OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Autor Dragan B. Jovanović Stručni saradnici Milica Stojanović Velibor Andrić Crteži Aleksandra ...
8 downloads
594 Views
126MB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Autor Dragan B. Jovanović Stručni saradnici Milica Stojanović Velibor Andrić Crteži Aleksandra Subotić Javor Rašajski Fotografije Dragan B. Jovanović Ivan Kalnak Likovno uređenje Dragan B. Jovanović Damir Vlajnić Tehnički urednik Ivan Kalnak Lektor Ivana Jovanović Prevod na engleski Marija Ljuština Recezenti Miloš Jevtić Rastko Vasić
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA Markovac-Grunjac Izdavač Gradski muzej Vršac Odgovorni urednik Anica Medaković Štampa „Tuli” Vršac, 2010. Tiraž 300 ISBN COBISS
Štampanje ove knjige finansijski su pomogli Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodine i Opština Vršac
Dragan B. Jovanović
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA Markovac-Grunjac
Gradski muzej Vršac 2010.
Sadržaj UVOD.�����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������7 Ostave bronzanih predmeta na teritoriji Vršačkog gorja.������������������������������������������������������������� 16 Ostava Markovac – Grunjac.������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 20 Srpovi.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 22 Sekire-Keltovi.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 26 Čekići.�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 30 Dleta.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 32 Testerice.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 33 Brijači.�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 34 Noževi.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 36 Mačevi.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 38 Bodeži.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 41 Koplja.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 43 Fibule.�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 47 Ukrasne igle.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 50 Ukrasne pločice.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 58 Delovi konjske opreme.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 61 Aplikacije.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 61 Velike ukrasne ploče.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 62 Privesci.����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 62 Narukvice i trake za ruku.����������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 63 Ogrlice.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 68 Pojasevi i pojasne kopče.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 68 Šlem.���������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 70 Knemide.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 70 Livački zarupci, poluistopljeni predmeti i fragmenti livačkih pogača.��������������������������������������� 71 Težine i težinski sistemi.�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 72 Hemijska i metalografska ispitivanja predmeta iz ostave Markovac-Grunjac.�������������������������� 74 Zaključak.�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 79 Conclusion.����������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 81 KATALOG.�������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 83 INDEX.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 105 SKRAĆENICE.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 107 LITERATURA.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 108 TABLE.������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 113 PRILOZI.��������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������������� 185
UVOD
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
UVOD
Bronzano doba može se označiti kao prelomni trenutak u razvoju evropske civilizacije kakvu danas poznajemo. Tokom drugog milenijuma pre naše ere, u najvećoj su meri postavljeni temelji i date smernice za ubrzani razvoj gotovo svih oblasti ljudske delatnosti. Pokretačku snagu ovih promena tokom bronzanog doba, činilo je revolucionarno otkriće meševine dva metala, odnosno nove sirovine za izradu oruđa, oružja, ali i ukrasnih predmeta. Najizraženije promene bile su, pre svega, na kulturnom i socijalnom planu (Sherrat, A. 1998: 275), ali su njihova dinamika i obim bile tesno povezane i u velikoj meri zavisile od političkih i ekonomskih prilika koje su vladale na određenom prostoru. Narastajuća potreba za bronzom, diktirala je brz razvoj privrede, pogotovu u oblasti rudarstva, metalurgije, trgovine i saobraćaja, što je neizostavno vodilo ka češćim i složenijim kontaktima između geografski udaljenih zajednica, a samim tim i do intenzivne razmene informacija, kulturnih i tehnoloških dostignuća, pa i religijskih ideja. Bronza i njeni sastavni elementi — bakar i kalaj, postaju najvažniji predmet razmene, bilo da se radi o komadima sirovog metala ili o gotovim proizvodima. Stvarni značaj legure bakra i kalaja u periodu bronzanog doba uveliko prevazilazi njenu upotrebnu vrednost. Dragoceni metal ujedno predstavlja i robu ali i platežno sredstvo. Pojedini artikli sa kojima se trgovalo na velikim udaljenostima, morali su posedovati određenu vrstu ekskluziviteta, kao što je to slučaj sa ćilibarom, retkim začinima ili krznom sa severa, odnosno neki vid neophodnosti, što je takvim artiklima znatno povećavalo vrednost, za šta je najbolji primer trgovina solju. Na trgovinu metalnim predmetima može se posmatrati dvojako: • sa jedne strane, postoje brojni dokazi u vidu kalupa, posuda za livenje, topioničarskih peći ili kovačkog alata, koji su otkriveni prilikom istraživanja gotovo svakog bronzanodopskog naselja, a koji nedvosmisleno ukazuju da se proizvodnja jednostavnih predmeta za svakodnevnu upotrebu odvijala upravo na ovim mestima. Takvi dokazi upućuju na stalno ili povremeno prisustvo u naseljima kovača-livaca sposobnih za izradu ili popravku jednostavnih predmeta od bronze. Može se pretpostaviti da je takav način privređivanja niskog stepena produktivnosti, iz čega proizilazi da je trgovina ovakvim predmetima bila malog intenziteta i ograničena uglavnom na lokalnu zajednicu (Forenbaher, S. 1995: 271). Međutim, pojava predmeta jednostavnije izrade na širem geografskom prostoru, kao što su
neki tipovi srpova ili keltova, odnosno predmeta sličnih ili istih tipoloških karakteristika, ukazuje na znatno složenije trgovačke veze, kako među lokalnim, tako i među geografski udaljenim zajednicama. • sa druge strane, proizvodnja predmeta čiji je proces izrade komplikovan, kao što je to slučaj sa mačevima, bronzanim posudama ili delovima oklopa, odnosno predmeta koji su se verovatno izrađivali samo u ograničenoj količini i u specijalizovanim radionicama, bila je povezana sa glavnim regionalnim centrima koje je kontrolisala lokalna elita. Ovakvi predmeti predstavljali su univerzalne pokazatelje prestiža i verovatno su razmenjivani na velikim udaljenostima (Forenbaher, S. 1995: 271). Velika utvrđena naselja koja ujedno predstavljaju glavne regionalne centre, javljaju se tokom srednjeg i poznog bronzanog doba u mnogim oblastima, najčešće na raskršćima važnih trgovačkih puteva ili mestima gde su se ti putevi mogli lako kontrolisati. Posebno su značajna ona naselja koja su se formirala na rubu karpatskih planina ili ona naselja koja su u određenim oblastima zauzimala centralni položaj sa kontaktima u svim pravcima (Sherrat, A. 1998: 245). Jedna od posledica burnih promena koje su se dešavale tokom drugog milenijuma pre naše ere vezanih za pojavu bronze, jeste i sve izraženije raslojavanje u socijalnom i društvenom pogledu. U cilju jasnijeg sagledavanja takvih promena, od naročitog su značaja bronzani predmeti otkriveni u grobovima, a koji su u najvećem broju slučajeva, za života bili u ličnom vlasništvu pokojnika. Prisustvo bronzanih, ali i svih drugih predmeta u grobovima, može se objasniti snažno razvijenim verovanjem u zagrobni život, koje je i danas veoma rašireno. Po tom shvatanju, pokojnik „na onom svetu” nastavlja život i ima iste potrebe kao i pre smrti. Grobni prilozi tako olakšavaju pokojniku prelazak u drugi život. Bronzani predmeti otkriveni u takvom kontekstu pružaju nam značajne informacije koje mogu ukazivati na materijalni status, zanimanje, položaj u zajednici, ali i pol pokojnika. Mogućnost da se na osnovu ovih predmeta vrši fina i osetljiva socijalna diferencijacija, nije ništa drugo do rezultat sve veće specijalizacije bronzanih predmeta prema nameni i obliku. Naime, nakon početnog „preslikavanja” oblika i tipova kamenog oruđa i oružja u metalu početkom bakarnog doba (Jovanović, B. 1966: 1), brzo nastaju novi oblici metalnih predmeta sa jasno definisanom namenom i ograničenim načinom upotrebe, a već postojeći tipovi evoluiraju u nove oblike i prilagođavaju se nameni, ali i karakteristikama metala od koga su izrađeni.
7
UVOD
Nasuprot grobnim prilozima, koji najviše upućuju na lični aspekt, proučavanjem ostava bronzanih predmeta, njihovog vremenskog odnosa i teritorijalne rasprostranjenosti, ali i odnosa pojedinačnih tipova predmeta koji se nalaze u inventaru ostava sa predmetima otkrivenim u nekom drugom kontekstu, možemo jasnije sagledati velike promene u društveno ekonomskim odnosima na široj teritoriji. Produkcija bronzanih predmeta krajem bronzanog doba u najvećoj se meri može pratiti upravo kroz sadržaj i distribuciju ostava, budući da je do sada otkriveno veoma malo metalnih predmeta u naseljima ili nekropolama. Svakako da se u ostavama bronzanih predmeta ne ogleda samo materijalna kultura tog vremena u nizu novih oblika i tekovina, nego i materijalna i ekonomska osnova njihovih nosilaca (Vinski-Gasparini, K. 1973: 78). Razlike u broju ostava bronzanih predmeta tokom različitih perioda, mogu se na posredan način povezati sa količinom proizvedenog
metala, odnosno metala koji je u opticaju. Izuzetno veliki broj ostava bronzanog doba C – D i Ha A1 perioda u centralnoj i istočnoj Evropi, upućuje na to da je, suprotno očekivanjima, nivo metalurških aktivnosti bio zapravo veći u periodima kada je broj ostava ostava manji (Harding A. 2000: 360). Bronzani predmeti, uprkos brojnim podacima koje pružaju u zavisnosti od konteksta u kojem su se nalazili, bilo da su otkriveni u okviru naselja kao grobni prilog ili u ostavi bronzanih predmeta, ne pružaju gotovo nikakve podatke za stilsku i kulturnu determinaciju. Osnovno obeležje stila i kulturne pripadnosti tokom bronzanog doba i dalje predstavlja keramičko posuđe, čije su promene u formi i načinu ornamentisanja mnogo dinamičnije. Za razliku od grnčarije, bronzani predmeti sporo trpe promene u formi, tehnici izrade ili ornamentici, a na osnovu njihove rasprostranjenosti, jasno se uočava da su određene vrste i tipovi Kontakti Pol Društveni položaj
Grobni prilozi Socijalni status Religijske ideje Datovanje
Kontakti
8
Bronzani predmeti
Socio-ekonomske prilike
Ostave
Religija Metalurgija i zanatstvo Datovanje
Socio-ekonomske prilike
Kontakti
Naselja Metalurgija i zanatstvo
Datovanje
Pojedinačni (slučajni) nalazi
Nedostatak konteksta
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
predmeta zastupljeni na široj teritoriji koja obuhvata više kulturnih grupa (Тасић, Н. 1974: 46). Trgovina i proizvodnja bronzanih predmeta jednostavne izrade i svakodnevne namene, niskog je intenziteta i lokalnog je karaktera, a njihova pojava na većem prostoru koji naseljava više kulturnih grupa, više je nego očigledan dokaz da se između tih kulturnih grupa vodila živa trgovina i razmena dobara, te da takva oblast predstavlja jednu širu ekonomsku zajednicu (Тасић, Н. 1974: 46). U kasnijim periodima, kada gvožđe zbog svojih tehnoloških osobina preuzima primat kao osnovna sirovina za izradu oruđa i oružja, bronza nikako ne gubi na značaju, već se zbog svojih izuzetnih osobina koristi isključivo kao materijal za izradu ukrasnih i dekorativnih predmeta.
Bronza – karakteristike metala i razlozi široke upotrebe
Proizvodnja i upotreba bronze na ovim prostorima započela je relativno kasno, naročito kada se uzme u obzir da se za teritoriju centralnog Balkana vezuje najranija zabeležena metalurgija bakra na starom kontinentu (Jovanović, B. et al. 1982: 72). Rezultati dosadašnjih istraživanja upućuju da je početni impuls za industriju bronze na centralnom Balkanu došao sa strane i da se javlja nešto kasnije u odnosu na metalurške centre na jugu Balkana i u centralnoj Evropi. Iako za sada nema čvrstih dokaza opšte je prihvaćeno mišljenje da se pojava bronze u Evropi vezuje za početak eksploatacije sulfidnih minerala bakra (Harding A. 2000: 202). Takvo stanovište navodi nas na pomisao da je upravo bogatstvo centralnog Balkana oksidnim mineralima, za koje se vezuje najranija metalurgija bakra, bilo mogući uzrok stagnacije u tehnološkom smislu i nešto kasnije pojave bronze na ovim prostorima. U savremenoj metalurgiji bronzama se smatraju legure bakra u kojima se kao glavni legirajući elementi javljaju kalaj (Sn), aluminijum (Al), mangan (Mn), silicijum (Si), hrom (Cr) i drugi elementi. Naziv bronze daje se prema osnovnom legirajućem elementu (Tomović, N. M. 1990: 106). U vreme nestašica tokom srednjeg i krajem bronzanog doba u nekim se oblastima, umesto kalaja, za legiranje bakra koristio i antimon (Charles, A. J. 1980: 172). Na kraju bronzanog doba metalurzi su dobro poznavali osobine bronze i načine na koje je mogla da se modifikuje u zavisnosti od količine primesa u leguri. Kalajna bronza ima najbolja mehanička svojstva kada je odnos bakra i kalaja u leguri 1:10 (Wheeler, S. T. and Maddin, R. 1980: 110). Ova vrsta bronze se u odnosu na sve poznate legure najmanje skuplja, što omogućava izlivanje i najsloženijih predmeta sa oštrim prelazima od tankih ka debljim presecima izlivaka. Negativna osobina kalajnih bronzi je njihova sklonost ka obrnutoj likvaciji, koja nastaje prilikom očvršćivanja odlivaka, na taj način što se lako topiva komponenta, bogata na kalaju, premešta iz centra ka periferiji, što uslovljava sitnu mikroporoznost u izlivku i neravnopravnost u hemijskom sastavu. Kod jako izražene obrnute likvacije na površini izlivka javljaju se bele mrlje ili izlučenja. Proces difuzije kod kalajnih bronzi
C˚ 1300 1250 1200 1150 1100
1084.5°
1050
L
1000 950 900 850 800
799° 22.0
3.5
25.5 756°
750 700
30.06
β (Cu)
676°
γ
640°
650 600
15.8
550
15.8
24.6 586°
58.6
ζ
590°
582°
520° 27.0
500
δ
450
59.0
415°
92,4
400 350°
11.0
350
32.55
300
η
250 200
227°
60.09
1.3% at 200°
189°
60.3
231.9 68° 99,1
186°
150
ή
100 50
Cu
5
10
15
20
25
30
35
40
45
50
55
60
65
70
75
80
85
90
95
Sn
Grafikon 1. Dijagram stanja legure bakra (Cu) i kalaja (Sn)
teče veoma sporo i dendritna struktura iščezava tek posle mnogostruke mehaničke i termičke obrade, što otežava tehnološki proces prerade ovih legura u plastičnom stanju (Tomović, N. M. 1990: 107). Zahvaljujući svojim izuzetnim mehaničkim svojstvima bronze imaju veoma široku primenu i u savremenoj industriji. Osobine kalajnih bronzi zavise od sadržaja kalaja, ali u velikoj meri i od sadržaja primesa, odnosno drugih legirajućih elemenata. Nema potvrda da su se tokom bronzanog doba neki od ovih elemenata, kao što su fosfor, nikl, olovo, cink ili gvožđe, namerno dodavali prilikom legiranja, pa se njihova pojava najčešće vezuje za prateće elemente koji se javljaju u rudi bakra. U kalajnim bronzama često se, međutim, javlja kiseonik vezan kao anhidrit kalajne kiseline (SnO2). Ova komponenta veoma je tvrda i krta i jako snižava mehanička svojstva bronze (Tomović, N. M. 1990: 110). Kalajne bronze vrlo su otporne na koroziju, imaju odličan odnos tvrdoće i žilavosti i veoma se dobro liju. Danas se bronze sa sadržajem kalaja od 4% do 7% koriste za umetnički liv, dok se za mašinske elemente koriste bronze sa sadržajem kalaja preko 7%. Bronze koje u svom sastavu imaju sadržaj kalaja veći od 22% vrlo su krte i nisu pogodne za upotrebu. Obična kalajna bronza se u savremenoj metalurgiji retko upotrebljava jer se dodavanjem cinka, olova, fosfora
9
UVOD
10
i nikla mogu dobiti bolja mehanička svojstva od onih koje poseduju čiste, odnosno kalajne bronze. Aluminijumove bronze sadrže do 11% aluminijuma i u odnosu na kalajne imaju sitniju strukturu zrna pri livenju što daje veću čvrstoću i tvrdoću (Manojlović, B. 1969: 415). U osnovi, izrada kalajnih bronzi može se vršiti na dva načina. Prvi i ujedno najpouzdaniji postupak jeste mešanjem čistog bakra sa kalajem, pri čemu je kontrolisanje udela kalaja u leguri vrlo jednostavno. Pre unošenja kalaja u bakar temperatura rastopljene mase treba da bude oko 1200 °C. Prethodno zagrejani kalaj na temperaturi od oko 100 do 150 °C uranja se u rastopljeni bakar da bi se u toku topljenja vršilo i legiranje metala. Iako je temperatura topljenja kalaja znatno niža od temperature topljenja bakra, nema opasnosti od isparavanja kalaja jer je njegova temperatura isparavanja oko 2602 °C. Ukoliko se u rastopljeni bakar unosi veća količina kalaja, temperatura rastopljenog metala mora biti viša kako dodatna količina kalaja ne bi naglo rashladila masu i dovela do njenog smrzavanja. Na ovo se najjednostavnije može uticati i brzinom dodavanja kalaja. Kada je masa istopljena potrebno ju je uz pomoć prikladne alatke promešati kako bi se postigla bolja homogenost legure. U toku celog postupka potrebno je u dva navrata vršiti dezoksidaciju – prvi put prilikom topljenja čistog bakra, potom nakon legiranja a neposredno pre livenja. Kalajne bronze liju se na temperaturama od 1150 do 1200 °C (Tomović, N. M. 1990: 110). Drugi postupak sastoji se od pretapanja „lomljene” bronze ili dodavanja otpadaka od bronze čistom bakru, pri čemu je u obe varijante gotovo nemoguće kontrolisati tačan udeo kalaja u bronzi. Sastav ovakve bronze je eventualno mogao da se popravi dodavanjem kalaja, pri čemu bi se značajno uštedelo na kalaju što nije zanemarljivo s obzirom na njegovu deficitarnost. Za dezoksidaciju i prečišćavanje pretopljenog materijala koriste se preparati koji su obično mešavina raznih soli (Tomović, N. M. 1990: 111). Na osnovu brojnih rezultata hemijskih analiza bronzanih predmeta može se zaključiti da je tokom bronzanog doba sadržaj kalaja u leguri bio jasno definisan prema traženim mehaničkim svojstvima te stoga i strogo kontrolisan. Sastav i količina drugih primesa metalu zavisili su međutim u najvećoj meri od hemijskog sastava rude bakra koja je korišćena. Preliminarne analize1 metala, o kojima će u posebnom odeljku biti nešto više reči, pokazale su da predmeti iz ostave Markovac-Grunjac, pored osnovnih elemenata legure bronze — bakra i kalaja, sadrže u izvesnoj količini i arsen, antimon, gvožđe, nikl, srebro, cink i olovo, koji se zbog niskog sadržaja mogu smatrati nečistoćama koje su se nalazile u rudi iz koje je dobijen bakar.
1 Analize je vršila Milica Stojanović iz Narodnog muzeja u Beogradu u saradnji sa Veliborom Andrićem iz laboratorije za hemijsku dinamiku i laboratorije za ispitivanje materijala Nuklearnog instituta u Vinči, na čemu im se srdačno zahvaljujem.
Tehnologija proizvodnje bronzanih predmeta
Brojni nalazi kao što su livačke posude, kalupi, čekići, nakovnji, dleta i drugi arheometalurški predmeti, predstavljaju prvu potvrdu razvoja metalurgije kao zanatske delatnosti. Na takvim predmetima najbolje se reflektuju različite faze tehnološkog razvoja i proizvodnje metalnih predmeta (Bachman, H. et Al. 2003: 71). Livačke posude najčešće su se pravile od mešavine krupnog peska i gline, a samo izuzetno od kamena. Mogle su biti uzane a duboke ili plitke i široke sa malim izlivnikom. Najveća nepoznanica kada su posude za livenje u pitanju jeste način držanja posude prilikom spuštanja i vađenja iz peći, odnosno prilikom sipanja tečnog metala u kalupe. Na egipatskim crtežima prikazane su dve osobe koje pomoću dve ukrštene šipke podižu sa otvorenog ognjišta posudu sa rastopljenim metalom. Pretpostavka da bi ove šipke mogle biti od svežeg, tek posečenog drveta, malo je verovatna s obzirom na činjenicu da bi čak i zeleno drvo naglo izgorelo na tako visokim temperaturama. Postoji takođe i mišljenje da su ove šipke izrađivane od metala ili od drveta obloženog bronzanim limom (Harding, A. 2000: 222). Nakovnji su na teritoriji srpsko-hrvatskog Podunavlja2 i karpatske kotline relativno retki za razliku od zapadne Evrope gde predstavljaju uobičajenu vrstu nalaza. Nakovnji mogu biti jednostavnog (sa jednim kljunom) i složenog oblika (sa više radnih površina za izvođenje različitih oblika). Mnogi od ovih nakovanja su malih dimenzija i verovatno su nošeni sa drugim alatom. U rumunskoj ostavi Temišvar II (Fratelia) pored drugih alatki za obradu metala nalazi se i mali nakovanj sa šest plitkih udubljenja, koji je najverovatnije služio za ravnomerno probijanje otvora na bronzanom limu (Medeleţ, F. 1987: 16). Čekići predstavljaju nezaobilaznu alatku pri obradi metala i na neki način predstavljaju suprotnost nakovnjima. O ovim alatkama biće više reči u delu posvećenom čekićima iz ostave Markovac-Grunjac. Tehnologija livenja bronze dobro je poznata i može se pratiti, zahvaljujući brojnim nalazima celih ili polomljenih kalupa, od samih početaka. Generalno posmatrano, uočava se konstantan napredak u tehnologiji, od jednostavnijih ka složenijim oblicima, od otvorenih jednodelnih kalupa do dvodelnih ili složenih kompozitnih kalupa za livenje predmeta sa šupljinama. Pred kraj bronzanog doba javljaju se i kalupi za istovremeno livenje više istih ili često različitih predmeta. Kalupi se tokom bronzanog doba na tlu Evrope izrađuju od kamena, najčešće sitnozrnog peščara, od gline i u izuzetnim slučajevima metala (Harding, A. 2000: 224). Još jedna značajna inovacija je livenje u dvodelnim kalupima kod kojih je negativ predmeta koji se lije urezan samo u jednu polovinu kalupa dok je druga polovina ravna. Ovakav način livenja karakterističan je pre svega za predmete jednostavnijeg oblika poput srpova. 2 Termin srpsko-hrvatsko Podunavlje koristi se u ovoj knjizi da označi geografsku oblast koja obuhvata delove Banata, Bačke, Srema, Slavonije, kao i oblasti na desnoj obali Dunava od ušća Save do ulaza u Đerdapsku klisuru.
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Istorijat istraživanja ostava bronzanih predmeta
Problem ostava metalnih predmeta zaokuplja pažnju arheologa još od polovine XIX veka, kada se počelo sa njihovim prikupljanjem. Najveći broj ostava bronzanih predmeta otkriven je do Drugog svetskog rata, ali je veliki broj predmeta ili celih ostava danas, na žalost, zauvek izgubljen. Kao problem posebne vrste ističe se i činjenica da je u tom periodu način publikovanja ove vrste arheoloških nalaza bio uglavnom sumaran i nepotpun, sa malo ilustracija i bez dovoljnih opisa. U ogromnom korpusu ostava sa teritorije Mađarske i Transilvanije, J. Hampel objavljuje i ostave koje potiču sa teritorije današnje Vojvodine (Hampel, J. 1886; Hampel, J. 1892; Hampel, J. 1896). Do Drugog svetskog rata radovi u kojima su obrađivane ostave sa teritorije koju obuhvata naša zemlja uglavnom se odnose na dela Feliksa (Bódog) Milekera (Felix Milleker), koji je objavio ostave sa teritorije Banata3 i M. Grbića koji je objavio ostave iz Privine Glave i Brestovika (Grbić, M. 1928/30: 152-155; Grbić, M. 1931: 24-31). Problemu sistematizacije i hronološke klasifikacije ostava bronzanih predmeta poklanja se znatno veća pažnja tek posle Drugog svetskog rata. Najvažnija dela iz ove oblasti, kojima je praktično utemeljen dalji rad, objavljena su u periodu od pedesetih, pa do kraja sedamdesetih godina XX veka. Radovi F. Holstea na hronološkoj klasifikaciji ostava perioda polja sa urnama jugoistočne Evrope (Holste, F. 1951; Holste, F. 1962), predstavljali su neku vrstu osnove za sve radove u kojima je obrađivana ova vrsta nalaza sa teritorije jugoistočne Evrope. Pedesetih godina XX veka Zdenko Vinski i Ksenija Vinski-Gasparini dali su prvi prikaz ostava sa teritorije severne Hrvatske (Vinski, Z. i Vinski-Gasparini, K. 1956: 57-109). Od izuzetnog značaja za istraživanja ostava bronzanih predmeta je i rad H. Miler-Karpea (MüllerKarpe, H. 1959), u kojem autor na osnovu periodizacije bronzanog doba P. Rajnekea (Paul Reinecke), raščlanjuje period polja sa urnama u više podfaza. Veliki broj ostava sa teritorije Mađarske obradila je Amalia Možolić i podelila u više horizonata (Mozsolics, A. 1963). Pojedine horizonte ostava na teritoriji centralne i južne Evrope izdvaja V. A. fon Brun i smešta ih u određene hronološke faze (v. Brunn, W. A. 1968). Za teritoriju Rumunije svoju klasifikaciju ostava kasnog bronzanog doba, baziranu na klasifikaciji V. A. fon Bruna i H. Miler-Karpea (W. A. v. Brunn; H. Müller-Karpe), dao je M. Rusu (Rusu, M. 1963), a dopunio je i razradio u dva navrata M. Petresku-Dimbovica (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977; Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978). U obimnom radu o Kulturi polja sa urnama severne Hrvatske K. VinskiGasparini dopunila je prethodni rad, posvetivši posebnu pažnju ostavama bronzanih predmeta na osnovu kojih je u najvećoj meri bazirala svoju periodizaciju ove kulture. Ostave 3 Milleker, B. 1882 A délmagyarországi történelmi és régészeti társulat rendes havi választmányi ülése. TRE VIII/4, Temesvár, 176, T. I-III; 1896 Károlyfalvai bronzkincsröl, AÉ XVI, Budapest, 252; 1897 Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 74; 1906a A Verseczi városi múzeum gyarapodása, AÉ XXVI, Budapest, 181; Milleker, F. 1940 Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Београд, 20-36.
je svrstala u pet faza koje odgovaraju vremenskom rasponu od kasnog bronzanog doba C do Hall. B3 (Vinski-Gasparini, K. 1973). Od novijih radova treba svakako pomenuti i značajnu studiju S. Hanzena o ostavama kasnog bronzanog doba na prostoru između reke Rone u Francuskoj i Karpata, u kojoj je autor pokušao da sistematizuje i posebno obradi najznačajnije vrste predmeta izdvajajući ih prema oblastima na kojima se pojavljuju (Hansen, S. 1994). Ostavama bronzanih predmeta, ali i pojedinačnim bronzanim nalazima na teritoriji bivše Jugoslavije, veća pažnja poklanja se tek posle Drugog svetskog rata, što je bilo u skladu sa tadašnjim tendencijama. „Katalog metala” Drage Garašanin, objavljen 1954. godine, nastao je revizijom inventara praistorijske zbirke Narodnog muzeja u Beogradu (Гарашанин, Д. 1954). Objavljivanjem ostava sa teritorije Banata, koje je započeo Feliks Mileker, nastavio je da se bavi Rastko Rašajski. U nekoliko navrata je objavljivao ostave koje je F. Mileker već delimično publikovao, ali i znatan broj nepublikovanih i novootkrivenih ostava.4 U sklopu projekta međuakademskog odbora za materijalnu kulturu pri SANU sistematski je obrađena i evidentirana većina do tada otkrivenih ostava. Jedan deo tih ostava objavljen je u dve sveske u redakciji Milutina Garašanina (Fontes I, 1975; Fontes II, 1994). Ostave kasnog bronzanog doba u istočnoj Jugoslaviji obradio je i klasifikovao Rastko Vasić, pri čemu je dao pregled svih objavljenih ostava i svoj predlog hronološke podele (Vasić, R. 1977: 8). U svojim radovima Milutin Garašanin se u više navrata bavio problemom ostava kasnog bronzanog doba u našoj zemlji, pri čemu je za teritoriju Srbije i Vojvodine, prema jasno definisanim kriterijumima, hronološki opredelio i razvrstao ostave bronzanih predmeta u određene grupe-horizonte (Garašanin, M. 1973: 419-435; Garašanin, M. 1983: 685-689). Kao osnovne probleme sa kojima se autori susreću prilikom tumačenja ostava metalnih predmeta kasnog bronzanog doba formulisao je sledeće: a) pitanje karaktera ostava b) pitanje hronološkog opredeljenja ostava i njihovog razvrstavanja u određene grupe – horizonte c) pitanje istorijske interpretacije ostava (Garašanin, M. 1983: 685) U novije vreme ističe se veliki broj ostava iz okoline Požarevca koje je objavio D. Jacanović, a koji je posebnu pažnju posvetio pitanju karaktera ostava bronzanih predmeta, pri čemu naročito u poslednjim radovima insistira na votivnom karakteru svih ostava sa teritorije srpskog Podunavlja.
4 Рашајски, Р. 1966/8 Bronzana ostava falera iz Ritiševa, РВМ 15-17, Нови Сад, 23-36; 1971 Ostave Vršačkog gorja I, РВМ 20, Нови Сад, 25-36; 1972/73 Ostave Vršačkog gorja II, РВМ 21/22, Нови Сад, 19-28; 1975. Fontes I, Београд 52-67, 86-90; 1988 Остава бронзаних предмета из Мајдана код Вршца, Старинар НС 39, Београд, 15‑28.
11
UVOD
Pitanje podele i karaktera ostava bronzanih predmeta
12
Uopšteno govoreći, ostavama se može nazvati svaka zbirka koja sadrži više od jednog predmeta koji su pronađeni zajedno van funerarnog ili stanišnog konteksta (Harding, A. 2000: 352). Na osnovu ovakve formulacije, osnovni kriterijumi za identifikovanje ostava trebalo bi da budu broj predmeta i kontekst u kome su se ti predmeti nalazili. U praksi je međutim, znatno teže pridržavati se ovih kriterijuma. Ostave bronzanih predmeta uglavnom su otkrivane slučajno, prilikom oranja ili nekih drugih zemljanih radova, tako da najčešće nije moguće sa sigurnošću ukazati na kontekst u kome su se ti predmeti nalazili. Iz nesigurnih uslova nalaza takođe proizilazi opravdana sumnja da li je takva ostava sakupljena u celini, odnosno da li svi dostupni predmeti predstavljaju kompletnu ostavu. Slične sumnje imamo i u slučaju pojedinačnih metalnih nalaza, koji su primera radi u južnom Banatu relativno brojni, a koji mogu predstavljati delove rasparčanih ostava, na šta je D. Jacanović već skrenuo pažnju (Јацановић, Д. 1994: 56). Jedno od najvažnijih pitanja koja se nameću prilikom tumačenja ostava metalnih predmeta, jeste određivanje njihovog karaktera, odnosno razloga sakupljanja i ukopavanja bronzanih predmeta. U najvećem broju slučajeva, ostave sa teritorije srpskog Podunavlja predstavljaju slučajne nalaze, bez poznatih okolnosti ukopavanja, tako da su sami predmeti koji se nalaze u ostavi, jedini pokazatelji na koje se možemo osloniti prilikom analize. Čak i u retkim slučajevima kada su poznati uslovi nalaza neke od ostava, podaci koji se tom prilikom dobijaju, često su toliko šturi i neodređeni da su neretko potpuno neupotrebljivi za utvrđivanje karaktera same ostave. Postoje brojne tipološke podele na osnovu stanja i vrste predmeta koji se u ostavama nalaze, pa se tako mogu izdvojiti ostave koje sadrže samo cele predmete, ostave sa samo jednom vrstom predmeta ili ostave raznovrsnog sastava; one sastavljene samo od ukrasnih predmeta ili ostave sa ingotima i polufabrikatima. Ovo su samo neki od mogućih podela, uz još bezbroj varijanti kada je sastav ostava u pitanju, što je podatak koji nikako ne olakšava određivanje njihovog karaktera, već često unosi samo dodatnu zabunu. Takođe se dešava da se za istu ostavu daju različita tumačenja karaktera u zavisnosti od naučnog pristupa koji određeni autori zastupaju. Jednako brojne su i teorije koje se bave razlozima nastanka ostava bronzanih predmeta, pa su tako G. Kraft i P. Rajneke prvi razradili tezu, koja je imala brojne pobornike i koja se jednim delom i do danas održala: ostave bronzanih predmeta predstavljaju blago zakopano u trenutku opasnosti (Kraft, G. 1925; Kraft, G. 1926; Reinecke, P. 1930). Tumačeći ostave nordijskog kruga H. J. Hund prvi je ukazao na njihovo sakralno značenje u vezi sa pogrebnim običajima (Hundt, J. H. 1955: 111). Ovakvo tumačenje po kome sve ostave metalnih predmeta predstavljaju votivne darove nekom htonskom božanstvu prihvatio je veliki broj arheologa. Stara teza o imetku sklonjenom u trenutku
opasnosti, podvrgnuta je kritici i u velikoj meri odbačena kao prevaziđena (Васић, Р. 1998: 191). Prilikom obrade ostava srpskog Podunavlja M. Garašanin se samo donekle drži stare Rajnekeove teze, koju u izvesnoj meri nadograđuje, te ostave prema karakteru deli na: a) Ostave skrivnice, koje sadrže homogeni materijal jednog perioda i predstavljaju imetak koji je u jednom trenutku opasnosti sakriven tj. zakopan, b) livačke ostave, koje sadrže hronološki disparatan materijal, često i ostatke sirovog metala spremnog za preradu i c) votivne ostave, koje sadrže samo jednu vrstu objekata (Garašanin, M. 1973: 423-424; Garašanin, M. 1983: 685). Kada je u pitanju razlog ukopavanja ostava K. VinskiGasparini pokušala je da napravi neku vrstu balansa između starog i novog stanovišta. Svoju podelu je u najvećoj meri izradila na osnovu sadržaja brojnih ostava perioda polja sa urnama severne Hrvatske, pa tako ostave prema karakteru deli u dve osnovne grupe: a) Sakralne i b) Profane. Prema njenom mišljenju, namena ostava nikako ne može biti jednoobrazna. Sakralne ostave su kultne i imaju votivnu namenu, a sadrže u svom inventaru, od jedne do najviše tri vrste predmeta. Profane ostave su livačko – trgovačke ili ostave materijalnih vrednosti u smislu blaga ili drugih dragocenosti. Kako smatra, teško je razlikovati ove dve vrste ostava zato što imaju manje-više jednoobrazan izgled i sadrže u većem procentu lomljenu bronzu (VinskiGasparini, K. 1983: 650). D. Jacanović zastupa ranije pominjanu tezu, koja je u novije vreme dosta raširena u zapadnoj i severnoj Evropi, prema kojoj sve ostave metalnih predmeta predstavljaju votivne darove određenom htonskom božanstvu, čija je priroda tesno povezana sa metalom, rudarstvom i metalurgijom. Kao potvrdu svoje teze Jacanović iznosi niz argumenata (Јацановић, Д. 1994: 59), čija je validnost u pojedinim slučajevima veoma diskutabilna. Smatramo da su sve navedene klasifikacije, koje se odnose na ostave bronzanih predmeta sa ovih prostora, pomalo neodređene, te stoga i nedovoljno jasne kada je u pitanju determinacija samih ostava. Stavovi brojnih autora koji su se ovim problemom bavili često su kontradiktorni i nedorečeni. Stiče se utisak da su manjkavosti tih podela posledice, s jedne strane nedovoljne istraženosti usled kojih se nisu mogle uočiti regionalne osobenosti (ukoliko postoje!), ali takođe i snažnog uticaja koji su pojedini strani arheolozi imali i čije su teorije prihvatane gotovo bezrezervno i bez ikakvog kritičkog pristupa. Mišljenja smo, da se pri klasifikaciji ostava, uz uvažavanje svih metodoloških i teorijskih principa relevantnih za ovaj problem mora voditi računa o karakteristikama lokalnih kultura, kao i geografskim i kulturnim osobenostima koje mogu biti od presudne važnosti da ispravnu determinaciju ostava. Na formiranje jedne ostave, koja predstavlja produkt različitih procesa (Harding, A. 2000: 354), mogli
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
su uticati brojni činioci, ali ne treba ipak smetnuti s uma da je njihov nastanak posledica aktivnosti ljudi koji mogu, ali i ne moraju, biti nastanjeni na teritoriji na kojoj je ostava pohranjena. Pojava jednog manjeg broja ostava na geografski ograničenom prostoru, u kojima veći deo sadržaja predstavljaju predmeti stranog porekla, ne može se neizostavno posmatrati kao posledica pojave novog etničkog elementa, već pre kao rezultat novih trgovačkih kontakata. Kako serijski tipovi metalnih proizvoda predstavljaju sastavni deo arheološke kulture, oni manje ili više u potpunosti odražavaju sve glavne aspekte njihovog porekla, kao i teritorijalni i hronološki razvoj same kulture kojoj pripadaju. Jednostavno govoreći, širenje metala kao nove sirovine za izradu predmeta, kao i tipova metalnih proizvoda, nije zapravo ništa drugo do širenje ekonomskog uticaja nosilaca ove robe ili proizvoda (Dergacev, V. 1997: 146). Isti autor smatra da, sa retkim izuzecima, masovna pojava tzv. „importnih ostava” u drugim kulturnim oblastima, može najverovatnije istaći započete migracione procese ili spoljne okolnosti, koje su prouzrokovane migracijama sopstvenika ovih bogatstava sa njihove teritorije. Postupci pojedinaca ili grupe ljudi koja je učestvovala u prikupljanju i skladištenju metalnih predmeta, njihova verovanja, religijske ideje, shvatanje materijalnog i duhovnog sveta koji ih okružuje, kulturni i tehnološki nivo, samo su neke od brojnih karakteristika koje predstavljaju obeležje neke zajednice na određenom geografskom prostoru, iz čega se nameće zaključak da ni razlozi za formiranje ostava ne mogu biti jedinstveni. Jedna te ista vrsta bronzanih predmeta može se u međusobno udaljenim geografskim oblastima sakupljati i pohranjivati iz sasvim različitih pobuda, ali može biti i obrnuto, pa se iz istih pobuda mogu deponovati i predmeti sasvim različite vrste i stanja.
Votivne ostave
Ostave bronzanih predmeta u karpatskom basenu skoncentrisane su u određenim oblastima i sadrže grupe ili posebno izabrane predmete, uključujući i one neutilitarne namene, ingote i ostatke od livenja. Češće se nalaze u onim oblastima gde je praktikovana kremacija. Ovo upućuje napomisao da su na neki način pre odražavaju običaje vezane za obrede sahranjivanja, nego želju da se ti predmeti sakriju za sopstveno dobro (Harding A. 2000: 362). Po svojoj nameni votivne ostave predstavljaju molbene žrtve, odnosno žrtvene ponude, koje se unapred prinose i koje treba da obezbede ispunjenje zahteva ili molbi onoga ko prinosi žrtvu. Predmeti koji se daruju moraju biti od velikog značaja, kako za podnosioca žrtve – tako i za božanstvo kojem se molbom obraća. U slučaju darivanja određenog predmeta nekoj višoj sili, sâm predmet predstavlja sredstvo preko koga se veza uspostavlja pri čemu je odgovor na upućenu molbu potpuno neizvestan (Osborne R. 2004: 2). Ti isti predmeti moraju biti u direktnoj ili, ako to nije moguće, bar simboličnoj vezi sa molbom koja se upućuje. Ovakve žrtve redovno su praćene molitvama i ritualnim radnjama, koje će u očima božanstva kojem se darovi prinose, žrtvu učiniti
još privlačnijom a samim tim i delotvornijom (Тројановић, С. 1983: 13). Nemamo, na žalost, gotovo nikakvoh tragova, niti dokaza, o ritualima koji su pratili pripremu i polaganje votivnih ostava u zemlju, jednim delom zbog prirode samih rituala, a drugim delom zbog toga što je najveći deo ostava otkriven slučajno, prilikom zemljanih radova, pa tragovi, ako ih je i bilo, nisu konstatovani. Votivne ostave u suštini predstavljaju žrtvenu ponudu, odnosno dar božanstvu (ili božanstvima) podzemlja i kao takve čine najvažniji deo u složenom obredu žrtvovanja. Takvi žrtveni darovi podrazumevaju da se njihov vlasnik trajno odrekao prava na svojinu nad tim predmetima u korist božanstva kojem je dar namenjen. Samim tim nameće se zaključak da nikako nije mogla postojati namera pojedinca ili grupe ljudi koji su prineli takvu vrstu žrtvenog dara da se ti predmeti iskopaju i ponovo upotrebe. Ovakve ostave prema mišljenju M. Garašanina mahom sadrže samo jednu vrstu predmeta i nema nikakve razlike da li je u pitanju nakit, oružje ili neka druga vrsta nalaza (Garašanin, M. 1983: 685). Sa druge strane, K. Vinski-Gasparini smatra da se votivne ostave sastoje od najviše tri vrste predmeta i da ponekad pokazuju tragove gorenja (Vinski-Gasparini, K. 1983: 650). Pored jasnih primera za ovakav tip ostava koje se uklapaju u definiciju koju je Garašanin naveo, kao što su ostave iz Urovice, Brestovika IV, Žarkova i Donjih Petrovaca (Garašanin, M. 1983: 694), moramo da istaknemo da ne postoji očigledan razlog zbog kojeg bi votivne ostave sadržale u svom inventaru samo jednu vrstu predmeta i zašto bi to ukazivalo na njihov votivni karakter. U prilog ovakvom stavu, pored već navedenih karakteristika molbenih žrtvi, govore i ostave heterogenog sastava Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 15-28), Mali Žam-Rimski Šančevi (Рашајски, Р. 1975a: 60), Markovac-Leskovica (Milleker, F. 1940: 25), Cioclovina (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 117) i Pecika II u Rumuniji (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 124), čiji sadržaji i uslovi nalaza jasno ukazuju da nisu u pitanju ni livačke ostave, ni skrivnice dragocenosti, već predmeti sakupljeni i pohranjeni u zemlju sa jasnom namenom da se obezbedi naklonost nekog (htonskog) božanstva. Više je nego značajan podatak da se u ostavama na teritoriji Srbije ne pojavljuje ni jedan predmet čija je namena isključivo kultna, što bi umnogome olakšalo utvrđivanje karaktera same ostave. Raznovrstan sadržaj votivnih ostava može u izvesnim slučajevima ukazivati i na učešće više ljudi ili čak čitavih zajednica u samom ritualu darivanja, na šta je već skrenuo pažnju Petresku-Dmbovica prilikom sistematizacije ostava u Rumuniji (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 23). Kao što je D. Jacanović ispravno primetio: „... veličina, struktura i hronološka homogenost materijala [u ostavi], zavise od broja učesnika u ritualu žrtvovanja, očekivane želje onoga ko prinosi žrtvu i vremenskog trajanja žrtvovanja na jednom mestu” (Јацановић, Д. 1994: 60). Na osnovu takve pretpostavke može se zaključiti da ne postoji striktan i opšte primenljiv kriterijum po kome bi se izdvajale votivne ostave, naročito kada uzmemo u obzir da su razlozi, materijalne mogućnosti, pa čak i shvatanje materijalne vrednosti – individualna stvar,
13
UVOD
od čega naravno i zavisi šta će predstavljati dar koji se prinosi božanstvu. Primarnu žrtvu u okviru votivnih ostava zapravo predstavlja sâm metal, dok je vrsta i veličina predmeta od sekundarnog značaja (Јацановић, Д. 1994: 59). Međutim, pojava ćilibarskih i staklenih perli u pojedinim ostavama (Рашајски, Р. 1988: 27; Palavestra, P. 2006: 44, 52), ukazuje da na to je u određenim slučajevima moguća neka vrsta „zamene” žrtvenih darova. U ovom trenutku teško je reći da li je taj „surogat žrtve” samo simboličan ili je u pitanju posebna vrsta žrtvenog dara, koji možda poseduje neko magijsko svojstvo i čije prisustvo u ostavi ima tačno određenu svrhu. Pri trenutnom stepenu istraženosti, može se čak reći da je prisustvo ćilibara u ostavama bronzanih predmeta gotovo siguran pokazatelj njihovog votivnog karaktera. Ovakvo mišljenje treba ipak prihvatiti sa izvesnom rezervom s obzirom na relativno mali broj nalaza ove vrste. Pojava namerno lomljenih i deformisanih predmeta u ostavama, posebno kada su u pitanju ukrasni predmeti, može, ali i ne mora ukazivati na votivni karakter ostave. Ritualno lomljenje predmeta poznato je u mnogim religijama i ono se uglavnom odnosilo na predmete koji su imali dublje simboličko značenje, ali je po pravilu vezano za kult mrtvih. Takvi predmeti se lome ili deformišu do neupotrebljivosti, ali pri tome svi delovi jednog predmeta ostaju skupa, što kod ostava bronzanih predmeta u najvećem broju slučajeva nije tako. Stoga se pojava lomljenih predmeta u ostavama ne može prihvatiti kao siguran pokazatelj obrednih radnji, odnosno takvi predmeti ne mogu ukazivati na votivni karakter ostave. Ni definicija A. Hardinga, po kojoj se votivne ostave sastoje od celih predmeta, dok na njihovu votivnu namenu ukazuje pre svega kontekst u kojem je ostava deponovana (Harding, A. 2000: 354), ne može se zbog svega već rečenog u vezi strukture votivnih ostava prihvatiti u potpunosti.
Drugi tipovi ostava bronzanih predmeta
14
Sve ostale ostave, koje nemaju votivni karakter, samo su privremeno zakopavane u zemlju (prema opšte prihvaćenom mišljenju zbog neke iznenadne opasnosti), sa namerom da se naknadno iskopaju, a predmeti ponovo koriste, te stoga proizilazi da su sve takve ostave u osnovi skrivnice. Dalja podela ostava skrivnica nameće nam nekoliko problema
od kojih su neki samo terminološke prirode, dok su neki mnogo složeniji i zahtevaju detaljniju analizu. Generalno ih možemo podeliti u dve osnovne grupe: - ostave zanatsko-trgovačkog tipa, i - ostave skrivnice dragocenosti. Prvoj grupi, pripadaju livačke ostave koje su ujedno i najbrojnije, a sadrže hronološki disparatan i tipološki raznovrstan materijal, često i ostatke sirovog metala, odnosno lomljenih livačkih pogača, koje su sakupili pojedinci ili grupa ljudi sa šireg geografskog područja. Ovi predmeti sakupljani su zbog pretapanja i celokupan sadržaj ostava sastoji se isključivo od materijala za reciklažu. Na livačku namenu ostava upućuju ingoti, neuspeli odlivci, celi i polomljeni predmeti, ali i delovi poluistopljenih predmeta. Takvim ostavama pripisujemo zanatsko-trgovački karakter, a smatra se da su pripadale putujućim livnicama (Bukvić, Lj. 2000: 101). Čudno je, međutim, što u inventaru takvih ostava gotovo u potpunosti nedostaju kalupi, gotovi predmeti spremni za dalju prodaju ili bilo kakav drugi alat zanatlije-trgovca koji je zakopao ostavu. Izuzetak donekle čini ostava Temišvar II (Fratelia), u čijem se inventaru nalaze isključivo alatke za obradu metala i koje se sasvim sigurno mogu svrstati u kovački alat (Medeleţ, F. 1987: 16). Nedostatak gotovih predmeta i alata, čija je vrednost nesumnjivo bila velika za njihovog vlasnika, na posredan način upućuje na to da se nemiri ili kakva druga nadolazeća opasnost ne bi mogli smatrati razlogom ukopavanja ovih ostava. Prvoj grupi takođe pipadaju i trgovačke ostave koje se sastoje od više primeraka jednog ili ograničenog broja tipova (Harding, A. 2000: 354). Kao najbliži primer te vrste možemo navesti ostavu Veliko Središte-Belo Brdo, koja je otkrivena na nepunih 3 km severozapadno od ostave Markovac-Grunjac. Drugoj grupi pripadaju ostave koje se u nekim slučajevima teško razlikuju od votivnih, s obzirom da najčešće sadrže cele predmete, uglavnom dekorativne namene i veće materijalne vrednosti. Ovakve ostave možemo okarakterisati kao skrivnice u užem smislu reči, ili ostave-skrivnice dragocenosti. Već sama činjenica da se ovde radi o predmetima od bronze, bez obzira na njenu vrednost, znatno sužava izbor predmeta koji se mogu naći u inventaru, a samim tim i broj takvih ostava. Ostava Satu Mare predstavlja jasan primer ostave-skrivnice dragocenosti (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: Livačkotrgovačke
Profane
Ostave bronzanih predmeta
Skrivnice
Skrivnice dragocenosti ?
