Medjunarodni odnosi

MEŒUNARODNI ODNOSI

1

2

PREDGOVOR ÅETVRTOM IZDAWU U ovo izdaçe unete su neke izmene koje su bile neophodne zbog znaåajnih promena u åitavom meœunarodnom sistemu posledçih godina. Nema viãe dva bloka, nesvrstanost zbog toga viãe ne funkcioniãe kao izdvojen sistem, nema ni posebnih odnosa izmeœu socijalistiåkih zemaÿa jer je åitav socijalistiåki sistem krahirao i sve te dræave se nalaze u staçu promena. Zbog toga je prestala potreba da se govori o miroÿubivoj koegzistenciji izmeœu dva druãtvena sistema. Pored ovih kÿuånih promena, unete su i izmene u koriãñeçu literature, s obzirom na savremeno staçe stvari u nauci o meœunarodnim odnosima. Autori su se trudili da na ovaj naåin osavremene prouåavaçe meœunarodnih odnosa, u nadi da ñe sledeñe izdaçe obuhvatiti i novo staçe koje ñe nastati iz sadaãçih promena. Beograd, 20. maj 1996.

Pisci

3

PRVA GLAVA NAUKA O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA 1 PREDMET I PRIRODA NAUKE O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA 1. Uvod Posle pola veka, a naroåito ovih decenija posle Drugog svetskog rata, u nauci je naglo poraslo interesovaçe za prouåavaçe meœunarodnih odnosa. Iz ovog interesovaça ubrzo se rodila æeÿa i potreba za stvaraçem jedne samostalne nauåne discipline, koja bi svojim predmetom i metodom bila usredsreœena samo na prouåavaçe pojava meœunarodnog æivota. Prouåavaçe meœunarodnih odnosa oduvek åini sastavni deo prouåavaça druãtva. To je razumÿivo, poãto je meœunarodni æivot sastavni deo æivota svakog druãtva. Tako se i u najstarijim izvorima politiåke misli mogu nañi mnogi stavovi koji se odnose na pojave iz meœunarodnog æivota, a naroåito na pitaça rata i mira, procese sukoba i borbe i procese saradçe u meœunarodnim odnosima. Meœutim, i pored velikog znaåaja koji ovi odnosi imaju u æivotu i razvoju svakog druãtva, dugo se nije razvila posebna nauåna disciplina koja bi iskÿuåivo prouåavala ovu vrstu druãtvenih pojava. S druge strane, to ne znaåi da su meœunarodni odnosi ostali van interesovaça nauke. Oni su prouåavani u nizu posebnih druãtvenih nauka, istoriji i sociologiji, ekonomiji i pravu, kao jedan vid problema koji su ulazili u predmet tih nauka. Pored toga, vrlo se rano razvila posebna istorijska disciplina, koja je istorijski prouåavala ove odnose diplomatska istorija. Isto tako, meœunarodno pravo je prouåavalo u celini pravne probleme meœunarodnih odnosa. Ovakvo staçe nauånog interesovaça za meœunarodne odnose verovatno je posledica uvereça da je ovu sferu druãtvenog æivota teãko podvrñi nekim pravilnostima, zbog velikog znaåaja koji se pridavao ÿudskoj voÿi i drugim subjektivnim åiniocima u çima. S druge strane, meœunarodni odnosi su veoma sloæeni zbog toga 4

ãto se u çima prelamaju svi vidovi druãtvenog æivota. Teãko je izdvojiti neku druãtvenu pojavu koja ne prelazi granice druãtva i u meœunarodnom prostoru ne trpi promene, åije posledice nisu bez znaåaja. Ta polivalentnost meœunarodnih odnosa doprinela je da oni budu predmet prouåavaça niza disciplina. Ekonomija prouåava delovaçe i promene ekonomskih zakona u meœunarodnim odnosima, pravo prouåavaça posebnosti pravnih normi u meœunarodnom æivotu, politiåku transformaciju subjektivnih hteça u ovim prostorima itd. S razvojem sociologije u XIX veku, kao opãte nauke o druãtvu koja prouåava druãtvo u celini i pojave druãtvenog æivota, nastaju preduslovi za stvaraçe nauåne discipline, koja bi obuhvatila celinu meœunarodnih pojava i bila u staçu da sagleda celinu meœunarodnog æiovta druãtva. Samo nekoliko decenija posle Ogista Konta (Auguste Comte, 17981857) i çegovog dela Teåaj pozitivne filozofije (Le cours de philosophie positive), kojim se oznaåava roœeçe sociologije, pojavÿuju se dela o sociologiji rata i mira.1 Kao ãto je i sociologiji bilo potrebno mnogo decenija da se potvrdi kao druãtvena nauka, tako i teorija meœunarodnih odnosa, do danaãçeg dana, vodi bitku za potvrdu svog statusa u porodici nauka. Do naglog porasta interesovaça za nauåno prouåavaçe meœunarodnih odnosa dolazi tek posle Prvog svetskog rata, koji je ostavio snaæne tragove u æivotu åitavih generacija. Velika razaraça, teãki zloåini i do tada nazapamñeno uniãtavaçe ÿudi u neposrednim vojnim operacijama, stvorili su staçe zabrinutosti kao ni jedan rat do tada. Rat je oåigledno definitivno bio prerastao odmeravaçe snaga vojnih jedinica na ograniåenim bojiãtima. Meœutim, izmeœu dva rata stvorena je samo nauåna osnova2 za ono ãto ñe na ovom poÿu doñi posle Drugog svetskog rata. U ovom ratu åovek se po prvi put u svojoj istoriji suoåio s moguñnoãñu samouniãteça. Svest o tome i realnost takve izvesnosti u odnosima koji se razvijaju u tom vremenu dovode na poÿu druãtvenih nauka do naglog uspona prouåavaça ove oblasti druãtvenog æivota. Osnivaju se univerzitetske katedre, instituti, tako da je danas teãko nañi univerzitetski centar unutar kojeg se meœunarodni odnosi ne neguju kao posebna nauåna disciplina. Ovaj razvoj zabeleæio je najveñi uspon na Zapadu, i to u SAD. U Evropi je neãto viãe uraœeno u Velikoj Britaniji, dok se u drugim zemÿama ovo prouåavaçe joãuvek odvija u okviru tradicionalnih deskriptivnih disciplina diplomatske istorije i spoÿne politike. U jednom broju zemaÿa Zapadne Evrope (u Francuskoj, Holandiji, Ãvedskoj, Danskoj i Nemaåkoj), postoje ozbiÿno organizovane nauåne ustanove koje se bave prouåavaçem meœunarodnih odnosa uz primenu savremenih metoda, tako da veñima znaåajnih teorijskih radova sistematskog karaktera. U naãoj zemÿi se na ovom poÿu dosta radi, åemu u najveñoj meri doprinosi Institut za meœunarodnu politiku i privredu u Beogradu svojim brojnim monografs1 Le General Jung, La guerre et la societe, Paris, 1889, Luis Bara, La science de la paix; Ch. Letourneau, La guerre, Paris, 1895. 2 J. Bryse, International Relations, London, 1922, A. E. Zimmern, The Study of International Relations, Oxford, 1931.

5

kim delima. Pored ovoga, pojavili su se i prvi pokuãaji sistematskih teorijskih radova, mada joãnema celovitog teorijskog sistema.3 Proteklo vreme posle Drugog svetskog rata suviãe je kratko da bi se u celini konstituisao analitiåki okvir jedne nove nauåne discipline. Nesaglasnost autora o osnovnim metodoloãkim i epistemoloãkim pitaçima vezanim za ovu disciplinu to najboÿe pokazuje. O predmetu, metodu i prirodi nauke o meœunarodnim odnosima teãko je nañi saglasnost, izuzev ãto se svi slaæu u tome da postoji potreba i moguñnost stvaraça jedne opãte nauke koja bi prouåavala meœunarodne odnose kao posebnu vrstu druãtvenih odnosa. Nesaglasnost o osnovnim metodoloãkim naåelima ove nauke dovodi do velikih razlika u shvataçima samog predmeta ove nauke. Meœutim, u druãtvenim naukama uopãte teãko je nañi opãtu saglasnost o ovim elementima, te, u tom smislu, nauka o meœunarodnim odnosima ne pokazuje neki izuzetak. Meœutim, u ovom sluåaju nema saglasnosti ni o samom imenu ove nauke. Kada je reå o nazivu, onda se najåeãñe javÿa naziv: “Meœunarodni odnosi”, ãto stvara mnoge nesporazume. Kada se kaæe: “Meœunarodni odnosi” onda se pod tim ne podrazumeva samo nauka o meœunarodnim odnosima, veñi ti odnosi u stvarnom æivotu. Da bismo ove nesporazume izbegli, bilo bi moæda najboÿe da za nauku uvedemo termin: “Teorija meœunarodnih odnosa”; “Nauka o meœunarodnim odnosima”. Na ovaj naåin bismo postupili isto kao ãto je to uåiçeno u veñtradicionalnim naukama: “Teorija dræave”; “Nauka o åoveku” itd. 2. Predmet nauke o meœunarodnim odnosima Jedna od prvih definicija predmeta nauke o meœunarodnim odnosima nastala je 1936, u okviru Meœunarodnog instituta za intelektualnu saradçu Druãtva naroda. Ona glasi: “Nauka o meœunarodnim odnosima je pre svega deskriptivnog karaktera. Ona donekle pripada vrsti savremene istorije naroda i kao takva, ona obuhvata sve oblasti kao ãto su ekonomija, trgovina, razmena proizvodçe, dobara, novca, kao i oblasti politike i kulture”.4 Ova definicija je izvrãila veliki uticaj u kasnijem razvoju, te je stvorena åitava ãkola koja je nauku o meœunarodnim odnosima ograniåila na deskriptivni metod, na komentare savremene meœunarodne politike i razliåitih vidova meœunarodnog æivota. Ova definicija izraæava stav koji je na poåecima razvoja nauke o meœunarodnim odnosima bio veoma raãiren. Smatralo se da ova nauka ima enciklopedijski karakter zbog sloæenosti i raznovrsnosti meœunarodnih odnosa. Poãto su ovi odnosi 3 V. Dimitrijeviñ, M. Markoviñ, R. Stojanoviñ, Uvod u prouåavaçe meœunarodnih odnosa, Beograd; Pravni fakultet, 1970, V. Benko, Meœunarodni odnosi, Maribor, “Obzorja”, 1977, V. Gavranov, M. Stojkoviñ, Meœunarodni odnosi i spoÿna politika Jugoslavije, Beograd, “Savremena administracija”, 1972; R. Vukadinoviñ, Meœunarodni politiåki odnosi, Zagreb, “Narodno sveuåiliãte grada”; 1974; R. Vukadinoviñ, Teorija o meœunarodnim odnosima, Zagreb, “CDD”, 1978. 4 L. Ledermann, Considerations epistemoloÿues sur l’ettude des relations internationales, Melange Seferiades, Athenes, 1961, str. 391.

6

deo druãtvenih odnosa u celini, oni sadræe sve elemente kao i sami druãtveni odnosi u ãirem smislu. Zato bi za pravilno razumevaçe ovih odnosa bilo neophodno prouåiti niz oblasti druãtvenog æivota, te zbog toga ova nauka zahteva ãiroku interdisciplinarnu saradçu. K. Rajt (Q. Wright) navodi osam disciplina koje imaju konstitutivni znaåaj za nauku o meœunarodnim odnosima. To su: meœunarodno pravo, meœunarodni ekonomski odnosi, diplomatska istorija, vojna istorija, meœunarodna politika, meœunarodne organizacije, kolonijalna vladavina i voœeçe spoÿnih poslova. Tome joãdodaje ratnu veãtinu, diplomatiju, politiåku geografiju, demografiju i dr.5 Sluæeñi se rezultatima ovih disciplina, nauka o meœunarodnim odnosima bi po çemu: “Analizovala i sintetizovala brojne discipline... ili razvijala opãte teorije koje bi se mogle primeniti na tu oblast a na osnovu posebnih vrsta podataka ili posebnih stavova”.6 Nedostatak ovakvih shvataça je na prvom mestu u tome ãto se na ovaj naåin ne moæe konstituisati jedna nova nauka, poãto nauka ne moæe biti samo skup razliåitih znaça do kojih su doãle druge nauke primenom svojih metoda. S druge strane, polivalentni karakter meœunarodnih odnosa bi zahtevao, uz primenu “enciklopedijskog” metoda, saradçu i mnogih drugih nauka, gotovo svih postojeñih druãtvenih i niza prirodnih. Interdisciplinarna saradça nauka sve viãe se nameñe, jer je podela nauka nastala kao rezultat podele rada a ne stvarnosti. Meœunarodni odnosi tu ne pokazuju nikakvu originalnost. Meœutim, da bi jedna nauka nastala, ona mora da ima, kako svoj prostor u stvarnosti koji nijedna druga nauka ne prouåava u celini, tako i svoj donekle svojstven metod, kojim ñe dolaziti do saznaça svoga predmeta. Suprotno izloæenim shvataçima, postoje miãÿeça po kojima nauka o meœunarodnim odnosima treba da prouåava samo politiåke odnose, pa se kao naziv ove nauke upotrebÿava termin: “meœunarodni politiåki odnosi”. Takva miãÿeça se sreñu i u naãoj literaturi i praksi prouåavaça meœunarodnih odnosa. Tako V. Ibler smatra da meœunarodni odnosi kao nauåna disciplina “treba i mogu da obuhvate samo politiåke odnose u uæem smislu i rad na otkrivaçu pravila ponaãaça izmeœu dræava kad se radi o tim odnosima”.7 Ovakvo reãeçe u odreœivaçu predmeta nauke o meœunarodnim odnosima je moguñe, ali tako ipak dobijamo jednu nauku koja ñe se baviti samo politiåkim odnosima u meœunarodnim odnosima. Ovi odnosi jesu politiåki i formalno i suãtinski. Formalno su politiåki, jer se u çima suåeÿavaju politike dræava kao osnovnih aktera ovih odnosa. Meœutim, oni se odvijaju i na planu kulture, ekonomije, socijalne politike itd. Ako bismo iz çih izdvojili striktno samo odnose politiåkog karaktera po formi, jedna oblast druãtvenih odnosa bi i daÿe ostala van nauånog prouåavaça. Meœunarodni odnosi u sebi sadræe sve oblike druãtvenog æivota, koji u ovim odnosima dobijaju izmeçen lik i suãtinu. Tako izmeçeni, i ono ãto ih meça, treba da bude nauåno prouåeno i u celini. Pri tome, neophodno je istañi da su meœunarodni 5 Q. Wright, The Study 6 Nav. delo, str. 481. 7

of International Relations, New York, Appleton Century Croffts, 1955.

V. Ibler, Meœunarodni odnosi, Zagreb, “Naprijed”, 1971, str. 10, takoœe: V. Gavranov, M. Stojkoviñ, Meœunarodni odnosi i spoÿna politika Jugoslavije, str. 10, R. Vukadinoviñ, Meœunarodni politiåki odnosi.

7

odnosi politiåki odnosi, bez obzira na to da li su sadræani u ekonomskim, kulturnim, ili drugim konkretnim ispoÿavaçima. Kao ãto sociologija prouåava æivot i kretaçe ÿudskog druãtva u celini, iako se taj æivot i kretaçe ispoÿavaju u najrazliåitijim sadræajima, tako i svi ti razliåiti sadræaji ukazuju na potrebu prouåavaça celine. Dræava ima najrazliåitije funkcije u druãtvu ali niko ne smatra da nauka o dræavi treba da prouåava samo politiåki ili neki drugi vid dræave, veñdræavu kao ãto postoji, kao druãtvenu pojavu. Dræava je, kao takva, politiåka organizacija, te ñe i nauka o dræavi biti politiåka nauka. Meœunarodni odnosi sastoje se od niza vrsta odnosa i oni su svi meœunarodni zbog neåeg ãto ih odvaja od istovrsnih ali unutraãçih odnosa. Upravo to ãto ih odvaja od svih drugih odnosa jeste ono ãto ih åini jedinstvenim i zbog toga su oni predmet prouåavaça u okviru jedne nauåne discipline, koju moæemo razliåito nazivati sve dotle dok pod nazivom ne sakrivamo i razliåitu sadræinu. Ako dajemo i razliåitu sadræinu politiåke, kulturne ili ekonomske odnose, onda je neophodno to i u nazivu istañi, poãto se time odreœuje domaãaj istraæivaça i rezultata do kojih se æeli doñi tim prouåavaçima. U odreœivaçu predmeta istraæivaça, svakako je neophodno prethodno utvrditi ãta je to ãto neki druãtveni odnos åini meœunarodnim. U savremenoj teoriji meœunarodnih odnosa u SAD i Velikoj Britaniji, predmet prouåavaça nauke o meœunarodnim odnosima najåeãñe obuhvata prirodu i elemente moñi dræava i drugih aktera u meœunarodnim odnosima, ravnoteæu snaga, kolektivnu bezbednost, voœeçe i sistem odluåivaça u spoÿnoj politici, åinioce koji deluju na osnovna kretaça u meœunarodnim odnosima. U novije vreme, s razvojem biheviorizma i funkcionalizma, predmet prouåavaça je ponaãaçe dræava u meœunarodnim odnosima ili postojaçe i funkcionisaçe sistema u ovim odnosima. U ovim savremenijim pravcima izloæene su kritici ranije teorije monistiåkog ili pluralistiåkog karaktera koje su jednom ili veñem broju åinilaca pridavale ulogu determinante u meœunarodnim odnosima u kojima, inaåe, dominira politika sile i odnos snaga. Jedan od predstavnika ovih novijih trendova J. Barton (J. Burton), izlaæuñi kritici starija shvataça, smatra da je ovakvo izdvajaçe problema spreåavalo razvoj teorijske analize meœunarodnih odnosa. “Meœunarodni odnosi su uz to bili ograniåeni konfuzijom koja nastaje izmeœu analize i problema: razoruæaçe, kontrola naoruæaça i kolektivna bezbednost su neki od çih. “Teorije” ili “reãeça” u odnosu na te probleme su potpuno odvojeni od opãte teorije meœunarodnih odnosa koja se bavi osvetÿavaçem i objaãçavaçem odnosa izmeœu dræava u bilo kom skupu okolnosti”.8 Drugi savremeni pisac, E. Haas, viãe se interesuje za fenomen meœunarodnog organizovaça i integraciju u meœunarodnim odnosima. Polazna taåka çegovog razmiãÿaça o predmetu meœunarodnih odnosa je struktura meœunarodne zajednice i funkcionisaçe te celine kao jednog svojevrsnog oblika sistema.9 8 J. B. Burton, International Relations, A General Theory, 9 E. Haas, Beyond the Nation State, Stanford Univ. Press,

8

Cambridge Univ. Press, 1967, str. 5. 1964.

U evropskoj teoriji meœunarodnih odnosa mogla bi da se istaknu dva stanoviãta: jedno, koje je blisko sistematskom odreœivaçu, kako to åine neki savremeni anglosaksonski autori, drugo, koje nauci o meœunarodnim odnosima odreœuje maçe ambiciozne ciÿeve, ostajuñi u okvirima istorijske sociologije. Prvo shvataçe zastupa u veñoj meri L. Lederman. On polazi od toga da meœunarodni odnosi “... prouåavaju u svoj svojoj sloæenosti u celini pojave meœunarodnog æivota kao ãto su: intelektualne, nauåne, duhovne, religiozne, socijalne, ekonomske, politiåke i çima srodne pojave. Ta disciplina ima za ciÿ da ispita suãtinske åinioce, osnovne snage, intelektualnu, doktrinarnu i ideoloãku osnovu, kao i praksu izmeœu dræave, izmeœu naroda, grupa i pojedinaca... kao i pravila, mehanizme i institucije koje reguliãu te odnose”.10 Sliåne stavove moæemo nañi i u sovjetskoj literaturi. Meœunarodni odnosi su po samoj svojoj prirodi izvanredno sloæeni. Prema opãte prihvañenom, oni obuhvataju u sebi “sveukupnost ekonomskih, politiåkih, ideoloãkih, pravnih, diplomatskih, vojnih veza i odnosa meœu narodima, dræavama i sistemima dræava, meœu osnovnim socijalnim, ekonomskim i politiåkim silama i organizacijama koje deluju na meœunarodnom planu”.11 Ove definicije i pored iscrpnosti nisu uspele da pokaæu kada su svi navedeni elementi celine, koji meœunarodni odnosi åine meœunarodnim, kao i kada i kako postaju meœunarodni. Drugo shvataçe je maçe ambiciozno ali je zato potpuno odreœeno. Po J. B. Dirozelu (J. B. Duroselle), meœunarodni odnosi kao nauka predstavÿaju “nauåno prouåavaçe meœunarodnih pojava s ciÿem da se utvrde osnovni i drugi åinioci koji ih uslovÿavaju. Koje su to meœunarodne pojave koje åine predmet prouåavaça? O ovome se moæe dati jedna opãta definicija, po kojoj bi jedna pojava bila meœunarodna od trenutka kada ona u sebi obuhvata bilo koji odnos koji se prostorno kreñe s obe strane dræavnih granica...”12 Sliåno ovome, meœunarodni odnos odreœuje i J. Barton, koji kaæe da “Meœunarodni odnosi prouåavaju, pored ostalog, dogaœaje i situacije koje se tiåu viãe od jedne dræave”.13 Prethodne definicije ne definiãu sadræinski predmet meœunarodnih odnosa veñodreœuju ono ãto je meœunarodno u bilo kojoj pojavi druãtvenog æivota. Kod Dirozela, probija osnovna ideja da je predmet prouåavaça ove nauke skup åinilaca koji odreœuju odnose. Polazi se, bez sumçe, od toga da ova nauka nije dovoÿno razvijena, te se u ovom trenutku svodi u celini na skromne razmere prouåavaça åinilaca koji usmeravaju te odnose, bez pretenzije da se uobliåi teorijski sistem ove nauke.14 10 L. Ledermann, nav. delo, str. 393. 11 Meædunarodnie otnoãenija posle vtoroj mirovoj vojni, 19451949, Moskva 1962, str. XXVI. Vidi

takoœe: M. Merle, Pojam meœunarodnih odnosa, “Jugoslovenska revija za meœunarodno pravo”, 13/67, str. 114. 12 J. B. Duroselle, L’Etude des relations internationales, “Revue franE7aise de science politique”, 4/52, str. 385. 13 J. W. Burton nav. delo, str. 10.

9

U naãoj zemÿi problemi meœunarodnih odnosa oduvek su zaokupÿali paæçu nauke. S razvojem sociologije i politiåkih nauka, do kojeg je doãlo ãezdesetih godina, budi se interes za prouåavaçe meœunarodnih odnosa na naåin koji bi prevazilazio deskriptivno istorijski metod, koji je do tada bio vladajuñi. Ovome treba dodati i åiçenicu da u tim godinama naãa zemÿa stiåe sve veñi ugled u svetu svojom doslednom nesvrstanom politikom. Prva konferencija nesvrstanih zemaÿa odræana je u Beogradu 1961, i od tada ta politika se sve viãe afirmiãe i uåvrãñuje kao pokret u kome naãa zemÿa igra znaåajnu ulogu svojom predanoãñu i aktivnoãñu u çemu. Sklop ovih okolnosti doveo je do æivÿeg interesovaça za nauåno prouåavaçe meœunarodnih odnosa, ãto je dovelo do uvoœeça ove discipline u nastavne planove pravnih i politiåkih fakulteta u zemÿi. Buduñi da je tradicija istorijskog prouåavaça meœunarodnih odnosa u nas priliåno jaka, prirodni tok razvoja, koji pokazuje svaka nauka od deskriptivnog ka teorijskom, moæe se zapaziti i u naãem iskustvu. Prvi radovi teorijskog karaktera u oblasti meœunarodnih odnosa zadræavali su se uglavnom na raspravÿaçu osnovnih metodoloãkih pitaça, uz pregled rezultata do kojih se doãlo u svetu na ovom poÿu.15 Svi ovi radovi ukazivali su na probleme u odreœivaçu predmeta nauke o meœunarodnim odnosima. Ovo pitaçe zaokupÿa paæçu svih ovih autora i meœu çima nema neke suãtinske nesaglasnosti. Postoji saglasnost o tome da je u srediãtu paæçe nauke o meœunarodnim odnosima pitaçe rata i mira.16 Po shvataçu V. Gavranova, predmet nauke o meœunarodnim odnosima jeste prouåavaçe zakonitosti razvitka meœunarodne zajednice kao oblika politiåke organizacije, i meœunarodnih odnosa kao druãtvenih procesa u razvitku meœunarodne zajednice.17Na ovaj naåin se, bez sumçe, precizno odreœuje predmet, s obzirom na to da se meœunarodni odnosi odvijaju unutar meœunarodne zajednice, mada ga malo suæava u tom smislu ãto smatra da su politiåki odnosi “od prvorazrednog interesa za meœunarodne odnose u celini pa samim tim i za nauku o meœunarodnim odnosima, jer oni najbliæe i najadekvatnije odraæavaju druãtvene procese i çihove zakonitosti”. Pokuãaji da se odredi predmet nauke o meœunarodnim odnosima nailaze na brojne teãkoñe. One nastaju, uglavnom, zbog toga ãto je teãko odrediti ono ãto neke pojave åini meœunarodnim, poãto polazimo od toga da sve druãtvene pojave dobijaju neke posebnosti izlaskom iz druãtva u meœunarodnu zajednicu. Zbog toga se pri likom odreœivaça predmeta istraæivaça najåeãñe izdvaja neka oblast meœunarod14 Dosledna primena ovog stanoviãta doãla je naroåito do izraæaja u kçizi: P. Renouvin, J. B. Duroselle, Introduction a l’histoire des relations internationales, Paris, A. Colin, 1964. 15 Œ. Ninåiñ, Metodologija prouåavaça meœunarodnih odnosa, “Arhiv za pravne i druãtvene nauke”, 34/60; B. Jovanoviñ, Nauka o meœunarodnim odnosima kao posebna nauåna disciplina, JRMP, 3/ 63; V. Gavranov, Neka opãta pitaça nauke o meœunarodnim odnosima i stavovi jugoslovenske teorije, Beograd, Visoka ãkola politiåkih nauka, 1965; R. Stojanoviñ, Rasprava o predmetu, prirodi i metodu nauke o meœunarodnim odnosima, “Politiåka misao”, 3/70. 16 V. Dimitrijeviñ, M. Markoviñ, R. Stojanoviñ, Uvod u prouåavaçe meœunarodnih odnosa, Beograd, Pravni fakultet, 1970, str. 324; V. Ibler, nav. delo, str. 23. 17 V. Gavranov, M. Stojkoviñ, nav. delo, str. 10. Sliåan ovom shvataçu je i stav V. Iblera, nav. delo, str. 23; A. Magaraãeviñ, Osnovi meœunarodnog prava, Novi Sad, 1965, str. 17.

10

nog æivota, pri åemu je nuæno dolazilo do prena-glaãavaça znaåaja nekih pojava i zanemarivaça drugih. Zato bi moæda bilo najkorisnije i metodoloãki najopravdanije ako bi se poãlo putem utvrœivaça onoga ãto druãtvene pojave åini meœuna-rodnim, ãto ih na taj naåin relativno izdvaja iz celine druãtvenih pojava. Ako bi se ovo moglo uspeãno obaviti, onda bi i mnoge druge teãkoñe oko odreœivaça predmeta nauke o meœunarodnim odnosima mogle biti lakãe otkloçene, ili svedene na åisto akademske razmere. Metodoloãki napor da se odrede analitiåki okviri neke posebne nauåne discipline mora da bude usmeren ka istraæivaçu merila kojima bi se utvrdio zadatak te discipline. Zato bi se prethodno moralo raspraviti pitaçe prirode odnosa koji se nazivaju meœunarodnim. Da li su ti odnosi samo neãto ãto je izvedeno iz unutraãçeg æivota druãtva, produæetak van dræavnih granica druãtvenih odnosa koji nastaju unutar druãtva, ili se stvara i neãto posebno, ãto dovodi do novih pojava karakteristiånih i vezanih za meœunarodni æivot? Ukoliko su meœunarodni odnosi samo izvedeni odnosi, onda nikakva posebna nauka ne bi mogla da odgovori zadacima koji se pred nauku uopãte postavÿaju, poãto bi jedino postojeñe nauke mogle da prouåe celinu, kako odnosa koji nastaju unutar, tako i produæetak tih odnosa van granica dræava. S druge strane, nije moguñe povuñi potpunu i strogu granicu izmeœu ovih odnosa, jer druãtveni æivot åini celinu. Znaåi, nije reå o odreœivaçu neåeg izolovanog, neåeg ãto nema nikakvih dodirnih taåaka s druãtvenom celinom, veñsamo o odreœivaçu posebnosti jednih odnosa u odnosu na druge, ukoliko takvih posebnosti ima. Koje su posebnosti meœunarodnih odnosa prema drugim druãtvenim odnosima? Da bi se odgovorilo na ovo pitaçe, neophodno je poñi od ispitivaça suãtine subjekata ovih odnosa. Dræava kao subjekt ovih odnosa je politiåki organizovano potpuno druãtvo. Potpuno (globalno ili samo druãtvo) druãtvo u socioloãkom smislu je skup ili grupa ÿudi nastala na zajedniåkim vezama i interesima na odreœenoj teritoriji koju ta grupa naseÿava. Ovakva skupina ÿudi, da bi åinila potpuno druãtvo, mora biti samodovoÿna (autarhiåna), ãto znaåi da se unutar çe “vrãe svi procesi koji su ÿudima na datom stupçu razvoja potrebni i moguñi, ”18 ãto nikako ne znaåi da takva skupina mora biti apsolutno samodovoÿna i da stupaçe u vezu s drugim druãtvima radi ostvareça nekih druãtvenih interesa znaåi da ta druãtvena grupa nije potpuno druãtvo. Za meœunarodne odnose je bitan odnos koji nastaje izmeœu potpunih druãtava, teritorijalno situiranih i politiåki razgraniåenih. Prema tome, prva posebnost predmeta nauke o meœunarodnim odnosima jeste u tome ãto ona prouåava odnose politiåki razgraniåenih druãtava, ãto nijedna druga nauka nema za svoj predmet. Politiåki ograniåeno potpuno druãtvo nastaje u punim razmerama znaåeça tog pojma tek sa nastankom dræave, i u tom smislu, meœuna-rodni odnosi su odnosi izmeœu dræava sve dok dræave budu oblik politiåkog organizovaça teritorijalnih potpunih druãtava. Meœunarodni odnosi su rezultat postojaça mnoæine politiåkih 18 R.

Lukiñ, Osnovi sociologije, Beograd, 1965, str. 2“.

11

razgraniåeça druãtava koja stupaju u meœusobne veze radi zadovoÿeça svojih potreba. Potrebno je, takoœe, raspraviti razliku izmeœu odnosa politiåki razgraniåenih potpunih druãtava i odnosa drugih teritorijalnih grupa unutar jedne dræave, odnosno jednog potpunog druãtva. Da li postoji razlika izmeœu odnosa autonomnih jedinica unutar unitarne dræave ili federalnih jedinica unutar savezne dræave i meœunarodnih odnosa? Razlike postoje i one se mogu svesti na sledeñe: teritorijalne politiåke grupe unutar dræave ne mogu biti potpuna druãtva dok se u meœunarodnim odnosima nalaze upravo ona u odnosu, jer je çihova samodovoÿnost izraæena u takvom obimu politiåkog suvereniteta kakav jedino poseduju dræave. Suãtinski, meœunarodni odnosi se razlikuju od svih drugih druãtvenih odnosa po tome ãto nastaju iz protivureånosti koja se javÿa zbog politiåke deobe jedinstvenog prostora koji omoguñuje osnovne uslove za opstanak i razvoj ÿudskog druãtva: materijalnu proizvodçu. S obzirom na to da su oni rezultat politiåke deobe prostora na zemÿi izmeœu politiåki razgraniåenih druãtava dræava, oni su kao takvi politiåki odnosi. Oni su politiåki ne samo po formi, veñsu u suãtini politiåki. Samodovoÿnost svakog pojedinog druãtva ograniåava se meœuzavisnoãñu koja nastaje izmeœu çih zbog nejednakih uslova, koji su nastali politiåkom deobom prostora. U toj sprezi meœuzavisnosti i samodovoÿnosti nastaju razliåiti oblici jednaåeça teæçi i moguñnosti. Jedan subjekt u meœunarodnim odnosima uvek stoji na niæem ili viãem stupçu meœuzavisnosti u odnosu na druge subjekte. Sama ova åiçenica ukazuje na nuænost meœunarodnih odnosa. Meœuzavisnost je osnova na kojoj nastaju meœunarodni odnosi. Na kraju se moæe zakÿuåiti da nauka o meœunarodnim odnosima prouåava osnovne åiçenice odnosa izmeœu politiåkih teoritorijalnih potpunih druãtava koja su danas dræave stepen i oblik meœuzavisnosti izmeœu çih, åinioce koji na çih utiåu i objektivne i subjektivne procese u kretaçu meœunarodnih odnosa i organizovaça oblika ovih odnosa, s ciÿem otkrivaça zakonitosti koje ih odreœuju. 3. Priroda nauke o meœunarodnim odnosima Epistemoloãka razmatraça nauke o meœunarodnim odnosima nameñu nekoliko osnovnih pitaça: da li je ova nauka teorijska ili deskriptivna, tj. da li ona moæe biti teorijska? Drugo, da li je ona empirijska ili sintetiåka nauka? I najzad, treñe, da li istraæivaça koja ona vrãi imaju samo teorijski ili praktiåni znaåaj? Na svom razvojnom putu od istorijske ka teorijskoj nauci, nauka o meœunarodnim odnosima veoma dugo ostaje na nivou deskriptivne nauke. To je razumÿivo, ako se ima u vidu da su meœunarodni odnosi skoro iskÿuåivo prouåavani samo istorijski. Sa razvojem meœunarodnih odnosa i porastom çihovog znaåaja u æivotu druãtva, istorija je sve maçe mogla zadovoÿavati potrebe za saznaçem ovih pojava koje su nastajale u meœunarodnim odnosima i sve viãe uticale na æivot druãtva uopãte. To ukÿuåivaçe meœunarodnih odnosa u celinu druãtvenog æivota nuæno je 12

zahtevalo efikasnije prouåavaçe od istorijskog, jer je druãtveni razvoj zahtevao neposrednije saznaçe pojava koje su prisutne u savremenom trenutku, kako bi çegova primena bila efikasnija u sluæbi zadataka koje je meœunarodni æivot stavÿao pred çegove uåesnike. U sadaãçem trenutku razvoja nauke o meœunarodnim odnosima postoje dva osnovna metodska pristupa: teorijski i deskriptivni. Deskriptivan poznaje takoœe dva pristupa: prvi, istorijski, koji se primeçuje u prouåavaçu diplomatske istorije i istorije meœunarodnih odnosa, i drugi, koji je usmeren na prouåavaçe “savremenih” zbivaça u meœunarodnom æivotu putem opisa pojava za koje istorijski metod nije pogodan. Ovaj drugi vid deskriptivnog metoda najåeãñe se primeçuje u prouåavaçu meœunarodne politike, ali nalazi dosta primene i u prouåavaçu meœunarodnih odnosa.19 Wegove dobre strane su svakako u tome ãto nam daje opis pojava i na taj naåin priprema teren za çihovo nauåno istraæivaçe, koje bi moglo dati zakÿuåke teorijske vrednosti. Wegove slabe strane su u tome ãto za opis pojava nema tako pouzdane izvore kao ãto ih ima istorija, jer se bavi opisom savremenih zbivaça, koja se u ovoj oblasti najåeãñe nalaze pod velom tajne, koju dræave vrlo predano åuvaju. Zato sE2m deskriptivni metod, bez primene teorijskog metoda, ima ograniåen domaãaj. Nauåno posmatraçe zahteva stalno povezivaçe sa veñotkrivenim pravilnostima, ili sa opãtim druãtvenim zakonitostima, kako bi se otklonile opasnosti pogreãnog zakÿuåivaça iz opisa åiçenica onako kako ih vidi çihov savremeni istraæivaå. Prethodna izlagaça na neki naåin predodreœuju osnovni stav u opredeÿeçu za teorijski ili deskriptivni metod u nauci meœunarodnih odnosa. Deskriptivni metod ne bi mogao da odgovori zadacima koje nameñe predmet, kako je definisan. Zato se ovo pitaçe svodi na razmatraçe moguñnosti konstituisaça jedne uopãtavajuñe, teorijske nauke o meœunarodnim odnosima jedne teorije meœunarodnih odnosa. Shvataçe predmeta nauke o meœunarodnim odnosima, kako je izloæeno, ukazuje na postojaçe neåeg posebnog ãto ove odnose odvaja od drugih druãtvenih odnosa. Sama ta åiçenica ukazuje na potrebu nauånog prouåavaça tih odnosa, bez vezivaça za proãlost, sadaãçost ili buduñnost. Prema tome, pitaçe se svodi na sledeñe: Da li u sadaãçem trenutku postoji metodoloãka moguñnost uobliåavaça jedne teorije meœunarodnih odnosa? Da bi pokuãao da se naœe odgovor na ovo pitaçe, potrebno je da se prethodno raspravi znaåeçe pojma “teorija”, kako bi se moglo ceniti da li se u çega moæe uklopiti sadaãçi stupaç znaça o predmetu meœunarodnih odnosa, kao i moguñnost daÿeg saznaça tog predmeta. Po definiciji, teorijska nauka je organizovano i metodiåno nastojaçe da se racionalno-iskustvenim putem doœe do objektivnog, pouzdanog i preciznog, opãteg i sistematskog saznaça o stvarnosti, odnosno onom çenom delu koji prouåava neka nauka”.20 Ako se ovoj definiciji doda i stav da: “Teoriju neke nauke saåiçavaju na 19 M. Merle, La vie internationale, Paris, A. Colin, 1970. 20 V. Miliñ, Socioloãki metod, Beograd, “Nolit”, 1965, str.

180.

13

odreœeni naåin opãti stavovi... i da prema tome u nauånu teoriju spadaju i nauåni zakoni kao izrazito opãti iskustveni stavovi”, 21tada joj se u celini, ako bi se htela konstituisati teorija meœunarodnih odnosa, mora priznati sposobnost da u svojoj oblasti otkriva zakonitosti. To znaåi da je moguñe od çe oåekivati da predviœa razvoj meœunarodnih odnosa, jer u suprotnom, ova teorija to ne bi bila u pravom smislu reåi. Pored ovog shvataça pojma teorije, postoje i shvataça koja se zasnivaju na skromnijim zahtevima prema saznaçu koje se moæe smatrati teorijskim. Tako, po Morgentauu, teorija bi bila “jedan racionalno sreœen skup raznolikih elemenata koje je istraæivaå naãao u oblasti saznaça koje prouåava”.22 Po M. Merlu (M. Merle) “teorija treba da obezbedi osnovne principe objaãçeça koje vodi raåuna... o najkarakteristiånijim åiçenicama”.23 Po ovim shvata-çima, kao i po shvataçu V. Miliña o teorijskoj nauci, malo je pisaca koji mogu osporiti u osnovnim crtama moguñnost teorijskog prouåavaça pojava meœunarodnog æivota i konstituisaçe teorije meœunarodnih odnosa. Do sada je uspeãno sistematizovan niz znaça iz ove oblasti, ãto je omoguñilo postavÿaçe niza opãtih stavova o mnogim pojavama, kao ãto su meœunarodna ravnoteæa, nacionalni interes, uloga sile u meœunarodnim odnosima, osnovi koegzistencije dræava i procesa saradçe i integracije u savremenoj meœunarodnoj zajednici. Meœutim, i daÿe se postavÿa pitaçe moguñnosti predviœaça u oblasti meœunarodnih odnosa. Moæe li teorija meœunarodnih odnosa da doœe do zakonitosti koje bi omoguñile predviœaça? Ako se ovom razmatraçu pridoda opãti zakÿuåak koji se moæe odnositi na sve druãtvene nauke, onda je odgovor pozitivan. Naime, savremeni razvoj druãtvenih nauka, i nauka uopãte, doveo je do saznaça da se u druãtvenim pojavama moæe u mnogo veñem obimu doñi do zakonitosti statistiåkog karaktera nego do tzv. strogih zakona. Razlika izmeœu druãtvenih i prirodnih nauka u ovom pogledu bi se svela na to ãto prirodne nauke, zahvaÿujuñi eksperimentu, mogu ponavÿati bezbroj puta jednu pojavu da bi doãle do statistiåke pravilnosti, dok druãtvene nauke u tom pogledu imaju ograniåene moguñnosti. To je naroåito sluåaj s makropojavama u meœunarodnim odnosima, kao ãto su rat, odnos snaga itd. Meœutim, dosadaãça prouåavaça su doãla do veñeg broja stavova i pravilnosti koje su uoåene u meœunarodnim odnosima, s tim ãto se ne moæe smatrati da je tu reå o nekim strogim zakonitostima, sem kada je reå o neposrednoj primeni opãtih druãtvenih zakonitosti na ovu oblast druãtvenog æivota. Nivo otkrivenih pravilnosti u dosadaãçem prouåavaçu meœunarodnih odnosa omoguñuje konstituisaçe jedne nauåne teorijske discipline, koja bi ova saznaça produbila daÿim razvojem 21 V. Miliñ, nav. delo, str. 224. 22 H. Morgenthau, The Nature and

Limits of a Theory of Inernational Relations, u ed. R. Fox, The Theoretical Aspects of International Relations, Notre Dame Univ. Press, 1959, str. 21. Sliåno: R. Bosc, La societe internationale et l’eglise, Paris: SPES, 1968, str. 241. Reå teorija ovde se upotrebÿava onako kako se ona shvata u druãtvenim naukama: “jedan operacionalni model koji omoguñava da se razume stvarnost i da se na çu deluje”. 23 M. Merle, Sociologie des relations internationales, Paris, Dalloz, 1974, str. 34.

14

sopstvene metodologije. S druge strane, ne moæe se osporiti opãtost ovim pravilnostima, tj. çihovo prostiraçe na sve pojave iste vrste u meœunarodnim odnosima. U savremenom trenutku se kao zadatak postavÿa åvrãñe povezivaçe empirijskog istraæivaça s nauånim prouåavaçem meœunarodnih odnosa. Za ostvareçe toga zadatka u ovom trenutku potrebno je sistematizovati postojeña znaça, opãte stavove i otkrivene pravilnosti do kojih se do sada doãlo, bez preterivaça u zahtevu da te pravilnosti i stavovi budu u celini empirijski dokazani. Drugim reåima, ne bi bilo korisno da se nauka svede samo na teorijski izraz empirije. Nauka se ne moæe liãiti spekulacije pa ma kako metodi empirijskog istraæivaça bili savrãeni. Uvek se mora pretpostaviti moguñnost trenutne nemoñi metoda da empirijski potvrde neke stavove do kojih se doãlo spekulativnim putem. Åesto se deãava da teorijski sistem prethodi empirijskom istraæivaçu.24 Nauka o meœunarodnim odnosima, kao relativno mlada nauåna disciplina, ne moæe pretendovati na zaokruæen i celovit teorijski sistem zasnovan na velikom broju otkrivenih zakonitosti i pravilnosti. Meœutim, svakako se moæe smatrati da se mogu izdvojiti opãti stavovi, mnogi meœu çima su istraæivaçima potvrœeni, tako da se mogu smatrati zakonima. Veliki broj ratova je prouåen, a çihovi uzroci i posledice su istorijski utvrœeni. Takoœe su u mnogim monografskim studijama i sistematskim radovima prouåeni periodi mirnih odnosa (savezi, direktorijumi, koncepti velikih sila, ravnoteæa snaga). U savremenom trenutku, moæe se smatrati da je veñi broj pojedinaånih zakona otkriven u meœunarodnim odnosima prouåavaçem çihove istorije. O pitaçima kauzalnosti druãtvenih pojava veoma su izraæeni suprotni stavovi u nauci.25Ove suprotnosti su najåeãñe rezultat filozofskog opredeÿeça autora. Indenterministi smatraju da takvi zakoni uopãte ne postoje. S druge strane, veliki broj nauånika na Zapadu stoji na stanoviãtu da u druãtvenim naukama i nije moguñe doñi do opãtih zakona, veñsamo do pojedinaånih, koji se ne mogu odnositi na sve pojave iste vrste, veñsamo na onu kod koje je otkriveno delovaçe datog zakona. Prirodno, svako prouåavaçe nekog staça ili kretaça u meœunarodnim odnosima, mora voditi raåuna o mestu i vremenu nastajaça datih pojava, evoluciji sredine koja je dovela do çe, revolucionarnoj tendenciji. U takvim uslovima moæe da nastane izvesna uzroåna veza, i sasvim razumÿivo, ne moæe se oåekivati da ñe ta veza dovoditi do nastajaça te pojave i u drugim uslovima. Uostalom, i najstroæi prirodni zakoni pretpostavÿaju odreœene okolnosti u kojima oni mogu da deluju. Ako hoñemo to isto da osporimo druãtve-nim naukama, onda se ne moæe braniti stav da postoje samo pojedinaåne zakonitosti koje su dovele do neke pojave pod odreœenim okolnostima, a da je nemoguñe doñi do opãtih zakona koji bi delovali uvek pod istim okolnostima. Naime, ako je moguñe prouåiti i utvrditi uzroåne veze koje su nastale izmeœu datih okolnosti i jednog rata, teãko je negirati moguñnost istraæivaça zako24 J. Œ orœeviñ, Politiåki sistem, Beograd, str. 51. M. Œ uriñ, Problemi socioloãkog metoda, Beograd, “Savremena ãkola”, 1962, str. 5061. 25 R. Lukiñ, nav. delo, str. 520.

15

nitosti koje bi bile primenÿive na sve ratove i u proãlosti i u sadaãçosti i u buduñnosti. U kolikoj meri ñe jedna nauka u tome uspeti, u zavisnosti je od çene razvijenosti u metodoloãkom smislu reåi. Bitno je utvrditi da u meœunarodnim odnosima vladaju neke zakonitosti, ãto dokazuje istorija, jer inaåe çe ne bi ni bilo, dok je sasvim drugo pitaçe da li ih je nauka otkrila ili ne. K. Rajt je primetio da sve “discipline teæe danas da postanu nauke, mada çihova graœa pokazuje otpor nauånom metodu. One obiåno poåiçu kao veãtina ili istorija. Zatim postaju uopãtavajuñe kroz filozofiju i najzad, vode borbu da postanu nauke”.26 U poåetnoj fazi, oni koji vode ovu “borbu”, najåeãñe podlegnu slabosti, te umaçuju moguñnost nauke za koju se bore. Kroz tu fazu su proãle i sociologija, politiåke nauke, kojima je poricano (i joãse ponekad poriåe) nauånost i moguñnost da postanu nauke. S druge strane, sociolozi i politikolozi su skromno priznavali zavisnost ovih nauka od drugih disciplina, te su se åesto zadovoÿavali time ãto bi ove svoje nauke svodili na mehaniåku sintezu rezultata do kojih su doãle druge nauke, svodeñi tako ove nauke na enciklopedije znaça iz oblasti koju bi trebalo da prouåavaju. Ista sudbina åekala je i mladu disciplinu o meœunarodnim odnosima. Tako je 1953. F. Ãuman (F. Schuman) doãao do zakÿuåka da “Nauka o meœunarodnim odnosima oåigledno nije posebna grana saznaça veñpre jedna eklektiåka disciplina.”27 U ovom smislu, najåeãñe se nailazi na miãÿeçe da ova nauka ima za zadatak da putem sinteze znaça do kojih su doãle druge nauke omoguñi nauåno objaãçeçe pojava meœunarodnog æivota. Drugim reåima, ova nauka i nema svoj odreœeni predmet, koji bi svojim metodima mogla da istraæuje putem prouåavaça sopstvene prakse. Da li je nauka o meœunarodnim odnosima sintetiåka ili analitiåka? Odgovor na ovo pitaçe moguñe je dati jedino ako se ispita da li ova nauka ima sopstvenu praksu, koju samo ona istraæuje, ili ne. Bilo kako se shvatao predmet ove nauke, sasvim jasno se izdvajaju dva niza pitaça koja iz çenog predmeta proizilaze. Jedan niz obuhvata temeÿne åiçenice na kojima nastaju meœunarodni odnosi, kao ãto su, meœuzavisnost, åinioci koji na ove odnose deluju i subjekti, na çih se primeçuje metod sinteze da bi se ove pojave svestrano saznale. Svakako da to ne moæe da bude mehaniåka sinteza. U drugom nizu pitaça, koji obuhvata politiåko ponaãaçe uåesnika meœunarodnih odnosa, politiåke oblike i procese saradçe, sukoba i borbe, nauka o meœunarodnim odnosima ih mora sopstvenim metodima prouåavati, jer ih nijedna druga nauka ne prouåava. Ovih nekoliko izdvojenih pitaça ukazuju na to da je nauka o meœunarodnim odnosima i analitiåka i sintetiåka, te se, prema tome, razlikuje od drugih druãtvenih nauka samo po stupçu razvijenosti sopstvenih metoda i teorije. Teãko je nañi neku drugu nauånu disciplinu, koja u veñoj ili maçoj meri moæe ignorisati rezultate drugih nauka u svom sopstvenom radu. 26 E. B. Mc Neil, The Nature of Human Conflict, Prentice 27 F. L. Schuman, International Politics, New York, 1953,

16

Hall, 1965, str. 3. str. 577.

Na kraju ovih razmatraça, postavÿa se pitaçe da li prouåavaçe koje preduzima nauka o meœunarodnim odnosima ima za ciÿ samo saznaçe predmeta ili mu je i ciÿ da pomogne u preduzimaçu neposrednih politiåkih akcija. H. Morgentau smatra da nijedno prouåavaçe meœunarodnih odnosa u HH veku ne moæe odeliti saznaçe od akcije i teæiti saznaçu kao jedinom ciÿu.28 Po jednom drugom miãÿeçu, ovo istraæivaçe moæe biti teorijsko ili praktiåno na tri naåina: 1. u pogledu predmeta; 2. u pogledu naåina; 3. u pogledu ciÿa.29 U pogledu ciÿa, pisac ne prihvata stanoviãte po kojem bi ova istraæivaça imala za ciÿ neposredno uticaçe na politiåku akciju nosilaca politiåke vlasti. Ciÿ ovih istraæivaça je da objasni i opiãe putem sopstvenih metoda predmet koji je jedan vid ÿudskog ponaãaça, i da omoguñi predviœaça u meri u kojoj je to moguñe. Ova istraæivaça treba da na prvom mestu pokaæu ono ãto jeste, i da se ãto je viãe moguñe pribliæe tom saznaçu. S druge strane, ovaj pisac usvaja stanoviãte Dirkema (E. Dirkheim) koji je smatrao da, ako sociologija ima samo teorijske ciÿeve, ne bi vredelo da joj se posveti ni jedan sat vremena. “Ono ãto empirijsko istraæivaçe moæe uåiniti kao primeçena nauka... to je da pokaæe, saznavãi moguñnosti i posledice jedne akcije, ono ãto moæe da se uåini i ono ãto ne moæe”.30 S obzirom na savremeni znaåaj nauke i tendenciju ãto bræih primenÿivosti nauånih rezultata u praksi, stavovi koji bi nauku izdvojili iz neposredne druãtvene akcije danas ne bi mogli opstati. Nauka mora davati rezultate svojih istraæivaça i imati u vidu potrebe æivota datog druãtva.

II RAZVOJ NAUKE O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA 1. Filozofija i meœunarodni odnosi Interesovaçe filozofije za meœunarodne odnose uglavnom je bilo ograniåeno na razmiãÿaçe o problemima rata i mira. To se moæe razumeti s obzirom na to da ti odnosi veoma dugo nisu poznavali druge oblike do ratove, tj. sukobe i odsustvo svake saradçe u periodu mira, koji nije bio niãta drugo do pauza izmeœu dva rata. U najstarijim delima kineske i indijske filozofije rat predstavÿa stalni predmet razmiãÿaça o çemu samom, ili o çegovom prevazilaæeçu i iskÿuåeçu iz æivota ÿudskog druãtva. U delima velikih gråkih filozofa Platona i Aristotela, savremeni istraæivaå meœunarodnih odnosa moæe nañi zaåetke ideja i misli koje se mogu slediti 28 H. 29

Morgenthau, Politics among Nations, New York, Knopf, 1960, str. 21. Ph. Braillard, Philosophie et Relations Internationales, Geneve, Inst. Univ. de Hautes Etudes Internationales, 1974, str. 6364. 30 Ph. Braillard, nav. delo, str. 66.

17

sve do novoga veka i prepoznati u savremenoj filozofiji. Kod Aristotela se nalaze zaåeci rasistiåkih i geografskih teorija o druãtvu i on se zbog toga smatra najstarijim ideologom kolonija-lizma. On je delio narode na civilizovane i na varvare i iz te podele izvlaåio zakÿuåak da civilizovani narodi mogu slobodno pokoravati varvare. Istovremeno, smatrao je da ratovi izmeœu gråkih dræava, koji se vode radi zadovoÿeça materijalnih interesa, ne mogu biti moralno dozvoÿeni. Platon i Aristotel su doãli do izvanrednog zapaæaça o odnosu politiåkog realizma i spoÿne poli-tike. U tom odnosu oni su videli da tiranije i nedemokratski reæimi åeãñe vode rat nego demokratske dræave.31 a. Korene realistiåkih teorija i teorije sile, moæemo slediti daleko u istoriji filozofije novoga veka sve do Makijavelija (N. Machiavelli, 14601527) koji se smatra zaåetnikom politiåkog realizma. Meœutim, tek sa Hobsom (T. Hobbes, 15881679) i sa çegovom teorijom “prirodnog staça” poåiçe da se povlaåi nit teorije sile u meœunarodnim odnosima. Wegova åuvena teorija o “prirodnom staçu” u kome ÿudi æive u odnosima koje karakteriãe rat svakog protiv svih, ostaje vladajuña za meœunarodne odnose i u çima ona nalazi stalno svoju potvrdu. Ovo staçe se prevazilazi u unutraãçim odnosima druãtva putem zakÿuåeça druãtvenog ugovora koji nameñe pravila ponaãaça, i na taj naåin nastaje “druãtveno staçe”, koje se karakteriãe postojaçem druãtvenog mira i u kome se ostvaruje bezbednost svakog ålana druãtva na osnovu poãtovaça meœusobnih interesa, na ãta su se obavezali potpisivaçem druãtvenog ugovora. Meœutim, u meœunarodnim odnosima “prirodno staçe” je jedino moguñe staçe i çega karakteriãe stalni rat zbog toga ãto nije moguñe dræavi (republici) nametnuti voÿu neke naddræavne vlasti: “U svakom trenutku kraÿevi i liånosti koje dræe suverenu vlast su zbog çihove nezavisnosti u stalnoj sumçi i u staçu i stavu gladijatora, zaoãtrenog oruæja, oåi u oåi: ja æelim ovde da govorim o tvrœavama, o garnizonima, topovima koji su na granicama çihovih kraÿevstava, i ãpijunima koji stalno podræavaju stvari koje åine ratno staçe.32 Iz toga slede stavovi da u meœunarodnim odnosima kao “prirodnom staçu” nema niåega ãto bi bilo zabraçeno dræavama u borbi za svoje interese. Osnovna ideja Hobsa lako se moæe slediti i nañi kod velikog broja filozofa apologeta rata, 33 ali u çenom najåistijem vidu mi je nalazimo kod filozofa nemaåke klasiåne filozofije Hegela, i danas u realistiåkoj teoriji i teoriji sile H. Morgentaua (H. Morgenthau) i R. Arona. b. Druga znaåajna teorija åije korene moæemo nañi u filozofiji, jeste teorija o psiholoãkim i bioloãkim korenima ÿudske agresivnosti kod åoveka, koja se smatra glavnim uzroånikom rata. Ideja o zlu ukoreçenom u åoveku prisutna je, moæe se reñi, u filozofiji odvajkada, a çen utemeÿivaå u evropskoj filozofiji je opet T. Hobs, sa svojom idejom da je u samom åoveku zlo koje u “prirodnom staçu” nema granica u svom ispoÿavaçu i u çemu vlada rat svakog protiv svih. Kasnije, u filozofiji 31 G. Bouthoul, TraitE8 de polE8imologie, Paris, Payot, 32 T. Hobbes, Leviathan, Paris, Sirey, 1971, XIII. 33 G. Bouthoul, nav. delo, str. 5971.

18

1970, str. 5758.

u kojoj preovlaœuje apologija rata, nala-zimo iste ideje o ukoreçenosti rata u ÿudskoj prirodi. Åak i E. Kant, koji se inaåe ne moæe smatrati apologetom rata veñnaprotiv, kaæe da: “Rat nema potrebe da ima neki poseban motiv. Izgleda da on ima svoj koren u ÿudskoj prirodi...”34 Kasnije, razvojem Darvinove teorije evolucije i çenim uticajem na filozofiju, ove ideje su åeãñe i nauåno argumentovanije. Tako H. Spenser (H. Spencer) smatra da u åoveku postoje agresivni nagoni koji ga teraju da pobeœuje u borbi za æivot.35 I kod drugih evolucionista moæemo nañi stanoviãte po kome je rat “rezultat agresivnih instikata kod åoveka”.36 U ovom istom vremenu sociologija beleæi veliki uspon u svom razvoju, tako da u socioloãkom prouåavaçu pojava meœunarodnog æivota, a naroåito rata (koje se uglavnom oslaça na istorijsko-so-cioloãki metod), uvrãñuje, takoœe, psiholoãki åinilac meœu odluåujuñe. Polazi se åesto od toga da je “rat samo realizacija ÿudske borbenosti”37 a da ispod izvesnih ciÿeva “... postoje u dubÿim i tamnijim delovima duha uzroci koji su nagonski, nerazumni i katkad nesvesni, skriveni ili slabo vidÿivi uzroci a koji su, meœutim, delotvorniji i stvarniji”.38 Ova shvataça predstavÿaju, bez sumçe, filozofsku anticipaciju nauåne teorije S. Frojda (S. Freud), koji je nauånim metodima istraæivao æivot åoveka i doãao do sliånih zakÿuåaka koji su ostavili ogroman uticaj i na razvoj nauke o meœunarodnim odnosima. v. Uporedo sa ovakvim shvataçima, u filozofiji se razvijaju i suprotna shvataça. U evropskoj filozofiji je nasuprot Hobsu Æ. Æ. Ruso (J. J. Rousseau) polazio od toga da je åovek po prirodi dobar i da ga druãtveni uslovi åine zlim. Nasuprot Spenseru, Krapotkin je smatrao da su fundamentalni nagoni u åoveku oni koji ga navode na saradçu a ne na sukob. Ono ãto u ovim teorijama moæemo zapaziti kao nit koja se neprekidno provlaåi kada se razmatra pitaçe organizacije meœuna-rodnog mira, jeste ideja o stalnom meœunarodnom miru putem organizacije naddræavne vlasti koja bi regulisala odnose meœu dræavama, sliåno kao ãto to åini dræava u odnosima pojedinaca. Teãko bi bilo izraditi jednu listu svih filozofa-pacifista jer bi ona uvek bila nekompletna. To uglavnom zbog toga, ãto ideje o organizaciji meœunarodnog mira nalazimo i kod onih koji smatraju rat zakonitim staçem stvari, tako da je teãko izdvojiti one koji se mogu smatrati “åistim” pacifistima od onih koji pored mira i ratu daju veliki znaåaj u æivotu druãtva. Meœu pacifistima istiåu se posebno “federalisti”, koji su izlaz iz stalnih sukoba u meœunarod-nim odnosima videli u stvaraçu jedne svetske federacije ili svetske vlade, koja bi raspolagala vlaãñu nad dræavama i koja bi mogla prav-nim putem da reguliãe odnose izmeœu dræava. Jedan od najveñih predstavnika ovih ideja je socijal-utopist Sen-Simon (Saint Simon, 17601825). Po34

59. 145.

E. Kant, Princ. metaphis. du droit, nav. po: J. Lagorgette, Le rF4le de la guerre, Paris, 1906, str.

35 T. H. Pear, L’Etude psyhologique des etats de tensions et des conflits, Paris, UNESCO, 1957, str. 36 Ch. 37 38

Letourneau, nav. delo, str. 72. J. Lagorgette, isto.

Nav. delo, str. 72.

19

red çega, tu su i O. Kont (A. Comte, 17981857), Prudon (Proudhon, 18091865), a u nemaåkoj klasiånoj filozofiji Lajbnic (Leibnitz, 16461716), E. Kant (17241804) i Fihte (Fichte, 17621814).39 Mada meœu çima postoje razlike koje se uoåavaju u razvoju ove misli od Lajbnicove “duhovne meœunarodne republike” i univerzalne monarhije Fihtea do Kantovog “neprekidnog mira” putem organizacije “druãtva nacija”, 40 moguñe je pratiti ovu ideju sve do savremenih institucionalistiåkih teorija koje u organizaciji i postojaçu institucija vide reãeçe problema mira i rata meœu narodima. Sa razvojem pozitivizma u filozofiji narastaju zahtevi za em-pirizmom u nauci, ãto je u savremenoj fazi razvitka nauke naãlo svoj izraz u savremenim socioloãkim teorijama biheviorizma i funkcionalizma i teorije sistema kao posebne kibernetske granice funkcionalizma. 2. Meœunarodno pravo i meœunarodni odnosi Jedna od prvih oblasti meœunarodnog æivota koja je postala predmet nauånog prouåavaça, bila je pravna oblast. Holandski pravnih H. Grocius (H. Grotius, 15831645) smatra se osnivaåem meœunarodnog prava i çegove prve teorije ãkole prirodnog prava. Nije nerazumÿivo zaãto baãu Holandiji u ovom vremenu dolazi do preobraæaja antiåkih shvataça o prirodnom pravu kao skupu normi koje “izviru iz razuma, koji jedini otkriva ono ãto je u suãtini ÿudske prirode”: sloboda, jednakost, neograniåena privatna svojina, narodna suverenost u dræavi. Ove ideje, koje nosi sa sobom mlada graœanska klasa u borbi protiv feudalizma, naãle su najpogodnije tlo u Holandiji, zemÿi koja zajedno sa Engleskom koraåa u prvim redovima novog narastajuñeg kapitalistiåkog druãtva. “Moderno meœunarodno pravo je proizvod kapitalistiåkog naåina proizvodçe, ãireça svetskog træiãta i internacionalizacije odnosa proizvodçe i razmene. U tom procesu druãtvenog kretaça, razvitak i ãireçe meœunarodnih ekonomskih, politiåkih i drugih odnosa, postepeno su doveli do toga da se oni ureœuju posebnim druãtvenim normama pravilima meœunarodnog prava”.41 Pojava meœunarodnog prava se vezuje za vreme postepenog razvoja meœunarodne podele rada, koja je stvarala uslove za meœunarodnu saradçu. U ranijim epohama, sem nekih minimalnih normi obiåajnog karaktera i malog broja ugovora, meœunarodno pravo nije postojalo kao celovit pravni sistem, jer je rat bio jedini redovan oblik odnosa izmeœu dræava. Razumÿivo je stoga ãto su Grocius i drugi predstavnici ãkole prirodnog prava obratili paæçu na izuåavaçe rata i moguñnosti 39 Videti izvanredan pregled pacifistiåke filozofije u: M. Merle, Pacifisme et internationalisme, Paris, A. Colin, 1966. 40 B. Basch, Les doctrines politiques des philosophes classiques de l“Alemagne, Paris, 1927, str. 67. 41 A. M. Magaraãeviñ, Osnovi meœunarodnog prava, Novi Sad, Univerzitet u Novom Sadu, 1965, str. 17. Videti takoœe: M. Bartoã, Meœunarodno javno pravo, Beograd, “Kultura”, 1954, t. I, str. 4663; S. Avramov, Meœunarodno javno pravo, Beograd, “Savremena administracija”, viãe izdaça.

20

çegovog uklapaça u regule meœunarodnog pravnog sistema. Pravnim regulisaçem rata dobio bi se prostor za pravno regulisaçe mirnih odnosa unutar kojih je bio jedino moguñrazvoj meœunarodne trgovine. Prvi koraci ka regulisaçu ovih odnosa uåiçeni su uvoœeçem pravila o slobodi mora i slobodi meœunarodne trgovine. Prouåavaçe pravila koja treba da reguliãu neke odnose nije moguñe bez prouåavaça suãtine tih odnosa kao druãtvenih pojava. Tako se od samog poåetka razvoja meœunarodnog prava, åemu naroåito doprinosi ãkola prirodnog prava, posveñuje paæça bitnim pojavama meœunarodnog æivota, kao ãto su rat i mir. H. Grocius je u svojim radovima teæio iznalaæeçu pravila koja bi regulisala voœeçe rata, te je tako doãao do interesantnih ideja za meœunarodne odnose, koji se i u mnogo kasnijim radovima iz ove oblasti mogu nañi u viãe ili maçe izmeçenom vidu. “Ako se uzmu u razmatraça prvi utisci o prirodi, u çoj se ne nalazi niãta ãto u celini osuœuje rat, naprotiv, on se pospeãuje. To je zato ãto se rat vodi da bi se oåuvao svoj æivot ili svojih ålanova i za odræavaçe ili sticaçe stvari potrebnih za æivot, ãto je u saglasnosti s kretaçima prirode”.42 Kod nastavÿaåa i sledbenika teorije prirodnog prava moæemo takoœe nañi niz korisnih zapaæaça o bitnim pojavama meœunarodnih odnosa. Ova shvataça moæemo slediti i nañi kod savremenih teoretiåara meœunarodnih odnosa, mada su ona prvobitno nastala i razvila se u meœunarodnom pravu. Sa razvojem pozitivizma u meœunarodnom pravu, osnovni pravci u prouåavaçu meœunarodnih odnosa razvijaju se uporedo s teorijom “prirodnog staça” u kome suverene dræave pribavÿaju “same sebi pravdu” sredstvima koja im stoje na raspolagaçu. Meœutim, nastajaçe potrebe utvrœivaça odnosa saradçe u meœunarodnim odnosima navodi dræave da uzajamnim sporazumima i ugovorima reguliãu te odnose, poãto ne postoji nikakva naddræavna vlast koja bi te odnose re-gulisala pravilima koje bi morali svi poãtovati. Iz tog saznaça meœunarodne stvarnosti pozitivisti su doãli do ideje o meœunarodnom pravu kao skupu normi koje dræave svojom voÿom utvrœuju. Te norme nisu rezultat niåeg ãto bi se nalazilo iznad te voÿe, pa to ne moæe biti ni priroda ni razum koji tu prirodu otkriva. Pozitivizam u meœunarodnom pravu je umnogome doprineo razvoju kako realistiåkih, tako i institucionalistiåkih teorija u nauci meœunarodnih odnosa. Mada su ove teorije protivureåne, one su, u stvari, samo dve strane jednog istog stava: u meœunarodnim odnosima vlada “prirodno staçe” (realizam) ali ako se dræave sporazumeju o pravilima ponaãaça koja ñe regulisati prava i obaveze dræava, to “prirodno staçe” ñe biti prevaziœeno, jer ñe na taj naåin iz çega izrasti pravno organizovana meœunarodna zajednica (instituciona-lizam). Razvoj nauke meœunarodnog prava nesumçivo je doprineo saznaçu o meœunarodnim odnosima, te je u jednom dugom istorijskom periodu bio jedina nauåna disciplina koja je, pored istorije, prouåavala ovu oblast druãtvenog æivota. Meœutim, s obzirom na to da se meœunarodno pravo bavi na prvom mestu prouåavaçem ovih odnosa s ciÿem çihovog pravnog regulisaça, ova nauka se bavi tim 42 H. Grotius, Le droit de la guerre, et de la paix, nav. po: M. Merle, nav. delo, str. 49, Gavranov, M. Stojkoviñ, nav. delo, str. 15.

21

odnosima uglavnom primenom normativnog metoda, viãe je okrenuta onome ãto bi trebalo da bude nego onome ãto jeste. Ovo je naroåito sluåaj s razvojem i vladavinom pozitivizma u meœunarodnom pravu, s kojim je nastao i idealistiåki prilaz meœunarodnim odnosima uopãte. Naime, poãto se nauka meœunarodnog prava svodi na prouåavaçe pravnih normi, a ne odnosa koje te norme reguliãu, doãlo je do poistoveñivaça stvarnih odnosa s normativnim modelom odnosa. Meœutim, i u ovom sluåaju ne moæe se nikako zanemariti znaåaj nauke meœunarodnog prava, jer su i ove teorije doprinele saznaçu nekih vidova meœunarodnih odnosa, i mada zbog toga jednostrane, one su doprinele razvoju teorijske nauke o meœunarodnim odnosima. 3. Istorija i meœunarodni odnosi Istorija, uopãte gledano, najviãe je doprinela saznaçu o pojavama meœunarodnih odnosa i, prema tome, razvoju nauke o meœuna-rodnim odnosima. Ona i danas doprinosi saznaçu i nauånom objaãçeçu ovih pojava, s obzirom na to da se bez istorijskog metoda ne moæe zamisliti prouåavaçe niza makropojava iz ove oblasti. Joãu delima gråkog istoriåara Tukidida i çegovoj analizi procesa koji su se razvijali u Peloponeskom ratu, pokazuje se ogroman znaåaj koji ima istorija u raspoznavaçu i raãålaçavaçu komplikovanog spleta meœunarodnih odnosa. Ovo se podjednako moæe reñi kako za specija-lizovane istorije, koje se bave iskÿuåivo prouåavaçem pojava meœunarodnih odnosa kao ãto su diplomatska istorija i istorija meœunarodnih odnosa, tako isto i za opãtu istoriju i velike sisteme filozofije istorije Hegela (G. Hegel) i istraæivaça istorije Tojnbija (A. Toynbee), u kojima i savremeni istraæivaå meœunarodnih odnosa moæe nañi znaåajne sinteze i zapaæaça iz istorijskog mate-rijala, koje mogu imati veliki znaåaj u teorijskom prouåavaçu meœunarodnih odnosa, bilo kao opãti stavovi ili polazne pretpostavke u metodoloãkom postupku istraæivaça meœunarodnih odnosa. Razumÿivo je da su diplomatska istorija i istorija meœunarodnih odnosa discipline koje su u najveñoj meri i neposredno dovele do potrebe konstituisaça teorije meœunarodnih odnosa. One su opremile rad na teorijskom prouåavaçu meœunarodnih odnosa do-voÿnom koliåinom materijala za stvaraçe polaznih pretpostavki u teorijskom formulisaçu opãtih stavova ove nauke. A. Diplomatska istorija i spoÿna politika Najstarija od istorijskih disciplina koja se neposredno i posredno bavi prouåavaçem odnosa izmeœu dræava je svakako diplomatska istorija. S obzirom na to da su se meœunarodni odnosi nekada odvijali gotovo iskÿuåivo kao odnosi suverena, tj. vladara i çihovih vlada, çihov skoro iskÿuåivi oblik je bio diplomatski. Sama reå “diplomatija” doãla je od gråke reåi “diploma” koja oznaåava “akt savijen dvostruko i koji dolazi od suverena”.43 Prema tome, diplomati su predstavnici suverena preko kojih se razmeçuju “diplome” a “diplomatska istorija je imala za zadatak da otkriva 22

i objaãçava diplomatske dokumente, tj. skupinu sluæbenih ili tajnih dokumenata pomoñu kojih su vladari saobrañali meœu sobom”.44 U svom razvoju, diplomatska istorija je postepeno proãirivala poÿe svoga prouåavaça tako da je u çega ukÿuåivala osnovne komponente spoÿne politike jedne zemÿe, dvostrane i viãestrane odnose dræave, kao i vojna i politiåka sredstva u toj politici. Glavnu ulogu u meœunarodnim odnosima za diplomatsku istoriju imaju “ãefovi dræava, mi-nistri inostranih poslova i çihov diplomatski aparat. Liåne oso-bine diplomata su najåeãñe predmet çihovih podrobnih analiza. Kao glavni, åesto jedini izvori, koriste se diplomatski arhivi, a ponekad i dnevna ãtampa”.45 Ova ograniåenost diplomatske istorije u pogledu izvora i predmeta istraæivaça ima svoje dobre i loãe strane. S jedne strane, ona ne dozvoÿava proizvoÿnost u analizi, jer zahteva da çeni zakÿuåci budu argumentovani istorijskim dokumentima. Meœutim, s obzirom na to da se ne upuãta u analizu uloge druãtvenih, ekonomskih, politiåkih, kulturnih i drugih åinilaca od znaåaja u kreiraçu spoÿne politike svake zemÿe, ona ostaje jednostrana u ocenama. Diplomatski odnosi i dokumenti su samo “finalizacija” jednog sloæenog procesa u druãtvu u celini i u politiåkim organima unutar kojih se donose odluke. Taj çen nedostatak ima i svoje dobre strane, ãto se ogleda u tome da je podatak koji iznosi diplomatska istorija po pravilu taåan, jer je proizaãao iz istorijskog dokumenta. Meœutim, sa revolucijama krajem XVIII i u prvoj polovini XIX veka, meça se i sistem odluåivaça u spoÿnoj politici. Graœanska demokratija i u toj oblasti uvodi nove oblike, koji oznaåavaju kraj iskÿuåive nadleænosti suverena u çoj. S druge strane, u ovom istom vremenu dolazi do razvoja novih, bogatijih oblika meœunarodnih odnosa, ãto donosi kapitalistiåki naåin proizvodçe, koji zahteva podelu rada i u meœunarodnim razmerama. Iz tih razloga meœunarodni odnosi nisu mogli ostati samo “diplomatski” odnosi, te se nisu mogli objasniti i razumeti samo prouåavaçem diplomatskih dokumenata. Diplomatska istorija se morala okrenuti prouåavaçu kretaça meœunarodnih ekonomskih odnosa, odnosa sila, ideja i materijalnih i subjektivnih åinilaca koji deluju na meœunarodne odnose. Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija unose bitne promene u ovu sferu odnosa, tako da diplomatska istorija viãe nije mogla da odgovori potrebama za poznavaçem onoga ãto se zbiva u meœunarodnim odnosima i ãto je dobijalo sve veñi znaåaj u æivotu druãtva uopãte. Uporedo s diplomatskom istorijom, posle Prvog svetskog rata poåiçe da se razvija prouåavaçe spoÿne politike, koja izvore svoga saznaça nalazi uglavnom u sredstvima javnog informisaça. Ona na taj naåin zameçuje diplomatska istorijska dokumenta sa zvaniånim interpretacijama koje daju vlade zemaÿa o svojoj spoÿnoj politici.46 “Spoÿna politika kao nauka prouåava aktivnosti pojedinih dræava, çi43 Littre, 44 Isto. 45

nav. po: M. Merle, Sociologie des relations internationales, str. 45.

B. Jankoviñ, Meœunarodni odnosi i istorijske discipline, “Anali Pravnog fakulteta u Beogradu”, 23/1964, str. 216. 46 M. Merle, nav. delo, str. 46. i V. Gavranov, M. Stojkoviñ, nav. delo, str. 1217.

23

hovo delovaçe u odnosima s drugim dræavama, u okvirima opãteg staça u meœunarodnoj zajednici i meœunarodnim odnosima, ali motivisano çihovim sopstvenim interesima, koji su pored staça u meœunarodnoj zajednici uslovÿeni i nizom faktora unutraãçeg razvoja dræave”.47 Spoÿna politika se razvila u posebnu disciplinu, i uz diplomatsku istoriju posle Prvog svetskog rata predstavÿa znaåajan vid nauånog prouåavaça meœunarodnih odnosa. Meœutim, nedostaci koji su proizilazili iz metoda prouåavaça diplomatske istorije nisu mogli biti izbegnuti prouåavaçem spoÿne politike, jer se ona u stvarnosti svodila na prouåavaçe tzv. “savremene istorije”, åiji je osnovni nedostatak nepouzdanost podataka koji se daju u javnost, s obzirom na to da u oblasti spoÿne politike tajna diplomatija joãuvek izmiåe kontroli predstavniåkih tela, naroåito u oblasti politike sile, borbe za prestiæ, prevlast, hegemoniju i imperijalizam u meœunarodnim odnosima. Ovi nedostaci diplomatske istorije i spoÿne politike ne iskÿuåuju ove metode iz nauånog prouåavaça meœunarodnih odnosa ni u ovom trenutku u kome je nauka o meœunarodnim odnosima razvila niz metoda za prouåavaçe savremenih staça i kretaça u meœunarodnim odnosima. Meœutim, uporedo s razvojem diplomatske istorije i spoÿne politike, a zbog potreba istorijskog prouåavaça pojava meœunarodnog æivota, razvila se nova istorijska disciplina Istorija meœunarodnih odnosa. B. Istorija meœunarodnih odnosa U samoj promeni naziva sadræana je i suãtina promene koja je nastala sa pojavom novog metodoloãkog postupka koji je doveo do stvaraça istorije meœunarodnih odnosa. Ovaj metodoloãki postupak ne zanemaruje sve ono ãto prouåava diplomatska istorija, ali on zahteva mnogo viãe. Sa pojavom viãetomog dela P. Renuvena (P. Renouvin)48 Istorija meœunarodnih odnosa, u kome su dali svoje priloge poznati francuski istoriåari, istorijsko prouåavaçe meœunarodnih odnosa podrazumeva istraæivaçe svih åinilaca, materijalnih i subjektivnih, uloge opãtih druãtvenih kretaça, liånosti dræavnika itd. Istovremeno, ovaj istorijski pristup unosi nove metode u istraæivaçe, naroåito onda kada se istraæuju skoraãçi dogaœaji o kojima su dokumenti joãuvek obavijeni velom dræavne tajne. Tada se primeçuju metodi razvijeni u sociologiji i politiåkim naukama, kao ãto su statistiåki, intervju, analiza sadræaja i dr.49 U zajedniåkoj kçizi P. Renuvena i Æ. B. Dirozela (J. B. Duroselle)50 oni izlaæu osnovne åinioce koje treba imati u vidu kada se prouåava istorija meœunarodnih odnosa (geografski, demografski, ekonomski, finansijski, ideoloãki, uloga liånosti). Na taj naåin se oni pribliæuju metodima koji se primeçuju u jednom delu 47 V. Gavranov, M. Stojkoviñ, nav. delo, str. 14. 48 P. Renouvin, Histoire des relations internationales, t. IVIII, Paris, 1960. 49 M. Merle, nav. delo, str. 47. 50 Introduction a l’etude des relations intrnationales, Paris, A. Colin. 1966.

24

nauke o meœunarodnim odnosima, åime svoja istraæivaça åine joãkorisnijim za istraæivaçe meœunarodnih odnosa u celini. Mada istorijsko prouåavaçe ne moæe sasvim da zadovoÿi potrebe za poznavaçem meœunarodnih odnosa, jer je prvenstveno ograniåeno na proãlost, ono ima i danas veliki znaåaj u istraæivaçu meœunarodnih odnosa. U naãoj zemÿi je istorija meœunarodnih odnosa, u jednoj ili drugoj formi, vrlo razvijena i ima relativno dugu tradiciju. Joãu XIX veku pojavÿuju se dela iz oblasti diplomatske istorije. Meœu çima se naroåito istiåu studije Jovana Ristiña Diplomatska istorija srpsko-turskih ratova 1618. i Spoÿaãçi odnoãaji Srbije novijega vremena. Tri toma ovog posledçeg dela daju produbÿenu sliku meœunarodnog poloæaja Srbije toga vremena, te prevazilaze diplomatsko-istorijski metod, koji je bio vladajuñi u ovoj vrsti radova toga vremena. Pored diplomatske istorije, mogu se navesti i studije koje prevazilaze istorijski metod analizom åinilaca koji su delovali na spoÿnu politiku i meœunarodni poloæaj Srbije. To su na prvom mestu: Srbija na istoku Svetozara Markoviña i produbÿena analiza klasiåno-druãtvene sadræine spoÿne politike Srbije u delu Dimitrija Tucoviña Srbija i Albanija. Izmeœu dva rata nastavÿa se tradicija velikog interesovaça za prouåavaçe diplomatske istorije, te se pored niza monografskih radova, pojavÿuje edicija “Srpski narod u XIX veku”, u kojoj je u oko dvadesetak kçiga izloæen i meœunarodni poloæaj Srbije i srpskog naroda kroz ceo XIX vek, do Prvog svetskog rata. U ovom istom razdobÿu pojavÿuju se i dva sistematska dela Diplomatska istorija moderne Evrope u dva toma od J. Jovanoviña i Diplomatska historija u dva toma od V. Ãuleka. Posle Drugog svetskog rata izlaze dva uxbenika (Diplomatska istorija V. Kruÿa i Historija diplomacije, V. Iblera), pojavÿuje se veliki broj monografskih radova posveñenih analizi dvostranih odnosa naãe zemÿe s drugim zemÿama, kao i analizi pojedinih perioda istorije meœunarodnih odnosa XIX i XX veka.

III ÃKOLE U NAUCI O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA U toku savremenog razvoja teorije meœunarodnih odnosa razvile su se i uåvrstile ãkole razliåitih pravaca, koje izraæavaju kako razliåite teorijske stavove, tako i opãta shvataça o bitnim epistemioloãkim i metodoloãkim problemima ove nauke, ãto najåeãñe odgovara filozofskom opredeÿeçu autora. U tom smislu, moæe se reñi da se u SAD razvijaju ãkole empirijskog karaktera, dok su za Evropu karakteristiåni istorijsko-socioloãki pristupi problemima meœunarodnih odnosa. 25

Razmatraçe teorijskih pravaca u nauci o meœunarodnim odnosima je sastavni deo prouåavaça ove oblasti druãtvenog æivota, zbog rezultata koje su one u tom prouåavaçu do sada postigle. Istovremeno, kritiåki odnos prema çima je neophodan zbog filozofskog opredeÿeça i ideoloãke obojenosti koja ne moæe biti iskÿuåena i pored proklamovane “nauåne neutralnosti”. U dosadaãçem razvoju nauke o meœunarodnim odnosima mogu se izdvojiti, i viãe ili maçe omeœiti, sledeñe ãkole i teorijski pravci u ovoj nauci: istorijsko-socioloãki pravac, psiholoãki, funkcionalistiåki i marksistiåki. 1. Istorijsko-socioloãka ãkola Ova ãkola, koja se danas u najåistijem vidu odræava i razvija u Evropi (naroåito u Francuskoj), trpi uticaje drugih socioloãkih pravaca, a naroåito biheviorizma. Meœutim, ona mu maçe-viãe uspeãno odoleva. Moæe se åak reñi da danas istorijska sociologija predstavÿa okvir vrlo uspeãne kritike savremenih bihevioristiåkih i funkcionalistiåkih teorija u sferi nauånog prouåavaça meœunarodnih odnosa. U ovom smislu, vrlo je uspeãna kritika bihevioristiåke sociologije koju je razvio R. Aron, jedan od znaåajnijih predstavnika istorijske sociologije u Francuskoj. On veoma oãtro kritikuje svoœeçe dræava i drugih aktera meœunarodnih odnosa na algebarske simbole, poãto su, po çemu, dræave “politiåke jedinice koje predstavÿaju ÿudske zajednice zasnovane na jednoj teritoriji”.51 Da bi se razumelo ponaãaçe dræava u meœunarodnim odnosima, neophodno je poznavati niz åiçenica: fiziåke determinante (prostor, populacija, izvori) i druãtvene determinante (ideologija, druãtvena struktura, politiåki sistem). Sociolog, prema tome, traæi u istoriji “redovne odnose, naroåito smeçivaçem tipova ako to smeçivaçe postoji”.52 R. Aron teæi da zapazi korelacije izmeœu razliåitih oblasti druãtvenog æivota i pojava u çima. Tako, po çemu, postoji uvek korelacija izmeœu vojne organizacije druãtva i druãtvene organizacije i strukture. “Naåin na koji su se ÿudi borili bio je uvek efikasan da se pomoñu çega odredi socijalna struktura datog druãtva, kao i naåin na koji su ÿudi u çemu radili”.53 S druge strane, kada treba da odredi predmet istraæivaça nauke meœunarodnih odnosa, on trpi uticaj biheviorizma, smatrajuñi da je u srediãtu toga predmeta proces donoãeça odluka: “Onoliko koliko postoji mnoæina suverenih jedinica (ãto je suãtina meœunarodnih odnosa), sediãte prouåavaça meœunarodnih odnosa biñe teorija odluåivaça, tj. prouåavaça naåina na koji nekoliko ÿudi, ili samo jedan åovek, odluåuje o sudbini miliona ÿudi”.54 51 R. Aron, 52 Isto. 53

Paix et guerre entre les nations, Paris, Calman Levy, 1962.

R. Aron, La sociologie des relations internationales, “Revue FranE7aise de Sociologie”, sept. 1963, str. 311. 54 Nav. delo, str. 315.

