sve više uočavamo kako mudrost saveta za javne odnose određuje političku propagandu. Naviknuti da nagovore narod da kupuje sve za šta ima dovoljno novaca, oni na 141

isti način misle i o političkim idejama i o političkim vođama. Oni koriste televiziju da bi propagirali političke ličnosti, kao što propa¬ giraju i sapun; ono što je važno jeste posledica, i u prodaji i u glasanju, a ne racionalnost ili korisnost onoga što se nudi. Ova pojava je vrlo iskreno izražena u najnovijim izjavama o budućno¬ sti Republikanske partije. Pošto se ne može nadati da će većina glasača glasati za Republikansku partiju mora se pronaći ličnost koja želi da predstavlja partiju i tada će ona dobiti glasove. Ovo se ne razlikuje od garancije koju daje neki poznati sportista ili filmska zvezda za neku vrstu cigareta. U stvari, funkcionisanje političke mašinerije u jednoj demo¬ kratskoj zemlji suštinski se ne razlikuje od procedure na robnom tržištu. Političke partije se ne razlikuju od velikih trgovačkih preduzeća, jer i profesionalni političari pokušavaju da prodaju svo¬ ju robu javnosti. Njihov metod postaje sve sličniji reklami ko¬ jom se vrši pritisak. Oštroumni posmatrač političke i ekonomske scene Sumpeter je naročito jasno formulisao ovaj proces. On po¬ lazi od formulacije klasičnog pojma demokratije XVIII veka: »De¬ mokratski metod je tako organizovana institucija kojom se dola¬ zi do političkih odluka, koje ostvaruju zajedničko dobro na taj način što će ljudi sami odlučivati o problemima, biranjem poje¬ dinaca koji treba da se sastaju da bi izvršavali volju naroda.«57 Šumpeter dalje analizira stav modernog čoveka prema problemu opšteg blagostanja i dolazi do zaključka, koji se ne razlikuje od onog već navedenog. »Međutim, čim se udaljimo od privatnih inte¬ resa porodice i poslovnih preduzeća ka onim oblastima nacionalnih i internacionalnih poslova kojima nedostaje direktna i nesumnji¬ va veza s ovim privatnim interesima, tada individualna volja, up¬ ravljanje činjenicama i metod zaključivanja, prestaju da ispunja¬ vaju zahteve klasične doktrine. Ono što me najviše pogađa i što mi izgleda da je suština problema jeste to da je potpuno izgub¬ ljen smisao za realnost. Normalno, velika politička pitanja zau¬ zimaju svoje mesto u psihičkoj ekonomiji tipičnog građanina, kao i ona o interesovanju u slobodnim časovima, koja još nisu postala hobby i predmeti svakodnevnog razgovora. Ovi pred¬ meti izgledaju tako daleki; oni uopšte nisu kao poslovni predlo¬ ži; opasnosti, možda, neće biti ili, ako ih i bude, valjda, neće biti tako ozbiljne; čovek se oseća kao da se kreće u fiktivnom svetu. Ovaj umanjeni smisao za realnost dovodi ne samo do smanje¬ nog osećanja odgovornosti već i do nedostatka efektivne volje. Čovek, naravno, ima svoj stil, svoje želje, i snove, i nezadovolj142

stva; a naročito ima svoje sklonosti i predrasude. Ali to obično ne ulazi u sastav onoga što mi nazivamo voljom — psihičkom dopunom celishodne odgovorne akcije. U stvari, za privatnog građanina, koji razmišlja o nacionalnim poslovima, nema područ¬ ja za takvu volju ni zadatka na kome bi se ona mogla razviti. On je član jednog nekorisnog komiteta, cele nacije, i zbog toga troši manje disciplinovanog napora na upravljanje političkim problemima nego pri partiji bridža. Smanjeno osećanje odgovornosti i nedostatak efektivne volje objašnjavaju, sa svoje strane, neznanje običnih građana i po¬ manjkanje rasuđivanja o unutrašnjoj i spoljnoj politici, što više zabrinjava kad je reč o obrazovanim ljudima i onima koji imaju uspeha u vanpolitičkim oblastima života nego kada je reč o ne¬ obrazovanim ljudima nižih slojeva. Ima dovoljno obaveštenja koja stoje na raspolaganju. Ali ovo izgleda da ne menja stvar. Ne bi trebalo da se čudimo tome. Dovoljno je samo da uporedimo stav advokata prema njegovom poslu i njegov stav prema političkim događajima o kojima se govori u novinama, da bismo videli u čemu je stvar. U prvom slučaju, advokat je stekao kva¬ lifikaciju da procenjuje važnost činjenica radeći celishodno godi¬ nama, stimulisan interesom svoje profesionalne kompetencije; a pod uticajem stimulusa, koji je moćan, on potčinjava svoje znanje, svoj intelekt i svoju volju sadržaju svoga posla. U drugom slučaju, on se nije potrudio da stekne kvalifikacije; on se ne tru¬ di da dobije obaveštenja ili da na njih primeni svoju kritiku ko¬ jom tako dobro zna da upravlja; on nema strpljenja za duge i komplikovane rasprave. Sve ovo pokazuje da će se bez inicijative, koja proizlazi iz neposredne odgovornosti, zadržati neznanje upr kos sredstvima obaveštavanja, ma koliko da su ona savršena i korektna. Neznanje će se zadržati čak i uprkos zaslužnim napo¬ rima koji se ulažu pomoću organizovanja predavanja, kurseva, diskusionih grupa da bi se otišlo dalje od pružanja informacija i da se ljudi nauče kako da se koriste njima. Ne može se reći da nema rezultata, ali su oni mali. Ljude se ne može uzneti po lestvama. Tako se tipični građanin spušta na niži nivo mentalne delatnosti čim stupi na političko tlo. On raspravlja i analizira na način koji bi sam nazvao infantilnim u sferi svoga stvarnog interesovanja. On postaje ponovo primitivan.«58 Sumpeter ukazuje, takođe na sličnost između fabrikovanja na¬ rodne volje u političkim pitanjima, kao i u trgovačkim reklama¬ ma. »Način«, kaže on, »na koji se fabrikuju problemi i narodna 143

volja o tim problemima je potpuno analogan načinu trgovačkog reklamiranja. U oba slučaja postoje istovetni pokušaji da se uti¬ če na podsvesno. Postoji ista tehnika stvaranja povoljnih i nepo¬ voljnih asocijacija, koja je uspešnija što je manje racionalna. Postoji isto izbegavanje i rezervisanost i isti način fabrikovanja mišljenja pomoću ponavljanih izjava, što je potpuno tačno u onoj meri u kojoj se izbegavaju racionalni argumenti i opasnost buđe¬ nja kritičkih sposobnosti ljudi itd. Ali sve ove veštine imaju šire polje u sferi javnih poslova nego u sferi privatnog i profesional¬ nog života. Slika najlepše devojke na svetu neće posle izvesnog vremena imati moć da održi prodaju rđavih cigareta. Ali ne po¬ stoje tako efikasna sredstva zaštite u slučaju političkih odluka. Mnoge odluke od sudbonosnog značaja su takve prirode da one¬ mogućavaju da javnost s njima eksperimentiše kad to želi i uz umerene troškove. Cak i kad bi to bilo moguće, ne bi bilo tako lako doći do suda, kao da je reč o cigaretama, jer nije tako lako protumačiti ove posledice.«59 Na osnovu svojih analiza Šumpeter dolazi do definicije demokratije, koja nije tako uzvišena kao prva, ali je, bez sumnje, re¬ alističnija. »Demokratski metod je tako organizovana institucija kojom se dolazi do političkih odluka, u kojoj pojedinci stiču moć da odlučuju pomoću konkurentske borbe za glasove birača.«60 Poređenje između procesa formiranja političkog mišljenja i mi¬ šljenja na robnom tržištu može se dopuniti još jednim poređenjem, koje se ne odnosi toliko na formiranje koliko na izražava¬ nje mišljenja. Mislim na ulogu akcionara u velikim američkim korporacijama i na uticaj njegove volje na upravljanje. Kao što je ranije istaknuto, u velikim korporacijama vlasništvo se nalazi u rukama stotine hiljada pojedinaca, a svaki poseduje vrlo mali deo od ukupnih akcija. Pravno govoreći, akcionari poseduju preduzeće i, prema tome, imaju pravo da određuju njego¬ vu politiku i da biraju upravu. U praksi, oni osećaju malo odgo¬ vornosti prema svome vlasništvu i prihvataju ono što čini upra¬ va, zadovoljavajući se time da imaju stalni prihod. Velika većina akcionara nije zainteresovana da odlazi na sastanke i spremna je da pošalje upravi potrebna ovlašćenja. I kao što je već spome¬ nuto, samo u šest od stotinu velikih korporacija (1930) kontrolu vrše svi ili većina vlasnika. Kontrola se u modernoj demokratiji ne razlikuje mnogo od kontrole u velikim korporacijama. Tačno je da više od 50% gla¬ sača lično glasaju. Oni se odlučuju između dve partijske mašine, koje se bore za njihove glasove. Kada je jednom jedna od njih 144

izabrana, prestaje veza sa glasačima. Često stvarna odluka ne zavisi od individualnih članova parlamenta, koji predstavljaju interese i želje svojih birača, već od partije.61 Ali čak i tamo odluke donose uticajne ličnosti koje su često malo poznate jav¬ nosti. U stvari, iako individualni građanin veruje da upravlja do¬ nošenjem odluka u zemlji, on to čini isto toliko koliko i prosečni akcionar učestvuje u kontrolisanju »svoje« kompanije. Između akta glasanja i najznačajnijih političkih odluka postoji misterioz¬ na veza. Ne može se reći da ne postoji nikakva veza, niti se mo¬ že reći da je krajnja odluka rezultat volje glasača. To je upravo situacija otuđenog izražavanja volje građana. On nešto čini, tj. glasa, i živi u iluziji da donosi odluke koje prihvata kao da su nje¬ gove, dok, u stvari, njih određuju umnogome sile koje su van njegove kontrole i saznanja. Nije čudo što ovakva situacija dovo¬ di prosečnog građanina do dubokog osećanja nemoći u političV kim pitanjima (mada to ne mora biti svesno) i zbog toga se nje¬ gova politička inteligencija sve više smanjuje. Ali dok je tačno da čovek mora da misli pre nego što dela, takođe je tačno da čovekovo mišljenje osiromašuje ako on nema prilike da dela, dru¬ gim rečima, ako čovek ne može uspešno da dela, ne može ni da misli produktivno. d. Otuđenje i mentalno zdravlje Kakav je uticaj otuđenja na mentalno zdravlje? Odgovor, narav¬ no, zavisi od toga šta se razume pod zdravljem: ako to znači da čovek može da ispunjava svoju društvenu funkciju, da stalno proizvodi i da reprodukuje sebe, onda je sasvim očigledno da otuđeni čovek može da bude zdrav. Mi smo stvorili najmoćnije proizvodne mašine koje su ikad postojale na zemlji, ali smo takođe stvorili i najmoćnije mašine za uništenje ljudi koje mogu da upotrebljavaju luđaci. Ako pogledamo sadašnju psihijatrijsku definiciju mentalnog zdravlja, može se pomisliti da smo zdravi. Sasvim prirodno, pojmovi o zdravlju i bolesti su proizvod onih koji ih formulišu, pa, prema tome, i kulture u kojoj ti ljudi žive. Otuđeni psihijatri će definisati mentalno zdravlje u smislu otu¬ đene ličnosti i, prema tome, smatrati zdravim ono što bi se inače moglo smatrati bolesnim sa stanovišta normativnog humanizma. U tom pogledu je ono što je H. Dž. Vels tako lepo rekao za psihi¬ jatre i hirurge u priči Zemlja slepih (Country of the Blind), tačno i za mnoge psihijatre u našoj kulturi. Jednog mladog čoveka, ko145

ji je našao dom u izolovanom plemenu gde su ljudi od rođenja slepi, ispituju njihovi lekari. »Najzad je jedan od starijih, koji je duboko, razmišljao, do¬ šao na ideju. On je bio veliki lekar među ovim ljudima i imao je vrlo filozofski i inventivan um, svidela mu se ideja da spase Nuneza. Jednog dana kada je Jakov bio prisutan, on je ponovo počeo da govori o Nunezu. — Ispitao sam Bogotu — reče — i slučaj mi je jasniji. Mislim da je vrlo verovatno da se može izlečiti. — To je ono čemu sam se uvek nadao — reče stari Jakov. — Njegov um je povređen — reče slepi lekar. Stariji su mrmljajući potvrđivali. — Sada je pitanje čime je povređen? — A! — reče stari Jakov. — Evo — reče lekar odgovarajući na sopstveno pitanje: — Ove čudne stvari koje se nazivaju oči, i koje postoje da bi stvo¬ rile prijatnu, blagu depresiju na licu, bolesne su, u slučaju Bogote, tako da to utiče na njegov um. One su suviše proširene, on ima trepavice, njegovi se kapci pokreću, i zbog toga je njegov um u stanju stalne nadraženosti i uznemirenosti. — Da? — reče stari Jakov. — Da? — Mislim da mogu sa razumnom sigurnošću da kažem da sve što treba da učinimo, da bismo ga spasili, to je da izvršimo jednu laku i jednostavnu hiruršku intervenciju, naime da uklonimo ova tela koja nadražuju. — I tada će on biti zdrav? — Tada će on biti savršeno zdrav i sasvim uvažen građanin. — Bogu hvala na nauci! — reče stari Jakov i ode odmah da saopšti Nunezu srećne vesti.«62 Savremena psihijatrijska definicija mentalnog zdravlja ističe one kvalitete koji čine deo otuđenog društvenog karaktera našeg vremena; prilagođavanje, saradnja, agresivnost, tolerancija, am¬ bicija itd. Ranije sam citirao Štrekerovu definiciju »zrelosti« da bih ilustrovao naivno prenošenje rečnika jednog mlađeg služ¬ benika u rečnik psihijatrije. Ali kao što je već ranije ukratko rečeno, čak i jedan od najboljih i najbriljantnijih psihijatara da¬ našnjice, Hari Stak Saliven, u svojim teorijskim shvatanjima bio je pod uticajem sveobuhvatnog otuđenja. Ali zbog njegove eminentnosti i značajnog doprinosa koij je dao psihijatriji biće od koristi da se zadržimo malo na ovome. On je smatrao da otuđe¬ na osoba nema svest o sopstvenom ja i da ona doživljava sebe 146

kao odgovor na očekivanja drugih, kao deo ljudske prirode, baš kao što je Frojd smatrao prirodnom konkurenciju, koja je karak¬ teristična za početak ovog veka. Saliven je tako pojam o postoja¬ nju jedinstvenog individualnog bića (self) nazvao »zabluda jedin¬ stvene individue«.63 Podjednako je jasan i uticaj otuđenja na nje¬ govu formulaciju osnovnih potreba čoveka. Postoji, kako on kaže, »potreba za ličnom sigurnošću, tj. za oslobođenjem od zabrinuto¬ sti; potreba za prisnošću, za saradnjom bar sa jednom ličnošću; potreba za zadovoljenjem požude, što je u vezi sa genitalnom ak¬ tivnošću u potrazi za vrhuncem uzbuđenja (strasti, užitka)«.64 Svu¬ da se prihvataju tri kriterijuma za mentalno zdravlje, koje Sali¬ ven ovde postulira. Na prvi pogled niko se neće protiviti ideji da su ljubav, sigurnost i seksualno zadovoljenje sasvim normalni ci¬ ljevi mentalnog zdravlja. Kritičko ispitivanje ovih pojmova, me¬ đutim, pokazuje da oni znače sasvim različite stvari u jednom otu¬ đenom svetu, nego što bi mogli značiti u drugim kulturama. Možda najpopularniji savremeni pojam u arsenalu psihijatrij¬ skih formula jeste pojam sigurnosti. Poslednjih godina pridaje se sve veća važnost pojmu sigurnosti kao najvišem cilju života i kao suštini mentalnog zdravlja. Jedan razlog za ovakav stav leži, možda, u činjenici da je pretnja ratom koja se godinama nastavlja povećala težnju za sigurnošću. Drugi, mnogo važniji ra¬ zlog, leži u činjenici da se ljudi sve više osećaju nesigurni, što je posledica povećanja automatizacije i prekomernog konformizma. Konfuzija između psihičke i ekonomske sigurnosti čini ovaj problem još komplikovanijim. Jedna od najosnovnijih promena za poslednjih pedeset godina je to da se u svim zapadnim zem¬ ljama prihvatio princip da svaki građanin treba da ima minimum materijalne sigurnosti u slučaju nezaposlenosti, bolesti ili sta¬ rosti. Ipak, iako je ovaj princip prihvaćen, kod mnogih posloda¬ vaca još postoji jak otpor prema njemu, a naročito prema sve većoj primeni ovog principa; oni s prezirom govore da »velfare state« (država blagostanja) ubija privatnu inicijativu i pustolovni duh, i boreći se protiv mera društvene sigurnosti, oni pretenduju da se bore za slobodu i inicijativu radnika. Da su ovi argumenti čista opravdanja, vidi se iz činjenice da ti isti ljudi nemaju nima¬ lo skrupula da hvale ekonomsku sigurnost kao najglavniji cilj ži¬ vota. Dovoljno je samo da čovek čita reklame osiguravajućih dru¬ štava, koje obećavaju da će svoje klijente osloboditi nesigurnosti koja može biti izazvana nesrećnim slučajem, smrću, bolešću, starošću itd., pa da se shvati kako važnu ulogu ima ideal ekonom¬ ske sigurnosti za klasu bogatih, i šta je drugo ideja štednje do 147

primenjivanje cilja ekonomske sigurnosti? Ova protivrečnost iz¬ među osuđivanja težnje za sigurnošću kod radnika i hvaljenja istog cilja kod onih koji imaju velike prihode jeste još jedan primer čovekove neograničene sposobnosti da misli kontradiktor¬ no, a da ne uloži ni najmanje napora da postane svestan protivrečnosti. Ipak, propaganda protiv »države blagostanja« i principa eko¬ nomske sigurnosti je mnogo uspešnija nego što bi inače bila zbog rasprostranjene konfuzije između ekonomske i emocionalne sigurnosti. Ljudi sve više osećaju da treba da žive bez sumnji, bez proble¬ ma, bez rizika i da uvek treba da se osećaju »sigurni«. Ovome je doprinela psihijatrija i psihoanaliza. Mnogi pisci iz ove oblasti pretpostavljaju sigurnost kao glavni cilj psihičkog razvitka i sma¬ traju da je osećanje sigurnosti manje-više isto što i mentalno zdravlje. (Saliven je najdublji i najbolji među nijma.) To se rodi¬ telji, a naročito oni koji prate ovu vrstu literature, plaše da nji¬ hov mali sin ili ćerka mogu da steknu osećanje »nesigurnosti« u ranoj mladosti. Stoga im pomažu da izbegnu sve konflikte, da im sve olakšaju, da uklone što više smetnji da bi se dete osećalo »si¬ gurno«. Baš kao što pokušavaju da pelcuju dete protiv bolesti i da spreče da ono dođe u dodir sa bacilima, tako isto misle da će moći da uklone nesigurnost na taj način što će sprečiti svaki dodir s njom. Rezultat je, često, isto tako nesrećan kao, ponekad, i kod preterane higijene; kada jednom dođe do infekcije, osoba postaje neotpornija i bespomoćnija nego pre toga. Kako se jedna osećajna i živa osoba ikad može osećati sigur¬ nom? Zbog samih uslova naše egzistencije mi ne možemo biti sigurni ni u šta. Naše misli i naša unutrašnja osećanja su, u naj¬ boljem slučaju, samo delimične istine, pomešane sa mnogo gre¬ šaka, a da i ne govorimo o nepotrebnim lažima o životu i drušštvu, čemu smo izloženi gotovo od našeg rođenja. Naš život i zdravlje zavise od slučaja koji su van naše kontrole. Ako donese¬ mo neku odluku, nikad ne možemo biti sigurni kakav će biti is¬ hod i svaka odluka uključuje rizik neuspeha; ukoliko ga ne uk¬ ljučuje, to nije bila odluka u pravom smislu reči. Nikad ne mo¬ žemo biti sigurni u rezultate svojih najboljih napora. Rezultat uvek zavisi od mnogih činilaca koji prevazilaze našu moć kontro¬ le. Baš kao što osećajna i živa osoba ne može da ne bude tužna, tako ne može da se ne oseća nesigurnom. Psihološki zadatak koji čovek mora da reši za sebe nije u tome da treba da se oseća 148

sigurnim, već da može da toleriše nesigurnost bez panike i ne¬ opravdanog straha. U svom mentalnom i duhovnom aspektu život je neminovno nesiguran i neizvestan. Postoji sigurnost samo u tome da se čo¬ vek rodio i da će umreti; postoji potpuna sigurnost jedino u pod¬ jednakom i potpunom potčinjavanju silama za koje se pretpos¬ tavlja da su jake i izdržljive i koje oslobađaju čoveka od nužno¬ sti donošenja odluka, preuzimanja rizika i od odgovornosti. Čovek koji je slobodan, nužno je nesiguran; čovek koji misli, nužno je neizvestan. Kako čovek može onda da podnosi ovu nesigurnost koja je svojstvena ljudskoj egzistenciji? Jedan način da čovek nađe svo¬ je mesto u grupi je taj da je osećanje identiteta garantovano pri¬ padanjem grupi, porodici, klanu, naciji, klasi. Sve dok proces individualizacije ne stigne do stadijuma kada pojedinac može da izađe iz ovih prvobitnih spona (veza), on je još »mi«, i sve dok grupa funkcioniše, on je siguran u svoj identitet jer pripada gru¬ pi. Razvitak savremenog društva doveo je do ukidanja ovih pr¬ vobitnih spona. Savremeni čovek je neminovno usamljen, on je po¬ stavljen na sopstvene noge, očekuje se da stoji sam, bez ičije pomoći. On može da stekne osećanje identiteta jedino razvijanjem jedinstvenog i određenog bića koje je »on«, sve dok ne bude mo¬ gao istinski da oseti »ja sam ja«. Ovo se može postići jedino ako čovek razvija svoje aktivne snage u tolikoj meri da se mo¬ že povezati sa svetom a da ne mora da utone u njega; ako može da dostigne produktivnu orijentaciju. Otuđena osoba, međutim pokušava da reši problem na drugi način, naime, konformiz¬ mom. Ona se oseća sigurnom kad je slična što je moguće više svojim sugrađanima. Njen najviši cilj je da je drugi prihvate; njen osnovni strah je da je, možda, neće prihvatiti. Biti drugačiji, biti u manjini, to su opasnosti koje prete njenom osećanju sigur¬ nosti; zbog toga nastaje težnja za neograničenim konformizmom. Očigledno je da ova težnja za konformizmom proizvodi, sa svoje strane, stalno, mada skriveno, osećanje nesigurnosti. Svako od¬ stupanje od standarda, svaka kritika, izazivaju strah i nesigur¬ nost; čovek uvek zavisi od odobravanja (potvrde) drugih, baš kao što narkoman zavisi od svoje droge, i shodno tome, čovekova svest o svome »ja« i o »samopouzdanju« postaje sve slabija. Osećanje krivice, koje je pre nekoliko generacija prožimalo čovekov život s obzirom na greh, zamenjeno je osećanjem nelagod¬ nosti i neprikladnosti zato što je čovek drugačiji. 149

Drugi cilj mentalnog zdravlja, ljubav, dobio je novo značenje u otuđenoj situaciji. Za Frojda, prema duhu njegovog vremena, ljubav je u osnovi bila seksualna pojava. »Pošto je čovek iskus¬ tvom pronašao da mu seksualna (genitalna) ljubav pruža najveće zadovoljenje, tako da je ona za njega postala prototip celokupna sreće, bio je, stoga, nagnan da i dalje traži sreću duž iste staze seksualnih odnosa, i da od genitalnog erotizma stvori centralni cilj života. Na taj način on postaje uveliko zavisan od spoljnog sveta, naime od izabranog predmeta svoje ljubavi, i to ga izlaže najbolnijim patnjama ako ga ovaj odbije ili ako ga izgubi usled smrti ili usled neverstva.«65 Da bi se zaštitili od opasnosti patnje zbog ljubavi, ljudi, ali samo jedna »mala manjina«, mogu da menjaju erotske funkcije ljubavi od »biti voljen« u sopstveni »čin voljenja«, »dajući svoju ljubav ne samo individualnim objektima već podjednako svim ljudima«. Na taj način oni izbegavaju neizvesnosti i razočaranja genitalne ljubavi, okrećući se od njegog seksualnog cilja i modifikujući instinkt i impuls sa sprečenim ciljem... Ljubav sa sprečenim ciljem bila je prvobitno potpuno seksualna i takva je još u čovekovoj podsvesti.«66 Osećanje jedin¬ stva i mešanja sa svetom (the »ocean felling«), što je suština reli¬ gioznog, a naročito mističnog doživljavanja, i osećanje jedinstva sa voljenom osobom, Frojd tumači kao vraćanje na stanje ranog »neograničenog narcisizma«.67 U skladu sa ovim osnovnim pojmovima, Frojd smatra da je mentalno zdravlje puno ostvarenje sposobnosti da se voli, što se postiže onda kad je razvitak libida dostigao genitalni stupanj. Suprotno Frojdu, u psihoanalitičkom sistemu Salivena postoji jasna podela između seksualnosti i ljubavi, šta znači ljubav i in¬ timnost po Salivenovom shvatanju? »Intimnost je ona vrsta si¬ tuacije koja uključuje dve osobe i koja dozvoljava procenjivanje svih delova lične vrednosti. Procenjivanje lične vrednosti zahteva onu vrstu odnosa koju ja nazivam saradnjom, razumevajući pod tim jasno formulisano prilagođavanje čovekovog ponašanja izra¬ ženim potrebama druge osobe s težnjom za sve većom istovetnošću, tj. za stalno rastućom uzajamnom upornošću u ostvariva¬ nju zaštitničkih odnosa.«68 Govoreći jednostavnije, Saliven je definisao suštinu ljubavi kao situaciju saradnje, u kojoj dve osobe osećaju: Mi igramo prema pravilima igre da bismo zadržali svoj prestiž i osećanje superiornosti i zasluge.«69 Baš kao što je Frojdov pojam ljubavi opis doživljavanja patri¬ jarhalnog muškarca, izražen rečima materijalizma XIX veka, tako se i Salivenov opis odnosi na doživljavanje otuđene ličnosti XX 150

veka, ličnosti orijentisane ka tržištu. To je opis »egotisnie a deux«70 dveju ličnosti koje su sjedinile zajedničke interese, i koje stoje zajedno prema neprijateljskom i otuđenom svetu. U stvari, nje¬ gova definicija intimnosti važi za osećanje u svakom kooperativ¬ nom timu, u kome svako »prilagođava svoje ponašanje izraženim potrebama druge ličnosti u težnji ka zajedničkom cilju«. (Značaj¬ no je što Saliven ovde govori o izraženim potrebama, kada je naj¬ manje što čovek može reći o ljubavi i to da ona uključuje reak¬ ciju između dva bića na neizražene potrebe.) Popularnije rečeno, čovek može otkriti tržišno značenje ljubavi u diskusijama o bračnoj ljubavi i o potrebi za decom zbog lju¬ bavi i naklonosti. U mnogim člancima, predavanjima, savetima, bračna ljubav se opisuje kao stanje uzajamne ispravnosti i uza¬ jamnog upravljanja, što se naziva »uzajamnim razumevanjem«. Žena treba da se obazire na potrebe i osećanja muža, i obratno. Ako on dođe kući umoran i nezadovoljan, ona ne treba da mu postavlja pitanja, ili treba da mu ih postavlja, već prema tome šta misli da je bolje da ga »odobrovolji«. A muž treba da hvali njeno kuvanje — sve to u ime ljubavi. Svakog dana se čuje da je detetu potrebna naklonost da bi se osećalo sigurno, ili da neko drugo dete »nije nalazilo dovoljno ljubavi kod svojih roditelja« i zbog toga je postalo kriminalac ili šizofrenik. Ljubav i naklonost dobile su isto značenje kao formula za bebe, ili za obrazo¬ vanje koje bi trebalo da steknemo, ili najnoviji film koji čovek treba da »primi«. Čovek pothranjuje ljubav kao što pothranjuje sigurnost, znanje i sve drugo — i tada imamo srećnu osobu! Sreća je drugi, i popularniji pojam pomoću koga se danas definiše mentalno zdravlje. Kao što glasi formula u Hrabrom novom svetu: »Svako je danas srećan«. Šta se podrazumeva pod srećom? Većina ljudi bi danas verovatno odgovorila na ovo pitanje da biti srećan znači »zabavljati se« ili »lepo se provoditi«. Odgovor na pitanje šta je to »zabava«, zavisi donekle od ekonomskog položaja svakog pojedinca, a još više od obrazovanja i strukture ličnosti. Ekonomske razlike, me¬ đutim, nisu tako važne kao što bi moglo izgledati. Način »zabav¬ ljanja« viših slojeva društva model je za one koji još ne mogu da plate za to i koji se ozbiljno nadaju da će doživeti srećan tre¬ nutak — a »zabavljanje« nižih slojeva društva je sve više jeftina imitacija zabavljanja viših slojeva, i ono se razlikuje u ceni, a ne toliko u kvalitetu. U čemu se sastoji ovo zabavljanje? U odlaženju u bioskop, na zabave, utakmice, u slušanju radija i posmatranju televizije, u 151

vožnji automobilom nedeljom, u udvaranju, u ostajanju dugo u krevetu nedeljom ujutru i u putovanju, za one koji to mogu da ostvare. Ako bismo hteli da upotrebimo lepšu reč za »zabavljati se« i »lepo se provoditi«, možemo reći da je pojam sreće, u naj¬ boljem slučaju, identičan sa pojmom zadovoljstva. Uzimajući u obzir našu raspravu o problemu potrošnje, pojam sreće možemo definisati tačnije kao zadovoljstvo neograničene potrošnje, kao lenjost i pritiskanje na dugme. Sa ovog stanovišta sreća se može definisati kao nešto što je suprotno žalosti i tuzi, i zaista, prosečna osoba definiše sreću kao stanje uma kada je čovek oslobođen žalosti ili tuge. Ova definici¬ ja, međutim, pokazuje da postoji nešto duboko pogrešno u ovom pojmu sreće. Osoba koja je živa i osećajna ne može da ne bude tužna i da ne oseti žalost mnogo puta u svom životu. To je tako ne samo zbog velikog broja nepotrebnih patnji, koje su rezultat nesavršenosti našeg društvenog sistema, već i zbog prirode ljud¬ ske egzistencije, koja čini nemogućim da ne reagujemo na život sa mnogo bola i tuge. Pošto smo mi živa bića, moramo sa tugom bi¬ ti svesiu nužnog jaza između naših aspiracija i onoga što možemo ostvariti u našem kratkom i napornom životu. Pošto nas smrt suočava sa neizbežnom činjenicom da ćemo umreti pre voljene osobe ili će ona umreti pre nas, pošto vidimo neizbežne patnje, kao nepotrebne i nekorisne, oko nas svakog dana, kako možemo izbeći doživljavanje bola i tuge? Napor da se to izbegne jedino je moguć ako smanjimo svoju osetljivost, razumevanje i ljubav, ako nam srca postanu okorela i ako odvratimo pažnju i svoja osećanja od drugih, kao i od samih sebe. Ako hoćemo da definišemo sreću pomoću njene suprotnosti, ne smemo kao suprotnost uzeti tugu, već depresiju. Šta je depresija? To je nesposobnost da se oseća, osećanje da je čovek mrtav, dok je naše telo živo. To je nesposobnost da se doživi sreća, kao i nesposobnost da se doživi tuga. Osoba koja pa¬ ti od depresije osećala bi se umnogome oslobođena kada bi mo¬ gla da doživi tugu. Stanje depresije je tako nepodnošljivo, zato što je čovek nesposoban da išta oseća, bilo radost bilo tugu. Ako pokušamo da definišemo sreću u suprotnosti sa depresijom, pri¬ bližavamo se Spinozinoj definiciji radosti i sreće — kao onog sta¬ nja pojačane vitalnosti koje sjedinjuje u jednu celinu sve naše napore da razumemo bližnje i da budemo jedno s njima. Sreća proizlazi iz doživljavanja produktivnog života i iz korišćenja sna¬ ge ljubavi i razuma, koja nas sjedinjuje sa svetom. Sreća se sa¬ stoji u našoj mogućnosti da dodirnemo zemljino tlo, u otkriva152

nju našeg »ja« i našeg jedinstva sa drugima, kao i razlikovanja od njih. Sreća je stanje jake unutrašnje aktivnosti i doživljavanje povećane životne energije, koja nastaje u produktivnom odnosu prema svetu i prema nama samima. Iz ovoga proizlazi da se sreća ne može naći u stanju unutrašnje pasivnosti, niti u stavu potrošača, što je karakteristično za otu¬ đenog čoveka. Sreća je doživljavanje punog života, a ne prazni¬ ne koju treba ispuniti. Prosečni savremeni čovek, možda, ima dovoljno zadovoljstava i zabave, ali, i pored toga, on je u osnovi deprimiran. Možda bi bilo jasnije kada bismo umesto reči »de¬ presija« upotrebili reč »dosada«. U stvari, ima malo razlike iz¬ među sadržaja ovih dveju reči, izuzev što postoji razlika u stepenu, jer je dosada doživljavanje paralisanosti naših produktiv¬ nih moći i osećanje mrtvila. Postoji samo nekoliko životnih zala koja su tako bolna kao dosada i zato se ulaže sav napor da bi se ona izbegla. Dosada se može izbeći na dva načina; ili fundamentalno, što će čovek biti produktivan i time doživeti sreću, ili što će poku¬ šati da izbegne njene manifestacije. Ovo drugo, izgleda, karakteriše trku za zabavom i zadovoljstvima kod prosečnog čoveka da¬ nas. On oseća depresiju i dosadu, koja se manifestuje kada je sam ili kada je s onima koji su mu najbliži. Sve zabave mu služe da što lakše pobegne od sebe i od dosade, tražeći zaklon mnogim načinima bekstva koje mu pruža naša kultura; ali prikrivanje simptoma ne dovodi i do uklanjanja uslova koji ih proizvode. Strah od dosade ima najvažniju ulogu u strahovanjima savremenog čoveka, pored straha od bolesti ili poniženja, izazvanog gu¬ bitkom položaja i prestiža. U ovom svetu zabave i razonode on se plaši dosade i zadovoljan je kada je još jedan dan prošao bez nevolja, još jedan čas »utučen« a da on nije bio svestan dosade koja ga vreba. Sa stanovišta normativnog humanizma moramo prihvatiti druk¬ čiji pojam mentalnog zdravlja; osoba koja se u kategorijama otu¬ đenog sveta smatra zdravom, smatra se najbolesnijom sa stano¬ višta humanizma, mada ne u smislu individualne bolesti, već u smislu društveno strukturiranog defekta. U humanističkom smi¬ slu, mentalno zdravlje se karakteriše kao sposobnost da se voli i stvara, kao izlaženje iz rodoskvrnih veza sa porodicom i priro¬ dom, kao osećanje identiteta koje se zasniva na doživljavanju svoga »ja« kao subjekta i nosioca sopstvenih moći, kao poimanje realnosti u nama i van nas, tj., kao razvijanje objektivnosti i ra¬ zuma. Cilj života je da se proživi intenzivno, da se čovek potpuno 153

rodi, da se potpuno probudi; da se prevaziđe ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene, mada ograničene moći; da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu, a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni travke. Cilj života je da se voli život, a ipak da se prihvati smrt bez straha; da se pod¬ nosi neizvesnost o najvažnijim pitanjima s kojima se čovek suo¬ čava, a da se istovremeno veruje u sopstvene misli i osećanja, utoliko više ukoliko su stvarno lična; da čovek može da bude sam, a u isto vreme i sa voljenom osobom, sa svakim čovekom na zemlji, sa svim što je živo; da sledi glas svoje savesti, glas koji ga poziva k sebi, a da ne dozvoli da se javi mržnja kada glas savesti nije dovoljno glasan da bi ga čuo i sledio. Mentalno zdra¬ va osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi, razuma i ve¬ re, koja poštuje život, svoj sopstveni, kao i život drugih ljudi. Otuđena osoba, kako smo pokušali da je opišemo u ovoj glavi, ne može biti zdrava. Pošto doživljava sebe kao stvar, kao inves¬ ticiju, kojom treba da upravlja ona sama ili neko drugi, njoj ne¬ dostaje svest o svome »ja«. Ovaj nedostatak dovodi do duboke zabrinutosti. Zabrinutost koja nastaje zato što se čovek suočava sa ambisom ništavila strašnija je čak i od muka u paklu. U viziji pakla čovek se kažnjava i muči, u viziji ništavila on je doveden do granice ludila, jer više ne može da kaže »ja«. Ako je moderni vek s pravom nazvan vekom zabrinutosti, onda je to prvenstve¬ no zbog ove zabrinutosti koja nastaje iz nedostatka sopstvene lič¬ nosti. Ukoliko je »čovek onakav kakvog ga žele«, čovek nije lič¬ nost; on je zabrinut, zavisi od odobravanja drugih, stalno nastoje¬ ći da ih zadovolji. Otuđena osoba se oseća inferiorno kad god sum¬ nja da niije na liniji. Pošto se njeno osećanje sopstvene vrednosti zasniva na odobravanju kao nagradi za konformizam, ona se pri¬ rodno oseća ugrožena u osećanju svoga »ja«, u samopoštovanju, bilo da je reč o nekom osećanju ili misli, ili akciji, koji se mogu protumačiti kao odstupanja. Ali, ukoliko je ona ljudsko biće, a ne automat, ne može da izbegne odstupanje i zbog toga celo vre¬ me oseća strah od neodobravanja. Zbog toga sve više pokušava da se saglasi sa drugima, da doživi odobravanje, uspeh. Oseća¬ nje snage i sigurnosti ne pruža joj glas njene savesti, već oseća¬ nje da nije izgubila tesnu vezu sa gomilom. Druga posledica otuđenja je postojanje osećanja krivice. Zais¬ ta iznenađuje da je osećanje krivice tako rašireno i duboko ukorenjeno u kulturi kao što je naša, koja je u osnovi nereligiozna. Naše osećanje krivice razlikuje se, recimo, od osećanja krivice u kalvinističkoj zajednici, time Sto nije ni svesno niti se odnosi 154

na religiozni pojam greha. Ali, ako pogledamo dublje, ljudi se osećaju krivim zbog stotine raznih stvari: zato što nisu radili do¬ voljno, što su se preterano brinuli za svoju decu ili se nisu do¬ voljno brinuli, što nisu učinili dovoljno za majku, ili što su bili suviše popustljivi prema dužniku; ljudi se osećaju krivim što su učinili neko dobro delo ili što su učinili zlo; gotovo kao da mora¬ ju da pronađu nešto zbog čega bi se osećali krivim. Šta je uzrok ovako razvijenog osećanja krivice? Izgleda posto¬ je dva glavna, mada potpuno različita, izvora iz kojih proizlazi isti rezultat. Jedan je isti onaj iz koga nastaje osećanje inferior¬ nosti. Čovek se oseća kriv prema zapovestima »Nekog« zato što nije isti kao ostali, što se nije potpuno prilagodio. Drugi izvor ose¬ ćanja krivice je sopstvena savest; čovek oseća svoj dar ili talenat, svoju sposobnost da voli, misli, da se smeje, da plače, da se čudi i stvara, on oseća da život pruža samo jednu šansu i ako je iz¬ gubi, izgubiće sve. On živi u svetu u kome ima više udobnosti i olakšica koje njegovi preci nisu poznavali, ali on oseća da mu u trci za sve većim udobnostima život promiče kroz prste kao pesak. On ne može da izbegne osećanje krivice zbog traćenja i gu¬ bitka ove šanse. Ovo osećanje krivice je manje svesno nego ono prvo, ali ono pojačava drugo i često služi kao racionalizacija za njega. Stoga, otuđeni čovek oseća krivicu što je razvio svoju lič¬ nost ili što je nije razvio, što je živo biće ili što je automat, što je čovek ili što je stvar. Otuđeni čovek je nesrećan. »Trošenje« zabave služi tome da se potisne svest o njegovoj nesreći. On pokušava da uštedi vreme, a ipak želi da utuče vreme koje je uštedeo. Zadovoljan je što se još jedan dan završio bez neuspeha ili poniženja, a ne pozdravlja novi dan sa istim oduševljenjem, kakvo može da pruži jedino do¬ življavanje sebe kao ličnosti. Njemu nedostaje stalno strujanje energije, koje proizlazi iz produktivnog odnosa prema svetu. Pošto nema vere, pošto je gluv za glas svoje savesti, i pošto poseduje više inteligenciju a manje razum, on je zbunjen, uzne¬ miren i spreman da prizna kao vođu svakoga ko mu pruži rešenje svih problema. Može li se pojam otuđenja povezati sa ma kojim utvrđenim pojmom mentalne bolesti? Odgovarajući na ovo pitanje, moramo imati u vidu da se čovek može povezati sa svetom na dva načina. Jedan je da on vidi svet kao što treba da ga vidi, da bi upravljao njime ili ga koristio. Ovo je u osnovi čulno i zdravorazumsko is¬ kustvo. Čovek vidi svojim očima ono što treba da vidi, čuje ušima ono što treba da čuje da bi mogao da živi; zdravim razumom 155

shvata stvari na način koji mu omogućuje da deluje; i čula i zdrav razum su u službi opstanka. U odnosu na čula, zdrav razum i lo¬ gika, koja se na osnovu njih izgrađuje, stvari su iste za sve lju¬ de, jer su isti zakoni njihove upotrebe. Druga čovekova sposobnost je da vidi stvari iznutra, tj. subjek¬ tivno, onako kako ih formira u svome iskustvu, osećanjima i ra¬ spoloženju.71 Deset slikara slika jedno drvo koje je isto u izvesnom smislu, a ipak je to deset različitih drveta. Svako drvo je iz¬ raz njihove individualnosti, dok je u osnovi to jedno isto drvo. Mi vidimo svet u snu jedino iznutra; on gubi svoje objektivno zna¬ čenje i pretvara se u simbol našeg sopstvenog čisto individual¬ nog iskustva. Osoba koja budna sanja, tj. ona koja je u kontaktu samo sa svojim unutrašnjim svetom i koja je nesposobna da shva¬ ti spoljni svet u kontekstu njegovog objektivnog delovanja, nije normalna. Osoba koja može da doživi spoljni svet samo fotograf¬ ski i koja nije u kontaktu sa svojim unutrašnjim svetom, sa so¬ bom, je otuđena osoba. U oba vida ove bolesti nedostaje jedna strana ljudskog iskustva. Kada bi bile zastupljene obe strane, mogli bismo da govorimo o produktivnoj osobi, čija produktivnost proizlazi iz polarnosti između unutrašnjeg i spoljašnjeg oblika per¬ cipiranja. Naš opis otuđenog karaktera savremenog čoveka je donekle jednostran; postoji veći broj pozitivnih činilaca koje nisam spo¬ menuo. Na prvom mestu još je živa humanistička tradicija, koju nije uništio nehumani proces otuđenja. Ali postoje i znaci da su ljudi sve više nezadovoljni i razočarani svojim načinom života i da pokušavaju da povrate izgubljeno osećanje svoga »ja« i pro¬ duktivnosti. Milion ljudi slušaju dobru muziku u koncertnim dvo¬ ranama ili preko radija, sve veći broj ljudi slika, obrađuje bašte, gradi sopstvene čamce ili kuće, uključen je u sve više slobodnih i spontanih aktivnosti, širi se obrazovanje odraslih, čak i u preduzećima dolaze do saznanja da je službenicima potreban ra¬ zum, a ne samo inteligencija.72 Ali iako postoje ovakve tendencije, one nisu dovoljne da oprav¬ daju shvatanje mnogih vrlo učenih pisaca, koji tvrde da je kri¬ tika našeg društva, kao što je ova, zastarela i staromodna; da smo mi već prevazišli otuđenje i da se nalazimo na putu ka bo¬ ljem svetu. Ma kako da je privlačna ovakva vrsta optimizma, to je ipak samo učenija forma odbrane status quo, samo prevo¬ đenje pohvale američkog načina života u pojmove kulturne antro¬ pologije, koja je, obogaćena od Marksa i Frojda, »otišla dalje« od njih i koja uverava ljude da nema razloga za ozbiljnu zabrinutost. 156

BELESKE UZ PETO POGLAVLJE

1. Materijal za ovo uzeo sam iz svog članka Psihoanalitička karak¬ terologija i njena primena u razumevanju kulture, objavljenog u »Culture and Personalitv«, izdanje G. S. Sargent and M. Smith, Viking Fund, 1949, pp. 1—12. Pojam društvenog karaktera sam prvobitno razvio u članku Die psychoanalitische Characterologie in ihrer Anwendung fiir die Soziologie u »Zeitschrift fiir Sozialforschung«, I, Hirschfeld, Leipzig, 1931; v. 8 svezak ovog izdanja. 2. U pretpostavci da su metodi vaspitanja deteta sami po sebi uzrok određene formacije kulture leži slabost shvatanja Kardinera, Gorera i dr., čiji se rad zasniva na ortodoksnim Frojdovim pretpo¬ stavkama. 3. Ovde se pridržavam opisa i citirani ilustracije koje je dao V. Zombart, u knjizi Buriuj (W. Sombart, Der Bourgeois, Miinchen und Leipzig, 1923, p. 201). 4. Ibid., p. 206. 5. Ovde nalazimo iste razlike koje postoje i u odnosu na fizičke že¬ lje suprotno onima koje nisu povezane sa telesnim potrebama; na primer, moju želju za jelom reguliše sam organizam fiziološki, a jedino u patološkim slučajevima ona nije tako regulisana. Am¬ bicija, volja za moći itd., koje nemaju svoje korene u fiziološkim potrebama organizma, nemaju ni takve samoregulativne mehaniz¬ me, i zbog toga stalno rastu i postaju tako opasne. 6. Čovjek za sebe, 3. svezak ovog izdanja, str. 108—109. 7. Vidi raspravu o istom problemu: R. M. Toni, Gramzivo društvo (R. M. Tawney, The Acquisitive Society, Harcourt Brace & Co., New York, 1920, p. 99). 8. Međutim, kao što su pokazale Rusija i Nemačka, bežanje od slo¬ bode može da predstavlja i u XX veku potpuno potčinjavanje ot¬ vorenom iracionalnom autoritetu. 9. Mora se dodati da navedeni opis važi uglavnom za srednju klasu XIX veka. Radnik i seljak su bili različiti u mnogim suštinskim aspektima. Jedan element razvitka XX veka bio je taj da su go¬ tovo potpuno iščezle karakterne razlike između raznih društvenih klasa, a naročito onih koje žive u gradu. 10. U svom govoru na Kolumbijskom univerzitetu, 1954. 11. Videti: Th. Carskadom and R. Modlev, U. S. A., Measure of a Nation, The Macmillan Co., New York, 1949, p. 3. 12. A. A. Berle Jr., and G. C. Means, The Modem Corporation and Private Property, The Macmillan Co., New York, 1940, pp. 27, 28, and 32, 33. 13. Ove cifre su uzete iz: C. R. Mils, Beli okovratnici, Oxford University Press, New York, 1951, p. 63. 14. Ibid., p. 63. 157

15. Berle and Means, p. 52. 16. Kao što će čitalac koji je upoznat sa pojmom orijentacije ka tr¬ žištu, koji sam razvio u knjizi Čovek za sebe, videti, pojava otu¬ đenja je opštija i nalazi se u osnovi specifičnog pojma »orijenta¬ cije ka tržištu«. 17. Iz časopisa »Collier«, 1953. 18. časopis »Time«, 25. oktobar, 1954. 19. K. Mare, Kapital, takođe vidi: Marx-Engels, Die Deutsche Ideologie u »Der Historische Materialismus«, Die Fruhschriften, S. Landshut und D. P. Mayer, Leipzig, 1932, II, p. 25. 20. J. J. Gilespi, Slobodno izražavanje u industriji (J. J. Gillespie, Free Expression in Industry, The Pilot Press Ltd., London, 1948). 21. Vidi interesantan članak V. Hun, Boljševizam kao menadžerska ideologija (W. Huhn, Der Bolschevismus als Manager Ideologie, in Funken, Frankfurt V, 8/1954). 22. Vidi: P. F. Druker, Pojam korporacije (Peter F. Drucker, Concept of the Corporation, The John Day Co., New York, 1946, pp. 8, 9). 23. Vidi: A. Beri i G. Mins, Moderna korporacija i privatna svojina (A. A. Berle and G. C. Means, The Modem Corporation & Private Property, The Macmillan Co., N. Y., 1940, pp. 66—68). 24. Ibid., p. 70. 25. Ibid., pp. 94. and 114—117. 26. Marks, Rani radovi, »Kultura«, Zagreb, 1953, str. 258, 259. 27. Marks, ibid., str. 238. 28. Termin leisure time, ili na francuskom loisir, koji se obično pre¬ vodi kao dokolica ili razonoda, preveli smo terminom slobodno vreme, jer nalazimo da je ovaj termin adekvatniji. — (Prim. prev.) 29. Vidi pojam »Gemeinschaft« (zajednica) nasuprot »Gesellschaft« (društvo), kako ih upotrebljava Tenis (Toennies). 30. Komunizam, konformizam, građanske slobode (Communism, Conformitv and Civil Liberties, Doubledav & Co., Inc. Garden Citv, New York, 1955). 31. Vidi moj opis orijentacije ka tržištu u knjizi Čovjek za sebe, 3. svezak ovog izdanja, str. 68. Pojam otuđenja nije istovetan sa jednom od karakternih orijentacija, na primer: receptivnom, eksploatatorskom, orijentacijom ka zgrtanju i tržištu i produktivnom orijentacijom. Otuđenje se može naći ma u kojoj od neproduktivnih orijentacija, ali je ono na naročiti način povezano sa ori¬ jentacijom ka tržištu. U istoj meri ono je povezano sa Rismanovim (Riesman) shvatanjem orijentisanosti ličnosti prema drugima (»other-directed« personalitv) i mada se »razvilo iz pojma orijentacije ka tržištu«, ono se od ovog razlikuje u osnovnim tačkama. Vidi: D. Risman, Usamljena gomila (The Lonelv Crowd. Yale Univ. Press, New Haven, 1950, p. 23). 158

32. Termin katarza je upotrebio Aristotel u delu O pesničkoj umetnosti da označi identifikovanje gledalaca sa ličnostima glumaca u drami i moramo pročišćavanje koje iz toga proizlazi. — (Prim. prev.) 33. A. Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda (Adam Smith, An Enquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations), The Modern Librarv, New York, 1937, p. 13; kurziv E. F. 34. Vidi Marksov kritički opis čoveka u kapitalističkom društvu: »Vreme je sve; čovek nije ništa; on je, u najboljem slučaju, ovaploćenje vremena.« (Beda Filozofije, str. 50, »Kultura«, Beograd, 1946). 35. Može se otkriti uticaj Bentamovog shvatanja u Frojdovom pojmu principa zadovoljstva i u njegovim pesimističkim shvatanjima o tome da patnja preteže nad prijatnostima u civilizovanom dru¬ štvu. 36. Citirano iz Uzroci samoubistva Morisa Halbvaksa (Maurice Halbwachs. Les Causes du Suicide, Felix Alcan, Pariš, 1930, p. 92. et 481). 37. Vidi: E. Dirkem, Samoubistvo (Emil Durkheim, Le Suicide, Felix Alcan, Pariš, 1897, p. 446). 38. Ibid., p. 448. 39. Sve cifre pokazuju takođe da u protestantskim zemljama postoji veći procenat samoubistava. To je, možda, zbog nekih faktora koji su svojstveni razlici između katoličkih i protestantskih reli¬ gija, kao što je veći uticaj koji ima katolička religija na život svojih vernika, kao što su adekvatnija sredstva kojima katolič¬ ka crkva izaziva osećanje krivice itd. Ali mora se uzeti u obzir i to da je u protestantskim zemljama kapitalizam razvijeniji i da je to uticalo na potpunije oblikovanje karaktera stanovništva ne¬ go u katoličkim zemljama, tako da je razlika između protestant¬ skih i katoličkih zemalja umnogome i razlika između raznih stup¬ njeva razvitka savremenog kapitalizma. 40. Sledeći citati su uzeti iz članka Stanari Vilijama H. Vajta (VVilliam H. Whyte, The Transients, u časopisu »Fortune«, maj, juni, juli i avgust 1953). 41. Super-ego je termin koji je upotrebio Frojd da označi jedan deo ličnosti, kao njegovo nad-ja, koje predstavlja interiorizovane mo¬ ralne norme određenog društva od strane ličnosti, vršeći funkci¬ ju savesti. — (Prim. prev.) 42. Od reči filis, što znači sin. — (Prim. prev.) 43. Vidi članak Varnera Blumberga mlađeg, Čudovišna mašina i za¬ brinuti radnici (Warner Bloomberg Junior, The Monstrous Machine and the Worried workers), u časopisu »The Reporter«, 28. septembar 1953, i njegova predavanja na Čikaškom univerzitetu, Moderna vremena u fabrici (Modern Times in the Factory), 1934, rukopis koji mi je stavio na raspolaganje. 159

44.