Heterogenog sastava
Heterogenog sastava
Sakralne
Votivne Homogenog sastava
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
105, T. 9/4-14), a u svom inventaru sadrži grupu predmeta koja je verovatno pripadala samo jednoj osobi te stoga ima lični karakter. U ovom bismo trenutku najverovatniju namenu ostave skrivnice dragocenosti pripisali nešto starijim ostavama koje pripadaju srednjem bronzanom dobu i koje na našim prostorima nisu tako brojne. Ostave Kosider horizonta u Mađarskoj pripadaju ovom tipu, a njihova pojava poklapa se sa prekidom života na brojnim rano bronzanodopskim naseljima tel tipa (Harding, A. 2000: 355). Iz svega navedenog može se zaključiti da krajem bronzanog doba proces formiranja ostava bronzanih predmeta nije bio unifikovan, odnosno da nisu postojala opšta pravila deponovanja ili bilo kakve norme, čak ni kada su votivne ostave u pitanju, a koje bi se kao takve morale formirati uz poštovanje tačno određene ritualne forme. Samim tim kriterijumi po kojima se može odrediti namena ostava mogu se samo uslovno prihvatiti i primeniti u zavisnosti od geografske oblasti, mesta i načina deponovanja, sastava ostave i konteksta u kojem se nalazila. Određene osobenosti koje i pored manjih ili većih podudaranja svaka ostava poseduje, u kombinaciji sa svim ostalim podacima koje može da pruži, predstavljaju jedini način da se sa što većom sigurnošću odredi pravi razlog sakupljanja i zakopavanja bronzanih predmeta.
Geografske odlike južnog Banata
Južni Banat uprkos pretežno ravničarskom karakteru predstavlja dinamičnu geografsku oblast ispresecanu brojnim vodotokovima, depresijama, peščanim dinama, lesnim terasama i šumovitim bregovima. Najvećim delom pripada teritoriji Srbije, dok samo manji istočni deo, oivičen obroncima Karpata pripada teritoriji Rumunije. Prirodnu granicu sa juga predstavlja tok Dunava, dok je na zapadu to tok reke Tise. Na prostoru srednjeg Banata pravcem severozapad-jugoistok prostire se Velika itebejska depresija,
koja je sve do XVIII veka predstavljala neprohodnu močvaru (Karta 1). Njen istočni deo ima svoje mesto u stručnoj literaturi pod imenom Alibunarska močvara, a pruža se sve do Vršca i Vatina. Ovaj deo depresije obuhvata manje predeone celine kao što su Alibunarski i Ilandžanski rit i Veliki i Mali vršački rit (Bukurov, B. 1984: 99). Na nju se ka jugu nadovezuje teško prohodna Deliblatska peščara, koja praktično deli južni Banat na istočni i zapadni deo. Istočni deo karakterišu česte i nagle promene reljefa sa dominantnim Vršačkim planinama i šumovitim bregovima, koji neodoljivo podsećaju na Šumadiju, dok se sa severoistoka ka Dunavu pruža dolina Karaša, koja predstavlja prirodnu komunikaciju ka jugu. Teritorijom zapadno od Deliblatske peščare dominira vijugavi tok Tamiša sa širokom deltom na mestu gde se uliva u Dunav. Druga bitna karakteristika reljefa ovog dela Banata je niska leva obala Dunava. Tokom visokog vodostaja Dunav se na ovim mestima izlivao i plavio zemljište preko 10 kilometara u dubinu. Ostave bronzanih predmeta u najvećem broju grupisane su na severnim padinama Vršačkih planina, na delu od poteza Majdan do sela Markovac. Ova oblast praktično predstavlja granicu prostiranja gustih šuma koje se spuštaju sa obronaka Vršačkih planina. Selo Markovac nalazi se na oko 15 kilometara od Vršca u podnožju severoistočnog dela Vršačkih planina, u blizini granice sa Rumunijom. Severno od sela nalazi se Markovački potok, koji ka zapadu protiče kroz sela Guduricu i Veliko Središte, gde se uliva u Mali rit. Desnu obalu potoka čini uzdignuta lesna terasa, koja je u delu od Markovca do Velikog Središta ispresecana brojnim vododerinama i manjim sezonskim potocima. Zapadni kraj se u vidu grede pruža sve do Pavliša i čini prirodnu granicu između Malog i Velikog rita. Cela ova oblast karakteristična je po brojnim arheološkim lokalitetima (od paleolita do poznog srednjeg veka), a među njima se posebno ističu lokaliteti At, Crvenka, Strmoglavica, Stari Ludoš i Ramnaja.
15
Ostave bronzanih predmeta na teritoriji Vršačkog gorja
Ostave bronzanih predmeta na teritoriji Vršačkog gorja
kelta i jednu bronzanu slitinu). Sebastijan Heni, župnik iz Velikog Žama, ustupio je muzeju u Temišvaru 20 predmeta (četiri srpa, dva vrha koplja, tri testerice, četiri kelta, jedan nož i šest bronzanih slitina), zbog čega je nalaz pogrešno nazvan „Ostava iz Velikog Žama”. F. Mileker nešto kasnije ispravlja grešku u svom arheološkom katastru i doslovce navodi: „na osnovu okolnosti da su ovi predmeti prvo dospeli u Veliki Žam, odnosno da je iz tog mesta prvo stigla vest u stručne krugove, ovaj je nalaz nazvan „Velikožamska ostava”, pa ga je pisac ovih redova (Mileker) tako i predstavio”. Tako je Hampel ostavu registrovao kao depo iz Velikog Žama (Hampel, J. 1892: 102). Holste grešku prenosi dalje, pa tako ovu ostavu dvojako tretira: deo koji se nalazi u Temišvaru kao ostavu iz Velikog Žama, a deo koji se nalazi u Vršačkom muzeju kao ostavu iz Malog Žama (Holste, F. 1951: 12). Otkupom Ritingerove zbirke, u Gradski muzej u Vršcu dospelo je 9 predmetea: dva kelta, tri vrha koplja, dva srpa, jedna narukvica i jedna slitina. Na osnovu literature muzej u Temišvaru bi trebalo da ima ukupno 21 predmet (dva vrha koplja, tri testerice, četiri srpa, fragmentovani nož, pet fragmentovanih keltova i šest komada bronzane slitine). Međutim, na osnovu inventarnih knjiga ovaj muzej čuva samo sedam predmeta.
Oblast Vršačkog gorja bogata je i značajna ne samo po otkrivenim ostavama već i po brojnim usamljenim nalazima bronzanih i bakarnih predmeta. Još je 70-tih godina prošlog veka R. Rašajski ukazao na vezu između gomilanja ostava i velikog broja naselja i nekropola na ovom prostoru (Rašajski R. 1970: 25). Razloge za ovakvu pojavu najjednostavnije možemo objasniti izuzetno povoljnom geografskom položaju koje predstavlja raskršće prirodnih komunikacija. Na teritoriji Vršačkog gorja zabeleženo je 20 ostava bronzanih predmeta. Jedan deo ostava detaljno je obrađen i publikovan, dok je najveći broj ranije otkrivenih samo zabeležen i objavljen bez detaljnijih podataka (Karta 2).
5. Malo Središte-Šuma
Hall A1
6. Mesić-Čikovac
Hall A2
7. Mesić-Šupaja
Hall A1
8. Veliko Središte-Mali rit
Hall A1
9. Veliko Središte-Belo Brdo
Hall A1
10. Veliko Središte
Hall A
11. Vršac-Kozluk
Hall A1
12. Vršac-Majdan
Hall A1
13. Uljma I - Olarova ciglana
Hall A1
14. Uljma II - Glojerova Ciglana
Hall A1
6
7
6
3
2
10
1
2
1
5
1 9
3
22
3
4
2
1
1
1
2 1
3
4
72 4
7
3 1
7
1
1
2
1
2
1
1
1
1
3 8
32
1
4
43 1052,16 19
877,8
50
12000
3
573
3
675,98
41
4160,4
4
181,69
113 4511,73
1
2
51
911 17668,4 367 (1008) (19298,08) 14
1
Σ
Težine (g)
96
Ostalo
6
Štitnik za iglu
14
Ćilibar
Limovi
4
Bronzana slitina
Dugmad
2
Delovi točka
Testerice
2
Saltaleoni
1
Privesci
15
Pojasevi
2
Falere
3
1
2
15000 1 1
5
1
1
2
2
4
1
5
1
2
11
2
1
4
2
11 77
1
1
3
11
32 4589,84
11 1
2
45
3 30
15. Banatski Karlovac-Vinogradi Hall A2
17
16. Ritiševo
Hall B/C
17. Laţunaș
Hall A1
3
2
18. Tirol
Hall A1
1
4
Σ
7 2
1
1
1
1
5
Posude
1
11
Čekići
2
4. Mali Žam-Rimski Šančevi Hall A2
79
Dleta
3. Markovac-Urvine
4
12
Šlem
1
17
Karike
1
Hall A1
6
Pontelly, I. 1882. A délmagyarországi történelmi és régészeti társulat rendes havi választmányi ülése. TRÉ VIII/4. Temesvár, 176. Pulsky, K. 1882. Az orsz. régészetani társulat f. évi január havi ülsénék. AÉ 2, Budapest, XXVII. Hampel J. 1892. A bronzkor emlékei Magyarhonban II. Budapest, 102. Milleker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 191-193.
Nanogvice
Hall A1
Torkvesi
2. Markovac-Leskovica
39 22
Narukvice
76
Fibule
8
Igle
Srpovi
13
Koplja
Bodeži
14
Brijači
Noževi
Hall A1
Keltovi
Mačevi
1. Markovac-Grunjac
Sekire
Period
Mali Žam – Rimski Šančevi Decembra 1881. godine, prilikom kopanja rova u neposrednoj blizini Rimskih šančeva, radnici su otkrili ostavu bronzanih predmeta. U pročišćenom pesku koji je naročito dopremljen za tu svrhu, nalazili su se bronzani predmeti najverovatnije bez posude, budući da postoji sumnja da prilikom pronalaska nisu otkopani svi predmeti. U trenutku pronalaženja ostava je imala oko 50 predmeta u ukupnoj težini od 12 kg?! Kako izveštava Mileker vršački kolekcionar Eduard Ritinger nabavio je od jednog radnika za svoju zbirku 12 predmeta (četiri srpa, pet vrhova kopalja, dva
2
Tabela 1. Ostave Vršačkog gorja
96 45
857,27
34 1427,71
4 10
32 4238,5
1
2 5
1
25 22 170 17 58 11
462,25
12 9
4
7
177 2876,9 3
2
21 16 12 112 2
2
7
19
1
1
2
9
31 88 109 20 27
1
99 45
71153,63 6 381 1488 (1585) (72783,31)
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар XV, Београд, 26. Holste, F. 1951. Hortfunde Südosteuropas, Marburg/Lahn, 12. T. 21/26-34; 25 T. 48/16-24. Рашајски, Р. 1975. Остава Мали Жам – Римски Шанчеви код Вршца, Fontes I, Београд, 60-63.
Gudurica – Žamski breg Ostava je otkrivena pedesetih godina XIX veka, u blizini Gudurice na njivi Valentina Lajbaha. Mileker je ostavu samo registrovao 1888. godine kada je već bila izgubljena, tako da njen sadržaj nije poznat. Milleker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 74. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар XV, Београд, 23.
Veliko Središte Ostava je otkrivena 1867. godine prilikom pripreme zemljišta za vinograd na nepoznatoj lokaciji u blizini Velikog Središta. Predmeti su otkupom dospeli u livnicu „Valentin Najkom i sinovi”, gde je ostava i pretopljena. Ostava je težila oko 15 kg, a prema opisu predmeta koje je imao priliku da vidi F. Mileker je datuje u Ha A period. Milleker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 104. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Beograd, 25.
Veliko Središte – Đip polje (Mali rit) Ostava je otkrivena oktobra 1900. godine u blizini Malog Rita nadomak Velikog Središta. Bliže mesto nalaza nije poznato. U Gradski muzej u Vršcu dospelo četiri je predmeta – jedan srp i tri sekire-kelta.
Milleker, B. 1906. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből III, Temesvár, 133-134. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Beograd, 25.
Veliko Središte – Belo brdo Ostava je otkrivena 1912. godine na potezu Belo brdo (Breg), na oko 1 km od puta za Guduricu, prilikom rigolovanja zemljišta za vinograd. Pronađeno je 113 predmeta ukupne težine 4513,27 grama. Danas se u Gradskom muzeju u Vršcu nalazi 105 predmeta iz ove ostave: 8 sekira keltova, 8 srpova, jedan bodež, jedan fragment ingota u obliku pogače, dva fragmenta bronzanog lima, četiri koplja, 51 alka i 30 narukvica. Mesto nalaza udaljeno je nepun kilometar od lokacije na kojoj je otkrivena ostava Markovac-Grunjac.
Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Beograd, 25.
Markovac – Leskovica Ostava je otkrivena 1896. godine na potezu Leskovica prilikom dubokog oranja, u kojoj su prema Milekeru, pored ostalih predmeta nađena dva fragmenta sirove bronze i dve staklene perle. Sastoji se od ukupno 32 fragmentovana predmeta, koji se danas čuvaju u Gradskom muzeju u Vršcu, a čine je fragmenti mača, šupljih sekira, privezaka, narukvica, ukrasnih dugmadi, privezaka od spiralno uvijene žice, delova pozamanterijske fibule i jednog noža. Milleker, B. 1906. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből III, Temesvár, 93-94. Holste, F. 1951. Hortfunde Südosteuropas, Marburg/ Lahn, 12, T. 21/12-25. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Beograd, 25.
Markovac – Urvina Ostava je pronađena prilikom vađenja jednog panja na potezu Urvina, nedaleko od starog puta Markovac-Kakovo (Rumunija). Pronašli su je Sava Pavel i Vasilije Branka iz Markovca. Bila je zakopana izravno u zemlju, tada na dubini od 40 cm. Dve godine ranije, prema izjavi nalazača, na istom mestu, slučajno je pored korena drveta (koje su kasnije posekli) otkriven, delimično ispran kišom, jedan bronzani mač. Imajući u vidu podatke dobijene od nalazača, kao i istovetnost patine, moglo bi se pretpostaviti, mada sa izvesnom ogradom, da i ovaj mač pripada ostavi. Iskopana je 20.7.1960. godine i teška je ukupno 877,8 grama. U njoj su otkrivena dva mača, jedan nož, jedan bodež, jedno koplje, dve igle, dve narukvice, jedno dleto, dva priveska, jedan saltaleon, jedna testerica, tri dugmeta i jedan fragment bronzanog lima. Ukupno 19 predmeta. Рашајски, Р. 1971. Ostave Vršačkog gorja I, РВМ 20, Нови Сад, 25-36.
Malo Središte – Šuma Krajem 1965. Godine dospeo je u stovarište „Otpada” u Vršcu jedan bronzani kelt. Preuzimanjem ovog predmeta za arheološku zbirku Vršačkog muzeja otkriveno je da predmet potiče iz Malog Središta. Obilaskom Malog Središta početkom 1966. godine nabavljena su još dva bronzana predmeta: jedan manji kelt i jedno dleto sa tulcem. Na osnovu podataka do kojih se došlo, izvodi se zaključak da sva tri predmeta pripadaju jednom grupnom nalazu – ostavi. Potiču sa položaja Šuma, odnosno nađeni su u jednoj maloj uvali severno iznad sela (?), u vododerini. Ispod jednog ovećeg kamena pronalazač je primetio predmet od bronze i, zainteresovan, izvadio još dva predmeta. No nije se moglo definitivno utvrditi da li je na ovom mestu bilo još materijala, kao ni bliže okolnosti pohrane ostave, pošto je u međuvremenu, u neposrednoj blizini, izgrađen put i mesto nalaza razoreno. Ukupna težina ostave je 573 g. Rašajski, R. 1971. Ostave Vršačkog gorja I, РВМ 20, Novi Sad, 25-36.
Vršac – Kozluk Ostava bronzanih predmeta otkrivena je početkom 1911. godine, prilikom rigolovanja zemljišta za vinograd, u severoistočnom delu uvale Kozluk, potez Kremenjak na Vršačkom gorju. Ceo nalaz, međutim, nije sačuvan, već samo onaj deo koji su sinovi Valentina Neukoma, livca iz Vršca poklonili Vršačkom muzeju (19. januara 1911. godine). Nisu zabeleženi podaci kako o bližim okolnostima pronalaska, tako ni o veličini nalaza, odnosno ukupnosti ostave. Deo nalaza koji je dospeo u muzej ima 32 polomljena i sitna predmeta i livačkih pogača, u ukupnoj težini od 4589,84 g. Gotovo ¾ težine ostave otpada na livačku sirovinu, odnosno čist bakar. Feliks Mileker pominje ostavu prvi put u „Starinama Banata”. Podaci koje tom prilikom iznosi u vezi broja predmeta koji se nalaze u ostavi ne podudaraju se sa knjigom ulaska i sa glavnim inventarom. Od nalaza iz Kozluka sačuvani su sledeći predmeti: jedan kelt, pet srpova, dva vrha koplja, bodež, list testerice, pozamanterijska fibula,
17
Ostave bronzanih predmeta na teritoriji Vršačkog gorja
multispiralna narukvica, četiri ulomka narukvica otvorenih krajeva, kalotasta pločica, dve fragmentovane poluge, i devet fragmenata livačkih pogača. Ostava pripada horizontu Cincu-Suseni, odnosno Ha A1 periodu.
Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Beograd, 26. Rašajski, R. 1972/3. Ostave Vršačkog gorja II, РВМ 21/22, Нови Сад, 19-28.
Vršac – Majdan Položaj Majdan nalazi se na severozapadnoj padini Lisičije glavice, udaljen oko 5 km od Vršca, na putu za Veliko Središte. Samo mesto nalaza udaljeno je od puta oko 200 m, a nalazi se u blizini vododerine. Početkom 1950. godine prilikom pripremanja zemljišta za vinograd, kopan je jarak za regulisanje bujica pa je tom prilikom otkrivena ostava bronzanih predmeta. Zrna ćilibara i bronzani predmeti stavljeni su u lonac od pečene gline i pokriveni zdelom od bronzanog lima. Muzej u Vršcu izvešten je o nalazu još istog dana tako da se autopsijom moglo ustanoviti da je lonac sa predmetima bio ukopan na dubini od 1,4 m od površine zemlje, kao i da nije bilo drugih arheoloških tragova. Lonac se nalazio uz sam rub iskopanog jarka, jer je zemljanim radovima bila otkrivena tek jedna trećina posude. Zdela od bronzanog lima bila je znatno oštećena pa je, sem ruba, većim delom upala u lonac. Ostava ima 110 bronzanih predmeta i 45 zrna ćilibara, kao i zemljani lonac. Ukupna težina bronzanih predmeta iznosi 2876,90 grama. Najveći deo nalaza pripada ukrasnim predmetima. Ostava se datuje u Ha A1 period. Rašajski, R. 1988. Остава бронзаних предмета из Мајдана код Вршца, Старинар НС 39, Београд, 15-28.
18
Vršac – Kamenolom U popisu ostava bronzanih predmeta sa teritorije Vršačkog gorja, R. Rašajski pominje i ostavu pod ovim nazivom, navodeći da je otkrivena prilikom regulisanja zemljišta za vinograd 19.1.1911. godine (Rašajski R. 1971: 34). Isti podatak prenosi i Lj. Bukvić u popisu ostava sa teritorije Banata (Bukvić Lj. 2000: 103). Uvidom u muzejsku dokumentaciju i materijal iz zbirke, nije bilo moguće naći ostavu pod ovim nazivom. Nedoumicu donekle razrešavaju predmeti kojima se kao mesto na kome su pronađeni navodi lokalitet Vršac-Kozluk, a ne pripadaju pomenutoj ostavi. Činjenica da su u muzej dospeli istog dana kad i ostava iz Kozluka, navodi na zaključak da su i ovi predmeti poklon V. Najkoma. Možemo pretpostaviti da je R. Rašajski u želji da izbegne zabunu, promenio ime ostave u Vršac-Kamenolom s obzirom da uz predmete stoji napomena da se lokacija nalazi između Kozluka i Majdana. Prvobitni sadržaj ostave nije poznat, a možemo smatrati da se napomena o predmetima istopljenim u livnici odnose upravo na ovu ostavu. Danas se u muzeju u Vršcu čuvaju četiri bronzane igle. Vasić R. 2003. Die Nadeln im Zentralbalkan (Vojvodina, Serbien, Kosovo und Makedonien), PBF: Abt. XIII; Bd. 11, Stuttgart.
Mesić – Šupaja Ostava je otkrivena 13. januara 1931. godine, prilikom pripremanja zemljišta za vinograd, severoistočno od sela Mesić na potezu Šupaja. Nalazila se na dubini od oko
70 cm. Vršački muzej je ubrzo otkupio ostavu od nalazača. Prilikom pronalaska ostava je imala 41 predmet i toliko je i nabavljeno sudeći po ulaznoj evidenciji muzeja. No, u inventar muzeja kasnije je uvedeno samo 39 predmeta iz ovog grupnog nalaza. Nedostaje jedan fragment torkvesa i jedan fragment mača. Рашајски, Р. 1975. Остава Месић - Шупаја код Вршца, Fontes I, Београд, 63-68. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats IV, Старинар XV, Београд, 25. Holste, F. 1951. Hortfunde Südosteuropas, Mahrburg/Lahn, 14, T. 19/1-27. Бижић, Р. 1958. Оставе Вршца и околине, ЗДН 20, Нови Сад, 57-77.
Mesić – Čikovac S proleća 1888. godine nađena je mala ostava bronzanih predmeta u manastirskim vinogradima na brdu Čikovac. Predmeti su prvo dospeli u zbirku Vršačkog kolekcionara Eduarda Ritingera, a otkupom njegove zbirke u Vršački muzej. O okolnostima nalaza ne postoje bliži podaci. Tada su zajedno nađena dva fragmentovana kelta, a nešto kasnije na istom mestu još jedna, u znatnoj meri oštećena, sekira sa zaliscima. Ostava po svojoj prilici nije u celini otkrivena ili, što je verovatnije, nisu svi predmeti sačuvani, odnosno dospeli u Ritingerovu zbirku. Milleker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 77-78. Rašajski, R. 1971. Ostave Vršačkog gorja I, РВМ 20, Novi Sad, 25-36.
Ritiševo Ostava je otkrivena 1965. godine prilikom poljoprivrednih radova na položaju Breg kraj Ritiševa (na granici atara između Ritiševa i Pavliša), u neposrednoj blizini poljskog puta Ritiševo – Vršac. Od predmeta koji su se nalazili u ostavi sačuvane su samo dve falere. Autopsijom na terenu, a i na osnovu podataka dobijenih od nalazača, ustanovljeno je da je u ostavi bilo više predmeta. No kako su oni sada zagubljeni ne može se vistruisati prvobitni sadržaj ostave. Ukupna težina falera iz Ritiševa iznosi 462.25 grama. Rašajski, R. 1966/8. Bronzana ostava falera iz Ritiševa, РВМ 1517, Нови Сад, 43-45.
Banatski Karlovac – Vinogradi Na položaju Karlovački Vinogradi prilikom pripremanja zemljišta za vinograd 1896. godine, na dubini od 75 cm, iskopana je bronzana ostava: 32 bronzana predmeta nalazila su se u glinenom loncu. Vlasnik zemljišta i radnici razdelili su između sebe predmete od bronze, a posudu bacili. Iste godine, muzej u Vršcu nabavio je osam predmeta, a muzej u Temišvaru u narednih šest godina još pet predmeta. Kupovinom Bemove zbirke, gradski muzej u Vršcu došao je u posed jednog kelta iz ove ostave, koji je Leonard Bem (Leonhard Böhm) otkupio od vlasnika zemljišta na kojem je ostava otkrivena. Preostali predmeti promenili su nekoliko vlasnika tako da se sada mogu smatrati izgubljenim. U ostavi je prvobitno bilo 17 keltova, 10 nanogvica, jedna narukvica, jedna narukvica sa spiralnim štitnikom, dva vrha od koplja i jedna čelenka od šlema. U Gradskom muzeju u Vršcu čuva se 9 predmeta, a u Temišvarskom muzeju samo osam keltova. Milleker, B. 1896. Károlyfalvai bronzkincsröl, AÉ XVI, Budapest, 252256. Milleker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás
dve sekire-kelta ukrašene trostrukim „V” ornamentom, dve narukvice, tri fragmenta srpa, bronzana šipka, fragment ingota i pet testerica.
előtti időkből I, Temesvár, 55-58. Milleker, B. 1906. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből III, Temesvár, 85-87. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Београд, 23. Holste, F. 1951. Hortfunde Südosteuropas, Mahrburg/ Lahn, 10. Рашајски, Р. 1975. Остава из Банатских Карловаца, Fontes I, Београд, 86-90.
Mileker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 74. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Београд, 23. Hampel, J. 1892. A bronzkor emlékei Magyarhonban II, Budapest, 74. Rusu, M. 1963. Die Verbreitung der Bronzehorte in Transilvanien vom Ende der Bronzezeit bis in die mittlere Hallstattzeit, Dacia VII, Bucureşti, 207. Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977. Depozitele de bronzuri din Romănia, Bucureşti, 98, T. 163/2-5. Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978. Die Sicheln in Rumänien mit Corpus der jung- und spätbronzezeitlichen Horte Rumäniens, PBF: Abt. XVIII; Bd. 1, München.
Uljma I – Olarova Ciglana Ostava je okrivena 1888. godine u Olarovoj ciglani u Uljmi. Sadržala je 5 masivnih bronzanih ogrlica unutrašnjeg prečnika 15 cm i širine 2 cm. Ostava je takođe sadržala i neutvrđen broj fragmenata livačkih pogača. Hampel, J. 1896. A bronzkor emlékei Magyarhonban III, Budapest, 185-186. Milleker, B. 1906. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből III, Temesvár, 147.
Tirol (Tirol) Grupni nalaz sedam bronzanih predmeta otkrio je jedan vojnik 1873. godine u blizini Kenigsgnada (Königsgnad – današnji Tirol u Rumuniji). Svi predmeti predati su na čuvanje muzeju u Temišvaru. Ostava se sastojala od pet sekira-keltova, jednog srpa sa jezičkom i četiri narukvice.
Uljma II – Glojerova ciglana Ostava je otkrivena 1923. godine u Uljmi u blizini puta Beograd – Vršac. U trenutku nalaza ostava je sadržala keramičku posudu u kojoj se nalazilo 30 narukvica i četiri ogrlice. Nije publikovana, a Mileker navodi samo osnovne podatke.
Mileker, B. 1897. Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből I, Temesvár, 69-70. Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Београд, 23. Hampel, J. 1892. A bronzkor emlékei Magyarhonban II, Budapest, 70. Rusu, M. 1963. Die Verbreitung der Bronzehorte in Transilvanien vom Ende der Bronzezeit bis in die mittlere Hallstattzeit, Dacia VII, Bucureşti, 207. Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977. Depozitele de bronzuri din Romănia, Bucureşti, 114, T. 215/3-9. Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978. Die Sicheln in Rumänien mit Corpus der jung- und spätbronzezeitlichen Horte Rumäniens, PBF: Abt. XVIII; Bd. 1, München.
Milleker, F. 1940. Vorgeschichte des Banats, Старинар НС XV, Beograd, 26.
Lacunaš (Laţunaş) Ostava je otkrivena krajem 1887. godine. Bronzani predmeti koje je Mileker opredelio u XII vek p.n.e. nalazili su se u keramičkoj posudi. Odmah po otkriću predati su na čuvanje muzeju u Temišvaru. U ostavi su se nalazile
Horizonti ostava
Hronološki sistemi
1000 1100 1200 1300
Ha B1
(M.Guma) Rano gvozdeno doba
Ha A2 Ha A1 Br D Br C
Prelazni period Kasno bronzano doba
Srednje bronzano doba
Br A1
1700
Br A2
1800
1900
Rano gvozdeno doba
Rano bronzano doba
SD II
SD I
2200
Tabela 2. Hronološka tabela 2300
Horizont IV
Protogeometric
Submycenaean
Late Helladic IIIb 2
Horizont II Horizont I
Mađarska
Transilvanija
Mozsolics A.
Petrescu-Dîmboviţa M.
RemandPodhéring
Fizeşu - Gherlii
Hajdubözörmeny
Moigrad - Tăuteu
Horizont III
Gyermely
Jupalnic - Turia
Horizont II
Kurd
Veliko Nabrđe
Aranyos
Horizont I
Opály
Horizont IV Miljana
Kloštar Ivanić
Late Helladic IIIc (late) Late Helladic IIIc (early)
MD III Late Helladic IIIa
Peklenica
900
1000 1100
Cincu - Suseni
1200
Uriu - Domăneşti 1300
2
MD II
Late Helladic IIIa 1
MD I
Late Helladic IIa
FD III
Late Helladic I
Late Helladic IIb
Middle Helladic IIIb
FD II
Hrvatska
Vinski-Gasparini K.
Early geometric
1400 1500 1600 1700
Middle Helladic IIIa
1800
FD I
Middle Helladic II
1900 Middle Helladic I
2000
2000 2100
Vasić R.
Late Helladic IIIb 1
Rano bronzano doba
Br A2
1600
Br B2 Br B1
Srbija/Vojvodina
Horizont III
1400 1500
Egeja
(B. Hänsel)
Kasno bronzano doba
900
Rumunija
Srednje podunavlje
Srednje bronzano doba
P. Reinecke/ H. Müller-Karpe/ Call. C14
Br A1
Early Helladic III
Early Helladic II
2100 2200 2300
Ostava Markovac – Grunjac
Ostava Markovac – Grunjac
Prilikom zimskog oranja 24.12.1958. godine, na njivi Vasilija Branke iz sela Markovca otkrivena je velika ostava bronzanih predmeta na potezu Grunjac – Donji Izlaz (Slika 1. i 2). Prema kazivanju Stanimira Baračkog, arheologa Gradskog muzeja u Vršcu, nekoliko dana posle otkrića ostavu je od nalazača preuzeo tadašnji direktor muzeja Rastko Rašajski, koji je tom prilikom obišao i mesto nalaza. Na žalost, pisani dokumenti o tim aktivnostima nisu sačuvani, tako da nam uslovi i tačna lokacija na kojoj je ostava bila zakopana nisu sasvim poznati. Vasilije Branka bio je sasvim sigurno dugi niz godina dragocen saradnik Vršačkog muzeja, budući da se u više navrata spominje u muzejskim knjigama kao darodavac – najčešće arheoloških predmeta. Između ostalog, Branka je pored bronzanih i keramičkih predmeta koje je nalazio u okolini Markovca, muzeju poklonio i drugu ostavu, koju je otkrio nekoliko godina ranije na potezu Leskovica (Рашајски, Р. 1971: 25). Stanimir Barački, koji je prisustvovao preuzimanju ostave, navodi da je Vasilije Branka dva dana brižljivo sakupljao predmete iz ostave. Kada se ima u vidu da je tom prilikom prikupio i najmanje komadiće žica i limova, ostaje malo mesta za sumnju da je neki od predmeta iz ostave možda promakao. Takođe nam je teško da poverujemo da bi Branka, sa kojim je Rašajski bio u stalnom kontaktu i koji je ispoljavao veliko interesovanje za 20
arheologiju, prevideo delove keramičke posude u kojoj su predmeti mogli biti pohranjeni, tako da sa izvesnom dozom sigurnosti možemo da pretpostavimo da su predmeti bili zakopani direktno u zemlju, odnosno da su se u najboljem slučaju nalazili u nekakvoj platnenoj ili kožnoj vreći koja je vremenom istrulila. Ostaje nam da žalimo što Rašajski nije odmah obavešten o otkriću ostave, pre njenog vađenja iz zemlje, jer bi time svakako bili bogatiji za veoma važne podatke vezane za okolnosti u kojima su predmeti pohranjeni u zemlju. Prvi put se spominje u stručnoj literaturi u radu o ostavama Vršačkog gorja R. Rašajskog, koji u popisu ostava sa teritorije Vršačkog gorja ostavu iz Markovca navodi kao Markovac-Grunjac (Рашајски, Р. 1971: 35). Na osnovu formiranih tabli jednog dela materijala koje su otkrivene u njegovoj arhivi5, može se zaključiti da je Rašajski na-
meravao da publikuje ostavu, ali iz nepoznatih razloga do toga nikad nije došlo. Neki od predmeta objavljeni su u okviru odgovarajućih svezaka značajne serije Prähistorische Bronzefunde (Vasić, R. 1994; Vasić, R. 1999; Vasić, R. 2003; Weber, C. 1996; Harding, A. 1995). 5 Zahvaljujem se ovom prilikom mr Javoru Rašajskom na ustupljenoj dokumentaciji.
Broj Predmeta
%
Težina
%
Oružije
47
5%
1483,3
8%
Oruđe
251
28%
6135,21
35%
Ukrasni predmeti
176 (262)
19%
1996,56
11%
Razno
365
40%
1569,09
9%
Fr. Livačkih pogača
72 (83)
8%
6484,19
37%
∑
911 (1008)
100%
17 668,4 (19 298,08)
100%
(g)
Tabela 3. Zastupljenost klasa predmeta u ostavi Markovac-Grunjac
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
na zapadnom kraju sela i obuhvata dolinu Markovačkog potoka, odnosno njegovu desnu obalu i praktično se nadovezuje na istoimeni toponim koji se nalazi zapadno od sela Gudurica. Prilikom nedavnog obilaska terena u okolini Markovca, pokušali smo na terenu da utvrdimo tačnu lokaciju na kojoj je ostava otkrivena. Iz razgovora sa potomcima Vasilija Branke, saznao sam da se njiva zaista nalazi na potezu Grunjac, ali nešto severnije, u blizini mesta na kojem počinje Mali potok (Ogaşu Mikului), koji se otprilike 1,5 km južnije uliva u Markovački potok, a nalazi se na obodu guduričkog i markovačkog atara. Ostava Markovac-Grunjac sastoji se od oko 1000 predmeta ukupne težine 17.668,4 g, što je čini najvećom ostavom bronzanih predmeta otkrivenom na teritoriji Srbije. Čine je polomljeni predmeti, neuspeli odlivci, komadi žica i limova, ostaci od livenja, poluistopljeni predmeti i delovi plankonveksnih pogača od sirovog metala. Kada se ovom broju dodaju saltaleoni i fragmenti livačkih pogača koji nisu uvršteni u katalog nalaza, ukupan broj predmeta u ostavi Markovac-Grunjac iznosi čak 1008 komada, čija je težina 19.298,08 grama.
100%
Ingoti
Veliku poteškoću tokom obrade predmeta predstavljala je činjenica da prilikom ulaska u muzej nije sastavljen kompletan popis predmeta koji su se nalazili u ostavi, tako da su u katalog ušli samo oni predmeti za koje je bez sumnje utvrđeno da pripadaju ostavi Markovac-Grunjac. Ovoj ostavi najverovatnije pripada i 86 saltaleona od bronzane žice, koji su se nalazili u kutiji sa predmetima iz ostave Caransebeş (Karansebeš), kojoj prema popisu F. Milekera sasvim sigurno ne pripadaju. Tako veliki broj saltaleona nije zabeležen u drugim ostavama koje se čuvaju u Gradskom muzeju u Vršcu, pa je ovakva pretpostavka sasvim moguća. Kako međutim, nema sigurnih podataka, ovi predmeti nisu uvršteni u katalog nalaza. Isti je slučaj i sa 11 fragmenata livačkih pogača, koje su se nalazile u posebnoj kutuji bez oznake. Kao i kod saltaleona, fragmenti livačkih pogača nisu, izuzev u ostavi Banatski Karlovac-Vinogradi, zabeleženi u popisu inventara drugih ostava koje se čuvaju u Gradskom muzeju u Vršcu. U pogledu tačne lokacije na kojoj je ostava otkrivena, takođe su postojale izvesne nejasnoće. Naime, na vojnim sekcijama u razmeri 1:25000, potez Grunjac (Donji Izlaz) pruža se u dužini od skoro jednog kilometra, a nalazi se
Ukrasni predmeti
Ukrasni predmeti
Ukrasni predmeti
Ukrasni predmeti
Oruđe
Oruđe
60%
Oruđe
?
80%
Razno
?
Oruđe
40%
Oružje
20%
Grafikon 2. Zastupljenost klasa predmeta u ostavama Vršačkog gorja
Ti r o l
Laţunaș
R i t i š e vo
B. K a r l o v a c -Vi n o g r a d i
Uljma II
Uljma I
Vr š a c - M a j d a n
Vr š a c - K o z l u k
V. S r e d i š t e - B e l o b r d o
V. S r e d i š t e - M . R i t
Mesić-Šupaja
Mesić-Čikovac
M. Središte -Šuma
M. Žam-Rimski Šančevi
Markovac-Urvine
M a r k o v a c - Le s k o v i c a
Markovac-Grunjac
0%
21
Srpovi
Srpovi Prvi srpovi od bronze počinju da se izrađuju tek sredinom bronzanog doba, kada dolazi do nagle ekspanzije u proizvodnji bakra i njegovih legura. Njihova pojava posredno ukazuje na drastičan demografski rast što je za direktnu posledicu imalo povećanu potražnju za osnovnim životnim namirnicama među kojima su i žitarice. Srpovi predstavljaju usko specijalizovane alatke čija je namena uslovila karakterističan oblik sečiva, koji ne pruža gotovo ni malo mogućnosti za raznovrsniju upotrebu. Tokom vremena oblik sečiva bronzanih srpova nije trpeo bitnije promene, tako da vrsta i izgled drške predstavljaju primarne karakteristike za tipološku podelu. Brojnost i namena srpova jasan su pokazatelj velikog značaja koji je ova vrsta oruđa imala u životu ljudi tokom bronzanog doba. Proces izrade sastojao se od livenja u dvodelnim kalupima, s tim da je samo na jednoj polovini kalupa urezan oblik srpa u negativu dok je druga polovina ravna. Završna obrada sastojala se uglavnom od brušenja i kovanja kako bi sečivo dobilo na čvrstoći i izdržljivosti. Ovakav način livenja u jednostranim kalupima znatno skraćuje vreme izrade ali i utrošak materijala, što je još jedan od praktičnih poteza izazvanih velikom potražnjom za ovim alatkama. Najveći broj srpova otkrivenih na teritoriji Srbije potiče iz ostava bronzanih predmeta, dok je u naseljima otkriveno samo nekoliko primeraka (Jevtić, M. 1981: 22; Vasić, R. 1994: 39; Milleker, F. 1891: 91). Kao grobni prilog otkrivena su dva primerka. Stariji se datuje u bronzano doba D i potiče iz ženskog groba u Svračkovu kod Bajine Bašte (Vasić, R. 1996: 66), dok mlađi, koji je sa sigurnošću datovan u Ha B, potiče sa lokaliteta „Bara” kod Čoke, gde
Uioara 8
Uioara 7
Uioara 6
Uioara 5
Uioara 4
Uioara 3
1. Tirol
Uioara 2
Uioara 1
22
je u grobu otkriven samo fragment sečiva srpa (Vasić, R. 1994: 48). Srpovi koji se nalaze u ostavama ni po čemu se ne izdvajaju od ostalog materijala, čak ni kad su u pitanju votivne ostave, tako da je simboličko značenje (ako ga uopšte ima) ili bilo kakva kultna namena srpova za sada sakrivena. Kada su u pitanju uslovi nalaza, slična situacija je i u susednim zemljama, Rumuniji (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978), Mađarskoj (Mozsolics, A. 1973; Mozsolics, A. 1985) i Hrvatskoj (Vinski-Gasparini, K. 1973), gde najveći broj srpova takođe potiče iz ostava. Prilike su nešto drugačije u centralnoj Evropi gde su srpovi, pored brojnih ostava, otkriveni u preko četrdeset grobova. Njihovo prisustvo u okviru grobnih priloga M. Primas objašnjava ličnom svojinom nad tim predmetima (Primas, M. 1986: 17). Ovakvo mišljenje čini nam se malo verovatnim s obzirom da se radi o vrsti specijalizovane alatke, praktično sezonskog tipa, što znači da ni na koji način ne identifikuje njenog vlasnika u profesionalnom ili socijalnom smislu, pa tako ni njihovu pojavu u grobovima ne možemo tumačiti samo pukim vlasništvom. Pored toga, često se dešava da se u grobu kao prilog nalazi fragment sečiva ili čak samo fragment drške srpa. Sve navedeno jasno ukazuje na fine razlike u društvenoj organizaciji i verovanjima na širem geografskom području centralne i istočne Evrope, koje se mogu uočiti na osnovu samo jedne (ne preterano reprezentativne) vrste oruđa kao što su srpovi. Dodatnu potvrdu naših tvrdnji predstavlja i podatak da oblast centralne Evrope izlazi iz okvira teritorije, koja je prema našem mišljenju predstavljala jedinstvenu ekonomsku zonu kojoj su pripadale ostave sa teritorije Srbije .
a
b
c
d
e
1
1
2. Lacunaš
3
3
3. Markovac / Grunjac
10
3
4. Veliko Središte - Belo Brdo
3
1
5. Veliko Središte - Đip Polje
Σ
1
1
1
5
3
2
6
1
1
43
76
4
9 1
1
6. Vršac - Kozluk
1
1
1
1
7. Vršac - Majdan 8. Mali Žam - Rimski Šančevi
3
1
9. Mesić - Šupaja
3
1
20
7
1
1 2
2
2
2
-
7
4
5
1
1 8
2
2 2
1
7
8
4. Tipološka zastupljenost srpova na teritoriji Vršačkog gorja Tabela 2.Tabela Tipološka zastupljenost srpova u ostavama Vršačkog gorja
2
2
10
51
114
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Zastupljenost ostava bronzanih predmeta na određenoj teritoriji, koje u svom inventaru sadrže srpove, može nam na posredan način ukazati na intenzitet i stepen poljoprivredne proizvodnje. Tako su na primer, na teritoriji Banata ostave sa srpovima zastupljene sa 40,9%, u Transdanubiji sa 84,3%, a u Sremu sa čak 90,6% (Hansen, S. 1994: 206). Uprkos ravničarskom karakteru, znatno manji procenat zastupljenosti ostava sa srpovima na teritoriji Banata u odnosu na teritoriju Srema i Transdanubije, mogao bi se možda objasniti velikim površinama pod močvarama koje su se u delovima Banata očuvale sve do druge polovine XIX veka pa i kasnije (Karta 1). Ovu tezu donekle potvrđuje i položaj ostava sa srpovima na teritoriji cele Srbije (Karta 4), koje se kao po pravilu nalaze u ravničarskim predelima, ali u oblastima koje su u manjoj meri izložene poplavama. U najjužnije nalaze srpova u našoj zemlji ubrajaju se srp sa trnom otkriven na lokalitetu Gradište kod Končulja (Bulatović, A. 1999/2000: 31, T. I/13), fragment srpa iz ostave u Rudniku (Гарашанин, Д. 1954: 29, T. 16/8) i srp iz izgubljene ostave u Dvorištu kod Despotovca (Трбуховић, В. 1960: 162; Vasić, R. 1996: 66). U srpskom delu Banata ostave sa srpovima uglavnom su skoncentrisane u južnom i jugoistočnom delu oko ušća Tamiša i Vršačkih planina, dok su na severu u oblastima oko Tise i Tamiša gotovo nepoznate. Neophodno je dakle, pojavu srpova u ostavama bronzanih predmeta posmatrati u širem kontekstu društvenoekonomskih prilika na određenoj teritoriji krajem bronzanog doba. Stanovništvo koje je naseljavalo Panonsku niziju i doline velikih reka, zasnivalo je krajem srednjeg i početkom kasnog bronzanog doba, svoju ekonomiju uglavnom na poljoprivredi, pre svega uzgoju žitarica, koje su ujedno kao jedna od osnovnih životnih namirnica predstavljale i glavno sredstvo razmene. Evidentna je uzročno-posledična veza između pojave velikog broja srpova i nagle ekspanzije poljoprivredne proizvodnje u tom periodu, te s toga smatramo da prisustvo istih tipova srpova na određenom prostoru ukazuje, bolje nego bilo koji drugi predmeti koje nalazimo u inventaru ostava, na ekonomsku povezanost različitih kulturnih grupa. U tom smislu, za nas je veoma značajan prikaz rasprostranjenosti najbrojnijih srpova sa
jezičkom tipa Uioara 1, Uioara 2 i Uioara 8 (Karta 5), koji samo na teritoriji Srbije čine preko 60% od ukupnog broja svih srpova. Prilikom tipološke podele srpova sa jezičkom iz ostava na teritoriji Vršačkog gorja (Karta 3) pridržavali smo se tipologije koju je za ove alatke ustanovio Petresku-Dimbovica na osnovu materijala iz ostave Uioara de Sus. Osnova njegove tipologije zasniva se na broju, položaju i obliku rebara na dršci (Petrescu-Dîmboviţa M. 1979). Ovakve podele u najvećoj meri pridržavao se i R. Vasić prilikom publikovanja srpova sa teritorije centralnog Balkana (Vasić R. 1994). U okviru inventara ostave Markovac-Grunjac nalazi se ukupno 76 srpova. Od tog broja samo su dva primerka cela. Uprkos činjenici da je čak više od polovine srpova nemoguće identifikovati, njihova tipološka raznovrsnost dosta je velika. Sledeći tipovi srpova zastupljeni su u ostavi Markovac-Grunjac: Uioara 1 – kat. brojevi: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, Uioara 2 – kat. brojevi: 11, 12, 13 Uioara 3 – kat. brojevi: 14 Uioara 5 – kat. brojevi: 15 Uioara 6 – kat. brojevi: 16 Uioara 8 – kat. brojevi: 17, 18, 19, 20, 21 d) Tip sa dugmetom i ravno zasečenom osnovom – kat. brojevi: 22, 23, 24, e) Tip sa dugmetom i koso zasečenom osnovom – kat. brojevi: 25, 26 f) Srp sa jezičkom neodređenog tipa – kat. brojevi: 27, 28, 29, 30, 31, 32, g) Vinogradarski nož (Rebmesser) – kat. broj: 33, h) Srpovi neodređenog tipa – kat. brojevi: 34 do 76 – ukupno 43 primerka Srpovi čine čak 8,34% od ukupnog broja predmeta u ostavi Markovac-Grunjac. Ako posmatramo težinski odnos, udeo srpova je još veći i iznosi 13% od ukupne težine. Stepen fragmentacije srpova u ostavi Markovac-Grunjac, kao što je već rečeno, izuzetno je visok. Od ukupnog broja, samo su dva srpa cela (kataloški broj 1. i kataloški broj 17), dok ostatak predstavljaju pojedinačni fragmenti. Pažljivim ispitivanjem sečiva srpova pod binokularnom lupom došlo se do sledećih saznanja:
Uioara 1
Uioara 2
Uioara 3
Uioara 4
Uioara 5
Uioara 6
Uioara 7
Uioara 8
Markovac / Grunjac
10
3
1
-
1
1
-
5
3
2
6
1
43
76
Vršačko gorje
20
7
2
2
2
2
-
7
4
7
8
2
51
114
Srbija i Vojvodina
88
36
8
12
11
7
5
31
20
9
19
-
228 474
108 43
10
14
13
9
5
38
24
16
27
2
280 588
Σ
a
b
c
5. Tipološka zastupljenost srpova na teritoriji Srbije TabelaTabela 3. Tipološka zastupljenost srpova na teritoriji Srbije
d
e
Σ
23
Srpovi
24
• Celi srpovi kataloški broj 1 (Ap 10398) i kataloški broj 17 (Ap 10416) nemaju tragove upotrebe na radnim površinama (sečivima) i pokazuju određene manjkavosti u izradi, kao što su neujednačena debljina livenja, „sunđerasta” struktura metala, pa čak i šupljine na površini predmeta nastale usled slabog razlivanja rastopljenog metala, što su sve uobičajene greške koje nastaju prilikom livenja (Slike 3 i 4). Na osnovu svega rečenog može se zaključiti da jedi na dva cela primerka u ostavi Markovac-Grunjac predstavljaju neuspele odlivke, odnosno škart koji je najverovatnije pripremljen za pretapanje. Ne treba odbaciti ni mogućnost da se u izvesnim slučajevima možda radi o probnim odlivcima. • Najveći broj fragmenata pokazuje iste ili slične nedostatke i može se takođe identifikovati kao škart, što se lako može uočiti na delu sečiva srpa sa kataloškim brojem 20 (Ap 10415) ili fragmentu srpa sa kataloškim brojem 35 (Ap 10431) koji nisu polomljeni, već su izliveni samo do pola (Slike 5 i 6). • Tragovi upotrebe, odnosno izlizanost sečiva usled upotrebe, uočeni su samo na dva fragmenta (kataloški broj 26 i 49), što predstavlja zanemarljiv procenat u odnosu na ukupan broj srpova u ostavi. • Jedan broj fragmenata oštećen je prilikom konzervacije tako da se na osnovu njihovog ispitivanja nisu mogli dobiti nikakvi relevantni podaci. Hronološki gledano, stariji tip srpova u ostavi MarkovacGrunjac predstavljaju oni primerci sa dugmetastom drškom. Prisutne su dve varijante u gotovo podjednakom broju: a) sa ravno zasečenom osnovom i b) sa koso zasečenom osnovom. Svi primerci su fragmentovani i na njima nisu uočeni jasni tragovi upotrebe, ali se zbog korozije i konzervacije ne mogu identifikovati ni kao škart. Srpovi sa dugmetom i ravno zasečenom osnovom pripadaju tradiciji srednjeg bronzanog doba i javljaju se u velikom broju u centralnoj Evropi i Karpatskoj kotlini već početkom ovog perioda. U Rumuniji i Mađarskoj njihova pojava vezuju se za Bronzano doba C i D, ali se u izvesnom broju javljaju i u ostavama Ha A perioda. Na području Srbije, Hrvatske i severne Bosne ovaj tip srpova javlja se nešto kasnije u ostavama Horizonta II, odnosno Ha A1 perioda (Vasić, R. 1994: 24; Vinski-Gasparini, K. 1973: 109). Pored tri primerka iz ostave Markovac-Grunjac, na teritoriji Vršačkog gorja javlja se još samo jedan primerak ove varijante i to u ostavi Mali Žam-Rimski Šančevi (Rašajski R. 1975a: 63, T. 59/1). Varijanta srpova sa dugmetom i koso zasečenom osnovom, imala je sličan razvojni put kao srpovi sa ravno zasečenom osnovom. Javljaju se u većem broju u Češkoj, Slovačkoj, istočnim delovima Nemačke i Poljskoj. Ova varijanta dosta je zastupljena u ostavama horizonta Kurd i Cincu-Suseni u Mađarskoj i Rumuniji (Vasić, R. 1994: 25). Može se reći da su obe varijante relativno slabo zastupljene u ostavama Vršačkog gorja, ali i uopšte na teritoriji Srbije. U okviru ostava Vršačkog gorja nalaze se još samo u inventaru ostava Mali Žam-Rimski Šančevi (Rašajski R.