26

Svoju osnovnu koncepciju meœunarodnih odnosa R. Aron je dao u svom poznatom delu Mir i rat meœu narodima (Paix et guerre entre les nations).55 Ovo çegovo delo podeÿeno je u åetiri odeÿka: Teorija, Sociologija, Istorija i Prakseologija. U teorijskom delu Aron definiãe koncepciju svoje teorijske analize. On u centar ove analize stavÿa “pravila igre” u meœunarodnim odnosima i zakÿuåuje da je tu reå o odnosima politiåkih jedinica od kojih svaka zadræava za sebe pravo da sebi pribavi pravdu i da sama sebi bude gospodar u odluåivaçu o svom ponaãaçu u toj igri. U ovim odnosima politiåke jedinice teæe da postignu odreœene ciÿeve koji se, po çemu, mogu podeliti na konkretne prostor, ÿudi i duãe, i na jednom viãem nivou na opãte ciÿeve bezbednost, moñi slava. Kada je reå o sredstvima za postizaçe ovih ciÿeva, Aron odbacuje pravo i moral i smatra da bi bilo idealistiåki ne videti da u meœunarodnim odnosima sila i moñ, kojim dræava raspolaæe, predstavÿaju odluåujuñu ulogu u borbi dræava za postizaçe svojih ciÿeva. To je tako jer u meœunarodnim odnosima nema efikasnog arbitra koji bi mogao da prinudi dræave da poãtuju pravila igre i koji bi ih ograniåavao u izboru sredstava. Zbog toga je sprega diplomatije i strategije osoben fenomen vezan za meœunarodne odnose. “Ambasador i vojnik æive i simbolizuju meœunarodne odnose, koji se, s obzirom da su meœudræavni, svode na diplomatiju ili rat. Odnosi izmeœu dræava imaju jednu originalnu crtu koja ih razlikuje od svih drugih odnosa: oni se odvijaju u senci rata ili, ako se upotrebi jedan taåniji izraz, odnosi izmeœu dræava sadræe u suãtini alternativu rata, ili mira”.56 Polazeñi od toga, on zakÿuåuje da je meœunarodna politika, kao takva, politika sile, jer sila uvek stoji na raspolagaçu dræavama. Cela meœunarodna politika sadræi jedan sudar voÿa zato ãto nastaje u odnosima dræava koje se slobodno opredeÿuju u svom ponaãaçu. Poãto one nisu podreœene jednom zakonu i sudiji, predodreœene su da budu protivnici. Ne upuãtajuñi se na ovom mestu u raspravu o tome da li u meœunarodnim odnosima postoji efikasan zakon i efikasan sudija, mora se primetiti da to samo po sebi nije dovoÿno da bi se doãlo do navedenog teorijskog objaãçeça suãtine meœunarodnih odnosa. Druãtveni odnosi unutar dræave regulisani su vrlo efikasnim pravilima, iza kojih stoji monopol fiziåke sile date dræave, pa i pored toga razvoj druãtvenih odnosa poprima obeleæja koja mogu biti suprotna tim pravilima. U odeÿku “Sociologija”, pisac objaãçava ponaãaçe aktera u meœunarodnim odnosima i tu se najviãe zapaæa uticaj biheviorizma na çegove stavove. Meœutim, on ipak ostaje do kraja veran metodima istorijske sociologije. On smatra da je nemoguñe pristupiti socioloãkom prouåavaçu ponaãaça aktera u meœunarodnim odnosima bez istorijskih prouåavaça. Duænost sociologa bi bila da izbegava apstraktno rezonovaçe i da svoje tvrdçe zasniva na åiçenicama. Pridræavajuñi se ovog metodoloãkog uputstva, Aron posveñuje ozbiÿnu paæçu prouåavaçu nastajaça pojedinih oblika, instituta i procesa u istoriji meœunarodnih odnosa, kao ãto su nastanak blokova, ravnoteæe snaga, diplomatije izmeœu dva bloka i unutar blokova. Ako se 55 Opãirniju kritiku ovog dela vid.: R. 56 R. Aron, Paix et guerre..., str. 18.

Stojanoviñ, “Politiåka misao”, 3/66.

27

ima u vidu ideoloãka opredeÿenost R. Arona, onda se moæe reñi da ovaj odeÿak predstavÿa primer najviãeg dometa istorijsko-socioloãke analize. Meœutim, ideoloãki stav mu åesto ne dozvoÿava da zapazi promene koje danas deluju u meœunarodnim odnosima. Pored toga, on se teãko oslobaœa klasiånih merila diplomatske istorije, a naroåito onda kada proceçuje ulogu velikih sila i mesto malih i sredçih dræava u meœunarodnim odnosima. Tako on i politiku nesvrstavaça spuãta na nivo klasiåne neutralnosti, a neke nove pojave u meœunarodnim odnosima, kao ãto je pomoñzemÿama u razvoju, svrstava u ranije poznate okvire finansiraça politiåkih ciÿeva glavnih aktera meœunarodne ravnoteæe snaga. U åetvrtom odeÿku, Prakseologiji, Aron ispituje ulogu razliåitih åinilaca koji odreœuju ponaãaçe dræava u meœunarodnim odnosima. Pri tom, ispituje i moguñnost prevazilaæeça politike sile u meœunarodnim odnosima, putem jaåaça uloge meœunarodnog prava. Meœutim, on izraæava pesimizam, jer ne vidi moguñnost da meœunarodno pravo postane efikasan regulator odnosa izmeœu dræava. Pored toga ãto prihvata neke metode biheviorizma, on je çegov veliki kritiåar. Isto tako, oãtro kritikuje antropoloãki i psiholoãki pristup u prouåavaçu pojava meœunarodnog æivota. “Kad su ova izuåavaça odvojena od politiåkog prouåavaça, ona ne mogu pruæiti nikakav materijal pomoñu kojeg bi dokazala uzrok i posledicu. Ova potvrda, u odreœenom smislu, jednostavno predstavÿa u konkretnom sluåaju primenu Maks Veberove (Max Weber) ideje, da istoriåar poåiçe primenom “ciÿasvesne” sheme, te uvodi ostale faktore od vaænosti za odabrane ciÿeve i da odstupaça od primeçenih politika razmatra u svetlosti kompleksa sila, a metodi, ciÿevi i instrumenti te politike objaãçavaju se s obzirom na unutraãçe faktore i na opãtu situaciju. Svako izuåavaçe koje je ograniåeno na jedan ili na drugi tip objaãçeça nepotpuno je, ali ograniåiti se na prvi tip (unutraãçe faktore) mnogo je opasnije nego ograniåiti se na drugi tip”.57 Aron smatra da prouåavaçe mnoæine faktora koji deluju na meœunarodne odnose mora proñi kroz istorijska poreœeça bez kojih se ne moæe doñi do otkrivaça nekih pravilnosti u politici bilo koje zemÿe.58 “Uz pretpostavku da imamo jedno diplomatsko poÿe, i da iste dræave ostaju u çemu, sigurno je da ñe se neke situacije po-navÿati”.59 Sledeñi ova svoja razmiãÿaça, Aron zakÿuåuje da samo istorijska sociologija a ne parcijalne analize ni apstraktne teorije moæe izraziti problem u onom obliku u kojem dræavnici treba da se suoåe sa çim. Samo sociolog koji upotrebÿava istorijski metod mogao bi postati savetnik vladaoca”.60 Osnovne slabosti istorijske sociologije se teãko mogu izbeñi insistiraçem çenih predstavnika na pluralistiåkom objaãçeçu druãtvenih pojava. Pluralistiåki prilaz pretpostavÿa izbor åinilaca i davaçe prednosti nekima od çih. Tu filozofskoideoloãko opredeÿeçe uvek igra znaåajnu ulogu, jer se ne mogu zanemariti kulturo57 V. Ibler, nav. delo, str. 58 Nav. delo, str. 438. 59 Nav. delo, str. 444. 60 Nav. delo, str. 451.

28

438439.

loãki uticaji i razliåiti vrednosni sistemi. Isto tako, insistiraçe na cikliånom kretaçu istorije tako ãto se “istorija po-navÿa” ne moæe prerasti status nauåne hipoteze. Zato nije moguñe zasnovati neki opãti stav, pravilnosti i zakonitosti iskÿuåivo na istorijskom iskustvu, jer se ne moæe sa sigurnoãñu oåekivati po-navÿaçe u buduñnosti. Ãire gledano, istorijsko-socioloãkom metodu moæemo pri-druæiti i neke teorije koje su se razvile u SAD i Velikoj Britaniji, kao ãto su teorija sile, realistiåke i institucionalistiåke teorije. Strogo gledano, one ne bi mogle biti uvrãtene u ãkolu istorijske sociologije, poãto je glavna osobina ove ãkole pluralistiåki prilaz, dok ove ãkole grade teorijsku konstrukciju uglavnom na jednom osnovnom åiniocu, koji, po çemu, odreœuje meœunarodne odnose. Ovakve monistiåke pristupe uglavnom kritikuju sociolozi istorij-ske ãkole, a naroåito se to åini onda kada je reå o realistiåkoj i institucionalistiåkoj teoriji. Meœutim, u suãtini se ove ãkole ne razlikuju u biti ni po metodoloãkom pristupu, ni po rezultatima do kojih su doãle. Metodoloãki, i jedne i druge u istoriji traæe potvrdu svojih hipoteza i na tim potvrdama grade svoje teorijske stavove. Bliæe upoznavaçe sa çima ñe to najboÿe i pokazati. A. Teorija sile i realistiåka teorija meœunarodnih odnosa U politiåkim naukama raãireno je shvataçe da je politika samo proces koji nastaje u borbi za vlast, silu i moñ. Suãtina politike najåeãñe se traæi u delovaçu politiåkih snaga, koje vode meœusobnu borbu, s ciÿem da zauzmu vladajuñe mesto u druãtvu. Takva shvataça su u joãveñoj meri dobila u znaåaju u prouåavaçu meœunarodnih odnosa koje se uglavnom razvilo na Zapadu. Savremena nauka o meœunarodnim odnosima, koja svoje inspiracije nalazi i u najstarijim izvorima ÿudske misli, najåeãñe zapaæa stavove koji ulozi sile daju prevagu. Sa razvojem pragmatizma u ameriåkoj filozofiji, sila postaje åinilac od prvorazredne vaænosti u meœunarodnim odnosima. Prema definiciji savremenih teoretiåara meœunarodnih odnosa na Zapadu, sila, odnosno moñ(puissance, poçer) jeste sposobnost pojedinca, grupe ili dræave da nametne svoju voÿu drugome, oslaçajuñi se pri tom na sredstva sile u sluåaju nepokoravaça.61 Moñ sadræi niz elemenata, meœu kojima su najbitniji: geografski poloæaj, demografska osnova, proizvodne moguñnosti, saobrañajne i komunikacione moguñnosti, politiåki sistem, ideologija, strateãki poloæaj, vojna moñi dr. Svi ovi elementi se nalaze u meœuzavisnosti, a meœu çima, vojni i upravni imaju najznaåajniju ulogu. Da bi ostvarile svoje nacionalne interese, odnosno saåuvale svoje vrednosti, dræave moraju neprekidno jaåati svoju moñ. Na toj osnovi nastaju odnosi u kojima vladaju naoruæaçe, diplomatija zasnovana na sili imperijalizma, savezi, ravnoteæa snaga i rat. Osnov politike sile leæi u tome ãto ñe grupe u okvirima meœunarodnog druãtva, dogod ono ne preraste u meœunarodnu zajednicu, pre nastojati da se upravÿaju prema svojim interesima i voÿi nego prema savesti i potrebama meœunarodnog druãtva. 61 G.

Schwarzenberger, Power Politics, London Stevens, 1951, str. 14.

29

U nauci o meœunarodnim odnosima mogu se razlikovati dva osnovna pravca u teoriji sile. Jedan broj teoretiåara silu smatra jedinim efikasnim sredstvom za zadovoÿeçe bitnih interesa dræava (realisti), drugi zanemaruju uzroke koji dovode do primene sile u meœunarodnim odnosima. Oni stoje na stanoviãtu da su meœunarodni odnosi politiåki odnosi, a da je politika zasnovana na moñi i sili. Prema tome, nepotrebno je traæiti posebne uzroke za prisustvo sile u meœunarodnim odnosima: ona je u çima çihova bit, çihova suãtina. “Meœunarodna politika je uvek bila od svih priznata za ono ãto jeste, za politiku sile, izuzev u naãoj epohi od nekih pravnika zanetih svojim koncepcijama ili nekoliko idealista koji meãaju svoje snove sa realnoãñu”.62 Ova dva pravca u teoriji sile ne razlikuju se u biti. Osnovna razlika je to ãto teorija “åiste politike sile” odstraçuje sve mitove koji navode dræave da jaåaju svoju moñ, jer oni mogu biti razliåiti. Zbog toga je bitno posedovati silu i moñ, te se u meœunarodnim odnosima moæe sve ostvariti. “Realisti” u ovom sluåaju ostaju “monisti“, jer zasnivaju svoju koncepciju o ulozi sile u meœunarodnim interesima na jednom motivu nacionalnom interesu. Naime, oni smatraju da dræava polazi od svojih nacionalnih interesa, koji su u uzroånoj vezi s politikom sile jer ih ona i odreœuje i obezbeœuje. Drugim reåima, i ona se svodi na to da silu smatra bitnom i odluåujuñom za odnose izmeœu dræava. “Realisti” polaze od “stvarnog staça” stvari u meœunarodnim odnosima. To stvarno staçe je stalno i nepromenÿivo, poãto proizilazi iz ÿudske prirode u kojoj dominira instinktivni pokretaå borbe za moñ. “Politiåki realizam polazi od toga da je politika, kao i druãtvo u celini, odreœena objektivnim zakonima åiji se koreni nalaze u prirodi åoveka”. Prema tome, zakÿuåuje Morgentau (H. Morgenthau), ti zakoni su nepromenÿive konstante u åitavoj istoriji, od vremena antike pa sve do naãih dana.63 Realistiåka teorija meœunarodnih odnosa u SAD ima znaåajnu tradiciju. Jedan od prvih ameriåkih dræavnika i politiåkih mislilaca, A. Hamilton (jedan od tvoraca ameriåkog ustava), u svojim politiåkim raspravama prihvata neke ideje roœene kod Makijavelija, koje se i danas mogu nañi kod savremenih ameriåkih “realista”. On je, takoœe, isticao egoistiånost ÿudske prirode, prirodno nastajaçe neprijateÿskih teæçi kod susednih dræava, kao i ubeœeçe da dræave koje poãtuju moralne norme u meœunarodnim odnosima nuæno ærtvuju svoje sopstvene interese.64 S druge strane, razvoj psiholoãkih teorija u sociologiji daje misaonu i nauånu osnovu ameriåkom rea-lizmu u meœunarodnim odnosima. Lako se dE2 zapaziti veliki uticaj V. Pareta (V. Pareto), koji smatra da se sve ÿudske vrednosti uglavnom svode na materijalna dobra, moñ, odnosno vlast: “Sve ostale vrednosti su u stvari, samo preruãeno stremÿeçe za ovim jedinim pravim i univerzalnim ÿudskim dobrima. Iracionalna druãtvena situacija ne postaje usled sukoba nespojivih razliåitih vrednosti, veñusled 62 R. Aron, nav. delo, str. 691. 63 H. Morgenthau, Politics among 64

Nations, New York, Knope, 1960, str. 4. V. Miliñ, Sociologija iracionalnosti i sile, “Sociologija” 1/67, str. 11, V. Pareto, TraitE9 der sociologie gE9nE9rale, Lausanne-Paris, 1967, A7 518.

30

nepomirÿive borbe razliåitih grupa za ãto veñe raspolagaçe istim univerzalnim dobrima”.65 Ovakav stav nesumçivo nalazi svoje mesto kod vodeñeg teoretiåara “realizma”, H. Morgentaua, koji u svom glavnom delu Politics among Natons, kaæe sledeñe: “Ma koji da su konaåni ciÿevi meœunarodne politike, sila je uvek neposredni ciÿ. Dræavnici i narodi mogu konaåno æeleti slobodu, bezbednost, prosperitet ili samu silu. Oni mogu da definiãu svoje ciÿeve kao religiozne, filozofske, ekonomske ili kao druãtveni ideal. Oni se mogu nadati da ñe ovaj ideal ostvariti putem sopstvenih unutraãçih snaga, putem boæanskog posredovaça ili kroz prirodni razvoj ÿudskih poslova... Ali kad god se bore da ostvare svoj ciÿ putem meœuna-rodne politike, oni to åine putem borbe za silu”.66 Istorijski posmatrano, uzroci nastanka “realistiåke” teorije mogu se traæiti u dvema åiçenicama: prvo, to je nesumçiva reakcija na pacifistiåki i legalistiåki idealizam koji je cvetao izmeœu dva rata u nauci meœunarodnog prava, nakon stvaraça Druãtva naroda u kome se videlo ostvareçe neke vrste “druãtvenog ugovora”, kojim je trebalo savladati “prirodno staçe” koje je vladalo u meœunarodnim odnosima. Razoåaraçe koje je moralo doñi nakon takvog idealizovaça stvarnosti, odvelo je u drugu krajnost, ka skoro potpunoj negaciji meœunarodnog prava i meœunarodnih institucija u meœunarodnim odnosima. S druge strane, brzina uspona SAD u meœunarodnoj hije-rarhiji sila posle Drugog svetskog rata nametala je potrebu objaãçeça mesta i uloge ove sile u meœunarodnim odnosima i novoj konstelaciji snaga u meœunarodnoj zajednici. Istorijska uslovÿe-nost “realistiåkih” teorija najboÿe se moæe osetiti u stavu X. Kenana (G. Kennan), jednog od eminentnih predstavnika ove ãkole. On istiåe da ameriåka politika åesto nije vodila dovoÿno raåuna o ulozi sile i nacionalnih interesa u meœunarodnim odnosima, ãto je, po çegovom miãÿeçu, bila greãka, jer se spoÿna politika nikada ne sme zasnivati na legalistiåkom idealizmu koji poklaça suviãe povereça pravnim i moralnim principima.67 “Realizam” kao teorijski stav u nauci meœunarodnih odnosa ima svoje posebno mesto u odnosu na druge teorije, koje u srediãte politiåkog procesa stavÿaju borbu za moñi silu. Oni se odvajaju od çih po tome ãto razliåito odreœuju uzroke takvog staça stvari. Po çima, krajçi uzrok borbe za silu i moñ nalazi se u nepromenÿivoj ÿudskoj prirodi, te je nemoguñe oåekivati da u toj oblasti moæe neãto da se izmeni. Oni se ne mogu sloæiti sa stanoviãtima lega-lista i institucionalista da je moguñe iskÿuåiti silu iz meœuna-rodnih odnosa putem razvoja meœunarodnog prava i institucija koje bi razvijale meœunarodnu saradçu. “Realizam” u teoriji meœunarodnih odnosa najneposredniju inspiraciju nalazi u delima ameriåkog teologa R. Nibura (R. Niebuhr), koji je u svojim kritikama legalistiåkih i idealistiåkih shvataça meœunarodnih odnosa polazio od teoloãke koncepcije åovekove prirode, koja je po dogmama hriãñanskog uåeça optereñena 65 W. T. R. Fox, Les fondements moraux et juridiques de la politique E9trangE9re amE9ricaine, u studiji Fondation Nationale des Sciences Politiques, Paris, 1954, str. 2. 66 H. Morgenthau, nav. delo, str. 27. 67 G. Kennan, Realities of American Foreign Policy, Princeton, 1954, str. 92.

31

prvobitnim grehom. Zbog toga je åovek u svom ponaãaçu u druãtvu egoist i sklon nasiÿu. Zajednice ÿudi konstituisane u dræavi joãsu gore u tom pogledu, jer za razliku od pojedinaca, dræave nisu u staçu da slede norme hriãñanskog morala koje taj egoizam i nasiÿe ograniåavaju. Zato, po çegovom shvataçu, ne postoji dræava koja je stvorena i koja se odræava bez upotrebe sile, te zbog toga sve teorije koje veruju u mir meœu narodima putem prava i osuœuju upotrebu sile ne mogu biti priznate kao nauåne.68 Bliski prijateÿ i saradnik uåenika Nibura, H. Morgentau, nadograœuje na ovoj teoloãkoj osnovi svoj sistem “realistiåkog” pogleda na meœunarodne odnose. Wegova dela predstavÿaju veñdugi niz godina primer i najdosledniji razraœeni sistem “realistiåke” teorije u nauci o meœunarodnim odnosima. Najveñe i najznaåajnije delo H. Morgentaua Politika meœu na-rodima (Politics among Nations) je sinteza “realizma” i predstavÿa dokumentovan izvor ovog teorijskog pravca u nauci o meœunarodnim odnosima. “Stremÿeçe ka moñi je osnovna crta meœunarodne politike; kao i svaka politika, meœunarodna politika je nuæno politika sile”.69 U spoÿnoj politici dræava, strategija i diplomatija su samo dva vida borbe za postizaçe najveñeg moguñeg kapaciteta moñi, i one se meœusobno dopuçuju. Prema tome, diplomatija je samo forma mirnog naåina borbe za moñ. Izmeœu nacionalnih dræava, koje teæe da uveñaju svoju moñ, uspostavÿa se ravnoteæa snaga koja je u tim uslovima jedini realistiåki naåin odræaça mira. Poãto meœunarodne odnose smatraju samo procesima u kojima dolazi do sticaça i deobe sile, realisti dolaze do zakÿuåka da u çima nema uopãte mesta meœunarodnom pravu, jer ono u takvim uslovima ne moæe imati nikakvog uticaja. Meœunarodno pravo se nalazi na primitivnom stupçu razvoja prava (kao ãto je to bilo unutraãçe pravo u druãtvima vojne demokratije, kada se nalazilo negde izmeœu morala i prava) te, prema tome, ono ne moæe da odgovori svrsi, tj. reãeçu vrlo komplikovanih i razvijenih oblika odnosa izmeœu suverenih dræava. Meœunarodno pravo u vrlo ograniåenom obimu sputava ambicije dræava. Stoga, imati puno povereçe u te koånice i çihovu efikasnost u odræaçu mira znaåi biti idealista. Pitaçe rata i mira ne moæe biti reãeno ni najsavremenijim pravnim mehanizmom sistemom kolektivne bezbednosti. Iz ovog kratkog pregleda teorije H. Morgentaua moguñe je da se zapaze osnovni temeÿi na kojima on izgraœuje svoj sistem. Pored osnovne determinante nepromenÿive ÿudske prirode optereñene instinktivnom potrebom borbe za moñ, koja u krajçoj analizi odreœuje meœunarodne odnose nadograœuje se zaokruæena ãema interes-sila-interes koja se u meœunarodnim odnosima realizuje putem jednaåeça teæçi i moguñnosti, ãto dovodi do ravnoteæe snaga, koja je jedino u staçu da u krañim razmacima obezbedi razvoj mirnih odnosa. Realisti insistiraju na tome da je osnov spoÿne politike dræava nacionalni interes koji se ãtiti i ostvaruje putem sile i koji se odraæava u jedinstvu teritorije, politiåkih institucija i kulture. Prema 68 R. Aron, nav. delo, str. 580. 69 H. Morgenthau, nav. delo, str.

32

31.

Morgentauu “Ideja interesa je stvarno bit politike i nije podloæna uslovima vremena i mesta.”70 Poãto smatra interese stalnim i nepromenÿivim, on zatvara krug svog teorijskog sistema, u kome ostaje uloga sile kao posledica nepromenÿivosti ÿudske prirode u kojoj je sadræan instinkt borbe za moñ. Osnovni nedostatak ove teorijske konstrukcije je u tome ãto svodi sve politiåke pojave na jednu borbu za moñ. Takva jednostranost u objaãçavaçu druãtvenih pojava uproãñava stvarnost, te je i sam Morgentau åesto prinuœen da u teorijsku analizu uvodi nove momente koje pronalazi u istoriji meœunarodnih odnosa, polemiãuñi tako sa onima koji u meœunarodnim odnosima vide i procese saradçe a ne samo sukobe i ratove. Ova teorijska koncepcija doãla je do primene u sledeñoj kçizi H. Morgentaua: U odbranu nacionalnog interesa (In Defence of the National Interest), u kojoj se pored teorijskih analiza mogu slediti i politiåki stavovi samog autora u nizu pitaça meœunarodne politike. Ova kçiga predstavÿa na neki naåin teoriju primeçenu na praksu meœunarodnih odnosa, te je zbog toga posebno interesantna. Kao osnov analize u ovoj kçizi sluæe “gvozdeni zakoni” i “elementarne istine” u meœunarodnoj politici koji, po çegovom miãÿeçu, determiniãu ponaãaça dræava u meœunarodnim odnosima. Ovi zakoni su po svojoj objektivnoj vrednosti ravni zakonu gra-vitacije, te on izraæava æaÿeçe zbog toga ãto ih neki ameriåki politiåari nisu svesni. Naroåito se ovaj zakÿuåak moæe primeniti na odnose SAD i SSSR. Mnogi u SAD greãe (po miãÿeçu Morgentaua) kada te odnose pokuãavaju da objasne kao borbu dobra i zla, borbu belog i crnog, svetla i tame, a ne vide da je to u stvari borba sile i sile i da bi ta borba postojala bez obzira na ideoloãke razlike koje danas dele te dve sile. Sledstveno svom teorijskom stavu, Morgentau odriåe svaku ulogu oblika vladavine, druãtvenog i ekonomskog sistema u formiraçu nacionalnog interesa dræava, pa, prema tome, i çihove spoÿne politike. On polazi od hipoteze da je sovjetska ideologija potpuno podreœena onome ãto su uvek bili “veåiti interesi Rusije”. Primeçujuñi ovaj stav na posleratni sukob, on zakÿuåuje: “Pretpostavimo za trenutak da su Leçin i Trocki umrli u progonstvu... a da car joãuvek vlada Rusijom koja bi bila danas politiåki i tehnoloãki ista kao ãto je i ova danaãça. Da li ko veruje da bi Sjediçenim Dræavama bilo svejedno kada bi ruski imperijalizam marãirao kao ãto je to radio u XVIII i XIX veku pod ideoloãkim barjakom i podrãkom hriãñanstva umesto boÿãevizma.”71Ovakvo hipotetiåko razmiãÿaçe nikako ne moæe opstati, jer se svodi na pitaçe: ãta bi bilo da je sve ostalo isto, sem druãtveno--politiåkog sistema u SSSR. Veliki nedostatak ove teorije je upravo u tome ãto ne æeli da vidi promene koje nastaju u razvitku ÿudskog druãtva, promene koje meçaju u biti zahteve i moguñnosti jedne dræave. Interesi nikako ne mogu biti veåne i nepromenÿive vrednosti, jer oni nastaju prema potrebama jednog druãtva, a takoœe se mogu zadovoÿiti na razliåite naåine, ãto je u zavisnosti kako od politiåke 70 Nav. delo, str. 8. 71 H. Morgenthau, In

Defence of the National Interest, New York, 1951, str. 77.

33

organizacije druãtva, tako i od tehnoloãkog stupça proizvodçe na kome se dato druãtvo nalazi. Kakve su ozbiÿne promene nastale u odreœivaçu nacionalnog interesa u trenutku prelaza kapitalizma u çegov monopolski stadijum? Nisu li kolonije u to vreme bile osnovni interes imperijalizma? Porediti ove “nacionalne interese” s onim koji su postojali u feudalizmu ili li-beralnom kapitalizmu ne izgleda moguñe. Ili, ako uzmemo teæçe dræava u odnosu na promene dræavnih granica, nije li sasvim lako zapaziti razlike na tom poÿu u vreme u kome joãnisu bile formirane nacije u Evropi i kasnije, kada nacije istiåu svoje zahteve koji ubrzo prerastaju u princip narodnosti, te kao takvi meçaju politiåku kartu Evrope u posledçih sto godina çene istorije. Moæe li se porediti ovo staçe nastalo s formiraçem nacionalnih dræava u Evropi sa staçem koje je nastalo Vestfalskim mirom 1648, kojim su evropske dræave takoœe reãile niz svojih graniånih pitaça? Nekadaãçe znaåeçe strateãkih granica sa promenama koje su nastale u tehnici naoruæaça sada trpi ozbiÿne promene. Danas se nikako ne moæe smatrati da reka Rajna ima isti strateãki znaåaj u odnosima Francuske i Nemaåke kakav je imala prethodnih vekova. Najzad, zadræimo se na fundamentalnim interesima koji proizilaze iz samog opstanka jedne dræave kao teritorijalnog oblika potpunog druãtva. U odreœenim uslovima razvoja proizvodnih snaga, jedna dræava moæe da se naœe u situaciji da na çenoj teritoriji nema prirodnih uslova za razvoj takvog tehnoloãkog tipa proizvodçe. U istoriji takva staça su najåeãñe uzrokovala agresivno ponaãaçe i osvajaåku politiku u meœunarodnim odnosima. Meœutim, napredak tehnologije moæe da omoguñi da se na jednom do juåe sterilnom tlu razvije materijalna proizvodça, koja moæe da obezbedi sve potrebne uslove za razvoj i opstanak toga druãtva. Zbog svega toga teãko je odræiva tvrdça da su interesi stalne kategorije koje nisu u zavisnosti od vremena i mesta. Oni su podloæni promenama koje nastaju delovaçem zakonitosti druãtvenog razvitka, kao ãto je to sluåaj i sa drugim pojavama druãtvenog æivota. Ono ãto nekim interesima daje spoÿni izgled nepromenÿivosti, to je ãiri druãtveni kontekst unutar kojeg dolazi do formulisaça ili ostvareça nekog interesa. Ako u meœunarodnim odnosima neka dræava sledi politiku sile, çeno ponaãaçe ñe biti isto u razliåitim periodima istorije, jer ono podleæe zakonitostima ove politike. Ali, to vaæi za sve druãtvene pojave: kada postoje isti uslovi, zakonitosti su stalne i obrnuto. Realistiåke” teorije bez sumçe imaju svoj znaåaj u razvoju nauånog prouåavaça meœunarodnih odnosa. Nastale u kritici utopistiåkih, pacifistiåkih i legalistiåkih shvataça, one su, oslaçajuñi se na prouåavaçe prakse, otiãle u drugu krajnost preuveliåavaçem nekih proseca u meœunarodnim odnosima, a naroåito uloge sile. Za teorijsko objaãçeçe politike sile u meœunarodnim odnosima nije dovoÿno raspravÿati samo o postojaçu efikasnih pravila ponaãaça koja bi spreåila primenu sile u meœunarodnim odnosima. To je samo jedno pitaçe u kompleksu problema uloge sile u ovim odnosima. Za nauåno prouåavaçe uloge sile u meœunarodnim odnosima, neophodno je utvrditi druãtvene uslove u kojima se politika sile raœa i na osnovu toga doneti zakÿuåke o çenom prisustvu, moguñnostima delovaça, çenom znaåaju, odsustvu i moguñnostima çenog nestajaça iz meœunarodnih odnosa. 34

Samo se na taj naåin moæe objasniti jedna pojava, dok bi se u suprotnom ostalo na opisu prakse, ãto moæe da dovede do uopãtavaça oblika ispoÿavaça jedne druãtvene pojave, zanemarujuñi uzroke koji su je uslovili. Ovim se nikako ne misli da je moguñe iñi putem teorijskog uopãtavaça bez prouåavaça prakse, veñsamo to da se, ako se jedna pojava åesto sreñe u datoj praksi druãtvenih odnosa, pa åak i ako preovlaœuje u epohi ÿudske istorije koju poznajemo, ne moæe tvrditi da ta pojava predstavÿa osnovu åitavog poretka stvari u druãtvu, te da ona ima determinantnu ulogu u çemu. Nesumçivo je da sila ima znaåajno mesto u meœunarodnim odnosima i da je kroz åitavu çihovu istoriju snaæno uticala na çih. Meœutim, to joãne znaåi da je ona osnova meœunarodnih odnosa. Lako se dE2 zapaziti u istoriji da sukob i saradça predstavÿaju samo krajçe taåke ovih odnosa i da se izmeœu tih taåaka razvijala razgranata mreæa odnosa koji su iãli razliåitim putevima, uz primenu najrazliåitijih sredstava: mirnih naåina saradçe, sporova, koji se takoœe mogu mirnim putem reãavati, pritisaka, sukoba, unutar kojih je dolazilo do saradçe u vezi sa nekim pitaçima i do sukoba u vezi sa drugim itd. Drugim reåima, ako se samo sila uzima kao osnova za teorijsko objaãçeçe meœunarodnih odnosa, onda se dolazi do çihove uproãñene slike, jer je sila nesumçivo samo krajça taåka u rasponu koji predstavÿa meœunarodne odnose. U meœuzavisnosti u meœunarodnim odnosima razvijaju se razliåiti oblici u kojima dræave zauzimaju svoje mesto u sistemu meœunarodne zajednice. Od oblika i stepena meœuzavisnosti zavisi u krajçoj liniji i oblik odnosa izmeœu strana u çoj. Da li je moguñe ostvariti interese kroz saradçu ili sukob, to je u zavisnosti od niza okolnosti koje se razvijaju u meœuzavisnosti. Drugim reåima, postoje uslovi koji omoguñuju da se mirnim sredstvima putem meœunarodne saradçe postignu neki interesi, i uslovi koji dovode do primene sile s ciÿem çihovog ostvareça. Znaåi, postoje uslovi u kojima sila moæe biti podobna za ostvarivaçe dræavnih interesa i uslovi u kojima ona to ne moæe biti. Prema tome, sila nije niti moæe biti osnova koja odreœuje meœunarodne odnose, veñsamo jedan od oblika u kojima se ti odnosi javÿaju. Najzad, postavÿa se pitaçe druãtvene funkcije “realistiåke teorije”. Nesumçiva je çena ideoloãka obojenost i doktrinarna pristrasnost. Pored toga, çeni osnovni stavovi mogu da imaju negativne posledice u formiraçu sistema miãÿeça, koji preko politiåkog sistema vlasti moæe da ima uticaja na razvoj meœunarodnih odnosa u kojima ne treba zanemarivati delovaçe subjektivnih åinilaca. Ovo delovaçe je naroåito moguñe, i ono postoji, u pospeãivaçu kretaça koja u materijalnoj osnovi imaju uslove za primenu politike sile u meœunarodnim odnosima. B. Institucionalistiåke teorije U objaãçavaçu prirode i suãtine meœunarodnih odnosa oduvek je bilo prisutno miãÿeçe da se ovi odnosi, za razliku od drugih druãtvenih odnosa, nalaze u “prirodnom staçu”, jer ne postoje odgovarajuñe institucije koje bi svojom delat35

noãñu mogle da obezbede meœunarodni mir. Unutar jedne dræave, ponaãaçe pojedinaca je re-gulisano nizom pravila iza kojih stoje odgovarajuñe institucije koje obezbeœuju poãtovaçe ovih pravila. Ukoliko neki pojedinac svojim ponaãaçem prekrãi ova pravila, organizovano druãtvo deluje preko svojih institucija s ciÿem zaãtite oãteñenog i kaæçavaça onoga koji je ugrozio vrednosti drugoga. U meœunarodnim odnosima takve institucije, i ako postoje, nisu dovoÿno efikasne niti dovoÿno dobro organizovane, tako da su dræave prinuœene da vode i napadaåke ratove da bi zaãtitile svoje interese. Ovakav naåin gledaça na meœunarodne odnose izrazio je joãMonteskije (Montesÿuieu), on je postojao i mnogo pre çega, on se i danas javÿa u savremenoj teoriji meœunarodnih odnosa. Osnovna osobina ovog teorijskog pravca je da u organizaciji institucija meœunarodne zajednice vidi izlaz iz stalnih kriza u koje ovi odnosi zapadaju zbog prisustva politike sile i çenih posledica. Institucionalistiåka teorija je naãla neposrednu inspiraciju u meœunarodnom pravu, tako da se ona moæe svrstati u red lega-listiåkih i idealistiåkih pristupa prouåavaçu meœunarodnih odnosa, zbog prihvataça ideja roœenih u pravnom idealizmu izmeœu dva rata. Naime, nakon stvaraça Druãtva naroda, meœu pravnicima internacionalistima zavladalo je uvereçe da se putem meœunarodnog prava, koje s Druãtvom naroda dobija instituciju koja bi trebalo da obezbedi çegovu efikasnu primenu, mogu iskÿuåiti sukobi iz meœunarodnih odnosa. Meœutim, veñprvi veñi neuspesi Druãtva na-roda (rat u Etiopiji, Hitlerova okupacija Rajnske oblasti i anãlus u Austriji) poÿuÿali su ovo uvereçe da se putem prava i pravne zabrane oruæanih sukoba moæe iskÿuåiti politika sile iz meœuna-rodnih odnosa. Ovakvo iskustvo s Druãtvom naroda, usmerilo je ispitivaçe nekim drugim pravcima, kako bi se dobilo objaãçeçe za ovaj nesklad izmeœu meœunarodnog prava i stvarnosti. Tako se doãlo do osnovne ideje institucionalista da meœunarodne institucije, koje treba da urede odnose izmeœu dræava i da spreåe sukobe izmeœu çih, do sada nisu bile dovoÿno dobro organizovane, niti su kao takve dorasle potrebama koje treba da zadovoÿe u meœunarodnim odnosima, da bi iz çih bila iskÿuåena politika sile. Jedan od glavnih predstavnika ove teorije u nauci meœunarodnih odnosa K. Rajt (Q. Wright) smatra da su meœunarodni odnosi oduvek poznavali razliåite institucije pomoñu kojih je u çima odræavano mirno staçe i koje su spreåavale izbijaçe sukoba. Pored ovakvih institucija u meœunarodnim odnosima, nastajale su i institucije koje su upravo proizilazile iz sukoba. Po çemu, te institucije bi bile: meœunarodno pravo, suverenost, ravnoteæa snaga, rat itd. Kada kritikuje ravnoteæu snaga kao instituciju za odræavaçe meœunarodnog mira, Rajt kaæe da ona nema uslove da odræava mirne odnose, zbog toga ãto dræave ne pristupaju ravnoteæi iskreno, veñu çoj vide moguñnost da uveñaju svoju moñi da, kad to postignu, poremete ravnoteæu u svoju korist.72 Stoga bi, po çemu, trebalo stvoriti institucije koje bi vodile raåuna o åoveånosti, o ÿudskim pravima, dok one institucije koje ugroæavaju te vrednosti, kao ãto je rat, treba iskÿuåiti iz meœunarodnih odnosa. Rajt naroåitu paæçu poklaça 72

3/1943.

36

Q. Wright, Balance of Power and International Law, “American Journal of International Law”,

meœunarodnim organizacijama koje nastaju izmeœu dva rata i posle Drugog svetskog rata. On im pridaje veliki znaåaj za odræavaçe meœunarodnog mira, jer one mogu delovati na uravno-teæavaçe interesa putem razliåitih mehanizama, razvojem kulturne i tehniåke saradçe i razvojem sistema kolektivne bezbednosti. Ovom shvataçu se u priliånoj meri pribliæava i shvataçe ameriåkog pisca I. Kloda (I. Claude Jr.), koji ozbiÿno kritikuje ravnoteæu snaga u meœunarodnim odnosima. On kaæe da oni “koji donose odluke o meœunarodnim odnosima treba da imaju kako slobodu, tako i voÿu da donose svoje odluke samo na osnovu procene sile. Elementi koji åine nacionalnu silu treba da budu dovoÿno jasni da dozvole realnu procenu relativne snage dræava i dovoÿno postojani da dozvole da ove procene posluæe za izvestan period vremena kao baza politike”.73 Iz ovog stava prema ravnoteæi snaga Klod izvodi zakÿuåak da je nemoguñe porediti sistem kolektivne bezbednosti sa ravnoteæom snaga u pogledu znaåaja za odræavaçe meœunarodnog mira. Prva je oåigledna posledica politike sile, dok druga iskÿuåuje silu iz meœunarodnih odnosa. U ovom smislu moglo bi se smatrati da institucionalisti daju ozbiÿan doprinos sagledavaçu moguñnosti za razreãavaçe protivureånosti meœunarodnih odnosa. Oni polaze od toga da uspeh meœunarodnih organizacija leæi u tome ãto u svetu neprekidno jaåa meœuzavisnost dræava, ãto stvara potrebu usklaœivaça odnosa u pravcu ostvareça interesa svake pojedine dræave. Oni smatraju da Poveÿa UN predstavÿa solidnu osnovu za razvoj institucija u meœunarodnim odnosima, koje bi sadræale razliåite vidove na-dleænosti i zadataka na planu oåuvaça svetskog mira. U tom smislu, ideja svetske vlade, uz primenu federalnih naåela, ovim piscima izgleda prihvatÿiva, ãtaviãe, Klod vidi u tome konaåno reãeçe za iskÿuåeçe sile iz meœunarodnih odnosa. Meœu institucionalistima postoji razlika u stavovima oko organizovaça ovakvih meœunarodnih institucija. Jedni su prista-lice organizacije na regionalnim osnovama, dok drugi smatraju da su univerzalne organizacije korisnije za oåuvaçe mira. Regionalisti polaze od toga da izmeœu dræava jednog regiona postoji viãi stepen bliskosti i razumevaça, sliånost problema koji ih potiskuju, tako da meœunarodna organizacija jednog regiona ima mnogo viãe uslova za efikasno delovaçe u pravcu razreãavaça protivureånosti na tom uæem podruåju, nego ãto bi to bio sluåaj s jednom organizacijom koju bi saåiçavale sve dræave sveta, meœu kojima je svakako viãi stepen razlika i nejednakosti nego izmeœu zemaÿa jednog uæeg regiona. Univerzalisti smatraju da svet saåiçava jedinstvo svih uslova za æivot dræava, te da je stoga nemoguñe zamisliti uspeãno regulisaçe odnosa unutar jednog geografskog regiona a da se ne vodi raåuna o svetskim odnosima u celini. Univerzalizacija svetskih odnosa saradçe i sukoba, koja je danas oåigledna, sluæi ovima kao argument za dokazivaçe svojih stavova. Dosadaãça praksa na ovom poÿu moæda daje viãe za pravo ovim drugima. Naime, postojeñe organizacije regionalnog karaktera (npr. Arapska liga, Organiza73 I.

Claude Jr., Power and International Relations, New York, Random House, 1962, str. 91.

37

cija ameriåkih dræava, Organizacija afriåkog jedinstva i dr.) ne pokazuju da unutar jednog regiona postoje veñe moguñnosti za regulisaçe odnosa izmeœu dræava i pored bliskosti koja je nesumçiva. Naprotiv, po formi i po suãtini, regionalne organizacije su åak na niæem stupçu sposobnosti za vrãeçe ovih funkcija i od samih Ujediçenih nacija kao svetske organizacije. Treba imati u vidu da unutar jednog regiona postoje veñe sliånosti ali i razlike u interesima koji se najåeãñe baãunutar regiona i stvaraju. Åiçenica je da su sukobi åeãñi meœu susedima nego meœu udaÿenim dræavama. S druge strane, neki regionalni sporazumi pokazuju izuzetnu sposobnost i vitalnost u obavÿaçu funkcija organizacije meœunarodne saradçe. Takav je sluåaj sa nekim zapadnoevropskim organizacijama, kao ãto su Zajedniåko træiãte i neke druge. Istina je, verovatno, negde na sredini, regionalne organizacije su neophodne ali one ne mogu uspeãno funkcionisati ako nisu ukÿuåene u univerzalnu meœunarodnu organizaciju, zbog oåigledne povezanosti savremenog sveta i meœuzavisnosti, takoœe u svetskim razmerama. Ono ãto se moæe prihvatiti kod institucionalistiåke teorije je çen u suãtini idealistiåki pristup meœunarodnim odnosima. Naime, nosioci ove teorije zanemaruju åiçenicu da su meœunarodne institucije poslediåne pojave u odnosu na procese i kretaça u meœunarodnim odnosima. Stepen antagonizma, koji oznaåava odreœeno staçe u meœunarodnim odnosima, reflektuje svoj uticaj na moguñnost delovaça meœuna-rodnih organizacija, kojima je ciÿ odstraçivaçe antagonizma. Isto tako, uslovi koji nastaju u osnovi meœunarodnih odnosa, a koji doprinose saradçi, pospeãivañe stvaraçe meœunarodnih organizacija i çihov uspeãan rad. Ukoliko u meœunarodnim odnosima preovlaœuju procesi sukoba, to se mora odraziti i na postojaçe i delaçe meœunarodnih institucija. Na primer, meœunarodna organizacija kolektivne bezbednosti moæe biti savrãeno ustrojena, ali ako u meœunarodnim odnosima postoje sukobÿeni interesi, moæe se oåekivati nastajaçe sistema ravnoteæe snaga koji ñe, sasvim razumÿivo, ometati funkcionisaçe sistema kolektivne bezbednosti. Najboÿi dokaz za ovakvu tvrdçu su upravo sluåajevi stvaraça Druãtva naroda i Ujediçenih nacija, unutar kojih su nastajali sistemi ravnoteæe, savezi i blokovi sila i koji svakako ometaju rad ovakvih organiza-cija. Ono ãto se moæe prihvatiti od institucionalista je to da se u meœunarodnom organizovaçu vidi jedan proces koji vodi svesnom usklaœivaçu odnosa izmeœu dræava, iznalaæeçu reãeça van sukoba, te se poboÿãaçe ovih meœunarodnih institucija moæe smatrati kao put u organizovaçu meœunarodne zajednice ka preovladavaçu anta-gonizama u meœunarodnim odnosima. 2. Psiholoãke teorije Kao ãto u opãtoj sociologiji na Zapadu uglavnom dominira psiholoãki pristup prouåavaçu druãtvenih pojava, tako i u teoriji meœunarodnih odnosa ovaj pristup ima veliku primenu.74 Teãko je ovaj pravac obeleæiti kao jedinstven sistem. Ali, ono 38

ãto ga odlikuje u celini, jeste objaãçeçe pojava meœunarodnog æivota na psiholoãkoj osnovi, kao i prouåavaçe psiholoãkih åinilaca koji deluju na ove pojave. Veoma je teãko taåno izvrãiti klasifikaciju savremenih teorija psiholoãke orijentacije, jer se one ne javÿaju u sasvim åistim oblicima. Stoga je svaka klasifikacija maçkava i moæe sluæiti samo kao putokaz u lavirintu ovih studija, åija interesantnost i znaåaj ne mogu biti zanemareni. U savremenoj teoriji meœunarodnih odnosa uglavnom dominiraju instinktivistiåka objaãçeça kada je reå o meœunarodnim sukobima i ratu, i socijalno-psiholoãke teorije, koje, to je sasvim sigurno, preovlaœuju u ovoj nauci, i to one bihevioristiåkog pravca. A. Instinktivistiåke teorije U istoj epohi u kojoj sociologija prihvata filozofske stavove o ÿudskoj prirodi kao uzroåniku druãtvenih sukoba i rata i, moæe se reñi, ostaje na istom nivou nauåne provere ovoga stava kao i ranije filozofija, javÿa se sa svojim istraæivaçem S. Frojd (S. Freud), koji nauånim metodima i prouåavaçem æivota åoveka dolazi do teorije koja objaãçava sukobe izmeœu pojedinaca i druãtvenih grupa instinktom agresivnosti. Smatra se da je Frojd zaåetnik teorije agresije. Wegovi prethodnici nisu bili sloæni u tome koje instinkte treba izdvojiti kao determinante za ÿudsko ponaãaçe. U prvoj fazi svoga rada on je uspeo da sve instinkte svede na dva osnovna: instinkt samoodræaça i libido. U toj fazi svoga rada on nije obrañao paæçu na agresivnost i destruktivnost kod åoveka. Godine 1920, u svom radu S one strane principa uæivaça, poåeo je u biti da meça svoju teoriju instikata uvoœeçem dihotomije izmeœu Erosa i instinkta smrti. Ova nova dihotomija izmeœu Erosa (instinkta æivota) i Tanatosa (instinkta smrti), zameçuje prvobitnu izmeœu instinkta samoodræaça i libida. Sam Frojd to objaãçava na sledeñi naåin: “Poåevãi od nagaœaça o poåecima æivota i od bioloãkih paralela, doãao sam do zakÿuåka da osim instinkta za oåuvaçe æive tvari i za povezivaçe u sve ãire celine, mora postojati i drugi, suprotan instinkt koji teæi razbiti te celine i odvesti ih natrag u çihovo prvobitno neorgansko staçe. To znaåi da uz Eros postoji i instinkt smrti”.75 U svom daÿem radu na razradi ove dihotomije, on u Novim uvodnim predavaçima (1933) piãe o delovaçu destruktivnog instinkta koji je filogenetski uåvrãñen u åoveku, i åije je delovaçe zbog toga nezadræivo i neizmenÿivo: “åini se da spreåena agresija ukÿuåuje ozbiÿnu povredu. Izgleda kao da je neophodno da uniãtimo neku drugu stvar ili osobu, da ne bi uniãtili sebe, da bi se zaãtitili od teæçe za samouniãteçem”.76 Iz ovog stava o instinktivnoj agresivnosti kod pojedinca, Frojd izvlaåi zakÿuåak o sliånom uzroku koji dovodi do sukoba izmeœu druãtvenih grupa. Ovaj svoj stav o ratu izneo je u pismu koje je 74

1957.

Vrlo obimna bibliografija moæe se nañi u studiji UNESCO-a De la nature des conflits, Paris,

75

S. Freud, Nelagodnosti u kulturi, nav. po: E. Fromm, Anatomija ÿudske destruktivnosti, Zagreb, “Naprijed”, 1975, t. II, str. 252. 76 E. Fromm, nav. delo, str. 254. Vidi takoœe V. Jerotiñ, Psihoanaliza i kultura, Beograd, BIGZ, 1974, str. 3334.

39

poslao A. Ajnãtajnu (A. Einstein) 1933. godine, pod naslovom: Åemu rat?. Iako je u ovom pismu u osnovi obuzet pacifistiåkim idejama, on u stvari izraæava do kraja svoje osnovne stavove o instinktivnoj uslovÿenosti åovekove destruktivnosti koja vodi i takvim pojavama kao ãto je rat. On kaæe: “Instinkt smrti pretvara se u destruktivni instinkt kada se uz pomoñposebnih organa usmerava prema vaçskim objektima. Organizam takoreñi ãtiti sopstveni æivot uniãtavaçem çemu stranih æivota. Ali jedan od instinkta smrti i daÿe deluje unutar organizma; u ovoj internalizaciji destruktivnog instinkta nastojali smo nañi izvore mnogih normalnih i patoloãkih pojava. Åak smo poåinili herezu kada smo poreklo savesti pripisivali ovom kretaçu agresivnosti prema unutar. Primetiñete da nije mala stvar ako ovaj proces ide paralelno: to je apsolutno nezdravo. U drugu ruku, ako se ove sile okrenu uniãtavaçu vaçskog sveta, organizam ñe biti rastereñen i efekat mora biti koristan. To bi sluæilo kao bioloãko opravdaçe za sve odvratne i opasne impulse protiv kojih se borimo. Moramo priznati da su oni bliæi prirodi nego naãa otpornost prema çima, za ãto je takoœe potrebno nañi objaãçeçe.”77 Frojdova teorija agresivnosti se reafirmiãe ãezdesetih godina, ãto je naroåito zabeleæeno pojavom dela K. Lorenca (K. Lorenz) O agresivnosti, koje danas vrãi veliki uticaj u nauci i u javnosti, tako da çegov znaåaj ima dvostruki smisao, te zahteva posebnu paæçu. Frojdova teorija o instinktu smrti nije mogla biti nauåno dokazana. Ako je ovaj instinkt bioloãki ugraœen u æivim organizmima, onda on mora biti prisutan i kod æivotiça. Meœutim, kasnija istraæivaça ponaãaça æivotiça nisu potvrdila ove çegove hipoteze. Novija, veoma opseæna istraæivaça ponaãaça æivotiça, dovela su do niza novih shvataça, koja iako se razlikuju od Frojdovih, polaze od istih zakÿuåaka o agresivnosti kao sastavnom delu prirode æivih biña, a ponajviãe i samog åoveka. Koristeñi se rezultatima ovih istraæivaça, savremeni biolog K. Lorenc objaãçava ponaãaçe åoveka pomoñu analogije s ponaãaçem æivotiça. On se åak usuœuje da åitavu ÿudsku istoriju posmatra u najveñoj meri kao posledicu bioloãkih i psiholoãkih determinanti åovekove prirode. “Nerazumevajuña i nerazumna ÿudska priroda navodi dve nacije da se takmiåe, iako nisu na to primorane ekonomskim potrebama, to dovodi dve politiåke partije ili religije sa veoma sliånim programima spaseça da se ogoråeno bore, to nagoni nekog Aleksandra Velikog ili Napoleona da ærtvuju milione æivota i pokuãaju da ujedine svet pod sopstvenom vladarskom palicom”.78 Osnovu za ovakav stav Lorenc nalazi u objaãçeçu da u åovekovoj evoluciji nije delovala selekcija koja bi dovela do stvaraça inhibitornih mehanizama, koji bi spreåavali ubijaçe pripadnika sopstvene vrste.79 Naime, åovek od prirode nije bioloãki opremÿen da bi bio grabÿiva æivotiça, mada se hrani mesom. Sve grabÿive æivotiçe su evolucijom stekle prirodne inhibicije protiv ubijaça pripadnika sopstvene 77 E. Fromm, nav. delo, str. 274. 78 K. Lorenc, O agresivnosti, Beograd, 79 Nav. delo, str. 173.

40

“Vuk Karaxiñ”, 1979, str. 169.

vrste, dok to sa negrabÿivim æivotiçama nije sluåaj, jer takva opasnost i ne postoji. Meœutim, poãto je åovek opremÿen sposobnoãñu apstraktnog miãÿeça, on je mnogostruko pojaåao svoje, inaåe slabe, bioloãke sposobnosti za borbu stvaraçem oruæja. “Postoje dokazi da su prvi izumiteÿi kamenog oruœa odmah koristili svoju novu alatku ne samo za ubijaçe divÿe æivotiçe, veñi pripadnika sopstvene vrste”.80 Jedina koånica razarajuñem delovaçu instinkta agresije jeste åovekova sposobnost da oseña odgovornost, iz åega proizilazi moral kao skup pravila koja ga ograniåavaju u ponaãaçu. Poãto moral nema snagu prirodnog instinkta, to åoveåanstvo nije nikada u potpunosti prevaziãlo moguñnost samouniãteça.81 Åovekov instinkt agresije odraæava se u “borbenom entuzijazmu”, koji je pravi “autonomni instinkt”; on ima sopstveno opera-tivno ponaãaçe, sopstvene otkoåne mehanizme i, kao seksualni nagon ili bilo koji drugi jak instinkt, on stvara specifiåne oseñaje zadovoÿstvu“.82 Ovaj borbeni entuzijazam zaokupÿa ÿudske grupe koje se bore protiv zajedniåkog neprijateÿa, on je kao takav izraz kolektivne agresije, mada je funkcionalno povezan s individualnom agresijom.83 Ova teorija bi se mogla primiti kao interesantan pokuãaj objaãçeça nekih krupnih pitaça åovekovog æivÿeça, da u sebi ne krije neke ozbiÿne opasnosti. Ona, s jedne strane, opravdava ratove, jer su posledica neurofizioloãke strukture åoveka, a s druge strane, stvara apatiåno raspoloæeçe i prepuãtaçe sudbini pred moguñnoãñu nuklearnog samouniãteça åoveåanstva. Posebno treba biti obazriv prema tvrdçi da “danaãçi civilizovani åovek” pati od “nedovoÿnog praæçeça nagona agresivnosti”, jer u modernoj zajednici ne postoji nikakav opravdani mehanizam za agresivno praæçeçe. Ovde se Lorenc sasvim pribliæava Frojdu. S obzirom na to da su prirodni instinkti nepromenÿive konstante, ne postoje izgledi da åovek iz druãtvenog æivota iskÿuåi destruktivna ponaãaça, ubijaça i uniãtavaça. Ovo je ujedno najopasniji od svih zakÿuåaka instinktivistiåkih teorija, jer opravdava najveñe zloåine koji su vrãeni i koji mogu biti vrãeni.84 Instinktivistiåke teorije danas trpe ozbiÿne kritike, kako od drugih psiholoãkih ãkola (biheviorizma) tako i u biologiji, neurofiziologiji, antropologiji i sociologiji. Zapaæaça do kojih su doãli neki istraæivaåi u etnologiji veñtridesetih godina, ukazuju na to da agresivnost i konkurencija u nekim kulturama ne postoje kao dominantni oblici ponaãaça.85 “Zaokret je naroåito vidÿiv objavÿivaçem kçige Karen Horney Novi putevi psihoanalize i drugih, u kojima je ona na nedvosmislen naåin pokazala da Frojdova teorija libida moæe da vaæi za jednu sredinu a da je potpuno neprimeçiva u nekoj drugoj druãtvenoj sredini”.86 80 Nav. delo, str. 171. 81 Nav. delo, str. 173. 82 Nav. delo, str. 170. 83 Nav. delo, str. 194. 84 “ Nav. delo, str. 174 85

i 181182. T. H. Pear, L’E9tude psychologique des E9tats de tensions et des conflits, Paris, UNESCO, 1957, str. 148. Vidi: V. Jerotiñ, nav. delo, str. 52. 86 V. Jerotiñ, isto.

41

Najargumentovaniju i najiscrpniju kritiku instinktivis-tiåkih teorija dao je E. From u svojoj najnovijoj kçizi Anatomija ÿudske destruktivnosti. Polazna taåka çegove kritike je sE2mo odreœivaçe pojma agresije. On se opravdano pita, moæe li se pojmom agresije obuhvatiti kako ponaãaçe i reakcija åoveka koji brani svoj æivot, tako i ponaãaçe razbojnika koji ubija u pÿaåki svoju ærtvu? Postavÿajuñi ovaj problem, E. From za svoju hipotezu uzima stav da se kod åoveka moraju razlikovati dve potpuno razliåite vrste agresije. Prva, koju deli sa svim æivotiçama: ona je filogenetski uåvrãñena i deluje automatski u vidu napada ili bekstva onda kada su vitalni interesi ugroæeni. On ovu vrstu agresije naziva defanzivnom ili benignom agresijom. Wu smatra bioloãki adaptivnom jer ona nastaje zajedno sa uzrokom koji ju je izazvao. Za razliku od ove vrste agresije, destruktivna i okrutna ponaãaça mogu se smatrati malignom formom agresije. Ovaj vid agresije je specifiåan za åoveka i gotovo da ga nema kod sisara. Ona, meœutim, nije filogenetski uåvrãñena i nije bioloãki adaptivna, te je svrha sama sebi. E. From smatra da su socijalni uslovi ti koji åoveka opredeÿuju da li ñe u svom ponaãaçu izabrati destruktivnost ili saradçu. Meœutim, te socijalne prilike deluju “povezano s åovekovom bioloãki determinisanom egzistencijalnom situacijom i potrebama koje iz çih izviru, a ne s beskrajno promenÿivom, neizdiferenciranom psihom, kako to environmentalistiåka teorija pretpostavÿa”.87 Ovim svojim stavom E. From izraæava svoje poimaçe Marksove ideje o dvojnosti ÿudske prirode, koju je izrazio u jednom svom drugom radu, u kome kaæe da se “Marks suprotstavÿa dvema stanoviãtima: istorijskom prema kojem je ÿudska priroda supstancija koja postoji od samog poåetka istorije i relativistiåkom prema kojem ÿud-ska priroda nema nikakvih sebi svojstvenih osobina i predstavÿa samo odraz druãtvenih uslova”.88 Marks je na viãe mesta ukazao na tu dvojnost åovekove liånosti. U Kapitalu, kada polemiãe s Bentamom (Bentham), on kaæe: “Princip korisnosti nije Bentamovo otkriñe. On je samo bez duha reprodukovao ono ãto su Helvecije i ostali Francuzi XVIII veka duhovito izrazili. Ako, na primer, æelimo da znamo ãta je psu korisno, onda moramo temeÿno prouåiti pseñu prirodu. Sama ova priroda se ne moæe iskonstruisati iz principa korisnosti. Kad taj princip primenimo na dva åoveka, tj. kada çime hoñemo da ocenimo sve ÿudske radçe, pokrete, odnose itd., onda je tu u pitaçu prvo ÿudska priroda uopãte, a potom ona koja se meça u svakoj istorijskoj epohi”.89 Hipotezu od koje je poãao, E. From ispituje u nizu istraæivaça, meœu kojima su naroåito interesantna ona u oblasti neurofiziologije i antropologije. a. Neurofizioloãka istraæivaça su pokazala da: “Mobili-zacija agresije u odgovarajuñim povrãinama mozga u sluæbi je æivota, ona je reakcija na pretçe odræavaçu jedinke ili vrste; ãto znaåi da je filogenetski programirana agresija, kakva 87 E. 88

Fromm, nav. delo, str. 23. E. From, Beyond the Chains of Illusion, My Encounter with Marx and Freud, New York, Simon and Schuster, 1962, str. 31. 89 K. Marks, Kapital I, Beograd, “Kultura”, 1947, str. 506. Vidi takoœe: K. Marks, Ekonomski i filozofski rukopisi iz 1“4, K. Marks, F. Engels, Rani radovi, Zagreb, “Naprijed”, 1961, str. 2862.

42

postoji kod æivotiça i åoveka bioloãki prilagodÿiva, defanzivna reakcija”.90 E. From navodi i zakÿuåak jednog od najistaknutijih istraæivaåa agresije X. P. Skota (J. P. Scott): “Osoba koja ima sreñu da æivi u okolini koja je ne stimuliãe na borbu neñe patiti od psiholoãkog ili nervnog oãteñeça zato ãto se nikada ne bori”. “Svi naãi dosadaãçi dokazi pokazuju da je borbeno ponaãaçe meœu viãim sisarima, ukÿuåujuñi i åoveka, izazvano spoÿnom stimulacijom, i ne postoje dokazi o spontanoj unutraãçoj stimulaciji”.91 b. Antropoloãka istraæivaça ukazuju na to da postoje velike razlike u agresivnosti primitivnih ÿudskih zajednica, a te razlike su u vezi sa stepenom druãtvene razvijenosti koji su te zajednice postigle. E. From uglavnom prihvata analizu K. Rajta, do koje je on doãao na osnovu posmatraça 653 plemena koja æive na zemÿi. Po çegovom miãÿeçu, prvobitne ÿudske zajednice na skupÿaåkom nivou, primitivnom lovaåkom i primitivnom poÿoprivrednom nivou su maçe ratoborne od onih na viãem nivou, dok su sasvim razvijena zemÿoradniåka i stoåarska druãtva najratobornija. Druãtva prvobitne zajednice, koja se pribliæavaju klasiånom druãtvu, rat koriste kao najåeãñi oblik odnosa sa drugim druãtvima.92 B. Bihevioristiåke teorije Pored instinktivistiåkih teorija u psihologiji su se razvile i socijalno-psiholoãke teorije, unutar kojih bihevioristiåka teorija danas dominira u graœanskoj sociologiji na Zapadu, a naroåito u SAD. Socijalno-psiholoãke teorije u teoriji meœunarodnih odnosa uzimaju za osnovu objaãçeça sukoba u druãtvu “staçe tenzije”, koje je rezultat druãtvenih okolnosti a ne nasleœenih instinktivnih staça. Naime, ove teorije se zadovoÿavaju åiçenicom postojaça staça tenzije bez ulaæeça u neposredne uzroke nastajaça toga staça. Staçe tenzije (napetosti), najåeãñe se opisuje kao staçe uznemirenog iãåekivaça, zabrinutosti ili sklonosti nasiÿu.93Iz ovakvog staça moguñe je oåekivati nastajaçe sukoba. Meœutim, nije neophodna povezanost ova dva staça: moguñe je da postoji staçe napetosti a da ne doœe do sukoba, i obrnuto. U hladnom ratu se åak namerno odræavalo staçe napetosti a izbegavao svaki sukob koji bi mogao voditi ratu. O agresiji je bilo veñreåi, a ono ãto ove teorije preuzimaju iz teorije agresivnosti je potreba za praæçeçem, koja postoji kod åoveka. Osnovna ãema objaãçeça ovih teorija je sledeña: tenzija agresija sukob rat. Åovek u ratu ima najviãe moguñnosti da isprazni napetost koja traæi agresivna ponaãaça.94 Biheviorizam se zasniva na premisi da je predmet ÿudske psihologije ponaãaçe ili delovaçe ÿudskih biña. Kao i svojevremeno pozitivizam, on je iz psihologije izbacio sve subjektivne pojmove koji se ne mogu neposredno posmatrati, kao ãto su “oseñaçe, shvataçe, slika, æeÿa, åak i miãÿeçe i oseñaj, u çihovoj subjek90 E. Fromm, Nav. delo, I, t. str. 126. 91 . J. P. Scott, Aggression, Chicago, Univ. Press, 1958, nav. po E. 92 E. Fromm, nav. delo, str. 104. 93 T. H. Pear, nav. delo, str. 134. 94 J. S. Flugel, Man, Morals and Society, London, 1945, str. 1934.

Frommu, nav. delo, str. 109.

43

tivnoj definiciji”.95Meœutim, i biheviorizam kao i instinktivizam stavÿa u srediãte prouåavaça ponaãaçe pojedinca i iz çega izvlaåi zakÿuåke znaåajne za objaãçeçe ponaãaça aktera u meœunarodnim odnosima. Teãko je prihvatiti, veñna prvi pogled, da se analizom ponaãaça pojedinaca mogu objasniti ponaãaça velikih druãtvenih grupa kakve su dræave. Teorija biheviorizma potpuno je suprotna Dirkemovom shvataçu, po kome je druãtvena pojava kolektivna pojava, koja se odvaja u celini od individualnih stavova. Bihevioristi, meœutim, smatraju da se druãtvena pojava uvek moæe svesti na individualno ponaãaçe, te da se ona ne moæe drukåije ni razumeti, veñsamo kao ponaãaçe pojedinaca. U posmatraçu meœunarodnih odnosa, oni proãiruju pojam uåesnika ovih odnosa prouåavaçem çihovog ponaãaça, s ciÿem da se putem selekcije ponaãaça naåine modeli pogodni za analizu i posmatraçe. Od pojedinaca do globalnog druãtva postoji serija ponaãaça neograniåenog broja postojeñih ili moguñih uåesnika. Meœutim, moæe se reñi da u centru istraæivaça bihevioristiåke ãkole stoji proces donoãeça odluka u meœunarodnim odnosima i spoÿnoj politici dræava. Jedan od znaåajnih radova ove ãkole96skoro je u celini posveñen istraæivaçu procesa donoãeça odluka. Ovaj zbornik radova sadræi studije o javnom mçeçu, pregovorima, meœunarodnoj trgovini, i naroåito, predstavama koje postoje kod uåesnika meœunarodnih odnosa jednih o drugima. “Ove predstave o stvarnosti predstavÿaju najznaåajniji deo meœunarodnog sistema i on se ne moæe razumeti bez çih. Svi oni koji donose odluke, imaju neke predstave çihove ili strane zemÿe... Odluke se donose na osnovu ovih predstava a ne realnosti. Meœutim, realnost åine rezultati ovih odluka”.97 Biheviorizam je imao i veliki uticaj na istraæivaçe mira. Predstavnici ovog istraæivaça smatraju da se ponaãaçe moæe raãålaniti na sledeñi naåin: “Ponaãaçe koje prethodi, odnosno moæe da vodi ratu, tzv. istraæivaçe kriza... i prouåavaçe ponaãaça u toku i posle rata, tzv. istraæivaçe ratnog pustoãeça”.98 Biheviorizam kao teorija ne moæe se odvojiti od postupka nauånog istraæivaça, koji åini sastavni deo ove teorije i çenog metoda. Ovaj postupak bi se, uglavnom, mogao saæeti u tri osnovne faze: prikupÿaçe i obrada åiçenica, kvantifikacija åiçenica i izrada modela. a. Prikupÿaçe åiçenica nije jednostavan posao i ne sastoji se samo u jednostavnom zbiraçu podataka o pojavi koja se ispituje. To je sloæen posao koji obuhvata popis i opis åiçenica, kritiåko odabiraçe i proveravaçe verodostojnosti izvora i najzad, sistematisaçe åiçenica s ciÿem da se izvuku åiçenice tipiåne za pojavu koja se prouåava. Na jednom primeru moæe se videti kako je taj posao sloæen. U jednoj studiji, 99 koja se bavi problemima integracije u meœunarodnim odnosima, istraæuju se åinioci koji pospeãuju saradçu meœu dræavama. Dræave su rasporeœene u dva niza jedan koji je sadræao dræave o kojima su prikupÿene informacije, i drugi 95 E. Fromm, nav. delo, str. 49. 96 H. Kelman (ur), International Behavior, New York, 1965. 97 K. Boulding, Revue Internationale des sciences sociales, 3/1965, str. 435. 98 Vidi Q. Añimoviãñ, Istraæivaçe mira, “Meœunarodni problemi”, 4/1971, str. 99 R. W. Cobb, Ch. Elder, International Community, New York, 1970.

44

12 i 17.

koji je obuhvatio dræave Atlantskog pakta. Zatim je za ta dva niza napravÿen spisak åinilaca koji doprinose saradçi, i odreœeni su kriterijumi po kojima se meri intenzitet odnosa izmeœu datih dræava. U åinioce koji doprinose saradçi ubrojani su: geografska udaÿenost, priroda politiåkog sistema, kultura, stupaç ekonomske razmene, stepen razvoja, tradicija odnosa i dr. Svaki od ovih åinilaca je po moguñnosti kvantifikovan i izraæen putem indeksa. Tako je geografska udaÿenost data u broju miÿa izmeœu prestonica, stepen razvijenosti pomoñu bruto nacionalnog dohotka itd. Za kriterijume kojima se meri intenzitet odnosa uzet je broj sklopÿenih ugovora izmeœu çih, zatim veze izmeœu graœana tih zemaÿa; dopisivaçe, telefonski razgovori, telegrami itd., trgovina, razmena studenata, tu-rista, uåeãñe u meœunarodnim organizacijama itd. Pored pri-kupÿaça ovih åiçenica, bihevioristi se naroåito trude da doœu do saznaça o reagovaçu raznih druãtvenih grupa i slojeva na pojedine probleme meœunarodnih odnosa. Kod prouåavaça procesa odluåivaça, oni najåeãñe ispituju osobine uåesnika koji u tom procesu mogu uticati na odluke, kao i one åinioce koji mogu uticati na izbor uåesnika u procesu odluåivaça. b. Osobina bihevioristiåkog postupka dolazi do punog izraæaja tek u postupku kvantifikacije ovako prikupÿenih åiçenica. Prikupÿene åiçenice se ne predaju subjektivnoj oceni istraæivaåa. Daÿa çihova obrada sastoji se u kvantifikaciji i to uglavnom statistiåkim metodima.100Na jednom primeru ovo ñe se najboÿe videti. Jedan od najdoslednijih sledbenika biheviorizma101analizira stopu rasta meœunarodnih organizacija od poåetka XIX veka. On zakÿuåuje da postoji korelacija izmeœu broja meœunarodnih organizacija i veliåine meœunarodnog sistema i broja dræava u çemu. Imajuñi to u vidu, autor zakÿuåuje da ñe doñi do prestanka poveñaça broja meœuna-rodnih organizacija, jer ne moæe biti stalno poveñavan broj dræava. v. Model oznaåava apstrahovanu stvarnost datu u jednoj shematizovanoj predstavi slici. Jedan od osnovnih stavova biheviorista jeste da se nijedna pojava ne moæe nauåno objasniti bez prethodnog posmatraça i mereça, koje omoguñava stvaraçe modela pomoñu kojih se objaãçavaju pojave u stvarnosti. Smatra se da obradom åiçenica moæe biti saåiçen model pomoñu kojeg bi mogao biti objaãçen åitav niz istih ili sliånih pojava koje nastaju, i tako doñi do opãte teorije koja bi bila efikasnija od svih drugih objaãçeça, koja su nastala kao rezultat primene drugih metodskih postupaka.102 Oni su do sada napravili viãe modela, koji se åesto upotrebÿavaju u analizi konkretnih meœunarodnih odnosa. Od svih modela izloæiñemo samo teoriju igara. Teorija igara je neposredna primena bihevioristiåkog metoda. U ovom modelu posmatra se ponaãaçe dva ili viãe uåesnika u meœusobnim odnosima, u nekom konkretnom sluåaju. Ovo posmatraçe nema samo za ciÿ da sazna i opiãe dato po100 J. D. Singer, The Behavioral Science Approach to International Relations u ediciji: J. Rosenau, International Politics and International Policy, New York, 1970, str. 6569. 101 J. D. Singer, Intergovernmental Organization in the Global System 18151964, “International Organizations”, 2/1970. 102 J. D. Singer, The Behavioral science..., str. 65.

45

naãaçe, veñi da predvidi moguñe ponaãaçe u nekoj buduñoj situaciji, koja bi mogla nastati i biti sliåna ili ista kao saåiçeni model igra. “Fundamentalno razlikovaçe u teoriji igara je ono koje daje klasifikaciju igara na tri osnovne grupe: igre sa istim interesima, igre sa suprotnim interesima i igre sa meãanim interesima”.103 Meœutim, teorija igara je najrazvijenija i ima najveñu vrednost u oblasti igara sa zbirom nula: u igri u kojoj dobitak jedne strane predstavÿa gubitak druge strane. Interesantno je napomenuti da u meœunarodnim odnosima, po ovoj teoriji, sukobi spadaju u igre u kojima zbir nije ravan nuli jer dobitak jedne strane ne mora da znaåi gubitak za drugu stranu.104Ova igra se najboÿe predstavÿa tako ãto se prikazuje odnos dva zatvorenika uhapãena za delo koje su zajedniåki uåinili i koje istraæni organ sasluãava odvojeno. Na ovim sasluãaçima on svakome od çih nudi slobodu ako prizna i oda drugoga. Ako obojica priznaju, biñe kaæçeni za teæe delo i tako nastaje tzv. “zatvoreniåka dilema”, u kojoj svako od çih, ako prizna, ostaje nekaæçen, ali pod uslovom da drugi zatvorenik ne prizna. Ako, pak, drugi zatvorenik prizna, biñe teæe kaæçen. Obojica ñe biti kaæçeni ako nijedan ne prizna.105 Ovaj primer igre pokazuje da ñe obe strane izgubiti najviãe ako vode raåuna samo o sopstvenim interesima. Mnogo povoÿniji ishod bi se mogao oåekivati za obojicu ako bi imali moguñnosti odræavaça meœusobnih veza. Ako bi oba zatvorenika unapred znali moguñe ishode, onda bi mogli svoje ponaãaçe prilagoditi tome i tako nañi najboÿe reãeçe za obojicu. U meœunarodnoj politici upravo i jeste najveña teãkoña u tome ãto se ne moæe unapred znati strategija druge strane, jer su veze u meœunarodnim odnosima izmeœu vlada nedovoÿne a u sukobima su i nepostojeñe. Pored ovog modela, koji treba samo da ilustruje savremene preokupacije bihevioristiåke sociologije meœunarodnih odnosa na Zapadu, postoji niz drugih modela, kao ãto su model socijalne komunikacije, model integracije, grafiåki model, statistiåki model, korelacija rata itd.106 Ne moæe se poreñi åiçenica da je biheviorizam doprineo prouåavaçu meœunarodnih odnosa. Prvo, on se uspeãno suprotstavio instinktivizmu, jednoj po meœunarodne odnose opasnoj teoriji i drugo, strogost i metodiånost u prikupÿaçu åiçenica, kao i çihova obrada, koja omoguñuje primenu elektronskih raåunara, predstavÿaju doprinos na putu ka viãem stepenu metodoloãkog prilaza meœunarodnim odnosima. Meœutim, osnovne protpostavke biheviorizma su teãko prihvatÿive. Nemoguñe je odvojiti åoveka i çegovo ponaãaçe od çega samog, od çegove liånosti u celini. Nema ponaãaça koje objektivno postoji odvojeno od liånosti koja se ponaãa. Zbog toga su i rezultati do kojih se dolazi primenom metoda biheviorizma nepotpuni i jednostrani. Oni su, pored toga, i arbitrerni, jer su nastali na osnovu zakÿuåivaça o ponaãaçu sasvim slobodno izabranih aktera i slobodno izabranih tipova 103 J. C. Harsanyi, Game Theory and The Analysis of International Conflict, u ediciji, J. Rosenau, nav. delo, str. 371. 104 V. Dimitrijeviñ, Eksperimentalna igra i simulacija, “Meœunarodni problemi”, 3/1968, str. 65. 105 Nav. delo, str. 66. 106 Vidi: N. Forward, The Field of Nations, London, Macmillan, 1971, str. 5396.

46

odnosa izmeœu aktera. Koji kriterijum se upotrebÿava u izboru åiçenica, ponaãaça i odnosa? Ovaj kriterijum ne moæe izbeñi uticaj filozofsko-ideoloãkog opredeÿeça, te se tako isticaçe nauåne neutralnosti, koju bihevioristi podvlaåe, i ovog puta pokazuje nedostiænim. Zbog povezanosti i meœuzavisnosti pojava, nije moguñe osloniti se na shemu koja se saåiçava na osnovu posmatraça jednog ili dva odnosa, i pomoñu te sheme objaãçavati celinu meœunarodnih odnosa. Stvaraçe modela moæe biti korisno kao metodski postupak u prikupÿaçu åiçenica, ali ne moæe biti korisno za nauåno objaãçeçe. Putem modela moæe se apstrahovati veliki broj åiçenica prikupÿenih tokom istraæivaça. Meœutim, to je sve, jer svaki model ima svoj sopstveni ciÿ da reãi jedan vid jednog problema. Nepovezanost modela vodi, takoœe, jednostranosti. Pitaçe stvaraça jednog globalnog modela izgleda nije moguñe reãiti zbog obima i obiÿa åiçenica koje se nameñu iz stvarnosti meœunarodnih odnosa. Iako su jasne razlike izmeœu instinktivistiåke i bihevio-ristiåke teorije, one su u neåemu sasvim bliske: nijedna od çih ne vodi raåuna o liånosti samog åoveka: “Bilo da je åovek rezultat uslovÿenosti, ili rezultat evolucije æivotiça, on je odreœen iskÿuåivo uslovima izvan çega, on nema nikakvog udela u vlastitom æivotu, nikakve odgovornosti, åak ni traåak slobode”.107Ovo je zakÿuåak koji podjednako vaæi kako za instinktivistiåke, tako i za bihevioristiåke teorije. 3. Funkcionalistiåke teorije Za uvoœeçe funkcionalistiåke teorije u nauku o meœunarodnim odnosima zasluæan je D. Mitrani (D. Mitrany), 108 koji je u svojoj stu-diji u vreme Drugog svetskog rata izloæio ideje o preovladavaçu podela i sukoba u meœunarodnim odnosima “mreæom meœunarodnih odnosa i organizacija u kojima ñe interesi i æivot svih nacija biti postepeno integrisani”.109 Funkcionalisti, u çihovoj modernoj kibernetskoj verziji, nastoje da taåno utvrde znaåeçe meœunarodnog sistema, sposobnog da posluæi kao instrument analize. Oni definiãu takav sistem kao skup odnosa izmeœu jednog broja funkcija koje vrãi jedan broj meœunarodnih aktera. Meœutim, nije dovoÿno samo identifikovati funkcije, jer se jedan druãtveni sistem izdiæe iznad niza odnosa, integracija, izmeœu funkcija i aktera koji ih ostvaruju. Konkretizaciju i primenu ove teorije minuciozno je sproveo u teoriji meœunarodnih odnosa E. Has (E. Haas) u svojim studijama o meœunarodnoj integraciji.110 On ispituje kako sredina (koju åine dræave ålanice), moæe biti izmeçena u jednom sistemu (koji predstavÿa meœunarodna organizacija). Slika, odnosno shema najboÿe pokazuje taj proces integracije i dezintegracije u meœunarodnim odnosima. Vidi se da duænosti koje preuzima meœunarodni sistem broj 1 postaju pod imenom “funk107 E. From, nav. delo, str. 83. 108 D. Mitrany, A Working Peace 109

System, London, 1943. J. Rankel, Contemporary International Theory and the Behaviour of States, Oxford, Univ. Press, 1973, str. 52. 110 E. Haas, Beyond the Naton-State, Functionalism and International Organization, Stanford, Univ. Press, 1965.

47

cija” ciÿevi nacionalnih aktera u svojoj sredini (II i III u zavisnosti od toga da li je proces integracioni ili dezintegracioni). Istovremeno, çihovi ciÿevi idu ka novom meœunarodnom sistemu. E. Has objaãçava ovu shemu na sledeñi naåin: politika dræave ålanice predstavÿaju input vrednosti (daje se naãa transkripcija, jer domañi termin nije u potpunosti usvojen input = ulaz output = izlaz). Kolektivne odluke organizacija su autput vrednosti. Autput vrednosti mogu usmeriti ili izmeniti sredinu, ali samo ako su povratnom reakcijom (Feedback reaction) unete u proces odluåivaça svake dræave ålanice. “Ono ãto kara-kteriãe jedan dati sistem, to je tip input i autput koje preovlaœuju u datoj epohi. Strukture sistema su: 1. çegov pravni sistem, tj. prihvañena pravila meœunarodnog prava i 2. çegove nacionalne, regio-nalne i svetske organizacije. Privremene meœunarodne organizacije smatramo kao “strukture”, ali s obzirom na proces povratne reakcije, one mogu postati autonomni faktori u jednom kasnijem staçu. Suãtina naãe analize je da predvidi kada i kako ñe se to dogoditi”.111 Ãto se tiåe “funkcija” sistema, to su “duænosti” koje akteri nameñu “strukturama”, tj. zahtevi koje dræave upuñuju meœunarodnim organizacijama i meœunarodnom pravu (koje je, takoœe, po ovoj teoriji jedna od najznaåajnijih struktura u sistemu). Prema tome da li su funkcije ostvarene ili ne (ako ne, onda je reå o disfunkcijama), sistem je izmeçen veñprema tome u kom stepenu je postignuta integracija. Duænosti koje sadræi sistem I (vid. shemu) postaju pod imenom “funkcije” ili “disfunkcije”, nacionalni ciÿevi u novoj “sredini” II ili III u zavisnosti od toga da li je proces bio integracioni ili dezintegracioni. Wihovi ciÿevi tako odluåuju o obliku novog meœunarodnog sistema.112 Razvoj funkcionalistiåkog prilaza prouåavaçu meœunarodnih odnosa, od Mitranijeve ideje o integraciji dræava kao jedinom izlazu iz sadaãçeg staça meœunarodnih odnosa do Hasove analize konkretnih integracionih procesa, pribliæio je funkcionalizam siste-matskoj teoriji. Naime, Has je na iskustvu prouåavaça integracije u Zapadnoj Evropi, obratio veñu paæçu samim procesima koji vode integraciji, kako bi utvrdio moguñnost nastanka meœunarodnog sistema koji bi se mogao kontrolisati. Zato je za çega vaænija ocena pravca kretaça procesa nego ocena funkcionalne uloge integracije koje veñpostoje u nekom obliku. Svojevremeno, Mitrani je zapostavÿao politiåku moñkao prisutan elemenat meœunarodnog sistema. U novoj verziji funkcionalizma, Has zapostavÿa druãtveno-ekonomski sistem i çegove posledice na odnose meœu dræavama. Tako, kada razmatra integraciju u okviru Zapadne Evrope, on ne unosi u analizu ulogu i znaåaj odnosa koji postoje izmeœu socijalistiåkih i kapita-listiåkih dræava i uticaj tog odnosa na samu zapadnoevropsku integraciju. Nedostatak takve analize je oåigledan, jer bi ona moæda doprinela razumevaçu uspeha integracionih procesa u Zapadnoj ka-pitalistiåkoj Evropi. Pribliæavaçe kapitalistiåkih zemaÿa Zapadne Evrope nesumçivo je i posledica zajedniåkog interesa 111 Nav. 112 Nav.