Detaljna analiza modernog industrijskog radnika dolazi kasnije. Vidi: Aldous Huxley, Brave New World, The Vanguard Iibrarv, p. 196. 46. Vidi: V. J. Dikson, Novi odnosi u industriji (W. J. Dickson, The New Industrial Relations, Cornell Universitv Press, 1948) i Fridmanovu (Friedmann) raspravu Kuda ide ljudski rad? izdanje »Ra¬ da«, Beograd, 1960, kao i H. V. Harel, Industrijska psihologija (H. W. Harell. Industrial Psychology, Rinehart & Co., Inc., New York, 1949, p. 372). 47. Posle nas potop. — (Prim. prev.) 48. »Time«, 23. avgust, 1954. 49. Engleski romanopisac Džordž Orvel (1903—1950) daje krajnje pesimističku anticipaciju budućnosti u romanu 1984.—(Prim. prev.) 50. Vidi isto gledište A. Gelena u njegovom ozbiljnom i dubokom delu Socijalno-psihološki problemi u industrijskom društvu (A. Gehlen, Sozialpsychologische Probleme in der Industriellen GeselIschaft, I. C. B. Mohr, 1949). 51. C. W. Mills, White Collars (Beli okovratnici), Orford Universitv Press, New York, 1951, p. 220. 52. Vidi: Piter F. Druker, Pojam korporacije (Peter F. Drucker, Concept of the Corporation, the John Day Co., New York, 1946, p. 179). 53. Engleska reč »employed«, kao i nemačka »angestellt« je termin koji se odnosi na stvari, a ne na ljudska bića. 54. O problemu rada raspravljaće se dalje u VIII glavi. »Comflakes« su pahuljice od kukuruza koje se jedu s mlekom. — 55. (Prim. prev.) Citirano iz J. Batlera, Istorija Engleske (J. R. M. Butler, History 56. of England, Oxford Universitv Press, London, 1928, p. 86). Joseph A. Schumpeter, Capitalism, Socialism and Democracy, 57. Harper and Brothers, London, 1947, p. 250. 58. Ibid., pp. 261—262. 59. Ibid., p. 263. 60. Ibid., p. 269. 61. Vidi: članak R. Krosmana, Partijske oligarhije (R. H. S. Crossman, The Party Oligarchies), u »The New Statesman & Nation«, London, 21. avgust 1954. 62. H. G. Wells, In the Days of the Comet and seventeen short stories, New York, Charles Scribner's Sons, 1925. 63. H. S. Sullivan, The Interpersonal Theory of Psychiatry, W. W. Norton and Co., Inc., New York, 1953, p. 140. 64. Ibid., p. 264. 65. S. Freud, Civilization and Its Discontents, p. 69. 45.

160

66. 67. 68. 69.

Ibid., p. 69. Ibid., p. 21. H. S. Sullivan, Ibid., p. 246. Ibid., p. 246. Druga definicija ljubavi, gde Saliven kaže da ljubav počinje kada čovek oseća da su potrebe druge osobe isto toliko važne kao i njegove, manje je obojena aspektom tržišta. 70. Egoizam udvoje. — (Prim. prev.) 71. Vidi detaljniju raspravu o ovom pitanju u delu E. Froma, Zabo¬ ravljeni jezik (The Forgotten Language), Rinehart & Co., Inc., New York, 1952; Matica hrvatska, Zagreb, 1970. 72. Upečatljiv primer ove nove tendencije je kurs iz književnosti i fi¬ lozofije za mlađe službenike firme »Bell Telephone Co.«, pod ru¬ kovodstvom profesora M. Pekhama (Morse Peckham) i R. Kraforda (Rex Crawford) sa Pensilvanijskog univerziteta.

VI

Razne druge dijagnoze

Devetnaesti vek Dijagnoza bolesti savremene zapadne kulture, kao što smo pokušali da je opišemo u prošloj glavi, nije nimalo nova; jedino što se zahteva to je da se problem bolje shvati, primenjujući više empirijski pojam otuđenja na različite pojave koje opažamo, kao i da se uspostavi veza između otuđenja i humanističkog poj¬ ma ljudske prirode i mentalnog zdravlja. U stvari, značajno je da su izvesni mislioci, koji su živeli u XIX veku, zastupali kritičko shvatanje o društvu XX veka mnogo pre nego što je simptomatologija, koja izgleda tako očigledna danas, počela da se razvija. Takođe je značajno da su njihove kritičke dijagnoze i prognoze bile međusobno slične, kao što su bile slične u kritici XX veka. Ljudi vrlo različitih filozofskih i političkih shvatanja dali su prognozu o propasti i varvarizmu, u koje srlja XX vek. Švajcarski konzervativac Burkhart, ruski religiozni radikal Tolstoj, fran¬ cuski anarhista Prudon, kao i njegov konzervativni zemljak Bodler, američki anarhist Toro, i kasnije njegov zemljak, više politič¬ ki nastrojen, Džek London, nemački revolucionar Karl Marks — svi su se oni slagali u veoma oštroj kritici savremene kulture i mnogi od njih su anticipirali mogućnost dolaska jedne epohe varvarizma. Marksova predviđanja su bila ublažena njegovom pret¬ postavkom da je socijalizam moguća i čak verovatna alternativa. Burkhart je, iz svoje konzervativne perspektive, obojene švajcarskom sposobnošću za tvrdoglavo odbijanje da bude impresioni¬ ran recima i sjajem, napisao u pismu 1876. da će Evropa verovatno još imati nekoliko mirnih decenija pre nego što se pretvori u novu vrstu Rimske Imperije, u militaristički i ekonomski despotizam, pomoću mnogih strašnih ratova i revolucija: »Dvadeseti vek je izabran za sve drugo samo ne za demokratiju.« Godine 1872. Burkhart je pisao prijatelju: »Imam predosećanje koje još zvuči kao ludost, ali koje me ne ostavlja: militaristička država mora da postane veliki industrijalac. Ova koncentracija ljudi u 162

velikim radionicama ne sme se zauvek prepustiti njihovoj pohlepi i siromaštvu; logična posledica toga bila bi predodređena i kontrolisana količina bede sa napretkom i u uniformi, koja bi poči¬ njala i završavala uz pratnju bubnjeva... Postoji verovatnoća da će doći do dugog i dobrovoljnog potčinjavanja jednom vođi ili uzurpatoru. Ljudi više ne veruju u principe, ali će, verovatno, po¬ vremeno verovati u spasioce. Zbog ovoga će autoritet opet podići glavu u divnom XX veku, i to će biti strašna glava.«1 Burkhartovo predskazivanje takvih sistema kao što su fašizam i staljinizam u XX veku razlikovalo se donekle od predskazivanja revolucionarnog Prudona. »Pretnju za budućnost«, piše Pru¬ don, »predstavlja kompaktna demokratija koja izgleda kao da je zasnovana na diktaturi masa, ali u kojoj mase nemaju više moći nego što je potrebno da se osigura opšte ropstvo, u skladu sa sledećim pravilima i principima koji su pozajmljeni iz starih apsolutizama: nedeljivost javne moći, sveobuhvatna centralizacija, sistematsko uništavanje celokupne ličnosti, korporativna i regi¬ onalna misao za koju se smatra da dovodi do razdora, inkvizitorska policija...« »Ne treba više da se zavaravamo«, pisao je on. »Evropi je dosta filozofije i poretka; ona ulazi u eru brutalne sile i preziranja principa.« I kasnije on piše »Onda će početi veliki rat između šest velikih sila... Onda će doći pokolj, i nemoć koja će slediti ova krvoprolića biće užasna. Nećemo doživeti da vidimo dela novog doba, borićemo se u mraku; moramo se pripremiti da podnesemo ovaj život bez mnogo tuge, vršeći svoju dužnost. Pomažimo jedni druge, pozivajmo jedni druge u mraku, i primenjujmo pravdu kad god nam se ukaže prilika.« I na kraju: »Da¬ nas se civilizacija nalazi u krizi za koju čovek može da pronađe samo jednu sličnost u istoriji — tj. krizu koja je dovela do poja¬ ve hrišćanstva. Sve tradicije su istrošene, sva verovanja ukinuta; ali novi program još nije pripremljen, tj. još nije ušao u svest masa. Zbog toga dolazi ono što ja nazivam rasulo. To je naj suro¬ viji trenutak društva... Ne živim u iluziji i ne očekujem da ću se jednog jutra probuditi i videti uskrsnuće slobode u našoj zem¬ lji, koje bi došlo gotovo kao čudo... Ne, ne; naša sudbina je pro¬ padanje, i to propadanje koje će trajati izvestan period vremena, čiji kraj ne mogu da odredim i koji neće trajati manje od jedne ili dve generacije. Ja ću videti samo zlo, ja ću umreti usred mraka.«2 Dok su Burkhart i Prudon jasno videli da su fašizam i stalji¬ nizam posledica kulture XIX veka (ovo proročanstvo ponovio je još određenije Džek London u svom delu Gvozdena peta), drugi 163

su zasnivali svoju dijagnozu na duhovnom siromaštvu i otuđenju savremenog društva, što je moralo dovesti, kako oni kažu, do de¬ humaniziranja i propadanja kulture. Koliko ima sličnosti između dve izjave koje su dali tako razli¬ čiti pisci kao što su Bodler i Tolstoj. Bodler piše 1851. u nekim od¬ lomcima koji nose naziv Fusees (Rakete): »Svet se približava svom kraju. Samo iz jednog razloga može i dalje da traje: zato što slučajno postoji. Ali kako je slab ovaj razlog u poređenju sa svim onim što predskazuje suprotno, a naročito u poređenju sa pitanjem: šta ostaje svetu od čoveka u budućnosti? Pretpostav¬ ljajući da se on nastavlja materijalno, da bi to bila egzistencija dostojna svog imena i istorijskog rečnika? Ne kažem da će se svet vratiti na nezemaljske (sablasne) uslove i na neobični nered južnoameričkih republika; niti kažem da bi trebalo da se vratimo primitivnom divljaštvu, i sa puškom u ruci da tražimo hranu po travom obraslim ruševinama naše civilizacije. Ne, takve avantu¬ re bi još uvek zahtevale izvesnu životnu energiju, eho iz praiskonskih vremena. Mi ćemo dati novi primer neumoljivosti duhovnih i moralnih zakona i bićemo njihove nove žrtve: nestaćemo zbog istih stvari zbog kojih verujemo da živimo. Tehnokratija će nas amerikanizovati, napredak će biti duhovno uništen toliko da se krvožedni, frivolni i neprirodni snovi utopista neće moći porediti s ovim pozitivnim činjenicama. Pozivam svaku osobu sposobnu da mi pokaže šta je ostalo od života. Religija! Nepotrebno je govoriti o tome, ili tražiti njene ostatke; skandalozno je što se netko trudi čak i da poriče boga. Privatno vlasništvo! Ono je, striktno govoreći, napušteno sa ukidanjem prava prvorođenog sina na nasleđe; ipak će doći vreme kada će čovečanstvo kao os¬ vetoljubivi ljudožder ščepati poslednji komad od onih koji s pra¬ vom sebe smatraju naslednicima revolucije. I ovo čak neće biti najgore... Opšta propast se neće manifestovati samo ili naroči¬ to u političkim institucijama ili u opštem napretku ili ma u če¬ mu drugom što bi odgovaralo tome; ona će se videti, pre svega, u niskosti ljudskih srca. Da li je potrebno da dodam da će ovakav mali ostatak društvenosti jedva moći da izdrži užasnu brutalnost i da će upravljači, da bi zadržali svoju sopstvenost i da bi održali lažan poredak, nemilosrdno pribeći merama koje će nas, već okorele, naterati da zadrhtimo?«3 Nešto kasnije Tolstoj je pisao: »Srednjovekovna teologija ili rimska korupcija morala otrovala je samo njihove sopstvene narode, mali deo čovečanstva; danas, elektricitet, železnice i te¬ legraf kvare ceo svet. Svako ove stvari prisvaja. Niko ne može 164

da to ne čini. Svako pati na isti način, primoran je da u istoj meri promeni svoj način života. Svi moraju da izdaju ono što je naj¬ važnije u njihovom životu, razumevanje samog života, religiju. Mašine — šta one proizvode? Telegraf — šta on odašilje? Knjige, novine — kakve vesti šire? Železnice — kome idu i u kakvo me¬ sto? Milioni ljudi su grupisani i potčinjeni najvišoj vlasti — šta da postignu? Bolnice, lekari, dispanzeri produžavaju život — za šta? Kako lako pojedinci, kao i cele nacije, prihvataju svoje nazo¬ vi civilizacije kao istinske civilizacije: završavanje studija, odr¬ žavanje čistih noktiju, korišćenje usluga krojača i berberina, pu¬ tovanje po inostranstvu, to nam je potpuni najcivilizovaniji čo¬ vek. A što se tiče nacija: što je moguće više železnica, akademija, fabrika, ratnih lađa, utvrđenja, novina, knjiga, partija, parlamena¬ ta. To je potpuna najcivilizovanija nacija. Dovoljno pojedinaca, prema tome, kao i nacija, može biti zainteresovano za civilizaciju, ali ne i za pravu prosvećenost. Ono prvo je lako i nailazi na odo¬ bravanje; ovo drugo zahteva ogromne napore i zbog toga kod ve¬ like većine uvek nailazi samo na prezir i mržnju, jer razotkriva laži civilizacije.«4 Manje drastična, ali isto tako jasna kao i u navedenih pisaca, je i kritika moderne kulture koju je dao Toro. U svom delu Ži¬

vot bez principa (Life without Principles, 1861)5 on kaže: »Pogledaj¬ mo način na koji provodimo svoj život. Ovaj svet je poslovno mesto. Kalkva beskrajna buka. Gotovo svake noći budi me brektanje lokomotive. Ona prekida moje snove. Nema praznika. Bilo bi divno videti čovečanstvo jednom u dokolici. Uvek samo rad, rad. Ne mogu lako da kupim svesku bez linija da beležim svoje misli; one su iscrtane obično za dolare i cente. Jedan Irac, videvši me kako u polju pravim beleške, sasvim je prirodno zaključio da sračunavam svoju zaradu. Ako je čovek kao dete, bio bačen kroz prozor i na taj način ostao bogalj, ili ako je izgubio pamet jer su ga uplašili Indijanci, ljudi ga žale uglavnom zbog toga što je onesposobljen za — rad. Ja mislim da ne postoji više ništa, čak ni zločin, suprotnije poeziji; filozofiji, da, i samom životu, nego što je ovaj neprekidni posao . . . Kada bi čovek šetao po šumi svakodnevno pola dana iz ljubavi prema njoj, izložio hi se opasnosti da ga smatraju besposličarem; ali ako provodi ceo dan preračunavajući posečena stabla i ogoljujući zemlju pre vremena, onda smatraju da je vredan i preduzimljiv. Kao da ljudi nemaju nikakva druga interesovanja za svo¬ je šume osim da ih seku!... 165

Putevi kojima možete doći do novca gotovo uvek, bez izuzetka vode nadole. Da se učini nešto pomoću čega će se zaraditi novac znači jedino biti dokon ili čak i gore. Ako radnik ne dobije ništa više osim nadnice koju mu plaća poslodavac, on je prevaren, on vara samog sebe. Ako čovek želi da zaradi novac kao pisac ili predavač, on mora da bude popularan, što znači da ide nadole str¬ moglavce . . . Cilj radnika ne bi trebalo da bude da zaradi sredstva za život, da dobije 'dobar posao', već da dobro obavi neki posao; čak i u novčanom smislu bilo bi ekonomično za jedan grad da plaća svo¬ je radnike tako dobro da oni ne osećaju da rade za niske ciljeve, tj. jedino za opstanak, već za naučne ili čak i moralne ciljeve. Ne upošljavajte čoveka koji radi samo za novac, već onoga koji radi iz ljubavi prema r a d u . . . Način na koji većina ljudi zara¬ đuje svoje izdržavanje, tj. sredstva za život, je čista varka i izbegavanje pravog života, delimično zato što ne znaju ili ne shvataju ništa bolje ...« U zaključku on kaže: »Za Ameriku se kaže da je ona arena na kojoj treba da se izvojuje bitka za slobodu; ali svakako da to ne može biti sloboda u čisto političkom smislu. Čak ako dopustimo da je Amerikanac oslobodio sebe od političke tiranije, on je još rob ekonomske i moralne tiranije. Sada, pošto je republika — res-publica — uspostavljena, vreme je da se povede računa o res-privata — privatnom stanju — da se pobrinemo, kao što je rim¬ ski Senat poverio svojim savetnicima, da privatno stanje ne pretrpi štetu — 'ne quid res-privata detrimenti caperet.' Da li mi ovo nazivamo zemljom slobodnih ljudi? Kakva je ko¬ rist ako se oslobodimo od kralja Džordža i nastavimo da budemo robovi kralja Predrasuda. Kakva je korist da budemo rođeni slobodni, a da ne živimo slobodno? Kakva je vrednost svake po¬ litičke slobode ako nije to da bude sredstvo za moralnu slobodu? Da li je ta sloboda kojom se hvališemo sloboda da budemo robo¬ vi ili sloboda da budemo slobodni? Mi smo nacija političara koji se brinu samo o krajnjoj odbrani slobode. Možda će tek deca na¬ še dece biti slobodna. Mi sami sebe nepravedno ocenjujemo. Po¬ stoji jedan deo nas koji nije predstavljen. To je ocenjivanje bez predstavljanja. Mi natovarujemo trupe, natovarujemo budale i stoku svake vrste na sebe. Mi natovarujemo svoja tela na svoje jadne duše sve dok tela ne unište naše duše... One stvari koje sada najviše zaokupljaju pažnju ljudi, kao što su politika i svakodnevna rutina, svakako su životne funkcije ljudskog društva, ali bi trebalo da se izvršavaju nesvesno, kao i 166

odgovarajuće funkcije fizičkog tela. One su nešto ispod-ljudsko, neka vrsta vegetiranja. Ja poneki put nesvesno osećam da se one dešavaju oko mene, kao što čovek može da postane svestan nekog procesa pokvarene probave i da, stoga, ima dispepsiju (loše varenje), kako se to naziva. To je isto kao da se mislilac pre¬ pusti da ga samelje veliki želudac stvaranja. Politika je, tako reći, želudac društva, pun kamenčića i šljunka, a dve političke partije su njegove suprotne polovine, poneki put, možda podeIjene u četvrtine koje mrve jedna drugu. Ne samo pojedinci već i države imaju na taj način utvrđenu dispepsiju, koja se izra¬ žava, sami možete zamisliti, sa kakvom vrstom rečitosti. Ta¬ ko naš život nije potpun zaborav, već, isto tako, avaj, u velikoj meri pamćenje onoga čega nikada ne bi trebalo da smo svesni, svakako ne u našim budnim časovima. Zašto se ne bismo susre¬ tali, ne uvek kao dispeptičari, da pričamo o svojim rđavim sno¬ vima, već neki put kao eupeptičari,6 da čestitamo jedni drugima na veličanstvenom jutru? Svakako da ovo nije preteran zahtev.« Jednu od najdubljih dijagnoza kapitalističke kulture XIX veka dao je sociolog Emil Dirkem, koji nije bio ni politički ni religi¬ ozni radikal. On tvrdi da su pojedinci i grupe u savremenom in¬ dustrijskom društvu prestali da funkcionišu zadovoljavajuće; da oni žive u stanju »anonime«, tj. u nedostatku sadržajnog i siste¬ matskog društvenog života; da pojedinci sve više slede »nemirne pokrete, razvitak bez plana, cilj života koji nema vrednosni kriterijum i u kome sreća uvek leži u budućim a nikad u sadaš¬ njim dostignućima«. Imajući ceo svet za svog potrošača, ambici¬ ja čoveka postaje neograničena, i njega obuzima gnušanje pre¬ ma »beskorisnosti neograničenog traženja«. Dirkem ističe da je samo politička država nadživela francusku revoluciju kao usam¬ ljeni faktor kolektivne organizacije. Kao rezultat toga iščezao je pravi društveni poredak, država koja postoji je samo kolektivno organizovana aktivnost društvenog karaktera. Oslobođen svih is¬ tinskih društvenih veza, pojedinac se oseća napušten, izolovan i demoralisan.7 Društvo postaje »rasuta prašina pojedinaca«.8 Dvadeseti vek I u XX veku postoje znatne sličnosti u kritikama i dijagnozama mentalne bolesti savremenog društva baš kao i u XIX veku, ko¬ je su naročito značajne zbog toga što dolaze od ljudi različitih filozofskih i političkih pogleda. Mada u ovom pregledu izostav167

ljam većinu kritičara socijalista XIX i XX veka, jer ću o njima govoriti u sledećem poglavlju posebno, počeću ovde sa gledištima britanskog socijaliste Tonija, jer su ona na više načina poveza¬ na sa gledištima iznetim u ovoj knjizi. U svom klasičnom delu Gramzivo društvo9 fprvobitno objavljeno pod naslovom Slabosti gramzivog društva), on ističe činjenicu da je dominacija stvari nad ljudima princip na kome se zasniva kapitalističko društvo. U našem društvu, kaže on, » . . . čak i razumni ljudi su ubeđeni da kapital 'upošljava' rad, kao što su naši paganski preci zamišlja¬ li da su neki delovi drveta i gvozda, koje su oni obožavali u svo¬ je doba, slali njima žetvu i dobijali bitke za njih. Kada su ljudi otišli tako daleko da govore o svojim idolima kao da su oživeli, vreme je da ih neko razbije. Rad obavljaju ljudi, kapital se sa¬ stoji od stvari. Jedina je korist od stvari da se one primene u službi ljudi.«10 On ističe da radnik u modernoj industriji ne tro¬ ši svoju najbolju energiju zato što nema interesovanja za svoj rad, jer ne učestvuje u kontroli.11 On pretpostavlja promene u moralnim vrednostima kao jedini izlaz iz krize savremenog dru¬ štva. Potrebno je odrediti » . . . odgovarajuće mesto samoj eko¬ nomskoj aktivnosti, da bude sluga, a ne gospodar društva. Breme naše civilizacije nije samo u tome, kao što mnogi pretpostavlja¬ ju, što su proizvodi industrije rđavo raspodeljeni, ili što je nje¬ no vođenje tiransko, ili što je njena operacija prekinuta usled gorkih neslaganja. To je zato što je sama industrija zauzela po¬ ložaj isključive predominacije u ljudskim interesima, koji nije dostojan da zauzme nijedan pojedinačni interes, a najmanje od svih provizija materijalnih sredstava za egzistenciju. Kao hipohondar koji je toliko zaokupljen procesom sopstvenog varenja da odlazi u grob pre nego što je počeo da živi, industrijalizovane zajednice zanemaruju baš one objekte za koje je vredno sticati bogatstvo, u svojoj grozničavoj preokupaciji sredstvima pomoću kojih se stiče bogatstvo. Ta opsednutost ekonomskim rezultatima je isto toliko lokalna i prolazna kao što je odvratna i uznemiravajuća. Ona će budućim generacijama izgledati isto tako vredna žaljenja kao što izgleda¬ ju danas i opsesije religioznim svađama u XVII veku. U stvari, ona je manje racionalna, pošto je objekt na koji se odnosi manje važan. I to je otrov koji izaziva zapaljenje svake rane i pretvara svaku beznačajnu ogrebotinu u poguban čir. Društvo neće rešiti određene probleme industrije koji ga muče pre nego što se ovaj otrov ukloni i pre nego što nauči da gleda na samu industriju u pravoj svetlosti. Ako društvo želi to da učini, ono mora da 168

promeni skalu vrednosti. Ono mora da posmatra ekonomske in¬ terese kao jedan elemenat života, a ne kao ceo život. Ono mora da nagovori svoje članove da se odreknu prilika za sticanjem, koje se nagomilavaju, bez odgovarajućeg rada, zato što borba za dobit drži celu zajednicu u groznici. Ono mora tako da organizuje industriju da se naglasi instrumentalni karakter ekonomske ak¬ tivnosti, potčinjavajući je društvenim ciljevima zbog kojih se ta aktivnost izvodi.«12 Jedan od najboljih savremenih poznavalaca industrijske civili¬ zacije u Sjedinjenim Državama, Elton Majo, delio je, mada ne¬ što opreznije, Dirkemovo mišljenje. »Tačno je«, kaže on, »da pro¬ blem društvene neorganizovanosti, sa svojom anomie verovatno postoji u akutnijoj formi u Čikagu nego u drugim delovima Sje¬ dinjenih Država. Verovatno je to neposredniji problem u Sjedi¬ njenim Državama nego u Evropi. Ali to je problem poretka u dru¬ štvenom razvitku koji je važan za ceo svet.«13 Govoreći o savremenim preokupacijama ekonomskim aktivnostima, Majo kaže: »Baš kao što su naša politička i ekonomska proučavanja za dve stoti¬ ne godina vodila računa samo o ekonomskim funkcijama života, tako smo mi dozvolili nesvesno i u našem životu da nas težnja za ekonomskim razvitkom odvede do stanja sveobuhvatnog društve¬ nog raspadanja . . . Verovatno da čovekov rad predstavlja njego¬ vu najvažniju funkciju u društvu; ali ako ne postoji neka vrsta jedinstvene društvene pozadine za njegov život, on čak ne može ni da oceni vrednost svog rada. Izgleda da bi Dirkemova mišlje¬ nja o Francuskoj XIX veka mogla da se primene na Ameriku XX veka.«14 Ukazujući na svoje opsežno proučavanje stava Hotornovih radnika prema radu, on dolazi do sledećeg zaključka: »Neuspeh radnika i nadzornika da razumeju svoj rad i radne uslove, široko osećanje lične nekorisnosti karakteristično je za civilizovani svet, a ne samo za Čikago. Verovanje pojedinca u njegovu društvenu funkciju i solidarnost sa grupom, njegova sposobnost da sarađuje na radu — sve to iščezava, uništeno delimično brzim napretkom nauke i tehnike. S ovim verovanjem takođe nestaje i radnikovog osećanja sigurnosti i blagostanja, i on počinje da ispoljava one preterane zahteve prema životu koje je opisao Dirkem.«15 Majo ne samo da se slaže sa Dirkemom u bitnim tačkama svoje dijagnoze već dolazi do kritičkog zaključka da se u toku pola stoleća naučnog rada, posle Dirkema, malo napredova¬ lo u razumevanju problema. »Dok smo«, piše on, »u materijal¬ nim i naučnim oblastima pažljivo nastojali da razvijemo znanje i tehniku, u ljudskoj i društveno-političkoj oblasti smo se zadovo169

ljili slučajnim nagađanjima i oportunističkim lutanjima.« 16 I da­ lje, » . . . suočeni smo sa činjenicom da u oblasti ljudskog razumevanja i kontrole ne poznajemo fakta i njihovu prirodu; naš oportunizam u administraciji i društvenom istraživanju onespo­ sobio nas je za sve osim za nemoćno ispitivanje nesreće koja se povećava... Tako smo primorani da čekamo da se društveni organizam oporavi, ili da propadne, bez odgovarajuće medicinske pomoći.«17 Govoreći još određenije o nazadnosti naše političke teorije, on kaže: »Politička teorija je nastojala da se odnosi ve­ ćim delom na svoje istorijsko poreklo; ona je propustila da stvo­ ri i održi značajno istraživanje promenljive strukture društva. U međuvremenu su društveni sadržaj i stvarni uslovi civilizovanih naroda pretrpeli tako velike promene da svako objavljivanje sta­ rih formula odjekuje šuplje i ne može nikoga da ubedi.«18 Još jedan pažljiv poznavalac savremene društvene scene, F. Tanenbaum, dolazi do zaključka, koji nisu različiti od Tonijevog shvatanja, uprkos činjenici što Tanenbaum naglašava centralnu ulogu sindikata, u suprotnosti sa Tonijevim socijalističkim in­ sistiranjem na direktnom učestvovanju radnika. Zaključujući svo­ ju Filozofiju rađa (Philosophy of Labour), Tanenbaum piše: »Gla­ vna greška prošlog stoleća bila je pretpostavka da se društvo može organizovati na jednom ekonomskom motivu, na profitu. Sindikati su pokazali da je to shvatanje pogrešno. Oni su još jednom pokazali da čovek ne živi samo od hleba. Zato što kor­ poracija može da ponudi samo hleb ili kolač, ona se pokazala ne­ kompetentna da odgovori na zahteve za dobrim životom. Sindi­ kat, sa svojim slabostima, može još da spase korporaciju i njene velike sposobnosti, uključujući ih u sopstveno prirodno 'društvo', u sopstvenu radnu snagu, i dajući joj značenja koja sva prava društva imaju, značenja koja daju izvestan ideal čoveku na nje­ govom putu između kolevke i groba. Ova značenja se ne mogu prihvatiti proširenjem ekonomskih motiva. Ako korporacija želi da opstane, ona mora da igra moralnu ulogu u svetu, a ne samo ekonomsku. S ovog gledišta izazov upravi od strane sindikata je zdrav i daje nadu. To je, možda jedini put za spasenje vrednosti našeg demokratskog društva, a takođe i savremenog industrijskog sistema. U neku ruku, korporacija i njena radna snaga moraju da postanu jedna udružena grupa i da prestanu da budu kuća koja je podeljena i prividno u ratu.«19 Luis Mamford, sa čijim delima moje ideje imaju mnogo zaje­ dničkog, kaže sledeće o našoj savremenoj civilizaciji: »Najubistvenija kritika koju čovek može da da o savremenoj civilizaciji je ta 170

da, i pored kriza i katastrofa koje ljudi sami stvaraju, ona nije ljudski zainteresovana... Na kraju, takva civilizacija može da proizvede samo masovnog čoveka: koji je nesposoban da bira, nesposoban za spontane, lične aktivnosti; u najboljem slučaju, strpljiv, poslušan, disciplinovan za monotoni rad u gotovo patetičnoj meri, ali sve više neod­ govoran, pošto njegov izbor postaje sve redi; na kraju, stvorenje kojim uglavnom upravljaju njegovi uslovni refleksi — idealni tip, iako nikad potpuno dostignut, koji traže agencije za reklamu i prodajne organizacije savremenog poslovanja, ili propagandno odeljenje i biroi za planiranje totalitarnih i kvazitotalitarnih vla­ da. Najljepša pohvala za takva stvorenja je: 'Oni ne izazivaju ni­ kakve neprijatnosti.' Njegova najveća vrlina je: »Oni ne štrče iz­ nad drugih.' Na kraju takvo društvo proizvodi samo dve grupe ljudi: vaspitače i vaspitanike; aktivne i pasivne varvare. Otkriva­ nje ove mreže laži i samoobmane i praznine možda je ono što je učinilo da je Smrt trgovačkog putnika ostavila tako bolan uti­ sak na publiku američke prestonice, koja ga je gledala. Jasno je da se ovaj mehanički haos ne može ovekovečiti, jer on vređa i unižava ljudski duh; i što postane tešnji i efikasniji kao mehanički sistem, to će upornija biti ljudska reakcija protiv njega. Eventualno, on mora da dovede savremenog čoveka do slepe pobune, do samoubistva, ili do obnavljanja: dosad je on delovalo samo na prva dva načina. Na temelju ove analize proiz­ lazi da bi kriza sa kojom se sada suočavamo bila svojstvena na­ šoj kulturi čak i kad ne bi, nekim čudom, takođe, podsticala ak­ tivniju dezintegraciju koja se desila u skorašnjoj istoriji.«20 A. R. Heron, ubeđeni pristalica kapitalizma i pisac sa mnogo konzervativnijim sklonostima nego su oni koje smo do sada citi­ rali, ipak dolazi do kritičkih zaključaka, koji su u osnovi vrlo slični zaključcima Dirkema i Majoa. U svojoj knjizi Zašto ljudi rade (Why Men Work), nagrađenoj 1948. od udruženja »Executive Book Club« u New Yorku, on piše: »Fantastično je pomisliti da mnoštvo radnika vrše masovna samoubistva iz dosade, osećanja nekorisnosti i frustracije. Ali fantastična priroda slike iščeza­ va kada proširimo naš pojam o samoubistvu van oblasti ubijanja fizičkog života tela. Ljudsko biće, koje se predalo životu bez raz­ mišljanja, ambicija, ponosa i ličnog dostignuća, predalo se smrti ovih osobina koje su najvažniji elementi ljudskog života. Ispunja­ vajući mesto u fabrici ili kancelariji svojim fizičkim telom, čineći kretnje koje su predvideli umovi drugih, primenjujući fizičku 171

snagu, ili oslobađajući snagu pare ili elektriciteta, on ne daje do¬ prinos razvitku osnovnih sposobnosti ljudskog bića. Na ovaj nejednaki zahtev ljudskih sposobnosti ne može se sna¬ žnije ukazati nego pozivajući se na modernu tehniku razmeštanja radnika. Iskustvo je pokazalo da postoji veliki broj poslova koje ne mogu da obavljaju na zadovoljavajući način prosečne osobe ili one sa višom inteligencijom. To nije odgovor ako se kaže da je velikom broju osoba male inteligencije potreban posao. Uprava deli odgovornost sa državnicima, ministrima i vaspitačima za ra¬ zvijanje inteligencije svih nas. U demokratiji će se moći upravlja¬ li glasovima ljudi kao ljudi, uključujući i one čija je urođena inteligencija niska ili čiji je potencijalni mentalni i duhovni razvitak ograničen. Nikad ne smemo odbaciti materijalne koristi koje smo stekli od tehnologije, masovne proizvodnje i specijalizacije zadataka. Ali nikad nećemo postići američke ideale ako stvaramo klasu radnika kojoj se odriče zadovoljstvo u radu. Mi nećemo moći da održimo ove ideale ako ne primenimo svako oruđe upravljanja, obrazovanja i industrije da bismo usavršili ljudske sposobnosti onih koji su naši upravljači — desetine miliona običnih ljudi i žena. Deo ovog zadatka koji je određen za upravu je stvaranje radnih uslova koji će osloboditi stvaralačke instinkte svakog rad¬ nika, koji će omogućiti da se razvije njegova božansko-ljudska sposobnost mišljenja.«21 Pošto smo čuli mišljenja raznih predstavnika društvenih nau¬ ka, završimo ovo poglavlje mišljenjiima tri čovjeka, koji ne pri¬ padaju oblasti društvenih nauka: Hakslija, Švajcera i Ajnštajna. Hakslijeva optužba kapitalizma XX veka sadržana je u njegovoj knjizi Hrabri novi svet. U ovom romanu (1931) on opisuje sliku jednog automatizovanog sveta koji je sasvim nenormalan i koji se samo po detaljima i, donekle, po stepenu razlikuje od stvar¬ nosti 1954. godine. Jedina alternativa tom svetu, koju on vidi, jest život divljaka sa takvom religijom koja je upola kult plodnosti a upola pokajničko divljaštvo. U predgovoru za novo izdanje Hrabrog novog sveta (1946) on piše: »Pret¬ postavljajući da smo mi sposobni da isto toliko naučimo od Hirošime koliko su naši preci naučili od Magdeburga, možemo se nadati periodu, doista, ne mira, već ograničenog i samo delimično rušilačkog rata. Za vreme ovog perioda može se pretpostaviti da će nuklearna energija biti korišćena u industriji. Rezultat to¬ ga, sasvim očigledno, biće serija ekonomskih i društvenih promena, bržih i potpunijih no ikada. Svi postojeći standardi Ijud172

skog života biće zbrisani i moraće da se improvizuju novi standardi da bi se uskladili sa nehumanom činjenicom atomske energije. Prokrusti u savremenoj odeći, nuklearni naučnici, pripremiće postelju na koju čovečanstvo mora da legne; a ako to čovečanstvu ne odgovara — pa, utoliko gore za čovečanstvo. Moraće biti malo istezanja i malo amputiranja, ista vrsta istezanja i amputiranja kakva se preduzimala otkako je primenjena nauka dobila svoj zamah, samo što će ovog puta to biti mnogo drastič¬ nije nego što je bilo u prošlosti. Visoko centralizovane totalitarističke vlade upravljače ovim bolnim operacijama. To je neizbežno; jer će neposredna budućnost, verovatno, biti slična nepo¬ srednoj prošlosti, a u neposrednoj prošlosti brže tehnološke promene, koje su se dešavale u ekonomijama masovne proizvodnje i među stanovništvom koje je uglavnom bilo bez svojine, uvek su imale tendenciju da dovedu do ekonomskih i društvenih konfu¬ zija. Da bi se uklonile konfuzije, došlo je do centralizovanja mo¬ ći i povećanja kontrole vlade. Vrlo je verovatno da će sve svetske vlade biti manje ili više totalitarne, čak i pre korišćenja atomske energije; da će one biti totalitarne za vreme i posle korišćenja, izgleda gotovo sigurno. Jedino ogromni narodni pokreti ka de¬ centralizaciji i samopomoći mogu da zaustave sadašnju tendenciju ka etatizmu. Za sada nema znakova da će se takav pokret desiti. Nema, naravno, nikakvih razloga zašto bi novi totalitarizam li¬ čio na stari. Vladanje pomoću palice i vojske, pomoću veštačke gladi, masovnog zatvaranja i masovne deportacije, ne samo da je nehumano (niko o tome ne vodi mnogo računa danas), ono je uočljivo neefikasno, a neefikasnost se u doba napretka tehno¬ logije smatra kao greh prema Svetom duhu. Stvarno efikasna totalitaristička država biće ona u kojoj svemoćni politički gos¬ podari i njihova armija upravljača kontrolišu robove, koje ne moraju prisiljavati, zato što oni vole svoje ropstvo. Naterati ih da ga vole taj je zadatak u današnjim totalitarističkim državama poveren ministrima za propagandu, novinskim urednicima i uči¬ teljima. Ali njihovi metodi su još grubi i nenaučni. Staro hvali¬ sanje jezuita da bi oni odgovarali za religiozna shvatanja čoveka kada bi im se poverilo vaspitanje deteta, bilo je proizvod poželj¬ nih misli. I moderni pedagozi su verovatno manje efikasni u stva¬ ranju uslovljenih refleksa učenika nego što su bili časni oci, koji su vaspitavali Voltera. Najveći trijumf propagande nije postignut time što je nešto bilo učinjeno, već što se uzdržalo od delanja. Istina je velika, ali je još veće, sa praktične tačke gledišta, ćutanje o istini. Jednostavno ne spominjući izvesne stvari, spuštajući 173

ono što je Čerčil nazvao 'gvozdenom zavesom' između masa i takvih činjenica ili argumenata, koje lokalni politički gospodari smatraju nepoželjnim, totalitaristički propagandisti su uticali na mišljenja mnogo više nego što bi mogli učiniti najrečitijim op¬ tužbama, najsnažnijim logičkim opovrgavanjem. Ali ćutanje nije dovoljno. Ako se proganjanje, likvidacija i drugi simptomi dru¬ štvenih sukoba moraju izbegavati, moraju se pozitivne strane propagande učiniti isto tako efikasnim kao i negativne. Najvaž¬ niji projekti Manhatana u budućnosti biće ogromna ispitivanja, pod pokroviteljstvom vlade, onoga što će političari i naučnici nazvati 'problemom sreće' — drugim rečima, problem da se lju¬ di nateraju da vole svoje ropstvo. Bez ekonomske sigurnosti, lju¬ bav prema ropstvu svakako se ne može ostvariti; radi jezgrovitosti, pretpostavljam da će svemoćni izvršioci i njihovi menadže¬ ri uspeti da reše problem permanentne sigurnosti. Ali sigurnost će se vrlo brzo uzimati kao nešto samo po sebi razumljivo. Nje¬ no dostignuće je samo površna spoljma revolucija. Ljubav prema ropstvu ne može se uspostaviti osim kao rezultat duboke lične revolucije u ljudskim umovima i telima. Da bi se došlo do ove revolucije, potrebna su nam, između ostalog, sledeća otkrića i i izumi. Prvo, umnogome usavršena tehnika sugestije — kroz vaspitanje uslovnih refleksa kod dece i kasnije uz pomoć droga, kao što je skopolamin. Drugo, potpuno razvijena nauka o ljud¬ skim razlikama koja će omogućiti vladinim menadžerima da od¬ rede svakom datom pojedincu odgovarajuće mesto u društvenoj i ekonomskoj hijerarhiji. (Okrugli klinovi u četvrtastim rupama skloni su da imaju opasne misli o socijalnom sistemu i da utiču na druge svojim nezadovoljstvima.) Treće (pošto je stvarnost, ma kako bila utopistička, nešto od čega ljudi osećaju potrebu da če¬ sto odlaze), neka zamena za alkohol i druga narkotična sredstva, nešto što je istovremeno manje opasno i što daje više zadovolj¬ stva nego džin i heroin. I četvrto (ali ovo bi bio dugoročni pro¬ jekt kome bi bile potrebne generacije totalitarističke kontrole da se dođe. do uspešnog zaključka), jednostavan sistem eugenike određen da standardizuje ljudski proizvod i na taj način da olak¬ ša zadatak upravljača. U Hrabrom novom svetu ova standardizaci¬ ja ljudskog proizvoda dovedena je do fantastičnog, mada, možda, ne do nemogućeg, ekstrema. Tehnički i ideološki, mi smo još daleko od beba u epruvetama i Bokanovskijevih grupa poluidiota. Ali do 600. godine A. F.22 ko zna šta se sve neće dogoditi. U me¬ đuvremenu, druge karakteristične osobine tog srećnijeg i stabil¬ nijeg sveta — ekvivalenti za somu i hipnopediju23 i naučni sistem 174