1975a: 62, T. 59/3, 4) i Laţunaş (Lacunaš), koja se nalazi nešto severnije na teritoriji današnje Rumunije (PetrescuDîmboviţa, M. 1978: 122, T. 120B/8). Svi srpovi ovog tipa su gotovo ravnomerno raspoređeni u Banatu, Sremu i severnoj Srbiji, a izuzev dva primerka koji su hronološki opredeljeni u srednje bronzano doba (Vasić, R. 1994: 19, T I/1,3; Vasić, R. 1996: 68), svi pripadaju ostavama kasnog bronzanog doba, odnosno Ha A perioda.
Srpovi sa jezičkom Srpovi sa jezičkom najčešći su oblik srpova ne samo kod nas nego i u Evropi. Od 33 cela i fragmentovana srpa u ostavi Markovac-Grunjac kod kojih se može odrediti tip, preko 80% čine srpovi sa jezičkom a oko 15% srpovi sa dugmetom, što gotovo u potpunosti oslikava tipološku zastupljenost srpova u Srbiji i Vojvodini. Najraniji nalaz ovog tipa otkriven je u Mađarskoj i potiče iz ostave Dunaújváros Kösziderpadlás (Dunaujvaroš Kesiderpadlaš) II koja se datuje u srednje bronzano doba (Mozsolics, A. 1967: 67, T. 49/10). Među najranije primerke ove vrste na našem prostoru može se svrstati i fragment sečiva srpa sa jezičkom neodređenog tipa iz kasnovatinskog sloja naselja na Feudvaru kod Mošorina (Vasić, R. 1994: 39, T. 22/295), koji se datuje u period s kraja srednjeg i početka kasnog bronzanog doba. U većem broju i u uobičajenim formama srpovi sa jezičkom javljaju se od početka kasnog bronzanog doba i traju do kraja ovog perioda, a najzastupljeniji su sredinom kasnog bronzanog doba. Na teritoriji Srbije i Vojvodine svi primerci srpova sa jezičkom pripadaju ostavama II horizonta (Vasić, R. 1994: 40). Srpovi tipa Uioara 1 na dršci imaju tri plastična rebra koja upravno udaraju na sečivo. Postoji više varijanti ovog tipa, a u Slovačkoj ih M. Novotna deli na varijantu Ducové, kod koje su plastična rebra na dršci ukrašena urezima ili plitkim ulegnućima i varijantu Oždani, kojoj pripadaju srpovi kod kojih rebra na dršci nisu ornamentisana. U ostavama Slovačke, varijanta Ducové više je nego dvostruko brojnija u odnosu na varijantu Oždani (Furmanek, V. i Novotna, M. 2006: 76). U ostavi Markovac-Grunjac najbrojniji su upravo srpovi tipa Uioara 1. Od deset primeraka koji pripadaju ovom tipu samo se jedan primerak može pripisati varijanti Ducové, a ostatak varijanti Oždani, prema klasifikaciji M. Novotne. Slična je situacija i u ostavama Vršačkog gorja, gde su takođe najzastupljeniji Srpovi tipa Uioara 1, ali i uopšte u ostavama na teritoriji Srbije i Vojvodine. Varijanta Oždani preovladava u ostavama Vršačkog gorja, ali samo zahvaljujući njihovom velikom broju u ostavi Markovac-Grunjac, dok su u ostavama na teritoriji Srbije i Vojvodine obe varijante zastupljene u gotovo podjednakom broju. Srpovi tipa Uioara 1 zastupljeniji su u severnoj Bosni, Hrvatskoj, Mađarskoj i Karpatskoj kotlini, ali se u znatnom broju javljaju i u Austriji, južnoj Nemačkoj, Češkoj i Slovačkoj (Vasić, R. 1994: 41; Primas, M. 1986: 29). Srpovi tipa Uioara 2 imaju središnje rebro koje se proteže na sečivo. Ovaj tip srpova treći je po brojnosti među
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
srpovima sa jezičkom u okviru ostave Markovac-Grunjac. Interesantno je da je brojčani odnos srpova tipa Uioara 2 i 8 isti u ostavama Vršačkog gorja i gotovo podjednak u ostavama na teritoriji Srbije i Vojvodine. Srpovi tipa Uioara 2 najzastupljeniji su u Sremu i severnoj Srbiji, a javljaju se u nešto manjem broju i u srpskom delu Banata. U rumunskom delu Banata ovaj tip srpova dosta je redak i javlja se samo u ostavama Bocsa Montana (PetrescuDîmboviţa, M. 1977: 85), Caransebeş6 (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 87) i Igris (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 98). Srpovi tipa Uioara 2 kod kojih se središnje rebro završava u obliku slova Y naročito su brojni u Sremu, Slavoniji i Transdanubiji. Jedini primerak u Banatu potiče iz ostave Veliko Središte-Belo Brdo (Vasić, R. 1994: 32, T. 15/200) i najverovatnije je u ove krajeve dospeo sa zapada. Srpovi tipa Uioara 3, 5 i 6 zastupljeni su u ostavi Markovac-Grunjac sa po jednim primerkom, a podjednako slabo zastupljeni su i u drugim ostavama Vršačkog gorja. Srpovi tipa Uioara 3, relativno su malobrojni na teritoriji Srbije, a najveći broj potiče iz Srema, dok su južno od Dunava potpuno nepoznati. U Banatu se srpovi tipa Uioara 3, pored naše dve ostave u kojima se nalaze, mogu naći samo još u ostavi Pančevo-Gornjovaroška ciglana (Рашајски, Р. 1991: 28, T. 4/2). Srpovi tipa Uioara 5 slabo su zastupljeni u Banatu, dok ih u Sremu ima nešto više. U znatno većem broju javljaju se u Slavoniji i severnoj Bosni (Vasić, R. 1994:41). Srpovi tipa Uioara 4 nisu zastupljeni u ostavi MarkovacGrunjac, a jedina dva srpa ovog tipa u okviru ostava Vršačkog gorja potiču iz ostave Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 64, T. 60/6, 7). U našoj zemlji nešto se češće javljaju na teritoriji Srema (Vasić, R. 1994: 41), ali su znatno zastupljeniji u Austriji i južnoj Nemačkoj (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 34). Srpovi tipa Uioara 6 zastupljeni su pored ostave Markovac-Grunjac u ostavama Vršačkog gorja još samo u ostavi Vršac-Kozluk (Рашајски, Р. 1972/3: 19. T. 1/10). Na teritoriji Srbije srpovi ovog tipa su dosta retki i izuzev navedena dva primerka iz ostava Vršačkog gorja, svi ostali otkriveni su na području Srema. Varijanta ovih srpova sa povijenim središnjim rebrom ima paralele u južnoj Mađarskoj, dok je u Rumuniji gotovo nepoznata (Vasić, R. 1994: 42). Srpovi tipa Uioara 7 nisu zastupljeni na teritoriji Vršačkog gorja, a jedini srp ovog tipa u našoj zemlji potiče iz sremske ostave Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 6 Treba istaći da je prilikom analize ostave, konstatovano da su predmeti iz ostave Caransebeş tipološki mnogo bliži onim predmetima koje srećemo u invenatrima ostava u Sremu i Slavoniji, nego onima iz rumunskog dela Banata. Interesantan je i podatak F. Milekera o načinu na koji je ostava dospela u muzej: nju je naime 1883. godine na vašaru u Karansebešu, otkupio od kujundžije srpske nacionalnosti iz Vršca, Valentin Najkom trgovac bakrom, takođe iz Vršca, koji ju je nakon toga prodao kolekcionaru Eduardu Rittingeru. Milekeru uslovi nalaza nisu poznati, ali on iznosi mišljenje da je ostava otkrivena iste godine u okolini Karansebeša (Milleker, B. 1883: T. 3-5). Činjenica da je nalazač ostave iz Vršca, sadržaj ostave, kao i Milekerovo očigledno proizvoljno mišljenje o mestu nalaza ostave, navode nas na pomisao da postoji mogućnost da je ostava otkrivena u okolini Vršca, a ne kao što to Mileker navodi u okolini Karansebeša. (Jovanović, B. D. Ostava iz Karansebeša, u pripremi)
T. 85/25). Srpovi tipa Uioara 7 slični su severnoitalskim srpovima tipa Teramare, ali kako A. Možolić ističe, srpovi iz Mađarske i Transilvanije ne nalikuju onima iz Italije, iako pripadaju istom periodu (Mozsolics, A. 1973: 45). Srpovi tipa Uioara 7 uobičajeni su u ostavama Kurd horizonta u Mađarskoj i Cincu-Suseni u Rumuniji. Srpovi tipa Uioara 8 imaju dva plastična rebra na dršci. Mogu se podeliti na više varijanti u zavisnosti od toga da li je osnova drške zasečena ravno ili u obliku „ribljeg repa” i da li su rebra ukrašena urezima ili ne. Ovo je drugi po brojnosti tip srpova sa jezičkom u ostavi Markovac-Grunjac, a svi primerci pripadaju varijanti sa ravno zasečenom osnovom i neukrašenim plastičnim rebrima na dršci. U drugim ostavama Vršačkog gorja srpovi tipa Uioara 8 javljaju se još samo u ostavi Mesić-Šupaja u kojoj su zabeležena dva primerka (Рашајски, Р. 1975b: 64, T. 60/5, 9). Srpovi u obliku vinogradarskog noža (Rebmesser) su izuzetno retki. Na teritoriji Srbije otkrivena su samo dva primerka i to upravo u ostavama Vršačkog gorja. Pored primerka iz ostave Markovac-Grunjac jedini srp ovog tipa potiče iz ostave Vršac-Kozluk, a R. Rašajski ga svrstava u kosijere ili tzv. krive noževe sa zaobljenim vrhom – Krummesser (Rašajski, R. 1972/3: 20, T. I/6). U Rumuniji je otkriveno četiri srpa ovog tipa, od kojih se dva nalaze u ostavi Deva (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 118, T. 18/1, 2), jedan predstavlja slučajan nalaz iz Sigišoare (Sigisoara) (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 9, T. 278/3), baš kao i primerak iz Caţelu Nou (Kacelu Nou) (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 10, T. 278/4). U Mađarskoj su poznata dva primerka iz ostave Napkor (Mozsolics, A. 1985: 157, T. 257/ 10, 11), koji su po obliku dosta slični primerku iz ostave Markovac-Grunjac. U Slovačkoj je otkriven
Vršačko Gorje 21%
Srbija 79%
Grafikon 3. Grafički prikaz udela srpova sa teritorije Vršačkog gorja u ukupnom broju srpova na teritoriji Srbije
25
Sekire-Keltovi
jedan primerak koji pripada tipu Deva prema klasifikaciji M. Petresku Dmbovice (Furmanek, V. i Novotna, M. 2006: 10, T. 1/9). Prema svemu do sada navedenom, može se zaključiti da srpovi iz ostave Markovac-Grunjac u najvećem broju predstavljaju neuspele odlivke ili škart pripremljen za pretapanje. Slična situacija je i sa nekim drugim ostavama, pa tako neuspele primerke srpova srećemo još u ostavama Futog (Борић, Д. 1997: 66, T. 8/154), Budinšćina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 104, T. 80/12), Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 87/12), Mačkovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 100, T. 73/32) i Brodski-Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94, 63/14). Treba istaći da se u ostavi nalazi i nekoliko fragmenata na kojima su uočljivi jasni tragovi upotrebe, ali se u svim slučajevima radi o pojedinačnim fragmentima koji su najverovatnije pripadali namerno lomljenim primercima odbačenim zbog oštećenja ili usled istrošenosti. Srpovi sa dugmetom iz ostave Markovac-Grunjac hronološki su nešto stariji i datuju se na našim prostorima u prelazni period iz srednjeg u pozno bronzano doba, ali se javljaju i u ostavama Ha A perioda. Svi srpovi sa jezičkom iz ostava Vršačkog gorja datuju se u II fazu horizonta ostava kasnog bronzanog doba po R. Vasiću. Uzimajući u obzir veliku fragmentovanost srpova iz ostave Markovac-Grunjac ponadali smo se da bi se za neke
od fragmentovanih srpova mogao naći odgovarajući deo u nekoj od ostava, pre svega u neposrednoj okolini Markovca, ili možda čak i u nekoj udaljenijoj ostavi. Na žalost, nakon detaljnog pregleda svih fragmenata iz svih sačuvanih ostava Vršačkog gorja utvrđeno je da ne postoji ni najmanje poklapanje, što nas upućuje na zaključak da su fragmenti srpova koji nedostaju iz ostave Markovac-Grunjac najverovatnije pretopljeni. Ovakav zaključak, iako najjednostavniji i u neku ruku najlogičniji, ni izdaleka ne daje objašnjenje za takvu vrstu selekcije pri kojoj je od svakog fragmentovanog srpa očuvan samo po jedan deo. Tipološka zastupljenost srpova u ostavi MarkovacGrunjac, a samim tim i u ostavama Vršačkog gorja, u dobroj meri odražava procentualnu zastupljenost tipova srpova na teritoriji Srbije. Donekle iznenađuje podatak da su, ne računajući ogromne ostave sa izuzetno velikim brojem srpova različitih tipova, kao što su Uioara de Sus ili Gusteriţa (Gušterica) II, srpovi iz ostava Vršačkog gorja tipološki mnogo bliži i imaju brojnije analogije u istovremenim ostavama u Sremu i Slavoniji, nego u transilvanijskim ostavama. U prilog ovom podatku govori i prosečna težina srpova u ostavama Vršačkog gorja, koji su znatno teži od ostalih srpova sa teritorije Banata, ali zato potpuno odgovaraju težinskom standardu srpova koji se nalaze u ostavama na teritorije Srema i Slavonije (Vasić, R. 1994: 40).
Ostave sa Srpovima
26
100 km
-
Karta 4. Ostave sa srpovima na teritoriji Srbije (prema: Vasić R. 2003)
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Sekire-Keltovi
Keltovi sa V ornamentom
Keltovi predstavljaju jedan od najvažnijih elemenata mnogih ostava kasnog bronzanog doba na teritoriji jugoistočne Evrope. Brojni tipovi i varijante keltova koji se javljaju u naseljima, grobovima i ostavama od kraja srednjeg bronzanog doba, teritorijalno i hronološki su fiksirani i predstavljaju važan pokazatelj ekonomskih i kulturnih veza, naročito tokom kasnog bronzanog doba. U srednjoj i zapadnoj Evropi sekire-keltovi se javljaju samo sporadično, dok u nekim oblastima gotovo da ih uopšte nema (Hansen, S. 1994: 177). U ostavi Markovac-Grunjac ima ukupno trideset devet šupljih sekira-keltova, a samo nekoliko primeraka od tog broja očuvano je u celini. Od ukupnog broja čak dvadeset tri fragmenta nije moguće tipološki odrediti. Ostali primerci tipološki su veoma raznovrsni i mogu se podeliti u čak sedam varijanti. Manji ili veći fragmenti kojima nije moguće odrediti tipološku pripadnost čine gotovo polovinu svih keltova iz ostava Vršačkog gorja. U tabeli br. 6 dat je pregled keltova u ostavama na teritoriji Vršačkog gorja prema tipološkoj zastupljenosti. Pored primeraka koji potiču iz ostava, jedan broj sekira-keltova iz zbirke Gradskog muzeja u Vršcu, predstavlja slučajne nalaze koje je pribavio Feliks Mileker. Među tim primercima izdvojen je osmi tip koji nije zastupljen u ostavi Markovac-Grunjac.
Sekire-keltovi ovog tipa ukrašeni su ornamentom u vidu jednog ili više paralelnih plastičnih rebara, koja počinju na bokovima ispod oboda tulca i susreću se približno na sredini, formirajući na taj način ornament u obliku latiničnog slova „V”, odnosno visećih trouglova (Hansen, S. 1994: 182). Postoje i brojne varijante kod kojih je osnovni ornament dopunjen različitim motivima, kao što su bradavičaste aplikacije, trouglovi, kružići i razni drugi plastični ornamenti. Keltovi sa „V” ornamentom karakteristični su za ostave Br D i Ha A perioda, a rasprostranjeni su na širokoj teritoriji Balkana i srednje Evrope. Kartiranjem ostava sa keltovima ovog tipa može se uočiti da se oblast rasprostiranja u velikoj meri poklapa sa teritorijom na kojoj se nalaze najbrojnije varijante srpova sa jezičkom tipa Uioara 1, Uioara 2 i Uioara 8 (Karte 5 i 6). U kasnoj fazi mlađeg bronzanog doba dolazi do izvesnog razbijanja trougaone konstrukcije motiva i njenog raščlanjivanja na više sastavnih elemenata (Васић, Р. 1989/90: 82). Keltovi sa „V” ornamentom tipološki su najzastupljeniji u ostavi Markovac-Grunjac, ali ne i u ukupnom zbiru svih ostava Vršačkog gorja. Ovom tipu pripadaju primerci iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojevima 85, 86, 92, 97, 109, 110. Svi primerci su u fragmentovanom stanju ali se i pored toga može reći da pripadaju standardnoj varijanti, kod koje se ornament sastoji od dve do četiri
27
200 km Karta 6. Oblast rasprostiranja keltova sa V ukrasom (prema: Hansen S. 1994)
Sekire-Keltovi
teritorije današnje Rumunije, Mađarske, Slovačke, Hrvatske i Srbije. Nalaze se u ostavama 1 i 2 horizonta kasnog bronzanog doba tj. bronzanog doba D i Ha A1 perioda. U ostavi Markovac-Grunjac zastupljeni su sa tri primerka koji pripadaju različitim varijantama: • kelt pod kataloškim brojem 80, pripada varijanti C1 • mali kelt sa proširenim sečivom pod kataloškim brojem 81, pripada varijanti A3, • kelt pod kataloškim brojem 84, pripada varijanti B2 U ukupnom zbiru sekira-keltova iz ostava Vršačkog gorja, ovaj tip keltova koji se javlja u brojnim varijantama, predstavlja najzastupljeniji tip šupljih sekira u široj okolini
plastične trake. Pored keltova iz ostave Markovac-Grunjac, ovaj tip se javlja u još sedam ostava koje se nalaze u blizini Vršačkog gorja. Ukupnom broju keltova ovog tipa treba dodati i slučajne nalaze iz okoline Vršca. sa kojima ih ima ukupno dvadeset osam (Karta 7).
Keltovi transilvanijskog tipa
Na osnovu podele koju je ustanovio M. Rusu keltovi transilvanijskog tipa dele se na tri osnovna tipa sa više varijanti – A1 do A5, B1 do B5 i C1 do C10 (Rusu, M. 1966: 24 – 27). U najvećem broju slučajeva gotovo da uopšte nisu ukrašeni. Javljaju se na velikom prostoru koji obuhvata
Markovac-Grunjac
2
Markovac-Leskovica
3
Mali Žam-Rimski Šančevi
2
4
Malo Središte-Šuma
1
5
Mesić-Čikovac
1
6
Mesić-Šupaja
3
7
Veliko Središte-Đip polje
8
Veliko Središte-Belo brdo
4
9
Vršac-Kozluk
1
10
Vršac-Majdan
2
11
Banatski Karlovac
12
12
Lacunaš
13
Tirol
6
3
2
2
1
1
1
1 1
neodređeno
1
Σ
23
39
3
4
4
7
1
2
1
1
1
2
1
5
3
3
3
2 5
2
17 2
1
Σ
8 1
1
2
4
20
21
2
3
1
1
2
1
45
96
28
30
2
3
1
1
2
3
46
116
slučajni nalazi
28
ib. 499
Potporanj
ib. 659
Vršac - okolina
ib. 660
Deliblato
ib. 661
Komorište
ib. 663
Vršac - okolina
ib. 664
Vršac - Mali rit
ib. 665
Vršac - Majdan
ib. 667
Vršac - Mali rit
ib. 668
Vršac - okolina
ib. 669
Bela Crkva
ib. 670
Pavliš
ib. 674
Vršac - okolina
ib. 675
Veliki rit
ib. 804
Jablanica
ib. 805
Vršac - okolina
ib. 806
Bela Crkva
ib. 807
Markovac
ib. 808
Markovac
ib.29079
Mesić - Gropi
ib. A25
lokalitet nepoznat
Σ
Tabela 6. Tipološka zastupljenost sekira-keltova na teritoriji Vršačkog gorja
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Vršačkog gorja. Zajedno sa pojedinačnim nalazima ima ukupno trideset sekira ovog tipa. Treba istaći da više od polovine ovog broja čine primerci iz ostave Banatski Karlovac (Rašajski, R. 1975: 88).
Keltovi bez ušice ukrašeni plastičnim rebrima u vidu girlandi
U ostavi Markovac-Grunjac keltovi sa obodom u obliku kljuna zastupljeni su sa dva manja fragmenta ovog tipa: kataloški broj 95 i 101. Prema brojnim analogijama ovi bi keltovi mogli da se datuju u Ha A period (Поповић, Д. 1975: 41), mada ima i drugačijih mišljenja (Јацановић, Д. 2001: 81). U najvećem broju slučajeva zastupljeni su u ostavama II horizonta. Pretežno se sreću u Karpatskoj kotlini odakle se šire ka zapadu (Поповић, Д. 1994: 20). Izuzev dva primerka koji se nalaze u ostavi Markovac-Grunjac, keltovi ove varijante nisu zastupljeni u drugim ostavama Vršačkog gorja, a za sada nije poznat ni jedan primerak sa teritorije srpskog Banata. Ne računajući određene manje razlike u izgledu ovaj tip keltova nalazimo u sledećim ostavama: Nova Bingula (Поповић, Д. 1975: 41, T. 34/1), Privina Glava (Garašanin, D. 1974: 68, T. 63/3), Dobrinci (Поповић, Д. 1994: 10, T. 8/5); Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. 2001: 81, T. 19/1), Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 27/17), Jarak I (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 83/3), Nijemci (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 107/7,8); Batarci (PetrescuDîmboviţa, M. 1978: T. 20/1-4), Beltiug (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: T. T. 21B/5), Coştiui (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: T. 26C/1-3), Domaneşti (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 28B/1-3), Gusteriţa II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: T. 105/40-41), Bükkaranyos II (Mozsolics, A. 1985: 106, T. 3/2-4), Öreglak (Mozsolics, A. 1985: 163, T. 76/5-9), Kék (Mozsolics, A. 1985: 131, 191/19-21).
Zastupljeni su u ostavi Markovac-Grunjac samo sa jednim primerkom - kataloški broj 78. Ovaj je primerak, po svemu sudeći, dugo bio u upotrebi, na šta ukazuje sečivo koje je ravnomerno istupljeno, pa je sama sečica širine 3 do 4 mm. Takođe se uočava da je sečivo prvobitno bilo znatno šire, kao što je to slučaj sa primerkom iz Futoga (Борић, Д. 1997: 46, Т. V/52), te da je namerno suženo. Oba kraja sečice podjednako su skraćena, a prelomi su najverovatnije doterani kovanjem ili brušenjem. Naknadne prepravke sečiva, kao i oblik radne površine, ukazuju na to da je kelt iz ostave Markovac-Grunjac dobio drugačiju ulogu od prvobitne, te da je najverovatnije korišćen kao neka vrsta alatke za obradu i oblikovanje bronzanih (bakarnih) limova. Pored već pomenutog primerka iz Futoga, jedini za sad poznati primerak sličan našem potiče iz ostave Cetea (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 140, T. 228A/7). D. Borić na osnovu analogija sa sličnim keltovima iz Hrvatske i Mađarske vezuje ovaj tip keltova za Br. D (Борић, Д. 1997: 64). Na keltu iz ostave Tab u Mađarskoj ornament u vidu girlandi sa bradavičastom aplikacijom u kombinaciji je sa dvostrukim „V” ukrasom (Mozsolics, A. 1985: 199, 116/7). Gotovo identična kombinacija ornamenata javlja se na keltu iz ostave Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 93, T. 62/9). Navedeni primerci mogu se svrstati u već pominjanu varijantu sekira-keltova sa raščlanjenim „V” ornamentom, koji se datuju u mlađu fazu kasnog bronzanog doba (Васић, Р. 1989/90: 82). Iz ostave Somotor II u Slovačkoj, potiče kelt sa ušicom ukrašen sa tri horizontalna rebra ispod oboda tulca i čak sedam lučnih rebara organizovanih u vidu girlandi. Ostava Somotor II otkrivena je u okviru kulturnog sloja naselja Gava kulture (Novotná, M. 1970: 82, T. 33/581).
Keltovi ukrašeni sa po dva ukoso postavljena plastična rebra
Keltovi bez ušice, ukrašeni horizontalnim plastičnim rebrima ispod ojačanog oboda
Keltovi sa obodom u obliku kljuna
U ostavi Markovac-Grunjac ovaj tip keltova zastupljen je sa dva primerka - kataloški brojevi 77 i 79. Čini se da ovakav tip ukrasa predstavlja nešto modifikovan „V” ornament, pa se njihova pojava ne treba očekivati pre Ha A1 perioda. Najbliže analogije imaju u neuspelom primerku iz ostave Mali Žam-Rimski Šančevi (Рашајски, Р. 1975a: 62, T. 58/4), što čini ukupno tri primerka za sve ostave Vršačkog gorja. Keltovi ovog tipa nisu naročito brojni i za sada su zabeleženi još u ostavama Gaj kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: T. 52/4), Tenja (Vinski-Gasparini, К. 1973: 83, T. 31/7), Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: T. 163/74) i Simonfa (Mozsolics, A. 1985: 185, T. 123/2-3). U Austriji se javlja nekoliko varijanti ovih keltova, kod kojih je osnovni ornament dopunjen dodatnim motivima. Na osnovu paralela sa varijantom keltova sa raščlanjenim „V” ornamentom, keltovi iz Austrije bi mogli da se datuju u kasnu fazu mlađeg bronzanog doba. Kod primerka iz Michelstetten, osnovni ornament dopunjen je kružićima i girlandama (Mayer, F. E. 1977: 190, T. 75/1041), dok su kod sekira-keltova iz Holerna (Hollern) i Hamersdorfa (Hummersdorf), u pitanju bradavičaste aplikacije (Mayer, F. E. 1977: 191, T. 75/1043, 1044).
U ostavi Markovac-Grunjac zastupljeni su sa samo jednim primerkom - kataloški broj 83. Sekira je dobro očuvana. Sečica je na jednom delu oštećena, ali je naknadnom intervencijom taj deo stanjen i naoštren. Na bokovima se nalaze dva otvora, od kojih je jedan nepravilnog izduženog oblika usled pomeranja unutrašnjeg dela kalupa. Keltovi ovog tipa uobičajeni su u ostavama na teritoriji Srema i Slavonije, ali se i u severnoj Srbiji izdvaja nekoliko ostava iz okoline Brestovika u kojima se nalazi više sekira ovog tipa. Naš primerak ima najbliže analogije u primercima iz ostava Futog (Борић, Д. 1997: 52, Т. 5/53); Brestovik I (Гарашанин, Д. 1975: 8, T. 7/1), Brestovik II (Гарашанин, Д. 1975: 9, T. 8/7) i Brestovik V (Гарашанин, Д. 1975: 15, T. 17/1), koje je D. Garašanin označila kao šuplja dleta. Ovaj tip sekira javlja se još u ostavama Jakovo-Ekonomija Sava (Tasić, N. 1975a: 28, T. 27/13, 28/1), Veliko Nabrđe (Vinski – Gasparini, K. 1973: 85, T. 46/10), Bošnjaci (Vinski-Gasparini, K. 1973: 82, T. 30A/2, 3), kao i fragmentovani primerak iz ostave Brodski Varoš, koji je K. Vinski-Gasparini takođe identifikovala kao tulac dleta (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94, T. 61/15). Jedan primerak se nalazi u rumunskoj ostavi Suseni (Petrescu-Dîmboviţa, M.
29
Čekići
1978: 127, T. 135C/2). Sekire ovog tipa K. Vinski-Gasparini datuje u rani Ha A1 period (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94), kako možemo opredeliti i naš primerak.
Keltovi sa ornamentom u vidu dvostrukog plastičnog rebra u obliku razvučenog slova „M”
Ovaj tip keltova zastupljen je u ostavi Markovac-Grunjac sa jednim primerkom - kataloški broj 82. Ukras na ovoj sekiri se takođe može smatrati jednom od varijanti raščlanjenog „V” ornamenta. Najbliže analogije ima u keltu iz ostave Malo Središte-Šuma (Рашајски, Р. 1971: 26, T. 1/2) i ostave Gusteriţa II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 121, T. 105/50). Primerak iz ostave Malo Središte-Šuma gotovo je identičan našem primerku i sa velikom sigurnošću se može reći da su izliveni u istom kalupu. Kelt iz ostave Malo Središte-Šuma očuvan je u celini i u veoma je dobrom stanju. Nasuprot njemu, kelt iz ostave Markovac-Grunjac pokazuje manje fizičke nedostatke, pre svega u izgledu plastičnog ornamenta. Ove razlike nisu posledica dugotrajne upotrebe, već stanja i oblika kalupa u kojem je kelt izliven (Slika 7). To ponekad može biti posledica istrošenosti kalupa, ali je daleko verovatnije da se u ovom slučaju radi o predmetu čiji kalup nije u potpunosti dovršen, što se poređenjem ova dva kelta može lako zaključiti. Ovo nas navodi na pomisao da je kelt iz ostave Markovac-Grunjac možda predstavljao neku vrstu probnog odlivka, te je kao škart odbačen za pretapanje. Prema svemu navedenom, možemo zaključiti da specifičan oblik i ornament ovog tipa keltova koji se javljaju na teritoriji južnog Banata, predstavlja najbolju potvrdu osobenosti lokalne proizvodnje, čiji je centar upravo bliža okolina Vršačkog gorja. Iako se načelno dovode u vezu sa keltovima sa raščlanjenim „V” ornamentom, koji se smeštaju u razvijenu fazu mlađeg bronzanog doba, smatramo da se ovaj tip keltova javlja nešto ranije, odnosno tokom Ha A1 faze.
Keltovi sa ornamentom u vidu vertikalnih plastičnih rebara
30
Ovaj tip šupljih sekira nije zastupljen ni sa jednim primerkom u ostavi Markovac-Grunjac. U ostavi Tirol (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 131, T. 160B/1), nalazi se jedan primerak ovog tipa, a dva slučajna nalaza sa lokaliteta Mesić-Gropi (Ib. 29079) i Mali Rit (Ib. 664) kraj Vršca pripadaju ovom tipu keltova. Analogije za ovaj tip keltova nalazimo u ostavama Gaj kod Kovina (Рашајски, Р. 1975: 54, T. 52/4), Brza Palanka (Срејовић, Д. 1975a: 101, T. 83/4), Leskovo (Kosorić, M. 1959: 273, Sl. 1/2), kao i u sekirama iz slavonskih ostava Bizovac (Vinski – Gasparini, K 1973: 84, T. 37/3), Veliko Nabrđe (Vinski – Gasparini, K 1973: 85, T. 46/9), Brodski Varoš (Vinski – Gasparini, K 1973: 93, T. 60/4), koje pokazuju izvesne razlike u ornamentalnom motivu. Može se reći da su keltovi ovog tipa karakteristični za severoistočne delove Srbije i južnog Banata, a da su varijante ovog tipa koje se javljaju u Slavoniji nastale pod uticajem ovih prostora. Javljaju se tokom Ha A1 perioda, ali se u većem broju pojavljuju tek krajem ovog perioda.
• Ukupna težina keltova u ostavi Markovac-Grunjac iznosi 2943,85 g, što predstavlja 16,66% od ukupne težine svih predmeta iz ostave. Taj procenat još je veći i kreće se oko 30% u odnosu na težinu ostave bez sirove bronze i poluistopljenih predmeta. Uprkos znatno većem broju fragmenata u odnosu na cele predmete, sekire-keltovi u ukupnoj težini alatki učestvuju sa gotovo 48%. Na sekirama-keltovima iz ostave Markovac-Grunjac, sigurni tragovi upotrebe uočljivi su samo na primercima pod kataloškim brojvima 78, 81, 83, 85, 87. Interesantno je da dva od tih pet keltova nisu karakteristični za teritoriju Banata i da verovatno predstavljaju import. Keltovi pod kataloškim brojevima 77, 84, 86, 101, pokazuju velike nedostatke i ozbiljna oštećenja koja su sasvim sigurno nastala još tokom procesa izrade. Na većini ostalih predmeta uočljivi su slični nedostaci, ali u nešto manjoj meri. Uopšteno gledajući, može se reći da sekire-keltovi iz ostave Markovac-Grunjac, slično kao i srpovi, najvećim delom predstavljaju neuspele odlivke spremljene za pretapanje. Dokaz za ovakvu tvrdnju predstavljaju, pored već navedenih primeraka sa ozbiljnim oštećenima nastalim tokom livenja, i fragmenti keltova kod kojih je očuvana sečica, a na kojima nema vidljivih tragova upotrebe. Keltovi iz ostave Markovac-Grunjac, i pored velike tipološke raznolikosti, mogu se smestiti u period od kraja Br. D perioda do kraja Ha A perioda, ali najvećim delom pripadaju njegovoj starijoj fazi, odnosno Ha A1 periodu. Na osnovu paralela keltovi iz ostave Markovac-Grunjac ukazuju na bliske veze sa metalurškim centrima koji su se nalazili u susednim oblastima, pre svega u Sremu i Slavoniji, Transdanubiji i Transilvaniji, ali u manjoj meri i sa oblastima severne i severoistočne Srbije. Ipak, najznačajnija informacija koju su nam pružili keltovi iz naše ostave je sigurna potvrda da se krajem bronzanog doba na prostoru Vršačkog gorja nalazio važan trgovačko-metalurški centar. Uz proizvodnju široko rasprostranjenih tipova na ovim prostorima izrađuju se u nešto manjoj meri i predmeti sa jedinstvenim odlikama lokalnog stila, kao što su već pominjani keltovi ukrašeni ornamentom u obliku razvučenog slova „M”, ali i još neki predmeti o kojima će biti više reči na drugom mestu. Kada posmatramo tipološku zastupljenost keltova na čitavoj teritoriji Vršačkog gorja, kletovi transilvanijskog tipa i oni sa „V” ornamentom najzastupljeniji su i čine preko 80% od ukupnog broja tipološki definisanih keltova. Svi ostali tipovi, relativno su slabo zastupljeni i njihov broj se kreće od jednog do tri primerka. Sve ostave bronzanih predmeta iz bliže okoline Vršačkih planina opredeljuju se u Ha A period, ali se samo ostava iz Banatskog Karlovca sa sigurnošću može smestiti u njegovu mlađu fazu.
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Čekići
Sudeći po obliku radne površine, mali čekić sa tulcem za učvršćivanje drške iz ostave Markovac-Grunjac (kataloški broj 116), pripada Tipu 2a prema klasifikaciji A. Jokenhevela i najverovatnije je bio namenjen za obradu bronzanih ili bakarnih limova (Jockenhövel, A. 1982: 460). Pored brojnih fizičkih nedostataka, kao što su mestimično porozna struktura metala (što može biti posledica korozije ili čak nestručne konzervacije) i neujednačena debljina predmeta, što je sa druge strane posledica dislociranih polovina kalupa, na radnoj površini jasno su uočljivi tragovi upotrebe, pa se i manja perforacija nepravilnog oblika može protumačiti kao posledica istog. Veliki broj predmeta od bronzanog lima u inventaru ostave Markovac-Grunjac, kao što su delovi pojasa, knemida i drugih predmeta različite namene, u tesnoj su vezi sa čekićima ovog tipa, koji su služili za njihovu izradu. Na teritoriji Srbije pored čekića sa tulcem iz ostave MarkovacGrunjac, poznat je i primerak iz ostave Rudnik (Garašanin, D. 1975a: 93, T. 78/ 17), koji se zbog nešto većih dimenzija mogao upotrebljavati i kao neka vrsta nakovnja. Ovoj grupi predmeta možemo dodati i mali čekić tipa 2a iz nedavno otkrivene ostave u blizini Hrtkovaca7, koji se sada nalazi u 7 Zahvaljujem se na informaciji mr Jovanu Koledinu iz Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.
Srbija
Hrvatska/ Sev. Bosna
Markovac-Grunjac
Brodski Varoš
Rudnik
Budinšćina
Hrtkovci (?)
Vidovice
Rumunija
Muzeju Vojvodine u Novom Sadu. Čekić je bribližno istih dimenzija kao i primerak iz ostave Markovac-Grunjac, ali je znatno debljih zidova. Izrađen je od svetle bronze, najverovatnije sa velikim procentom olova, a tokom livenja došlo je do pomeranja kalupa što je jasno uočljivo na samom predmetu. Bliske paralele naš primerak ima i u jednostavnim čekićima bez ukrasa iz transilvanijskih ostava Şpălnaca II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 128, T. 144/ 159), Dipşa (Ciugudean, H. et Al. 2006: 38, T. XXVII/3, 4), i slavonske ostave Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 93, T. 62/ 22, 23). U ostavi iz Boljanića kraj Doboja, koja po svojim karakteristikama pripada krugu slavonskih ostava kasnog bronzanog doba, nalaze se dva šuplja čekića (Jovanović, R. 1958: 25, T. 3/16, 17), od kojih je veći šestougaonog preseka, dok manji pripada tipu 3, po klasifikaciji A. Jokenhevela. Čekiću iz ostave MarkovacGrunjac po obliku i dimenzijama veoma je sličan primerku iz naselja Gava kulture – Somotor u Slovačkoj (Novotná, M. 1970: 99, T. 43/805). Poseban značaj čekića sa tulcem ogleda se u tome što oni predstavljaju indikatore proizvodnje predmeta od
Tip I a
b
a
b
Tip II
Mađarska Esztergom
Ocna Sibiului Spalnața II
Koszöhhidegkut
Uioara de Sus
Rinyaszentkiraly
Gusteriţa II
Balsa
Dipșa
Sioagard
Cornești
Gyermely
Aiud
Peterd
Domanești
Tiszabezded
Zlatna III
Gyöngyössolymos I
Corund
Pecs III
Timisoara
Lengeltoti I
Tip III 31
Tip IV
Tip V
a
b
a
b
Lengeltoti II Gemzse Szentpeterszeg Lesenceistvand II
Tip VI
Kenderes Nadap
Tabela 7. Spisak ostava sa čekićem na teritoriji Srbije, Hrvatske i severne Bosne, Mađarske i Rumunije
Tabela 8. Tipologija šupljih čekića (prema: Jockenhövel, A. 1982)
Dleta / Testerice
bakarnog tj. bronzanog lima (Jockenhövel, A. 1982: 461). U tom smislu od velike važnosti su mesta deponovanja čekića sa tulcem, koji su na teritoriji centralne i jugoistočne Evrope registrovani u preko četrdeset ostava kasnog bronzanog doba. Kao veoma značajan ističe se i podatak da se u okviru jedne ostave vrlo retko može naći više primerka čekića sa tulcem (Jockenhövel, A. 1982: 467). Na osnovu teritorijalne rasprostranjenosti i koncentracije ostava koje sadrže čekiće sa tulcem može se zaključiti da su se glavni proizvodni centri za izradu predmeta od bakarnog, odnosno bronzanog lima, nalazili u oblastima Transilvanije i južne Transdanubije (Hansen, S. 1994: 141). Retki nalazi ovog tipa iz ostava sa teritorije Srbije i Hrvatske, blisko su povezani sa navedenim centrima iz kojih najverovatnije potiče većina predmeta od bronzanog lima koji su dosta česti u našim ostavama. Pored jasnih veza koje ovakvi čekići imaju sa izradom bronzanog posuđa, S. Hansen posebno ukazuje na značaj čekića sa tulcem u izradi defanzivnog naoružanja, kao što su knemide ili delovi štitova, i zapaža da se gotovo po pravilu u ostavama koje sadrže čekiće sa tulcem javlja i ofanzivno naoružanje kao što su mačevi ili koplja (Hansen, S. 1994: 141). Značajno je pomenuti da nalazi čekića sa tulcem nisu do sada zabeleženi u okviru grobnih celina, a samo se izuzetno javljaju u naseljima, što u velikoj meri ograničava njihovo preciznije datovanje, koje se za sada oslanja isključivo na druge predmete koji se nalaze u ostavi. Statistički posmatrano, najveći broj čekića sa tulcem potiče iz ostava bronzanih predmeta koje se datuju u Ha A1 period.
Dleta
32
Dleta su jednostavne alatke sa ravnim ili lučnim sečivom koje se najčešće koriste za obradu drveta. U ostavama kasnog bronzanog doba ove alatke predstavljaju uobičajenu vrstu nalaza, a u zavisnosti od načina na koji je tehnički rešen problem držanja, mogu se podeliti u dve grupe: • Šuplja dleta sa tulcem. Tipološki su veoma raznovrsna. Prvi put se javljaju već krajem ranog bronzanog doba, ali se u većem broju pojavljuju tek krajem srednjeg i početkom kasnog bronzanog doba. Pored opšteprihvaćenog stava stručne javnosti da se radi isključivo o alatkama za obradu drveta, pojedini autori ukazuju na njihovu povezanost sa kopljima, ističući u prvi plan njihovu istovremenu pojavu i istovetan princip izrade (Hansen, S. 1994: 150). Oblik i debljina tulca, a u određenim slučajevima i ornamentika kod nekih dleta, ipak nedvosmisleno ukazuju na vezu ovih predmeta sa šupljim sekirama – keltovima. U Banatu se dleta sa tulcem javljaju u relativno malom broju i to u ostavama Vršačkog gorja iz Malog Središta (Рашајски, Р. 1971: 30. T. 1/3) i Mesić-Šupaje (Рашајски, Р. 1975b: 65. T. 61/6, 61/7). U ostavama kasnog bronzanog doba na teritoriji Srema i Slavonije dleta ovog tipa znatno su zastupljenija. Pored navedenih oblasti, dleta sa tulcem
javljaju se u većem broju u Mađarskoj, Austriji i Slovačkoj (Hansen, S. 1994: 150), dok se u Rumuniji nalaze mahom u velikim transilvanijskim ostavama. • Dleta sa krilcima imaju sistem za učvršćivanje drške rešen na istovetan način kao i kod sekira sa krilcima, koje su očigledno predstavljale uzor za izradu ovog tipa alatki. Na našoj teritoriji do sada nije zabeležen ni jedan primerak dleta ovog tipa. U ostavi Uioara de Sus nalaze se dva dleta ovog tipa šestougaonog preseka (PetrescuDîmboviţa, M. 1977: 115 T. 220/17, 18). • Jednostavna dleta punog preseka u obliku šipke. Ovaj tip dleta ujedno je i najzastupljeniji u ostavama kasnog bronzanog doba. Prema obliku vrha uopšte se ne razlikuju od šupljih dleta sa tulcem. Neretko se dešava da se kao dleta upotrebljavaju polufabrikati ili predmeti čija je prvobitna namena bila drugačija, a koji su samo neznatnim prepravkama, najčešće samo iskucavanjem vrha, dobijali željenu formu. Zbog svog jednostavnog oblika dleta ovog tipa nemaju nikakvog značaja za hronološko-tipološku determinaciju ostava. Mogućnosti daljih podela proizilaze iz oblika sečiva tj. vrha, koji može biti ravan, lučno povijen ili špicast, od čega u najvećoj meri i zavisi za koje radnje će se upotrebljavati.
Dleta iz ostave Markovac-Grunjac
U okviru ostave Markovac-Grunjac izdvojeno je petnaest alatki koje su označene kao dleta, mada je gotovo sigurno da se neki od tih predmeta nisu koristili za obradu drveta. Čak i kada se posmatraju primerci koji su uobičajeno prihvaćeni kao dleta, kao što je slučaj sa našim primercima sa ravnim sečivom (o kojima će kasnije biti više reči), njihove dimenzije i oblik sečiva, ukazuju da se radi o nekoj vrsti sekača, koji se pored obrade drveta mogu koristiti u funkciji cizelarskog dleta tj. za grubo čišćenje tek izlivenog predmeta. U ovu grupu alatki uključeni su i neki predmeti koji svojim oblikom donekle odudaraju od standardnih oblika dleta, ali svojim oblikom upućuju na sličnu namenu. Dletima sa ravnim sečivom pripada pet primeraka iz ostave Markovac-Grunjac – kataloški brojevi 117-120 i 123. Svi primerci su fragmentovani, a očuvani su samo u donjem delu na kome se nalazi sečivo. Vrh dleta pod kataloškim brojem 119 izdvaja se po proširenom sečivu koje je dobijeno iskucavanjem, što se jasno vidi po deformacijama koje su tom prilikom nastale. Predmet pod kataloškim brojem 120, jedini je primerak šupljeg dleta sa tulcem. Na žalost sačuvan je samo vrh, tako da nije moguće odrediti kojem tipu pripada, niti su nam poznate bliže analogije. Primerak pod kataloškim brojem 123, znatno odudara od ostalih dleta sa ravnim sečivom. Pored toga što je vrh oštećen, za ovaj predmet karakteristično je to što prvobitno nije bio izrađen za tu namenu već je kasnije prerađen. Radi se o predmetu izlivenom u jednostrano modelovanom kalupu koji je iskucavanjem prepravljen u neku vrstu sekača. Na gornjem delu jasno se uočavaju deformacije od
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
udaraca, nastale prilikom upotrebe predmeta. Sečica je relativno dobro očuvana, te se može pretpostaviti da je dleto korišćeno za obradu drveta. Gotovo identično dleto nalazi se u inventaru ostave Pančevo-Gornjovaroška Ciglana (Рашајски, Р. 1991: 22 T. 2/6). Za predmete pod kataloškim brojem 121 i 122 može se, i pored neznatnih razlika koje se ogledaju pre svega u njihovom preseku, reći da pripadaju dletima sa špicastim vrhom. Oba predmeta predstavljaju neku vrstu probojca, čija je namena najverovatnije bila povezana sa obradom metalnih predmeta ili, čak, kože. Na predmetu pod kataloškim brojem 122, uočavaju se prepravke koje su vršene kovanjem, najverovatnije u toplom stanju. Preostalih osam primeraka, od kataloškog broja 124 do 131, čine predmeti nešto manjih dimenzija, ali sa vrhovima gotovo identičnim pravim dletima. Njihova prava namena nije poznata ali je gotovo sigurno da nisu bili namenjeni za obradu drveta. Neke od ovih alatki ukazuju na visok stepen umešnosti drevnih majstora i veliku pažnju koja im je pridavana prilikom same izrade. Na osnovu izlizanosti samo pojedinih delova (kao što je to slučaj kod predmeta pod kataloškim brojem 130), može se zaključiti da su pojedini predmeti bili često u upotrebi. Urezani motiv jelove grančice na gornjem delu predmeta pod kataloškim brojem 125, ukazuje da je čak i estetski momenat bio veoma važan za ove alatke. To nas navodi na pomisao da su se alatke ovakvog oblika koristile za ukrašavanje samih metalnih predmeta i da su, kao što je za to vreme uobičajeno, njima izrađivani ornamenti u obliku kratkih ureza i tačkica. Posebno se interesantnim čini predmet pod kataloškim brojem 127, kod kojeg su oba kraja formirana kao radne površine. Jedna polovina predmeta kružnog je preseka sa špicastim vrhom, a druga pravougaonog preseka sa ravnim vrhom. Najbliže paralele za ovakav tip alatki mogu se naći u ostavi Novi Bečej-Šimuđska Strana (Нађ, Ш. 1955: 44, T. 2/11) i u mnogo većoj meri u ostavama na teritoriji Srema i Slavonije. U ostavi Nova Bingula-Slobodinci nalaze se tri alatke ovog tipa – jedna, sa oštricama na oba kraja (Поповић, Д. 1975a: 36, T. 34/10) i druge dve, gotovo identične našem primerku (Поповић, Д. 1975a: 39, T. 38/12; 39/2). U ostavi iz Šimanovaca nalazi se nekoliko fragmentovanih alatki sličnih gore opisanim primercima iz ostave MarkovacGrunjac (Поповић, Д. 1975b: 49, T. 49/3; 49/4-8). Alatke ovog tipa nalaze se i u nekim Slavonskim ostavama kao što su Brodski Varoš (Clausing, C. 2004: 168, Abb. 56/434-436) i Slavonski Brod-Podcrkavlje (Clausing, C. 2004: 176, Abb. 63/38-41). U ostavi iz Rudnika nalazi se jedini poznati, a ujedno i najjužniji primerak ovog tipa alatke na teritoriji Srbije (Гарашанин, Д. 1975a: 92, T. 78/7). Kao potvrdu nešto ranije iznete teze o nameni ovih alatki, možemo pomenuti ostavu u Porcieu-Amblagnieu u Francuskoj, koja pored alatke sa dva naoštrena kraja, identične našem primerku (kat. br. 127), sadrži i jedan mali nakovanj, čekić sa tulcem za nasađivanje drške i još nekoliko sličnih alatki koje su identifikovane kao oruđe za obradu metala (Hansen, S. 1994: 144, Abb. 78/14-18).
Dleta iz ostave Markovac-Grunjac, pored velike fragmentovanosti, ne predstavljaju predmete koji se mogu tipološki ili hronološki bliže odrediti, tako da nemaju značaj za definisanje same ostave, njenog hronološkog okvira ili regionalnih veza. Njihova najveća vrednost ogleda se u činjenici da ove vrste alatki, naročito kada su u kombinaciji sa šupljim čekićem (Kat. br. 116), predstavljaju pouzdane pokazatelje lokalne proizvodnje i obrade predmeta od bronzanog, odnosno bakarnog lima na ovim prostorima. Ostala tri dleta iz ostava Malo Središte-Šuma i MesićŠupaja, pripadaju tipu šupljih dleta sa tulcem koja su zastupljenija u znatnoj meri u oblasti Srema i Slavonije početkom kasnog bronzanog doba.