48

delo, str. 77. delo, str. 8.

tih zemaÿa da oåuvaju kapitalistiåki sistem. Ovaj interes je nesumçivo nadnacionalan, jer çegova sadræina åini da se razliåiti nacionalni interesi potru pred zajedniåkim interesom. Teæça funkcionalista da zahvate meœunarodne odnose u jedan globalni sistem je druga krajnost u odnosu na æeÿu biheviorista da ispitaju pojedinaåna ponaãaça i pojave meœunarodnog æivota. Funkcionalizam zbog toga nije “video” elemente, a biheviorizam celinu. Meœutim, meœunarodni odnosi su celina svih pojava koje ih åine i ne mogu se razumeti izdvajaçem jedne ili druge strane. U funkcionalizmu dolazi do ogromnih teãkoña upravo onda kada treba odrediti “sredinu”. Naime, ta “sredina” mora da sadræi skup svih prirodnih, ÿudskih i druãtvenih faktora, koji svi zajedno i svaki posebno, daju “ton” sredini o kojoj je reå. Na taj naåin se pred teorijom meœunarodnih odnosa stavÿaju nepremostive teãkoñe. Te teãkoñe su funkcionalizam dovele do arbitrernosti u odreœivaçu onoga ãto spada u “sredinu”, u aktere, “duænosti”, ciÿeve i najzad, i same sisteme. Ta arbitrernost se moæe svesti na minimum ako se sistem ograniåi na neki od znaåajnih oblika meœunarodnih odnosa: politiåko-strategijske odnose, odnose snaga i ravnoteæu i çene tipove, nove tipove odnosa koji nastaju s novim socijalnim i ekonomskim tipovima aktera. Na ovaj naåin se metodski mogu uspeãno zahvatiti neki pravci meœunarodnih odnosa, ali se na ovaj naåin ne moæe doñi do opãte teorije meœunarodnih odnosa, ãto je osnovna pretenzija funkcionalizma. Ono ãto se moæe smatrati doprinosom ove teorije razvoju teorije meœunarodnih odnosa, to je uoåavaçe nastajaça sistema meœunarodnih odnosa unutar kojih nastaju svojevrsne pravilnosti, po kojima se odnosi u ovakvim sistemima odvijaju. Oni su uspeãno ukazali na znaåaj ovih sistema za meœunarodne odnose, çihov uticaj na politiku subjekata, kao i uzajamno delovaçe aktera i sistema. Ova autonomnost meœunarodnih sistema je sve prisutnija u meœunarodnim odnosima, a funkcionalisti su zasluæni ãto su u çihovo prouåavaçe uneli niz specifiånih metodoloãkih postupaka, koji omoguñuju uspeãnije i taånije çihovo prouåavaçe. Osnovna slabost funkcionalizma u meœunarodnim odnosima je upravo u tome ãto u svom sistemu nije u staçu da izdvoji ono ãto jeste proces od znaåaja za meœunarodne odnose od svih ostalih pojava, tako da se “zaguãuje” åiçenicama, te je prinuœen na arbitrernost. Ova arbitrernost je utoliko veña, zato ãto on zanemaruje istorijske i druãtvene osobenosti ovih procesa i ne prodire u suãtinu meœuna-rodnih odnosa, kao specifiånu vrstu druãtvenih odnosa. 4. Opãta teorija sistema U razvoju nauke, opãta teorija sistema se smatra jednim od dva do sada najznaåajnija prodora u saznaçe. Ajnãtajnovom teorijom re-lativiteta i opãtom teorijom 49

sistema Norberta Vinera (Norbert Wiener), 113 koja je napisana krajem dvadesetih godina a objavÿena tek 1948, jer je do tada dræana kao vojna tajna SAD. Anatol Rapport, koji je razradio ovu teoriju, zbog åega ga mnogi smatraju çenim osnivaåem, smatra da Opãta teorija sistema pre “predstavÿa pristup i metodologiju nego teoriju u smislu koji se ovom terminu pripisuje u nauci”.114Mada postoje i suprotna miãÿeça, istina je verovatno negde na sredini, jer sve velike teorije sadræe sistematizovana znaça teoriju i metodologiju. Nesumçivo je da ova teorija ima najveñi znaåaj zbog çenog metoda, i u tom smislu, çoj se moæe pripisati onaj znaåaj koji smo veñistakli. Ona predstavÿa veliki napredak, jer omoguñuje integraciju nauke, koja je upravo do sada bila dezintegrisana zbog razliåitih metodoloãkih moguñnosti. S obzirom na osnovni stav, po kome su sve pojave povezane u jedan sisem unutar kojeg se ispoÿava meœuzavisnost meœu çima i uslovÿenost od okruæeça, Opãta teorija sistema nuæno pretpostavÿa interdisciplinarno prouåavaçe jer okruæeçe, odnosno sredina u kojoj se razvija neki sistem jeste jedinstveno u svojoj sloæenosti. Razumÿivo je da Opãta teorija sistema biva prvo prihvañena i primeçena u prirodnim i tehniåkim naukama, a tek kasnije u druãtvenim. U marksistiåkoj literaturi postoje i drugaåija miãÿeça, tako da joãuvek ne moæemo smatrati da su Opãtu teoriju sistema marksisti potpuno prihvatili.115 S druge strane, åiçenica je da ova teorija sve viãe osvaja i intelektualno privlaåi nauåne radnike, tako da i na Istoku i na Zapadu sve åeãñe nailazimo na veñu ili maçu primenu metodologije teorije sistema.116 U politiåkim naukama na Zapadu, sistemska teorija poåiçe re-lativno brzo da se primeçuje nakon objavÿivaça Vinerovog dela. Zaslugu za ulazak ove metodologije u ove nauke najviãe imaju Talkot Parsons (Talcot Parsons) i Dejvid Iston (David Easton).117Primena ove teorije u meœunarodnim odnosima se poklapa sa çenom primenom u politiåkim naukama.118 Ãta se podrazumeva pod sistemom i kakva je moguñnost çegove primene u meœunarodnim odnosima? Postoje brojne definicije sistema, ali se one ipak sve svode na to da sistem åini ukupnost elemenata ili istovrsnih grupa elemenata. Svaki sistem ima svoju strukturu, ostvaruje funkciju i predaje informacije ili ih preraœuje. Na taj naåin sistem predstavÿa sloæenu celinu skup pojedinaånih elemenata koji se nalaze u interakciji, te tako predstavÿa novi kvalitet, a ne prosti zbir sastavnih elemenata. Tako je sistem 113 N. Wiener, Cybernetics or Control and Communication in the Animal and the Machine, New York, 1948. 114 A. Rapport, Mathematical Aspects of General Systems Analysis u General Systems “Yearbook of the Society to General System Research”, Vol. XI, New York, 1966, str. 3. 115 A. Lefevre, Antisistem, Beograd, 1973. 116 A. I. Rakitov, Anatomija nauånogo znanija, Moskva, 1969. 117 T. Parsons, The Structure of Social Action, New York, 1949, D. Easton, The Political System, New York, 1953. 118 J. Frankel, Contemporary International Theory, Oxford Univ. Press, 1973.

50

sposoban da prima impulse koji dolaze od sastavnih elemenata, ali i da predaje nove impulse koji utiåu na odnose samih elemenata. Elementi koji åine sistem moraju biti relativno nezavisni, jer sistem ne moæe funkcionisati ako je on prosta masa sastavnih delova. U tom sluåaju on ne bi bio sistem, veñ, eventualno, grupa elemenata koja åini sastavni deo nekog drugog sistema. Sistem mora biti otvoren prema sredini (okruæeçu), inaåe ne moæe opstati kao sistem. Tako se, recimo, sistem odnosa dræava jednog regiona nalazi u okruæeçu globalnog sistema ravnoteæe snaga, univerzalnog i regionalnog sistema kolektivne bezbednosti, meœunarodnog ekonomskog sistema itd. Znaåi, funkcionisaçe jednog sistema nije moguñe objasniti van çegovog okruæeça, a s rastom meœuzavisnosti, veze sa okruæeçem sve viãe se granaju, tako da je sve maçe moguñe funkcionisaçe jednog sistema nezavisno od sredine u kojoj opstoji. Sve sisteme moæemo posmatrati u odnosu jedan na drugi, u kom smislu se oni nalaze na razliåitim nivoima. Svaki sistem je deo nekog viãeg sistema, i u odnosu na çega on je çegov podsistem i nalazi se u meœuzavisnosti u odnosu na çega. Ako nema meœuzavisnosti, onda nema ni veza izmeœu datih sistema. Meœuzavisnost je neophodna u ustrojstvu jednog sloæenog sistema. U odnosu na meœuza-visnost, sistem se nalazi na niæem ili viãem nivou, tako da izmeœu çih nastaje hijerarhijski odnos: npr. meœunarodni ekonomski sistem, meœunarodni politiåki sistem, meœunarodni pravni sistem i neki H sistem koji bi se hijerarhijski mogao postaviti u istu ravan sa ova tri sistema. Isto tako, meœu sistemima i u sloæenom sistemu, primat ima sistem koji je na viãem nivou. Utvrœivaçe primata se vrãi na osnovu broja i znaåaja veza koje jedan sistem ima sa drugim sistemima odnosno elementima. Isto tako, nemoguñe je zanemariti povratni uticaj sekundarnog sistema i elemenata na primarne, jer bez çega nema celine odnosno sistema. Primena opãte teorije sistema u prouåavaçu meœunarodnih odnosa naãla je mesto u brojnim radovima119 u kojima se meœunarodni sistem posmatra kao veliki sloæeni sistem, dinamiåki i hijerarhij-ski povezan. Sredina meœunarodnog sistema je pak sveukupnost druãtvenih i prirodnih elemenata, koji odreœuju meœuzavisnost elemenata meœunarodnog sistema i tako åine osnovu na kojoj on postoji. Zbog çegove heterogenosti, jer je sastavÿen od elemenata (dræava) koji su veoma nezavisni, on ne podleæe uvek samokontroli. Meœunarodni sistem je takoœe hijerarhijski ustrojen i to u dva smera: a) u odnosu razliåitih elemenata sistema postoji primat ekonomske meœuzavisnosti; b) u odnosu sistema i podsistema postoji primat ekonomskog sistema nad drugim sistemima zbog broja i kvaliteta veza koje ovaj sistem ima sa çima. Ako bismo strukturu meœunarodnog sistema shvatili kao odnos i veze koje postoje izmeœu globalnog meœunarodnog sistema i podsi-stema: meœunarodni ekonomski sistem, meœunarodni politiåki si-stem, meœunarodni pravni sistem i sistem 119 M. Kaplan, System and Process in International Politics, 1957, O. Young, Systematic Approach to International Politics, 1968, J. N. Rosenau, Theorising Across System: Linkage Politics Revisited (1971), J. W. Burton, Systems, States, Diplomacy and Rules (1968).

51

H koji se nalazi na kraju ovog otvorenog lanca i omoguñuje da se ispred çega pojave joãneki podsistemi, tada bismo u daÿoj razradi priãli istraæivaçu funkcionalnih podsistema koji nastaju usled interakcija izmeœu si-stema i podsistema u prvom nivou. Recimo, podsistem 2 (meœunarodni politiåki sistem), usled interakcija sa drugim podsistemima unutar globalnog meœunarodnog sistema, mogao bi da izazove nastajaçe no-vih podsistema: ravnoteæe snage i kolektivne bezbednosti. Ovi funkcionalni oblici podsistema (ravnoteæa i kolektivna bezbe-dnost) bi u povratnoj akciji delovali na podsistem u prvom nivou a ovi na sam globalni sistem. U meœunarodnom sistemu mogu se zapaziti nizovi parametara koji utiåu na veze izmeœu sistema i podsistema. Sve ove parametre bismo mogli podeliti na objektivne i subjektivne. Objektivni bi bili: geopolitiåki, geostrateãki poloæaj, svetsko træiãte, stupaç razvijenosti aktera, tehnoloãka nezavisnost i niz drugih. Subjek-tivni bi bili: sistem odluåivaça kod aktera, staçe druãtvene svesti (nacionalne, verske), nacionalni karakter, psiholoãke osobine liånosti znaåajnih u sistemu odluåivaça itd. S obzirom na to da je meœunarodni sistem u veñoj meri heterogen zbog visokog stepena nezavisnosti çegovih elemenata, primena si-stemske teorije u meœunarodnim odnosima je veoma teæak i sloæen posao, tako da bez primene elektronskih raåunara nije moguñe zami-sliti uspeãno savladavaçe zadataka. Zbog toga se åesto pribegava analizi nekog od podsistema ili preduzima analiza niza sistema koji se tada uklapaju u jednu celinu, kako je to uradio M. Kaplan. Primena sistemske teorije u istraæivaçu meœunarodnih odnosa ima svoj metodoloãki smisao, jer omoguñava nauåno istraæivaçe savremenih meœunarodnih odnosa, koji su, uglavnom, prouåavani istorijskim metodama. Meœutim, ova teorija trpi ozbiÿne kritike koje se na Zapadu uglavnom svode na primedbu da se pomoñu çe moæe sagledati globalni sistem, ali da nije moguñe istraæiti niz znaåajnih åiçenica bez kojih se ne moæe razumeti spoÿna politika dræava, pa, prema tome, ni sami meœunarodni odnosi.120 Opãta teorija sistema ukÿuåena kao metodoloãki okvir moæe da pruæi mnogo viãe nego ãto je do sada ostvareno çenom primenom u sklopu funkcionalistiåke filozofije. Razumÿivo, ostaju ozbiÿne opasnosti od ãematizovaça stvarnosti, do koje moæe dovesti nekritiåka primena sistemske teorije. 5. Marksistiåki pristup meœunarodnim odnosima Ono ãto u zamahu nauånog prouåavaça meœunarodnih odnosa privlaåi paæçu jeste veliki interes ove nauke za marksistiåki pristup prouåavaçu meœunarodnih odnosa. a. Prvo pitaçe koje traæi odgovor jeste: kako i zaãto nastaju meœunarodni odnosi? U marksistiåkoj literaturi se åesto moæe sresti miãÿeçe da meœunarodni odnosi nastaju s pojavom klasnih druãtava. “Osnovna teza koja proizlazi iz dela 120 Frankel,

52

nav. delo, str. 41 i M. Merle, Sociologie..., str. 123124.

Marksa, Engelsa i Leçina jeste, u stvari, da unutraãça politika odreœuje spoÿnu politiku, a naroåito druãtveno-ekonomski sistem...” Tradicional-ni uticaj druãtvenoekonomskog sistema na spoÿnu politiku ispoÿava se kao projekcija druãtvenih interesa (posebno klasnih interesa) u meœunarodnoj oblasti. Ovaj tip meœuzavisnosti posebno je jasan u periodu kolonijalne eksploatacije, borbe za spoÿna træiãta itd. Ostaje da se vidi u kojoj meri grupni interesi nastavÿaju da odreœuju spoÿnu politiku, naroåito u veoma industrija-lizovanim zemÿama. Neki autori smatraju da se, u sluåaju vrlo razvijene industrijalizacije, spoÿna politika ne rukovodi istim principima, smatrajuñi da klasno izrabÿivaçe unutar druãtva vodi izrabÿivaçu nacija. Marksistiåke teze moraju biti preispitane i to u sledeñem: prvo treba definisati u kom obimu druãtveno-ekonomska struktura zemÿe odreœuje çenu spoÿnu politiku, kao i ukazati na ostale faktore koji mogu ograniåiti ili izmeniti çen uticaj. Drugo, treba voditi raåuna o trajnim åiçenicama æivota nacije, naroåito o nacionalnom karakteru. Treñe, treba prouåiti mikrofaktore koji deluju na definisaçe i izvrãavaçe spoÿne politike i çihov odnos prema makrofaktorima, kao ãto je druãtveno-ekonomska struktura. Åetvrto, treba ispitati ideo-loãke i psiholoãke uslove, bilo one koji predstavÿaju vezu s druãtveno-ekonomskom strukturom, bilo one koji predstavÿaju samostalne snage u meœunarodnim odnosima.121 I u naãoj literaturi moæe se sresti shvataçe da su meœunarodni odnosi uslovÿeni klasnom borbom, da kao takvi predstavÿaju nastavak klasne borbe u meœunarodnim razmerama, i da nestaju s nestankom klasa. Smatra se i da su Marks i Engels meœunarodne odnose teorijski reãavali “ako ne iskÿuåivo, ono prioritetom klasne borbe”.122 Ovakvo shvataçe se obrazlaæe stavovima o Pariskoj komuni i onima koji su izneti u Komunistiåkom manifestu (“S padom suprotnosti klasa u okviru nacija pada i neprijateÿski stav meœu narodima”). I ovaj autor ukazuje na to da je ovakav pristup meœunarodnim odnosima siromaãan i nepotpun: “Mnoga podruåja socijalnih odnosa danas u meœunarodnim odnosima ne mogu se objasniti iskÿuåivo fenomenima klasne borbe. Prihvatiti takav pristup znaåilo bi preñutno prihvatiti da se od perioda evropske industrijalizacije XIX veka naovamo, nije niãta znaåajnije dogodilo u istoriji ÿudskih odnosa”.122 Marksova i Engelsova antropoloãka razmatraça ukazuju na çihovu teæçu da pojave objasne u çihovom nastajaçu, kako bi se saznale opãte zakonitosti koje bi vaæile za sve pojave iste vrste. Znaåaj spoÿnih odnosa zajednica u prvobitnoj zajednici naveo je Marksa da zakÿuåi “proces razmene robE2 se ne pojavÿuje najpre u krilu prvobitnih zajednica, nego tamo gde one prestaju, na çihovim granicama, na onim retkim taåkama gde one dolaze u kontakt s drugim zajednicama. Tu poåiçe trampa i odatle prodire prema unutraãçosti zajednice koju onda podriva”.123 Da bismo ukazali na kontinuitet ovog shvataça sve do istorije novoga veka, navedimo 121 J. Wiatr, Sociologie et E9tude des rations internationales, “Revue internationale des sciences sociales”, 1/1974 (UNESCO). 122 S. Miloãeviñ, Marksovo i Engelsovo shvataçe meœunarodnih odnosa i çegov znaåaj za savremene meœunarodne odnose, doktorska disertacija, Pravni fakultet u Beogradu, 1971, str. 34. 123 Nav. delo, str. 1861.

53

stav po kome: “Francuska osim opãtih kriza prolazi kroz svoje sopstvene nacionalne trgovaåke krize, koje su, meœutim, mnogo viãe odreœene i uslovÿene opãtim staçem svetskog træiãta nego lokalnim francuskim åiniocima”.124Za ovo shvataçe je takoœe karakteristiåan i stav o britanskoj vladavini u Indiji, prema kome je “jedan jedini ruãilaåki rat mogao da opustoãi jednu zemÿu za vekove i da je liãi celokupne çene civilizacije”.125 U delima klasika se zaista ne moæe nañi tvrdça koja odvaja jednu politiku od druge. Ove “dve politike” se mogu posmatrati odvojeno da bi se boÿe razumele i prouåile. Spoÿna i unutraãça politika su dva lica jedne pojave i one se meœusobno prepliñu i utiåu jedna na drugu. Zahtev Vjatra da je neophodno voditi raåuna o nacionalnom karakteru, nije niãta novo za marksistiåku teoriju. Klasici su viãe puta govorili o ovim osobinama kao o åiniocu o kome se mora voditi raåuna. Treña oblast u kojoj se mora produbiti marksistiåka teorija jeste delovaçe mikrofaktora na meœunarodne odnose. Vjatr smatra da je marksistiåka teorija zanemarila niz mikrofaktora na raåun makrofaktora koji mogu delovati na meœunarodne odnose. Meœutim, i Marks i Engels i Leçin ukÿuåuju i samog pojedinca u one åinioce koji mogu delovati na meœunarodne odnose.126 U pismu Blohu Engels kaæe: “Ekonomsko staçe je osnovica, ali na tok istorijskih borbi vrãe svoj uticaj i u mnogim sluåajevima odreœuju çihov oblik i razni momenti nadgradçe i çeni rezultati... a pogotovu odrazi ovih stvarnih borbi u mozgu uåesnika, politiåke, pravne, filozofske teorije, versko shvataçe...”127 U Engelsovim vojnim radovima i drugim delima, moæe se doñi do dosta teorijskih stavova koji se odnose na naoruæaçe, vojnu silu, strategiju, odnose izmeœu pojedinaca i dr. b. Drugo pitaçe koje kod marksista izaziva kontraverze, a åesto i zahteve za preispitivaçem marksizma, odnosi se na vezu meœunarodnih odnosa s klasnom borbom unutar dræava. U vezi s tim, postoje uglavnom dva shvataça: jedno, veñcitirano, koje smatra da za razumevaçe i objaãçeçe meœunarodnih odnosa treba modifikovati marksistiåku teoriju, i drugo, koje stoji i daÿe na stanoviãtu da se u meœunarodnim odnosima u proãlosti u osnovi nalazi “sukob eksploatatorskih klasa koje vladaju u raznim druãtvima i koje teæe da utvrde i proãire svoju vladavinu, da osvoje nova træiãta i ostvare nove profite”. Drugim åiniocima, kao nacionalnim interesima, nacionalnim pokretima, nacionalistiåkoj ideologiji, pridaje se, takoœe, suãtinski znaåaj za nauånu analizu meœunarodnih odnosa. U socioloãkoj literaturi mogu se sresti stanoviãta da se na ovaj naåin kod sociologa marksista preuveliåava uloga druãtvenih klasa a zanemaruje uticaj druãtvene osnove, kao i delova druãtvene nadgradçe. Ovako se “zamagÿuje i uticaj drugih vaænih elemenata nadgradçe, a naroåito potpunih druãtvenih zajednica, kao ãto su

297.

124 K. Marks, Prilog kritici politiåke ekonomije, Beograd, “Kultura”, 1956, str. 38. 125 K. Marks, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Izabrana dela, Beograd, “Kultura”, 1949, t. I, str. 126 K. 127

Marks, Britanska vladavina u Indiji, str. 321. F. Engels, Anti-DFChring, Zagreb, “Naprijed”, str. 172, ili o ulozi liånosti u pismu Ãtarkenburgu, Izabrana dela, str. 488.

54

nacije. I najjaåa druãtvena organizacija, dræava, danas se ne moæe objasniti iskÿuåivo klasnim borbama, veñi nacionalnim i, uopãte, kulturnim åiniocima. Podela åoveåanstva na nacije i dræave nije iskÿuåivo rezultat klasne borbe jer kada bi klasna borba sama dejstvovala, trebalo bi da vodi do jedinstvene svetske dræave i nacije nego je rezultat delovaça drugih åinilaca, procesa proizvodçe i potpunih druãtvenih zajednica”.128 Sliåno ovom stanoviãtu je i miãÿeçe Vjatra, koji kaæe: “...posledçi dogaœaji navode na misao da nema direktnog automatskog odnosa izmeœu druãtveno-ekonomskog sistema i spoÿnopolitiåke orijentacije: moæemo videti da od ãezdesetih godina dræave s istim druãtveno-ekonomskim sistemom vode çihovu spoÿnu politiku u pravcima koji su sve viãe razliåiti”.129Teãko je, meœutim, prihvatiti stav da se ove razlike mogu videti tek od ãezdesetih godina. One se mogu zapaziti u åitavoj istoriji meœunarodnih odnosa. Ova miãÿeça u savremenoj marksistiåkoj teoriji130 ukazuju na znaåaj ovog pitaça za marksistiåku teoriju uopãte, a naroåito za teoriju meœunarodnih odnosa. Ona marksistima nameñe obavezu da mu priœu krajçe paæÿivo i uz prouåavaçe ne samo onoga ãto su klasici marksizma rekli povodom nekog konkretnog dogaœaja, veñi çihovih fundamentalnih radova o druãtvu i åoveku. Prvo pitaçe koje se nameñe jeste: da li su klasici marksizma smatrali da meœunarodni odnosi uopãte nastaju sa nastankom i nestankom druãtvenih klasa; jesu li oni samo nastavak klasne borbe koja se vodi unutar zemaÿa na meœunarodnom prostoru? Meœunarodni odnosi nastaju na odreœenom stupçu druãtvenog razvoja koji treba utvrditi. Unutar çih postoje razliåiti oblici odnosa: krajçi vidovi su meœunarodna saradça i rat. Izmeœu ove dve krajnosti razvija se åitav niz razliåitih procesa, u kojima odnosi predstavÿaju izukrãtana, sloæena delovaça, kako samih uåesnika, tako i objektivnih i subjektivnih åinilaca sredine u kojoj se ovi odnosi razvijaju. Kad je reå o nastanku meœunarodnih odnosa, potrebno je ispitati pojavu pojedinih procesa, i to istorijski i antropoloãki. Antropoloãki pristup omoguñuje da se doœe do neophodne graœe znaåajne za utvrœivaçe geneze nastajaça druãtvenih odnosa uopãte. Prouåavaçe raznih vidova prvobitne zajednice bio je i veliki zadatak koji su sebi postavili i Marks i Engels. U svojim fundamentalnim delima, Marks se sluæio antropoloãkim istraæivaåkim materijalom a Engels u radovima znaåajnim za politiåku teoriju i filozofiju, kao ãto je nastanak druãtvenih pojava porodice, svojine, politike, dræave itd. Marks i Engels nisu tvrdili da odnosi izmeœu globalnih druãtava nastaju sa nastankom klasa unutar çih. Bilo da je reå o ratu ili saradçi, kao krajçim vidovima ovih odnosa, oni su jedinstveni u stavu da ti odnosi postoje i pre nastanka klasnih druãtava. Istovremeno, oni nisu negirali povezanost klasne borbe i meœuna-rodnih 128 F. 129

304306.

Engels, Pismo J. Blohu, Izabrana dela, str. 475. R. Lukiñ, Osnovi sociologije, Beograd, Savez udruæeça pravnika Jugoslavije, 1965, str.

130 J.

Wiatr, nav. delo, str. 122.

55

odnosa izmeœu dræava, odnosa klasnih globalnih druãtava, smatrajuñi da klasno izrabÿivaçe unutar druãtva vodi izrabÿivaçu i u meœunarodnim odnosima. Zato se najåeãñe postavÿa pitaçe: da li se odnosi besklasnih druãtava u proãlosti uopãte mogu smatrati meœunarodnim odnosima i da li ñe oni u buduñem besklasnom druãtvu nestati? Horizontalnoj stratifikaciji druãtva marksistiåka sociologija nije posvetila toliko paæçe kao vertikalnoj. Meœutim, ona nije beznaåajna za prouåavaçe druãtva, jer odnosi izmeœu horizontalnih grupa mogu da imaju isti, a u nekim situacijama i veñi znaåaj za æivot druãtva od samih klasnih odnosa. Takvi su, recimo, odnosi nacija u nekim druãtvenim situacijama.131 Horizontalne druãtvene grupe moæemo klasifikovati na sledeñi naåin: prvo, to su krvno-srodniåke, odnosno etniåke grupe porodica (horda), rod, pleme, narod. Zatim, to su teritorijalne grupe globalne teritorijalne zajednice nacija i dræava. Politiåko-teritorijalne grupe regioni i provincije i, najzad, geografsko-istorijski nastale provincije ili regioni. Na kraju, to su naseÿa. Sledeñe pitaçe na koje treba dati odgovor jeste: da li se moæe smatrati da su meœunarodni odnosi postojali i u prvobitnoj zajednici u besklasnom druãtvu. Marks nije iskÿuåivao tu moguñnost: “Rat je zato jedna od najprvobitnijih delatnosti svake od ovih samoniklih zajednica, kako radi zadræavaça vlasniãtva, tako i radi çegovog sticaça”.132 v. Dosadaãçe izlagaçe ukazuju na potrebu da se raspravi da li ñe i kada nestati meœunarodnih odnosa, rata, zavojevaça i uniãtavaça ÿudi i dobara. Danas su u mnogim teorijskim sistemima meœunarodnih odnosa i sociologije raãirena shvataça da je rat veåita pojava, jer je posledica agresivne prirode åoveka. Åak i mnoge teorije koje se ne oslaçaju na psiholoãke osnove smatraju da je svaka rasprava o nestanku rata iz druãtvenog æivota åista utopija. U ovom smislu, kritikuje se i marksizam koji rat posmatra kao istorijsku pojavu koja je u jednom trenutku druãtvenog razvoja nastala i koja ñe u jednom drugom trenutku, kada nestanu uslovi koji su je stvorili, nestati iz druãtvenog æivota. Marks i Engels su ovo svoje shvataçe najjasnije izrazili u Komunistiåkom manifestu: “Nacionalna odvajaça i suprotnosti naroda sve viãe iãåezavaju veñs razvitkom buræoazije, sa slobodom trgovine, svetskim træiãtem, jednoobraznoãñu industrijske proizvodçe i æivotnih odnosa koji çoj odgovaraju. U meri u kojoj se ukida eksploatacija jedne individue od strane druge, ukida se eksploatacija jedne nacije od strane druge”. Marks i Engels su smatrali da ñe do socijalistiåke revolucije doñi u celom svetu a ne samo u jednoj ili jednom broju zemaÿa. Ovi stavovi iz Komunistiåkog manifesta se upravo odnose na meœunarodnu zajednicu zemaÿa u kojima je veñost131 H. Lefevre, La manifeste diffE9rentialiste, Paris, 1970, str. 1416. i R. Garody, Le grand tournant du socialisme, Paris, 1970, str. 288 i daÿe. 132 Na primer, kada Engels govori o Poÿskoj, on kaæe: “Tek kada Poÿska ponovo izvojuje svoju nezavisnost, tek kada bude opet odluåivala svojom sudbinom kao samostalna nacija, tek tada ñe za çu opet poåeti proces unutraãçeg razvitka, ona ñe moñi da pomaæe socijalnom preobraæaju Evrope...” Izabrana dela, Zagreb, “Naprijed”, 1963, str. 190.

56

varen komunizam liãen protivureånosti, åije razreãavaçe se moæe traæiti u hegemonistiåkoj, eksploatatorskoj i ekspanzionistiåkoj politici u meœunarodnim odnosima.

IV METOD NAUKE O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA 1. Pojam Sloæenost pojma meœunarodnog æivota zahteva da se meto-doloãki vrlo paæÿivo pristupi çihovom prouåavaçu. Kada se ima u vidu da je teorija meœunarodnih odnosa mlada nauåna disciplina, onda se mora voditi raåuna o åiçenici da su i metodi joãnerazvijeni, te napori istraæivaåa u ovoj oblasti moraju biti usmeravani i prema stalnom istraæivaçu i proveravaçu postupaka koji su veñustanovÿeni, kao i pronalaæeçu novih. Napori koji se åine da se odredi metod teorije meœunarodnih odnosa ne znaåe to da ñe on biti potpuno samostalan i razliåit u odnosu na metode drugih druãtvenih nauka. Postoji opãti nauåni metod koji svaka nauka prilagoœava prouåavaçu svog predmeta. Zbog toga bi bilo potrebno da se utvrdi na koji naåin se prilazi prouåavaçu meœunarodnih odnosa, koji se principi moraju poãtovati da bi prouåavaçe u ovoj oblasti postiglo svoje ciÿeve. Nauåno istraæivaçe bilo koje oblasti druãtvenog æivota pretpostavÿa povezanost teorije i empirijskog istraæivaça. “Plodonosnost istraæivaça koje je rukovoœeno teorijom leæi u tome ãto teorija pruæa osnovu, polaznu nit, ãto dovodi u meœusobnu vezu åiçenice u kojima otkriva dubÿe, skrivenije suãtinske osobenosti socijalnih pojava i situacija, i pruæa kÿuå za objaãçeçe ustanovÿenih pravilnosti, zakonitih veza i odnosa”.133 “Metod se obiåno shvata kao naåin na koji se u nauci dolazi do saznaça predmeta koji ona prouåava...”134 On se sastoji iz tri elementa: prethodnog znaça o predmetu koji se istraæuje, postupka nauånog istraæivaça i sredstava pomoñu kojih se dolazi do saznaça pojava koje jedna nauka prouåava. Po jednoj drugoj definiciji: “Metod (od gråke reåi “methodos” put, traæeçe) oznaåava naåin miãÿeça, naåin istraæivaça stvarnosti radi sticaça ãto istinitijeg, ãto objektivnijeg saznaça. Metod u najãirem smislu obuhvata tri osnovne komponente: a) opãti pristup; b) metodoloãki postupak; c) tehniåke metode”.135 133 K. Marks, Osnovi kritike politiåke ekonomije (Grundrisse...), nav. po: Temeÿi slobode, Zagreb, “Naprijed”, str. 183. 134 M. Peåujliñ, Metodologija druãtvenih nauka, NIU Sluæbeni list SFRJ Beograd, 1976, str. 120. 135

R. Lukiñ, Osnovi sociologije, str. 60.

57

Prethodna izlagaça veñukazuju na znaåajan fond znaça proizaãlih iz dela o problemima meœunarodnog æivota. To je, svakako, uz principe istorijskog materijalizma, solidna prethodna “oprema” za daÿa nauåna prouåavaça. Œ. Ninåiñsmatra da “polazna taåka meœunarodnih odnosa treba... da bude temeÿna marksistiåka analiza opãteg istorijskog okvira u kome ti odnosi postoje, tj. osnovnih ekonomskih, druãtvenih i politiåkih kretaça odreœene istorijske epohe”.136Iz ovog stava proizlazi zakÿuåak o potrebi da se pored osnovnih åinilaca koji deluju na meœunarodne odnose otkriju i “çihov meœusobni odnos i promene u specifiånoj teæini, meru i naåin na koji deluju jedni na druge i na meœunarodni razvitak u celini itd”.137 Pored ovih opãtih zahteva koji se postavÿaju u odnosu na metod nauke o meœunarodnim odnosima, M. Markoviñsmatra da “pored opãtih zakonitosti druãtveno-ekonomskog razvitka u meœunarodnim odnosima se ispoÿavaju i druge, specifiåne, ako ne zakonitosti a ono pravilnosti, jednoobraznosti, konstante, koje se imaju iznalaziti i utvrœivati i da pri tome reåene zakonitosti i principi svakako imaju udela i primene...”. Utvrœivaçe metodskog postupka je upravo zbog toga neophodno da bi se doãlo do saznaça jedne pojave. Bilo da je reå o celini, åiniocima, zakonitostima, neophodno je utvrditi skup osnovnih åiçenica koje izviru iz suãtine problema i koje ukazuju na razvojne procese datih druãtvenih odnosa. “Empirijski istraæivati to znaåi tragati za reprezentativnim celinama koje moæemo neposredno (iskustveno) posmatrati i koje u sebi sadræe jake karakteristiåne druãtvene celine, koje otkrivaju çenu prirodu. Zato je moguñe da jedan niz åiçenica iskazuje viãe a drugi maçe, ili da ista åiçenica baca viãe ili maçe svetla, zavisno od toga... da shvati çihovo znaåeçe.138 Da bi se doãlo do dijalektiåki druãtvene celine ne moæe se ostati na prouåavaçu empirije jednog ili drugog åinioca koji deluje na meœunarodne odnose, niti je moguñe zadovoÿiti se izborom vidova problema, ili oblika odnosa, neophodno je izgraditi poseban teorij-ski okvir koji mora biti ãiri od empirijske graœe i ne sme biti sveden na obim koji je neposredno proveren. “Na kraju krajeva, i ne postoji mehaniåka, gvozdena ’stopostotna’ neposredna empirijska proverÿivost... jednog teorijskog koncepta. Posledça verifikacija je sama istorija, istorijska evidencija, sam æivot”.139 U opãtem nauånom metodu, istraæivaåki postupak sadræi i odreœivaçe predmeta istraæivaça. Ovo odreœivaçe moæe biti teorijsko i operacionalno. O teorijskom odreœivaçu predmeta, kao skupu pojava o suãtini meœunarodnih odnosa, bilo je veñreåi. Ovde ñe biti posebno reåi o operacionalnom odreœivaçu predmeta kome je ciÿ utvrœivaçe postupka nauånog istraæivaça. Operacionalna, radna definicija 136 Œ. Ninåiñ, Metodologija prouåavaça meœunarodnih odnosa, “Arhiv za pravne i druãtvene nauke”, 34/1960, str. 246. 137 Nav. delo, str. 255. 138 V. Dimitrijeviñ, M. Markoviñ, R. Stojanoviñ, Uvod u prouåavaçe meœunarodnih odnosa, str. 11. 139 M. Peåujliñ, nav. delo, str. 44.

58

predmeta se sastoji u odreœivaçu pokazateÿa ili indikatora koji se mogu ispitivati i proveravati i koji predstavÿaju spoÿne izraze opãteg koncepta. Ãira graœa o meœunarodnim odnosima, kao i teorijski stavovi do kojih se doãlo u nauci o meœunarodnim odnosima, kao i opãti stavovi klasika marksizma, dozvoÿavaju izdvajaçe jednog broja indikatora, åije istraæivaçe moæe doprineti saznaçu meœunarodnih odnosa. a. Istorijsko prouåavaçe meœunarodnih odnosa i pojava u çima je neophodno zbog toga ãto se iz ovih pojava ne moæe uopãte prouåavati primenom drugih metoda. Istorijsko prouåavaçe moæe da omoguñi utvrœivaçe nekih pravilnosti putem ispitivaça niza pojava iste vrste u toku istorije meœunarodnih odnosa. b. Istorijsko prouåavaçe mora biti dopuçavano i proveravano istraæivaçem savremene prakse meœunarodnih odnosa. v. Meœunarodni odnosi se ne mogu prouåavati na zadovoÿavajuñi naåin ako se ne dovedu u vezu s celokupnim druãtvenim odnosima. Zato je potrebno prouåavati u meœunarodnim odnosima sve ono ãto je u neposrednom ili posrednom dodiru s drugim odnosima kao i çihov meœusobni uticaj. U tom smislu, korisno je proveravati ustanovÿene pravilnosti u meœunarodnim odnosima s opãtim druãtvenim zakonitostima do kojih su doãle druge nauke. g. S obzirom na to da su meœunarodni odnosi politiåki odnosi, neophodno je istraæivati stepen nejednakosti koja se odraæava u razliåitim vidovima æivota meœunarodne zajednice. Nejednakost na raznim poÿima ostavÿa ozbiÿne posledice na ponaãaçe dræava, te ih je neophodno ustanoviti. d. Istraæivaçe prirode interesa uåesnika meœunarodnih odnosa s ciÿem saznaça puteva çihovih zadovoÿeça. Da li se ti interesi mogu ostvariti putem procesa saradçe ili putem negiraça interesa drugih uåesnika, putem primene sile, pritiska ili osvajaça. Priroda interesa se najåeãñe vezuje za druãtveno-ekonomski sistem svakog pojedinog uåesnika u datom odnosu. Meœutim, unutar istog druãtveno-ekonomskog sistema mogu da se razvijaju razliåiti interesi, jer se sve dræave ne razvijaju na isti naåin i nemaju sve iste moguñnosti za razvoj. Zbog toga je istraæivaçe interesa dræava sloæen posao koji zahteva svestrano prouåavaçe razliåitih åinilaca, odnosa i politiåke konstelacije unutar koje oni mogu biti ostvareni. œ. Nivo svesti (nacionalne, ideoloãke) je svakako znaåajan indikator kretaça u meœunarodnim odnosima. e. Prouåavaçe zakonitosti meœunarodnih ekonomskih odnosa mora zauzeti znaåajno mesto u prouåavaçu meœunarodnih odnosa, jer se preko ekonomskih zakona prvo izraæavaju nejednakosti u ovim odnosima, kao i moguñnost za razvoj procesa saradçe ili procesa sukoba u çima. æ. Odnos snaga u meœunarodnim odnosima. Ovaj odnos se mora prouåavati znatno kompleksnije, kako bi se izbeglo çegovo svoœeçe na odnos i deobu sile u meœunarodnim odnosima. Odnos snaga je mnogo sloæeniji i on obuhvata odnos interesa, odnos druãtveno-ekonomskih sistema, ideologija, vojne sile, politiåke, ekonomske i druge moñi. U meœunarodnim odnosima dolazi do dodira razliåitih 59

druãtava, ãto moæe imati poseban znaåaj, s obzirom na moguñnost sukobÿavaça progresivnih i nazadnih druãtvenih organizacija. Od ovog odnosa snaga moæe da bude u zavisnosti i krajçi ishod odnosa i preovlaœivaça jednih procesa na ãtetu drugih. z. S obzirom na to da su odnosi izmeœu politiåkih jedinica dræava, moraju se prouåavati sredstva koja se primeçuju u ovim odnosima, obim, kvalitet i uåestalost veza i saobrañaja izmeœu çih, procesi integracije u razliåitim oblastima druãtvenog æivota ekonomskom, kulturnom, politiåkom. Izdvajaçe ovih pokazateÿa ne znaåi da je tako zatvoren krug prouåavaça meœunarodnih odnosa. Ovim putem se samo ukazuje na niz neophodnih prouåavaça koja bi u svakom konkretnom sluåaju bila dopuçavana novim indikatorima vezanim za svaku posebnu situaciju. Nakon odreœivaça predmeta istraæivaça, çegovog uklapaça u opãti teorijski okvir i operacionalnog definisaça, prelazi se na postavÿaçe polaznih pretpostavki (hipoteza). Polazne pretpostavke se postavÿaju na osnovu prethodnih znaça, opãtih stavova, teorije, kako je to u opãtoj nauånoj metodologiji predviœeno. Da bi se preãlo na nauåno objaãçeçe pojava koje se prouåavaju, neophodno je prikupiti åiçenice, doñi do empirijske graœe koja bi omoguñila proveru hipoteza i tako doprinela nauånom objaãçeçu. Prikupÿaçe åiçenica nije jednostavan posao. U tehnici istraæivaça sadræana je i suãtina teorije koja sluæi kao osnova analize. U pozitivistiåki orijentisanoj nauci na Zapadu, veoma su se razvile razliåite tehnike istraæivaça, od posmatraça pa do kibernetike, uz upotrebu elektronskih raåunara. Ovaj razvoj tehnike istraæivaça doveo je do svojevrsnog ãematizovaça nauånog rada. S druge strane, s obzirom na to da se ovi tehniåki metodi uglavnom mogu primeniti na mikropojave, na pojave koje imaju relativno mali znaåaj (åesto i beznaåajan), nauåno prouåavaçe se stoga ograniåava samo na çih, åime se suæava put ka saznaçu celine. Ovako ograniåena stvarnost, do koje se dolazi ovakvim prouåavaçem, postaje to joãviãe kada se zna da u ovakvom istraæivaçu znaåajnu ulogu ima prethodno teorijsko i filozofsko opredeÿeçe pri izboru predmeta istraæivaça. Ove kritiåke primedbe na raåun tehniåkih metoda za prikupÿaçe åiçenica ne znaåe da tehniku treba odbaciti, veñsamo da je treba uklopiti u nauåni koncept celine istorijsko-materija-listiåke teorije primeçene u prouåavaçu meœunarodnih odnosa. Veñje reåeno da savremeni istraæivaå meœunarodnih odnosa mora da se posebno pozabavi razvijaçem metoda prouåavaça ovih odnosa. To se takoœe odnosi i na razvijaçe tehnike istraæivaça. Ovom prilikom biñe izloæeni neki tehniåki postupci u prikupÿaçu åiçenica, koji mogu imati znaåaja u istraæivaçu meœunarodnih odnosa. 60

2. Tehniåki postupci A. Istorijsko prouåavaçe Savremene tendencije u prouåavaçu meœunarodnih odnosa koje su se razvile u okvirima bihevioristiåkih i funkcionalistiåkih teorija, u velikoj meri iskÿuåuju istorijsko prouåavaçe pojava koje ulaze u predmet istraæivaça meœunarodnih odnosa. Polazi se od toga da istorijski materijal nema nikakve vrednosti za prouåavaçe savremenih pojava meœunarodnog æivota. Smatra se da istorijsko prouåavaçe, s obzirom na to da je okrenuto proãlim dogaœajima, ne moæe imati nikakvog znaåaja za razumevaçe i objaãçeçe savremenih zbivaça. Istorija se pre svega bavi pojedinaånim objaãçeçima, koja ne mogu imati vrednosti za nauåno prouåavaçe kome je ciÿ utvrœivaçe opãtih stavova i zakonitosti i koje bi tako moglo da objasni sve pojave iste vrste, bez obzira na vreme i prostor. Meœutim, druãtvene pojave nastaju u jednom kontekstu razliåitih druãtvenih, materijalnih i duhovnih okolnosti. Zbog toga se one ne mogu svesti na numeriåke indekse i eksperimentalne operacije, kao ãto je sluåaj sa veñinom prirodnih pojava. “Sve druãtvene pojave imaju svoju istorijsku stranu i ãto su znaåajnije to je ova, po pravilu, dubÿa. Zbog toga se çihovi savremeni oblici ne mogu dovoÿno nauåno objasniti ako se ne poznaje çihov razvoj”.140Posebno je ovo taåno za pojave meœunarodnog æivota, koje su, po pra-vilu, takve da se uopãte ne mogu ispitivati drugim empirijskim metodima. To je naroåito sluåaj sa najznaåajnijim pojavama meœunarodnih odnosa, kao ãto su rat, odnosi snaga, drugi tipovi sile, blokada, ekonomske ãpekulacije meœunarodnih razmera, velike meœunarodne integracije itd. Sve ove pojave gotovo je nemoguñe prouåavati pre nego ãto “postanu” istorija. S druge strane, meœunarodni odnosi su redovno u srediãtu interesovaça istorijskog prouåavaça. Ako se ima u vidu da istoriju ne interesuje samo opis jedne pojave veñi uzroci koji su do çe doveli, onda bi nauka o meœunarodnim odnosima morala imati veliki interes za istoriju. Kako saznati i objasniti rat kao druãtvenu pojavu bez istorijskog prouåavaça? Åiçenica da ova pojava postoji od ranih dana druãtvenog æivota zahteva upravo çeno prouåavaçe u celokupnoj istoriji, pa i antropologiji i paleontologiji. Neop-hodno je saznati razlike u razvoju ove pojave, da bi se uoåile zajedniåke crte, pravilnosti koje su se javÿale u razliåitim tipovima druãtva. Niz drugih pojava u meœunarodnim odnosima zahteva ovakvo istorijsko prouåavaçe, posebno i zbog toga ãto je ono zamena za eksperiment koji je neprimenÿiv u ovim sluåajevima (ne moæe se eksperimentalno proizvesti jedan rat da bi se nauåno prouåavao). Istraæivaçe niza ovih pojava u istoriji omoguñuje otkrivaçe nekih pravilnosti, nekih zajedniåkih elemenata, uprkos razlikama, ãto sve zajedno moæe da doprinese proveri hipoteze do kojih se doãlo u prethodnoj fazi prouåavaça. Meœutim, i kod istorijskog prouåavaça meœunarodnih odnosa s ciÿem çihovog nauånog objaãçeça, neophodno je prethodno utvrditi neki analitiåki okvir, sis140 Isto.

61

tematizovati znaça, konstituisati teoriju. Ovo je neophodno zbog toga ãto bez teorije nije moguñe odabrati ono ãto je znaåajno u istorijskom materijalu za objaãçeçe date pojave. U tom smislu, metodoloãki princip je i u ovom sluåaju isti: teorijske postavke do kojih se doãlo razvojem nauke o meœunarodnim odnosima, smatrañe se osnovom za koriãñeçe istorijske graœe u prouåavaçu meœunarodnih odnosa. S druge strane, i teorija mora da odgovara istorijskom iskustvu, tako da je tu reå o neprekidnom uzajamnom proæimaçu. Istorijski pristup podrazumeva tri osnovne faze: pronala-æeçe izvora, kritiåko odabiraçe i proveravaçe izvora i istorijska sinteza. Za neposrednu primenu u prouåavaçu meœunarodnih odnosa, najznaåajniji su rezultati istorijske sinteze, do koje se dolazi u zavrãnoj fazi istorijskog prouåavaça. Buduñi da je istorija zainteresovana za saznaçe proãlih pojava u celini, ona je prinuœena da sintetizuje razliåita znaåeça tih pojava, s obzirom na çihovu polivalentnu sadræinu: kulturne, ekonomske, politiåke, vojne i druge implikacije. Istoriåar mora da objasni delovaçe svih åinilaca koji su doveli do neke pojave u meœunarodnim odnosima, ãto je od velikog znaåaja za samu nauku o meœunarodnim odnosima, s obzirom na çen, jednim delom, sintetiåki karakter, koji takoœe proizlazi iz polivalentnosti pojava meœunarodnog æivota. Meœutim, buduñi da je teorija meœunarodnih odnosa i analitiåka nauka, naime, prouåava savremena zbivaça primenom razliåitih metoda, istorijska prouåavaça se dopuçuju rezultatima posmatraça savremenih pojava, tako da se nedostaci istorijskih znaça, koja se nikako ne mogu automatski primeniti na savremene pojave, dopuçuju novim znaçima steåenim iz neposrednog prouåavaça savremenosti. B. Analiza sadræaja Jedan od naåina prouåavaça koji uspeãno dopuçava istorijsko prouåavaçe meœunarodnih odnosa jeste analiza sadræaja (Content analysis), åiji je naroåit znaåaj u analizi dokumenata o savremenim zbivaçima, kao ãto su diplomatske note i druge izjave, dokumenti o razgovorima dræavnika, pregovorima koje vlade zemaÿa ili drugi subjekti saopãtavaju javnosti. Najåeãñe, zbog sloæenosti meœunarodnih odnosa, odnosa snaga, uloge i znaåaja pojedinih dræava u meœunarodnoj politici, ti dokumenti (koji su objavÿeni javnosti) ne sadræe pravo staçe stvari, veñsamo jedan deo onoga ãto je bilo predmet razgovora ili pregovora. S obzirom na to da nije moguñe automatski primeniti istorijsko znaçe o jednoj pojavi, ono se do-puçuje prouåavaçem çenog savremenog oblika, pri åemu analiza sadræaja moæe biti korisna u analizi celine. Ovaj metod se naroåito razvio u toku Drugog svetskog rata, s ciÿem da se iz saopãteça datih preko sredstava javnih komunikacija izvuku elementi koji bi doprineli stvaraçu stvarne slike o neprijateÿu, çegovoj snazi, moralu, ekonomiji, staçu na frontovima itd. Posebna paæça analitiåara u SAD za vreme Drugog svetskog rata pridavana je porukama nemaåke propagande i çenim efektima. Oni su to radili tako 62

ãto su poredili poruke nemaåke propagande sa porukama profaãistiåkih listova u SAD. Iz ovog poreœeça su mogli da izvuku zakÿuåke o stepenu uticaja ove propagande ili stepenu veza izmeœu ovih listova sa centrima u Nemaåkoj. Analiza sadræaja je “posebna forma kvantitativne semantike, koja se maçe odnosi na stil odreœenog teksta, a viãe na izraæene misli”.141 Ovom analizom se æeli prodreti u stvarni sadræaj date poruke. Potrebno je, meœutim, istañi da ona nije sama dovoÿna za kompleksnu analizu poruka datih preko sredstava masovnih komunikacija, ili sadræanih u dokumentima. Zato je neophodno dopu-çavaçe rezultatima do kojih se doãlo primenom znaça iz izvorne graœe druge vrste i drugih izvora. Analiza sadræaja u prouåavaçu meœunarodnih odnosa ima naroåiti znaåaj za izuåavaçe: meœunarodne propagande, diplomatskih i drugih dokumenata, informacije iz sredstava masovnih komunikacija. Meœunarodna propaganda je znaåajno sredstvo u meœunarodnoj politici, te zato mora biti predmet posebnog prouåavaça u okviru nauke meœunarodnih odnosa. Prouåavaçem meœunarodne propagande mogu se dobiti znaåajni podaci o namerama dræava, meœusobnim odnosima itd. Primeçen za vreme Drugog svetskog rata, metod ana-lize sadræaja se pokazao korisnim, jer se posle rata pokazalo da je dao taåne rezultate. Tako su dobijeni podaci o pripremama novog oruæja, kao i vreme kada ga Nemci misle upotrebiti. Zatim, dobijeni su podaci o odnosima izmeœu Nemaåke i Italije. Na osnovu nesinhronizovane propagande zakÿuåeno je da one nisu organizaciono povezane. Takoœe su dobijeni podaci o znaåajnim neslagaçima ova dva saveznika sila osovine.142 Analizom propagande mogu se ustanoviti trajni politiåki i ideoloãki ciÿevi, kao i oni koji su rezultat dnevne politike. Na osnovu toga moæe se predvideti ponaãaçe date dræave. Ovako dobijen rezultat moæe da ima teorijski znaåaj, ukoliko se uklapa u celinu saåiçenu na osnovu kompleksne analize date situacije. Primena analize sadræaja moæe se pokazati veoma korisnom u raãålaçavaçu diplomatskih dokumenata, izjava dræavnika, politiåkih programa znaåajnih politiåkih organizacija i partija itd. U ovom smislu, moguñe je govoriti o primeni ove analize i u preispitivaçu istorijskih dokumenata a ne samo savremenih. Ovo je znaåajno zbog moguñnosti kvantifikacije istorijskih podataka koji bi, uz primenu elektronskih raåunara, mogli dati nove podatke, s obzirom na moguñnost ispitivaça mase ovih podataka, ãto primenom klasiånih istorijskih metoda nije bilo moguñe. Analiza sadræaja informacija o razliåitim pitaçima od interesa za prouåavaçe meœunarodnih odnosa, do kojih se dolazi putem sredstava masovnih komunikacija, moæe da obuhvati razliåite elemente: procenu uloge, znaåaja i namera snaga koje stoje iza datog izvora informacija; klasifikaciju informacija u sklopu celine znaça o datoj pojavi; mesto i znaåaj pojedinih oblasti druãtvenog æivota (privrede, politike, vojske, kulture i dr.) u politiåkom planiraçu datih druãtvenih snaga. 141 V. 142 V.

Miliã, Socioloãki metod, Beograd, “Nolit”, 1965, str. 438. Dimitrijeviñ, M. Markoviñ, R. Stojanoviñ, nav. delo, str. 18.

63

Naåin na koji se analizira sadræaj moæe biti: kvantitativna semantika i predmetni registar.143 Semantiåka analiza se sastoji u utvrœivaçu znaåeça reåi koje su upotrebÿene u tekstu koji se analizira. “Kvantitativna semantika je statistiåka analiza reånika i stila, koja ide do krajçih elemenata reånika, tj. do pojedinih reåi po çihovim morfoloãkim vrstama i grupama znaåeça; zatim, najåeãñe kontekstualne veze izmeœu pojedinih reåi, naroåito onih ãto imaju kÿuånu ulogu u ispitivanom obliku simboliåkog opãteça...”144 Za meœunarodne odnose je od posebnog interesa pojavÿivaçe reåi koje oznaåavaju elemente saradçe, razumevaça, solidarnosti, ili sukoba, sile moñi. Izrada predmetnog registra podrazumeva utvrœivaçe glavnih, bitnih sadræaja neke poruke koja se analizira. Jedna poruka najåeãñe sadræi jednu osnovnu poruku, nameru koja preovlaœuje a koja je, prema tome, najznaåajnija za ocenu karaktera date poruke. Dugim radom na analizi elemenata åinilaca, staça i kretaça u meœunarodnim odnosima, çihovom celovitom istorijskom, politikoloãkom, socioloãkom, ekonomskom prouåavaçu, izraœuje se poseban klasifikacioni sistem, koji mora da prethodi analizi. U tako saåiçen klasifikacioni sistem ukÿuåuje se materijal za analizu sadræaja. Danas se sve åeãñe u ove svrhe upotrebÿavaju elektronski raåunari, koji omoguñuju upotrebu velikog broja pojmova, simbola, leksiåkog sadræaja, tako da se kvantifikovana graœa ubacuje u elektronski raåunar iz kojeg se dobija odgovor o pribliæno stvarnom znaåeçu poruke. Pribliænost ñe biti veña ukoliko je priprema klasifikacione ãeme bila boÿa, odbir i kvantifikacija poruka preciznija. Na jednom primeru, opisanom u literaturi, to ñe se najboÿe videti. Izvrãena je mehaniåka analiza sadræaja putem raåunara svih dokumenata SAD i SSSR u vezi s raketama koje je SSSR instalirao na Kubi 1962. godine. Tada je elektronski raåunar na Stanfordskom univerzitetu (“Stanfordov opãti istraæivaå”), programiran da meri pozitivna i negativna zapaæaça o tri glavna åinioca: snaga (jaka ili slaba), aktivnost (aktivan ili pasivan), vrednost (pozitivan ili negativan utisak poruke). Kada je predsednik SAD, X. Kenedi (J. Kennedy) dao izjavu kojom je objavio blokadu Kube “Stanfordov opãti istraæivaå” za nekoliko minuta izraåunao je sledeñe: Pozitivan Negativan Snaga stava 45, 1 3, 7 Aktivnost 25, 7 7, 7 Vrednost 18, 7 16, 8 Na ovaj naåin se doãlo do analize poruke iz koje se vidi da iza çe stoji snaga (potency) (visok indeks 45, 1), da ñe se aktivnost takoœe odvijati u veñem obimu i da je vrednost poruke u veñoj meri pozitiv-na nego negativna. Na ovaj naåin se doãlo do zakÿuåka ãta stvarno stoji iza poruke: da li je reå samo o pretçi iza koje ne stoji 143 V. Miliñ, nav. delo, 144 Nav. delo, str. 490.

64

str. 4“.

sila? Da li se u tom smislu preduzimaju velike aktivnosti i koja je vrednost date poruke.145 Ovaj rezultat analize sadræaja veñna prvi pogled izaziva sumçu zbog svoje ãturosti. Pitaçe je da li dobar poznavalac meœunarodnih odnosa nije u staçu da doœe do sigurnijeg odgovora na osnovu poznavaça istorije, diplomatskog iskustva i poznavaça niza åinilaca od znaåaja za donoãeçe odluke o ponaãaçu u datoj situaciji. Analiza sadræaja ne bi smela da bude samo osnov ãirih teorij-skih zakÿuåaka. Ona bi uvek morala biti dopuçavana analizama do kojih se doãlo drugim metodima prikupÿaça åiçenica, kao i neposrednim podacima o datoj poruci, ako je moguñe da se do çih doœe. Da bi analiza sadræaja odgovorila svojoj svrsi, ona ne sme da bude izdvojena od stvarnosti, izolovana od celine sadræaja koji se prouåava i izvan prikupÿene graœe do koje se doãlo u prouåavaçu date poruke. V. Statistiåki metodi “Statistiåki metod je prema svojoj najuspeãnijoj definiciji kvantitativni metod istraæivaça masovnih pojava, ãto znaåi da on ispituje oblike pojava u masi sluåajeva, te oblike meri i odreœuje a çihove odnose podvrgava matematiåkoj obradi s ciÿem da izrade pokazateÿe koji sluæe kao kriterijum i da se utvrdi kvantitativni znaåaj osobenosti u masi.”146 Statistiåki metodi imaju danas veliku primenu u druãtvenim naukama, s obzirom na to da se najveñi broj zakonitosti i pravilnosti kod druãtvenih pojava uglavnom izraæava statistiåki, tj. kao pravilnosti koje se uoåavaju u najveñem broju sluåajeva kod date pojave. Na taj naåin, statistiåki metodi verovatnoñe (zakon velikih brojeva), sredçe vrednosti, uzorka, korelacija i kovarijacija imaju najãiru primenu u druãtvenim naukama. Oni pomaæu proveri hipoteza i ãto egzaktnijem saznaçu pojava u onim oblastima u kojima je ovaj metod primenÿiv. U prouåavaçu meœunarodnih odnosa svi statistiåki metodi mogu imati znaåaja. U tom pogledu se za metode verovatnoñe, sredçe vrednosti i uzorka ne bi mogle nañi neke osobenosti u primeni kod prouåavaça meœunarodnih odnosa. Analiza demografskih kretaça, ekonomske snage, dohotka, proizvodçe znaåajnih proizvoda za vojnu moñitd., sluæi se statistiåkim podacima, bez nekog prilagoœavaça potrebama prouåavaça meœunarodnih odnosa. Od statistiåkih metoda koji mogu biti posebno interesantni za prouåavaçe meœunarodnih odnosa, mogli bi se izdvojiti metod ana-lize åinilaca i metod korelacije. a. “Analiza åinilaca je statistiåka manipulacija meœuzavisnih promenÿivih da bi se odgovorilo na pitaçe: koji åinioci odgovaraju najviãe posmatranom sluåaju.”147 145 Nav. delo, str. 490491. 146 N. Forward, The Field of

Nations, London, Macmillan, 1971, str. 20.

65

U opisanom sluåaju, registrovano je 236 osobina za 82 dræave za åije se odnose æele izvuñi bitni åinioci koji te odnose odreœuju. Uz pomoñJelskog raåunarskog centra za analizu åinilaca doãlo se do 13 izdvojenih åinilaca od prvorazrednog znaåaja za ove odnose. Od ovih trinaest, dva mogu da se smatraju bitnim åiniocima: ekonomski razvoj i vojna moñ.148 Ono ãto pada u oåi pri analizi åinilaca statistiåkim metodom jeste, prvo, moguñnost ispitivaça velikog broja promenÿivih (varijabila) zahvaÿujuñi primeni elektronskih raåunara, ãto moæe da doprinese pribliæavaçu egzaktnosti pri utvrœivaçu bitnih åinilaca. Drugo, i ovde se pokazuje da ne treba iñi u krajnost, pa se u potpunosti osloniti na ovaj metod. Postoje mnoge promenÿive koje se ne mogu meriti. Moæe se iskazati ekonomska snaga jedne dræave, ali se ne moæe brojåano izraziti spremnost stanovniãtva na ærtve u borbi za ideje, ideale, stavove, hrabrost i spremnost stanovniãtva da se bori. Na taj naåin mnoge znaåajne promenÿive ostaju van domaãaja statistiåkog metoda, a posebno i zbog toga, ãto je u celini gledano, odabiraçe promenÿivih rezultat subjektivnog opredeÿeça, pri åemu teorija i filozofsko opredeÿeçe ne mogu biti zanemareni. b. Metod korelacije. Posebno interesantan statistiåki metod u prouåavaçu meœunarodnih odnosa bi mogao biti metod korelacije. On se moæe uspeãno primeniti u istraæivaçu odnosa stepena i oblika meœuzavisnosti i odreœenog oblika meœunarodnih odnosa. Mnogi elementi koji odreœuju stepen i oblik meœuzavisnosti, kao ãto su podela rada (izraæena u razmeni, proizvodnoj kooperaciji, integracijama, transferu tehnologije itd.), kulturna saradça, politiåka i vojnostrategijska povezanost (ili potreba povezivaça), ideoloãke veze ili razlike i niz drugih (videti daÿe u tekstu), mogu da izazivaju promene u odnosima izmeœu dræava u ãirokoj skali odnosa od saradçe do sukoba. Izborom promenÿivih koje utiåu na stepen i oblik meœuzavisnosti moæe se otkriti çena povezanost sa datim oblikom meœunarodnih odnosa ili primenom sredstava u çima. Razumÿivo je da bi bilo vrlo teãko ustanoviti egzaktnim ili matematiåkim putem funkcionalnu zavisnost u ovom odnosu, ali se moæe utvrditi moguña veza, odnosno meœusobni uticaj koji moæe odvesti do funkcionalne veze. U tom sluåaju, moguñe je izvrãiti matematiåku operaciju u kojoj bi oblik i stepen meœuzavisnosti (X) bio funkcija razvoja procesa saradçe ili sukoba (Y) u formuli X = F (Y). Ovako se ne moæe ustanoviti kauzalni odnos izmeœu ovih pojava, ali se ovim putem moæe ustanoviti korelacija meœu promenÿivim koje se uzimaju kao predmet analize. Na ovaj naåin, statistiåki metodi mogu ozbiÿno doprineti prouåavaçu meœunarodnih odnosa, jer bi se mnoge hipoteze, do kojih bi se doãlo na osnovu znaça steåenih na drugi naåin, ovim putem mogle joãjednom proveriti. Otkrivaçe korelacije je, takoœe, znaåajan doprinos pribliæavaçu saznaça kauzalnih odnosa iz147 Q. 148 N.

66

Ãkara, Statistiåki metodi, nav. po: M. Peåujliñ, Metodologija, str. 217. Forward, nav. delo, str. 20.

meœu pojava meœunarodnog æivota. Od moguñih veza do funkcionalnih i, najzad, preko ovih do kauzalnih. To je ciÿ svake nauke, pa i nauke o meœunarodnim odnosima. G. Simulacija i eksperimentalna igra Istraæivaåki postupci pod ovim nazivima nastali su iz æeÿe da se umaçe teãkoñe koje proistiåu iz srazmerno malog broja subjekata meœunarodnih odnosa. Zbog toga se ne moæe prikupiti dovoÿno obilan empirijski materijal za statistiåko iskazivaçe i za-kÿuåivaçe. Zbivaça u meœunarodnim odnosima su istorijska, jedinstvena, te je na osnovu çih teãko uopãtavati. Simulacija i eksperimentalna igra bi trebalo da zamene eksperiment kao metod koji se sastoji u veãtaåkom izazivaçu dogaœaja pribliæno onakvih kakvi su stvarni dogaœaji. a. Simulacija (podraæavaçe) vodi poreklo od drugih eksperimenata, koji se primeçuju u psihologiji i psihoterapiji, u kojima se ponovo preæivÿavaju i “glume” stvarni dogaœaji. Kada su u pitaçu meœunarodni odnosi, za osnovu se takoœe uzima deo stvarne istorije (npr. jedna meœunarodna kriza), pa se ona ãto je moguñe vernije predstavÿa u vidu modela, u kome uloge stvarnih subjekata preuzimaju sami istraæivaåi, ili ãtaviãe, raåunari. Na taj naåin se stvarni dogaœaji mogu boÿe raãålaniti, ali se i to je najvaænije moæe iñi i daÿe, pa u model unositi kontrolisane izmene nekih promenÿivih (npr. ponaãaçe jednog subjekta), da bi se ispitali uåinci takvih promena. Tako se do kraja mogu sprovoditi alternative koje su stvarnim uåesnicima bile na raspolagaçu, ali ih nisu izabrali.149 b. Eksperimentalna igra. Ovaj metod se razvio iz tzv. ratne igre (Kriegspiel), koja je odavno poznata u vojsci kao naåin da se unapred provere prednosti i nedostaci strategijskih i taktiåkih planova.150Za razliku od simulacije, igrom se ne rekonstruiãu proãli, veñispituju buduñi dogaœaji, s prvenstvenim ciÿem da se predvidi çihov ishod. U klasiånoj ratnoj igri, jedan od oficira, i to najsposobnijih, stavÿa se u ulogu “neprijateÿa” i trudi se da se u skladu s poznavaçem åiçenica i pravilima veãtine ponaãa najracionalnije, tj. da postigne pobedu. Uz upotrebu maketa i karti, ili åak koristeñi prave manevre sa æivom silom, ispituju se moguñnosti koje pruæaju razliåite sopstvene zamisli u uslovima koji su najbliæi onima koji se predviœaju, pa åak i teæi od çih. Eksperimentalna igra je maçe “kruta” od simulacije, jer çeni uåesnici ne treba nikoga da podraæavaju, veñda se ponaãaju onako kako im to nalaæe najboÿe shvañen interes onoga koga predstavÿaju. O ishodu onda odluåuju veãtina, snaga ili sreña uåesnika, dok se kod åiste simulacije on zna unapred. Predmet ovakvih igara 149 Isto. 150 Nekoliko simulacija imalo je za predmet ispitivaçe izbijaçe Prvog svetskog rata, koje je dobro

dokumentovano istorijskom graœom. Meãajuñi ponaãaçe i osobine svakog od vaænih aktera dolazi se onda do istih ili razliåitih ishoda, ãto omoguñava zakÿuåivaçe o uticaju izabranog åinioca. Vidi: O. R. Holsti R. C. North, The History of Human Conflict, u: E. B. Mc Neil, The Nature of Human Conflict, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1965, str. 156 i daÿe. C. F. M. G. Hermann, An attempt to simulate the outbreak of World War, I, u: J. N. Rosenau, International Politics and Foreign Policy, New York, The Free Press, str. 622 i daÿe.

67

mogu biti razreãeça nekih postojeñih kriza ili zategnutih situacija, koje se na osnovu poznatih åiçenica i tendencija ekstrapoliraju u buduñnost. Uåesnici igre tada preuzimaju uloge glavnih odluåilaca umeãanih dræava i drugih subjekata i datu situaciju na osnovu jednog labavog scenarija daÿe razvijaju. Tvrdi se da igra moæe tako da predstavi situacije do kojih jedan istraæivaå napreæuñi maãtu ne bi sam doãao. Da bi se pribavilo viãe podataka, ista igra se ponavÿa s razliåitim ÿudima u predviœenim ulogama, pa se onda moæe ispitivati i uticaj çihovih liånih osobina na ishod.151 Ovi postupci su bili poåetkom sedme decenije ovoga veka u velikoj modi meœu istraæivaåima na Zapadu, ali je u meœuvremenu oduãevÿeçe çima popustilo. Kao ãto se moglo oåekivati, çihova vrednost za nastavu i za planiraçe politike je nesumçiva jer omoguñavaju boÿe upoznavaçe toka dogaœaja i boÿe predviœaçe posledica sopstvenih akcija. Otuda je eksperimentalna igra postala sastavni deo dugoroånog planiraça i u resoru inostranih poslova, gde omoguñava da se boÿe predvide i uzmu u obzir odgovori stranih dræava na planirane inicijative i postupke. Meœutim, u oblasti teorijskih saznaça dosadaãçe iskustvo s ovim postupcima nije pokazalo niãta drugo do da se razliåite liånosti (izabrane za uåesnike) ponaãaju razliåito u istim situacijama. Najveñi nedostatak eksperimentalne igre je u tome ãto çeni uåesnici ne mogu da imaju oseñaj o velikom riziku, o odgovornosti koju nose stvarni uåesnici istorijskih zbivaça.152 * ** Pored ovih metoda koji su prilagoœeni istraæivaçu pojava meœunarodnog æivota, postoji i niz drugih metoda za åiju primenu nije neophodno neko naroåito prilagoœavaçe predmetu meœunarodnih odnosa. To su ispitivaçe, uporeœivaçe, analiza sluåajeva i dr. Svi ovi metodi mogu se primeniti u prouåavaçu meœunarodnih odnosa onda kada se çihova primena moæe smatrati korisnom. Tako se moæe primeniti ispitivaçe (intervju) onda kada postoji interes da se saznaju stavovi pripadnika razliåitih druãtvenih grupa o nekim pitaçima meœunarodne politike, ili stavovi uåesnika u odluåivaçu u spoÿnoj politici dræava koje se prouåavaju itd. Prilikom ovog ispitivaça primeçuju se pravila do kojih se doãlo u opãtoj metodologiji druãtvenih nauka. Pri tom, uzimaju se u obzir i sve slabe strane ovih metodskih postupaka.153 151 K. Altrok, Ratna igra, Beograd, “Uredniãtvo ratnika”, 1910. 152 M. H. Banks A. J. R. Groom A. N. Oppenheim, International

crisis gaming the CONEX experience, u: Proceedings of the International Peace Research Association Second Conference, I. Assen, Van Gorcum, 1968, str. 85 i daÿe. 153 B. R. Schlenker T. V. Bonoma, Fun and games, The validity of games for the study of conflict, “Journal of Conflict Resolution”, 1978. V. Dimitrijeviñ, Eksperimentalna igra i simulacija u izuåavaçu meœunarodnih odnosa, “Meœunarodni problemi”, 3/1968, str. 63 i daÿe.

68

DRUGA GLAVA SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA I POJAM I VRSTE Prostor ili poÿe u kojima postoje meœunarodni odnosi mnogi pisci porede s pozornicom ili arenom po kojoj se kreñu nosioci radçe. Ãtaviãe, åesto se ne ide daÿe od te metafore, pa se ti nosioci radçe jednostavno i odreœuju kao “oni za koje se prikladno moæe reñi da igraju na meœunarodnoj sceni”.1 Otuda i ne zaåuœuje ãto se u inostranoj literaturi, naroåito onoj na engleskom jeziku, veoma åesto osnovna jedinica u meœunarodnim odnosima, onaj subjekt koji ulazi u çih, naziva akterom (eng. actor, franc. acteur, rus. akter). I u naãoj publicistici moæe se naiñi na ovaj naziv (“Glavni akteri bliskoistoåne krize” i sl.), ali ga nijedan pisac dosledno ne koristi, verovatno zato ãto bi se mogao prevesti reåju “glumac”, koja, opet, nagoveãtava predstavÿaçe, prividno uåestvovaçe u zbivaçima, a ne stvarno delaçe u svoje ime. Oåigledno je, naime, da ako ostanemo pri teatarskim poreœeçima, nije reå o predstavÿaåima nego o samim dramatis personae. Umesto toga, u naãoj literaturi se govori najåeãñe o subjektima, subjektivnim åiniocima, uåesnicima u meœunarodnim odnosima, pa åak i o “partnerima” i “ñelijama”. Iz razloga koje ñemo navesti smatramo da je trenutno “najboÿi termin” subjekt iako ni on nije bez mana pa ñemo ga zato u sledeñem tekstu koristiti. Ovaj pregled razliåitih oznaka za pojam o kome je reå, nije bio izazvan samo potrebom da se ukaæe na ãarolikost terminologije, veñje trebalo i da nagovesti suãtinu pitaça o kome se raspravÿa. Ono se moæe postaviti i ovako: ãta je to subjekt 1 A. Wolfers, The Actors in International Politics, u: W. T. R. Fox, Theoretical Aspects of International Relations South Bend, University of Notre Dame Press, 1959, str. 83.

69

meœunarodnih odnosa i ko su sve subjekti meœunarodnih odnosa? Pre no ãto se pokuãa odgo-voriti na ova pitaça treba dati dve napomene. Pre svega, vaÿa imati na umu da subjekti meœunarodnih odnosa nisu isto ãto i subjekti meœunarodnog prava, mada su ova dva pojma povezana jer pravo mora da sledi druãtvenu stvarnost. Subjekt meœunarodnog prava traæi se odgovorom na pitaçe ko moæe biti nosilac meœunarodnih prava i obaveza, dok je za subjekte meœunarodnih odnosa odluåujuña sposobnost izvornog i stvarnog delovaça u svetskim razmerama. Osim toga, za mnoge pisce, naroåito starije, pitaçe subjektiviteta u meœunarodnim odnosima uopãte se i ne postavÿa, jer oni meœunarodne odnose iskÿuåivo definiãu kao odnose izmeœu dræava. Poãto drugi uåesnici u tim odnosima uopãte i ne dolaze u obzir, pojam subjekta je za çih nepotreban, te nije mali broj dela u kojima se ova oznaka uopãte i ne upotrebÿava. No, kao ãto se dugo smatralo da je dræava jedini subjekt meœunarodnog prava, ali je taj pojam, pojam subjekta, stajao pored pojma dræave, da bi se kasnije uvidelo da postoje i drugi subjekti meœunarodnog prava (meœunarodne organizacije, pojedinac), tako je i u meœunarodnim odnosima izostavÿaçe pojma subjekta bilo posledica uvereça da su dræave jedini subjekti meœunarodnih odnosa. Ovo je uvereçe bilo razumÿivo u vreme kada se prouåavaçe meœunarodnih odnosa tek poåelo razvijati, naroåito u XIX veku, ali se postepeno poåelo uviœati da su i pre i posle toga perioda u meœunarodnim odnosima srazmerno samostalno uåestvovali i akteri koji nisu bili dræave. Tako je npr. u sredçem veku dræava imala u evropskim meœunarodnim odnosima drukåiju prirodu i ulogu od one koju je dobila posle reformacije i tridesetogodiãçeg rata i Vestfalskih ugovora (1648) pored svetovne i teritorijalno opre-deÿene feudalne dræave s monarhom (vrhovnim sizerenom) na åelu, u tim odnosima uåestvuju i carstva, svetovna ali i teritorijalno maçe uobliåena, i katoliåka crkva, sakralna vlast sa znaåajnim svetovnim prerogativima. Odanost i obaveze sredçovekovnog Evropÿanina bili su mnogo maçe jasni no kasnije i bili su raspodeÿeni meœu ovim uåesnicima evropskih zbivaça, koja su se tada smatrala svetskim. S druge strane, posle Prvog svetskog rata sve je jasnije da postoje formacije i pokreti koji deluju van okvira i van potpune kontrole dræava i ne mogu se svesti samo na çih (u prvom redu meœunarodne organizacije). Stoga je pojam subjekta meœunarodnih odnosa potreban, iako se ne odriåe znaåaj i prvenstvo dræave u tom pogledu. U stvari, uloga dræave u meœunarodnim odnosima od velike je vaænosti za izgradçu toga pojma poãto nema spora da je ona takav subjekt, treba utvrditi one osobine koje je åine takvom, pa priznati subjektivitet i drugim tvorevinama koje takve osobine ispoÿavaju, imajuñi pri tom u vidu da one ne moraju da poseduju sva obeleæja dræava, pa i ona koja nisu znaåajna za meœunarodne odnose. Subjekti meœunarodnih odnosa spadaju, u stvari, u ãiri krug åinilaca koji utiåe na meœunarodne odnose, uslovÿavaju ih i uåestvuju u çima. Kada se govori o subjektima, iz velikog broja åinilaca, na koje ñemo ukazati u treñoj glavi, izdvajaju se oni koji svesno, voÿno i samostalno deluju u meœunarodnim odnosima a ne toliko 70

oni koji odluåujuñe utiåu na çih. Pa i kada se tako bliæe odredi pojam subjekata, prelaz izmeœu çih i åinilaca nije lako pouzdano utvrditi, pored ostalog i zato ãto se pojavÿuje potreba da se kao subjekti izdvoje one tvorevine koje redovno, stalno i u svim uslovima tako deluju i da se çihov broj svede na onaj koji omoguñava teorijsku ana-lizu. Otuda uslovi za postojaçe subjektiviteta u meœunarodnim odnosima nisu ni apsolutni ni nepromenÿivi, veñpredstavÿaju odreœenu meru saglasnosti koja o tome postoji u literaturi. Prilikom çihovog razmatraça treba imati u vidu da neukÿuåivaçe nekih veoma vaænih, osnovnih åinilaca kao ãto su nacija i klasa u subjekte meœunarodnih odnosa, ne znaåi odricaçe ili umaçivaçe çihovog znaåaja, veñkonstataciju da oni u meœunarodnim odnosima ne deluju na neposredan naåin kao drugi åak i maçe vaæni åinioci, koji se ubrajaju u subjekte. To ñe biti jasnije kada nabrojimo osobine koje prema dosadaãçim iskustvima treba da imaju subjekti meœunarodnih odnosa. To su oni åinioci, koji se sastoje od ÿudi, dakle grupe ili zajednice, i uz to ispoÿavaju sledeñe uslove: 1. Organizovanost Grupa ÿudi mora biti organizovana i to tako da je sposobna da donosi odluke koje se pripisuju celoj zajednici i koje çeni pripadnici, po pravilu, usvajaju i sprovode u delo. Drugim reåima, ona mora da ima srediãte odluåivaça. Ovde nije reå o postojaçu pravno obaveznih odluka (normi) niti se pak moæe traæiti apsolutno prihvataçe i izvrãavaçe kolektivne voÿe. Kao i u druãtvu uopãte, reå je o statistiåkim oåekivaçima, o glavnini, opãtem smeru kretaça, a ne o ponaãaçu u svakom konkretnom sluåaju. Iako se zovu dræave, iako formalno imaju pozitivno zakonodavstvo, neke dræave ne mogu ispuçavati ovaj uslov. S druge strane, on se moæe nañi kod nekih meœunarodnih organizovanih religija i politiåkih pokreta. 2. Nezavisnost Subjekt meœunarodnih odnosa mora biti nezavisan od drugih takvih subjekata, u prvom redu od neke dræave. Ova nezavisnost nije sloboda od objektivnih okolnosti i odnosa snaga u svetu veñsubjektivna neometenost u odluåivaçu. Isto kao u prethodnom sluåaju, ne moæemo se zadovoÿiti formalnom, proklamovanom nezavisnoãñu, niti pak traæiti apsolutnu nezavisnost. Za razliku od meœunarodnog javnog prava, nauka o meœunarodnim odnosima ne moæe poñi od stava da sve dræave, kojima je svojstvo dræave jednom priznato, ostaju nezavisne sve dok to proklamuju svojim pravnim aktima, ali isto tako, ne moæe odricati subjektivitet onim dræavama koje iz raznih razloga ne uæivaju potpunu slobodu spoÿnopolitiåke akcije. Kada se imaju u vidu i subjekti koji nisu dræave, uviœa se da nezavisnost tek kod çih ne moæe da bude pretpostavÿena, da je ocena veoma teãka i uz to veoma obojena sklonostima i raspoloæeçima oceçivaåa. U doba hladnog rata je npr. pala sumça na veliki broj meœunarodnih nevladinih organizacija da su, u stvari, oruœe 71

SAD, odnosno SSSR, tj. da ne odluåuju same nego izvrãavaju voÿu vlada tih velikih sila. Prelaz izmeœu jakog uticaja drugog subjekta i niãteça subjektiviteta veoma je tanan. Bitno je, ali ne i lako, utvrditi da li je strani uticaj samo odlika procesa odluåivaça, u kome uåestvuju ÿudi i snage koje delu-ju po tuœim nalozima, ili tog procesa uopãte nema, odnosno ima ga samo prividno, u vidu praznog postupka koji se sprovodi u organu odluåivaça. Jako, pa åak i odluåujuñe prisustvo stranih uticaja u odluåivaçu ne moæe se iskÿuåiti ni kod mnogih dræava u åiju se nezavisnost i subjektivitet uopãte ne sumça to je jednostavno, privremena ili trajna osobina procesa odluåivaça. Ako pak odluåivaça u stvari nema, veñse naredbe za delatnost dobijaju pravo od hegemona, reå je samo o maçe ili viãe uspelom pokuãaju da se stvori prividan subjekt meœunarodnih odnosa. Ovi se pokuãaji preduzimaju zato ãto je subjektima u izvesnim situacijama stalo da neku meœunarodnu akciju vode tako kao da ne potiåe od çih. Dræava ñe npr. osnovati i izdræavati meœunarodno udruæeçe koje ñe propagirati çene ciÿeve, ali tako da izgleda da se to åini iz humanitarnih, struånih ili staleãkih razloga. Crkva ñe osnovati svetovnu organizaciju da bi putem çe za svoj program pridobila i one koji nisu vernici i koji sumçiåavo gledaju na çenu delatnost. 3. Meœunarodni karakter Treñe obeleæje subjekata meœunarodnih odnosa svodi se, u stvari, na zahtev da to budu meœunarodni subjekti, a ne oni koji uåestvuju u politiåkim odnosima unutar politiåkih sistema koji nisu meœunarodni. Ovaj se zahtev krije veñu samom nazivu, jer “meœunarodni” u stvari znaåi “meœudræavni”, te prema tome subjekt meœunarodnih odnosa moæe biti samo onaj koji stupa u odnose koji prevazilaze i presecaju dræavne granice. Kao ãto se vidi, pojam dræave neophodan je radi stvaraça pojma subjekta meœunarodnih odnosa jer je reå o odnosima specifiåno obeleæenim teritorijalnom podeÿenoãñu sveta i postojaçem teritorijalno odreœenih druãtava, organizovanih u dræave. Otuda tzv. subnacionalni subjekti, oni koji se iskÿuåivo kreñu u okvirima politiåkog sistema jedne dræave, nisu subjekti meœunarodnih odnosa. S obzirom na to da neki “unutraãçi” subjekti stupaju u dodire s inostranstvom, ima pisaca koji i çima, a naroåito politiåkim strankama, priznaju svojstvo subjekta meœunarodnih odnosa.2Meœutim, takvi subjekti, a uzeñemo za primer baãpolitiåke stranke, u meœunarodnim odnosima ne deluju neposredno nego uåestvuju u obrazovaçu odluka u dræavama u kojima postoje. S druge strane, ima stranaka koje su organizovane u tzv. politiåke internacionale: ove mogu biti subjekti meœunarodnih odnosa, ali su nacionalne stranke ålanice samo çihovi sastavni delovi, koji, opet, doprinose obrazovaçu kolektivne voÿe toga ãireg subjekta. Pri tom, naravno, neke stranke u nekim dræavama i u nekim politiåkim internacionalama, u toj meri utiåu na odluåivaçe, da se izmeœu çihove i dræavne voÿe, odnosno voÿe 2 R. W. Mansbach i dr., The Web of World Politics. Nonstate Actors in the Global System, Englewood Cliffs, Prentice-Hall, 1976.