kasta — verovatno nisu udaljeni od nas više od tri ili četiri ge¬ neracije. Ni seksualni promiskuitet Hrabrog novog sveta ne iz¬ gleda tako udaljen. Postoje već izvesni američki gradovi u koji¬ ma je broj razvoda jednak broju sklopljenih brakova. Za nekoli¬ ko godina dozvole za brak prodavaće se kao i dozvole za pse, ko¬ je važe za period od dvanaest meseci, bez zakona protiv menjanja pasa ili čuvanja više od jedne životinje u isto vreme. Kao kom¬ penzacija smanjenju političke i ekonomske slobode, javlja se te¬ žnja za povećanjem seksualne slobode. I diktator će dobro učiniti (ukoliko mu je potrebna vojska za klanicu i porodice s kojima će kolonizirati pokorenu teritoriju) ako podstrekava ovu slobodu. Što se tiče slobode sanjarenja pod uticajem narkotika, filma i ra¬ dija, ona će pomoći da se njegovi podanici izmire sa ropstvom koje je njihova sudbina. Kada se uzme sve u obzir, izgleda da je Utopija nama bliža ne¬ go što bi iko mogao pomisliti samo pre petnaest godina. Onda sam je ja planirao šest stotina godina unapred. Danas izgleda sasvim verovatno da će ovaj užas stići do nas za jedno stoleće. Odnosno, ako se uzdržimo da u međuvremenu ne dignemo svet u vazduh. Zaista, ako se ne odlučimo da izvršimo decentralizaci¬ ju i da koristimo primenjenu nauku ne kao cilj kome ljudska bića služe kao sredstvo, već kao sredstvo da se stvori nacija slo¬ bodnih pojedinaca, ostaje nam da biramo samo dve alternative: ili izvestan broj nacionalnih vojnih totalitarizama, koji imaju kao osnovu užas atomske bombe i kao posledicu uništenje civilizacije (odnosno, ako je rat ograničen, neprekidan militarizam); ili jedan supernacionalni totalitarizam, koji je stvoren društvenim haosom, prouzrokovanim brzim tehnološkim napretkom uopšte i atomskom revolucijom posebno, i koje se razvija, usled potrebe za efikasnošću i stabilnošću, u tiraniju utopije. Vi plaćate svojim novcem i zato možete da birate.«24 Albert Svajcer d Albert Ajnštajn, koji, možda, više od ikojeg živućeg čoveka ispoljavaju najviši razvitak intelektualnih i mo¬ ralnih tradicija zapadne ikulture, imaju da kažu ovo o sadašnjoj kulturi. Albert Švajcer piše: »Novo javno mnenje mora postati privat¬ no i nenametljivo. Sadašnje javno mnenje se održava pomoću štampe, propagande, pomoću finansijskih i drugih uticaja, koji mu stoje na raspolaganju. Ovom neprirodnom načinu širenja ide¬ ja mora da se suprotstavi prirodan način, koji ide od čoveka do čoveka i oslanja se jedino na istinitost naših misli i prijemljivost slušaoca za nove istine. Nenaoružano, i sledeći primitivne i pri175

rodne boračke metode ljudskog duha, ono mora da napadne dru¬ goga, koji se s njim suočava, kao što se Golijat suočio s Davidom, u moćnom oklopu svoga doba. O borbi koja sledi nijedna istorijska analogija ne može mnogo da nam kaže. Prošlost je, bez sumnje, bila svedok borbe slobodo¬ umnih pojedinaca protiv sputanog duha celog društva, ali problem se nikad nije pokazao u istoj meri kao danas, jer su sputavanje kolektivnog duha, koje danas čine moderna organizacija, mo¬ derna nepromišljenost i moderne popularne strasti, pojave bez presedana u istoriji. Da li će današnji čovek imati snage da izvrši ono što od njega traži duh i ono što bi doba želelo da onemogući? U preterano organizovanom društvu, koje ga na stotine načina drži u vlasti, on mora nekako još jednom da postane nezavisna osoba i da tako utiče na društvo. Društvo će koristiti sva sredstva da ga zadrži u onom položaju bezličnosti koji mu odgovara. Ono se plaši od ličnosti, jer duh i istina, koje bi želeli da ućutkaju, nalaze u ličnosti mogućnost da dođu do izražaja. A njihova moć je, na žalost, isto tako velika kao i njihov strah. Postoji tragičan savez između društva kao celine i njegovih eko¬ nomskih uslova. Sa oštrom nemilosrdnošću ovi uslovi teže da vaspitaju današnjeg čoveka kao biće bez slobode, bez samospokojstva, bez nezavisnosti, ukratko kao ljudsko biće tako puno ma¬ na da mu nedostaju ljudski kvaliteti. A to su stvari koje mi ne možemo menjati. Čak i kad bi nam bilo dopušteno da duh počne svoj posao, mi ćemo sporo i nepotpuno savladati ove sile. U stva¬ ri, od volje se traži ono što naši životni uslovi ne mogu da doz¬ vole. Kako je težak zadatak koji duh treba da izvrši! On mora da stvori moć shvatanja istine koja je zaista istinita, dok je sada raširena samo propagandistička istina. On mora da svrgne niski patriotizam i da postavi na presto plemenitu vrstu patriotizma, koji teži ciljevima dostojnim celog čovečanstva, u krugovima u kojima beznadežni rezultati prošle i sadašnje političke aktivnosti drže nacionalne strasti u stanju zažarenosti, čak i među onima koji bi rado želeli da ih se oslobode. On mora da shvati činjenicu da je civilizacija interes svih ljudi i čovečanstva kao celine i da je prizna ponovo u mestima gde se nacionalna civilizacija danas obožava kao idol i gde je pojam čovečanstva i opšte civilizacije razbijen u delove. On mora da održi našu veru u civilizovanu dr¬ žavu, čak iako naše moderne države, duhovno i ekonomski uni¬ štene ratom, nemaju vremena da misle o civilizaciji, i usuđuju 176

se da svoju pažnju posvete jedino tome kako da koriste sve mo¬ guće načine, čak i one koji uništavaju pojam pravde, da skupe novac pomoću koga će produžiti sopstveno postojanje. On nas mora ujediniti, dajući nam jedan ideal civilizovanog čoveka, i to u svetu u kome je jedna nacija oduzela svom susedu veru u čovečanstvo, ideale, pravednost, razumnost i istinitost, i svi su po¬ djednako došli pod dominaciju sila koje nas dublje odvode u varvarizam. On mora da koncentriše pažnju na civilizaciju, dok ra¬ stuće teškoće da se zaradi za izdržavanje sve više zaokupljaju mase materijalnim brigama, čineći da sve druge stvari izgledaju kao senke. On nam mora dati veru u mogućnost napretka, dok re¬ akcija ekonomskog na duhovno postaje svakim danom sve opasni¬ ja i doprinosi porastu demoralisanja. On nam mora dati razloge za nadu u vreme kada nas ne samo svetovne i verske institucije i udruženja već i ljudi koji se smatraju vođama, stalno izneveravaju, kada se umetnici i naučnici pokazuju kao pristalice varvarizma, a ličnosti koje smatramo za mislioce i koje se tako ponašaju, pokazuju u vreme krize da nisu ništa drugo do pisci i članovi aka¬ demija. Sve ove smetnje stoje na putu želje ka civilizaciji. Tupo očaja¬ nje lebdi nad nama. Kako dobro sada razumemo ljude grčko-rimske dekadencije, koji su stajali pred događajima, nesposob¬ ni za otpor prepuštajući svet njegovoj sudbini, povlačeći se u sebe! Kao i oni, mi smo zbunjeni svojim iskustvom u životu. Kao i oni, i mi čujemo glasove koji primamljuju i koji nam kažu da jedina stvar koja može život učiniti podnošljivim jeste to da se živi za sadašnjost. Rečeno nam je da moramo da odbacimo svaku želju da mislimo ili da se nadamo nečemu što je izvan naše sud¬ bine. Moramo naći mir u rezignaciji. Shvatanje da se civilizacija zasniva na nekoj vrsti teorije o univerzumu može se povratiti jedino kroz duhovno buđenje, a želje za etičkim dobrom kod narodnih masa primoravaju nas da objasnimo sami sebi ove teškoće u smislu preporoda civiliza¬ cije, što bi obično razmišljanje previdelo. Ali, u isto vreme, to nas uzdiže iznad svih razmatranja mogućnosti i nemogućnosti. Ako nam etički duh pruži dovoljno oslonca u sferi događaja za ostvarivanje civilizacije, onda ćemo ponovo doći do civilizacije, ako se vratimo pogodnoj teoriji o univerzumu i uverenjima koje ovo rađa.«25 U kratkom članku Zašto socijalizam Ajnštajn piše: »Stigao sam sada do tačke kada mogu ukratko da iznesem šta za mene pred¬ stavlja suštinu krize našeg vremena. Ona je u vezi sa odnosima 177

pojedinca prema društvu. Pojedinac je postao svesniji nego ikad svoje zavisnosti od društva. Ali on ne doživljava ovu zavisnost kao pozitivno dostignuće, kao organsku vezu, kao zaštitnu snagu, već više kao pretnju njegovim prirodnim pravima ili čak njego¬ voj ekonomskoj egzistenciji. Štaviše, njegov položaj u društvu je takav da se stalno naglašavaju egoistični nagoni njegove struk¬ ture, dok se njegovi društveni nagoni, koji su po prirodi slabiji, progresivno izopačuju. Sva ljudska bića, ma kakav da je njihov položaj u društvu, pate od ovog procesa izrođavanja. Zato što su nesvesno robovi sopstvenog egoizma, oni se osećaju nesigurni, usamljeni i lišeni naivnog, jednostavnog i prirodnog uživanja u životu. Čovek može da nađe smisao života, ma kako on bio kra¬ tak i pogibeljan, jedino posvećujući se društvu.«26 BELESKE UZ ŠESTO POGLAVLJE

1. J. Burckhardt, Briefe (Pisma), izdanje F. Kaplan, Leipzig, 1935, pisma od 26. aprila 1872; 13. aprila 1882, 24. jula 1899. (Preveo na engleski E. From.) 2. Citirano prema: E. Dolleans, Proudhon, Gallimard, Pariš, 1948, p. 96. (Preveo na engleski E. From.) 3. Citirano iz: K. Levit, Smisao istorije (K. Lovvith, Meaning of History, The University of Chicago Press, Chicago, 1949, pp. 97, 98). 4. Citirano iz dela: Lovvith, p. 99, iz Tolstois Flucht und Tod (Tolstojevo bekstvo i smrt), R. Fiilop-Miller and F. Eckstein, Berlin, 1925, p. 103. 5. Objavljeno u The Portable Thoreau, Carl Bode, The Viking Press, New York, 1947, pp. 631—655. 6. Koji imaju dobru probavu. — (Prim. prev.) 7. Emil Durkheim, Le Suicide, Felix Alcan, Pariš, 1897, p. 449. 8. Ibid., p. 448. 9. R. H. Tawney, The Acquisitive Society, Harcourt, Brace & Co., Inc., New York, 1920. 10. Ibid., p. 99. 11. Ibid., pp. 106, 107. 12. Ibid., pp. 183, 184. 13. E. Mayo, The Human Problems of an Industrial Civilization (Ljud¬ ski problemi industrijske civilizacije), The Macmillan Co., New York, 1933, p. 125. 14. Ibid., p. 131. 15. Ibid., p. 159. 16. Ibid., p. 132. 17. Ibid., pp. 169, 170. 18. Ibid., p. 138. 178

19. Frank Tannenbaum, A. Philosophy of Labor, Alfred A. Knopf. Inc., New York, 1952, p. 168. 20. L. Mumford, The Conđuct of Life (Upravljanje životom), Harcourt, Brace & Co., New York, 1952, pp. 14. i 16. 21. A. R. Heron, Why Men Work (Zašto ljudi rade), Stanford University Press, Stanford, 1948, pp. 121, 122. 22. A. F. znači posle Forda, jer je Ford vrhovni tvorac Hrabrog novog sveta. — (Prim. prev.) 23. Soma je sredstvo pomoću kojeg se svaki stanovnik Hrabrog no¬ vog sveta dobrovoljno povlači iz realnosti, proizvodeći san koji traje tačno onoliko sati koliko je uzeo grama some. Na taj na¬ čin se rešavaju svi problemi, jer do tog povlačenja dolazi čim pojedinac doživi nešto što bi ga moglo izbaciti iz koloseka sva¬ kodnevnog rutiniranog života, tako perfektno automatizovanog u Hrabrom novom svetu. Hipnopedija je sistem stvaranja uslovnih refleksa. — (Prim. prev.) 24. A. Huxley, Brave New World, The Vanguard Library, London, 1952, pp. 11—15. 25. Citirano iz V. Golanca, čovjek i bog (V. Gollancz, Man and God, Houghton Mifflin Co., Boston, 1951), p. 210. 26. A. Einstein, Why Socialism (Zašto socijalizam), objavljen u ča¬ sopisu »Monthly Review«, Vol I, i 1949, pp. 9—15.

VII

Razni drugi odgovori

U XIX veku su ljudi — vizionari — uočili proces propadanja i dehumanizacije iza sjaja i bogatstva i političke moći zapadnog društva. Neki od njih su bili rezignirani prema potrebi takvog skretanja ka varvarizmu, drugi su isticali alternativu. Ali bilo da su prihvatili jedan ili drugi stav, njihova kritika se zasnivala na religiozno-humanističkom shvatanju čoveka i istorije. Kritikujući sopstveno društvo, oni su ga prevazilazili. Oni nisu bili relativisti koji su govorili da sve dok društvo funkcioniše, ono je zdra¬ vo i dobro društvo — i sve dok je pojedinac prilagođen svom društvu, on je normalan i zdrav pojedinac. Bilo da mislimo na Burkharta ili Prudona, na Tolstoja ili Bodlera, na Marksa ili Kropotkina, njihovo je shvatanje o čoveku u osnovi bilo religioz¬ no i moralno. Čovek je cilj i nikad se ne srne koristiti kao sred¬ stvo; materijalna proizvodnja je za čoveka, a ne čovek za mate¬ rijalnu proizvodnju; cilj života je otkrivanje čovekovih stvara¬ lačkih sposobnosti; cilj istorije je menjanje društva u takvo dru¬ štvo u kome vladaju pravda i istina — to su principi na kojima se eksplicitno i implicitno zasniva sva kritika kapitalizma. Ovi su religiozno-humanistički principi bili takođe osnova za predlaganje boljeg društva U stvari, glavni izraz religioznog odu¬ ševljenja u toku poslednje dve stotine godina može se naći up¬ ravo u onim pokretima koji su se odvojili od tradicionalne reli¬ gije. Religija, kao organizacija i kao profesija dogmi, nastavlje¬ na je u crkvama; religiju u smislu religioznog žara i žive vere uglavnom su podržavali protivnici religije. Da bismo potkrepili navedene tvrdnje, potrebno je da razmotri¬ mo neke karakteristične osobine razvitka hrišćanske zapadne kulture. Dok za Grke istorija nije imala cilja, svrhe i namere, jevrejsko-hrišćanski pojam istorije karakteriše ideja da je suštin¬ ski smisao istorije spasenje čoveka. Simbol za ovo krajnje spa¬ senje bio je Mesija; samo vreme, vreme Mesije. Postoje, među¬ tim, dva različita shvatanja o tome šta sačinjava »eschaton«, »kraj dana«, cilj istorije. Jedno povezuje biblijski mit o Adamu i Evi 180

sa pojmom spasenja. Ukratko rečeno, suština ove ideje jeste u tome da je čovek prvobitno bio jedno sa prirodom. Nije bilo kon¬ flikta između njega i prirode, ili između žene i muškarca. Ali čove¬ ku su takođe nedostajala osnovna ljudska obeležja: saznanje o dobru i zlu. Stoga je on bio nesposoban za slobodne odluke i od¬ govornosti. Prvi čin neposlušnosti postao je takođe prvi čin slo¬ bode, i na taj način početak ljudske istorije. Čovek je izgnan ie raja, izgubio je svoj sklad sa prirodom, stao je na svoje noge. Ali on je slab, njegov razum je još nerazvijen, njegova snaga da se odupre iskušenju još mala. On mora da razvije svoj razum, da doraste do potpune čovečnosti da bi postigao potpunu harmo¬ niju sa prirodom, sa sobom i sa svojim bližnjima. Cilj istorije je potpuno rađanje čoveka, njegova potpuna humanizacija. Tada će »zemlja biti puna znanja o bogu, kao što vode pokrivaju mo¬ re«. Svi narodi će stvoriti jednu zajednicu i mačevi će biti pret¬ voreni u plugove. Po ovom shvatanju, bog ne izvršava delo milosti. Čovek mora da prođe kroz mnoge greške, on mora da greši i da snosi posledice. Bog ne rešava njegov problem umesto njega, osim što mu otkriva ciljeve života, čovek mora da dostigne sop¬ stveno spasenje, on mora sam da se rodi, i na kraju života uspo¬ stavlja se nova harmonija, novi mir,1 proklestvo koje je izreče¬ no Adamu i Evi biće ukinuto samim čovekovim razvitkom u istorijskom procesu. Drugi mesijanski pojam spasenja, koji je postao dominantan u hrišćanskoj crkvi, jeste taj da čovek nikad ne može da se oslo¬ bodi pokvarenosti (izopačenosti) koja je nastala kao posledica Adamove neposlušnosti. Jedino bog, činom milosrđa, može da spa¬ se čoveka, i on ga je spasao postajući čovek u Hristu, koji je um¬ ro smrću Spasioca. Kroz sakrament crkve čovek postaje učesnik u ovom spasenju — i tako stiče dar božje milosti. Drugi dolazak Hrista je kraj istorije, i to je natprirodan a ne istorijski događaj. Ova tradicija nastavila se u onom delu zapadnog sveta u kome je katolička crkva bila dominantna. Ali za ostale delove Evrope i Amerike u XVIII i XIX veku teološko mišljenje je sve više gu¬ bilo svoju važnost. Vek prosvećenosti je karakterističan po svojoj borbi protiv crkve i klerikalizma i po daljem razvitku uz pomoć naraslih sumnji i negiranja religioznih pojmova. Ali ovo negira¬ nje religije bilo je samo novi oblik mišljenja koji je izražavao stari verski entuzijazam, naročito u pogledu smisla i ciljeva isto¬ rije. U ime razuma i sreće, ljudskog dostojanstva i slobode, mesi¬ janska ideja našla je novi izraz. 18t

U Francuskoj je Kondorse u svom delu Skica istorijskog preg¬ leda progresa ljudskog duha (Esquisse d'un Tableau Historique des Progres de l'Esprit Humain, 1973) postavio temelje za verovanje u eventualno savršenstvo ljudskog roda, koje bi i donelo no¬ vu eru razuma i sreće, i za koje ne bi bilo ograničenja. Dolazak mesijanskog carstva bila je Kondorseova poruka, koja je kasni¬ je uticala na Sen-Simona, Komta i Prudona. Doista je žar fran¬ cuske revolucije bio mesijanski žar u svetovnom smislu. U nemačkoj filozofiji prosvećenosti desilo se isto prevođenje teološkog pojma spasenja na svetovni jezik. Lesingovo delo Vaspitanje ljudskog roda (Die Erziehung des Menschengeschlechts) postalo je najuticajnije na nemačku, ali, isto tako, i na francusku filozofiju. Za Lesinga je trebalo da budućnost bude doba razuma i samostvaranja do čega bi dovelo obrazovanje čovečanstva, shvatajući na taj način obećanje hrišćanskog otkrovenja. Fihte je verovao u dolazak duhovnog zlatnog veka, Hegel u ostvarenje božjeg carstva u istoriji, prevodeći na taj način hrišćansku teologiju u ovozemaljsku filozofiju. Hegelova filozofija je doživela svoje naj¬ značajnije nastavljanje u Marksu. Jasnije, možda, nego kod osta¬ lih filozofa prosvećenosti, Marksova filozofija je mesijansko-religiozna u svetovnom smislu. Sva prošla istorija je samo »preistorija«, to je istorija samootuđenja; sa socijalizmom će biti uvede¬ no carstvo ljudske istorije, ljudske slobode. Besklasno društvo pravde, bratstva i razuma biće početak novog sveta, ka čijem stva¬ ranju je išla cela ranija istorija. 2 Mada je glavni cilj ove glave da prikaže ideje socijalizma, kao najvažniij pokušaj da se nađe odgovor na zla kapitalizma, prvo ću raspravljati ukratko o totalitarističkim odgovorima i o jed¬ nom koji se može nazvati superkapitalizam. Autoritarno idolopoklonstvo Za fašizam, nacizam i staljinizam zajedničko je da su oni ponu¬ dili atomiziranoj individui novo sklonište i sigurnost. Ovi siste¬ mi su kulminacije otuđenja. Individua je dovedena dotle tla se oseća bespomoćna i beznačajna, ali je naučena da projektuje sve svoje ljudske moći u ličnost vođe, države, »otadžbine«, kojima mora da se potčini i koje treba da obožava. Ona beži iz slobode u novo idolopoklonstvo. Sva su dostignuća u razvijanju individu¬ alnosti i razuma, od srednjeg do XIX veka, žrtvovana na oltar novih idola. Novi sistemi su izgrađeni na najgnusnijim lažima,

kako u pogledu njihovih programa, tako i njihovih vođa. U svo¬ jim programima oni su uveravali da će ispuniti neku vrsta soci¬ jalizma, dok je ono što su oni činili bilo negacija svega što ta reč znači u socijalističkoj tradiciji. Ličnosti njihovih vođa još više ističu veliku prevaru. Musolini, kukavički hvalisavac postao je simbol muškosti i hrabrosti, Hitler, manijak rušilastva, hvaljen je kao graditelj nove Nemačke. Staljin, hladnokrvni, am¬ biciozni intrigant, naslikan je kao voljeni otac svog naroda Ipak, i pored zajedničkih elemenata, ne smeju se ignorisati va¬ žne razlike između ova tri oblika diktature. Italija, industrijski najslabija od velikih zapadnih evropskih sila, ostala je relativno slaba i nemoćna, uprkos pobedi u prvom svetskom ratu. Njene više klase nisu bile voljne da preduzmu ni jednu od neophodnih reformi, naročito u poljoprivredi, i narod je postao duboko nezadovoljan stanjem status quo. Trebalo je da fašizam izleči povređeni nacionalni ponos hvalisavim parolama i da odstrani nezado¬ voljstvo masa od prvobitnog predmeta; u isto vreme on je želeo da Italiju pretvori u napredniju industrijsku silu. Nije uspeo ni u jednom od realističkih ciljeva, jer fašizam nikad nije učinio ozbiljne napore da reši teške ekonomske i društvene probleme Nemačka je, naprotiv, bila najrazvijenija i najnaprednija indu¬ strijska zemlja u Evropi. Dok je fašizam mogao da ima neku eko¬ nomsku funkciju, nacizam nije imao ni jednu. To je bio ustanak niže srednje klase i besposlenih oficira i studenata, zasnovan na demoralizaciji, do koje je doveo vojni poraz i inflacija, a naro¬ čito masovna nezaposlenost za vreme krize posle 1929 godine Ali on nije mogao da pobedi bez aktivne podrške važnih sektora finansijskog i industrijskog kapitala, koji su se osećali ugroženi porastom nezadovoljstva masa prema kapitalističkom sistemu. Nemački Rajhstag je početkom tridesetih godina imao većinu onih partija koje su delimično iskreno a delimično neiskreno, imale programe koji su predstavljali neku vrstu antikapitalizma. Ovakva pretnja nagnala je važne sektore nemačkog kapitalizma da podrže Hitlera. Rusiia je bila sušta suprotnost Nemačkoj. Ona je i n d u t r i j s k i bila najzaostalija od svih velikih evropskih sila, tek je počela da izlazi iz stanja polufeudalizma, mada je njen industrijski sektor sam za sebe bio visoko razvijen i centralizovan. Iznenadni pad carističkog režima stvorio je vakuum, tako da se Lenjin nadao da će, raspuštajući jedinu drugu snagu koja je mogla da po¬ puni vakuum, moći direktno da pređe iz polufeudalne faze u in183

182

dustrijski socijalistički sistem. Međutim, Lenjinova politika nije bila proizvod trenutka, ona je bila logična posledica njegove po¬ litičke filozofije, koja je rođena mnogo godina pre izbijanja ru¬ ske revolucije. On je, kao i Marks, verovao u istorijsku misiju ra¬ dničke klase da oslobodi društvo, ali je imao malo vere u volju i sposobnost radničke klase da postigne spontano taj cilj. Jedino alko radničku iklasu vodi, mislio je on, mala, veoma disciplinovana grupa profesionalnih revolucionara, jedino ako je ova grupa primo¬ ra da izvrši zakone istorije, kako ih je Lenjin video, revolucija mo¬ že da uspe, i da se spreči da ona završi jednom verzijom klasnog društva. Presudan trenutak je bila činjenica da on nije verovao u spontanu akciju radnika i seljaka — a nije verovao u njih jer nije verovao u čoveka. Ovaj nedostatak vere u čoveka zajednički je antiliberalnim i klerikalnim idejama, kao i Lenjinovom shvatanju; s druge strane, vera u čoveka je osnova svih stvarno progresivnih pokreta u toku cele istorije; to je najglavniji uslov demokratije i socijalizma. Vera u čovečanstvo bez vere u čoveka je ili neiskre¬ na ili, ako je iskrena, ona vodi do onih rezultata koje vidimo u tragičnoj istoriji inkvizicije, Robespjerovog terora i Lenjinove diktature. Mnogi demokratski socijalisti i socijalistički revolucio¬ nari videli su opasnost u Lenjinovoj koncepciji; niko to nije vi¬ deo jasnije od Roze Luksemburg. Ona je opominjala da izbor koji treba učiniti jeste izbor između demokratije i birokratizma, a razvitak u Rusiji dokazao je tačnost njenog predskazivanja. Dok je bila vatren i nepomirljiv kritičar kapitalizma, ona je bila oso¬ ba sa nepokolebljivom i dubokom verom u čoveka. Kada su nju i Gustava Landauera ubili vojnici nemačke kontrarevolucije, iz¬ gleda da je s njima ubijena humanistička tradicija vere u čoveka. Ovaj nedostatak vere u čoveka omogućio je autoritarnim siste¬ mima da osvoje čoveka, vaspitavajući ga da više veruje u jedan idol nego u samog sebe. Ima velikih razlika između eksploatacije u ranom kapitalizmu j eksplotacije koju je vršio staljinizam; mada je brutalna eksplo¬ atacija radnika u ranom kapitalizmu bila podržavana političkom moći državnog aparata, ona nije sprečavala rađanje novih i na¬ prednih ideja; u stvari, sve velike socijalističke ideje rodile su se u ovom periodu, u periodu kada je ovenizam mogao da cveta, i kada je čartistički pokret uništen silom tek posle deset godina. Zaista, najreakcionarnija vlada u Evropi, caristička vlada, nije se koristila metodama koje bi se mogle porediti sa metodama staljinizma. Posle brutalnog ugušenja kronštatske pobune, Rusija nije otvorila nijednu mogućnost za neki napredni pokret, kakve su 184

pružali čak i najmračniji periodi ranog kapitalizma. Pod Stalji¬ nom, sovjetski sistem je izgubio poslednje ostatke svojih pr¬ vobitno socijalističkih namera; ubijanje stare garde boljševika početkom tridesetih godina bilo je samo krajnji dramatični izraz ove činjenice. U mnogo čemu staljinistički sistem pokazuje slič¬ nost sa ranim fazama evropskog kapitalizma, koji karakteriše brza akumulacija kapitala i nemilosrdna eksploatacija radnika, s tom razlikom što se sada upotrebljava politički teror umesto ekonomskih zakona koji su primoravali radnike XIX veka da pohvataju ekonomske uslove kojima su bili izloženi.

Superkapitalizam Suprotnost ovome predstavljaju izvesne ideje koje predlaže jedna grupa industrijalaca u Sjedinjenim Državama (takođe i u Fran¬ cuskoj), tražeći rešenje industrijskog problema. Filozofiju ove grupe, koja je ujedinjena u udruženju »Council of Profit Sharing Industries«, jasno i lucidno je izrazio Dž. Linkoln u delu Podsticajno upravljanje (Incentive Management), koji je za poslednjih tride¬ set osam godina bio glavni direktor Električne kompanije Linkoln. Filozofija ove grupe polazi od pretpostavki koje su u mnogo čemu slične ranije iznesenoj kritici staljinizma. »Industrijalac«, piše Linkoln, »koncentriše se na mašine, a zanemaruje čoveka, koji proizvodi i razvija mašine i očigledno ima mnogo veće mogućnos¬ ti. On neće da razmotri činjenicu da nerazvijeni geniji rade manuelne poslove u njegovoj fabrici gde nemaju ni prilike niti im je dat podsticaj da se razviju do genija, ili bar do normalne inteligencije i sposobnosti.«3 Autor oseća da nedostatak interesovanja radnika za svoj rad stvara nezadovoljstvo koje vodi ili smanjenju pro¬ duktivnosti ili industrijskom razdoru i klasnoj borbi. On smatra da je njegovo rešenje ne ulepšavanje našeg industrijskog siste¬ ma, već važna stvar za opstanak kapitalizma. »Amerika je«, piše on, »na raskrsnici što se tiče ovoga. Mora se doneti odluka, i to brzo. Nedostaje razumevanje kod većine ljudi, a ipak oni mo¬ raju da izaberu. Na njihovim odlukama počiva budućnost Sjedi¬ njenih Država i pojedinaca.«4 Za razliku od većine branilaca kapi¬ talističkog sistema, on kritikuje preovlađivanje motiva profita u industrijskom sistemu. »U industriji«, piše on, »cilj delatnosti kompanije, koji se određuje uredbama, jeste praviti 'profit' i jedino profit. Nema nikoga osim akcionara koji dobijaju taj pro¬ fit, a malo je akcionara koji su radnici kompanije. Sve dok je ovo 185

istina, profit kao cilj neće povećati entuzijazam kod radnika. Taj cilj nije dovoljan; u stvari, većina radnika oseća da je već dato suviše profita akcionarima.«5 »On radnik, ne želi da ga obmanjuju ekonomske teorije o pla¬ ćanju sredstava za proizvodnju, kada on često vidi kako se ovaj novac rasipa zbog nesposobnosti i sebičnosti na višim mestima.«6 Ove kritike su vrlo slične kritikama koje su davali mnogi socija¬ listički kritičari kapitalizma, i one pokazuju trezveno i realistič¬ ko ocenjivanje ekonomskih i ljudskih činjenica. Filozofija koja stoji iza njih; međutim, sasvim je suprotna socijalističkim ideja¬ ma. Linkoln je ubeđen »da razvitak pojedinca može jedino da se ostvari u žestokoj konkurentskoj igri života«.7 »Sebičnost je po¬ kretačka sila koja čini ljudski rod onim što jeste, dobar ili zao. Prema tome, to je sila od koje moramo da zavisimo i da budemo vođeni, ako ljudski rod želi da napreduje.«8 On dalje nastavlja da pravi razliku »glupe« i »inteligentne« sebičnosti; prva je se¬ bičnost ona koja dozvoljava čoveku da krade, druga nagoni čoveka da teži ka usavršavanju, tako da postaje napredniji.9 Govoreći o podsticanju na rad, Linkoln kaže da kao što se atleta amater ne podstiče novcem, možemo, isto tako, zaključiti da novac nije neizbežno podsticaj za industrijske radnike, kao što nije podstrek za rad ni kratko radno vreme, bezbednost, prvenstvo, sigurnost i snaga ugovora.10 Jedini moćan podstrek, prema njemu, jeste »priz¬ navanje naših sposobnosti od strane naših savremenika i nas sa¬ mih«.11 Kao praktičnu posledicu ove ideje, Linkoln predlaže metod industrijske organizacije, u kojoj se radnik »nagrađuje za sve što radi i što je od koristi, a kažnjava ako ne radi tako dobro kao ostali na svim poljima. On je član tima, i on se nagrađuje ili kažnjava, zavisno od toga šta može da radi i šta radi u svim prilikama da bi dobio igru.«12 Primenjujući ovaj sistem, » . . . čoveka ocenjuju svi oni koji tačno poznaju neku fazu njegovog ra¬ da. Prema ovom ocenjivanju on se nagrađuje ili kažnjava. Ovaj program je paralelan sa pohvalama koje dolaze posle neke utak¬ mice, ili selekcije sveameričkog tima. Najbolji čovek dobij a pohva¬ lu i položaj koji on opravdava i želi. U planu koji je ovde iznet, čovek se nagrađuje srazmerno njegovom doprinosu uspehu kom¬ panije. Srazmera je očigledna. Svaki čovek napreduje ili nazadu¬ je u svom položaju prema svom tekućem rezultatu. On se ocenjuje tri puta godišnje. Zbir svih ocena određuje njegov udeo u pre¬ mijama i napredovanje. U vreme kada se svaki čovek ocenjuje, na svako pitanje, koje bi on, možda, želeo da postavi o tome za¬ što je ocenjivanje onakvo kakvo je i kako se ono može poboljša186

ti, odgovaraju do detalja odgovorni funkcioneri.«13 O nagradi se odlučuje na ovaj način: šest procenata profita isplaćuje se akcio¬ narima kao dividende. »Pošto su dividende isplaćene, mi odvaja¬ mo na stranu »osnovni kapital« (seed money) za budućnost kom¬ panije. Količinu ovog osnovnog kapitala određuju direktori na osnovu tekućih poslova.«14 »Osnovni kapital« se upotrebljava za investiranje i obnovu. Posle ovih odbijanja od profita, sav osta¬ tak se deli kao premija između radnika i uprave. Premije su predstavljale ukupnu sumu od 20% zarada i nadnica godišnje kao minimum, do 28% godišnje maksimum, kao za poslednjih šesnaest godina. Prosečna ukupna premija za svakog nameštenika bila je oko 40.000 dolara za šesnaest godina, tj. kao što je uobi¬ čajeno za slične operacije. Prosečni troškovi za jednog nameštenika u Linkolnovoj fabrici u 1950. godini bili su 7.701 dolar, prema 3.705 dolara u »General Electric Company«.15 Na osnovu ovog sistema »Lincoln Company«, koja ima oko 1.000 radnika i nameštenika, imala je vrlo mnogo uspeha i prodajna vrednost proizvo¬ da po namešteniku bila je oko dva puta veća nego u drugim industrijama električnih aparata. U fabrici Linkoln između 1934. i 1945. godine nije bilo obustave rada u poređenju sa ostalim fabrikama električnih mašina, gde je bilo najmanje 11 a najviše 96. Procenat radne fluktuacije bio je samo oko 25% prema osta¬ lim manufakturnim industrijama.16 Princip koji je uključen u pobude uprave je u izvesnom smislu drastično različit od onog u tradicionalnom kapitalizmu. Umesto da ne zavise od napora i rezultata njihovog rada nadnice radnika su vezane za rad. Radnik učestvuje u porastu profita, dok akcionar dobija redovan prihod koji nije direktno vezan za zaradu kompanije.17 Zapisnici kompanije jasno pokazu¬ ju da je ovaj sistem doveo do povećanja produktivnosti radnika, do niske fluktuacije, do odsustva štrajkova. Ali dok se ovaj sis¬ tem razlikuje u jednom važnom pogledu od shvatanja i prakse tradicionalnog kapitalizma, on je, u isto vreme, izraz nekih njego¬ vih najvažnijih principa, naročito što se tiče ljudskog aspekta. On je zasnovan na principu sebičnosti i konkurencije, novčane nagrade kao izraz društvenog priznanja i ne menja u osnovi po¬ ložaj radnika u procesu rada, s obzirom na smisao rada za nje¬ ga. Kao što Linkoln neprestano ističe, model za ovaj sistem je fudbalski tim, grupa ljudi koja se žestoko takmiči sa svima koji su van grupe, gdje se takmiče jedan s drugim u samoj grupi i proizvode rezultate u ovom duhu konkurentske saradnje. U stva¬ ri, sistem pobuda uprave je najočiglednija posledica kapitalistič187

kog sistema. On teži da svakog čoveka, radnika i nameštenika, kao i menadžera, pretvori u malog kapitalistu; on teži da ohrabri duh konkurencije i sebičnosti kod svakog, da preobrazi kapitali¬ zam na takav način da on obuhvati celu naciju.18 Sistem podele profita ne razlikuje se toliko od prakse tradicio¬ nalnog kapitalizma kao što bi se želelo. To je glorifikovani oblik »piece-work« sistem (plaćanja po komadu), koji je kombinovan sa izvesnim zanemarivanjem važnosti srazmere profita koji se ispla¬ ćuje akcionarima. Uprkos govoru o »ljudskoj ličnosti«, sve — ocenjivanje rada, kao i sumu radnikove premije i dividendi — odre¬ đuje uprava na jedan autokratski način. Osnovni princip je »podela profita« ne »podela rada«. Međutim, čak ako principi i nisu novi, shvatanje podele profita je interesantno, jer je ono najlo¬ gičniji cilj za superkapitalizam, u kome se nezadovoljstvo radnika savlađuje na taj način što ga dovodi do toga da on veruje da je i sam kapitalist i aktivan učesnik u sistemu. Socijalizam Pored fašističkog i staljinističkog autoritarizma i superkapitalizma tipa koji smo opisali kao »poticajno upravljanje«, socijalistička teorija predstavlja treću veliku reakciju i kritiku kapitalizma. To je u suštini teorijska vizija, suprotno fašizmu i staljinizmu, koji su postali politička, i društvena stvarnost. Stvar stoji tako uprkos činjenici da su socijalističke vlade bile na vlasti duže ili kraće vreme u Engleskoj i skandinavskim zemljama, pošto je većina na kojoj je počivala njihova vlast bila tako mala da nisu mogle da izmene društvo izvan najelementarnijih pokušaja ostva¬ rivanja njihovog programa. Na žalost, u vreme kada se ova knjiga piše, reči »socijalizam« i »marksizam« opterećene su takvim emocionalnim nabojem da je teško raspravljati o ovim problemima u mirnoj atmosferi. Asocija¬ cije koje ove reči izazivaju danas kod mnogih ljudi su »materija¬ lizam«, »bezbožnost«, »krvoproliće« i slično — kratko rečeno, ne¬ što što je rđavo i zlo. Takva reakcija se može razuimeti jedino ako se shvati stepen do koga reči mogu da poprime magičnu funkciju, i ako se uzme u obzir opadanje razumnog mišljenja, tj. objektiv¬ nosti, što je tako karakteristično za naše vreme. Iracionalna reakcija, koju izazivaju reči socijalizam i marksizam povećava se zapanjujućim neznanjem većine onih koji postaju histerični kada čuju ove reči. Uprkos činjenici da Marksova dela 188

i dela ostalih socijalista svako može da nabavi i da čita, većina onih koji su najveći protivnici socijalizma i marksizma nikad nisu pročitali ni jednu Marksovu reč, a mnogi drugi imaju samo po¬ vršno znanje o tome. Kada ne bi bilo tako, izgledalo bi nemoguće da ljudi sa izvesnom sposobnošću opažanja i razumom mogu da izopače ideje marksizma i socijalizma u tolikoj meri kao danas. Cak i mnogi liberali, i oni koji su srazmerno oslobođeni histeričnih reakcija, veruju da je marksizam sistem koji se zasniva na ideji da je interesovanje za materijalnu dobit najaktivnija sila u čoveku, i da je cilj marksizma da razvija materijalnu požudu i njeno zadovoljenje. Ako se samo podsetimo da je glavni argu¬ ment u korist kapitalizma ideja da je zainteresovanost za materi¬ jalnu dobit glavni podstrek za rad, lako se može videti da je sam materijalizam koji se pripisuje socijalizmu naj karakteristični ja osobina kapitalizma, a ako bi se ma ko potrudio da prouči soci¬ jalističke pisce sa malo objektivnosti, video bi da je njihova ori¬ jentacija upravo suprotna, da oni kritikuju kapitalizam zbog nje¬ govog materijalizma, zbog njegovog negativnog uticaja na uro¬ đene ljudske osobine u čoveku. Zaista, socijalizam u svim svojim različitim varijantama može da se razume jedino kao jedan od najznačajnijih, idealističkih19 i moralnih pokreta našeg doba. Pored svega ostalog, čovek ne može da ne žali zbog političke gluposti ovako rđavog tumačenja socijalizma od strane Napadnih demokratija. Staljinizam je pobedio u Rusiji i Aziji baš zbog pri¬ vlačnosti koju imaju ideje socijalizma za široke mase stanovniš¬ tva u svetu. Privlačnost leži u samom idealizmu socijalističkog shvatanja i duhovnom i moralnom ohrabrenju koje ono daje. BaS kao što je Hitler koristio reč »socijalizam« da bi učinio privlačnijim svoje rasističke ideje, tako je i Staljin prisvojio pojam socijalizma i marksizma radi svoje propagande. Njegov zahtev je lažan u osnovnim tačkama. On je odvojio čisto ekonomski as¬ pekt socijalizma, socijalizaciju sredstava za proizvodnju, od celog pojma socijalizma, i pretvorio je njegove humanističke i druš¬ tvene ciljeve u njihovu suprotnost. Staljinistički sistem je danas, uprkos tome što država poseduje sredstva za proizvodnju, mo¬ žda bliži ranom i čisto eksploatatorskom obliku zapadnog ka¬ pitalizma nego i jednoj shvatljivoj ideji o socijalističkom društvu. Opsesivna težnja za industrijskim napretkom, nemilosrdno potcenjivanje pojedinaca i želja za ličnom vlašću, su njegove glavne pobude. Prihvatajući tezu da su socijalizam i marksizam više ili manje identični sa staljinizmom, činimo najveću uslugu na polju propagande koju bi staljinisti želeli da postignu. Umesto da po189

kažemo da su njihovi zahtevi lažni, mi ih podržavamo. Ovo, mož¬ da, ne bi bio važan problem u Sjedinjenim Državama, gde socija¬ lističke ideje nemaju mnogo uticaja na umove ljudi, ali to je vr¬ lo ozbiljan problem za Evropu, a naročito za Aziju, gdje je socija¬ lizam vrlo uticajan. Da bismo se borili protiv privlačnosti staljinizma u ovim delovima sveta, moramo da otkrijemo ovu prevaru, a ne da je podržavamo. Postoje znatne razlike između raznih škola socijalističke mi¬ sli i načina njihovog razvitka od kraja XVIII veka, i te su raz¬ like značajne. Međutim, kao što se tako često događa u istoriji ljudske misli, razmirice između predstavnika raznih škola prikri¬ vaju činjenicu da je elemenat koji je zajednički ovim raznim socijalističkim misliocima mnogo važniji nego razlike. Može se reći da socijalizam kao politički pokret, a u isto vreme kao teorija koja se bavi zakonima društva i dijagnostikom njegovih zala, potiče iz vremena francuske revolucije, od Babefa. On govori u korist ukidanja privatnog vlasništva zemlje, i traži zajedničku potrošnju plodova zemlje, ukidanje razlika između bogatih i siromašnih, vladajuće klase i klase potčinjenih. On veruje da je došlo vreme za republiku jednakih (ćgalitaires), za »veliku go¬ stoprimljivu kuću (hospice) koja je otvorena svima«. Suprotno dosta jednostavnoj i primitivnoj Babefovoj teoriji, Šarl Furije čije se prvo delo Teorija četiri pokreta (Theorie de quatre Mouvements) pojavilo 1808. g., daje kompleksniju i razrađeniju teoriju i dijagnozu društva. On smatra da su čovek i njegove strasti osnova za celokupno razumevanje društva, i ve¬ ruje da zdravo društvo mora da služi ne toliko povećanju mate¬ rijalnog bogatstva, koliko ostvarenju naše osnovne strasti, brat¬ ske ljubavi. Među ljudskim strastima, on je naročito podvlačio »leptirovu strast« (»butterfly passion«), čovekovu potrebu za promenama, koja odgovara mnogim i različitim mogućnostima, koje se nalaze u svakom ljudskom biću. Rad treba da bude zadovolj¬ stvo (»travail attrayant«) i trebalo bi da dva časa rada dnevno budu čoveku dovoljna. Nasuprot univerzalnoj organizaciji velikih monopola u svim granama industrije, on pretpostavlja komunal¬ na udruženja na polju proizvodnje i potrošnje, slobodna i dobro¬ voljna udruženja u kojima će se individualizam spontano kombinovati sa kolektivizmom. Jedino na ovaj način može treća istorijska faza, faza harmonije, da uništi dve prethodne faze: prvu, u kojoj se društva zasnivaju na odnosima između robova i gospo¬ dara, i drugu između nadničara i preduzetnika.20 190