Testerice Pod testericama bronzanog doba po pravilu podrazumevamo uska nazubljena sečiva sa perforiranim krajem. Takav izgled ne daje mnogo mesta sumnji u njihovu namenu, koja je prvenstveno bila usmerena na sečenje i obradu drveta. Međutim, pojava sličnih uskih bronzanih traka bez zubaca i perforiranih krajeva, povremeno dovodi u sumnju namenu tih predmeta kao oruđa za obradu drveta, pa se takvi predmeti ponekad dovode u direktnu vezu sa procesom livenja (Hansen, S. 1994: 150). Kao problem posebne vrste ističe se i činjenica da nije otkriven ni jedan ceo primerak, te da je njihova fragmentovanost izuzetno velika, što D. Balen-Letunić pripisuje vrsti bronze od koje su izrađene, odnosno legurama male žilavosti, a velike tvrdoće (BalenLetunić, D. 1988: 6). Prve testerice javljaju se tokom srednjeg bronzanog doba, a jedan od najstarijih nalaza potiče iz groba broj 9 sa lokaliteta Onstmettingen u južnoj Nemačkoj i datuje se na početak srednjeg bronzanog doba (Jockenhövel, A. 1971: 32, T. 52c/1). Na teritoriji Srbije testerice se javljaju uglavnom u ostavama metalnih predmeta kasnog bronzanog doba. Naročito su česte u ostavama horizonta II (Ha A1) na teritoriji Srema i Slavonije, dok su u Banatu uglavnom skoncentrisane u ostavama Vršačkog gorja, koje u najvećem broju pripadaju II horizontu. Treba istaći da testerice gotovo potpuno nedostaju međ materijalom kako sledećeg horizonta III, tako i prethodnog horizonta I (Balen-Letunić, D. 1988: 9). Njihov broj u okviru jedne ostave obično se kreće do šest primeraka, ređe do dvadeset. Dosta su retke ostave sa većim brojem testerica, a u našoj zemlji se pored ostave Markovac-Grunjac u kojoj je otkriveno 96 testerica, ističe još samo ostava iz Futoga sa 54 primerka. U Mađarskoj je u ostavi Marok otkriveno 96 primeraka (Mozsolics, A. 1985: 148), u Rumuniji u ostavama Gusteriţa II pronađeno je 58 primeraka, a u ostavi Uioara de Sus 384 primeraka, od kojih je samo 16 celih (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 96; 115). Interesantno je da se na teritoriji rumunskog Banata, izuzev u navedenim ostavama, testerice javljaju veoma retko (Karta 8). Gotovo potpuni nedostatak ove vrste nalaza uočava se i u ostavama na teritoriji Francuske, Austrije, Nemačke
33
Brijači
34
ove vrste. Izuzev nekoliko brijača specifičnog oblika iz okoline Vršca, gotovo svi primerci otkriveni na teritoriji Srbije pripadaju Tipu Großmugl (Grosmugl), i to varijantama Mesić ili Grosmugl (Jockenhövel, A. 1971: 78-85). U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se šest celih ili fragmentovanih brijača. Po broju daleko prevazilazi druge ostave sa naše teritorije u kojima se najčešće nalazi samo po jedan primerak. Izuzetak predstavlja ostava iz Privine Glave (Garašanin, D. 1975: 70), u kojoj se nalaze tri primerka, dok se brijači u većem broju mogu češće sresti u slavonskim ostavama, među kojima se po brojnosti izdvajaju ostave Otok Privlaka, Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81; 92) i Poljanci II (Weber, C. 1996: 215). Dvosekli brijač (kataloški broj 225) izduženog sečiva sa drškom koja se završava alkom, zajedno sa sličnim brijačima iz Vatina, Bele Crkve i ostave Kličevac-Rastovača, nema direktnih paralela u Sremu i Slavoniji (Vasić, R. 1997: 273), ali su veoma slični brijačima tipa Morzg, koji su rasprostranjeni u Austriji, severnoj Mađarskoj i Slovačkoj (Jockenhövel, A. 1971: 77). Određene osobenosti ovih, ali i brijača tipa Mesić iz ostava Markovac-Grunjac i MesićŠupaja, ukazuju na mogućnost da su uz određene uticaje sa severa, pomenuti brijači izrađivani u okolini Vršca (Vasić, R. 1997: 275). Brijač po kataloškim brojem 226 i fragment brijača pod kataloškim brojem 228 pripadaju tipu Großmugl, varijanti Mesić. Oba primerka imaju dršku u obliku petlje i najbliže analogije u brijačima iz ostava Donji Petrovci II (Поповић, Д. 1994: 29, T. 20/1), Nova Bingula, okoline Beograda (Vasić, R. 1997: 273, sl. 1/6, 1/5) i Poljanci II u Slavoniji (Weber, C. 1996: 220, T. 47/493). Brijač pod kataloškim brojem 226, koji je očuvan gotovo u celini, izrađen je u jednostrano modelovanom kalupu, a na poleđini sečiva uočavaju se manje nepravilnosti u livenju. Brijač iz ostave Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/7), po kojem je varijanta i dobila ime, razlikuje se od naših primeraka po kratkoj štapičastoj dršci na čijem se kraju nalazi prsten. To je ujedno i jedini primerak brijača koji se pored primeraka iz ostave Markovac-Grunjac nalazi u ostavama Vršačkog gorja. Osnovne karakteristike brijača koji pripadaju varijanti Mesić jesu kružni otvor u sredini i drška koja može biti izdužena sa prstenom na kraju ili samo u obliku petlje
Markovac-Grunjac Mesić-Šupaja
2 1
1
3
1
neodređeni
Bronzani brijači predstavljaju specifičan i potpuno nov predmet materijalne kulture nastao tokom srednjeg bronzanog doba. Mogu biti dvosekli ili jednosekli, a na osnovu različitih detalja dele se na brojne tipove i varijante. Svi brijači bronzanog doba sa naše teritorije su dvosekli, a potiču uglavnom sa teritorije Vojvodine i severne Srbije. Najveći broj brijača sa naše teritorije otkriven je u ostavama kasnog bronzanog doba, jedan manji broj potiče iz grobova (Vasić, R. 1997: 273), dok u naseljima za sada nisu otkriveni nalazi
Tip Morzg
Brijači
Tip Großmugl Varijanta Großmugl
Tip Großmugl Varijanta Mesić
i Češke (Hansen, S. 1994: 150). Većina ostava sa teritorije severne Hrvatske koje pripadaju II horizontu, a koje je objavila K. Visnski-Gasparini, sadrže i fragmente testerica, ali one u najvećoj meri nisu reprodukovane (Balen-Letunić, D. 1988: 6, T. 1/6-9). Kao što je već rečeno, u ostavi Markovac-Grunjac nalazi se 96 testerica od kojih ni jedna nije cela. Uglavnom su trougaonog, a ređe romboidnog ili sočivastog preseka. Gotovo svi fragmenti su u prilično lošem stanju, što je pogoršano nestručnom konzervacijom. Samo su na nekoliko primeraka u manjoj meri očuvani nepravilni zupci. Ne može se sa sigurnošću reći da li su na ostalim fragmentima oštećenja sečiva nastala usled dugotrajne upotrebe ili iz nekog drugog razloga. Nekoliko primeraka ističe se svojom neobičnom pojavom, kao što je to slučaj sa urolanom testericom pod kataloškim brojem 143, ili sa testericom pod kataloškim brojem 190 oko koje je obmotan fragment druge, nešto šire testerice. Ipak je najneobičnija pojava testerice pod kataloškim brojem 189, koja je široko obavijena oko savijene narukvice otvorenih i stanjenih krajeva (kataloški broj 430). Može se reći da ovakav odnos nije neuobičajen, pa sličnu pojavu imamo u ostavi iz Klenja, gde su se u tulcu kelta nalazile zaglavljene četiri deformisane testerice i fragment narukvice (Јацановић, Д. 1986: 154, sl.1). Na teritoriji Vršačkog gorja testerice se javljaju još u ostavama Markovac-Urvina – jedan primerak (Рашајски, Р. 1971: 29, Т. 3/15), Mali Žam-Rimski Šančevi – tri primerka (Рашајски, Р. 1975а: 60), Vršac-Majdan – tri primerka (Рашајски, Р. 1988: 25, sl. 48-50), Vršac-Kozluk – jedan primerak (Рашајски, Р. 1972/3: 21, T. 1/5) i Laţunaş – pet primeraka (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 122, Т. 120B/3-6). Na teritoriji Srbije, testerice su zastupljene i u ostavama Hetin (Hampel, J. 1886: T. 126/8-10), Brestovik III (Гарашанин, Д. 1954: 19, T. 9/1), Vinča (Гарашанин, Д. 1954: 22, T. 10/3), Kličevac II – Rastovača (Јацановић, Д. 2001: 73, T. 3/16-19) i Klenje (Јацановић, Д. 1986: 157, T. 1/20-22; 2/4-15), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 37, T. 34/11-17), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 46, T. 43/12, 1517), Sremska Mitrovica (Balen-Letunić, D. 1988: 6, T. 1/7-9), Jarak II (Balen-Letunić, D. 1988: 9, T. 4/2-4), Privina Glava (Гарашанин, Д. 1954: 26, T. 13/6-11), Rudnik (Гарашанин, Д. 1975a: 92, T. 79/1-12, 22), Donji Petrovci II (Поповић, Д. 1994b: 28, T. 20/6-13; 21/1-8) i Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 19, T. 19/6, 7, 9, 10).
1
2
Σ 6 1
Grobovi
Vatin
1
Σ
2
1 2
8
Tabela 9. Zastupljenost brijača na teritoriji Vršačkog gorja
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
(Vasić, R. 1997: 274). Brijači varijante Mesić javljaju se i na području Slavonije, Austrije, Slovačke i zapadne Mađarske (Jockenhövel, A. 1971: 78; Weber, C. 1996: 217-221), dok su u Rumuniji zabeležena dva primerka iz ostave Şpălnaca, što samo po sebi predstavlja kuriozitet, budući da je ovaj tip nalaza u Rumuniji izuzetno redak (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 128, T. 149/312, 153/465). Sudeći po obliku i prečniku, dva fragmenta sečiva brijača pod kataloškim brojem 229 i 231 najverovatnije pripadaju istom brijaču i to najverovatnije varijanti Mesić, mada to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. Brijač pod kataloškim brojem 230, kod kojeg je očuvan samo jedan list sečiva, izrađen je u jednostrano modelovanom kalupu i po tome je sličan brijaču pod kataloškim brojem 226. Na osnovu pravougaonog otvora, koji je po svemu sudeći podeljen na četiri dela, ovaj se brijač može sa velikom sigurnošću identifikovati kao tip Großmugl, varijanta Großmugl, a kao najbliže analogije mogu se izdvojiti fragmentovani brijači iz ostava Novi Bečej-Šimuđska strana (Нађ, Ш. 1955: 44, T. 2/11), Drenovac (Cerović, M. 2005: 13, T. 4/14), Otok-Privlaka i Brodski Varoš (Weber, C. 1996: 222, T. 48/506; 511). Ova varijanta brijača tipa Großmugl najzastupljenija je u Sremu i Slavoniji, gde su se najverovatnije i nalazili proizvodni centri.
Svi brijači iz ostave Markovac-Grunjac, kao i primerak iz ostave Mesić-Šupaja, datuju se u horizont II po periodozaciji R. Vasića, odnosno period Ha A1. Treba napomenuti da se brijači pod kataloškim brojem 225 i 227, pored već navedenih karakteristika, od ostalih primeraka iz ostave razlikuju i po načinu izrade, pošto su izliveni u dvostrano modelovanim kalupima. Na kraju možemo samo da dodamo da je ovih nekoliko nepublikovanih brijača koji potiču iz ostave MarkovacGrunjac samo dodatno potvrdilo i učvrstilo tezu po kojoj brijači iz okoline Vršca odražavaju stilske uticaje sa severa, pre svega iz Slovačke i severne Mađarske (Vasić, R. 1997: 275), ali uz izvesne osobenosti lokalne izrade. Na bliske veze Vršačkog kraja sa kulturnim grupama koje su nastanjivale prostore na severu Mađarske i Slovačke, ukazuju i drugi predmeti iz ostava Vršačkog gorja, koji u navedenim oblastima imaju direktne paralele (Vasić, R. 1995a: 257-263).
35
Grob Ostava Naselje
200 km
Pećina
Karta 9. Rasprostranjenost i uslovi nalaza brijača na području centralne i jugoistočne Evrope (prema: Hansen S. 1994)
Noževi
Noževi
36
Noževi su predmeti jednostavnog oblika i raznovrsne namene. Osnovna im je karakteristika jedna oštrica. U osnovi mogu da se svrstaju u klasu oruđa, dok na osnovu nekih konstrukcionih elemenata pojedine tipove možemo da svrstamo i u klasu oružija. Sečivo noža može biti ravno, konveksno ili konkavno. Leđa su najčešće ojačana i mogu biti ravna ili povijena, kad prate liniju sečiva. Vrh može biti oštar ili zaobljen, a drška u obliku trna ili jezička, sa oplatom od organskih materijala i za sečivo pričvršćena pomoću zakovica ili izlivena zajedno sa sečivom. U zavisnosti od kombinacija navedenih osobina deli se na bezbroj tipova i varijanti. Zahvaljujući raznovrsnoj upotrebi i gotovo nezaobilaznoj ulozi u životu ljudi, noževi su dobili veliki simbolički značaj, što se najbolje vidi u njihovoj ulozi u brojnim kultnim radnjama i narodnim sujeverjima. Prilikom prinošenja krvnih žrtvi nož predstavlja glavno oruđe. Simbol noža često se povezuje sa idejom o izvršenju presude, smrću, osvetom i žrtvovanjem (Gebran, A. i Ševalije, Ž. 2004: 613). Prvi bronzani noževi javljaju se u Evropi tek krajem ranog bronzanog doba, a njihova pojava u tesnoj je vezi sa evolucijom oblika bodeža, kao i naglim razvojem metalurgije. Pojava prvih noževa poklapa se naime, sa periodom kada bodeži u konstruktivnom smislu dostižu svoj vrhunac, izdvajajući se kao potpuno specijalizovano oružje. Treba imati na umu da su rani primerci bodeža upotrebljavani kao alatke i da su se koristili za iste radnje kao i noževi, te da su u konstrukcionom smislu imali karakteristike i jedne i druge grupe predmeta (Wüsteman H. 1990: 562). Onog trenutka kada su se u konstruktivnom i funkcionalnom smislu bodeži izdvojili i počeli da upotrebljavaju isključivo kao oružje, javila se potreba za izradom jednostavnih alatki – sečiva za svakodnevnu upotrebu. Kao što je već rečeno, noževi se mogu podeliti u dve osnovne grupe u zavisnosti od toga da li se upotrebljavaju kao oruđe ili oružje. Noževi koji se prema nameni svrstavaju u alatke u upotrebi su tokom celog bronzanog doba. Jednostavnijeg su izgleda i izrade, a dužina sečiva retko prelazi 10 cm. Njihova namena je raznovrsna, ali se pored njih relativno rano javljaju i noževi sa posebnim oblicima sečiva koji su namenjeni za tačno određene radnje, kao što je recimo obrada kože. Bojni noževi predstavljaju sekundarno oružje i uz mač i koplje predstavljaju sastavni deo opreme ratnika. Prvi primerci se javljaju krajem srednjeg bronzanog doba (Říhovský, J. 1972: 22) i zbog svojih karakteristika brzo potiskuju bodeže koji od tog trenutka počinju da gube na značaju. Sečiva su prilično duga sa oštrim vrhom koji je najčešće blago povijen na gore. Drške su kod ovih noževa livene izjedna sa sečivom i mogu biti punolivene ili sa ležištima za oplatu od organskog materijala. Prilikom izrade posebna pažnja poklanjala se dekorativnim elementima koji se nalaze na dršci ili leđnom delu sečiva. Najraniji noževi na teritoriji Srbije se po obliku vezuju za oblasti Egeje. Njihova pojava ukazuje na trgovačke i
kulturne veze koje su se odvijale između ovih oblasti, pošto stilske karakteristike nekih primeraka ukazuju na to da su izrađivani u lokalnim radionicama uz snažan uticaj sa juga. Za neke se noževe sa teritorije Srbije pretpostavlja da su importi. Ti se noževi javljaju tokom MH II/III perioda, na jugu Srbije i na Kosovu od kasne faze ranog bronzanog doba i traju sve do finalne faze srednjeg bronzanog doba (Hänsel B., Teržan B. 2000. 178). Noževi otkriveni na teritoriji Vojvodine u najvećoj meri odražavaju stilske uticaje i veze sa kulturnim grupama na prostoru srednje Evrope. Dunav na neki način čini granicu rasprostiranja noževa egejskog i srednjopodunavskog porekla. Jedini noževi egejskog porekla na levoj obali Dunava potiču sa Židovara, gde su u kasnovatinskom sloju, na podu kuće, otkrivena dva nožića8 tipa V, po klasifikaciji K. Branigan. Ovaj tip noževa obuhvata raspon od EM I – MM II perioda (Brannigan, K. 1974: 34).
Markovac-Grunjac
U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se ukupno četrnaest fragmenata noževa, od kataloškog broja 231 do 243. U najvećem broju predstavljaju fragmente sečiva ili drški bez posebnih tipoloških odlika. Mali nožić, kataloški broj 231, kratkog sečiva sa ravnim leđima i jezičastom drškom, najverovatnije predstavlja neuspeli odlivak koji je bio pripremljen za pretapanje. Po obliku je najsličniji nožu iz ostave Poljanci I u Slavoniji (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 48/8). Datuje se u Ha A1 period. Usko sečivo noža sa izvijenim vrhom pod kataloškim brojem 232 i vrh sečiva pod kataloškim brojem 239 pokazuju veliku sličnost i najverovatnije pripadaju istom tipu noževa. Nož iz ostave Krčedin II9, kojem je sečivo ukrašeno urezima i ubodima, po obliku sečiva najsličniji je našim primercima. Ostava Krčedin II datuje s e u Ha A1 period (Vasić, R. 2003: 76), na osnovu čega možemo i oba primerka iz ostave Markovac-Grunjac da datujemo u isti period. Fragment sečiva ravnih leđa i zaobljenog vrha pod kataloškim brojem 233 i fragment noža ravnih leđa i sečiva koje se naglo sužava u dršku pod kataloškim brojem 234, dosta su slični i najverovatnije pripadaju istom tipu. Noževe ovog oblika srećemo u ostavama Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 69, T. 3/2), Bošnjaci (Vinski-Gasparini, K. 1973: 82, T. 30a/20) i Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 56/26, 28). Svi navedeni primerci datuju se u Ha A1 period. Fragment drške noža sa delimično očuvanim sečivom ravnih leđa pod kataloškim brojem 235, najbliže paralele ima u primerku iz ostave Caransebeş10 (PetrescuDîmboviţa, M. 1978: 116, T. 87/21), Podcrkavlje-Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 82, T. 67/26) i nožu iz rumunske ostave Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 8 Noževi su otkriveni tokom kampanje 2000. i 2001. godine. Nalaze se u Gradskom muzeju u Vršcu i nisu publikovani. 9 Zahvaljujem se dr Rastku Vasiću na ustupljenim podacima. 10 Vidi napomenu 6!
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
1978: 133, T. 191/761). Oba navedena primerka datuju se u Ha A1 period. Drška noža pod kataloškim brojem 236 ima velikih sličnosti sa nožem iz Kraiga koji se najverovatnije završavao prstenastom alkom i datuje se u Ha A1 period (Říhovský J. 1972: 38, T. 12/129). Sličan način ukrašavanja drške srećemo i kod drugih tipova noževa kao što je to slučaj sa primerkom iz Paudorfa (Paudorf) (Říhovský J. 1972: 30, T. 8/95) i Prestlavki (Přestavlky) (Říhovský J. 1972: 30, T. 9/99), koji pripadaju tipu Malhostovice, ali i na fragmentu noža iz Olomouca (Říhovský J. 1972: 32, T. 9/104), koji pripada tipu Pustimĕř. U Češkoj se vode kao tip Nový Vestec, ali našem primerku odgovara samo nož iz Kunĕtice (Jiráň, L. 2002: 32, T. 7/72). Možda najbliže paralele naš primerak ima u ostavi Uioara de Sus u kojoj se nalazi gotovo identičan fragment drške sa očuvanom alkom na kraju (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 133, T. 193/825). Oblast rasprostiranja noževa sa ovakvim karakteristikama dosta je velika: mogu se naći u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, severnoj Italiji i na prostoru bivše Jugoslavije (Říhovský, J. 1972: 33). Fragmenti drški pod kataloškim brojem 237, 238, 240, 241, 242 i 243 ne pružaju dovoljno elemenata za precizniju tipološku klasifikaciju. Izuzetak bi mogao da predstavlja fragment punolivene drške pod kataloškim brojem 241, ukrašen plitkim urezima, koji najverovatnije pripada nožu sličnom primerku iz ostave Dacia u Rumuniji (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 137, T. 217D/4), odnosno slučajnom nalazu sa lokaliteta Nagy-Küküllő (Hampel, J. 1886: T. 16/7). Noževi iz ostave Markovac-Grunjac i pored velike fragmentovanosti imaju dosta zajedničkih odlika. U konstrukcionom smislu gotovo svi pripadaju jednostavnim noževima – alatkama manjih ili srednjih dimenzija, a hronološki imaju sve odlike Ha A1 perioda.
Noževi iz drugih ostava Vršačkog gorja
• Nož povijenog sečiva iz ostave Markovac-Leskovica (Milleker, B. 1906: 93) pokazuje velike sličnosti sa noževima tipa Hradec (Říhovský J.1972: 34, T. 10/107, 108, 109), dok na teritoriji Srbije nema direktnih analogija. Ovaj tip noževa datuje se u Ha A1 period. • U ostavi Markovac-Urvina nalazi se fragment noža sa očuvanim delom drške i sečiva. Na dršci je očuvan deo kružne peforacije za zakovicu. Pločasto zadebljanje na prelazu iz drške u sečivo ukrašeno je kombinacijom kosih i pravih urezanih linija (Рашајски, Р. 1971: 29, T. 2/5). Ovaj tip noževa najčešće se datuje u Br D, i delom u Ha A period, ali primerak iz ostave Markovac-Urvina prema R. Rašajskom predstavlja najmlađi oblik noževa sa jezičkom za pričvršćivanje drške i datuje se pred kraj Ha A perioda (Рашајски, Р. 1971: 29). • U ostavi iz Malog Žama nalazio se fragment noža koji je po otkriću ostave dospeo u muzej Banata u Temišvaru, ali je danas izgubljen, te o njemu nema preciznijih podataka (Рашајски, Р. 1975a: 60). • Fragment noža iz ostave Veliko Središte-Belo Brdo (Milleker, F. 1940: 25, T. 21/2), po obliku je najsličniji
noževima pod kataloškim brojem 233 i 234 iz ostave Markovac-Grunjac, te se takođe na osnovu navedenih paralela može datovati u Ha A1 period. U katalog predmeta nije uvršten fragment sečiva noža koji je slepljen zajedno sa fragmentom tulca koplja za gornji deo fragmenta livačke pogače pod kataloškim brojem 722 (Slika 8). U pitanju je nož izvijenih leđa ukrašen sa dve paralelne plitko urezane linije koje se pružaju duž ose sečiva. Od ostalih noževa iz ostave Markovac-Grunjac jasno se razlikuje po finoći i kvalitetu izrade, ali se osim toga ništa više ne može reći.
Mačevi Mačevi predstavljaju primarno ofanzivno naoružanje za borbu na bliskom odstojanju. Za razliku od bodeža koji su služili samo za ubadanje, mačevi se zahvaljujući svojoj dužini koriste i za ubadanje i za sečenje. Moglo bi se reći da su se mačevi na neki način razvili iz bodeža, a nastali su onog trenutka kada je izrada dugih sečiva postala ekonomski isplativa i tehnologija dovoljno razvijena. Javljaju se na početku srednjeg bronzanog doba i njihov nastanak u direktnoj je vezi sa napretkom metalurgije, zanatstva i trgovine. Pronalazak mača u tehnološkom smislu sasvim sigurno označava prelazak iz ranog u srednje bronzano doba (Bogdanović, I. 1996: 112). Brojni autori koji su se bavili klasifikacijom mačeva bronzanog doba, imali su različite stavove kada je u pitanju razdvajanje mačeva od bodeža. U zavisnosti od autora, donja granica, kada je u pitanju dužina mačeva kreće se od 25 do 40 cm. Ovakva razmimoilaženja u stavovima jasan su pokazatelj da dužina ne može biti osnovni kriterijum za razdvajanje ove dve vrste naoružanja. Kratak mač i dugi bodež mogu biti iste dužine, a jedino što ih razdvaja jeste njihova namena, koja je određena dužinom i oblikom sečiva. Tako se bodež koristi samo kao ubodno oružje u bliskoj borbi, dok se mač približno iste dužine koristi i za ubadanje i za sečenje, odnosno i za napad i za odbranu. Nema sumnje da je pojava mačeva umnogome promenila način ratovanja u odnosu na prethodne periode. Zbog svoje vrednosti i značaja mač je brzo postao simbol bogatstva, moći i posebnog položaja u društvu. U narodnim predanjima mačevi često imaju magijske moći i pridaju im se razna mistička svojstva (Srejović, D. 1997: 611). Bronzanodopski mačevi na teritoriji Srbije mogu se prema svojim karakteristikama podeliti u tri osnovne kategorije: • Mačevi sa pločicom za nasađivanje drške (Griffplattenschwerter), • Mačevi sa jezičkom za nasađivanje drške (Griffzungenschwerter), • Mačevi sa punolivenom drškom (Vollgriffschwerter). Mač sa pločicom za nasađivanje drške razlikuje se od druga dva tipa po tome što se drška (napravljena od organskog materijala) pričvršćuje za proširenje u obliku trapezoidne pločice pomoću zakovica. U centralnoj i zapadnoj Evropi ovo očigledno nije smatrano za neki poseban nedostatak, s
37
Mačevi
obzirom da je dosta takvog oružja pronađeno. U istočnim delovima centralne i na prostoru jugoistočne Evrope ratnici i kovači brzo su uvideli nedostatke ovakvog načina učvršćivanja drške. Pritisak koji se prilikom upotrebe vršio na pločicu, oslabljenu perforacijama za zakovice, bio je mnogo veći nego što je tanki metal mogao da podnese. Brojni fragmenti mačeva koji su najčešće prelomljeni na spoju sečiva sa drškom ukazuju na to da je do lomljenja dolazilo prilikom upotrebe, što je samo po sebi predstavljalo veliki problem, budući da je pouzdano oružje činilo razliku između života i smrti. Interesantan podatak predstavlja i činjenica da je ubrzo po otkriću mačeva sa jezičastom drškom znatno narasla i njihova dužina. Ovo je za posledicu imalo sličnu situaciju kao i kod mačeva sa pločicom za nasađivanje drške, a to je pojava velikog broja mačeva prelomljenih na mestu spajanja drške i sečiva (Hansen, S. 1994: 27).
Mačevi iz ostave Markovac-Grunjac
Svi mačevi iz ostave Markovac-Grunjac, a ima ukupno četrnaest fragmenata, mogu se svrstati u tip mačeva sa jezičkom za nasađivanje drške. Izuzev dva fragmenta pod kataloškim brojem 244 i 245, koji pripadaju tipu Reutlingen (Harding, A. 1995: 42, T. 15/113, 114), ostali primerci ne mogu se tipološki bliže odrediti (Harding, A. 1995: 90). Mačevi tipa Reutlingen predstavljaju uobičajen tip mačeva sa jezičkom na prelazu iz srednjeg u kasno bronzano doba. Javljaju se na velikom prostoru i obuhvataju teritoriju današnje Italije, Albanije, Grčke, bivše Jugoslavije, Austrije, Mađarske i Rumunije. Ovaj tip mačeva javlja se u Rumuniji i Mađarskoj uglavnom u ostavama Uriu – Domaneşti – Aranyos i Cincu – Suseni – Kurd horizonta (Harding, A. 1995: 35), što odgovara fazama I i II po periodizaciji R. Vasića, odnosno Br D – Ha A1 periodu. U Grčkoj se mačevi tipa Reutlingen datuju u LH IIIb – LH IIIc period. Tokom
Bronzanodopski mačevi iz okoline Vršca
Iz bliže okoline Vršačkog gorja potiče više primeraka bronzanodopskih mačeva različitog tipa i starosti. Najveći broj mačeva potiče iz ostava bronzanih predmeta, nekoliko primeraka predstavljaju slučajne nalaze i za njih se može pretpostaviti da potiču iz rasturenih ostava, a samo jedan primerak potiče iz groba. Najstariji među njima je dobro očuvani mač sa pločicom za učvršćivanje drške (Griffplattenschwerter) iz skeletnog groba sa lokaliteta „Bela Bara” kod Vatina. Pored navedenog
1
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Neodređenog tipa
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) tipa Veliki Gaj
2
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Tip Novigrad
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Tip Marina
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Tip Međine
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Tip Aranyos, varijanta Brza Palanka Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Tip Reutlingen, varijanta Staro Topolje
Mač sa jezičkom (Griffzungenschwerter) Tip Reutlingen
Ostave Markovac-Grunjac
Mač sa Kukom (?) (Griffangelschwerter) tipa Arco
1
Mač sa pločicom (Griffplattenschwerter)
38
Ha A1 javljaju se brojne varijante ovog tipa, od kojih se na prostoru bivše Jugoslavije brojnošću posebno ističu varijante Genf i Staro Topolje (Harding, A. 1995: 38-39). Fragment vrha sečiva pod kataloškim brojem 255, koji nije uvršten u Hardingov popis mačeva sa prostora bivše Jugoslavije naknadno je izdvojen, a prema profilaciji sečiva uslovno se može svrstati u tip Novigrad. O mačevima ovog tipa biće nešto više reči u daljem tekstu. Detaljnijim pregledom fragmenata mačeva iz ostave Markovac-Grunjac može se samo za fragmente pod kataloškim brojem 248 i 253 sa sigurnošću reći da predstavljaju neuspele odlivke. Na takav zaključak najviše upućuje „sunđerasta” struktura metala na prelomu, koja je znatno izraženija na fragmentu mača pod kataloškim brojem 253. Postojanje manje ili više pouzdanih tragova upotrebe zapaža se na fragmentima mačeva pod kataloškim brojevima 244, 245, 247, 251 i 252. Najjasniji tragovi upotrebe zapažaju se upravo na poslednjem navedenom, fragmentu vrha, pod kataloškim brojem 252, na čijim su oštricama jasno uočljivi tragovi brušenja. Dva fragmenta tipa Reutlingen, kataloški brojevi 244 i 245, gotovo da bi mogli da pripadaju istom maču s obzirom na to da su prelomljeni na istom mestu – na proširenom delu gde se spajaju drška i sečivo.
Σ
11
14
2
Markovac-Leskovica
1
3
Markovac-Urvina
2
4
Mesić-Šupaja
3
5
Vršac-Majdan
1
Pojedinačni nalazi 6
Vatin (Grob)
1
7
Veliki Gaj
2
8
Ritiševo
1
9
Plandište
1
Σ
1
1
2
1
1
1
1
2
Tabela 10. Tipološka zastupljenost mačeva na teritoriji Vršačkog gorja
1
15
26
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
mača, kao prilog u grobu nalazili su se minijaturna sekira, igla sa pečatastom glavom i pehar sa jednom drškom (Milleker, B. 1897: 122, T. 1/1-4). Grob pripada nosiocima Hügellgräber kulture. Mač iz Vatina poslužio je kao uzor za izdvajanje posebnog tipa mačeva sa pločicom označenih kao tip Vatin. Ovom tipu pripada i mač iz Sente (Trogmayer, O. i Sekereš, L. 1966/68: 23, T. 2/9) i Devinaca kod Paraćina (Garašanin, M. 1951: 58, T. 2/a). Na osnovu ostalih priloga koji su se nalazili u grobovima u Vatinu i Senti mačevi tipa Vatin datuju se u bronzano doba Br B2 – C1 (Harding, A. 1995: 17). Treba spomenuti i mišljenje I. Bogdanovića koji smatra da pomenuti mačevi sa pločicom predstavljaju najranije primerke na ovim prostorima. Njihov je nastanak i razvoj u direktnoj vezi sa razvojem bodeža sa pločicom za učvršćivanje drške (Bogdanović, I. 1996: 113). Iz okoline Velikog Gaja potiču dva mača otkrivena još krajem XIX veka. Prvi je očuvan u celini i danas se nalazi u Nemzeti muzeju (Nemzeti múseum) u Budimpešti. U pitanju je mač jedinstvenog oblika (Milleker, B. 1906: 65, T. 1/3; Harding, A. 1995: 65, T. 27/212), sa veoma kratkim jezičkom i više nego dvostruko izduženim proširenim delom na kojem se kod uobičajenih primeraka spajaju drška i sečivo. Ovakvo konstrukciono rešenje, iako dosta neobično, ima sasvim jasnu namenu – da obezbedi čvrstoću na mestu gde je to najneophodnije, na prelazu iz drške u sečivo. Naročito je zanimljiv raspored perforacija za zakovice, koje su znatno razuđenije nego što je to slučaj kod standardnih mačeva sa jezičkom. Sve to pokazuje da je prilikom izrade ovog mača velika pažnja poklanjana najmanjim detaljima. Mač je najverovatnije pravljen po posebnom zahtevu naručioca, koji je očigledno insistirao na čvrstini i pouzdanosti. Jednostavan, ali specifičan ornament na sečivu dodatno upućuje na zaključak da je mač iz Velikog Gaja pripadao važnoj i uticajnoj osobi. Drugi primerak mača iz Velikog Gaja sastoji se od dva fragmenta i pripada mačevima sa jezičkom, ali se ne može odrediti bliža tipološka pripadnost (Harding, A. 1995: 67, T. 28/226). Očuvan je gornji deo sečiva do mesta gde se zakovicama spaja oplata drške sa sečivom. Nalazi u Nemzeti muzeju u Budimpešti. Mač iz Ritiševa, koji se danas nalazi u Muzeju Banata u Temišvaru, pripada tipu Reutlingen, varijanta Staro Topolje (Harding, A. 1995: 39, T. 13/92). Mačevi ove varijante se češće javljaju u Slavoniji, gde je najverovatnije i bio centar za proizvodnju. Prisutni su u ostavama Slavonski Brod, Staro Topolje i Dolina kod Nove Gradiške u Slavoniji (Isti: 39, T. 13/90; 13/91; 13/94), kao i u ostavi Debeli Vrh u Sloveniji (Hirschbäck-Merhar, G. 1984: 90, T. 7/1). Datuju se u horizont ostava II, odnosno Ha A1 (Harding, A. 1995: 39). Fragmentovani mač iz Plandišta (Milleker, B. 1897: 190), pripada mačevima sa drškom u obliku kuke, odnosno stuba (Griffangelschwerter) tipa Arco (Harding, A. 1995: 18, T. 3/17). Očuvan je središnji deo sečiva, tako da nije najjasnije na osnovu čega ga Harding svrstava u ovaj tip mačeva. Javljaju se u ostavama Salaš Noćajski u Sremu (Popović, D. 1964: 6, T. 8/1) i Budinšćina u hrvatskom Zagorju (Vinski-
Gasparini, K. 1973: 103, T. 77/3). Glavna oblast rasprostiranja mačeva tipa Arco nalazi se u severnoj Italiji, zapadnoj Švajcarskoj i Austriji. Datuju se u II horizont ostava, odnosno Ha A1 period (Harding, A. 1995: 19). Mačevi se u manjem ili većem broju javljaju u četiri ostave Vršačkog gorja: Markovac-Leskovica U inventaru ostave Markovac-Leskovica nalaze se dva fragmenta istog mača sa jezičkom za nasađivanje drške (Milleker, B. 1906: 93) tipa Aranyos, varijanta Brza Palanka (Harding, A. 1995: 28). Mačevi tipa Aranyos javljaju se na velikom prostoru od Transilvanije do Austrije. Varijanta Brza Palanka ograničena je na usko područje uz Savu i Dunav od Slavonije do istočne Srbije (Harding, A. 1995: 30). Pored mača iz Brze Palanke (Harding, A. 1995: 28, T. 7/39) po kojeme je izdvojena, ovoj varijanti mačeva pripada i primerak iz ostave Futog (Борић, Д. 1997: 63, Т, 1/1), dva fragmenta iz slavonske ostave Peklenica, koje K. VinskiGasparini pripisuje tipu Sprockoff Ia (Vinski-Gasparini, K. 1973: 53, T. 21/1, 3), slučajan nalaz sa lokaliteta Radaljska Ada kod Malog Zvornika (Harding, A. 1995: 28, T. 7/43), kao i slučajan nalaz iz Hrbljina kod Kupresa (Harding, A. 1995: 28, T. 7/41). Mačevi ovog tipa datuju se u horizont II, odnosno Ha A1 (Harding, A. 1995: 30). Markovac-Urvina U ostavi Markovac-Urvina nalaze se dva mača sa jezičkom. Prvi je gotovo u celini očuvan primerak, prelomljen na sredini, sa neuspelim jezičkom za dršku usled lošeg razlivanja metala (Рашајски, Р. 1971: 27, sl. 1). Šupljikave je površine, naročito u gornjem delu i predstavlja neispravan livački odlivak. Pripada mačevima tipa Nenzigen čija je oblast rasprostiranja severna Transilvanija i Banat (Cowen, J. D. 1955: 63; Rašajski, R. 1971: 27), dok ga Harding izdvaja kao tip Međine, prema maču sa istoimenog lokaliteta kod Sinja (Harding, A. 1995: 45, T. 18/138). Mačevi ovog tipa datuju se u horizont II, odnosno Ha A1 (Harding, A. 1995: 46). Drugi primerak iz ostave Markovac-Urvina predstavlja fragment sečiva mača sa jezičkom neodređenog tipa (Rašajski, R. 1971: 27, T. 2/6; Harding, A. 1995: 90, T. 39/323). Mesić-Šupaja U ostavi Mesić-Šupaja nalaze se tri fragmenta mača. Prvi, kod kojeg je očuvana gornja polovina sečiva sa drškom (Рашајски, Р. 1975b: 66, T. 62/4), pripada mačevima sa jezičkom tipa Marina (Harding, A. 1995: 34, T. 10/67). Ovom tipu mačeva pripada fragmentovani primerak iz ostave Krčedin (Harding, A. 1995: 34, T. 10/68), slučajni nalaz iz Volosinova kod Zrenjanina (Harding, A. 1995: 34, T. 11/71), kao i mačevi iz slavonskih ostava Poljanci II (Bulat, M. 1973/5: 5, T. 1/1), Bizovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 84, T. 35/1) i Boljanić kod Doboja (Jovanović, R. 1958: 24, T. 1/1). K. Vinski-Gasparini je na osnovu klasifikacije J. D.
39
Mačevi / Bodeži
Cowen, svrstala mač iz ostave Bizovac u tip Sprockhoff Ia (Vinski-Gasparini, K. 1973: 84). Mačevi tipa Marina datuju se u horizont II, odnosno Ha A1 period (Harding, A. 1995: 35). Drugi fragment iz ostave Mesić-Šupaja, pripada središnjem delu sečiva mača tipa Novigrad, prema klasifikaciji A. Hardinga (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/6; Harding, A. 1995: 47, T. 19/153). Osnovna karakteristika je istaknuto plastično rebro profilisano u dve površine. Na osnovu velikog broja mačeva ovog tipa koji se javljaju u savsko-dravskom međurečju J. D. Cowen je svrstao ove mačeve u Slavonski tip (Cowen, J. D. 1955: 92). Pored Slavonije, javljaju se u većem broju u sremskim ostavama, ali se u najvećem broju javljaju u okolini Slavonskog Broda, gde je najverovatnije i bio centar za proizvodnju (Harding, A. 1995: 48). Uglavnom se mogu naći u ostavama koje pripadaju II horizontu. Na teritoriji Srbije javljaju se u ostavama Bradarac-Rukumija (Harding, A. 1995: 47, T. 18/144), Kličevac II – Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 67, T. 1/2), Stari Kostolac (Јацановић, Д. 1986: 5, T. 2/5) i sremskim ostavama Futog (Борић, Д. 1997: 43, T. 1/ 2-4), Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 9, Т. 7/2) i Šimanovci (Поповић, Д. 1975: 44, T. 40/8). Na teritoriji Mađarske T. Kemencei je mačeve ove vrste izdvojio kao tip C, varijanta 7 (Kemenczei, T. 1988: 61). Treći primerak je registrovan prilikom prispeća ostave u Gradski muzej u Vršcu, ali je već prilikom inventarisanja predmeta zabeleženo da nedostaju dva predmeta, među kojima je i pomenuti vrh mača, kojem nije mogla biti određena tipološka pripadnost (Rašajski, R. 1975: 63). Vršac-Majdan U ostavi Vršac-Majdan nalazi se fragment sečiva mača sa jezičkom (Rašajski, R. 1988: 21, sl. 46), koji je A. Harding prema obliku izdvojio u listolika sečiva sa istaknutim uskim središnjim rebrom (Harding, A. 1995: 94, T. 43/426).
Bodeži 40
Definicija i oblik bodeža određeni su prvenstveno njihovom namenom. Na osnovu toga možemo reći da bodeži predstavljaju usko specijalizovano oružje namenjeno za borbu na bliskom odstojanju, pri čemu se povrede mekog tkiva nanose isključivo ubadanjem. Bodež se sastoji iz dva dela – drške i sečiva, ima dve simetrično postavljene oštrice i vrh u osi sečiva. Prvi bodeži pojavljuju se veoma rano i izrađuju se od najrazličitijih materijala – kremena, kosti, roga. Prvi metalni bodeži od bakra javljaju se tokom poznog eneolita. Jednostavnog su oblika u najvećoj meri preuzetog iz kremene industrije (Jovanović, B. 1995: 32). Ovakav tip bakarnih bodeža nema usko definisane radne funkcije, odnosno može se koristiti i za rezanje, čime se njegova skala radnih operacija povećava. Takvi bodeži pripadaju drugoj fazi u razvoju oruđa i oružja od bakra (Јовановић Б. 1966: 5). Sečivo najranijih bodeža listolikog je oblika, ravnog preseka, a drška je pričvršćena pomoću nasadnog trna ili jezička.
Najstariji primerci ovog tipa, poznati su sa Sarvaša, gde su u badenskom sloju pronađeni dvodelni kalupi za njihovo livenje (Vinski, Z. 1961: 3). Razvitak bodeža i uopšte njihova pojava u tesnoj su vezi sa pojavom i razvitkom noževa i mačeva, predmetima koji su u fizičkom, a donekle i u funkcionalnom smislu veoma različiti. Njihova povezanost nije lako uočljiva, budući da se ne ogleda u načinu ukrašavanja ili obliku, već se veza između ove tri vrste predmeta ogleda u njihovoj nameni, upotrebnoj vrednosti, odnosno razlozima i potrebama koji su doveli do njihove pojave, ubrzanog razvitka i masovne proizvodnje. Dodatnu poteškoću kada govorimo o razvoju bodeža, predstavlja činjenica da se njihova povezanost sa noževima i mačevima ne ogleda u sličnim ili istim, već upravo u različitim potrebama, koje su posledica sveukupnih promena nastalih na prelazu iz ranog u srednje bronzano doba. U tehnološkom smislu, bodeži, noževi i mačevi predstavljaju predmete koji su sasvim sigurno obeležili prelazak iz ranog u srednje bronzano doba. I u simboličkom smislu bodeži imaju slično ili u pojedinim slučajevima čak isto značenje kao noževi i mačevi. Ovo preklapanje jeste posledica iste namene, ali i velikog značaja koji su ti predmeti imali za svoje vlasnike. Pomenućemo samo neke od najočiglednijih primera: za bodeže se može reći da predstavljaju primarno oružje prilikom prinošenja krvnih žrtvi, slično noževima i mačevima, te im se pripisuje isti simbolički značaj, odnosno povezuju se sa idejom o izvršenju presude, smrću, osvetom i žrtvovanjem. Veza između bodeža i mačeva još je direktnija, pa tako bodeži isto kao i mačevi predstavljaju simbol bogatstva, moći i posebnog položaja u društvu. U delu namenjenom mačevima posebna pažnja posvećena je problemu kriterijuma za razdvajanje kratkih mačeva i dugih bodeža. Na osnovu tako definisanih kriterijuma, oštra granica između bodeža i kratkih mačeva koja bi bila iskazana isključivo dužinom drške i sečiva ne postoji, već se pored dužine, posebna pažnja poklanja obliku sečiva, koje u najvećoj meri određuje na koji će se način oružje koristiti. Osnova za klasifikaciju bodeža bazirana je na glavnim konstruktivnim elementima: obliku i preseku sečiva, obliku zakivne pločice, vrsti i obliku drške, broju i rasporedu zakovica. U ostavama Vršačkog gorja nema dovoljno primeraka, koji nisu očuvani u dovoljnoj meri da bi se formirala neka vrsta interne tipologije, tako da će svi bodeži biti obrađivani pojedinačno. Markovac-Grunjac U ostavi Markovac-Grunjac ima ukupno osam fragmenata bodeža. Svi primerci karakteristični su za Ha A period i najverovatnije pripadaju bodežima tipa Peskijera koji su naročito zastupljeni u srednjem i gornjem Podunavlju. Fragmetovani bodež bez drške sa dve očuvane rupice za zakovice pod kataloškim brojem 258 pripada Peronijevoj grupi D i to varijanti Tenja (Peroni, R. 1956: 72, T. 1/24), jer mu je najsličniji upravo primerak iz ostave Tenja (VinskiGasparini, K. 1973: 83, T. 31/5). Bliske paralele ima i u
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
bodežima iz mađarske ostave Peterd (Mozsolics, A. 1985: 175, T. 61/6) i Pamuk (Mozsolics, A. 1985: 168, T. 104/18). Kataloški broj 259 predstavlja mali bodež trougaonog sečiva sa tri očuvane rupice za zakovice na prelazu iz sečiva u dršku. Drška nije očuvana, ali se može sa dosta sigurnosti pretpostaviti da je kraj bodeža bio u obliku trougaone zakivne pločice na koju je pričvršćivana drška od organskog materijala. Najbliže paralele naš bodež ima u primerku koji najverovatnije potiče iz okoline Velikog Središta, a sada se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu (Шљивар, Д. 1994: 25, T. 1/3). U Mađarskoj se nalaze dva slična bodeža u inventaru ostave Márok (Mozsolics, A. 1985: 147, T. 91/1, 2). Bodeži ovog tipa nešto su zastupljeniji u Slavoniji i javljaju se u inventaru ostava Otok-Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 27/5) i Peklenica (Vinski-Gasparini, K. 1973: 48, T. 20/4), kao i u Lovasu (Vinski-Gasparini, K. 1973: 48, T. 18/1) i Novigradu na Savi (Vinski-Gasparini, K. 1973: 48, T. 21/1), a predstavljaju prateći materijal najstarijeg perioda kulture polja sa Urnama na ovom prostoru. Na osnovu oblasti rasprostranjenosti možemo reći da su bodeži ovog tipa najverovatnije nastali u radioničkim centrima u Slavoniji, odakle su dospeli na teritoriju južnog Banata. Kataloški broj 261 predstavlja dosta interesantan primerak kod kojeg je očuvana jedino drška sa dva oštećena otvora za zakovice. Izrađen je u jednostranom kalupu i predstavlja neuspeli odlivak. Sam oblik drške prilično je neuobičajen i nema bližih paralela na osnovu kojih se ovaj primerak može tipološki opredeliti. Kataloški broj 262 predstavlja fragment drške sa četiri lepezasto postavljena otvora za zakovice na kraju drške i jednim u sredini. Uprkos tome što je očuvan samo deo može se sa izvesnom rezervom smestiti u istu grupu kao i bodež iz ostave Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 46/22), koji je K. Vinski-Gasparini svrstala u Peronijevu grupu C, varijanta Jorj-Abauy (Peroni, R. 1956: 71). Najveći broj ovih bodeža potiče iz slavonskih ostava, dok se u Mađarskoj i Rumuniji javljaju samo sporadično, te bi se mogli smatrati proizvodom južnopanonskih radionica. Pored ostave Veliko Nabrđe u Slavoniji se ovaj tip bodeža javlja još u ostavama Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 92, T. 55/6) i Podcrkavlje-Slavonski Brod (VinskiGasparini, K. 1973: 97, T. 66/2, 3, 5, 6, 9, 12). Datuje se u Br D - Ha A1 period. Bodež pod kataloškim brojem 263, kod kojeg je očuvana samo drška, najverovatnije se može smestiti u Peronijevu grupu D, varijantu Otok-Privlaka-Orci11 (Peroni, R. 1956: 72; Vinski-Gasparini, K. 1973: 92, T. 55/5, 7; T. 56/3, 5, 10, 11). Najbliže analogije naš primerak ima u sremskim ostavama Nova Bingula-Slobodinci (Поповић, Д. 1975a: 34, T. 31/4), Donji Petrovci (Поповић, Д. 1994b: 27, T. 24/8) i slavonskoj ostavi Poljanci II (Hansen, S. 1994: 570, T. 26/10). 11 R. Peroni je ovu varijantu izdvojio na osnovu bodeža iz mađarske ostave Orci koju pogrešno navodi pod imenom Oroszi. Ostavu je prvi put objavio Hampel, J. 1896. A bronzkor emlékei Magyarhonban III, T. CXVII/23. Na ovu grešku ukazala je A. Moszolics, 1985, Bronzefunde Aus Ungarn, 18, nap. 60.