72

internacionale, ne moæe praviti skoro nikakva razlika. To ipak ostaju odluke ãirih subjekata a åiçenica da je voÿa jedne stranke dominantna, ne stvara od te partije subjekt meœunarodnih odnosa veñje to osobina odluåivaça. Uostalom, niko i ne pomiãÿa da sve stranke ubroji u subjekte meœunarodnih odnosa jer je jasno da u tom pogledu postoje ogromne razlike izmeœu, recimo, Socijalistiåke stranke u Italiji, Kongresne partije u Indiji i Institucionalne revolucionarne stranke u Meksiku, ili izmeœu uloga koje su u Komunistiåkoj internacionali igrale komunistiåke partije SSSR i npr. Velike Britanije. Ne treba, meœutim, preñutati da su uslovi u kojima deluju “nacionalni” politiåki pokreti i stranke u razliåitim zemÿama i u okvirima razliåitih meœunarodnih ãirih subjekata nejednaki, tako da se lako moæe pogreãiti, kako apriornim negiraçem, tako i apriornim potvrœivaçem çihovog subjektiviteta. U tom pogledu su upadÿive dve okolnosti u savremenim meœunarodnim odnosima. S jedne strane, politiåke organizacije druãtvenih grupa koje nisu na vlasti pokazuju sklonost da neposredno stupaju u meœunarodne dodire na drugi naåin od politiåkih organizacija koje su na vlasti i u tom se pogledu mogu koristiti dræavom. S druge strane, politiåke internacionale, u kojima bi ove “nacionalne” politiåke partije mogle biti organizovane kao sastavni delovi, nemaju, po pravilu, åvrstu strukturu ni oruœa za neposredno delovaçe, veñna osnovu ãirokih i neobaveznih dogovora u praksi deluju çihovi sastavni delovi, stranke i pokreti koji ih åine. O tome, dakle, treba stalno voditi raåuna i ne smatrati ni ovakve subjekte iskÿuåenim iz kruga subjekta meœunarodnih odnosa ako ispuçavaju sve druge postavÿene uslove. To se mora ispitati u svakom pojedinaånom sluåaju. Kod organizacija koje zastupaju naciju teæça ka samostalnom subjektivitetu najjasnije je izraæena onda kada je proces prevazilaæeça “nacionalnosti” u toku. Razmotrimo sledeñi primer. Prema dosadaãçim merilima nacija se ne bi mogla smatrati subjektom meœunarodnih odnosa jer nije organizovana. Kada postoji nacionalna dræava, ona je u stvari organizacija koja oliåava naciju. U viãenacionalnim dræavama nacija moæe ispoÿiti organizovanost u vidu federalne jedinice, stranke itd., pa da ipak u tome nema elemenata meœunarodnog subjektiviteta, jer odsustvuje nezavisnost i samostalno ulaæeçe u meœunarodne odnose. Ako, pak, organizovana nacija hoñe da se emancipuje i s tim ciÿem preœe na odluåne akcije (oruæanu borbu, pojaåane meœunarodne dodire, obrañaçe meœunarodnim organizacijama) moæe da nastupi staçe u kome nova dræava joãne postoji ali se realistiåki ne moæe govoriti o nepostojaçu novog subjekta meœuna-rodnih odnosa. Poãto je teãko odluåiti se izmeœu nacije, koja se tako organizuje, i dræave, koje joãnema, neki se pisci opredeÿuju za subjektivitet onog organizacionog oblika koji u prelaznoj fazi postoji u vidu oslobodilaåkog pokreta. Ima i sklonosti da se izbegne pozivaçe na dræavu prilikom odreœivaça subjekata meœunarodnih odnosa, koja je povezana s teæçom da se i sam naziv discipline, “meœunarodni odnosi” zameni nazivom “svetski odnosi” ili “svetska politika”.3 Meœutim, bez uzimaça dræave kao merila nemoguñe je povuñi granicu izmeœu 73

“svetske” i “unutraãçe” politike. Mora se ipak priznati da su nastojaça ove vrste razumÿiva i opravdana i da bi se åak moglo tvrditi da je posebno isticaçe uslova da subjekt neposredno stupa u odnose koji prevazilaze granice jedne dræave nepotrebno ako taj subjekt ispuçava uslov da je nezavisan. Drugim reåima, svi subjekti koji nisu potåiçeni nekoj viãoj vlasti ulazili bi u tzv. svetske odnose, koji su obeleæeni upravo time ãto nema priznate vrhovne vlasti. Izgleda nam, ipak, da joãuvek ne moæemo ukidati ovaj uslov, jer bi to znaåilo da je subjekt meœunarodnih odnosa i ona grupa koja je iz raznih razloga faktiåki nezavisna ali ne ulazi u meœunarodne odnose (npr. pri-mitivna plemena, organizacije podzemÿa itd.). 4. Politiåki znaåaj S obzirom na to da se pod meœunarodnim odnosima u prvom redu podrazumevaju meœunarodni politiåki odnosi, subjekti tih odnosa moraju biti politiåki relevantni, ãto znaåi da se mogu okvalifikovati kao nosioci politiåkih interesa koji su sposobni za politiåku akciju. Pored zahteva da se kod subjekta meœunarodnih odnosa i ÿudi koji ga åine mogu utvrditi specifiåni interesi, koji nisu u potpunosti jednaki s interesima nekog drugog subjekta, mnogi traæe da taj subjekt poseduje izvesnu moñ, odnosno da ulazi u odnos moñi.4Kao ãto je pokazano na drugom mestu, moñje pojam koji je teãko odre-diti. U ovom sluåaju reå je o shvataçu prema kome se politiåki odnosi uopãte definiãu kao odnosi moñi. Ako se moñodredi kao sposobnost da se drugi subjekti privole da postupaju po æeÿama onoga koji ispoÿava moñ, onda moæemo da potvrdimo da u praksi postoji teæça da se neke tvorevine, koje inaåe poseduju ostala svojstva subjekta meœunarodnih odnosa, ne smatraju takvima jer nemaju nikakve moñi. Dileme u vezi s politiåkim znaåajem i moñi javÿaju se naroåito u vezi s meœunarodnim nevladinim organizacijama, gde je jasno da postoje ogromne razlike izmeœu Meœunarodne federacije sindikata i Meœunarodne konfederacije babica, ali je teãko odrediti mesto koje na tom kontinuumu zauzimaju Meœunarodna trgovinska komora ili Meœunarodno udruæeçe za vazduãni transport (IATA). Postojaçe ili nepostojaçe ovoga preduslova kod subjekta meœuna-rodnih odnosa biñe åesto predmet spora. Uostalom, i meœunarodno pravo, koje raspolaæe formalnim i zato jasnijim kriterijumima, åesto je u nedoumici kada treba da raspravi subjektivitet tzv. pa-tuÿastih dræava. One se obiåno priznaju za subjekte meœunarodnog prava ali se ipak ne primaju u neke vaæne meœunarodne organizacije.5 3 O. Young, The Actors in World Politics, u: J. Rosenau V. Davis M. East, The Analysis of International Politics, New York, The Free Press 1972, str. 125 i daÿe. 4 Ibler, nav. delo, str. 49. 5 V. Benko, Mednarodni odnosi, Maribor, “Obzorja” 1977, str. 179. S. Hoffmann, Contemporary Theory in International Relations, Englewood Cliffs, Prentice-Hall, 1960, str. 6.

74

5. Vrste Subjekti meœunarodnih odnosa mogu se podeliti na nacionalne, meœunarodne i transnacionalne. Ovi nazivi nisu najpogodniji i ne zvuåe najlepãe na naãem jeziku, ali su prihvañeni i moraju se koristiti u nedostatku boÿih. Kod çih najviãe zbuçuje okolnost ãto se i reå “nacija” i reå “narod”, koji su koren upotrebÿenih prideva, ne uzimaju u pravom znaåeçu, veñkao sinonimi za reå “dræava” ili “zemÿa”! Prema tome, nacionalni subjekti su oni koji su teritorijalno ograniåeni jednom dræavom, jer su ÿudi koji ih åine na teritoriji jedne dræave ili çeni dræavÿani. Tipiåni i tako reñi jedini nacionalni subjekt meœunarodnih odnosa je sama dræava. Meœunarodni subjekti nastaju udruæivaçem dræava (odnosno ÿudi putem svojih dræava) i dræave su çihove ålanice. Transnacionalni subjekti nastaju udruæivaçem ÿudi iz razliåitih zemaÿa, bez posredstva çihovih dræava. Latinski prefiks trans(iznad, preko) pokazuje da ovi posledçi subjekti povezuju ÿude preko, iznad dræavnih granica.

II NACIONALNI SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA 1. Dræava Kao ãto smo napomenuli, po miãÿeçu mnogih autora dræava je jedini subjekt meœunarodnih odnosa. Åak i veñina pisaca koja priznaje postojaçe drugih subjekata uverena je da je dræava glavni, najvaæniji subjekt meœunarodnih odnosa. I zaista, kao ãto smo videli, bez dræave se meœunarodni odnosi, pa ni ostali subjekti, ne mogu odrediti. Osim toga, dræava je daleko najboÿe ispitani subjekt meœunarodnih odnosa i nauka meœunarodnih odnosa u najveñoj meri se bavi upravo odnosima izmeœu dræava. Nauku meœunarodnih odnosa dræava zanima samo kao subjekt tih odnosa, ãto znaåi da ona ne ulazi u osobine i funkcije koje dræava inaåe ima. Stoga se prilikom odreœivaça pojma dræave i opisivaça dræava ovom prilikom nastoji na onim obeleæjima koja su svim dræavama zajedniåka i neophodna da bi ulazile u meœunarodne odnose, a zanemaruju se osobine specifiåne samo za pojedine dræave ili grupe dræava. Ono ãto je karakteristiåno za dræavu i ãto je razlikuje od ostalih subjekata meœunarodnih odnosa jeste teritorija, åiçenica da ona zauzima odreœeni deo Zemÿe. Ÿudi koji je saåiçavaju nazivaju se çenim stanovnicima (stanovniãtvo) a srediãte odluåivaça kod dræave jeste vlada. Smatra se da su istovremenim postojaçem (sticaçem) ovih triju okolnosti ispuçeni minimalni uslovi za postojaçe dræave. 75

Sama, pusta teritorija (npr. Antarktik) ne moæe biti dræava. To, isto tako, nije samo stanovniãtvo, npr. u koloniji ili teritoriji pod starateÿstvom. Isto tako, dræava ne moæe biti ni sama vlada, ãto pokazuje primer vlada u izbegliãtvu, koje se priznaju samo u izuzetnim situacijama, kao ãto je rat. Pored ovih obeleæja, bez kojih nema dræave, veñina modernih dræava ima i neke druge zajedniåke karakteristike znaåajne za meœunarodne odnose. One su uglavnom privredne celine i predstavÿaju u maçoj ili veñoj meri zatvorene ekonomske sisteme. Osim toga dræave, a naroåito nacionalne dræave, imaju specifiåna kulturna obeleæja (nacionalna kultura). A. Dræavna teritorija Dræavna teritorija je deo prostora (kopna, vode, vazduha) koji naseÿava i koristi zajednica ÿudi (stanovniãtvo) i koji se nalazi pod vlaãñu vlade te dræave. Teritorijalno grupisaçe je vajkadaãça osobina ÿudskih druãtava, za koje teritorija ispuçava niz vaænih funkcija. Na osnovu tih funkcija stvorena su i merila za opisivaçe i uporeœivaçe dræavnih teritorija. Osvrnimo se na neka od çih. a. Veliåina. Najåeãñe se pomiçe veliåina teritorije, koja se kvantitativno izraæava veliåinom çene povrãine a ne zapreminom ukupnog prostora koji zauzimaju. Razlike izmeœu postojeñih dræava su u tom pogledu upadÿive. Meœu dræavama s najveñom povrãinom su Kanada (9, 976.139 km2), Kina (9, 561.000 km2), SAD (9, 363.353 km2) i Brazil (8, 511.965 km2). Vaænost teritorije vidi se iz toga ãto dræave s neznatnom povrãinom pod svojom vlaãñu (patuÿaste dræave) imaju sporan status i ne smatraju se uvek subjektima meœunarodnog odnosa i meœunarodnog prava. Najmaçe takve dræave, San Marino i Monako, imaju povrãinu od svega 61 km2, odnosno 1, 5 km2! Meœutim, i u ålanstvu Ujediçenih nacija ima dræava s veoma malom teritorijom, kao ãto su npr.: Maldivska Ostrva (298 km2), Malta (316 km2), Barbados (430 km2), Singapur (581 km2) i Bahrein (598 km2). b. Kvalitet. Nuæno je i kvalitativno odrediti povrãinu jedne dræave. Tu se u prvom redu misli na ekonomsku vrednost zemÿiãta, podzemÿa, vode i podmorja. Nekada se pod tim u prvom redu podrazumevao odnos obradive zemÿe prema neobradivoj, kao i kvalitet obradive zemÿe u pogledu prinosa koji je mogla dati. Kasnije su se pri tom sve viãe morali uzimati u obzir uslovi koji postoje za stoåarstvo, koje se moæe razvijati i na maçe plodnoj zemÿi i u teæim klimatskim uslovima ili mu pribegavaju zemÿe s malobroj-nom poÿoprivrednom radnom snagom. S razvojem industrije jaåa pak uloga teritorije kao izvora sirovina, koje na svetskom træiãtu dobijaju veñu vaænost od poÿoprivrednih proizvoda, pa neke do skora veoma siromaãne zemÿe pretvaraju u najbogatije. U tom pogledu su otkrivaçe i eksploatacija nafte naåinili pravi preokret u meœunarodnom znaåaju pustiçskih zemaÿa kao ãto su npr. Saudijska Arabija, Libija i Kuvajt, pri åemu je ovaj posledçi zemÿa s veoma malom teritorijom (16.000 km2). I u ovom pogledu, stupaç razvoja pojedine zemÿe i tehnoloãki razvoj u svetu su od ogromnog uticaja. Intenzivna poÿoprivreda i agrotehniåke mere dovode do veñih prinosa na slabijoj zemÿi a potrebe za odreœe76

nim sirovinama podiæu znaåaj nekih rudnih bogatstava (nafta, uran), na raåun drugih (ugaÿ). Ãto se tiåe morskih prostranstava, dugo je bilo odluåujuñe bogat-stvo ribom, no u posledçe vreme sve veñi znaåaj dobija podmorje, åija se mineralna bogatstva sada mogu iskoriãñavati. Strategijski znaåaj kvaliteta teritorije svodi se delimiåno na jedan vid ekonomskog: naime, u krizi i oruæanom sukobu dobija naroåitu vaænost poÿoprivredna i sirovinska samodovoÿnost teritorije. U boÿem ñe poloæaju biti dræava s osnovom za dovoÿnu proizvodçu hrane i raznovrsnom sirovinskom bazom, koja omoguñava nesmetano snabdevaçe strategijskim materijalom. v. Geografski poloæaj. Ono obeleæje teritorije, koje je jedinstveno za svaku dræavu, tiåe se çenog poloæaja na planeti. Dræava se u prvom redu opisuje mestom koje zauzima. U meœunarodnim odnosima, kao ãto istorija pokazuje, poloæaj dræave ima razliåite posledice. On odreœuje çene susede, pa prema tome i vrstu uticaja koje ñe dræava trpeti. Od mesta dræave moæe zavisiti çeno uåeãñe u svetskoj trgovini i çena izloæenost oruæanim napadima. Smatra se da su dræave smeãtene na glavnim komunikacionim (tranzitnim) pravcima, koji su uslovÿeni konfiguracijom Zemÿine povrãine, u povoÿnijem poloæaju da igraju posedniåku trgovinsku ulogu ali da su zato i ugroæene velikim migracijama i ratnim pohodima. Iako oblik i poloæaj teritorije jedne dræave trpe izmene, oni se ipak u biti ne meçaju i dræave, dok postoje, ostaju sa srediãtem ili glavninom teritorije u, ãire uzev, istom podruåju. Treba pri tom imati u vidu da, pored teæçe da se proãiri teritorija, u meçaçu teritorijalne slike igra ulogu i æeÿa da se postigne boÿi poloæaj, tj. da u rukama dræave budu neke taåke i uæa podruåja, koji su od strateãkog i privrednog znaåaja. Neke takve taåke su u istoriji igrale veliku ulogu, npr. Bosfor i Dardaneli, oko åijeg posedovaça se kreñe sloæena diplomatska igra åitavog devetnaestog stoleña. Velika Britanija zaposeda Gibraltar, Maltu, Egipat i Aden kao vaæna uporiãta i luke na putu za Indiju i Daleki istok. SAD izazivaju otcepÿeçe Paname od Kolumbije da bi od nove dræave dobile u posed zonu Panamskog kanala, u kojoj se nalazi najvaænija prometnica zapadne hemisfere. Poloæaj dræavne teritorije uslovÿava i konfiguraciju çenog tla i klimu koja na çoj preovladava. Raspored masa na teritoriji (planinski venci, ravnice, reke, jezera) igra veliku strategijsku ulogu i vojna doktrina svake zemÿe prilagoœena je çemu. B. Stanovniãtvo dræave Stanovniãtvom dræave smatraju se ÿudi koji na çenoj teritoriji trajno prebivaju a ne svi oni koji se u datom trenutku zateknu na çoj. Za meœunarodne odnose su znaåajne kvantitativna i kvalitativna obeleæja stanovniãtva u pojedinim dræavama, zato ãto ÿudi åine subjektivni elemenat dræave i nosioci su svih druãtvenih, pa u suãtini, i meœunarodnih odnosa. a. Broj stanovnika kvantitativno je merilo, koje se tradicionalno uzima kao jedan od osnovnih pokazateÿa moñi dræave. Kao i kod teritorije, u ovom pogledu postoje velike razlike. Najmnogoÿudnije dræave sveta su Kina (1030, 1 miliona), Indija 77

(733, 2), SAD (234, 5) i Indonezija (155, 5). Na drugom kraju skale su patuÿaste dræave, kao npr. San Marino (20.000), Andora (21.000) i Lihtenãtajn (22.000). Ove dræave nisu ålanice Ujediçenih nacija, ali se u toj organizaciji nalaze i zemÿe kao Sejãeli (64.000), Dominika (74.000) i Grenada (91.000). Broj stanovnika u svakoj dræavi teæi po pravilu da se uveña, u skladu s opãtim porastom åoveåanstva. Ova tendencija nije u svakoj zemÿi ista te se predviœaça o buduñem broju stanovnika moraju zasnivati na stopi nataliteta, koja predstavÿa broj æivoroœene dece na 100 stanovnika u toku jedne godine, i stopi mortaliteta, koja pokazuje broj umrlih u istom periodu. Razlika izmeœu ovih dveju stopa predstavÿa stopu prirodnog prirasta stanovniãtva, tj. promene u broju stanovnika izazvane prirodnim uzrocima, a ne preseÿeçem. Ova je stopa u nekim zemÿama vrlo visoka (Obala Slonovaåe 4, 6%, Gvineja Bisao 4, 3%, Libija 4, 3%, Nikaragva 3, 9%, Venecuela 3, 5%) i çihovo stanovniãtvo ñe se ako stopa ostane konstantna udvostruåiti veñza dvadesetak godina. S druge strane, u nekim zemÿama broj stanovnika stagnira (Ãvajcarska 0%, Austrija 0%, Belgija 0, 1%, Danska 0, 2%, Bugarska 0, 3%, Maœarska 0, 3%), ili åak i opada (Nemaåka 0, 1%). Ukupan porast svetskog stanovniãtva nejednako je rasporeœen, jer se ÿudi najviãe mnoæe u ekonomski zaostalim podruåjima, ãto, pored ostalog, doprinosi çihovom daÿem osiromaãeçu. Kao ãto ni veliåina teritorije, ni sam broj stanovnika ne ka-zuje mnogo o uticaju koji dræava ima u meœunarodnim odnosima, naroåito onda kada razlike nisu tolike kao ove koje postoje izmeœu nabrojanih grupa dræava. Puki broj stanovnika bio je mnogo vaæniji za ekonomski i vojni potencijal dræava u vreme kada je glavni izvor energije bio u naporu ÿudskih miãiña i kada je oruæje bilo takvo da je samo neznatno uveñavalo fiziåku snagu ratnika. Posle industrij-ske revolucije znaåaj samog broja stanovnika sve viãe opada i raste uticaj drugih åinilaca, meœu kojima su i kvalitativne osobine stanovniãtva. b. Kvalitativne osobine stanovniãtva mogu biti takve da nisu specifiåne za jedno stanovniãtvo, veñzajedniåke svim ÿudima u razliåitom stepenu. Stoga su veoma pogodne za numeriåko izraæavaçe i poreœeçe. Tu se, pre svega, misli na odnos polova, starost stanovniãtva (proseånu starost i rasporeœenost grupa), stepen urbanizacije (karakter naseÿa), pismenost i stepen obrazovaça. Nije teãko pokazati da su ovi podaci zanimÿivi za meœunarodne odnose, veñprema tome koje se pitaçe ima na umu. Tek poznavaçe odnosa polova i starosnih grupa omoguñava predviœaça o broju lica u aktivnoj vojnom sluæbi. Veñi stupaç pismenosti i obrazovaça obeñava veñu produktivnost rada i boÿe iskoriãñavaçe ÿudskih potencijala. Druga vrsta podataka ukazuje na osobine koje su, same ili u odgovarajuñim srazmerama, svojstvene samo stanovniãtvu nekih dræava, ili grupa dræava. Pri tom se u prvom redu misli na uroœene osobine ili na osobine koje se u druãtvu izjednaåavaju s uroœenima, zato ãto se stiåu bez odluåujuñeg uticaja sopstvene voÿe. U teoriji meœunarodnih odnosa znatna se paæça posveñuje nacionalnom sastavu stanovniãtva. U tom pogledu, dræave se mogu svrstati u tri grupe. 78

U prvu grupu spadaju nacionalno homogene dræave, ili nacionalne dræave u pravom smislu reåi. To su dræave åije stanovniãtvo u potpunost ili u ogromnoj veñini pripada jednoj naciji npr. Danska (Danci) ili Japan (Japanci). Moguñe je, meœutim, da stanovniãtvo bude nacionalno homogeno, ali da ipak nije reå o pra-vim nacionalnim dræavama, ãto se deãava onda kada su delovi jedne nacije organizovani u viãe dræava, kao ãto je to sluåaj, recimo, sa arapskim zemÿama. Devetnaesti i dvadeseti vek obeleæeni su nastojaçem nacija da formiraju svoje dræave, koje je bilo i ostalo toliko jako da postoji pretpostavka da je svaka dræava nacionalna, pretpostavka koja je prodrla åak i u terminologiju, izjednaåavajuñi pridev “nacionalni” s reåju “dræavni”. Pa ipak, veliki broj dræava spada u grupu nacionalno nehomogenih dræava, åije se stanovniãtvo sastoji od viãe nacija ili çihovih delova. To moæe biti jasno iz samog naziva dræave ili iz ustavnih dokumenata. Viãenacionalnost se, s druge strane, ne-retko zataãkava ili otvoreno poriåe pokuãajima da se dræava proglasi nadnacionalnom, da se stvori nova, viãa nacija ili stvaraçem neåiste, prividne nacionalne dræave. Jugoslavija je bila viãenacionalna dræava koja je u nekim periodima pokuãavala zvaniåno da se predstavi kao nacionalno neutralna, odnosno kao stvaralac nove, jugoslovenske nacije. Prividne nacionalne dræave poznaju noseñu, “dræavnu” naciju, svojstvo koje druge nacije na istoj teritoriji nemaju. U frankistiåkoj Ãpaniji se iãlo dotle da se ispoÿavaçe nacionalnih svojstava Katalonaca i Baskijaca zabraçivalo i gonilo. Vaæno je pak dodati da se u praksi viãenacionalnim dræavama ne smatraju i one koje na svojoj teritoriji imaju delove drugih nacija, koje imaju svoju dræavu. Oni se nazivaju nacionalnim maçinama. Mnoge dræave imaju nacionalne maçine ali se u pogledu postupaça s çima veoma razlikuju. Neke nastoje da ih na svaki naåin asimiliraju i odriåu im åak nacionalnu razliåitost, dok im druge omoguñavaju nesmetan nacionalni æivot. U treñu grupu spadaju dræave åiji je nacionalni karakter u sadaãçem trenutku teãko odrediti. Ona ima dve glavne podgrupe. U prvoj su mnoge novonastale dræave, åije stanovniãtvo joãnije razvilo nacionalnu svest i joãuvek se mahom plemenski identifikuje. Primeri takvih dræava mogu se najåeãñe nañi u Africi, delimiåno i zato ãto su mnoge dræave na tom kontinentu nasledile granice koje su kolonijalne sile nekada samovoÿno povukle izmeœu svojih poseda i sfera uticaja, ne vodeñi nimalo raåuna o lokalnim uslovima i æeÿama stanovniãtva. Joãuvek se, dakle, ne moæe govoriti o nige-rijskoj, ganskoj ili kenijskoj6naciji, ali to ne znaåi da do stvaraça nacija u Africi neñe doñi ako to zahteva druãtveni razvoj. U drugu podgrupu spadaju imigracione dræave, åije stanovniãtvo preteæno predstavÿaju doseÿenici iz drugih dræava i çihovi potomci. Obeleæje ovih dræava je u tome ãto se doseÿenici nisu dugo dræali u nacionalnim grupama prema svom poreklu, veñse meãali i “pretapali” pod uticajem zajedniåke kulture. Ovakve dræave su u suãtini sliåne nacionalno homogenim dræavama, jer ne poznaju razliåite nacionalne grupe na svojoj teritoriji, ali se ne mogu nacionalno odrediti (npr. SAD, Argentina, Novi Zeland).7 6 Afriåko stanovniãtvo Kenije saåiçava pet grupa plemena, sa ukupno preko 40 plemena. UN Demographic Yearbook 1971, New York, 1972, str. 501.

79

Nacionalnim razlikama se u nekim dræavama mogu pridruæiti i rasne ili ih zameniti.8Rasa je sporan pojam u antropologiji, ali se u svakodnevnom æivotu rasnim razlikama mogu oznaåiti upadÿive razlike u spoÿnom izgledu grupa ÿudi razliåitog porekla (boja koæe, telesna graœa itd.).9Kada se pridruæe nacionalnim razlikama, rasne ih samo pojaåavaju. Åisti rasni problemi nastaju obiåno u nacionalno neidentifikovanim dræavama. Pripadnici bele rase pokazali su do sada sklonost da sebe smatraju superiornim u odnosu na druge. Uticaj rasizma u rasno pomeãanim dræavama dovodi do kategorisaça stanovniãtva, pri åemu nebelci zauzimaju niæe mesto i dræava odbija da se identifikuje s çima. Po diskriminaciji prema crncima dugo su bile poznate SAD, gde oni predstavÿaju 11% stanovniãtva. Dok se u toj zemÿi zakonodavstvo åisti od rasne diskriminacije, iako ona faktiåki na mnogim mestima joãpostoji, sinonim rasistiåke dræave bila je doskora Juænoafriåka Republika, åiji su punopravni graœani bili samo belci, kojih ima 19%, dok je ostalo stanovniãtvo (crnci 68%, melezi 10% i azijati 34%) æiveli u rasnim stupçevima potåiçenosti. V. Dræavna vlast (vlada) Kao subjekt meœunarodnih odnosa, dræava ima srediãte odluåivaça koje se najåeãñe naziva vladom. U naãoj disciplini izraz “vlada” ima znaåeçe koje nije istovetno sa znaåeçem koji on ima u ustavnom pravu. To znaåi, pre svega, da se neñe smatrati vladom samo onaj organ koji se tako naziva. Zatim, pod vladom neñemo podrazumevati samo uæe izvrãno, ili politiåko-izvrãno telo, veñukupnost svih organa, koji su ovlaãñeni da donose, i stvarno donose, odluke u ime cele dræave, koje se kao takve primaju u inostranstvu i prihvataju od strane stanovniãtva dræave. Iz toga proizlazi da prouåavalac meœunarodnih odnosa åesto neñe da se zadovoÿi poznavaçem ustavnih propisa neke zemÿe i neñe pod vladom podrazumevati samo one organe koji formalno donose obavezne odluke u odnosu na zemÿu i inostranstvo, veññe tragati za ustanovama koje to stvarno jesu. To vaæi utoliko pre ako dræava nema vaæeñeg ustava. Meœunarodni odnosi ne mogu se baviti svim vidovima dræave, odnosno politiåkog sistema u jednoj dræavi. To je predmet drugih nauka. Meœutim, meœunarodni odnosi ne ostaju ravnoduãni prema politiåkom sistemu dræave u celini. Kada se on posmatra, mogu se na trajniji naåin dati opisi i predviœaça o tome kako se vlada odraæava i kako odgovara na impulse koji potiåu od stanovniãtva, odnosno pojedinih çegovih grupa. Za skup ÿudi koji åine stvarnu vladu, upotrebÿava se oznaka “donosioci odluka” ili “odluåioci”. Kada se imaju u vidu samo odluke o odnosima s ino7 O sloæenosti u SAD vidi N. Lovrich, Asimilacija i oåuvaçe etniciteta u SAD: etniåke organizacije i etniåka privræenost meœu Amerikancima jugoslovenskog i italijanskog porekla, “Socioloãki pregled”, 1974, str. 289. 8 U Gvatemali popisi razlikuju samo uroœenike (Indijance) i neuroœenike, UN Demographic Yearbook, 1971, str. 503. 9 O pojmu rase vidi priloge Z. Dolinar-Osole, Q. Berberoviña i A. Pogaånika u zbirci Rasizam, rase i rasne predrasude, Beograd, Antropoloãko druãtvo Jugoslavije, 1974.

80

stranstvom, govori se o donosiocima spoÿnopolitiåkih odluka, odnosno spoÿnopolitiåkim odluåiocima u uæem i ãirem smislu. Ranije, a ne retko i danas, bilo je odomañeno da se ovaj elemenat dræave u meœunarodnim odnosima opisuje uglavnom na osnovu ustavnopravnih merila. Tako se po obliku vladavine dræave dele na monarhije i republike. Po ustavnom ureœeçu one se mogu podeliti na apsolutnu i ustavnu monarhiju, ili na parlamentarnu i predsedniåku republiku (s inokosnim ili kolektivnim predsednikom). U pogledu organizacije vlasti, u dræavi moæe biti sprovedeno naåelo podele ili jedinstva vlasti. Dræava, zatim, moæe biti unitarna ili fede-rativna, ãto se, isto tako, odreœuje çenim ustavom. S obzirom na to da su spoÿni poslovi u oba sluåaja usredsreœeni u jednom centru, za meœunarodne odnose nema u suãtini velikih razlika izmeœu çih, mada je kod stvarnih federacija proces donoãeça spoÿnopolitiåkih odluka sloæeniji. Meœunarodnim ugovorima stvaraju se realna unija i konfederacija. U prvom sluåaju, dræave-ålanice objediçuju neke poslove koji se naroåito tiåu inostranstva (spoÿni poslovi, odbrana, finansije) a u drugom ålanice zadræavaju poseban subjektivitet mada prenose (u svakom sluåaju posebno odreœene) zajedniåke poslove na organ konfederacije. Realna unija je samo od istorijskog interesa (npr. Austrougarska), dok je konfederacija uvek bila privremena i predstavÿala prelaz u federaciju ili unitarnu dræavu (npr. Nemaåki Rajh ili SAD). U monarhiji postoji moguñnost perso-nalne unije dveju ili viãe dræava pod zajedniåkim vladarom (npr. Belgija i Luksemburg od 1815. do 1890). Ova obeleæja vlade i podele koje su tako nastale nisu bez znaåaja, iako je on ograniåen. Pre svega, tu su za klasifikaciju odluåujuñe norme, ali se ne uzima u obzir podatak da li se te norme poãtuju i u kolikoj meri. Pored toga, iskustvo govori o tome da na vrãeçe vlasti i donoãeçe spoÿnopolitiåkih odluka mnogo viãe utiåu neke druge osobine politiåkog sistema, koje na ovaj naåin nisu obuhvañene. Moæe se samo pretpostaviti, npr., da ñe u parlamentarnoj republici krug odluåilaca biti ãiri, kontrola javnosti jaåa a elastiånost odluåivaça maça no u predsedniåkom sistemu ili u apsolutnoj monarhiji, ali se u vaÿanost te pretpostavke ne moæe pouzdati bez daÿih ispitivaça. Faãistiåka Italija i nacistiåka Nemaåka bile su meœusobno veoma sliåne, iako su se formalno razlikovale. Isto to vaæi kada se uporede Velika Britanija i SAD, dok su izmeœu kraÿevine Italije i Velike Britanije i republika SAD i Nemaåke postojale ogromne razlike. Sliåno je i s pretpostavkom da je spoÿnopolitiåko odluåivaçe u federativnim dræavama decentralizovano. Ima federacija na primer, Argentina i Brazil, za koje je spoÿni svet odavno zaboravio da to jesu. Otuda su i za meœunarodne odnose zanimÿiva nastojaça da se vlada i politiåki sistem okvalifikuju prema stvarnim i bitnim osobinama. Ti pokuãaji, na kojima se zasniva uporedno prouåavaçe politiåkih sistema, najåeãñe polaze od najprostije, poznate Aristotelove trihotomne podele politiåkih reæima. Za çu su vaæni nosilac vlasti i naåin vrãeça vlasti. Ako se vlast vrãi po utvrœenim pravilima i opãtem interesu, vlast pojedinca je monarhija, vlast maçinske grupe aristokratija, a vlast naroda ili veñine demokratija. Vrãeçe vlasti bez poãtovaça pravila i u sebiåne svrhe do81

vodi do iskvarenih oblika sistema u vidu autokratije, oligarhije i demagogije. I zaista, tako se formalna merila bitno mogu korigovati. Teãkoñe na koje se pri tom nailazi ostaju, meœutim, velike. Upotrebÿeni pojmovi ne znaåe isto za sve ÿude i pod jakim su uticajem ideologije i pogleda na svet. To naroåito vaæi za neke kasnije, dihotomne podele na tzv. slobodne ili demokratske i neslobodne, totalitarne politiåke sisteme. Uz to su uvek potrebna prilagoœavaça, kompromisi sa stvarnoãñu (demokratija u doba Aristotela podrazumevala je pod “narodom” samo slobodne ÿude, dakle, maçinu). Konkretizacija, tj. svrstavaçe postojeñih dræava u grupe prema ovakvim merilima ne moæe lako da se vrãi prema objektivno proverÿivim, statistiåkim podacima, te se sprovodi prema prosuœivaçu istraæivaåa, ãto dovodi do jakog uticaja çegove liånosti, çegovih ideoloãkih i emocionalno uslovÿenih stavova. U novije vreme, pokuãava se da se ovakve oznake zamene novim, i to takvim, koje se lakãe mogu operacionalizovati, tj. izraziti uz pomoñobjektivno utvrœenih pojava i po moguñstvu kvantitativno. Neki istraæivaåi su uvereni da se politiåki sistemi onda mogu porediti bez obzira na vrednosti kojima teæe, bez obzira na ideologiju. Otuda je çihov pristup preteæno strukturalno-funkciona-listiåki. Jedan od upotrebÿenih pojmova je npr. stabilnost, koja se najopãtije definiãe odsustvom promena u datom vremenskom rasponu, ali za svrhe ovakvih istraæivaça dobija razliåita znaåeça. To moæe biti ustavna stabilnost, pa ñe istraæivaå uzeti izvestan vremenski period i prebrojati ustavne promene u pojedinim dræavama, korigujuñi rezultat dodatnim poenima, za sluåaj da se ustav ne poãtuje. Zatim se prouåava stabilnost vlada, na sliåan naåin. Pored toga se traæe podaci o obimu politiåkog nasiÿa, time ãto se, recimo, broje revolucije, pokuãaji revolucija, obim gerilskih operacija, politiåka ubistva, pobune, ili, jednostavno ÿudske ærtve politiåke borbe. Neki istraæivaåi pak, u svoj pojam stabilnosti unose i pretpostavke o druãtvenim i ekonomskim okolnostima koje je izazivaju.10 Na sliåan naåin se mogu koristiti merila kao ãto su politiåka participacija (na osnovu stalnosti liånosti u vrhovnim organima, podataka o biraånom pravu, uåeãñu u izborima itd.), politiåka homogenost (prisustvo ili odsustvo ekstremnih pokreta i stranaka, broj glasova koje su dobili, itd.), centralizacija (na osnovu dræavnog ureœeça, broja ustanova u centru, rasporedu sluæbenika itd.). Na æalost, pod ovim i mnogim drugim pojmovima, grupe istraæivaåa i çihove ãkole podrazumevaju razliåite stvari time ãto ih utvrœuju putem razliåitih pokazateÿa. Time je veñi opãteçe izmeœu samih nauånika oteæano. Mnogi hvale vredni napori da se na osnovu empirijskih istraæivaça doœe do uzroånih veza izmeœu osobina vlade i çenog spoÿnopolitiåkog ponaãaça ostaju tako bez velikog odjeka. Suãtinske teãkoñe se ni kod ovakvog pristupa nisu, meœutim, izgubile. Kada, npr. takav istraæivaå prouåava vezu izmeœu “prirode reæima”, i çegove agresivnosti, on moæe reæime da podeli na ustavne, autoritarne, totalitarne, personalis10 Vidi K. Deutsch, Toward an Inventory of Basic Trends and Patterns in Comparative and International Politics, u: H. K. Jacobson W. Zimmerman, The Shaping of Foreign Policy.

82

tiåke i elitistiåke, ali to ne moæe da uåini samo pomoñu prouåavaça propisa i statistiåkih podataka. Ako neñe da nasedne pravnim fikcijama i nepouzdanim podacima, on mora sam da rasuœuje i to je trenutak kada se u ovakva “objektivna” nauåna istraæivaça uvlaåe liåna ubeœeça. Vaæno je shvatiti da se u istraæivaçu druãtvenih pojava ne moæe postiñi potpuna objektivnost i da je tragaçe za çom putem objektivizirane metodologije najåeãñe svestan ili nesvestan pokuãaj da se neobjektivnost prikrije. Takva jednostavnost onda dovodi i do nepotrebnog osiromaãavaça, jer se neke vaæne osobine, zato ãto se ne mogu kvantifikovati, ne uzimaju u obzir. G. Nacionalna privreda Tipiåna savremena dræava predstavÿa ekonomsku celinu. Ekonomski pojam druãtva joãuvek nije univerzalan, te se privrednim ili ekonomskim sistemom smatra takav sistem u jednoj dræavi. Iako su moguñi izuzeci, bilo tako ãto je jedna dræava podeÿena na nekoliko maçe ili viãe zavisnih ekonomskih celina, ãto se viãe dræava udruæuju da bi stvorile zajedniåki ekonomski sistem (“naddræavne” organizacije), oni se u opãtem prikazu mogu zanema-riti, jer su malobrojni i do sada nigde nisu do kraja sprovedeni. Nacionalna ekonomija je, najjednostavnije reåeno, sprega okolnosti i pravila ili obrazaca. Okolnosti se tiåu raspoloæivih ÿudskih i materijalnih dobara, kao ãto su npr. radna snaga, prirodni izvori i tehnologija. Pravila reguliãu odnose u proizvodçi, raspodeli i potroãçi i ona su koliko plod objektivnih okolnosti, toliko i politiåke odluke. Obrasci su ustaÿeni oblici ponaãaça. Prema tome, postoji jaka veza izmeœu nacionalne ekonomije i drugih obeleæja dræave, koja ovom prilikom prouåavamo. Koliåina i kvalitet radne snage zavise od broja stanovnika i çihove kvalifikacione strukture. Prirodni uslovi funkcija su teritorije i çenih osobina. S druge strane, kao ãto dræavno ureœeçe (vlada) zavisi od odnosa u proizvodçi, nosioci vlasti mogu odluåujuñe da utiåu na çih. Pored toga, proizvodça, raspodela i potroãça zavise od nazora i potreba uslovÿenih nacionalnom kulturom. a. Druãtveno-ekonomski sistem. Najåeãñe pomiçaçe i najpopularnije klasifikacije nacionalnih ekonomija oslaçaju se prvenstveno na odnose u proizvodçi i raspodeli. Pod razliåitim imenima, u tom smislu, dræave se u sadaãçem trenutku dele na one koje karakteriãe privatna svojina nad sredstvima za proizvodçu, odsustvo srediãnog planiraça uz srazmerno malu ulogu dræavne vlasti, koja se ograniåava na zaãtitu vaæeñih odnosa i pravila i na usmeravaçe potroãçe u pravcu neophodnih javnih izdataka, i na one gde je privatna svojina nad sredstvima za proizvodçu ukinuta, gde postoji izvestan stepen planiraça i gde dræava odnosno organi druãtva usmeravaju raspodelu. Iako Kina i, u posledçe vreme, Vijetnam pokuãavaju da uspo-stave odreœeni stepen træiãne privrede u socijalizmu, træiãna privreda uglavnom postoji u zemÿama sa dominacijom privatne svojine. Druga grupa dræava naziva se socijalistiåkim, a prva kapita-listiåkim ili buræoaskim. 83

Znaåaj ove osnovne podele, zasnovane na suãtini druãtveno-ekonomskog sistema, neobiåno je veliki. Ovo merilo je osnovno, jer uzima u obzir bit nacionalne ekonomije i omoguñava izvoœeçe vaænih zakÿuåaka o druãtvu i dræavi, o tendencijama razvitka, o vrednostima kojima druãtvo teæi, pravcima unutraãçe i spoÿne politike itd. S druge strane, za meœunarodne odnose ovo merilo isuviãe je ãiroko a i nedovoÿno. Suviãe je ãiroko zato ãto zanemaruju velike razlike koje postoje u ekonomskim sistemima samih socijalistiåkih, odnosno kapitalistiåkih dræava. U “socijalistiåkim” dræavama razliåit je obim u kome se toleriãe privatno vlasniãtvo. “Kapitalistiåke” dræave se mogu razlikovati u pogledu obima privatnog vlasniãtva na sredstvima za proizvodçu. Neke od çih (npr. Velika Britanija) sprovele su nacionalizaciju najvaænijih industrijskih i saobrañajnih grana, a da bi veñina preduzeña bila ponovo privatizovana nakon povratka konzervativaca u nekima (Italija, Francuska), dræavna preduzeña igraju vidnu ulogu u privrednom æivotu, dok u treñima (npr. SAD) nacionalizacija takoreñi nije ni pokuãana. I stepen planiraça varira meœu çima. Naroåito je, meœutim, upadÿiva razlika u ulozi dræave u regulisaçu raspodele i potroãçe. Tzv. “dræave blagostaça” (npr. skandinavske zemÿe) poåivaju na visokom i progresivnom oporezivaçu i velikim sredstvima koja dræavni aparat usmerava na zadovoÿavaçe socijalnih potreba (zdravstvo, socijalna sigurnost, obrazovaçe itd.). Prevelika uopãtenost ove osnovne podele najboÿe se, meœutim, vidi ako se posmatraju ekonomije novih zemaÿa u razvoju, nastalih u procesu dekolonizacije. Iako u naåelu zadræavaju privatnu svojinu, ona je u çihovim ekonomijama, po pravilu, bez znaåaja, jer jedino dræava moæe da obezbedi dovoÿno sredstava za industrijsku proizvodçu i sistematsko koriãñeçe sirovina. Uz svest da za kratko vreme treba prevaziñi ogromnu zaostalost, dræava preduzima odluåujuñi uticaj na ekonomiju, ãto se odraæava i u pojaåanom planiraçu i uticaju na raspodelu i potroãçu. Sve te napore ponekad prati i otvoreno izjaãçavaçe za socijalizam. Svako ko pokuãa da podelu na socijalistiåke i kapitalistiåke nacionalne ekonomije u danaãçem svetu sprovede bez ostatka, naiñi ñe kod ovakvih dræava na ozbiÿne teãkoñe. Podela na osnovu pomenutog merila nedovoÿna je zato ãto se, kao ãto je veñreåeno, zasniva samo na proizvodnim odnosima, dakle pravilima koja se tiåu proizvodçe i raspodele, a ne i na materijalnim uslovima koji vladaju u pojedinoj zemÿi. Ako treba potpuno opisati dræavu kao subjekt u meœunarodnim odnosima i odgovoriti na neka vaæna pitaça koja se tiåu çenih potencijala, uticaja, moñi, nezavisnosti itd., odgovor koji se dobija ukazivaçem na suãtinu proizvodnih odnosa nije potpun. I laiku je jasno koliku ulogu danas igra podela dræava na razvijene i zemÿe u razvoju. Wemu je, isto tako, jasno da i u jednoj i u drugoj grupi ima i zemaÿa s “kapitalistiåkim” i zemaÿa sa “socijalistiåkim” ekonomskim sistemom. Stoga treba utvrditi i druga merila. b. Ekonomski potencijal. Za meœunarodne odnose su veoma znaåajne one osobine nacionalnih ekonomija koje mogu da olakãaju zakÿuåivaçe o potencijalu, 84

moñi dræave, tj. o çenoj sposobnosti da ekonomskim sredstvima podræi svoje interese. U tu svrhu se, pre svega, prikupÿaju podaci o preduslovima za privrednu moñ, koji postoje u vidu stanovniãtva i osobina teritorije (sirovine, energije itd.). Buduñi da ovi podaci viãe govore o moguñnosti no o stvarnom staçu, vaæno merilo za orijentaciju predstavÿaju obim i struktura proizvodçe. Najåeãñe koriãñen kvantitativni pokazateÿ obima proizvodçe jeste druãtveni (ili nacionalni) bruto-proizvod (DBP), koji se odreœuje kao ukupna vrednost svih proizvoda i usluga proizvedenih u toku jedne godine u jednoj dræavi. Sam po sebi, ovaj podatak ne kazuje dovoÿno o “bogatstvu” i razvijenosti jedne dræave, te se mora deliti sa brojem stanovnika da bi se dobio DBP po glavi stanovnika, koji uglavnom sluæi kao osnovno merilo ekonomske snage dræave. Naravno, mnogoÿudne dræave imaju visok bruto nacionalni proizvod bez obzira na nizak deo koji otpada na pojedinog stanovnika te, ukupno uzevãi, mogu da predstavÿaju apsolutno veñe ekonomske sile, iako su im ekonomije maçe razvijene. Pored ove okolnosti, treba stalno imati na umu velike teãkoñe koje se javÿaju prilikom poreœeça ovih pokazateÿa. Naime, DBP se izraæava u nacionalnim statistikama domañom valutom. Tako dobijen iznos treba u svakom sluåaju predstaviti nekim zajedniåkim imeniteÿem, pri åemu se obiåno pribegava dolaru SAD. Prevoœeçe na dolare vrãi se po kursevima, koji åesto nisu realni, bilo zato ãto zvaniåni kurs odstupa od stvarnog, bilo zato ãto i stvarni, slobodno obrazovani kurs ne znaåi da dolar ima istu kupovnu moñu SAD i odgovarajuñoj zemÿi. Pored toga, proizvodi i usluge obraåunavaju se po cenama koje ne moraju uvek biti odraz çihove prave vrednosti, naroåito ako dræava svesno ograniåava ili propisuje cene nekih proizvoda. U ekonomijama koje ne poznaju træiãte cene se ne formiraju slobodno na osnovu zakona ponude i potraæçe, veñih odreœuju vlade kao sredstvo za postizaçe drugih ciÿeva. Svi napori da se podaci koriguju i ujednaåe proraåunavaçem stvarne træiãne vrednosti ostaju nepotpuni. I, na kraju, u patrijahalnim, zemÿoradniåkim druãtvima, mnogi proizvodi i usluge, izvrãeni u okviru porodiånih i rodovskih zajednica, ostaju neplañeni, te se i ne uzimaju u obzir prilikom izraåunavaça bruto DBP. Postoje i drugi vaæni podaci o proizvodçi, u koje se ovde ne moæemo podrobno upuãtati. Za meœunarodni poloæaj dræave vaæni su oni koji ukazuju na to u kolikoj meri je çena ekonomija diverzifikovana, tj. da li je proizvodça ravnomerno podeÿena na sve grane ili je iskÿuåivo usredsreœena na rudarstvo, poÿoprivredu ili industriju. Zemÿe proizvoœaåi sirovina, koje same ne preraœuju, u preteranoj meri zavise od fluktuacija cena na svetskom træiãtu. Preteæno poÿoprivredne zemÿe zavise od uvoza industrijskih proizvoda. Visoko industrijalizovane zemÿe, koje nemaju sirovina i åija je poÿoprivredna proizvodça nedovoÿna, u normalnim situacijama su u ekonomski povoÿnijem poloæaju, ali nisu izdræÿive u doba kriza i sukoba, bez pomoñi sa strane. Staçe nacionalne ekonomije, koja nimalo ne zavisi od razmene s inostranstvom i moæe da podmiri sve potrebe druãtva, naziva se autar85

kijom. Autarkija je dobra samo u izuzetnim sluåajevima, ali je neracionalna jer se dræava odriåe uporednih prednosti koje ima u svetskoj podeli rada. v. Potroãça. Potpuna slika o nacionalnoj ekonomiji dobija se tek onda kad se ispita potroãça. U tom pogledu postoje razliåite klasifikacije. Izgleda nam da je za poreœeçe razliåitih ekonomskih sistema najboÿe potroãçu razvrstati u sledeñe tri grupe: proizvodna potroãça (amortizacija i investicija), liåna potroãça, opãta potroãça. aa. Proizvodna potroãça je deo druãtvenog proizvoda koji odlazi na naknaœivaçe utroãenih sredstava za rad i predmete rada ili na proãirivaçe privredne delatnosti (domañe investicije). U svom prvom delu proizvodna potroãça je nuæan, sastavni deo proizvodçe i çom je uslovÿena, ali investicije znaåe svesno odvajaçe dela proizvedenih vrednosti radi stvaraça uslova za buduñu poveñanu proizvodçu. Obim i veliåina domañih investicija odreœuju otuda buduñu stopu rasta. Na taj naåin stvara se novi kapital, koji preteæno odlazi na nova sredstva za proizvodçu. Domañe investicije potiåu iz raznih izvora. Najåeãñe se ostvaruju ãtedçom, dakle na raåun osta-lih oblika potroãçe. Ãtedça moæe biti dobrovoÿna (kao u libe-ralistiåkom kapitalizmu) ali je uglavnom u izvesnoj meri iznuœena ekonomskim merama, koje primeçuje vlada koja uskrañuje potroãna dobra putem visokog oporezivaça, niskih nadnica, pa åak i racionisaça. Domañe investicije mogu biti ostvarene na raåun opãte potroãçe time ãto se smaçuju npr. dræavni rashodi za odbranu, zdravstvo, ãkolstvo itd. Treñi izvor domañih investicija su sredstva koja dolaze iz inostranstva u vidu zajmova, kredita i pomoñi. bb. Liåna potroãça obuhvata dobra i usluge koji odlaze na zadovoÿeçe liånih potreba stanovniãtva. Pored dobara i usluga koji su neophodni za æivot i reprodukciju ÿudi, tu spadaju i oni koji su deo tragaça za zadovoÿstvom i koji treba da ulepãaju æivot. Granicu izmeœu neophodnog i “luksuznog” nije lako odrediti i ona varira u svakom druãtvu, zavisno od kulturnih åinilaca. Ona je, meœutim, vaæna jer pokazuje dokle se u ograniåavaçu liåne potroãçe moæe iñi radi postizaça drugih ciÿeva (npr. domañih investicija). Ekonomski nerazvijene zemÿe ne mogu daÿe da ograniåavaju liånu potroãçu radi ubrzanog razvoja, jer je ona na doçoj granici podnoãÿivosti. Pa ipak, zbog niske ukupne proizvodçe, one odvajaju srazmerno veñi deo druãtvenog proizvoda na liånu potroãçu. Stoga je pravilo da u zemÿama sa niskim DBP po glavi stanovnika na liånu potroãçu odlazi viãe nego u razvijenim zemÿama, u kojima je standard æivota mnogo viãi. Otuda one ne mogu privredno da se razvijaju bez pomoñi iz inostranstva. Kada se, pak, razlike u liånoj potroãçi pojavÿuju u zemÿama s pribliæno jednakim DBP, onda je to svedoåanstvo o teæçi da se trenutnom æivotnom standardu ævrtvuje buduñi privredni razvitak pa i poloæaj u meœunarodnim odnosima. Ako se, recimo, uporede Belgija, Ujediçeno Kraÿevstvo i SR Nemaåka, åija je proizvodça po glavi stanovnika pribliæno jednaka, ispostavÿa se da prve dve zemÿe izdaju na liånu potroãçu viãe (69, odnosno 65%) od treñe (58%), ãto objaãçava ne samo privredni uspon SR Nemaåke, nego i svedoåi o ras86

poloæeçu koje pogoduje jaåaçu uloge ove posledçe u Evropi i svetu, na raåun dræava kao ãto su Belgija i Velika Britanija. Na uãtrb liåne potroãçe idu i drugi vidovi potroãçe, a ne samo domañe investicije. Sposobnost stanovniãtva da ograniåi liånu potroãçu je stoga od ogromnog znaåaja za dræavu suoåenu s teãkim iskuãeçima. Ta sposobnost ne moæe se ustanoviti samo na osnovu tekuñe liåne potroãçe niti ju je uopãte moguñe kvantitativno prikazati, jer zavisi ne samo od navika i naåina æivota, nego i od åinilaca kao ãto su jedinstvo opredeÿeça, patriotizam, oseñaçe ugroæenosti, politiåki sistem, ideologija, svest o ciÿu itd. vv. Opãta potroãça obuhvata dobra koja idu na zadovoÿavaçe potreba druãtva u celini. To su izdaci na kulturu, obrazovaçe, zdravstvo, socijalno osiguraçe, javne i stambene graœevine, dræavnu upravu itd. Obiåno se pod çima podrazumeva deo potroãçe koji ide preko dræavnog buxeta, te se, ne retko, ovaj vid potroãçe naziva dræavnom ili javnom potroãçom. Iako dræava raspolaæe najveñim delom ovih sredstava, a u nekim zemÿama i u potpunosti, ovo ne mora da bude taåno jer se fondovi za opãtu potroãçu mogu obrazovati nezavisno od dræave, pa mogu imati i oblik privatnih ustanova ili udruæeça. Da bi se opãta potroãça analizirala s glediãta meœunarodnih odnosa, uputno ju je podeliti na unutraãçu i spoÿnu. U spoÿnu potroãçu uãli bi izdaci na narodnu odbranu i izdaci na odræavaçe meœunarodnih veza (odræavaçe diplomatskih misija, uåeãñe u radu meœunarodnih organizacija, itd.). Jasno je da spoÿna potroãça ukazuje na stepen uåeãña dræave u meœunarodnim odnosima i na vaænost koju ona çima pridaje. Izdaci na narodnu odbranu, tj. na izdræavaçe vojnih snaga, nabavku i usavrãavaçe odruæja itd. naroåito su za-nimÿivi jer omoguñavaju razliåite vaæne zakÿuåke o vojnoj moñi dræave, çenim namerama, çenoj proceni spoÿnopolitiåke situacije itd. Ovi izdaci idu preko dræavnog buxeta, ali je do podataka o çima uglavnom teãko doñi, jer se iz razumÿivih razloga retko objavÿuju u potpunosti.11 Pa i onda kada su predstavÿeni u buxetu, teãko je ustanoviti koliki deo druãtvenog bruto proizvoda odlazi na vojne izdatke, ãto je tek pravi pokazateÿ vojnog napora zemÿe. No, i åitaçe podataka iz buxeta pojedinih zemaÿa, moæe da bude pouåno. Kada se meœusobno porede buxetski izdaci na vojne potrebe, obrazovaçe i socijalno osiguraçe, ustanovÿava se da prvi redovno idu na raåun drugih i treñih. To je oåigledno kod dræava koje se nalaze pred stalnom moguñnoãñu sukoba, npr. kod Izraela, koji je 1971. godine za vojsku izdao 2.755, a za obrazovaçe i socijalno osiguraçe po 491, 7 i 135, 5 miliona izraelskih funti, i Egipta, koji je iste godine za narodnu odbranu izdao 299, 6 a za obrazovaçe 141 milion egipatskih funti. U takav poloæaj dolaze i dræave reãene da istraju u kolonijalistiåkoj politici, npr. Portugal za vreme diktature, åiji su rashodi na vojsku u 1969. godini bili 10.711, na obrazovaçe 11 U nastojaçu da se doprinese povereçu i smaçeçu naoruæaça predlaæe se da se dræave obaveæu da objavÿuju svoje izdatke na vojsku i naoruæaçe. Takav predlog iznela je Ãvedska na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradçi, ali je naiãao na jak otpor i nije bio prihvañen. Vidi: Q. Añimoviñ, Problemi bezbednosti i saradçe u Evropi, Beograd, IMPP “Prosveta”, 1978, str. 274.

87

2.532, 3 a na socijalno osiguraçe svega 12.898 miliona eskudosa. Meœutim, na vojne izdatke utiåe i staçe u zemÿi, ako vlada jaåa oruæane snage radi sopstvene zaãtite, zanemarujuñi stvarne potrebe stanovniãtva. Najreåitiji primer daje Haiti, gde je 1970. godine na vojsku potroãeno 38, 8 miliona gurda, na obrazovaçe 17, 4 a na zdravstvo svega 19, 8 miliona gurda. gg. Zavisnost od svetskog træiãta. Ekonomski poloæaj jedne zemÿe zavisi i od odnosa çene privrede prema inostranstvu. Oni se ogledaju u tome ãto dobra, usluge i kapital napuãtaju teritoriju dræave ili u çu dolaze. S tim u vezi, pomiçe se spoÿnotrgovinski bilans, koji predstavÿa razliku izmeœu uvoza i izvoza i moæe biti pozitivan (ako izvoz premaãuje uvoz) ili negativan (ako je obrnuto). Platni bilans pokazuje priliv i odliv sredstava plañaça i, isto tako, moæe imati pozitivni ili negativni predznak. Pozitivan spoÿnotrgovinski bilans u duæem periodu teæi da ojaåa ekonomski poloæaj dræave time ãto poveñava zaduæenost inostranstva prema çoj, pa dakle, i çene finansijske rezerve. Ona je onda u staçu da slobodno koristi ekonomska sredstva i postupke u svojoj spoÿnoj politici a çeni privrednici ili ona sama mogu da kreditiraju strane dræave ili da investiraju u stranim zemÿama. Takva se politika odraæava na platni bilans, koji beleæi i oticaçe sredstava koja nisu posledica uvoza i izvoza, veñmogu biti, s jedne strane, investicije i zajmovi, a s druge otplata dividendi ili anuiteta na ranije dobijena sredstva. Ovi podaci mogu da pokaæu stupaç uåeãña nacionalne ekonomije u svetskoj privredi. Ukoliko je on u odnosu na ukupan nacionalni proizvod visok, dræava je veoma povezana sa svetskim kretaçima i dogaœajima u inostranstvu, te je od çih u toj meri viãe zavisna. Åak i ako ima pozitivne bilanse, ona moæe biti pogoœena carinskom politikom, promenama u kursevima i cenama, zabranama izvoza i uvoza itd. Poznavaçe nacionalne privrede dræave neobiåno je znaåajno za istraæivaåa meœunarodnih odnosa. Uz podatke o politiåkom sistemu, on ñe tako moñi da upotpuni sliku o verovatnim tokovima spoÿne politike, tj. kako o ciÿevima koje ñe dræava kao subjekt meœunarodnih odnosa postavÿati, tako i o sredstvima koja joj u tom pogledu stoje na raspolagaçu. Pri tom, naãu poåetnu napomenu treba proãiriti time ãto od nacionalne privrede ne zavisi samo moguñnost koriãñeça ekonomskih postupaka veñi niza drugih postupaka u meœunarodnim odnosima, koji u krajçoj liniji poåivaju na ekonomskom potencijalu dræave. D. Nacionalna kultura a. Pojam. U meœunarodnim odnosima se subjekti, a u prvom redu dræave, ne mogu odrediti samo politiåki i ekonomski. Meœu pripadnicima zajednice postoje sliånosti i veze zasnovane na duhovnoj nadgradçi, na çihovoj kulturi. Åovek pripada raznim zajednicama, koje se prepliñu i poklapaju. Smatra se da su danas nacije zajednice koje su u tom pogledu najjasnije odeÿene i da kod nacionalne pripadnosti ima srazmerno najmaçe podeÿenosti i dvosmislenosti, mada one kao ãto je dobro poznato nisu sasvim iskÿuåene. Ãtaviãe, neki veruju da su nacije u ovom istorijskom 88

trenutku jedine potpune druãtvene zajednice i da one stvaraju “najvaæniju” i “najsamostalniju” kulturu.12 Poãto postoji jaka teæça da se nacija izjednaåi s dræavom, to se pod nacionalnom kulturom u meœunarodnim odnosima obiåno podrazumeva ona osobena kultura koja se moæe opisati u jednoj dræavi i koja je znaåajna da bi se ta dræava ne samo razlikovala od drugih, koje imaju drukåiju (sliånu ili maçe sliånu) kulturu, veñi da bi se pomoñu çe shvatilo i objasnilo çeno meœunarodno ponaãaçe. Poistoveñeçe nacionalne s “dræavnom” kulturom omoguñeno je i znaåeçem reåi “nacionalan” u meœunarodnom reåniku, gde ona viãestruko i åesto nagiçe znaåeçu “dræavni” (npr. nacionalni dohodak, Ujediçene nacije itd.). U to je, meœutim, umeãana i pretpostavka da je svaka dræava nacionalna, u smislu dræave jedne nacije, ãto za veñinu danas postojeñih dræava, kao ãto smo pokazali, nije taåno. Svaka viãenacionalna dræava bez obzira na ustavni poloæaj nacija u çoj ima, strogo govoreñi, viãe nacionalnih kultura. Vodeñi stalno o tome raåuna, moramo se miriti s izvesnim uproãñavaçima, te poñi od toga da u svakoj dræavi postoji specifiåna kultura, koja se u nedostatku boÿeg izraza naziva nacionalnom. Greãka koja se time åini nije naroåito velika jer zajedniåka dræavnost neosporno dovodi do pribliæavaça i stvaraça bar minimuma podudarne kulture, tim pre ãto se u veñini viãenacionalnih dræava radi o zajednicama ionako kulturno bliskih nacija. Poznato je da ne postoji potpuna saglasnost oko definicije kulture, åak ni meœu antropolozima, koji se tim pitaçem najviãe bave.13 Kako nauka o meœunarodnim odnosima ne moæe ulaziti i u takva istraæivaça, prinuœeni smo da pokuãamo da pojam kulture odredimo tako da obuhvati ono ãto je za naãu temu najbitnije, a i da korisno posluæi za zakÿuåke koji se tiåu meœunarodnih odnosa. U najãirem smislu kultura je ono ãto izdvaja åoveka od æivotiça, kojima je bioloãki sliåan.14 Moguñnost åoveka da ima kulturu poåiva na tome ãto svoje ponaãaçe ne zasniva samo na instinktima i sopstvenim iskustvima, veñi na sposobnosti da se iskustva pojedinaca, grupe i generacije prenose, saznaju i uåe od drugih. Otuda se ne retko tvrdi da je kultura nauåeni deo ÿudskog ponaãaça.15U toku takvog procesa, kultura poåiçe da izgleda objektivizirana, oliåena u znakovima kojima se takve uzajamne poruke prenose ili åuvaju i koji predstavÿaju najvaænije duhovne tvorevine ÿudskih druãtava. Nabrajaçe takvih tvorevina ili institucija takoœe predstavÿa moguñu definiciju kulture, kao ãto je ona koju je dao britanski antropolog Tajlor (Tylor), i prema kojoj kultura predstavÿa “åitav kompleks koji ukÿuåuje znaçe, verovaçe, umetnost, moral, pravo, obiåaj i sve druge sposobnosti koje su steåene od åoveka kao ålana druãtva”.16 Iza navedenog kriju se dve moguñnosti za svakoga ko, imajuñi u vidu meœunarodne odnose, hoñe da dokuåi svojstva kulture jedne dræave (nacije). S jedne 12 R. Lukiñ: Osnovi sociologije, Beograd, Savez udruæeça pravnika Jugoslavije, 13 S. Juæniå, Politiåna kultura, Maribor, “Obzorja”, 1973, str. 19. 14 M. Herskovits, Kulturna antropologija, “Kultura”, 1971/72, str. 73. 15

str. 560.

1964, str. 215.

M. Mid (Mead), Nacionalni karakter, u: Antropologija danas, Beograd, “Vuk Ka-raxiñ”, 1972,

16 Herskovits,

nav. delo, str. 54.

89

strane, on moæe da nastoji da opiãe i razume pomenute tvorevine i ustanove, a s druge, moæe da prouåava ponaãaçe samih ÿudi koji saåiçavaju zajednicu, jer se kultura u suãtini ispoÿava samo u misli i dejstvu ÿudi, a ne u znacima kojima se oni posreduju. Prouåavalac meœunarodnih odnosa moæe da se uteãi da u toj dilemi nije usamÿen, jer ona u stvari reflektuje spor oko toga da li treba smatrati da je kultura neki nezavisan, nadtelesan (“superorganski”) deo stvarnosti, ili je svesti na ponaãaçe konkretnih ÿudi, koje pokazuje izvesnu pravilnost i predvidÿivost, ali je u suãtini samo “ispoÿavaçe ÿudske psihe”.17 Imajuñi u vidu da kultura prevazilazi svakog åoveka uzetog ponaosob, s jedne strane, a da, s druge strane, tvorevine i ustanove nisu niãta drugo do oznaka za stvarno ponaãaçe, izgleda nam da se moæemo spasti idealistiåke krajnosti i usitçavajuñeg psihologiziraça. Meœutim, kada je pred nama zadatak da izloæimo elemente pomoñu kojih datu nacionalnu kulturu moæemo predstaviti da bismo je razlikovali od druge, moramo se posluæiti dvostrukim pristupom. Duæni smo, pre svega, opisati tzv. objektiviziranu kulturu, u vidu tvorevina i institucija, a zatim po-traæiti i ÿudski (psiholoãki) sadræaj kulture u odgovarajuñem druãtvu. To ñemo uåiniti svesni nasiÿa koje vrãimo nad fenomenom kulture, nasiÿa koje je uvek neophodno da bi se jedna druãtvena pojava zaustavila i analizirala. b. Kulturne tvorevine. Kao objektivizirane kulturne tvo-revine u razliåitim dræavama (nacijama) mogu se, u prvom redu, posmatrati jezik, religija, filozofija, ideologija, umetnost, pravo, moral i obiåaji. Jezik u ovom pogledu zauzima prvo i istaknuto mesto jer je on u sræi same kulture, kao sredstvo koje je omoguñava, jer sluæi za prenoãeçe sadræaja, poruka i iskustava bez neposrednog dodira subjekta, s generacije na generaciju. On karakteriãe naciju, pa åesto i dræavu, a time ãto postoji pretpostavka da je u svakoj dræavi drukåiji. Uz to, nova lingvistika je ubedÿivo pokazala da jezik, stvarajuñi pojmove, bitno utiåe na poimaçe sveta i na samo miãÿeçe. Drugim reåima, reåi u jeziku ne postoje samo zato da bi oznaåile neãto ãto objektivno postoji, nego imaju i aktivnu ulogu odreœivaça opsega i odnosa u onome ãto se oznaåuje, unoãeçe reda u åovekovu okolinu. Pri tome se tzv. semantiåka poÿa reåi u razliåitim jezicima, za koje se inaåe smatra da znaåe isto, da se mogu prevesti jedna drugom, åesto ne poklapaju. To vaæi i za srodne jezike, a pogotovu za one koji se jako razlikuju izmeœu sebe. Poznavaçe osobina jezika otuda doprinosi potpunom razumevaçu odluka i poruka koje potiåu iz jedne dræave, ãto je naroåito vaæno u meœunarodnim odnosima.18 S obzirom na to da postoje dræave sa zajedniåkim jezicima, pretpostavka je da je sporazumevaçe izmeœu çih olakãano. U nekim dræavama je jeziåka nehomogenost tolika da stanovniãtvo govori veliki broj razliåitih jezika, od kojih mnogi nisu razvijeni u toj meri da bi bili kçiæevni. Tada se za zvaniåni jezik åesto uzima, samostalno ili uz jedan domañi, neki strani jezik, koji olakãava sporazumevaçe i u okviru same dræave. Koliko je to znaåajna pojava pokazuje primer da je od 43 neza17 Isto, 18

str. 64. O pitaçima savremene teorije jezika vidi ålanke u åasopisu “Treñi program” (Radio--Beograd), jesen 1972. i leto 1973.

90

visne zemÿe u Africi, u 35, sam ili uz neki domañi jezik, zvaniåni jezik i strani jezik (u 18 sluåajeva francuski a u 17 engleski). Ovo je mahom posledica ranijeg kolonijalnog statusa, koji je doveo dotle da je kultura nametana sa strane. Iako se staçe u takvim dræavama postepeno meça, jeziåka homogenizacija se teãko sprovodi jer usvajaçe nekog od domañih jezika moæe da izazove veñe otpore od zadræavaça stranog, zbog bojazni da ñe nacija ili etniåka skupina åiji se jezik usvaja, postati dominantna u dræavi. U Indiji je, npr. hindi oznaåen kao zvaniåan jezik, ali se i pored toga engleski jezik uporno zadræava kao sredstvo komuniciraça izmeœu ÿudi iz razliåitih delova ove zemÿe, koja poznaje razvijenu kulturu i na drugim jezicima (bengalski, tamil itd.). Lako je zakÿuåiti da su dræave åiji je zvaniåni jezik strani jezik u veñoj meri izloæene kulturnim uticajima iz inostranstva. Religija, za razliku od jezika po pravilu nije nacionalna kulturna tvorevina veñsistem uvereça koja dele pripadnici viãe nacija ili samo delovi jedne nacije. Ove ideje, kojima je zajedniåko to ãto teæe da objasne svet pomoñu nadiskustvenih i neproverivih biña, naåela i uticaja, u znatnoj meri utiåu na ponaãaçe ÿudi, åak i kada su oni daleko od poboænih vernika. Religija je, naime, bila vaæan åinilac u formiraçu slike sveta, moralnih pravila, obiåaja itd. Stoga se prilikom prouåavaça druãtva u jednoj dræavi nikada ne smeju prenebreñi podaci o uticajnim religijama i o sadræini çihovih uåeça. Smatra se da je neka religija u dræavi dominantna ako je çeno stanovniãtvo verski homogeno ili ako je ona proglaãena za zvaniånu, dræavnu veru, te prema tome ima neposredan i legitiman uticaj na politiku. Ako postoji neki od ova dva preduslova, a naroåito ako se oba steknu, dræava i sama poåiçe da se religijski oznaåava i u meœunarodnim odnosima. U Ekvadoru je katoliåka vera dræavna, ali se i Italija i Francuska, koje su laiåke dræave, smatraju “katoliåkim” zemÿama zbog toga ãto velika veñina stanovniãtva pripada toj veri. Sastanku na vrhu islamskih zemaÿa, odræanom februara 1974. u Lahoru, prisustvovali su predstavnici 37 zemaÿa Azije i Afrike, bez obzira na to jesu li to strogo svetovne dræave, kao npr. Turska i Tunis, ili se i zvaniåno nazivaju islamskim kao npr. “islamske republike” Pakistan i Mauritanija ili su im ustav, zakoni i politika izriåito podvrgnuti Kuranu, kao u Libiji i Saudijskoj Arabiji. Religija, dakle, i u danaãçe vreme moæe biti vaæna spona izmeœu dræava. Kao ãto se vidi na primeru Pakistana i Bangladeãa, ona ne moæe biti dovoÿna da nacionalno razliåito i teritorijalno odvojeno stanovniãtvo dræi na okupu, ali je bila pogodna da olakãa pomireçe izmeœu ove dve dræave na pomenutom skupu. U okviru naãih razmatraça se, kao elementi nacionalne kulture, filozofija i ideologija mogu posmatrati zajedno. Nauka o meœunarodnim odnosima ne bavi se ovde sadræinom i kritikom pojedinih filozofskih sistema ili pogleda i vaÿanoãñu i ubedÿivoãñu çihovih nastojaça da proniknu u najosnovnija pitaça sveta i åovekove egzistencije, veñprvenstveno vrednosnim sudovima koji iz çih proizlaze, iskazima o tome kakav svet treba, moæe ili mora da bude. Za meœunarodne odnose su, daÿe, od prvenstvenog znaåaja takvi sistemi kada se ne nalaze samo u delima misli91

laca, ma koliko oni ceçeni bili, veñkada imaju znatan uticaj, ãto se najåeãñe ispoÿava velikim brojem ÿudi koji takve stavove dele, ili time ãto se funkcije same dræave podvrgavaju tako naznaåenim ciÿevima. U tom znaåeçu, filozofija se pribliæava ideologiji. Boÿe reñi, jedno od mnogih moguñih znaåeça reåi “ideologija”, jeste upravo to. Ideologija proæima politiåke odnose time ãto se sve politiåke akcije, unutraãçe i spoÿne, preduzimaju radi postizaça nekoga ciÿa, koji se opisuje pomoñu vrednosti. Ove vrednosti nisu podloæne nauånoj proveri, te je prema tome ideologija neophodna i neizbeæna, a sve teæçe ka “dezideologizaciji” uzaludne. Vladajuña ideologija u jednoj dræavi uslovÿava çenu spoÿnu politiku, bilo da ona teæi postizaçu partikularnih, bilo univerzalnih vrednosti. U svom drugom znaåeçu, ideologija predstavÿa iskrivÿenu druãtvenu svest o svetu, po definiciji nepotpunu i pogreãnu, jer je uslovÿena nemoguñnoãñu åoveka da se uzdigne iznad druãtvenih okolnosti i poloæaja u kojima se nalazi. Otuda je teãko nañi “nepristrasne” ÿude za funkcije u meœunarodnim sudovima i drugim sliånim telima, jer liåno poãteçe ne moæe da otkloni nesvesnu potåiçenost sopstvenom iskustvu. Nacionalna pripadnost uslovÿava u meœunarodnim odnosima maçe ili veñe ideoloãke iskrivÿenosti. Pre svega, ako se meœuna-rodni odnosi posmatraju, kao ãto se najåeãñe åini, s taåke glediãta jedne nacije ili dræave, ispoÿava se etnocentrizam, koji veñ, sam po sebi, onemoguñava objektivnu perspektivu. Ako se poœe daÿe i smatra da su vrednosti vezane za sopstvenu naciju najviãe i da od nacionalne dræave nema viãe zajednice, ulazi se u predele nacionalistiåke ideologije. U sklopu nacionalne kulture åesto se govori o nacionalnoj umetnosti. Mada ovde ne moæemo da se upuãtamo u razne definicije umetnosti (o kojima ne postoji potpuna saglasnost), neosporno je da je ona vaæan elemenat kulture i da nema druãtva bez umetniåkog stva-ralaãtva. Isto tako je jasno da dosadaãçe umetniåko stvaralaãtvo ÿudi u dobroj meri ima nacionalni karakter, bez obzira da li se radi o “narodnoj” umetnosti (gde je stvaralac kolektivan i anoniman) ili o umetniåkim delima åiji su tvorci pojedini posebno obdareni ÿudi. Ovakav karakter velikog broja umetniåkih dela uslovÿen je kako izraæajnim sredstvima, tako i publikom kojoj se umetnik prvenstveno obraña. “Nacionalnost” izraæajnih sredstava najoåiglednija je kod kçiæevnog stvaraça, koje se odvija na nacionalnom jeziku, ãto znaåi da prihvata i celu kulturnu podlogu na kojoj je taj jezik nastao i da je ograniåeno znaåeçima koje je jezik dobio u nacionalnoj zajednici, te je, kao ãto smo videli, sve çegove poruke nemoguñe u potpunosti preneti (prevesti) u druge jezike. U drugim umetnostima ovaj je uticaj maçe upadÿiv, ali ipak postoji. Åak i u muzici, koja se smatra najkosmopolitskijom umetnoãñu, kompozitori se ne retko oslaçaju na ritmiku i melodiku karakteristiåne za svoju naciju, i onda kada to ne åine pa se veruje da govore “univerzalnim” muziåkim izrazom, ta se univerzalnost ograniåava na uæi civilizacijski krug. S druge strane, sræ umetnosti je komunikacija s nekim drugim subjektom, pa se umetnik mora, da bi bio shvañen, prilagoœavati ÿudima kojima nameçuje svoje 92

delo. U najveñem broju sluåajeva to je çegova neposredna okolina, åije bar neke stavove, vrednosti i simbole on tako prihvata. S obzirom, pak, na to da umetnost utiåe na druãtvo, kao ãto i druãtvo utiåe na çu, postoje velike razlike izmeœu umetnika koji hoñe da izraze samo liåno iskustvo, pa ostaju neshvañeni i neprihvañeni, i onih koji se u najveñoj meri prilagoœavaju opãtim raspoloæeçima, ali zato rizikuju da budu za-boravÿeni, ako to raspoloæeçe ne traje. Bez obzira na umetniåke vrednosti pojedinih dela, za opisivaçe nacionalne kulture u jednom razdobÿu, pa prema tome i za meœunarodne odnose, od prvenstvenog su znaåaja ona dela koja su ostvarila vezu s ålanovima druãtva, pa bilo da su stvorena od savremenih ili ranijih (åak i nekada neprihva-ñenih) umetnika. Analizom ovakvih umetniåkih dela mogu se uoåiti çihove zajedniåke osobine, koje su specifiåne za dræavu u kojoj su dela nastala i prihvañena. Te se osobine, zapaæene u raznim sredinama, onda mogu uporeœivati, s ciÿem da se boÿe opiãu nacionalne kulture razliåitih zemaÿa i da se izvedu zakÿuåci o ponaãaçu tih zemaÿa u meœunarodnim odnosima. Pravo, moral i obiåaj spadaju u druãtvena pravila jednog druãtva. Iako su pravo i moral pod jakim socijalnim uticajem, ne moæe se osporavati da ova druãtvena pravila niåu i iz tradicija datoga nacionalnog druãtva i vode raåuna o çima. Sadræaj pravila ne moæe u potpunosti da nam dE2 odgovor na pitaçe o stvarnom ponaãaçu (za to treba znati i obim odstupaça od pravila, devijantnog ponaãaça) ali je znaåajan za istraæivaåa meœunarodnih odnosa, jer pri analognim pitaçima koja se postavÿaju u meœunarodnim odnosima moæe da ukaæe na ponaãaçe koje ñe biti verovatno zato ãto se smatra poæeÿnim i dobrim (legitimnim). v. Psiholoãka ispitivaça. Drugi, raniji nagoveãteni, naåin ispitivaça nacionalne kulture ne moæe se sasvim odvojiti od prvoga jer, kao ãto smo videli, kulturne tvorevine ne postoje u vidu zapisanih znakova, nego se nalaze u odnosima izmeœu ÿudi. Ovaj drugi pristup se odlikuje time ãto je preteæno psiholoãki, ãto hoñe da ispitivaçem sadræaja svesti pripadnika nacionalnog druãtva ustanovi sliånosti u spoznajnim strukturama pojedinaca. Dok takvo ispitivaçe kod druãtva treba da utvrdi çegov “sintalitet”, 19 pri åemu se ne ispituje samo prihvataçe ili neprihvataçe odreœenih druãtvenih vrednosti, veñi niz psiholoãkih i socijalno-psiholoãkih osobina, meœu koje spadaju temperament i ono ãto se dosta nejasno podrazumeva pod drugim znaåeçem reåi “moral”, znaåeçem koje se npr. upotrebÿava kada se govori o sportskoj momåadi. Ispi-tivaçem se, u stvari, teæi utvrœivaçu neåega ãto se naziva “nacionalnim karakterom”, “druãtvenim karakterom”, “osnovnom strukturom liånosti” itd. Ovakvo viœeçe nacionalne kulture odlikuje se predrasudama. Veñina tvrdçi, koja se o nacionalnom karakteru iznosi, nije zasnovana na pouzdanim åiçenicama, pa åak ni na parcijalnom liånom iskustvu. To, pre svega, vaæi za tzv. nacionalne ili etniåke ste-reotipije. Kako kaæe N. Rot “ocene osobina pripadnika neke nacije koje smatramo objektivnim i nazivamo nacionalnim karakteristikama, vrlo åesto sadræe, 19 R. B. Cattell, Concepts and methods in the measurement of group syntality, “Psychological Review”, 1955, str. 48 i daÿe.

93

makar i delimiåno, predrasude... Iako åesto izriåemo sudove o osobinama pripadnika pojedinih naroda, po pra-vilu nemamo dovoÿno opravdanog osnova za generalizacije koje vrãimo”.20 Ispitivaça pokazuju da pripadnici svake nacije imaju uglavnom utvrœena miãÿeça o glavnim osobinama drugih naroda, pa i svoga (autostereotipije), mada se ne moæe videti zaãto su takve stereotipije nastale. Jedno od najobimnijih takvih istraæivaça sprovedeno je pre åetrdesetak godina u osam zapadnih zemaÿa, u kojima su ispitanici bili pozvani da se izjasne o atributima koje mogu pripisati raznim narodima. Tako se ispostavilo da o Francuzima Britanci misle da su (po redu zastupÿenosti osobina) inteligentni, uobraæeni, vredni, miroÿubivi, praktiåni, velikoduãni, hrabri i progresivni, a Nemci da su inteligentni, uobraæeni, obesni, miroÿubivi, surovi i zaostali, da o Rusima Britanci misle da su vredni, obesni, surovi, zaostali, hrabri praktiåni i napredni, dok Nemci smatraju da su Rusi surovi, zaostali, vredni, obesni, hrabri i praktiåni. Dok se ovde joãmoæe govoriti o postojaçu izvesnih dodira izmeœu naroda u pitaçu, zanimÿivo je da evropski ispitanici imaju uåvrãñena miãÿeça i o Kinezima, za koje Britanci smatraju da su vredni, zaostali, miroÿubivi, hrabri, surovi i inteligentni, a Nemci da su vredni, zaostali, inteligentni, surovi, hrabri, uzdræani i miroÿubivi. Autostereotipi su, meœutim, uvek bili povoÿniji od hetero-stereotipa. Svi ispitanici bili su, naime, skloni da svojoj naciji pripiãu inteligenciju, miroÿubivost i naprednost.21 I letimiåan pogled na rezultate ovakvih ispitivaça pokazuje da se uvereça ne ostvaruju na osnovu poznavaça svih stranaca, veñkao i sve predrasude, potiåu iz drugih uzroka. Postoje razna objaãçeça nastanka predrasuda, od kojih su najvaænija ona koja naglaãavaju uticaj druãtveno-ekonomskih i kulturnih åinilaca, kao i ona koja ukazuju na psiholoãke uzroke, tvrdeñi da ima ÿudi koji su skloniji predrasudama od drugih. U çih se ovde ne moæemo upuãtati, iako napomiçemo da smo najbliæe miãÿeçu kako liåna sklonost ka predrasudama, posebno etniåkim, potiåe iz druãtvenog poloæaja grupe ili sloja iz koga liånost dolazi i podstiåe se namerom vladajuñe grupe da zamagli prave odnose u druãtvu, te da nastalo nezadovoÿstvo usmeri prema inostranstvu ili drugoj naciji.22 Duæni smo, meœutim, da naglasimo da spoÿnopolitiåka iskustva i ciÿevi i postupci vezani za odræavaçe meœunarodnih odnosa imaju uticaja na nastajaçe i meçaçe nacionalnih stereotipija. Tako smo videli da u doba hladnog rata, kada je vrãeno pomenuto ispitivaçe, vlada loãe miãÿeçe o Rusima, koje na Zapadu nije postojalo u toku Drugog svetskog rata, a da je ono ipak najloãije kod Nemaca, koji su se do pre kratkog vremena nalazili u ratu sa SSSR, åije su stanovnike, u skladu s nacistiåkom doktrinom, smatrali inferiornim biñima. U kolonijalistiåkim zemÿama vladala je predstava o “obojenima” kao niæim i zaostalim ÿudima koja je opravdavala eksploataciju kao kulturnu misiju, koju je britanski pisac Kipling åak i nazvao “teretom beloga åoveka”. Stereotipije se 20 N. 21

Rot, Nacionalna vezanost i nacionalne predrasude, “Treñi program”, leto 1971, str. 155. W. Buchanan H. Cantril, How Nations See Other, Urbana, University of Illinois Press, 1953, str. i daÿe; N. Rot, Rasne i etniåke predrasude, u: Rasizam, rase i rasne predrasude, nav. delo, str. 100111. 22 R. Supek, Druãtvene predrasude, Beograd, “Radniåka ãtampa”, 1973, str. 92, 176, 240.

94

meçaju i pod uticajem propagande u vezi s meœunarodnim krizama i sukobima. Tako su, po miãÿeçu anketiranih Indijaca, Kinezi poåetkom 1959. godine imali (naravno, posle samih Indijaca) najpohvalnije osobine od svih nacija, da bi se, posle izbijaça indijsko-kineskog sukoba, za nepunu godinu srozali na posledçe mesto, åak iza tradicionalnih neprijateÿa, Pakistanaca.23 Ovakva promena raspoloæeça moæe, doduãe, da bude samo privremena, ali je neosporno da se nacionalne stereotipije, iako veoma æilave, vremenom meçaju. Oscilacije u pogledima na “nacionalni karakter” mogle su se zapaziti i u radovima antropologa, koji su se u novije vreme trudili da ih opiãu i objasne, primeçujuñi najåeãñe psihoanalitiåki prilaz. Takve su studije naroåito bile åeste u SAD za vreme Drugog svetskog rata i trebalo je da posluæe za psiholoãke akcije protiv neprijateÿskih dræava. Sa istim pobudama nastavÿene su i u hladnom ratu. I ovi stavovi bili su, iako potiåu od posebno obuåenih struåçaka, liåni i uslovÿeni opãtim raspoloæeçem.24 Predstavama o nacionalnom karakteru sluæe se i osobe koje inaåe smatraju racionalnim. Oni svoje spoÿnopolitiåke poglede i preporuke zasnivaju na çima i na takvim predstavama zasnovane preporuke imale su i imaju uticaja na spoÿnopolitiåke odluke najveñih svetskih sila.25 Lako se onda moæe pretpostaviti u kojoj se meri ovakve predrasude mogu zloupotrebÿavati kada su u pitaçu maçe obrazovani i maçe iskusni ÿudi. To je joãjedan razlog da postojaçe nacionalnih stereotipa ne potcenimo, i pored sve çihove iracionalnosti. Time se objaãçava potreba da se nauka o meœunarodnim odnosima ovim zabludama bavi u veñoj meri no ãto se çima bave ozbiÿni istraæivaåi nacionalne kulture. * ** I pored sve raznovrsnosti nacionalnih kultura i poãtovaça koje izaziva çihovo bogatstvo, ono ãto smo do sada pokuãali da pokaæemo svedoåi o moguñnosti da se one i vrednosno kvalifikuju sa glediãta opãteåoveåanskih interesa. Ako izuåavaçe nacionalne kulture pokaæe da ona izluåuje vrednosti i pravila koji su u neskladu s osnovnim dobrima åitavog åoveåanstva, uoåen je pravovremeno ozbiÿan uzrok meœunarodnih poremeñaja, ukazano je na opasnost koja ne preti samo stanovniãtvu jedne dræave, nego i svetu u celini. Na tome se zasnivaju napori da se nacionalne kulture, i pored svih neophodnih specifiånosti, dovedu u sklad s univerzalnim 23 A. K. P. Sinha O. P. Upadhyaya, Change and persistence in the stereotypes of university students toward different ethnic groups during the Sino-Indian border dispute, “Journal of Social Psychology”, 1960, str. 31 i daÿe. 24 R. Benedict, The Chrysantemum and the Sword: Patterns of Japanese Culture, Boston, Houghton Mufflin; 1946. G. Gorer J. Rickman, The People of Great Russia, A Psychological Study, London, 1949. 25 G. F. Kennan, Memoirs 19501963, London, Hutchinson, 1972, str. 5556; H. Morgenthau, Politics Among Nations, New York, Knopf, 1973, str. 129 i daÿe.