Dok je Furije bio teoretičar sa donekle opsesivnim duhom, Robert Oven je bio praktičan čovek, menadžer i sopstvenik jedne od najbolje organizovanih fabrika u Škotskoj. Za Ovena, takođe, cilj novog društva nije bio prvenstveno povećanje proizvodnje, već usavršavanje najdragocenije stvari koja postoji — čoveka. Kao i Furijeovo, tako se i njegovo mišljenje zasniva na psihološkom ra¬ zmatranju ljudskog karaktera. Mada su ljudi rođeni sa izvesnim karakterističnim osobinama, njihov karakter definitivno određu¬ ju prilike pod kojima žive. Ako su društveni uslovi života zado¬ voljavajući, čovekov karakter će razviti svoje urođene vrline. On je verovao da su ljudi učili u svim ranijim periodima jedino da brane sebe ili da uništavaju druge. Mora se stvoriti novi društve¬ ni poredak, u kome će se ljudi vaspitati na principima koji će im dozvoljavati da rade zajednički i da stvaraju prave i čiste veze između pojedinaca. Federalne grupe od tri stotine do dve hiljade osoba pokriće zemlju biće organizovane na principu kolektivne pomoći, u okviru njih i međusobno. U svakoj zajednici lokalna uprava će raditi u najtešnjoj saradnji sa svakim pojedincem. Jedna još drastičnija osuda principa autoriteta i hijerarhije može se naći u Prudonovim delima. Za njega nije osnovni prob¬ lem zamena jednog političkog režima drugim, već izgradnja poli¬ tičkog poretka koji izražava samo društvo. Kap prvi uzrok svih nereda i zala u društvu on vidi jednostranu i hijerarhijsku orga¬ nizaciju autoriteta i veruje da je »ograničenje« zadataka države stvar života i smrti u ime slobode, i kolektivne i lične«. »Preko monopola«, kaže on, »čovečanstvo je zavladalo Zemljinom kuglom, a pomoću udruživanja ono će postati svoj gospo¬ dar.« Njegova vizija novog društvenog poretka zasniva se na ide¬ ji » reciprociteta, gde svi radnici, umesto da rade za jednog preduzetnika koji ih plaća i zadržava proizvod, rade jedan za dru¬ gog, i na taj način učestvuju u proizvodnji zajedničkog proizvoda čiji profit dele među sobom«. Za njega je naročito važno to da su ova udruživanja slobodna i spontana, a ne nametnuta od drža¬ ve, kao što su društvena preduzeća (workshops) koja finansira dr¬ žava, koje je tražio Luj Blan. Takav sistem koji kontroliše drža¬ va, kaže on, predstavljao bi veći broj udruženja »u kojima bi rad bio mobilisan i podjarmljen pomoću državne politike kapitaliz¬ ma. Šta bi dobila sloboda, univerzalna sreća, civilizacija? Ništa. Mi bismo samo izmenili lance i društvene ideje ne bi napravile ni korak napred, mi bismo još uvek bili pod istom neograniče¬ nom vlašću, da ne kažemo pod istom ekonomskom fatalnošću.« Niko nije jasnije sagledao opasnost koja se dogodila pod stalji191

nizmom od Prudona, sredinom XIX veka, kao što ranije citirani pasus jasno pokazuje. On je, takođe, bio svestan opasnosti od dogmatizma, koji se potvrdio kao opasan u razvitku Marksove teorije i on je to jasno izrazio u pismu upućenom Marksu. »Po¬ tražimo zajednički«, piše on, »ako želite, zakone društva, način na koji se oni ostvaruju, metod pomoću koga možemo da ih ot¬ krijemo, ali, za ime boga, pošto smo uništili sve dogme, nemojmo nastojati da sami poučavamo ljude; nemojmo pasti u istu protivrečnost u koju je zapao vaš zemljak Luter, koji je počeo sa is¬ ključenjima i anatemama da stvara protestantsku teologiju, po¬ što je zbacio katoličku.«21 Prudonovo se shvatanje zasniva na je¬ dnom etičkom pojmu u kome je samopoštovanje prvo načelo eti¬ ke. Iz samopoštovanja proizlazi poštovanje prema bližnjima, kao drugo moralno načelo. Ovo je povezano sa unutrašnjom promenom u čoveku, kao osnovom novog društvenog poretka, što je Prudon izrazio u jednom pismu, gde kaže: »Stari svet se nalazi u procesu raspadanja on se može izmeniti jedino integralnom revolucijom u idejama i u srcima .. .«22 Isto shvatanje opasnosti od centralizacije i isto verovanje u produktivne moći čoveka, mada pomešano sa romantičnom glo¬ rifikacijom destruktivnosti, može se naći u delima Mihaila Bakunjina; u pismu od 1868. on kaže: »Veliki učitelj svih nas, Prudon, rekao je da bi najnesrećnija kombinacija koja bi se mogla desiti, bila kada bi se socijalizam ujedinio sa apsolutizmom; težnja ljudi za ekonomskom slobodom i materijalnim blagostanjem, kroz dik¬ taturu i koncentraciju svekolike političke i društvene moći u državi. Neka nas budućnost zaštiti od naklonosti despotizma; ali neka nas ona zaštiti od nesrećnih posledica i zaluđivanja doktrinarskog ili državnog socijalizma... Ništa što je živo ili ljudsko ne može da napreduje bez slobode, i forma socijalizma koja bi uništila slobodu, ili koja je ne bi priznala kao jedini stvaralački princip ili osnovu, odvela bi nas u ropstvo i bestijalnost.« Pedeset godina posle Prudonovog pisma upućenog Marksu, Pjotr Kropotkin je rezimirao svoje shvatanje staljinizma u tvrdnji da će se potpuni razvitak individualnosti »kombinovati sa najvi¬ šim razvitkom dobrovoljnog udruživanja u svim svojim aspekti¬ ma, u svim mogućim stepenima, i u svim mogućim svrhama; je¬ dnog udruženja koje se stalno menja, koje u sebi nosi elemen¬ te svog vlastitog trajanja, koje uzima oblike koji najbolje odgova¬ raju u svakom datom momentu mnogostrukim težnjama svih«. Kropotkin je, kao i mnogi njegovi prethodnici-socijalisti, naglaša192

vao urođene tendencije za saradnjom i uzajamnom pomoći, koje postoje u ljudskom carstvu i u carstvu životinja. Nastavljajući humanističke i etičke misli Kropotkina, Gustav Landauer je bio jedan od poslednjih velikih predstavnika anarhis¬ tičke filozofije. Pozivajući se na Prudona, on je govorio da socijalna revolucija ne liči uopšte na političke revolucije; »mada ona ne može da se ostvari i ne može da živi bez ove druge, ona je ipak mirna gradnja, organizovanje novog duha za novi duh i ništa vi¬ še«. On je odredio da je zadatak socijalističkog pokreta »da oslo¬ bodi okorelost srca tako da ono što leži zakopano može da se podigne na površinu: tako da ono što stvarno živi, a ipak sada izgleda mrtvo, može da izađe i raste«.23,24 Rasprava o Marksovoj i Engelsovoj teoriji zahteva mnogo više prostora nego što je potrebno za ostale socijalističke mislioce koje smo pomenuli: delimično zbog toga što su njihove teorije kompleksnije, obuhvataju šire područje, a nisu bez protivrečnosti, a delimično što je marksistička škola socijalizma postala do¬ minantna forma koju je prihvatila socijalistička filozofija u svetu. Kao i kod ostalih socijalista, Marksov osnovni pojam je čovek. »Biti radikalan«, pisao je on jednom, »znači ići do korena, a koren u čoveku to je sam čovek.«25 Istorija sveta nije ništa drugo do tvorevina čoveka, istorija rađanja čoveka. Ali cela istorija je, ta¬ kođe, istorija čovekovog otuđenja od sebe samog, od sopstvenih ljudskih moći; »konsolidacija našeg sopstvenog proizvoda sa je¬ dnom objektivnom silom iznad nas, koja prevazilazi našu kontro¬ lu, pobeđuje naša očekivanja, uništava naše proračune, je jedan od glavnih činilaca u celokupnom ranijem istorijskom razvitku«. Covek je bio objekt okolnosti, on mora da postane subjekt, tako da »čovek postane najviše biće za čoveka«. Sloboda za Marksa nije samo sloboda od političkih ugnjetača, već sloboda od domi¬ nacije stvari i okolnosti nad ljudima. Slobodan čovek je bogat čovek, ali ne bogat u ekonomskom smislu, već bogat u ljudskom smislu. Za Marksa bogat čovek je onaj koji je mnogo (čovek) a ne onaj koji ima mnogo.26 Analiza društva i istorijskog procesa mora da počne sa čovekom, ne sa apstrakcijom, već sa stvarnim, konkretnim čovekom, sa njegovim fiziološkim i psihičkim kvalitetima. Ona mora da počne sa pojmom suštine čoveka, a proučavanje ekonomije i dru¬ štva služi samo zato da se shvati kako su prilike osakatile čoveka, kako je on postao otuđen od samog sebe i svojih moći. Priroda čoveka se ne može dedukovati iz specifičnih manifestacija ljudske prirode kako ih rađa kapitalistički sistem. Naš cilj treba da bude 193

da saznamo šta je dobro za čoveka. Ali, kaže Marks, »ako, na primer, želimo znati šta je psu korisno, onda moramo temeljno pro¬ učiti pseću prirodu. Sama ova priroda ne da se iskonstruisati iz 'principa korisnosti'. Kad taj prinoip primenimo na čoveka, tj. nad njime hoćemo da ocenjujemo sve ljudske radnje, pokrete, odnose itd., onda je tu u pitanju najpre ljudska priroda uopšte, a potom ona koja se menja u svakoj istorijskoj epohi. Sve se to Bentama mnogo ne tiče. Naivno i hladno on modernog filistra, osobito engleskog uzima kao tip (normalnog čoveka.«27 Cilj razvitka čoveka, je za Marksa, nova harmonija između čo¬ veka i čoveka, između čoveka i prirode, razvitak u kome će čovekov odnos prema drugim ljudima odgovarati njegovim najvaž¬ nijim ljudskim potrebama. Socijalizam je, za njega, »jedna zajed¬ nica u kojoj je slobodan razvitak svakog uslov za slobodan raz¬ vitak svih«, društvo u kome »potpun i slobodan razvitak svakog pojedinca postaje vladajući princip«. Ovaj cilj Marks naziva realizovanjem naturalizma i humanizma i tvrdi da se on razlikuje »od idealizma kao i od materijalizma, a ipak kombinuje istinu u oba«. Kako Marks misli da se ova »emancipacija čoveka« može po¬ stići? Njegovo rešenje se zasniva na ideji da je u kapitalističkom načinu proizvodnje proces samootuđenja dostigao svoj vrhunac, zato što je čovekova fizička energija postala roba, pa prema tome, čovek je postao stvar. Radnička klasa je, kaže on, najotuđenija klasa stanovništva, i iz ovog razloga to je klasa koja će voditi borbu za ljudsko oslobođenje. Podruštvljavanje sredstava za pro¬ izvodnju predstavlja uslov za pretvaranje čoveka u aktivnog i odgovornog učesnika u društvenom i ekonomskom procesu i za savlađivanje jaza između individualne i društvene prirode čove¬ ka. »Tek kada čovek sazna i organizuje svoje »forces propres« (sopstvene snage) kao društvene snage (zbog toga nije potrebno, kao što Ruso misli, menjati čovekovu prirodu, lišiti se njegovih »forces propres«, i dati mu nove snage koje imaju društveni ka¬ rakter) i, stoga više ne bude od sebe delio društvenu snagu u ob¬ liku političke snage (tj. više ne uspostavlja državu kao sferu organizovane vladavine), tek tada će čovekova emancipacija biti do¬ vršena.«28 Kada radnik više ne bude »zaposlen« (u službu nekog drugog, — prim. prev.), Marks pretpostavlja da će se priroda i karakter procesa rada promeniti. Rad će postati sadržajni izraz ljudskih snaga a ne besadržajno mučenje. Kako je za Marksa bilo važno ovo novo shvatanje rada, postaje jasno kada uzmemo u obzir da je on

išao tako daleko da je u Gotskom programu nemačke socijalisti¬ čke partije29 kritikovao predlog za potpuno ukidanje dečjeg rada. Mada je, naravno, bio protiv eksploatacije dece, on se suprotstav¬ ljao principu da deca ne treba da rade uopšte, već je tražio da se obrazovanje kombinuje sa manuelnim radom. »Iz fabričkog sis¬ tema ponikla je«, piše on, »kao što to možemo u pojedinostima pratiti kod Roberta Ovena, klica vaspitanja budućnosti, koje će za svu decu iznad izvesne dobi spajati proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za povećavanje društvene proizvodnje nego i kao jedini metod za proizvođenje svestrano razvijenih ljudi.30 Za Marksa, kao i za Furijea, rad mora da posta¬ ne privlačap i da odgovara potrebama i željama ljudi. Zbog toga on predlaže, kao što su činili Furije i drugi, da niko ne treba da se specijalizuje u jednoj posebnoj vrsti posla, već svi treba da obavljaju različita zanimanja, prema svojim različtim interesovanjima i mogućnostima. U ekonomskoj promeni društva od kapitalizma ka socijalizmu Marks je video odlučujuće sredstvo za oslobođenje i emancipaci¬ ju ljudi, za ostvarenje prave demokratije. Mada je u njegovim kasnijim delima rasprava o ekonomici imala veću ulogu nego rasprava o čoveku i njegovim ljudskim potrebama, ekonomska sfera nije nikad postala sama sebi cilj, nije nikad prestala da bu¬ de sredstvo za zadovoljenje ljudskih potreba. Ovo postaje naroči¬ to jasno u diskusiji o onome što on naziva »vulgarnim komuniz¬ mom«, podrazumevajući komunizam u kome se isključivo nagla¬ šava ukidanje privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvod¬ nju. »Neposredan fizički posed njemu je jedini cilj života i po¬ stojanja; posao radnika se ne ukida, nego proširuje na sve lju¬ d e . . . Taj komunizam — time što svagda negira čovekovu lič¬ nost — upravo je samo konzekventan izraz privatnog vlasništva, koje je sama ta negacija... Primitivni komunizam samo je dovr¬ šenje te zavisti i te nivelacije s obzirom na predočeni minimum . . . Kako to ukidanje privatnog vlasništva ima malo veze sa stvarnim prisvajanjem, dokazuje upravo apstraktna negacija čitavog sveta obrazovanja i civilizacije, povratak neprirodnoj jednostavnosti čo¬ veka siromašnog i bez potreba, koji nije prevladao privatno vla¬ sništvo, nego do njega još nije ni dospeo«.31 Mnogo kompleksnija, i u mnogo čemu protivrečna su shvatanja Marksa i Engelsa o državi. Nema sumnje da su Marks i Engels zastupali shvatanje da cilj socijalizma nije samo besklasno druš¬ tvo, već i društvo bez države, bez države bar u tom smislu, kao što je rekao Engels, da će država imati funkciju »upravljanja stva195

rima«, a ne funkciju »upravljanja ljudima«. Engels je rekao, 1874, sasvim u skladu sa formulacijom koju je Marks dao u izveštaju komisije za ispitivanje aktivnosti bakunjinista 1872, »da su se svi socijalisti slagali da će država izumreti kao posledica pobede so¬ cijalizma«. Ovi pogledi Marksa i Engelsa, i njihovo suprotstavlja¬ nje centralističkom obliku političke vlasti, naročito su našli iz¬ raza u Marksovom izveštaju o Pariskoj komuni. Obraćajući se Ge¬ neralnom savetu Internacionale povodom građanskog rata u Fran¬ cuskoj, Marks je podvukao nužnost decentralizacije, umesto centralizovane državne sile, čije poreklo leži u principima apsolutne monarhije. Trebalo bi da postoji široko decentralizovana zajedni¬ ca. »Nekoliko, ali važnih funkcija, ostavljenih još uvek central¬ noj vladi treba da se prenesu na zajednicu, tj. na striktno odgo¬ vorne službenike . . . Komunalni ustav treba da preda društvenom telu svu vlast koju su do tada prisvajale parazitske izrasline 'dr¬ žave' koje su se hranile na društvu i sprečavale njegov slobodan razvitak.« U komuni on vidi »najzad otkriven politički oblik, u čijem znaku može da ide napred ekonomsko oslobođenje rada«. Komuna je želela »da individualnu svojinu učini stvarnom, pret¬ varajući sredstva za proizvodnju, zemlju i kapital, u čista oruđa slobodnog i udruženog rada, rada koji je ujedinjen u zadruge proizvođača.«32 Eduard Bernštajn je istakao sličnost između ovih Marksovih shvatanja i Prudonovih antidržavnih i anticentralističkih shvatanja, dok je Lenjin tvrdio da Marksovi komentari ni u kom slučaju ne pokazuju da je on prihvatio decentralizaciju. Izgleda da su i Bernštajn i Lenjin bili u pravu u svojim tumačenjima pozicija Marksa i Engelsa, a da rešenje protivrečnosti leži u činjenici da je Marks prihvatio decentralizaciju i odumiranje države kao cilj kome socijalizam treba da teži, i do koga će eventualno stići, ali je on mislio da se to može desiti jedino posle, a ne pre nego što radnička klasa osvoji političku vlast i izmeni državu. Za Marksa je osnivanje države bilo sredstvo, neophodno da se stigne do ci¬ lja — do njenog ukidanja. Ipak, ako se razmotri Marksova aktivnost u Prvoj internacionali, njegov dogmatski i netolerantan stav prema svakom ko se nije slagao s njim u sitnicama, malo ima sumnje da je Lenjinovo centralističko tumačenje Marksa bilo nepravedno prema Marksu, mada je Marksovo decentralističko slaganje sa Prudonom bilo, takođe, istinski deo njegovih pogleda i doktrina. Baš u ovom Mark¬ sovom centralizmu leži osnova za tragični razvitak socijalizma u Rusiji. Dok se Lenjin, možda, nadao eventualnom ostvarenju de196

centralizacije, ideja koja se, u stvari, manifestovala u pojmu sov¬ jeta, gde se donošenje odluka ostvarivalo na najmanjim i najkonkretnijim nivoima decentralizovanih grupa, staljinizam je razvio jednu stranu protivrečnosti, princip centralizacije, u praksi naj¬ nemilosrdnije državne organizacije koju je poznavao savremeni svet, prevazilazeći čak i centralističke principe koje su sledili fašizam i nacizam. Protivrečnosti su kod Marksa dublje nego što je to vidlijvo u protivrečnostima između principa centralizacije i decentralizacije. S jedne strane, Marks je, kao i svi drugi socijalisti, bio ubeđen da oslobođenje čoveka nije prvenstveno političko, već ekonomsko i društveno pitanje: da se odgovor na problem slobode nije na¬ lazio u promeni političkog oblika države, već u ekonomskoj i so¬ cijalnoj promeni društva. S druge strane, uprkos njihovih sopstvenih teorija, Marks i Engels su bili umnogome vezani tradicio¬ nalnim shvatanjem dominacije političke sfere nad društveno-ekonomskom. Oni se nisu mogli osloboditi tradicionalnih shvatanja važnosti državne i političke vlasti, ideje o osnovnoj važnosti čLstih političkih promena, ideje, koja je bila vodeći princip velikih buržoaskih revolucija XVII i XVIII veka. U tom pogledu Marks i Engels su bili više »buržoaski« mislioci nego što su to bili Prudon, Bakunjin, Kropotkin i Landauer. Ma kako izgledalo para¬ doksalno, lenjinistički razvitak socijalizma predstavlja pre korak unazad ka buržoaskim pojmovima državne i političke vlasti, ne¬ go novo socijalističko shvatanje koje su mnogo jasnije izrazili Oven, Prudon i drugi. Ovaj paradoks u Marksovoj filozofiji jasno je izrazio Buber: »Marks je«, piše on, »prihvatio ove glavne kom¬ ponente ideje komune ne upoređujući ih sa sopstvenim centraliz¬ mom i ne izvršivši izbor između njih. On, očigledno, nije video u tome dubok problem, što je dolazilo usled prihvatanja hegemo¬ nije političke tačke gledišta; hegemonije, koja je za njega svuda postojala sve dok se ticala revolucije, njene pripreme i njenih re¬ zultata. Od tri načina mišljenja u javnim pitanjima — ekonomski društveni i politički — Marks je primenjivao prvi sa metodskim savršenstvom, sa strašću se posvetio trećem — i ma kako to zvu¬ čalo apsurdno iz usta nekvalifikovanog marksiste — samo vrlo retko je dolazio u prisan kontakt sa drugim, i on nikad nije po¬ stao odlučujući faktor za njega.«33 Tesno povezan sa Marksovim centralizmom je i stav prema re¬ volucionarnoj akciji. Mada je tačno da su Marks i Engels prizna¬ vali da socijalistička kontrola države ne mora da se postigne ne¬ ophodno silom i revolucijom (kao, na primer, u Engleskoj i Sje197

dinjenim Državama), podjednako je tačno da su oni u celini verovali da radnička klasa, da bi postigla svoj cilj, treba da preuz¬ me vlast putem revolucije. U stvari, oni su bili za opštu vojnu služ¬ bu, a poneki put za internacionalne ratove, kao sredstvo koje će olakšati revolucionarno prisvajanje vlasti. Naša generacija je bila svedok tragičnih posledica sile i diktature u Rusiji; mi smo videli da je primena sile u društvu destruktivna za ljudsko blagostanje, kao i njena primena u međunarodnim odnosima u obliku ratova. Ali ako se danas Marks prvenstveno kritikuje kao pobornik sile i revolucije, to je izvrtanje činjenica. Ideja o političkoj revoluciji nije specifično marksistička ili socijalistička ideja, već je to tra¬ dicionalna ideja srednje klase buržoaskog društva, za poslednjih tri stotine godina. Zbog toga što je srednja klasa verovala da je uki¬ danje političke sile koja pripada monarhiji i prisvajanje političke moći od strane naroda, rešenje društvenog problema, smatralo se da je politička revolucija sredstvo za postizanje slobode. Naša moderna demokratija je rezultat sile i revolucije, revolucija Kerenskog 1917. i nemačka revolucija 1918. g. toplo su pozdravljene u zapadnim zemljama. To je tragična Marksova greška, greška koja je doprinela razvitku staljinizma, da se on nije oslobodio tradicionalnog precenjivanja političke moći i sile; ali ove ideje su predstavljale deo nasleđa iz prošlosti, a ne novo socijalističko shvatanje. Čak i kratka rasprava o Marksu bila bi nepotpuna bez komen¬ tara o njegovoj teoriji istorijskog materijalizma. Ova teorija pred¬ stavlja u istoriji filozofije, možda, najtrajniji i najvažniji Marksov doprinos razumevanju zakona koji vladaju u društvu. Njegova pretpostavka je da pre nego što se čovek uključi ma u koju vrstu kulturne aktivnosti, on mora da proizvodi sredstva za fizičko održavanje. Način na koji on proizvodi i troši određen je nizom objektivnih uslova; njegovom sopstvenom fiziološkom konstituci¬ jom, proizvodnim snagama koje ima na raspolaganju i koje su, sa svoje strane, uslovljene plodnošću zemlje, prirodnim izvorima, ko¬ munikacijama i tehnikom koju on proizvodi. Marks je pretpostav¬ ljao da materijalni uslovi čoveka određuju njegov način proizvod¬ nje i potrošnje, a da to, sa svoje strane, određuje društveno-političku, organizaciju, njegov život i, eventualno, njegov način mišljenja i osećanja. široko rasprostranjeno nerazumevanje ove teorije uslovilo je da se ona tumačila u tom smislu da je Marks mislio da je težnja za dobiti glavni motiv čoveka. U stvari, ovo je dominantno shvatanje koje je izraženo u kapitalističkoj filozofiji, shvatanje koje je stalno podvlačilo da je glavni podstrek za čovekov rad 198

njegova zainteresovanost za novčanu nagradu. Marksovo shvata¬ nje važnosti ekonomskog faktora nije bilo psihološko, naime, eko¬ nomska motivacija u subjektivnom smislu; ono je bilo sociološ¬ ko, u kome je ekonomski razvitak bio objektivni uslov za kultur¬ ni razvitak.34 Njegova glavna kritika kapitalizma odnosila se upravo na to da je on osakatio čoveka dominacijom ekonomskih interesa; socijalizam je za njega takvo društvo u kome će se čo¬ vek osloboditi ove dominacije pomoću racionalnijeg, pa prema tome i produktivnijeg oblika ekonomske organizacije. Marksov materijalizam je u osnovi bio drugačiji od materijalizma koji je preovlađivao u XIX veku. Prema ovoj drugoj formi materijaliz¬ ma podrazumevalo se da su duhovne pojave prouzrokovane mate¬ rijalnim pojavama. Tako su, na primer, ekstremni predstavnici ove vrste materijalizma verovali da je misao proizvod aktivnosti mozga, baš »kao što je urin proizvod aktivnosti bubrega«. Mark¬ sovo shvatanje se, pak, sastojalo u tome da se mentalne i duhov¬ ne pojave moraju shvatiti kao rezultat cele životne prakse, kao rezultat neke vrste pripadnosti pojedinca njegovim bližnjima i pri¬ rodi. Marks je svojim dijalektičkim metodom savladao materija¬ lizam XIX veka i razvio pravu dinamičku i celovitu teoriju, zas¬ novanu na čovekovoj aktivnosti, a ne na njegovoj fiziologiji. Teorija istorijskog materijalizma nam pruža važne naučne poj¬ move za razumevanje zakona istorije; bilo bi mnogo korisnije da su je Marksovi sledbenici razvili dalje, nego što su dopustili da zaglibi u neplodnom dogmatizmu. Bio bi to napredak ako bi se priz¬ nalo da su Marks i Engels učinili samo prve korake, uočivši među¬ sobnu zavisnost između razvitka ekonomije i kulture. Marks je potcenjivao složenost ljudskih strasti. On nije dovoljno shvatio da sama ljudska priroda ima svoje potrebe i zakone koji su u stalnoj interakciji sa ekonomskim uslovima koji uobličuju istorijski razvitak;35 pošto mu je nedostajala zadovoljavajuća psihološ¬ ka pronicljivost, on nije dovoljno shvatio ljudski karakter i nije bio svestan činjenice da, mada čoveka uobličuju forme društvene i ekonomske organizacije, on sa svoje strane takođe uobličuje njih. On nije dovoljno uočio strasti i težnje koje su ukorenjene u čovekovoj prirodi i uslovima njegove egzistencije i koje su sa¬ me po sebi najsnažnije snage ljudskog razvitka. Ali ovi nedostaci su ograničenja jednostranosti, kakve nalazimo u svakom produk¬ tivnom naučnom shvatanju, i Marks i Engels su sami bili svesni ovih ograničenja. Engels je izrazio ovo u poznatom pismu, u kome je rekao, da zbog novine njihovog otkrića, Marks i on nisu poklo¬ nili dovoljno pažnje činjenici da istoriju nisu određivali samo 199

ekonomski uslovi, već da su faktori kulture, sa svoje strane, takođe uticali na ekonomsku osnovu društva. Marksova sopstvena preokupacija je sve više postajala preoku¬ pacija čisto ekonomskim analizama kapitalizma. Važnost njegove ekonomske teorije ne menja se time što su njegove osnovne pret¬ postavke i predviđanja bili delimično tačni a delimično pogrešni, a posebno što se tiče njegove pretpostavke o neophodnosti (re¬ lativnog) osiromašenja radničke klase. On nije bio u pravu, takođe; ni u pogledu romantičarskog idealizovanja radničke klase, što je bio rezultat čisto teorijske šeme, a ne posmatranja ljudske realnosti radničke klase. Ali ma kakvi da su njegovi nedostaci, njegova ekonomska teorija i njegova pronicljiva analiza ekonom¬ ske strukture kapitalizma predstavljaju definitivan napredak sa naučne tačke gledišta u odnosu na sve druge socijalističke te¬ orije. Međutim, ova snaga bila je istovremeno i njegova slabost. Ma¬ da je Marks počeo svoju ekonomsku analizu sa namerom da ot¬ krije uslove otuđenja čoveka, i mada je verovao da će to zahtevati samo srazmerno kratko proučavanje, on je proveo veći deo svog naučnog rada gotovo isključivo u ekonomskim analizama, i mada nije nikad izgubio iz vida cilj — oslobođenje čoveka — i kritika kapitalizma i socijalistički cilj izražen u ljudskom smislu sve su više bili potisnuti ekonomskim razmatranjima. On nije shvatio iracionalne sile u čoveku koje su razlog da se on plaši slo¬ bode i koje u njemu proizvode žudnju za vlašću (silom) i njego¬ vu destruktivnost. Naprotiv, u osnovi njegovog shvatanja čoveka nalazila se implicitna pretpostavka o čovekovoj prirodnoj dobro¬ ti, koja će sebe potvrditi čim se razreše ekonomski okovi koji je osakaćuju. Čuvena tvrdnja na kraju Komunističkog manifesta da radnici »nemaju ništa da izgube osim svojih okova« sadrži dubo¬ ku psihološku pogrešku. Sa svojim lancima oni imaju da izgube takođe sve one iracionalne potrebe i zadovoljenja koja su nastala u vreme dok su oni nosili lance. U ovom pogledu, Marks i Engels nikad nisu prevazišli naivni optimizam XVIII veka. Ovo potcenjivanje složenosti ljudskih strasti dovelo je do tri najopasnije greške u Marksovoj filozofiji. Prva greška, do zane¬ marivanja moralnog faktora u čoveku. Baš zato što je pretposta¬ vio da će se čovekova dobrota potvrditi automatski kad se postig¬ nu ekonomske promene, on nije video da bolje društvo ne mogu da stvore ljudi koji nisu pretrpeli moralnu promenu. On nije po¬ klanjao pažnju, bar ne eksplicitno, neophodnosti nove moralne 200

orijentacije, bez koje su sve političke i ekonomske promene bes¬ plodne. Druga greška, koja proističe iz istih izvora, jeste Marksovo groteskno pogrešno ocenjivanje uslova za ostvarivanje socijaliz¬ ma. Suprotno ljudima kao što su Prudon i Bakunjin (i kasnije Džek London u svojoj Gvozdenoj peti), koji su predvideli mrak koji će obuhvatiti zapadni svet pre nego što zasija nova svetlost, Marks i Engels su verovali u neposredni dolazak »dobrog druš¬ tva«, i samo su nejasno bili svesni mogućnosti novog varvarstva u obliku komunističkog i fašističkog autoritarizma i ratova nečuvene destruktivnosti. Ovo nerealističko pogrešno shvatanje je bilo uzrok mnogim teorijskim i političkim greškama u Marksovoj i Engelsovoj filozofiji i osnova za uništenje socijalizma koje je počelo sa Lenjinom. Treća greška jeste Marksovo shvatanje da podruštvljavanje sredstava za proizvodnju nije bilo samo neophodan, već i dovo¬ ljan uslov za pretvaranje kapitalističkog u socijalističko koope¬ rativno društvo. U osnovi ove greške leži, opet, prekomerno uprošćena, preterano optimistička, racionalistička slika čoveka. Baš kao što je Frojd verovao da će oslobađanje čoveka od neprirodnih i prestrogih seksualnih zabrana dovesti do mentalnog zdrav¬ lja, tako je i Marks verovao da će oslobođenje od ekonomske eksploatacije automatski proizvesti slobodna i udružena bića. On je bio isto toliko optimista u shvatanju neposrednih rezultata promena faktora okoline kao što su bili i enciklopedisti XVIII veka, i malo cenio snagu iracionalnih i destruktivnih strasti, koje se nisu mogle izmeniti za jedan dan usled ekonomskih promena. Frojd je, posle iskustva iz prvog svetskog rata, sagledao ovu snagu de¬ struktivnosti i drastično je izmenio ceo svoj sistem, prihvatajći da je nagon za destrukcijom isto tako jak i neuništiv kao i eros. Marks nikad nije došao do takvog saznanja i nikad nije promenio svoju jednostavnu formulu da je podruštvljavanje sredstava za proizvodnju pravi put do socijalističkog cilja. Drugi izvor za ovu grešku bio je njegovo precenjivanje političkih i ekonomskih aranžmana, na šta sam ranije ukazao. On je bio čudno nerealističan kada negira činjenicu da je za samog radnika mala razlika u tome da li preduzeće poseduje »narod« — držala — vladina birokratija, ili privatna birokratija koju su iznajmili akcionari. On nije video, u suprotnosti sa sopstvenim teorijskim mišljenjem, da jedino što je važno jesu aktuelni i stvarni uslovi rada, odnos radnika prema radu, prema drugim radnicima i pre. ma onima koji upravljaju preduzećem.

U kasnijim godinama svog života, Marks je, izgleda, bio spre¬ man da izvrši izvesne izmene u svojoj teoriji. Verovatno pod uticajem rada Bahofena i Morgana, počeo je da veruje da je primi¬ tivno agrarno društvo, zasnovano na kooperaciji i zajedničkoj svojini zemlje, bilo moćan oblik društvene organizacije, koja može da dovede direktno do viših formi podruštvljavanja a da ne mora da prođe kroz fazu kapitalističke proizvodnje. On je izrazio ovo verovanje u svom odgovoru Veri Zasulič, koja ga je pitala o nje¬ govom stavu prema »miru«, starom obliku agrikulturne zajednice u Rusiji. Dž. Fuks je istakao36 veliku važnost ove promene u Marksovoj teoriji, i takođe, činjenicu da je Marks, u toku poslednjih osam godina svoga života, bio razočaran i obeshrabren, osećajući neuspeh svojih revolucionarnih nada. Engels je priznao, kao što sam spomenuo ranije, da nisu dovoljno poklonili pažnje snazi ideja u svojoj teoriji istorijskog materijalizma, ali Marksu i Engelsu nije pošlo za rukom da učine krupnije izmene svog sistema. Nama, koji živimo sredinom XX veka, vrlo je lako da primetimo Marksove nedostatke. Mi smo videli tragičnu ilustraciju ove greške u Rusiji. Mada je staljinizam dokazao da socijalistička ekonomija može da dela uspešno sa ekonomske tačke gledišta, on je, takođe, pokazao da ona sama po sebi ni u kom slučaju ne mora da stvori duh jednakosti i saradnje; on je pokazao da posedovanje sredstava za proizvodnju od strane »naroda« može da postane ideološki zaklon za eksploataciju naroda od strane jedne industrijske vojne i političke birokratije. Podruštvljavanje izvesnih industrija u Engleskoj, koje je preduzela laburistička vlada, pokazuje da za britanskog rudara ili radnika u čeličnoj ili hemijskoj industriji ima malo razlike ko postavlja menadžere u nje¬ govom preduzeću, pošto aktuelni i stvarni uslovi njegovog rada ostaju isti. Najzad, može se reći da je krajnji cilj marksističkog socijaliz¬ ma u osnovi isti kao i cilj drugih socijalističkih škola: oslobađa¬ nje čoveka od dominacije i eksploatacije, od dominacije ekonom¬ skog carstva, ponovno postavljanje čoveka kao najvišeg cilja ži¬ vota, stvaranje novog jedinstva između čoveka i čoveka i čoveka i prirode. Marksove i Engelsove greške, njihovo precenjivanje poli¬ tičkih i zakonskih faktora, njihov naivni optimizam, njihova cen¬ tralistička orijentacija, nastale su iz toga što su bile ukorenjene mnogo više u buržoaskoj tradiciji XVIII i XIX veka, kako psiho¬ loški i intelektualno, nego kod ljudi kao što su Furije, Oven, Prudon i Kropotkin. 202

Marksove greške će postati istorijski važne zato što je marksi¬ stičko shvatanje socijalizma postalo pobedonosno u radničkom pokretu evropskog kontinenta. Naslednici Marksa i Engelsa u ev¬ ropskom radničkom pokretu bili su tako mnogo pod uticajem Marksovog autoriteta da nisu dalje razvili teoriju, već su uvelikp ponavljali stare formule sa sve većom sterilnošću. Posle prvog svetskog rata, marksistički radnički pokret striktno se podelio u neprijateljske tabore. Njegovo socijaldemokratsko krilo, posle moralnog sloma za vreme prvog svetskog rata, posta¬ lo je sve više partija koja predstavlja čisto ekonomski interes radničke klase, zajedno sa sindikatima, od kojih je zavisila. Ona je nastavila Marksovu formulu »podruštvljavanja sredstava za proizvodnju«, kao ritual koji treba da oglase sveštenici partije u pogodnoj prilici. Komunističko krilo je preuzelo očajnički korak, pokušavajući da izgradi socijalističko društvo samo na prisvaja¬ nju vlasti i podruštvljavanju sredstava za proizvodnju; ovaj ko¬ rak je doveo do strašnijih rezultata nego što ih je proizveo gu¬ bitak vere u socijaldemokratskim partijama. Ma kako da je protivrečan razvitak ova dva krila marksističkog socijalizma, oni imaju izvesne zajedničke elemente. Prvo, dubo¬ ko razočaranje i beznadežnost u pogledu prekomerno optimistič¬ kih nada koje su bile svojstvene ranoj fazi marksizma. U desnom krilu, ovo razočaranje je često vodilo do prihvatanja nacionaliz¬ ma, do napuštanja prave socijalističke vizije i svake radikalne kritike kapitalističkog društva. Isto razočaranje odvelo je komu¬ nističko krilo, pod Lenjinom, do jednog akta očajanja, do koncen¬ tracije svih napora u političkim i čisto ekonomskim oblastima, do naglašavanja koje je svojim zanemarivanjem društvene sfe¬ re bilo potpuna kontradikcija samoj suštini socijalističke teorije. Druga zajednička tačka za oba krila marksističkog pokreta je njihovo (u slučaju Rusije) potpuno zanemarivanje čoveka. Kritika kapitalizma je postala kritika sa čisto ekonomske tačke gledišta. Ovakva kritika bila je opravdana u XIX veku, kada je radnička klasa patila od nemilosrdne eksploatacije i živela ispod standarda dostojnog egzistencije. Sa razvitkom kapitalizma u XX veku, ona postaje sve zastarelija, a ipak je ona logična posledica stava da staljinistička birokratija u Rusiji još pothranjuje narod gluposti¬ ma da su radnici u kapitalističkim zemljama strašno osiromašeni i da im nedostaje pristojna osnova za egzistenciju. Pojam socija¬ lizam je sve više osiromašivao; u Rusiji se pretvorio u formulu da socijalizam znači državno vlasništvo nad sredstvima za proiz¬ vodnju. U zapadnim zemljama naginjalo se tome da se socijali203

zam protumači u smislu viših plata za radnike, te socijalizam sve više gubi svoj mesijanski patos, njegovo apelovanje da se vodi računa o najdubljim potrebama i težnjama čoveka. Ja namerno kažem »naginjao« jer socijalizam ni u kom slučaju nije izgubio svoj humanistički i religiozni patos. On je, čak i posle 1914. g. bio vodeća moralna ideja za milione evropskih radnika i intelektua¬ laca, izraz njihove nade u oslobođenje čoveka, u uspostavljanje novih moralnih vrednosti, u ostvarenje ljudske solidarnosti. Oštra kritika izneta na prethodnim stranicama imala je prvenstveno za cilj da naglasi neophodnost da se demokratski socijalizam vrati i koncentriše na ljudski aspekt društvenog problema; da mora da kritikuje kapitalizam sa stanovišta kako on deluje na ljudske kvalitete čoveka, na njegovu dušu i duh i mora da razmotri svaku viziju socijalizma na ljudski način, postavljajući pitanje kako će jedno socijalističko društvo dati doprinos okončanju otuđenja čoveka i idolopoklonstva ekonomiji i državi. BELESKE UZ SEDMO POGLAVLJE

1. Na hebrejskom »schalom« znači i harmonija (potpunost) i mir. 2. Vidi: K. Lowith, cit. delo, str. 191. 3. J. F. Lincoln, Incentive Management, Lincoln Electric Co., Cleveland, 1951, pp. 113, 114. 4. Ibid., p. 117. 5. Ibid., pp 106, 107. 6. Ibid., p. 108. 7. Ibid., p. 72. 8. Ibid., p. 89. 9. Ibid., p. 91. 10. Ibid., p. 99. 11. Ibid., p. 101. 12. Ibid., p. 109. 13. Ibid., p. 110. 14. Ibid., p. 111. 15. Pošto se premije dele između radnika i uprave, bilo bi poželjno da se zna koliko se od ove prosečne cifre odnosi na nadnice a koliko na sume koje se isplaćuju višim nameštenicima i menedžerima, i da li se cifre za General Electric Co. odnose samo na radnike ili i na nameštenike na višem stepenu hijerarhije u kom¬ paniji. 16. Vidi Lincoln, str. 254. 17. On nije, međutim, potpuno nepovezan, pošto su se dividende isplaćivale po udelu, povećale od 2.000 dolara u 1933. na 8.000 do¬ lara u 1941, sa prosekom od 6.000 dolara posle toga. 204

18. Postoji priličan broj preduzeća koja su organizovana u „Council of the Profit Sharing Industries", koja imaju više ili manje radi¬ kalne planove podele profita u svom poslu. Njihovi principi su izraženi u sledećim članovima: 1. Savet definiše podelu profita kao svaku proceduru u kojoj po¬ slodavac plaća svim nameštenicima, pored redovnih plata, speci¬ jalne tekuće ili naknadne sume, koje se zasnivaju ne samo na individualnom ili grupnom radu već i na uspehu preduzeća kao celine. 2. Savet smatra da je najvažniji faktor ekonomskog života ljudska ličnost. Slobodna kompanija se mora zasnivati na slobodi prilika za svakog da postigne svoj maksimalni lični napredak. 3. Savet smatra da podela profita pruža najznačajnija sredstva u garantovanju slobode radnicima da učestvuju u nagradama nji¬ hove kooperacije sa kapitalom i upravom. 4. Dok Savet oseća da je podela profita opravdana kao princip po sopstvenom pravu, Savet smatra da je dobro planirana podela profita najbolje sredstvo za razvijanje grupne kooperacije i efi¬ kasnosti. 5. Savet smatra da raširena podela profita treba da pomogne sta¬ bilizaciju ekonomije. Elastičnost u kompenzaciji, kao i u cenama i profitu, pruža najbolju garantiju za spremno prilagođavanje promenljivim uslovima, ili nagore ili nadole. 6. Savet smatra da se stabilni prosperitet može održati jedino po¬ moću ispravnog odnosa između cena, plata i profita. Ako hoćemo da naša slobodna ekonomija opstane, on veruje da uprava mora da prihvati odgovornost starateljstva i da nastoji da se ovaj od¬ nos održava. 7. Savet smatra da je od najveće važnosti istinski duh udruživanja koji rađa zdrava podela profita. Jedino rešenje industrijske borbe je širenje ovog duha. Savet je ubeđen, iz iskustva svojih članova, da će ovaj način pristupanja biti uzvraćen od strane velikog bro¬ ja radnika. 8. Savet se posvećuje cilju proširenja podele profita na svaki prak¬ tični način. U isto vreme on ne pruža podelu profita kao panaceju (lek protiv svih bolesti — prim. prev.). Ni jedna politika ili plan na polju industrijskih odnosa ne može da uspe ako se dob¬ ro ne prilagodi i ako iza sebe nema iskrenu želju uprave da bude fer i njenu veru u važnost, dostojanstvo i odgovornost svakog pojedinca. 19. Ovde termin idealistički nije ni u kakvoj vezi sa idealističkom filozofijom. Autor želi da ovim terminom označi da su ti pokreti bili prožeti idealima. — (Prim. prev.) 20. Vidi: Charles Fourier, The Passions of the Human Soul (Strasti ljudske duše), sa opštim uvodom koji je napisao H. Dohertv, a preveo J. R. Morell, izdanje H. Bailliere, London, 1851. 205

21. Citirano iz: E. Dolleans Proudhon, Gallimard, Pariš, 1948, p. 96. 22. Pismo Julesu Micheletu (januar 1860) citirano u delu E. Dolleansa, str. 7. 23. Citirano iz: M. Buber, Paths in Utopia. (Putevi u utopiju), The Macmillan Co., New York, 1950, p. 48. 24. Socijalistička revolucionarna partija u Rusiji slagala se sa poj¬ mom socijalizma koji je zadržao mnoge elemente koji se mogu naći u spomenutim socijalističkim školama, pre nego u marksiz¬ mu. Vidi: I. N. Steinberg, In the Workshop of the Revolution Rinehart & Co., Inc., New York, 1954. 25. Vidi: »Prilog kritici Hegelovoj filozofiji prava. Uvod.« Marks—Engels, Rani radovi, str. 81. 26. Rani radovi, str. 235. 27. Marks, Kapital, I tom, „Kultura", 1947, str. 506. 28. Karl Marks, Prilog jevrejskom pitanju, Rani radovi, str. 65. 29. Za ovo mnogo dugujem G. Fuhsu (G. Fuchs) za njegove komen¬ tare i sugestije. 30. Karl Marks, Kapital, I tom, str. 395. 31. K. Marks, Rani radovi, str. 226. 32. Citirano iz: M. Buber, Paths in Utopia (Putevi u utopiju), The Macmillan, Co-, New York, 1950, pp. 86, 87. 33. Ibid., pp. 95, 96. 34. Vidi o ovome moju raspravu u O metodi i zadatku analitičke so¬ cijalne psihologije (Vber Methode und Aufgabe einer Analytischen Sozialpsychologie u Ztsch. f. Sozialforschung, Leipzig, 1932) i J. A. Šumpeterovu raspravu o marksizmu (Capitalism, Socialism and Democracy, Harper and Brothers, Ne\v York, 1947, pp. 11, 12. (Fromov spis O metodi i zadatku... preveden je u Krizi psihoanalize, 8. svezak ovog izdanja, str. 7—36. — Map. izdavača.) 35. Vidi moju analizu ove interakcije u knjizi Bekstvo od slobode (2. svezak ovog izdanja). 36. U ličnim razgovorima.