Bodeži varijante Otok-Privlaka-Orci datuju se u Ha A1 period (Peroni, R. 1956: 71, T. 1/21). Kataloški brojevi 260, 264 i 265 predstavljaju fragmente sečiva bez dovoljno elemenata na osnovu kojih bi se pouzdano tipološki opredelili. Na osnovu sličnosti sa bodežom iz ostava Vršac-Kozluka i Markovac-Urvine može se pretpostaviti da pripadaju nekoj od varijanti bodeža Peskijera tipa. Na sečivu bodeža pod kataloškim brojem 260 vršene su hemijske i metalografske analize koje su za ovaj primerak dale veoma zanimljive podatke. Naime, od svih analiziranih bodeža iz ostave Markovac-Grunjac, jedino su na ovom primerku uočeni tragovi žarenja na temperaturama od 650 do 800º C i mehaničke obrade (kovanja). Ovako obrađen metal karakteriše velika tvrdoća i krtost. Markovac-Urvina U ostavi Markovac-Urvina nalazi se jedan primerak bodeža kod kojeg je očuvan samo deo uskog sečiva sa vrhom. Ne ulazeći u bližu podelu Rašajski ga pripisuje bodežima tipa Peskijera, koji se obično datuju u Br. D – Ha A1. Mlađi tipovi Peskijera bodeža prvenstveno su poznati iz Podunavlja, dok su najmlađi oblici isključivo vezani za ove oblasti (Рашајски, Р. 1971: 27, T. 2/4). Mesić-Šupaja Mali trougaoni bodež sa dva široka otvora za zakovice iz ostave Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/8), sasvim sigurno predstavlja sekundarno izrađen predmet, najverovatnije od fragmenta mača. Prema obliku je donekle sličan malim trougaonim bodežima ranog bronzanog doba, sa kojima naravno nema nikakve veze. Nema bližih paralela u ostavama kasnog bronzanog doba, a sam oblik bodeža najverovatnije je bio uslovljen veličinom i oblikom fragmenta mača. Na osnovu oblika može se pretpostaviti da nije služio kao oružje, već je imao funkciju alatke – dvoseklog noža, kao i slični bodeži ranog bronzanog doba. Drugi primerak iz ostave Mesić-Šupaja predstavlja bodež veoma uzanog i neuobičajeno ravnog sečiva sa očuvanim vrhom (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/5). Nema nikakvih karakterističnih detalja na osnovu kojih bi se ovaj fragment bodeža mogao bliže tipološki i hronološki odrediti. Vršac-Kozluk Bodež iz ostave Vršac-Kozluk (Рашајски, Р. 1972/3: 20, T. 2/13) očuvan je u gornjoj polovini i sastoji se od polukružnog dela za prihvatanje drške sa dva očuvana otvora za zakivke. Duž ose sečiva nalazi se rebrasto ojačanje koje se završava u gredasti produžetak za dršku. Uprkos tome što je očuvan manji deo bodeža bez karakterističnih detalja, Rašajski ga svrstava u posebnu grupu Peskijera bodeža s obzirom na gredasti produžetak za nasađivanje u rukohvat. Peskijera bodeži obuhvataju period od Br. D do Ha A1, a mlađi tipovi ovih bodeža poznati su prvenstveno iz Podunavlja. Najbliže paralele ima u bodežu iz ostave Bradarac-Rukumija (Јацановић, Д. 1992: 72, T. 7/12).
41
Bodeži / Koplja
42
Bodež iz Velikog Središta U Narodnom muzeju u Beogradu nalazi se mali trougaoni bodež bez podataka o uslovima nalaza, za koji se navodi da najverovatnije potiče iz okoline Velikog Središta (Шљивар, Д. 1994: 25, T. 1/3). Ovaj bodež D. Šljivar poredi sa trougaonim bodežom iz ostave Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/8), te ga uz bronzanu kariku i fragmentovanu grivnu za koje pretpostavlja da pripadaju nepoznatoj ostavi iz Velikog Središta, hronološki opredeljuje u horizont II ostava perioda polja sa urnama, odnosno u Ha A1 period. Posmatrajući ga kao pojedinačan nalaz, Šljivar smatra da se na osnovu sličnih primeraka bodež iz Velikog Središta treba opredeliti u rano bronzano doba (Шљивар, Д. 1994: 27). Suprotno ovakvom mišljenju, smatramo da ovaj primerak zbog svojih fizičkih karakteristika nema nikakvih dodirnih tačaka sa bodežima ranog bronzanog doba. Iako pomalo neuobičajenog oblika, pre svega zbog dimenzija i rasporeda otvora za zakovice, bodež iz Velikog Središta može se pripisati bodežima Peronijeve grupe D, i to najverovatnije varijanti sa drškom u obliku jezička. Na ovo ukazuje pre svega koso zasečena zakivna pločica koja najverovatnije prati liniju jezičaste drške. Nije naravno isključena ni mogućnost da se ovaj bodež završavao trouglastom pločicom za koju je bila pričvršćena drška od organske materije, te bi prema tome najbliže paralele imao u bodežu iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojem 259. Veliki broj otvora za zakovice može se tumačiti i kao posledica naknadnih prepravki usled oštećenja, čemu u prilog govore nešto manje dimenzije tri oštećene perforacije i njihov neuobičajen raspored, koji svakako ne odgovara ranobronzanodopskim bodežima. Bodeži iz ostava Vršačkog gorja u najvećem broju pripadaju nekoj od varijanti Peronijeve grupe D, koji dominiraju u ostavama horizonta II srpsko-hrvatskog Podunavlja, odnosno tokom Ha A1 perioda. Može se reći da neki primerci pokazuju izvesne osobenosti koje upućuju na mogućnost da se radi o proizvodima lokalnih radionica. Svi bodeži iz ostave Markovac-Grunjac imaju u manjoj ili većoj meri oštećenja koja su mogla nastati kao posledica upotrebe. Metalografske analize bodeža pokazale su, međutim, da je finalna obrada kovanjem urađena samo na jednom primerku iz ove grupe, te se ostali primerci mogu smatrati nedovršenim, odnosno polufabrikatima. Nedostatak završne obrade može ukazivati na krupnije greške nastale prilikom izrade, odbacivanja ovih predmeta kao škarta i njihovog pretapanja.
Koplja Bronzana koplja se na teritoriji Srbije javljaju u znatnom broju i predstavljaju standardni oblik materijalne kulture bronzanog doba. Najveći broj primeraka potiče iz ostava bronzanih predmeta kasnog bronzanog doba, dok se u naseljima i grobovima znatno ređe nalaze. Veliki broj kopalja sa teritorije Srbije pripada pojedinačnim slučajnim nalazima, čiji se karakter ne može sa sigurnošću odrediti (Vasić, R. 2001: 95). D. Jacanović smatra da ovi pojedinačni nalazi, u slučaju kada ne potiču iz naselja ili nekropola, predstavljaju
u najvećem broju delove rasturenih ostava, te ih tako treba i tretirati (Јацановић, Д. 1994: 56). Brojne tipološke podele koje se razlikuju od autora do autora, zasnivaju se na različitim kombinacijama oblika lista i tulca koplja. Mnogi od ovih tipova traju tokom dužeg vremenskog perioda i javljaju se na velikom prostoru, pa ih osim u izuzetnim prilikama nije moguće hronološki i teritorijalno preciznije klasifikovati. Možda je najdetaljniju tipološku podelu kopalja do sada dao J. Rihovski u drugoj svesci velike serije „Prähistorische Bronzefunde”, posvećenoj kopljima sa teritorije Moravske (Říhovský, J. 1996: 6-10). On je donekle dopunio i razradio tipologiju koju je formirao V. Furmanek, a kome je osnovni kriterijum za podelu predstavljao oblik lista (Furmanek, V. 1977: 253). Rihovskom je, naprotiv, primarni kriterijum za tipološku podelu predstavljala profilacija lista i tulca, pa tek zatim oblik lista. Na osnovu profilacije on izdvaja četiri osnovna tipa, koji se kasnije dele na brojne varijante i podvarijante na osnovu oblika i širine lista, položaja proširenja na listu ili ornamenta (Říhovský, J. 1996: 7). Sva koplja iz okoline Vršačkog gorja imaju gladak tulac, tako da će u ovom radu tipološka podela imati pre svega usko regionalni karakter i biće zasnovana na primercima iz ostava i slučajnim nalazima iz okoline Vršca. Osnovni kriterijum za podelu predstavljaće oblik lista, pa tek zatim profilacija. Smatramo da je na osnovu relativno malog uzorka sa malobrojnim varijacijama oblika ovakva podela najjednostavnija, a samim tim i najpreglednija. Na osnovu tako definisanih kriterijuma izdvojeno je šest tipova kopalja koja se javljaju na teritoriji Vršačkog gorja: 1) koplja plamenastog profilisanog lista i glatkog tulca, 2) koplja plamenastog glatkog lista i glatkog tulca, 3) koplja sa vrhom u obliku lovorovog lista sa glatkim tulcem, 4) koplja zaobljenog glatkog lista i glatkog tulca, 5) koplja romboidnog glatkog lista i glatkog tulca, 6) koplja sa vrhom u obliku vrbovog lista sa glatkim tulcem. U tabeli 11 se može zapaziti da su najbrojnije obe varijante kopalja sa plamenastim listom. Takvom odnosu naročito doprinose koplja iz ostave Markovac-Grunjac, bez kojih su svi tipovi gotovo podjednako zastupljeni. Procentualni odnos zastupljenosti kopalja u ostavama Vršačkog gorja prikazan je na grafikonu 4. U ostavi Markovac-Grunjac ima ukupno dvadeset dva manje ili više fragmentovana koplja, što predstavlja gotovo polovinu od ukupnog broja kopalja u okolini Vršačkog gorja. Značajniji udeo u ukupnom broju kopalja imaju i ostave Mali ŽamRimski Šančevi, Mesić-Šupaja i Veliko Središte-Belo Brdo.
Koplja sa plamenastim profilisanim listom i glatkim tulcem
Iz ostave Markovac-Grunjac ovom tipu pripadaju koplja pod kataloškim brojem 267 i 268, a najverovatnije i koplje koje je naknadno prepravljano pod kataloškim brojem 266. Na osnovu plastičnih rebara koja se pružaju
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
U znatnom broju koplja plamenastog i profilisanog lista javljaju se u ostavama na teritoriji Slavonije, i to u ostavi Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 27/31), Tenja (Vinski-Gasparini, K. 1973: 83, T. 31/15), Bizovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 84, T. 37/13), Gornja Vrba (Vinski-Gasparini, K. 1973: 89, T. 50/7), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94, T. 61/23), PodcrkavljeSlavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 97, T. 67/15), Budinšćina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 104, T. 67/15), Lisine (Vinski-Gasparini, K. 1973: 104, T. 97/12) i Nijemci (Vinski-Gasparini, K. 1973: 104, T. 107B/3). U Rumuniji u ostavama Cincu (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 117, T. 89/30, 31), Guşteriţa II (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 121, T. 115/ 269-271), Pecica II (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 124, T. 125/36), Suseni (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 127, T. 136/31-36), Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 132, T. 197/ 988), Zlatna III (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 135, T. 211/ 15). Na teritoriji Mađarske plamenasta koplja profilisanog lista javljaju se u ostavama Bükkaranyos II (Mozsolics, A. 1985: 105, T. 3/9; 4/1, 2; 5/1, 2, 6), Szarad (Mozsolics, A. 1985: 188, T. 28/8), Sióagárd II (Mozsolics, A. 1985: 186, T. 43/13, 14), Peterd (Mozsolics, A. 1985: 175: T. 61/7), Öreglak (Mozsolics, A. 1985: 164, T. 83/17), Marok (Mozsolics, A. 1985: 147, T. 91/27), Pamuk (Mozsolics, A.
paralelno sa osom sečiva, možemo sa dosta sigurnosti pretpostaviti da ovom tipu takođe pripadaju fragmenti vrhova pod kataloškim brojevima 274, 276, 277, 279 i 280. Koplja ovog tipa javljaju se još u ostavi Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975: 66, T. 62/1) i Veliko Središte-Belo Brdo (Milleker, F. 1940: 25, T. 20/1), ali se u praistorijskoj zbirci Gradskog muzeja u Vršcu nalazi i jedan primerak sa nepoznatog nalazišta iz okoline Vršca. Ovo koplje dospelo je u Vršački muzej još krajem XIX veka i zavedeno pod inventarnim brojem 707. Najbliže paralele naši primerci imaju u koplju sa nepoznatog lokaliteta u Pančevu (Васић, Р. 2001: 97, Сл. 1) i u ostavi Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 69, T. 3/11). U Bačkoj se u ostavi iz Futoga nalaze dva primerka ovog tipa (Борић, Д. 1997: 43, T. 2/11-12), kao i u ostavama Privina Glava (Гарашанин, Д. 1954: 26, T. 64/10-11), Donji Petrovci I (Гарашанин, Д. 1975b: 20, T. 17/4), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 35/11) i BingulaDivoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 87/3) i Kupinovo (Balen-Letunić, D. 1988: 7, T. 3/1) u Sremu. Kao posebno interesantno možemo izdvojiti koplje iz ostave Sviloš (Ерцеговић, С. 1955: 17, T. 3/7), koje je prepravljano na gotovo identičan način kao koplje pod kataloškim brojem 266, iz ostave Markovac-Grunjac.
neodređeno
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14
Markovac-Grunjac Markovac-Urvine Mali Žam-Rimski Šančevi Mesić-Šupaja Veliko Središte-Belo Brdo Vršac-Kozluk Banatski Karlovac Pojedinačni nalazi: Uljma Vatin Vršac Banatski Karlovac Vršac - Lisičja Glava Vršac - Okolina Pavliš - Pardan
∑
8
2 1
12
2
2 2
8
2
22 1 6 7 4 3 2
2
1 1 1 2 1 1 1 51
3
1 1
5
1 2
1
6
∑
1 1
Tabela 11. Tipološka zastupljenost kopalja na teritoriji Vršačkog gorja
3
8 1 3 2 1
15
43
Koplja
1985: 168, T. 104/11) i Kemecse III (Mozsolics, A. 1985: 133 T. 186/2). Koplja sa plamenastim profilisanim listom i glatkim tulcem zastupljena su na velikom prostoru srednje i jugoistočne Evrope, a javljaju se od kraja bronzanog doba D i traju tokom Ha A perioda.
Koplja sa plamenastim neprofilisanim listom
Ovaj tip koplja nije teritorijalno vezan za neka određena područja ili kulturne grupe i pojavljuje se u ostavama, kako Karpatske kotline, tako i u onima srednje Evrope (VinskiGasparini, K. 1979/80: 96). U ostavi Markovac-Grunjac zastupljen je sa jednim primerkom, kod kojeg je očuvan samo tulac pri dnu ukrašen ornamentom u vidu jelove grančice (Kat. br. 282). Poznata su još četiri koplja ovog tipa iz ostava Vršačkog gorja koja imaju brojne analogije u Vojvodini, severnoj Hrvatskoj, Transdanubiji i delimično u Transilvaniji. To su koplja iz ostave Vršac-Kozluk (Рашајски, Р. 1972/3: 20, T. 1/1, 2) i dva primerka iz ostave Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975: 66, T. 61/12). Koplje iz okoline Uljme12 inv. br. Ap 10159, koje predstavlja slučajan nalaz, gotovo je identično koplju iz ostave Mesić-Šupaja inv. br. Ap 1295. Ovom tipu kopalja pripada i primerak sa izduženim i proširenim tulcem sa lokaliteta Pavliš-Pardan inv. br. 710, koji takođe predstavlja slučajan nalaz. Izuzev kopalja iz ostave Vršac-Kozluk i Pavliša svi ostali primerci pripadaju varijanti kopalja sa plamenastim listom, čiji je tulac ukrašen ornamentom u vidu jelove grančice. 12 Koplje je pre nekoliko godina prilikom poljskih radova pronašao Jokić Milomir iz Uljme, na potezu zvanom „Vrt u selu”, koji se nalazi na jugoistočnom kraju Uljme.
2% 9% 44
4% 13% 2%
50%
Markovac-Grunjac
2%
Markovac-Leskovica
13%
Mali Žam-Rimski Šančevi
4%
Vršac-Kozluk
16%
Mesić-Šupaja
4%
Banatski Karlovac
9%
Veliko Središte-Belo brdo
2%
Markovac-Leskovica
4%
16%
50%
Koplja sa ovakvim ornamentom javljaju se na relativno uskom geografskom području (Karta 10) i karakteristična su pre svega za oblasti istočne Slavonije i Srema, ali dopiru i do susednih područja Banata i severozapadne Hrvatske (Hansen, S. 1994: 73, Abb. 41). Najbliže analogije za naše primerke imamo u sremskim ostavama Jakovo-Ekonomija „Sava” (Тасић, Н. 1975a: 30, T. 29/2), Bežanija (Гарашанин, Д. 1975c: 21, T. 22/2), Donji Petrovci II (Поповић, Д. 1994b: 26, T. 24/6), Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 87/2), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 44, T. 40/3), Salaš Noćajski (Поповић, Д. 1964: 5, T. 3/2) i Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 9, T. 7/1), a u Bačkoj u ostavi iz Futoga u kojoj se nalaze čak tri koplja ovog tipa (Борић, Д. 1997: 44, T. 2/1416). U Slavoniji се javljaju u ostavama Poljanci II (Hansen, S. 1994: 570, T. 33/23, 24), Otok-Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 27/24), Tenja (Vinski-Gasparini, K. 1973: 83, T. 32/5), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 93, T. 60/12), Podcrkavlje-Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 97, T. 67/14) i u ostavi iz Punitovca kod Đakova (Vinski-Gasparini, K. 1979/80: 88, T. 1/4). Jedino koplje ovog tipa južno od Dunava nalazi se u ostavi iz Rudnika (Гарашанин, Д. 1975a: 91, T. 78/39). U Mađarskoj se u ostavi Marok nalazi tulac koplja ukrašen na sličan način (Mozsolics, A. 1985: 147, T. 91/36), s tim da je motiv jelove grančice postavljen duž ose tulca i sečiva. Koplje iz ostave Markovac-Grunjac (Kat. br. 283), iako je očuvan samo tulac, možemo samo na osnovu ornamenta svrstati u specifičnu varijantu kopalja sa plamenastim listom čiji je tulac ukrašen ornamentom u obliku jelove grančice. Ova varijanta javlja se na užem geografskom području, uglavnom na teritoriji zapadne Slavonije, Srema i
Grafikon 4. Procentualna zastupljenost kopalja u ostavama Vršačkog gorja
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
južnog Banata (Hansen, S. 1994: 73, Abb. 41). Na osnovu navedenih brojnih analogija, ova varijanta kopalja, može se pored oblasti rasprostiranja, ograničiti i hronološki, pre svega na Ha A1 period.
Koplja sa širokim vrhom u obliku lovorovog lista
Ovom tipu pripadaju fragmenti kopalja pod kataloškim brojem 271, 272 i 273. Znatnih su dimenzija, a sudeći po dužini i prečniku tulca, držalja na koju su učvršćivani bila je odgovarajuće veličine. Takva koplja zbog veličine nisu mogla da se bacaju pa su se najverovatnije koristila za borbu iz ruke. Pored navedenih primeraka iz ostave Markovac-Grunjac, na teritoriji Vršačkog gorja nalazi se još po jedan primerak koplja ovog tipa u ostavi Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 66, T. 62/2) i Veliko Središte-Belo Brdo (Milleker, F. 1940: 25, T. 20/2). Na teritoriji Srbije ovaj tip kopalja javlja se još u ostavama Jakovo-Ekonomija Sava (Тасић, Н. 1975a: 30, T. 29/3) i Rudnik (Гарашанин, Д. 1975a: 91, T. 78/9). U Hrvatskoj su nešto zastupljenija i javljaju se u ostavama Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 46/26), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94, T. 60/23,
24), Zagreb (Vinski-Gasparini, K. 1973: 101, T. 74A/1), Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 87/5), Donja Bebrina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 137, T. 94/6) i Miljana (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 112/4). U Mađarskoj se javljaju u ostavama Keszőhidegkút (Mozsolics, A. 1985: 136, T. 32/11, 19), Tab (Mozsolics, A. 1985: 199, T. 117/9), Keszethely (Mozsolics, A. 1985: 137, T. 130/7) i Püspökhatvan (Mozsolics, A. 1985: 179, T. 140/6). Koplja sa širokim vrhom u obliku lovorovog lista praktično nisu poznata u oblastima istočno od Vršačkog gorja. F. Holste je lovorasti tip koplja na osnovu zatvorenih celina u istočnoalpskoj oblasti pripisao Ha B fazi (Holste, F. 1935: 58), ali se varijanta sa horizontalno odsečenim listom na spoju sa tulcem može pratiti u ostavama faze II, odnosno kasnog Br D i ranog Ha A perioda (Vinski-Gasparini, K. 1973: 101; 108).
Koplja sa zaobljenim glatkim listom
Ovaj tip kopalja nije zastupljen u ostavi MarkovacGrunjac ni sa jednim primerkom. U ostavama Vršačkog gorja dva primerka nalaze se u ostavi Mali Žam-Rimski Šančevi, (Rašajski, R. 1975a: 61, T. 58/1, 3) i jedan u inventaru ostave Vršac-Kozluk inv. br. Ap. 1148 (Milleker, B. 1906: 93).
45
Karta 10. Rasprostranjenost kopalja sa neprofilisanim glatkim listom i tulcem ukrašenim ornamentom u vidu jelove grančice (prema: Hansen S. 1994)
Koplja / Fibule
Još tri koplja ovog tipa čuvaju se u zbirci Gradskog muzeja u Vršcu, a otkrivena su krajem XIX i početkom XX veka u blizini Vršca. Koplje sa inv. br. 1/91, bez bližih podataka o uslovima nalaza, potiče iz Vatina i najverovatnije je otkriveno prilikom vađenja peska na lokalitetu „Bela Bara”. Iz Banatskog Karlovca potiče oštećeno koplje zavedeno pod inventarnim brojem 706. Treće koplje ovog tipa pronađeno je na potezu Lisičja Glava u blizini Vršca. Koplja sa zaobljenim glatkim listom zastupljena su na teritoriji Srbije u sledećim ostavama: Donji Petrovci I (Гарашанин, Д. 1975b: 20, T. 17/5), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 35/11), Vojilovo (Тодоровић, Ј. 1975: 76, T. 70/5), Progar (Тасић, Н. 1975b: 80, T. 72/2, 4), i Brza Palanka (Срејовић, Д. 1975a: 94, T. 83/5). U Slavoniji se nalaze samo u dve ostave i to: Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 98, T. 72/5) i Beravci (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 177, 108/30, 32). U Rumuniji u ostavama Berzaska (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 114, T. 81b/12), Cincu (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 117, T. 89/22, 26, 27), Galoşpetrău (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 120, T. 102/36), Şpălnaca II (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 127, T. 151/404, 408), Uioara de Sus (PetrescuDîmboviţa M. 1978: 132, T. 197/985, 997, 998) i Zlatna III (Petrescu-Dîmboviţa M. 1978: 135, T. 211/ 15). U Mađarskoj se javljaju u ostavama Somogibabod (Mozsolics, A. 1985: 186, T. 122/7, 8), Simonfa (Mozsolics, A. 1985: 185, T. 123/12), Tibolddaróc (Mozsolics, A. 1985: 202, T. 148/7), Keresztéte (Mozsolics, A. 1985: 135, T. 150/2), Alsódobsza (Mozsolics, A. 1985: 85, T. 166/5), Kék (Mozsolics, A. 1985: 131, T. 192/24), Bükkaranyos II (Mozsolics, A. 1985: 106, T. 5/9). Koplja ovog tipa javljaju se od Aranyos i traju tokom Kurd horizonta u Mađarskoj (Mozsolics, A. 1985: 20), odnosno horizonta II kulture polja sa urnama srpsko-hrvatskog Podunavlja.
Koplja sa romboidnim glatkim listom i glatkim tulcem
46
Ovaj tip kopalja takođe nije zastupljen u ostavi Markovac-Grunjac, a jedina dva primerka nalaze se u ostavama Veliko Središte-Belo Brdo (Milleker, F. 1940: 25, T. 20/3) i Mali Žam-Rimski Šančevi (Rašajski, R. 1975a: 61, T. 58/2). Koplja sa romboidnim glatkim listom i glatkim tulcem relativno su malih dimenzija i slabo su zastupljena. U Srbiji se pored primeraka iz naših ostava može naći samo još jedan primerak u sremskoj ostavi Donji Petrovci I (Гарашанин, Д. 1975b: 20, T. 17/7). Jedan primerak poznat je iz ostave Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94, T. 60/12) u Slavoniji. Na teritoriji Mađarske i Rumunije koplja ovog tipa nisu zastupljena. Prema svemu rečenom možemo zaključiti da koplja sa romboidnim glatkim listom i tulcem najverovatnije predstavljaju lokalnu varijantu, čije uzore najpre treba tražiti u kopljima sa romboidnim glatkim listom i profilisanim tulcem koji se javljaju u ostavama Aranyos horizonta na teritoriji Mađarske (Mozsolics, A. 1985: 106, T. 5/10-14). U zbirci Gradskog muzeja u Vršcu nalazi se koplje ovog tipa
sa lokaliteta Banatska Palanka-Ušće Karaša, zavedeno pod inventarnim brojem 705. Koplja sa romboidnim glatkim listom i tulcem javlja se na ovim prostorima krajem Ha A1 i traju tokom Ha A2 perioda.
Koplja sa vrhom u obliku vrbovog lista
Ovaj tip koplja odlikuju jednostavna forma, nešto izduženiji tulac i relativno mala težina u odnosu na veličinu, što je u najvećoj meri postignuto preciznom izradom tankih zidova tulca i lista koplja. U ostavi Markovac-Grunjac zastupljena su sa jednim primerkom kat. br. 270, čiji je list neznatno oštećen. U zbirci Gradskog muzeja u Vršcu čuvaju se još dva koplja sa vrhom u obliku vrbovog lista. U pitanju su slučajni nalazi koji su u muzej dospeli krajem XIX veka i to: koplje zavedeno pod inventarnim brojem 704, za koje je kao mesto nalaza naveden grad Vršac i koplje pod inventarnim brojem 709 iz Banatskog Karlovca. Koplja sa vrhom u obliku vrbovog lista u našoj zemlji nisu zastupljena u velikom broju, a javljaju se u ostavama horizonta II srpsko-hrvatskog Podunavlja, i to u ostavi Mala Vrbica (Гарашанин, Д. 1975d: 22, T. 20/5), Progar (Тасић, Н. 1975b: 80, T. 72/1, 3, 5), Alun (Срејовић, Д. 1975b: 94, T. 80/10), Jarak II-Kupinovo (Balen-Letunić, D. 1988: 9, T. 4/11) i Sviloš (Ерцеговић, С. 1955: 17, T. 3/7). Dok se u Slavoniji javljaju samo u ostavama Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 88/7) i Tenja (Vinski-Gasparini, K. 1973: 83, T. 32/10, 12, 13). U Mađarskoj su takođe zastupljena u relativno malom broju i to u okviru ostava Kurd i Gyermely horizonta u sledećim ostavama: Bonyhád (Mozsolics, A. 1985: 103, T. 36/7), Öreglak (Mozsolics, A. 1985: 164, T. 83/15), Marok (Mozsolics, A. 1985: 147, T. 91/25), Tállya (Mozsolics, A. 1985: 200, T. 161/10) i Balatonkiliti (Mozsolics, A. 1985: 91, T. 103/3).
Fibule Fibule predstavljaju jednu od retkih vrsta ukrasnih predmeta koji imaju funkcionalnu primenu. Može se reći da su u tesnoj vezi sa iglama, sa kojima imaju zajedničku namenu i od kojih su najverovatnije i nastale, na šta ukazuju neki od najranijih tipova fibula koji imaju dugme na kraju stope. Pored praktičnih razloga, presudnu ulogu u transformaciji igala i nastanku fibula, imao je i estetski momenat. Fibule su, naime nadomestile jedan od osnovnih nedostataka igala, a to je relativno mali vizuelni efekat zbog toga što je uočljiv samo manji deo, koji u najboljem slučaju ne prelazi 10% ukupne dužine igle. Čak i u slučajevima kada je glava igle bivala znatno većih dimenzija i bogato ukrašena, po efektu koji je izazivala mogla se porediti sa manjim priveskom ili bogatije dekorisanim dugmetom. U prilog ovakvoj tezi govori i činjenica da su nakon izrade prvih fibula, igle brzo potisnute u drugi plan, dok su fibule koje su izrađivane u najrazličitijim oblicima i dimenzijama, pored praktične uloge, dobijale sve izrazitiji značaj kao ukrasni predmeti i nezaobilazni deo odeće.
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Fibule nisu zastupljene u velikom broju u ostavama Vršačkog gorja. U svim očuvanim ostavama otkriveno je ukupno dvadeset dva, uglavnom fragmentovana primerka. Iz tabele 12 u kojoj je prikazana tipološka zastupljenost, uočava se da najbrojniju grupu predstavljaju fragmenti pozamenterijskih fibula, koji čine preko 80% od ukupnog broja. Ostali tipovi zastupljeni su u ostavama Vršačkog gorja samo sa po jednim primerkom. Imajući u vidu da fragmente pozamenterijskih fibula iz naših ostava predstavljaju diskovi od spiralno uvijene žice koji mogu pripadati jednoj ili dvema fibulama (što nismo bili u stanju da pouzdano utvrdimo), može se pretpostaviti da je ukupan broj fibula u ostavama Vršačkog gorja još manji od navedenog broja. U tom slučaju u svim ostavama Vršačkog gorja ukupan broj fibula ne bi prelazio sedam primeraka. U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se ukupno trinaest fragmenata fibula. Od tog broja deset primeraka su delovi spiralno uvijene žice koji pripadaju pozamanterijskim fibulama, jedan fragment pripada fibulama u obliku violinskog gudala sa petljom u obliku osmice i spiralnom stopom – tip Vösendorf. Jedan fragment takođe pripada violinskim fibulama tipa Unter-Radl a jedan fragment pripada posebnoj varijanti listolikih fibula. Svi fragmenti fibula iz ostave Markovac-Leskovica pripadaju tipu pozamenterijskih fibula i najverovatnije su deo samo jedne fibule. Dve fibule iz ostave Vršac-Majdan razlikuju se od ostalih primeraka po tome što su očuvani gotovo u celini, što ne čudi s obzirom na votivni karakter ove ostave.
Fibule u obliku violinskog gudala sa petljom u obliku osmice i spiralnom stopom – tip Vösendorf
Jedini primerak fibula ovog tipa sa prostora Vršačkog gorja nalazi se u ostavi Markovac-Grunjac (Kat. Broj 289). Radi se o fragmentu luka fibule koji se pruža paralelno sa iglom i ima na jednom kraju petlju u obliku osmice. Fibula je izrađena od žice romboidnog, odnosno kvadratnog preseka i nije isključeno da neki od fragmenata spiralno uvijene žice koji su opredeljeni kao delovi pozamanterijskih fibula, zapravo predstavljaju deo ove fibule. Postoji velika verovatnoća, iako se ne može sa sigurnošću tvrditi, da mali disk od spiralno uvijene žice kvadratnog preseka pod kataloškim brojem 294, pripada upravo ovoj fibuli.
Markovac-Grunjac
Ova varijanta fibula u obliku violinskog gudala pripada drugoj grupi prema klasifikaciji F. Starea i javlja se ranije u odnosu na varijante sa kosim ili ovalnim lukom (Stare, F. 1960: 90). Sa područja bivše Jugoslavije otkriven je samo još jedan primerak fibule sa lukom romboidnog preseka paralelnim sa iglom i petljom u obliku osmice i to u sremskoj ostavi Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 114, T. 85/19). Sa Borjaša kod Novog Bečeja potiče primerak fragmentovane fibule sa kosim lukom, izrađene od žice romboidnog preseka, a pripada mlađoj varijanti ovih fibula (Vasić, R. 1999: 17, T. 2/25). Gotovo identičan primerak, može se naći u slavonskoj ostavi Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86, T. 92/1). Fibulu iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojem 289, R. Vasić svrstava u tip Vösendorf (Vasić, R. 1999: 17), koji je na osnovu materijala iz centralne Evrope izdvojio P. Betzler i datovao ih u najraniju fazu kulture polja sa urnama, odnosno horizont Kisapati-Lengyeltóti (Betzler, P. 1974: 22, T. 2/31, 32). Ova varijanta fibula u obliku violinskog gudala na prostoru srpsko-hrvatskog Podunavlja datuje se u II horizont perioda polja sa urnama, odnosno Ha A1 period (Vasić, R. 1999: 18). U Mađarskoj je otkriveno jedanaest fibula u obliku violinskog gudala različitih varijanti, a jedina tri primerka sa spiralnom stopom i petljom u obliku osmice potiču iz ostave Velemszentvid (Mozsolics, A. 1985: 212, T. 231B/8-10) i datuju se u Ha B1 (Vinski-Gasparini, K. 1973: 120). Rastko Vasić smatra da su fibule tipa Vösendorf sa teritorije naše zemlje izrađivane najverovatnije pod uticajem sa severozapada, ali ne isključuje mogućnost da upravo primerak iz ostave Markovac-Grunjac predstavlja import (Vasić, R. 1999: 18).
Fibule u obliku violinskog gudala sa spiralnom stopom – tip Unter-Radl
Slične nedoumice kao u prethodnom slučaju imali smo i kod drugog primerka violinske fibule iz ostave MarkovacGrunjac, koji je naknadno izdvojen i zaveden pod kataloškim brojem 289a. U pitanju je igla fibule kvadratnog preseka sa očuvanim manjim delom petlje. Postavilo se pitanje da li ova igla i luk pod kataloškim brojem 289, zajedno sa spiralnim diskom pod kataloškim brojem 294, možda pripadaju istoj fibuli. Pažljivim proučavanjem nije se mogao doneti pouzdan zaključak koji bi potvrdno ili negativno
Fibule u obliku violinskog gudala Violinbogenfibeln -Tip Vösendorf
Fibule u obliku violinskog gudala Violinbogenfibeln -Tip Unter-Radl
1
1
Pozamanterijske fibule Fibule tipa Suchdol Posamenteriefibeln
Σ
10
12
Markovac-Leskovica
7
7
Vršac-Kozluk
1
1
Vršac-Majdan
Σ
1 1
2
18
Tabela 12. Tipološka zastupljenost fibula na teritoriji Vršačkog gorja
1
2
1
22
47
Fibule
48
odgovorio na ovo pitanje. Skloniji smo ipak mišljenju, pre svega zbog nešto veće dužine, da ova igla pripada drugoj fibuli, koju smo uz malu ogradu, takođe svrstali u tip fibula u obliku violinskog gudala i to varijantu Unter-Radl. Treba naglasiti da igle fibula kvadratnog preseka nisu neuobičajene i da naš primerak ne predstavlja izuzetak. Na samom vrhu igle mogu se uočiti tragovi izlizanosti usled upotrebe, u dužini od 3-4 cm, što nas pored dužine samog predmeta i načina na koji je savijen, navodi na pomisao da se u ovom slučaju možda radi o većem delu fibule sa očuvanim lukom i iglom. U tom slučaju radilo bi se o maloj violinskoj fibuli jednostavnog oblika, koja je najsličnija fibuli od tordirane žice kvadratnog preseka iz ostave Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 99, T. 90/12). Drugi primerak violinske fibule tipa Unter-Radl predstavlja mala jednodelna fibula izrađena od žice kvadratnog preseka iz ostave Majdan kod Vršca (Рашајски, Р. 1988: 15, сл. 2). Luk fibule je na jednoj strani produžen preko dva navoja u iglu, dok je na drugoj strani savijen u navoj za prihvatanje igle, koji se produžava u disk od spiralno uvijene žice što predstavlja stopu fibule (Рашајски, Р. 1988: 15, T. 1/2). Ovu fibulu R. Vasić svrstava u tip Unter-Radl (Vasić, R. 1999: 17, T. 2/22), prema klasifikaciji P. Betzlera (Betzler, P. 1974: 16, T. 1/8 - 13). Pored primeraka iz ostave Markovac-Grunjac i Vršac-Majdan, na teritoriji Srbije otkriven je još samo jedan primerak fibule ovog tipa. U pitanju je usamljeni nalaz sa obale Dunava kod Zemuna (Vasić, R. 1999: 17, T. 2/23), za koji K. Vinski-Gasparini, kao mesto nalaza pogrešno navodi Nove Banovce (Vinski-Gasparini, K. 1973: 114, T. 91/12). Fibula iz ostave Vršac-Majdan i primerak sa obale Dunava kod Zemuna datuju se u Ha A1 period, odnosno horizont II perioda polja sa urnama srpsko-hrvatskog Podunavlja. U mađarskoj ostavi Kek (Mozsolics, A. 1985: 131, T. 192/6) nalazi se fibula u obliku violinskog gudala sa devet navoja na disku od spiralno uvijene žice, isto kao i na fibuli iz Majdana. Obe fibule pokazuju izuzetnu sličnost tako da sa izvesnom rezervom može da se pretpostavi da potiču iz istog radioničkog centra. Drugi primerci ovog tipa fibula sa teritorije Mađarske, mogu se naći još samo u ostavi Bodrogkeresztúr II (Hampel, J. 1886: 15, T. 96/2, 3, 7), u kojoj se nalaze tri violinske fibule od žice okruglog preseka, sa lukom ukrašenim nizovima paralelnih urezanih linija. U Rumuniji je otkriveno nekoliko primeraka violinskih fibula koje T. Bader deli u dve varijante: zapadnu varijantu Unter-Radl, koja ima neukrašenu dršku pravougaonog preseka i završava se velikim kupastim diskom od spiralno uvijene žice i istočnu varijantu Cernat, kod koje je drška kružnog preseka ukrašena urezima, dok je disk od spiralno uvijene žice mali i ravan (Bader, T. 1983: 16). Prvoj varijanti pripadaju dva primerka iz ostave Căpleni II (Bader, T. 1983: 17, T. 2/7A, 7B) i fragmentovana fibula iz naselja Cucerdea (Bader, T. 1983: 16, T. 1/7). Varijanti Cernat pripadaju dva primerka sa istoimenog lokaliteta (Bader, T. 1983: 16, T. 1/3, 4), kao i dva primerka iz ostave Ghirişu Roman
(Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 151, T. 266A/21; Bader, T. 1983: 16, T. 1/6). Violinske fibule tipa Unter-Radl otkrivene na teritoriji Slovačke naročito se ističu zbog činjenice da su svi primerci, a ima ih ukupno šest, otkriveni u okviru grobnih celina. U nekropoli L’uborča otkrivena su tri primerka, u nekropoli Čaka II, i u nekropoli Dedinka I (Novotna, M. 2001: 1213, T. 1/1-6). Primerci iz nekropole L’uborča datuju se u fazu Mikušovce što, po periodizaciji P. Rajnekea, odgovara prelazu iz Br D u Ha A1 fazu. Fibule iz nekropola Čaka i Dedinka nešto su mlađe i datuju se u Velatice-Očkov fazu, odnosno Ha A1 period (Novotna, M. 2001: 14, Abb. 1). Nadovezujući se na Baderovu podelu na istočnu i zapadnu varijantu M. Novotna ukazuje da se fibule istočne varijante najčešće nalaze u ostavama metalnih predmeta, dok se fibule zapadne varijante uglavnom nalaze u grobovima (Novotna, M. 2001: 15). Na osnovu oblasti rasprostiranja na teritoriji bivše Jugoslavije K. Vinski-Gasparini izdvaja dva radionička centra za izradu fibula u obliku violinskog gudala. Prvi obuhvata oblasti međurečja Save, Drave i Dunava, odnosno južni rub Panonske nizije, uključujući tu i severnu Bosnu uz desnu obalu Save. Fibule izrađivane u ovim oblastima imaju luk okruglog ili romboidnog preseka, koji može biti gladak ili tordiran, ili pak ukrašen snopovima paralelnih crta između kojih je po pravilu motiv jelove grančice. Takođe je zastupljen i tip fibula u obliku violinskog gudala sa spiralnom, ali i sa žlebastom stopom. Drugi centar za izradu fibula u obliku violinskog gudala obuhvata oblasti severne Srbije i područje glasinačkog kulturnog kruga jugoistočne Bosne. Glavna karakteristika fibula drugog radioničkog kruga ogleda se u činjenici da skoro svi primerci imaju luk okruglog preseka ukrašen snopovima paralelnih crta, između kojih se nalaze prazna neornamentisana polja. Među ovim fibulama zapažaju se primerci veoma velikih dimenzija, što predstavlja još jednu regionalnu specifičnost ovog radioničkog kruga (VinskiGasparini, K. 1973: 123, T. 138). Fibule u obliku violinskog gudala iz ostava MarkovacGrunjac i Vršac-Majdan mogle bi se pripisati radionicama koje se nalaze u međurečju Save, Drave i Dunava, kako ih je izdvojila K. Vinski-Gasparini, ali se na osnovu broja i teritorijalne rasprostranjenosti ovog tipa fibula izrađenog od žice kvadratnog preseka, može zapaziti da je njihov broj znatno veći u oblastima Panonske nizije na levoj obali Dunava, odnosno južnoj Mađarskoj i Banatu gde su najverovatnije i bili radionički centri u kojima su izrađivane. Pretpostavka da su fibule ovog tipa izrađivane na teritoriji južnog Banata pod uticajem sa severozapada, ne može svoju potvrdu imati samo na osnovu dva-tri primerka, bez obzira na određene specifičnosti, pa smo skloniji, da pri ovom stepenu istraženosti, oba primerka iz ostava Vršačkog gorja smatramo importom, najverovatnije sa severozapada.
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Pozamanterijske fibule
Pozamanterijske fibule predstavljaju narednu razvojnu fazu fibula u obliku violinskog gudala (Violinbogelnfibeln) i listolikih fibula (Blattbügelfibeln). Rasprostranjene su, u kasnom bronzanom i ranom gvozdenom dobu, u Karpatskoj kotlini, Mađarskoj, Slovačkoj i zapadnoj Rumuniji, srednjem i donjem Podunavlju, Slavoniji i Vojvodini. Javljaju se veoma retko u oblastima južno od Save i Dunava i to uglavnom u fragmentovanom stanju tako da njihova tipološka pripadnost pozamanterijskim fibulama nije pouzdana. Mogu biti veoma komplikovane konstrukcije i različitih dimenzija, u rasponu od 10 do čak 40 cm, što za pojedine primerke postavlja pitanje praktične upotrebe (Vasić, R. 1999: 26). Dele se u tri osnovne grupe: prvoj pripadaju pozamanterijske fibule jednostavne žičane konstrukcije bez privezaka, druga uključuje fibule sa privescima i ptičijim protomima, dok trećoj grupi pripadaju pozamanterijske fibule sa raskovanim pločastim lukom i po dva spiralna diska na krajevima. Dalja podela bazira se na broju i rasporedu diskova od spiralno uvijene žice i drugim konstruktivnim detaljima (Paulík, J. 1959: 353). Fragmenti spiralnih diskova iz ostava Markovac-Grunjac, kat. br. 290 – 296 i 298 – 300, i Markovac-Leskovica13 (Vasić, R. 1999: 24, T. 4/ 52-56, 59, 60), ne mogu preciznije tipološki da se klasifikuju. Najverovatnije pripadaju pozamenterijskim fibulama, mada nije isključena mogućnost da su neki od fragmenata delovi listolikih ili fibula u obliku violinskog gudala sa spiralnom stopom, kao što je već istaknuto nešto ranije u delu o fibulama tipa Vösendorf. Izuzetak predstavljaju fragmenti fibule iz ostave Vršac-Kozluk (Рашајски, Р. 1972/3: 21, сл. 1) koja se može svrstati u varijantu A1 prema klasifikaciji J. Paulika. Ovoj varijanti pripadaju i fibule iz ostava Nova Bingula i Pančevo-Karaula (Vasić, R. 1999: 25). Pozamanterijske fibule varijante A1 imaju bočne spiralne diskove iste veličine kao i glavni disk koji nosi stopu. Izrađene su od žice okruglog preseka i uglavnom su manjih dimenzija - ne prelaze 150 mm. Dosta su retke, pa je tako do sada iz Mađarske objavljeno šest fibula varijante A1, i to jedan primerak u ostavi Kurd (Hampel, J. 1896: T. 213/33), tri primerka u ostavi Lengyeltóti III (Mozsolics, A. 1985: 143, T. 108/ 1, 2, 6) i dva primerka u ostavi Kisapáti (Mozsolics, A. 1985: 138, T. 133A/22, 23). U ostavi Gemer u južnoj Slovačkoj otkrivena je jedna pozamenterijska fibula varijante A1 (Hampel, J. 1896: 136, T. 116/23), kao i u transilvanijskoj ostavi Cincu (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 117, T. 90/43). J. Paulik smatra da ova varijanta pozamenterijskih fibula predstavlja prelazni oblik koji nije dugo bio u upotrebi a istovremeno čini osnovu iz koje su se razvile ostale pozamenterijske fibule (Paulík, J. 1959: 345). Pozamanterijske fibule varijante A1 datuju se u Ha A1 period (Vasić, R. 1999: 25). 13 R. Vasić je u PBF: Abt. XIV; Bd. 12, 1999: Die Fibeln im Zentralbalkan, greškom objavio fibule iz ostave Markovac-Leskovica kao delove pozamanterijskih fibula iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojevima 52-56 i 59, 60.
Kopljasti privesci Kada govorimo o pozamanterijskim fibulama, nikako ne smemo zaboraviti da spomenemo kopljaste priveske koji se nalaze u ostavama Vršačkog gorja, a pripadaju pozamanterijskim fibulama tipa Sviloš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 109, T. 88/1; Vasić, R. 1999: 25). U ostavi MarkovacGrunjac nalazi se šest ovakvih privezaka zavedenih od kataloškog broja 369 do 374. Gotovo svi kopljasti privesci su u izvesnoj meri fragmentovani i najverovatnije pripadaju različitim fibulama. Ovaj oblik priveska nastao je u Karpatskom basenu, odnosno srednjem Podunavlju, odakle je dospeo u druge oblasti. Javljaju se u Br D, a posebno su brojni tokom Ha A perioda, ali se javljaju i kasnije kao delovi ažuriranih fibula. Osim na fibulama, kopljasti privesci mogu biti i sastavni deo pektorala ili višečlanih ukrasa za kosu (Рашајски, Р. 1971: 28). Na teritoriji Vršačkog gorja kopljasti privesci se javljaju još i u ostavama Markovac-Urvina (Rašajski, R. 1971: 28, T. 2/2) i Markovac-Leskovica u kojoj se nalaze dva fragmentovana primerka.
Naočaraste fibule tipa Suchdol
Drugi primerak fibule iz ostave Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 15, 3) pripada starijoj varijanti naočarastih fibula i to varijanti bez razrađene spojnice, koju R. Vasić svrstava u tip Suchdol (Vasić, R. 1999: 29, T. 8/102). Fibula je izrađena od žice romboidnog preseka ukrašene plitkim urezima, dok se igla završava oprugom od četiri navoja. Naočaraste fibule se nazivaju još i fibule sa spiralnom pločom i spiralne naočaraste spone. Veoma su raznolike i nisu previše pogodne za preciznije datovanje. Mogu biti jednodelne ili dvodelne; bez razrađene spojnice ili sa osmičastom petljom u sredini, kao i sa podmetnutom pločom koja spaja diskove. Javljaju se na velikom prostoru centralne i jugoistočne Evrope, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Srbiji i Hrvatskoj (Vasić, R. 1999: 29). Fibula iz ostave Vršac-Majdan najbliže paralele ima u fragmentovanoj fibuli iz ostave Dobrinci (Popović, D. 1994a: 15, T. 14/3), dok fibula iz ostave Pančevo-Karaula kod koje je očuvan samo spiralni disk sa stopom za prihvatanje igle (Рашајски, Р. 1991: 28, T. 3/4) za koju Rašajski smatra da je najsličnija fibuli iz Majdana, pripada u stvari pozamanterijskim fibulama (Vasić, R. 1999: 24, T. 5/81). Jedini primerak fibule ovog tipa na teritoriji Rumunije nalazi se u transilvanijskoj ostavi Suseni koja pripada horizontu Cincu-Suseni, odnosno Ha A1 periodu (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 127, T. 137/62). Svi navedeni primerci sa teritorije Srbije datuju se u Ha A1 period i predstavljaju najstarije oblike naočarastih fibula (Рашајски, Р. 1991: 28). Najstariji primerci naočarastih fibula sa teritorije Hrvatske, iz gornje Posavine, Velike Gorice i Dobove nešto su mlađi od naših primeraka i datuju se u Ha A2 period (Vinski-Gasparini, K. 1973: 155).
49
Igle
Ukrasne igle
1. Igle sa pečatastom glavom i neukrašenom drškom
Slično fibulama, ukrasne igle kasnog bronzanog doba imaju dvostruku namenu – funkcionalnu i ukrasnu. Najčešće su služile za pričvršćivanje delova odeće pre upotrebe fibula, ali su neke od njih verovatno služile i kao ukosnice. Igle kasnog bronzanog doba javljaju se u brojnim varijantama u zavisnosti od oblika glave i tela. U odnosu na igle srednjeg bronzanog doba manje su ukrašene i znatno su manjih dimenzija, a kreću se u rasponu od 10 do 30 cm. Ukrasne igle nisu zastupljene u velikom broju u ostavama Vršačkog gorja. Ne računajući igle iz ostave MarkovacGrunjac u kojoj se nalazi čak sedamnaest primeraka, može se reći da su u ostale četiri ostave zastupljene u gotovo podjednakom broju, pri čemu se kao poseban kuriozitet ističe podatak da sve igle pripadaju različitim tipovima. Pored igala iz ostava Vršačkog gorja, dat je i prikaz pojedinačnih nalaza iz bliže okoline Vršca (Tabela 13), pri čemu su tipovi igala označeni brojevima od 1 do 17. U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se sedamnaest igala, što čini gotovo 2/3 ukupnog broja u svim ostavama Vršačkog gorja, a zavedene su u katalogu od broja 301 do 317. Devet igala potiče iz drugih ostava sa teritorije Vršačkog gorja, dok je osam primeraka otkriveno u naseljima ili grobovima u bližoj okolini Vršca. Igla sa lokaliteta Vršac-kanal Mesić predstavlja slučajan nalaz, ali se prema F. Milekeru, na mestu na kojem je otkrivena, nalazi naselje srednjeg i poznog bronzanog doba (Milleker, B. 1906: 177), pa se može pretpostaviti da igla potiče iz naselja. Na lokalitetu Vršac-At, prilikom vađenja peska otkrivena je jedna igla, koja najverovatnije potiče iz groba, s obzirom na to da je na ovom prostoru već otkriveno nekoliko grobova bronzanog doba, dok kulturni sloj u najvećoj meri pripada neolitskom periodu. Sa lokaliteta Vatin-Bela Bara potiče šest igala bez preciznih uslova nalaza.