95

vrednostima. U izuzetnim situacijama takav je napor veoma jak, kao ãto su to bili pokuãaji prevaspitavaça (“denacifikacija”) Nemaåke posle Drugog svetskog rata. U savremenim uslovima, ovaj proces moæe da se odvija putem delovaça meœunarodnih organizacija. g. Pribliæavaçe nacionalnih kultura “kulturni imperija-lizam”. U daÿem istraæivaçu nacionalnih kultura vaæno je upra-viti se i na pribliæavaçe nacionalnih kultura izazvano drugim uticajima. Razlike izmeœu nacionalnih kultura smaçuju se delovaçem sredstava za masovno komuniciraçe, koja u sve veñoj meri proæimaju æivot savremenog åoveka. Na æalost, tok takvih informacija i uticaja je u danaãçem svetu jednosmeran i ide od razvijenih, bogatijih zemaÿa prema nerazvijenijima i siromaãnijima, dok suprotnog uticaja takoreñi i nema. Istraæivaça o televizijskim programima, koja su za UNESCO izvrãili finski sociolozi Nordenstreng i Varis, pokazuje da je u zemÿama Latinske Amerike, Azije i Afrike viãe od pola televi-zijskog programa uvezeno. Iznad 70% programa uvoze zemÿe kao ãto su npr. Malezija, Novi Zeland, Zambija i Nigerija, a u Gvatemali se taj postotak peçe åak na “%. Evropske zemÿe uvoze izmeœu åetvrtine i treñine programa. Jedine zemÿe koje same proizvode skoro sve svoje televizijske emisije su SAD, Kina i Japan. S druge strane, glavni izvoznik televizijskog programa su SAD (od 300.000 do 1.000.000 åasova godiãçe), koje u tom pogledu daleko vode ispred Britanije, Francuske, Japana i SR Nemaåke.26 S obzirom na to da sredstva masovnih komunikacija, a naroåito televizija, sadræe niz poruka, obaveãteça, stavova o vrednostima i drugih kulturnih sadræaja, treba pretpostaviti da se ovo pribliæa-vaçe nacionalnih kultura vrãi pod postepenim ali snaænim uticajem najrazvijenijih zemaÿa. U tom duhu, postoje svesna nastojaça da se ovaj proces zaustavi ili åak preokrene. U çihovoj osnovi leæi strahovaçe od “kulturnog impe-rijalizma”, koji je doveo dotle da su kulturne tvorevine velikih naroda na “svetskim” jezicima preceçene, dok su dela veñe vrednosti, koja potiåu iz drugih sredina, nepoznata i neprimeñena. Prodor stranih kulturnih uticaja dovodi do teãkoña u mnogim maçim dræavama, jer delovi stanovniãtva gube orijentaciju i poåiçu devijantno da se ponaãaju. Uz sve to, zemÿe koje su se oslobodile kolonijalne pot-åiçenosti uæurbano i energiåno traæe svoj kulturni identitet da bi i tako izaãle iz podreœene uloge u odnosu na bivãe metropole. Ãtaviãe, åak i u imigracionim zemÿama, koje su se proslavile sposobnoãñu za asimilaciju i akulturaciju, doseÿenici se, åak i posle nekoliko generacija, trude da upadÿivo pokaæu svoju etniåku pripadnost. Hoñe li doñi do kosmopolitizacije kulture ili ñe jaåati kulturne razlike meœu nacijama? Prvoj tendenciji idu na ruku sve åeãñi dodiri izmeœu ÿudi, koji se izvesnim pribliæavaçima olakãavaju. Pribliæavaçe, meœutim, ne bi trebalo da znaåi dominaciju jedne kulture. Suprotan proces delimiåno je optereñen nasilnim 26 K.

96

Nordenstreng T. Varis, Television Trafic A One Way Street?, Paris, UNESCO, 1974.

tradicionalizmom. Ono ãto je u çemu znaåajnije i ãto ñe joãdugo biti prisutno jeste ispravno nastojaçe da se pokaæe da, ako su nacionalne kulture razliåite, nijedna od çih nije “boÿa” ili “gora” jer za to, van same kulture, jednostavno nema merila, åak ni onda kada jedna kultura usled spleta istorijskih okolnosti sasvim potisne drugu. Meœutim, traæeçe “veåitih” nacionalno uslovÿenih razlika u nacionalnim kulturama neñe uroditi znaåajnim plodovima, jer svi podaci govore o tome da su posebnosti nacionalnih kultura proizvod druãtvenih okolnosti i istorije. Ovo objaãçeçe, koje odbacuje nepromenÿivost i potpunu samostalnost elemenata nacionalne kulture, ne znaåi i to da “nacionalna kultura” nije pogodna oznaka za kulturnu dimenziju dræave u meœunarodnim odnosima, niti odriåe, u datom trenutku i datom odnosu, uticaj nacionalne kulture, kakva ona tada, kao proizvod razliåitih okolnosti, jeste. 2. Nacionalne organizacije27 Razloge zbog kojih naciju ne smatramo subjektom meœunarodnih odnosa izneli smo ranije. Glavni meœu çima je taj ãto nacija nije organizovana, veñje organizacioni oblik kojim se ona ispoÿava, po pravilu, dræava. Meœutim, onda kada dræavnosti nema, a ka çoj se teæi, stvaraju se organizacije nacionalnog karaktera koje u izvesnim vremenima mogu stupiti u meœunarodne odnose. Glavni takvi oblici, koji se meœusobno prepliñu, mogu biti stranke, privremene vlade i narodnooslobodilaåki pokreti. Stranke organizovane na nacionalnoj bazi nisu nepoznata pojava u viãenacionalnim dræavama, ali sve one ne stupaju u meœunarodne odnose. U doba poremeñaja, kriza ili ratova, rukovodstva takvih stranaka mogu stupiti u odnose sa stra-nim dræavama i drugim subjektima meœunarodnih odnosa, da bi pregovarala ili usklaœivala dejstva u ime nacije koju tvrde da predstavÿaju. Kada ima viãe nacionalnih stranaka, one se u tu svrhu organizuju u nacionalne odbore, kao zametke buduñe nacionalne dræave. Takvi su odbori, na primer, bili veoma delatni u toku Prvog svetskog rata u ime nacija koje su teæile osloboœeçu od vlasti centralnih sila (åehoslovaåki i poÿski odbori). U çih spadaju i grupe politiåara koje su istupale u ime Slovenaca, Hrvata i Srba u Austro-ugarskoj i pregovarale s predstavnicima tadaãçe Srbije o stvaraçu i ureœeçu buduñe jugoslovenske dræave (Jugoslovenski odbor i Narodno vijeñe Slovenaca, Hrvata i Srba). Narodnooslobodilaåki pokreti su obiåno pod rukovodstvom jedne nacionalne stranke, ili koalicije viãe çih, ali imaju pod sobom i organizovane oruæane snage koje dejstvuju na nacionalnoj teritoriji. Takvi pokreti bili su poåetna faza u nastajaçu mnogih novijih dræava (npr. Alæir, Indonezija) a i danas se smatraju predstavnicima onih nacija koje su joãpod kolonijalnom vlaãñu. Uporedo s uspesima takvih pokreta, raste broj dræava koje su spremne da uœu s çima u zvaniåne odnose i da ih pozivaju na meœunarodne skupove na kojima se raspravÿa o pitaçima koja se tiåu 27 J.

S. Bertelsen (ur.), Nonstate Actors in International Politics, New York, Praeger, 1977.

97

çihovih nacija. Tako se postupalo, na primer, s Palestinskom oslobo-dilaåkom organizacijom (PLO), koja predstavÿa savez palestinskih stranaka i grupacija, ili organizacijom Frelimo, koja je zastupala narod Mozambika, u kome je pre sticaça nezavisnosti dræala znatnu osloboœenu teritoriju. Daÿi stupaç ka dræavnosti je stvaraçe privremenih vlada. One mogu biti i priznaçe stranih dræava, koje ih onda tretiraju kao punopravne subjekte meœunarodnog prava, åak i ako se nalaze u izbegliãtvu i nemaju pod svojim nadzorom celokupnu nacionalnu teritoriju. Privremena alæirska vlada priznata je od mnogih dræava pre 1962. godine, kada je Francuska napustila Alæir, a çeni predstavnici uåestvovali su 1961. godine na beogradskoj konferenciji ãefova dræava i vlada nesvrstanih zemaÿa. Tako je bila pre promena u Portugaliji stvorena i privremena oslobodilaåka vlada portugalske kolonije Gvineja-Bisao. Wu su priznale neke vlade pa je bila primÿena i u neke meœunarodne organizacije. Bez obzira na tanana pravna prosuœivaça o tome kada u ovakvim sluåajevima stvarno nastaje nova dræava, mora se priznati da svi ovi oblici, dok traju, imaju ulogu u meœunarodnim odnosima koja ih pribliæava subjektima meœunarodnih odnosa, pa ih åak i izjednaåava s çima. To priznaju i vlade pogoœenih dræava, na åijoj se teritoriji ovakvi oblici stvaraju, time ãto konaåno s voœama stranaka, odbora ili pokreta, koje su dotle progaçale sklapaju sporazume o uslovima pod kojima ñe nastati nove, nezavisne dræave. Na kraju izlagaça o ovim, privremenim, subjektima meœunarodnih odnosa, treba istañi dva upozoreça. Prvo, u ovakve subjekte ne spadaju organizacije koje nastaju kao deo borbe za vlast u jednoj dræavi, iako mogu da deluju iz inostranstva, pa åak da imaju i vid privremenih vlada. Tu se ne radi o stvaraçu novog subjekta meœuna-rodnih odnosa, veño promeni vlade u postojeñoj dræavi. U meœunarodnom pravu ova pojava poznata je kao paralelizam vlada. Drugo, nije dovoÿno da se grupa ÿudi proglasi za predstavnike nacionalne organizacije i da uspe da uspostavi neke meœunarodne dodire da bi se smatrala privremenim subjektom meœunarodnih odnosa. Da ne bi bio fikcija, ovakav pokret, stranka ili odbor treba da stvarno raspolaæe snagom i podrãkom meœu svojim sunarodnicima i na teritoriji naseÿenoj çima, snagom koje su svesni i drugi subjekti meœunarodnih odnosa. Neke politiåke snage, pa åak i vlade, podræavaju iz posebnih razloga privid postojaça fiktivnih subjekata, saåiçenih od politiåkih emigranata, kao ãto je to npr. sluåaj s pokretom za nezavisnost Juænih Moluka (dela Indonezije) u Holandiji, åiji se ålanovi izdaju za predstavnike celih svojih nacija ali ne mogu da se pozovu na åiçenice koje bi tome govorile u prilog.

98

III MEŒ UNARODNI SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA Meœunarodne (meœudræavne) organizacije A. Pojam Pod meœunarodnom organizacijom obiåno se podrazumeva tzv. meœudræavna, meœuvladina ili javna meœunarodna organizacija. Takav subjekt je organizovani sistem odnosa izmeœu dræava-ålanica, koji se izraæava u postojaçu organa organizacije, koje predstavÿaju srediãta odluåivaça i preko kojih organizacija deluje kao poseban subjekt meœunarodnih odnosa i meœunarodnog prava. Pravna pretpostavka za postojaçe meœunarodne organizacije jeste çen statut, koji stupa na snagu ratifikacijom potrebnog broja dræava, a faktiåna je da su obrazovani çeni glavni organi i da su poåeli da rade.28 Meœunarodne organizacije proistekle su iz oblika tzv. viãestrane diplomatije, iz skupova viãe dræava, odræavanih na jednom mestu, koji su nekada bili izvanredno retki, ali su u XIX veku postajali sve redovniji. Postepeno se zapaæalo da ovi meœunarodni kongresi i konferencije ne mogu da zadovoÿe pri reãavaçu pitaça zajedniåkih za viãe dræava, pa i ceo svet, ako se sastaju neredovno, u promenÿivim sastavima, bez jasne predstave o dugoroånom ciÿu. Tako su se poåeli stvarati, za neke vaæne nepolitiåke oblasti meœunarodne saradçe, prvenstveno na poÿu komunikacija, meœunarodni savezi (unije), koji su predviœali redovno periodiåno sastajaçe diplomatskih konferencija i, pored toga, uspostavÿaçe sluæbi koje bi radile izmeœu skupova, starajuñi se o sprovoœeçu donetih odluka i pripremi novih. Periodiåne diplomatske konferencije u kasnijoj fazi postaju plenarni organi meœunarodnih organizacija, a biroi çihovi administrativni organi, sekretarijati, u kojima ispoåetka rade samo dræavÿani dræave u kojoj je sediãte organizacije, a kasnije zapoãÿavaju meœunarodne sluæbenike u pravom smislu reåi. Moderna meœunarodna organizacija dobija konaåne oblike posle Prvog svetskog rata, osnivaçem dveju velikih univerzalnih organizacija: Druãtva naroda i Meœunarodne organizacije rada. Druãtvo naroda se uspostavÿa radi uticaja na najvaænije i najosetÿivije odnose izmeœu dræava, politiåke odnose, i nastoji da u tom ciÿu ograniåi upotrebu nasiÿa izmeœu dræava, odnosno da potrebno nasiÿe potåini svome nadzoru. Meœunarodna organizacija rada probija drugu tradicionalnu prepreku, oliåenu u postojaçu apsolutne unutraãçe nadleænosti: çena je svrha da utiåe na odnose druãtvenih grupa unutar dræava, zato ãto postoji uvereçe da se oni u kra28

1988.

V. Dimitrijeviñ O. Raåiñ, Meœunarodne organizacije, Beograd, “Savremena admi-nistracija”,

99

jçoj liniji odraæavaju i na meœunarodne odnose. Na osnovu iskustava, dobrih i loãih, koje su meœunarodne organizacije prikupile izmeœu dva svetska rata, posle 1945. godine dolazi do procvata meœunarodnog organizovaça. Malo je oblasti æivota koje nisu predmet interesovaça neke meœunarodne organizacije. Organizacije sve viãe razgraçavaju i obogañuju svoju delatnost, ãto dovodi i do porasta broja meœunarodnih sluæbenika, ÿudi koji iskÿuåivo rade za çih. Samo Ujediçene nacije imaju viãe od 20.000 sluæbenika. B. Dræave i meœunarodne organizacije Odnos dræava i meœunarodnih organizacija je mnogostruk i sloæen. Pre svega, dræave osnivaju meœunarodne organizacije. To se obiåno deãava tako ãto izvestan broj dræava, oseñajuñi potrebu da zajedniåke interese unapreœuje putem nove meœunarodne organizacije u odgovarajuñoj oblasti, ãaÿe svoje predstavnike na diplomatsku konferenciju, na kojoj se raspravÿa o obeleæjima buduñe organizacije i oblikuje çen statut. Ovaj statut ima prirodu meœunarodnog ugo-vora, koji stupa na snagu pod uslovima koji su u çemu predviœeni. Najåeãñe se traæi da ugovor ratifikuje bar minimalan broj dræava, koji se smatra dovoÿnim za celishodno funkcionisaçe organizacije. Dræave su ålanice meœunarodnih organizacija. Pored onih dræava koje su u predviœenom roku ratifikovale novopotpisani sta-tut, i nazivaju se ålanicama-osnivaåima, u organizaciju se, po pravi-lu, mogu uålaçavati i ostale dræave. U pogledu moguñnosti uålaçeça razlikuje se stepen otvorenosti organizacije. Sasvim otvorene su one organizacije u koje se dræave mogu uålaçavati prostim pristupaçem çihovom statutu. Maçe su otvorene one gde uålaçeçe ne za-visi samo od voÿe dræave, veñpretpostavÿa prijem, o kome odluåuje neki organ organizacije. Pri tom, dræava mora da ispuni uslove koji su postavÿeni za prijem u ålanstvo. Najzatvorenije su organizacije koje, u naåelu, ne primaju nove ålanice, sem ako nadleæni organ ne odluåi da odreœenu dræavu pozove da stupi u ålanstvo. Dræave su, preko svojih predstavnika, glavni nosioci akcije u meœunarodnim organizacijama. Veñina organa meœunarodne organizacije sastavÿena je od predstavnika dræava-ålanica, åijim se izjaãçavaçem konaåno stvaraju çihove odluke. Kod veñine meœunarodnih organizacija odluke izvrãavaju dræave-ålanice. Takve organizacije uglavnom razmatraju moguñnosti sadræane u razliåitim predlozima i donose odluke za saobraæenu akciju. Otuda se nazivaju deliberativnim meœunarodnim organizacijama. U novije vreme raste broj organizacija koje su operativne, ãto znaåi da imaju organe i sluæbe za neposredno izvrãavaçe svojih odluka. Po pravilu, dræave ålanice izdræavaju meœunarodne organizacije time ãto ålanskim doprinosima daju materijalna sredstva, potrebna za çihov rad. Mnoge organizacije naknaœuju deo svojih troãkova iz prihoda koje same ostvaruju, ali su sasvim retke one koje se u potpunosti izdræavaju na taj naåin. To su mahom organizacije koje posluju kao banke, ali se i onda poåetni kapital sastoji od uloga dræava-ålanica. 100

V. Struktura meœunarodne organizacije Kao ãto je napomenuto, organizacija ispoÿava svoju voÿu putem organa, åiji su broj i nadleænost odreœeni statutom. Tipiåna meœunarodna organizacija ima bar tri glavna organa. Najglavniji je najåeãñe plenarni organ (skupãtina), u kome su zastupÿene sve åla-nice, i koji je, kao ãto smo videli, proistekao iz nekadaãçih kongresa i konferencija. Taj se organ najreœe sastaje i donosi osnovne, dugoroåne odluke, koje ustanovÿavaju opãti smer delovaça organizacije i sadræe uputstva za ostale organe, koji su potåiçeni plenarnom organu, pored ostalog i zato ãto plenarni organ bira çihove ålanove. Takvi su organi, na primer, Generalna konferencija UNESCO ili Skupãtina ãefova dræava i vlada Organizacije afriåkog jedinstva. Izvrãni organ meœunarodne organizacije je uæi organ, u koji ulazi samo deo dræava-ålanica i koji se åeãñe sastaje zato ãto mu je osnovna duænost da se stara o radu organizacije izmeœu zasedaça plenarnog organa. Po pravilu, on je podreœen ovom posledçem, ali tu odstupaça nisu retka. Najpoznatije je ono u Ujediçenim nacijama, gde Savet bezbednosti, iako uæi organ, ima prvenstvenu nadleænost za preduzimaçe mera za zaãtitu meœunarodnog mira i bezbednosti i u toj oblasti moæe da donosi obavezne odluke, dok plenarni organ Generalne skupãtine, ne moæe to da åini. Ålanove izvrãnog organa najåeãñe bira plenarni organ, iako i tu ima izuzetaka, bilo zato ãto sam statut izriåito odreœuje koje ñe dræave stalno biti ålanovi uæeg organa (kao ãto to Poveÿa Ujediçenih nacija radi u pogledu stalnih ålanica Saveta bezbednosti), bilo zato ãto traæi da u uæi organ obavezno uœu ålanice koje su najzainteresovanije za delatnost organizacije (veñinu ålanova Saveta meœunarodne pomorske konsultativne organizacije moraju saåiçavati dræave koje su najveñi pomorski prevoznici ili koje najviãe uåestvuju u meœunarodnoj pomorskoj trgovini). Meœunarodna organizacija moæe imati samo jedan glavni uæi organ, ili ih imati viãe, kao ãto Ujediçene nacije, pored Saveta bezbednosti, imaju Ekonomsko-socijalni i Starateÿ-ski savet. Administrativni organ meœunarodne organizacije proistekao je iz biroa koji je ranije obavÿao tehniåke poslove izmeœu zasedaça diplomatskih konferencija. Ovaj organ ne saåiçavaju dræave, veñÿudi koji prvenstveno sluæe organizaciji. Savremene meœunarodne organizacije nastoje na meœunarodnom karakteru svoje administracije. Administrativni organ, koji se najåeãñe naziva sekretarijatom, saåiçavaju çegov ãef i osobÿe koje mu pomaæe u obavÿaçu poslova. Organi organizacije, tj. po pravilu najviãi organi, biraju samo ãefa administrativnog organa, koji se najåeãñe naziva gene-ralnim sekretarom ili generalnim direktorom, a ovaj postavÿa svoje osobÿe, u skladu s opãtim propisima, sadræanim u statutu i odlukama organizacije. Za razliku od ranijih biroa, osobÿe administrativnog organa, tzv. meœunarodni sluæbenici, u stalnom je radnom odnosu s organizacijom i dolazi iz razliåitih dræava. Wegova je duænost, meœutim, da svoju lojalnost prenese na organizaciju i da sluæi çoj, a ne svojoj dræavi. Administrativni organ obavÿa sve tehniåke poslove oko rada organizacije i uåestvuje u pripremaçu i izvrãavaçu odluka organizacije. On je najstalniji od organa, zato ãto nikada ne prekida rad a çegov glavni deo je u jednom mestu, 101

koje se smatra sediãtem organizacije. I ostali organi, po pravilu, zasedaju u sediãtu, ali to ne mora uvek da bude sluåaj. Pripadnici sekretarijata u velikoj meri oliåavaju samu organizaciju ãef administracije je lice koje u mnogim poslovima i prilikama istupa u çeno ime, a lica kojima su organizacije predstavÿene u dræavama ili kod drugih organizacija ålanovi su sekretarijata. Pored ovih organa, meœunarodne organizacije imaju i druge, pomoñne organe, koji mogu biti uspostavÿeni samim statutom ili odlukama glavnih organa. Oni mogu biti stalni ili privremeni (ad hoc). Ålanovi ovih organa mogu biti predstavnici dræava, ali su ne retko i liånosti izabrane u liånom svojstvu i zbog posebnih svojih osobina. Novije organizacije s naddræavnim obeleæjima imaju u pogledu organizacione strukture neke specifiånosti. Za çih su karakte-ristiåna dva organa koja, meœutim, nisu potpuno iskÿuåena ni kod tipiånih meœunarodnih organizacija. Jedan je predstavniåka skup-ãtina, u koje ne ulaze predstavnici vlada dræava-ålanica, nego lica neposredno izabrana od stanovniãtva dræava-ålanica, bilo da su posebno birana za taj poloæaj, bilo da se regrutuju meœu ålanovima parlamenata, vodeñi raåuna o srazmernoj stranaåkoj zastupÿenosti. Takav je organ Skupãtina Evropske unije. Uæi organ kod ovakvih organizacija se isto tako ne sastavÿa od predstavnika dræava, veñod naroåito kvalifikovanih pojedinaca, koji poput meœunarodnih sluæbenika treba prvenstveno da se ravnaju prema interesima i ciÿevima celine same organizacije, a ne da zastupaju glediãta svojih vlada. G. Delovaçe meœunarodne organizacije Meœunarodna organizacija treba u svojoj oblasti da omoguñi postizaçe ciÿeva koje svaka dræava ponaosob ne bi mogla da postigne. To je naroåito jasno u nepolitiåkim oblastima: svako druãtvo æeli, na primer, da koristi radio, televiziju i telekomunikacione ureœaje, u svom okviru i radi opãteça s inostranstvom. Bez koordinacije, koja se postiæe u Meœunarodnoj uniji za telekomunikacije, bilo bi to nemoguñe, åak i kada bi dræava htela potpuno da se izoluje od inostranstva. Uz ovu koordinacionu ulogu, organizacije usklaœuju i mire opreåne interese, ãto se moæe videti na sledeñem prostom primeru. Sve dræave, proizvoœaåi i izvoznici ãeñera, zainteresovane su za povoÿne i stabilne cene ovog svog proizvoda i za izvesnost u pogledu potraæçe. S druge strane, dræave uvoznice ãeñera æele da osiguraju snabdevaçe bez trzavica, ucena i uz umerene cene. I jedna i druga grupa dræava okupÿaju se zbog svojih specifiånih interesa, ali su one upuñene jedna na drugu da bi u Meœunarodnom savetu za ãeñer izvoznici, odnosno uvoznici koordinisali svoje programe i akcije i uzajamno mirili one interese koji su (kao npr. visina cene) na izgled suprotni ali su u jedinstvu. Na taj naåin, meœunarodne organizacije reãavaju protivureånost izmeœu postojaça niza suverenih dræava i zahteva onih delatnosti koje imaju svetske ili regionalne razmere, te traæe osnovu ãiru od teritorije bilo koje dræave. U izvesnim naroåito vaænim pitaçima, neke svetske meœunarodne organizacije, kao npr. Ujediçene nacije, predstavÿaju åoveåanstvo, svetske interese, koje 102

one pokuãavaju da nameñu dræavama koje ih ne uviœaju, pa åak i onda kada one nisu ålanice organizacije. U takve svetske interese spadaju, pre svega, meœunarodni mir i bezbednost. Da bi ispuçavale ove ciÿeve, meœunarodne organizacije predu-zimaju razliåite delatnosti i tako viãestruku ulogu u meœunarodnim odnosima. Prva i najstarija uloga, koju su one igrale joãu ne-razvijenom obliku, sastoji se u tome ãto one predstavÿaju sastajaliãta predstavnika dræava i drugih subjekata meœunarodnih odnosa i zastupnika razliåitih grupnih interesa i tribinu na kojoj oni iznose svoje stavove. Tako se olakãava neposredno sporazumevaçe ovih subjekata, åiji rezultat moæe ali i ne mora da ima oblik odluke organizacije, pri åemu je jasno da je prisustvo organizacije u svakom sluåaju vaæno, pa åak i odluåujuñe. Samostalniju ulogu organizacija ima onda kada nastoji da utvrdi åiçenice u meœunarodnim odnosima, da ustanovi poæeÿno staçe u tim odnosima, da uporedi to staçe s postojeñim i da na osnovu toga donese odluke o merama koje treba preduzeti da bi se to æeÿeno staçe postiglo. U takvom poslu ne uåestvuju samo dræave ålanice mada one u veñini organizacija zadræavaju vaænu ulogu veñi organi i sluæbe organizacije, koji deluju samo u ime organizacije pa i nisu uvek sastavÿeni od predstavnika dræava. U pogledu ustanovÿavaça åiçeniånog staça znaåajan je, na primer, rad statistiåkih sluæbi organizacija, åiji se izveãtaji danas smatraju najobjektivnijim prikazom stvarnog staça, zato ãto su ih izradili kvalifikovani struåçaci, koji su u sluæbi organizacija zbog svojih vrednosti a ne zbog nacionalne pripadnosti i zato ãto oni ne zavise od dræava i drugih posebnih interesa, veñsluæe organizaciji. Prilikom utvrœivaça poæeÿnog staça i puteva za çegovo postizaçe, pored struåçaka koji daju obaveãteça o tehniåkim moguñnostima i raspoloæivim sredstvima, najvaæniju ulogu igraju organi organizacija, ali je reãeçe do koga oni dolaze skupno i ne moæe se svesti na æeÿu pojedinih dræava, niti na prosti kompromis, veñna rezultantu hteça zastupÿenih ålanica. Kao ãto je veñnapomenuto, same organizacije, naroåito one operativne, maçim ili veñim delom sprovode svoje odluke. Poãto odluke nikada ne mogu biti sasvim konkretne, tj. daju opãta uputstva koja se moraju primeçivati u pojedinaånim sluåajevima, postoji i izvesna sloboda akcije ili izbora kod onoga ko ih sprovodi. Ako je to organ ili sluæbenik organizacije, time dolazi do izraæaja çegova, odnosno organizacijska, posebna voÿa, koja se opet ne moæe svesti na voÿu pojedinih dræava-ålanica. Konkretni postupci ove vrste mogu imati ograniåen znaåaj, kao npr. izbor izmeœu viãe kandidata za poloæaj savetnika u Meœunarodnoj zdravstvenoj organizaciji, ali i dalekoseæne politiåke posledice, kao ãto su bila nareœeça nekadaãçeg generalnog sekretara UN Daga Hamarãelda (HammarskojF6ld) snagama UN u Kongu, za koja su bar neke ålanice UN smatrale da su bitno uticale na ishod graœanskog rata u toj zemÿi. I, na kraju, ne treba zanemariti socijalni i psiholoãki znaåaj åiçenice da meœunarodne organizacije trajno vezuju za sebe, u svojstvu sluæbenika ili na drugi naåin, grupe ÿudi koji u çima vide svoju karijeru, æivotnu sigurnost i moguñnost za afirmaciju i blagostaçe. Tako se, dakle, pored posebnih interesa dræava-ålanica, 103

koje oliåavaju çihovi predstavnici, i svetskih interesa, koje izraæava sama organizacija, u æivotu organizacije javÿa i treña vrsta posebnih, grupnih interesa, koji nisu u suãtini politiåki, ali mogu da dobiju i takav znaåaj. Tako se npr. veñgovori o meœunarodnoj birokratiji, tj. o birokratima u meœunarodnim organizacijama, koji nastoje da svoj interes ili svoja shvataça predstave kao opãte. Jedno od takvih nastojaça, koje se javÿa u svakoj administraciji, jeste tzv. Parkinsonov zakon, koji opisuje zaåarani krug proistekao iz teæçe da se broj sluæbenika poveñava, prañene potrebom za stvaraçem poslova za nove sluæbenike, koja opet zavrãava zahtevom za novim osobÿem. Razliåite delatnosti meœunarodnih organizacija i razliåiti interesi koje one zadovoÿavaju, daju sadræaj åiçenici da su meœuna-rodne organizacije posebni subjekti meœunarodnih odnosa, åija se voÿa, ciÿevi i postupci ne mogu u potpunosti pripisati nijednom drugom subjektu. D. Donoãeçe odluka u meœunarodnoj organizaciji Veñje reåeno da meœunarodne organizacije, kao i svi subjekti meœunarodnih odnosa, imaju srediãta za donoãeçe odluka. Za razliku od dræave, veñina odluka donesenih u organizaciji tiåe se odnosa organizacije s drugim subjektima meœunarodnih odnosa, u prvom redu s dræavama-ålanicama. Otuda funkcije svih meœunarodnih organizacija preteæno uzimaju oblik donoãeça odluka, te je to formalno çihova najvaænija, i kod svih zastupÿena, delatnost. U statutu organizacije naznaåeni su glavni ciÿevi organizacije i naåini na koji ñe se oni ostvarivati. Odluåivaçe predstavÿa primenu tako utvrœenih ciÿeva i oznaåavaçe novih, kao i biraçe sredstava a çihovo ostvareçe u konkretnom sluåaju. Proces odluåivaça ureœen je, dakle, odredbama organizacijskog (meœunarodnog) prava, ali ne potpuno. Kao ãto se politiåki proces u dræavi ne svodi samo na oblike i postupke predviœene ustavima i zakonima, tako i svaka organizacija kroz svoju praksu dolazi do nekih obrazaca, koji se ne mogu svesti samo na primenu statuta, veñse moraju utvrœivati posmatraçem i prouåavaçem stvarnog ponaãaça. Ovde se moæemo zadovoÿiti samo time ãto ñemo oznaåiti osnovne crte procesa odluåivaça u tipiånoj, proseånoj meœunarodnoj organizaciji, ostavÿajuñi po strani posebnosti, s kojima se treba upoznati prilikom prouåavaça svake pojedine organizacije. Uåesnicima u odluåivaçu, a to su predstavnici dræava, predstavnici drugih subjekata meœunarodnih odnosa, individualne liånosti i predstavnici privremenih ili trajnih interesnih grupa, stalo je da povodom pitaça s kojim je organizacija suoåena doœe do odreœene odluke, pri åemu je i odbijaçe da se odluka donese isto tako jedna vrsta odluke, iako ne u formalnopravnom smislu. Subjekt koji æeli pozitivnu odluku pojavÿuje se na samom poåetku procesa odluåivaça kao inicijator. Postojaçem inicijative otvara se prva, pripremna faza odluåivaça, koja je najåeãñe neformalna, ãto znaåi da nije regu-lisana propisima statuta. Ona se svodi na nastojaçe inicijatora da predlog bude formalno podnesen nadleænom organu or104

ganizacije s izgledom na uspeh. U tu svrhu on ispituje stav ostalih uåesnika u odluåivaçu, traæi onoga koji je ovlaãñen da podnese predlog (ako to sam ne moæe) i, ãto je najvaænije, osigurava podrãku. Na taj naåin se moæe obrazovati i grupa predlagaåa, koji se åesto nazivaju sponzo-rima. Ako je prva faza zadovoÿavajuñe protekla, podnoãeçem formalnog predloga odluke zapoåiçe druga faza, debata, koja se sastoji u raspravÿaçu o podnetom predlogu u nadleænom organu (ili organima) meœunarodne organizacije. Ova faza odluåivaça podrobno je re-gulisana statutom i poslovnicima organizacije. Poãto su organi meœunarodnih organizacija, u najveñem broju sluåajeva, sastavÿeni od predstavnika dræava-ålanica, ovi u debati vode glavnu reå ili åak iskÿuåivo uåestvuju. Oni to åine iznoseñi argumente, pa i pretçe i obeñaça, u nastojaçu da se predlog usvoji ili odbaci. Wihove tvrdçe su formalno upuñene samo drugim uåesnicima u debati, ali mogu imati i druge ciÿeve. Gde je debata javna (a takva je u najveñem broju sluåajeva) izjave mogu biti upuñene drugim subjektima, ili javnom mçeçu, u teæçi da se unaprede neki drugi interesi govornika ili da se posredno utiåe na okupÿene predstavnike dræava. Ãtaviãe, s obzirom na to da je stav dræava åesto utvrœen joãpre toga i da su predstavnici dræava strogo vezani uputstvima svojih vlada, ovi sporedni ciÿevi debatiraça kod nekih organizacija poåiçu da bivaju vaæniji. Debata se zavrãava u trenutku kada se smatra da je doãlo vreme za konaåno izjaãçavaçe. Samo izjaãçavaçe, odluåivaçe, u uæem smislu reåi, obavÿa se u vidu glasaça. Statut propisuje koji se uslovi moraju ispuniti da bi odluka bila doneta. U skladu s poãtovaçem suvereniteta dræava-ålanica, ranije se u organima meœunarodnih organizacija za punovaænost odluke traæila jednoglasnost, koja je znaåila da su nuæni pozitivni glasovi svih ålanova organa da bi odluke bilo. U novije vreme se jednoglasnost napuãta ili ublaæuje. Veñina savremenih meœunarodnih organizacija donosi odluke veñinom glasova ålanova organa, koja moæe biti prosta ili kvalifikovana (za vaænije, znaåajnije odluke). Svaka odluka meœunarodne organizacije obavezna je za çene organe ili sluæbe, ali to ne mora da bude za dræave-ålanice, dok je za dræave neålanice res inter alios acta (uz izuzetke kada je reå o oåuvaçu mira i bezbednosti od strane Ujediçenih nacija). Veñina odluka nije pravno obavezna ni za ålanice, veñpredstavÿa preporuke koje one, meœutim, ne mogu sistematski ignorisati i odbacivati, ako æele da ostanu ålanice organizacije. Maçi broj odluka obavezan je za dr-æave-ålanice. Obeleæje organizacija s naddræavnim svojstvima je u tome ãto neke çihove odluke nisu samo obavezne za dræave-ålanice no i za sve subjekte na çihovim teritorijama. Obavezne odluke meœunarodnih organizacija, zbog svoje vaænosti, iziskuju sloæeniji postupak i stroæe propise o glasaçu, ali je danas moguñe da dræavi-ålanici tako bude nametnuta obaveza na osnovu odluke protiv koje se izjasnila. U onim organizacijama koje imaju sudske organe i predviœaju takvu nadleænost, neke odluke nekih organa mogu se pobijati pred sudom odgovarajuñe organizacije, åime se opisani proces moæe nastaviti za joãjednu fazu, fazu provere vaÿanosti odluke. Odluka se moæe napadati zbog materijalnopravnih mana, kao ãto 105

je npr. nesaglasnost sa statutom ili zbog nedostatka u postupku, kao ãto je npr. prekoraåeçe nadleænosti od organa koji ju je doneo. U onim organizacijama koje ne poznaju ovu fazu i kod odluka koje se ne mogu osporavati pred sudskim organom, odluka vaæi bez obzira na prigovore koji joj se mogu uputiti i jedino je organ koji ju je doneo ovlaãñen da je povuåe ili izmeni. Dræava-ålanica i drugi subjekti, åiji su interesi çima pogoœeni, koriste tada politiåka sredstva da ometu çeno izvrãeçe. Zbog toga ãto je izvrãeçe odluka meœunarodnih organizacija preteæno povereno samim dræavama-ålanicama, moguñnosti za ometaçe izvrãeça nisu male i s çima u radu meœunarodnih organizacija uvek treba raåunati, naroåito kada je reå o odlukama s velikim politiåkim znaåeçem.

IV TRANSNACIONALNI SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA 1. Pojam Kao ãto je veñistaknuto, transnacionalni subjekti meœunarodnih odnosa ispuçavaju sve uslove koji su postavÿeni za subjekte meœunarodnih odnosa, ali se od drugih razlikuju po tome ãto su u çima okupÿeni ÿudi iz razliåitih dræava, bez posredovaça svojih dræava. Udruæivaçe ÿudi s obzirom na neki zajedniåki ciÿ ili afinitet poznato je i veoma proãireno unutar dræava (npr. politiåke stranke druãtvene organizacije, dobrotvorna druãtva, nauåna i struåna udruæeça, sportski klubovi itd.), ali ovakva udruæeça, åak i kada odræavaju meœusobne meœunarodne veze, ostaju mahom nacionalna. Tek kada se çihovi ålanovi, neposredno ili preko svojih nacionalnih udruæeça, meœunarodno organizuju, tvorevina koja tako nastaje moæe dobiti dovoÿan politiåki znaåaj da bi se ubrojala u subjekte meœunarodnih odnosa. Iako neki transnacionalni subjekti deluju odavno (npr. crkve), veña je paæça na çih obrañena tek u najnovije vreme. Otuda ne postoji potpuna saglasnost ni o tvorevinama koje u çih treba ubrojati niti o tome kako ih treba razvrstati. Sledeñi odeÿci treba da ukaæu na neke od najvaænijih grupa takvih subjekata.29

29 R. O. Keohane J. S. Nye, Transnational Relations and World Politics, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1972.

106

2. Meœunarodne nevladine (“privatne”) organizacije30 Meœunarodne nevladine organizacije su udruæeça grupa i poje-dinaca iz razliåitih dræava, åiji ciÿevi nisu lukrativni, tj. ne sastoje se u sticaçu dobiti. Takve se organizacije, dakle, ne mogu baviti trgovinom ili bankarstvom, ali se mogu zalagati za interese svojih ålanova ili za opãte interese, onako kako ih çihovi ålanovi opaæaju. Otuda je veliki broj takvih organizacija i zato su one vrlo raznovrsne. U svetu ima skoro pet hiÿada meœunarodnih “privatnih” organizacija. Ovaj je broj upeåatÿiv, iako treba imati u vidu da su neke od ovih organizacija fiktivne ili sasvim nejake, dok su druge, u stvari, prestale da deluju ili okupÿaju sasvim mali broj ÿudi, koji se iz liånih razloga izdaju za predstavnike transnacionalnih grupa. S obzirom na to da se ovakve organizacije mogu slobodno osnivati i da ne postoje meœunarodna merila za çihovo priznavaçe, meœunarodnom privatnom organizacijom smatra se svaka ona tvorevina koja uspe da se kao takva registruje u nekoj od postojeñih dræava, zadovoÿavajuñi zahteve çenog zakonodavstva. Neãto su pouzdaniji postojaçe i znaåaj onih organizacija koje priznaju meœunarodne javne organizacije. One to, obiåno, åine dajuñi im savetodavni status, ãto znaåi da im dopuãtaju da uåestvuju u çihovom radu podnoãeçem predloga i dokumenata, ili åak istupaçem u debati. Najuglednije su svakako one privatne organizacije koje imaju takav status pri Ekonomsko-socijalnom savetu Ujediçenih nacija ili pri UNESCO. Najveñi broj nevladinih organizacija okupÿa ÿude iste profesije. Wihov ciÿ moæe da bude samo staleãki, ali je skoro uvek povezan sa teæçom da se unapredi i struka kojom se ålanovi bave, da se razmene iskustva i da se u celom svetu koriste dostignuña do kojih su neki ålanovi doãli. Takav dvojni ciÿ imaju Meœunarodni savez prevodilaca, Evropska federacija javnih sluæbenika, ili Nordijsko udruæeçe muziåara. Vrlo su sliåne organizacije koje se preteæno ne staraju o zajedniåkim staleãkim interesima svojih ålanova veño usavrãavaçu delatnosti kojom se ovi bave. To moæe biti neka grana nauke (Meœunarodni savez za åistu i primeçenu hemiju), jedna uæa disciplina (kardiohirurgija), rod umetnosti (Savez PEN klubova), ili grana sporta (Meœunarodna federacija fudbalskih udruæeça FIFA). Ovakve organizacije imaju uticaja na delatnost svojih ålanova, pa i na rad svih onih koji se bave istim poslom, ne samo zato ãto se na çihovim skupovima potvrœuju ili odbacuju predlozi za nove postupke i metode, veñi zato ãto one åesto propisuju pravila takvih delatnosti, koja postaju obavezna za svakoga ko hoñe da se çima bavi u meœunarodnoj konkurenciji. Obaveznosti i uticaj takvih pravila nisu svuda isti, ali je çihovo prisustvo nesumçivo i ona su åesto veoma efikasna, iako ih ne prati nikakva prinuda. U tom pogledu kao dobra ilustracija mogu posluæiti razni meœunarodni sportski savezi, bez kojih se meœunarodna takmiåeça u mnogim sportskim oblastima ne bi mogla ni zamisliti, zato ãto oni propisuju opãtevaæeña pravila igre, organizuju ili kontroliãu vaæne meœunarodne susrete i priznaju postignute rezultate, naroåito ako ovi preten30 B. Stoãiñ, Les organisations non-gouvernmentales et les Nations Unies, Geneve. Droz 1964; J. Meynaud, Les groupes de pression internationaux, Lausanne, Etudes de science politique, 1961.

107

duju na svojstvo “rekorda”. Meœutim, ni ozbiÿnija takmiåeça unutar dræava ne odvijaju se mimo meœunarodnih pravila. Daÿe, ovakve organizacije mogu zastupati interese veoma ãirokog kruga ÿudi, koji nije obeleæen samo çihovom delatnoãñu, veñsvojstvom. Pol je obeleæje koje udruæuje Meœunarodni savez æena. Uzrast odluåuje o ålanstvu u meœunarodnim omladinskim organizacijama. Meœunarodni sindikalni savezi izdaju se za predstavnike radniåke klase, odnosno svih posloprimaca. Razne katoliåke meœunarodne nevladine organizacije imaju posebne ciÿeve, ali okupÿaju ÿude jedne veroispovesti. Svetski jevrejski kongres istupa u ime pripadnika jedne etniåke grupe koja se nalazi u specifiånom poloæaju. Meœunarodne privatne organizacije ne moraju se, meœutim, vezivati za osobenosti svoga ålanstva, veñteæiti nekom opãtem ciÿu. Takav ciÿ moæe biti spreåavaçe surovosti prema æivotiçama (Meœunarodno druãtvo za zaãtitu æivotiça), unapreœivaçe jednog meœunarodnog jezika (Sveopãte udruæeçe za esperanto), podrãka Ujediçenim nacijama i ideji meœunarodne saradçe (Svetska fe-deracija udruæeça za Ujediçene nacije), borbi protiv progaçaça politiåkih protivnika Amnesty International (Meœunarodna amnestija), pa sve do stvaraça svetske dræave (Meœunarodni federalisti). No, ne bi bilo taåno kada bi se u organizacije s opãtim ciÿevima svrstale samo one koje su tako oåigledno oznaåene, jer se za çih zalaæu, i to veoma æivo i uspeãno, i neke organizacije koje smo ranije pomiçali. Organizacije boraca, omladine, studenata, æena-pravnika, politikologa, fiziåara itd. ne bave se samo statusom svojih ålanova ili unapreœeçem svoje profesije, nego nastoje da doprinesu da se ostvare vaæne meœunarodne vrednosti, kao ãto su mir, meœunarodna saradça itd., ili se upuãtaju u ideoloãku borbu, zalaæuñi se za ovu ili onu organizaciju sveta i druãtva. Iz ovog posledçeg razloga mnoge su se takve organizacije, naroåito u doba hladnog rata, pocepale u viãe novih, tako da ima viãe rivalskih meœunarodnih omladinskih, studentskih, sindikalnih i pravniåkih organizacija, koje imaju opãte ali razliåite ciÿeve i izraæavaju opreåne poglede na svet. Svaka nevladina organizacija ima pravila na osnovu kojih radi. Pravila se donose na osnivaåkom skupu, kome prisustvuju zainteresovani pojedinci ili nacionalna udruæeça i ona odreœuju daÿi rad organizacije. Kao ãto je veñreåeno, pravila ne potvrœuje nikakva druga instanca, mada se ona obiåno podnose na uvid organima dræave u kojoj je sediãte organizacije, jer jedino na taj naåin organizacija moæe dobiti svojstvo pravnog lica po zakonima te dræave. Nadleæni organi se ne upuãtaju u naåin na koji organizacija deluje, veñuglavnom cene samo to da li su çeni ciÿevi u skladu s javnim poretkom te dræave. Pravila ovih organizacija su raznovrsna ali vaænije meœunarodne privatne organizacije uglavnom imaju sledeñe crte. Maçe organizacije ove vrste uålaçuju neposredno pojedince, dok veñe obrazuju nacionalne ogranke koji su u stvari nacionalna udruæeça s istim ciÿem. Vrhovni organi meœunarodnih privatnih organizacija su skupãtine, kongresi, ili konferencije, na kojima se okupÿaju svi ålanovi ili delegati nacionalnih ud108

ruæeça-ålanova. Oni se povremeno sastaju i donose najvaænije i dugoroåne odluke. Izmeœu ovih skupova poslovima organizacije obiåno rukovodi neko uæe telo (izvrãni odbor, savet itd.), åiji se ålanovi biraju na opãtem skupu. Glavni åasnici organizacije su predsednik i generalni sekretar. Predsednik je obiåno istaknuta liånost, åiji ugled koristi organizaciji i daje mu autoritet u çoj, mada se on çoj potpuno ne posveñuje i nema velikih samostalnih ovlaãñeça. Generalni sekretar vodi svakodnevnu delatnost organizacije i stara se o izvrãeçu çenih odluka te je u nekim organizacijama najuticajniji pojedinac. Wemu je to, ne retko, i jedino zanimaçe a u veñim i bogatijim organizacijama on ima na raspolagaçu i sluæbenike u radnom odnosu s organizacijom. Organizacije sa skromnim sredstvima nemaju profesionalnog gene-ralnog sekretara, pa åak ni poslovne prostorije u pravom smislu reåi. Pravilo je da se meœunarodne privatne organizacije izdræavaju od ålanarina, bilo da one dolaze neposredno od ålanova ili od nacionalnih udruæeça. S obzirom na velike izdatke koje ovakve organizacije imaju, naroåito ako deluju u celom svetu, ovi prihodi mogu biti nedovoÿni. Otuda se same organizacije, ili nacionalni ogranci, obrañaju za pomoñdræavama, meœunarodnim javnim organizacijama, zaduæbinama i drugim institucijama. Sredstva koja se na ovaj naåin dobijaju najåeãñe se mogu troãiti samo na odreœene, zajedniåki odobrene projekte i akcije, åime se, naravno, utiåe na rad organizacije. Kao ãto je veñnagoveãteno, ne moæe se smatrati da su sve meœunarodne privatne organizacije subjekti meœunarodnih odnosa, veñse svaki sluåaj mora posebno ispitivati. Razume se da pre svega treba ustanoviti da organizacija stvarno postoji, ãto se obiåno åini tako ãto se utvrdi da li su çeni organi dejstvovali u posledçih pet do deset godina. Zatim se ispituje da li ålanovi organizacije oseñaju ikakvu lojalnost prema çoj ili je samo smatraju prire-œivaåem skupova na kojima se oni sreñu. Organizacijama koje zadovoÿe ove preduslove najåeãñe se prigovara da nisu nezavisne, veñda se nalaze pod odluåujuñim uticajem nekog drugog subjekta meœunarodnih odnosa. Takav uticaj uglavnom potiåe od dræava ili drugih transnacionalnih organizacija. U doba hladnog rata bile su naroåito åeste optuæbe da su pojedine meœunarodne privatne organizacije osnivane i odræavane zato da bi sluæile ciÿevima pojedinih dræava, naroåito velikih sila, poglavito u oblasti propagande, gde utiåu na javno mçeçe i privlaåe politiåki neiskusne ÿude time ãto maskiraju prave subjekte i prave interese. Takve su se optuæbe potvrœivale kada bi u javnost izbijali skandali oko finansiraça ovih organizacija (npr. sredstva koja je Meœunarodna unija socijalistiåke omladine dobijala od obaveãtajne sluæbe SAD) ili putem samih postupaka organizacija (kao kada su jugoslovenski nacionalni ogranci, kao po komandi, posle rezolucije Informbiroa bili iskÿuåeni iz jednog broja meœunarodnih nevladinih organizacija, kao ãto su npr. Meœunarodni savez studenata, Svetska sindikalna federacija itd.). Ãto se tiåe uticaja transnacionalnih subjekata, on je jasan kod onih nevladinih organizacija koje i ne kriju da su deo ãireg pokreta, kao npr. Meœunarodni savez katoliåke ãtampe. U nekim sluåajevima, takve su organizacije jedini i jasno vidÿivi delovi pokreta. Meœutim, politiåki, religiozni i drugi pokreti mogu da 109

dominiraju organizacijama a da se pri tome oåuva privid çihove samostalnosti. Pri svemu tome, s odricaçem subjektiviteta zbog stranih uticaja ne treba prenagliti, jer subjekti meœunarodnih odnosa neprekidno nastoje da utiåu jedni na druge i povremeno uspevaju da takav uticaj bude u odnosu na nevladine organizacije potpun. Treba se uveriti da je on i trajan, da se ne ostvaruje samo zbog privremenog spleta okolnosti, da ne znaåi samo vladaçe nekim uticajnim åasnicima i ålanovima organa. Tek ako se utvrdi da je organizacija samo privid, da se çen rad sastoji u prihvataçu unapred odluåenog a da su obiåni ålanovi ili toga svesni ili ne mogu da utiåu na odluåivaçe, moæe se zakÿuåiti da meœunarodna nevladina organizacija nije samostalni subjekt meœu-narodnih odnosa. Veñina posmatraåa se, meœutim, slaæe da najveñi broj meœunarodnih nevladinih organizacija ne zadovoÿava merilo politiåke relevantnosti, tj. da one ili ne ulaze u politiåke odnose ili da u tom pogledu ne ispoÿavaju nikakvu moñ. Kao ãto je veñnapomenuto, nije lako nañi praktiåno primenÿive kriterije u ovoj oblasti. Postoje organizacije åiji je politiåki uticaj neosporan i postoje one koje u tom pogledu nemaju nikakvih ambicija. Ispostavÿa se pak da se izmeœu te dve krajnosti nalaze organizacije koje povremeno mogu zaigrati vaænu ulogu na svetskoj pozornici. Tako je, npr. Meœunarodna federacija udruæeça vazduãnih li-nijskih pilota (IFALPA) izgledala kao profesionalna asocijacija, koja se stara o dobrobiti svojih ålanova, sve dok u toku 1969. i 1970. godine pretçom ãtrajka i svetskim ãtrajkom nije izvrãila pritisak na meœunarodne javne organizacije i pojedine dræave da preduzmu mere protiv meœunarodnog terorizma u vazduhu ili da u konkretnom sluåaju postupe na traæen naåin. Lojalnost ålanova te organizacije pokazala se time ãto veñina vlada nije bila zadovoÿna akcijama IFALPA (upravo zato ãto ne æele da se u ovako vaænim pitaçima prekrãi monopol dræava), ali je ipak veñina pilota sveta, åak i uprkos izriåitim zabranama, u çima uåestvovala. Posle obaraça jednog juænokorejskog aviona nad SSSR, IFALPA je 6. septembra 1983. proglasila dvomeseåni bojkot letova za SSSR. 3. Transnacionalni politiåki pokreti Meœunarodni politiåki pokreti okupÿaju ÿude razliåitih nacionalnosti i dræavÿanstava koji ne teæe samo jednom deli-miånom ili privremenom politiåkom ciÿu veñusvajaju ãiru politiåku ideologiju, uåeçe ili program i zalaæu se za çihovo usvajaçe i ostvareçe u celom svetu. Kao subjekti meœunarodnih odnosa ne dolaze u obzir svi takvi pokreti, ili, boÿe reñi, ne i oni sluåajevi kada se pokretom oznaåava neorganizovana masa istomiãÿenika, koji individualno ali neusklaœeno deluju. Takvi pokreti mogu biti politiåki åinioci ali ne i subjekti. Prouåavaçe ove vrste transnacionalnih subjekata oteæano je zbog toga ãto se nauka nije çima ba-vila u dovoÿnoj meri. Broj diletantskih dela, koja govore o meœunarodnim “zaverama”, “tajnim druãtvima” i drugim polumraånim tvorevinama joãuvek daleko nadmaãa broj ozbiÿnih studija, koje su, opet, posveñene samo nekim od ovakvih pokreta. 110

Karakteristiåno za ove pokrete je to ãto teæe promenama u meœunarodnoj politici, ali ne samo çima. Oni veruju u prednost odreœenih druãtvenih i politiåkih sistema, bilo da veñpostoje u nekim dræavama ili ih tek treba ostvarivati. Saradça u okviru pokreta ima za ciÿ da se ti sistemi odræe, proãire i ojaåaju. Dogod u pogledu takvih opãtih ciÿeva postoji jedinstvenost (ako ne i u pojedinostima), pokreti neprestano pronalaze pogodne naåine za çihovo ostvarivaçe. Traæeçe tih naåina i çihovo primeçivaçe predstavÿaju najveñi deo delatnosti ovih pokreta. Organizacija meœunarodnih politiåkih pokreta nije onako jednostavna i jasna kao ãto je to sluåaj kod meœunarodnih nevladinih organizacija. Oni mogu biti bez pisanih statuta: kada statut postoji, çegov znaåaj nije veliki jer se pokret nadahçuje idejama koje nisu samo u statutu izraæene i ponaãa se u skladu s okolnostima i odnosima snaga, koji se ne mogu sapeti proceduralnim odredbama. Ãtaviãe, pokret moæe da postoji bez ikakvih bliæe utvrœenih organizacionih oblika. Uz sve to, priroda interesa i delatnosti zahteva da veliki deo delatnosti ne bude javan i poznat neålanovima. S druge strane, pripadnici pokreta su, po pravilu, mnogo odaniji pokretu nego ãto su ålanovi meœunarodnih nevladinih organizacija u odnosu na çih. Iz ove åiçenice izvire i veña moñmeœunarodnih politiåkih pokreta. Za sada se kao najvaæniji meœunarodni politiåki pokreti, koji su i subjekti meœunarodnih odnosa, najåeãñe pomiçu meœunarodne politiåke internacionale, koje su u stvari asocijacije nacionalnih stranaka koje polaze od iste ideologije i imaju sliåne politiåke programe. Do 1930. istorija internacionalizma u velikoj meri se poduda-rala sa istorijom meœunarodnog radniåkog pokreta. Dovoÿno je se-titi se Prve (1864) i Druge (1889) internacionale. Meœutim, traumatiåna iskustva Velike depresije, kada se zahvataçem nacionalnih privreda i ekonomskim nacionalizmom reagovalo na enormne probleme, oãtetila su i meœunarodno radniåko organizovaçe. Postajuñi aktivan åinilac u pregovorima sa poslodavcima i vladom, sindikati su postali usmereni na specifiånu situaciju u svojoj zemÿi, ãto je dovelo do çihovog meœunarodnog organizovaça. Pojava sovjetske misije doprinela je meœunarodnom organizovaçu komunistiåke partije. Prvi meœunarodni komunistiåki kongres oznaåio je poåetak rada Treñe komunistiåke internacionale, koja je trebalo da preuzme revolucionarno voœstvo nad svetskim proletarijatom. Leçinova smrt i promene u samoj boÿãeviåkoj partiji dovele su do postepenog pretvaraça kominterne u oruœe Staÿina i birokratskog kruga oko çega, doprinoseñi çenom konaånom raspuãtaçu 1943. Posle zavrãetka Drugog svetskog rata osnovan je Informativni biro komunistiåkih partija (Kominform). On je trebalo da bude savetodavno telo ravnopravnih partija, ali se ubrzo ispostavilo da je trebalo da sluæi kao sredstvo za nadzor SSSR nad radom tih partija, ãto je najboÿe pokazao sluåaj Jugoslavije iz 1948. Posle raspuãtaça Kominforma 1956. nije viãe bilo pokuãaja stvaraça meœunarodne organizacije komunistiåkih partija. 111

Neke socijaldemokratske stranke i grupe, nezadovoÿne Drugom internacionalom, ali nespremne da se pridruæe Treñoj, smatrajuñi da se u çoj apsolutiziraju tipiåno ruska iskustva, pokuãavaju 1920. godine da stvore Meœunarodnu radnu zajednicu socijalistiåkih stranaka, koja je ostala poznata pod podsmeãÿivim imenom “druge i po internacionale”. Ova se epizoda zavrãila time ãto je doãlo do ujediçeça ovih snaga s grupama koje su obnovile Drugu internacionalu u vidu Socijalistiåke radniåke internacionale (1923), kojoj se pridruæuje, ali na ravnopravnoj osnovi, Meœunarodni savez sindikata. Nesposobnost socijaldemokratije da shvati faãizam i da se odupre ratu dovodi do ponovnog gaãeça meœunarodnog pokreta, koji se tek 1951. godine obnavÿa u vidu Socijalistiåke internacionale. Manifesti i odluke, usvojeni na skupovima Socijalistiåke internacionale, nisu obavezni za stranke-ålanice. Iako usvajaju neke zajedniåke vrednosti, socijaldemokratske stranke same odreœuju svoju politiku i neretko se, naroåito kada uåestvuju u vlasti, jedna drugoj suprotstavÿaju.31 Zbog nacionalistiåkih ograniåeça stranaåki internaciona-lizam je sve maçe zastupÿen te se viãe ide udesno u politiåkom spektru. Koristeñi vezu koju meœu çima stvara verska bliskost, demohriãñanske stranke stvorile su 1961. godine Svetsku demo-hriãñansku uniju, kojoj su prethodili meœunarodni kongresi u Evropi i Latinskoj Americi, regionima u kojima su ovakve stranke najzastupÿenije. Ni ova internacionala ne odlikuje se disciplinom ålanica. Petnaestak evropskih liberalnih stranaka udruæilo se 1947. godine u Svetsku liberalnu uniju, koja ima mali uticaj. Sledbenici de Golove (de Gaulle) ideje o “Evropi domovina” ujedinili su se, kao liånosti, a ne kao predstavnici stranaka, u Komitet za jedinstveni front progresa (1969). To je, meœutim, samo klub sa neznatnim brojem ålanova, o åijem se radu malo zna. Stranke krajçe desnice su po definiciji nacionalistiåke i protivne meœunarodnom autoritetu te stoga ne pokazuju nikakvu teæçu za obrazovaçem svojih internacionala. S obzirom na uzajamno pomagaçe faãistiåkih pokreta u proãlosti i na savez faãistiåkih sila u Drugom svetskom ratu, ovu moguñnost ipak ne treba otpisati.32 Nove prilike za delovaçe politiåkih transnacionalnih organizacija treba traæiti u onim telima meœunarodnih javnih organizacija, koje su sastavÿene od ålanova predstavniåkih tela u dræa-vama-ålanicama, kao ãto je to sluåaj sa Savetodavnom skupãtinom Saveta Evrope i Parlamentarnom skupãtinom Evropske unije. Pripadnici srodnih nacionalnih stranaka se u takvim organima u stvari udruæuju, bez obzira na to da li su ålanovi politiåkih internacionala ili ne. 31 Najnoviji statut Socijalistiåke internacionale usvojen je na çenom XII kongresu, u Æenevi, 28. novembra 1976. Tekst u Sl. News, London, 1/1977. 32 Jedna faãistiåka “internacionala” bila je osnovana 1935. godine u Montreuxu (Ãvajcarska), Ãpanski falangistiåki voœ Jose Antonio Primo de Rivera odbio je da uåestvuje jer je faãizam “oblik nacionalnog izraza”. S. G. Payne, Falange, Stanford University Press, 1961, str. 78.

112

4. Transnacionalne verske organizacije Verska pripadnost ÿudi bila je i ostala znaåajna za meœunarodne odnose. Ranije smo veñustanovili çen uticaj na nacionalnu ideologiju i nacionalno jedinstvo. Na ovom mestu treba, pre svega, napomenuti da, pored mnogih lokalnih i nacionalnih, postoje i meœunarodne religije, verska uåeça koja imaju sledbenike u viãe zemaÿa, pa i u celom svetu. Takve religije su pokreti u ãirem smislu reåi, ali nisu same po sebi subjekti meœunarodnih odnosa. Najvaænije çihovo obeleæje, na koje se ovde mora ukazati, jeste srazmerno veliki broj sledbenika, koji teæe da se grupiãu u izvesnim delovima sveta. Iako su statistike o broju vernika nepouzdane, jer potiåu od samih crkava i ukÿuåuju i ÿude koji su sazrevaçem prestali biti vernici ili postali skoro ravnoduãni prema religiji, smatra se da u svetu ima oko 1, 5 milijarde krãtenih hriãñana, od kojih su polovina katolici, s najveñom koncentracijom u Latinskoj Americi, juænoj, sredçoj i zapadnoj Evropi i u Filipinima. Drugu polovinu hriãñana åine pripadnici pravoslavnih crkava i protestantskih crkava i sekti, od kojih se prvi preteæno nalaze u istoånoj i jugoistoånoj Evropi, Bliskom istoku i Etiopiji, a drugi u severnoj Evropi i Severnoj Americi. Raåuna se da u svetu ima oko 780 miliona muslimana, najguãñe grupisanih u Severnoj Africi, jugozapadnoj i juænoj Aziji, oko 580 miliona hinduista (mahom u Indiji), blizu 280 mi-liona budista (u juænoj i jugoistoånoj Aziji), oko 400 miliona konfuåijevaca (skoro iskÿuåivo Kineza, u Kini i u emigraciji) i oko 17 miliona judaista. Dok neke religije ne poznaju hijerarhijski organizovanu crkvu, ili imaju samo nacionalne organizacije i voœe, moguñe je da se stvori svetska crkva, na åelu s organima kojima vernici duguju poãtovaçe i posluãnost. Tek u takvom sluåaju moæe biti reåi o pravim subjektima meœunarodnih odnosa. Najåvrãñe organizovana meœunarodna crkva je katoliåka. Ona poåiva na razvijenom sistemu pravila i ima strogu hijerarhiju, na åijem se åelu nalaze papa u svojstvu “Vrhovnog prvosveãtenika svetske crkve”33 i skup kardinala, koja obezbeœuje veliki stepen sliånosti u ponaãaçu klera. Duge tradicije stavile su pod çenu kontrolu niz posebnih organizacija i institucija, meœu koje treba ubrojati i jedan broj meœunarodnih nevladinih organizacija. Poglavar crkve, papa, bio je, ãtaviãe, do 10. godine i svetovni vladar jednog dela Italije, pa je to formalno i sada jer mu je Italija 1929. priznala suverenost nad Vatikanskim gradom. Koristeñi ovu okolnost, tradicionalno meœunarodno pravo je vodilo raåuna o moñi katoliåke crkve, priznajuñi je, u vidu Svete stolice, za subjekt meœunarodnog prava, koji se u mnogo åemu upodobÿuje dræavama (pravo na razmenu diplomatskih predstavnika, pravo na sklapaçe meœunarodnih ugovora itd.). S obzirom na siñuãnu teritoriju Vatikana i na beznaåajan broj çegovih stalnih stanovnika, Sveta stolica se ne moæe smatrati dræavom, ali 33 Ostale Papine titule su sledeñe: Rimski biskup, Namesnik Isusa Hrista, Naslednik Sv. Petra, Apostolski princ, Patrijarh Zapada, Primat Italije, Nadbiskup i mitropolit Rimske provincije i Suverene Dræave Vatikanskog grada.

113

je katoliåka crkva nesumçivo transnacionalni subjekt meœunarodnih odnosa, jer ima svetski centar odluåivaça, nije potåiçena nijednom drugom subjektu meœunarodnih odnosa i uæiva odanost velikog broja ÿudi u raznim zemÿama i neposredno stupa u odnose s drugim subjektima meœunarodnih odnosa. Karakteristiåan oblik u kome katoliåka crkva pravno potvrœuje svoju samostalnost jeste konkordat, ugovor izmeœu Svete stolice i dræave, kojim se re-guliãu poloæaj i prava katolika i katoliåke crkve u toj dræavi, ãto znaåi da dræave pristaju da se sporazumevaju s katoliåkom crkvom o stvarima koje su inaåe u çihovoj unutraãçoj nadleænosti.34 S obzirom da organi katoliåke crkve, po pravilu, ne raspravÿaju javno, çena delatnost u meœunarodnim razmerama nije sasvim ispitana, mada joj niko ne odriåe uticaj, a mnogi su skloni da joj pripiãu tajno prisustvo u politiåkom æivotu velikog broja dræava (tzv. “crna internacionala”). Vrhovi katoliåke crkve zauzimaju, meœutim, sta-vove o najvaænijim meœunarodnim i druãtvenim pitaçima. Papa Ivan XXIII (19581963), koji je prvi put u ovom veku sazvao i najãiri skup katolika, ekumenski koncil, ostao je poznat po nastojaçu da katoliåku crkvu prilagodi novim uslovima i da izbriãe loãutisak koji je izazvao çegov prethodnik, Pije XII, kome se najviãe zamerala ravnoduã-nost prema nacistiåkim i faãistiåkim zverstvima za vreme Drugog svetskog rata i podrãka koju je u çegovo vreme crkva aktivno pruæala ratnim zloåincima u pokorenim zemÿama, meœu kojima i u Jugoslaviji. Pavle VI (19631978) nastavio je iako opreznije pravac naznaåen Ivanom XXIII i ostao je poznat kao prvi poglavar katoliåke crkve koji se nije ustruåavao da putuje u bilo koji deo sveta i da se susretne s dræavnicima i verskim voœama svih orijentacija. Druge crkve daleko zaostaju za katoliåkom po obimu meœunarodne organizovanosti i åvrstini strukture. Pravoslavne crkve su nacionalno organizovane: skupovi poglavara nacionalnih crkava ne obavezuju uåesnike a carigradski patrijarh se priznaje samo za prvog meœu jednakima, iako nosi atribut “vaseÿenskog”. Protestanti postoje u obliku velikog broja crkava i sekti, koje retko prelaze nacionalne okvire i veoma se razlikuju po strukturi i organizaciji, tako da neke ne priznaju nikakvu hijerarhiju meœu sveãtenicima, a neke uopãte i ne znaju za sveãtena lica. S obzirom na to da je hriãñanstvo nekada bilo jedinstveno, postoji teæça da se hriãñanske crkve ponovo pribliæe, naroåito u najnovije vreme, kada smatraju da razjediçene ne mogu da odole udarcima koji religiji nanosi razvitak druãtvenih odnosa. U tu svrhu je 1948. godine osnovan Svetski savet crkava, koji okupÿa 263 protestantske, pravoslavne i starokatoliåke crkve iz 90 zemaÿa. Rimokatoliåka crkva ostala je po strani, jer ujediçavaçe hriãñana iako mu i sama u posledçe vreme gipkije prilazi proglaãavajuñi doktrinu ekumenizma uglavnom zamiãÿa pod svojim voœstvom. Svetski savez crkava ima oblik meœunarodne nevladine organizacije, ali çegovi organi, od kojih je glavni Skupãtina, nemaju nikakva ovlaãñeça prema svojim ålanicama, veñpredstavÿaju skupove na kojima se raspravÿaju zajed34 R.

114

Bosc, La Societe internationale et l’Eglise, III, Paris, “Spec”, 19601961.

niåka pitaça i dobrovoÿno koordiniãe rad. U nekim akcijama Svetskog saveta uåestvuje i rimokatoliåka crkva. Ni islamska religija nema meœunarodne organizacije. Dugo su ulogu vrhovnih poglavara svih muslimana igrali, ili pokuãavali da igraju, halife, koji su se smatrali naslednicima Muhameda, kao verskog voœe i svetovnog vladara. U pozno doba halifata, otomanski sultani bili su i halife, pa su åak postojale teæçe da se sultanu u meœunarodnom opãteçu daju isti prerogativi kao papi. Posle turske revolucije, sa sultanatom je otiãao i halifat. Pokuãajima nekih arapskih vladara da preuzmu ulogu halife uåinio je kroz tzv. Halifatski kongres u Kairu 1926. godine, videñi u çima pokuãaj dominacije pojedinih muslimanskih nacija nad drugima. Moñmuslimanske vere i nacionalnih verskih poglavara poåiva na tome ãto je islam u mnogim zemÿama dræavna religija. Pa ipak, zajedniåke akcije muslimanskih dræava ne odvijaju se pod uticajem duhovnih veñsvetovnih lidera, koji se i okupÿaju na meœunarodnim skupovima muslimanskih dræava.35 Transnacionalnu organizaciju pokuãavalo je da predstavÿa Muslimansko bratstvo, osnovano 1928. godine, s ciÿem da se uspostavi jedinstvena islamska arapska dræava, s Kuranom kao ustavom. To druãtvo je bilo krajçe konzervativno, delovalo je tajno i sluæilo se teroristiåkim sredstvima te je u veñini arapskih zemaÿa zabraçeno. O broju ålanova i o uticaju Druãtva ne moæe se pouzdano govoriti. Ostale velike religije, iako imaju zamaãan broj sledbenika, ili su usredsreœene u pojedinim dræavama (hinduizam, konfu-åijanizam), ili su vezane za nacionalna svojstva (judaizam), ili su sasvim nesklone crkvenom organizovaçu i hijerarhiji (budizam). Od çih najveñi uticaj u meœunarodnim razmerama ostvaruju jevrejske versko-nacionalne organizacije, koje imaju oblik meœunarodnih nevladinih organizacija. Neke od çih, opredeÿene za cionizam (tj. stvaraçe nezavisne jevrejske dræave), igrale su znaåajnu ulogu u osnivaçu dræave Izrael. One su åak i obrazovale svoje naoruæane odrede, koji su vodili borbe i preduzimali teroristiåke akte protiv arapskog stanovniãtva i britanskih mandatora u Palestini. 5. Transnacionalne privredne organizacije Joãje pre Prvog svetskog rata zapaæeno da izvesna velika privredna preduzeña, iako nacionalna po sastavu i nominalno podvrgnuta pravu dræave u kojoj su registrovana, imaju razgranate meœunarodne operacije i deluju nezavisno od vlada, rukovodeñi se posebnim interesima svojih vlasnika i upravÿaåa. Takva preduzeña su igrala ulogu u kolonijalnim osvajaçima evropskih sila. Engleska Istoånoindijska kompanija je u XVIII veku poåela ekonomski da prodire u Indiju, izgradila zatim tamo svoja uporiãta da bi na kraju doãlo do zamene privatnog posedovaça ove ogromne teritorije çenim ukÿuåeçem u Britansku Imperiju, koje je bilo u skladu s nastojaçem graœanske klase da “politiåki neutralnu” dræavu iskoristi kao sredstvo 35 P.

Rondot, L’Islam et les Musulmans d’aujourd’hui, III, Paris, “L’Orante”, 19581960.

115

za osiguraçe svojih interesa. Sliånu ulogu imale su Hundson Bay Company u Americi i Royal African Company u Africi. Kasnijim belgijskim Kongom ispoåetka je vladala jedna privatna kompanija, åiji je glavni akcionar bio sam belgijski kraÿ! Velike ameriåke kompanije su krajem XIX veka i u XX veku viãe volele da same kontroliãu teritorije u kojima su se nalazili çihovi interesi, ili da to åine preko lokalnih vlada, na koje su imale viãe uticaja nego na vladu SAD. Tako je preduzeñe United Fruit praktiåno dræalo vlast u malim centralnoameriåkim dræavama åineñi to otvoreno, kao u Kostariki 1898, ili putem svojih eksponenata, koji su figurirali kao organi “autohtone” vlasti. Posledçi “podvig” ove kompanije bio je svrgavaçe legalno izabranog predsednika Gvate-male, Arbenza, 1954. godine. Liberija, dræava osloboœenih robova-povratnika iz SAD, dugo je bila pod stvarnom vlaãñu ameriå-kog gigantskog proizvoœaåa gume Firestone.36 Rasplitaçem nekih sloæenih pravnih sporova posle Prvog i Drugog svetskog rata izbile su na videlo veze izmeœu privatnih interesa, koje su protivreåile interesima samih dræava i çihovim ratnim ciÿevima, te pokazivale da velika preduzeña lako izigravaju nacionalne i meœunarodne propise o ratnom staçu i neutralnosti. Po tom je, naroåito, ostao poznat sluåaj Interhandel, koji se raspravÿao posle Drugog svetskog rata i pred Meœunarodnim sudom. Ispostavilo se da je veliki nemaåki koncern IG Farbenindustrie, poznat od ranije i po tome ãto je u neposrednim kontaktima s britanskom vladom pokuãavao da za nemaåku “kupi” neke kolonije, imao delimiåan ili potpun uticaj u oko 500 inostranih akcionarskih druãtava, pa i nad izvesnim preduzeñima u dræavama u ratu s Nemaåkom, i da ni u doba najogoråenijih borbi izmeœu dræava nije prestajala veza izmeœu çih, koja je, pored ostalog, ozbiÿno ugroæavala napore i bezbednost zarañenih strana.37 Joãjedan oblik uticaja velikih preduzeña na meœunarodne odnose su meœunarodni karteli, koji predstavÿaju sporazum izmeœu nekoliko krupnih preduzeña o raspodeli svetskog træiãta, utvrœivaçu cena i ukupne proizvodçe, åime se postiæe çihov mono-polistiåki, tj. oligopolistiåki poloæaj. Ovakvi sporazumi, koji se åesto tiåu veoma vaænih sirovina, daju ogroman uticaj kartelima, uticaj kome ne izmiåu mnoge nacionalne ekonomije. Dok je kod svih ovih oblika bilo reåi o velikim preduzeñima koja su u suãtini nacionalna i o çihovim spregama, meœu sobom i s dræavama, u najnovije vreme se zapaæaju subjekti ove vrste åije su transnacionalne crte nesumçive, iako ne sasvim razvijene. To su viãenacionalna preduzeña, koja se u svakodnevnom govoru najåeãñe nazivaju viãenacionalnim ili multinacionalnim kompanijama ili korporacijama. Postoje razliåite definicije viãenacionalnih preduzeña38 ali je svima çima zadaÿe.

36 R.

Strauz-Hupe S. Posscny, International Relations, New York, Mc Graw-Hill, 1950, str. 554 i

37 Æ. J. Lador-Lederer, Sluåaj Interhandel ratni epilog, “Jugoslovenska revija za meœunarodno pravo”, 1962, str. 360 i daÿe. 38 R. Œ uroviñ, Multinacionalne kompanije, Beograd, “Savremena administracija”, 1977. i V. Kruÿ, Pravni reæim i oblici koncentracije u privredi, Beograd, “Savremena administracija”, 1978. Razliåite definicije ovakvih subjekata navedene su u dokumentu UN ST/ECA/190, str. 118 i daÿe.

116

jedniåko to ãto imaju u vidu sistem privrednih jedinica, koje su rasporeœene u viãe dræava i podreœene jednom centru. Sediãte preduzeña je u jednoj dræavi, a jedinice van te dræave mogu biti ili delovi (branãe) samog tog preduzeña, nad kojima ono ima potpunu vlast, ili çegove filijale (druãtva-kñeri), gde se nadzor vrãi posedovaçem odgovarajuñeg, za kontrolu dovoÿnog dela akcija (koji u nekim sluåajevima ne mora da bude naroåito velik). Prema najãirem glediãtu, da bi se radilo o viãenacionalnom preduzeñu, dovoÿno je da postoji ogranak preduzeña u jednoj stranoj dræavi, ali se ipak smatra da treba da ih bude u viãe dræava. Osim toga, viãenacionalnost preduzeña dolazi do izraæaja u sastavu çegove aktive, karakteru træiãta i dræavÿanstvu rukovodeñeg kadra i zaposlenih. Time se stvara jedan nov splet interesa, delatnost i lojalnosti, koji se ne moæe svesti na delovaçe klasiånih subjekata meœunarodnih odnosa. Pri tom ne treba misliti da je tzv. viãenacionalno preduzeñe maçe vezano za velike dræave od nekadaãçeg nacionalnog preduzeña s meœunarodnim poslovaçem (za koje se sada predlaæe naziv “meœuna-rodno preduzeñe”). Ispostavÿa se, naime, da su kod veñine akcije u rukama dræavÿana dræave u kojoj preduzeñe ima sediãte i da oni redovno åine najveñi deo upravÿaåkog kadra. Od 193 viãenacionalnih preduzeña, koja su bila spremna da daju sve traæene podatke, viãe od polovine aktive bilo je u rukama stranaca samo kod 1, 5% u 9% sluåajeva viãe od polovine zaposlenih bili su stranci, kod 7% viãe od pola prihoda poticalo je iz inostranstva, a u 14% sluåajeva viãe od polovine proizvodçe plasiralo se u inostranstvu.39 Uz to su viãenacionalna preduzeña usredsreœena u nekoliko najrazvijenijih zemaÿa sveta. Viãenacionalna preduzeña sa sediãtem u SAD poseduju jednu treñinu svih postojeñih inostranih ogranaka i filijala. Tri åetvrtine tih filijala pripada preduzeñima iz SAD, Ujediçene Kraÿevine, SR Nemaåke i Francus-ke.40 Otuda se ova preduzeña u drugim zemÿama opaæaju ne samo kao transnacionalni nego i kao nacionalni subjekti. Danas postoji oko 300 krupnih viãenacionalnih preduzeña, od kojih svako ima ogranke u viãe od 20 zemaÿa. Wihova ekonomska moñje velika. Svako od deset pomenutih viãenacionalnih preduzeña stvara godiãçe novu vrednost od po viãe od tri milijarde dolara, ãto je iznos koji nadmaãa godiãçi druãtveni bruto proizvod 80 dræava. Zahvaÿujuñi odliånim sistemima komunikacija i åvrstoj strukturi, viãenacionalno preduzeñe brzo i racionalno donosi odluke, koje poåivaju na pouzdanim sopstvenim obaveãteçima. Ta, skoro bezliåna efikasnost, usmerena na maksimizaciju profita putem savrãenog usklaœivaça i najboÿeg koriãñeça nauånih i tehnoloãkih dostignuña åini i glavnu razliku izmeœu moderne viãenacionalne korporacije i krupnog meœunarodnog preduzeña iz proãlog i pretproãlog veka, koje jedan pisac poredi s “dinosaurusom, koji se, velik rastom ali malog mozga, hranio na bujnoj vegetaciji novih kontinenata”.41 Za takvo preduzeñe dræavne granice predstavÿaju prepreke koje se lako savladavaju. Ograniåeça u prometu 39 ST/ECA/190, 40 ST/ECA/190,

str. 128. str. 7.

117

T. Dragomanoviñ, Ameriåke multinacionalne kompanije danas, Beograd, Eksport pres, 1981. robe izbegavaju se proizvodçom na licu mesta. Teãkoñe u prenoãeçu sredstava otklaçaju se time ãto se plañaça obavÿaju unutar preduzeña, pa mogu da dobiju proizvoÿan osnov. Na isti naåin se nalaze i najpovoÿnija reãeça u pogledu poreskih obaveza.42 Rukovodici menaxeri viãenacionalnih preduzeña ne dolaze na ta mesta demokratskim putem, niti su podvrgnuti javnoj kontroli koja bi obezbedila da oni poãtuju opãte interese. Nijedna dræava nema uvida u sve operacije viãenacionalnih preduzeña, a meœunarodne organizacije nisu osposobÿene da im nametnu pokoravaçe svetskim interesima. Otuda neki veruju da ñe znaåaj viãenacionalnih preduzeña sve viãe rasti i da ñe krajem ovoga veka nekih tri stotine gigantskih korporacija imati u rukama najveñi deo svetske industrij-ske proizvodçe. S druge strane, istiåe se da viãenacionalna preduzeña nisu ne-raçiva i da ne mogu uvek da se suprotstavÿaju dræavama. Zato ãto nemaju vojne moñi i javnu legitimaciju, ona se moraju oslaçati na dræave, koje im daju dozvole za rad, pruæaju policijsku zaãtitu i odreœuju poreski tretman.43I zaista, sediãte takvog preduzeña je u jednoj dræavi, koja odluåuje o çegovom statusu i postupa prema çemu kao pravnom licu svoga prava, te prema tome moæe da ograniåava çegovu delatnost. Ogranci filijale druãtva nalaze se u drugim zemÿama i one ih, åak i kada su najnerazvijenije, mogu nacionalizovati, kao ãto su to, uostalom, i åinile. Odnos viãenacionalnog preduzeña i dræave je, prema tome, veoma sloæen i ove dve vrste subjekata meœunarodnih odnosa utiåu jedna na drugu specifiånim sredstvima koja im stoje na raspolagaçu. Da bi viãenacionalno preduzeñe uspeãno delovalo, ono åesto ulazi u simbiozu s politiåkim snagama ili delovima dræavnog aparata. Zbog toga se deãava da dræava sluæi interesima viãenacionalnog preduzeña, ali i da preduzeñe sluæi interesima dræave. Ova sprega je utoliko razumÿivija, jer su viãenacionalna preduzeña pokuãaj da se prevaziœe nacionalna podeÿenost i da se izbegnu kompromisi koji u modernoj kapitalistiåkoj dræavi moraju da se prave s drugim politiåkim snagama. Prednosti koje se na ovaj naåin postiæu najboÿe ilustruje åiçenica da je visoko centralizovano i savrãeno organizovano viãenacionalno preduzeñe u svojim odnosima s posloprimcima suoåeno, ne sa jednim, nego s nizom nacionalnih sindikata, koji ne deluju ni usklaœeno, a kamoli jedinstveno, te prema tome ne mogu da mu budu ravnopravni. Iz æeÿe viãenacionalnih preduzeña da sebi obezbede najpovoÿnije uslove za ispuçavaçe svoga osnovnog ciÿa, koji se ne iskazuje nikakvom drugom vrednoãñu do profitom, potiåe i çihova politiåka delatnost, koja se najviãe sastoji u koriãñeçu 41 S. Hymer, Multinationale Konzerne und das Gesetz der ungleichen Entwicklung, u: D. Senghaas (ur.): Imperialismus und strukturelle Gewalt, Frankfurt a/M.: Suhrkamp, 1972, str. 206. 42 Kad preduzeñe hoñe da prelije sredstva iz jedne dræave u drugu, ono ñe to postiñi time ãto ñe npr. delove, koje radi dorade isporuåuje svojoj filijali, obraåunati po nerealno visokoj ceni. Najviãi prihodi ñe se deklarisati tamo gde su porezi najniæi. Velike petrolejske kompanije prijavÿuju iz tih razloga najveñe profite u zemÿama gde dobijaju sirovu naftu, a ne u razvijenim zemÿama, gde je rafiniãu i prodaju, ali gde su poreska optereñeça veña. Vidi ST/ECA/190 str. 36. 43 J. S. Nye, Multinationale Unternehmen in der Weltpolitik, “Europa Archiv”, 1974, str. 186.