VIII

Putevi ka zdravlju

Opšta razmatranja Postoji značajna saglasnost u različitim kritičkim analizama kapi¬ talizma. Mada je tačno da je kapitalizam XIX veka kritikovan zbog zanemarivanja materijalnog blagostanja radnika, to nikad nije bilo glavno težište kritike. Oven i Prudon, Tolstoj i Bakunjin, Dirkem i Marks, Ajnštajn i Švajcer, govorili su o čoveku i onome što se dešava s njim u našem industrijskom sistemu. Ma¬ da oni to izražavaju različitim pojmovima, svi nalaze da je čovek izgubio svoje centralno mesto, da je postao instrument za eko¬ nomske ciljeve, da je otuđen i da je izgubio konkretnu vezu sa svojim bližnjima i sa prirodom, da je prestao da ima sadržajan život. Ja sam pokušao da izrazim isto shvatanje razrađujući ideju otuđenja i pokazujući kakvi su psihološki rezultati otuđenja; da čovek ide unazad receptivnoj orijentaciji i orijentaciji ka tržištu i prestaje da bude stvaralac; da on gubi svest o sebi i postaje zavisan od odobravanja drugih, te stoga teži ka konformizmu, a ipak se oseća nesiguran; on je nezadovoljan, dosađuje se, zabri¬ nut je i troši veći deo svoje energije pokušavajući da kompenzira ili bar da prikrije svoju zabrinutost. Njegova inteligencija je od¬ lična, njegov razum opada, a sa stanovišta njegovih tehničkih moći, on ozbiljno ugrožava postojanje civilizacije i čak ljudskog roda. Ako se osvrnemo na uzroke ovog razvitka, nalazimo manje saglasnosti nego u dijagnozi same bolesti. Dok je rani XIX vek još bio sklon da u nedostatku političke slobode, a naročito opšteg prava glasa vidi uzroke svih zala, socijalisti, naročito marksisti, naglašavali su važnost ekonomskih faktora. Oni su verovali da je otuđenje čoveka rezultat njegove uloge koju ima kao objekt ek¬ sploatacije i iskorištavanja. Mislioci, kao što su Tolstoj i Burkhart, s jedne strane, naglašavali su duhovno i moralno siromaštvo kao uzrok nazadovanja zapadnog čoveka; Frojd je verovao da su teškoće modernog čoveka bile prouzrokovane suzbijanjem njego207

vih instinktivnih nagona i neurotičnim manifestacijama koje iz to¬ ga proizlaze Ali je svako ono objašnjenje koje analizira jedan sek¬ tor isključujući druge neuravnoteženo i na taj način pogrešno. Društveno-ekonomska, duhovna i psihološka objašnjenja gledaju na istu pojavu iz različitih aspekata, a baš je zadatak teorijske ana¬ lize da sagleda kako su ovi različiti aspekti međusobno povezani i kako deluju jedan na drugi. Ono što važi za uzroke, važi naravno, i za lekove pomoću kojih se može izlečiti defekt savremenog čoveka. Ako ja verujem da je uzrok bolesti ekonomski, ili duhovni, ili psihološki, ja neophodno verujem da lečenje tog uzroka vodi ka zdravlju. S druge strane, ako ja vidim da su razni aspekti međusobno povezani, doći ću do zaključka da se normalnost i mentalno zdravlje mogu postići je¬ dino naizmeničnim promenama u sferi industrijske i političke organizacije, duhovnih i filozofskih orijentacija, karakterne struk¬ ture i kulturnih aktivnosti. Koncentracija napora na bilo koju od ovih sfera i isključenje ili zanemarivanje drugih, destruktivna je za sve promene. U stvari, izgleda da ovde leži najvažnija prepreka za napredak čovečanstva. Hriščanstvo je propovedalo duhovni pre¬ porod, zanemarujući promene u društvenom poretku bez kojih je duhovni preporod neefikasan za većinu ljudi. Doba prosvećenosti je postavilo nezavisno rasuđivanje i razum kao najviše norme; ono je propovedalo političku jednakost, ne videvši da politička jednakost ne može da dovede do bratstva ljudi ako nije praćena fundamentalnim promenama u društveno-ekonomskoj organizaci¬ ji. Socijalizam, a naročito marksizam, podvlačio je neophodnost društvenih i ekonomskih promena, a zanemarivao nužnost unu¬ trašnjih promena kod ljudi, bez kojih same ekonomske prome¬ ne nikad ne bi dovele do »dobrog društva«. Svi su ovi reformis¬ tički pokreti za poslednje dve hiljade godina naglašavali jedan sektor života isključujući druge; njihovi predlozi za reformu i obnavljanje bili su radikalni, ali su svi doživeli gotovo potpun neuspeh. Učenje jevanđelja dovelo je do uspostavljanja katoličke crkve; učenje racionalista XVIII veka do Robespjera i Napoleona; Marksove doktrine do Staljina. Teško da su rezultati mogli da budu drugačiji. Čovek je jedinstven; njegovo mišljenje, osećanje i životna praksa nerazdvojno su povezani. On ne može da bu¬ de slobodan u svojim mislima ako nije slobodan emocionalno; a on ne može da bude slobodan emocionalno ako je zavisan i ako nije slobodan u svojoj životnoj praksi, u svojim ekonomskim i društvenim odnosima. Ako se pokušava da napreduje radikalno u jednom sektoru, isključujući druge, to će neophodno dovesti, i 208

dovelo je, do toga da radikalne zahteve u jednoj sferi ispunjava jedino nekoliko pojedinaca, dok za druge oni postaju formule i rituali, koji služe za to da se prikrije činjenica da se u drugim sferama ništa nije izmenilo. Bez sumnje, jedan korak jedinstve¬ nog napretka u svim sferama života imao bi mnogo dalekosežni¬ je i trajnije rezultate za napredak ljudskog roda nego stotine koraka koji su propovedani — pa čak i za kratko vreme ostva¬ reni — samo u jednoj izolovanoj sferi. Nekoliko hiljada godina neuspeha u »izolovanom napretku« trebalo bi da bude dovoljno ubedljiva pouka. Usko povezan sa ovim problemom je i problem radikalizma i reforme, koji izgleda da formira oštru liniju podele između raz¬ nih političkih rešenja. Ipak, bliža analiza može da pokaže da je ova diferencijacija, onako kako se ona obično shvata, varljiva. Postoje reforme i reforme; reforma može da bude radikalna, tj. da ide do korena, ili može da bude površna, pokušavajući da ulepša simptome i ne dodidrujući uzroke. Reforma koja nije ra¬ dikalna, u ovom smislu, nikad ne postiže svoj cilj i svršava se, eventualno, u suprotnom pravcu. Takozvani »radikalizam«, s je¬ dne strane, koji veruje da se problemi mogu rešiti pomoću sile, kada je potrebno strpljenje, opservacija i stalna aktivnost, jeste isto tako nerealističan i fiktivan kao i reforma. Govoreći istorijski, obe ove mere vode često do istih rezultata. Boljševička revo¬ lucija je dovela do staljinizma, reforme desnih socijaldemokrata dovele su do Hitlera. Pravi kriterijum za reformu nije njen tem¬ po, već njen realizam, njen pravi »radikalizam«; pitanje je da li ona ide do korena i pokušava da promeni uzroke, ili ostaje na površini i jedino pokušava da se bavi simptomima. Ako ova glava treba da raspravlja o putevima ka normalnosti, to jest o metodama lečenja, bolje da se ovde zaustavimo za trenu¬ tak i upitamo šta znamo o prirodi lečenja u slučajevima indivi¬ dualnih mentalnih bolesti. Lečenje društvene patologije mora da sledi iste principe, pošto je to patologija tako velikog broja lju¬ di, a ne jednog tela izvan ili odvojenog od pojedinca. Uslovi lečenja individualne patologije su uglavnom sledeći: 1) Morao se desiti razvitak koji je u suprotnosti sa odgovara¬ jućim funkcionisanjem psihe. Po Frojdovoj teoriji ovo znači da libido nije uspeo da se razvije normalno, i kao posledica toga pro¬ izvedeni su simptomi. Prema teorijskom okviru humanističke psihoanalize, uzroci patologije leže u neuspehu da se razvije pro¬ duktivna orijentacija, u neuspehu koji se odražava u razvitku iracionalnih strasti, naročito rodoskvrnih, destruktivnih i eksplo209

atatorskih težnji. Činjenica da postoji patnja, bilo da je svesna ili nesvesna, koja proističe iz neuspeha normalnog razvitka, proizvo¬ di dinamičnu težnju da se savlada patnja, tj. težnju u pravcu oz¬ dravljenja. Ova težnja za zdravljem u našem fizičkom kao i u mentalnom organizmu je osnova za svako lečenje bolesti i ona nije prisutna samo u najoštrijim patološkim formama. 2) Prvi korak koji je neophodan da se dozvoli da deluje ova tendencija ka ozdravljenju je svest o postojanju patnje i onoga što je zatvoreno i odvojeno od naše svesne ličnosti. Po Frojdovoj doktrini, potiskivanje se uglavnom odnosi na seksualne želje. Prema našem teorijskom okviru, ono se odnosi na ugušene ira¬ cionalne strasti, na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i na težnju za ljubavlju i produktivnošću, koje su takođe potis¬ nute. 3) Razvijanje samosvesti može da postane potpuno uspešno je¬ dino ako se preduzme sledeći korak, tj. promena životne prakse, koja je izgrađena na osnovu neurotičke strukture, koja je stalno reprodukuje. Pacijent, na primer, koga neurotični karakter na¬ goni da želi da se potčini roditeljskom autoritetu, obično konstruiše takav život gdje je izabrao dominirajuću ili sadističku sliku oca kao gazde, učitelja i tako dalje. On će se osloboditi jedino ako promeni svoju realističku životnu situaciju na takav način da ne proizvodi stalno tendencije za potčinjavanjem, kojih želi da se oslobodi. Štaviše, on mora da promeni svoj sistem vrednosti, normi i ideala, tako da oni ubrzaju, a ne da sprečavaju, njegovu težnju za zdravljem i zrelošću. Isti uslovi — konflikt sa zahtevima ljudske prirode i patnja ko¬ ja iz toga proizlazi, svest o onome što je odvojeno i promena re¬ alne situacije, vrednosti i normi, su takođe potrebni za lečenje društvene patologije. Da se pokaže konflikt između ljudskih potreba i naše društvene strukture i da se ubrza svest o našim konfliktima i o onome što je odvojeno, bio je cilj prethodnih glava ove knjige. Namera ove glave je da se raspravlja o raznim mogućnostima praktičnih pro¬ mena u našoj ekonomskoj, političkoj i kulturnoj organizaciji. Međutim, pre nego što počnemo da diskutujemo o praktičnim pitanjima, još jednom pogledajmo na osnovu premisa razvijenih u početku ove knjige, šta čini mentalno zdravlje, i za koju vrstu društva se može pretpostaviti da vodi ka mentalnom zdravlju. Mentalno zdrava osoba je produktivna i neotuđena osoba; oso¬ ba koja se odnosi prema svetu sa ljubavlju i koja upotrebljava svoj razum da objektivno shvati realnost; koja doživljava sebe 210

kao jedinstveno individualno biće, a u isto vreme oseća da je je¬ dno sa ostalim ljudima; koja nije potčinjena iracionalnom auto¬ ritetu i voljno prihvata racionalni autoritet savesti i razuma; ko¬ ja se nalazi u procesu rađanja sve dok je živa, i smatra dar živo¬ ta najdragocenijom prilikom koju ima. Podsetimo se, takođe, da ovi ciljevi mentalnog zdravlja nisu ideali koji treba da se nametnu osobi, ili koje čovek može da do¬ stigne jedino ako savlada svoju »prirodu« i žrtvuje svoju »urođe¬ nu sebičnost«. Naprotiv, težnja za mentalnim zdravljem, za sre¬ ćom, harmonijom, ljubavlju, produktivnošću, je svojstvena sva¬ kom ljudskom biću, koje nije rođeno kao mentalni ili moralni idiot. Kad im se da prilika, ove težnje potvrđuju sebe snažno, kao što se može videti u bezbrojnim situacijama. Potrebne su jaka konstelacija i prilike da izopače i ukoče ove urođene težnje za zdravljem; i zaista, u toku većeg dela poznate istorije, korišcenje čoveka od strane čoveka proizvodilo je takvu perverziju. Verovati da je ova perverzija urođena u čoveku isto je što i sejati seme u pustinji i tvrditi da je namenjeno da nikne. Kakvo društvo odgovara ovom cilju mentalnog zdravlja, kakva bi trebalo da bude struktura zdravog društva? Pre svega takvo u kome ni jedan čovek nije sredstvo za postizanje ciljeva drugog čoveka, već uvek i bez izuzetka cilj sam po sebi; prema tome, gde se niko ne koristi, niti iko koristi sebe, za ciljeve koji ne predstav¬ ljaju otkrivanje sopstvenih moći; gde je čovek centar i gde su sve ekonomske i političke aktivnosti potčinjene njegovom razvit¬ ku. Zdravo društvo je ono u kome takve osobine kao što su gram¬ zivost, eksploatacija, posedovanje, narcisizam, nemaju prilike da se koriste za veće materijalne dobitke ili za podsticanje ličnog prestiža. Gde se delanje prema sopstvenoj savesti uzima kao os¬ novni neophodni kvalitet, a oportunizam i nedostatak principa kao nedruštvenost; gde se individua interesuje za društvena pitanja tako da ona postanu lična pitanja, gde njeni odnosi prema dru¬ gim ljudima nisu odvojeni od njenih odnosa u privatnoj sferi. Zdravo društvo, štaviše, je ono koje dozvoljava čoveku da radi u okviru operativnih i vidljivih dimenzija i da bude aktivan i od¬ govoran učesnik u životu društva, kao i gospodar sopstvenog ži¬ vota. To je ono društvo koje unapređuje ljudsku solidarnost, i ne samo da dozvoljava već i stimuliše svoje članove da se s ljubav¬ lju povezuju međusobno; zdravo društvo unapređuje produktiv¬ nu aktivnost svakog u njegovom radu, stimuliše razvijanje razuma i omogućuje čoveku da izrazi svoje unutrašnje potrebe u kolek¬ tivnoj umetnosti i ritualima. 211

Ekonomski preobražaj A.. SOCIJALIZAM KAO PROBLEM U prethodnoj glavi smo razmotrili tri odgovora na problem da¬ našnje nenormalnosti: totalitarizam, superkapitalizam i socijali¬ zam. Totalitarističko rešenje, bilo da je to fašizam ili staljinizam, sasvim očigledno vodi samo povećanju nenormalnosti i dehuma¬ nizaciji; rešenje superkapitalizma samo produbljuje patologiju koja je svojstvena kapitalizmu; ono povećava čovekovo otuđenje, njegovu automatizaciju i završava proces pretvaranja čoveka u slugu idola proizvodnje. Jedino konstruktivno rešenje je socijali¬ zam, koji ima za cilj fundamentalnu reorganizaciju našeg ekonom¬ skog i društvenog sistema, u tom pravcu da se čovek oslobodi to¬ ga da bude korišćen za ciljeve izvan njega, stvaranje društvenog poretka u kome se ljudska solidarnost, razum i produktivnost podstiču a ne osakaćuju. Ipak, nema sumnje da su rezultati so¬ cijalizma, gde se on do sada primenjivao, bili razočaravajući. Ka¬ kvi su uzroci ovog neuspeha? Kakvi su ciljevi i zadaci društvene i ekonomske rekonstrukcije koja može da izbegne ovaj neuspeh i da dovede do stvaranja zdravog društva? Prema marksističkom socijalizmu, socijalističko društvo je sa¬ građeno na dvema pretpostavkama: na podruštvljavanju sredstava za proizvodnju i distribuciju i na centralizovanoj i planskoj eko¬ nomiji. Marks i rani socijalisti nisu sumnjali u to da će, ako se ovi ciljevi postignu, nastupiti gotovo automatski oslobođenje svih ljudi od otuđenja i besklasno društvo bratstva i pravde. Sve što je bilo potrebno za ljudski preobražaj to je, kako su oni predvideli, da radnička klasa osvoji političku kontrolu, ili silom ili glasanjem, podruštvljenu industriju i uspostavi plansku ekono¬ miju. Više nije samo akademsko pitanje da li su oni bili u pravu u ovoj pretpostavci; Rusija je učinila ono što su marksistički so¬ cijalisti mislili da je dovoljno učiniti u ekonomskoj sferi. Mada je ruski sistem pokazao da ekonomski podruštvljena i planska ekonomija može da radi efikasno, on je pokazao da to nije ni u kom slučaju dovoljan uslov da se stvori slobodno, bratsko i ne¬ otuđeno društvo. Naprotiv, on je pokazao da centralističko plani¬ ranje može da stvori i veći stepen potčinjavanja i autoritarizma nego što je moguće naći u kapitalizmu ili fašizmu. Činjenica, me¬ đutim, da je podruštvljena i planska ekonomija ostvarena u Ru¬ siji ne znači da ruski sistem predstavlja ostvarenje socijalizma onako kao što su ga Marks i Engels shvatili. To znači da su Marks 212

1 Engels grešili kada su mislili da su pravna promena u vlasništvu i planska ekonomija dovoljne da dovedu do društvenih i ljudskih promena koje su želeli. Mada su podruštvljavanje sredstava za proizvodnju i planska ekonomija bili najvažniji zahtevi marksističkog socijalizma, bilo je i nekih drugih koji su potpuno zanemareni u Rusiji. Marks nije pretpostavio potpunu jednakost prihoda, ali je ipak mislio na oštro smanjenje nejednakosti kakva je postojala u kapitalizmu. Činjenica je da je nejednakost prihoda mnogo veća u Rusiji ne¬ go u Sjedinjenim Državama ili u Britaniji. Druga marksistička ideja bila je da će socijalizam dovesti do odumiranja države, i do postepenog iščezavanja društvenih klasa. Činjenica je da je moć države i razlika između klasa veća u Rusiji nego u bilo kojoj ka¬ pitalističkoj državi. U stvari, centralno mesto u Marksovom shvatanju kapitalizma zauzimala je ideja da su čovek i njegove emo¬ cionalne i intelektualne snage, cilj i svrha kulture, da stvari (ka¬ pital) moraju da služe životu (radu) i da život ne srne da bude potčinjen onome što je mrtvo. Ovde je opet nepoštovanje poje¬ dinca i njegovih ljudskih kvaliteta veće u Rusiji nego u bilo ko¬ joj kapitalističkoj zemlji. Ali Rusija nije bila jedina zemlja koja je pokušala da primeni ekonomska shvatanja marksističkog socijalizma. Druga zemlja je bila Velika Britanija. Paradoksalno je da je Laburistička par¬ tija, koja nije zasnovana na marksističkoj teoriji, u svojim prak¬ tičnim merama sledila upravo puteve marksističke doktrine, shvatanjem da se ostvarivanje socijalizma zasniva na podruštvljavanju industrije. Razlika u odnosu na Rusiju je dovoljno jasna. Britan¬ ska Laburistička partija se uvek oslanjala na mirna sredstva za postizanje svojih ciljeva; njena politika se ne zasniva na zahtevu sve ili ništa, već je izvršeno podruštvljavanje medicine, bankar¬ stva, industrije čelika, rudarstva, železnice i hemijske industrije, bez nacionalizacije ostalog dela britanske industrije. Ali mada je ona uvodila jednu ekonomiju u kojoj su socijalistički elementi bili izmešani sa kapitalizmom, ipak je glavna ideja za postizanje socijalizma bila ideja podruštvljavanja sredstava za proizvodnju. Međutim, i britanski eksperiment, iako manje drastičan u svo¬ jim neuspesima, bio je, isto tako obeshrabrujući. S jedne strane, on je stvorio veliku organizaciju i birokratizaciju, što ga nije popularisalo kod onih koji su se interesovali za ljudsku slobodu i nezavisnost. S druge strane, nije postigao ništa fundamentalno što se očekivalo od socijalizma. Postalo je sasvim jasno da je za britanskog radnika u rudarskoj ili čeličnoj industriji bilo svejed213

no da li je vlasnik industrije nekoliko hiljada ili čak stotina po¬ jedinaca, kao u javnim korporacijama, ili država. Njegove nadni¬ ce, prava, i najvažnije od svega, njegovi uslovi rada, njegova ulo¬ ga u procesu rada, ostali su u suštini isti. Nacionalizacijom je bilo stvoreno nekoliko prednosti, što radnik nije mogao da postigne kroz svoje sindikate u čisto kapitalističkoj ekonomiji. S druge strane, mada glavni cilj socijalizma nije bio ispunjen merama la¬ burističke vlade, bilo bi kratkovido ignorisati činjenicu da je bri¬ tanski socijalizam doveo do korisnih promena od najveće važnosti u životu britanskog naroda. Jedna od njih je proširenje sistema socijalnog osiguranja na zdravlje. Da ni jedna osoba u Velikoj Britaniji ne treba da se plaši bolesti kao katastrofe koja može potpuno da dezorganizuje njen život (da i ne govorimo o moguć¬ nosti da ga čovek izgubi zbog nedostatka odgovarajuće medicin¬ ske nege), može da zvuči kao ništavno nekom članu srednje ili više klase u Sjedinjenim Državama, ikoji nema teškoća da plati račun za lekara i troškove bolnice. Ali to je zaista fundamentalno poboljšanje, a može se porediti sa napretkom koji je učinjen uvođenjem javnog obrazovanja. Dalje je tačno da je nacionali¬ zacija industrije, čak i u ograničenom stepenu, kako je izvršena u Engleskoj (oko 1/5 cele industrije), dozvolila državi da reguliše celu ekonomiju do izvesnog stepena, od čega je imala koristi celokupna britanska ekonomija. Ali poštujući i priznajući dostignuća laburističke vlade, mora¬ mo istaći da njene mere nisu vodile ostvarenju socijalizma, ako socijalizam uzmemo u ljudskom, a ne u čisto ekonomskom smis¬ lu. Iako može da posluži kao argument da je Laburistička parti¬ ja tek počela sa ostvarenjem svog programa i da bi ona uvela so¬ cijalizam da je bila dovoljno dugo na vlasti i da je mogla da do¬ vrši svoj posao, takav argument nije dovoljno ubedljiv. Čak kad bismo zamislili podruštvljavanje celokupne britanske teške indu¬ strije, mogla bi se uočiti veća sigurnost, veći prosperitet, i ne bi se trebalo plašiti da bi nova birokratija bila opasnija po slobodu nego birokratija kompanija General Motors ili General Electric. Ali uprkos svemu što se može reći o ovim prednostima, takvo podruštvljavanje i planiranje ne bi predstavljalo socijalizam, ako pod njim razumemo novi oblik života, društvo solidarnosti i ve¬ re, u kome je pojedinac našao sebe i izašao iz otuđenja koje je svojstveno kapitalističkom društvu. Zastrašujući rezultat sovjetskog komunizma, s jedne strane, razočaravajući rezultati socijalizma laburističke partije, s druge strane, doveli su do osećanja rezignacije i bezmadežnosti među mno214

gim demokratskim socijalistima. Neki i dalje veruju u socijali¬ zam, ali više iz ponosa ili tvrdoglavosti nego iz stvarnih ubeđenja. Drugi, zaposleni manjim ili većim zadacima u jednoj od so¬ cijalističkih partija, ne pretenduju na mnogo i zadovoljni su pra¬ ktičkim redovnim aktivnostima; neki, koji su izgubili veru u obno¬ vu društva, smatraju da im je glavni zadatak da vode krstaški rat protiv ruskog socijalizma; dok ponavljaju optužbe protiv komu¬ nizma, dobro poznate i prihvaćene od svih koji nisu staljinisti, oni se uzdržavaju od neke radikalne kritike kapitalizma i od bilo kakvih novih predloga za funkcionisanje demokratskog socijaliz¬ ma. Oni ostavljaju utisak da je sve u redu u svetu ako se samo može spasiti od komunističke opasnosti; oni se ponašaju kao ra¬ zočarani ljubavnici koji su izgubili svu veru u ljubav. Kao jedan simptomatični izraz velikog obeshrabrenja među de¬ mokratskim socijalistima, uzimam citat iz jednog članka R. Krosmana, jednog od najmudrijih i najaktivnijih vođa levog krila La¬ burističke stranke. »Živeći ne u veku jednakog napredovanja ka svetskom blagostanju kapitalizma«, piše Krosman, »već u svetu revolucije, glupo je pretpostaviti da je zadatak socijalizma da pomaže u postepenom povećanju materijalnog bogatstva ljud¬ skog roda i u postepenom proširenju oblasti ljudske slobode. Snage istorije sve guraju prema totalitarizmu: u ruskom bloku, zahvaljujući svesnoj politici Kremlja; u slobodnom svetu, zahva¬ ljujući porastu menadžerskog društva, efekata totalnog naoruža¬ nja i ugušivanja kolonijalnih težnji. Zadatak socijalizma nije ni u tome da ubrza ovu političku revoluciju, niti da se suprotstavi njoj (ovo bi bilo isto toliko beskorisno kao i suprotstavljanje in¬ dustrijskoj revoluciji pre sto godina), već da je civilizuje.«1 Čini mi se da Krosmanov pesimizam vodi dvema greškama. Je¬ dna je pretpostavka da menadžerski ili staljinistički totalitarizam može da se civilizuje. Ako se pod rečju »civilizuje« razume manje surov sistem nego što je staljinistička diktatura, Krosman je mo¬ žda u pravu. Ali verzija Hrabrog novog sveta, koja počiva u pot¬ punosti na sugestiji i stvaranju uslovnih refleksa, isto je tako ne¬ humana i nenormalna kao i Orvelova verzija 1984. Nijedna verzija potpuno otuđenog društva ne može da bude humanizovana. Dru¬ ga greška leži u samom Krosmanovom pesimizmu. Socijalizam je sa svim svojim pravnim i moralnim aspiracijama još uvek snažan cilj mnogih miliona širom sveta, a danas u većoj meri postoje i objektivni uslovi za humanistički demokratski socijali¬ zam nego u XIX veku. Razlozi za ovu pretpostavku sadržani su u sledećem pokušaju da se ocrtaju neki predlozi za socijalističku 215

promenu u ekonomskoj, političkoj i kulturnoj sferi. Pre nego Sto nastavim, međutim, želeo bih da kažem, mada to možda nije potrebno, da moji predlozi nisu ni novi niti imaju nameru da budu iscrpni ili neophodno tačni u detaljima. Oni su dati s obzi¬ rom na verovanje da je potrebno da se okrenemo od opšte ras¬ prave o principima ka praktičnim problemima, kako bi ovi prin¬ cipi mogli da se ostvare. Mnogo pre nego što se ostvarila politička demokratija, mislioci XVIII veka su raspravljali o planovima konstitucionalnih principa, koji je trebalo da pokažu da je bila mo¬ guća, i na koji način, demokratska organizacija države. Problem XX veka je da se raspravlja o načinima i sredstvima da se upot¬ puni politička demokratija i da se pretvori u pravo ljudsko dru¬ štvo. Primedbe koje se stavljaju uglavnom se zasnivaju na pe¬ simizmu i dubokom nedostatku vere. Tvrdi se da se ne može kontrolisati napredak menadžerskog društva i odgovarajuće manipulisanje ljudima, osim ako se vratimo nazad do kolovrata, zato što su modernoj industriji potrebni menadžeri i automatizacija. Dru¬ ge primedbe dolaze usled nedostatka mašte. Neke zbog duboko usađenog straha od toga da će se čovek osloboditi komandovanja i da će mu se dati puna sloboda da živi. Ipak je izvan svake sumnje da nije tako teško rešiti probleme društvene promene — teorijski i praktično — kao što je to slučaj sa tehničkim proble¬ mima koje su naši hemičari i fizičari rešili. Takođe nema sumnje da nam je potrebnija ljudska renesansa nego avioni i televizija. Ako bi se delić razuma i praktičnog duha, koji je korišćen u prirodnim naukama, primenio na ljudske probleme, bilo bi mo¬ guće nastaviti zadatke na koje su naši preci iz XVIII veka bili talko ponosni. B. PRINCIPI HUMANISTIČKOG SOCIJALIZMA2

Marksističko naglašavanje podruštvljavanja sredstava za proiz¬ vodnju bilo je pod uticajem kapitalizma XIX veka. Vlasništvo i pravo vlasništva bile su centralne kategorije kapitalističke eko¬ nomije. Marks je ostao u ovom teorijskom okviru kada je definisao socijalizam pomoću ukidanja kapitalističkog sistema vlas¬ ništva, zahtevajući »eksproprijaciju eksproprijatora«. Ovde su, kao i u njihovoj orijentaciji prema političkim, nasuprot društve¬ nim faktorima, Marks i Engels bili više pod uticajem buržoaskog duha nego drugih socijalističkih škola, koje su se interesovale za funkciju radnika u procesu rada, za njegov društveni odnos pre216

ma drugim radnicima u fabrici, za rezultat koji metode rada proizvode na karakter radnika. Neuspeh, a možda i popularnost Marksovog socijalizma leži baš u buržoaskom precenjivanju prava svojine i čisto ekonomskih faktora. Ali su druge socijalističke filozofske škole bile mnogo više svesne nedostataka koji su svojstveni marksizmu, formulišući ciljeve socijalizma mnogo adekvatnije. Ovenovci, sindikalisti, anarhisti i cehovski socijalisti slagali su se u glavnoj orijentaciji, koja je bila upravljena na društvenu i ljudsku situaciju radnika u njegovom radu i na način odnošenja prema ostalim radnicima. (»Radnik« ovde i na sledećim stranicama označava svakog onog ko živi od svog rada, bez naknadnog profita od rada drugih.) Cilj svih ovih različitih oblika socijalizma, koje možemo nazvati »hu¬ manističkim socijalizmom«, jeste jedna industrijska organizacija u kojoj će svaki radni čovek biti aktivni i odgovorni učesnik, gđa će rad biti privlačan i sadržajan, gde kapital neće upošljavati rad, već rad kapital. Oni su stavljali akcenat na organizaciju rada i društvene odnose među ljudima, a ne prvenstveno na pitanje vla¬ sništva. Kao što ću kasnije pokazati, postoji u velikoj meri vra¬ ćanje ovom stavu od strane socijalista širom sveta, koji su pre nekoliko decenija smatrali da je marksistička doktrina u najčis¬ tijem obliku rešenje svih problema. Da bismo čitaocu dali opštu sliku principa ove vrste humanističke socijalističke misli, koja je, uprkos znatnim razlikama, slična shvatanju sindikalista, anar¬ hista i cehovskih socijalista, a sve više marksističkih socijalista, ci¬ tiram sledeće Kolove formulacije. On piše: »U osnovi staro insistiranje na slobodi je pravilno; ono je bilo uklonjeno jer se na slobodu mislilo samo u smislu poli¬ tičke samouprave. Novi pojam slobode mora da bude mnogo širi. On mora da uključi ideju čoveka ne samo kao građanina u slobodnoj državi već i kao partnera u jednoj industrijskoj zaje¬ dnici naroda. Birokratski reformator, naglašavajući samo čisto materijalnu stranu života, počeo je da veruje u društvo sastav¬ ljeno od dobro uhranjenih, dobro smeštenih, dobro obučenih ma¬ šina, koje rade za veću mašinu — državu; individualist je ponu¬ dio ljudima alternativu gladovanja i robovanja pod maskom slo¬ bode akcije. Stvarna sloboda, koja je cilj novog socijalizma, osi¬ gurače slobodu akcije i imunitet od ekonomske bede, tretirajući čoveka kao ljudsko biće, a ne kao problem ili kao boga. Politička sloboda sama po sebi je, u stvari, uvek iluzorna. Čo¬ vek koji šest dana nedeljno živi u ekonomskoj potčinjenosti, ako ne i sedam, ne postaje slobodan samo time što će ispisati glasački 217

listić jednom u pet godina. Ako sloboda prosečnom čoveku treba da znači nešto, ona mora da podrazumeva industrijsku slobodu. Sve dok ljudi na svom poslu ne postanu članovi samoupravne zajednice radnika, oni će ostati u osnovi zavisni, ma kakav bio politički sistem u kojem žive. Nije dovoljno samo ukloniti poni¬ žavajuće odnose u kojima se nalazi jedan nadničar-rob prema je¬ dnom individualnom poslodavcu. Državni socijalizam takođe os¬ tavlja radnika da robuje jednoj tiraniji koja nije manje bolna za¬ to što je bezlična. Samouprava u industriji nije samo dodatak, već preteča političke slobode. Ćovek je svuda u lancima i njegovi lanci neće biti slomljeni dok on ne bude osećao da je ponižavajuće biti rob, bilo pojedin¬ cu ili državi. Bolest civilizacije nije toliko materijalno siromaš¬ tvo mnogih koliko nestajanje duha slobode i samopouzdanja. Revolt koji će promeniti svet podići će se, ne iz dobročinstva koje rađa 'reformu', već iz želje za slobodom. Ljudi će delati za¬ jedno, potpuno svesni svoje uzajamne zavisnosti; ali će raditi za sebe. Sloboda im se neće dati odozgo; oni će je uzeti u svoje sopstveno ime. Socijalisti, tada, moraju apelovati na radnike ne na ovaj na¬ čin: 'Nije li neprijatno biti siromašan i nećete li vi pomoći da se siromašni dignu?', već u drugom obliku: 'Siromaštvo je samo znak čovekovog ropstva; da biste ga izlečili, morate prestati da ra¬ dite za druge i morate verovati u sebe.' Nadničarsko ropstvo će postojati sve dok postoji čovek ili institucija koja je gospodar ljudima; to će prestati kada radnici nauče da slobodu stavljaju ispred udobnosti. Prosečan čovek postaće socijalista ne da bi osi¬ gurao 'minimalni standard civilizovanog života', već zato što će se stideti ropstva koje zaslepljuje njega i njegove bližnje, i zato što je odlučio da okonča industrijski sistem koji ga čini robom.«3 »Dakle, prvo, kakva je priroda ideala kome mora da teži rad? Šta se podrazumeva pod 'kontrolom industrije' koju radnici tre¬ ba da traže? Može se kazati u dve reči — direktno upravljanje. Zadatak stvarnog upravljanja preduzećem mora se prepustiti ra¬ dnicima koji rade u njemu. Oni treba da organizuju proizvodnju, da vrše distribuciju i razmenu. Oni moraju da izvojuju industrijsko samoupravljanje s pravom da biraju sopstvene činovnike; oni moraju da razumeju i da kontrolišu sav komplikovani mehani¬ zam industrije i trgovine; oni moraju da postanu akreditovani predstavnici zajednice u ekonomskoj sferi.«4 218

C. SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI PRIGOVORI Pre nego što budemo raspravljali o praktičnim predlozima za os¬ tvarenje humanističkog socijalizma u jednom industrijskom dru¬ štvu, bolje bi bilo da se zaustavimo i razmotrimo neke od glavnih prigovora na te mogućnosti; prva vrsta primedbi zasnovana je na prirodi industrijskog rada, druga na prirodi čoveka i psiho¬ loškim motivacijama za rad. Baš u pogledu promena u samoj radnoj situaciji mnogi pažljivi i dobronamerni posmatrači stavljaju najozbiljnije prigovore ideji humanističkog socijalizma. Moderni industrijski rad je, tako oni komentarišu, po samoj svojoj prirodi mehanički, neinteresantan i otuđen. Zasnovan je na krajnjoj podeli rada i nikad ne može da okupira celokupno interesovanje i pažnju čoveka. Sve ideje da se rad učini interesantnim i sadržajnim stvarno su samo ro¬ mantični snovi, i kad bi ih sledili sa više doslednosti i realizma, dovele bi do zahteva da se napusti sistem industrijske proizvod¬ nje i da se vrati na preistorijsiki način zanatske proizvodnje. Napro¬ tiv, zaključuje se dalje, cilj treba da bude da rad postane sve ma¬ nje značajan i sve više mehanizovan. Svedoci smo ogromnog sma¬ njenja radnog dana u toku poslednjih sto godina, i radni dan od četiri ili čak dva sata ne izgleda kao fantastična nada budućnosti. Upravo sada smo svedoci drastične promene u radnim metoda¬ ma. Radni proces se deli na tako mnogo malih komponenata da zadatak svakog radnika postaje automatski i ne zahteva njegovu aktivnu pažnju; na taj način, on može da se bavi sanjarenjem i razmišljanjem. Osim toga, sve više upotrebljavamo automatizovane mašine, koje rade sopstvenim »mozgovima« u čistim, dobro osvetljenim, zdravim fabrikama, a »radnik« samo posmatra ne¬ ki instrument i s vremena na vreme pokreće neku polugu. Zaista, kažu pristalice ovog gledišta, potpuna automatizacija rada je ono čemu se nadamo; čovek će raditi nekoliko časova, to neće biti neudobno, niti će zahtevati mnogo pažnje; to će biti gotovo nesvesna rutina kao što je pranje zuba, a težište u svakodnevnom životu biće slobodno vreme. Ovaj argument zvuči ubedljivo, i ko može da kaže da potpuno automatizovana fabrika i nestanak svih prljavih i neudobnih po¬ slova nije cilj kome se približava naša industrijska evolucija? Ali postoji nekoliko razloga koji nas sprečavaju da u automatizaciji rada vidimo našu glavnu nadu za ostvarenje zdravog društva. Pre svega, ne zna se da li će mehanizacija rada dovesti do re¬ zultata koji se pretpostavljaju u prethodnom izlaganju. Postoje 219

mnogi dokazi koji ukazuju na suprotno. Tako, na primer, vrlo do¬ bro skorašnje istraživanje među automobilskim radnicima poka¬ zuje da oni nisu voleli posao toliko koliko je on otelotvoravao karakteristike masovne (serijske) proizvodnje, kao što su: po¬ navljanje, mehaničko kretanje i druge odgovarajuće karakteristi¬ ke. Dok je velika većina volela posao iz ekonomskih razloga (147 prema 7), jedan čak veći broj (96 prema 1) nije voleo posao zbog neposrednog sadržaja.5 Ista reakcija, je, takođe, izražena u ponaša¬ nju radnika. »Radnici čiji je posao imao 'visoke rezultate serij¬ ske proizvodnje', tj. pokazivao karakteristike serijske proizvod¬ nje u krajnjem obliku, mnogo su više odsustvovali sa posla nego radnici na poslovima sa malim rezultatom serijske proizvodnje. Više je radnika napuštalo posao sa visokim rezultatom serijske proizvodnje nego sa malim.«6 Moramo se, takođe, zapitati da li je sloboda za maštanje i isanjarenje, koju omogućuje mehanički rad, tako pozitivan i zdrav činilac, kao što većina industrijskih psihologa pretpostavlja. U stvari, sanjarenje je simptom nedostatka povezanosti sa stvarno¬ šću. Ono ne osvežava i ne odmara — to je u osnovi bekstvo sa svim negativnim rezultatima koji idu uz bekstvo. Ono što indus¬ trijski psiholozi opisuju tako svetlim bojama u suštini je isti ne¬ dostatak koncentracije, koji je tako karakterističan za savremenog čoveka. Čovek radi tri stvari odjednom, jer nijednu ne radi potpuno koncentrisano. Velika je greška ako se veruje da čove¬ ka osvežava onaj posao koji obavlja ne koncentrišući se na nje¬ ga. Naprotiv, svaka koncentrisana aktivnost, bilo da je to rad, igra ili odmor (odmor je takođe jedna aktivnost), okrepljuje, sva¬ ka nekoncentrisana aktivnost zamara. Svako može da se uveri u istinitost ove tvrdnje pomoću nekoliko običnih posmatranja. Ali pored ovog, još bi mnogo generacija moralo da prođe pre nego što se postigne takva automatizacija i smanjenje radnog vremena, naročito ako ne mislimo samo na Evropu i Ameriku, već i na Aziju i Afriku, u kojima je tek počela industrijska revo¬ lucija. Da li čovek treba i sledećih nekoliko vekova da nastavi da troši svoju energiju u beznačajnom radu, čekajući vreme kada rad neće zahtevati gotovo nikakvo trošenje energije? Šta će pos¬ tati od njega u međuvremenu? Zar on neće bivati sve više otu¬ đen, i to isto toliko u slobodnom vremenu kao i u radnom? Zar nije težnja za radom bez napora sanjarenje koje je zasnovano na fantaziji i lenjosti i pritiskanju na dugme, a uz to na prilično nez¬ dravoj fantaziji? Zar nije rad takav fundamentalni deo ljudske egzistencije da ne može i ne treba da se svede na gotovo potpu220

nu beznačajnost? Zar nije sam način rada osnovni elemenat u formiranju čovekovog karaktera? Zar potpuno automatizovani rad ne vodi potpuno automatizovanom životu? Dok sva ova pitanja predstavljaju sumnju u idealizaciju pot¬ pune automatizacije rada, moramo sada preći na ona gledišta koja poriču da rad može da bude privlačan i sadržajan i da, pre¬ ma tome, može da bude doista humanizovan. Argument je sledeći: moderni fabrički rad već po svojoj prirodi ne vodi do zainteresovanosti i zadovoljenja; štaviše, postoji rad koji se neophodno mora obaviti, koji je svakako neprijatan i koji odbija. Aktivno učestvovanje radnika u upravljanju nespojivo je sa zahtevima mo¬ derne industrije i dovelo bi do haosa. Da bi čovek funkcionisao u ovom sistemu kako treba, on mora da se pokorava, da se prilago¬ di rutiniranoj organizaciji, čovek je po prirodi lenj, on nije spre¬ man da bude odgovoran; on se, prema tome, mora navići da skla¬ dno funkcioniše i bez suviše inicijative i spontanosti. Da bismo ove argumente pravilno razmotrili, moramo se po¬ zabaviti problemom lenjosti i različitih motivacija za rad. Iznenađuje da se i psiholozi i laica još pridržavaju gledišta o čovekovoj prirodnoj lenjosti, kada to opovrgava tako mnogo očig¬ lednih činjenica. Lenjost, daleko od toga da bude normalna poja¬ va, jeste simptom mentalne patologije. U stvari, jedan od najgorih oblika mentalne patnje jeste dosada, ne znati šta da se radi sa sobom i svojim životom. Čak i kad čovek ne dobija novčanu ili neku drugu nagradu, on će želeti da troši svoju energiju na ne¬ ki sadržajan način, jer ne može da podnese dosadu koju rađa neaktivnost. Pogledajmo decu: ona nikad nisu lenja; ako im se pruži i najbeznačajnije ohrabrenje, ili čak i bez njega, ona su zaposlena ig¬ rajući se, postavljajući pitanja, izmišljajući priče, bez ikakvog podsticanja, izuzev uživanja u samoj aktivnosti. Na polju psiho¬ patologije mi smatramo da je osoba koja nema interesovanja da nešto radi ozbiljno bolesna i da je daleko od toga da predstavlja normalno stanje ljudske prirode. Ima mnogo logičnog u tome da radnici za vreme perioda nezaposlenosti pate isto toliko, ili mož¬ da više, od nasilnog »odmora« nego od materijalne nestašice. Isto tako možemo pokazati da za mnoge ljude iznad 65. godine nužnost da prestanu da rade vodi dubokoj nesreći i u mnogim slučajevima ka fizičkom slabljenju i bolesti. Ipak, postoje jaki razlozi za rasprostranjeno verovanje u čovekovu urođenu lenjost. Glavni razlog leži u činjenici da je otuđe¬ ni rad dosadan i nezadovoljavajući; da se rađa mnogo napetosti 221

i neprijateljstva, što vodi jednoj averziji prema radu, koji čovek obavlja i prema svemu što je u vezi s njim. Kao rezultat toga, stvara se težnja za lenjošću i »ne raditi ništa« postaje ideal mno¬ gih ljudi. Tako, ljudi osećaju da je njihova lenjost »prirodno« sta¬ nje uma, a ne simptom patoloških uslova života, rezultata besadržajnog i otuđenog rada. Ispitujući savremene poglede na motiva¬ ciju za rad, postaje jasno da su oni zasnovani na pojmu otuđenog rada, te da se, prema tome, njihovi zaključci ne mogu primeniti na neotuđeni, privlačan rad. Konvencionalna i najrasprostranjenija teorija jeste ta da je novac glavni podstrek za rad. Ovaj odgovor može da ima dva raz¬ ličita značenja: prvo, da je strah od gladi glavni podstrek za rad; u ovom slučaju argument je bez sumnje tačan. Mnoge vrste ra¬ da radnik nikad ne bi prihvatio, s obzirom na nadnicu ili dru¬ ge radne uslove, da nije suočen sa alternativom ili da prihvati ove uslove ili da umre od gladi. Neprijatan, nizak posao ne radi se dobrovoljno u našem društvu, već zato što mnoge ljude pri¬ morava na to potreba da zarađuju sredstva za život. Mnogo češće se novčani podstrek odnosi na želju da se zaradi više novca, kao motivacija za veće napore u radu. Kada čovek ne bi bio primamljen nadom u veću novčanu nagradu, kaže se, on ne bi radio uopšte, ili, bar, radio bi bez interesovanja. Ovo ubeđenje još postoji kod većine industrijalaca, kao i kod mnogih vođa sindikata. Tako su, na primer, 50 fabričkih rukovo¬ dilaca na pitanje kakva je važnost povećanja produktivnosti rad¬ nika, odgovorili na sledeći način: Novac je jedini odgovor Novac je svakako glavna stvar, ali se nešto važnosti mora pridati i drugim manje opipljivim stvarima . Novac je važan, ali nakon izvesne tačke on neće do¬ vesti do rezultata

44% 28% 28% 100%7

U stvari, poslodavci širom sveta imaju simpatije prema projek¬ tima ohrabrujućih nadnica (wage-incentive plans), kao jedinom sredstvu koje će dovesti do veće produktivnosti pojedinog radni¬ ka, do većih zarada za radnike i poslodavce i na taj način, indi¬ rektno, do smanjenog odsustvovanja, lakšeg nadgledanja itd. Izveštaji i pregledi iz industrije i vladinih biroa »obično potvrđuju efektivnost ovakvih 'projekata ohrabrujućih nadnica' u pove¬ 222

ćanju produktivnosti i postizanju drugih ciljeva«.8 Izgleda da rad¬ nici, takođe, veruju da plate, koje podstiču, daju najviše rezultate po čoveku. U pregledu koji je vodila Korporacija za istraživanje mišljenja (Opinion Research Corporation) 1949. i koji je uključio 1.021 manuelnog radnika koji čine nacionalni uzorak nameštenika manufakturnih kompanija, 65% je reklo da plate koje podstiču povećavaju proizvodnju, a samo 22% da plaćanje na sat dovodi do veće proizvodnje. Međutim, što se tiče pitanja koji način pla¬ ćanja više vole, 65% su rekli plaćanje na sat, a samo 20% su bili za plate koje podstiču. (Procenat za plaćanje na sat je 74 u sluča¬ ju radnika koji rade na sat, ali čak i kod radnika koji već rade po drugom metodu plaćanja, 58% je bilo za plaćanje na sat pre¬ ma 36% koji su se izjasnili za plate koje podstiču.) Ovi podaci, kako to, Viteles tumači, pokazuju da »ma kako da je plaćanje radi podstreka korisno u podizanju produktivnosti, ono samo po sebi ne rešava problem uspostavljanja saradnje rad¬ nika. U nekim slučajevima ono, možda, uvećava taj problem«9. Ovo mišljenje sve više dele industrijski psiholozi, pa čak i neki industrijalci. Međutim, diskusija o novčanim podsticajima bila bi nepotpuna kada ne bismo razmotrili činjenicu da želju za sticanjem novca stalno podstiče ista industrija koja se oslanja na novac kao glav¬ ni podstrek za rad. Pomoću reklame, sistema otplata i mnogih drugih izuma, želja pojedinaca da kupuju više i novije stvari stimuliše se do te tačke da oni retko mogu da imaju dovoljno novaca da zadovolje ove potrebe. Tako, pošto se veštački stimu¬ liše pomoću industrije, novčani podstrek igra veću ulogu nego što bi inače igrao. Štaviše, samo se po sebi razume da novčani podstrek mora da igra najvišu ulogu sve dok je to jedini podsticaj, zato što je sam proces rada nezadovoljavajući i dosadan. Po¬ stoje mnogi primeri da ljudi biraju posao koji donosi manje nov¬ čane nagrade samo ako je interesantniji. Pretpostavlja se da su glavni podstrekači za rad osim novca, i ono što ide s njim, tj. prestiž, položaj i moć. Nema potrebe dokazivati da težnja za prestižom i moći čini najsnažniji podstrek za rad danas među srednjim i višim klasama; u stvari, važnost novca je u tome što on predstavlja prestiž, bar što se tiče sigur¬ nosti i udobnosti. Ali se uloga koju igra potreba za prestižom i kod radnika, činovnika i nižih slojeva industrijske i trgovačke birokratije često prenebregava. Ploča sa ugraviranim imenom Pulmanovog vratara, ili činovnika na šalteru banke itd. značajna je psihološka propaganda za njegovo osećanje važnosti; kao što su 223

lični telefon i veći kancelarijski prostor za više rangove. Ovi fak¬ tori prestiža igraju ulogu i među industrijskim radnicima.10 Novac, prestiž i moć su glavni podsticaji danas za najširi sek¬ tor našeg stanovništva — onog koje je zaposleno. Ali postoje i drugi motivi: zadovoljstvo što se gradi jedna nezavisna ekonom¬ ska egzistencija i obavljanje kvalifikovanog rada, što čini rad mno¬ go sadržajnijim i privlačnijim nego što je to slučaj kada su mo¬ tivi novac i moć. Ali dok su ekonomska nezavisnost i kvalifikaci¬ je bile važna zadovoljenja za nezavisne poslovne ljude (trgovce) i visokokvalifikovane radnike u XIX veku i početkom XX veka, uloga ovih motiva se sada ubrzano smanjuje. Što se tiče povećanja broja zaposlenih u odnosu na broj neza¬ visnih, primećujemo da su početkom XIX veka manje ili više četiri petine zaposlenog stanovništva bili slobodni preduzetnici; oko 1870. samo jedna trećina je pripadala ovoj grupi, a 1940. godi¬ ne ova stara srednja klasa obuhvata samo jednu petinu uposlenog stanovništva. Ovaj prelaz od nezavisnih na zaposlene sam po sebi vodi sma¬ njenju radnog zadovoljstva iz već pomenutih razloga. Zaposlena osoba, više nego nezavisna, radi u jednoj otuđenoj situaciji. Bilo da joj je plata manja ili veća, ona je jedan dodatak organizaciji, a ne ljudsko biće koje nešto radi za sebe. Međutim, postoji faktor koji bi mogao da ublaži otuđenje ra¬ da, a to je kvalifikacija koja se traži u obavljanju posla. Ali se ovde, takođe, razvitak kreće u pravcu smanjenja zahteva za kvali¬ fikacijom, pa prema tome ka povećanju otuđenja. Među kancelarijskim radnicima postoji izvestan stepen kvalifi¬ kacije koji se traži, ali faktor »prijatne ličnosti«, sposobne da pro¬ da sebe, postaje od sve veće važnosti. Među industrijskim radni¬ cima stari tip potpuno kvalifikovanog radnika sve više gubi na važnosti u poređenju sa polukvalifikovanim radnikom. Kod Forda, krajem 1948. godine, broj radnika koji se mogu obučiti za manje od dve nedelje bilo je 75% do 80% celokupnog radnog kadra fabrike. Na zanatskoj školi, sa programom za osposobljava¬ nje radnika u Fordovim fabrikama diplomira godišnje samo 300 polaznika, od kojih polovina ide u druge fabrike. U fabrici bateri¬ ja u Čikagu, među stotinu mehaničara koji se smatraju za visoko¬ kvalifikovane, ima ih samo 15 koji imaju potpuno sveobuhvatno tehničko znanje; 45 su »kvalifikovani« samo za rad na jednoj od¬ ređenoj mašini. U jednoj od fabrika »Westem Electric« u čikagu, prosečno osposobljavanje radnika traje do 3 do nedelje, a do 6 meseci za najdelikatnije i najteže zadatke. Ukupni personal od 224