Ovo je pojednostavljena varijanta igala sa pečatastom glavom, a rasprostranjena je na prostoru gotovo cele srednje Evrope (Říhovský, J. 1979: 53). Jedini primerak ovog tipa u ostavama Vršačkog gorja predstavlja igla iz ostave MarkovacGrunjac (Vasić, R. 2003: 41, T. 15/217), pod kataloškim brojem 305. U pitanju je fragmentovana igla sa očuvanim gornjim delom bez ukrasa, na kojem se nalazi nešto masivnija pečatasta glava sa zaobljenim stranicama. Na teritoriji Srbije otkrivene su još četiri igle ovog tipa i sve potiču iz ostava bronzanih predmeta. Prema obliku glave najsličnija našem primerku je igla iz ostave otkrivene u okolini Beograda, koja se sada nalazi u Berlinu u privatnom vlasništvu (Vasić, R. 2003: 41, T. 15/213). Igle sa pečatastom glavom i neukrašenom drškom otkrivene su na teritoriji Srbije još u ostavama Bradarac-Rukumija (Јацановић, Д. 1998: 178, T. 3/1), Jakovo-Ekonomija „Sava” (Todorović, J. 1971: 23, T. 15/53) i Kličevac-Rastovača (Јацановић, Д. 2000: 41, Abb. 68). Sve navedene ostave datuju se u II horizont ostava srpsko-hrvatskog Podunavlja, odnosno u Ha A1 period. U istočnoalpskoj oblasti J. Říhovský izdvaja južnu i severnu (Lausitzer) varijantu ovog tipa igala (Říhovský, J. 1979: 47), a datuje ih u stariju fazu Urnenfelder kulture (Říhovský, J. 1979: 51-53). Naša igla iz ostave Markovac-Grunjac ima najviše sličnosti sa primercima iz Vlachovice (Říhovský, J. 1979: 47, T. 9/163) i slučajnim nalazom iz donje Austrije (Říhovský, J. 1979: 48, T. 9/173), koje Říhovský na osnovu nešto masivnije glave svrstava u južnu varijantu igala sa pečatastom glavom i neukrašenom drškom. Upadljivo je da je, sasvim suprotno od primeraka iz Srbije, veliki broj igala ovog tipa na teritoriji srednje Evrope otkriven u grobovima, dok se samo sporadično javljaju u ostavama i naseljima kasnog bronzanog doba. Može se u izvesnom smislu napraviti paralela sa sličnim dešavanjima kada je u pitanji pojava srpova na istom prostoru.
50
Tip ostave
Markovac - Grunjac Markovac - Urvina Veliko Središte - Belo Brdo Vršac - Kozluk Vršac - Majdan
1 1
2 1
3
4
5 1
6 1
7 6
8
9
1 1
10 11 12 13 14 15 16 17 1 2 4 1
1 1
1
1
1 1
pojedinačni nalazi
Vršac - Kanal Mesić Vršac - At Vatin
Σ
1 1 1
1
1
3
1
1
1
1
8
1
1
1
1
1
1
3
1
Tabela 13. Tipološka zastupljenost igala na teritoriji Vršačkog gorja
1
3
1
1
1
5
Σ
17 2 2 4 1 26 1 1 6 34
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
2. Igle sa pečatastom glavom i profilisanim vratom
Ova varijanta pečatastih igala, koje potiču uglavnom iz ostava bronzanih predmeta, nije zastupljena na velikom prostoru i javlja se u relativno malom broju. Kao i u prethodnom slučaju, jedini primerak na teritoriji Vršačkog gorja potiče iz ostave Markovac-Grunjac, a zaveden je pod kataloškim brojem 304 (Vasić, R. 2003: 43, T. 16/220). Najbliže paralele ima u iglama iz ostave Futog (Borić, D. 1997: 55, T. 15/280) i Jakovo-Ekonomija „Sava” (Tasić, N. 1975a: 31, T. 29/11). Za ovaj tip igala R. Vasić smatra da je najverovatnije izrađivan u radioničkim centrima u južnoj Bačkoj i Sremu, te da igla iz ostave Markovac-Grunjac najverovatnije predstavlja import iz tih krajeva (Vasić, R. 2003: 43). Smatramo da je važno istaći da igla iz ostave Markovac-Grunjac predstavlja neku vrstu prelaznog oblika, budući da poseduje konstruktivne elemente igle iz ostave Futog i igle iz ostave Jakovo-Ekonomija „Sava”. Pored primeraka iz naše zemlje, igle sa pečatastom glavom i profilisanim vratom javljaju se još u mađarskim ostavama Tállya (Mozsolics, A. 1985: 201, T. 164/11) i Keszőhidegkút (Mozsolics, A. 1985: 136, T. 35/10), slovačkoj ostavi Gömör (Hampel, J. 1886: T. 115/14) i u ostavi Drasburg u donjoj Austriji (Říhovský, J. 1979: 110, T. 32/614). Ostave sa teritorije Srbije u kojima se nalaze igle ovog tipa pripadaju II horizontu ostava srpsko-hrvatskog Podunavlja, odnosno Ha A1 periodu. Pomenute ostave sa teritorije Mađarske, A. Možolič svrstala je u Kurd horizont, što takođe odgovara Ha A1 periodu (Mozsolics, A. 1985: 78), dok se ostava Drasburg u donjoj Austriji datuje u stariju fazu Urnenfelder kulture (Říhovský, J. 1979: 110).
3. Igle sa malom ekserastom glavom i neukrašenom drškom
U bližoj okolini Vršca otkrivene su tri igle ovog tipa, od kojih samo jedna potiče iz ostave Veliko Središte-Belo Brdo (Milleker, F. 1940: 25; Vasić, R. 2003: 44, T. 16/243A), a preostala dva primerka najverovatnije potiču iz naselja na lokalitetu Vatin-Bela Bara (Milleker, B. 1905: 15) i iz neistraženog naselja na lokalitetu Vršac-Kanal Mesić (Vasić, R. 2003: 44, T. 16/244), koji se nalazi u blizini železničke stanice Vršac-Vašarište (Uzelac, J. 2002: 41). Ovaj tip igala izuzetno je jednostavnog oblika tako da nema većih varijacija u izgledu. Osnovna razlika među njima ogleda se u veličini, pa je tako starija varijanta nešto većih dimenzija, a dužina im se kreće u rasponu od 15 do 20 cm, dok mlađi primerci ne prelaze 10 cm (Vasić, R. 2003: 45). Pored ostave Veliko Središte-Belo Brdo, igle sa malom ekserastom glavom otkrivene su još u ostavi Hetin (Hampel, J. 1886: T. 127/13) i Novi Kostolac (Гарашанин, Д. 1954: 24, T. 12/4). Ostava iz Novog Kostolca pripada I horizontu, a iz Velikog Središta i Hetina II horizontu ostava srpsko-hrvatskog Podunavlja (Vasić, R. 2003: 45). Igle sa malom ekserastom glavom i neukrašenom drškom zastupljene su u našoj zemlji u znatnom broju i pojavljaju se uglavnom u naseljima i grobovima, dok samo nekoliko primeraka potiče iz ostava. Pored primeraka sa teritorije Srbije, javljaju se još u slavonskim ostavama Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 44/16) i Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 90, T. 52/40), ali su znatno češće u nekropolama virovitičke kulturne grupe, odnosno uopšte u okviru Br D faze srednjeg Podunavlja. U Mađarskoj se javljaju u velikoj livačkoj ostavi Velemszentvid (Říhovský,
51
Karta 11. Rasprostranjenost igala sa malom ekserastom glavom na teritoriji Srbije (prema: Vasić R. 2003)
Igle
J. 1983: 13, T. 4/56-59), u Moravskoj na lokalitetima Hulin i Štramberk (Říhovský, J. 1979: 44, T. 8/146A; 9/148). Na osnovu zastupljenosti ovog tipa igala na teritoriji Srbije (Karta 11), mogu se izdvojiti tri oblasti u kojima se uočava njihova koncentracija: • Prva oblast vezana je za južni Banat, odnosno okolinu Vršca i dolinu Karaša, koji je predstavljao glavnu vezu ka jugu i dolini Morave, a o čemu će biti više reči u delu posvećenom trgovini i saobraćaju. • Drugu oblast predstavlja Srem, koji se sa Slavonijom može posmatrati kao jedna celina i ujedno teritorija na kojoj su se prema R. Vasiću nalazili radionički centri za njihovu proizvodnju. • Treću oblast predstavlja južna Bačka, koja je Dunavom bila povezana sa Transdanubijom i srednjom Evropom i koja je predstavljala važno tranzitno područje (Vasić, R. 2003: 45, T. 55). Igle sa malom ekserastom glavom i neukrašenom drškom javljaju se na prostoru centralne Evrope već od Br C perioda i traju do Ha B faze (Říhovský, J. 1979: 46), dok se na teritoriji Srbije javljaju početkom bronzanog doba D i u upotrebi su tokom Ha A1 perioda, na šta ukazuju nalazi iz ostava i nekropola na teritoriji Banata, Srema, južne Bačke i Slavonije.
4. Igle tipa Pétervására
52
Igle tipa Pétervására karakteristične su po velikoj glavi u obliku štita i profilisanom vratu. Jedina igla sa teritorije Vršačkog gorja koja bi se sa izvesnom rezervom mogla smestiti u ovaj tip, jeste igla iz ostave Markovac-Urvina (Рашајски, Р. 1971: 28, Т. 2/3). Sa teritorije Banata potiče još samo igla iz ostave Novi Bečej-Šimuđska Strana (Нађ, Ш. 1955: 58, T. 3/7), dok svi ostali primerci potiču iz sremskih ostava Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 211, T. 85/21), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 46, T. 44/1) i Sviloš (Ерцеговић, С. 1955: 17, T. 3/5). Sve igle ovog tipa otkrivene na teritoriji Srbije potiču iz ostava bronzanih predmeta, koje pripadaju II horizontu ostava, odnosno Ha A1 periodu. Na teritoriji Hrvatske igle tipa Pétervására javljaju se u velikim slavonskim ostavama Otok-Privlaka (VinskiGasparini, K. 1973: 81, T. 28/27, 28) i Brodski Varoš (VinskiGasparini, K. 1973: 90, T. 52/42), koje pripadaju II horizontu ostava (Vasić, R. 1982: 268). Igle tipa Pétervására su znatno brojnije na teritoriji Mađarske, gde se javljaju u ostavama Pétervására (Kemenczei, T. 1984: 119, T. 51/12-15), Pamuk (Mozsolics, A. 1985: 169, T. 106/10), Öreglak (Mozsolics, A. 1985: 164, T. 84/19) i Regöly II (Hampel, J. 1902: 426). U jugozapadnoj Slovačkoj jedan primerak igle ovog tipa potiče iz ostave Gemerský Jablonec (Novotna, M. 1980: 99, T. 32/566). Za sada je sa teritorije Rumunije poznat samo jedan primerak koji se nalazi u ostavi Baîa Mare (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 155, T. 271/30).
5. Igla sa topuzastom glavom i naizmenično tordiranim telom
Igla iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojem 301 (Vasić, R. 2003: 57, T. 21/300), može se prema obliku svrstati u igle sa topuzastom glavom i to u posebnu varijantu sa naizmenično tordiranim telom. Igla je prvobitno izlivena sa tri vertikalna plastična rebra na središnjem delu, koja su naizmeničnim uvijanjem, uz fiksirani srednji deo, dobila konačan izgled. Tordirani deo ograničen je sa obe strane sa po jednim bikoničnim „dugmetom” od bronzanog lima. Glava igle je otkrivena naknadno, prilikom inventarisanja predmeta iz ostave, što nije bitnije uticalo na njenu tipološku opredeljenost. Plastični ornament nije karakterističan za igle sa topuzastom glavom, koje su najčešće ukrašene cik-cak urezima. R. Vasić je ovu iglu publikovao bez gornjeg dela, te je samo na osnovu središnjeg dela pretpostavio da pripada iglama sa loptastom glavom i naizmenično tordiranim telom, kod kojih je ovakav način ukrašavanja uobičajen. Ovaj tip igala javlja se tokom Ha A perioda, u brojnim varijantama na prostoru centralne Evrope i zapadnog Balkana (Vasić, R. 2003: 53-58). Najčešće su ukršavane plastičnim ornamentom koji imitira tordiranje, a koji se dobija livenjem u kalupu, što upućuje da primerak iz ostave Markovac-Grunjac mora biti nešto stariji u odnosu na igle sa lažnim tordiranjem. Igla iz ostave Markovac-Grunjac nema bliskih paralela na teritoriji Srbije (Vasić, R. 2003), Hrvatske (VinskiGasparini, K. 1973), Mađarske (Říhovský, J. 1983; Mozsolics, A. 1985), Moravske i donje Austrije (Říhovský, J. 1979), ali najverovatnije predstavlja import iz srednje Evrope (Vasić, R. 2003: 57).
6. Igle sa bikoničnom glavom – severna grupa
Fragmentovana igla iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojem 313 pripada tipu neukrašenih igala sa bikoničnom glavom, odnosno severnoj grupi ovih igala (Vasić, R. 2003: 61). Na teritoriji Srbije igle sa bikoničnom glavom javljaju se u naseljima, grobovima i ostavama. Najsličnija primerku iz ostave Markovac-Grunjac je igla sa lokaliteta Lice kod Erdevika, koja je otkrivena u naselju Belegiš-Gava II horizonta (Поповић, Д. 1995-6: 11, T. 6/42), zatim igle iz ostave Hetin (Milleker, B. 1891: 49, T. 12/14) i KličevacRastovača (Јацановић, Д. 2000: 41, Abb. 67), kao i slučajan nalaz iz okoline Požarevca koji pripadaju II horizontu ostava srpskog Podunavlja, odnosno Ha A1 periodu, (Vasić, R. 2003: 61, T. 23/341). Neukrašene igle sa bikoničnom glavom javljaju se u znatnom broju na velikom prostoru koji obuhvata teritoriju zapadnog Balkana i srednje Evrope. U Mađarskoj se javljaju u ostavi Romand (Říhovský, J. 1983: 23, T. 7/13-16) i u posebno velikom broju u ostavi Velemszentvid (Říhovský, J. 1983: 23-24, T. 7/117-118; 8/119-150; 9/151-158).
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
7. Igle sa bikoničnom, horizontalno narebrenom glavom
Igle sa bikoničnom, horizontalno narebrenom glavom predstavljaju najzastupljeniji tip igala u ostavama Vršačkog gorja. Samo se u ostavi Markovac-Grunjac nalazi šest igala ovog tipa, koje su u katalogu zavedene od broja 306 do 311 (Vasić, R. 2003: 72, T. 27/431-436). Jedan primerak potiče iz ostave Vršac-Kozluk (Vasić, R. 2003: 73, T. 28/458), a drugi sa lokaliteta Vatin-Bela Bara (Vasić, R. 2003: 73, T. 28/462), što čini ukupno osam igala ovog tipa. Igle sa bikoničnom horizontalno narebrenom glavom veoma su brojne na teritoriji Srbije, a javljaju se u seledećim ostavama: BingulaDivoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 211, T. 85/17, 22), Borjaš I (Milleker, B. 1891: 12, Abb. 18), Bradarac (Јацановић, Д. 1992: 72, T. 4/8), Donji Petrovci II (Поповић, Д. 1994: 31, T. 23/7, 11-13), Futog (Борић, Д. 1997: 55, Т. 15/281-283), Krčedin (Vasić, R. 2003: 72, T. 27/430), Novi Bečej-Šimuđska Strana (Нађ, Ш. 1955: 58, T. 3/4), Rudnik (Гарашанин, Д. 1954: 30, Т. 16/23), Salaš Noćajski (Поповић, Д. 1964: 7, T. 1/2-4) i Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 46, T. 44/4). Pored ostava bronzanih predmeta, igle ovog tipa javljaju se i u naseljima, ali u znatno manjem broju. Igle sa bikoničnom, horizontalno narebrenom glavom javljaju se još i u Češkoj, Slovačkoj, srednjoj i južnoj Nemačkoj, severnoj Italiji, Austriji, Mađarskoj i Hrvatskoj (Říhovský, J. 1979: 124).
8. Igle sa bikoničnom, horizontalno narebrenom glavom – varijanta sa rebrima sa donje strane glave
Ova varijanta igala sa bikoničnom glavom nije brojna na teritoriji Srbije, a iz bliže okoline Vršca potiče samo jedan primerak koji se nalazi u ostavi Veliko Središte-Belo Brdo (Milleker, F. 1940: 25, T. 21). Još su dva primerka ove varijante poznata sa teritorije Banata i to iz ostave Borjaš I (Milleker, B. 1891: 12, Abb. 17) i primerak iz okoline Pančeva, koja se sada nalazi u muzeju u Edinburgu (Vasić, R. 2003: 74, T. 28/471). Na lokalitetu Orašje kod ušća Morave u Dunav takođe je otkrivena jedna igla ove varijante (Јацановић, Д. и Ђорђевић, А. 1990: 25, Т. 75/5). Igle sa bikoničnom, sa donje strane narebrenom glavom javljaju se još u slavonskim ostavama Bošnjaci (VinskiGasparini, K. 1973: 82, T. 30A/13, 17), Gornja Vrba (VinskiGasparini, K. 1973: 89, T. 51/19) i Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 98, T. 71/18). Ostave Borjaš I, Veliko Središte-Belo Brdo, Bošnjaci, Gornja Vrba i Pričac datuju se u II horizont ostava srpsko-hrvatskog Podunavlja (Vasić, R. 2003: 75).
9. Igle sa zaobljenom glavom i profilisanim vrhom
Igla sa lokaliteta Vatin-Bela Bara (Milleker, B. 1905: 15, T. 2/10) jedini je primerak ovog tipa koji potiče iz bliže okoline Vršačkog gorja. Igle ovog tipa su u znatnom broju zastupljene na teritoriji južnog Banata, gde se nalaze isključivo u nekropolama spaljenih pokojnika i to na sledećim lokalitetima: Banatska Palanka-Rudine (Vasić, R. 2003: 76, T. 29/486), Dubovac-Kudeljište (Vasić, R. 2003: 76, T. 29/488)
i Vojlovica-Rafinerija (Bukvić, Lj. 2000: 84, T.39/2). Iz ostave Krčedin-Beli At (Vasić, R. 2003: 76, T. 29/4900, 491) i Salaš Noćajski (Поповић, Д. 1964: 7, T. 1/5) potiču jedini primerci igala ovog tipa sa teritorije Srbije koji su otkriveni u ostavama. Jedina igla ovog tipa otkrivena u naselju potiče sa Gomolave (Vasić, R. 2003: 76, T. 29/489). Igle sa zaobljenom glavom i profilisanim vrhom uobičajene su u Sremu i južnom Banatu, a najverovatnije predstavljaju proizvod lokalnih radionica. Prema primercima iz ostava Krčedin-Beli At i Salaš Noćajski datuju se u II horizont ostava srpskog Podunavlja (Vasić, R. 2003: 76).
10. Igle sa bikoničnom glavom i topuzastom drškom
Igla iz ostave Vršac-Kozluk (Vasić, R. 2003: 80, T. 31/531) pripada tipu igala sa bikoničnom glavom i topuzastom drškom, ukrašenom urezanim ornamentom horizontalnih i kosih linija. Na teritoriji Srbije otkrivena je samo još jedna igla ovog tipa u sremskoj ostavi Salaš Noćajski (Поповић, Д. 1964: 7, T. 1/6). Igle sa bikoničnom glavom i topuzastom drškom rasprostranjene su na teritoriji Češke, Moravske, Austrije i zapadne Mađarske (Říhovský, J. 1979: 146-152; Říhovský, J. 1983: 32), tako da se može reći da igla iz ostave VršacKozluk predstavlja import iz centralne Evrope. Na teritoriji Austrije i Moravske javljaju se u starijoj fazi urnenfelder kulture (Říhovský, J. 1979: 152).
11. Igle sa topuzastom ornamentisanom glavom
Igle sa topuzastom glavom po pravilu su ornamentisane urezanim, paralelnim cik-cak i horizontalnim linijama u različitim kombinacijama. Veoma su brojne na teriotoriji Srbije i može se zapaziti da su skoncentrisane uglavnom u slivu Dunava i njegovih važnijih pritoka – Save, Tise, Tamiša, Karaša, Drine i Morave, koje ujedno predstavljaju i glavne trgovačke puteve (Vasić, R. 2003: 82, T. 63A). Sa teritorije Vršačkog gorja poznata su tri primerka igala ovog tipa. Iz ostave Markovac-Grunjac - kataloški broj 312 (Vasić, R. 2003: 84, T. 33/594), ostave Vršac-Kozluk (Vasić, R. 2003: 85, T. 34/626) i sa lokaliteta Vatin-Bela Bara (Milleker, B. 1905: 14, T. 2/11). Igle sa topuzastom ornamentisanom glavom otkrivene su na teritoriji južnog Banata na nekropoli Banatska Palanka-Rudine (Vasić, R. 2003: 82, T. 31/537-539), u naselju Borjaš (Vasić, R. 2003: 83, T. 31/554), na nekropoli Dubovac-Kudeljište, gde je otkriveno pet primeraka (Vasić, R. 2003: 83, T. 32/563-567) i nekropoli Vojlovica-Rafinerija (Bukvić, Lj. 2000: 166, T. 28/5). Znatno su brojnije na teritoriji Srema gde se javljaju u gotovo podjednakom broju u ostavama i naseljima, a veoma retko u grobovima. Igle ovog tipa relativno su slabo zastupljene u Slavoniji i javljaju se najčešće u nekropolama kao što je ona u Martijanecu (Vinski-Gasparini, K. 1973: 73, T. 25/7), Sisku (Vinski-Gasparini, K. 1973: 73, T. 26/9, 10), Starom Petrovom selu (Vinski-Gasparini, K. 1973: 73, T. 26/14), Lovasu (Vinski-Gasparini, K. 1973: 73, T. 26/15) i Sarvašu
53
Igle
kod Osijeka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 73, T. 26/13), kao i praistorijskom naselju u Belom Manastiru (Vinski-Gasparini, K. 1973: 66, T. 22/5, 6), a datuju se u Br D – Ha A1 period. Oblast rasprostiranja ovog tipa igala obuhvata Češku, Moravsku i Slovačku, Bavarsku, Austriju, zapadnu Mađarsku, Rumuniju, severnu i istočnu Bosnu. Na teritoriji Srbije javljaju se u Br D periodu i traju tokom Ha A1 perioda (Vasić, R. 2003: 86).
12. Igle sa neukrašenom topuzastom glavom i tordiranim vratom
Igle sa neukrašenom topuzastom glavom i tordiranim vratom mogu se u osnovi podeliti na varijantu sa glavom kvadratnog preseka i varijantu sa glavom kružnog preseka. Dužina ovih igala kreće se od 10 do 20 cm. Relativno su malobrojne, a jedini primerak igle ovog tipa iz bliže okoline Vršca sa lokaliteta Vatin-Bela Bara (Milleker, B. 1905: 14) pripada varijanti sa glavom kvadratnog preseka. U ostavama metalnih predmeta otkrivena je samo jedna igla ovog tipa i nalazi se u ostavi Salaš Noćajski (Поповић, Д. 1964: 7, T. 1/10) koja pripada II horizontu ostava srpskog Podunavlja (Vasić, R. 1982: 268). Igle iz Banatske Palanke (Vasić, R. 2003: 89, T. 35/654), Kostolca (Vasić, R. 2003: 89, T. 35/656), Surčina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 27, T. 27/4, 10, 12) i Doroslova (Vasić, R. 2003: 89, T. 35/655), otkrivene su u naseljima ili grobovima. Iglu iz surčinske nekropole K. Vinski-Gasparini datuje u Br C-D period (Vinski-Gasparini, K. 1973: 27). Igle sa neukrašenom topuzastom glavom i tordiranim vratom izrađivane su u lokalnim radionicama na teritoriji Srema i Banata, ali se ne isključuje ni mogućnost da predstavljaju import iz centralne Evrope (Vasić, R. 2003: 90).
13. Šila sa topuzastom glavom (Keulenkopfgeräte)
54
Ovom tipu igala pripadaju masivne kratke igle sa plitkim tulcem u gornjem delu na kome se nalaze dve naspramno postavljene rupice. Za sada nije odgonetnuto čemu su ove igle zapravo služile. Jedino se sa sigurnošću zna da su imale funkcionalnu, a ne dekorativnu namenu. R. Rašajski je uz dosta rezerve izneo pretpostavku da se možda radi o delovima konjskih psalija (Рашајски, Р. 1988: 24). Relativno su malobrojne i pored Srbije javljaju se još u Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji, a što je posebno važno, gotovo svi primerci potiču iz ostava horizonta II srpsko-hrvatskog Podunavlja, Kurd horizonta u Mađarskoj, odnosno horizonta Cincu-Suseni u Rumuniji. Ovaj tip igala javlja se u dve ostave Vršačkog gorja: Markovac-Grunjac, kataloški broj 302 i 303 (Vasić, R. 2003: 90, T. 35/670, 671) i Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 23, Abb. 32). U sremskoj ostavi Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 221, T. 87/7, 8) nalaze se još dve igle ovog tipa, što čini ukupno pet primeraka sa teritorije Srbije. Izuzev igala iz ostave Markovac-Grunjac svi ostali primerci su ornamentisani urezanim horizontalnim ili cik-cak linijama.
Javljaju se još u slavonskim ostavama Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 94, T. 63/19), Otok-Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/24) i Gornji Slatnik (Vinski-Gasparini, K. 1973: 98, T. 69/11). U ostavi Boljanić kod Doboja u severnoj Bosni, kao i u ostavi na Peringradu (Рашајски, Р. 1988: 23), otkriveno je više primeraka za koje autor smatra da predstavljaju „ukrasni okov sa nekog drvenog predmeta” (Jovanović, R. 1958: 26, Abb. 44). B. Čović je na nekropoli Barice kod Gračanice u istočnoj Bosni otkrio čak sedam igala ovog tipa, od kojih je na jednom primerku bio očuvan bronzani klin prodenut kroz tulac (Čović, B. 1958: 84, Sl. 9, 19). Na severoistoku Mađarske pronađene su dve igle ovog tipa, jedna u ostavi Balsa (Kemenczei, T. 1984: 169, T. 165/24) i jedna u ostavi Püspökhatvan (Moszolics, A. 1985: 179, T. 140/19). Obe ostave datuju se u Kurd horizont, odnosno Ha A1 period. Na teritoriji Rumunije otkriven je jedan primerak igle ovog tipa u ostavi Suseni, koja se nalazi u gornjem toku reke Moriš (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 127, T. 136/30). Primerak iz ostave Dipša pripada istom tipu igala i to varijanti sa ukrašenim gornjim delom (Ciugudean, H. et Al. 2006: 41, T. XXXIV/1). Datovanje ovih igala ne predstavlja veći problem kada se ima u vidu da su gotovo svi primerci otkriveni u ostavama II horizonta srpsko-hrvatskog Podunavlja, Kurd horizonta u Mađarskoj i horizonta Cincu-Suseni u Rumuniji, odnosno da pripadaju Ha A1 periodu.
14. Rebraste vazičaste igle tipa Etting
Igle ovog tipa imaju masivnu loptastu glavu ukrašenu kombinacijom dubokih kosih i vodoravnih žlebova, dok se na gornjem delu nalazi cilindrični profilisani produžetak koji se završava širokim pljosnatim diskom. Jedna igla ovog tipa otkrivena je u ostavi Markovac-Urvina (Рашајски, Р. 1971: 27, T. 3/11), a najbližu analogiju ima u sličnom primerku iz ostave Pančevo-Gornjovaroška Ciglana (Рашајски, Р. 1991: 19, T. 1/7). Prema opisu F. Milekera, igla ovog tipa nalazila se i u ostavi iz Banatskog Karlovca, ali je na žalost izgubljena (Milleker, B. 1897: 55). J. Říhovský igle ovog oblika izdvaja kao tip Eting. Javljaju se u donjoj Austriji na lokalitetu Talern (Říhovský, J. 1979: 189, T. 56/1481), u zapadnoj Mađarskoj u ostavi Velemszentvid (Hampel, J. 1896: T. 241/7; Říhovský, J. 1983: 44, T. 21/508) i u ostavi bronzanih predmeta Pamuk (Moszolics, A. 1985: 169, T. 106/4). Sa teritorije Hrvatske za sada je poznat samo jedan primerak sa lokaliteta DaljBanjkas, gde se nalazi naselje sa nalazima dubovačko-žutobrdske i Belegiš kulturne grupe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 51, T. 19/7). Rebraste vazičaste igle tipa Etting najzastupljenije su na teritoriji severnog Tirola i južne Nemačke gde se datuju u fazu Br D (Říhovský, J. 1979: 189). K. Vinski-Gasparini iglu iz Dalja datuje u fazu I kulture polja sa urnama severne Hrvatske (Vinski-Gasparini, K. 1973: 51). Obe ostave sa teritorije Srbije u kojima su otkrivene igle tipa Eting datovane
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
su u Ha A1 period, a kako R. Rašajski ističe, ove igle mogu se datovati tek posle Br D, ali ne mogu biti ni mlađe od Ha A1 perioda (Рашајски, Р. 1971: 28).
15. Igle sa nekoliko zadebljanja i kosim rebrima na vratu
U ovu grupu ubrajaju se igle sa dva do tri zadebljanja na vratu ukrašena kosim ili vertikalnim plastičnim rebrima i glavom različitih oblika. Dužina ovih igala kreće se između 20 i 60 cm (Vasić, R. 2003: 50). Relativno su malobrojne na teritoriji Srbije i najverovatnije predstavljaju import iz centralne Evrope. Igla sa lokaliteta Vršac-At ima ekserastu zaobljenu glavu i dva zadebljanja na vratu ukrašena kosim rebrima, koja su oivičena sa obe strane paralelnim horizontalnim rebrima (Milleker, F. 1891a: 92, Abb. 5a; Vasić, R. 2003: 51, T. 19/269). Ona predstavlja jedinu iglu ovog tipa iz bliže okoline Vršačkog gorja, ali i jedinu na teritoriji Banata. Najverovatnije potiče iz groba, budući da na lokalitetu Vršac-At nije zabeleženo naselje, već samo grobovi kasnog bronzanog doba. Prema obliku i načinu ukrašavanja središnjeg dela veoma je slična igli tipa Lüdermünd iz Vážanya (Říhovský, J. 1979: 113, T. 33/628), pa se može pretpostaviti da predstavlja import iz centralne Evrope. Najveća koncentracija ovih igala je u severnoj Bačkoj gde su u blizini Bačkih Vinograda otkrivene tri igle ovog tipa (Vasić, R. 2003: 51, T. 19/264, 265, 266). Jedan primerak otkriven je na lokalitetu Brezovica kod Krupnja (Garašanin, D. 1954: 74, T. 64/2). Može se sa dosta verovatnoće reći da sve igle ovog tipa sa teritorije Srbije potiču iz grobova, ali uslovi nalaza na žalost, čak i u onim slučajevima kada su poznati, ne ukazuju na način upotrebe ovih igala. Na osnovu dužine, može se pretpostaviti da su imale posebnu ulogu, najverovatnije u vezi sa pogrebnim radnjama, te da nisu bile pogodne za svakodnevnu upotrebu. Ovaj tip igala na teritoriji Srbije datuje se u početak Br D perioda (Vasić, R. 2003: 51).
16. Igle sa loptastom glavom i neukrašenim vratom
Ovoj grupi pripadaju igle sa loptastom glavom, jednostavnog oblika bez ukrasa. Fragmentovana igla iz Vatina (Vasić, R. 2003: 58, T. 21/311), jedini je primerak ovog tipa iz bliže okoline Vršačkog gorja. Po obliku glave najsličniji igli iz Vatina je primerak iz okoline Požarevca. Pored ovoga, još tri primerka potiču iz okoline Požarevca (Vasić, R. 2003: 58, T. 21/306-308) i jedan iz ostave Kličevac-Rastovača I (Јацановић, Д. 2000: 41, Abb. 69). U okolini Beograda uočava se manja koncentracija ovog tipa igala, koje su otkrivene u Ritopeku (Вукмановић, М. и Радојчић, Н. 1995: 63, Nr. 104), kao i tri primerka u okolini Zemuna (Вукмановић, М. и Радојчић, Н. 1995: 62, Nr. 101; Todorović, J. 1971: 63, 68, T. 34/13, 36/13). Dva primerka otkrivena su u severoistočnoj Srbiji, na lokalitetu Velika Vrbica-Topoljar (Vasić, R. 2003: 58, T. 21/312), i u Zlotskoj Pećini (Vasić, R. 2003: 59, T. 22/316).
Na teritoriji Hrvatske ovaj tip igala nalazi se na lokalitetu Beli Manastir, zajedno sa još dve ukrašene topuzaste igle i keramikom grupe Baierdorf-Velatice, te ih na osnovu toga K. Vinski-Gasparini datuje u kasniju Br D i Ha A1 fazu (Vinski-Gasparini, K. 1973: 66, T. 22/7). Igle sa loptastom glavom i neukrašenim vratom javljaju se u znatnom broju na teritoriji Moravske i Austrije, a datuju se u stariju fazu kulture polja sa urnama, odnosno fazu Baierdorf -Mostkovice-Drslavice (Říhovský, J. 1979: 124-130). Izuzev igle iz ostave Kličevac-Rastovača I, koja se datuje u II horizont ostava srpskog Podunavlja, svi ostali primerci pružaju na osnovu uslova nalaza veoma malo elemenata za datovanje. Može se sasvim osnovano pretpostaviti, iako za sada nema direktnih dokaza, da igle ovog tipa na teritoriji Srbije predstavljaju import iz centralne Evrope.
17. Neodređeni tipovi igala
Pet primeraka igala iz ostava Vršačkog gorja predstavlja fragmente vrhova kojima nije moguće odrediti tipološku pripadnost. Zbog veličine i oblika, isključena je mogućnost da se radi o iglama fibula. Od ukupnog broja, čak četiri primerka potiču iz ostave Markovac-Grunjac, ali na žalost ni jedan ne odgovara nekoj od igala koje su tipološki determinisane a nedostaje im vrh.
Štitnik za iglu
U ovu grupu nalaza svrstani su predmeti čija je najverovatnija namena bila da zatvore i osiguraju vrh igle od ispadanja ili eventualnih povreda osobe koja nosi iglu. U stručnoj literaturi ovakvi se predmeti najčešće tretiraju kao štitnici za iglu, ali ne postoji jedinstveno mišljenje vezano za funkcije ovih predmeta, te se pored toga tumače i kao ukrasni delovi konjske opreme (Rusu, M. 1960: 15, Sl. 6) ili kao odevni ukrasni predmeti (Mozsolics, A. 1985: 73). Najčešće su malih razmera, dok se primerci većih dimenzija javljaju izuzetno retko. Prema obliku se mogu podeliti na dve osnovne grupe: • Prvoj grupi pripadaju štitnici za iglu polumesečastog oblika, koji se dele u dve varijante – prvu, jednostavne forme sa samo dva kraka i drugu, nešto složenijeg oblika sa dva ili više krakova izlivenih na proboj i kratkom cevčicom koja predstavlja neku vrstu tulca, • Drugoj grupi pripadaju štitnici za iglu levkastog tipa i štitnici trubastog tipa koji mogu biti ukrašeni snopovima urezanih linija. Treba istaći da se u obe grupe nalaza često svrstavaju i predmeti sličnog oblika, koji se na jednom kraju završavaju alkom za kačenje, a koji gotovo sigurno predstavljaju delove konjske opreme. Pored toga, identifikacija ovih predmeta kao štitnika, odnosno zatvarača za iglu, zasniva se najviše na grupi predmeta sa nepoznatog lokaliteta koje je J. Hampel objavio, a koja se sastoji od igle sa navučenim „štitnikom” na vrhu i cevčice od spiralno uvijene žice u srednjem i gornjem delu stabla (Hampel, J. 1886: T. 52/7). R. Rašajski smatra da
55
Igle
je ova grupa predmeta mogla biti proizvoljno sastavljena, te da cevčica od spiralno uvijene žice ne može imati nikakvu praktičnu primenu, mada ne isključuje potpuno ni takvu mogućnost (Рашајски, Р. 1991: 24). Ukoliko se zaista radi o štitnicima za iglu, što je mnogo izvesnije u slučaju primeraka polumesečastog oblika, smatramo da bi upotreba cevčice od spiralno uvijene žice bila u neku ruku očekivana, pošto se na taj način osigurava „štitnik” ali i dopunjuje vizuelni efekat na središnjem delu između glave igle i „štitnika”. U prilog ove teze, pored igle koju je J. Hampel publikovao, možemo navesti i primer igle iz ostave Boljetin, kod koje je na vratu očuvana fragmentovana spiralna cevčica, učvršćena bronzanom žicom (Вукмановић, М. и Радојчић, Н. 1995: 162, Sl. 325), ali i neuspeli odlivak štitnika za iglu iz Zelenike, koji je navučen na vrh igle (Вукмановић, М. и Радојчић, Н. 1995: 172, Sl. 344). Budući da nema novih elemenata koji bi govorili u prilog navedenih mišljenja, u ovom radu nalaze ćemo i dalje tretirati kao štitnike za iglu trubastog, odnosno polumesečastog oblika sa tulcem. Predmeti sličnog oblika sa alkom za kačenje svrstani su u delove konjske opreme. Na teritoriji Vršačkog gorja štitnici za iglu prve grupe javljaju se u ostavama Markovac-Grunjac, Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/9) i Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 22, Sl. 16, 17). „Štitnici” za iglu levkastog, odnosno trubastog tipa javljaju se u ostavama Markovac-Urvina (Рашајски, Р. 1971: 28, T. 2/1) i Markovac-Leskovica14. U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se sedam fragmentovanih predmeta koji su označeni kao štitnici za iglu. Četiri primerka pripadaju prvoj grupi polumesečastog oblika, koji su u katalogu zavedeni od broja 463 do 466. Svi 14 Ostava se nalazi u Gradskom muzeju u Vršcu i nije publikovana.
predstavljaju u manjoj ili većoj meri neuspele odlivke, odnosno škart spreman za pretapanje. Štitnici za iglu pod kataloškim brojevima 463 i 464 pripadaju jednostavnijoj varijanti sa dva kraka bez karakteristične duge cevčice, već samo sa malim otvorom. Primerci pod kataloškim brojevima 465 i 466, nešto su raščlanjenije forme, sa po dva koncentrična kraka, koja su izlivena na proboj. Primerak pod brojem 466, iako samo delimično očuvan, ističe se zbog činjenice da je izliven u jednostranom kalupu. Štitnici za iglu prve grupe javljaju se na teritoriji Vršačkog gorja još u ostavi Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/9) i Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 22, Sl. 16, 17). Najbliže paralele imaju u banatskim ostavama Gaj-Izlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 54, T. 52/3) i Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 23, T. 1/1). Ovaj oblik predmeta u istočnoj Mađarskoj, Transilvaniji i Banatu vezuje se za Gava kulturnu grupu (Рашајски, Р. 1988: 22), a sreću se još i unutar kultura Periamos, Vatya i Kisapostag u Mađarskoj (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91). Takođe su karakteristični za ostave tipa Rimavska Sobota, odnosno za gornji deo srednjeg Podunavlja (Rašajski, R. 1988: 22). Najistočniji nalazi ovog tipa potiču iz ostave Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 96, T. 160/17, 210/26), koji ujedno predstavljaju i najveće primerke ovog tipa. Javljaju se takođe u transilvanijskim ostavama Band (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 82, T. 116/10, 11), Cioclovina (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 89, T. 132/6), Cubulcut (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 90, T. 134/9), Deva III (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 91, T. 136/4), Dipşa (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 92, T. 140/12), Galoşpetreu (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 94, T. 146/5), Giula (PetrescuDîmboviţa, M. 1977: 94, T. 147/1-4) i Spalnaca II (PetrescuDîmboviţa, M. 1977: T. 211/9, 10).
56
Slika 9. Prikaz mogućeg načina upotrebe štitnika za vrh igle
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
U Slavoniji se javljaju samo u ostavi Brodski Varoš u kojoj se nalaze tri primerka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 52/45, 48, 49). U Mađarskoj se javljaju u ostavama Nyirlugos (Mozsolics, A. 1985: 162, T. 218/1-14), Debrecen I (Mozsolics, A: 1985: 110, T. 213/1-9, 214/1-14, 215/1-40) i Lengyeltoti II (Mozsolics, A. 1985: 143, T. 108/12). Drugoj grupi štitnika za iglu pripadaju predmeti levkastog ili trubastog oblika. Slično kao i kod štitnika prve grupe, razlikujemo više varijanti koje su uglavnom teritorijalno razgraničene, pa se tako može konstatovati da su svi primerci iz Transilvanije i severoistočne Mađarske trougaono ažurirani u donjem delu, dok su oni iz Banata, Srema, Slavonije i Transdanubije uglavnom punih zidova i ukrašeni plitkim urezima (Рашајски, Р. 1991: 25). Štitnici za iglu trubastog tipa karakteristični su za ostave tipa Rimavská Sobota u jugoistočnoj Slovačkoj i severnoj Mađarskoj, kao i grobnim nalazima Pilini kulturne grupe u Br D – Ha A1 periodu (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91). Namena ovih predmeta nije pouzdano definisana, te se osim kao štitnici za iglu tumače i kao ukrasni predmeti slični ampuhu, ali i kao odevni ukrasni predmet koji su zveckali pri hodu (Mozsolics, A. 1985: 67). U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se tri štitnika za iglu ovog tipa. Primerak pod kataloškim brojem 455 pripada trubastoj varijanti. Očuvan je samo gornji, uži deo sa zadebljanjem na kraju. Najverovatnije se radi o neuspelom ili probnom odlivku, s obzirom da nema otvora za umetanje igle, ali nije isključena mogućnost da se u stvari radi o predmetu sasvim druge namene. Primerci pod kataloškim brojevima 458 i 510 pripadaju varijanti levkastih štitnika za iglu. Prvi je znatnih dimenzija. Delimično je očuvan samo prošireni deo, dok drugi primerak predstavlja neuspeli odlivak. U ostavi MarkovacUrvina nalazi se štitnik za iglu ovog tipa (Рашајски, Р. 1971: 28, T. 2/1). Pokazuje velike sličnosti sa primerkom pod
kataloškim brojem 455 iz ostave Markovac-Grunjac. Na teritoriji Vršačkog gorja još jedan primerak otkriven je u ostavi Vršac-Kozluk (Рашајски, Р. 1972/3: 23, T. 2/16) i u ostavi Markovac-Leskovica. Na teritoriji Banata javljaju se još u ostavama Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 25, T. 1/2, 4), Moldava Veche (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 123, T. 121/57), Biharia (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 84, T. 118/6) i Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M: 1978: 116, T. 86/32) u rumunskom delu Banata. U sremskoj ostavi Privina Glava nalazi se fragmentovani primerak trubastog tipa ukrašen snopovima horizontalnih linija (Garašanin, D. 1954: 27, T. 13/23). U Slavoniji se štitnici za iglu ovog tipa javljaju u ostavama Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 52/27, 28; 53/8, 11, 15), Račinovci (Vinski-Gasparini, K. 1973: 83, T. 30B/8), Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 48/14, 15), Budinščina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 104, T. 79/3), Gornji Slatnik (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 69/9) i Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: T. 71/8, 17, 19, 20). Na teritoriji Mađarske znatno su zastupljeniji trubasti štitnici za iglu rađeni na proboj, dok su punoliveni i oni levkastog tipa znatno ređi. U ostavi Kurd nalazi se više primeraka punolivenih štitnika trubastog tipa (Mozsolics, A. 1985: 141, T. 24/8-17) i dva primerka levkastog tipa (Mozsolics, A. 1985: 141, T. 24/29, 30). Punoliveni štitnici trubastog tipa javljaju se još u ostavama Lengeltóty III (Mozsolics, A. 1985: 143, T. 108/13, 15), Simonfa (Mozsolics, A. 1985: 185, T. 123/9), Szombathely (Mozsolics, A. 1985: 198, T. 129A/4-7), Velemszentvid I (Mozsolics, A. 1985: 211, T. 228/9) i Székesfehérvár (Mozsolics, A. 1985: 191, T. 243/4-10). Dok se levkasti štitnici javljaju još u ostavama Püspökhatvan (Mozsolics, A. 1985: 179, T. 140/25), Tibolddaroc (Mozsolics, A. 1985: 202, T. 148/6), Rétközberencs (Mozsolics, A. 1985: 182, T. 193/9) i Vajdácska (Mozsolics, A. 1985: 210, T. 207/3).
57
Ukrasne pločice
Ukrasne pločice Ukrasne ploče javljaju se u brojnim varijantama i veličinama. U zavisnosti od oblika mogu biti ravne ili kalotaste, dok se u zavisnosti od načina kačenja dele na pločice sa dve naspramno postavljene perforacije na obodu, sa jednom ili dve alke za kačenje i na ukrasne pločice sa jezičkom ili trnom za kačenje
Pločice sa dve naspramno postavljene perforacije za kačenje
58
Ovaj tip pločica veoma je jednostavnog, pretežno kalotastog oblika, sa dve naspramno postavljene rupice za učvršćivanje. Najčešće su izrađivane iskucavanjem. Uprkos jednostavnom obliku, njihova namena je isključivo dekorativna. Ovaj tip ukrasnih pločica koristi se još od ranog bronzanog doba (Girić, M. 1971: 176, T. 75/2), pa sve do ranog halštata (Todorović, J. 1977: 35, T. 21/6), tako da ne predstavljaju hronološki osetljive nalaze. Mogu se upotrebljavati kao okovi na koži, remenu ili tekstilu, tako da im je upotreba raznovrsna (Рашајски, Р. 1988: 23). Ovaj tip ukrasnih pločica naročito je brojan u ostavi Markovac-Grunjac u kojoj se nalazi četrnaest primeraka, zavedeni u katalogu od broja 327 do 339. Istom tipu ukrasnih pločica najverovatnije pripada i fragmentovani primerak pod brojem 352, na čijem obodu nisu očuvane rupice za kačenje kao ni tragovi ušice na središnjem delu. Mala kalotasta pločica pod kataloškim brojem 355, ima na obodu dve naspramno postavljene rupice za kačenje, koje su najverovatnije naknadno dodate budući da se na poleđini nalazi i uređaj za učvršćivanje u obliku jezička. Na teritoriji Vršačkog gorja ukrasne pločice ovog tipa javljaju se u ostavama Markovac-Leskovica i Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 22, Сл. 28, 29). Najbliže paralele imaju u ostavama Novi Bečej-Šimuđska Strana (Нађ, Ш. 1955: 44, T. 5/1-18, 23, 24), Kličevac I – Rastovača (Јацановић, Д. 2000: 42, Sl. 84, 85, 89), Stari Kostolac (Јацановић, Д. 1986a: 6, T. 1/6-9), Kličevac II – Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 74, T. 12/2-6) i Futog (Борић, Д. 1997: 70, T. 12/231, 232; 15/298-306, 309, 310), u sremskim ostavama Jakovo-Ekonomija „Sava” (Тасић, Н. 1975a: 28, T. 27/10), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 38, T. 37/12), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 47, T. 45/20, 22, 23; 46/12), Jarak II (Balen-Letunić, D. 1988: 9, T. 4/13) i Bingula Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 86/3, 9), kao i u ostavi Drenovac u blizini Šapca (Церовић, М. 2005: 22, T. 11/42, 43; 12/44, 45). U Slavoniji se kalotaste pločice sa rupicama za kačenje javljaju u nešto manjem broju i to u ostavama Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/20), Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 45/12), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95, T. 53/33; 57/18), Podcrkavlje-
Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 97, T. 66/32) i Topličica I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 102, T. 76/18). Na teritoriji Rumunije ovaj tip kalotastih pločica takođe nije zastupljen u većem broju. Javljaju se u ostavama Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 117, T. 87/46, 47), Sandra (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 44, T. 12/3-16), Pecica IV (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 102, T. 177/1721), Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 115, T. 218/8, 9) i Fizeşu Gherlii I (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 130, T. 307/10-13). Na teritoriji Mađarske ukrasne pločice sa dve perforacije javljaju se u ostavama Kurd (Mozsolics, A. 1985: 141, T. 24/4, 5), Kisapáti (Mozsolics, A. 1985: 138, T. 134B/9), Alsódobsza (Mozsolics, A. 1985: 86, T. 167/17-22), Debrecen I (Mozsolics, A. 1985: 110, T. 216/5-16, 19-21) u kojoj takođe ima primeraka sa naknadno probušenim rupicama, kao i u ostavi Nyírlugos u kojoj se nalazi čak 53 primerka (Mozsolics, A. 1985: 162, T. 21-73).