118

ekonomske moñi radi podræavaça onih politiåkih snaga u dræavama, koje im mogu obezbediti najpovoÿnije uslove za poslovaçe. Kada su u pitaçu veliki dobici ili postoje veliki rizici, politika akcija viãenacionalnog preduzeña postaje bezobzirna. S obzirom na poverÿivost çihovog rada, koji ne podleæe kontroli javnosti ili izbornih tela, malo se zna o svim pojedinostima, ali je nesumçiva uloga takvih subjekata u nekoliko dramatiånih sukoba. Poznato je da je 1960. godine preduzeñe Union Miniere bilo iza pokuãaja da se bakrom bogata provincija Katanga otcepi od Konga i da su se iz çegovih sredstava izdræavali najamnici koji su se borili protiv jedinica kongoanske vlade i odreda Ujediçenih nacija. Maçe je poznato da su petrolejske kompanije Shell i British Petrol 1967. godine pomagale pobunu u Bijafri, u nadi da ñe tako od nove, slabije vlade dobiti petrolejske koncesije pod boÿim uslovima od onih koje bi dala Nigerija. Najboÿe su, meœutim, poznate i najveñe su uzbuœeçe izazvale akcije Meœunarodne telegrafske i telefonske korporacije (ITT), uperene na to da se u Åileu spreåi dolazak na vlast predsednika Aÿendea (Allende) i, kasnije, da se on s çe obori, zato ãto je æeleo da sprovede, i sproveo je, nacionalizaciju znatne imovine te korporacije u Åileu. Iz obelodaçenih dokumenata jasna je, pre svega, sprega izmeœu ITT i nekih ustanova vlade SAD, oliåena time ãto je bivãi direktor Centralne obaveãtajne agencije (CIA) bio jedan od ålanova Izvrãnog odbora ITT. Pored nastojaça da utiåe na vladu SAD, sama korporacija je delovala u åileanskoj politiåkoj igri tako ãto je, prvo, finansirala izbornu kampaçu protivkandidata, a kada je, zatim, zbog neodreœenog izbornog ishoda, odluka o predsedniku doãla pred åileanski Kongres, utroãila bar milion dolara da bi pokuãala da Aÿendeov izbor spreåi. Kad ni u tome nije uspela, ITT je preuzela finansiraçe opozicionih listova i razradila planove i za izazivaçe ekonomskih i politiåkih poremeñaja u Åileu, koji bi Aÿendea onesposobili da vlada. S druge strane, vrãen je pritisak na SAD da se obustavi svaka pomoñÅileu. U trenutku kada je sav ovaj kompromitujuñi materijal otkriven, åileanski predsednik je joãæiv i na vlasti. Nije, meœutim, nimalo teãko pretpostaviti da ovakva delatnost nije ovim skandalima prestala, tim pre ãto na udaru Aÿendeovog politiåkog programa nisu bili samo interesi ITT.44 Pored ovih brutalnih intervencija, postoji trajan uticaj viãenacionalnih preduzeña u svim ekonomijama, od zemaÿa u razvoju pa do razvijenih zemaÿa.45 On zabriçava ne samo lokalne privredne subjekte, veñi ãire politiåke snage u tim sredinama, zato ãto se znaåajni delovi ekonomske sfere tako otimaju uticaju nacionalne dræave i prelaze pod tuœ nadzor. U jednom britanskom poluzvaniånom izveãtaju govori se o opasnosti da na taj naåin “britanska privreda postane sistem filijala u kome industrije æivotno vaæne za rast, tehnologiju ili obradu ne postoje ili im se u potpunosti rukovodi iz drugih delova sveta”.46Ovaj navod je utoliko znaåajniji ãto je Velika Britanija, posle SAD, domañin najveñeg broja viãenacionalnih kompanija. 44 A. Sampson, Sovereign State. The Secret History of ITT, London, Hodder and Stoughton, 1973. 45

J. Vojnoviñ(ur.), Multinacionalne kompanije, Beograd, 1974. Isti. Transnacionalne kompanije, IMPP Privredni pregled, Beograd 1977. 46 Report and Accounts of the Industrial Reorganization Corporation, London, 1970, str. 17.

119

Zemÿe u razvoju, iako åesto moraju da prihvate viãenacionalne kompanije jer donose potrebne investicije, kojih nema na drugoj strani, ubrzo uviœaju da su one sredstva za eksploataciju u korist bogatijih slojeva u razvijenim zemÿama. Takva preduzeña ne vode raåuna o uravnoteæenom razvoju zemaÿa u razvoju, veñulaæu tamo gde im nalaæe interes. Iznosi koji napuãtaju zemÿu u razvoju u vidu interesa, dividendi, naknada za patente, licence itd. posle izvesnog vremena nadmaãuju uloæena sredstva i na çihovo nadoknaœivaçe otpada deo izvoza zemÿe u razvoju. Tako su u toku 1971. godine viãenacionalna preduzeña, sa sediãtem u SAD, poslala iz zemÿe 4, 8 milijardi dolara sredstava za investicije a iz inostrans-tva primila iznos od oko 9 milijardi dolara.47 U meœunarodnoj ravni, pored nesklada izmeœu çihove moñi i uskih interesa kojima sluæe, organizovanost i pokretÿivost viãenacionalnih preduzeña baca u senku meœudræavne organizacije i druge oblike saradçe izmeœu subjekata koji bi trebalo da definiãu opãte interese i da obezbede çihovo poãtovaçe. Pored toga ãto dovode u pitaçe nove mere za poboÿãaçe odnosa izmeœu dræava i druãtvenih situacija u nerazvijenijem delu åoveåanstva, viãenacionalna preduzeña svojim delovaçem mogu da ugroze i neke postojeñe osnove meœunarodne saradçe. Ona su svojom sposobnoãñu da brzo premeãtaju ogromna finansijska sredstva i da tako izazovu ili iskoriste monetarne krize, dovela u pitaçe vaÿanost celog meœunarodnog monetarnog sistema. Iz svih ovih razloga, meœunarodne organizacije i meœunarodna javnost preduzimaju ãire i temeÿitije napore da upoznaju viãenacionalna preduzeña, da prouåe çihovu delatnost, ocene çihov uticaj i preduzmu mere koje bi bile potrebne da se osi-guraju interesi meœunarodne zajednice i pojedinih druãtava.48

47

ST/ECA/190, str. 15.

48 Izveãtaj

Generalnog sekretara UN. The Impact of Multinational Corporations on the Development Process and on International Relations, Dok. UN E/5500/Add 1. (1974).

120

TREÑA GLAVA ÅINIOCI U MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA I UVOD Teritorijalizacijom potpunih ÿudskih druãtava razvijaju se uslovi koji omoguñuju nastajaçe meœunarodnih odnosa kao posebne vrste druãtvenih odnosa. Naseÿavaçem na jednu teritoriju neke potpune druãtvene zajednice uspostavÿa se grupno vlasniãtvo na toj zemÿi, koje se ogleda u zabrani pristupa na çu pripadnicima drugih zajednica i odbrani tog poseda od ugroæavaça koje dolazi od drugih takvih zajednica. Ova posednuta teritorija brani se i putem sile koju primeçuje cela zajednica na viãe ili maçe organizovan naåin. Upotreba sile radi posedovaça teritorije javÿa se kao posledica odnosa koji se stvara sa drugim druãtvima povodom tog posedovaça, osporavaça ili teæçe da se posed proãiri. Odnos je, znaåi, druãtveni i ako je reå o zemÿi kao prirodnom uslovu materijalne proizvodçe koja åini osnovu na kojoj nastaje potpuno druãtvo, kao samodovoÿna druãtvena zajednica. Tek posedaçem teritorije od strane potpunih druãtava, izmeœu çih nastaje odnos bitno razliåit od drugih druãtvenih odnosa. Posedaçem teritorije stvara se monopol nad svim onim ãto ta teritorija sadræi, bilo kao uslov materijalne proizvodçe, bilo kao saobrañajni put, ili trezor prikupÿenih bogatstava i uporiãte sile koja ometa one koji uspostavÿaju odnose sa druãtvom koje tu teritoriju naseÿava. Buduñi da se taj monopol brani silom i moæe samo silom sruãiti, takva zajednica poprima obeleæja politiåke teritorijalne zajednice. Odnosi meœu çima su takoœe politiåki, mada one po svojoj unutraãçoj strukturi nisu politiåke zajednice, veñ, u toj prvobitnoj teritorijalizaciji, uglavnom krvnosrodniåke, bez dræavne organizacije. Ova teritorijalizacija, koja se odvija joãu prvobitnoj zajednici, nosi embrionalne oblike odnosa koji ñe kasnije, nastankom dræa-ve, postati meœunarodni onako 121

kako ih istorija poznaje. Teritori-jalizacijom druãtva postepeno se ukida krvnosrodniåka osnova druãtvene organizacije, kako unutar, tako i u spoÿnim odnosima. Krvnosrodniåki etnocentrizam se zameçuje teritorijalnim etnocentrizmom. Odnosi izmeœu teritorijalnih druãtvenih grupa se razlikuju od odnosa krvnosrodniåkih grupa, jer se razvijaju i neki drugi åinioci koji utiåu na te odnose. Kada dolazi do teritorijalizacije potpunih druãtvenih zajednica? Moæe se reñi da se ovaj proces odvija uporedo s procesom klasnog raslojavaça druãtva. “Staro druãtvo, zasnovano na ro-dovskim vezama, lomi se u sukobu s novorazvijenim klasama; na çegovo mesto dolazi novo druãtvo, åije niæe jedinice nisu viãe rodovske nego teritorijalne zajednice, druãtvo, u kome je porodiåno ureœeçe potpuno podreœeno ureœeçu svojine i u kome se sad slobodno razvijaju one klasne suprotnosti i klasne borbe koje åine sadræinu celokupne dosadaãçe pisane istorije.”1 Meœutim, teritorijalizacija kao zaposedaçe zemÿe od krvnosrodniåkih potpunih zajednica, prethodi ovom unutraãçem procesu socijalnog raslojavaça. Kada i na kom stupçu razvoja druãtva dolazi do ovog oblika teritorijalizacije? Sigurno je da je taj proces tekao vrlo dugo, tako da kroz åitavu istoriju, sve do naãih dana, on nije bio univerzalan. U najveñem delu istorije postojale su uporedo skupine teritorijalizovanih druãtava veñorganizovanih u dræave i skupãtine druãtava na niæem stupçu razvoja. Ovaj proces traje dugo i posle nastanka dræave, koje najåeãñe æive u skupinama, veñim ili maçim, u nekoj vrsti meœunarodne zajednice. Oko tih meœunarodnih zajednica, na ãirokim, slabo nastaçe-nim prostorima, æivela su druãtva na stupçu varvarstva ili åak divÿaãtva i bila joãdaleko od dræavne organizacije. Na taj naåin su oduvek postojale dve vrste meœunarodnih odnosa: odnosi koji su se razvijali unutar meœunarodnih zajednica dræava i odnosi tih zajednica sa narodima i drugim druãtvenim grupama van te zajednice ili sa dræavama neke druge meœunarodne zajednice. Antropoloãka graœa ukazuje na to da se proces teritorija-lizacije potpunih druãtvenih zajednica odvija na kraju sredçeg stupça varvarstva2kada: “Guãñe stanovniãtvo prinuœava na jaåe zbijaçe redova kako iznutra tako i prema spoÿnom svetu. Savez srodnih ple-mena postaje svuda nuænost; ubrzo dolazi i do çihovog stapaça a time i do stvaraça odvojenih plemenskih oblasti u jednu opãtu oblast naroda.”3 Dakle, ova faza neposredno prethodi klasnom raslojavaçu druãtva i nastanku dræave. Ona traje veoma dugo, uz postojaçe neåistih oblika jednog i drugog staça, i zbog neravnomernog razvoja ÿudskog druãtva, niz druãtava æive na ovom stupçu razvoja uporedo s drugim druãtvima koja su veñkroåila u civilizaciju. Teritorijalizacija potpunih druãtava raœa posebnu protivureånost iz koje proizlaze, u krajçoj analizi, bitni uzroci koji dovode do nastajaça meœunarodnih odnosa. Politiåkim zauzimaçem prostora i çegovim razgraniåeçem sa drugim tako zauzetim prostorima, stvara se meœuzavisnost izmeœu potpunih druãtava, poãto nijedna 1 F. Engels, Poreklo porodice, 2 Nav. delo, str. 171. 3 Nav. delo, str. 167.

122

privatne svojine i dræave, Beograd, “Kultura”, 1950, str. 6.

politiåki ograniåena teritorija ne moæe sadræati sve one prirodne uslove koje zemÿa u celini pruæa åoveku za razvoj materijalne proizvodçe. Samim tim, druãtva su u zavisnosti jedno od drugih. Zbog toga i prvi oblici podele rada nastaju izmeœu potpunih druãtvenih zajednica, a ne unutar çih. Druga posledica ove protivureånosti jeste nejednakost izmeœu teritorijalnih potpunih druãtava, jer sve politiåki omeœene teritorije ne mogu imati iste uslove za razvoj materijalne proizvodçe. Ova nejednakost, koja nastaje samom teritorijalizacijom druãtva, jeste prvobitna nejednakost koja, meœutim, i u danaãçim uslovima proizvodçe ima znaåaja za meœunarodne odnose. “Kad veñpretpostavimo kapitalistiåku proizvodçu, onda ñe se pod inaåe jednakim okolnostima, a uz datu duæinu radnog dana, veliåina viãka rada meçati s meçaçem prirodnih uslova za rad, posebno plodnosti tla.”4Ova prvobitna nejednakost ostaje kao krajça apstrakcija nejednakosti koje mogu nastajati i razvijati se usavrãavaçem proizvodçe i tehnologije i druãtva uopãte. Meœutim, ostaje åiçenica da se tek teritorijalizacijom druãtva stvara ono staçe odnosa iz kojeg jedno teritorijalno druãtvo ne moæe postiñi koristi iz odnosa sa drugim takvim druãtvom, u obimu u kome to æeli, bez saglasnosti tog druãtva ili uz primenu sile prema çemu. Taj interes je vezan za çegovu teritoriju nad kojom ono ima monopol odnosno suverenitet; ili je reå o prirodnom bogatstvu, ili granicama teritorije zaãtiñenim drugim bogatstvima (npr. blagu), ili træiãtu, ili samo neutralisaçu sile koncentrisane na toj teritoriji, a koja onemoguñuje ostvareçe nekog interesa prvog druãtva (na primer, napad na metropolu da bi se zauzele çene kolonije). 1. Meœuzavisnost Meœuzavisnost nastaje iz procesa koji su veñopisani i predstavÿa vrlo sloæen splet elemenata koji je åine i åinilaca koji doprinose nastajaçu çenih oblika i intenziteta. Prvobitna meœuzavisnost je osnovna. Meœutim, ona trpi i meça se razvojem kompenzacija nedostacima prirodnih uslova teritorije koju jedno druãtvo poseda. Naime, druãtva suoåena sa veñim ili maçim teãkoñama u razvoju proizvodçe i svog opstanka na datoj teritoriji, dodatnim naporima i boÿom organizacijom kompenziraju prirodne nedostatke. Ove kompenzacije se ogledaju ili u uspeãnom odgovoru na nepovoÿne uslove putem razvoja savrãenijih sredstava za proizvodçu, ili tako ãto ñe izvesne fiziåke prepreke ili prirodne nepogodnosti date teritorije odbijati eventualne agresore, ãto moæe tom druãtvu da omoguñi miran razvoj. Tipiåan primer ovog posledçeg u istoriji su sluåajevi Venecije i Holandije. Obe su svoj prostor teãkom mukom otimale od mora, ali im je to stvorilo uslove da se boÿe zaãtite od osvajaça agresora, koji su, inaåe, ugroæavali çihove susede.5 U istom smislu moæemo protumaåiti i Marksov stav o druãtvenim kompenzacijama i prirodnim nedostacima tla kada govori o ulozi prirodnih uslova u razvoju kapitalizma. “On ima pretpos4 K. 5 A.

Marks, Kapital, Beograd, “Kultura”, 1964, t. II, str. 209210. Tojnbi, Istraæivaçe istorije, Beograd, “Prosveta”, 1970, str. 160175.

123

tavku (kapitalistiåki naåin proizvodçe primedba R.S.) vladavinu åoveka nad prirodom. Odviãe rasipniåka priroda ’dræi ga za ruku kao mati dete koje uåi hodati’. Ona je uzrok ãto çegovo sopstveno razvijaçe ne postaje prirodnom nuænoãñu. Kapitalova postojbina nisu tropski krajevi sa svojom rasipniåkom vegetacijom, veñumerena zona.”6 Po Marksu, prirodni uslovi samo omoguñuju ali ne stvaraju viãak vrednosti i viãak proizvoda. Zbog toga se moæe poñi od toga da u toku druãtvenog razvoja dolazi do promena meœuzavisnosti izmeœu teritorijalnih druãtava. Nejednakost nije stalna kategorija, jer razvoj proizvodçe meça zavisnost åoveka od prirode i samim tim i odnose potpunih druãtava u meœuzavisnosti koja nastaje teritorijalizacijom. Promene koje nastaju u razvoju meœuzavisnosti izmeœu teritorijalnih potpunih druãtava ukazuju na postojaçe razliåitih tipova meœuzavisnosti. a. Prvobitna meœuzavisnost, nastaje samom teritorijalizacijom potpunih druãtava a proizlazi iz razliåitosti prirodnih uslova za razvoj materijalne proizvodçe. Ovaj oblik meœuzavisnosti tra-je veoma dugo, sve dok je naturalna proizvodça osnovni oblik pro-izvodçe, pa do razvoja robne proizvodçe. Druãtva prvobitne zajednice koja zaposedaju jednu teritoriju u poåetnim fazama nalaze na çoj sve ãto im je potrebno za æivot, te retko dolazi do osporavaça ili osvajaça veñzauzetih teritorija. “U stvari, ratovi retko imaju za ciÿ teritorijalno osvajaçe ili odbranu pre nego ãto se doœe do stoåarskog ili zemÿoradniåkog stupça razvoja. Tada to postaje glavni uzrok rata.”7 Na viãim stupçevima varvarstva, potreba za zemÿom za obradu i moguñnost prisvajaça nastajuñeg viãka rada drugih druãtava, koji bi se upotrebio za opstanak ili razvoj svog druãtva, dobijaju prevagu nad drugim oblicima meœuzavisnosti. “Praiskonski” objekt nasilnog osvajaça je... pre svega zemÿa, åim se pojavi nestaãica u çoj. Kod osvajaåkih seÿaåkih zajednica normalna pojava je da direktno uzimaju zemÿu, iskoreçujuñi istovremeno stanovniãtvo koje je dotle bilo naseÿeno na çoj. Razvoj zemÿoradçe postepeno stavÿa u prvi plan zaposedaçe zemÿe pogodne za obradu. Sa nastankom klasnog druãtva i dræave, individualni posed zemÿe stvara nove potrebe, koje imaju svoj uticaj i na meœunarodne odnose. “Na primer, tamo gde svaka individua treba da poseduje toliko i toliko akera zemÿe, veñje i porast stanovniãtva smetça. Ako tome treba nañi leka, pribegava se kolonizaciji, a ova åini potrebnim osvajaåki rat. Time i robove itd.”8 Zemÿiãna renta, kao novi vid eksploatacije osvojenih teritorija, u feudalizmu postaje osnovni izvor feudalnih bogatstava. Sta-novniãtvo pokorene dræave ili oblasti viãe se ne istrebÿuje fiziåki, veñmu se nameñe obaveza da novom gospodaru plaña u vidu rente, koja je u tom trenutku razvoja feudalizma bila moguña (naturalna i radna u poåetku, a novåana 6 K. 7 Q. 8

Marks, nav. delo, str. 211. Wright, A Study of War, “The Univ. of Chicago Press”, 1942, str. 76. K. Marks, Osnovi kritike politiåke ekonomije, (Grundrisse...) nav. prema Temeÿi slobode, Zagreb, “Naprijed”, 1974, str. 205206.

124

renta u kasnijoj fazi). Posedovaçe robova i proãireçe feudalnih poseda su bili uslovi opstanka tih druãtveno-ekonomskih formacija, i oni su uvek bili vezani za meœunarodne odnose, ukoliko se unutar druãtva nisu mogli tako povoÿno ostvariti. Cezar je zauzeñem Galije doveo u Italiju milion robova. U Atini je bilo uvek nekoliko puta viãe robova od slobodnih graœana. Izvori prosperiteta tih antiåkih dræava nalazili su se åesto van çihovnih granica, na teritorijama drugih naroda, koji su “sluæili” za reprodukciju osnovnog oblika proizvodçe. Drugi osnovni tip prvobitne meœuzavisnosti javÿa se u borbi za raspolagaçe viãkom proizvoda, koji se najåeãñe trezoriãe u vidu blaga joãu prvobitnim zajednicama, robovlasniåkim i feudalnim dræavama. To blago je sluæilo kao osnov moñi dræavne vlasti i monarha, jer je çime moguñe finansirati neproizvodne druãtvene funkcije, kao ãto je i vojna sila. “U prastara vremena, u Aziji, i Egiptu, ova blaga pod okriÿem kraÿeva i sveãtenika viãe su svedoci çihove moñi. U Gråkoj i Rimu obrazovaçe dræavnog blaga kao stalno obezbeœenog i stalno upotrebÿivog oblika suviãka, postaje politika. Brzo prenoãeçe takvih blaga iz zemÿe u zemÿu od strane osvajaåa i çihovo delimiåno naglo izlivaçe u promet predstavÿaju specifiånosti antiåke ekonomije.”9 Ovaj oblik meœuzavisnosti u prvobitnoj zajednici, javÿa se s nastankom vojne demokratije u kojoj rat i vojna organizacija druãtva postaju “redovne funkcije” narodnog æivota. “Bogatstva suseda izazivaju gramzivost naroda kod kojih se sticaçe bogatstva veñjavÿa kao jedan od prvih æivotnih ciÿeva. Oni su varvari: pÿaåkaçe im je lakãe i åak åasnije od sticaça radom. Rat, koji je voœen samo za osvetu zbog nekog nasiÿa, ili za proãireçe oblasti koja je postala nedovoÿna, vodi se sad prosto zbog pÿaåke koja je postala stalna grana privreœivaça.”10 Prvbitnu meœuzavisnost karakteriãe odsustvo meœunarodne podele rada, te se u çoj ne stvara osnova za razvoj procesa saradçe u meœunarodnim odnosima. Podela rada je moguña samo uz razvijenu robnu proizvodçu koja vodi komplementarnosti u podeli rada, koja moæe sluæiti kao osnov saradçe. Iz tih razloga, u meœunarodnim odnosima koji nastaju u meœuzavisnosti ovoga tipa, sukob je osnovni oblik meœunarodnih odnosa, dok saradça postoji samo izuzetno, i to uglavnom u politiåkom grupisaçu dræava koje su u sukobu s nekom drugom dræavom ili grupom dræava. Robna proizvodça nastaje s privatnom svojinom na sredstvima za proizvodçu, ali u robovlasniåkom i feudalnom druãtvu ona nije osnovni oblik proizvodçe, veñje to naturalna proizvodça, u kojoj svaka lokalna zajednica unutar druãtva zadovoÿava gotovo u celini svoje potrebe. Razmena izmeœu dræava i zajednica unutar çe, razvija se viãe zbog razlika u prirodnim uslovima proizvodçe nego zbog podele rada koja proizlazi iz razvijenosti proizvodçe. Oblici meœunarodne razmene u ovim epohama su stoga vrlo siromaãni i ne uåestvuju znaåajnije u druãtvenom bogatstvu, veñviãe zadovoÿavaju luksuzne potrebe vladajuñih slojeva. 9 K. Marks, Prilog kritici politiåke 10 F. Engels, nav. delo, str. 168.

ekonomije, Beograd, “Kultura”, 1965, str. 113.

125

b. Træiãni i tehnoloãki tip meœuzavisnosti nastaje s prerastaçem robne proizvodçe u osnovni oblik proizvodçe, ãto se zbiva razvojem kapitalistiåkog naåina proizvodçe u kome dominantnu ulogu preuzima industrijska proizvodça. Razvoj industrije i tehnologije u biti meça prvobitnu meœuzavisnost, ãto delimiåno omoguñuje brze promene poloæaja dræava u meœuzavisnosti a time i meçaçe çihovog ponaãaça i çihove politike u meœunarodnim odnosima. U ovom tipu meœuzavisnosti javÿaju se novi oblici nejednakosti, kao posledica razlika u industrijskoj i tehniåkoj razvijenosti, ãto u meœunarodnoj podeli rada bitno utiåe na poloæaj druãtva na svetskom træiãtu i u meœunarodnim ekonomskim odnosima uopãte. U uslovima naturalne privrede træiãte je bilo iscepkano na niz osnovnih jedinica jednog druãtva, provincija ili feuda, tako da nikakvi jedinstveni kriteriji nisu bili moguñi. Åak ni jedinstven sistem mera nije bilo moguñe ustanoviti od jednog do drugog grada i feuda. U Francuskoj je joãu XVIII veku postojalo stotinu sistema mera, tako da su jedne mere vaæile u Parizu, a druge, samo pedeset kilometara daÿe, u Fontenblou.11“Svaki grad imao je prvobitno onoliko åohara koliko mu ih je bilo potrebno. Ali proizvoœaåi sive åohe iz Bazela propadaju veñpre 1362, u utakmici s Alzaãanima; u Strasburgu, Frankfurtu i Lajpcigu, predionice vune su propale oko 1500... Nekadaãçe obeleæje proizvoœaåke svestranosti gradova nepovratno je uniãteno.”12 Industrijska proizvodça zahteva velike serije da bi bila ãto rentabilnija. Zahtev za stalnim uveñavaçem serija stvara potrebu izlaska sa domañeg træiãta. Tako, s kapitalistiåkom robnom proizvodçom nastaje svetsko træiãte, koje ima direktnog uticaja na meœunarodne odnose svake zemÿe. Naime, svetsko træiãte, sa svoje strane, doprinosi razgraçavaçu meœunarodne podele rada, koja postaje neminovna za privredni razvoj svake zemÿe, jer tera zemÿe na specijalizaciju u proizvodçi, koja omoguñava çenu maksimalnu rentabilnost, pod uslovom realizacije na svetskom træiãtu. Meœutim, specijalizacija vodi poveñaçu meœuzavisnosti, naroåito zemaÿa sa maçim sopstvenim træiãtima. Ova åiçenica dovela je do promena u ulozi niza zemaÿa u svetskoj politici (Venecija, Holandija, Engleska itd.). “Kada je Italija uåinila veliki skok u proizvodçi friæidera, u kojoj ona daje polovinu evropske proizvodçe, ona nije mogla da se zadovoÿi s domañim træiãtem.”13 Ovo je naroåito znaåajno za proizvodçu skupnih proizvoda kao ãto su industrijska oprema, alatne maãine, brodovi, avioni i sl. Proizvodça francuskog aviona Karavela (Caravelle) zahtevala je prodaju 150 komada, åime bi se pokrili troãkovi proizvodçe. Zbog toga za rentabilnu proizvodçu ovih aviona nije bilo dovoÿno ni evropsko a kamoli francusko træiãte.14 Razvoj kapitalistiåke proizvodçe sadræi stalnu tendenciju ãireça kruga, ruãeñi sve lokalne granice koje stoje na putu prometa “da kao svoje træiãte osvoji celu zemÿu...”15 Ova osobina kapitalizma neposredno se odrazila u ogromnom 11 L. Armand, M. Drancourt, Le pari europE9en, Paris, Fayard, 1968, str. 35. 12 E. Dirkem, O podeli druãtvenog rada, Beograd, “Prosveta”, 1972, str. 208. 13 L. Armand, M. Drancourt, nav. delo, str. 34. 14 Isto. 15 K. Marks, Osnovi kritike..., nav. delo, str. 246.

126

po-veñaçu meœunarodne razmene i svetskog træiãta. Poåetkom XIX veka celokupna svetska trgovina nije prelazila vrednost od 200 miliona dolara, da bi 1938. iznosila oko 60 milijardi a 1968 blizu 500 milijardi dolara.16 Ovaj fenomenalan razvoj meœunarodne razmene, koja je proizaãla iz veñveoma razgranate meœunarodne podele rada, stvorio je jednu protivureånost u savremenim meœunarodnim odnosima, koja je proizaãla iz neravnomernog razvoja industrijske proizvodçe u svetu. Taj neravnomeran razvoj doprineo je stvaraçu velikog ekonomskog jaza izmeœu industrijski razvijenih i nerazvijenih zemaÿa. U meœunarodnim odnosima “Zakon vrednosti biva bitno modifikovan ili kako se u okviru jedne zemÿe kvalifikovani rad, sloæeni rad odnosi prema nekvalifikovanom, prostom radu, tako se isto mogu odnositi radni dani raznih zemaÿa. U ovom sluåaju bogatija zemÿa eksploatiãe siromaãniju...”.17Kroz XIX vek 70% svetske trgovine otpadalo je na razmenu izmeœu industrijskih metropola i agrarno-sirovinskih proizvoœaåa. Meœutim, danas industrijske zemÿe uåestvuju u svetskoj trgovini sa oko 83%, a zemÿe u razvoju samo sa 17%. Ovaj odnos se neprekidno odræava na pribliænom nivou.18 Moguñnost eksploatacije automatskim delovaçem zakona vrednosti u ovom tipu meœuzavisnosti doprinosi razvoju politiåkog uplitaça dræave u privredne poslove. To doprinosi da dræava u ka-pitalizmu postaje åvrãña organizacija, ona se organizuje na viãem nivou druãtvene kohezije, stvara se nacija kao koherentniji druãtveni oblik, ãto sve zajedno proizvodi posledice na oblik i stepen meœuzavisnosti u kojoj politiåki procesi igraju sve veñu ulogu. Pored ovog vida u ovom tipu meœuzavisnosti, koja nastaje sa razvojem industrijske proizvodçe, sve veñom ulogom nauke u prizvodçi se stvara i jedan novi vid meœuzavisnosti, koja sve viãe deluje na podelu rada (tehnoloãki åinilac na çenu preraspodelu u svetskim razmerama, na nove oblike saradçe ali i zavisnosti, eksploatacije i sukobÿavaça u meœunarodnim odnosima). Ova tehnoloãka meœuzavisnost sve viãe dobija u znaåaju u savremenom trenutku æivota meœunarodne zajednice. U ekonomskoj razmeni, dræave istupaju jedna prema drugoj snagom koja proizlazi iz domañe produktivnosti rada. Danas je ta produktivnost u najveñoj meri u zavisnosti od tehnoloãke razvijenosti proizvodçe. U strukturi platnog bilansa zemaÿa zato se sve åeãñe istiåe stavka tehnoloãkog bilansa, koji ispoÿava rezultat u kupovini i prodaji licenci i patenata. Ovaj bilans odræava çihove prednosti ili nedostatke na poÿu tehnoloãkog razvoja a time i nivo saradçe, zavisnosti ili prednosti u meœuna-rodnim ekonomskim odnosima i meœunarodnim odnosima uopãte. Meœunarodna podela rada, koja stvara ovakvu meœuzavisnost, unela je u meœunarodne odnose novi kvalitet nuænost saradçe da bi se postigli interesi svake pojedine dræave zbog meœuzavisnosti sa drugim dræavama. Naime, ta nuænost se og16 L. Armand, M. Drancourt, nav. delo, str. 33. 17 K. Marks, Teorije o viãku vrednosti, Beograd, “Kultura”, 1956, t. III, str. 250. 18 R. Stojanoviñ, Politika sile i nerazvijene zemÿe u savremenim meœunarodnim

grad, “Nauåna kçiga”, 1967, str. 137.

odnosima, Beo-

127

leda u tome ãto se ti interesi u ovakvoj podeli rada ne mogu uvek zadovoÿiti putem sile i kada bi se to htelo, te saradça predstavÿa nuænost. U prethodnom tipu meœuzavisnosti naturalne privrede, bila je moguña gotovo apsolutna autarhiånost, koja je, praktiåno, bila ograniåena samo prirodnim uslovima, a neophodnost odnosa sa drugim dræavama uglavnom se uvek mogla zadovoÿiti putem sile. Realizacija proizvodçe velikih serija specijalizovane industrije je moguña samo uz postojaçe sposobnosti træiãta da te proizvode apsorbuje, za ãta je potrebna velika kupovna moñi potrebe stanovnika tog træiãta (koje je svetsko), ãto se primenom sile nikako ne moæe postiñi odnosno sila deluje u obrnutom pravcu. Mirni procesi tako mogu postati pravilo za niz odnosa bitnih za interese dræava, jer u ratu ti interesi ne bi mogli biti zadovoÿeni. Meœutim, osnovna protivureånost savremene svetske privrede, koja nastaje zbog jaza izmeœu industrijski razvijenih zemaÿa i zemaÿa u razvoju, kao i postojaçe blaæih oblika nejednakosti, omoguñuju danas nametaçe odnosa eksploatacije u meœunarodnim odnosima, ãto politiåkim sredstvima pruæa veñu moguñnost, jer stvara potrebu politiåke intervencije u meœunarodnoj podeli rada, poãto nijedna dræava ne moæe da dozvoli da bude eksploatisana stihijskim delovaçem ekonomskih zakona u meœunarodnim ekonomskim odnosima. U takvim uslovima politiåki proces moæe i da se osamostali da deluje po svojim unutraãçim zakonitostima u koje se ukÿuåuje i politika sile koja vodi meœunarodnim sukobima i ratovima u meœunarodnim odnosima. U kom pravcu i na koji naåin savremeni tip meœuzavisnosti moæe delovati na razvoj procesa saradçe ili sukoba u meœunarodnim odnosima? Moæe se zapaziti i niz åiçenica na to ukazuje, da od oblika meœuzavisnosti i stepena u najveñoj meri zavisi moguñnost razvoja tih procesa. 1. Oblik meœuzavisnosti u meœunarodnom odnosu izmeœu dve ili viãe dræava oznaåava naåine na koje se mogu postiñi interesi iz tog odnosa. Iz podele rada raœa se interes svakog uåesnika u çoj u odnosu na onog drugog. Interes moæe voditi saradçi ako su interesi komplementarni ili sukobu ako su oni iskÿuåivi. Zbog toga bi se teãko mogao braniti do kraja Dirkemov (E. Durkheim) stav po kome “... svaki sklad interesa krije u sebi neki potajni ili samo odloæeni sukob. Jer tamo gde vlada samo interes, kako nema niåega ãto obuzdava prisutne egoizme, svako se nalazi prema drugom na ratnoj nozi te nijedno primirje u tome veåitom sukobu ne moæe biti dugog veka. Interes je zaista neãto najnepostojanije na svetu”.19 Interesi su zaista promenÿiva kategorija i oni su u zavisnosti od niza åinilaca koji takoœe deluju s promenÿivom snagom. Meœutim, interesi u meœunarodnim odnosima proizlaze, u krajçoj analizi, iz datog tipa meœuzavisnosti a çihova trajnost i moguñnost zadovoÿeça zavise od oblika i stepena meœuzavisnosti. Da nije tako, bilo bi nemoguñe obeleæiti velike delove istorije kao posebne epohe, bilo za pojedine dræave i narode bilo za uæi ili ãiri krug neke meœunarodne 19 E.

128

Dirkem, nav. delo, str. 220.

zajednice i åitavog åoveåanstva. Ove epohe su upravo obeleæene postojaçem, za jedan broj dræava, komplementarnih interesa, ãto ih je åinilo saveznicima i, sve zajedno, prema drugoj dræavi ili grupi dræava, neprijateÿima. U ovom odnosu se ne zanemaruje politiåki åinilac kao svesno usmeravaçe dræava ka ovim opredeÿeçima. Meœutim, isto tako, nije moguñe odreñi åiçenicu da veliki broj dræava, koje se opredeÿuju prema bitnim interesima vezanim za opstanak ili razvoj, ne mogu u datom sukobu interesa birati grupaciju dræava kojoj ñe se prikÿuåiti veñje to unapred odreœeno intere-sima koji su fiksirani u uslovima vaæeñim za datu epohu i ti interesi odreœuju i çeno mesto u sukobu interesa. U odnosima dræava uvek se, meœutim, mogu zapaziti kako interesi koji omoguñuju saradçu, tako i interesi koji vode sukobÿavaçu. Zato, u meœunarodnim odnosima, dræave po nekim pitaçima mogu saraœivati dok se po drugim sukobÿavaju ili çihovo reãeçe stagnira. Koji ñe interesi i odnosi preovladati je u zavisnosti od niza åinilaca i svaki od çih deluje u pravcu pospeãivaça jednih ili drugih procesa. Preovladavaçe delovaça åinilaca koji pospeãuju odnose u vezi sa sukobÿenim interesima moæe da ukaæe na moguñnost izvesnosti sukoba u odnosu koji se posmatra. Ako je oblik meœuzavisnosti takav da se interesi u çemu mogu ostvariti putem sile, ili je sila jedini naåin da se takvi interesi ostvare, onda se moæe oåekivati veña uloga sile u datim odnosima. Kada su imperijalistiåke protivureånosti nalagale monopolizaciju træiãta unutar i u meœunarodnim ekonomskim odnosima, onda je bila primeçena sila radi osvajaça kolonija, åime je ta monopolizacija ostvarena. Na koji drugi naåin bi inaåe mogla biti izvrãena mono-polizacija u meœunarodnim razmerama, do politiåkim sredstvima, i to silom, poãto je viãe imperijalistiåkih sila teæilo takvoj monopolizaciji. Istovremeno, mora se primetiti, da sila mora biti podobna za ostvareçe tog interesa, jer ako je çena primena teæa i skupÿa od koristi koja se postiæe çenom primenom ona ne bi bila prime-çena. Ukoliko je takav sluåaj ili joãviãe, ako je oblik meœuzavisnosti takav da se u çemu interes moæe ostvariti samo putemprocesa saradçe (ili sila ne bi bila podobna) onda se moæe oåekivati, i moæe se uspeãno politiåki delovati na razvoj i granaçe procesa saradçe u meœunarodnim odnosima. Usled promena u odnosu sirovinskog i industrijskog proizvoœaåa u meœunarodnoj podeli rada, interes industrijski razvijenih zemaÿa, danas, prema industrijski nerazvijenim zemÿama ne moæe biti ostvaren “monopolizacijom” træiãta i izvora sirovina (sem nekih izuzetaka kao ãto su nafta ili nuklearne sirovine i retki metali od strateãkog znaåaja), jer je na prvom mestu, za uspostavÿaçe uravnoteæenog razvoja svetske privrede, ãto je u interesu i razvijenih i nerazvijenih, neophodno pomagati zemÿe u razvoju kako bi se one uspeãno ukÿuåile u meœuna-rodnu podelu rada i svetsko træiãte, od kojeg, takoœe, zavise i najrazvijenije zemÿe. Za tako neãto, zemÿama u razvoju je neophodna pomoñindustrijski razvijenih zemaÿa a ne eksploatacija, koloni-jalna ili neokolonijalna.20 Ako je neophodna pomoñ, a uz to, zbog promeçenih druãtvenih okolnosti (videti Nacija kao åinilac), 20 R.

Stojanoviñ, nav. delo, str. 134172.

129

sila bi bila vrlo skupa zbog otpora naroda za obezbeœeçe svojih interesa putem monopolizacije, onda se moæe oåekivati razvoj procesa saradçe u tom odnosu. Da li se u ovom izboru moguñnosti kod oblika meœuzavisnosti mogu pribliænije utvrditi pravac razvoja i vrste procesa u meœuna-rodnim odnosima? Åiçenice ukazuju da to u najveñoj meri zavisi od stepena meœuzavisnosti. g. Stepen meœuzavisnosti zavisi u najveñoj meri od znaåaja interesa koji se ostvaruje u datom odnosu. Ako su ti interesi vezani za opstanak ili razvoj dræave onda je stepen meœuzavisnosti najviãi. Neki meœunarodni odnos ñe biti u velikoj meri u zavisnosti od stepena i oblika meœuzavisnosti; ako imamo visok stepen meœuzavisnosti u obliku koji pospeãuje procese saradçe, onda se moæe oåekivati razvoj saradçe ili politiåko delovaçe u tom pravcu. Ako je stepen meœuzavisnosti visok, a oblik pospeãuje procese sukoba, postoji veña izvesnost da ti procesi preovladaju. Ako oblik meœuzavisnosti omoguñuje zadovoÿeçe interesa u nekom odnosu putem sile, a stepen meœuzavisnosti je nizak, tada bi upotreba sile bila utoliko maçe verovatna ukoliko bi postojao veñi rizik od çene upotrebe, odnosno ako bi upotreba sile bila “skupÿa” od interesa koji bi se u tom odnosu mogao postiñi. Stepenovaçe meœuzavisnosti je nesumçivo vrlo sloæen posao, ali ga je moguñe izvesti analizom niza åinilaca i pokazateÿa koji karakteriãu dati odnos. Takvi åinioci ñe biti posebno analizovani u daÿem izlagaçu. Pokazateÿi stepena meœuzavisnosti bi mogli biti: nivo ekonomske razmene, kvalitet te razmene (da li su proizvodi koji se razmeçuju bitni i u kojoj meri bitni ili nebitni za nor-malno funkcionisaçe jedne ili obe strane u odnosu); geografski i geostrateãki znaåaj svake dræave u datom odnosu; kulturni odnosno tehnoloãki nivo zavisnosti jedne i druge strane u datom odnosu; druãtvenoekonomske razlike i stepen iskÿuåivosti privrednih sistema dræava ili grupacija dræava; najzad, politiåka konstelacija u kojoj odnosi snaga, podela interesa i globalne i regionalne strategije velikih sila imaju poseban znaåaj za opredeÿeça i prilagoœavaçe politike drugih zemaÿa u odabiraçu i ostvareçima svojih posebnih interesa. Stepen meœuzavisnosti se u tom smislu nalazi u velikoj meri vezan za vrstu meœuzavisnosti. d. Vrste meœuzavisnosti mogu se u krajçoj analizi odrediti tako ãto ñe se izdvojiti neke konstante za koje se vezuju preovlaœujuñi interesi dræava u meœunarodnim odnosima. Te konstante su trajne i prisutne u svim odnosima dræava u datom tipu meœuzavisnosti, za razliku od nekih varijabilnih koje su prisutne u nekim vremenskim periodima, ili samo u jednom datom odnosu. To ne znaåi da su one zbog svoje promenÿivosti zanemarive. Naprotiv, one u nekom odnosu mogu biti od prvorazrednog znaåaja, te im se mora posvetiti posebna paæça pri istraæivaçu meœunarodnih odnosa. Konstante koje bi se mogle izdvojiti su ekonomski interesi, geografski i geostrateãki interesi, kulturni, politiåki i druãtveno-ekonomski. Varijabile su bezbrojne i u çih bi se uglavnom mogli svrstati subjektivni åinioci (akteri), iracionalna staça svesti, verski, ideoloãki oblici svesti kao uzroånici ponaãaça u meœunarodnim odnosima iz kojih mogu proiziñi posledice od znaåaja za meœuna130

rodni æivot druãtva. S obzirom na to da su varijabile uvek ukÿuåene u spoÿnu politiku i one se u çoj uglavnom i iscrpÿuju, za meœuzavisnost kao objektivno staçe bitne su konstante iz kojih moæemo izvuñi postojaçe razliåitih vrsta meœuzavisnosti: ekonomska, geografska, kulturna, politiåka i druãtveno-ekonomska. œ. Ekonomska meœuzavisnost je osnovna i u çoj dolazi do izraæaja zavisnost procesa u materijalnoj proizvodçi od veza s ekonomijama drugih dræava. “Odnosi izmeœu nacija zavise o toga koliko je svaka od çih razvila proizvodne snage, podelu rada i unutraãçe odnose.”21 U ovoj vrsti meœuzavisnosti najåeãñe se uåvrãñuju interesi dræava koji mogu biti za opstanak ili razvoj svake od çih. Stepen ekonomske meœuzavisnosti najåeãñe i najpotpunije oznaåava stepen i oblik meœuzavisnosti u meœunarodnim odnosima. Zato moæemo reñi da ekonomska meœuzavisnost predstavÿa osnovu meœunarodnih odnosa na kojoj se izgraœuju razliåiti vidovi i vrste meœuzavisnosti, koje su sve u krajçoj liniji vezane i proizlaze iz ekonomske meœuzavisnosti. e. Geografska meœuzavisnost je takoœe u krajçoj liniji od-reœena datim oblikom i stepenom ekonomske meœuzavisnosti. Åesto izgleda da put kroz neki geografski prostor, izlaz na more ili geostrateãki poloæaj imaju veñi znaåaj od ekonomske meœuzavisnosti. Isto tako, åesto se åini da je geostrateãka meœuzavisnost znaåajnija od ekonomske. Meœutim, one su znaåajne na prvom mestu zbog toga ãto se tim putem, ili preko te geografske taåke, u datom vremenu mogu oåuvati ili postiñi neki ekonomski interesi u ekonomskoj meœuzavisnosti dræava. S druge strane, ne treba zanema-riti geografsku meœuzavisnost jer na datom stupçu razvoja ona ima svoj znaåaj koji proizlazi iz tog stupça razvoja. Ako se ima u vidu da jedan stupaç razvoja dosta dugo traje, u tom vremenskom razdobÿu takva geografska meœuzavisnost ima svoj znaåaj. æ. Kulturna meœuzavisnost se ogleda u neophodnosti razmene kulturnih tvorevina, bilo preko prenosa tehniåkih dostignuña koje neposredno utiåu na ekonomski i druãtveni razvoj dræava, bilo preko kretaça drugih duhovnih tvorevina bez kojih je teãko zamisliti, kako razvoj svakog pojedinog druãtva, tako i razvoj veza meœu narodima i dræavama kao neophodan uslov za razvoj procesa saradçe. Tehnoloãka meœuzavisnost neposredno se ogleda u vezi izmeœu ekonomskog razvoja date dræave i univerzalnog razvoja nauke i tehnike. Ne postoji moguñnost izolacije jedne dræave iz tog univerzalnog kretaça bez opasnosti od zaostajaça u razvoju. z. Druãtveno-ekonomska meœuzavisnost se ogleda u stepenu iskÿuåivosti i moguñnosti saradçe izmeœu dræava sa razliåitim druãtveno-ekonomskim sistemima. Ova vrsta meœuzavisnosti nastaje i postoji uvek i u svim epohama u kojima je doãlo do smene druãtveno-ekonomskih formacija. Taj proces nikada nije tekao jednovremeno u svim dræavama, tako da su redovno pored dræava s novim druãtvenoekonomskim sistemom æivele i stare dræave. 21 K.

Marks, F. Engels, Soåinenija, Moskva, t. III, str. 1920.

131

Feudalizmu je bilo potrebno proãireçe zemÿiãnih poseda naseÿenih kmetovima a ne uniãtavaçe stanovniãtva osvojenih zemaÿa i odvoœeçu u robÿe dela stanovniãtva u dobu najsposobnijem za rad. Kapitalizam je traæio slobodnu radnu snagu a ne seÿake vezane za zemÿu, i slobodno træiãte a ne feudalnu naturalnu autarhiånost. Ovakva iskÿuåivost vodi meœuzavisnosti, åiji oblici vode sukobima, ãto je u istoriji zabeleæeno. i. Politiåka meœuzavisnost nastaje s poveñanom ulogom politiåkih procesa u razvoju meœuzavisnosti iz koje se javÿa moguñnost eksploatacije automatskim delovaçem zakona vrednosti. Neki oblici politiåke meœuzavisnosti su uvek postojali, a naroåito kada je reå o mestu jedne dræave u odnosu snaga u meœunarodnim odnosima. Postojaçe razliåitih interesa dræavE2 dovodi do jednaåeça teæçi i moguñnosti, ãto doprinosi stvaraçu politiåke konstelacije unutar koje se interesi uravnoteæuju politiåkim sredstvima, ili uz veliko uåeãñe politike u tome. Politiåka sredstva mogu biti ona koja pospeãuju meœunarodnu saradçu ili sukobe. Prva se sastoje u pregovorima, sporazumevaçu i izgradçi pravila ponaãaça (meœunarodnog prava i morala) a druga, u primeni razliåitih vidova politike sile. Do primene sile najåeãñe dolazi onda kada oblik i stepen meœuzavisnosti ne dozvoÿavaju jednoj strani da poãtovaçem interesa druge strane pribavi za sebe koristi neophodne za svoj opstanak i razvoj. U situacijama u kojima se maçe koristi postiæu maçim obimom sile, ona se upotrebÿava i kada sopstveni sistem nije doveden u pitaçe. Jaåe izraæena ili oåekivana reakcija utiåe na poveñaçe rizika pri upotrebi sile. Poveñaçe rizika umaçuje izglede za postizaçe koristi putem sile. Na taj naåin dolazi do redukcije sredstava i metoda sile. Dolaskom do taåke na kojoj rizik postaje beznaåajna komponenta, sila dolazi kao krajçe sredstvo za odræavaçe onoga ãto se smatra neophodnim u borbi za opstanak ili razvoju. U procesu razvoja druãtva stalno se mnoæe moguñnosti za zadovoÿeçe interesa putem procesa saradçe u meœunarodnoj podeli rada i poveñava rizik pri upotrebi sile (sve savrãenija i ubojitija oruæja). U politiåkoj konstelaciji meœunarodnih odnosa, u kojima preovladavaju odnosi na bazi politike sile, uspostavÿa se ravnoteæa snaga izmeœu dræava ili grupacija dræava, koja nastaje na osnovama uravnoteæenih, odnosno sukobÿenih interesa. Unutar ravnoteæe snaga razvijaju se posebne zakonitosti koje deluju na poloæaj svake dræave u datom obliku, stepenu i vrsti meœuzavisnosti. Te zakonitosti ukazuju na znaåaj politiåke meœuzavisnosti dræava u meœuna-rodnim odnosima. U datoj konstelaciji meœunarodnih odnosa deluju i druge zakonitosti koje umnogome modifikuju drugu vrstu meœuzavisnosti i deluju na oblik i stepen meœuzavisnosti. U meœunarodnim odnosima stoga nisu retke pojave da dræava ærtvuje ekonomski prosperitet da bi oåuvala politiåku nezavisnost, ako je jedno uslovÿeno drugim.22 Politiåka nezavisnost je vrhovna vrednost dræave, a istorijsko iskustvo ukazuje da svi drugi interesi, koji bi dovodili u pitaçe ovu vrednost, samo privre22 M. Heilperin, La cooperation economique internationale et la securite collective, Recueil des cours, 1939, II, v. 68, str. 367.

132

meno mogu izgledati znaåajniji. Ona strana koja u meœunarodnim odnosima za svoja åiçeça traæi da druga strana ærtvuje politiåku nezavisnost, zadovoÿava time na prvom mestu svoje sopstvene interese i çima se iskÿuåivo rukovodi. Iz politiåke konstelacije nastaje politiåka meœuzavisnost koja predstavÿa konstantu u analizi oblika i stepena meœuzavisnosti i naåina realizacije interesa u çoj. Ona utiåe na opredeÿeçe dræava u izboru sredstava za zadovoÿeçe svojih interesa, doprinosi grupisaçu dræava, modifikuje i samu ekonomsku meœuzavisnost, ali sve to do odreœene granice. Ta granica se nalazi na onoj taåki gde se razdvajaju putevi ka opstanku, razvoju ili zaostajaçu. * ** Na mesto, ulogu i ponaãaçe subjekata u meœunarodnim odnosima u datom obliku, stepenu i vrsti meœuzavisnosti deluju razliåiti åinioci, bilo subjektivni (akteri) bilo objektivni, i materijalni, vanekonomski åinioci. Bilo da je reå o konstantama ili varijabilama, ti åinioci se ukÿuåuju u potpunije odreœeçe oblika i stepena meœuzavisnosti, koji u najveñoj meri utiåu na razvoj razliåitih procesa u meœunarodnim odnosima. Razumÿivo je da åinioci nisu za sva vremena i na svakom mestu isti i nepromenÿivi, zato se oni ne mogu posmatrati statiåki veñuvek u druãtvenim okvirima epohe. Nesumçivo je, meœutim, da postoje i svesni åinioci koji su u veñoj ili maçoj meri stalno prisutni, ili åiji je znaåaj za meœunarodne odnose epohe takav da se o çima mora voditi posebna paæça u svim sluåajevima kada nastanu uslovi za çihovo delovaçe.

II ÅINIOCI U MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA 1. Svetsko træiãte Svetsko træiãte neposredno proizlazi iz ekonomske meœuza-visnosti dræava jer se preko svetskog træiãta izraæava meœunarodna podela rada, koja je osnov ekonomske meœuzavisnosti. S druge strane, ono nije i ne moæe biti potpuni izraz ove meœuzavisnosti. Na svetskom træiãtu se prepliñu delovaça ekonomskih zakonitosti sa politiåkim delovaçem dræava. Uloga politiåke konstelacije meœunarodnih odnosa, odnosa snaga i interesa ozbiÿno deluje na ekonomske zakone kretaça na svetskom træiãtu, tako da je ono ne samo izraz ekonomske meœuzavisnosti dræava, veñ, na neki naåin, kroz çega se prelamaju i sva kretaça u meœunarodnim odnosima uo133

pãte. Metodi embarga, bojkota, monopola, regionalizma, intervencija dræava, carina, u velikoj meri modifikuju ekonomske zakone u meœunarodnim ekonomskim odnosima. Na taj naåin, svetsko træiãte odraæava delovaçe i niza drugih åinilaca, politiåkih, ideoloãkih i dr. Meœutim, çegova osnovna funkcija je ekonomska. U svoj toj sloæenosti, svetsko træiãte ozbiÿno utiåe na kretaçe, razvoj i staçe meœunarodnih odnosa. “Svetsko træiãte je teritorijalno neograniåeno... i predstavÿa celokupnu ponudu svih proizvoœaåkih zemaÿa u svetu kao i celokupnu traæçu svih potroãaåkih zemaÿa.”23 Ovo bi bila definicija koja se odnosi na savremeno znaåeçe svetskog træiãta kao sveukupnosti razmene roba u svetu. Meœutim, ovakvo svetsko træiãte nije postojalo oduvek. Wegova pojava vezana je za kapitalizam jer se tek s razvojem kapitalistiåke robne proizvodçe stvara i zavisnost nacionalnih ekonomija od meœunarodne razmene. To ne znaåi da s nastankom kapitalizma tek nastaju meœunarodne ekonomske veze i razmene dobara. Videli smo da razmena proizvoda postoji joãu prvobitnoj zajednici. Za pretkapitalistiåke formacije karakteristiåna je sporadiåna razmena koja je obuhvatila uglavnom retke i luksuzne proizvode i ono ãto je bilo iskÿuåivo vezano za odreœena geograf-ska podruåja i klimatske zone. Sa nastankom kapitalizma, dolazi do razmene roba bitnih za opstanak i razvoj nacionalnih privreda; bez ovakve razmene nije moguñe zamisliti normalan tok proizvodçe i reprodukcije u kapitalistiåkom svetu. Povezivaçe sve veñeg kruga zemaÿa u meœunarodne ekonomske odnose vodilo je sve veñem znaåaju svetskog træiãta za normalno funkcionisaçe procesa proizvodçe u nacionalnim privredama. Druãtvena proizvodça i reprodukcija danas ne mogu ostati zatvorene u nacionalnim granicama, pa ma kako dræava bila velika i moñna. Dræave, kao politiåke organizacije druãtava, ne mogu viãe unutar svojih granica razvijati sve oblike proizvodçe, bilo zato ãto nemaju odgovarajuñe prirodne uslove, bilo ãto bi zbog nepovoÿnih prirodnih uslova proizvodça bila nerentabilna, ili zato ãto bi proizvodça bila nerentabilna za svetske uslove. Ako jedna dræava ima rudu gvoæœa a nema ugÿa potrebnog za proizvodçu åelika, ona moæe izvoziti rudu åelika u dræavu koja ima åeliåane a ova, kada proizvede åelik moæe ga izvesti u zemÿu koja proizvodi automobile itd. Na taj naåin se neprekidno razvija meœunarodna podela rada koja postaje sve znaåajnija sa industrijskom specijalizacijom u proizvodçi. Svako globalno druãtvo mora biti samodovoÿno (autarhiåno) meœutim, nijedno druãtvo ne moæe biti apsolutno samodovoÿno. Samodovoÿnost je uvek relativna, a æeÿa neke dræave ili regiona da postigne apsolutnu samodovoÿnost, moæe dovesti samo do negativnih posledica za sopstveni razvoj. Razvoj svetskog træiãta doveo je do toga da se vrednost proizvedenih dobara unutar nacionalnih pri-vreda u konaånom obraåunu meri uporeœeçem sa cenama na svetskom træiãtu. Stoga, ona zemÿa koja proizvodi uz najniæe troãkove proizvodçe ostvaruje najveñu dobit na 23 Æ.

134

Mrkuãiñ, Meœunarodna ekonomija, Beograd, 1960, str. 16.

svetskom træiãtu. “Kapitali plasirani u spoÿnoj trgovini mogu dati viãu profitnu stopu zato ãto se ovde konkuriãe sa robama koje druge zemÿe proizvode s maçe proizvodnih teãkoña, tako da naprednija zemÿa prodaje svoje robe iznad çihove vrednosti, mada jeftinije nego konkurentske zemÿe. Ukoliko se ovde rad naprednije zemÿe valorizuje kao rad veñe specifiåne teæine, profitna stopa se peçe, poãto se rad, koji se ne plaña kao kvalitativno viãi, prodaje kao takav. Isti odnos moæe se dogoditi i prema zemÿi u koju se robe izvoze i iz koje se robe uvoze; naime, da ta zemÿa daje viãe opredmeñenog rada u materiji nego ãto dobija, a da pri tom ipak dobija robu jeftinije no ãto bi je sama mogla proizvoditi.”24Tako se danas moæe zapaziti razvoj jednog sveopãteg procesa u svetu, koji se odvija prilagoœavaçem zemaÿa meœunarodnoj podeli rada, ãto doprinosi visokom stepenu meœuza-visnosti u svetu i razvoju oblika saradçe u meœunarodnim odnosima. Prouåavaçe kretaça na svetskom træiãtu ima veliki znaåaj za razumevaçe meœunarodnih odnosa. Kroz svetsko træiãte se odraæa-va ekonomski i politiåki poloæaj i potencijal jedne dræave, çen stepen zavisnosti ili nezavisnosti, podreœenosti ili hegemonije, ravnopravnosti i jednakosti, tako da se iz tih elemenata moæe saåiniti dobra slika staça i moguñnosti poloæaja jedne zemÿe ili staça i kretaça u meœunarodnim odnosima uopãte. Kroz svetsko træiãte podjednako se probijaju procesi saradçe i procesi sukoba u meœunarodnim odnosima. Procesi saradçe se odvijaju u komplementarnoj podeli rada, a procesi sukoba su najåeãñe posledica nejednake razvijenosti zemaÿa, kao i teæçe dræava da u toj nejednakosti zauzmu boÿu poziciju koja omoguñuje sticaçe ekstra-profita, koji u meœunarodnim ekonomskim odnosima znaåi eksploa-taciju slabije razvijenog. “Favorizovana zemÿa dobija u razmeni natrag viãe rada za maçe rada, mada tu razmenu, taj viãak, kao i uopãte kod razmene izmeœu kapitala i rada, trpa u xep izvesna klasa.”25 Eksploatacija je uvek nailazila na otpor, ãto raœa procese sukoba i pretvara ih u oruæanu borbu onda kada se eksploatacija æeli i silom nametnuti. S druge strane, i sama slabije razvijena zemÿa, ako je politiåki nezavisna, koristi politiåka sredstva da tu eksploataciju spreåi i to politiåkim merama protiv automatizma ekonomskih zakona, koji dovode do veñopisanog staça iz kojeg proizlazi eksploatacija slabije razvijene dræave u meœunarodnim odnosima. Uloga politiåkog åinioca ne ogleda se samo u odnosima razvijenih i nerazvijenih zemaÿa na svetskom træiãtu. Dok je na unutraãçem træiãtu uspostavÿen neposredan odnos izmeœu sop-stvenika i proizvoœaåa roba, na svetskom træiãtu oni se javÿaju i kao predstavnici jedne dræave i obavÿaju posao razmene uz politiåko odobreçe svoje dræave, koje je uvek postojalo i bilo traæeno, samo je u proãlosti bilo maçe vidÿivo nego danas. Naime, danas se meœunarodna razmena uopãte i ne moæe obavÿati bez veñe ili maçe kontrole dræava. Iz tih razloga razmena na svetskom træiãtu se ne odvija po istim zakonima koji vaæe u unutraãçoj razmeni. “Dok je na unutraãçem træiãtu razmena zasnovana na razmeni vrednosti, a vrednost 24 K. Marks, 25 Isto.

Kapital, nav. delo, t. IV, str. 274.

135

odreœena proseånim druãtvenopotrebnim radnim vremenom, prilikom suåeÿavaça roba na svetskom træiãtu, vrednost robe odreœuje se sadræinom proseånih jedinica svetskog rada, odnosno dolazi do primene jednog univerzalnog kriterijuma.”26 Na svetskom træiãtu dolazi do konkurencije roba, te se tako formira sredça cena, koja predstavÿa svetsku cenu te robe. Prema tome dræava u åijoj proizvodçi se utroãi viãe rada, i åiji proizvod na unutraãçem træiãtu ima veñu cenu od svetske cene, na svetskom træiãtu gubi razliku izmeœu cene na svom i cene na svetskom træiãtu. Na ovaj naåin se u praksi ispoÿava delovaçe zakona vrednosti, i razlike çegovog delovaça na svetskom i unutraãçem træiãtu. Istiåuñi razliku izmeœu unutraãçeg i svetskog træiãta Marks kaæe: “Drukåije je na svetskom træiãtu åiji su sastavni delovi pojedine zemÿe. Sredça intenzivnost rada u svakoj zemÿi je drukåija: ovde veña, tamo maça. Ove nacionalne proseåne veliåine saåiçavaju dakle skalu, åija je jedinica mere proseåna jedinica svetskog rada. Prema tome, intenzivniji nacionalni rad, uporeœen s maçe intenzivnim, proizvodi za jednako vreme viãe vrednosti, koja se izraæava u viãe novca.” Ali zakon vrednosti u svojoj internacionalnoj primeni joãviãe se modifikuje time ãto na svetskom træiãtu i proizvodçi nacionalni rad vaæi kao intenzivniji dogod konkurencija ne prisili “proizvodnu naciju da prodajnu cenu svoje robe spusti na çenu vrednost.”27Iz ove analize proizlazi da delovaçe zakona vrednosti u meœunarodnim ekonomskim odnosima vodi eksploataciji samo ako postoje razlike u razvijenosti, zbog kojih slabije razvijene zemÿe nisu u staçu da konkurencijom prisile razvijene zemÿe da se odreknu ekstra-profita na svetskom træiãtu a time i eksploatacije slabije razvijenih zemaÿa. S obzirom na to da u meœunarodnim ekonomskim odnosima na svetskom træiãtu uåestvuju, ili su predstavÿene, suverene dræave, na çemu se teãko uspostavÿaju pravi odnosi konkurencije zasnovane samo na ekonomskim zakonitostima. Dræava ñe u ovim odnosima uvek i na razliåite naåine intervenisati (carine, embargo, bojkot, robne liste, ekonomske integracije, carinske unije itd.). Danas razvijene dræave pribegavaju dræavnoj intervenciji u ciÿu izvoza krize; ne-razvijene dræave takoœe stimuliraju angaæovaçe dræave u odbrani od dejstva spoÿnog træiãta, åime takoœe modifikuju delovaçe zakona vrednosti u meœunarodnim odnosima.28Sama åiçenica da se na svetskom træiãtu modifikuje i jedan od najznaåajnijih ekonomskih zakona zakon vrednosti ukazuje na znaåaj svetskog træiãta u æivotu meœunarodne zajednice. Svetsko træiãte je u svom razvoju prolazilo kroz razliåite faze. Prvobitno, na çemu se vrãi samo razmena roba. Meœutim, trgovina ubrzo povlaåi za sobom kapital u meœunarodni promet, jer kapital pospeãuje kretaçe roba. Na svetskom træiãtu 26 26. Q. Adamoviñ, Teorija meœunarodne trgovine, Beograd, Institut za meœunarodnu politiku i privredu, 1972, str. 81. 27 K. Marks, Kapital, str. 46. 28 Q. Adamoviñ, nav. delo, str. 262.

136

je isto tako znaåajno i kretaçe radne snage, jer je i ona svojevrsna roba u kapitalistiåkoj robnoj proizvodçi. A. Kretaçe roba Razvoj robne proizvodçe prekida dotadaãçe primitivne oblike meœunarodne razmene, sporadiåne trampe ili karavanskog kretaça egzotiånih proizvoda. Meœutim, ovaj proces nije tekao ravnomerno. On se prvo poåeo razvijati u Engleskoj, tako da je ova zemÿa postala ubrzo “radionica” åitavog sveta. U periodu prvobitne akumulacije kapitala, dræava igra znaåajnu ulogu u privredi a naroåito u nasilnom uspostavÿaçu meœunarodne podele rada putem osvajaça kolonija kojima je nameçena uloga snabdevaåa sirovina. Ova uloga je nametnuta dræavnom silom kolonizatora putem tzv. “kolonijalnog pakta” koji je zabraçivao kolonijama da razvijaju industrijsku proizvodçu i ostavÿao metropoli monopol u transportu i trgovini.29 Poãto je Velika Britanija najpre sprovela prvobitnu akumulaciju kapitala, ona je prva stupila u sledeñu, liberalistiåku fazu kapitalizma. Ona je uvela liberalistiåke koncepcije u spoÿnu trgovinu, poãto je obezbedila potpunu nadmoñna svetskom træiãtu, zahvaÿujuñi premoñi svoje industrijske proizvodçe koja u to vreme nije imala ozbiÿnije konkurente u svetu. Zato je ona mogla da nastoji na slobodi spoÿne trgovine u ovoj fazi, bez ikakvih dræavnih uplitaça u çu. Meœutim, zemÿe koje su kasnije stupile na put industrijalizacije, SAD, Francuska, Nemaåka itd., naãavãi se pred nadmoñnom engleskom industrijom, teæe da uvedu protekcionistiåku politiku u oblast svojih meœunarodnih ekonomskih odnosa. Protekcionizam podrazumeva intervenciju dræave u spoÿnoj trgovini s ciÿem razvoja domañe industrije od konkurencije spoÿa. Ovakvu vrstu zaãtite dræave sprovode na razliåite naåine: putem carina, uvoznih dozvola, robnih lista i dr. Protekcionizam u spoÿnoj trgovini je ubrzo zahvatio i kolonije zemaÿa koje su vodile ovu politiku. Francuska je veñ1892. godine donela zakon o carinama kojima je obuhvatila i svoje kolonije, tako da uvoz u kolonije ima istu carinsku zaãtitu kao i uvoz u metropolu.30 Ãireçe protekcionizma u ekonomskoj politici zemaÿa u meœunarodnim odnosima, ubrzo dovodi do sukobÿavaça izmeœu dræava, a naroåito nastankom imperijalizma, kada je definitivno doãlo do zatvaraça kolonijalnih træiãta, ãto stvara u istoriji meœunarodnih odnosa specifiåne imperijalistiåke sukobe i ra-tove.31 Posle Prvog svetskog rata protekcionizam ponovo uzima maha, da bi u toku i nakon velike krize 19291933. godine doveo do naglog pada meœunarodne trgovine koja se teãko oporavÿa, tako da je uoåi Drugog svetskog rata, 1938. godine, ona joãuvek za 17% maça od nivoa dostignutog pre krize 1929. godine.32To je posle29 P. Renouvin, J. B. Duroselle, Introduction a l’histoire des relations internationales, Paris, A. Colin, 1966, str. 69. 30 Isto. 31 Kada je Francuska podvela pod svoj carinski zakon Madagaskar, Velika Britanija je oãtro protestvovala, tako da je Francuska morala da popusti. 32 P. Renouvin, J. B. Duroselle, nav. delo, str. 72.

137

dica velikog zatvaraça dræava posle velike krize, tako da se protekcionizam skoro pretvara u autarhiju, ãto je naroåito sluåaj sa faãistiåkim dræavama Italijom i Nemaåkom posle 1935. godine. Ciÿ ove autar-hijske politike, koju su povele ove dve dræave, bio je da u meœunarodnim odnosima obezbede politiåku moñputem jaåaça vojne sile, za koju je ekonomska samodovoÿnost povoÿna, jer se onda na çu ne moæe delovati ekonomskim sredstvima pritiska. Meœutim, i tu je teæça ka autarhiji pokazala da je do çe nemoguñe doñi u apsolutnim razmerama. Ciÿevi ovih zemaÿa su zato ubrzo svedeni na zadovoÿeçe svojih potreba iz meœunarodnih odnosa putem sile. Ærtve ovog pritiska su bile u poåetku male zemÿe, koje je trebalo da sluæe ovim dræavama kao izvori sirovina, da bi apetiti rasli s potrebama do ideja o vladavini åitavim svetom, iz åega je proiziãao samo Drugi svetski rat kao zavrãetak tih snova o svetskoj vladavini. Neravnomeran razvoj u svetu doveo je do nejednakog poloæaja zemaÿa na svetskom træiãtu, ãto je sa svoje strane doprinelo ustanovÿavaçu razliåitih sistema u spoÿnoj trgovini. Liberalizam, protekcionizam, autarhija, sve su to oblici iza kojih stoje razliåiti interesi, a u zavisnosti od stepena razvijenosti zemaÿa koje u tome uåestvuju. Ti razliåiti interesi mogu biti iskÿuåivi ili komplementarni, od åega u najveñoj meri zavisi i vrsta odnosa na meœunarodnom planu. Sigurno je da svi navedeni sistemi spoÿne trgovine mogu u sebi nositi opasnosti od sukobÿavaça ili voditi saradçi. Protek-cionizam je samo reakcija na liberalizam. Isto tako, moæe se reñi da svakoj dræavi u nekoj ekonomskoj grani odgovaraju principi libe-ralizma u spoÿnoj trgovini a u drugoj protekcionizam, ãto je u zavisnosti od razvijenosti svake od çih. Zatvaraçem træiãta zemÿa A moæe da nanese ãtetu zemÿi B. Istovremeno, moæe se desiti da ako zemÿa A ne zatvori svoje træiãte za neke proizvode zemÿe B, ona pretrpi ãtetu, jer ñe to usporiti ili onemoguñiti razvoj sopstvene proizvodçe u datoj privrednoj grani, ukoliko postoje drugi uslovi za taj razvoj. Tako i na ovom planu meœunarodnih ekonomskih odnosa dolazi do primene politike sile razliåitim sredstvima. U XIX veku primena sile u meœunarodnim odnosima bila je redovna pojava prema kolonijama ili polukolonijama, od imperija-listiåkih zemaÿa. S ciÿem sticaça træiãta i çegovog monopolisaça za izvoz svojih roba, imperijalistiåke sile su stvarale sfere ekonomskog uticaja nametaçem odgovarajuñih ugovora putem sile. Tipiåan primer takvog stvaraça ekonomskih sfera uticaja je u to vreme bila Kina. Velika Britanija, Francuska i SAD su putem ugo-vora sa ovom velikom zemÿom ustanovile svoje ekonomske zone u kojima kineska dræava nije mogla slobodno uvoditi carine za robu ovih zemaÿa, veñu granicama koje su ugovorom utvrœene. Sliåna je situacija i sa drugim zemÿama. Maroko, Sijam, Iran, morali su sklopiti sliåan ugovor. Turska carevina je do 1774. godine sklopila ugo-vor sa Francuskom da neñe cariniti francusku robu sa viãe od 5%. Ovi ugovori nazvani su “kapitulacije” i çih je kasnije Turska potpisala i sa Velikom Britanijom, Belgijom, Ãvajcarskom, Holandijom i dr. Nemaåka, koja je kasnije uãla u igru meœunarodne imperija-listiåke podele 138

sveta, brzo se prilagodila ovim metodama, te je sliåne ugovore sklopila s Turskom, Kinom, Iranom, Etiopijom i dr.33 Razvoj industrije zahtevao je obezbeœeçe sirovina, ãto je doprinelo velikom razvoju saobrañaja, koji povezuje sve delove sveta u jedinstvenu proizvodno-sirovinsku celinu. Kao posledica neravno-mernog razvoja industrije u svetu, stvara se odnos u meœunarodnoj podeli rada u kojoj se na jednoj strani pojavÿuju industrijski proizvoœaåi a na drugoj proizvoœaåi sirovina. Iz toga je proizaãlo da je vrednost tih roba u svetskoj trgovini kroz åitav XIX vek, pa sve do 1929. godine, bila izjednaåena, jer su potrebe za sirovinama i hranom dovele do çihove visoke vrednosti na svetskom træiãtu. U tom izjednaåenom odnosu, zemÿe-proizvoœaåi sirovina imaju veliki znaåaj u odnosima sa industrijskim zemÿama. U vreme prerastaça kapitalizma u monopolski stadij, teæilo se monopolisaçu sirovinske osnove i træiãta industrijskih proizvoda. To je dovelo do kolonizacije u svetskim razmerama. Pored kolonizacije, imperijalistiåke zemÿe su nastojale da na drugim stranama uspostave putem koncesija monopolska prava za koriãñeçe sirovinskih izvora i træiãta niza zemaÿa svih kontinenata sveta.34 Promene u razvoju proizvodnih snaga meçaju postepeno odnos industrijskih i sirovinskih proizvoœaåa. Posle velike krize 1929. godine, postepeno opada vrednost sirovina u obimu svetske trgovine. To poveñava razlike u privrednom razvoju jednih i drugih zemaÿa, ãto raœa nove vidove antagonizma izmeœu çih. Ovi antagonizmi obeleæavaju epohu savremenih meœunarodnih odnosa u kojima su oni jedna od najveñih protivureånosti. Na ovaj naåin svetsko træiãte, kao pokazateÿ i åinilac kretaça u savremenim meœunarodnim odnosima, utiåe na çih i odreœuje pravce moguñih daÿih kretaça u ovim odnosima. Sigurno je da ovakav odnos na svetskom træiãtu ima ozbiÿne posledice u politiåkim odnosima u kojima se danas stvaraju neokolonijalistiåki oblici zavisnosti, kao novi oblici naruãa-vaça ravnopravnih odnosa koji u meœunarodnim odnosima jedino mogu voditi razvoju procesa saradçe. Nametaçe neokolonijalistiåkih oblika zavisnosti i eksploatacije, kao i u svim ranijim sluåajevima u istoriji, i danas izaziva otpore, bilo putem politiåke borbe mir-nim sredstvima, bilo putem narodnooslobodilaåkih ratova. Stalno prisustvo ovih oblika borbe u savremenim meœunarodnim odnosima ukazuje na moguñnosti i pokuãaje iskoriãñavaça tih moguñnosti da se nametne odnos hegemonije, eksploatacije ili politike zavisnosti u tom ciÿu. Ogroman znaåaj meœunarodne podele rada za razvoj svake dræave naveo ih je da se svesno angaæuju na prevazilaæeçu iskÿuåivih interesa koji neminovno vode sukobÿavaçu. Ova nastojaça dræava su naroåito doãla do izraæaja posle Prvog svetskog rata zbog porasta protekcionizma. Ovi pokuãaji koji su åiçeni u krilu Druãtva na-roda nisu urodili plodom, jer su se u tadaãçim uslovima, u vremenu izmeœu dva rata, svodili na sporazumevaçe imperijalistiåkog karaktera: podela træiãta ili, najviãe, stvaraçe carinskih saveza. 33 Nav. delo, str. 7577. 34 R. Stojanoviñ, nav. delo,

str. 137144.

139

Posle Drugog svetskog rata åine se veñi napori na svesnom usmeravaçu meœunarodne trgovine i otklaçaçu negativnih dejstava svetskog træiãta. Stvaraju se stalne i stabilne ekonomske integrisane zajednice, kao ãto su Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Principi ekonomske saradçe postavÿeni su u samoj Poveÿi Ujediçenih nacija. Doprinos UN ovom poÿu naroåito je znaåajan u odnosima razvijenih zemaÿa i zemaÿa u razvoju. Pored niza organa i specijalizovanih ustanova, koje se bave unapreœeçem meœunarodne trgovine, kao ãto je EKOSOK, GAT, 1964. godine doãlo je u Æenevi do odræavaça Konferencije o trgovini i razvoju. Ova konferencija postavila je sebi za ciÿ da raspravÿa i utvrdi puteve za prevazilaæeçe staça koje postoji u savremenim meœunarodnim ekonomskim odnosima, posebno trgovini i meœunarodnom finansiraçu zemaÿa u razvoju. Konferencija UN o trgovini i razvoju postala je stalni organ Generalne skupãtine UNUNCTAD. B. Kretaçe kapitala U drugoj polovini XIX veka meœunarodno kretaçe kapitala dobija prvorazredni znaåaj u meœunarodnim ekonomskim odnosima i meœunarodnim odnosima uopãte. Meœunarodno kretaçe finansijskih sredstava u ranijim epohama zabeleæeno je samo kao kretaçe koje odobrava jedna dræava da bi data finansijska sredstva mogla biti stavÿena na raspolagaçe drugoj dræavi. Ova pojava zabeleæena je i u istoriji poåev od XVI veka, i to u ekonomskoj politici Engleske i Holandije, kao dvema zemÿama u kojima se kapitalizam u to vreme veñpoåeo razvijati.35 Meœutim, tek u drugoj polovini XIX veka kretaçe kapitala dobija takve razmere da bitno utiåe na odnose izmeœu dræava. Izvor kapitala je postao metod eksploatacije na meœunarodnom poÿu, jedan od neposrednih uzroånika brze kolonizacije sveta krajem XIX i poåetkom HH veka, i uzroånik imperijalistiåkih sukobÿavaça izmeœu dræava te epohe. Izvoz kapitala je donosio metropoli viãestruke koristi. Pre svega, kreditori su u obliku profita, koji je u kolonijama bio znatno viãi, naplañivali svoje investicije i, drugo, putem izvoza zastarele investicione opreme u kolonije produæavali çihov ekonomski vek zahvaÿujuñi eksploataciji jeftine radne snage. Najzad, putem izvoza kapitala, stvarana je veña potraæça robe iz metropole, ãto je unapreœivalo izvoz iz metropole. Kapitalne investicije u stranim zemÿama su uvek imale za ciÿ razvijaçe robnog prometa. Dok je vrednost trgovine industrijskih proizvoda bila ravna vrednosti sirovinske proizvodçe, geografska i ekonomska raspodela kretaça kapitala imala je isti odnos.36Kada je nakon zavrãetka Prvog svetskog rata doãlo do stagna35 P. 36

Renouvin, J. B. Duroselle, nav. delo, str. 126. 1923. godine oko 49% izvoza kapitala iãlo je u zemÿe proizvoœaåe sirovina, R. Stojanoviñ, nav. delo, str. 145.

140

cije sirovinskog izvoza, ovaj mehanizam poåiçe da slabi, da bi u velikoj krizi 1929. godine definitivno prestao da funkcioniãe. Osnovne promene koje su nastale u meœunarodnom kretaçu privatnog kapitala posle Prvog svetskog rata, posledica su, u najveñoj meri, i pobede socijalistiåke revolucije u Rusiji. Oktobarska re-volucija izvukla je ovu veliku zemÿu iz lanca meœunarodnih ekonomskih odnosa stvorenih u imperijalizmu i na imperijalistiåki naåin. Nakon revolucije nije bilo viãe moguñe sprovoditi sveopãtu deobu sveta, jedno veliko træiãte i izvor sirovina izvuåeni su iz svetskog imperijalistiåkog sistema, ãto je imalo ogroman politiåki i ekonomski znaåaj.37 Uporedo sa procesom razbijaça sistema meœuna-rodnih ekonomskih odnosa u svetu se razvija socijalizam kao univerzalni proces. Nastaju promene u tehnologiji koje postepeno naruãavaju uspeãno funkcionisaçe meœunarodne podele rada na bazi industrijski proizvoœaå prema sirovinskom proizvoœaåu. Takva podela rada je bila nametnuta silom i ona je sadræala eksploataciju industrijski slabije razvijene strane. To je ostavilo posledice i na kretaçe privatnog kapitala. Vrednost privatnih investicija u inostranstvu uoåi Prvog svetskog rata bila je ravna vrednosti svetske trgovine. Sa velikom krizom vrednost svetske trgovine prelazi za 5% vrednost investicija.38U toku krize, kretaçe kapitala se skoro potpuno zaustavilo i to traje skoro do Drugog svetskog rata. U toku rata i posle çega, meœunarodno finansiraçe se odvija u mnogo veñem obimu, putem kredita i pomoñi koje dræave neposredno ili preko multilateralnih ugovora ili organizacija odobravaju drugim dræavama. Izvoz privatnog kapitala redovno je bio prañen budnim okom dræave iz koje je on izlazio, uæivajuñi çenu punu zaãtitu u meœuna-rodnom prostoru. Prvo, kada je reå o izvozu kapitala u nezavisne dræave, politiåki razlozi su bili veoma znaåajni kod odobravaça tog izvoza. To odobreçe je u najveñoj meri zavisilo od konstelacije meœunarodnih odnosa; da li je jedna dræava saveznik u postojeñoj ravnoteæi snaga ili se nalazi u protivniåkom taboru; da li se o dræavi kojoj se odobravaju krediti moæe razmiãÿati kao o buduñem savezniku ili ne; da li se neka dræava iz protivniåkog tabora moæe pretvoriti u saveznika ako bi joj se odobrili krediti. Za sve ove sluåajeve ima mnogo primera u istoriji meœunarodnih odnosa. Tako recimo, u celom periodu do Prvog svetskog rata, Francuska nije dozvolila izvoz kapitala u Nemaåku, dok je istovremeno odobravala velike kredite Rusiji, koja je bila glavni francuski saveznik. U nastojaçu da se Italija privuåe u politiåki savez protiv Nemaåke, Francuska joj je otvorila kredite itd.39 Drugo, ako je reå o kretaçu kapitala prema nerazvijenim zemÿama, imperijalistiåke sile su nametale “politiåku zaãtitu” svojim investicijama putem kolonizacije, ili drugim putem, ãto se sve svodilo na tzv. “politiku topovçaåa”. U periodu 101914. godine, Egipat, Tunis, Maroko, Turska, i centralnoameriåke dræave bile su åesto objekti ovakvih metoda.40Oni su se svodili na str. 3.

37 Un

Doc., Les mouvements internationaux de capitaux entre les deux guerres, New York, 1949,

38 R. Stojanoviñ, nav. delo, str. 146. 39 P. Renouvin, J. B. Duroselle, nav. 40 Nav. delo, str. 159.

delo, str. 140143.

141

neposrednu primenu sile s ciÿem zaãtite svojih investicija ili otvaraça træiãta za çih. Kakvi su ti metodi bili, najboÿe je izrazio engleski dræavnik Lord Kerzon (Lord Curzon) kada je rekao da suverenost zemaÿa koje prihvataju specijalne garantije uz neposrednu vojnu podrãku, predstavÿa samo “ustavnu fikciju u koju joãsamo pravnici veruju...”41 Posle Drugog svetskog rata nastaje znaåajna prekretnica, u tom smislu, ãto javno finansiraçe preovlaœuje u odnosima izmeœu dræava. U toku i neposredno posle Drugog svetskog rata, vlada SAD pozajmila je saveznicima 55.383 miliona dolara. Pored politiåko-strateãkog znaåaja, SAD su imale za ciÿ i pokriñe dolarskog deficita u svetu, nastalog posle ovoga rata. Privatni kapital je oåigledno bio nemoñan da zadovoÿi ove potrebe. Isto tako, privatni kapital gubi znaåaj u odnosima izmeœu razvijenih i nerazvijenih zemaÿa jer viãe nije mogao biti realizovan kroz izvoz sirovina iz nerazvijenih zemaÿa.42 Kretaçe javnih kredita se nastavÿa posle Drugog svetskog rata i to u dve osnovne etape: prvo, krediti i pomoñneposredno upuñena saveznicima u robi uz vojnu ekonomsku pomoñpo Trumanovoj doktrini Gråkoj i Turskoj 1947. i po Marãalovom planu od 1948. U drugoj etapi, koja poåiçe 1949. godine, ovo kretaçe se usmerava prema nera-zvijenim zemÿama u vidu bilateralne ili multilateralne pomoñi i kredita. Pomoñzemÿama u razvoju proizaãla je iz potrebe da se smaçi nastali ekonomski jaz izmeœu razvijenih industrijskih zemaÿa i nerazvijenih zemaÿa. Ovaj jaz se pokazivao sve opasnijim i za same razvijene zemÿe, jer su zemÿe u razvoju bivale sve slabije kao kupci na svetskom træiãtu, a to je ugroæavalo realizaciju proizvodçe u razvijenim zemÿama. U posleratnoj meœunarodnoj zajednici, optereñenoj sukobima dva bloka, pomoñzemÿama u razvoju u velikoj meri nosi na sebi tragove tih sukoba te se kroz çu åesto proturaju politiåki, ideoloãki i strateãki ciÿevi velikih sila, glavnih davalaca pomoñi. Sukobi velikih sila na ovom poÿu sadræe niz elemenata poznatih od ranije. Davaçe pomoñi uz politiåke i druge uslove åini tako i daÿe silu prisutnom u politici razvijenih zemaÿa prema nerazvijenim zemÿama. Primera koji govore o uslovima politiåke prirode kod davaça pomoñi ima mnogo. Kada je Kamboxa priznala NR Kinu 1958. godine, SAD su vrãile pritisak na çu pod pretçom da ñe uskratiti daÿu pomoñako ne pristupi SEATO paktu. Kada je Mosadik hteo da Iran vodi nezavisnu politiku, SAD su mu uskratile ekonomsku pomoñ, dok su istovremeno drugom vrstom “pomoñi” uticale da vlada Mosadika padne. Takav sluåaj imamo i sa gradçom Asuanske brane u Egiptu. Kad je Egipat odbio uslove za dobijaçe pomoñi od Zapada za gradçu brane (uslovi su se sastojali u zahtevu da zapadne sile SAD i Velika Britanija kontroliãu egipatske finansije i da Egipat pristupi Bagdadskom paktu), SAD i Velika Britanija su primenile niz mera pritiska na ovu zemÿu. Velika Britanija je blokirala çegova sterlinãka sredstva a SAD su naglo smaçile kupovinu egipatskog pamuka. 41 Nav. delo, str. 162. 42 R. Stojanoviñ, nav.

142

delo, str. 147.