6.400 zaposlenih bio je sastavljen 1948. g. od oko 1.000 činovnika, 5.000 industrijskih radnika i samo 400 radnika koji bi se mogli smatrati kvalifikovanim. Drugim rečima, manje od 10% celokup¬ nog personala je tehnički kvalifikovano. U velikoj fabrici slatkiša u Čikagu za 90% radnika potrebno obučavanje »na poslu« ne izno¬ si više od 48 sati.11 Čak se i takva industrija kakva je švajcarska industrija satova, koja je bila zasnovana na radu visokokvalifikovanih i obučenih radnika, drastično izmenila u ovom pogledu. Premda postoji još izvestan broj fabrika koje proizvode prema tradicionalnom princi¬ pu zanatske veštine, velike fabrike satova u kantonu Soloturn ima¬ ju samo mali procenat pravih kvalifikovanih radnika.13 Da zaključimo, velika većina stanovništva radi kao nameštenici sa malo potrebnih kvalifikacija i gotovo bez prilike da razvije neke određene talente, ili da pokaže neka znatna dostignuća. Dok menadžerske ili profesionalne grupe imaju bar znatnog interesovanja da dostignu nešto manje ili više lično, velika većina proda¬ je svoju fizičku snagu, ili jedan mali deo svoje intelektualne spo¬ sobnosti jednom poslodavcu, da budu iskorišćene za sticanje pro¬ fita u kome oni ne učestvuju, za stvari za koje nemaju interesovanja, jedino zato da bi mogli da žive i nadajući se da će imati prilike da ostvare svoje potrošačke želje. Nezadovoljstvo, apatija, dosada, nedostatak radosti i sreće, osećanje beskorisnosti (jalovosti) i nejasno osećanje da je život bez smisla, neizbežni su rezultati ove situacije. Ljudi, možda, još nisu svesni ovog društveno strukturiranog sindroma patologije; on mo¬ že da bude maskiran besomučnim traženjem izlaza, u sporednim aktivnostima, ili težnjom za sticanjem više novca, moći, prestiža. Ali značaj ovih potonjih motivacija je tako veliki samo zato što otuđena osoba ne može odoleti da ne traži takve kompenzacije za unutrašnju prazninu, a ne zato što su ove želje »prirodni« ili naj¬ važniji podstrek za rad. Postoji li kakav empirijski dokaz da većina ljudi danas nije za¬ dovoljna svojim radom? Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, moramo da na¬ pravimo razliku između onoga što ljudi svesno misle o svom za¬ dovoljstvu i onoga što osećaju nesvesno. Iz psihoanalitičkog isku¬ stva je jasno da osećanje nesreće i nezadovoljstva može duboko da se potisne; osoba može da oseća svesno da je zadovoljna i je¬ dino njeni snovi, psihičko-somatska bolest, nesanica i mnogi dru¬ gi simptomi, možda, izazivaju nesreću, koja je u osnovi svega 225

toga. Tendenciju da se potisnu nezadovoljstvo i nesreća znatno podržava rasprostranjeno osećanje da je onaj ko nije zadovoljan »promašio«, da je čudan, da nema uspeha, itd. (Tako, na primer, mnogo je veći broj onih koji svesno misle da su srećno oženjeni i izražavaju iskreno svoje verovanje u upitniku nego onih koji su stvarno srećni u braku.) Ali čak i podaci o svesnom zadovoljstvu radom dosta govore. U ispitivanju ko je zadovoljan poslom u nacionalnim razmerama, za zadovoljstvo i uživanje na poslu izjasnilo se 85% profesio¬ nalaca i rukovodilaca 64% činovnika, 41% fabričkih radnika. U drugom ispitivanju nailazimo na sličnu sliku: 86% profesionalaca, 74% upravna i 42% komercijalna nameštenika, 56% kvalifikovanih i 48% polukvalifikovanih radnika izrazilo je zadovoljstvo.13 Ove cifre pokazuju znatnu razliku između profesionalaca i. viso¬ kih rukovodilaca, s jedne strane, i radnika i činovnika s dru¬ ge. Među ovim prvim, samo je manjina nezadovoljna, među ovim drugim, više od polovine. Posmatrajući celokupno stanovniš¬ tvo, ovo znači, grubo uzevši, da je više od polovine zaposlenog sta¬ novništva svesno nezadovoljno svojim radom i ne uživa u njemu. Ako uzmemo u obzir nesvesno nezadovoljstvo, procenat bi bio znatno veći. Uzimajući 85% »zadovoljnih« među profesionalcima i rukovodiocima službenicima, morali bismo da ispitamo koliko od njih pati od psihološki uzrokovanog visokog krvnog pritiska, čireva, nesanice, nervne napetosti i zamora. Mada ne postoje tačni podaci za ovo, nema sumnje, razmatrajući ove simptome, da bi broj stvarno zadovoljnih osoba, koje uživaju u svom radu, bio mnogo manji nego što pokazuju navedene cifre. što se tiče fabričkih radnika i činovnika, čak i cifra svesno ne¬ zadovoljnih ljudi je vrlo visoka. Bez sumnje je broj nesvesno nezadovoljnih radnika i činovnika mnogo veći. Na ovo ukazuje nekoliko ispitivanja, koja pokazuju da su neuroza i psihičke bole¬ sti glavni razlozi za odsustvovanje sa posla (smatra se da kod 50% fabričkih radnika postoje simptomi neuroze). Zamor i visoka ra¬ dna fluktuacija su drugi simptomi nezadovoljstva i neraspolo¬ ženja. Najvažniji simptom sa ekonomske tačke gledišta, i zbog toga najispitaniji, jeste rasprostranjena tendencija fabričkih radnika da ne daju sve od sebe na radu ili »sabotiranje rada«, kako se to obično naziva. U anketi koju je organizovala »Korporacija za is¬ pitivanje javnog mnenja« 1945, 49% ispitanih manuelnih radnika odgovorilo je da »kada čovek prihvata posao u fabrici, trebalo bi 226

da da koliko god može«, ali 41% datih odgovora glasi da on ne bi trebalo da daje sve od sebe, već samo da »izbaci prosečnu nor­ mu«.14,15 Vidimo da postoji dosta svesnog, a još mnogo više nesvesnog nezadovoljstva vrstom posla koju naše industrijsko društvo pru¬ ža većini svojih članova. Pokušava se sprečiti njihovo nezadovolj¬ stvo jednom mešavinom novčanog podsticaja i prestiža, i bez su¬ mnje ovaj podstrek proizvodi znatnu želju za radom, naročito u srednjim i višim slojevima poslovne hijerarhije. Ali je jedna stvar što ovi podsticaji čine da ljudi rade, a sasvim druga da li način ovakvog rada vodi mentalnom zdravlju i sreći. Rasprava o motivaciji za rad obično se odnosi samo na prvi problem, naime da li ovaj ili onaj podstrek povećava ekonomsku produktivnost radnika, ali ne i na drugi, na problem ljudske produktivnosti. Za¬ nemaruje se činjenica da postoje mnogi podsticaji koji čoveka mogu da nateraju da učini nešto, ali koji su u isto vreme štetni po njegovu ličnost. Čovek može da radi mnogo iz straha, ili usled unutrašnjeg osećanja krivice; psihopatologija nam daje mnogo primera neurotičnih motiva koji vode prekomernoj aktivnosti, isto kao i neaktivnosti. Mi u većini pretpostavljamo da je vrsta rada, koja je karakte¬ ristična za naše društvo, naime, otuđeni rad, jedina vrsta koja postoji, prema tome, averzija prema radu je prirodna, te su no¬ vac, moć i prestiž jedini podsticaji za rad. Kada bismo pustili ma¬ šti na volju, sakupili bismo dosta dokaza na osnovu naših sopstvenih života, posmatranja dece i većeg broja situacija koje sva¬ kodnevno sretamo, koji bi nas uverili da u nama postoji težnja da trošimo svoju energiju na nešto što je sadržajno, da se osećamo osveženi ako možemo to da činimo, i da smo sasvim spremni da prihvatimo racionalni autoritet ako ono što radimo ima nekog smisla. Ali čak i ako je ovo tačno, većina ljudi kažu — od kakve nam je koristi ova istina? Industrijski, mehanizovani rad ne može, po samoj svojoj prirodi, da bude sadržajan; on ne može dati ni¬ kakvo zadovoljstvo ili uživanje — nema načina da se promene ove činjenice, osim ako želimo da se odreknemo naših tehničkih dostignuća. Da bismo odgovorili na ove prigovore i da bismo nastavili da raspravljamo o nekim idejama, o tome kako moderan rad može da bude sadržajan, želim da ukažem na dva različita aspekta rada koje je vrlo važno razlikovati u vezi sa našim prob¬ lemima: razlika između tehničkog i društvenog aspekta rada. 227

D. INTERESOVANJE I UČESTVOVANJE KAO MOTIVACIJA

Ako posebno razmotrimo tehnički i društveni aspekt radne situ¬ acije, doći ćemo do zaključka da bi mnoge vrste posla bile priv¬ lačne u tehničkom smislu, pod uslovom da društveni aspekt bu¬ de povoljan; s druge strane, postoje vrste posla gde tehnički rad po samoj svojoj prirodi može da bude neinteresantan, a da se kroz društveni aspekt radne situacije učini sadržajnim i privlač¬ nim. Počinjući sa raspravom o prvom slučaju smatramo da postoje mnogi ljudi koji bi se, na primer, mnogo interesovali za železničku službu. Ali mada je železnička služba jedna od najbolje plaćenih i najuglednijih položaja u radničkoj klasi, ona nije, ipak, ispunjenje ambicija onih koji bi mogli da »postignu bolje«. Bez sumnje, mnogi činovnik preduzeća bio bi zadovoljniji kao železnički radnik nego što je u svom poslu, kad bi društveni sadržaj rada bio drukčiji. Uzmimo drugi primer: kelnera u restoranu. Ovaj posao bi mogao da bude vrlo interesantan za mnoge ljude kada bi njegov društveni prestiž bio drukčiji. Ovaj posao dozvo¬ ljava stalne lične kontakte, a ljudima koji vole hranu, on pruža zadovoljstvo da savetuju druge o njoj, da lepo služe itd. Mnogi ljudi bi nalazili više zadovoljstva radeći kao kelneri nego sedeći u kancelarijama, nad beznačajnim ciframa, da nije niskog društve¬ nog položaja i niskih prihoda na ovom poslu. Opet, mnogi drugi bi voleli posao taksi-šofera da nije njegovog negativnog dru¬ štvenog i ekonomskog aspekta. Često se govori da ima izvesnih vrsta posla koje niko ne bi želeo da radi osim ako ga na to ne prisiljava ekonomska nužda; rad rudara se često daje kao primer. Ali, uzimajući u obzir raz¬ ličitost ljudi i njihovo svesno i nesvesno maštanje, izgleda da po¬ stoji znatan broj ljudi za koje bi rad pod zemljom i vađenje nje¬ nih bogatstava imao mnogo privlačnosti da nije društvenih i finansijskih nedostataka na ovoj vrsti posla. Nema gotovo ni jedne vrste rada koji ne bi privukao izvestan tip ljudi kad ne bi u njemu bilo negativnih aspekata u ekonomsikom i društvenom smislu. Čak i ako prihvatimo da su navedena gledišta tačna, svakako je nesumnjivo tačno da veliki deo vrlo rutiniranog rada, koji zahteva mehanizovana industrija, ne može sam po sebi da bude izvor zadovoljstva i uživanja. Ovde je, takođe, važno razlikovanje teh¬ ničkog od društvenog aspekta rada. Dok rad u tehničkom smislu može zaista da bude neinteresantan, celokupna radna situacija može da pruži dosta zadovoljstva. 228

Evo nekih primera koji služe da ilustruju ovo shvatanje. Uporedimo domaćicu koja se brine o kući i kuva sa služavkom koja je plaćena da radi taj isti posao. I za domaćicu i za služavku po¬ sao je u tehničkom smislu isti i nije naročito interesantan. Ipak će za svaku od ove dve osobe on imati potpuno različito značenje i prijatnost, ako mislimo na ženu koja je srećna u odnosima sa mužem i decom, i na prosečnu služavku, koja nema sentimental¬ nih naklonosti prema svom poslodavcu. Za ovu prvu, rad neće biti mučenje, dok će za drugu rad biti upravo to, i jedini razlog što ona radi jeste novac koji joj je potreban i koji dobija za taj rad. Razlog ove razlike je očigledan: dok je rad isti u tehničkom smi¬ slu, radna situacija je potpuno različita. Za domaćicu je to deo potpunog odnosa prema njenom mužu i deci i u tom smislu njen posao je sadržajan. Služavka ne učestvuje u zadovoljstvu koje pruža ovaj društveni aspekt rada. Uzmimo drugi primer: meksikanskog Indijanca koji prodaje svoju robu na pijaci. Tehnički aspekt rada, čekanje po ceo dan na kupce i obavljanje posla s vremena na vreme odgovarajući na pitanja o ceni itd., bio bi isto tako dosadan i neprijatan kao i posao prodavačice u jeftinim robnim kućama. Postoji, međutim, jedna osnovna razlika. Za meksikanskog Indijanca situacija na pi¬ jaci je situacija bogatih i stimulativnih ljudskih odnosa. On sa zadovoljstvom odgovara svojim mušterijama, zainteresovan je da razgovara s njima, i osećao bi se vrlo razočaran kada bi prodao svu robu rano ujutru i kad ne bi imao dalje priliku da uživa u ljudskim odnosima. Situacija prodavačice u jeftinoj radnji je sa¬ svim različita. Mada ona ne mora da se smeši tako mnogo kao dobro plaćena prodavačica u modernoj radnji, njeno otuđenje od kupca je isto. Nema pravih ljudskih odnosa. Ona radi kao deo prodajne mašinerije, plaši se da je ne otpuste i želi da dobro ra¬ di. Radna situacija kao društvena situacija je neljudska, prazna i lišena svake vrste zadovoljstva. Tačno je, naravno, da Indijanac prodaje svoj proizvod i ubire svoj profit, ali bi se čak i nezavisni mali prodavač dosađivao, osim ako ne bi društveni aspekt rad¬ ne situacije pretvorio u ljudski. Prelazeći sada na skorašnja proučavanja na polju industrijske psihologije, dolazimo do mnogih dokaza o važnosti razlikovanja tehničkog od društvenog aspekta radne situacije, štaviše i o sti¬ mulativnom i podstičućem efektu aktivnog i odgovornog učestvo¬ vanja radnika na poslu. 229

Jedan od najkarakterističnijih primera koji potvrđuje da teh¬ nički monoton posao može da bude interesantan ako radna si¬ tuacija u celini dozvoljava zainteresovanost i aktivno učestvova¬ nje, je sada već klasični eksperiment koji je izveo Elton Majo,16 u fabrici u Čikagu »Hawthorne Works of the western Electric Company«. Odabrani posao je bio skupljanje telefonskih navoja, posao koji se smatra kao ponavljana operacija i obično ga obav¬ ljaju žene. Standardni stolovi sa odgovarajućim priborom i mestima za pet žena postavljeni su u sobu koja je bila odvojena pre¬ gradom od glavne sobe za sastavljanje; u ovoj sobi je radilo šest radnica, pet za stolom, a jedna je raznosila delove onima koje su sastavljale. Sve žene su bile iskusne radnice. Dve od njih su napustile posao u toku prve godine, a njihova mesta su zauzele dve druge radnice podjednako vešte. Sve u svemu, eksperiment je trajao pet godina i bio je podeljen u razne eksperimentalne periode, kada su izvršene izvesne promene u uslovima rada. Ne ulazeći u detalje ovih promena, dovoljno je reći da su prihvaćeni odmori ujutru i po podne, za vreme ovih odmora su nuđena osveženja, a radno vreme je smanjeno za pola sata. U toku ovih promena produktivnost svake radnice se znatno povećala. Do sa¬ da je išlo sasvim dobro; ništa nije bilo pohvalnije nego pretpo¬ stavka da su povećanje odmora i neki pokušaji da se radnik »oseća bolje« bili uzrok povećanja efikasnosti. Ali novi ugovor u dva¬ naestom eksperimentalnom periodu razočarao je ove nade i po¬ kazao prilično dramatične rezultate; prema ugovoru sa radnicama, grupa se vratila na uslove rada kakvi su postojali na početku eks¬ perimenta. Ukinuti su periodi odmora, specijalna osveženja i dru¬ ga poboljšanja otprilike za tri meseca. Na čuđenje svih, ovo nije dovelo do smanjenja produktivnosti, već naprotiv, dnevna i nedeljna proizvodnja se popela više nego ikad ranije. U sledećem periodu, ponovo su uvedeni stari ustupci, sa jednim izuzetkom što su devojke same nabavljale hranu, dok je kompanija nasta¬ vila da im daje kafu za ručak. Proizvodnja se još povećavala. No ne samo proizvodnja. Ono što je podjednako važno to je činjeni¬ ca da je procent bolovanja među radnicima u ovom eksperimentu opao za oko 80 u poređenju sa opštim procentom, i da se razvio nov društveni prijateljski odnos među radnicama koje su učes¬ tvovale u eksperimentu. Kako možemo da objasnimo iznenađujući rezultat da je »stal¬ no povećanje prenebregavalo eksperimentalne promene u svom razvitku naviše«? Ako odmori, čaj, skraćeno radno vreme, nisu naveli radnice da proizvode više, šta je to onda učinilo da budu 230

zdravije i međusobno prijateljski raspoložene. Odgovor je očigle¬ dan: mada je u tehničkom smislu monotoni, neinteresantni rad ostao isti, i mada čak izvesna poboljšanja, kao što su odmori, nisu bili odlučujući, društveni aspekt celokupne radne situacije se izmenio i izazvao promene u stavu radnica. One su bile obaveštene o eksperimentu i o koracima koji su preduzeti u njemu: njihove sugestije su saslušavane i često prihvatane, a ono što je, možda, najvažnije, one su bile svesne da učestvuju u značajnom i intere¬ santnom eksperimentu, koji je bio važan ne samo za njih već i za radnike u celoj fabrici. Mada su u početku bile »bojažljive i nepoverljive, ćutljive i donekle sumnjale u namere kompanije«, ka¬ snije je za njihov stav bilo karakteristično »poverenje i otvore¬ nost«. Grupa je razvila osećanje učestvovanja u radu zato što su znale šta su radile, one su imale cilj i svrhu i mogle su da utiču na ceo proces rada svojim sugestijama. Iznenađujući rezultati Majoovog eksperimenta pokazuju da bo¬ lest, zamor i, kao posledica toga, niska produktivnost, nisu prouz¬ rokovani prvenstveno monotonim tehničkim aspektom rada, već otuđenjem radnika od celokupne radne situacije u društvenom smislu rada. čim se ovo otuđenje smanjilo do izvesnog stepena, na taj način što je radnik učestvovao u nečemu što je bilo sa¬ držajno za njega, i u čemu je imao pravo glasa, izmenila se nje¬ gova celokupna psihološka reakcija na rad, mada je tehnički još radio istu vrstu posla. Majoovom eksperimentu sledili su mnogobrojni istraživački pro¬ jekti koji imaju za cilj da dokažu da društveni aspekt radne si¬ tuacije ima odlučujući uticaj na stav radnika, čak iako radni pro¬ ces u svom tehničkom smislu ostaje isti. Tako su, na primer, Vajet i njegovi saradnici « . . . našli ključ za druge karakteristike ra¬ dne situacije koje utiču na volju za rad. Oni su pokazali da razlika u stepenu rada kod različitih pojedinaca zavisi od postojeće gru¬ pe ili društvene atmosfere, tj. od kolektivnog uticaja koji je for¬ mirao jednu nevidljivu pozadinu i određivao opštu prirodu reak¬ cije na uslove rada.«17 Prema istom mišljenju, u manjim radnim grupama su subjektivno zadovoljstvo i produktivnost veći nego u većim radnim grupama, mada je u fabrikama koje su upoređivane, priroda radnog procesa bila gotovo identična, a fizički uslovi i prednosti blagostanja bili višeg stepena i mnogo sličniji.18 Od¬ nos između veličine grupe i radnog elana takođe je bio zapažen u proučavanju Hjuita i Parfita, koje je vršeno u jednoj britanskoj tekstilnoj fabrici.19 Ovde je broj izostanaka bez bolesti sa posla bio znatno veći među radnicima u većim prostorijama nego među oni231

ma smeštenim u manje radne prostorije.20 U ranijem istraživanju u industriji aviona, koje su vodili za vreme drugog svetskog rata Majo i Lombard,21 dolazi se do vrlo sličnih rezultata. Fridman je naročito naglašavao društveni aspekt radne situa¬ cije, nasuprot čisto tehničkom aspektu. Kao primer za razliku između ova dva aspekta, on opisuje »psihološku klimu« koja se često razvija među ljudima koji zajedno rade na istoj pokretnoj traci. Razvijaju se lične veze i interes među radnim timom i radna situacija je u celini mnogo manje monotona nego što bi izgledala posmatraču koji uzima u obzir samo tehnički aspekt.22 Dok nam prethodni primeri iz istraživanja u industrijskoj psi¬ hologiji23 pokazuju rezultate čak i manje aktivnog učestvovanja u okviru moderne industrijske organizacije, vraćajući se na izveštaje o komunalnom pokretu, jednom od najznačajnijih i najin¬ teresantnijih pokreta u Evropi danas, mi dolazimo do saznanja koja su mnogo ubedljivija sa stanovišta mogućnosti menjanja na¬ še industrijske organizacije. Ima oko stotinu radnih zajednica u Evropi, uglavnom u Francu¬ skoj, ali i u Belgiji, Švajcarskoj i Holandiji.24 Neke od njih su in¬ dustrijske, a ne poljoprivredne. One se međusobno razlikuju u mnogim aspektima; ipak su osnovni principi dovoljno slični, ta¬ ko da opis jedne daje adekvatnu sliku najkarakterističnijih oso¬ bina.25 Boamondo (Boimondau) je fabrika kućišta za satove. U stvari, ona je postala jedna od sedam najvećih fabrika u Francuskoj te vrste. Osnovao ju je Marsel Barbi. On je morao naporno da radi da bi uštedeo dovoljno novaca da otvori sopstvenu fabriku, gde je uveo fabrički savet i skalu nadnica koju su svi prihvatili, uklju¬ čujući i učestvovanje u profitu. Ali ovaj prosvetiteljski paternali¬ zam nije bio ono čemu je Barbi težio. Posle poraza Francuske 1940. godine, Barbi je želeo da počne da ostvaruje oslobođenje koje je on zamislio. Pošto nije mogao da nađe precizne mehaničare, on je izišao na ulicu i našao berberina, kobasičara, kelnera, u stvari, sve druge samo ne kvalifikovane industrijske radnike. »Svi ljudi su bili ispod tridesete. On im je predložio da ih uči kako se prave kućišta za satove, pod uslovom da se slože da zajednički traže rešenje kako da se ukine razlika između poslodavca i za¬ poslenih. Stvar beše u tome da se traži« . . . »Prvo i najvažnije otkriće bilo je da svaki radnik treba da bude slobodan da preko¬ ri drugoga... Odjednom, ta potpuna sloboda govora među sobom i sa poslodavcem stvorila je atmosferu poverenja, koja je stalno rasla. 232

Međutim, uskoro je postalo očigledno da prekorevanje svako¬ ga vodi raspravama i gubljenju vremena za vreme posla. Stoga su morali da odvoje izvesno vreme svake nedelje za sastanak da izglade razlike i sukobe. Ali pošto nisu radili samo na boljem ekonomskom sistemu, već i na novom načinu zajedničkog života, diskusije su vodile i do otkrivanja osnovnih stavova. »Uskoro«, kaže Barbi, »mi smo uvideli nužnost zajedničke osnove ili, kako smo mi to zvali, za¬ jedničke etike.« Dok nije postojala zajednička etička osnova, nije bilo tačke os¬ lonca da se počne od zajedničkog, niti mogućnosti da se ma šta izgradi. Nije bilo lako pronaći zajedničku etičku osnovu, jer su sva dvadeset i četiri radnika, koji su bili angažovani, bili među¬ sobno različiti: katolici, protestanti, materijalisti, humanisti, ate¬ isti, komunisti. Svi su ispitali svoju individualnu etiku, tj. ne onu kojoj su bili naučeni, ili koja je bila konvencionalno prihvaćena, već takvu za koju su ustanovili da je neophodna, nezavisno od sopstvenog iskustva i mišljenja. Oni su otkrili da je njihova individualna etika imala nečeg za¬ jedničkog. Uzeli su te tačke i stvorili od njih zajednički minimum s kojim su se složili. To nije bila teorijska, prazna deklaracija. U svom predgovoru oni su objavili: »Ne postoji opasnost da će naš zajednički etički minimum biti slučajna konvencija, jer, da bismo odredili njene tačke, mi smo se obratili životnom iskustvu. Sve naše moralne principe mi smo isprobali u stvarnom svakodnevnom životu, životu svakoga od nas...« Ono što su sami otkrili, korak po korak, bila je prirodna etika, Deset zapovesti,26 što su izrazili sopstvenim rečima na sledeći način: »Voli bližnjega svoga. Ne ubi. Ne uzimaj dobra bližnjega svoga. Ne laži. Budi veran svojim obećanjima. Zarađuj svoj hleb u znoju lica svog. Poštuj svoga bližnjega, njegovu ličnost, njegovu slobodu. Poštuj sebe. Bori se najpre sa sobom, protiv svih poroka koji ponižavaju čoveka, svih strasti koje drže čoveka u ropstvu i štete društvenom životu: ponosa, pohlepe, pohote, gramzivosti, lakomosti, ljutnje, lenjosti. Seti se da postoje dobra koja su više nego sam život: sloboda, ljud¬ sko dostojanstvo, istina, pravda... 233

Ljudi su se obavezali sami pred sobom i zajamčili jedni drugi¬ ma da će se truditi koliko najviše mogu da se ostvari zajednički etički minimum u svakodnevnom životu. Oni koji su imali mnogo određeniju privatnu etiku zalagali su se da žive onako kako su verovali, ali su shvatili da nemaju pravo da naruše slobodu dru¬ gih. U stvari, svi su se složili da potpuno poštuju ubeđenje ili od¬ sustvo ubeđenja kod drugih, do te mere da ih nikad ne ismevaju i da ne prave šale na račun toga.«27 Drugo otkriće do koga je došla grupa bilo je to da su svi želeli da se obrazuju. Izračunali su da bi vreme koje su uštedeli u proizvodnji mogli da upotrebe na obrazovanje. Proizvodnost nji¬ hovog rada je toliko porasla za tri meseca da su mogli da uštede devet sati u četrdesetosmočasovnoj nedelji. šta su uradili? Isko¬ ristili su tih devet časova za obrazovanje i bili su plaćeni za to, kao i za radne časove. Prvo što su želeli bilo je da nauče dobro pevati zajedno, zatim da usavrše francusku gramatiku, onda da na¬ uče kako da čitaju poslovne izveštaje. Odatle su se razvili drugi kursevi, svi u fabrici, kojima su rukovodili najbolji instruktori ko¬ ji su se mogli pronaći. Instruktorima je bilo plaćeno kao obično. Postojali su kursevi iz mehanike, fizike, literature, marksizma, hrišćanstva, igranja, pevanja i košarke. Njihov princip je: »Mi ne polazimo od postrojenja, od tehnič¬ kih aktivnosti čoveka, već od samog čoveka... U Zajednici rada akcent nije na zajedničkom sticanju, već na zajedničkom radu, radi kolektivnih i ličnih dostignuća.28 Cilj nije da se poveća pro¬ duktivnost, niti povise nadnice, već novi način života koji je dale¬ ko od toga da se odrekne prednosti industrijske revolucije, već je prilagođen njima. Ovo su principi na kojima su izgrađene ova i druge Zajednice rada: 1. Da bi se vodio život dostojan čoveka, mora se učestvovati u celokupnom učinku rada. 2. Svako mora biti sposoban da se obrazuje. 3. Svako mora da ulaže zajednički napor u okviru profesional¬ ne grupe, proporcionalno svom uzrastu. 4. Svako mora da se odnosi aktivno prema celom svetu. Kada su ovi zahtevi razmotreni, otkrilo se da su ravni promeni osnovnih problema života, od pravljenja i sticanja 'stvari' do otkrivanja, negovanja i razvijanja ljudskih odnosa. Od civilizacije 234

objekata ka civilizaciji ličnosti; možda, tačnije — ka civilizaciji pokreta među ličnostima.«29 Što se tiče plaćanja, ono odgovara onome što je postigao svaki radnik pojedinačno, ali ono uzima u obzir ne samo profesionalni rad već, takođe, »svaku ljudsku aktivnost koja ima vrednost za grupu: prvoklasni mehaničar koji ume da svira violinu, koji je veseo i društven itd. ima mnogo više vrednosti za Zajednicu ne¬ go drugi mehaničar, podjednako profesionalo sposoban, ali koji je neugodan, samac itd.«30 U proseku svi radnici zarađuju između 10% i 20% više nego što bi zarađivali obično, ne računajući sve druge prednosti. Zajednica rada poseduje farmu od 235 jutara31, na kojoj rade svi, uključujući i žene, tri puta po deset dana svake godine. Kako svako ima mesec dana godišnjeg odmora, znači da ljudi rade samo deset meseci u fabrici. Ideja koja stoji iza toga je ne samo karakteristična ljubav Francuza prema selu već i ubeđenje da ni jedan čovek ne treba da prekine vezu sa zemljom. Najinteresantnije je rešenje koje su oni našli za povezivanje centralizacije i decentralizacije, čime se izbegava opasnost od haosa, a u isto vreme doprinosi da svaki član zajednice bude akti¬ van i odgovoran učesnik u životu fabrike i zajednice. Ovde vidi¬ mo kako je isti način mišljenja i opservacija, koji je vodio do formulacija takvih teorija koje se nalaze u osnovi moderne demo¬ kratske države u XVIII i XIX veku (podela vlasti, sistem kontro¬ le i ravnoteže itd.), bio primenjen na organizaciju jednog indus¬ trijskog preduzeća. »Osnovnu snagu ima generalna skupština, koja se sastaje dva puta godišnje. Samo jednoglasne odluke povezuju kompanjone (članove). Generalna skupština bira šefa zjednice. Pobeđuje onaj ko je jednoglasno izabran. Šef nije samo stručno najkvalifikovaniji, kakav i mora da bude menadžer, on je, takođe, čovek koji je primer za ugled, koji vaspitava, koji voli, koji je nesebičan, koji slu¬ ži drugima. Bila bi malodušnost pokoravati se šefu bez takvih kva¬ liteta. Šef ima svu izvršnu vlast za tri godine. Posle tog perioda može da se vrati mašinama. Šef ima pravo veta u generalnoj skupštini. Ako generalna skup¬ ština ne želi da odstupi, mora se glasati o poverenju. Ako poverenje nije dato jednoglasno, šef mora da izabere ili da se prik¬ loni mišljenju generalne skupštine ili da podnese ostavku. 235

Generalna skupština bira članove generalnog saveta. Zadatak generalnog saveta jeste da savetuje šefa Zajednice. Članovi se bi¬ raju na jednu godinu. Generalni savet se sastaje najmanje jednom u četiri meseca. Bira se sedam članova, kao i šef odeljenja. Sve odluke moraju biti donete jednoglasno. U okviru generalnog saveta, sekcija menadžera i devet članova (uključujući i dve supruge) i šef Zajednice sačinjavaju savet di¬ rekcije, koji se sastaje jednom nedeljno. Do svih odgovornih položaja u Zajednici, uključujući menadže¬ re po sekcijama i poslovođe, dolazi se kroz tzv. sastanak »duplog poverenja«, tj. ličnost koju je predložio jedan nivo treba jednogla¬ sno da prihvati drugi. Kandidate obično, mada ne uvek, predlaže viši nivo i prihvata ili odbija niži. Ovo, kažu, članovi, sprečava ka¬ ko demagogiju tako i autoritarizam. Svi članovi se sastaju jednom nedeljno na skupštini »uspostav¬ ljanja kontakata (assembly of contact) koja, kako i samo ime po¬ kazuje, teži da drži svakog ukorak s onim što se događa u Zajedni¬ ci i, takođe, da održava vezu jednih sa drugima.«32 Naročito važnu karakteristiku čitave Zajednice predstavljaju Grupe bližnjih, koje se periodično sastaju. »Grupe bližnjih su naj¬ manji organizmi Zajednice. Pet do šest porodica, koje ne žive da¬ leko jedna od druge, nalaze se uveče, posle večere, pod rukovod¬ stvom šefa Grupe bližnjih koji je izabran shodno principima koji su ranije spomenuti. U izvesnom smislu Grupa bližnjih je najvažnija jedinica Zajed¬ nice. Ona je 'pokretač i oslonac'. Poželjno je da se sastaje u kući jednog od članova, a ne na nekom drugom mestu. Tamo se, piju¬ ći kafu, pretresu zajednički svi problemi. Pojedinosti sa sastanka zapisuju se i šalju šefu Zajednice, koji sumira sve rezultate svih grupa bližnjih. Odgovori na njihova pitanja daju se tada onima koji su odgovorni za pojedina odeljenja. Na taj način, grupe bliž¬ njih ne samo da postavljaju pitanja već izražavaju i nezadovolj¬ stvo i daju sugestije. Zadatak grupe je, takođe, da se ljudi bolje upoznaju međusobno.«33 Druga karakteristika Zajednice jeste sud. Njega bira general¬ na skupština; njegova funkcija se sastoji u tome da odlučuje u slučaju sukoba između dva odeljenja ili između odeljenja i člano¬ va; ako šef Zajednice ne može da to izgladi, devet članova suda (je¬ dnoglasnim glasanjem, kao i obično) to postižu. Ne postoje utvr¬ đeni zakoni i sud se zasniva na zajedničkom, etičkom minimumu i zdravom razumu, upravljajući se prema Ustavu Zajednice. 236

Postoje dva glavna sektora u Boamondou: društveni i industrij¬ ski sektor. Ovaj drugi ima sledeću strukturu: »Muškarci — najviše 10 — sačinjavaju stručne timove. Nekoliko timova sačinjava sekciju, radionicu. Nekoliko sekcija sačinjava ustanovu. Članovi timova su svi zajedno odgovorni pred sekcijom, a više sekcija pred ustanovom.«34 Društveno odelenje bavi se svim drugim delatnostima osim stru¬ čnim. »Od svih članova, uključujući i supruge, očekuje se da se brinu za svoj duhovni, intelektualni, umetnički i fizički razvitak. U tom pogledu njihov mesečnik Veza (Le Lien) ima prosvetiteljsku namenu. Izveštaji i komentari o svemu: o fudbalskim utakmi¬ cama (takmičenjima s vanjskim klubovima), o fotografskim izlož¬ bama, o posetama unaetničkih izložbi, kuvarskkn receptima, verskim ekumenskim skupovima, osvrtima ma muzičke priredbe; tu su kritički prikazi filmova, predavanja o marksizmu, rezultati ko¬ šarke, rasprave protivnika vojne obaveze, izveštaji o danima provedenim na farmi, izveštaji o tome što se može naučiti od Amerike, odlomci iz sv. Tome Akvinskoga o novcu, prikazi knjiga poput Prijatne doline Luja Bromfilda i Sartrovih Prljavih ruku, itd. Sve je to prožeto elastičnim duhom ljudi dobre volje. Veza je verna slika ljudi koji su rekli 'da' životu, i to maksimalno svesno. Postoji 28 društvenih sekcija, ali im se neprestano pridružuju nove (timovi su poredani po brojčanoj važnosti): 1. Duhovna sekcija: katolički tim, humanistički tim, materijalistički tim, protestantski tim; 2. Intelektualna sekcija: tim za opšte znanje, tim za građansko obrazovanje, bibliotekarski tim; 3. Umetnička sekcija: pozorišni tim, pevaćki tim, tim za unu¬ trašnju dekoraciju, fotografski tim; 4. Sekcija za komunitarni život: kooperativni tim, tim za festi¬ vale i okupljanje, bioskopski tim, potpomažući tim; 5. Sekcija za uzajamno pomaganje: tim solidarnosti, tim za odr¬ žavanje kućanstva, tim za povezivanje knjiga; 6. Obiteljska sekcija: tim za brigu o deci, tim za vaspitanje, tim za društveni život; 7. Zdravstvena sekcija: 2 registrovane bolničarke, jedna bolni¬ čarka za opšte informacije, 3 bolničarke za obilazak; 8. Sportska sekcija: košarkaški tim (ženski i muški), kros-kontri tim, fudbalski tim, tim za fizičku kulturu (muški-ženski); 9. Novinarski tim.«35 237

Možda bolje nego ikakva definicija, izvesni iskazi članova Za¬ jednice mogu dati sliku o duhu i praksi Zajednice rada: »Jedan član Zajednice piše: Bio sam delegat radionice 1936. godine, uhapšen sam 1940. i po¬ slat u Buhenvald. Dvadeset godina sam poznavao mnoge kapitalis¬ tičke firme... U Zajednici rada proizvodnja nije cilj života, več sredstvo za život... Nisam smeo da se nadam tako velikom i pot¬ punom uspehu za života moje generacije. Jedan komunista piše: Kao član Francuske komunističke partije i da bih izbegao ne¬ sporazum, izjavljujem da sam potpuno zadovoljan svojim radom i životom u Zajednici; moja politička mišljenja se poštuju, moja potpuna sloboda i moj raniji životni ideal postali su stvarnost. Jedan materijalist piše: Kao ateist i materijalist, smatram da je jedna od najlepših ljud¬ skih vrednosti tolerancija i poštovanje religioznih i filozofskih mišljenja. Stoga se u Zajednici rada osećam sasvim kao kod ku¬ će. Ne samo da je moja sloboda mišljenja i izražavanja nedirnu¬ ta već sam u Zajednici našao materijalna sredstva i neophodno vreme za dublje proučavanje svojih filozofskih shvatanja. Jedan katolik piše: U Zajednici sam već četiri godine. Pripadam katoličkoj grupi. Kao i svi hrišćani, nastojim da stvorim društvo u kome će se poštovati sloboda i ljudsko dostojanstvo... Izjavljujem, u ime cele katoličke grupe, da je Zajednica rada takav tip društva ka¬ kav hrišćani mogu želeti. Tamo je svaki čovek slobodan, poštovan i sve ga vodi ka tome da čini dobro i da teži istini. Ako spolja to društvo ne bi moglo da se nazove hrišćanskim, ono je istinski hrišćansko. Hristos nam je dao znak pomoću koga je moguće raspoznati ga: I mi se međusobno volimo. Jedan protestant piše: Mi, protestanti u Zajednici, izjavljujemo da je ova društvena revolucija rešenje koje svakog čoveka ohrabruje da slobodno na¬ đe svoje ostvarenje na način koji je izabrao. I to bez ikakvog kon¬ flikta sa svojim materijalističkim ili katoličkim drugovima... Zajednica sastavljena od ljudi koji se međusobno vole ispunjava naše želje da vidimo kako ljudi žive u harmoniji, znajući zašto hoće da žive. 238

Jedan humanista piše: Bilo mi je petnaest godina kada sam napustio školu, napustio sam crkvu kada mi je bilo jedanaest, posle prve pričesti. Slabo sam napredovao u školi i duhovni problemi su mi izišli iz glave. Bio sam kao i velika većina. U dvadeset drugoj sam došao u Za¬ jednicu. Odmah sam tamo našao atmosferu za rad i studiranje, kao ni na jednom drugom mestu. Najpre me privukla društvena strana Zajednice, a tek kasnije sam shvatio šta su značile ljudske vrednosti. Tada sam otkrio onu duhovnu i moralnu stranu koju sam izgubio u jedanaestoj godini... Pripadam humanističkoj gru¬ pi, jer problem ne vidim onako kako ga vide hrišćani i materijalisti. Ja volim Zajednicu jer kroz nju mogu da se probude sve duboke aspiracije u svakome od nas i da se razviju, tako da mo¬ žemo da se preobratimo iz individua u ljude.«36 Principi drugih zajednica, bilo da su poljoprivredne ili indus¬ trijske, slični su ovima iz Boamondoa. Ovde iznosimo nekoliko stavova iz Pravila R. G. radionice, Zajednice rada koja proizvodi ramove za slike, koje je citirao autor knjige Sve stvari su zajed¬ ničke: »Naša Zajednica rada nije nov oblik preduzeća niti reforma koja nastoji da reguliše odnose kapitala i rada. Ona je nov način života u kome ljudi mogu da nađu svoje ostva¬ renje i u kome se svi problemi rešavaju u odnosu na kompletnog čoveka. Otuda je ona u suprotnosti sa današnjim društvom, gde se obično donose rešenja za jednoga ili nekoliko. Posledica buržoaskog morala i kapitalističkog sistema je speci¬ jalizacija ljudskih aktivnosti do takvog stepena da čovek živi u moralnoj, fizičkoj, intelektualnoj ili materijalnoj bedi. Često u radničkoj klasi ljudi pate od sve četiri vrste bede za¬ jedno i u takvim uslovima laž je govoriti o slobodi, jednakosti, bratstvu. Cilj Zajednice rada je da omogući potpuni razvitak čoveka. Članovi R. G. izjavljuju da je to moguće samo u atmosferi slo¬ bode, jednakosti i bratstva. Ali mora se priznati da ove tri reči često ne stvaraju u našoj svesti ništa drugo osim slike na novčanici ili natpisa na spoljnim vratima javne zgrade. SLOBODA Čovek je stvarno slobodan kada postoje tri uslova: ekonomska sloboda, intelektualna sloboda i moralna sloboda. 239

Ekonomska sloboda. Covek ima neotuđivo pravo na rad. On mora da ima apsolutno pravo na plodove svoga rada, od kojih ne treba da se odvaja, izuzev ako to čini slobodno. Ovo stanovište je suprotno privatnoj svojini nad kolektivnim sredstvima za proizvodnju i reprodukovanju novca pomoću nov¬ ca, što omogućuje eksploataciju čoveka od strane drugog čoveka. Mi, takođe, izjavljujemo da se pod »radom« mora podrazumevati sve ono vredno što čovek doprinosi društvu. Intelektualna sloboda, čovek je slobodan samo ako može da izabere. On može da izabere jedino ako dovoljno zna da bi mogao da uporedi. Moralna sloboda, čovek ne može da bude stvarno slobodan ako je rob svojih strasti. On može da bude slobodan jedino ako ima ideal i filozofski stav, što mu omogućuje da obavlja jednu smisaonu aktivnost u životu. On ne može, pod izgovorom da želi da ubrza svoje ekonomsko ili intelektualno oslobođenje, da koristi sredstva koja su u suprot¬ nosti sa etikom Zajednice. Najzad, moralna sloboda nije razuzdanost. Bilo bi lako pokaza¬ ti da se moralna sloboda može naći samo u okviru striktnog posmatranja grupne etike koja je slobodno prihvaćena. BRATSTVO Čovek može da napreduje jedino u društvu. Sebičnost je opasna i nije dugog veka kao pomoć samom sebi. čovek ne sme da od¬ vaja svoje prave interese od interesa društva. On može da po¬ mogne sebi samo ako pomaže društvu. On treba da postane svestan da mu njegove sopstvene naklono¬ sti omogućuju da uveća radost ostalih. Solidarnost nije samo za¬ datak, to je zadovoljstvo i najbolja garantija sigurnosti. Bratstvo vodi ka uzajamnoj toleranciji i ka odluci da se nikad ne izdvoji. Ovo omogućuje da se sve odluke donose jednoglasno na zajedničkim sednicama. JEDNAKOST Preziremo one koji demagoški izjavljuju da su svi ljudi jednaki. Mi vidimo da ljudi nisu jednaki po vrednostima. Za nas jednakost prava znači staviti svakom na raspolaganje' sredstva da ostvari sebe u potpunosti. Zbog toga hijerarhijom ličnih vrednosti zamenjujemo konven¬ cionalnu ili naslednu hijerarhiju.«37 240

Sumirajući najznačajnije tačke u principima ove Zajednice, želim da napomenem sledeće: 1. Zajednice rada iskorišćavaju modernu industrijsku tehniku, izbegavajući tendenciju da se vrate zanatskoj proizvodnji. 2. One su pronašle šemu prema kojoj aktivno učešće svakog ne protivreči umereno centralizovanom vodstvu; iracionalni auto¬ ritet je zamenjen racionalnim autoritetom. 3. Naglasak je na životnoj praksi a ne na ideološkim razlikama. To omogućuje ljudima najrazličitijih i suprotnih shvatanja da žive zajedno u bratstvu i toleranciji, bez ikakve opasnosti da će morati da slede »pravo mišljenje«, koje će proklamovati zajed¬ nica. 4. Integracija rada, društvenih i kulturnih aktivnosti. Bez ob¬ zira na to što rad nije tehnički privlačan, on je smisaon i privla¬ čan u svom socijalnom aspektu. Umetničke i naučne aktivnosti su integralni deo totalne situacije. 5. Prevaziđena je situacija otuđenja, rad je postao sadržajni izraz ljudske energije, ljudska solidarnost je uspostavljena bez ograničenja slobode — ili opasnosti od konformizma. Mada se o mnogim uredbama i principima Zajednice može ras¬ pravljati i iznositi argumenti protiv njih, izgleda nesumnjivo da ovde imamo najuverljiviji empirijski primer produktivnog života i mogućnosti, na koje se obično gleda kao da su fantastične s ta¬ čke gledišta našeg sadašnjeg života u kapitalizmu.37 Zajednice koje su dosada opisane nisu, naravno, jedini primeri mogućnosti života u komunama. Bilo da uzmemo Ovenove zaje¬ dnice, ili zajednice zvane »Menonites«, ili »Huterites«39, ili poljo¬ privredne zajednice u Izraelu, sve doprinose našem saznanju o mogućnostima novog načina života. One, takođe, pokazuju da su mnoge od ovih komunalnih eksperimenata preduzimali ljudi oš¬ troumne inteligencije i naročito praktičnog smisla. Oni nisu ni u kom slučaju sanjalice, kao što to misle naši takozvani realisti. Nesumnjivo da je bilo mnogih neuspeha u principima i praksi ovih eksperimenata, što se moralo priznati da bi bili izbegnuti. Nesumnjivo je, takođe, da je XIX vek, sa svojim nepokolebljivim verovanjem u potpunost efekta industrijske konkurencije, bio manje uspešan u pogledu ovakvih kolonija nego što će biti dru¬ ga polovina XX veka. Ali rečita ljubaznost, koja pripisuje svim ovim eksperimentima jalovost i nedostatak realizma, nije ništa racionalnija nego prva javna reakcija na mogućnost putovanja železnicom ili kasnije avionom. To je u osnovi simptom lenjosti duha i urođeno uverenje da ono što nije bilo neće ni biti. 241

E. PRAKTIČNE SUGESTIJE

Pitanje je da li se uslovi koje su stvorili komunalci mogu stvoriti u društvu kao celini. Tada bi bio cilj da se stvori takva radna situacija u kojoj čovek daje svoj život i energiju za nešto što ima sadržaja za njega, u kojoj on zna šta radi, ima uticaja na ono što je uradio i oseća da je ujedinjen, a ne odvojen od ostalih ljudi. To bi značilo da radna situacija postaje ponovo konkretna; da su radnici organizovani u dovoljno male grupe koje ohrabruju individuu da se poveže sa grupom kao stvarnim, konkretnim ljud¬ skim bićima, čak i kada fabrika možda ima u celini mnogo hilja¬ da radnika. To bi značilo da je pronađen metod da se poveže cen¬ tralizacija i decentralizacija, što dozvoljava aktivno učešće i od¬ govornost svakoga, a u isto vreme stvara jedinstveno vodstvo, uko¬ liko je to potrebno. Kako se to može ostvariti? Prvi uslov za aktivno učešće radnika je da je on dobro obavešten, ne samo o sopstvenom radu već i o delatnosti celog preduzeća. Takvo znanje je, s jedne strane, tehničko znanje o rad¬ nom procesu. Možda radnik treba da obavi samo jedan specifični pokret na pokretnoj traci i možda je za njegovu delatnost dovolj¬ no da bude podučavan samo dva dana ili dve nedelje za takav posao, ali će njegov celokupni stav prema radu biti različit ako ima šire znanje o svim tehničkim problemima koji se uključuju u proizvodnju celog proizvoda. Takvo tehničko znanje se može postići, na prvom mestu, posećivanjem industrijskih škola, uporedo sa prvim godinama na radu u fabrici. Dalje, to bi se moglo neprekidno postizati učestvovanjem na tehničkim i naučnim kursevima koji bi se organizovali za sve radnike u fabrici, čak i na¬ uštrb radnog vremena.40 To se može postići ako je tehnički pro¬ ces koji se obavlja u fabrici predmet interesovanja i znanja rad¬ nika, ako je njegov sopstveni proces mišljenja stimulisan ovakvim znanjem, čak i kada inače monotoni tehnički rad, koji on mora da obavlja, uzme drukčiji vid. Pored tehničkog znanja o indus¬ trijskom procesu potrebno je i drugo znanje: o ekonomskoj funk¬ ciji preduzeća u kome radi i njen odnos prema ekonomskim potrebama i problemima zajednice kao celine. Dakle, pohađanjem škole tokom prvih godina rada i stalnim obaveštavanjem, koje će dobijati o ekonomskim procesima koji se uključuju u preduzeće, radnik može da stekne stvarno znanje o svojoj funkciji u okviru nacionalne i svetske ekonomije. 242