Kalotaste pločice sa alkom za kačenje
Ukrasne pločice sa uređajem za kačenje u obliku alke mogu se podeliti na varijantu sa jednom alkom, varijantu sa dve alke, dok posebnu varijantu predstavljaju ukrasne pločice sa izvučenim središnjim delom na prednjoj strani u obliku trna. Takođe se prema obliku alke mogu izdvojiti podvarijante sa polukružnom alkom i varijante sa pravougaonom alkom. Ovaj tip pločica izrađivan je tehnikom livenja u kalupu, na šta jasno ukazuju tragovi na samim predmetima. Na osnovu brojnih nalaza iz ostava zaključujemo da se kalotaste pločice sa alkom javljaju već krajem poznog bronzanog doba. Upotrebljavaju se kao falere i kao ukrasi na remenu, dok su primerci manjih razmera služili za ukrašavanje ogrlica ili narukvica u kombinaciji sa cevčicama od spiralno uvijene žice (Рашајски, Р. 1988: 23). Ukrasne pločice sa jednom drškom zastupljene su u ostavi Markovac-Grunjac sa ukupno dvadeset primeraka. Različitih su dimenzija, od sasvim malih do onih prečnika same pločice, čime je u najvećoj meri bila određena njihova namena. • Kalotaste pločice sa alkom za kačenje polukružnog oblika zastupljene su u ostavi Markovac-Grunjac sa deset primeraka. U katalogu su zavedene pod brojevima 340-342, 344-349 i 354. Na teritoriji Vršačkog Gorja javljaju se još samo u ostavama Vršac-Majdan (Рашајски, Р. 1988: 23, Sl. 18-26) i Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/12). Pločica iz ostave Mesić-Šupaja stepenasto je izvedena sa malim stubastim ispupčenjem na vrhu. Najbliže paralele imaju u banatskim ostavama Gaj-Izlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 54, T. 52/5-10, 53/1-12) u
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
kojima se nalazi čak osamnaest primeraka i Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 29, T. 1/9), te u ostavama Novi Kostolac (Garašanin, D. 24, T. 12/1), Vojilovo (Todorović, J. 1975: 77, T. 70/8), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 38, T. 37/14), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 47, T. 45/21, 24), Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 19, T. 18/10), Drenovac (Церовић, М. 2005: 24, T. 12/48, 50), Privina Glava (Гарашанин, Д. 1954: 27, T. 13/21, 22) i Bingula Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 86/4, 5, 10). Na teritoriji Slavonije javljaju se u ostavama Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/22), Bošnjaci (Vinski-Gasparini, K. 1973: 82, T. 30A/11, 12), Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86, T. 45/13, 14, 1721), Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 49/9-12), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95, T. 53/17, 25; 58/21), Podcrkavlje-Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 97, T. 66/31, 33), Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 100, T. 71/15, 16, 23) i Mačkovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 101, T. 73/13-16). Ukrasne pločice sa polukružnom alkom relativno su malobrojne na teritoriji Mađarske, a mogu se naći u ostavama Vajdácska (Mozsolics, A. 1985: 210, T. 207/3), u ostavi Velemszentvid I, u kojoj se nalazi veliki broj pločica sa malom alkom, koje su nanizane na bronzanu žicu (Mozsolics, A. 1985: 211, T. 229/7), Lengyeltóti III (Mozsolics, A. 1985: 143, T. 108/18, 19) i Püspökhatvan (Mozsolics, A. 1985: 179, T. 140/15, 17, 23). Na teritoriji Rumunije se ukrasne pločice ove varijante javljaju u znatno manjem broju i sa izvesnom razlikom u načinu ukrašavanja. Kalotaste pločice sa polukružnom alkom za kačenje javljaju se u ostavi Domanešti II (PetrescuDîmboviţa, M. 1978: 101, T. 31/13-16), koja pripada Br. D periodu, odnosno horizontu ostava Uriu-Domanešti, kao i u ostavi Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 134, T. 194/862, 888, 898), koja pripada narednoj fazi CincuSuseni. • Ukrasne pločice sa izvučenim središnjim delom na prednjoj strani u obliku trna zastupljene su u ostavi Markovac-Grunjac sa dva primerka pod kataloškim brojem 363 i 368. Ovaj tip ukrasnih pločica karakterističan je za ostave Karpatske kotline i javlja se u brojnim varijetetima. U transilvanijskoj ostavi Cehăluţ I nalazi se veliki broj ukrasnih pločica različitih dimenzija sa blago naglašenim ispupčenjem u sredini (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 99, T. 24/1-22), koje predstavljaju uzor za kasnije primerke sa naglašenim ispupčenjem u obliku trna. Ovoj varijanti ukrasnih pločica može se pripisati i primerak pod kataloškim brojem 364 iz ostave Markovac-Grunjac. U ostavi iz Dobrinaca nalazi se jedan veći primerak ukrasnih pločica sa trnom sa prednje strane (Поповић, Д. 1994a: 19, T. 18/13), a javljaju se još u slavonskim ostavama Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95, T. 53/20-22)
i nešto mlađoj ostavi Kloštar Ivanić u kojoj se nalazi ukrasna pločica sa dve alke za kačenje i trnom sa prednje strane. Dugme sa trnom i alkom za kačenje identično našem primerku iz ostave Markovac-Grunjac (T. 45/363) nalazi se u rasturenom grobu tumula u Ozlju kraj Karlovca i datuje se na osnovu urne sa zaobljenim trbuhom u stariju fazu kulture polja sa urnama (Balen-Letunić, D. 1985: 15, T. 4/8). K. Vinski-Gasparini smatra da ovaj tip ukrasnih pločica, poput onih iz Lovasa i Vukovara, vodi poreklo od ukrasnih ploča srednjeg bronzanog doba (K. Vinski-Gasparini. 1973: 138, T. 96/30). • Ukrasne pločice sa alkom pravougaonog oblika. Prema obliku alke može se pretpostaviti da je ova varijanta ukrasnih pločica bila namenjena za spajanje dva kožna remena, čija je širina odgovarala širini alke. Relativno su malobrojne, što ukazuje na to da su mogle imati specifičnu ulogu. U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se tri ukrasne pločice ove varijante pod kataloškim brojevima 343, 350 i 353. Ovo su ujedno i jedine ukrasne pločice ove varijante na teritoriji Vršačkog Gorja. Najbliže paralele nalazimo u ostavama Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 29, Т. 1/5), Gaj-Izlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 54, T. 53/1, 11), Hetin (Hampel, J. 1886: T. 127/26), Bingula Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 108, T. 86/10), Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 19, T. 18/14) i Drenovac (Церовић, М. 2005: 24, T. 12/49). Na teritoriji Slavonije ovaj tip pločica javlja se u ostavama Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/14), Veliko Nabrđe (K. Vinski-Gasparini. 1973: 86, T. 45/20) i Brodski Varoš (K. Vinski-Gasparini. 1973: 95, T. 53/34, 37; 58/18). Na teritoriji Rumunije ukrasne pločice sa alkom pravougaonog oblika su izuzetrno retke. Javljaju se u ostavama Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 134, T. 194/871, 893) i Bocşa Montană (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 115, T. 84B/9). • Ukrasne pločice sa dve alke. Ova varijanta ukrasnih pločica se takođe izrađuje tehnikom livenja. Po pravilu ima dve alke pravougaonog preseka i istu namenu kao i prethodna varijanta sa jednom alkom, s tim što se može pretpostaviti da su ukrasne pločice sa dve alke imale nešto drugačiju namenu i položaj, te da su imale sličnu ulogu kao razvodna dugmad. Najbliže paralele za ovu varijantu ukrasnih pločica imamo u ostavama Futog (Борић, Д. 1997: 70, T. 15/295) i Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 47, T. 45/20), te slavonskim ostavama Brodski Varoš (Vinski-Gasparini,
59
Ukrasne pločice
K. 1973: 90, T. 58/12, 13), Podcrkavlje-Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 97, T. 66/30), Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 45/18) i Malička (BalenLetunić, D. 1985: 35, T. 1/6). Ukrasne pločice sa dve alke za kačenje javljaju se u malom broju u mađarskim ostavama, dok su u Rumuniji gotovo nepoznate, te njihovu pojavu možemo da vežemo za uže područje srpsko-hrvatskog Podunavlja. U Mađarskoj se javljaju u ostavama Regöly III (Mozsolics, A. 1985: 181, T. 30/2, 3), Lengyeltóti II (Mozsolics, A. 1985: 142, T. 107/37), Tállya (Mozsolics, A. 1985: 200, T. 164/16), Velemszentvid I (Hampel, J. 1896: T. 236/5) i Dolyáni (Mozsolics, A. 1896: T. 160/5).
Najbliže paralele za razvodnu dugmad imamo u ostavama Novi Bečej-Šimuđska strana (Нађ, Ш. 1955: 44, T. 5/27a, b), Nova Bingula (Поповић, Д. 1974a: 40, T. 39/15), Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81 T. 28/18, 19), Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 49/15), Poljanci II (Hansen, S. 1994: 570, T. 33/23, 24), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 90, T. 57/46), Mačkovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 100 , T. 73/12) i Malička (BalenLetunić, D. 1985: 36, T. 2/7).
Ukrasne pločice sa trnom za kačenje
Ove pločice najčešće su manjih dimenzija i nemaju praktičnu, već isključivo dekorativnu ulogu. U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se samo jedan loše očuvani primerak manjih dimenzija pod kataloškim brojem 367. Ovoj grupi bi uslovno mogao da se doda i primerak pod kataloškim brojem 355, koji pored trna ima na obodu dve naspramno postavljene perforacije za kačenje. Ovaj tip ukrasnih pločica nije tako čest u ostavama srpskog Podunavlja. Od ostalih ostava Vršačkog gorja samo se još jedan, nešto veći primerak sa ukrašenim obodom, javlja u ostavi Markovac-Urvina (Рашајски, Р. 1971: 29, T. 2/9). Njihova pojava ukazuje na starije tradicije. Mogu da se povežu sa srednjebronzanodopskim ukrasnim pločicama sa trnom poreklom iz Transdanubije. Geografski najbliže paralele našim primercima imamo u ostavi Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 117, T. 87/49), dok se u slavonskoj ostavi Brodski Varoš nalaze tri takve ukrasne pločice (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95, T. 57/27, 33, 34).
Razvodna dugmad
60
U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se tri razvodna dugmeta različitih varijanti i dimenzija, od kataloškog broja 324 do 326, što na neki način upućuje na zaključak da se u ovom slučaju ne radi o jednom kompletu, već da su u pitanju primerci sakupljeni u različitim prilikama. U ostavi Markovac-Urvina nalazi se gotovo identično razvodno dugme (Рашајски, Р. 1971: 29, T. 3/12) sa našim primerkom pod kataloškim brojem 325, što uz još neke činjenice, o kojima će biti više reči kasnije, ukazuje na direktnu povezanost ove dve ostave. U ostavi Caransebeş nalazi se gotovo identičan primerak razvodnog dugmeta (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 117, T. 87/28). Razvodna dugmad na teritoriji srpsko-hrvatskog Podunavlja javljaju se gotovo isključivo u inventaru ostava II horizonta, odnosno Ha A1 perioda.
U Mađarskim ostavama Kurd horizonta ovaj tip razvodnih dugmadi potpuno je nepoznat, pa se oblast njihovog rasprostiranja može ograničiti na usko područje zapadne Slavonije, Srema i južnog Banata. • Kao posebnu varijantu razvodnih dugmadi možemo izdvojiti kalotaste ukrasne pločice sa razvodnikom (ili razdelnikom). U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se dve takve pločice pod kataloškim brojem 359 i 362, a od drugih ostava Vršačkog Gorja, samo se još u ostavi Markovac-Urvina nalazi jedan primerak ovog tipa (Рашајски, Р. 1971: 29, T. 3/16). Sličan primerak ukrasne pločice sa razvodnikom nešto jednostavnije izrade nalazi se u transilvanijskoj ostavi Gusteriţa II (PetrescuDîmboviţa, M. 1978: 121, T. 117/341).
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Delovi konjske opreme Delovi konjske opreme predstavljaju čest nalaz u ostavama kasnog bronzanog doba na teritoriji srednjeg Podunavlja i Karpatske kotline. U ovu grupu nalaza ubraja se čitav niz različitih predmeta, koji pored praktične, često imaju i dekorativnu namenu. U ostavama na teritoriji Srbije najbrojniju grupu ovih predmeta čine ukrasne ploče i razvodna dugmad, dok se ostali predmeti javljaju u znatno manjem broju i samo sporadično.
Bočnice ili psalije
Predmet pod kataloškim brojem 494 iz ostave MarkovacGrunjac pripada bronzanim bočnicama tipa Mengen-Kaisten. Ovaj tip bočnica karakterističan je po šupljem proširenju u obliku tulca na jednom kraju i najverovatnije je izrađivan po uzoru na koštane bočnice tipa Mörigen (Hüttel, H. G. 1981: 117). Na primerku iz ostave Markovac-Grunjac na sredini se nalazi ovalni otvor koji je iste orijentacije kao mali kružni otvor na delu sa šupljim krajem u obliku tulca. Na suprotnom kraju bočnice nalazi se još jedan manji ovalni otvor koji je rotiran za 90o u odnosu na prethodna dva. Bočnice tipa Mengen-Kaisten javljaju se u relativno malom broju, a zastupljene su na teritoriji Mađarske, Rumunije, južne Nemačke i Švajcarske (Hüttel, H. G. 1981: 127). Najsličnija našem primerku je bočnica iz ostave Gyöngyössolymos-Kishegy u severnoj Mađarskoj (Hüttel, H. G. 1981: 130, T. 18/186). Razlika između ova dva primerka ogleda se u obliku i položaju otvora, kojih kod primerka iz ostave Gyöngyössolymos-Kishegy ima samo dva, a nalaze se bliže središnjem delu uz tulac. Bočnica iz ostave Markovac-Grunjac je uz nedavno otkriveni primerak iz ostave Drenovac (Церовић, М. 2005: 24, T. 13/51) jedini primerak otkriven na teritorije Srbije izrađen od bronze. Nekoliko primeraka bočnica izrađenih od kosti otkriveno je u neposrednoj blizini Vršca na lokalitetu Vatin-Bela Bara (Uzelac, J. 1975: 131, T. 13/129, 130, 132), kao i u ostavi bronzanih predmeta Borjaš I, u kojoj se nalaze dva primerka (Milleker, B. 1906: 18, Abb. 23, 24). Kao posebno interesantnu pojavu sa značajnim paralelama možemo da izdvojimo nalaze iz rumunske ostave Ungureni II, u kojoj se pored četiri bronzane bočnice javljaju i drugi delovi konjske opreme, kao što su ukrasna dugmad i alke od žice okruglog preseka, te na osnovu njihovog broja možemo da zaključimo da se radi o dva kompleta opreme (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 135, T. 139/1-13).
Alke
Bronzane alke od žice okruglog preseka imaju sličnu ulogu kao razvodna dugmad. Njihova osnovna namena je da spajaju remenje koje se pruža iz različitih pravaca i u tom smislu se njihova namena nije promenila sve do danas. Ovakvi predmeti jednostavnog oblika služili su kao sastavni deo konjske opreme, na šta upućuju drugi predmeti iz ostave Markovac-Grunjac, kao što su bočnice i razvodna dugmad, ali su mogle da se koriste i za druge namene. U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se pet celih alki izrađenih od žice
okruglog preseka, od kataloškog broja 318 do broja 322. Od ostalih primeraka odudara svojim oblikom alka trougaonog preseka pod kataloškim brojem 321, koja je gotovo identična primerku iz ostave Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 117, T. 87/58). Alkama od okrugle žice pripadaju najverovatnije i fragmenti pod kataloškim brojevima 526, 527, 557, 558 i 561, dok fragment pod kataloškim brojem 559 pripada alkama romboidnog preseka, a fragmenti pod kataloškim brojem 528 i 563, alkama sočivastog preseka, slično onim iz ostave Veliko Središte-Belo Brdo. U ostavi Veliko Središte-Belo Brdo nalazi se čak 51 manje ili više očuvana alka sočivastog preseka (Milleker, F. 1940: 25, T. 21, 22). Prosečna težina cele alke iznosi oko 16 grama, ali se može pretpostaviti da je težina prvobitno bila nešto veća, s obzirom da je korozija zahvatila veći deo metala izuzev uskog dela jezgra prečnika 2 do 3 mm. Najbliže paralele za alke iz ostave Veliko Središte-Belo Brdo imamo u ostavi Sečanj I (Радишић, Р. 1958: 116, T. 1/6, 7), dok se u ostavi Gaj-Izlaz kod Kovina nalaze četiri alke romboidnog preseka (Рашајски, Р. 1974c: 55, T. 51/14; 53/17-20), isto kao i u ostavi Bokša Montana (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 115, T. 84B/3) i slavonskoj ostavi Račinovci (VinskiGasparini, K. 1973: 82, T. 30B/9-10). Alke izrađene od žice okruglog preseka, slično primercima iz ostave Markovac-Grunjac, nalaze se u već pominjanoj ostavi Ungureni II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 135, T. 139/5-9) i mađarskoj ostavi Keszőhidegkút (Mozsolics, A. 1985: 135, T. 35/13, 14) u kojoj se takođe pored ostalih predmeta nalaze jedna bočnica i nekoliko kalotastih pločica (Mozsolics, A. 1985: 135, T. 35/2-8).
Aplikacije Posebnu grupu predmeta, čija namena nije pouzdano utvrđena, predstavljaju predmeti različitog oblika, koji su u nedostatku adekvatnijeg termina označeni kao „aplikacije”. Na osnovu oblika uređaja za kačenje možemo da pretpostavimo da su ovakvi predmeti imali manje-više sličnu namenu kao i ukrasne pločice, koje se takođe javljaju u različitim varijantama, te da su se koristile tako što su se kačile za odeću ili kožno remenje. Svi ovi predmeti imali su isključivo estetsku namenu. • Aplikacija u obliku slova „T” (ili stilizovane ljudske figure?!), sa proširenom osnovom i tri jezička za kačenje na poleđini, kataloški brojevi 487 i 488. Geografski najbliže analogije ima u ostavi iz Futoga (Борић, Д. 1997: 58, T. 17/361), koja se datuje u Ha A1 period. Jedan primerak aplikacije „T” tipa sa nešto užim gornjim delom i samo dva jezička za kačenje, nalazi se i u mađarskoj ostavi Regölyi (Hampel, J. 1902: 426), koja pripada ostavama Kurd horizonta. Aplikacije iz ostave MarkovacGrunjac se takođe datuju u Ha A1 period.
61
Delovi konjske opreme
Velike ukrasne ploče
• Aplikacija u obliku barske ptice – patke, sa dva jezička na poleđini pod kataloškim brojem 493, najverovatnije ima istu namenu kao i prethodna tri predmeta, odnosno služi kao ukras na kožnom remenu. Slični ukrasi u obliku barskih ptica najčešće se javljaju na fibulama, a predstavljaju i čest motiv tokom kasnog bronzanog doba na predmetima različite namene - od bronzanih posuda do knemida. Prema R. Vasiću primerak iz ostave Markovac-Grunjac pripada aplikacijama tipa Dobrinci (Vasić, R. i Vasić, V. 2003: 170, Abb. 15). • Aplikacija ili privezak u obliku testerice nazubljene sa obe strane i sa dve alke za kačenje sa donje strane pod kataloškim brojem 456, najbliže paralele ima u ostavi Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 90, T. 53/28). Za sada je poznat samo još jedan fragmentovani primerak, koji se neznatno razlikuje od prethodna dva, a nalazi se u transilvanijskoj ostavi Dipša (Ciugudean, H. Et Al. 2006. 39, T. 31/16). Obe pomenute ostave pripadaju Ha A1 periodu, te i našu aplikaciju možemo datovati u isti period.
Prstenaste nitne
62
Prstenaste nitne nisu čest nalaz u ostavama kasnog bronzanog doba, a njihova upotreba se najčešće dovodi u vezu sa konjskom opremom. One se naravno mogu koristiti i na predmetima druge namene, ali se uglavnom koriste za učvršćivanje kožnog remenja. Ima nagoveštaja da su se neke od prstenastih nitni upotrebljavale za spajanje bronzanih limova, odnosno pojaseva od bronzanog lima (Clausing, C. 2003: 124). U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se jedna prstenasta nitna manjih dimenzija pod kataloškim brojem 492, sa zakošenim ivicama i dva jezička za kačenje na poleđini. Geografski najbliže paralele imamo u ostavi Šetonje u blizini Požarevca (Јацановић, Д. 2003: 14, T. 14/90) i u slavonskoj ostavi Podcrkavlje-Slavonski Brod (Clausing, C. 2003: 123, Abb. 36/124). Prstenaste nitne se takođe javljaju u mađarskim ostavama Esztergom-Szentgyörgymező (Mozsolics, A. 1985: 117, T. 137/13) i Vajdácska (Mozsolics, A. 1985: 210, T. 207/14), ali i u nekim ostavama i grobovima u centralnoj Evropi, kao što su Miksnic (Mixnitz) u Austriji, Poing u Nemačkoj i Velatice u Češkoj (Clausing, C. 2003: 124). Svi navedeni primerci, uključujući i naš iz ostave Markovac-Grunjac, datuju se u Br. D – Ha A1 period.
Prema dosadašnjem mišljenju velike kružne ukrasne ploče sa trnom i plastičnim kružnicama kao i sa iskucanim ukrasom, kataloški brojevi 478 – 481 i 483 – 486, razvile su se iz sličnih ali znatno manjih ukrasnih ploča sa trnom srednjeg bronzanog doba (koje nisu bile aplicirane već okačene), a koje su bile karakteristične za širi prostor Karpatskog basena. Fragmentovani primerak pod kataloškim brojem 478, sa koncentričnim plastičnim kružnicama, pripada prvoj grupi velikih ukrasnih ploča, kako ih je podelila K. Vinski-Gasparini prema nalazima iz ostave Brodski Varoš. Najgušća rasprostranjenost ovih ukrasnih ploča je u Transdanubiji i u međurečju Drave, Save i Dunava, a ona se uglavnom poklapa sa područjem rasprostranjenosti ukrasnih pločica s trnom srednjeg bronzanog doba, kako to pokazuju nalazi u ostavama starije kulture polja sa urnama. Veoma su karakteristične za fundus ostava Slavonije i Srema faze II kulture ravnih polja sa urnama i kako K. Vinski-Gasparini smatra ubrajaju se među specifične oblike vezane upravo za ovo područje, odnosno radionički krug (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95). Tako su nalažene u ostavama Jarak II (BalenLetunić, D. 1988: 9, T. 4/1), Otok-Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/9), Bizovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 84, T. 35/9), Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 46/21, 27), GornjaVrba (Vinski-Gasparini, K. 1973: 89, T. 50/20), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95, T. 53/26, 38, 39; 58/4-9,15). Prilikom zemljanih radova na položaju Breg kraj Ritiševa otkrivena je 1956. godine ostava bronzanih predmeta od koje su sačuvane samo dve identične bronzane falere (Rašajski, R. 1966/8: 43, sl. 1). Velike livene falere ovog tipa najčešće su nalažene sa drugim predmetima konjske opreme. Falere iz Ritiševa datuju se u Ha B/C i uklapaju se u čitav niz nalaza trako-kimerskih ostava (Rašajski, R. 1966/8: 44).
Privesci Lunulasti privezak raščlanjene forme pod kataloškim brojem 453 pripada privescima tipa Rimavská Sobota i predstavlja import iz severne Mađarske i Slovačke, gde ovaj tip privezaka predstavlja uobičajenu vrstu nalaza (Vasić, R. 1995: 358, Fig. 10). Geografski najbliže paralele primerak iz ostave Markovac-Grunjac ima u privesku istog tipa za koji F. Mileker kao mesto nalaza navodi Vršac, ali bez bližih podataka o uslovima nalaza (Milleker, B. 1897: 163, Fig. 19). Može se sa izvesnom dozom rezerve pretpostaviti da ovaj privezak potiče sa lokaliteta Stari Ludoš s obzirom da je za neke od najranijih nalaza sa ovog lokaliteta F. Mileker kao mesto nalaza navodio samo Vršac. Ovo su ujedno i jedina dva priveska tipa Rimavská Sobota zabeležena na teritoriji naše zemlje.
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
Narukvice i trake za ruku Narukvice predstavljaju najzastupljeniji tip nalaza u ostavama Vršačkog gorja. U ostavi Markovac-Grunjac one su po broju odmah posle testerica. Broj narukvica u ostavi Markovac-Grunjac sigurno je nešto veći od 79 zabeleženih, budući da u ovu grupu nije uvršten jedan broj loše očuvanih, te stoga i teško prepoznatljivih primeraka, koji najverovatnije mogu da se pripišu otvorenim narukvicama sa posuvraćenim krajevima. Samo je nekoliko narukvica iz ostave Markovac-Grunjac očuvano u celini, dok se ostale sastoje od jednog ili najviše dva fragmenata. Može se reći da je ovakvo stanje gotovo uobičajena pojava u ostavama ovog tipa na teritoriji srpsko-hrvatskog Podunavlja, tako da se nameću neka važna pitanja na koja još uvek nije dat pravi odgovor. Osnovni problem jeste pojava velikog broja lomljenih ukrasnih predmeta, što sasvim sigurno nije moglo biti posledica upotrebe, ali ni ritualnog lomljenja predmeta kao što neki autori predlažu (Јацановић, Д. 1994: 56), što nas dovodi do drugog problema, a to je nedostatak ostalih delova polomljenih predmeta, koji se ne mogu objasniti ni ritualnim lomljenjem, ali ni procesom reciklaže bronzanih predmeta. Narukvice su u manjoj ili većoj meri zastupljene u gotovo svim ostavama Vršačkog gorja, ali je njihov broj tako veliki, pre svega zahvaljujući primercima iz ostave MarkovacGrunjac. Pored toga, narukvice se javljaju u nešto većem broju još u ostavama Veliko Središte-Belo Brdo (Mileker, F. 1940: 25, T. 19-23) i Uljma II-Glojerova Ciglana (Bižić, R. 1958: 59). Od ukupnog broja registrovanih narukvica iz ostave Markovac-Grunjac samo je nekolicina robusnijih primeraka sačuvana u celini, dok su svi ostali primerci
Ostava Markovac - Grunjac Markovac - Leskovica Markovac - Urvine Gudurica - Gwändchen Mali Žam -Rimski šančevi Mesić - Šupaja Veliko Središte - Belo Brdo Vršac - Kozluk Uljma I Uljma II Vršac - Majdan Banatski Karlovac Tirol Σ
Br. narukvica 79 3 2 4 1 1 32 5 5 30 11 2 4 179
Tabela 14. Zastupljenost narukvica u ostavama Vršačkog gorja
fragmentovani i u veoma lošem stanju. U ukupnom broju ukrasnih predmeta u ostavi Markovac-Grunjac narukvice čine gotovo 45%, a sličan je procenat zastupljenosti i u odnosu na ukupan broj narukvica u svim ostalim ostavama Vršačkog gorja. Narukvice iz ostave Markovac-Grunjac uglavnom su jednostavne izrade, bez posebnih stilskih karakteristika ili dekorativnih elemenata. Kao što je već rečeno, uglavnom su fragmentovane i može se dosta pouzdano pretpostaviti da je većina narukvica (ako ne i sve!) bila u upotrebi, odnosno da među njima nema neuspelih primeraka i polufabrikata. Uglavnom odražavaju starije tradicije Br D i Ha A perioda, ali sveukupno posmatrano, nema hronološki osetljivijih primeraka. Nekoliko manjih fragmenata narukvica može se raspoznati i među poluistopljenim komadima ali ih je bilo nemoguće tipološki identifikovati, tako da nisu ni uzimane u obzir. Bitna karakteristika narukvica u ostavi MarkovacGrunjac jeste velika tipološka raznolikost, koja se ogleda u čak 15 izdvojenih tipova sa nekoliko podvarijanti. Broj tipova dodatno se povećava kada se dodaju i narukvice koje su otkrivene u okolini Vršca.
Narukvice otvorenih krajeva ukrašene kosim ili uzdužnim rebrima, izrađene od bronzane trake polukružnog ili pravougaonog preseka
Narukvice otvorenih krajeva izrađene su od deblje bronzane trake izduženog pravougaonog ili ređe polukružnog preseka. U ostavi Markovac-Grunjac ovaj tip narukvica zastupljen je sa sedam fragmentovanih primeraka zavedenih od kataloškog broja 375 do broja 381. Od drugih ostava Vršačkog Gorja javljaju se još samo u ostavi MarkovacUrvina (Рашајски, Р. 1971: 29, T. III/14), a najbliže paralele imaju u ostavama Gaj-Izlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 56, T. 54/11, 55/4-7), Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 77, T. 14/7-9), Šetonje (Јацановић, Д. 2003: 12, T. 12/66-68), Kličevac (Јацановић, Д. 2000: 41, T. 7/76, 78) i u ostavi Caransebeş15 (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 184, T. 159/2273, 2274). U Rumuniji je ovaj tip narukvica široko rasprostranjen u ostavama Cincu-Suseni horizonta, ali ostaju u upotrebi sve do početka Ha B perioda (Ciugudean, H. et Al. 2006: 40, T. 32/2). Odgovarajuće paralele imaju još u ostvama Futog (Борић, Д. 1997: 54, T. 14/266), Novi Bečej-Šimuđska Strana (Nađ, Š. 1955: 44, T. 3/10), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 46, T. 44/12), Otok-Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/31, 53), Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 48/25), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/40-42) i Budinšćina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 103, T. 79/13). U Mađarskoj se javljaju u ostavama Kurd horizonta, pa tako imamo jedan primerak u ostavi Kemecse III (Mozsolics, A. 1985: 133, T. 186/19). Pripadaju tradiciji Br D – ranog Ha A perioda (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81). Oblast rasprostiranja može se ograničiti na srpsko-hrvatsko Podunavlje, južnu Mađarsku i Transilvanniju. 15 Za ostavu Caransebeş videti napomenu 6.
63
Narukvice
Narukvice otvorenih krajeva od masivnije tordirane žice kružnog ili pravougaonog preseka
64
U ostavi Markovac-Grunjac narukvice otvorenih krajeva od masivnije tordirane žice kružnog ili pravougaonog preseka zastupljene su sa sedam primeraka od kataloškog broja 382 do broja 388. Samo je još jedan primerak narukvica ovog tipa otkriven u ostavi Markovac-Leskovica. Najbliže paralele nalazimo u Banatskim ostavama Gaj-Izlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 53, T. 53/14) i Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 30, T. 3/8; 4/6), kao i u ostavama Kličevac (Јацановић, Д. 2000: 41, T. 7/80), Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 76, T. 13/8, 10, 11), Brestovik I (Гарашанин, Д. 1954: 18, T. 8/3), Novi Kostolac II (Гарашанин, Д. 1975d: 16, T. 16/11, 12), Futog (Борић, Д. 1997: 54, T. 13/244, 245), Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 49/7), Gornja Vrba (Vinski-Gasparini, K. 1973: 90, T. 51/18) i Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/17, 33). U Rumuniji se narukvice od tordirane žice kružnog preseka javljaju u velikom broju u ostavama Şpalnaca II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 176, T. 153/2079-2105; 154/2105-2117), Guşteriţa (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 177, T. 154/2127-2149), Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1985: 177, T. 154/2151-2155; 155/2156-2191), Dipşa (Ciugudean, H. et Al. 2006: 40, T. 32/8, 9, 16) i Gad (PetrescuDîmboviţa, M. 1998: 177, T. 154/2126). U Mađarskoj se javljaju u inventaru ostava Püspökhatvan (Mozsolics, A. 1985: 179, T. 140/24) i Kemecse III (Mozsolics, A. 1985: 133, T. 186/29) koje pripadaju Kurd horizontu. Tordirane narukvice četvrtastog preseka javljaju se paralelno sa narukvicama Riegsee tipa u istočnoalpskom prostoru, a nalaze se i u Karpatskoj kotlini. Kod tordiranja pun efekat ukrašavanja postiže se samo kod šipke četvrtastog, ređe trougaonog preseka, ali se u Banatu i Transilvaniji javljaju karakteristične narukvice izrađene od tordirane žice okruglog preseka kod kojih tako nastali ornament deluje kao da je uvojnica urezana (Рашајски, Р. 1991: 31). Moramo ipak da istaknemo da su svi navedeni primerci iz slavonskih ostava izrađeni od tordirane žice kružnog preseka, te da ne treba isključiti mogućnost da je ova varijanta nastala u nekom od lokalnih radioničkih centara. Datuju se u Br D – Ha A1 period.
Narukvice otvorenih posuvraćenih krajeva od ravne ili tordirane žice kružnog preseka
U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se šest primeraka ovog tipa narukvica pod kataloškim brojevima 389- 393 i 434. Ove su narukvice uglavnom malih dimenzija. Izrađene su od tanke žice koja može biti ravna ili tordirana. Njihova glavna karakteristika jesu raskucani i posuvraćeni krajevi. U drugim ostavama Vršačkog gorja samo se još jedan fragmentovani primerak od žice kružnog preseka nalazi u ostavi Markovac-Urvina (Рашајски, Р. 1971: 30, T. III/10). Geografski najbliže paralele za ovaj tip narukvica imamo u ostavama Novi Bečej-Šimuđska Strana (Nađ, Š. 1955: 45, T. 6/6), Šetonje (Јацановић, Д. 2003: 13, T. 13/76) i Kličevac
II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 76, T. 13/4), zatim sremskim ostvama Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 37, T. 35/12, 13), Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 15, T. 16/11; 18/4, 8), Donji Petrovci II (Поповић, Д. 1994b: 30, T. 22/9, 10), Pećinci (Милошевић, П. 1960: 158, T. 8/7, 8) i Salaš Noćajski (Popović, D. 1964: 8, T. 2/3-5). Takođe su zastupljene u slavonskim ostavama Poljanci I (VinskiGasparini, K. 1973: 87, T. 49/5), Brodski Varoš (VinskiGasparini, K. 1973: 91, T. 55/30), Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 98, T. 71/34) i Mačkovac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 100, T. 73/21, 27). U Rumuniji se javljaju u relativno malom broju i to isključivo tip od tordirane žice okruglog preseka. Jedan primerak prisutan je u ostavi Şpalnaca II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 179, T. 156/2200), a dva fragmentovana primerka u ostavi Uioara de Sus (PetrescuDîmboviţa, M. 1998: 179, T. 156/2201, 2202). Kao i prethodna dva tipa i ove narukvice pripadaju starijoj tradiciji Br D i ranog Ha A perioda. Oblast rasprostiranja ovog tipa narukvica ograničen je na teritoriju srpsko-hrvatskog Podunavlja, a može se reći da su se glavni proizvodni centri nalazili u istočnoj Slavoniji i zapadnom Sremu.
Narukvice otvorenih špicasto završenih krajeva izrađene od žice kružnog preseka
U ostavi Markovac-Grunjac izdvojeno je sedam primeraka narukvica ovog tipa od kataloškog broja 394 do broja 397 i od broja 429 do broja 431. Mogu se podeliti na dve varijante – neukrašenu varijantu i varijantu sa ornamentom u vidu poprečnih urezanih linija. Javljaju se istovremeno i manje-više na istoj teritoriji. Geografski najbliže paralele za ovaj tip narukvica imamo u ostavama Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 76, T. 13/5), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 37, T. 35/9, 11, 14), Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 46, T. 44/6, 9; 45/5, 6) i Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 15, T. 14/4, 5; 15/3). U Mađarskoj ostavi Edelény nalazi se jedan primerak ovog tipa narukvice ukrašen poprečnim urezima (Mozsolics, A. 1985: 115, T. 157/15), u ostavi Berkesz nalaze se četiri neukrašene narukvice (Mozsolics, A. 1985: 96, T. 177/15-18), dok se u ostavi Kemecse I (Mozsolics, A. 1985: 132, T. 189/2-7, 12) nalaze po četiri primerka od obe varijante. Ostava Tiszanagyfalu posebno se ističe velikim brojem – ima čak 11 primeraka neukrašenih narukvica ovog tipa (Mozsolics, A. 1985: 204, T. 196/8-18). U Rumuniji se u najvećem broju javljaju u ostavama Br. D – Ha A1 perioda, ali u manjoj meri traju sve do Ha B1 perioda (PetrescuDîmboviţa, M. 1998: 60).
Narukvice otvorenih ravno zasečenih krajeva izrađene od žice kružnog preseka i ukrašene poprečnim urezima
Zastupljene su u ostavi Markovac-Grunjac sa sedam fragmentovanih primeraka od kataloškog broja 398 do broja 404. Izrađene su od tanje bronzane šipke okruglog preseka, dok su krajevi najčešće ostavljeni neukrašeni i neznatno
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
stanjeni. Kod većih primeraka krajevi mogu biti prebačeni ili skoro sastavljeni. U ostavi Vršac-Majdan (Rašajski, R. 1988: 24, sl. 3341) devet od jedanaest narukvica pripada našem tipu 5, iako postoje izvesne razlike u načinu ukrašavanja. Ostava Vršac-Majdan pripada tipu votivnih ostava, tako da je za razliku od narukvica iz ostave Markovac-Grunjac svih 11 primeraka očuvano u celini i u relativno dobrom stanju. Geografski najbliže paralele za ovaj tip narukvica nalazimo u sledećim ostavama: Gaj-Izlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 53, T. 53/15), Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 31, T. 3/6, 10; 5/10), Novi Bečej-Šimuđska Strana (Nađ, Š. 1955: 45, T. 6/2, 3, 5; 7/2-4), Šetonje (Јацановић, Д. 2003: 12, T. 8/63; 11/59), Kličevac (Јацановић, Д. 2000: 41, T. 7/79), Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 76, T. 13/2), Futog (Борић, Д. 1997: 54, T. 13/248, 249; 14/250-261) i Žarkovo (Гарашанин, Д. 1954: 23. T. 56/8); ostavama u dvorečju Save i Dunava: Jakovo-Ekonomija Sava (Тасић, Н. 1975a: 30, T. 29/4, 5), Drenovac (Церовић, М. 2005: 15, T. 6/1), Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 15, T. 14/6, 8; 16/3), Donji Petrovci II (Поповић, Д. 1994b: 30, T. 22/57), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 38, T. 37/1, 3), Jarak II (Balen-Letunić, D. 1988: 8, T. 4/6-8) i Kupinovo (BalenLetunić, D. 1988: 7, T. 3/5). Takođe su prisutne u slavonskim ostavama Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 49/4), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/2, 20) i Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 98, T. 71/22, 29, 32, 36). U Mađarskoj se javljaju u inventaru ostava Vajdácska (Mozsolics, A. 1985: 210, T. 207/9, 10), Kek (Mozsolics, A. 1985: 131, T. 192/10, 11, 13), Piricse II (Mozsolics, A. 1985: 176, T. 201/19) koje pripadaju Kurd horizontu. Narukvice ovog tipa često se nalaze u inventaru ostava Karpatskog basena i karakteristične su za horizont ostava Rimavská Sobota. Datuju se u Br D – Ha A1 (Рашајски, Р. 1988: 25).
Multispiralne narukvice od žice romboidnog preseka
U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se dva fragmenta pod kataloškim brojevima 405 i 444 koje najverovatnije možemo da pripišemo spiralnim štitnicima za ruku. Na žalost, oba primerka očuvana su u tako maloj meri da se njihov prvobitni izgled ne može ni pretpostaviti. U ostavi iz Banatskog Karlovca, koja se datuje u Ha A2 period, nalazi se odlično očuvana narukvica sa štitnikom za ruku. Spiralni disk ima urezani linearni ukras, dok se u središtu nalazi amulet u obliku klepsidre (Рашајски, Р. 1975d: 87, T. 76/7). Pojava spiralnog štitnika koji ima veće pokretno dugme sa dugim šiljkom u sredini, kao što je to slučaj sa primerkom u ostavi iz Banatskog Karlovca, ukazuje na uticaje sa istočnog dela Karpatskog basena, koji se analogno primercima iz ostava Jarak I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 107, T. 83/20) i Bingula Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 107, T. 86/8) prostire sve do Posavine. Ova vrsta nalaza javlja se u dugom vremenskom periodu od Br D kroz Ha A (Борић, Д. 1997: 64) kada se u većoj meri javljaju izlomljeni fragmenti koluta, kao što je to slučaj
i u našoj ostavi. U ostavi Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 76, T. 13/13) nalazi se nešto duži fragment žice romboidnog preseka ukrašen kratkim urezima, identično primerku pod kataloškim brojem 405, iz ostave Markovac-Grunjac.
Narukvice otvorenih krajeva od žice kvadratnog ili romboidnog preseka
U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se tri primerka narukvica ovog tipa pod kataloškim brojevima 406, 432 i 433. Samo još jedan primerak narukvica ovog tipa nalazi se na teritoriji Srbije i to u ostavi Jakovo-Ekonomija Sava (Тасић, Н. 1975a: 30, T. 29/6). U Mađarskoj se u ostavi Alsódobsza nalazi pet primeraka (Mozsolics, A. 1985: T. 168/1-3, 5-6), dok se u ostavi Kek nalaze dva primerka (Mozsolics, A. 1985: 131, T. 192/18, 19). Narukvice romboidnog preseka znatno su brojnije u rumunskim ostavama Br. D i Ha A1 horizonta (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 126).
Narukvice polukružnog preseka ukrašene snopovima kosih ili poprečnih urezanih linija
U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se dva fragmentovana primerka ovog tipa narukvica pod kataloškim brojevima 407 i 408. Narukvice su očuvane u neznatnoj meri, ali se na osnovu karakterističnog ukrasa i polukružnog preseka mogu naći odgovarajuće paralele. Geografski su najbliže one iz ostava Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 31, T. 3/7; 5/4) i Šetonje (Јацановић, Д. 2003: 12, T. 11/62). U znatnom broju javljaju se i u slavonskoj ostavi Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/2, 4, 8-10). Najveći broj narukvica iz ostave Veliko Središte-Belo Brdo (Mileker, F. 1940: 25, T. 23), čak 16 primeraka, može se pripisati ovom tipu narukvica i to varijanti sa ornamentom u vidu dva naspramno postavljena latinična slova „V” izvedena snopovima urezanih linija i omeđenih snopovima poprečnih linija. Ovaj tip narukvica predstavlja uobičajenu vrstu nalaza u ostavama Ha A1 perioda na teritoriji srpsko-hrvatskog Podunavlja.
Narukvice otvorenih i blago suženih krajeva od žice segmentnog preseka
Ovom tipu jednostavnih neornamentisanih narukvica pripada sedam primeraka iz ostave Markovac-Grunjac od kataloškog broja 409 do broja 415. Geografski najbliže paralele imaju u fragmentovanom primerku iz ostave Mali Žam-Rimski Šančevi (Рашајски, Р. 1975a: 62, T. 59/8). Ove narukvice nemaju posebnih obeležja tako da često prolaze nezapaženo. Izvesno je da se na ovim prostorima ne javljaju pre Ha A1 perioda.
Narukvice otvorenih krajeva ukrašene poprečnim rebrima
Ovom tipu pripadaju narukvice otvorenih suženih krajeva čunastog preseka, ukrašene poprečnim kanelurama i istaknutim poprečnim rebrom na krajevima. Mlađoj varijanti pripada sedam primeraka iz ostave Markovac-Grunjac koji su
65
Narukvice
66
zavedeni od kataloškog broja 416 do broja 422. Nastale su u istočnoalpskom prostoru u ranoj fazi kulture ravnih polja sa urnama, a preteča su im masivne punolivene kanelovane narukvice Riegsee horizonta (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91). U svom prvobitnom obliku to su masivne narukvice polukružnog ili nepravilnog polukružnog preseka, stanjenih krajeva i oštro narebrene spoljašnje strane. U ostavama Karpatske kotline najčešće su konstatovani fragmentovani primerci, dok su celi veoma retki. To je ujedno i razlog zbog kojeg pojedini autori tumače da su u ove krajeve dospele kao sekundarna sirovina. Suprotno takvom mišljenju stoji pretpostavka da su narukvice Riegsee tipa u Transilvaniji mogle biti livene i u lokalnim radionicama (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 24). Dva primerka narukvica ovog tipa nalaze se u ostavi Veliko Središte-Belo Brdo. U pitanju su punolivene masivne narukvice sa razređenim narebrenjem, jedna je okruglog a druga nepravilnog polukružnog preseka. Oba primerka načinom izrade delimično odstupaju od osnovnog tipa: na jednoj su žlebovi između rebara plići i razmaknutiji, dok kod drugog primerka nisu dovršeni pa je trećina narukvice prazna i bez ukrasa. Može se pretpostaviti da su u pitanju lošije odliveni komadi, bez završne obrade ili jednostavno loše podražavani originali, što bi ukazivalo na to da se u ovom slučaju radi o proizvodima neke lokalne radionice (Рашајски, Р. 1991: 31). Narukvice Riegsee tipa javljaju se u Banatu još u ostavama Pančevo-Karaula (Рашајски, Р. 1991: 30, T. 3/5; 4/8), Novi Bečej-Šimuđska strana (Нађ, Ш. 1955: 59, T. 6/4) i Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 87, T. 126/4). Geografski bliske paralele imamo i u ostavama Šetonje (Јацановић, Д. 2003: 12, T. 12/69), Kličevac (Јацановић, Д. 2000: 41, T. 7/83), Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 77, T. 14/14) i Futog (Borić, D. 1997: 53, T. 13/236), ali se u znatno većem broju javljaju u sremskim i slavonskim ostavama: Šimanovci (Поповић, Д. 1975b: 46, T. 45/2, 3), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 38, T. 37/4-6), Sremska Mitrovica (Balen-Letunić, D. 1988: 6, T. 1/10), Jakovo-Ekonomija Sava (Тасић, Н. 1975a: 30, T. 27/11; 29/7), Dobrinci (Поповић, Д. 1994a: 16, T. 14/7; 15/4, 5; 16/2), Gornja Vrba (Vinski-Gasparini, K. 1973: 90, T. 51/17), Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/23-29), Podcrkavlje-Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 96, T. 66/16, 17), Budinšćina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 103, T. 79/17) i Malička (Balen-Letunić, D. 1985: 36, T. 2/1). U ostavi iz Drenovca kraj Šapca nalaze se dve fragmentovane narukvice Riegsee tipa (Церовић, М. 2005: 16, T. 6/22, 23) od kojih je jedna (br. 22) nešto masivnija i sa istaknutim plastičnim ornamentom, slično punolivenoj narukvici iz ostave Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/28). Narukvice Riegsee tipa u ostavama Kurd horizonta u Mađarskoj nisu zastupljene u značajnijem broju i po svemu sudeći predstavljaju import iz matičnih oblasti. U ostavi Marok nalazi se jedan fragmentovani primerak punolivene narukvice sa izraženim plastičnim rebrima (Mozsolics, A. 1985: 147, T. 92/2), slično već pominjanom primerku iz ostave
Brodski Varoš. Punolivena narukvica sa naglašenim poprečnim rebrima nalazi se i u ostavi Szabolcs (Hampel, J. 1892: T. 156/20). Mlađa varijanta narukvica Riegsee tipa čunastog preseka prisutna je u inventaru ostave Pamuk (Mozsolics, A. 1985: 168, T. 106/6-8), Keszőhidegkút (Mozsolics, A. 1985: 136, T. 35/23), Püspökhatvan (Mozsolics, A. 1985: 179, T. 140/28) i Jászkarajenő (Mozsolics, A. 1985: 130, T. 251/21). Mlađa varijanta narukvica Riegsee tipa datuje se u Karpatskoj kotlini u horizont ostava Kurd, odnosno u II horizont ostava srpsko-hrvatskog Podunavlja, što odgovara Ha A1 periodu po srednjoevropskoj hronologiji.
Narukvice otvorenih suženih krajeva čunastog preseka
U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se jedan fragmentovani primerak bez ukrasa pod kataloškim brojem 425. Pored neukrašenih postoji i varijanta istog oblika sa geometrijskim ornamentom izvedenim urezivanjem koje K. Vinski-Gasparini naziva narukvice sa pseudomotivom ribljeg mehura (Vinski-Gasparini, K. 1973: 95). Geografski najbliže paralele imamo u ostvama Šetonje (Јацановић, Д. 2003: 12, T. 11/60, 61), Kličevac (Јацановић, Д. 2000: 41, T. 7/77), Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 77, T. 14/11-13, 15), kao i u ostavi Drenovac u kojoj se nalazi fragmentovani primerak ukrašen geometrijskim ornamentom (Церовић, М. 2005: 16, T. 6/24). Takođe se javljaju u velikim slavonskim ostavama Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 44/34) i Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/34, 46). Jedan primerak zabeležen je i u ostavi Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 87, T. 126/5), kao i u ostavi Bonyhad u Mađarskoj (Hampel, J. 1892: T. 153/41).
Narukvice otvorenih i posuvraćenih krajeva čunastog preseka
Ovo je još jedna od mlađih varijanti nastalih od narukvica Riegsee tipa. U pitanju su narukvice čunastog preseka ukrašene poprečnim rebrima i sa lažno posuvraćenim krajevima. U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se tri fragmentovana primerka ovog tipa narukvica od kataloškog broja 426 do broja 428. Najbliže paralele imaju u ostavi Kličevac II-Pomrlovo (Јацановић, Д. и Радојчић, Н. 2001: 76, T. 13/1), slavonskoj ostavi Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 91, T. 59/31) i ostavi Caransebeş (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 87, T. 126/15). Prema K. Vinski-Gasparini sve tri varijante narukvica našeg tipa 10 upućuju na starije tradicije Br D perioda.
Narukvice otvorenih profilisanih krajeva, trougaonog preseka, ukrašene poprečnim urezima
U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se dva fragmentovana primerka ovog tipa narukvica od kataloškog broja 423 do broja 424. Jedan primerak narukvice ovog tipa nalazi se u slavonskoj ostavi Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973:
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
91, T. 55/24). U Rumuniji se slične narukvice javljaju u ostavi Pecica I (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 134, T. 112/1515-1517) i kao grobni prilog u Klužu (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 134, T. 112/1514). Datuju se u kraj srednjeg i početak kasnog bronzanog doba (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 135).
Narukvice sa više navoja
U ostavi Markovac-Grunjac izdvojene su dve varijante narukvica sa više navoja koje pripadaju grupi široko rasprostranjenih i tipološki veoma brojnih spiralnih narukvica. Na osnovu ornamenta, broja navoja i preseka, izdvojene su: • Narukvice od tordirane žice okruglog preseka sa samo jednim tordiranim krajem – ovoj varijanti pripadaju primerci od kataloškog broja 435 do broja 438 i od broja 445 do broja 447. • Narukvice od žice okruglog ili sočivastog preseka bez ornamenata – ovoj varijanti pripadaju primerci pod kataloškim brojevima 477, 490 i 491. U pitanju su narukvice od tanje bronzane žice malog prečnika sa tri navoja stanjenih od tanje bronzane žice. U ovu grupu predmeta uvršten je i prsten pod kataloškim brojem 452 od žice okruglog preseka sa tri navoja, koji najverovatnije predstavlja savijenu narukvicu. Obe varijante veoma su jednostavne izrade i bez posebnih obeležija tako da nisu hronološki osetljive. Slične narukvice javljaju se još od ranog bronzanog doba i u različitim varijantama traju sve do Ha D perioda. U nešto većem broju javljaju se u ostavama Ha A1 perioda u Karpatskoj kotlini (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 24).