Pomoñzemaÿa u razvoju odraæava se i na samu ravnoteæu snaga. Krajem 1957. godine SSSR je odobrio Indiji kredite, nakon åega se ameriåka pomoñovoj zemÿi naglo poveñala. U to vreme R. Nikson, kao potpredsednik SAD, izjavÿuje da je ciÿ ameriåke pomoñi u Aziji “da se ne dozvoli jaåaçe uticaja SSSR u Aziji”.43 Nesvrstane zemÿe su oduvek odbijale da primaju pomoñpod politiåkim uslovima. Joã1952. godine Nehru je u parlamentu svoje zemÿe izjavio sledeñe: “Ukoliko bi inostrana pomoñbila stavÿena ma i u najmaçoj meri u zavisnost od naãe politike, mi se u potpunosti odriåemo takve pomoñi i pretpostaviñemo joj smrt od gladi i bede”. Ovakav stav nesvrstanih zemaÿa, koji se na tom poÿu stalno produbÿuje, doprinosi da pomoñzemÿama u razvoju postepeno preraste u stalni institut meœunarodnih ekonomskih odnosa i sluæi razvoju onih procesa koji vode saradçi u meœunarodnim odnosima. Svojim stavovima u Ujediçenim nacijama, ove zemÿe doprinose da ova organizacija preuzima na sebe sve veñi deo poslova meœunarodnog finansiraça zemaÿa u razvoju. Prednost pruæaça pomoñi preko UN jeste, pre svega, u tome ãto se na taj naåin umaçuje moguñnost politiåkih manipulacija prilikom davaça ove pomoñi. Åitava mreæa organa UN izgraœivana je oprezno i uz teãkoñe i prepreke koje su proizlazile iz sukoba interesa velikih sila na ovom poÿu. Ove teãkoñe su upravo odraz toga staça i predstavÿaju indikatore u odnosima sile u procesima sukoba u meœunarodnim odnosima. Joãna prvom zasedaçu UN postavÿeno je ovo pitaçe, i od tada na svakom zasedaçu ono je imalo vaæno mesto u dnevnom redu svetske organizacije. Preko UN naroåito se uspeãno razvijala tehniåka pomoñzemÿama u razvoju, dok ekonomska i finansijska pomoñjoãuvek u najveñoj meri ide neposredno po bilateralnim ugovorima ili preko regionalnih ekonomskih organizacija. Posledçih godina, male i sredçe zemÿe sve viãe uåestvuju u opãtoj sumi pomoñi zemÿama u razvoju, ãto deluje u pravcu popuãtaça monopola velikih, ãto smaçuje moguñnost politiåkih manipulacija oko ovog novog instrumenta u meœunarodnim odnosima. V. Kretaçe radne snage Razvoj kapitalizma pretvorio je radnu snagu u robu, tako da se kretaçe radne snage na svetskom træiãtu obavÿa paralelno sa kretaçem roba i kapitala. Znaåaj koji radna snaga ima u razvoju zapaæen je joãu merkantilistiåkoj fazi kapitalizma. Engleska je zemÿa koja je u toj fazi donela zakon koji je spreåavao odlazak struåne radne snage u inostranstvo, poãto je mogao oslabiti englesku privredu koja se nalazila u poåetnom stadiju kapitalistiåkog razvoja. To ãto se kapitalizam nije ravnomerno razvijao ostavilo je posledice, ne samo na kretaçe meœunarodne trgovine i meœunarodnog finansiraça, veñi na kretaçe radne snage u svetskim razmerama. Razvijenije kapitalistiåke zemÿe, kao ãto su Engleska, Francuska i Nemaåka, izvozom radne snage u svoje kolonije ili u SAD, 43 Nav.

delo, str. 159.

143

Kanadu i Latinsku Ameriku, reãavaju problem relativnog demografskog viãka stanovniãtva. Poãto industrija nije joãmogla da primi sav ekonomski viãak radne snage iz poÿoprivrede, on odlazi u prekomorske zemÿe u kojima ostvaruje boÿe ekonomske efekte u uslovima nestaãice radne snage. Slabije razvijene zemÿe Istoåne Evrope (uglavnom slovenske zemÿe u Austrougarskoj), zatim Italija, Ãpanija i Portugal, izvozom radne snage reãavaju pitaçe demografskog viãka koji u zemÿi jednostavno nije mogao prodati svoju radnu snagu. Kretaçe radne snage u meœunarodnim razmerama ostavÿalo je ozbiÿne posledice ekonomske i politiåke prirode, kako na dræave emigracije tako i na dræave imigracije, kao i na celu meœunarodnu zajednicu. U savremenim meœunarodnim odnosima kretaçe radne snage zau-zima znaåajno mesto u odnosima dræava. Ono se razlikuje od ekonom-ske emigracije u proãlosti, jer je ova danaãça, uglavnom privremena emigracija. Nekada je ekonomska emigracija bila konaåno iseÿeçe iz jedne zemÿe i useÿeçe u drugu; odlazak u prekomorske zemÿe u ekonomsku emigraciju uglavnom znaåio definitivno napuãtaçe otaxbine. Ekonomski gledano, danas emigracija takoœe ima iste tokove kao i nekad. Radna snaga iz maçe razvijenih zemaÿa odlazi u razvijene industrijske zemÿe. U ovom kretaçu radne snage, posebna paæça se poklaça kretaçu struåne radne snage, a naroåito, visokih struåçaka i nauånih radnika. Privredni i druãtveni razvoj danas se ne mogu zamisliti bez visokih struånih i nauånih kadrova, tako da se danas u svetu vodi prava utakmica, uglavnom izmeœu visoko razvijenih zemaÿa, oko privlaåeça struåçaka i nauånika na rad u jednoj zemÿi. Kretaçe radne snage uopãte, a struåçaka i nauånika posebno, indikatori su uloge i mesta date zemÿe u svetskoj privredi, na svetskom træiãtu i u meœunarodnim ekonomskim odnosima uopãte. G. Razjediçenost svetskog træiãta danas Nacionalno træiãte u savremenim uslovima razvoja postaje nedovoÿno, s obzirom na nuænost specijalizacije u proizvodçi i podele rada u svetskim razmerama. Ovo doprinosi tome da dræave sve viãe napuãtaju autarhijske metode razvoja i teæe organizovanom stvaraçu ãirih træiãta i organizovanoj podeli rada. Meœutim, druãtveno-ekonomska, ideoloãka i politiåka podeÿenost u svetu pogodovala je stvaraçu regionalnih ekonomskih zajednica træiãta i podele rada (uglavnom na politiåko-ideoloãkoj osnovi), ãto je umaçilo univerzalni karakter svetskog træiãta. Meœutim, svetsko træiãte mora imati univerzalni karakter, jer samo tako moæe sluæiti kao regulator meœunarodnih ekonomskih odnosa i razvoja svake pojedine nacionalne privrede. Ova regionalna podvojenost doprinela je da doœe do raœaça jedne protivureåne situacije u svetu: s jedne strane, raste stepen meœuza-visnosti u svetu, a s druge, grupe dræava stvaraju viãe ili maçe autarhiåne regionalne zajednice unutar kojih se razvija autarhiåna proizvodça, åime se poskupÿuje proizvodça, ãto usporava çen sopstveni razvoj. Za tu proizvodçu takoœe se obezbeœuje zatvoreno regio144

nalno træiãte. Takav tok stvari vodi narastaçu antagonizma, koji su posledica veãtaåkog stvaraça nepovoÿne strukture meœuna-rodne podele rada. Na ovaj naåin se ne moæe postiñi optimalna meœunarodna podela rada, jer se teæi proizvodçi svega ãto je regionu potrebno, poãto je razmena izmeœu regiona optereñena politiåkim sukobima, te zbog toga ima relativno mali ekonomski znaåaj. Ovakav oblik meœuzavisnosti ne pogoduje razvoju meœunarodne saradçe, jer uåvrãñuje nejednakosti, stvara izolovane grupacije koje se meœusobno suprotstavÿaju, umesto harmoniånog razvoja svetske privrede u celini. S druge strane, odnos industrijski razvijenih zemaÿa i zemaÿa u razvoju na svetskom træiãtu vrlo je nepovoÿan za ove posledçe. Meœunarodni ekonomski poredak nastao u imperijalizmu, zasnovan na podeli rada izmeœu industrijskih proizvoœaåa u proizvoœaåa siro-vina, joãuvek nije bitno izmeçen. Naglim razvojem tehnologije, industrijska proizvodça je znatno nadmaãila vrednost proizvodçe sirovina. Ovaj razvoj je stvorio ogroman ekonomski jaz izmeœu te dve grupe zemaÿa tako da je dovedeno u pitaçe normalno funkcionisaçe meœunarodnih ekonomskih odnosa. Razumÿivo je da zemÿe u razvoju ne mogu biti zadovoÿne ovakvim staçem, te se u meœunarodnim odnosima zalaæu za uspostavÿaçe novog meœunarodnog ekonomskog poretka. Novi meœunarodni ekonomski poredak bi mogao otkloniti uzroke podreœenog poloæaja jednog broja zemaÿa u svetskoj ekonomiji i to na taj naåin ãto bi se u svetskim razmerama uåinila preraspodela podele rada putem industrijske specijalizacije regiona i zemaÿa. Za uspeãno uvoœeçe novog meœunarodnog ekonomskog poretka, industrijski razvijene zemÿe bi morale u prvoj fazi da obezbede povoÿniji tretman razmeni sa zemÿama u razvoju, kao i da obezbede veñe priticaçe investicija u ove zemÿe s ciÿem çihovog ekonomskog razvoja. Na taj naåin bi industrijski razvijene zemÿe samo vratile zemÿama u razvoju jedan deo sredstava koje ostvaruju u neravnopravnoj meœunarodnoj ekonomskoj razmeni. Ovi procesi bitno utiåu na ekonomsku meœuzavisnost koja se ogleda na svetskom træiãtu. Samim tim, çegovo delovaçe se odraæava ne samo na meœunarodne ekonomske odnose, veñi na politiåke, kulturne i socijalne procese u savremenoj meœunarodnoj zajednici. 2. Geografski åinilac Ÿudska druãtva æive u razliåitim prirodnim sredinama i uslovima kao ãto su klima, priroda tla i geografski poloæaj. Razumÿivo je da ovi uslovi deluju na poloæaj svakog druãtva, çegov razvoj i odnose sa drugim druãtvima. S obzirom na to da su meœuna-rodni odnosi pre svega odnosi izmeœu dræava, a dræave ne nastaju i ne postoje drukåije veñkao teritorijalna druãtva, geografski uslovi sredine i poloæaja teritorije jedne dræave doprinose çenom poloæaju u datom vremenu u kome postoji odreœen stepen i oblik meœuzavisnosti na meœunarodnom planu. Geografski materijalisti i geopolitiåari su geografskom åiniocu davali dominantnu ulogu u æivotu druãtva, çegovom razvoju, nastajaçu i razvoju svih druãtve145

nih procesa, pa i meœunarodnih odnosa. U tom smislu, moæemo razlikovati viãe geografskih elemenata kojima se daju determinantne uloge u delovaçu prirodnih uslova na æivot åoveka i druãtva. Tu se mogu navesti oni teoretiåari koji taj znaåaj pripisuju klimi ili reÿefu tla, kao i samim kvalitetima tla i, naroåito, ãto je znaåajno za analizu meœunarodnih odnosa, ona shvataça koja geografskom poloæaju zemÿe pripisuju determinantnu ulogu u razvoju i æivotu druãtva, kao i çegovog mesta i uloge u odnosima sa drugim druãtvima.44 Geografski åinilac, meœutim, deluje samo u odreœenim uslovima razvoja. Iz ovoga bi se, bez sumçe, moglo zakÿuåiti da u odnosu izmeœu dve dræave, koje se razlikuju po ovim uslovima, nastaju razlike u proizvodnosti rada, a to ñe nesumçivo delovati i na çihov meœusobni odnos i na çihovo mesto u meœunarodnoj zajednici, na svetskom træiãtu i u meœunarodnoj podeli rada. Meœutim, to nikako ne znaåi, da su ovi prirodni uslovi determinanta razvoja uopãte. Da je to sluåaj, zemÿe koje imaju najpovoÿnije prirodne uslove bi trebalo da imaju i najrazvijeniju tehnologiju. To, meœutim, ne mora da bude. Oni samo pruæaju moguñnost a ne stvaraju vrednost, veñih stvara rad. Danas se razvijena industrija nalazi na prostorima na kojima åesto nema potrebnih sirovina niti energije. Ovaj odnos izmeœu prirodnih uslova u razvoju i samog razvoja razreãavao se kompenzacijama, putem boÿe organizacije proizvodçe ili veñeg radnog angaæovaça druãtva koje je u pitaçu. Na taj naåin je i sam geografski poloæaj, kao i drugi prirodni uslovi, odreœen stupçem razvoja. U velikom delu ÿudske istorije, posedovaçe nafte nije imalo nikakvog znaåaja za druãtveni razvoj i bogatstvo sve dok nije pronaœena tehnologija za çenu upotrebu. U primitivnim uslovima razvoja tehnike, mora, reke, planine, åinili se nepremostive prepreke koje su onemoguñavale dodire meœu narodima i kulturama. Sa razvojem tehnike, mora i reke postaju putevi veza i saradçe ili prostori sukoba meœu narodima. Moæemo smatrati da “pojedini geografski faktori mogu biti, s glediãta razvitka druãtva, maçe ili viãe povoÿni, odnosno nepovoÿni. Ali na geografske faktore ne moæemo gledati tako kao da oni uvek, na svakom stepenu razvitka druãtva, igraju istu ulogu. Veña, odnosno maça povoÿnost pojedinih strana geografske sredine, mora se uvek odmeravati prema stepenu razvitka druãtva.”45 Istovremeno, treba podvuñi da u postojeñim uslovima razvoja pro-izvodçe, geografski åinilac deluje na poloæaj i ponaãaçe jedne dræave u meœunarodnim odnosima. Sa promenama u razvoju mate-rijalne proizvodçe, meça se i znaåaj geografskih åinilaca, ãto ukazuje na çihov relativan znaåaj, ali i potrebu da se prouåavaju, jer imaju znaåaja u meœunarodnim odnosima. A. Dræavna teritorija Videli smo da ÿudsko druãtvo poåiçe da se teritorijalizuje tek krajem sredçeg stupça varvarstva. Sa nastankom dræave nastaçenost je uklopÿena u po44 M. 45 M.

146

Milutinoviñ, Geografski materijalizam, Titograd, 1957. Milutinoviñ, nav. delo, str. 243.

jam tog oblika potpunog druãtva. Iz same åiçenice teritorijalizacije proizaãle su mnogo veze sa razvojem i mestom datog druãtva u odnosima sa drugim zajednicama. Pored niza drugih znaåajnih posledica, teritorijalizacija je izazvala nastajaçe posebnih vrsta odnosa druãtvenih zajednica, koji nastaju povodom te teritorijalizacije. Teritorijalizacijom druãtva, videli smo, uspostavÿa se neki vid svojine na zaposednutoj teritoriji i ona je ograniåena prostiraçem zaposednute teritorije. Granice prostiraça ove svojine su nastankom dræave prerasle u poseban pravni i politiåki institut i one imaju veliki znaåaj u odnosima dræava. a. Dræavne granice. U savremenoj epohi smatra se da teritorija na kojoj se prostire vlast jedne dræave mora imati taåno utvrœene granice. Granica je linija koja razdvaja dve dræave i preko koje se odvijaju odnosi izmeœu tih dræava. Ti odnosi su meœunarodni odnosi. U daÿoj proãlosti, pitaçe dræavnih granica nije moralo biti tako strogo postavÿeno. Naime, sve do poåetka razvoja kapitalizma, graniåne linije nisu bile sasvim taåno utvrœene dokumentima koji bi u svako doba mogli sluæiti kao dokaz u eventualnom graniånom sporu. U antiåkoj Gråkoj, dræave-gradovi su zaposedale okolnu teritoriju bez taånog utvrœivaça graniånih linija. Na istaknutim strategijskim taåkama postavÿene su vojne posade kao znak prostiraça suvereniteta dræave. Takav je sluåaj bio i sa Rimskom imperijom. U sredçem veku, situacija u tom pogledu nije bila bitno drukåija. Poznato je da je nakon francuske revolucije 1789. godine, bilo nemoguñe taåno utvrditi granice francuske dræave. Takvom staçu stvari doprinosile su kako organizacija vlasti, tako i saobrañajne moguñnosti, koje su bile najsigurnija prepreka brzim upadima osvajaåa na teritoriju neke dræave. S druge strane, naturalna proizvodça nije omoguñavala veñu meœunarodnu razmenu iz koje bi se mogli razviti eksploatatorski odnosi izmeœu dræava. Dræavne granice u tim uslovima nisu, prema tome mogle preuzeti ulogu “åuvara” unutraãçeg træiãta i domañeg proizvoœaåa od strane konkurencije. S razvojem kapitalizma javÿa se potreba åvrãñeg povezivaça svih delova dræavne teritorije, a poveñana ekonomska meœuzavisnost traæi zaãtitu nacionalne privrede koja nastaje s nastankom nacionalne dræave. Nova nacionalna dræava se zasniva na novim organizacionim principima dræavne privrede i dræavne vlasti. U domenu çene oruæane sile stvara se “narodna vojska” koja, na bazi opãte vojne obaveze, prerasta u brojnu skupinu kojoj se u jedan od osnovnih zadataka stavÿa zaãtita granica i teritorijalnog integriteta. Vojna sila tako prestaje da bude samo oruæana zaãtita pojedinih feudalaca i çihovih poseda veñprerasta u opãte-druãtveni organizam. Pitaçe razgraniåeça izmeœu dræava dobija znaåajno mesto u meœunarodnim odnosima, te vremenom nastaju odreœeni principi koji su proiziãli iz potrebe dobijaça takvih granica koje bi u najveñoj meri garantovale nacionalni prosperitet i nacionalnu bezbednost. Od tih granica naroåito treba izdvojiti sledeñe: aa. Etniåke granice. Sa nastankom nacije javÿa se teæça da se granice jedne dræave poklapaju sa etniåkim prostiraçem jedne nacije. S obzirom da nacija u tom istorijskom trenutku ima najviãe uslova da se organizuje kao nezavisna dræava, 147

teæça ka etniåkim granicama redovno vodi iznalaæeçu puteva da se do takvih granica i doœe. Meœutim, ove teæçe su nailazile na teãkoñe u svom ostvarivaçu, zbog maçe ili veñe izmeãanosti nacija na nekom geografskom podruåju. Ovo pitaçe åesto je izazivalo sporove izmeœu dræava, koji su åesto dovodili do sukoba i ratova. Ovakvo staçe karakteriãe epohu stvaraça nacionalnih dræava u Evropi u toku XIX i prve polovine HH veka, dok na drugim kontinentima, naroåito u Aziji i Africi, ovo pitaçe joãuvek ima veliki znaåaj u odnosima dræava. Odreœivaçe etniåkih granica nije nikako jednostavan posao, iako se time æeli samo to da jedna dræava obuhvati teritoriju na kojoj se prostire jedna nacija, odnosno nacije koje su odluåile da æive u jednoj zajedniåkoj dræavi. Åesto su se iza zahteva za uspostavÿaçem etniåkih granica krile (ili kriju) teritorijalne pretenzije neke dræave prema drugim dræavama. Te pretenzije su se najåeãñe izraæavale tako ãto bi se nekim argumentima tvrdilo da na toj i toj teritoriji æive pripadnici çene nacije, ili se negira nacionalni identitet neke nacije, proglaãavajuñi da je ona samo deo “matiåne nacije” dræave koja to osporavaçe vrãi. Ovo pitaçe poznaje i druge metode koji su dovodili do sukoba u procesu formiraça nacionalnih dræava. Sa Prvim svetskim ratom uglavnom se zavrãava proces nastajaça nacionalnih dræava u Evropi. Na konferenciji mira u Parizu posle ovog rata, razgraniåeçe izmeœu evropskih dræava, kao i stvaraçe novih nacionalnih dræava (Åehoslovaåke, Poÿske i dr.) vrãeno je uglavnom primenom naåela etniåkih granica. Ovo naåelo je moralo biti dopuçavano i korigovano nekim drugim naåelima kao ãto su geostrateãke granice, privredni kriterij i dr. Meœutim, i tamo gde je ovo naåelo bilo u najveñoj meri primeçeno, ono nije moglo biti u potpunosti u praksi ostvareno zbog izmeãanosti nacija. Ako ostavimo po strani interese velikih sila, koji su åitave delove nekih nacija ostavÿali drugim dræavama (sluåaj sa Jugoslavijom kojoj su oduzete teritorije naseÿene pripadnicima jugoslovenskih naroda), ovo razgraniåeçe je stvorilo posebno staçe u Evropi. U mnogim zemÿama ostale su nacionalne maçine nacija koje su imale svoju dræavu. Istorija je pokazala da dobro izvedeno etniåko razgraniåeçe doprinosi razvoju dobrosusedskih odnosa, te se u takvim uslovima moæe oåekivati razvoj procesa saradçe. Naãveliki nauånik Jovan Cvijiñna konferenciji mira u Parizu, zastupao je stav da “naåelo prirodnih granica i naåelo etniåkih granica moraju se meœusobno dopuçavati iako u praksi oni jedan drugom pritivureåe. U çihovom dopuçavaçu naåelo narodnosti mora se poãtovati kao vaænije. Pre ñe se uspostaviti dobrosusedski odnosi ili prijateÿski odnosi izmeœu dveju dræava ako nemaju meœusobnih nacionalnih potra-æivaça pa ma im granice i ne bile prirodne...” Ovo miãÿeçe izraæava na jasan naåin osnovni stav epohe o ovom pitaçu, koje je imalo a i danas ima veliki znaåaj za odnose izmeœu dræava. Razgraniåeça po etniåkim naåelima, koja su ipak dovodila do stvaraça nacionalnih maçina, mogla su proizvoditi kako odnose saradçe tako i odnose sporova i sukoba. Maçine mogu sluæiti kao most razumevaça ali i kao predmet sukoba. Najåeãñe, ovi odnosi ñe biti u zavisnosti od drugih åinilaca koji odreœuju interese 148

dræava, od konstelacije meœunarodnih odnosa unutar kojih maçinsko pitaçe moæe doprinositi razvoju jednih ili drugih procesa. bb. Prirodne granice. Radi oåuvaça svoje bezbednosti, dræave åesto prilikom razgraniåeça sa drugim dræavama insistiraju da se poãtuju prirodne granice çihovih teritorija. Ove granice se pruæaju preko prirodnih prepreka, kao ãto su planinski venci, reke, mora. Uz ove najåeãñe prirodne granice, van Evrope se joãuzimaju i pustiçe, xungle, ili na drugi naåin teãko prohodni tereni. S razvojem tehnike, znaåaj prirodnih granica za odbranu zemÿe opada, mada çihova funkcija u meœunarodnim odnosima nije prestala, naroåito u domenu saobrañaja. Kao prirodna granica, more se joãuvek smatra najidealnijom granicom za bezbednost dræave, meœunarodnu trgovinu i meœunarodni saobrañaj. Iz istorije meœunarodnih odnosa se moæe videti da su dræave najteæe bile raçive na svojim morskim granicama. Najboÿi primer za to je Engleska, koja kao ostrvska zemÿa, nije doæivela pravu inva-ziju neprijateÿa. Sasvim razumÿivo, i to treba imati u vidu, sa razvojem tehnike meça se i ta uloga morske granice. Od vremena u kome je more bilo gotovo nepremostiva prepreka osvajaåima, do doba u kome more kao granica samo olakãava odbranu zemÿe, u kome moguñnost invazije zavisi od tehnike kojom osvajaå raspolaæe. Dobar primer za ovo je otvaraçe zapadnog fronta i iskrcavaçe saveznika u Normandiji u Drugom svetskom ratu. U savremenim uslovima ratne tehnike more ima maçi znaåaj za bezbednost zemÿe. Ipak, çegova uloga na tom planu se åak i poveñava u oblasti saobrañaja izmeœu saveznika, zatim kao prostor iz kojeg se mogu kontrolisati strategijske taåke, zatim kao zaãtita atomsko-raketnih postrojeça na podmornicama itd. Pored ovoga, more kao granica ima veliki znaåaj za razvoj meœunarodnih ekonomskih odnosa, poãto çegovi putevi, zatim sloboda plovidbe, i moguñnost pristupa velikom broju dræava, imaju veliki znaåaj za razvoj veza meœu dræavama åitavog sveta. Dræave su u svojim nastojaçima da dobiju dobre granice, åesto insistirale da graniåna linija ide maticom neke reke. Tome su doprinosili kako razlozi bezbednosti granica tako i ekonomski razlozi. Reke su uvek predstavÿale bar neku prepreku osvajaåu. U vojnoj veãtini reke su imale posebno mesto, kako u odbrani tako i u napadu. S razvojem tehnike odbrana i forsiraça reke imaju znaåajno mesto u vojnim planovima dræave. U istoriji Evrope zabeleæen je tipiåan sluåaj sukobÿavaça oko razgraniåeça linijom toka jedne reke. Francuska se vekovima smatrala ugroæenom od Nemaåke, te je tu opasnost mislila da otkloni uspostavÿaçem granice na Rajni. Reka kao granica ima i svoje ekonomske vrednosti. Prvo, ako je plovna, ona predstavÿa dobar saobrañajni put, zatim, ako protiåe kroz viãe dræava, ona sluæi kao put meœunarodne razmene i najzad, åitav sliv jedne reke predstavÿa povoÿno podruåje za razvoj agrikulture i dobijaçe elektroenergije. Razgraniåeçe na rekama je podrobno regulisano pravilima meœunarodnog prava. 149

vv. Planinski venci su uvek igrali ulogu prirodnog razgra-niåeça dve dræave, i istovremeno, çihovi prevoji sluæili su kao put za saobrañaj izmeœu dræava i invazije osvajaåa. Zbog toga su dræave teæile da svoje graniåne linije povuku vrhovima planinskih venaca, koji su pruæali moguñnost uspeãnije odbrane zemÿe i da zadræe prevoje, doline i kaçone izmeœu visova pod svojom kontrolom, kao jedino pogodne puteve ekonomske, politiåke i vojne ekspanzije. Planinski venci se mogu i danas smatrati pogodnim granicama u strategijskom smislu, mada je çihov znaåaj znatno opao u uslovima savremene ratne tehnike. Prirodne granice nisu uvek moguñe, te dolazi do razgraniåeça povlaåeçem veãtaåkih linija na tlu i geografskoj karti. Ove veãtaåke granice stvaraju dræavama posebne probleme za çihovo odræavaçe, a i za odbranu, te se grade posebno skupa utvrœeça i druge zapreke. Zbog svega toga, dræave åesto posebnu paæçu obrañaju ovim granicama. U uslovima saradçe i dobrosusedskih odnosa, za ove granice se pre svega moæe reñi da one dele dræave ali i åine mesto na kome se narodi zbliæavaju. b. Kvalitet zemÿe i prirodni izvori. Obavÿaçe procesa proizvodçe vrãi se u odreœenim prirodnim uslovima te su oni uvek u veñoj ili maçoj meri uticali na çen razvoj. S obzirom na to da su dræave politiåke tvorevine, one politiåkim sredstvima åuvaju svoje prirodne uslove i prednosti na tom poÿu. U epohama primitivnih civilizacija, bogatstvo tla jedne dræave merilo se plodnoãñu zemÿiãta za osnovne poÿoprivredne proizvode, ili raãirenoãñu dobrih paãçaka za razvoj stoåarstva. Sterilnost zemÿe u ovom smislu vekovima je pojedine dræave i narode dræala u staçu strepçe za prosto odræaçe egzistencije. Iz toga su åesto nastajali pokreti koji su raœali ekspanzionistiåko ponaãaçe takvih dræava u meœunarodnim odnosima. (Prelaz Arapa u Severnu Afriku bio je u najveñoj meri izazvan potrebom da se naœe zemÿiãte pogodno za gajeçe æitarica). U danaãçe vreme, ovaj smisao i znaåaj tla teritorije jedne dræave gubi znaåaj. Razvoj tehnologije proizvodçe i saobrañaja omoguñio je proizvodçu hrane, na do juåe sterilnim zemÿiãtima ili razmenu dobara u svetskim razmerama, kojom se dobija hrana u razmenu za druge proizvode. (Velika Britanija od druge polovine XIX veka hrani svoje stanovniãtvo uglavnom zahvaÿujuñi uvozu). Mada danas, sa razvojem tehnike ÿudi mogu uspeãnije da otklaçaju prirodno (relativno) siromaãtvo teritorije na kojoj æive, bogatstvo prirodnim izvorima nije bez znaåaja u odnosima dræava. U zavisnosti od razvoja proizvodçe, rastao je i opadao znaåaj pojedinih prirodnih sirovina. Jedna dræava je mogla biti siromaãna ako nije imala ugÿa u vremenu u kome je ugaÿ bio osnovni izvor energije za pokretaçe industrijske proizvodçe. U drugim uslovima, sa razvojem drugih izvora energije, ta ista dræava je mogla zauzeti neko od vodeñih mesta u svetskoj proizvodçi. Razvojem proizvodçe sintetiåkog materijala, mnoge zemÿe, koje inaåe nisu raspolagale prirodnim sirovinama, postaju znaåajni proizvoœaåi zahvaÿujuñi razvoju hemijske industrije. Istovremeno, zemÿe koje su tim prirodnim sirovinama raspolagale, gube 150

mesto koje su imale u meœunarodnoj podeli rada i na svetskom træiãtu (to je naroåito sluåaj sa razvojem proizvodçe veãtaåke gume, poÿoprivrednog œubriva i dr.). Svako vreme razvoja civilizacije imalo je svoje tehnoloãke obeleæje. U zavisnosti od toga, rastao je ili opadao znaåaj pojedinih prirodnih sirovina, ãto je uvek ostavÿalo traga na odnose izmeœu dræave. Dræave su se u teæçi da jaåaju svoju moñi druãtveno bogatstvo, uvek trudile da poseduju te sirovine u dovoÿnoj koliåini. Ukoliko ih nisu mogle dobiti razmenom u meœunarodnim ekonomskim odnosima, sukob uz upotrebu sredstava prinude je bio åesta pojava. Åak i u naãem vremenu, vremenu vrlo razvijene tehnologije, utakmica dræava da poseduju izvore nafte, nuklearnih sirovina, retkih metala potrebnih u raketnoj tehnici, åesto bitno utiåu na razvoj odnosa, kako u regionalnim, tako i u svetskim razmerama. Politika SAD prilikom dekolonizacije Konga (1960.) u velikoj meri je odreœena interesima ove zemÿe za nuklearne sirovine u Katangi. B. Meœunarodni geografski poloæaj Znaåaj jedne dræave ili grupacije dræava u meœunarodnim odnosima moæe u velikoj meri da bude odreœen çenim geografskim poloæajem i prostorom koji zauzima. Znaåaj puteva koji prelaze te-ritoriju jedne zemÿe, strategijska pozicija u datim uslovima ratne tehnike, pristup morima, sve su to elementi geografskog poloæaja jedne dræave, koji mogu uticati na çeno ponaãaçe i ponaãaçe drugih dræava prema çoj. Prostoru koji je zauzimala jedna dræava veliku paæçu su posveñivali pripadnici tzv. geopolitiåke ãkole. Oni su polazili od toga da prirodna tla i prostor koji zauzima jedna dræava odreœuju druãtvene institucije, rasne i nacionalne osobine, kulturu itd. Geopolitiåka shvataça prvi je sistematski izloæio nemaåki geograf Fridrih Racel (Fridrich Ratzel). On polazi od stava da se rast jedne dræave ogleda u çenom teritorijalnom ãireçu, te da dræave koje raspolaæu veñim prostranstvom teritorije, raspolaæu veñim kapacitetom moñi. Ova korelacija izmeœu veliåine teritorije i dræavne moñi izazvala je po Racelu, stalnu teæçu dræava ka proãireçu svoje teritorije.46Ova shvataça imaju svoje objaãçeçe u druãtvenim uslovima u kojima su nastala, u vremenu osvajaça kolonija i stvaraça velikih kolonijalnih imperija od strane imperija-listiåkih sila. U daÿem razvoju geopolitiåkih objaãçeça druãtvenih pojava, u çegovoj anglosaksonskoj interpretaciji, geografski poloæaj jedne zemÿe ima prvorazredan znaåaj za poloæaj te dræave u meœunarodnim odnosima. Najizrazitiji predstavnici ovoga pravca su ameriåki admiral Alfred Mahan (1“01914) i britanski geograf Halford Mekinder (sir Halford Mackinder 18691947). Kao struåçak za pomorsku strategiju, Mahan je bio obuzet åiçenicom da je svet povezan ogromnim pomorskim prostranstvima u kome, kao protivteæa, izrasta 46 M.

Milutinoviñ, nav. delo, str. 9699.

151

ogromna evroazijska masa. Osnovni globalni odnos, po çemu, nastaje iz teæçe kontinentalnog jezgra da se probije u prostor maritimnih proåeÿa. Iz ovog odnosa nastajao je sukob izmeœu Rusije, kao posednika evroazijskog kontinentalnog jezgra i maritimne sile broj jedan, Velike Britanije, koja je branila pristup maritimnim proåeÿima. Ova odbrana je vrãena (i treba da se vrãi) stalnim politiåkim okruæeçem s mora ruskog kontinentalnog jezgra. Interesantno je napomenuti da je ova teorija, u neãto izmeçenom vidu, doãla do izraæaja i u ameriåkoj globalnoj strategiji posle Drugog svetskog rata u kojoj je “okruæeçe” SSSR-a sprovedeno istim geostrateãkim koncepcijama od podruåja Atlantskog pakta, preko Bagdadskog i ANZUS pakta do krajçeg istoka. Kasniji razvoj dogaœaja vezanih za odnose Rusije i Velike Britanije demantovao je Mahanove ideje, jer su u dva svetska rata te zemÿe bile saveznici a ne protivnici. No, i pored tog istorijskog demantija ove teorije, ona je naãla odziv i u globalnoj strategiji jedne velike sile posle Drugog svetskog rata. Polazeñi od istih ideja, Mekinder je smatrao da sam raspored kopna i mora na zemÿi omoguñuje stvaraçe velikih imperija i åak, jednog svetskog carstva. On je Evropu, Aziju i Afriku nazvao “svetskim ostrvom”. On je stvorio aforizam po kome “onaj ko vlada Istoånom Evropom, kontroliãe predeo srca; ko vlada predelom srca, kontroliãe celi svet”. Posle Prvog svetskog rata, Mekinder modifikuje svoju teoriju, tako ãto sada Atlantski okean smatra sponom Zapadne Evrope i Amerike, te je u toj oblasti video drugi “stoæer moñi” koji ñe sa prvim biti u staçu ravnoteæe. Ovakva glediãta su naãla plodno tle u Nemaåkoj posle prvog svetskog rata, u kojoj raste revanãizam posle poraza u tom ratu. Nacionalistiåki i revanãistiåki krugovi u Nemaåkoj vide u geopolitiåkim teorijama idejnu osnovu ponovnih priprema za ostvareçe svoje ideje o vladavini åitavim svetom. Bivãi general Karl Haushofer (18691946) kao Hitlerov saradnik i ideolog, nalazi u geopolitiåkim teorijama osnov za nemaåko svetsko gospodarstvo u åiçenici da je ona u najpovoÿnijem poloæaju da ovlada “svetskim srcem”, svetskim ostrvom a time i åitavim svetom.47 Geopolitiåke teorije u nemaåkoj faãistiåkoj verziji izazvale su otpor u åitavom svetu, tako da se vrlo brzo razvija nauåna kritika ovih shvataça, koja ovu teoriju nauåno pobija. Ovaj stav nauke prema ovim teorijskim koncepcijama doprineo je tome da danas nema celovitijih sistema prouåavaça meœunarodnih odnosa zasnovanih na geopolitiåkim shvataçima. Meœutim, ako se izuzmu preteranosti i mistifikacije koje su geopolitiåari uneli u analizu uloge geografskog åinioca, neophodno je reñi da uloga i znaåaj geografske sredine za druãtvo ne moæe biti zanemarena. Geografski åinilac moæe biti povoÿan ili maçe povoÿan za neku dræavu i çen politiåki poloæaj i ulogu. “Stoga se bez geografskih uslova ne moæe zamisliti druãtveni razvoj. Geografski uslov ne gube nikada karakter materijalnih uslova neophodnog za opstanak druãtva. Ali isto tako, oni ne prelaze granice toga okvira.48Pri tom, to treba uvek imati u vidu, geografski åinioci 47 M. 48 M.

152

Merle, Sociologie des relations internationales, Paris, Dalloz, 1974, str. 153. Milutinoviñ, nav. delo, str. 103108.

ne igraju uvek istu ulogu na svim stupçevima druãtvenog razvoja. Isto tako, pojedini geografski elementi nemaju uvek isti znaåaj.49 Geografski poloæaj jedne dræave ili grupacije dræava moæe u velikoj meri da utiåe na poloæaj te dræave u meœunarodnim odnosima i meœunarodnoj politici. Znaåaj puteva koji prelaze preko neke zemÿe, strateãki poloæaj u datim uslovima ratne tehnike, pristup morima, sve su to elementi geografskog poloæaja jedne dræave, koji mogu uticati na çeno ponaãaçe i ponaãaçe drugih dræava prema çoj. a. Prostor. Videli smo da su geopolitiåari veliåini prostora koji zauzima jedna dræava pridavali odluåujuñi znaåaj, kako za meœunarodni poloæaj jedne dræave, tako i za karakter çenog naroda, vlasti, druãtvene organizacije. Meœutim, oåigledno je da veliåina prostora ne odreœuje snagu jednog naroda niti stepen çegove druãtvene i ekonomske razvijenosti, pa time ni oblike druãtvene organizovanosti, kulture itd. To je toliko vidÿivo iz istorije da u pomoñnije potrebno prizivati posebne argumente da bi se ta tvrdça nauåno odbacila. Nije mali broj dræava imao veliku teritoriju a da to nije bilo dovoÿno ni za to da ona bude vojna sila i obrnuto. Åak nije taåna ni tvrdça da je veliåina teritorije i prirodno bogatstvo u korelaciji. Stepen razvijenosti proizvodçe ima svakako daleko veñi znaåaj u æivotu jednog druãtva od veliåine prostora koje to druãtvo naseÿava. Veliåini prostora se, meœutim, ne moæe oduzeti svaki znaåaj u meœunarodnim odnosima. U razliåitim uslovima razvoja vojne tehnike, prostor je imao znaåajan uticaj na stvaraçe strategijskih planova odbrane ili napada. On je imao i, moæe se reñi, odluåujuñu ulogu u nekim ratovima (Napoleonov pohod na Rusiju, 1812) a i danas, u vreme nuklearnog oruæja, znaåaj tzv. strategijske dubine dugo vremena je bio jedan od osnovnih åinilaca u strateãkom planiraçu. Promenama u ratnoj tehnici meça se i znaåaj prostora, tako da se u tom smislu on ne moæe smatrati determinantom poloæaja jedne dræave u meœunarodnim odnosima. Meœutim, imajuñi u vidu sve ostale åinioce, mora se voditi raåuna o prostoru koji jedna dræava zauzima. Od pravilne procene çegove vrednosti u datim uslovima razvoja materijalne proizvodçe, ratne tehnike i strategije, mora se vrãiti procena znaåaja prostora, i na osnovu toga, ocena o moguñim kreta-çima u meœunarodnim odnosima. b. Izlaz na more. Na odreœenom stepenu razvoja druãtva more je dobilo veliki znaåaj u meœunarodnim odnosima dræava. Izlaz na more je åesto omoguñavao lakãi pristup na svetsko træiãte, viãi stepen veza sa ostalim dræavama, a time, i viãe moguñnosti ukÿuåivaça u meœunarodnu podelu rada. U globalnoj strategiji, more je imalo i ima izuzetan znaåaj u utakmici velikih sila oko kontrole pojedinih delova sveta, uspostavÿaça interesnih sfera, zona uticaja itd. U danaãçim uslovima ratne tehnike more je pogodan prostor za nuklearna dejstva iz atomskih podmornica koje, ne izlazeñi na povrãinu, mogu raketama gaœati odreœene ciÿeve. U istoriji meœunarodnih odnosa lako se daju zapaziti nastojaça mnogih dræava da dobiju izlaz na more. Tako je Rusija od XVIII veka nastojala da dobije iz49 Nav.

delo, str. 300.

153

laz na toplo more. Åitav XIX vek obeleæen je nastojaçem ove velike sile da izaœe na Sredozemno more kroz Bosfor i Dardanele ili na drugi naåin. Umnogome, çena politika bila je usmerena ovom ciÿu, ãto i danas nije bez znaåaja u spoÿnoj politici SSSR. Srbija je veoma dugo, kroz XIX vek pa, sve do Prvog svetskog rata, nastojala da dobije izlaz na more. Opasnosti koje su za çu pro-izlazile iz kontinentalne zatvorenosti doãle su do punog izraæaja u Carinskom ratu sa Austro-Ugarskom poåetkom HH veka. Ovim ra-tom Austro-Ugarska je htela da potåini Srbiju svojim politiåkim interesima na taj naåin ãto je zatvorila kontinentalne puteve za izvoz robe u spoÿnoj trgovini Srbije. Znaåaj mora za meœunarodne odnose Jugoslavije proizlazi u najveñoj meri i zbog toga ãto je Jadransko more deo Sredozemnog mora, preko koga se dolazi u neposredni kontakt sa Evropom, Azijom i Afrikom. Isto tako, Sredozemno more je veza za izlazak na Atlantski okean i preko çega u ceo svet. Ekonomski, strateãki i politiåki znaåaj Sredozemnog mora ogleda se i u prisustvu velikih sila u çemu i postojaçu stalnih æariãta kriza na ovom podruåju. Izlaz na more, bez sumçe, predstavÿa prednost za jednu dræavu u meœunarodnim odnosima. Zbog toga se uvek mora raåunati s tom åiçenicom u procenama poloæaja jedne zemÿe u datoj konstelaciji meœunarodnih odnosa. v. Saobrañajni znaåaj teritorije. U razliåitim periodima istorije, teritorije pojedinih dræava imale su veliki znaåaj u razvoju meœunarodnih veza, trgovine i strategijskih pravaca kretaça. Putevi preko kojih su se te veze odræavale imali su, prirodno, veliki znaåaj u tim odnosima, i to kako za dræave preko kojih su ti putevi prelazili, tako i za dræave koje su se tim putevima koristile. U istorijskom razdobÿu, u kome je Evropa prodirala na istok kolonizirajuñi Aziju, Srbija je imala veliki znaåaj kao most izmeœu istoka i zapada, jer je preko çe prolazio pogodan put za neke evropske sile. S obzirom na to da su, na prvom mestu, Nemaåka i Austrougarska bile upuñene tim pravcima nadiraça na istok, meœunarodni poloæaj Srbije je u velikoj meri bio odreœen çenim geografskim poloæajem na tom putu. Strategijski planovi Austrougarske i Nemaåke uvek su uzimali u obzir ovaj znaåaj Srbije, te su bile spremne da se sukobÿavaju s drugim silama (Rusijom, Engleskom i Francuskom), oko posedovaça i kontrole na ovom putu. g. Geografski poloæaj grupacije dræava. U meœunarodnim odnosima, zbog razlika u interesima i uloge sile u suåeÿavaçu interesa, dolazi do ravnoteæe snaga, ãto dovodi do grupisaça dræa-va u politiåke saveze i blokove. Ove politiåke grupacije se meœusobno sukobÿavaju te se zbog toga mora voditi raåuna o çihovom geostrateãkom poloæaju. Razliåiti geografski uslovi doprinose posebnostima u poloæaju pojedinih zemaÿa unutar grupacije i poloæaju cele grupacije. Prvo, mora se imati na umu sve ono ãto je od znaåaja za svaku pojedinu dræavu-ålanicu grupacije i to uzeti u obzir i za ocenu poloæaja cele grupacije. Ovo je naroåito znaåajno kod odreœivaça neuralgiånih taåaka oko kojih se javÿaju najåeãñi sukobi. Pored toga, za ocenu poloæaja cele grupacije mora se voditi raåuna i o nekim drugim elementima. To je na 154

prvom mestu raspored dræava sa jakim proizvodnim kapacitetima unutar grupacije a prema drugim grupacijama. Ukoliko se takve dræave nalaze na graniånom pojasu grupacije, te se fiziåki neposredno dodiruju s drugom grupacijom, ta grupacija je, znaåi, vrlo raçiva u sluåaju sukoba. U ovoj situaciji veliku ulogu mogu da imaju tzv. tampon dræave koje fiziåki udaÿuju dve sukobÿene grupacije. To omoguñuje, naroåito raçivoj grupaciji, manevarski prostor i zaãtitu osetÿivih taåaka, koje imaju znaåaj za kapacitet moñi date grupacije. U danaãçim uslovima ratne tehnike, veliåina prostora ima poseban znaåaj u odnosima sile. Poznato je da antiraketni sistemi imaju veñi znaåaj ukoliko su viãe istureni prema periferiji braçenog prostora. Zatim, veliki prostor kojim raspolaæe jedna grupacija ima znaåaja i zbog klimatskih uslova. Ratna tehnika se prilagoœava strategiji u razliåitim prirodnim uslovima, ali se, i pored toga, ne moæe zanemariti ovaj åinilac kod planiraça odnosa na bazi sile dve grupacije. Jake zime, suãni i pustiçski predeli, stvaraju posebne teãkoñe koje mogu uticati na onoga ko planira napad, na vreme kada ñe napad biti izveden, kao i na odbranu jedne takve teritorije. 3. Nacija A. Pojam Buœeçe nacionalne svesti i nastanak nacija, obeleæava posebnu epohu i stupaç razvoja ÿudskog druãtva, i istovremeno, okvir sa kojim se u velikom broju sluåajeva poklapa savremena dræava. Sa nastankom nacije, javÿa se i nacionalna dræava, koja od poåetka pa do danas predstavÿa oblik dræavnog organizovaça nacije, te se åesto nacija i dræava kao pojmovi poistoveñuju. S obzirom na to da su meœunarodni odnosi, socioloãki gledano, odnosi globalnih druãtava, nacija i sve ãto se za çu vezuje, ili iz çe proizlazi, ima izuzetan znaåaj za meœunarodne odnose. Nastanak nacija u Evropi razbio je feudalne druãtvene tvorevine koje su zameçene nizom novih nacionalnih dræava. Ovaj proces formiraça nacija u Evropi predstavÿa jedno od bitnih obeleæja meœunarodnih odnosa XIX i HH veka do Prvog svetskog rata. Borba za nacionalno osloboœeçe porobÿenih naroda Evrope i çihove teæçe za stva-raçem nacionalnih dræava, bitno su uticale na meœunarodne odnose Evrope toga vremena. Proces formiraça nacionalnih dræava u Evropi tekao je jednovremeno s osvajaçima kolonija u svetu. Meœutim, razvitak kapitalizma van Evrope doprineo je razvoju nacionalne svesti i nastajaçu nacija na tlu Azije i Afrike, gde je ovaj proces joãu toku. Isto kao u Evropi i Americi, formiraçe nacija na drugim kontinentima uticao je na kretaçe meœunarodnih odnosa, dekolonizaciju i stvaraçe niza novih nezavisnih dræava koje danas doprinose otklaçaçu zavisnosti, hegemonije i eksploatacije iz meœunarodnih odnosa. Ovaj oåigledni znaåaj nacije u meœunarodnim odnosima zahteva pruåavaçe ove pojave, çeno objaãçeçe i definisaçe. Pokuãaji koji su do danas uåiçeni, s ciÿem da se odredi pojam i sadræina nacije kao oblika druãtvene zajednice, doveli su do formulisaça niza definicija i stavova o naciji. 155

Kapitalizam je isto tako zahtevao viãi stepen jedinstva naroda od ranijih druãtveno-ekonomskih sistema. Oseñaçe i svest o zajedniåkoj pripadnosti, uz novu materijalnu osnovu doprinosi razvoju posebnog psihiåkog odnosa prema druãtvenoj stvarnosti, koji se bitno razlikuje od ranijih faza razvoja druãtvene svesti. Prvo, ovaj proces situiran je na jednom ograniåenom teritorijalnom podruåju razvijenih komunikacija, komplementarne podele rada, koja omoguñuje relativnu samodovoÿnost, a sve je to nastalo u istorijskom toku razvoja kultura, koje se meœusobno razlikuju, ãto doprinosi stvaraçu posebnih nacionalnih karakteristika. I drugo, svi ovi procesi dovode do stvaraça posebnog oblika svesti, koja je bitan elemenat nacije i koji karakteriãe pripadnost svakog poje-dinca datoj naciji. Povezanost nacije i dræave, naciji daje poseban znaåaj u meœunarodnim odnosima, s obzirom na to da je dræava osnovni akter u meœunarodnim odnosima. Nacija, kao oblik druãtva, nastaje iz potrebe za stvaraçem nacionalne dræave koja bi to druãtvo obuhvatila. Upravo dræava kao politiåka organizacija druãtva, kakvo je nacija, obezbeœuje razvoj tog druãtva u uslovima nejednakosti u meœunarodnim odnosima. U uslovima druãtvenog razvoja u kojem se raœa nacija, nastaje i potreba za stvaraçem nacionalne dræave koja ñe tu naciju uvesti u odnose s drugim nacijama. To ne znaåi da ta teæça ka svojoj dræavi ne moæe da se zadovoÿi zajedniåkim æivotom viãe nacija u jednoj dræavi. To je uvek moguñe ukoliko se bitni interesi tih nacija identifikuju s interesima zajedniåke dræave. Opãte je prihvañeno stanoviãte da je federacija ravnopravnih nacija dræavni oblik koji je najpogodniji za ujediçeçe viãe nacija u jednu dræavu. Ovo spajaçe nacija u jednu dræavu ne ukida postojaçe i autentiånost nacija koje se ujediçuju u jednu dræavu. Ovakvim ujediçeçem, nacije nastavÿaju da æive uz oåuvaçe svog identiteta i integriteta, koji se ispoÿava i åuva na razliåite naåine, kako u politiåkom sistemu unutar, tako i na planu meœunarodnih odnosa i spoÿne politike date dræave. Åitava istorija nacije ukazuje na to da su nacija i nacionalna dræava dve pojave åvrsto povezane. Postojaçe naroda bez svoje dræave nije izuzetak u istoriji. Druãtveno-ekonomske formacije u kojima se razvijao narod nisu poznavale odnose koji su zahtevali takav stepen povezanosti kakav je doãao sa razvojem kapitalistiåkih odnosa. Beznaåajne veze izmeœu privredno-naturalnih zajednica nisu mogle stvoriti odnos iz kojeg bi se javila eksploatacija kakva moæe nastati u uslovima robne proizvodçe i ãirih træiãta na kojima deluje zakon vrednosti i automatski stvara odnos u kome razvijeniji eksploatiãe maçe razvijenog. Tako su narodi mogli da æive relativno mirno jedni kraj drugih u istoj dræavi, bez veñeg interesa da se izdvoje u posebne dræave, ili da u zajedniåkoj dræavi utvrde posebne politiåke korektive kojima bi se neutralisala nejednakost iz koje bi mogla da se rodi eksploatacija jednog naroda od drugog. Nacija kao oblik teritorijalnog druãtva, po pravilu, svojstvo izraæava putem zahteva za stvaraçe nacionalne dræave. To je istorijski utvrœena åiçenica koja i u savremenim uslovima nalazi potvrdu u postojeñoj praksi na tlu Azije i Afrike. Ova 156

åiçenica ukazuje na znaåaj nacije za meœunarodne odnose, koji se najneposrednije izraæava u sledeñim vidovima: a. Nacionalna ekonomija. Pod ovim pojmom oznaåava se ekonomska celina relativne samodovoÿnosti koja je osnov samostalnosti postojaça svakog potpunog druãtva. Nacionalna samodovoÿnost je nuæan uslov nastanka i samostalnog æivota nacija, mada se on danas postepeno gubi, poãto savremeni stepen razvoja druãtva vodi prevazilaæeçu nacionalnih granica koje postaju preuske. Ovaj proces vodi integrisaçu nacija ãto je, moglo bi se reñi, poåetak procesa neposrednog ukÿuåivaça åoveka u tokove svetske privrede a time i ÿudskog druãtva u celini. Meœutim, to povezivaçe se odvijalo u jednom krugu u kojem je podela rada bila komplementarna i na pribliæno istom stupçu ekonomske razvijenosti. Povezivaçe te grupe znaåilo je çeno odvajaçe od drugih grupa a to odvajaçe je u osnovi bilo ekonomsko: razliåitost u stepenu razvijenosti koja, uz primenu træiãnih zakona, vodi eksploataciji maçe razvijenog, nacionalna dræava je bila pozvana da ovu eksploataciju spreåi politiåkom zaãtitom ekonomske snage svog proizvoœaåa. Ovo je bila motorna snaga pokreta za nacionalnu nezavisnost i stvaraçe nacionalne dræave. Ovo je i danas jedan od bitnih åinilaca na kome i daçe postoji nacionalna dræava. Na nekim stranama ova dræava pokazuje tendenciju jaåaça a na drugim çena uloga postepeno odumire. b. Teritorijalnost i dræavnost. Ogleda se u fiziåkoj i politiåkoj povezanosti grupe koju åini jedna nacija. Teritorijalni kontinuitet prostiraça jedne nacije je istovremeno i prostor na kome se ãiri nacionalna dræava. Nepodudaraçe ova dva elementa stvaralo je posledice u meœunarodnim odnosima poãto je nacionalna dræava uvek teæila da se proãiri i na delove teritorije na kojoj se prostirala “çena nacija” a koja je mogla pripadati nekoj drugoj dræavi. Na tome su se (a i danas) zasnivali zahtevi za promenama granica ili se istiåu teritorijalne aspiracije prema drugim dræavama, ãto je uvek bio dobar put ka meœunarodnom sukobu. Nacionalna dræava nije samo znaåajna za samostalni druãtveni æivot nacije, veñje ona znaåajna i za samo formiraçe nacije i nacionalne svesti. Dugo postojaçe dræavnosti jedne grupe doprinosi prerastaçu te grupe iz niæih druãtvenih oblika u viãi u naciju. Danas nacionalna dræava ima poseban znaåaj u Aziji i Africi za formiraçe nacije od razliåitih plemenskih i drugih etniåkih grupa nastaçenih na teritoriji jedne dræave. Tu dræava ima ulogu politiåkog i druãtvenog jezgra oko kojeg se vrãi okupÿaçe raznorodnih grupa u jedinstvenu naciju a u otporu eksploatacije i drugim odnosima neravnopravnosti koji dolaze spoÿa od industrijski razvijenog sveta. Najzad, zajedniåka istorija, ratovi, borbe, stradaça, pobede kroz koje prolazi jedna dræava doprinose poveñaçu kohezije druãtvene grupe koju data dræava politiåki organizuje. v. Nacionalna kultura sadræi niz obeleæja ali se pod çom najåeãñe podrazumeva “ona osobina kulture koja se moæe opisati u jednoj dræavi i koja je znaåajna da bi se ta druãtva ne samo razlikovala od drugih, koje imaju drukåiju... kulturu veñi da bi se pomoñu çe shvatilo i objasnilo çeno meœunarodno ponaãaçe.”50 157

Razumÿivo je da su nacionalne kulture razliåite s obzirom na to da nacije æive odvojeno, ograœene ne samo politiåki i ekonomski veñ, ãto je najåeãñi sluåaj, i jeziåkom barijerom. Jezik ima ogroman znaåaj ne samo u kulturnom saobrañaju veñi u samom poimaçu sveta i stvaralaãtvu koje je osnova kulture. Pored jezika i drugi vidovi i elementi kulture ukazuju na te razlike. To se moæe reñi za gotovo sva podruåja kulturnog stvaralaãtva: filozofiju, religiju, obiåaje, moral, umetnost, nauku i dr. Sve ove razlike najpre se ogledaju u razliåitosti etosa kao sistema i hijerarhije vrednosti u svakom druãtvu, koji jedno druãtvo odvaja od drugog i doprinosi çegovim nacionalnim osobenostima. Ove razlike ostavÿaju posledice na politiåko, druãtveno i ekonomsko ureœeçe i pravac razvoja jednog druãtva, ãto sve zajedno utiåe na meœunarodne odnose i veze tog druãtva s drugim druãtvima. g. Uloga nacije u viãenacionalnoj dræavi na planu meœunarodnih odnosa te dræave, ogleda se posebno u procesu odluåivaça pri odreœivaçu spoÿne politike te dræave. I u drugim ustavnim sistemima federativnih dræava postoje razliåiti oblici posrednog ili neposrednog uåeãña federalnih jedinica u meœunarodnim odnosima, bilo preko posebnih nadleænosti pri zakÿuåeçu meœuna-rodnih ugovora (npr. federalna klauzula), bilo neposrednim politiåkim vezama koje federalne jedinice ostvaruju u meœunarodnim odnosima. B. Razvoj nacija Razvoj nacija teåe neravnomerno tako da se u svetu mogu zapaziti neke razlike u ovom procesu koje mogu imati znaåaj za meœunarodne odnose. Nacija se prvo javÿa u Evropi, zatim u Americi i najzad u Aziji i Africi. a. Nacija u Evropi i Americi. Sa razvojem kapitalistiåkih druãtvenih odnosa u Evropi XVII veka, nastala je potreba stvaraça ãirih privrednih podruåja koja bi prerasla feudalnu rascepkanost. Ovaj proces u osnovi æivota evropskih naroda, odvijao se u Zapadnoj Evropi kroz tradicionalne dræavne tvorevine feudalnog tipa faze apsolutizma. U ovim uslovima su veñvekovima razvijene zajedniåka tradicija, kultura, jezik, oseñaçe patriotizma. Ovi procesi u osnovi druãtva dovode do nacionalnog buœeça zajedno sa revolucionarnim pokretima protiv feudalnog sistema vladavine. Velika francuska revolucija 1789. godine sadræi u sebi i nacionalno-revolucionarni karakter, poãto je ona, izmeœu ostalog, istakla i naåelo nacionalne nezavisnosti i slobode. To je u tom istorijskom trenutku bio i vid borbe protiv feudalizma koji je predstavÿao negaciju nacionalne nezavisnosti jer je çegova druãtvena organizacija zasnovana na sasvim drukåijim naåelima. Ideje francuske revolucije nailaze na plodno tlo kod svih evropskih naroda, tako da ubrzo posle çe narastaju revolucionarni pokreti kako na zapadu tako i na istoku Evrope. Meœutim, Napo-leonovi osvajaåki ratovi razbijaju iluzije evropskih naroda da od Francuske mogu oåekivati pomoñu çihovim nastojaçima da se oslobode feudalne potåiçenosti. Zavrãetak Napoleonovih ratova 1815. godine oznaåio 50

str. 52.

158

V. Dimitrijeviñ, Nacionalna kultura i meœunarodni odnosi, “Meœunarodni problemi”, 4/1974,

je privremeni poraz u borbi protiv feudalizma. Od toga trenutka, pa sve do Prvog svetskog rata, jedno od osnovnih obeleæja meœunarodnih odnosa Evrope je borba za nacionalno osloboœeçe i formiraçe nacionalnih dræava. Veñ1830. godine izbija ustanak u Poÿskoj. Ovaj ustanak je Rusija u krvi uguãila i tako odloæila nezavisnost poÿskom narodu za gotovo ceo vek. Ubrzo pos-le toga dolazi do nezavisnosti Belgije, i najzad, revolucionarna 1“8. godina. U ovom revolucionarnom pokretu, pored ostalih, sadræana su i bitna obeleæja borbe za nacionalnu nezavisnost po-robÿenih naroda. Na jugoistoku Evrope, Srbija je otpoåela borbu za osloboœeçe prvi put 1804. godine, da bi posle poraza Prvog ustanka 1813. veñ1815. godine ponovo ustala i utemÿila prve stubove svoje nezavisnosti. Borba Srbije i drugih naroda na Balkanu za nezavisnost, stavila je ovo podruåje u æiæu interesovaça i sukobÿavaça velikih sila, ãto je Istoånom pitaçu dalo nove dimenzije, jer su nacionalni pokreti doveli do povlaåeça Turske carevine sa najveñeg dela Balkanskog poluostrva nakon viãevekovne vladavine. Na ovom podruåju pala je Austro-Ugarska posle vekovne vladavine feudalnog tipa. Sve to govori o znaåaju nacionalnih pokreta za osloboœeçe i nezavisnost u meœunarodnim odnosima. Bosansko-hercegovaåki ustanak 15. go-dine, ratovi Srbije i Crne Gore protiv Turske 16-17. izazvali su ozbiÿne krize u meœunarodnim odnosima Evrope ãto se posebno iskazalo angaæovaçem velikih sila u ovim dogaœajima ãto je dovelo do kongresa Evropskih velikih sila u Berlinu 18. godine. Tada su Srbija i Crna Gora dobile i formalno priznaçe nezavisnosti. Buœeçe nacionalne svesti u Italiji, dovodi do ratova za neza-visnost i ujediçeçe 1860. godine. Odnosi izmeœu nemaåkih dræava Pruske i Austrije, u tom vremenu se takoœe pogorãavaju zbog zahteva nemaåkih dræava van Austrije da se ujedine i odvoje politiåki od Austrije. Doãlo je do rata izmeœu Pruske i Austrije, koji je zavrãen pobedom Pruske i ujediçeçem Nemaåke 10. godine. Borba za nacionalno osloboœeçe, koju su poveli ameriåki kolonisti 1775. godine, tipiåan je primer uloge novih druãtvenih odnosa, do kojih dolazi s kapitalizmom, u formiraçu nacije i nastajaçu pokreta za nezavisnost. Engleska je dræala severnoameriåke prostore kao svoju koloniju u kojoj je stanovniãtvo u najveñoj meri bilo englesko po etniåkoj pripadnosti. Meœutim, ta etniåka pripadnost nije bila dovoÿna da bi interese Engleske nametnula ame-riåkim kolonijama kao zajedniåke. Kada je krajem XVII veka doãlo do sukoba ovih interesa ameriåki doseÿenici su se digli na ustanak i osvojili nezavisnost 1776. godine. I ova borba za nacionalnu nezavisnost je uvukla druge sile (Francusku i Ãpaniju na strani Amerikanaca), koje su svojim uåeãñem u tom ratu htele da sa Engleskom izmire neke svoje dugove. U Latinskoj Americi, koja je bila pod feudalnom vlaãñu Ãpanije i Portugalije, nacionalni pokreti za nezavisnost poåiçu 1810. i traju do 1826. godine. Nacionalni pokret na ovom kontinentu nije bio jedinstven po svom sastavu niti po svojim ciÿevima. Uporedo sa snagama koje su odraæavale opãti nacionalni interes, uåestvovale su i snage kojima je prvenstveni ciÿ bio oåuvaçe sopstvenih feudalnih privilegija ali bez ãpanskog sizerenstva. Tako je doãlo do toga da je nezavisnost izvojevana od 159

Ãpanije, ali je ostao stari druãtveni poredak, neznatno modifikovan. Ubrzo po sticaçu nezavisnosti, za zemÿe Latinske Amerike su se zainteresovale velike sile Engleska, Francuska i SAD, kao za podruåje bogato sirovinama i træiãte pogodno za plasman industrijskih proizvoda. Od vremena Monroove doktrine (1823.), a naroåito u drugoj polovini 20. veka, SAD poåiçu sve viãe da se uvlaåe u privredu zemaÿa Latinske Amerike, istiskujuñi Englesku i Francusku s ovog podruåja. Rat sa Ãpanijom 1899. za “osloboœeçe” Kube, stavio je ovu pod kolonijalnu vlast SAD. 1903. godine SAD su organizovale odvajaçe Paname od Kolumbije da bi dobile koncesije Panamskog kanala. Sve je to dovelo do novog tipa zavisnosti zemaÿa Latinske Amerike, zavisnosti karakteristiåne za epohu imperijalizma sa kojom se te zemÿe i danas nose u procesu borbe za punu nezavisnost.51 b. Nacija u Aziji i Africi. Teoretiåari koji polaze od kriterijuma koji vaæe za evropske nacije, smatraju uglavnom da u Aziji i Africi nije moguñe nañi formirane nacije. Meœutim, svedoci smo da ti narodi sasvim jasno u svojim spoÿnim odnosima izraæavaju stepen druãtvenog razvoja istovetnog s onim koji se sreñe kod dræava koje su nesumçivo nacionalne dræave. Otpor i borba protiv kolonizatora, politiåka organizovanost u toj borbi, i sada, kada su te dræave nezavisni ålanovi meœunarodne zajednice, çihovo ponaãaçe u meœunarodnim odnosima nesumçivo je odraz nacionalne politike nezavisnosti tih naroda. Ekonomska osnova buœeça nacionalne svesti kolonijalnih naro-da je drukåija od one koja je postojala u Evropi u vreme formiraça nacije. Ona ne leæi u procesu stvaraça unutraãçeg træiãta ãireg i ujediçenog, veñu eksploatisanom poloæaju tih naroda, koji im je nametnuo imperijalizam u kapitalistiåkoj podeli rada svetskog kapitalistiåkog sistema. Otpor prema takvom mestu u podeli rada, i takvom poloæaju u odnosu na kapitalizam stranih osvajaåa, rodio je prve klice objediçavaça na osnovu otpora takvoj eksploataciji. Ono ãto je znaåajno za prouåavaçe meœunarodnih odnosa, je utvrœivaçe postojaça snaga, koje mogu biti kadre da politiåki poveæu ove narode u zajedniåkoj akciji prema pretçi i ugroæavaçu spoÿa. Prirodno, postojaçe nacije je najsigurniji pokazateÿ postojaça takvog stepena svesti i druãtvene organizovanosti otpora stranom osvajaåu. Da li su u ovim zemÿama veñformirane nacije ili ne, ne moæe se sasvim jednostavno ustanoviti. Ono ãto je sigurno je to da u tim zemÿama postoje znaåajna nacionalna jezgra u kojima se vrãi proces pretapaça razliåitih oblika svesti (npr. plemenske) u nacionalnu svest, i da u spoÿnopolitiåkom ponaãaçu ove zemÿe u najveñoj meri zauzimaju stavove koji su oåigledno posledica sagledavaça nacionalnih interesa.52 v. Nacionalizam kao oblik ideoloãke svesti, koji nastaje s nastankom nacija, ostavÿa posebne posledice na meœunarodne odnose, zbog svojih posebnih sadræaja. On sadræi u sebi nacionalnu iskÿuåivost i ãovinistiåki odnos prema drugim nacijama; preuve-liåava vrednost sopstvene nacije a obezvreœuje druge nacije te åini 51 R. 52 R.

160

Stojanoviñ, nav. delo, str. 71 76. Stojanoviñ, nav. delo, str. 37-71.

idejnu osnovu za razvoj i negovaçe nacionalnih predrasuda; razvija i neguje nacionalne mitove s ciÿem skrivaça klasnih suprotnosti u datom druãtvu; najzad, on sadræi teæçu ka nacionalnoj zatvorenosti u ekonomskom i kulturnom smislu, ãto oteæava razvoj meœunarodnih odnosa a i razvoj same nacije. Osim ovih negativnih obeleæja na-cionalizam je u jednom kratkom vremenskom periodu imao pozitivnu ulogu u razvijaçu nacionalne svesti masa u borbi za nacionalno osloboœeçe jednog naroda. Od nacionalizma treba odvojiti patriotizam koji razvija odanost prema svojoj naciji i dræavi i çenim vrednostima, bez osporavaça ili omalovaæavaça drugih nacija. Nacionalizam, koji je samo u kratkom vremenu bio vezan s “demokratskom tradicijom revolucionarnog patriotizma i nacionalnog suvereniteta”, 53mora biti razdvojen od nacionalne svesti kao oseñaça pripadnosti jednoj zajednici, koja ukÿuåuje u sebi potrebu izgradçe, razvoja i odbrane nacionalne dræave i svih çenih vrednosti. Nacionalizam se danas najåeãñe izraæava putem iracionalnih predstava o vrednostima sopstvene nacije, negujuñi pri tom ãovinizam i mræçu prema drugim narodima. On se danas u psihologiji åesto poistoveñuje s nekim patoloãkim staçima duha, od kojih je najblaæe staçe narcisoidnosti. Sa nacionalistiåkim predstavama pojedinac svoju narcisoidnost prenosi na åitavu grupu kojoj pripada. Na taj naåin on svoje tvrdçe “Ja najveñi”, “Ja najboÿi”, meça i prenosi na svoju naciju preko tvrdçi “Moja nacija najboÿa”, “Moja nacija najveña” ãto moæe da dobije i patriotski prizvuk. Ovo prenoãeçe liåne narcisoidnosti na grupnu najåeãñe je posledica bedne uloge date individue u druãtvu ili profesiji, pa u veliåaçu svoje nacije vidi i sebe u boÿem svetlu.54Nacionalizmu se upravo mora pokloniti paæça zbog çegove iracionalne suãtine, jer dosadaãça istraæivaça ukazuju na to da niz iracionalnih, objektivno neobjaãçivih momenata iz odnosa druãtvenih grupa, izazivaju staça, koja uz postojaçe objektivnih okolnosti koje dovode do sukoba, taj sukob pretvaraju u monstruozni masakr koji se ne moæe objasniti racionalnim razlozima, pa åak ni osvetom ili odmazdom kao posledicama niskih strasti åoveka. Destruktivnost i krvoloånost koje su zahvatale verske, etniåke ili nacionalne grupe u sukobu, åesto su sluæile kao potvrda shvataça o åoveku kao ubici po samoj svojoj prirodi. Naroåito velika opasnost koju nacionalizam sadræi za meœunarodne odnose je u tome ãto on moæe da bude veãtaåki izazvan (ãto najåeãñe i jeste) od “ideologa” i “voœa” nacije, ãto se åesto åinilo u psiholoãkim pripremama masa za rat ili zavojevaåku, agresivnu spoÿnu politiku. U uslovima æivota graœanskog druãtva, nacionalizam su posebno negovali i razvijali slojevi koji su patriotska oseñaça naroda æeleli da iskoriste za agresivne ciÿeve prema drugim narodima. Ove snage su najåeãñe svoje uske klasne ili grupne interese proglaãavale za nacionalne, a iza çih su se krile osvajaåke teæçe, imperijalizam i hegemonizam, kulturni i ekonomski ekspanzionizam. 53 J. Œ orœeviñ, O nacionalizmu, “Meœunarodni 54 E. Fromm, nav. delo, str. 26-30.

problem”, 3/1973, str. 38.

161

4. Druãtveno-ekonomski i politiåki sistem dræava A. Druãtveno-ekonomski sistem Spoÿna politika dræava je produæeçe unutraãçe politike koja se u meœunarodnom prostoru prilagoœava konstelaciji meœuna-rodnih odnosa. Zbog toga je u prouåavaçu meœunarodnih odnosa neophodno posvetiti paæçu unutraãçoj druãtvenoj i ekonomskoj strukturi dræava koje, bez sumçe, utiåu na çihovo spoÿnopolitiåko ponaãaçe. Druãtveno-ekonomska struktura je znaåajan åinilac u meœunarodnim odnosima, jer u çoj nastaju protivreånosti åije reãavaçe åesto mora da preœe dræavne granice, åime u meœunarodnom prostoru izaziva odgovarajuñe posledice. Istorijskim pregledom meœunarodnih odnosa nije teãko da se zapaze razlike u odnosima izmeœu dræava u antiåkom dobu ili feudalizmu. Åak i svaka faza razvitka jednog od druãtveno-ekonomskih sistema dræava, izaziva promene u odnosima izmeœu çih. Drukåiji je odnos izmeœu dræava ranofeudalnog perioda, u kome je preovlaœivala veoma rascepkana struktura feudalizma, i dræava u fazi apsolutizma feudalnog tipa. Ta razliåitost se vidi u nizu sluåajeva. Odnos prema dræavnoj teritoriji u prvoj fazi je drukåiji nego u drugoj. U prvoj nije bilo niãta neobiåno ako bi se jedan deo teritorije dræave dao u miraz uz ñerku koja se udaje za vladara druge dræave. Takoœe, drukåiji je odnos i prema dræavnom suverenitetu. U prvoj fazi priznaje se vrhovna papska vlast, a kasnije, u drugoj fazi, preovlaœuje borba protiv ove vlasti koja dovodi do çenog ruãeça, nakon åega nastupa faza izgradçe centralne dræavne vlasti, ãto od feudalnih dræava stvara znatno åvrãñe dræavne celine. Unutraãça druãtveno-ekonomska struktura dræave doprinosi odreœivaçu stepena i oblika meœuzavisnosti u meœunarodnim odnosima. Veoma je znaåajno za meœunarodne odnose da li jedna dræava ima slobodno træiãte ili se ono kontroliãe u veñoj ili maçoj meri, putem dræavne intervencije. Zatim, da li u ekonomskoj strukturi preovlaœuje monopolska privreda ili liberalna ili dræavno-kapitalistiåka. Stepen uåeãña dræave u privrednom æivotu zemÿe moæe ukazati na tendencije te dræave u meœunarodnim ekonomskim odnosima, ãto moæe sluæiti kao pokazateÿ pravaca kretaça interesa i çihovog suåeÿavaça u meœunarodnom prostoru s interesima drugih dræava. Razvoj protivreånosti jednog ekonomskog sistema je znaåajan za razvoj meœunarodnih ekonomskih odnosa jer iz çih izrastaju bitni elementi koji karakteriãu odnos date dræave prema drugim dræavama. One doprinose raœaçu antagonizama u svetskim odnosima, teæçi ka monopolizmu u svetskim razmerama, hegemoniji i imperijalizmu. Postojaçe dræava sa razliåitim druãtveno-ekonomskim sistemima stvara posebno staçe u meœunarodnim odnosima, jer se izmeœu takvih dræava razvijaju posebni oblici odnosa koji u svojoj suãtini sadræe bitne razlike prema odnosima izmeœu dræava sa istim druãtveno-ekonomskim sistemima. Za ocenu moguñnosti razvoja odnosa izmeœu dræava sa razliåitim druãtveno-ekonomskim sistemima, 162

neophodno je poznavati niz åiçenica koje karakteriãu sisteme u pitaçu, kako bi se mogle izvuñi neke determinante koje te odnose odreœuju. U istorijskim razdobÿima, u kojima je dolazilo do smene druãtveno-ekonomskih sistema, redovno je nastajao sukob izmeœu druãtveno-ekonomskog sistema i dræava u kojima je doãlo do revolucionarnog preobraæaja. Uzrok ovome treba traæiti na obe strane: “Stare dræave”, kao klasne organizacije u kojima je na vlasti klasa koja je u novoj dræavi svrgnuta sa vlasti, teæe da sruãe novi poredak, jer çegovo postojaçe ugroæava klasne pozicije vladajuñe klase u staroj dræavi. U takvim uslovima vladajuña klasa u potpunosti identifikuje svoj interes s dræavnim interesom, te je sukob s novom re-volucionarnom dræavom neminovan oblik odnosa (sukob ne znaåi samo oruæani sukob). S druge strane, nova dræava, zbog meœuzavisnosti na meœunarodnom planu, nailazi na prepreke u svom razvoju jer teãko moæe da ostvari sistem odnosa sa dræavama zastarele druãtveno-ekonomske strukture, iz kojeg bi se mogle izvuñi koristi koje se iz meœunarodnih odnosa oåekuju. Nova klasa na vlasti u tome vidi opasnost za svoj razvoj, te teæi da i u drugim dræavama doœe do revolucionarnih promena, radi åega koristi mnoga sredstva, poåevãi od propagande, pa preko subverzivnih aktivnosti do otvorenog oruæanog napada. Najboÿi primer razvoja odnosa ove vrste jeste odnos feudalne Evrope prema revolucionarnoj Francuskoj posle 1789. godine i Napoleonovi ratovi voœeni s ciÿem osloboœeça naroda Evrope od feudalizma, a u stvari radi podreœivaça Evrope interesima francuske klase, koja je revolucijom doãla na vlast. Sukob u takvoj konstelaciji odnosa, istorijski gledano, je neminovan, s obzirom na to da su interesi takvih dræava iskÿuåivi te ih je nemoguñe dovesti u sklad, kako s jedne tako i s druge strane. Nastanak prve socijalistiåke zemÿe posle Prvog svetskog rata znaåio je, istovremeno, izdvajaçe jedne velike zemÿe iz stvorenog sistema meœunarodnih odnosa u epohi imperijalizma. To je bio prvi udarac naåinu razreãavaça sopstvenih protivreånosti imperijalizma putem osvajaça. S druge strane, razvoj tehnologije postepeno naruãava mehanizam svetske privrede nastao u imperijalizmu, ruãeçem ravnoteæe izmeœu uåeãña industrijske i sirovinske proizvodçe na svetskom træiãtu. To je bio prvi signal da osnovna protivreånost imperijalizma viãe ne moæe biti otklaçana izvozom kapitala. B. Ideologija Dati druãtveno-ekonomski sistem omoguñuje nastajaçe ideoloãkih oblika svesti koja sadræi posebnu projekciju stvarnosti. Ideologija je u svojoj suãtini iskrivÿeni, iracionalni odnos prema stvarnosti i kao takva moæe delovati samostalno u razliåitim pravcima politiåke delatnsti ÿudi. Pored toga ideologija oznaåava i odreœeni sistem miãÿeça jednog druãtva, druãtvenih klasa i slojeva. Stoga se svaka politika, pa i meœunarodna, ne moæe razumeti bez sagledavaça uloge ideologije u çoj, s obzirom na to da na tu priliku mogu uticati razliåiti druãtveni slojevi koji imaju razliåitu ideologiju. S obzirom na to da ideologija takoœe obuhvata u sebi sistem pogleda na svet i ukupnost ciÿeva, vrednosnih sudova i normi dru-ãtvenog po163

naãaça, ponaãaçe jedne dræave uvek na odreœeni naåin sadræi obeleæja ideologije vladajuñih slojeva date dræave. U ranijim epohama ÿudske istorije za odnose dræava veliki znaåaj je imala religija, kao jedan od oblika ideoloãke svesti. Odnosi dræava u Evropi u sredçem veku nose obeleæje religioznih sukoba i ratova. Verska iskÿuåivost i netolerancija onemoguñavali su uspostavÿaçe normalnih odnosa izmeœu dræava razliåitih religija. Katoliåke dræave, koje su sledile versku netoleranciju proglaãenu od Vatikana, nisu priznavale legitimitet vlasti u dræavama u kojima su na vlasti bili “ãizmatici” tj. pravoslavni, ili kasnije, protestanti. Protiv ovih dræava rat je smatran kao poli-cijska mera protiv pobuçenika i prema pobeœenom su mogle biti primeçene mere inkvizicije. Meœutim, sa jaåaçem protestantskih dræava Engleske i Holandije i nakon iscrpÿujuñih verskih ratova u Evropi, katoliåke dræave su bile prinuœene da priznaju legitimitet tih dræava. Uostalom, pravila o verskoj netoleranciji su i ranije krãena u vreme kada je bila nuæna saradça Pape sa Vizantijom u zajedniåkoj borbi protiv Turske. Isto tako, pravila o zabrani svake tolerancije protestantizma nisu smetale Francuskoj da uspostavi mirne odnose sa Engleskom onda kada je to obostrani interes zah-tevao. Posle Vestfalskog mira 1648. godine, kojim je zavrãen Tridesetogodiãçi verski rat u Evropi, uspostavÿena je ravnopravnost vera u Evropi. Iza ove ravnopravnosti, meœutim, usta-novÿena je ravnoteæa snaga u Evropi, åije funkcionisaçe je postajalo sve znaåajnije za odnose evropskih dræava. Uostalom, iza verskih sukoba uvek su postojali jasni interesi dræava, koji su proizlazili iz meœuzavisnosti datog trenutka. Ali i pored toga ne moæe se zanemariti uticaj religije na meœunarodne odnose. Ona je naroåito znaåajna u mobilizaciji masa i stvaraçu neprijateÿskih oseñaça prema druãtvenim grupama druge religije. U ovom smislu, i danas se ne moæe zanemariti uloga i znaåaj religije u meœunarodnim odnosima. Posebno je pitaçe uloga i znaåaj religioznih organizacija u meœunarodnim odnosima. Tu viãe nije reå samo o religiji, veño velikoj politiåkoj i ekonomskoj moñi ovih organizacija (npr. Katoliåka crkva), koja moæe biti upotrebÿena i u meœunarodnim odnosima na razliåite naåine. Najblaæi je, sigurno, onaj koji se vrãi putem pritiska na odgovarajuñe vlade da u meœunarodnim odnosima zauzimaju odreœene stavove. Osim toga, znaåajna uloga ovih organizacija ogleda se u velikim moguñnostima propagande i vrãeça uticaja na narodne mase u velikom broju zemaÿa, ako je reå o internacionalnoj verskoj organizaciji. Ideologija, kao åinilac u meœunarodnim odnosima, ostavÿa naroåito znaåajne posledice u revolucionarnim vremenima, u kojima je dolazilo do smene druãtvenoekonomskih sistema. Ova smena je uvek prañena oãtrom politiåkom borbom, graœanskim i meœunarodnim ratovima, ãto je ideologiji davalo naroåiti znaåaj u meœunarodnim odnosima. U takvim uslovima, ideoloãka svest moæe da deluje vrlo razorno u odnosima dræava stare i nove ideologije, dovoœeçem do krajnosti predstave o stvarnosti na jednoj i na drugoj strani. Meœusobna iskÿuåivost dva sistema u ideoloãkoj sferi, u tim trenucima moæe da pospeãi iracionalne impulse ponaãaça, mræçu sa æeÿom da se silom uguãi suprotna ideologija. 164

Ideologija koja nastaje s revolucionarnim preobraæajem druãtva, redovno predstavÿa napredno usmerenu svest, te se çoj suprotstavÿa ideologija koja æeli da druãtvene tokove vrati unazad. To ne znaåi da jedna napredna ideologija ostaje to za veåita vremena. Ona moæe postati reakcionarna, ili åak moæe da u samim tokovima revolucionarnog preobraæaja druãtva poprimi reakcionarna obeleæja (nacionalizam, npr.). Za takav razvoj se moæe navesti mnogo primera iz istorije. Razvoj francuske revolucije i çeno skretaçe od ideje slobode, bratstva i jednakosti do teæçe ka osvajaçima, dobar je primer kao, uostalom, i devijantni razvoj socijalizma u SSSR, tokom kojeg je doãlo do izdvajaça jednog vladajuñeg sloja, koji nameñe svoju ideologiju åitavom druãtvu a svoje interese proglaãava opãtim dræavnim interesima, pa åak i interesima socijalizma uopãte. S druge strane, neophodno je napomenuti, da ideologija ne moæe prevagnuti nad drugim åiniocima koji u biti odreœuju interese dræava u meœunarodnim odnosima. Odnosno, vrlo je åest sluåaj da se iza ideoloãkih sukoba kriju sukobi interesa dræava vezanih za ekonomsku ili druge vrste meœuzavisnosti. Nije redak sluåaj da se u meœunarodnim odnosima sukobÿavaju dræave iste ideologije (u osnovi iste) a da saraœuju dræave sa suprotnim, ako ne iskÿuåivim ideologijama. Najboÿi primer za to je Drugi svetski rat u kome su se na jednoj strani naãle socijalistiåke i kapitalistiåke dræave kao saveznici, protiv grupe kapitalistiåkih zemaÿa. Isto tako, dræave sa razliåitim ideologijama u jednom trenutku mogu biti u oãtrim sukobima (kada se ideologija stavÿa u prvi plan propagandnog delovaça), da bi u nekom drugom saraœivale. To takoœe dokazuje da ideologija nije bitni åinilac koji determiniãe odnose izmeœu dræava, veñda oblici odnosa izmeœu çih zavise od drugih åinilaca, a na prvom mestu od oblika i stepena ekonomske meœuzavisnosti datog trenutka. Savremena potreba svetske podele rada nesumçivo doprinosi sve izrazitijem probijaçu odnosa saradçe namesto hladnog rata, koji je do juåe bio vladajuñi oblik odnosa izmeœu dræava sa razliåitim ideologijama. Treba takoœe napomenuti da je netaåna podela dræava po ideologijama, jer su ideologije univerzalne i unutar jedne dræave mogu se zapaziti grupe koje imaju razliåite ideologije. To nije bez znaåaja u meœunarodnim odnosima, s obzirom na ulogu datih grupa u procesu odluåivaça o spoÿnoj politici dræava. Tako nije moguñe zanemariti snagu meœunarodnog radniåkog pokreta i çegov uticaj u svakoj zemÿi na ponaãaçe te zemÿe u meœunarodnim odnosima. Iz svih ovih razloga, moæe se smatrati da ideologija doprinosi stvaraçu odreœene konstelacije meœunarodnih odnosa. Ona naroåito doprinosi politiåkom grupisaçu dræava, ãto moæe da dovede do ozbiÿnih podela unutar meœunarodne zajednice, koje mogu onemo-guñavati razvoj procesa saradçe a pospeãivati sukobe u meœunarodnim odnosima. B. Politiåki sistem dræava Iz veñanaliziranih odnosa proizlazi znaåaj politiåke orga-nizacije i druãtvenopolitiåkog sistema dræava, jer se u uslovima postojaça jednog druãtveno-ekonoms165

kog sistema ili postojaça razliåitih druãtveno-ekonomskih sistema javÿaju razliåiti dru-ãtveno-politiåki sistemi, organizacija vlasti, uloga masa u sistemu, mesto druãtvenih slojeva i klasa, postojaçe interesnih grupa i çihov uticaj u politici date dræave, ãto sa svoje strane, kroz proces odluåivaça o spoÿnopolitiåkim akcijama moæe ozbiÿno do-prineti razvoju razliåitih oblika odnosa, kako izmeœu dræava u kojima su ove strukture razliåite, tako i izmeœu dræava u kojima su ove strukture jednake. Razliåiti procesi u razreãavaçu osnovnih protivreånosti unutar jednog druãtva doprinose nastajaçu razliåitih oblika politiåkog organizovaça datog druãtva. Unutar jednog druãtva mogu se nañi razliåiti uslovi za otklaçaçe druãtvenih protivreånosti koji mogu biti povoÿni, maçe povoÿni ili nepovoÿni. Obiåno se moæe smatrati da u jednom druãtvu u kome ima maçe kriznih elemenata u druãtveno-ekonomskoj strukturi, proces politiåke borbe ima demokratske forme, unutar kojeg, proces odluåivaça ukÿuåuje ãiri krug druãtvene strukture, ãto u veñoj meri doprinosi veñem stepenu odgovornosti i u samoj spoÿnoj politici. U uslovima ekonomskih i druãtvenih kriza, unutraãçe i spoÿne politiåke nestabilnosti, druãtveni slojevi, koji predstavÿaju nosioce ekstremnih poli-tiåkih stavova, imaju viãe uslova za uspeh u politiåkoj borbi za vlast. Takvi druãtveni slojevi najåeãñe ne dozvoÿavaju razvoj demokratskih oblika odluåivaça, te se ceo proces stvaraça politike odvija u uskom krugu. U takvom politiåkom sistemu postoji mnogo viãe moguñnosti za donoãeçe odluka nezavisno od ãirih druãtvenih interesa a u interesu grupe na vlasti. Sasvim je razumÿivo da u procesu odluåivaça u spoÿnoj politici interesi ove grupe dolaze u prvi plan, te od prirode tih interesa u najveñoj meri zavisi i stav te zemÿe u meœunarodnim odnosima. Potvrdu ovakvog stava moæemo nañi u mnogim primerima iz istorije a najnoviji je sluåaj s nastankom faãistiåkih dræava posle Prvog svetskog rata. U ovim dræavama ekstremne druãtvene grupe politiåki organizovane uzele su vlast u jednom broju zemaÿa. U Italiji i Nemaåkoj su one naroåito doãle do izraæaja svojom nacionalistiåkom i rasistiåkom politikom, koja se u meœunarodnim odnosima ispoÿila u ekspanzionizmu i agresivnosti, ãto je dovelo do Drugog svetskog rata. Interesantno je navesti da su i antropoloãka istraæivaça naãla sliåne veze izmeœu oblika politiåke organizacije druãtva i ponaãaça prema drugim druãtvima. Istraæivaça koja su vrãena u Africi u XIX veku, pokazala su da u Gabonu i Gorçem Nigeru, u kojima su monarhije bile ograniåene pravima saveta staraca i u kojima su monarsi bili birani opãtim pravom glasa, rat predstavÿa izuzetak u odnosima sa drugim plemenima. Meœutim, u Istoånoj Africi, gde je veñbila ustrojena apsolutna monarhija, ratovi postaju sastavni deo æivota ovih druãtava, putem kojih se vladari i doglavnici bogate pÿaåkajuñi susede.55 U analizi uloge i znaåaja politiåkog sistema dræava za meœunarodne odnose, zapaæa se da je pored neposrednog uticaja organizacije vlasti na ove odnose, posebno znaåajan uticaj politiåke strukture druãtva date dræave. Ovde se ima u vidu 55 Ch.