Ali ma kako da je važno ovo znanje o radnom procesu i funkcionisanju celog preduzeća, ono nije dovoljno. Teorijsko znanje i interesovanje stagniraju ako nema- načina da se pretvore u ak¬ ciju. Radnik može da postane aktivni, zainteresovani i odgovorni učesnik samo ako može da utiče na odluke koje se odnose na njegovu individualnu radnu situaciju i na celo preduzeće. Njegova otuđenost od rada može biti savladana jedino ako nije uposlen od strane kapitala, ako nije objekt naređivanja, već ako postane odgovorni subjekt koji zapošljava kapital. Osnovni problem ovde nije svojina nad sredstvima za proizvodnju, već učestvovanje u upravljanju i donošenju odluka. Kao i u političkoj sferi, i ovde je problem da se izbegne anarhično stanje događaja, u kome bi nedostajalo centralno planiranje i vodstvo; ali centralizovanom upravljanju nije neophodna alternativa neplansko, nekoordinisano radničko upravljanje. Odgovor leži u prožimanju centraliza¬ cije i decentralizacije, u sintezi između donošenja odluka odozgo naniže i obratno. Princip udruženog upravljanja i radničkog učestvovanja41 može se razraditi na takav način da se odgovornost za upravljanje podeli između centralnog vodstva i naroda. Dobro informisane ma¬ le grupe diskutuju o predmetu sopstvene radne situacije i ćelom preduzeću; njihove odluke se prenose do uprave i formiraju os¬ novu za stvarno udruženo upravljanje (co-management). Treći uče-, snik, kupac, morao bi, takođe, na izvestan način, da učestvuje u donošenju odluka i planiranju. Kada smo jednom prihvatili princip da je primarni cilj rada da služi ljudima, a ne da stva¬ ra profit, oni koje služe moraju imati reč u operacijama onih koji ih služe. Dakle, kao i u slučaju političke decentralizacije, nije lako da se nađe takva forma, ali svakako to nije nerešiv problem, ako prihvatimo opšti princip udruženog upravljanja. U konstitucionalnom pravu mi smo rešili slične probleme u pogledu respektivnih prava različitih grana uprave, i u pravu koje se odnosi na korporacije rešili smo iste probleme u pogledu prava raznih vrsta akcionara, uprave itd. Princip udruženog upravljanja i zajedničkog odlučivanja zna¬ či ozbiljno ograničavanje svojinskih prava. Vlasniku ili vlasnici¬ ma jednog preduzeća bilo bi dato umereno pravo na interes u investiciji kapitala, ali ne i neograničeno upravljanje ljudima koje zapošljava taj kapital. Oni bi mogli, u najmanju ruku, da dele to pravo sa onima koji rade u preduzeću. U stvari, što se ti¬ če velikih korporacija, akcionari stvarno ne izražavaju svojinsko pravo donošenjem odluka; ako radnici sa upravom dele pravo da 243

donose odluke, faktička uloga akcionara ne bi bila suštinski ra¬ zličita. Zakon koji uvodi udruženo upravljanje bio bi ograniča¬ vanje svojinskih prava, ali to ne bi ni u kom slučaju bila revo¬ lucionarna promena u takvim pravima, čak je i jedan industri¬ jalac, kao konzervativac i protagonista podele profita u industri¬ ji J. F. Linkoln predložio, kao što smo videli, da dividende ne bi trebalo da prelaze preko određenog i konstantnog iznosa, a da bi profit koji prelazi taj iznos bio podeljen među radnicima. Posto¬ je mogućnosti za radničko udruženo upravljanje i kontrolu čak i na osnovu sadašnjih uslova. B. F. Ferles, na primer, predsednik uprave Savezne korporacije čelika, rekao je u skorašnjem govo¬ ru (koji je objavljen u skraćenom obliku u »čitaočevom pregle¬ du« — Reader's Digest, November 15, 1953, p. 17) da bi tri sto¬ tine hiljada nameštenika Savezne korporacije čelika mogle da ku¬ pe sve zajedničke akcije korporacije, prodavši osamdeset sedam deonica po osobi, za 3.500 dolara u celini. »Investirajući deset do¬ lara (nedeljno) po osobi — što je otprilike onoliko koliko su rad¬ nici u čeličnoj industriji dobili na osnovu skorašnjeg povećanja nadnica — nameštenici Savezne korporacije čelika mogli bi da kupe sve preostale zajedničke akcije za nepunih sedam godina.« U stvari, oni ne bi čak ni morali da prodaju tako mnogo, već samo deo toga da bi imali dovoljno akcija koje bi im omogućile glasačku većinu. Drugi predlog je dao F. Tanenbaum u svom delu Filozofija ra¬ da. On je predložfo da sindikati kupe dovoljno deonica preduzeća čije radnike predstavljaju, da bi kontrolisali upravu preduzeća.42 Ma koji način da se primeni, to je samo evolucioni put, tendenci¬ je koje se nastavljaju u svojinskim odnosima koji već postoje, i one su sredstva za postizanje jednog cilja — i samo sredstva — koja treba da omoguće da čovek radi za sadržajni cilj na sadržaj¬ ni način, i da nisu nosioci robe — fizičke energije i kvalifikacije — koje se kupuju i prodaju kao i svaka druga roba. Kada se raspravlja o učešću radnika, mora se naglasiti jedan važan momenat, naime opasnost da to učešće može da se razvije u pravcu shvatanja o podeli profita superkapitalističkog tipa. Ako su radnici i nameštenici u jednom preduzeću bili isključivo pove¬ zani sa svojim preduzećem, otuđenje između čoveka i njegovih društvenih snaga ostaće nepromenjeno. Egoistički otuđeni stav samo će se proširiti od pojedinca na »grupu«. Stoga, to nije slu¬ čajni, već suštinski elemenat učešća radnika da pogledaju i izvan svog preduzeća, da budu zainteresovani i povezani sa kupcima, kao i sa ostalim radnicima u istoj industriji i sa radničkim sta244

novništvom kao celinom. Razvijanje takve vrste lokalnog patrio¬ tizma firme, »esprit de corps« (drugarske solidarnosti) slično stu¬ dentima u koledžima i univerzitetima, kao što su predlagali Vajet i drugi britanski psiholozi, samo bi isforsiralo egoistički i asocijal¬ ni stav, koji je suština otuđenja. Svi takvi predlozi koji su za entuzijazam »tima«, zaboravljaju činjenicu da postoji samo jed¬ na istinski društvena orijentacija — solidarnost sa čovečanstvom. Socijalna kohezija unutar grupe, koja se kombinuje sa antagoniz¬ mom izvan grupe, nije društveno osećanje, već prošireni egoi¬ zam. Zaključujući ove primedbe na učestvovanje radnika, želim da ponovno naglasim, čak izlažući se riziku da ponavljam, da svi pred¬ loži u pravcu humanizacije rada nemaju za cilj povećanje eko¬ nomskih rezultata niti veću satisfakciju u radu kao takvom. Oni imaju smisla samo u potpuno različitoj društvenoj strukturi, u ko¬ joj je ekonomska aktivnost samo deo, i to podređeni deo, društve¬ nog života. Ne mogu se odvojiti radne aktivnosti od političkih ak¬ tivnosti, od korišćenja slobodnog vremena i ličnog života. Ako rad postaje interesantan, a ostale sfere života nisu postale humane, ne događaju se stvarne promene. U stvari, ni sam rad ne može postati interesantan. To je najveće zlo savremene kulture da po¬ dvaja i ograđuje različite sfere života. Put ka zdravlju leži u sa¬ vlađivanju ove podvojenosti i dostizanju novog jedinstva i inte¬ gracije u društvu i u individualnom ljudskom biću. Već sam govorio o razočaranju mnogih socijalista, s obzirom na rezultate primenjenog socijalizma. Ali sve više raste svest da greška nije u osnovnom cilju socijalizma — jedno dezalijenirano društvo u kome svaki radni čovek učestvuje aktivno i odgovorno u industriji i politici — već u pogrešnom naglašavanju privatne nasuprot zajedničke svojine i u zanemarivanju ljudskih i stvarno društvenih faktora. Shodno tome, raste shvatanje da je neophod¬ no da socijalisti shvate da osnovni problem treba da se koncentriše na ideju o učestvovanju radnika i udruženom upravljanju, o decentralizaciji i konkretnim funkcijama čoveka u radnom pro¬ cesu, a ne na apstraktnom pojmu svojine. Ideje Ovena, Furijea, Kropotkina, Landauera, religioznih i svetskih humanista fuzionisale su se sa idejama Marksa i Engelsa; čovek je postao skeptičan u pogledu čisto ideološke formulacije »krajnjih ciljeva« i više se koncentriše na konkretnu osobu, na ono što je ovde i sada. Po¬ stoji nada da će, takođe, porasti svest demokratskih i humanis¬ tičkih socijalista da socijalizam počinje kod kuće, tj. sa socijali¬ zacijom socijalističkih partija. Socijalizam ovde, naravno, nema 245

smisao svojinskih prava, već smisao odgovornog učestvovanja svakog člana. Sve dok socijalističke partije ne shvate ovaj socija¬ listički princip u sopstvenim redovima, ne mogu očekivati da će ubediti druge: njihovi predstavnici, kada bi imali političku moć, ostvarili bi njihove ideje u kapitalističkom duhu, bez obzira na socijalističke etikete koje upotrebljavaju. Isto je tačno i za sin¬ dikate; ukoliko je njihov cilj industrijska demokratija, oni mo¬ raju da uvedu princip demokratije u sopstvene organizacije, a ne da ih vode onako kako su organizovana ostala velika preduzeća u kapitalizmu, a ponekad čak i gore. Uticaj ovog humanističkog naglašavanja konkretne situacije ra¬ dnika u njegovom radnom procesu bio je vrlo snažan u prošlosti na španske i francuske anarhiste i sindikaliste, kao i na ruske socijalističke revolucionare. Mada su ove ideje izgubile u važno¬ sti za izvesno vreme u većini zemalja, izgleda da ponovo dolaze do izražaja, manje u ideološkim i dogmatskim, a više u stvar¬ nim i konkretnim formama. U jednoj od najinteresantnijih skorašnjih publikacija o proble¬ mima socijalizma, Novim fabijanskim esejima, može se zapaziti naglašavanje funkcionalnog i ljudskog aspekta socijalizma. U svom eseju »Preobražaj od kapitalizma« Krosland piše: »Socijali¬ zam zahteva da ovo neprijateljstvo u industriji ustupi mesto par¬ ticipaciji udruženim naporima. Kako se to može postići? Najdirektniji i najlakši put do uspeha je u pravcu zajedničkih konsul¬ tacija. Mnogo je uspeha već postignuto u toj oblasti, i sada je jasno da je potrebno nešto više nego komiteti udružene proizvo¬ dnje sadašnjeg modela — radikalniji napor koji bi dao radniku smisao učestvovanja u donošenju odluka. Nekoliko naprednih firmi već je postiglo vidne uspehe i rezultati su ohrabrujući.«*3 On je predložio tri mere: proširivanje nacionalizacije (large scale extension), statutom ustanovljeno ograničenje dividendi, ili, »treća mogućnost je da se promeni pravna struktura vlasništva kompanije tako da se zameni kontrola akcionara Statutom koji će eksplicitno definisati odgovornosti firme prema radniku, kup¬ cu i zajednici, radnici će postati članovi kompanije i imaće svoje predstavnike u odboru direktora«.44 R. Dženkins u svom spisu o »Jednakosti« vidi kao problem bu¬ dućnosti: » . . . na prvom mestu, da li bi {kapitalisti, pošto se od¬ rekao i pošto mu je oduzeto tako mnogo moći, a samim tim i veći broj funkcija, bilo dozvoljeno da zadrži znatan deo svojih privilegija koje su mu još ostale; i drugo, da li će društvo koje izrasta iz kapitalizma postati demokratsko socijalističko društvo 246

ili menadžersko društvo, koje će kontrolisati privilegovana elita, koja će uživati potpuno drukčiji standard života nego masa sta¬ novništva.«45 Dženkins je došao do zaključka da »demokratsko socijalističko društvo« zahteva »da vlasništvo preduzeća, kada pređe iz ruku bogatih individua, ne ide u ruke države, već manje udaljenih javnih organa«, i da mora da dozvoli veću podelu vla¬ sti, »ohrabrujući ljude svih vrsta da igraju aktivniju ulogu u ra¬ du i kontroli javnih i dobrovoljnih organizacija«. A. Albi u delu Organizacija industrije piše: »Ma kako da je bila uspešna, nacionalizacija osnovne industrije u tehničkom i eko¬ nomskom pogledu, ona nije zadovoljila želju za širom i više de¬ mokratskom raspodelom vlasti, niti je ostvarila pravo učešća onih koji su u njoj angažovani, u odlukama uprave i njihovom iz¬ vršenju. Ovo je bilo razočaranje za mnoge socijaliste, koji nisu nikad želeli veću koncentraciju državne vlasti, ali koji su imali samo maglovitu i utopijsku ideju o nekim alternativama. Njiho¬ vu zabrinutost su pojačale lekcije iz totalitarizma van zemlje i ra¬ zvoj menadžerske revolucije kod kuće; a još više je puna zapo¬ slenost, u društvu koje je bilo demokratsko, stvarala probleme koji su tražili rešenje, za koje je bila nužna što je moguće veća popularna podrška, koja se zasniva na informacijama i konsulta¬ ciji. Konsultacije su manje uspešne ukoliko izostanu neposredne diskusije na poslu; i veličina i struktura industrijskih jedinica i stepen do kojih one mogu da ispolje nezavisnu inicijativu posta¬ ju »predmet od najveće važnosti«.46 »Ono što se najzad zahteva«, kaže Albi, »jeste konsultativni sistem, koji bi omogućio politiku odlučivanja i izvršni autoritet, prihvaćen dobrovoljno od svih članova jedne industrije. Treba još mnogo istraživanja da bi se rešilo kako se može uskladiti ovo shvatanje industrijske demokra¬ tije sa primitivnijom željom za samoupravljanjem, koju su istica¬ li sindikalisti d koja se još tako mnogo ističe u sadašnjim diskusi¬ jama o zajedničkim konsultacijama (joint consultation). Izgleda, međutim, da mora da postoji neki proces, koji bi svima zaposleni¬ ma u jednoj industriji omogućio da učestvuju u politici odluči¬ vanja; bilo preko direktno izabranih predstavnika u odbor ili kroz hijerarhijski sistem udruženog konsultovanja sa velikim uticajem. U oba slučaja moralo bi da raste učešće u procesu tuma¬ čenja politike i donošenja odluka na nižim stupnjevima. Stvaranje osećanja zajedničkog cilja u industrijskim aktivnosti¬ ma još uvek ostaje, zato, jedan od glavnih nepostignutih zahteva socijalista u industrijskoj politici.«47 247

Džon Strečej, koji je najveći optimista i možda najzadovoljniji rezultatima laburističke vlade među piscima u Novim fabijanskim esejima, slaže se sa Albijem, koji naglašava neophodnost radnič¬ kog učestvovanja. »Posle svega«, piše Strečej u Zadacima i dos¬ tignućima britanskog radništva (Tasks and Achievements of British Labour), »ono što je važno za udruženu akcionarsku kompa¬ niju jeste neodgovorna diktatura koju nad njom sprovode, nomi¬ nalno njeni akcionari, a stvarno u mnogim slučajevima jedan ili dva samonaimenovama i samoovekovečena direktora. Kada bi ja¬ vne kompanije postale direktno odgovorne i zajednici i celom skupu onih koji su angažovani u njenim aktivnostima, pretvorile bi se u institucije sasvim drukčije vrste.«48 Citirao sam mišljenja izvesnih vođa britanskog radništva, jer su njihova shvatanja uveliko rezultat praktičkog iskustva u po¬ gledu socijalizacije koju je preduzela laburistička vlada i misao¬ nog kriticizma ovih dostignuća. Ali su, takođe, i socijalisti na Kontinentu obratili mnogo više pažnje na učešće radnika u in¬ dustriji nego ikad ranije. U Francuskoj i Nemačkoj posle rata je donet zakon o učestvovanju radnika u upravljanju preduzećem. I mada su rezultati ovog novog propisa daleko od toga da budu zadovoljavajući (razlog je polovičnost mera i činjenica da su predstavnici sindikata u Nemačkoj više pretvarani u »menadžere« nego što su u upravljanju učestvovali sami radnici fabrike), ipak je jasno da socijalisti postaju svesni činjenice da prenošenje svojinskih prava od privatnog kapitaliste na društvo, ili državu, ima samo po sebi samo neznatan efekt na situaciju radnika, i da cen¬ tralni problem socijalizma leži u promeni radne situacije. Čak je i u dosta slaboj i konfuznoj deklaraciji novoformirane socijalisti¬ čke Internacionale u Frankfurtu (1951) naglašena neophodnost de¬ centralizacije ekonomske moći gde god je to spojivo sa ciljem planiranja.49 Među naučnim posmatračima industrijske scene na¬ ročito su Fridman, i do izvesne mere Gilespi, došli do zaključaka koji su slični mojima, u pogledu preobražaja rada. Naglašavajući nužnost udruženog upravljanja, a ne koncentrišući planove za komunistički preobražaj na promenu svojinskih od¬ nosa, ne znači da mislim da nije neophodan izvestan stepen direk¬ tne državne intervencije i socijalizacije. Najvažniji problem, po¬ red udruženog upravljanja, jeste činjenica da je naša celokupna industrija izgrađena na postojanju unutrašnjeg tržišta koje se stalno proširuje. Svako preduzeće želi da prodaje sve više da bi osvojilo sve veći uticaj na tržištu. Rezultat ove ekonomske situ¬ acije je da industrija upotrebljava sva sredstva u okviru svojih 248

snaga da kod stanovništva otvori apetit za kupovanjem, da stvo¬ ri i isforsira receptivnu orijentaciju, koja je tako važna za men¬ talno zdravlje. Kao što smo videli, to znači da postoji težnja za novim, ali ne neophodnim stvarima, stalna želja da se kupuje vi¬ še, čak i kada sa stanovišta ljudske, neotuđene upotrebe nema potrebe za novim proizvodom. (Automobilska industrija, na primer, potrošila je nekoliko milijardi dolara na promenama za no¬ vi model 1955, samo ševrolet nekoliko stotina miliona dolara da bi konkurisao fordu. Bez sumnje, stari ševrolet je bio dobar auto, a borba između Forda i General Motorsa nije primarno imala za cilj da javnosti dade bolja kola, već da je navede da kupuje nova kola, kada bi i stara mogla da izdrže još nekoliko godina.)50 Dru¬ gi aspekt iste pojave je tendencija za rasipanjem, koja se razvija zbog ekonomske potrebe za povećanjem serijske proizvodnje. Po¬ red ekonomskog gubitka koji se uključuje u ovo rasipanje, ono ima. i važan psihološki efekt: ono dovodi do toga da kupac gubi poštovanje prema radu i ljudskom naporu; da zaboravi na po¬ trebe ljudi u svojoj zemlji i siromašnijim zemljama, za koje bi proizvod, koji on traći, mogao da bude važan imetak; ukratko, naša navika za rasipanjem pokazuje detinjasto previđanje real¬ nosti ljudskog života i ekonomske borbe za egzistenciju, kojoj niko ne može umaći. Sasvim je očigledno da u jednom dužem periodu nikakav du¬ hovni uticaj ne može da bude uspešan ako je naš ekonomski si¬ stem tako organizovan da izbijaju krize kada ljudi ne žele da kupe sve više novih i boljih stvari. Pošto je naš cilj da izmenimo otuđenu u ljudsku potrošnju, neophodne su promene u onim ekonomskim procesima koji proizvode otuđenu potrošnju.51 Za¬ datak je ekonomista da otkriju takve mere. Uopšteno govoreći, to znači da treba usmeriti proizvodnju u oblasti gde postojeće stvarne potrebe još nisu zadovoljene, a ne tamo gde potrebe treba da se stvaraju veštački. Ovo se može učiniti pomoću kredita kroz državne banke, socijalizacijom izvesnih preduzeća i drastič¬ nim zakonima koji bi doprineli menjanju karaktera reklama. Tesno povezana s ovim problemom je i ekonomska pomoć industrijalizovanih društava ekonomski nerazvijenim delovima sve¬ ta. Sasvim je jasno da je prošlo vreme kolonijalne eksploatacije, da su različiti delovi sveta okupljeni, isto tako tesno, kao što je to bio jedan kontinent pre sto godina i da mir u bogatijim delo¬ vima sveta zavisi od ekonomskog napretka siromašnijih delova. Mir i sloboda u zapadnom svetu ne mogu duže koegzistirati sa glađu i bolestima u Africi i Kini. Smanjivanje potrošnje koja 249

nije neophodna u industrijalizovanim zemljama je nužnost ako one žele da pomognu neindustrijalizovanim zemljama; a one mo¬ raju želeti da im pomognu ako žele mir. Razmotrimo nekoliko činjenica: Prema H. Braunu, program svetskog razvoja za sledećih pedeset godina predviđa povećanje poljoprivredne proizvod¬ nje do te mere da će svako dobiti adekvatnu ishranu i da će doći do industrijalizacije novih nerazvijenih oblasti, slično predratnom nivou Japana.52 Godišnje izdvajanje za takav program u Sjedinje¬ nim Državama bilo bi između četiri i pet milijardi dolara svake godine u toku prvih trideset godina, a kasnije manje. »Kada uporedimo ovo sa našim nacionalnim budžetom«, kaže autor, »sa na¬ šim sadašnjim federalnim budžetom, sa fondom potrebnim za naoružanje i sa troškovima vođenja rata, onda ta suma ne iz¬ gleda preterana. Ako to uporedimo sa potencijalnom dobiti koja može da nastane iz uspešno ostvarenog programa, tada izgleda još manja. A ako uporedimo troškove s onim što izaziva neaktiv¬ nost i sa posledicama održavanja status quo, tada je stvarno neznatna.«53 Prethodni problem je samo deo opštijeg problema, tj. do koje se mere može dozvoliti da interesi unosne investicije kapitala manipulišu ljudskim potrebama na štetan i nezdrav način. Najočigledniji primeri su naša filmska industrija, industrija stripova i stranice crne kronike u našim novinama. Da bi ostvarili naj¬ viši profit, veštački se stimulišu najniži instinkti i truje duh naroda. Uredbom o hrani i lekovima regulisani su neograničena proizvodnja i reklamiranje štetne hrane i lekova; isto se može uči¬ niti i sa svim drugim životnim potrebama. Ako se pokaže da su ta¬ kvi zakoni neefikasni, izvesne industrije, kao što je filmska, moraju biti socijalizovane ili se bar moraju stvoriti konkurentske indus¬ trije, koje bi bile finansirane iz javnih fondova. U društvu gde je jedini cilj razvoj čoveka i gde su materijalne potrebe podređe¬ ne duhovnim potrebama, neće biti teško da se nađu legalna i ekonomska sredstva da se ostvare neophodne promene. Što se tiče ekonomske situacije individualnih građana, ideja jednakosti prihoda nije nikad bila zahtev socijalista i ona nije iz mnogo razloga ni praktična niti poželjna. Ono što je neophodno jeste takav prihod koji će biti osnova dostojne ljudske egzisten¬ cije. U pogledu nejednakosti prihoda izgleda da se ne srne preći tačka gde razlike u prihodima vode ka razlikama u životnom is¬ kustvu. Čovek koji ima prihod od više miliona dolara, koji može da zadovolji svaki prohtev čak i ne misleći o tome, doživljava ži¬ vot na drukčiji način nego čovek koji, da bi zadovoljio jednu sku250

pocenu želju, mora da žrtvuje drugu, čovek koji nikad nije pu¬ tovao izvan svoga grada, koji nije nikad bio u stanju da dozvoli sebi ma kakav luksuz (tj. nešto što nije neophodno) takođe ima drukčije životno iskustvo nego njegov sused koji to sve može. Ali i u okviru izvesnih razlika u prihodima, osnovno životno is¬ kustvo moglo bi da ostane isto, ako razlike u prihodima ne bi prelazile preko izvesne granice. Nije toliko važno pitanje većeg ili manjeg prihoda kao takvog, već problem gde se kvantitativne razlike u prihodima pretvaraju u kvalitativne razlike »životnog is¬ kustva. Nije potrebno naglasiti da sistem socijalnog osiguranja, kakav postoji danas u Velikoj Britaniji, na primer, treba da se održi. Ali to nije dovoljno. Postojeći sistem socijalnog osiguranja treba da se pretvori u univerzalnu garantiju opstanka. Svaka individua može da deluje kao slobodni i odgovorni po¬ srednik samo ako se ukine jedan od glavnih razloga sadašnjeg ne¬ slobodnog stanja: ekonomska opasnost umiranja od gladi, koja primorava ljude da prihvate radne uslove koje inače ne bi prihva¬ tili. Slobode neće biti sve dok vlasnik kapitala bude mogao da nametne svoju volju čoveku koji poseduje »samo« svoj život, jer ovaj, pošto nema kapital, ne može da radi drugo nego ono što mu kapitalista ponudi. Pre sto godina je vladalo opšte uverenje da niko nije odgovo¬ ran za svoga bližnjeg. Pretpostavljalo se, i to su ekonomisti naučno »dokazali«, da je bilo neophodno, na osnovu društvenih zakona, da postoji ogromna armija siromašnih i nezaposlenih ljudi kako bi ekonomija mogla da funkcioniše. Danas bi se teško ko usudio da podrži ovaj princip. Usvojeno je da niko ne treba da bude isk¬ ljučen iz bogatstva nacije, bilo na osnovu zakona prirode ili za¬ kona društva. Opravdanje, koje je bilo aktuelno pre sto godina, da su ljudi siromašni zahvaljujući svom neznanju, nedostatku odgo¬ vornosti, ukratko, svojim »grehovima«, danas je zastarelo. U svim zapadnim industrijskim zemljama uveden je sistem osiguranja, koji svakom garantuje minimum za opstanak u slučaju nezapo¬ slenosti, bolesti ili starosti. Treba učiniti još jedan korak dalje da bi se ovo postuliralo, čak i kada nije reč o već pomenutim uslovima, da svak ima pravo da ostvari sredstva za opstanak. Prak¬ tično, to bi značilo da svaki građanin može da traži sumu koja mu je neophodna kao minimum za opstanak, čak i kada nije nezaposlen, bolestan ili star. On bi mogao da traži tu sumu kada je napustio svoj posao dobrovoljno, ako želi da se pripremi za drugu vrstu posla, ili iz drugih ličnih razloga koji mu onemogu251

ćuju da zaradi novac, a da ne potpada ni pod jednu postojeću kate¬ goriju koja mu garantuje potporu. Ukratko, on bi mogao da traži tu minimalnu sumu za opstanak iako nema nikakav »razlog«. To bi se moglo ograničiti na jedan vremenski period, recimo dve godine, da bi se izbeglo podupiranje neurotične sklonosti ka od¬ bijanju bilo koje vrste društvenih obaveza. Ovaj predlog možda zvuči fantastično,54 ali je isto tako naš si¬ stem osiguranja zvučao ljudima pre sto godina. Glavna zamerka na ovakvu šemu bila bi da ljudi ne bi hteli da rade ako bi svako imao pravo na minimalnu potporu. Ova pretpostavka se zasniva na pogrešnom shvatanju o inherentnoj lenjosti ljudske prirode; u stvari, pored neurotičarski lenjih ljudi ima vrlo malo onih koji ne bi hteli da zarađuju više od minimuma i koji bi više voleli da ne rade ništa nego da rade. Međutim, sumnje u vezi sa sistemom garantovanog minimuma opstanka nisu neosnovane sa stanovišta onih koji žele da iskori¬ ste posedovanje kapitala, da bi naterali druge da prihvate radne uslove koje oni nude. Kada više ne bi postojalo primoravanje da se prihvati rad kako se ne bi skapalo od gladi, rad bi postao sam po sebi interesantan i privlačan i podstakao bi svakog da ga pri¬ hvati. Sloboda ugovora je moguća jedino ako su obe strane slo¬ bodne da ga prihvate ili odbace; to nije slučaj u sadašnjem kapi¬ talističkom sistemu. Ali takav sistem ne bi bio samo početak stvarne slobode ugovora između poslodavca i zaposlenih; on bi, takođe, znatno povećao sferu slobode u međuljudskim odnosima između ličnosti u sva¬ kodnevnom životu. Razmotrimo neke primere. Osoba koja je danas zaposlena i ko¬ ja ne voli svoj posao, primorana je da nastavi da ga obavlja, jer nema sredstava da podnese rizik nezaposlenosti čak ni za mesec ili dva dana i, prirodno, ako napusti posao, nema prava na osigu¬ ranje. U stvari, psihološke posledice ovakve situacije su mnogo dablje; sama činjenica da ne može da rizikuje da bude otpušten doprinosi da on počinje da se plaši svoga gazde i svakog od koga zavisi. On neće biti u stanju da mu odgovara; nastojaće da mu ugodi i da se potčini zbog stalno prisutnog straha da će ga gazda otpustiti ako se on afirmiše. Ili uzmimo za primer čoveka četrde¬ setih godina koji je odlučio da počne da radi potpuno drugu vrstu posla, za šta je potrebno da se priprema dve do tri godine. Pošto bi pod uslovima garantovanog minimuma egzistencije ova odluka pretpostavila život sa minimumom komfora, ona bi zahtevala ve¬ liki entuzijazam i zainteresovanost za novoizabranu oblast, i tako 252

bi samo oni koji su obdareni i stvarno zainteresovani to i birali. Ili, uzmimo za primer ženu koja živi u nesrećnom braku, a jedini razlog zašto nije napustila muža jeste njena nesposobnost da se održi u životu, čak i za ono vreme koje joj je nužno da bi se kvalifikovala za neki posao. Ili, na primer, slučaj mladića koji je u oštrom sukobu sa ocem neurotičarem, destruktivno nastroje¬ nim, čije bi mentalno zdravlje bilo zaštićeno kad bi bio slobo¬ dan da napusti svoju porodicu. Kratko rečeno, nestala bi najosnovnija prinuda na ekonomskoj osnovi u poslu i privatnim od¬ nosima i svakom bi bila dozvoljena sloboda akcije. A kako stoji sa troškovima? Pošto smo već prihvatili taj prin¬ cip za nezaposlene, bolesne i stare, tome bi se dodala još jedna ograničena grupa ljudi koji bi mogli koristiti ovu privilegiju, oni koji su naročito obdareni, oni koji doživljavaju neki konflikt i neurotičan koji nemaju osećanje odgovornosti ili interesovanje za rad. Kada razmotrimo sve te činioce, izgleda da broj ljudi koji bi koristio ovu privilegiju ne bi bio mnogo veliki i da bi se to danas moglo ostvariti pažljivim ispitivanjem i aproksimativnim procenjivanjem. Ali mora se naglasiti da ovaj predlog mora biti uzet zajedno sa svim ostalim promenama koje smo predložili, i da bi u društvu u kome građani aktivno učestvuju u svom radu, broj ljudi koji ne bi bili zainteresovani za rad predstavljao samo jednu frakciju u odnosu na ono što postoji pod sadašnjim uslo¬ vima. Ma koliki da je broj, izgleda da troškovi za ovakav plan ne bi bili veći nego što su velike države potrošile za održavanje armija poslednjih decenija, ne uzimajući u obzir troškove naoru¬ žanja. Ne treba zaboraviti da će u sistemu koji ponovo u svako¬ me budi interesovanje za život i rad, produktivnost individual¬ nog radnika biti daleko iznad današnjeg proseka, kao rezultat ne¬ koliko povoljnih promena u radnoj situaciji; tome treba dodati da će naši troškovi prouzrokovani kriminalitetom, neurotičarima i psihosomatskim bolestima biti znatno manji. Politički preobražaj U prošlom poglavlju sam pokušao da pokažem da u otuđenom društvu demokratija ne može da funkcioniše i da način na koji je naša demokratija organizovana doprinosi opštem procesu otu¬ đivanja. Ako demokratija znači da individua izražava svoja ubeđenja i potvrđuje svoju volju, treba da postoji pretpostavka da ona ima svoja ubeđenja i svoju volju. Činjenica je, međutim, da savremena otuđena individua ima mišljenja i predrasude, ali ne 253

i ubeđenja, zna šta voli a Šta ne voli, ali nema volju. Njenim mi¬ šljenjima i predrasudama, onim šta voli i šta ne voli, manipuliše se na isti način kao i njenim ukusom, pomoću moćne propagan¬ dne mašine, koja, možda, ne bi bila uspešna da individua već nije preduslovljena na takve uticaje reklamiranjem i svojim celokupnim otuđenim načinom života. Prosečni glasač je takođe slabo obavešten. Mada on redovno čita svoje novine, ceo svet je tako otuđen od njega da ništa nema pravog smisla niti nosi stvarno značenje. On čita o milijardama dolara koje su utrošene, o milionima ljudi koji su ubijeni, to su cifre, apstrakcije, koje ni na koji način ne pretvara u konkret¬ ne, smisaone slike sveta. Naučne fikcije o kojima čita malo se razlikuju od naučnih novosti. Sve je nerealno, neograničeno, bez¬ lično. Činjenice predstavljaju liste zapamćenih problema, kao re¬ busi u igri, a ne elemente od ikojih zavisi život ljudi i život nji¬ hove dece. To je doista znak elastičnosti i osnovnog zdravlja prosečnog ljudskog bića, da uprkos ovakvim uslovima, politički izbori danas nisu potpuno iracionalni, i da trezveno rasuđivanje dolazi u izvesnoj meri do izražaja u procesu glasanja. Dodajmo svemu ovome da se ne srne zaboraviti da sama ideja o glasanju većine vodi ka procesu apstrakcionizma i otuđenja. Pr¬ vobitno je vladavina većine bila alternativa vladavini manjine, vladavini kralja ili feudalnih plemića. To nije značilo da je ve¬ ćina u pravu; to je značilo da je bolje da većina pogreši nego da manjina nametne svoju volju većini. Ali u naše vreme konformiz¬ ma, demokratski metod sve više prihvata da su odluke većine nu¬ žno pravilne i moralno superiornije od odluka manjine; stoga ve¬ ćina ima moralno pravo da nametne svoju volju manjini. Kao što nacionalno reklamirani proizvod tvrdi: »Deset miliona Amerika¬ naca ne može da greši«, tako je i odluka većine uzeta kao argu¬ ment za njenu pravilnost. Ovo je očigledno pogrešno, u stvari, ako pogledamo istorijski, sve su »prave« ideje u politici, kao i u filozofiji, religiji ili nauci bile prvobitno ideje manjine. Kada bi se odlučivalo o vrednosti jedne ideje na osnovu broja, mi bismo još živeli u pećinama. Kao što je Šumpeter pokazao, glasač se samo odlučuje između dva kandidata koji se bore za njegove glasove. On je suočen s raz¬ ličitim političkim mašinerijama, s političkom birokratijom koja je rastrzana između dobre volje za dobrobit zemlje i profesionalnog interesa da zadrži svoj položaj, ili da se ponovo na nj vrati. Po¬ litička birokratija, kojoj su potrebni glasovi, primorana je, na¬ ravno, da uzme u obzir, u izvesnoj meri, volju glasača. Ma kakav 254

znak velikog nezadovoljstva primorava političku partiju da menja svoj kurs da bi zadobila glasove, a svaki znak da je kurs ak¬ cije popularan ohrabriće je da ga nastavi. U tom smislu čak i ne¬ demokratski autoritarni režim zavisi do izvesne mere od narod¬ ne volje, izuzev ako je svojim prinudnim metodima u stanju da duže vremena održi jedan nepopularni kurs. Ali pored ograniča¬ vajućeg ili ohrabrujućeg uticaja koji imaju birači na odluke po¬ litičke birokratije, i koji je više indirektan nego direktan, indivi¬ dualni građanin može vrlo malo da učestvuje u donošenju odluka. Kada je već dao svoj glas, on je preneo svoju političku volju na svoje predstavnike, koji je ispoljavaju shodno mešavini odgovor¬ nosti i egoističkih profesionalnih interesa, što je za njih karakte¬ ristično; stoga individualni građanin ne može da učini ništa drugo nego da glasa na sledećim izborima, što mu daje priliku ili da gla¬ sa ponovo za svoje predstavnike ili »da zbaci lupeže«. Glasanje u velikim demokratijama sve više dobija karakter plebiscita, u ko¬ me glasač ne može da učini ništa više nego da zabeleži da li se slaže, ili ne slaže, sa moćnom političkom mašinom, koja će potčiniti svoju političku volju. Progres demokratskog procesa, počev od sredine XIX do polo¬ vine XX veka, predstavlja proširivanje građanskih prava, što je dovelo do opšteg usvajanja neograničenog i univerzalnog prava glasa. Ali i puno građansko pravo nije dovoljno. Dalji napredak demokratskog sistema mora da preduzme novi korak. Na prvom mestu, mora se priznati da prava odluka ne može da se donese u atmosferi masovnog glasanja, već jedino u relativno malim gru¬ pama, koje bi, možda, odgovarale starim gradskim zborovima, i ko¬ je bi se sastojale, recimo, najviše od pet stotina ljudi. U takvim malim grupama moglo bi se iscrpno diskutovati o aktuelnim pro¬ blemima, svaki član bi izražavao svoje ideje, mogao bi da sluša druge i da diskutuje racionalno o njima. Ljudi bi imali lični me¬ đusobni kontakt, što bi sprečavalo demagoški i iracionalni uticaj na njihov duh. Drugo, individualni građanin bi morao da raspo¬ laže vitalnim činjenicama koje bi mu omogućile da donosi racional¬ ne odluke. Treće, šta god bi on, kao član takve male direktne grupe odlučio, moralo bi imati direktan uticaj na donošenje od¬ luka izabranog centralnog parlamentarnog izvršnog tela. Ako ni¬ je tako, građanin će ostati politički ograničen, kao što je danas. Postavlja se pitanje, da li je moguć takav sistem kombinovanja centralizovane forme demokratije, kakav postoji danas, sa viso¬ kim stepenom decentralizacije; da li mi možemo ponovo uvesti princip gradskih zborova u moderno industrijsko društvo. 255

Ja u tome ne vidim nikakvu nerešivu teškoću. Jedna moguć¬ nost je da se organizuje cela populacija u male grupe, od, reci¬ mo, pet stotina ljudi, prema mestu stanovanja ili mestu rada; te bi grupe trebalo da budu što je moguće više raznolike, s obzirom na njihovu socijalnu kompoziciju. One bi se sastajale redovno, recimo jednom mesečno, i birale svoje službenike i komitete, koji bi se menjali svake godine. U njihovom programu bi bile disku¬ sije o glavnini političkim pitanjima, kako lokalnih tako i nacio¬ nalnih razmera. Shodno ranije pomenutim principima, svaka tak¬ va diskusija, ako treba da bude racionalna, mora da bude snabdevena izvesnim činjeničkim informacijama. Kako se to može po¬ stići? Izgleda sasvim očigledno da kulturne agencije, koje su po¬ litički nezavisne, mogu da obavljaju funkciju pripremanja i štam¬ panja činjeničnih podataka, koji bi se upotrebljavali kao materi¬ jal u ovim diskusijama. Ovo mi jedino činimo u našem školskom sistemu, gde se deci daju relativno objektivne informacije koje su oslobođene uticaja promenljivih vladavina. Može se zamisliti takva kombinacija, na primer, u kojoj bi ličnosti iz oblasti umetnosti, nauke, religije, poslovanja, politike, čija su dostignuća i mo¬ ralni integritet nesumnjivi, mogle biti izabrane u takvu nepolitič¬ ku kulturnu agenciju. One bi se razlikovale prema svojim politič¬ kim shvatanjima, ali može se pretpostaviti da bi se racionalno slagale u onome što bi predstavljalo objektivnu informaciju o či¬ njenicama. U slučaju neslaganja, građanima bi se stavio na raspo¬ laganje različiti niz činjenica, objašnjavajući osnovu za razlikova¬ nje. Pošto bi male direktne grupe primile informacije i diskutovale o njima, one bi glasale; uz pomoć tehničkih sredstava, kojima ras¬ polažemo danas, bilo bi vrlo lako registrovati celokupne rezultate glasanja za kratko vreme, a tada bi još ostao problem kako da se zaključci, do kojih se dođe, sprovedu do centralne vlade i učine efikasnim u oblasti donošenja odluka. Nema razloga da se ne pronađu forme za ovakve procese. Prema parlamentarnoj tradici¬ ji, mi uvek imamo dva parlamentarna doma, a oba učestvuju u donošenju odluka, ali su izabrana prema različitim principima. Odluka direktnih grupa konstituisala bi pravi »Donji dom« (»House of Commons«), koji bi delio vlast sa domom opšteizabranih predstavnika i opšteizabranih izvršnih činovnika. Na ovaj način, donošenje odluka bi konstantno teklo ne samo odozgo nadole već i obratno, i to bi bilo zasnovano na aktivnom i odgovornom razmišljanju individualnih građana. Kroz odluke i glasanja u ma¬ lim direktnim grupama, umnogome bi iščezao iracionalni apstrak¬ tni karakter donošenja odluka i politički problemi bi postali zaista 256

stvar građana. Bio bi ukinut proces otuđenja u kome individual¬ ni građanin potčinjava svoju političku volju, pomoću rituala gla¬ sanja, sili izvan njega, i svaka bi se individua vratila svojoj ulozi učesnika u životu zajednice.55 Kulturni preobražaj Ni jedan socijalni ili politički sporazum ne može da učini više nego da potpomogne ili da osujeti ostvarenje izvesnih vrednosti i ideja. Ideali judejsko-hrišćanske tradicije verovatno se ne bi mo¬ gli ostvariti u jednoj materijalističkoj civilizaciji čija se struktu¬ ra koncentriše oko proizvodnje, potrošnje i uspeha na tržištu. S druge strane, ni jedno socijalističko društvo ne bi moglo da os¬ tvari cilj bratstva, pravde i individualizma ako njegove ideje nisu u stanju da ispune srca ljudi novim duhom. Nama nisu potrebni novi ideali niti novi duhovni ciljevi. Veliki učitelji ljudskog roda su postavljali norme za zdrav život. Oni su sigurno govorili različitim jezicima, naglašavali različite aspekte i imali različita shvatanja o izvesnim pitanjima. Ali, uopšte, ove su razlike bile male; činjenica da su se velike religije i etički sistemi borili često jedni protiv drugih i da su više naglašavali svoje uzajamne razlike nego sličnosti, zavisila je od onih koji su gradili crkve, hijerarhije, političke organizacije, na osnovu istine koju su postavili ljudi od duha. Pošto je ljudski rod učinio odlu¬ čan korak okrećući se od ukorenjenosti u prirodi i u životnoj eg¬ zistenciji ka nalaženju novog doma u savesti i bratskoj solidarno¬ sti, pošto je najpre shvatio ideju o jedinstvu ljudskog roda i svo¬ ju sudbinu da se potpuno rodi — ideje i ideali su bili isti. U sva¬ kom velikom kulturnom centru, i u većini bez uzajamnog uticaja, otkriven je isti sadržaj, propovedali su se isti ideali. Nama, da¬ nas, nije potrebno novo znanje o tome kako da živimo normalno, jer možemo lako da dođemo do svih ovih ideja, budući da smo neposredni naslednici velikog humanističkog učenja, već nam je nužno da ozbiljno shvatimo ono što verujemo, što propovedamo i što učimo. Revolucija naših srca ne zahteva novu mudrost — već novu ozbiljnost i odanost. Zadatak da se utiče na ljude pomoću vodećih ideala i normi naše civilizacije jeste u prvom redu zadatak vaspitanja. Ali kako je potpuno neadekvatan naš sistem vaspitanja za ovaj zadatak! Njegov primarni zadatak je da pruži individui znanje koje joj je potrebno da bi funkcionisala u jednom industrijalizovanom dru257

štvu i da formira njen karakter onako kako je potrebno: ambicio¬ zan i borben, a ipak kooperativan do izvesne granice; koji poštu¬ je autoritet, a ipak »poželjno nezavisan«, kako se to kaže u izvesnim izveštajima; prijateljski raspoložen, a ipak ni za koga i ni za šta dublje vezan. Naše visoke škole i koledži nastavljaju da snabdevaju studente znanjem, koje moraju imati da bi ispunili prak¬ tične zadatke u životu, i karakternim osobinama koje su poželjne na tržištu ličnosti. Oni doista veoma malo uspevaju da ih ospo¬ sobe za kritičko mišljenje ili da ih snabdeju karakternim osobi¬ nama koje odgovaraju priznatim idealima naše civilizacije. Si¬ gurno nema potrebe da se razrađuje ovaj problem i da se po¬ navlja kritika koju su u potpunosti izneli Robert Hačins i drugi. Postoji samo jedno pitanje koje hoću ovde da naglasim: neophod¬ nost da se prekine sa štetnom podelom na teorijsko i praktično znanje. Ova podela je deo otuđenja rada i mišljenja. Ona teži da odvoji teoriju od prakse i da oteža, a ne da olakša individui da učestvuje smisaono u radu koji obavlja. Ako rad treba da posta¬ ne aktivnost koja se zasniva na znanju i razumevanju onoga što čovek čini, tada doista mora nastati drastična promena u našem metodu vaspitanja, u tom smislu da se od samog početka kombinuju teorijska instrukcija i praktični rad; za mlade ljude prak¬ tičan rad bi bio sekundaran u odnosu na teorijske instrukcije; za starije ljude bilo bi obratno; ali ni u jednoj dobi ne bi ove dve sfere smele da budu podvojene. Nijedan mladić ne bi mogao da završi školu dok ne izuči neki zanat na zadovoljavajući na¬ čin, elementarno obrazovanje se ne bi moglo smatrati završenim dok učenik ne ovlada fundamentalnim tehničkim procesima naše industrije. Visoke škole treba da kombinuju praktični rad u za¬ natu i modernoj industrijskoj tehnici sa teorijskim instrukcija¬ ma. činjenica da mi prvenstveno težimo da naši građani koriste ci¬ ljevima društvene mašine, a ne ciljevima svog ljudskog razvitka, odražava se na taj način da mi smatramo da je vaspitanje nužno samo do četrnaeste, osamnaeste ili najviše do dvadesete godine. Zašto bi društvo bilo odgovorno samo za vaspitanje dece, a ne i za vaspitanje odraslih svih uzrasta. U stvari, kako je to ubedljivo istakao Alvin Džonson, uzrast između šeste i osamnaeste godine nije ni izdaleka tako pogodan za učenje kao što se općenito smatra. To je, naravno, najbolji uzrast da se nauče čitanje, pisanje, raču¬ nanje i jezici, ali nesumnjivo da je razumevanje istorije, filozo¬ fije, religije, literature, psihologije itd. ograničeno u tom ranom dobu; u stvari, čak ni dvadeset godina, kad se ovi predmeti predaju 258

u koledžima, nije idealan uzrast. U mnogim slučajevima osoba bi morala da ima mnogo više životnog iskustva nego što ga ima u toj dobi da bi stvarno razumela probleme iz ovih oblasti. Jer za mnoge ljude je trideseta ili četrdeseta godina mnogo pogodnija za učenje, što se tiče razumevanja, a ne samo pamćenja, nego što je školsko doba kada se pohađaju koledži; u mnogim slučajevima opšte interesovanje je veće u kasnijem dobu nego u plahovito do¬ ba mladosti. U to doba osoba bi trebalo da bude slobodna da potpuno promeni svoje zanimanje i, shodno tome, da dobije prili¬ ku da uči ponovo, istu priliku koju mi danas dozvoljavamo samo našoj omladini. Zdravo društvo mora da obezbedi mogućnosti za obrazovanje odraslih, isto toliko koliko to čini danas za školovanje dece. Ovaj princip dolazi danas do izražaja u povećanom broju kurseva za obrazovanje odraslih, ali svi ovi privatni aranžmani obuhvataju samo mali segment populacije, a potrebno je ovaj princip primeniti na populaciju kao celinu. Bilo ikao prenošenje znanja ili formiranje karaktera, školova¬ nje je samo jedan deo, i možda ne najvažniji deo obrazovanja; ovde upotrebljavamo »obrazovanje« u bukvalnom i najosnovnijem smislu »e-ducere« = »izvesti« ono što je unutra u čoveku. Cak i kada čovek poseduje znanje, i kada obavlja dobro svoj po¬ sao, čak i kada je častan, pošten i nema briga oko materijalnih potreba, on nije i ne može biti zadovoljan. Da bi se osećao u svetu kao kod kuće, čovek mora sve to da primi ne samo glavom već svim svojim čulima, očima, celim telom. On mora manifestovati telom ono što misli mozgom. U tome ne mogu telo i mozak da budu podvojeni, niti u kom dru¬ gom smislu. Kada čovek prima svet a zatim ujedinjuje sebe s njim pomoću misli, on stvara filozofiju, teologiju, mit i nauku. Kada čovek izražava svoje primanje sveta pomoću svojih čula, on stvara umetnost i ritual, pesme, igre, dramu, slikarstvo, skulp¬ turu. Ovde upotrebljavamo reč »umetnost« onako kako se ona upotrebljava u savremenom smislu, kao posebna oblast života. S jedne strane su umetnici, specijalizovana profesija, a sa druge strane njihovi obožavaoci i oni koji troše umetnost. Ali ova po¬ dela je moderna pojava. Ne u tom smislu da nije bilo »umetnika« u svim velikim civilizacijama. Stvaralaštvo velikih egipatskih, grčkih ili italijanskih skulptora bilo je rad izrazito obdarenih umetnika, koji su bili specijalisti svoga zanata; isto su to bili stvaraoci grčke drame ili muzike počev od XVII veka. 259