Trake za ruku sa spiralno završenim krajevima – tip Regöly
Trake za ruku ukrašene kosim urezima sa spiralno završenim krajevima zastupljene su u ostavi MarkovacGrunjac sa ukupno pet fragmenata koji najverovatnije pripadaju istom primerku. Zavedeni su od kataloškog broja 439 do broja 443. Trake sa spiralno završenim krajem javljaju se prvi put u ostavama Apa-Hajdúsámson horizonta, a postaju široko rasprostranjene nešto kasnije tokom Kosider horizonta. Izrađivane su od traka bronzanog lima širine 1,5 do 2,5 cm, a često su bile ukrašene kosim ili valovitim linijama, rebrima, trouglovima ili nekim drugim ornamentom. Bilo je međutim i primeraka bez ukrasa. Najvažniji centri za izradu bronzanodopskih traka za ruku koje se završavaju spiralom nalaze se u karpatskom basenu. Najkasnija upotreba traka za ruke pada u Ha A1 period. Tokom ovog perioda javljaju se još u ostavama GajIzlaz kod Kovina (Рашајски, Р. 1975c: 54, T. 52/2), Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 85, T. 44/30), Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/5), Pričac (Vinski-Gasparini, K. 1973: 98, T. 71/26, 30), Bingula Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 107, T. 85/3, 7), Hočko Pohorje (Gabrovec, S. 1983:75, T. 5/83), Külsővat (Kovács, T. 1997: 261), Lengyeltóti III (Mozsolics, A. 1985: 143, T. 108/24, 29-34), Balatonkiliti (Mozsolics, A. 1985: 91, T. 99/4), Szőke
(Mozsolics, A. 1985: 196, T. 89/6-7, 21), Kisapati (Mozsolics, A. 1985: 138, T. 134B/1, 2), Esztergom-Szentgyörgymező (Mozsolics, A. 1985: 117, T. 137/8), Uioara de Sus (PetrescuDîmboviţa, M. 1977: 115, T. 266/1-28, 267/1-9) i Gusteriţa (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1977: 95, T. 157/8-10). T. Kovač uske trake za ruku sa spiralnim završetkom, ukrašene nizovima manjih i većih trouglova izvedenih tehnikom iskucavanja izdvaja kao narukvice tipa Regöly. Oblast rasprostiranja ovog tipa narukvica smešta zapadno od Dunava u zonu razgraničenja sa istočnim Alpima i u Transdanubiji (Kovács, T. 1997: 263). Nekoliko fragmentovanih primeraka multispiralnih narukvica izrađenih od širokih traka bronzanog lima koje se završavaju spiralno uvijenom žicom javlja se u ostavi Uljma I–Olarova Ciglana. Najbliže paralele za narukvice iz Uljme imamo u ostavi iz Hetina (Hampel, J. 1886: T. 127/29, 30), slučajnim nalazima iz Trgu Mureša (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 28, T. 10/98) i Gilada (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 28, T. 10/99), kao i iz ostave Pecica II (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 28, T. 11/100, 101; 12/102, 103).
Trake za ruku od tankog bronzanog lima ukrašene punktiranjem
Ovom tipu pripadaju trake od bronzanog lima ukrašene finim ornamentom izvedenim punktiranjem. U ostavi Markovac-Grunjac nalaze se tri fragmenta koji najverovatnije ne pripadaju istoj narukvici pod kataloškim brojevima 448, 449 i 450. Najbliže paralele za naše primerke imamo u slavonskim ostavama Gornja Vrba (Vinski-Gasparini, K. 1973: 89, T. 51/16), Budinšćina (Vinski-Gasparini, K. 1973: 103, T. 79/10, 12), te mađarskim ostavama Marok (Mozsolics, A. 1985: T. 92/13-17, 30) i Esztergom-Szentgyörgymező (Mozsolics, A. 1985: 117, T. 137/11). U transilvanijskoj ostavi Uioara de Sus nalaze se dva primerka gotovo identična onim iz ostave Markovac-Grunjac (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 186, T. 161/2352; 162/2363). Datuju se u Ha A1 period (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1998: 187).
Multispiralna narukvica oblikovana od uske trake trougaonog preseka
Ovom tipu narukvica pripada samo jedan fragment u ostavi Markovac-Grunjac pod kataloškim brojem 556, a jedan primerak narukvice istog tipa nalazi se i u ostavi Vršac-Kozluk (Рашајски, Р. 1972/3: 22, T. II/14). Kod narukvice iz Kozluka vrh profila je malo zaobljen i izdignut, a traka je jednim delom ukrašena kratkim poprečnim zarezima. Pripada tipu narukvica koje se ne završavaju spiralnim diskovima. Ukras ne obuhvata čitavu dužinu trake već samo pojedine navoje. Najbliže paralele za ovaj tip narukvica imamo u ostavama Kličevac (Јацановић, Д. 2000: 41, T. 7/73), Nova Bingula (Поповић, Д. 1975a: 39, T. 38/1, 4-6; 39/1), Otok Privlaka (Vinski-Gasparini, K. 1973: 81, T. 28/43), Podcrkavlje-Slavonski Brod (Vinski-Gasparini, K. 1973: 96, T. 66/25); te u mađarskim ostavama Kurd horizonta - Pamuk (Mozsolics, A. 1985: 168, T. 105/12) i Zalkod (Mozsolics, A. 1985: 216, T. 9/1).
67
Ogrlice / Pojasevi
Ogrlice Ogrlice su relativno malobrojne u ostavama Vršačkog gorja, kao uostalom i na celoj teritoriji Srbije. Izuzev 11 fragmentovanih primeraka iz ostave Markovac-Grunjac (kat. br. 487 do 476) javljaju se još u ostavama Mesić-Šupaja (Рашајски, Р. 1975b: 67, T. 62/13) i Uljma II-Glojerova ciglana u kojoj se nalaze četiri primerka. Ogrlice ukrašene urezivanjem i one izrađene od tordirane žice poput primeraka pod kataloškim brojem 468, 469 i 476 iz ostave MarkovacGrunjac, predstavljaju opštu pojavu Ha A perioda i ne pružaju sigurno uporište za uže datovanje. Ogrlica iz ostave Mesić-Šupaja ima najbliže paralele u ostavi Gaj-Izlaz kod Kovina u kojoj se nalazi šest gotovo identičnih primeraka (Рашајски, Р. 1975c: 53, T. 1, 3-7). Postoji izvesna verovatnoća da primerci od kataloškog broja 468 do broja 469 i od broja 472 do broja 475 u stvari predstavljaju fragmente narukvica, koje su samo zbog svojih znatnih dimenzija svrstane u ogrlice.
Pojasevi i pojasne kopče Jedan od interesantnijih predmeta u ostavi MarkovacGrunjac jeste segment pojasa u obliku dvojne sekire – labrisa. Zaveden pod kataloškim brojem 451 ima otvor nepravilnog kružnog oblika, prečnika 4 mm, koji se blago sužava ka vrhu. Takvi predmeti predstavljaju čestu vrstu nalaza na
teritoriji Grčke i bivše jugoslovenske republike Makedonije (Mitrevski, D. 2003: 23). Na teritoriji Srbije otkriveno je nekoliko sličnih segmenata pojasa, ali sa nešto širim delom na kojem se nalazi cilindrični otvor za učvršćivanje i ravnim sečivima. Jedan primerak potiče iz ostave Bingula-Divoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 107, T. 84/17), dok se u ostavi iz Oplanića najverovatnije nalazi veći deo pojasa koji čine četiri primerka, od kojih je samo jedan ceo (Богдановић, М. 1971: 145, Сл. 1/2, 3). Poslednji primerak čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu, a potiče sa nepoznatog nalazišta u Srbiji (Трбуховић, В. 1958/9: 198, Сл. 1/4). Na teritoriji Rumunije do sada je otkriven samo jedan primerak u velikoj transilvanijskoj ostavi Uioara de Sus (Petrescu-Dîmboviţa, M. 1978: 134, T. 193/839). Segment pojasa u obliku labrisa iz pomenute ostave možemo prema obliku svrstati u varijantu sa ravnim sečivom, kao i primerke iz ostave Bingula-Divoš, Oplanić i navedeni primerak sa nepoznatog nalazišta, koji se sada nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu (Karta 12). Prema obliku sečiva i donekle otvora za učvršćivanje drške, najsličniji labrisu iz ostave Markovac-Grunjac jeste segment pojasa koji Trbuhović prikazuje pod brojem 5, sa gore navedenim primercima, ali ne navodi nikakve bliže podatke (Трбуховић, В. 1958/9: 198, Сл. 1/5). Minijaturni labrisi u velikoj meri podsećaju na dvosekle brijače kasnog bronzanog doba, pa ne treba da čudi što su
1
5
2 4 3
68
Karta 12. Rasprostranjenost segmenata pojasa u obliku sekire-labrisa u ostavama bronzanih predmeta (1. Uioara de Sus, 2. Markovac-Grunjac, 3. Oplanić, 4. Srbija, nepoznato nalazište, 5. Bingula-Divoš)
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
ih pojedini autori svrstavali u iste (Трбуховић, В. 1958/9: 198; Богдановић, М. 1971: 145). Segmenti pojasa u obliku labrisa razlikuju se od dvoseklih brijača pre svega po malom kružnom otvoru koji podseća na otvor za nasađivanje drške, dok je drška kod dvoseklih brijača najčešće u obliku jezička ili petlje. Pored toga Trbuhović i Bogdanović iznose pretpostavku da minijaturni labrisi, ali i dvosekli brijači, predstavljaju neku vrstu privezaka, a pojavu i jednih i drugih na ovim prostorima, dovode u vezu sa oblastima Egeje i mikenskim uticajima (Трбуховић, В. 1958/9: 198; Богдановић, М. 1971: 145). Najbolju ilustraciju o tome kako izgleda kompletan pojas pružaju nam nalazi iz nekrople Dimov Grob u Makedoniji. Pojasevi sastavljeni od segmenata u obliku dvojne sekire labrisa otkriveni su u nekoliko grobova u ovoj nekropoli, ali su najupečatljiviji i najbolje očuvani pojasevi iz grobova 54 i 80. Ova dva groba ujedno su i najbogatija u nekropoli. U oba groba nalazili su se skeleti osoba ženskog pola sa brojnim prilozima. Segmenti pojasa i perle od bronze i staklene paste nalazili su se in situ u predelu karlice. Pojas iz groba 54 bio je sastavljen od četrnaest segmenata – labrisa, razdvojenih perlama od staklene paste i bronze. Segmenti tog pojasa razlikuju se po veličini i bili su simetrično raspoređeni od najvećeg ka najmanjem (Videski, Z. 2007: 315, Fig. 7). Pojas iz groba 80 sastoji se od dvadeset i šest simetrično raspoređenih segmenata, razdvojenih perlama od staklene paste (Videski, Z. 2007: 316, Fig. 8). Pojasevi iz nekropole Dimov Grob datuju se u kasno heladski IIIc period (LH IIIc), te se prema tome labris iz ostave Markovac-Grunjac ne može očekivati pre Ha A1 perioda. Svi labrisi iz nekropole Dimov Grob pripadaju našoj varijanti A, odnosno labrisima sa zaobljenom sečicom. Osim perlama od staklene paste ili bronze, segmenti pojasa u obliku labrisa razdvajani su i cevčicama od bronzanog lima, kao što je to slučaj sa pojasom iz centralnog groba tumula na lokalitetu Groblje-Vojnik u blizini Kumanova (Kilian, K. 1975: 81, T. 53/1-3, 6-9). Segmenti pojasa sa lokaliteta Groblje-Vojnik pripadaju varijanti B, i nešto su mlađi u odnosu na labrise iz nekropole Dimov Grob, a datuju se u fazu Ib gvozdenog doba Makedonije (Kilian, K. 1975: 79), odnosno X-IX v. p. n. e. (Mitrevski, D. 2003: 24). Od posebnog značaja je podatak da se pojasevi od segmenata u obliku labrisa javljaju isključivo u ženskim grobovima (Videski, Z. 2007: 317). Pojava labrisa, gotovo se po pravilu dovodi u vezu sa kultnim radnjama, koje u oblasti Egeje predstavljaju sastavni deo religijskih ideja još od ranog bronzanog doba. O simboličkom značenju labrisa i vezama sa Kritom i Mikenom bilo je već dosta reči u domaćoj literaturi16, ali do sada nije razmatran značaj i njihova uloga u ostavama bronzanih predmeta. Samim tim nameće se nekoliko važnih pitanja. Pre svega, može li pojava labrisa u ostavama bronzanih predmeta ukazivati na njihovu kultnu namenu i može li se u tom slučaju lokalno htosko božanstvo, kojem se prema nekim tumačenjima kao votivni dar prinose bronzani pred16 Trbuhović, V. 1958/9: 198, sa navedenom literaturom.
meti (Јацановић, Д. 1994: 59), povezati sa ovom vrstom predmeta i simbolom labrisa uopšte? Odgovor na ovo pitanje zahteva nešto detaljniju analizu, samim tim što navedeni materijal nije do sada razmatran u ovom kontekstu i što se na taj način dobijaju važne informacije za određivanje karaktera samih ostava. Već od ranog bronzanog doba labris na Kritu postaje izrazito religiozni simbol i votivni dar. U starijim fazama minojske kulture labrisi svih dimenzija, od minijaturnih do onih veličine preko jedan metar, polagani su u grobove ili svetilišta u pećinama i na vrhovima brda. Pretpostavlja se da su minijaturne dvojne sekire služile kao magijski predmeti u vezi sa kišom i agrarnim kultovima (CermanovićKuzmanović, A. i Srejović, D. 1992: 115). Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da motiv labrisa predstavlja simbol boginje (možda Velike majke ?!), u čijim rukama označava najveću moć i dostojanstvo, a kao njen atribut predstavlja središte obožavanja minojske religije. Ne treba zanemariti veoma interesantno mišljenje M. Gimbutas, koja u predstavama dvojnih sekira vidi krajnje šematizovan prikaz leptira, koji simbolizuje boginju smrti i preobraženja. Prema njenom tumačenju leptir predstavlja jednu od mnogobrojnih insektolikih manifestacija boginje, koja rukovodi magijskom transformacijom od smrti ka životu, odnosno ponovnom rađanju (Gimbutas, M. 1989: 273). Pored mnogobrojnih likovnih predstava koje govore u prilog ovoj tezi, od posebnog značaja čini se kasno minojska posuda iz Mohlosa na kojoj je boginja prikazana u obliku ženeleptira sa uzdignutim rukama (Gimbutas, M. 1989: 274, Fig. 429). Odraz ovakvog verovanja očuvao se u izvesnom obliku do današnjih dana, pa se tako u narodnim verovanjima u Srbiji leptir često povezuje sa predstavama demona – veštice, more, vampira. Verovalo se, zapravo, da veštica prilikom pretvaranja u životinje najčešće uzima oblik leptira ili ptice. Leptir je poznat kao nosilac duše, a isto važi za neke vrste ptica (Kulišić, Š. Et al. 1998: 288). Takođe se verovalo da se ubijanjem leptira u stvari se ubija i veštica (Чајкановић, В. 1994: 216). Ovakvo verovanje zapravo ne predstavlja ništa drugo, do čin ubijanja demonizovane praistorijske boginje, čija je jedna od glavnih epifanija upravo leptir. Neka ranija tumačenja ukazuju da je sekira-labris predstavljala glavno oružje pri obredu žrtvovanja, te je kao takva imala nesumnjiv religijski značaj, stoga je sasvim prirodno da se glavni žrtveni instrument smatra svetim i doživljava kao simbol kulta (Nilsson, P.M. 1927: 192). Nemoguće je pri ovom stepenu istraženosti sa sigurnošću reći da li je pojava minijaturnih labrisa u ostavama bronzanih predmeta povezana sa kultnim radnjama. Postoji naravno verovatnoća da su u jednom trenutku lokalnom htonskom božanstvu pripisani atributi nekog od bogova mikenskog sveta, a samim tim i labris kao jedna od njegovih manifestacija. Lokalno stanovništvo je prihvatilo ove predmete kao objekte velike magijske i religijske moći bez istinskog poimanja njihovog pravog ili simboličkog značenja i prinelo ih na dar htonskom božanstvu sa kojim nisu ni na koji način povezani. Treba li zbog toga ostavama u
69
Šlem / Knemide
70
kojima se ovi predmeti nalaze pripisati votivni karakter?! Na osnovu sadržaja i strukture ostave Markovac-Grunjac, ali i većine drugih ostava u kojima su ovi predmeti otkriveni, kao i činjenice da se u matičnim oblastima gotovo isključivo javljaju u ženskim grobovima (Videski, Z. 2007: 317) skloniji smo mišljenju da segmenti pojasa u obliku labrisa nemaju u pomenutim ostavama značaj kultnog objekta, te da predstavljaju materijal pripremljen za reciklažu. Stoga se njihova pojava u ostavama ne treba uzimati kao bitan element za klasifikovanje istih. Izuzetak bi eventualno mogla da predstavlja ostava iz Oplanića u kojoj se nalazi gotovo kompletan pojas. Ostaje ipak otvoreno pitanje pojave segmenata pojasa u obliku labrisa u ostavama bronzanih predmeta na teritorijama koje su prilično udaljene od matičnih oblasti. Možemo sa dosta sigurnosti da pretpostavimo da se u ovom slučaju ne radi o direktnoj trgovini odnosno neposrednoj razmeni, s obzirom da kultni predmeti ne mogu biti predmet takve vrste trgovine, budući da za vlasnika nemaju samo materijalnu već i duhovnu vrednost. Takvi predmeti se prilikom trgovine sasvim sigurno ne bi mešali sa drugim bronzanim predmetima kao što su oruđe ili oružje. Oblast rasprostiranja, različiti uslovi nalaza, mali broj primeraka kao i činjenica da je gotovo uvek pronalažen samo po jedan primerak dodatno otežavaju problem, tako da za sada nema čvrstih dokaza koji bi dali objašnjenje za pojavu minijaturnih labrisa u ostavama bronzanih predmeta. Postoji naravno i veoma primamljiva ideja, koju je doduše teško dokazati, da su labrisi u ove krajeve dospeli putem jedne drugačije vrste trampe. Radi se naime o običaju koji se očuvao gotovo do današnjih dana, a čiji je osnovni cilj bio stvaranje novih i učvršćivanje starih veza, pre svega na ekonomskom i političkom planu. Najlakši i najbrži način da se ovi ciljevi ostvare podrazumevao je „razmenu” ženskih pripadnika plemenske aristokratije. Nije teško zamisliti da je neka od nevesta koja je svojom udajom doprinela da se učvrsti savez sa plemenima na severu, posedovala u svojoj opremi pojas sastavljen od segmenata u obliku labrisa. Takav pojas nema u novoj sredini religijski značaj, a prihvatanjem lokalnih običaja i verovanja, najverovatnije i za svoju vlasnicu gubi takvu vrednost. Ovakvu tezu donekle potvrđuje i inventar ostave iz Oplanića koja je nešto mlađa u odnosu na druge ostave, a koji u celini čini nakit i ukrasi za odeću i telo. Naročito je značajan podatak da se pored minijaturnih labrisa u ostavi iz Oplanića javljaju i ostali delovi pojasa, koje u ovom slučaju predstavlja osam cilindričnih cevčica od bronzanog lima (Богдановић М. 1971: 145, T. 1/7). Za pojas iz ostave Oplanić najbliže paralele imamo u nekropoli Groblje-Vojnik kraj Kumanova u Makedoniji koji se datuje u IX v.p.n.e (Mitrevski D. 2003: 24, Fig. 5). • Predmet iz ostave Markovac-Grunjac pod kataloškim brojem 297 najverovatnije predstavlja deo pojasa od brozanog lima (T. 38/297). U pitanju je pločica od nešto debljeg bronzanog lima, ukrašena uzdužnim plastičnim rebrima, koja se završava iglom savijenom u obliku kuke. Direktnih analogija na teritoriji srpskog
Podunavlja nema, a prema načinu ukrašavanja i donekle obliku, kao najsličniju našem primerku možemo navesti pojasnu kopču iz ostave Larnaud, koja se datuje u bronzu final II/IIIa (Kilian-Dirlmeier I. 1975: 74, T. 22/269). Istom tipu kopljastih pojasnih kopči najverovatnije pripada i fragmentovani predmet pod kataloškim brojem 457 (T. 52/457). U pitanju je pločica od debljeg bronzanog lima, na osnovu čijeg se očuvanog dela može pretpostaviti da je prvobitno bila u obliku koplja ili bodeža. Sa donje strane nalazi se plitak žleb koji se pruža uzdužno sa pločicom i na čijem se kraju nalazi manja prstenasta alka. Odgovarajućih paralela za ovaj tip pojasnih kopči nema na ovim prostorima, a našem primerku najsličnije su kopče iz ostave Larnaud (Kilian-Dirlmeier I. 1975: 74, T. 22/266) i iz nekropole Crémieu (Kilian-Dirlmeier I. 1975: 74, T. 22/270). Njihova matična oblast smeštena je u središnjem delu istočne Francuske. Javljaju se međutim u manjem broju u južnoj Nemačkoj i Češkoj i to najverovatnije kao import. Naša dva primerka iz ostave Markovac-Grunjac najverovatnije su i dospela u ove krajeve iz pomenutih oblasti. U ostavi Vršac-Majdan nalaze se i četiri fragmenta uske trake od tankog bronzanog lima ukrašene paralelnim rebrima koje je R. Rašajski označio kao delove pojasa (Рашајски, Р. 1988: 25, сл. 51-53). Mnogo je verovatnije da ovi fragmenti predstavljaju delove većeg bronzanog lima koji je prikazan na slici 54 i koji pripada donjem delu šlema u obliku kape. Najbliže geografske paralele za ovaj tip šlemova imamo upravo u ostavi Markovac-Grunjac (T. 59/496, 497). Takvi šlemovi javljaju se u Mađarskoj i nekim slavonskim ostavama kao što su Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86, T. 44/2) i Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 92, T. 57/2).
Šlem Delovima šlema u ostavi Markovac-Grunjac pripadaju fragmenti limova pod kataloškim brojevima 496, 497 i 481. Treba takođe napomenuti da se u istoj ostavi javlja i fragment lima sa motivom zvezde izvedene plastično iskucanim uskim trakama (T. 56/482), baš kao i na primerku šlema sa nepoznatog nalazišta u Mađarskoj koji pripada tipu ukrašenih šlemova u obliku kape (Mozsolics, A. 1985: 25, T. 136/2), a čiji donji deo sa rebrastim ukrasom potpuno odgovara fragmentu ukrašenog bronzanog lima iz istave MarkovacGrunjac pod kataloškim brojem 497 (T. 59/497). Slični fragmenti šlemova od bronzanog lima javljaju se u južnoj Mađarskoj u ostavama Palotabozsók (Mozsolics, A. 1985: 167, T. 75/31, 32) i Bonyhád (Mozsolics, A. 1985: 103, T. 40/13). Gotovo identični fragmenti šlemova mogu se naći i u slavonskim ostavama Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86, T. 44/2, 5) i Poljanci I (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87, T. 48/31). Šlemovi ovog tipa se u Mađarskoj datuju u Kurd horizont ostava (Mozsolics, A. 1985: 25), dok K. Vinski-Gasparini najranije primerke, među koje uvršta i onaj iz Velikog Nabrđa, datuje u Ha A1 period, ističući na
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
osnovu karte rasprostiranja da se radionički centar za izradu ovog tipa šlemova nalazi u Potisju (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86). U ostavi Vršac-Majdan nalaze se slični fragmenti narebrenog bronzanog lima koji je R. Rašajski identifikovao kao delove pojasa (Рашајски, Р. 1988: 25, сл. 51-54). Mnogo je verovatnije, međutim, da ovi fragmenti predstavljaju delove većeg bronzanog lima koji je prikazan na slici 54, a koji pripada donjem delu šlema u obliku kape. Najbliže geografske paralele za ovaj tip šlemova imamo upravo u ostavi Markovac-Grunjac (T. 59/496, 497). Takvi šlemovi javljaju se u Mađarskoj (Mozsolics, A. 1985: 25, T. 136/2), ali i nekim slavonskim ostavama kao što su Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86, T. 44/2) i Brodski Varoš (Vinski-Gasparini, K. 1973: 92, T. 57/2). Pored ovih primeraka na teritoriji Srbije se u ostavama bronzanih predmeta kao delovi šlema najverovatnije mogu identifikovati i fragmenti bronzanog lima koji se nalaze u inventaru ostave iz Rudnika (Гарашанин, Д. 1975a: 93, T. 79/29, 30).
Knemide Mali fragment tankog bronzanog lima ukrašen punktiranjem sa jednim krajem obmotanim oko bronzane žice pod kataloškim brojem 288 (T. 38/288), pripada uništenim štitnicima za potkolenicu, odnosno tipu knemida sa vezicama (Geschnürte Schienen). Najbliže paralele za naš primerak imamo u slavonskim ostavama Veliko Nabrđe (Vinski-Gasparini, K. 1973: 86, T. 44/1), Poljanci I (VinskiGasparini, K. 1973: 87, T. 48/19) i Brodski Varoš (VinskiGasparini, K. 1973: 92, T. 57/9). K. Vinski-Gasparini smatra da ovaj tip knemida spada među najstarije otkrivene primerke na evropskom kontinentu. Istovremene su onima iz mađarskih ostava Rinyaszentkirály (Mozsolics, A. 1985: 183, T. 98) i Nagyvejke (Mozsolics, A. 1985: 156), ili ostave Cannes-Écluse u severoistočnoj Francuskoj (Gaucher, G. i Robert, Y. 1967: 202, Fig. 46-48) i datuju se u Ha A1 period (Vinski-Gasparini, K. 1973: 87). Na osnovu delimično očuvanog ukrasa izvedenog punktiranjem, ali i drugih nalaza iz ostave Markovac-Grunjac kao što je recimo fibula u obliku violinskog gudala (T. 38/289), deo knemide iz naše ostave se takođe može pripisati najranijoj grupi ovih nalaza, odnosno može se datovati u Ha A1 period.
Livački zarupci, poluistopljeni predmeti i fragmenti livačkih pogača Livačke zarupce, poluistopljene predmete i delove ingota u obliku pogače možemo da izdvojimo kao posebnu grupu predmeta u okviru ostave Markovac-Grunjac. Ukupna težina navedenih predmeta iznosi 7814,1 g, a sa ingotima koji nisu ušli u katalog čak 9373,31 grama što u oba slučaja čini blizu polovine ukupne težine svih predmeta u ostavi. Livački zarupci su česti predmeti u zanatsko-trgovačkim ostavama. Predstavljaju ostatke livenja, odnosno livačke
grane koje su nastale očvrščavanjem metala u razvodnim kanalima zatvorenih kalupa. Pored sačuvanih kalupa ovi predmeti predstavljaju direktnu vezu sa izlivenim predmetom i važno svedočanstvo o samoj tehnologiji livenja krajem bronzanog doba. Posmatrano sa praktične strane livački zarupci imaju veliki ekonomski značaj, s obzirom da se radi o znatnoj količini bronze koja je istog trenutka spremna za pretapanje i dalje livenje. U praistorijskoj zbirci Gradskog muzeja u Vršcu čuva se više fragmentovanih kalupa od sitnozrnog peščara koji uglavnom predstavljaju slučajne nalaze iz bliže okoline Vršca, kao što je to fragmentovani kalup za koplje (Slika 10). U pitanju su pažljivo obrađeni komadi peščara, tek nešto malo veći od predmeta koji se liju, najčešće sa urezanim negativima različitih predmeta sa obe strane. Generalno posmatrano uočava se konstantan napredak u izradi kalupa, od jednostavnijih oblika ka složenijim, najpre u jednodelnim a zatim i u dvodelnim kalupima, bilo da su sa jednostranim ili dvostranim otiskom. Posebnu inovaciju krajem bronzanog doba predstavljaju kalupi za istovremeno livenje više predmeta (Harding, A. 2000: 223). Ovaj tip kalupa na žalost nije do sada otkriven na prostoru Vršačkog gorja, ali se u ostavi Markovac-Grunjac nalazi nekoliko livačkih zarubaca sa po dve grane (kataloški broj 514 i 597), dok se u ostavi iz Malog Žama nalazi livački zarubac sa čak četiri grane (Szentmiklosi, A. and Draşovean, F. 2004: 54, Fig. 34b). U ostavi Brestovik I nalaze se tri livačka zarupca na kojima se nalazi od pet do sedam razvodnih grana (Garašanin, D. 1975c: 8, T. 8/2, 3a, 4a), a sudeći po njihovim dimenzijama i razmaku, najverovatnije predstavljaju ostatke od livenja manjih ukrasnih predmeta. Kalupi za istovremeno livenje više predmeta otkriveni su i u jednom objektu u okviru kasno vatinskog sloja naselja Feudvar kod Mošorina (Hänsel, B. and Medović, P. 1991: 82, T. 11/1). U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se ukupno 25 livačkih zarubaca od kataloškog broja 500 do 524 ukupne težine 645,63 g. Na osnovu oblika i veličine ne može se utvrditi o kojem se livenom predmetu radilo, izuzev u slučaju primerka pod kataloškim brojem 500, koji najverovatnije predstavlja ostatak od livenja koplja. • Poluistopljeni predmeti predstavljaju retku vrstu nalaza u ostavama bronzanih predmeta na teritoriji Srbije, naročito u tako velikom broju kao što je to slučaj u ostavi Markovac-Grunjac. U pitanju su manje ili više istopljeni i slepljeni predmeti, među kojima mogu da se raspoznaju delovi srpova, testerica, keltova, sekira, tulaca kopalja, livačkih zarubaca, noževa, cevčica i raznih delova bronzanih limova. Zavedeni su od kataloškog broja 590 do 715, a njihova ukupna težina iznosi 684,28 g. • Ingoti predstavljaju komade sirovog metala u obliku pogodnom za transport i dalje pretapanje. Opšte prihvaćeno mišljenje je da su ingoti, prvenstveno oni liveni u kalupima, pored toga što su predstavljali skupocenu robu, bili i značajno platežno sredstvo, što i nije tako neobično kada se ima u vidu vrednost samog metala
71
Težine i težinski sistemi
72
u sistemu razvijene naturalne privrede. Bakarni ingoti javljaju se krajem bronzanog doba u nekoliko oblika, najčešće u obliku pogače (plankonveksni), dvojne sekire i goveđe kože (Ox-hide). Ingoti mogu biti i amorfni komadi metala u obliku jastuka (pilow shape), šipki, ploča i ogrlica, sekira itd. Ingoti u obliku pogače (plankonveksni) predstavljaju najbrojniju i najzastupljeniju grupu ingota i uobičajenu vrstu nalaza u ostavama kasnog bronzanog doba na teritoriji srpskog Podunavlja. Veoma su jednostavnog oblika i predstavljaju primarni proizvod prilikom dobijanja bakra u pećima. Nastaju tako što se rastopljeni metal sliva u plitku jamu koja se nalazi najčešće na dnu peći ili ispred otvora. Nasuprot nekim drugim tipovima ingota, veoma retko se mogu naći celi primerci livačkih pogača. One su najverovatnije zagrevane na visokim temperaturama, a zatim lomljene i sečene. Najveći fragmenti koji se mogu naći u ostavama bronzanih predmeta na teritoriji Srbije po pravilu nisu veći od četvrtine pogače. Ovo na posredan način ukazuje na to da ingoti u obliku pogače nisu pravljeni u standardnoj veličini i težini, odnosno da je takav njihov oblik najverovatnije posledica praktičnih razloga, budući da je ovo ujedno i najjednostavniji oblik koji se može dobiti prilikom ekstrakcije bakra iz rude u topioničarskim pećima. Uprkos tome, na osnovu veličine livačkih pogača mogu se izdvojiti tri grupe ovog tipa: • veliki, koji su preko 20 cm u prečniku, • srednji, od 15 do 20 cm u prečniku, • i mali ingoti, koji su do 15 cm u prečniku (Bachman, H. et Al. 2003: 81). Analize hemijskog sastava vršene na preko 60 ingota sa teritorije južne Nemačke pokazuju da su mali ingoti proizvedeni od legiranog bakra, odnosno bronze sa kalajem i najčešće antimonom, dok su srednji i veliki ingoti od bakra velike čistoće (Bachman, H. et Al. 2003: 89, Tab. 6). U ostavi Markovac-Grunjac nalazi se 72 fragmenta ingota u obliku pogače, od kataloškog broja 716 do 787. Ukupna težina ovih ingota iznosi 6484,19 grama, a najveći komad težak je 649,89 grama. Analize hemijskog sastava pokazale su da su ingoti iz ostave Markovac-Grunjac od bakra velike čistoće - preko 98%. Posebno je interesantan fragment livačke pogače pod kataloškim brojem 716 (T. 68/716), koji se na osnovu rekonstrukcije može svrstati u livačke pogače manje ili srednje veličine. Na njegovoj gornjoj (ravnoj) površini nalaze se „zalepljeni” fragment sečiva noža i, najverovatnije, deo tulca koplja (Slika 8). Prvobitna pretpostavka da je ovaj ingot nastao recikliranjem bronze pokazala se, nakon izvršenih analiza hemijskog sastava, potpuno pogrešnom. Pomenutim analizama utvrđeno je da je ingot od bakra velike čistoće - blizu 98% (Tabela 15), sa neznatnim količinama antimona i gvožđa, prirodnih pratioca minerala bakra. Na osnovu analiza hemijskog sastava čak 112 ingota iz jedanaest ostava kasnog bronzanog doba na teritoriji Slovenije, došlo se do zaključka da su stariji ingoti Br D – Ha A perioda dobijani preradom halkopirita i drugih ruda sa malim sadržajem nečistoća, dok je već u Ha B periodu bakar dobijan od polimetaličnih
ruda sa većim procentom nečistoća (Trampuž Orel, N. i Drglin, T. 2005: 50). Ingot iz ostave Markovac-Grunjac je prema našem mišljenju od izuzetnog značaja za arheometalurgiju, budući da predstavlja konkretan dokaz o načinu legiranja, odnosno dobijanja kalajne bronze putem dodavanja lomljenih bronzanih predmeta čistom bakru. Ovako dobijena bronza najverovatnije je tokom procesa legiranja „oplemenjivana” kalajem, ali je utrošak i inače deficitarne sirovine poput kalaja, tom prilikom bio znatno manji nego tokom standardnog načina legiranja. Nedostatak ove metode ogleda se pre svega u nemogućnosti preciznog određivanja udela kalaja u bronzi. Treba napomenuti da se ingotima iz ostave MarkovacGrunjac najverovatnije može pridodati i jedanaest fragmenata livačkih pogača koje nisu ušle u katalog nalaza, a koje po svemu sudeći pripadaju ovoj ostavi. Na osnovu strukture metala i površinske patine može se pretpostaviti da ovi ingoti sadrže nešto veći procenat nečistoća, posebno gvožđa. Među njima se ističe mali ingot prečnika 7 cm, koji je presečen na pola. Površina predmeta je mestimično pokrivena zelenom patinom ispod koje se pojavljuje metal tamno sive boje. Središnji deo je na preseku šupalj (Slika 11). Iako je o tome nezahvalno pričati, posebnu karakteristiku ove grupe čini težina svakog pojedinačnog fragmenta, koji se dobro uklapaju u težinski sistem čija je osnova približno 7,5 grama. Poređani od najlakšeg do najtežeg njihove težine su sledeće: 1) 14,95 g; 2) 28,39 g; 3) 32,45 g; 4) 33,4 g; 5) 104,27 g; 6) 111,24 g; 7) 169,53 g; 8) 192,06 g; 9) 192,65 g; 10) 210,27 g; 11) 470 grama. Ingoti u obliku dvojne sekire sa rupom u sredini javljaju se u znatnom broju na teritoriji centralne i zapadne Evrope, a datuju se u Ha A2 – B1 period (Bachman, H. et Al. 2003: 92, Abb. 13). Za ostave u međurečju Save, Drave i Dunava karakteristični su ingoti u obliku čekića, koji se javljaju isključivo u ostavama IV faze, odnosno Ha B1 perioda (Vinski-Gasparini, K. 1973: 168). I ovi ingoti se, slično onima u obliku pogače, javljaju uglavnom u fragmentovanom stanju. Nalazimo ih u slavonskim ostavama Kapelna (Vinski-Gasparini, K. 1973: 188, T. 111/16, 17), Miljana (Vinski-Gasparini, K. 1973: 182, T. 112/18-23) i Ivanec Bistranski (Vinski-Gasparini, K. 1973: 180, T. 113/22, 23), dok su na teritoriji Srbije gotovo nepoznati. U praistorijskoj zbirci Gradskog muzeja u Vršcu čuvaju se dva fragmenta ingota u obliku dvojne sekire (Ap 3030, Ap 3031), koji su u više navrata publikovani kao bakarne sekire i greškom datovani u eneolitski period (Uzelac, J. 2002: 42, T. 42/1, 2). Na osnovu očuvanosti se ne može sa sigurnošću reći da li oba fragmenta pripadaju istom ingotu (Slika 12), ali su po obliku dosta slični pa nije isključena ni takva mogućnost. Takođe postoji i verovatnoća da se radi o dva različita ingota livena u istom kalupu. Ovi ingoti otkriveni su 1969. godine prilikom zemljanih radova na padinama Lisičije glave, ali se u inventarnim knjigama kao mesto nalaza navodi lokalitet Vršac-Majdan. I pored relativno dobrog opisa, danas nije moguće reći koliko je mesto nalaza ova
OSTAVE VRŠAČKOG GORJA
dva ingota udaljeno od mesta na kojem je otkrivena ostava bronzanih predmeta u literaturi poznata kao Vršac-Majdan. Fragment ingota pod inventarnim brojem Ap 3030 težak je 423,34 grama, a sačuvano je približno pola predmeta, pa možemo da pretpostavimo da je njegova ukupna težina iznosila oko 900 grama. Drugi fragment pod inventarnim brojem Ap 3031 težak je 306,40 grama. Na oba ingota vidljivi su tragovi sečenja, dok je manji ingot (Ap 3031) neznatno preoblikovan kovanjem. Pojava ingota u obliku dvojne sekire na teritoriji Vršačkog gorja jasno ukazuje da se u ekonomskom smislu malo šta promenilo i da su trgovačke veze sa udaljenim krajevima, na šta je u nekoliko navrata skretana pažnja (Vasić, R. 1995a: 262), veoma žive i na znatnom nivou i u narednim periodima.
Težine i težinski sistemi Tema koja se neizostavno nameće prilikom analize ostava bronzanih predmeta, naročito ukoliko se u inventaru nalaze celi ili fragmentovani ingoti, jeste pitanje postojanja težinskih sistema i njihove eventualne primene na ovim prostorima. Interesovanje za ovu temu naročito je poraslo poslednjih godina, pa je objavljen znatan broj radova u kojima se tretira ovaj problem.17 Svi autori se slažu da se težinski sistemi kasnog bronzanog doba Evrope u potpunosti poklapaju sa težinskim sistemima na Bliskom Istoku. Osnovna razlika ogleda se u različitim jedinicama težine koje se upotrebljavaju u različitim oblastima (Clausing, C. 2003: 127). Predmeti iz ostave Markovac-Grunjac, uključujući i ingote, ne pružaju apsolutno nikakve konkretne podatke koji bi nam ukazali na to da li se i koji od težinskih sistema koristio. U nedostatku boljih dokaza, čak i težine jedanaest fragmenata nešto ranije pominjanih ingota, koji nisu ušli u katalog nalaza ostave Markovac-Grunjac, ne možemo posmatrati nikako drugačije nego samo kao veoma zanimljivu podudarnost. Najveći broj predmeta iz ostave MarkovacGrunjac nalazi se u fragmentovanom stanju, što važi i za ingote, tako da je gotovo nemoguće uočiti neke pravilnosti koje bi ukazivale na postojanje težinskog standarda. Statističkom obradom podataka vezanih za težine predmeta koji su zastupljeni u ostavi Markovac-Grunjac dobijeni su rezultati na osnovu kojih se ne uočavaju nikakve pravilnosti ili ponavljanja koja bi potvrdila upotrebu težinskog sistema. To samo govori o tome da metal i dalje ne predstavlja ništa 17 Pare, F. E. 1999 Weights and Weighting in Bronze Age Central Europe, In: Eliten in der Bronzezeit. Ergebnisse zweier Kolloquien in Mainz und Athen. Monogr. RGZM 43/2, Mainz, 421-514; Primas M. und Pernicka E. 1998 Der Depotfund von Oberwilflingen. Neue Ergebnisse zur Zirkulation von Metallbarren. Germania 76, Mainz am Rhein, 25-65; Lenerz-de Wilde M. 1995 Prämonetäre Zahlungsmittel in der Kupfer- und Bronzezeit Mitteleuropas, Fundber. Baden-Württemberg 20, 229-327; Pulak, C. 2000 The balance weights from the Late Bronze Age shipwreck at Uluburun. In: Hrsg. F. E. Pare, Metals make the World go round. Proceedings of a conference held at the University of Birmingham in June 1997 (Oxford 2000), 247-266; Mozsolics, A. 1973 Bronze- und Goldfunde des Karpatenbeckens, Depotfundhorizonte n Forró und Ópályi, Budapest., 86-89.
drugo do skupocenu robu kojom se može trgovati ali i plaćati, s tim da njena vrednost nije unapred određena oblikom ili težinom samog predmeta. Ovo takođe može ukazivati na znatno niži stepen razvoja trgovine na ovim prostorima, pogotovu u odnosu na Grčku i Malu Aziju. Možda najkonkretniji dokaz o postojanju težinskog sistema na ovim prostorima predstavlja otkriće ručne vage na lokalitetu Borjaš kraj Novog Bečeja. Uz nju je otkriveno i osam tegova izrađenih od obrađenih rečnih oblutaka ukupne težine 633,51 gram. Poređani od najlakšeg do najtežeg, njihove težine su sledeće: 1) 16,95 g; 2) 51,18 g; 3) 54,37 g; 4) 55,7 g; 5) 62,72 g; 6) 86,72 g; 7) 122,17 g; 8) 183,7 grama (Medović, P. 1995: 211). Na osnovu paralela sa drugim težinskim sistemima možemo da pretpostavimo da u ovom slučaju osnovna težinska jedinica iznosi oko 8,4 grama.
Smatramo vrednim pomena i dva mala kamena tega, koji su najpre identifikovani kao glačalice. Pronađeni su na podu kasnovatinske kuće na Židovaru18
kraj Vršca (Slika 13). Težina manjeg tega je 15,42 grama, a većeg 35,02 grama. Ukoliko se ovde zaista radi o tegovima, oni bi pripadali težinskom sistemu kod kojeg osnovna jedinica mere iznosi oko 7,5 grama. U ostavi iz Slavonskog Broda nalazi se mali valjak od bronze, koji je takođe identifikovan kao teg, a čija težina iznosi 37,35 grama. Analizom hemijskog sastava koje je vršio F. E. Pare, utvrđeno je da je teg izrađen od bronze sa visokim sadržajem kalaja - preko 30% i da pripada težinskom sistemu čija osnovna jedinica iznosi 9,3 – 9,4 grama (Clausing, C. 2003: 126, Abb. 36/125). Već na osnovu ovih nekoliko primera, uočava se da su na prostoru srpsko-hrvatskog Podunavlja krajem bronzanog doba u upotrebi čak tri težinska sistema – od 7,5 g; 8,3 g i 9,3 grama. Gotovo isti težinski sistemi od 7,4 g; 8,3 g i 9,3 grama izdvojeni su na osnovu tegova otkrivenih na olupini broda Ulu Burun u blizini turske obale (Pulak, C. 2000: 261). Na drugoj olupini koja je otkrivena u blizini rta Gelidonija otkriven je veliki broj tegova koji su se nalazili u blizini kapetanove kabine. Na osnovu njih G. Bas je izdvojio i identifikovao sedam težinskih standarda: 1) Standard zasnovan na jedinici od 7,3 grama, identifikovan kao „feničanski standard” od 7,32 grama. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 4, 5, 6, 8, 9, 15, 20, 28, 32 i 64 puta. 2) Standard zasnovan na jedinici od 8,32-8,33 grama, identifikovan kao egipatski Qedet. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 1, 3, 6, 7, 10, 19, 20, 25, 30, 49 i 50 puta. 3) Standard zasnovan na jedinici od 9,5 grama, identifikovan kao sirijsko-palestinski Qedet. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 1, 5, 7, 8, 9 i 30 puta. 4) Standard zasnovan na jedinici od 10,3 grama, identifikovan kao sirijski nesef. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 1, 2, 5, 18, 3 ½ i 4 ⅔ puta. 18 Tegovi su otkriveni tokom iskopavanja 2001. godine, na podu kuće 7, na relativnoj dubini od 2,64 m. Materijal se čuva u Gradskom muzeju u Vršcu. Nepublikovano.
73
Hemijska i metalografska ispitivanja
Hemijska i metalografska ispitivanja predmeta iz ostave Markovac-Grunjac
5) Standard zasnovan na jedinici od 10,5 grama, identifikovan sa izvesnom rezervom kao feničanski nesef. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 1/3, 1, 2 ½, 3 ⅔, 3 ⅓, 4⅓, 4 ⅔, 6 ⅔ i 7 ½ puta. 6) Standard zasnovan na jedinici od 11,5 grama, identifikovan kao kananski Shekel. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 4, 5, 6, 7, 8, 7 ½, 6 ⅔ i 8 ⅔ puta. 7) Standard zasnovan najverovatnije na jedinici od 12,3 grama, čiji identitet nije određen. Među tegovima su identifikovane jedinice uvećane 4, 4 ½, 5 ½ i 7 puta.
Informacije o strukturi metala i tehnologiji proizvodnje bronzanih predmeta mogu pružiti uvid u njihovo poreklo i starost, i biti od velikog značaja za njihovu zaštitu i način konzervacije. Metal predstavlja zanimljiv materijal s obzirom na to da se njegova svojstva mogu menjati na mnogo načina. Kombinovanje različitih metala, zagrevanje i hlađenje, dovođenje u tečno stanje i livenje, oblikovanje kovanjem u toplom ili hladnom stanju, samo su neki od postupaka kojima se menja struktura i sastav materijala, a koji ostaju trajno zabeleženi zahvaljujući osobinama samog metala. Uopšteno gledano, kalajne bronze se prema sadržaju mogu podeliti na one sa niskim sadržajem, kod kojih je udeo kalaja ispod 17% i na bronze sa visokim sadržajem - iznad 19% kalaja. Predmeti izrađeni od bronze kod koje je udeo kalaja ispod 17% mogu biti obrađivani i u hladnom i u toplom stanju. Ukoliko je sadržaj kalaja između 17% i 19% legura je praktično neupotrebljiva za dalju obradu, bilo u toplom bilo u hladnom stanju. Bronze sa sadržajem kalaja iznad 19% mogu se obrađivati u toplom stanju. Odlikuje ih i izuzetno dobra livnost, ali i loše mehaničke osobine (Scott, D. A. 1991: 26). Cilj analiza vršenih na predmetima i ingotima iz ostave Markovac-Grunjac bio je utvrđivanje elementarnog sastava metala od kojeg su ovi predmeti načinjeni. Osnovna ideja bila je da se utvrdi veza između ingota i lomljenih predmeta u ostavi, uz pretpostavku da su ingoti nastali upravo pretapanjem bronzanih otpadaka. U prilog ovakvoj pretpostavci govorilo je više činilaca, a pre svega velika fragmentovanost nalaza, znatna količina poluistopljenih predmeta ali i veliki broj neuspelih odlivaka, odnosno škarta. Odlučeno je da se određivanje sastava legure
Olupina otkrivena kod rta Gelidonija okvirno se datuje između 1200-1150 g. p. n. e. (Bass, G. F. 1967) i procenjuje se da je oko 150 godina mlađa od olupine otkrivene kod Ulu Buruna. Poseban problem prilikom pokušaja identifikacije standarda predstavljaju odstupanja od težinskog sistema koja se javljaju već kod samih tegova, što se jasno vidi na kamenim tegovima iz Borjaša. Da čitav problem bude još veći, moguća greška, bez obzira na težinski sistem koji se upotrebljava, ne može biti veća od polovine osnovne merne jedinice, odnosno u ovom slučaju maksimalno od 3,5 do 4,5 grama, što s obzirom na male razlike osnovnih težinskih jedinica, koje se kreću od 0,8 do 1 gram, čini određivanje primenjenog težinskog sistema veoma nesigurnim. Upotrebu istih težinskih sistema, ukoliko je to tako, ne možemo tumačiti nikako drugačije nego kao znak intenzivnih trgovačkih veza sa udaljenim oblastima, kako na severu tako i na jugu. Direktnu potvrdu imamo upravo na olupini broda Ulu Burun kraj obale Turske, gde je među bronzanim predmetima otkriveno i jedno koplje „severno-balkanskog tipa” čije poreklo treba tražiti upravo na ovim prostorima. Takođe je otkriven i ceremonijalni skiptar-čekić izrađen od vulkanskog kamena čije najbliže paralele imamo u Rumuniji i Bugarskoj (Pulak, C. 2001). Inv. Br
Grama odmereno i rastvoreno u 50 ml (5 ml carske vode)
Cu %
Sn %
Sb %
As %
Fe %
Ni %
Ag %
Pb %
Zn %
Ap 10509
0,0527
90,76
7,02
0,08
0,52
0,05
0,35
0,18
0,11
0,01
Ap 10510
0,0707
93,28
6,02
0,15
0,75
0,72
0,36
0,21
0,47
0,02
Ap 10511
0,2055
93,75
4,67
0,15
0,56
0,06
0,23
0,23
0,34
0,01
Ap 10521
0,1253 g
90,09
8,62
0,19
0,58
0,09
0,31
0,27
0,37
0,02
Ap 10613
0,0578
89,12
9,91
0,18
0,38
0,02
0,46
0,21
0,14
0,01
MG 722
0,0843
97,44