Ali šta je sa gotskom katedralom, katoličkim ritualom, indijan¬ skom igrom u čast kiše, japanskim uređivanjem cveća, folklornom igrom, grupnim pevanjem? Je li to umetnost? Popularna umetnost? Za to nemamo reč, jer je umetnost u širem i opštem smi¬ slu, kao deo života svakog čoveka, izgubila svoje mesto u dana¬ šnjem svetu. Koju ćemo, dakle, reč upotrebiti? U razmatranju otuđenja ja sam upotrebljavao reč »ritual«. Ovde se javlja ta te¬ škoća, što ova reč nosi jedno religiozno značenje, što je stavlja opet u specijalnu i posebnu sferu. Zbog nedostatka bolje reči, upotrebljavat ću reč »kolektivna umetnost«, što znači isto što i ritual; to znači reagovati na svet čulima na smisaoni umešan, pro¬ duktivan, aktivan učesnički način. U ovom opisu »učesnički način« je važan i on razlikuje pojam »kolektivna umetnost« od pojma umetnosti u savremenom smislu. Savremena umetnost je individualistička kako u proizvodnji tako i u potrošnji. »Kolektivna umet¬ nost« je ona koja se deli sa drugima; ona dozvoljava čoveku da se oseća jedno sa ostalima na jedan smisaoni, bogat, produktivni na¬ čin. Ona nije individualno zanimanje u slobodnom vremenu, koje se dodaje životu, ona je integralni deo života. Ona odgovara osnov¬ nim ljudskim potrebama, i ako te potrebe nisu zadovoljene, čovek postaje nesiguran i zabrinut, kao i kada se ne realizuje sadržajna misaona slika sveta. Da bi izrastao iz receptivne u produktivnu ori¬ jentaciju, čovek mora da se poveže sa svetom pomoću umetnosti, a ne samo pomoću filozofije ili nauke. Ako kultura ne pruža takvo ostvarenje, prosečna osoba se neće razviti dalje od receptivne ori¬ jentacije, ili orijentacije ka tržištu. Gde smo mi sada? Religiozni rituali imaju veoma malo važnosti, osim za katolike. Svetovni rituali gotovo i ne postoje. Pored tog pokušaja da se imitiraju rituali u masonskim ložama, bratstvima itd., postoji nekoliko patriotskih i sportskih rituala, koji se veoma ograničeno odnose na potrebe celovite ličnosti. Ovo je kultura potrošača. Mi »gutamo« filmove, kriminalne izveštaje, alkohol, razonodu. Ne postoji aktivno produktivno učestvovanje, zajedničko objedinjavajuće iskustvo, smisleno ispoljavanje značajnih odgovora na pitanja života. Šta mi očekujemo od naše mlade generacije? Šta oni treba da rade kad nemaju prilike za sadržajne, zajedničke umetničke aktivnosti? šta drugo mogu da rade nego da pobegnu u pijanstvo, filmska sanjarenja, kriminal, neuroze i ludilo? Kakva je korist od toga da skoro nema nepismenosti i da postoji veoma rašireno visoko obrazovanje kao nikad ranije, kada nemamo kolek¬ tivni izraz naše celovite ličnosti, kada nemamo zajedničke umet¬ nosti i rituale? Nesumnjivo je da je primitivno selo, gde još uvek 260

postoje stvarne svetkovine, zajedničko umetničko izražavanje, a nema uopšte pismenosti, kulturno naprednije i mentalno zdravi¬ je nego mi s našom kulturom čitanja novina i slušanja radio-programa. Nijedno zdravo društvo ne može se izgrađivati na mešavini čisto intelektualnog znanja i gotovo potpunog odsustva zajedničkog umetničkog iskustva. Drugarstvo nastavnika i studenata na univer¬ zitetima i fudbalske utakmice, kriminalne priče i proslava četvr¬ tog jula, Dana majki, očeva i Božića, sve je to ubačeno zbog rav¬ noteže. Kada razmišljamo kako da izgradimo zdravo društvo, mo¬ ramo priznati da je potreba za stvaranjem kolektivne umetnosti i rituala, ali ne na verskoj osnovi, potrebna bar isto toliko koliko i pismenost i više obrazovanje. Pretvaranje jednog automizovanog društva u komunitarno zavisi od stvaranja novih mogućnosti da ljudi zajedno pevaju, šetaju, igraju i vole iste stvari, a ne, da upotrebim Rismanov sažeti izraz, tkao članovi »usamljenje gomile«. Bilo je pokušaja da se ponovo oživi kolektivna umetnost i ri¬ tual. Francuska revolucija je stvorila »religiju razuma«, sa da¬ nom praznovanja i ritualima. Nacionalna osećanja stvaraju izvesne rituale, ali ona nisu nikad zadobila onu važnost koju su imali izgubljeni religiozni rituali. Socijalizam je stvorio svoj ritual, u proslavi praznika Prvog maja, korištenjem bratskog »druže« itd., ali to značenje nikad nije nadraslo značenje patriotskog rituala. Možda je najoriginalniji i najdublji izraz kolektivne umetnosti i rituala predstavljao pokret nemačke omladine, koji se razbujao u godinama pre i posle prvog svetskog rata. Ali je ovaj pokret ostao ezoteričan i utopio se u nadošloj poplavi nacionalizma i rasizma. U celini, naš moderni ritual je siromašan i ne ispunjava čovekovu potrebu za kolektivnom umetnošću i ritualom, čak ni u najneznatnijem smislu, što se tiče njegove kvalitativne i kvanti¬ tativne važnosti u životu. Šta treba da radimo? Možemo li stvoriti rituale? Može li se veštački stvoriti kolektivna umetnost? Naravno da ne može! Ali kada se jednom prizna potreba za njima, tada će ih početi kultivisati, seme će nići i pojaviće se obdareni ljudi koji će dodati nove forme na stare, pojaviće se novi talenti, što bi prošlo nezapaženo bez ovakve orijentacije. Kolektivna umetnost će počinjati dečjim igrama u dečjim vrti¬ ćima, a nastavljače se u školi, zatim kasnije u životu. Imaćemo za¬ jedničke igre, horove, muziku, muzičke sastave, ne odbacujući pot¬ puno moderni sport, već potčinjavajući ga onim aktivnostima koje su najmanje probitačne i svrsishodne. 261

Ovde je, takođe, kao i u industrijskoj i političkoj organizaciji, odlučujući faktor decentralizacija; konkretne direktne grupe, ak¬ tivno odgovorno učestvovanje. Razne forme zajedničkih umetničkih aktivnosti mogu se stvoriti u fabrici, u školi, u malim poli¬ tičkim diskusionim grupama, u selu; njih bi mogla da stimulišu i pomažu, onoliko koliko je potrebno, centralna umetnička tela, ali ne i da im dosade. U isto vreme, radio i televizija pružaju savršene mogućnosti da se najbolja muzika i literatura pruže širokom auditorijumu. Nije potrebno reći da ne bi smelo biti prepušteno komercijalizmu da se brine o tim mogućnostima, već se mora raditi na olakšicama za obrazovanje, koje ne stvara profit ni za koga. Možda će neko tvrditi da je ideja o ponovnom rađanju kolek¬ tivne umetnosti i rituala romantična; da odgovara epohi zanat¬ stva, a ne epohi mašinske proizvodnje. Ako su ovi prigovori tačni, možemo uveriti sebe da ćemo ovakvim načinom života uni¬ štiti uskoro sam život, jer ne postoji ravnoteža i zdravlje. U stvari, ovi prigovori nisu ništa drukčiji nego što su bili oni koji su stavljani na »mogućnost« stvaranja železnica i mašina »te¬ žih od vazduha«, a koje lete. Postoji jedino jedan važan momenat u ovim prigovorima. S obzirom na to da smo automatizovani, otuđeni, bez ikakvog smisla za zajednicu, nećemo biti u stanju da stvorimo nove forme kolektivne umetnosti i rituale. Ali to je baš ono što sam ja sve vreme naglašavao. Ne mogu se podvajati promene u našoj industrijskoj i političkoj organiza¬ ciji od promena u strukturi našeg obrazovanja i kulturnog života. Nijedan ozbiljan pokušaj menjanja i rekonstrukcije neće uspeti ako nije preduzet uporedo u svim ovim sferama. Može li se govoriti o duhovnom preobražaju društva ako se ne spomene religija? Nesumnjivo da su učitelji velikih monoteistič¬ kih religija naglasili humanističke ciljeve koji su isti kao i oni koji se uključuju u »produktivnu orijentaciju«. Ciljevi hrišćanstva i judejstva su bili: dostojanstvo čoveka kao cilj za sebe, bratska ljubav, razum i primarnost duhovnih nad materijalnim vrednostima. Ovi etički ciljevi su bili povezani sa izvesnim shvatanjima o bogu, prema kojima su se vernici raznih religija razli¬ kovali među sobom, i koja su bila neprihvatljiva za milione dru¬ gih. Međutim, greška neverenika je bila u tome što su napadali ideju boga; njihov pravi cilj je trebalo da bude da utiču na vernike da prime svoju religiju ozbiljno, a naročito pojam boga; tj. da upražnjavaju bratsku ljubav, istinu i pravdu, te, prema tome, da postanu najradikalniji kritičari sadašnjeg društva. 262

S druge strane, čak i sa striktno monoteističkog stanovišta, diskusija o bogu je značila da se ime boga upotrebljava konfuzno. Ali mada ne možemo da kažemo šta bog jeste, možemo da označi¬ mo šta nije. Nije li vreme da se prestane da govori protiv boga i umesto toga da se ujedini u demaskiranju savremenih oblika idolopoklonstva? Danas nije u pitanju Bal i Astarta, već oboža¬ vanje države i vlasti u autoritarnim zemljama i obožavanje ma¬ šina i uspeha u našoj sopstvenoj kulturi; to je sveobuhvatno otu¬ đenje, koje ugrožava sve duhovne kvalitete čoveka. Da li smo re¬ ligiozni ili nismo, da li verujemo u neophodnost nove religije ili u nastavak judejsko-hrišćanske tradicije, irelevantno je, ukoliko nas interesuje suština, a ne spoljašnji izgled, iskustvo, a ne reč, čovek, a ne institucija, i mi se možemo ujediniti u negaciji ido¬ lopoklonstva, i naći možda pre u toj negaciji zajedničku veru ne¬ go u pozitivnim stavovima o bogu. Tu ćemo, svakako, naći više saosećanja i bratske ljubavi. Ovo tvrđenje je tačno, čak i ako se veruje, kao što ja mislim, da će teistička shvatanja iščeznuti u daljem razvitku čovečanstva. U stvari, za one koji smatraju da su monoteističke religije samo stupnjevi u evoluciji ljudskog roda, nije teško da veruju da će se nova religija razviti za nekoliko sledećih stotina godina, reli¬ gija koja će odgovarati razvitku ljudskog roda; najvažnija osobi¬ na takve religije biće njen univerzalni karakter, koji će odgova¬ rati ujedinjavanju čovečanstva, što se događa u našoj epohi; ona će obuhvatiti humanistička učenja svih velikih religija Istoka i Zapada; njene doktrine neće protivrečiti racionalnom sadržaju današnjeg čovečanstva, i ona će naglašavati životnu praksu, a ne doktrinarno verovanje. Takva religija će stvoriti nove rituale i umetničke forme izražavanja, u duhu poštovanja života i ljudske solidarnosti. Religija se, naravno, ne može izmisliti. Ona će se ostvariti sa pojavom velikih učitelja, baš kao što su se oni javlja¬ li i u ranijim kulturama, kada je vreme bilo zrelo. U međuvre¬ menu, oni koji veruju u boga mogu da izraze svoju veru živeći ta¬ ko; oni koji ne veruju — živeći po pravilima ljubavi i pravde i čekajući.56 BELESKE UZ OSMO POGLAVLJE

1. New Fabian Essays (Novi fabijanski eseji), uredio R. S. Crossman, Turnstile Press, London, 1953, p. 31. 2. U originalu je bio upotrebljen termin komunitarni socijalizam. Autor je tražio da se u jugoslavenskom izdanju stavi termin hu¬ manistički socijalizam. — (Prim. prev.) 263

3. G. D. H. Cole and W. Mellor, The Meaning of Industrial Freedom (Smisao industrijske slobode), Geo. Allen and Unwin, Ltd., Lon¬ don, 1918, pp. 3, 4. 4. Ibid., p. 22. 5. Ch. R. Walker and R. H. Guest, The Man on the Assembly Line (Čovek na konvejerskoj traci), Harvard Universitv Press, Cambridge, Mass., 1952, pp. 142, 143. 6. Ibid., p. 144. Iskustva sa proširenjem posla koja je učinio IBM ukazuju na slična gledišta. Kada je jedan radnik izvršio više ope¬ racija koje su ranije bile podeljene među nekoliko radnika, tako da je mogao da ima osećanje da je nešto postigao i da je vezan za proizvod rada, proizvodnja se povećala, a umor smanjio. "7. Vidi Pregled objavljen u: Public Opinion Index for Industrv, 1947, citirano iz M. S. Viteles, Motivation and Morale in Industry (Moti¬ vacija i radni elan u industriji), W. W. Norton & Co., New York, 1953. 8. Ibid., p. 27. 9. Ibid., pp. 49, 50. 10. Vidi: W. Williams, Mainsprings of Men (Glavni podsticaji ljudi), Charles Scribner's Sons, New York, 1925, p. 56, cit. M. S. Viteles, p. 65). 11. Ove cifre su citirane iz G. Friedmanna, p. 152. 12. Vidi: G. Friedmann, pp. 319, 320. 13. Vidi: C. W. Mills, White Collar, Oxford Universitv Press, New York, 1951, p. 229. 14. M. S. Viteles, p. 61. 15. Pod naslovom Propadanje »ekonomskog« čoveka (Decline of »Economic« Man) Viteles dolazi do sledećeg zaključka: »Opšte uzevši, ispitivanja, kao što su citirana, pružaju podršku zaključcima do kojih je došao Metjuson (Mathevvson), kao rezultat posmatranja i ispitivanja fabrika i razgovora sa predstavnicima uprave: 1. Sabotiranje (restrictions) je raširena institucija, duboko usađena u radne navike američkih radnih ljudi. 2. Naučno upravljanje nije uspelo da razvije onaj duh poverenja između strana ugovornica radnog ugovora koji je bio tako mo¬ ćan u razvijanju dobre volje između strana ugovornica u kupo¬ prodajnom ugovoru. 3. Nedovoljan rad i sabotiranje su veći problemi nego velika brzina i preterani rad. Napori menadžera da povećaju brzinu rada rad¬ nih ljudi bili su onemogućeni dosetljivošću radnika u razvijanju prakse sabotiran ja. 4. Menadžeri su bili tako zadovoljni rezultatima radnika po satu da je poklonjena samo površna pažnja doprinosu ili nedostatku doprinosa radnika u povećanju dobitka. Pokušaji da se osigura po¬ većanje učinka bili su obeleženi tradicionalnim i nenaučnim metodima, dok su se radnici držali prastarog načina samozaštite, koji 264

5. 16.

17. 18. 19. 20. 21.

22. 23.

datira davno prije doba proučavanja učinka po vremenu, premija i drugih izuma za povećanje proizvodnje. Bez obzira na to koliko je pojedinac želeo ili nije želeo da učes¬ tvuje u punom dnevnom radu, njegovo stvarno iskustvo ga je često odvraćalo od dobrih navika« (M. S. Viteles, pp. 58, 59). Vidi: Elton Mayo, Ljudski problemi u industrijskoj civilizaciji (The Human Problems of an Industrial Civilization), Macmillan Co., 2nd ed., New York, 1946); vidi također: F. J. Roethlisberger i W. J. Dickson, Management and the Worker (Uprava i radnik), Harvard Universitv Press, Cambridge, deseto izdanje, 1950. Pregled objavljen u Indeksu javnog mnenja za industriju u 1947, citirano iz: M. S. Viteles, Motivations and Morale in Industry, W. W. Norton and Co., New York, 1953, p. 134. M. S. Viteles, p. 138. D. Hevvitt i J. Parfit, Working Morale and Siže of Group Occupational Phychology (Radni elan i veličina grupe u psihologiji zanimanja), 1953. M. S. Viteles, p. 139. E. Mayo i G. F. F. Lombard, Team Work and Labour Turnover in the Aircraft Industry of Southern California (Rad u timu i radni učinak u industriji aviona južne Kalifornije), Harvard Graduate School of Business, Business Research Series No. 32, 1944. G. Friedmann, OM va le travail humaine? (Kuda ide ljudski rad?), Gallimard, Pariš, 1950, p. 139; vidi takođe njegovo delo: Machine et Humanisme, Gallimard, Pariš, 1946., pp. 329, 330 i 370. U istom pravcu su usmereni eksperimenti sa »proširenjem posla(job enlargement), koje je sprovodio IBM, čiji je glavni cilj bio da pokažu da se radnici osećaju mnogo zadovoljnije ako se eks¬ tremna podela rada i buduća besadržajnost njegovog rada zamene operacijama koje kombinuju nekoliko tako podeljenih opera¬ cija u jednu mnogo sadržajniju. Dalje, iskustvo koje su izneli Volker (Walker) i Gest (Guest), utvrđuje da automobilski radnici više vole onaj metod rada u kome mogu bar da vide deo koji su završili (»banking«). U jednom eksperimentu koji je sproveden u »Harvvood Manufacturing Companv«, demokratski metodi i od¬ luke koje su donosili radnici u eksperimentalnoj grupi doveli su do povećanja proizvodnje za 14°/o u toj grupi (vidi: Viteles, ibid., pp. 164—167). Na osnovu proučavanja radnika na šivaćim maši¬ nama P. Frenč izveštava da je proizvodnja povećana za 18% kao rezultat povećanog učešća radnika u planiranju rada i donoše¬ nju odluka. (J. R. P. French, »Field Experiments«, uredio J. G. Miller, Experiments in Social Process, The Me Graw Hill Co., New York, 1950, pp. 83—88.) Isti je princip bio primenjen u Engleskoj u toku rata, kada su piloti dolazili da posete fabrike i da objasne radnicima kako se njihovi proizvodi koriste u stvarnoj borbi. 265

24. Želim da razjasnim da ću raspravljati detaljno o zajednicama rada na sledećim stranicama zato što one pokazuju, konkretno i u detaljima, ljudske i strukturalne procese koji se događaju u okviru necentralističke organizacije rada, a ne zato što ja verujem da su ove zajednice rada same po sebi i kakve su one sada odgovor na pitanje humanističkog socijalizma. Takav odgovor, ja verujem, može biti dat samo u odnosu na totalnu strukturu države i društva, i sama činjenica da su zajednice rada izgubile mnogo od svog prvobitnog entuzijazma u poslednjih deset godi¬ na jeste primer sa kakvim se teškoćama sreću male grupe u okviru celokupnog antagonističkog sistema. Mada ne znam mno¬ go o jugoslovenskom sistemu na osnovu ličnog iskustva, želim da naglasim da je celokupna tendencija teorije jugoslovenskog ko¬ munizma, sa naglašavanjem radničkog učestvovanja u upravlja¬ nju i društvenoj svojini nasuprot centralizovanoj birokratiji i dr¬ žavnoj svojini, najbliža principu decentralizacije i radničkog učes¬ tvovanja u organizaciji, od svih zemalja koje ja poznajem. (Ovu fusnotu autor je dodao za jugoslovensko izdanje. — (Prim. prev.) 25. Ja ovo nadovezujem na opis radne zajednice, koji je dat kod Kler Hačet Bišop, Sve su stvari zajedničke (Claire Huchet Bishop, Ali Things Common, New York, 1950). Ja smatram da je ovaj oštroumni i misaoni rad jedan od onih koji najbolje osvetljavaju psihološke probleme industrijske organizacije i njenih mo¬ gućnosti u budućnosti. 26. Minus prva zapovest, koja se tiče čovekove sudbine, a ne etike. 27. C. H. Bishop, ibid., pp. 5, 6, 7. 28. Ibid., p. 12 (kurziv E. Fromm). 29. Ibid., p. 13. 30. Ibid., p. 14. 31. 230 jutara iznosi 95,0996 ha. -» (Prim. prev.) 32. Ibid., pp. 17, 18. 33. Ibid., pp. 18, 19. 34. Ibid., p. 23. 35. Ibid., p. 35. 36. Ibid., pp. 35—37. 37. Ibid., pp. 134—137. 38. Treba da se spomenu i pokušaji A. Olivetija u Italiji da tamo stvori komunalni pokret. Kao direktor najveće fabrike pi¬ saćih mašina u Italiji, on je ne samo organizovao svoju fabriku u smislu najviše prosvetiteljske prakse koja se igde mogla naći već je izradio i ćelu šemu za organizaciju društva kao federaciju zajednica, koje se zasniva na principima koje su zastupali hrišćani i socijalistički koncerni (vidi: L'Ordine Politico delle Communita, Roma, 1946). Oliveti je također počeo da stvara centre zajednica u raznim italijanskim gradovima; ipak, osnovna razlika

266

između ove i zajednica koje smo dosad spomenuli, jeste u tome da on svoju fabriku nije pretvorio u Zajednicu rada, što, u stvari, ne bi ni mogao jer Oliveti nije jedini vlasnik, kao i činjenica da je Oliveti napravio specifične planove za organizaciju celog druš¬ tva, i na taj način više naglašavajući specifičnu sliku društvene i političke strukture nego što su to učinile zajednice u komunal¬ nom pokretu. 39. Vidi članak: C. Kratu, J. W. Fretz, R. Kreider, »Altruism in Mennonite Life« u knjizi Forme i tehnika altruističkog i duhovnog razvoja (Form and Techniques of Altruistic and Spiritual Growth, uredio P. A. Sorokin, The Beacon Press, Boston, 1954). 40. Ovo su, također, već učinila, kao prvi korak u ovom pravcu, ve¬ lika industrijska preduzeća. Komunalci su pokazali da u toku radnog vremena mogu da se daju ne samo tehničke instrukcije već i mnogo drugih. 41. Vidi ideje koje je izrazio G. G. Fridman u svojoj mudroj podsticajnoj studiji Mašina i humanizam (G. G. Friedmann, Machine et Humanisme, Gallimard, Pariš, 1946, naročito str. 371). Jedan od velikih učitelja sociologije i velika ličnost našeg vremena, Alfred Veber, u svom značajnom delu Treći ili četvrti čovek (A. Weber, Der Dritte oder der Vierte Mensch, Piper Co., Miinchen, 1953), došao je do sličnih zaključaka. On je naglasio potrebu za udruženim upravljanjem radnika i nameštenika i svođenje preduzeća na manje jedinice optimalne veličine, povezano sa uki¬ danjem profita kao motiva i uvođenjem socijalističkih formi tak¬ mičenja. Međutim, nikakve spoljašnje promene nisu dovoljne: „nama je potrebna nova ljudska kristalizacija" (Ibid., p. 91). 42. F. Tannenbaum, A Philosophy of Lahor. 43. Vidi: C. A. R. Crosland, The Transition from Capitalism in The New Fabian Essays, R. H. S. Crossman, Turnstile Press, Ltd., Lon¬ don, 1953, p. 66. 44. Ibid., p. 67. 45. Ibid., p. 72. 46. New Fabian Essays, pp. 121, 122. 47. Ibid., pp. 129, 130. 48. Ibid., p. 198. 49. Vidi: A. Albu, The Organization of Industry (Organizacija indus¬ trije), u New Fabian Essays, Ibid., p. 121, i također: A. Sturmthal, Nationalization and VJorkers Contrpl in Britain and France (Nacionalizacija i radnička kontrola u Britaniji i Francuskoj), The Journal of Pol. Economy, Vol. 61, I, 1953. 50. R. Moley je izrazio ovo shvatanje vrlo lucidno. Kada je pisao u »Newsweeku« o troškovima za novi model kola 1955, on je na¬ glasio da kapitalizam želi da stvori kod ljudi osećanje nezado¬ voljstva s onim što imaju, pa da žele da kupe nešto novo, dok socijalizam nastoji da učini obratno. 267

51. Vidi Klarkovo (Clark) shvatanje u Condition of Economic Progress (Uslovi ekonomskog progresa): »Isti iznos prihoda koji je komparativno podjednako raspodeljen stvoriće veći zahtev manu¬ fakturi nego ako je nejednako distribuiran« (citirano iz: N. N. Foote i P. K. Hatt, Social Mobility and Economic Advancement (Socijalna pokretljivost i ekonomski napredak), The American Econ. Rev., XLII, May, 1953). 52. Vidi: Harrison Brovvn, The Challenge of Man's Future (Izazov čovekovoj budućnosti), The Viking Press, New York, 1954, p. 245. Postoji nekoliko knjiga koje pokazuju tako jasno alternativu iz¬ među zdravlja i ludila, progresa i destrukcije u modernom druš¬ tvu, koje se zasnivaju na prinudnom rezoniranju i nepobitnim či¬ njenicama. 53. Ibid., pp. 247. 248. 54. Dr Mejer Sapiro (Meyer Shapiro) skrenuo mi je pažnju da je Bertran Rasel (B. Russell) dao istu sugestiju u knjizi Predloženi putevi slobode (Proposed Roads to Freedom), Blue Ribbon Books, New York, p. 86). 55. O problemu direktnih grupa vidi: Robert A. Nisbet, The Quest for Community (Zahtev za zajednicom), Oxford University Press, New York, 1953. 56. Isti predlog za novu humanističku religiju daje i Džulijan Haksli u delu Razvijeni humanizam (Julian Huxley, Evolutionary Humanism, The Humanist, Vol. XII, 1953, p. 201).

Zaključak

čovek je najpre izrastao iz životinjskog sveta kao čudovište. Po¬ što je izgubio sposobnost instinktivnog reagovanja, koja reguliše aktivnosti životinje, čovek je bio bespomoćniji, manje opremljen za borbu za opstanak nego većina životinja. Pa ipak je razvio spo¬ sobnost mišljenja, imaginacije i samosvesti, što je predstavljalo osnovu za preobražaj sveta i njega samog. Hiljadama generacija čovek je živeo skupljajući hranu i loveći. Još uvek je bio vezan za prirodu i plašio se da bude izbačen iz nje. Identifikovao se sa životinjama i obožavao te predstavnike prirode kao svoje bogo¬ ve. Posle dugog sporog razvitka čovek je počeo da obrađuje ze¬ mlju, da stvara novi društveni i religiozni poredak, koji se zas¬ niva na poljoprivredi i stočarstvu. U tom periodu je obožavao bo¬ ginje kao nosioce prirodne plodnosti, doživljavajući sebe kao dete koje zavisi od plodnosti zemlje, od majčinih grudi koje daju ži¬ vot. Otprilike pre četiri hiljade godina desio se preokret u ljud¬ skoj istoriji. čovek je preduzeo nov korak u dugom procesu izlaženja iz prirode. Raskinuo je veze sa prirodom i sa majkom, i postavio sebi novi cilj; tj. da se potpuno rodi, da se potpuno pro¬ budi, da postane potpuni čovek; da postane slobodan. Razum i savest su postali principi koji je trebalo da njime rukovode; nje¬ gov cilj je bilo društvo koje je povezano vezama bratske ljubavi, pravde i istine, novi i potpuno ljudski dom, koji je trebalo da nadoknadi nepovratno izgubljeni dom u prirodi. I zatim opet, otprilike pet stotina godina pre naše ere, u velikim religioznim sistemima Indije, Grčke, Palestine, Persije i Kine, ideja jedinstva čovečanstva i ujedinjujućeg duhovnog principa, koja se nalazila u osnovi svekolike realnosti, pretpostavila je no¬ vo i razvijenije izražavanje. Lao-Ce, Buda, Isaija, Heraklit i So¬ krat, a kasnije, na palestinskoj zemlji, Isus i apostoli, na ame¬ ričkoj zemlji Kuetcalkoatl a još kasnije, na arapskom zemljištu, Muhamed, propovedali su ideju jedinstva ljudi, razuma, ljubavi i pravde, kao ciljeve kojima čovek mora da teži. 269

Izgleda da je Severna Evropa dugo spavala. Grčke i hrišćanske ideje su prenete na njeno zemljište i prošlo je hiljadu godina pre nego što je Evropa bila njima prožeta. Oko 1500. godine na¬ še ere1 počeo je novi period. Čovek je otkrio prirodu i individuu, postavio osnove za prirodne nauke, koje su počele da preobraža¬ vaju lice zemlje. Zatvoreni svet srednjeg veka je propao, jedin¬ stveno nebo se rascepdlo, čovek je u nauci pronašao novi princip ujedinjenja i težio novom jedinstvu u socijalnom i političkom uje¬ dinjavanju zemlje i u dominaciji nad prirodom. Ujedinila se mo¬ ralna savest, nasleđe judejsko-hrišćanske tradicije i intelektualna savest, nasleđe grčke tradicije, dovodeći do procvata ljudskog stvaralaštva kakvo se nikad ranije nije znalo. Evropa, u kulturnom smislu najmlađe dete čovečanstva, razvila je takva bogatstva i takva oružja da je postala gospodar ostalog sveta u toku nekoliko stotina godina. Ali ponovo, sredinom XX veka dogodila se drastična promena, takva promena kakva se nije dogodila nikad u prošlosti. Nova tehnika je zamenila upotrebu fizičke energije životinja i ljudi korišćenjem parne mašine, petroleja i elektriciteta; ona je stvorila sredstva komunikacije koja su pretvorila zemlju u jedan kontinent, a ljudski rod u jedno društvo, gde je vera jedne grupe — vera svih; ona je stvorila čuda od ot¬ krića, koja omogućuju da najbolja umetnost, literatura i muzika budu dostupne svakom članu društva; ona je stvorila proizvodne snage koje će omogućiti svakome da ima zavidnu materijalnu eg¬ zistenciju i svela rad na takve dimenzije da on ispunjava samo delić čovekovog dana. Pa ipak danas, kada je izgledalo da se čovek približio novoj, bo¬ gatijoj, srećnijoj eri, njegova egzistencija i egzistencija generaci¬ ja koje dolaze, ugroženija je više nego ikad. Kako je to moguće? Čovek je izvojevao svoju slobodu od crkvenih i svetskih auto¬ riteta i ostao sam sa svojim razumom i svojom savešću kao jedi¬ nim sudijama, ali se uplašio novostečene slobode; dostigao je »slo¬ bodu od«, ali nije još dospeo do »slobode za«, slobode da bude svoj, da bude produktivan, potpuno probuđen. Tako je on poku¬ šao da pobegne od slobode. Baš njegovo dostignuće, postignuto gospodstvo nad prirodom, otvaralo mu je put za njegovo bekstvo. Izgrađujući novu industrijsku mašinu, čovek je postao tako apsorbovan novim zadatkom da je to postao najvažniji cilj nje¬ govog života. Njegova energija, koju je nekad posvećivao traženju boga i spasa, sad je bila upravljena ka dominaciji nad prirodom i stalnom razvijanju materijalnog komfora. Prestao je da koristi proizvodnju kao sredstvo za bolji život, već ju je hipostazirao 270

kao cilj za sebe, cilj kome je život bio potčinjen. U procesu stal¬ no povećane podele rada, mehanizacije rada i pojačanog društve¬ nog nagomilavanja, sam čovek je postao deo mašine, a ne njen gospodar. On je doživljavao sebe kao robu, kao investiciju; nje¬ gov cilj je bio uspeh, tj. da proda sebe što je moguće unosnije na tržištu. Njegova vrednost kao ličnosti nalazila se u njegovoj mogućnosti da se proda, a ne u njegovim ljudskim kvalitetima, kao što su ljubav, razum ili njegove umetničke sposobnosti. Sre¬ ća se izjednačila sa potrošnjom najnovije i uvek sve bolje robe, sa gutanjem muzike, filmova, razonode, seksa, pića i cigareta. Nema¬ jući osećanje svoga ja, osim onog koje može da dade konformizam gomile, čovek je nesiguran, obožava proizvode sopstvenih ruku, vođe koje je sam stvorio, kao da su oni iznad njega, a ne da ih je on stvorio. U izvesnom smislu vratio se unazad, tamo gde je bio pre nego što je počela velika ljudska evolucija, u drugom milenijumu pre naše ere. On je nesposoban da voli i da koristi svoj razum, da donosi odluke, u stvari, nesposoban da ceni život i zbog toga spreman i voljan da uništi sve. Svet je ponovo fragmentizovan, izgubio je svoje jedinstvo; čovek je ponovo identičan sa raznolikim oboža¬ vanim stvarima, jedino s tom razlikom što ih je sada stvorio čo¬ vek, a nisu deo prirode. Nova era je počela sa idejom o individualnoj inicijativi. Doista su ljudi koji su otkrili nove svetove i mora u XVI i XVII veku, pioniri nauke, osnivači novih filozofskih pravaca, državnici i fi¬ lozofi velike engleske, francuske i američke revolucije, i napo¬ kon pioniri u industriji i čak lupeži baroni, pokazali čudesnu individualnu inicijativu. Ali sa birokratizacijom i menadžerstvom u kapitalizmu, baš je individualna inicijativa iščezla. Bikrokratija je imala malo inicijative, to nije u njenoj prirodi, niti je ima auto¬ matizacija. Vapaj za individualnom inicijativom, kao argument u prilog kapitalizmu, u najboljem slučaju je nostalgična jadikovka, a u najgorem slučaju obmanjivačka parola koja se koristi protiv onih planova za reforme koji se zasnivaju na ideji istinski ljud¬ ske individualne inicijative. Moderno društvo je počelo sa vizi¬ jom o stvaranju kulture koja će ispuniti ljudske potrebe; njegov cilj je bila harmonija između individualnih i društvenih potreba i okončanje konflikta između ljudske prirode i društvenog poret¬ ka. Verovalo se da se do tog cilja može doći na dva načina: usavr¬ šavanjem proizvodne tehnike koja će svakom omogućiti da se dovoljno hrani i pomoću racionalne, objektivne slike čoveka i nje¬ govih stvarnih potreba. Drukčije rečeno, cilj savremenog čoveka 271

bio je da stvori zdravo društvo. Podrobnije rečeno, to je značilo društvo čiji su članovi razvili svoj razum do tog stepena objektiv¬ nosti koji im je dozvoljavao da vide sebe, druge i prirodu u nji¬ hovoj pravoj realnosti, a ne iskrivljene infantilnim sveznalaštvom ili paranoidnom mržnjom. To je značilo, društvo čiji su se čla¬ novi razvili do takve nezavisnosti da su znali da razlikuju dobro od zla, u kome su sami vršili izbor, kada su imali ubeđenja, a ne samo mišljenja, verovanja, a ne praznoverice ili nebulozne nade. To je značilo društvo čiji su članovi razvili sposobnost da vole svoju decu, svoje bližnje, sve ljude, sami sebe, celu prirodu; koji su mogli da se osećaju jedno sa svima, a da sačuvaju svoje osećanje individualnosti i integriteta; koji su prevazilazili prirodu stvarajući, a ne uništavajući. U tom smislu mi smo doživeli neuspeh. Još nismo uspostavili most između manjine koja je dostigla te ciljeve i pokušala da ži¬ vi shodno njima i većine, čiji je duh na mnogo nižem stupnju, kamenog doba, totemizma, obožavanja idola, feudalizma. Da li će većina biti obraćena u normalnost, ili će iskoristiti najveća ot¬ krića ljudskog razuma za sopstvene nerazumne ciljeve i nenor¬ malnost? Da li ćemo biti u stanju da stvorimo viziju dobrog, zdra¬ vog društva, kojom ćemo podstaći životne snage onih koji su upla¬ šeni od kretanja napred? Ovog puta čovečanstvo je na jednoj prekretnici, kada bi pogrešan korak mogao da bude poslednji ko¬ rak. U sredini XX veka razvila su se dva velika društvena kolosa, koji, pošto su uplašeni jedan od drugog, traže sigurnost u stalno pojačanom militarističkom naoružavanju. Sjedinjene Države i nji¬ hovi saveznici su bogatiji; njihov životni standard je viši, njihovo interesovanje za komfor i zadovoljstva je veće nego kod njihovih rivala, Sovjetskog Saveza, njegovih satelita i Kine. Oba rivala tvrde da njihov sistem obećava definitivni spas za čoveka, da garantuje raj budućnosti. I jedni i drugi tvrde da njihov si¬ stem predstavlja krajnju suprotnost drugom i da onaj drugi treba iskoreniti, u kraćem ili dužem vremenskom razdoblju, ako želi¬ mo da spasemo čovečanstvo. Oba rivala govore u smislu ide¬ ala XIX veka. Zapad u ime ideja francuske revolucije: slobode, razuma, individualizma. Istok u ime socijalističkih ideja solidar¬ nosti, jednakosti. I jedni i drugi su uspeli da zaplene imaginaciju i da stvore fanatičku odanost stotine miliona ljudi. Danas postoji odlučna razlika između ova dva sistema. Na Za¬ padu postoji sloboda da se izraze kritičke ideje o postojećem si¬ stemu. U Sovjetskom Savezu se brutalno silom guši kritika i izra¬ 272

žavanje različitih ideja. Zbog toga zapadni svet omogućuje miran progresivan preobražaj, dok u sovjetskom svetu takva mogućnost gotovo ne postoji; u zapadnom svetu život individue je slobodan od terora hapšenja, torture do smrti, pred čim se nalazi svaki član sovjetskog društva koji nije postao automat koji dobro funkcioniše. Doista je život u zapadnom svetu bio i čak je i danas bogatiji i radosniji nego što je ikad bio u ljudskoj istoriji; život u sovjetskom sistemu nikad ne može biti veseo, kao što i ne može nikad biti tamo gde egzekutori motre iza vrata. Ali ne zanemarujući ogromne razlike između slobodnog kapita¬ lizma i autoritarnog komunizma danas, bila bi kratkovidnost ne videti sličnosti, naročito one koje će se razviti u budućnosti. Oba sistema se zasnivaju na industrijalizaciji, njihov cilj je stalno povećanje ekonomske efikasnosti i bogatstva. Oni su društva ko¬ jima upravlja menadžerska klasa i profesionalni političari. Oba su potpuno materijalistička po svom stanovištu, bez obzira na hrišćansku ideologiju Zapada i svetovni mesijanizam Istoka. Oni organizuju čoveka u centralizovani sistem, u velike fabrike, poli¬ tičke masovne partije. Svako je šraf u mašini i mora da funkcioniše bez trvenja. Na Zapadu se to postiže psihološkim metodima uslovljavanja, masovnom sugestijom, novčanim nagradama. Na Istoku, pored svega ovoga, još i upotrebom terora. Treba pretpo¬ staviti da će sovjetski sistem što se bude više razvijao, sve manje oštro ekonomski eksploatisati većinu naroda, jer će se teror sve više zamenjivati metodima psiholoških manipulacija. Zapad se brzo razvija u pravcu Hakslijevog Hrabrog novog sveta, Istok je danas Orvelova 1984. Ali oba sistema teže da se približe. Kakvi su, dakle, izgledi za budućnost? Prva i, možda, najverovatnija mogućnost, jeste atomski rat. Najverovatniji rezultat ta¬ kvog rata je uništenje industrijske civilizacije i vraćanje sveta na primitivni agrarni nivo. Ili, ako se ne bi pokazalo da je unište¬ nje tako potpuno, kao što to veruju mnogi stručnjaci u ovoj ob¬ lasti, rezultat bi bio da pobednik nužno organizuje i stavi pod dominaciju ceo svet. To može da se desi jedino u centralizovanoj državi koja se zasniva na sili, i biće male razlike u tome da li će Moskva ili Vašington biti sedište vlade. Ali, na žalost, čak i da se izbegne rat, samo to nije dovoljno da obeća svetlu budućnost. U razvitku kako kapitalizma, tako i ikomunizma, ono što možemo da predvidimo za sledećih pedeset ili sto godina, nastaviće se pro¬ ces automatizacije i otuđenja. Oba sistema se razvijaju u mena¬ džerska društva, u kojima su stanovnici dobro hranjeni, dobro oblačeni, njihove želje zadovoljene, a nema želja koje ne mogu 273

biti zadovoljene; o n i su automati koji se kreću bez prisile, koji su vođeni bez vođa, njih stvaraju mašine koje deluju kao ljudi i pro¬ izvode ljude koji rade kao mašine; ljude čiji razum zakržljava, a razvija se inteligencija, stvarajući na taj način opasnu situaciju, jer se čovek snabdeva najvećom materijalnom silom, a nema mu¬ drosti da bi znao kako da je upotrebi. Ovo otuđenje i automatizacija vode ka stalno pojačanoj nenor¬ malnosti. 2ivot n e m a smisla, nema radosti, nema verovanja, ne¬ ma realnosti. Svako je »srećan«, izuzev onog ko ne oseća, ko nema razuma, ko ne voli. U XIX veku je bio problem da je bog mrtav; u XX veku prob¬ lem je da je čovek mrtav. U XIX veku nehumanost je značila svi¬ repost; u XX veku to predstavlja šizoidno samootuđenje. U proš¬ losti je postojala opasnost da će ljudi postati robovi. Opasnost budućnosti je da će ljudi postati roboti. Dovoljno je jasno da se roboti ne mogu pobuniti. Ali imajući ljudsku prirodu, roboti ne mogu da žive i da budu normalni, oni postaju »roboti-čudovišta« koji će uništiti svoj svet i sami sebe jer više neće moći da izdrže dosadu besmislenog života. Naše opasnosti su rat i robotizam. Kakva je alternativa? Da se izađe iz kruga u kome se krećemo i da se preduzme novi korak ka rođenju i samoostvarenju čovečanstva. Prvi uslov je da se do¬ krajči sa ratnom pretnjom, koja sada visi nad nama i parališe veru i inicijativu. Mi moramo uzeti na sebe odgovornost za živote svih lju¬ di i razviti u međunarodnim razmerama ono što su sve velike ze¬ mlje razvile u svojim okvirima, tj. relativnu raspodelu bogatstva i novu i višu raspodelu ekonomskih dobara. Ovo bi moralo na kraju da dovede do formi međunarodne ekonomske kooperacije i planiranja, do formi svetske vladavine i potpunog razoružanja. Mi moramo zadržati industrijski metod. Ali moramo decentralizovati rad i državu tako da dobiju ljudske proporcije i dozvoliti centralizaciju samo u ograničenom smislu, koliko je neophodno u vezi sa zahtevima industrije. U ekonomskoj sferi nama je po¬ trebno udruženo upravljanje svih onih koji rade u jednom preduzeću, što će dozvoliti njihovo aktivno i odgovorno učestvovanje. Mogle bi se naći nove forme ovakvog učestvovanja. U političkoj sferi moramo se vratiti gradskim skupovima, stvarajući hiljade malih direktnih grupa, koje su dobro obaveštene, koje diskutuju i čije se odluke uključuju u novi »donji dom«. Kulturna renesan¬ sa mora da kombinuje radno obrazovanje za mlađe sa obrazova¬ njem odraslih i novim sistemom popularne umetnosti i svetovnih rituala za celu naciju. 274

Naša jedina alternativa protiv opasnosti od robotizma jeste hu¬ manistička komunitarna zajednica (communitarianism). Primarni problem nije pitanje pravnog posedovanja svojine, niti pitanje raspodele profita, već problem učestvovanja u radu, u iskustvu. Promene u vlasništvu moraju se ostvariti do onog stepena do koga su nužne da se stvori zajednica rada i da spreče da profit, kao motiv, upravlja proizvodnjom u društveno štetnom pravcu. Prihodi moraju da se izjednače u toj meri da obezbeđuju svakom materijalnu osnovu za dostojan život i da tako spreče da ekonom¬ ske razlike uslove fundamentalno različito životno iskustvo za različite društvene klase. Čovek mora da bude postavljen na svoje najviše mesto u društvu, da nikad ne bude sredstvo, nikad stvar koju će koristiti drugi ili on sam. Korišćenje čoveka od strane čoveka mora da prestane, a ekonomija mora da služi razvitku čoveka. Kapital mora da služi radu, stvari moraju služiti životu. Umesto eksploatatorske orijentacije i orijentacije ka zgrtanju, koje su bile dominantne u XIX veku, i umesto receptivne orijentacije i orijentacije ka tržištu, koje su dominantne danas, produktivna orijentacija mora da bude cilj kome će služiti sve društvene us¬ tanove. Nikakva promena ne sme biti izazvana silom, ona mora biti is¬ tovremena u ekonomskoj, političkoj i kulturnoj sferi. Promene koje se ograničavaju na jednu sferu uništavaju svaku promenu. Kao što je primitivni čovek bio bespomoćan pred prirodnim sila¬ ma, moderni čovek je bespomoćan pred društvenim i ekonom¬ skim silama koje je sam stvorio. On obožava rad sopstvenih ruku, klanjajući se novim idolima, a ipak, zaklinjući se imenom boga koji mu je naredio da uništi sve idole. Covek može da se zaštiti od posledica sopstvenog ludila jedino stvarajući zdravo društvo, ko¬ je odgovara potrebama čoveka, potrebama koje su ukorenjene u same uslove njegove egzistencije. Takvo društvo u kome će se čovek odnositi prema drugom čoveku sa ljubalju, u kome je on ukorenjen vezama bratstva i solidarnosti, a ne vezama krvi i zemlje; društvo koje će mu omogućiti da prevaziđe prirodu stvarajući, a ne uništavajući, u kome će svako ostvariti svest o svome »ja« doživljavanjem sebe kao subjekta sopstvenih snaga, a ne pomoću konformizma, u kome postoji sistem orijentacije i odanosti bez potrebe čoveka da iskrivljava realnost i obožava idole. Izgradnja takvog društva znači novi korak; to znači kraj »čovekolike« istorije, faze u kojoj čovek još nije postao potpuno čovečan. To ne znači »kraj sveta«, »završetak«, stanje savršene harmo¬ nije, u kojoj se ljudi neće suočavati ni sa kakvim sukobima ili pro275

blemima. Naprotiv, čovekova je sudbina da je njegova egzistenci¬ ja zasnovana na protivrečnostima, koje on mora da rešava, ne¬ majući nikad mogućnosti da ih do kraja reši. Kada bude savladao primitivnu fazu žrtvovanja čoveka, bilo to u formi astečkog ritua¬ la, bilo u svetovnoj formi rata, kad bude u stanju da odredi svoj odnos sa prirodom razumno umesto naslepo, kada stvari zaista postanu njegove sluge a ne idoli, tada će biti suočen sa odista ljudskim sukobima i problemima; trebat će da bude spreman na rizik, hrabar, maštovit, sposoban za patnju i za radost, ali njego¬ ve snage biće u službi života a ne u službi smrti. Nova faza ljudske istorije, ukoliko do nje dođe, biće novi početak, a ne kraj. Danas je čovek suočen sa najfundamentalnijim izborom; ne iz¬ borom između kapitalizma i komunizma, već izborom između robotizma (kako kapitalističkog tako i komunističkog tipa) i huma¬ nističkog komunitarnog socijalizma. Izgleda da mnoge činjenice pokazuju da je on na putu da izabere robotizam, a to znači, za dugi period, nenormalnost i uništenje. Ali sve te činjenice nisu dovoljno jake da unište veru u ljudski razum, dobru volju i normalnost. Sve dok možemo da mislimo o drugoj alternativi, mi nismo izgubljeni; sve dok možemo da se zajednički konsultujemo i planiramo zajednički, mi možemo da se nadamo. Ali odista, senke se produžuju; glasovi ludila postaju sve glasniji. Mi smo gotovo dostigli takav ljudski stupanj koji odgovara viziji naših velikih učitelja; pa ipak, mi smo u opasnosti od uništenja čitave civiliza¬ cije ili u opasnosti od robotizma. Ova tragična alternativa može se izbeći jedino uspostavljanjem humanističkog socijalizma, to jest humanizma primenjenog na industrijsko društvo.1 BELESKA UZ ZAKLJUČAK

1. Autor je i ovde izvršio ispravku za jugoslovensko izdanje. Umesto poslednje rečenice u originalu tražio je da se ubaci navedena re¬ čenica. — (Prim. prev.)