166

Letourneau, La guerre, Paris, 1895, str. 70.

uloga druãtvenih klasa, drugih druãtvenih slojeva, raznih korporacija, vojnih krugova, raznih drugih interesnih grupa ili grupa za pritisak, politiåkih partija itd. Ovo se mora imati u vidu zbog toga ãto se u sluåaju grubog podreœivaça dræavnih interesa interesima grupe na vlasti, moæe oåekivati otpor drugih grupacija, pa i svrgavaça s vlasti te grupacije. Takav primer se moæe nañi i u naãoj skoraãçoj istoriji, kada je 27. marta vojnim puåem svrgnuta s vlasti jedna grupacija jer je zanemarila sve druge interese sem svojih sopstvenih. a. Druãtvene klase. Pojava druãtvenih klasa dovodi do stvaraça dræave, sa kojom meœunarodni odnosi nastaju onakvi kakvi su nam poznati u åitavoj istoriji ÿudskog druãtva. Tek sa stvaraçem dræave, u meœunarodnim odnosima moæemo otkriti sve one politiåke procese koji karakteriãu ove odnose. Politika sile kao institucionalizovani oblik odnosa (organizovana vojna sila) i institucionalizovani odnosi saradçe (diplomatija); grupisaça dræava, ravnoteæa snaga i drugi politiåki sistemi bez kojih se ne mogu zamisliti meœunarodni odnosi, nastaju tek sa pojavom dræave. Pre nastanka dræave, odnosi izmeœu teritorijalizovanih besklasnih druãtava predstavÿaju embrionalni oblik meœunarodnih odnosa u kome se javÿaju samo prvobitni oblici meœunarodnosti, koji ova druãtva uvodi u meœusobne odnose. b. Politiåka struktura. Pod politiåkom strukturom se podrazumeva splet klasnih odnosa, klasne svesti politiåkih organizacija, politiåkih partija, interesnih grupa i svih drugih politiåkih åinilaca u jednoj dræavi, koji imaju znaåaja za meœunarodne odnose, bilo neposrednim ukÿuåeçem u meœunarodni æivot (vidi subjekte) bio delovaçem unutar politiåkog sistema vlasti u procesu odluåivaça u pitaçima spoÿne politike i meœunarodnih odnosa. Politiåke partije su organizacije kojima je ciÿ da u politiåkoj borbi osvoje politiåku vlast u jednoj zemÿi. Razumÿivo je da se programi tih politiåkih partija razlikuju i da te razlike obuhvataju i çihov program spoÿnopolitiåkog delovaça. Dolaskom na vlast normalno je oåekivati da ñe ta partija slediti svoj program. U nekim partijama preovladavaju snage kojima su viãe u interesu procesi sukoba, a u drugim, kojima viãe odgovara meœunarodna saradça; zbog toga se mora voditi raåuna o programu i socijalnom sastavu poli-tiåke partije na vlasti, kada se analizira moguñe ponaãaçe jedne dræave. U politiåkoj strukturi dræava åesto je moguñe zapaziti postojaçe znaåajnih interesnih grupa ili grupa za pritisak. Ovim grupama nije ciÿ da doœu na vlast u jednoj zemÿi veñda preko vlasti deluju na ostvareçe svojih interesa. Razumÿivo je da interesi tih grupa mogu biti razliåiti na meœunarodnom planu i da naåin çihovog zadovoÿavaça takoœe moæe biti razliåit. Od prirode interesa i naåina na koji se oni mogu ostvariti u meœunarodnim odnosima moæemo razlikovati pravac politiåkog delovaça date grupe. Moæemo razlikovati dve vrste grupa za pritisak ili interesnih grupa: jedne su one koje postoje unutar dræava i deluju na dræavnu vlast. To su, uglavnom se moæe reñi, vojni krugovi, verske grupe, privredne korporacije, udruæeça i dr.; druge su one grupe koje imaju internacionalni znaåaj i åije je prostiraçe internacionalno. U 167

ove grupe moæemo ubrojati meœunarodna udruæeça politiåkih partija, meœunarodne sindikate, meœunarodne kompanije, meœunarodne crkve-ne organizacije, meœunarodne humanitarne organizacije i dr. (vidi: subjekti).56 Razotkrivaçe postojaça i delovaça ovih grupa unutar politiåke strukture i politiåkog sistema dræava ima veliki znaåaj u analizi meœunarodnih odnosa jer je ponaãaçe dræava u çima vrlo åesto pod najveñim uticajem upravo ovih grupa. 5. Tehnologija Prva industrijska revolucija otvara novu eru u razvoju ÿudskog druãtva postepenim oslobaœaçem åoveka od prirode. Do ove revolucije ekonomska snaga jednog druãtva bila je u velikoj meri vezana za prirodna bogatstva tla na kome je to druãtvo bilo nastaçeno. Razvojem nauke, åovek je uspeo da u datim prirodnim uslovima stvori nova sredstva za proizvodçu i nove proizvode, åime je postepeno poåeo da se oslobaœa gotovo iskÿuåive zavisnosti od prirodnih izvora. Ono na åemu se zasnivala ta nova åovekova moñjeste tehnologija kao materijalizovani vid nauånih dostignuña. “Tehnologija je primena nauånih znaça i veãtina u reãavaçu problema na poÿu neposredne industrijske primene. Nivo tehnologije zavisi uglavnom od istraæivaça i razvoja (R & D) tj. usvajaça novih fundamentalnih znaça i çihove primene u inovacijama. Proces modernizacije u savremenom svetu ukÿuåuje i prenos tehniåkih znaça od strane razvijenih zemaÿa zemÿama u razvoju”.57 Razvoj tehnologije omoguñio je da nivo druãtvenog razvoja bude podloæan promenama koje ne zavise samo od prirodnih bogatstava kojim dato druãtvo raspolaæe, jer za razliku od prirodnih uslova, koji su uglavnom stalni, tehnoloãki razvoj je promenÿiv. Na taj naåin se postiæe to da i druãtva koja naseÿavaju teritoriju koja je siromaãna u prirodnim izvorima, mogu postiñi visok ekonomski rast, te na svetskom træiãtu imati konkurentsku sposobnost. Na taj naåin nivo tehnologije doprinosi mestu i ulozi jedne zemÿe u meœunarodnim ekonomskim odnosima. Nivo tehnoloãkog razvoja zavisi od niza åinilaca, kao ãto je na prvom mestu druãtvena sredina u kojoj ÿudska kreativnost moæe da doœe najviãe do izraæaja. Druãtveni sistem koji je kadar da prihvati nova znaça i da im omoguñi primenu u privredi zemÿe, uz neophodne uslove ekonomske prirode, predstavÿa uslov, kako za razvoj tehnologije tako i za çenu primenu. Zato danas svaka dræava ulaæe velika sredstva u nauåna istraæivaça. Zbog toga se danas doãlo dotle da se svakih sedam godina udvostruåuje obim nauånih istraæivaça u svetu. Meœutim, razvoj nauke i tehnologije ima danas i svoju negativnu stranu. Pored neophodnosti za druãtveni razvoj i ogromnih pozitivnih rezultata do kojih je nauka doãla, ona danas pruæa “moguñnost kontrole ponaãaça usaœivaçem elektroda u mozak; stvaraçe psiholoãki osiromaãenih liånosti... Tamna strana napretka 56 J. 57

Meynaud, Les groupes de pression internationaux, Lausanne, 1961. J. C. Plano, R. Olton, The international Relations Dictionary, New York, Holt, Rinehart and Winston, INC, 1959, str. 44.

168

hemije je i fantastiåna sposobnost åoveka da iznalazi sve efikasnija sredstva za ubijaçe drugih ÿudi...”58 Iz tih razloga pogreãna je svaka tehnokratska fetiãizacija uloge nauke i tehnologije u druãtvu i zanemarivaçe drugih åinilaca i uslova za puni druãtveni razvoj. S obzirom na nesumçiv znaåaj tehnoloãkog znaça u razvoju proizvodnih snaga svakog druãtva, tehnologija doprinosi stvaraçu i produbÿivaçu razlika izmeœu dræava, ãto bitno odreœuje meœuna-rodne odnose u celini. One dræave koje poseduju viãi nivo tehnoloãkih znaça, su i ekonomski razvijenije i obrnuto. Ove razlike najåeãñe su uzroci odnosa zavisnosti na ekonomskom poÿu, ãto je uvek dobra osnova za stvaraçe odnosa hegemonije i imperijalizma. S druge strane, åiçenica je da nijedna zemÿa, ma kako velika i moñna bila, ne moæe biti apsolutno samodovoÿna u razvoju nauke. Iz tih razloga, meœunarodna saradça dobija joãjedan novi vid meœunarodnu nauånu saradçu koja je neophodna zbog potrebe razmene tehnologije, prenosa tehnologije iz jedne u drugu zemÿu. Ovo kretaçe tehnologije izmeœu dræava odvija se na viãe naåina: bilo uvozom i izvozom roba, kapitala ili direktnom razmenom rezultata nauånih istraæivaça putem prodaje licenci, patenata i industrijske opreme. Tako je razvoj tehnologije uneo revolucionarne promene u nizu oblasti druãtvenog æivota, i u svaku od çih uneo promene i u meœunarodnim odnosima. Promene koje su nastale u naoruæaçu, industrijskoj podeli rada, saobrañaju, doprinose sveopãtoj integraciji i povezivaçu sveta. Istovremeno, one stvaraju do sada neviœene opasnosti od ratnih razaraça, zagaœeça åovekove okoline, univerzalizacije svakog sukoba itd. O uticaju savremenog razvoja tehnologije na naoruæaçe govori se posebno kod izlagaça strateãkog åinioca. Ovde ñe biti reåi o uticaju tehnologije na razvoj meœunarodne podele rada, razvoju meœunarodnih nauånih i kulturnih veza i saradçe. A. Meœunarodna podela rada Uloga tehnologije u daÿem razvoju meœunarodne podele rada odvija se na dva osnovna naåina: a. Razvoj tehnologije poremetio je tradicionalnu podelu rada koja se zasnivala na razlikama u proizvodçi, koje su u najveñoj meri proizlazile iz nejednakih prirodnih uslova. Razvoj tehnologije je omoguñio industrijsku proizvodçu i onih proizvoda za koje dotiåna zemÿa nema prirodnih sirovina, ãto se naroåito postiglo sa pronalaskom sintetiåkih elemenata, koji danas u nizu finalnih proizvoda zameçuju prirodne sirovine. U poåetku, razvoj industrije je bio åvrsto vezan za prirodne sirovine. S obzirom na to da se geografska raspodela sirovina nije poklapala s geografskim rasporedom industrije, stvorena je visoka i åvrsta meœuzavisnost izmeœu industrijskih 58 M.

Peåujliñ, nav. delo, str. 41.

169

proizvoœaåa i proiz-voœaåa sirovina. Ova meœuzavisnost je u najveñoj meri doprinela ko-lonizovaçu nerazvijenih zemaÿa bogatih sirovinama, od strane industrijski razvijenih zemaÿa. Na taj naåin je politiåkim putem uåvrãñen i zamrznut odnos meœunarodne podele rada na industrijske proizvoœaåe i proizvoœaåe sirovina. S obzirom na to da tehnoloãki razvoj sve viãe oslobaœa åoveka od prirode, i industrijski razvijene zemÿe se sve viãe oslobaœaju zavisnosti od prirodnih izvora siro-vina, do åega je doãlo i zbog smaçeça uåeãña vrednosti sirovina u finalnom industrijskom proizvodu i zbog sve veñe proizvodçe sintetiåkih sirovina. Poåev od prve industrijske revolucije, pa kroz XIX vek i prve decenije HH veka, razmena industrijskih i sirovinskih proizvoda beleæi isti rast. Meœutim, tehnoloãki napredak je uåinio to da uåeãñe sirovina u vrednosti gotovog proizvoda padne s 25% u 1938. na 17, 6% u 1959. godini. Hemijska industrija omoguñila je da veliki broj prirodnih sirovina bude zameçen veãtaåkim. Tako, na primer, proizvodça kauåuka u svetu sintetiåkim putem poåiçe 1930. godine, da bi 1934. dostigla 4.000 tona. Veñ1957. godine, polovina svetske proizvodçe kauåuka ili 1, 350.000 tona proizvedena je sintetiåkim putem. Sliåno je i sa nizom drugih proizvoda. S druge strane, razvojem tehnologije, industrijski razvijene zemÿe sve viãe aktiviraju sopstvene prirodne izvore sirovina, bilo ãto je nova tehnologija omoguñila eksploataciju i onih izvora koji to ranije nisu mogli biti (eksploatacija izvora nafte pod morem) bilo razvojem kultura industrijskih biÿaka. Godine 1938. industrijske zemÿe su uåestvovale u svetskoj proizvodçi sirovina sa 33% a sredinom pedesetih godina sa 60%.59 Ovakav razvoj meœunarodne podele rada, do kojeg je doãlo zahvaÿujuñi napretku tehnologije doveo je do ogromnog jaza izmeœu industrijski razvijenih i nerazvijenih zemaÿa. Ovaj jaz i çegovo stalno produbÿavaçe upravo se deãava danas, jer su mnoge zemÿe, veoma bogate prirodnim sirovinama, zaostale i siromaãne zbog industrijske nerazvijenosti. Takve zemÿe moraju da uvoze tehnologiju iz industrijskih zemaÿa i to kompletnu, a ne samo neke çene delove åime se neprekidno odræava zavisnost industrijski nerazvijene prema razvijenoj zemÿi. Naime, s obzirom na to da prenos tehnologije najåeãñe kontroliãe multinacionalna kompanija, çima je ciÿ da doœu do ekstraprofita koji se najlakãe ostvaruje izvozom gotove tehnologije u zemÿe u razvoju, a ne tehniåko osposobÿeçe te zemÿe za samostalan razvoj proizvodçe. Ovakav prenos tehnologije je nepogodan i zbog toga ãto zemÿa izvoznik zadræava monopol daÿeg usavrãavaça izvesne tehnologije. Dok domañi proizvoœaå ovlada rukovaçem uvezene tehnologije, dotle se ona u zemÿi izvoznici daÿe usavrãava. Na taj naåin, zemÿa uvoznik, ako hoñe da dræi korak sa svetskim stupçem razvoja proizvodçe, mora stalno uvoziti nova tehnoloãka reãeça, åime se stavÿa u stalnu tehnoloãku zavisnost od zemÿe izvoznice. S druge strane, u interesu razvoja uravnoteæene svetske privrede, ovakav jaz izmeœu industrijski razvijenih i nerazvijenih zemaÿa mora biti prevaziœen, ãto je u ekonomskom interesu i jednih i drugih. S obzirom na to da je uklaçaçe ovoga jaza 59 R.

170

Stojanoviñ, nav. delo, str. 141.

jedan od bitnih preduslova za odræaçe trajnog mira u meœunarodnim odnosima. Ujediçene nacije i çene specijalizovane agencije vode ãiroku akciju da se naœu reãeça za industrijski razvoj zemaÿa u razvoju. Prenos tehnologije se smatra najznaåajnijim u preraspodeli podele rada, u kojoj bi se ukinula sadaãça podela, koja postoji na ãtetu zemaÿa u razvoju. Neke meœunarodne organizacije se i neposredno bave problemima prenosa tehnologije (UNCTAD, UNIDO, UNESCO) u zemÿe u razvoju. b. Razlike u tehnoloãkom razvoju u savremenom trenutku meœunarodne zajednice dovode i do jednog posebnog tipa migracije kojom se struåni kadrovi, koji imaju veliki znaåaj za tehnoloãki razvoj, sele u industrijski razvijene zemÿe. Ovaj proces ne pogaœa samo zemÿe u razvoju veñi same industrijski razvijene zemÿe, åiji kadrovi odlaze u bogatije i razvijenije zemÿe u kojima im se pruæaju joãpovoÿniji uslovi za æivot i rad. Istovremeno teåe i obrnut proces: struåçaci iz razvijenih zemaÿa dolaze kao savetnici u zemÿe u razvoju u kojima pomaæu u primeni uvezene tehnologije. Ovo kretaçe struåçaka obavÿa se na razliåite naåine: oni odlaze kao predstavnici kompanija koje izvoze tehnologiju ili ih ãaÿu dræave i meœunarodne organizacije, po osnovu ugovora s ovim zemÿama. Dok ovaj drugi vid kretaça struåçaka koristi zemÿama u razvoju, odlazak struåçaka u razvijene industrijske zemÿe ãteti procesu razvoja ovih zemaÿa. Smatra se da je samo u toku ãezdesetih godina emigriralo u SAD 53.000 struåçaka iz zemaÿa u razvoju, ãto je ovoj zemÿi donelo samo u 1970. godini dobit od 3, 7 milijardi dolara, ãto je viãe od pomoñi koju su SAD iste godine dale tim zemÿama.60 B. Razvoj meœunarodne nauåne i tehniåke saradçe Pored træiãne meœuzavisnosti, koja se neposredno javÿa kao posledica podele rada sve viãe se razvija tehnoloãka meœuzavisnost koja proizlazi iz nuænosti meœunarodne nauåne saradçe koja je posledica same prirode nauånog rada, jer znaça ne mogu nastajati i postojati izolovano. Poveñaçem opãteg obima nauånog istraæivaça i meœunarodna nauåna saradça dobija sve ãire razmere i sve veñi znaåaj u meœunarodnim odnosima.61 Meœunarodna nauåna saradça danas se odvija u tri pravca: saradça putem razmene i ãireça nauånih informacija, saradça razmenom nauånih radnika i podizaça kadrova, i najzad, saradça na zajedniåkim istraæivaåkim poduhvatima, bilo zajedniåkim finansiraçem bilo stvaraçem zajedniåkih instituta i meœunarodnih organizacija. a. Jedan od najznaåajnijih oblika ove saradçe jeste razmena publikacija i informacija. Veliko poveñaçe broja nauånih publikacija danas stvara nove probleme. Gotovo je nemoguñe danas proåitati ogromnu masu objavÿene graœe u bilo kojoj oblasti nauke. Od stotinak nauånih åasopisa poåetkom XIX veka, veñpoåetkom HH 60 The Reverse Transfer of Technology, UNCTAD, Geneve, 1975, str. 61 OCDE, La science et la politique des gouvernements, Paris, 1963.

9.

171

veka taj broj se peçe na deset hiÿada, da bi ãezdesetih godina ovog veka iznosio sto hiÿada. Oåigledno je da nauåni radnik viãe nije u staçu da prati ovako ogromnu nauånu proizvodçu. Zato se danas pribegava otvaraçu meœunarodnih biroa koji rade na izradi kratkih prikaza objavÿene graœe.62 U mnogim dræavama organizuju se dræavni organi zaduæeni da razvijaju dokumentacionu sluæbu na nauånom poÿu. Pored toga, organizuju se dokumentacioni centri koji prikupÿaju i obraœuju podatke kojima snabdevaju elektronske raåunare. Na ovom poÿu se veñrazvila meœunarodna saradça koja se odvija izmeœu sliånih centara iz raznih zemaÿa. Korist od ovakve saradçe je oåigledna, jer se tim putem stiæe najlakãe do informacija, kako o dosadaãçim rezultatima u datoj oblasti nauånog istraæivaça, tako i o trenutno postojeñim istraæivaçima u svetu. Na taj naåin se skrañuje put sopstvenih istraæivaça, ãtede se sredstva, jer se ne radi na onome ãto je veñnegde u svetu istraæeno, a moguñe je preduzeti daÿa istraæivaça u toj oblasti ãto ubrzava proces nastajaça nauånih pronalazaka. b. Meœunarodna nauåna saradça je veoma plodonosna na poÿu razmene nauånih radnika s ciÿem çihovog nauånog usavrãavaça. Teãko je danas nañi neku zemÿu koja na ovom poÿu ne uåestvuje, bilo da ãaÿe svoje nauåne kadrove u druge zemÿe, bilo da ih iz drugih zemaÿa prima na usavrãavaçe. Najåeãñe je i jedno i drugo prisutno u nauånoj saradçi svake zemÿe. Mada se ovaj oblik saradçe odvija uglavnom putem zakÿuåivaça meœudræavnih ugovora, ne treba zanemariti ni rezultate koje su na ovom poÿu postigle meœunarodne organizacije, kao i nauåne ustanove koje u meœusobnim dodirima samostalno ostvaruju ovu vrstu saradçe sa ustanovama ili pojedincima iz drugih zemaÿa. Treba istañi da i na ovom poÿu saradçe blokovska podela i ideoloãke razlike nisu u potpunosti onemoguñile ovaj vid meœunarodnog kretaça, sem u vreme u kome je hladni rat bio na vrhuncu. Neizbeæna meœuzavisnost na planu nauånih istraæivaça nagoni dræave na ovakvu saradçu, jer u suprotnom preti opasnost od zaostajaça. Meœutim, isto tako, ne treba iskÿuåiti opasnosti koje mogu proisteñi iz ovakve saradçe. Prva opasnost je tzv. “kupovina mozgova” koju åine bogate i razvijene zemÿe od maçih i nerazvijenih zemaÿa. Druga opasnost je u posrednom usmeravaçu nauånih istra-æivaça u onim pravcima koji su viãe u interesu zemÿe koja prima na nauåno usavrãavaçe nego zemÿe koja ih ãaÿe, a trebalo bi da bude obrnuto. Ove opasnosti su stalne i one su sigurno uvek prisutne u onoj srazmeri koja odgovara politiåkim odnosima zemaÿa, mada duboki interesi na ovom poÿu dovode i do zanemarivaça interesa svojih saveznika, onda kada je sopstveni prestiæ na ovom poÿu u pitaçu. Nije retka pojava da se i najbliæi saveznici na ovom poÿu ponaãaju kao najÿuñi suparnici. Treba uvek imati u vidu da nauåna istraæivaça danas neposredno utiåu na politiåku moñdræava. Kada je ona u pitaçu i odnosi savezniãtva ne mogu iskÿuåiti teæçu dræava ka posedovaçu elemenata ove moñi. 62 Biro analitiåkih prikaza, Conseil International des Unions scientifiques, u Hagu, daje prikaze svetskih publikacija iz oblasti hemije i fizike.

172

v. Zajedniåka istraæivaça, ili zajedniåko finansiraçe istraæivaça su oblici saradçe savremenog trenutka. Angaæovaçe nacionalnih kapaciteta u delu nekog meœunarodnog nauånog projekta je oblik saradçe koji zahteva niz prethodnih pretpostavki koje nisu, niti mogu biti, samo nauånog karaktera. Na prvom mestu za ovakvu saradçu neophodno je da opãti politiåki odnosi budu takvi da je moguñe nañi osnov ovakve saradçe u kontekstu ãirih oblika saradçe. S druge strane, åiçenica da je u mnogim oblastima sam predmet istraæivaça internacionalan (meteorologija, geografija, okeano-grafija, kosmiåka istraæivaça) zahteva nauånu saradçu na ovom poÿu u uslovima i ne baãdobrih politiåkih odnosa. Zajedniåka istraæivaça u kosmosu, koja zahtevaju velika finansijska sredstva, danas su predmet saradçe izmeœu SAD i SSSR. Veliki troãkovi dovode do ovakve saradçe i na planu miroÿubive primene nuklearne energije. Na ovom poÿu su oformÿene i meœunarodne organizacije (regionalne i univerzalne) i nauåni instituti. Unutar meœunarodnih regionalnih organizacija koje se poklapaju s blokovskom podelom, stvorene su meœunarodne istraæivaåke ustanove s ciÿem koncentracije sredstava i kadrova. Meœunarodna nauåna saradça je danas dovela do stvaraça niza meœunarodnih organizacija, åime se ova saradça postepeno institucionalizuje na meœunarodnom planu. Ove organizacije se stvaraju viãestranim ugovorima i one mogu biti vladine ili nevladine. Nevladinih organizacija na ovom poÿu ima oko tri stotine. Vladine meœunarodne organizacije za nauånu saradçu predstavÿaju naj-znaåajniji oblik institucionalizovaça ove saradçe. Sve ove organizacije moæemo podeliti na tri grupe: 1. specijalizovane ustanove UN; 2. druge univerzalne meœunarodne organizacije; i 3. regionalne organizacije.63 Ovako ãiroko razgranata meœunarodna nauåna saradça (mada ona moæe biti mnogo bogatija) ukazuje na çen znaåaj u meœunarodnim odnosima uopãte. Na to ukazuje i to ãto je danas tzv. “kulturna diplomatija” sastavni i razvijeni deo diplomatije i organa koji ove poslove vode. Organizovanost sluæbi unutar dræava nadleænih za organizaciju meœunarodne nauåne saradçe, danas moæe biti srazmerno veña od uloge koju ta dræava inaåe igra u meœunarodnim odnosima. Åak i male dræave imaju dobro organizovane sluæbe za poslove meœunarodne nauåne saradçe.64 Ãto je zemÿa veña i igra znaåajniju ulogu u meœunarodnim odnosima, ona viãe poklaça paæçe ovim poslovima, jer preko kulturne diplomatije postiæu niz vaænih ciÿeva savremene dræave u meœunarodnim odnosima. Ona tako dolazi do nauånih informacija, preko ovih sluæbi ãiri svoj kulturni uticaj i, najzad, bori se da na ovom poÿu ne zaostane, jer bi to ugrozilo çen politiåki i ekonomski poloæaj u meœunarodnim odnosima.65 63

428429.

R. Stojanoviñ, Meœunarodna nauåna saradça i Meœunarodni odnosi, JRMP, 13, 1973, str.

64 L. Dollot, Les relations culturelles internationales, Paris, 1964, str. 62103. 65 J. Meynaud et B. SchrF6der, Les savants dans la vie internationale, Lausanne,

1962, str. 25.

173

V. Razvoj komunikacija i kulturnih veza Najneposrednija posledica savremenog tehnoloãkog razvoja je smaçivaçe fiziåkih udaÿenosti izmeœu naroda na razliåitim stranama globusa. Meœunarodni odnosi su od svog postanka trpeli zbog nemoñi åoveka da savlada nekada ogromne udaÿenosti koje su delile ÿude, narode i dræave. Ta udaÿenost je dovodila do stvaraça, razvoja i nestajaça razliåitih civilizacija na zemÿi koje nisu meœusobno saobrañale, a mnoge su i nestale pre nego ãto su doãle u dodir s drugim civilizacijama. Ti razliåiti svetovi, koji katkad nisu ni znali jedni za druge, u eventualnom susretu nisu imali niãta zajedniåko ãto bi doprinelo uspostavÿaçu saradçe meœu çima, te je sukob bio jedini oblik odnosa izmeœu çih. Zahvaÿujuñi tehniåkim pronalascima, saobrañajna sredstva postepeno briãu fiziåke udaÿenosti i na zemÿi se postepeno razvija proces univerzalizacije tehniåke civilizacije, ãto meœunarodnoj podeli rada daje nove podstreke i moguñnosti. U naãem vremenu pobeœene su, kako fiziåke, tako i vremenske udaÿenosti, tako da veze meœu ÿudima i narodima danas predstavÿaju operacije koje se tehniåki mogu izvesti za maçe vremena nego nekad putovaçe diliæansama iz jednog grada u drugi ne baãvelike dræave. Ove opãte posledice razvoja saobrañajnih sredstava danas dobijaju joãveñi znaåaj u razvoju komunikacija meœu ÿudima, narodima kulturama putem masmedija radija i televizije. Putem radija danas je moguñe poslati bilo kakvu informaciju preko cele zemÿine kugle, a çen prijem do onoga kome je nameçena, zavisi samo od toga da li ima radio aparat. Ako se zna da danas posedovaçe radio-prijemnika nije nikakav problem, onda su moguñnosti ovakvog saobrañaça praktiåno neograniåene. Iz ove åiçenice pro-izlazi to da je atmosferski prostor zemÿe postao pretesan za sve one koji æele emitovati svoje poruke. Zbog toga su dræave prinuœene, da bi izbegle sukob na ovom poÿu, da putem ugovora podele ovaj prostor meœu sobom. S tim ciÿem stvorena je i meœunarodna unija telekomunikacija, kao meœunarodna organizacija koja ovu saradçu organi-zuje. Znaåaj koji dræave pridaju radio-porukama najboÿe se vidi u ogromnom interesovaçu zemaÿa za emisije nameçene inostranstvu. U 1972. godini SSSR, Kina, socijalistiåke zemÿe istoåne Evrope i Albanija, emitovale su 5.251 sat nedeÿno programa za inostranstvo, prema 1.011 sati 1950. godine (Albanija je 1972. godine emitovala 4 sati nedeÿno programa nameçenog inostranstvu). Istovremeno, SAD, Velika Britanija, zapadna Nemaåka, Francuska, Italija i Japan emitovale su 3.980 sati nedeÿno, prema 1.508 sati 1950. godine.66 Isti takav sluåaj je i sa televizijom. Prenos televizijskih emisija u svetskim razmerama postao je moguñlansiraçem tele-satelita. Za prijem ovih emisija joãuvek je neophodan posrednik u zemÿi primaocu. Meœutim, smatra se da ñe biti moguñprijem bez ikakvog posredovaça na zemÿi. Na taj naåin ñe jedan TV studio moñi da 66 M.

174

Merle, Sociologie des relations internationales, str. 168.

emituje emisije koje ñe putem tri satelita moñi da primi 90% svetskog stanovniãtva.67 Ovakav razvoj komunikacija meœu ÿudima i narodima razliåitih kultura ima svoje dve strane: s jedne, on ñe doprinositi zbliæavaçu kultura, ãto samo po sebi vodi zbliæavaçu naroda, razbija nacionalne predrasude koje nastaju kao posledica zatvorenosti i izolovanosti. Smatra se da zbog toga Juænoafriåka Republika dugo nije imala TV mreæu na svojoj teritoriji jer se plaãila da bi strani program mogao delovati protiv osnovnih stavova na kojima se zasniva tamoãça rasna diskriminacija.68 S druge strane, ovaj razvoj masmedija pogoduje i onim kretaçima u savremenom svetu koja åine tamnu senku naãe epohe. Naime, moñne dræave su u staçu da velikom uåestaloãñu svojih emisija nameñu svetu svoje kulturne i druãtveno-politiåke vrednosti, ideologiju i politiåke ideje, åime se danas vrãi tzv. “kulturni imperija-lizam”. Meœunarodna propaganda je na ovaj naåin dobila joãmoñnija sredstva a çeni efekti su lako uoåÿivi u negativnom saldu istorije meœunarodnih odnosa. 6. Vojna strategija Povezanost strategije i politike je oåigledna, uzajamni uticaj i uslovÿenost takoœe. S druge strane, ova sprega strategije i politike igra znaåajnu ulogu u meœunarodnim odnosima u celini. Ako je nekada bilo neophodno posedovati baze na 250 miÿa od mesta akcije da bi se uspeãno delovalo u pomorskom ratu ili kontrolisala neka pomorska oblast, onda su ciÿevi jedne pomorske sile sadræavali i teæçu da se do tih baza i doœe. S ovim ciÿem je Engleska u XIX veku teæila posedaçu Kipra, Malte i Gibraltara. Ovo posedaçe joj je omoguñilo kontrolu nad Sredozemnim morem, s obzirom na tadaãçe moguñnosti pomorske strategije. Nije teãko da se iz diplomatske istorije vidi da su meœunarodni odnosi te epohe bili obeleæeni u velikoj meri i tom åiçenicom. U danaãçem vremenu ta sprega strategije i politike naroåito dolazi do izraæaja, ãto nije sluåajno. Nekada, u istoriji, voœeçe rata bilo je najåeãñe odvojeno od celine stanovniãtva dræava, jer su se çime bavili profesionalni vojnici plañeni od vladajuñih slojeva. Voœeçe rata je zato bilo odvojen domen nadleænosti koji je pripadao profesionalnim stratezima. Oni su sprovodili odluke politiåke vlasti, preduzimali vojne operacije, osvajaça ili odbranu u ciÿu zadovoÿeça politiåkih interesa dræava. Meœutim, kada su ratovi prerastali u opãtenarodne, i u proãlosti i danas, politika i strategija su stvarale åvrstu spregu. Danas, kada nije moguñe odvojiti voœeçe rada od åitavog naroda, kada nije moguñe razdvojiti prostor bitke od pozadine, kada praktiåno “civilno stanovniãtvo” viãe ne postoji kao politiåka kategorija, strategija i politika idu zajedno: one su u stvari samo dve strane jedne iste pojave. Po nekim miãÿeçima, ova åvrsta veza izmeœu strategije i politike je postojala oduvek. 67 Nav. 68 Nav.

delo, str. 169. delo, str. 173.

175

“Naåin na koji su se ÿudi borili bio je uvek dovoÿan da pokaæe socijalnu strukturu datog druãtva, kao i naåin na koji su ÿudi radili”.69Po miãÿeçu pisca navedenog teksta sprega izmeœu diplomatije i strategije jeste jedan osoben element u odnosima izmeœu dræava.70 A. Odnos strategije i politike Vojna strategija je “veãtina upotrebe oruæanih snaga za postizaçe ciÿeva koje je postavila politika”. Ovu definiciju dao je poznati strateãki teoretiåar Lidel Hart (Liddell Hart) pre viãe godina.71 Ova definicija se po svojoj suãtini veoma malo razlikuje od one koju je dao Klauzevic, koji je strategiju definisao kao veãtinu voœeça rata u celini, a ne samo kao veãtinu zapovedaça vojskom.72 Meœutim, ovim dvema definicijama moæemo dodati sledeñe dve koje imaju razliåito znaåeçe. Poznati francuski strateãki teoretiåar A. Bofr (A. Beaufre) smatra da je strategija “veãtina da se ostvari sudelovaçe sile u postizaçu ciÿeva politike”.73 Sovjetski teoretiåar Sokolovski bitno proãiruje pojam strategije svojom definicijom, po kojoj “vojna strategija predstavÿa sistem nauånih znaça o zakonomernosti rata kao oruæane borbe u ime odreœenih klasnih interesa. Na osnovu prouåavaça ratnih iskustava, vojno-politiåke situacije ekonomskih i moralnih moguñnosti zemÿe, novih sredstava borbe i pogleda verovatnog protivnika, ona istra-æuje uslove i karakter buduñeg rata, naåin çegove pripreme i voœeça, vidove oruæanih snaga i osnove çihove strategijske upo-trebe, a isto tako, osnove materijalnog i tehniåkog obezbeœeça i rukovoœeça ratom i oruæanim snagama.”74U sva tri izloæena gle-diãta strategija je veãtina i stavÿa se u zavisnost od politike. Potpunijem razumevaçu pojma strategije pomoñi ñe upoznavaçe s onim ãto se smatra çenim ciÿem. Moæe se prihvatiti da je svrha strategije postizaçe ciÿeva koje je prihvatila politika, koristeñi ãto boÿe sredstva kojima se raspolaæe: “Meœutim, ti ciÿevi mogu biti ofanzivni (osvajaçe...), defanzivni (zaãtita teritorija ili drugih interesa, ili pak mogu jednostavno teæiti odræaçu politiåkog status ÿuoa)”.75 Mada postoje razlike u shvataçima, moguñe je smatrati da strategija ima za zadatak ostvareçe ciÿeva politike jedne dræave, za åije je postizaçe potrebna primena sile u meœunarodnim odnosima. U tom smislu, strategija je u sluæbi politiåkih ciÿeva dræave ãto, sa svoje strane znaåi, da politika odluåuje da li ñe upotrebiti silu za ostvareçe svojih ciÿeva. Politika za postizaçe svojih ciÿeva ima razliåita sredstva. Primena oruæane sile samo je jedno od niza sredstava kojima dræava raspolaæe u meœunarodnim od69 R. Aron, La sociologie des relations internationales, “Revue francaise de sociologie”, sept. 1963, str. 311. 70 R. Aron, Paix et Guerre entre les nations, Paris, 1962, str. 18. 71 A. Bofr (A. Beaufre), Uvod u strategiju, Beograd, Vojno-izdavaåki zavod, 1968, str. 20. 72 N. Boæiñ, Evolucija pogleda na odnos strategije i politike, “Meœunarodni problemi”, 1/1971, str. 28. 73 A. Beaufre, nav. delo, str. 20. 74 Sokolovski, Vojna strategija, Beograd, Vojno-izdavaåki zavod, 1965, str. 26. 75

A. Beaufre, nav. delo, str. 2122.

176

nosima. Poãto se znaåeçe strategije svodi na veãtinu upotrebe sile za zadovoÿeçe ciÿeva politike, veza izmeœu ove dve pojave je nesumçiva. Meœutim, i pored ove oåiglednosti, ovaj odnos nije tako jednostavan. Naime, nije tako jednostavno staviti strategiju u potåiçeni odnos prema politici. Ako se poœe od definicije Klauzevica da je rat nastavak politike drugim sredstvima, onda se mora zapaziti uzajamnost u delovaçu strategije i politike: strategija se podreœuje i sluæi ciÿevima koje je postavila politika, ali istovremeno, politika ne moæe postaviti ciÿeve koji nisu u skladu s moguñnostima strategije, ako su ti ciÿevi ostvarivi primenom sile. Kada Klauzevic kaæe da je rat “drugo sredstvo” u politici, on svakako ne misli da rat nije politiåko sredstvo, veñda je neko drugo politiåko sredstvo, koje se razlikuje od sredstava koje politika upotrebÿava u periodima u kojima se oruæana sila ne primeçuje za postizaçe çenih ciÿeva. Rat je sigurno politiåko sredstvo i zato strategija zavisi od politike. “Politika podrazumeva strategiju; ona u stvari odreœuje izabrane ciÿeve na osnovu procene savremenih kretaça. Strategija ne interveniãe sve dok izabrani ciÿ ne izazove neprijateÿstva. Strateãki argumenti su veoma znaåajni ali oni ne predstavÿaju viãe nego jedan elemenat u politiåkom odluåivaçu”.76 Sa razvojem nuklearnog oruæja, odnos strategije i politike joãviãe se komplikuje. Veze politiåkog planiraça i odluåivaça sa strategijskim planiraçem i odluåivaçem se formalno ustanovÿavaju stvaraçem odgovarajuñih dræavnih organa. “Diplomatija i odbrana nisu viãe alternative pri åemu bismo se lañali jedne ako otkaæe ona druga; one moraju da dopuçuju jedna drugu”.77 Nuklearno oruæje je klasiåno politiåko zastraãivaçe podiglo na nivo najznaåajnije nuklearne strategije na strategiju zastraãivaça. Sa pojavom i razvojem nuklearnog oruæja politiåari su dobili najãire moguñnosti izbora sredstava za postizaçe razliåitih politiåkih ciÿeva. Nuklearno oruæje ukinulo je ograniåeçe koje strategija stavÿa politici; za svaki politiåki ciÿ moæe se nañi odgovarajuña strategija, koja u svako doba moæe raspolagati odgovarajuñim obimom sile. Meœutim, ove neograniåene moguñnosti nuklearne strategije imaju drugu stranu: nuklearno oruæje je teãko primeçivo za postizaçe bilo kojih ciÿeva politike. To stvara, do sada u istoriji, nepoznato stalno staçe ratne pripravnosti armija. “Ta unapred pripremÿena ili pak upotrebÿena oruæana sila predstavÿa naåin upozoravaça neprijateÿa da treba da traæi razumna reãeça”.78 Ovakvi uslovi koje stvara nuklearno oruæje u potpunosti su izbrisali razlike izmeœu politike i strategije u onim sluåajevima u kojima politika svoje ciÿeve teæi da ostvari putem oruæane sile. O hijerarhijskom odnosu ove dve pojave takoœe ne moæe biti reåi u ovom sluåaju. To je danas jedinstvena delatnost, åiji je uticaj na meœunarodne odnose takav da se moæe govoriti o istorijskom preokretu u ovoj sferi druãtvenog æivota. 76 L. 77

Hamon, La strategie contre la guerre, Paris, 1966, str. 49. Ãvarc, Strategija juåe, danas, sutra, Beograd, Vojno-izdavaåki zavod, 1968. str. 174. U SAD su joã1945. strateãko i politiåko planiraçe spojeni, str. 44 i 169. Citat iz govora X. Kenedija odræanog pred Kongresom SAD 1961. 78 R. Aron, Velika debata, Beograd, Vojno-izdavaåki zavod, 1969, str. 121.

177

B. Strategija i tehnika U prethodnom izlagaçu paæça je upuñena na odnos strategije i politike. Odnos ratne tehnike i strategije, meœutim, nije malog znaåaja u odreœivaçu strategije kao åinioca meœunarodnih odnosa. Po mnogim miãÿeçima, uticaj ratne tehnike na strateãko planiraçe je od presudnog znaåaja. Dubÿa analiza odnosa strategije i tehnike kroz istoriju mogla bi pokazati da se u toku istorije smeçuju faze u kojima je dominirala tehnika i faze u kojima su dominirale ideje. Kod svih revolucionarnih tehniåkih preokreta u svetu oruæja zabeleæena je privremena dominacija nove tehnike, da bi u toku krañe evolucije postepeno ponovo preovladale ideje. “Vojna strategija ne zavisi samo od politike i od sociologije, ona takoœe zavisi i od staça tehnike”. O uticaju tehnike na strategiju moæe se govoriti na dva naåina: prvo, o uticaju tehnike na vojnu moñuopãte i drugo, o uticaju tehnike na strategiju u vojnom i politiåkom smislu. Ovaj uticaj dovodi do kvalitativnih promena u vojnoj strategiji, a time, posredno, i u politici, pa tako i u meœunarodnim odnosima uopãte. Uticaj tehnike na vojnu moñje oåigledan. Meœutim, åiçenica je takoœe, potvrœena mnogo puta u istoriji, da tehnika i prednost u tehniåkoj moñi ne znaåi automatski i prednost u strategiji, pa prema tome i uspeãnost u voœeçu rata. “Na strategiju su uticala... i pojedina otkriña i pronalasci u oblasti tehnike. Na primer, pronalazak baruta i vatrenog oruæja doveo je do pojave streÿaåkog stroja na bojiãtu. Iæÿebÿena artiÿerija uslovila je duboko postrojavaçe borbenih poredaka...” Pronalazak avijacije, rodio je strateãke teorije o znaåaju prevlasti u vazduhu i izmenio ranije zamisli o kopnenim operacijama. “Nuklearno oruæje predstavÿa poåetak nove etape u razvoju strategije, zasnovane na potpuno drugim principima.”79 Niz vojnih pisaca su åitav razvoj vojne strategije zasnivali na napretku tehnike. Åak su smatrali da je jedan od najvaænijih zadataka strategije da neprekidno teæi pronalaæeçu novih oruæja i çegovoj primeni u ratu. Meœutim, ovakav odnos strategije i tehnike je moguñe zapaziti samo u nekim delovima istorije, te se ne moæe smatrati za opãte pravilo.80U savremenoj strateãkoj misli, prema ovakvom stavu istiåu se ozbiÿne rezerve. “Kao ãto je strategija sredstvo primene nasilne politike, tako su taktike sredstva primene strategije”.81Meœutim, Bofr smatra da tehnika predstavÿa bitan åinilac vojne moñi. “Ali moæe se pokazati da ta prednost bude uzaludna ako se ona primeni za raåun loãe strategije... Setimo se na primer, naãih nedavnih iskustava u Alæiru: da li su nam naãe moderno naoruæaçe i oprema omoguñili da izvojujemo pobedu”.82 Pored veoma jakih argumenata i istorijskih åiçenica, koje idu u prilog primatu strategije nad tehnikom, teãko je to prihvatiti kao opãte pravilo, jer se ne moæe poreñi da tehniåke moguñnosti, bile kakve da one jesu, åine osnov strategijskih za79 Sokolovski, nav. delo, str. 49. 80 A. Beaufre, nav. delo, str. 51. 81 A. Beaufre, nav. delo, str. 51. 82 Isto.

178

misli i planiraça. Nije moguñe pretpostaviti da tehnika bitno uveñava vojnu moñ, onda tu istu tvrdçu obarati time da ona nije bitna u strategiji. Drugo je pitaçe koje postavÿa A. Bofr. Meœutim, loãa strategija nije posledica loãih tehniåkih moguñnosti. Moæda se slabost te strategije nalazila u istorijskoj ulozi onih koji su je zamislili i ostvarivali. Potpuno jedinstvo i stapaçe strategije sa svim drugim oblastima æivota u opãtenarodnom ratu åini nemoguñim raskorak izmeœu tehniåkih moguñnosti i strateãkog planiraça, jer je u çemu sadræana celokupna idejna snaga politike uklopÿene u strateãku zamisao odbrane vrednosti, koje jedno druãtvo smatra vrhovnim. Istorija je viãe puta potvrdila åiçenicu da jedan narod reãen da se bori ne moæe biti pobeœen. Sa pojavom nuklearnog oruæja ovaj problem se postavÿa u jasnijem obliku. Nuklearno oruæje nije samo novo oruæje koje se samo svojom veliåinom moñi razaraça razlikuje od poznatih oruæja. Ovo znaåi prelaz u novi kvalitet koji åitavom pitaçu daje nove razmere. Ovo oruæje, s çegovim moguñnostima razaraça i uniãtavaça, dovodi u pitaçe ne samo tradicionalan odnos strategije i politike, veñi sam rat kao sredstvo politike i naåin primene oruæane sile, ãto je zadatak strategije. Da li oruæje koje moæe da uniãti åitav svet, i åija se konaåna moñsasvim egzaktno i ne zna, moæe biti tehniåki osnov strategije pomoñu koje politika jedne zemÿe æeli da ostvari neke svoje ciÿeve u meœunarodnim odnosima? V. Nuklearna strategija i meœunarodni odnosi Savremene moguñnosti strategije neposredno utiåu na stepen i oblik meœuzavisnosti u meœunarodnim odnosima. Wene moguñnosti zahvataça ãirih ili uæih prostora, sve do globalnih razmera, istovremeno znaåe i ukÿuåivaçe tih prostora u meœunarodnu politiku i meœunarodne odnose. U proãlosti, vojne operacije na jednom kraju zemÿine kugle mogle su ostaviti potpuno po strani druge regione, poãto vojne operacije tehniåki nisu mogle zahvatiti ãire prostore od strategijskih moguñnosti datog trenutka. Sa razvojem nuklearnog oruæja, strategija narasta u globalni åinilac definitivno, u tom smislu ãto u svakom trenutku, ako se to æeli, moæe da obuhvati åitav svet, bez obzira na poåetne ograniåene (geografski ograniåene) vojne ciÿeve. U sluåaju izbijaça bilo koje faze nuklearnog rata, åitav svet bi bio realno ugroæen od moguñeg proãireça, bilo samih vojnih operacija, bilo posledica tih operacija (radijacija i dr.) koje se vode na drugom mestu. S druge strane, razvoj nuklearnog oruæja i odgovarajuñih strategija doveo je do viãeg stepena ekonomske meœuzavisnosti u svetu. Nijedna zemÿa, åak ni one najveñe, ne mogu na svojoj teritoriji da naœu sve sirovine potrebne savremenoj ratnoj tehnici. Sve veñi razvoj tehnike dovodi do sve veñe potrebe razliåitih sirovina; savremena proizvodça se ne zasniva viãe na nekoliko osnovnih metala, veñspisak ovih metala razumeju samo upuñeni struåçaci. Danas je sigurno da ni super-sile ne mogu da razvijaju svoju sopstvenu proizvodçu svih tih sirovina. Savrãenstvo ratne tehnike zahteva sve veñe koliåine vrlo retkih sirovina kao ãto su to neki retki me-tali 179

neophodni u raketnoj tehnici. Te sirovine su rasturene u malim koliåinama po raznim zemÿama sveta, tako da na tom poÿu uslovÿavaju globalnu meœuzavisnost, koja proizlazi iz savremene tehnologije proizvodçe naoruæaça. Posed i nabavka tih sirovina su uvek ozbi-ÿan posao za jednu veliku silu, te se åesto dogaœa da neka supersila zavisi na tom poÿu od neke sasvim male zemÿe. To je razumÿivo, jer åitava çena vojna moñzavisi od toga da li ñe u svako doba moñi da doœe do te sirovine. U uslovima politike sile u meœunarodnim odnosima, razumÿivo je da se na tom poÿu sukobÿavaju suåeÿene sile. Da je to veoma ozbiÿan problem, dokazuje i åiçenica da SAD grade ogromna skrivena skladiãta u kojima se åuvaju dovoÿne koliåine tih sirovina, za sluåaj da zbog ratnih operacija ne mogu doñi do çih u zemÿi u kojoj se te sirovine nalaze. Nuklearno oruæje je, po svoj prilici najveñe promene izazvalo na poÿu odnosa snaga, koja se konkretno ispoÿava u, s jedne strane, nastanku bipolarizma u ravnoteæi snage, a s druge strane, u opadaçu znaåaja politiåkih saveza u politici dræava koje teæe da oåuvaju svoju bezbednost. U prvoj fazi razvoja nuklearnog oruæja, ravnoteæa je uspostavÿena tako ãto su snage, koje su raspolagale ovim oruæjem, posedovale takvu moñ, da se odnos snaga nije mogao drukåije uspostaviti nego kao odnos dva pola, jer je i nuklearna moñkoncentrisana u dve sile.83 Sa uspostavÿaçem definitivne nuklearne ravnoteæe (kada su obe sile raspolagale podjednakom snagom), bipolarizam se konaåno utvrdio kao oblik ravnoteæe snaga. Moæe se smatrati da je bipolarizam u toj fazi nastao i opstao kao posledica strategije masovne odmazde. Ova strategija se zasnivala na nuklearnom oruæju velike snage, koje je prilikom upotrebe izazivalo ogromna razaraça i uniãteça. “Oruæje koje moæe da uniãtava samo ÿude, a ni u kom sluåaju nije u staçu da oãteti termonuklearne snage druge strane, u svojoj najdubÿoj suãtini je defanzivne prirode: ono svome posedniku ne omoguñuje da napadne prvi”.84 Drugim reåima, nuklearna zaãtita koju je pruæila nuklearna sila svojim saveznicima, bila je dovoÿna garancija da se druga strana neñe usuditi da napadne, s obzirom na to da je uniãtavajuña odmazda odgovor koji sledi. Na taj naåin je bipolarna ravnoteæa snaga dovela do uspeãnog formiraça vojno-politiåkih saveza i blokova dræava, koji su u toj fazi iznutra bili åvrsti i odbojni prema drugoj strani. U tim vremenima åvrsti bipolarni sistem odnosa snaga u meœunarodnim odnosima poåiçe da remeti jedino jedna nova politika i jedan novi pokret u svetu politika integracije. Ovaj pokret, koji je tada bio na svom poåetku, jedini se suprotstavÿa ovoj podeli sveta na bazi politike sile. Meœutim, s razvojem strategije elastiånog odgovora, koja omoguñuje postepenu eskalaciju rata, ovo staçe se meça. Ova strategija u sebi sadræi moguñnost 83 Ovde nije potrebno ulaziti u detaÿe uspostavÿaça ravnoteæe snaga posle Drugog svetskog rata. Åiçenica da je ona na poåetku postojala kao uravnoteæen odnos sile zasnovane na atomskoj moñi (ali nedovoÿnoj za odluåujuñi udar) i sile koja je raspolagala premoñnim konvencionalnim vojnim snagama, ne meça suãtinu bipolarne ravnoteæe snaga. Meœutim, bipolarizam se definitivno uåvrãñuje tek nakon obostranog posedovaça nuklearne moñi, bez obzira na poåetne razlike u koliåini ovog oruæja. 84 “ Th. C. Schelling, The Strategy of Conflict, Cambridge, 1960, str. 233.

180

voœeça rata konvencionalnim oruæjem, taktiåkim nuklearnim oruæjem (nuklearno oruæje relativno male snage i ograniåenog fiziåkog delovaça na prostor koji se æeli napasti u vojnim operacijama) ãto znaåi moguñnost voœeça lokalnih ratova s velikim razaraçem datog regiona. U ovakvom ratu ne bi moralo da doœe do totalnog nuklearnog rat, jer nuklearne sile i daÿe dræe u rezervi oruæje za masovno uniãteçe. Naime, nuklearna sila, koja bi bila uvuåena ili sama otpoåela jedan rat na nekom podruåju svoje sfere, mogla bi u tom sukobu da primeni sva oruæja, osim onog koje bi vodilo totalnom ratu, tj. oruæja za masovno uniãteçe (strategijsko oruæje) koje bi, sasvim razumÿivo, izazvalo razaraça velikih razmera i to na teritoriji date nuklearne sile. “Elastiåni odgovor ima dvostruku ulogu, jednu u okvirima strategije zastraãivaça, drugu u okvirima strategije dejstva”. Uzaludno je neku krizu oko nekog pitaça odnosa dva bloka u Evropi predupreœivati pretçom masovne odmazde, pretça elastiånim odgovorom je efikasnija. “Elastiåni odgovor postao je iskÿuåivo zaãtita eskalacije (tj. od proãireça neprijateÿstva na sovjetsku i ameriåku teritoriju), umesto da istovremeno bude naåin da se uspostavi verodostojnost ameriåkog zastraãivaça”.85 Drugim reåima, ako bi se u jednom ratu, uz upotrebu taktiåkog nuklearnog oruæja, uåinila velika razaraça u Zapadnoj Evropi, totalni rat ne bi morao da izbije, jer se od SAD (one su tu doktrinu proklamovale) ne bi moglo oåekivati da zbog razaraça u Evropi, dozvoli da doœe do razaraça u SAD, do åega bi doãlo ukoliko bi one primenile strategiju masovne odmazde protiv onoga ko ugroæava Zapadnu Evropu a ko poseduje nuklearno oruæje. Ovom “doktrinom Evropÿani su primorani da priznaju da çihovi uslovi nisu identiåni sa uslovima SAD... Zatim, poviãeçe atomskog praga (prelaz na jaåe oruæje u eskalaciji, R. S), znaåi, prostim reåima, da bi se neprijateÿstva mogla odvijati na evropskom tlu, i opustoãiti ga, poãtedeti u isto vreme teritorije SAD i SSSR, u ime æeÿe strategijske i moralne, da se ne dozvoli prelaz u kraj-nost”.86 Ovakav zakÿuåak povodom strategije elastiånog odgovora ostavio je sasvim praktiåne posledice koje su se odrazile na znaåaj i svrsishodnost vojnopolitiåkih saveza u tim uslovima. “Savezi su dobri ali su ipak sopstvene snage joãboÿe”. Ovu dobro poznatu mi-sao pruskoga kraÿa Fridriha II, ponovo smo sreli u istoriji kao ideju vodiÿu jednog broja zemaÿa, do tada åvrsto vezanih za vojnopolitiåke grupacije unutar kojih su traæili osiguraçe svoje bezbednosti. Meœutim, misao pruskoga kraÿa nekada je mogla imati smisla za velike sile, koje su mogle obezbediti sopstvenu moñ, meœutim malim i sredçim dræavama takva ideja nije mogla mnogo pomoñi: politiåki savezi su bili skoro jedini naåin oåuvaça nezavisnosti pred nale-tom sile suprotne strane. Sa nuklearnim oruæjem i strategijom elastiånog odgovora, ni male ni sredçe dræave ne mogu raåunati na efikasnu zaãtitu svoje bezbednosti u vojnopolitiåkom savezu. Tako nuklearna strategija u ovom trenutku pokazuje svoju protivreånost: najveña do danas dostignuta moñoruæja dovodi do nemoguñnosti primene tog oruæja u politiåke svrhe. U ovom 85 R. Aron, 86 Isto.

Velika debata..., str. 71.

181

trenutku u meœunarodnim odnosima javÿaju se prvi znaci odumiraça jednog oblika sistema meœunarodnih odnosa, koji postoji od trenutka postanka veñeg broja dræava u jednoj meœunarodnoj zajednici. Politiåki savezi kao organizacioni okviri ravnoteæe snage u meœunarodnim odnosima, danas ne mogu biti efikasni zbog prirode nuklearnog oruæja, koje je, kao takvo, neophodno za odbranu, jer su suviãe velike ærtve koje bi nuklearni rat izazvao, bez obzira o kojoj se strategiji radi. Naime, u uslovima postojaça nuklearnog oruæja, nije moguñe govoriti o odbrani, u onim optimalnim razmerama, koja bi opravdala upotrebu sile za postizaçe ciÿeva u meœunarodnim odnosima. Zbog toga i politiåki savezi, kao institucije politike sile, ne mogu biti efikasni za odbranu, ãto ulozi sile u meœunarodnim odnosima oduzima oportunitet, a to je kvalitativna posledica pojave nuklearnog oruæja. 7. Meœunarodno pravo i moral Uloga i znaåaj meœunarodnog prava i morala u meœunarodnim odnosima je mnogo i åesto raspravÿano pitaçe, kako u politiåkim tako i u pravnim naukama. U politiåkim naukama åesto se negira çihov znaåaj, dok se u pravnim naukama åesto daje i veñi znaåaj nego ãto ga pravo uopãte moæe imati u druãtvu. Problem, koji iz ovog proizlazi, nastaje, kako zbog prirode subjekata, åije ponaãaçe treba da reguliãu meœunarodno pravo i moral, tako i zbog prirode meœunarodne zajednice, tj. sredine u kojoj se dato ponaãaçe vrãi i reguliãe ovim pravilima. Subjekti meœunarodnih odnosa su dræave, koje kao politiåke organizacije druãtva imaju prvorazredni ciÿ da obezbede opstanak tih druãtava, za to pogodnim sredstvima. “Najvjerojatnije je centralna i osnovna istina koja vrijedi u meœunarodnim odnosima ta, da se ponaãaçe dræava prije svega i viãe od svega ravna brigom i borbom dræave za samoodræavaçem”.87 Borba za samoodræaçe bi, prema tome, bila osnovni regulator odnosa dræava, pa se “ponaãaçe takve dræave nije obaziralo ni na ãta drugo nego samo na jedini ciÿ, na samoodræaçe, podredivãi mu sve ostalo, ukÿuåivãi moral, etiku i pravo”.88Isti pisac smatra da ovo pravilo dolazi do izraæaja samo onda kada je u pitaçu opstanak dræave, meœutim, kad je reå o intere-sima koji nisu æivotni, u ponaãaçu dræava bi bila primeçiva “i neka druga pravila ponaãaça, bliæa pojmovima nagodbe, kompromisa ili åak i prava (meœunarodnog)”.89Iz miãÿeça V. Iblera, koje smo izloæili, proizlazi da moæemo oåekivati regulativnu ulogu meœu-narodnog prava u meœunarodnim odnosima, uvek do taåke na kojoj se sukobÿava opstanak date dræave i meœunarodno pravo, kada ñe pravo biti zanemareno. Ovakav stav, bez sumçe, teãko moæe da bude opovrgnut argumentima iz prakse. Meœutim, problem nastaje upravo onda kada treba da se proceni koje staçe ili radça ugroæava opstanak jedne dræave. Iz istorije meœunarodnih odnosa mogu se 87 V. Ibler, Meœunarodni 88 Nav. delo, str. 55. 89 Nav. delo, str. 56.

182

odnosi, Zagreb, “Naprijed”, 1971, str. 54.

izvuñi argumenti za stav po kome je opstanak jedne dræave u velikom broju sluåajeva vezan za opstanak neke druge dræave, ili niza drugih dræava. Zbog potceçivaça ove åiçenice i preceçivaça znaåaja sopstvenih trenutnih interesa, uåiçene su greãke koje bi kasnije dovodile u pitaçe stvarne interese vezane za opstanak. Svaka dræava æivi u jednom krugu dræava, koji u datom trenutku predstavÿa meœunarodnu zajednicu. Unutar toga kruga one se suåeÿavaju, saraœuju i sukobÿavaju. Ti odnosi unutar zajednice zasnivaju se na meœuzavisnosti zbog koje dræave nuæno svoja ponaãaça uklapaju u neki sistem pravila. Zbog toga se moæe prihvatiti stav da: “Meœunarodna sredina nije ni potpuni haos, niti prava zajednica; ona je oboje, meœunacionalno druãtvo koje prelazi granice i iznad toga niz suprotstavÿenih, suparniåkih suvereniteta.... Neizbeæno ñe snaga meœunarodnog prava biti najveña u pravu zajednice koja izraæava meœunacionalni poredak, a najslabija u pravu politiåkog okvira koji odraæava privremeno konvergentne ili identiåne interese suparniåkih dræava.”90Meœunarodna zajednica se razvijala od niæih oblika u kojima se vrãilo samo jednaåeçe teæçi i moguñnosti dræava, u åemu sila dominira kao oblik odnosa nad procesima saradçe i integracije. Razvojem dræava dolazi do viãih stepena meœuzavisnosti na bazi podele rada, ãto pospeãuje procese saradçe i vodi integraciji. U istoriji su zabeleæeni veoma dugi periodi postojaça veñeg broja meœunarodnih zajednica, tj. kruga dræava unutar kojeg se vrãe navedeni procesi. Te zajednice nisu imale meœusobne odnose a ako bi do çih doãlo, sukob je bio jedini oblik odnosa izmeœu çih. Izmeœu ovih zajednica, koje predstavÿaju posebne civilizacije, postepeno je dolazilo do meœusobnih veza ãto je kroz dugu evoluciju dovelo danas do stvaraça jedne jedinstvene meœunarodne zajednice. U ovim proce-sima su postojale i znaåajne razlike u ulozi pravila ponaãaça dræava u meœunarodnim odnosima. Unutar zajednice postojao je åvrãñi pravni poredak i viãe zajedniåkih vrednosti na kojima se izgraœivao moral zajednice. Pravni poredak je normirao veñuåvrãñene druãtvene vrednosti koje su imale bitnu ulogu u borbi za opstanak svake dræave. Meœutim, u odnosima izmeœu zajednice, ili izmeœu dræava razliåitih zajednica, ne moæe se nañi saglasnost o bitnim vrednostima koje bi bile sporazumno ãtiñene zbog æivotnih interesa svake ålanice. A. Meœunarodno pravo U teoriji meœunarodnih odnosa mogu se zapaziti uglavnom tri shvataça o znaåaju meœunarodnog prava u meœunarodnim odnosima. Po shvataçu pravnikainternacionalista i legalista u teoriji me-œunarodnih odnosa, meœunarodno pravo po svom znaåaju ne zaostaje za unutraãçim pravom, pa se åak i meœunarodnom pravu pripisuju i takve moguñnosti koje nema ni unutraãçe pravo. Po ovim shvata-çima, ako bi se neka ponaãaça i pojave pravno zabranile u meœunarodnim odnosima, takve pojave bi samim tim morale biti iskÿuåene iz meœunarodnog æivota (recimo, rat). Ovakav idealizam zasnivao se na stavu po kome, ako neko meœunarodno pra90 S. Hoffmann, Prouåavaçe meœunarodnog prava i teorija meœunarodnih odnosa, nav. po: V. Ibler, nav. delo, str. 4.

183

vilo nastaje sporazumom dræava, to znaåi da su one same pristale da to pravilo sprovedu u delo jer odgovara çihovim interesima, koje su izrazile prilikom çegovog ustanovÿeça. Meœutim, razvoj druãtvenih procesa kreñe se i mimo prava i protiv prava, i jednom usvojeno pravilo ne mora uvek odgovarati stvarnom staçu stvari u meœunarodnim odnosima. Teoretiåari sile ne negiraju moguñnost pravnog poretka meœunarodne zajednice, ali smatraju da u danaãçim uslovima takav poredak nije efikasan, jer ne postoje ni sankcije, niti organ koji bi ih efikasno primenio i nametnuo svoju odluku dræavama u sporu. Ovo, u suãtini taåno zapaæaçe, ne moæe se prihvatiti zbog toga ãto u potpunosti negira savremeni znaåaj meœunarodnog prava, dok dopuãta moguñnost da u buduñnosti meœunarodno pravo doæivi takav razvoj koji bi mogao da kontroliãe procese u meœunarodnim odnosima, ãto se ne moæe prihvatiti, jer pravo uopãte, u svojoj suãtini, ne sadræi takav znaåaj za druãtvene odnose. Realistiåka struja unutar teorije sile, odbacuje svaku moguñnost stvaraça pravnog poretka koji bi bio od znaåaja za odnose izmeœu dræava i koji bi mogao da sluæi u ostvarivaçu nacionalnih interesa. Polazeñi od toga da meœunarodno pravo nema, niti moæe imati nekog uticaja u meœunarodnim odnosima, realisti bez sumçe idu u drugu krajnost, iz koje je nemoguñe objektivno i nauåno izvuñi zakÿuåke o ulozi meœunarodnog prava u meœunarodnim odnosima. Nepostojaçe poretka koji bi bio odræavan naddræavnim aparatom vlasti, u meœunarodnim odnosima stvara svakako bitno dru-gaåije staçe od onoga koje postoji unutar dræava. Dræave kao izraz politiåke organizacije druãtva nisu samo suverene u politiåkom smislu, veñçihova druãtvena autarhiånost oteæava stvaraçe jedne meœunarodne zajednice u okviru koje bi one mogle ostvariti svoje potrebe i moguñnosti, zajedniåkim i usaglaãenim delovaçem svih ålanova te zajednice. Poãto je autarhiånost bitna karakteristika svakog potpunog druãtva, onda se i odnosi izmeœu çih zasnivaju na politiåkom suverenitetu svakog druãtva. Suverenost podrazumeva primenu svih sredstava korisnih za ostvareçe interesa, koji su pro-izlazili iz potrebe opstanka datog druãtva. U zavisnosti od stepena veza izmeœu suverenih dræava, razvijao se i stepen autarhiånosti, koja je u datom obimu uzrokovala i oblik odnosa a u zavisnosti od moguñnosti za ostvareçe koristi koje svaka pojedina dræava traæi van granica prostora koje zaposeda. Iz toga je proizaãlo staçe u kome su sve radçe preduzimane prema drugim dræavama bile sra-åunate na postizaçe koristi za onu stranu koja ih preduzima. Jasno je da su te radçe uvek imale karakter nasiÿa onda kada su bile upravÿe-ne protiv bilo koje druge strane u tim odnosima ili karakter saradçe onda kada se iz tih odnosa raœala obostrana korist. Izmeœu prava i politike postoji nerazluåiva veza, tj. pravo je neposredni proizvod politike jer nastaje u suåeÿavaçu politiåkih snaga jednog druãtva, bilo unutar jedne dræave bilo u meœunarodnoj zajednici. Unutar dræava jasno je vidÿivo da se politiåka snaga koja nameñe svoja pravila zasniva na ekonomskoj snazi klase koja ima odluåujuñu ulogu u druãtvu. U meœunarodnoj zajednici klasna suãti-na politiåkih snaga nije neposredno vidÿiva jer se ona prelama kroz politiåku strukturu 184

dræava koje se nalaze u meœusobnim odnosima. U krajçoj analizi, i u tom odnosu zastupÿen je klasni interes snaga koje su na vlasti u tim dræavama, ali je on viãe ili maçe modifikovan oblikom i stepenom meœuzavisnosti unutar koje meœunarodna podela rada vladajuñu klasu jedne dræave stavÿa u povoÿan poloæaj a drugu u nepovoÿan. Ovo je, bez sumçe, jedan od bitnih osnova sukobÿavaça istoklasnih druãtava u meœunarodnim odnosima. U uslovima meœunarodnog æivota, dræave neposredno ispoÿavaju voÿu putem razliåitih mehanizama politiåke organizacije sistema vlasti. Ovaj sistem odraæava voÿu vladajuñe klase i ona se preko çega prenosi u meœunarodne odnose. U tom isprepletenom odnosu materijalnih i subjektivnih åinilaca, meœunarodno pravo nalazi svoje mesto kao instrument jednog poretka koji nastaje u meœu-narodnoj zajednici. Posebno znaåajno pitaçe, koje se nameñe kada je reå o odnosu meœunarodnog prava i meœunarodnih odnosa, jeste pitaçe moguñnosti stvaraça meœunarodnopravnih pravila i pravnog regulisaça ponaãaça u odnosima zemaÿa sa razliåitim druãtveno-ekonomskim sistemima ili dræava sa bitnim razlikama u kulturi. U ovakvom sluåaju moguñnost postojaça jedinstvenih pravila meœunarodnog prava åesto se dovodi u pitaçe u teoriji i praksi meœunarodnog prava. U savremenoj meœunarodnoj zajednici upravo postoje dræave sa razliåitim druãtveno-ekonomskim sistemima (socijalistiåke i ka-pitalistiåke dræave; i dræave zapadne evropske civilizacije i niz novih dræava Afrike i Azije, koje pripadaju razliåitim kulturama.91 Koje su osnovne norme ove saradçe koje ukazuju na savremeni domaãaj meœunarodnog prava u meœunarodnim odnosima? Prvo, to je zabrana upotrebe sile u meœunarodnim odnosima, åime se rat stavÿa van pravnog poretka savremene meœunarodne zajednice. Drugo, naåelo ravnopravnosti i samoopredeÿeçe naroda je pravilo meœunarodnog prava koje spreåava ugroæavaçe integriteta i nezavisnosti jednog naroda, ãto je u proãlosti uvek bio izvor sukobÿavaça u meœunarodnim odnosima. Iz naåela samoopredeÿeça neposredno proizlazi pravo na suverenu jednakost dræava, ãto je osnov demokratizacije meœunarodnih odnosa i postepeno iskÿuåeçe samovoÿe velikih sila iz ovih odnosa. Zabrana intervencije, meãaça u unutraãçe stvari dræava, mirno reãavaçe sporova, kao obavezan put u reãavaçu sukoba izmeœu dræava, savesno ispuçavaçe obaveza meœunarodnog prava, sve su to osnove za izgradçu novih odnosa u meœunarodnoj zajednici i one se ne mogu negirati mehaniåkim analogijama i formalno-prav-nim logiciraçem o pravnoj prirodi meœunarodnog prava. B. Meœunarodni moral Uporedo sa meœunarodnim pravom i svakako pre çega, u meœuna-rodnim odnosima su postojala neka moralna naåela, koja su nastajala uporedo sa razvojem meœuzavisnosti u meœunarodnim odnosima, a naroåito s meœunarodnom podelom rada, koja je omoguñavala nastajaçe procesa saradçe u ovim odnosima. 91

str. 457.

G. Tunkin, Uloga meœunarodnog prava u meœunarodnim odnosima, nav. po: V. Ibler, nav. delo,

185

S obzirom na to da je meœunarodna zajednica, socioloãki gledano, dezintegrisano druãtvo, saåiçeno od nezavisnih poli-tiåkih zajednica, unutar kojih se stvara moral svake te pojedine zajednice, viãe ili maçe razliåit. Ove razlike, izmeœu ostalih, åine posebnosti koje odlikuju svaku zajednicu. Zbog toga se sasvim opravdano moæe postaviti pitaçe o postojaçu nekih normi meœuna-rodnog morala koji bi imao univerzalne razmere, odnosno razmere prostiraça date meœunarodne zajednice. Po definiciji koju je dao profesor R. Lukiñ, moral se moæe odrediti na sledeñi naåin: moral “je skup druãtvenih normi koje subjekt, kao sopstvenu bezuslovnu, samociÿnu obavezu, zasnovanu na dobrom kao samostalnoj vrhovnoj vrednosti, u moralnoj situaciji oseña trenutno celim biñem, a ne samo uviœa razumom, koja åesto vrãi pritisak na çegove prirodne sklonosti i ostvaruje çegovo åoveãtvo, a za åiji prekrãaj on oseña griæu savesti, dok druãtvo na çega primeçuje spoÿaãçe sankcije uz istovremeni zahtev da on oseña griæu savesti”.92 Ako prihvatimo ovu definiciju, onda se nameñu neka pitaça o moguñnosti postojaça morala kao pravila ponaãaça u meœunarodnim odnosima. Prvo, da li u meœunarodnim odnosima moæe da se uspostavi svest o “vrhovnoj vrednosti” univerzalnih razmera, odnosno razmere meœunarodne zajednice? Drugo, s obzirom na naåin donoãeça odluka u spoÿnoj politici, pojedinac u tom procesu moæe da se oslobodi oseñaça odgovornosti ako se te odluke donose u kolektivnim telima. Moral se, po pravilu, stvara u zajednicama koje unutar svoje kulture stvaraju i moralne norme. Pri tom se smatra93da su zajednice koje nastaju unutar potpunog druãtva znaåajnije za stvaraçe moralnih normi kod razvijenih druãtava, a kod nerazvijenih je potpuno druãtvo od veñeg znaåaja. Meœudruãtvene zajednice i åoveåanstvo su mnogo maçeg znaåaja. Sasvim je razumÿivo da je za nastanak moralnih normi neophodna veña druãtvena povezanost, viãi stepen saobrañaça i oseñaça bliskosti meœu ÿudima. Takav stepen bliskosti je mnogo veñi unutar druãtvene zajednice nego u odnosima izmeœu tih zajednica. Potpuna druãtva meœu sobom mogu biti u bliæim ili daÿim odnosima, ãto zavisi od niza åinilaca. Zajednice se prvo mogu razlikovati po tipu druãtva kome pripadaju. Moral se razlikuje i po druãtvenoekonomskim formacijama. Unutar jednog tipa ropstvo je moralom dozvoÿeno a u drugom ono izaziva gnuãaçe. Zatim se zajednice razlikuju po kulturi, i ako su te razlike bitne, moralne norme su takoœe bitno razliåite. Razlike se javÿaju i zbog stepena ekonomske razvijenosti, ideologije, religije, politiåkog reæima. Sve te razlike zajedno åine da u meœunarodnim odnosima moralna norma, koja bi imala snagu u meœunarodnom opãteçu, teæe nastaje i ima maçu snagu. Drugo je pitaçe, da li se ÿudi u meœunarodnim odnosima oseñaju maçe odgovornim za krãeçe morala nego unutar dræave zbog naåina donoãeça odluka u spoÿnoj politici. Åini se da kod ovog pitaça mora biti razmotreno postojaçe uticaja dve vrste moralnih normi u meœunarodnim odnosima. Unutraãçi moral deluje na ponaãaçe pojedinca u zajednici kojoj pripada, dok ga u ponaãaçu prema spoÿnom 92 R. Lukiñ, Sociologija 93 Nav. delo, str. 416.

186

morala, Beograd, SANU, 1974, str. 120.

svetu, moralna norma ne obavezuje. Ova tvrdça je taåna za veliki deo istorije u kome je stranac i strana dræava van “zakona” a prema çima su dozvoÿena sva sredstva. Meœutim, sa razvojem meœuzavisnosti, raœaju se i odnosi saradçe i prijateÿstva i sa stranim dræavama. Razvoj procesa saradçe dovodi sigurno i do produæenog delovaça unutraãçih moralnih normi u ponaãaçu pojedinca prema spoÿnom svetu. Recimo, s razvojem moralnih normi koje ãtite privatnu svojinu, çihova snaga se prenosi i na meœunarodne odnose, tako ãto je u ratu pÿaåka privatne imovine pod moralnom zabranom sliånog intenziteta kao kraœa i pÿaåka unutar druãtva. Pored unutraãçih moralnih normi, åije se delovaçe prenosi i na meœunarodni æivot, u meœunarodnoj zajednici nastaju i neka univerzalna naåela koja imaju meœunarodni znaåaj. S razvojem meœunarodne podele rada, razvija se poseban ekonomski proces, koji vodi stvaraçu svetske privrede, nekog svojevrsnog oblika druãtvene privrede, u kojoj se odvijaju vaæni procesi za proizvodçu i reprodukciju svih nacionalnih privreda. To je sigurno doprinelo da meœunarodni ekonomski odnosi bivaju prañeni istim moralnim naåelima kao i unutraãçi. Uporedo s ekonomskom meœuzavisnoãñu, u meœunarodnim odnosima se razvijaju politiåki procesi saradçe, koji dovode do stvaraça meœunarodnih organizacija unutar kojih se poåiçe da razvija meœunarodni moral, kao izraz saglasnosti svesti o postojaçu osnovnih vrednosti u meœunarodnom æivotu svakog potpunog druãtva, koje moraju biti zaãtiñene, inaåe se ugroæava opstanak tih druãtava. U politiåkom procesu u meœunarodnim odnosima, koji dovodi do saradçe i stvaraça posebnih meœunarodnih organizacija unutar kojih se ta saradça razvija, doprinosi razvoju svesti o zajedniåkim interesima, potrebi negovaça veza meœu ÿudima, narodima i dræa-vama, ãto nesumçivo doprinosi stvaraçu moralnih normi koje bi te odnose regulisale. Åiçenica da je meœunarodna organizacija, koja oliåava meœunarodnu zajednicu, skup raznorodnih dræava i po tipu i po kulturi i ekonomskoj razvijenosti, ne spreåava proces formiraça moralnih normi kada je reå o zajedniåkom dobru. Sigurno je najteæe utvrditi koje vrednosti åine zajedniåko dobro, mada se i tu postepeno dolazi do uåvrãñivaça shvataça koja izbijaju kao zajedniåka i koja sadræe osudu ili odobravaçe nekih ponaãaça. Ukoliko bi se napravilo poreœeçe izmeœu dozvoÿenih, i prema tome javno vrãenih ponaãaça u meœunarodnim odnosima, u razliåitim epohama, onda bi se uoåile razlike izmeœu onoga ãto je u jednoj epohi bilo dopuãteno a u drugoj nedopuãteno. To je nesumçivi pokazateÿ moguñnosti stva-raça moralnih normi i zabrana u meœunarodnim odnosima i u tom pogledu danas je uåiçen veliki napredak u poreœeçu s ranijim epohama istorije meœunarodnih odnosa. U meœunarodnom æivotu, meœunarodno pravo i moral su u neãto drukåijem odnosu nego ãto je to sluåaj s unutraãçim pravom i moralom. U meœunarodnim odnosima, meœunarodno pravo nastaje saglasnoãñu voÿa a ne nametaçem od strane vladajuñe klase. Stoga su meœunarodno pravo i moral bliæi i meœusobno se proæimaju, tako da su prvo postojale moralne norme koje su postepeno pretvarane u 187

pravo, da bi u novije vreme prvo nastajale norme meœunarodnog prava, koje se razvijaju i teæe da prerastu u moral. Meœutim, taj proces nije jednostavan i pravolinijski, te od usvajaça jednog pravila meœunarodnog prava do çegovog usvajaça kao moralnog pravila, mora dosta vremena da proœe, ukoliko bi takvo pravilo uopãte preraslo u moralno pravilo. U svakom sluåaju, i jedna i druga vrsta pravila su prisutna u meœunarodnim odnosima te ih nije moguñe razumeti i objasniti bez çih. Teoretiåari meœunarodnih odnosa, sem retkih izuzetaka, ne bave se dubÿim prouåavaçem uloge morala u meœunarodnom æivotu. Oni u svojoj teæçi da prouåe ono ãto jeste zanemaruju ulogu pravila koja nalaæu ono ãto treba da bude. Meœutim, ne moæe se smatrati da savremena teorija meœunarodnih odnosa u potpunosti zapostavÿa ulogu morala u ovim odnosima. Savremeni bihevioristi, funkci-onalisti i drugi, razmatraju ovo pitaçe sa stanoviãta efikasnosti morala u meœunarodnim odnosima. Realistiåka teorija ima prema moralu isti odnos kao i prema pravu. Realisti odbacuju moguñnost ograniåeça izbora ponaãaça, sredstava i akcija koje preduzimaju dræave u meœunarodnim odnosima putem morala ili nekih drugih normi ponaãaça. Morgentau (Morgenthau H.) smatra da izmeœu zahteva morala i uspeãnosti politiåkih poduhvata postoji moguñnost sukoba i da je u tom sukobu opasno zapostaviti politiåki interes, jer po çemu: “Etika oceçuje delo u odnosu na moralne zakone a politiåka etika prema politiåkim posledicama”.94Ovo je na nov naåin izraæena ideja Makijavelija da u politici ciÿ opravdava sredstva. Ono ãto Morgentau dopuãta u pogledu uåeãña morala u meœunarodnom ponaãaçu dræava, je da moralni principi budu podvedeni pod zahteve stvarnosti. Meœutim, ono ãto on ne moæe da izbegne jeste åiçenica da tu stvarnost oceçuje on, ili bilo koji drugi posmatraå ili uåesnik u toj stvarnosti koji se naœe u situaciji da bira izmeœu morala i stvarnosti. Iz toga proizlazi zakÿuåak da u sukobu interesa i morala pobeœuje interes, te se dræava zbog toga mora obezbediti da ga putem sile odbrani ili nametne. Ovaj stav o etici oznaåava krajçi pragmatizam koji ne samo da negira svaki znaåaj morala u meœunarodnim odnosima, veñse oprav-dava svaka akcija za postizaçe nacionalnih interesa putem sile ãto, razumÿivo, ostavÿa odreãene ruke onim dræavama koje tom silom raspolaæu. K. Rajt (Q. Wright) smatra da ne postoji apsolutna protivreånost izmeœu morala i efikasnosti politike u meœunarodnim odnosima te je, po çemu, moguñe konstituisaçe moralnih naåela u ovoj oblasti. Ovaj moral je neophodan zbog postojaça razliåitih etiåkih sistema raznih nacija i kultura, koji mogu biti i potpuno suprotni meœu sobom. Savremene veze izmeœu dræava i poveñana meœuzavisnost su poveñale i moguñnosti sukobÿavaça interesa. Istovremeno, to dovodi i do moguñnosti nastajaça univerzalnih sistema vrednosti jednako prihvatÿivih i priznatih od svih. 94 H.

188

Morgenthau, Politics among Nations, New York, A. Knopf, 1960, str. 10.

U celini gledano, meœunarodni moral po K. Rajtu, teæi da izbegne sve apsolutno. Moralne norme nastaju kao rezultat zajedniåke kulture. “Meœunarodna etika mora biti plod najopãtije perspektive kojom åovek moæe da raspolaæe, uravnoteæujuñi celinu s çenim delovima, buduñnost sa proãloãñu, dugi rok sa kratkim, æeÿeno s ostvarivim i åoveka sa prirodom... Ako åovek ne moæe da ujedini nauku i filozofiju u dovoÿnoj meri da omoguñi razvoj meœunarodnih etiåkih vrednosti, sposobnih da imaju praktiånu ulogu u meœunarodnim odnosima, meœunarodna zajednica ñe s teãkom mukom da razvije javno mçeçe koje ñe omoguñiti miroÿubivu koegzistenciju dræava, kultura i ÿudskih biña i funkcionisaçe meœunarodnih institucija sposobnih da realizuju te vrednosti.”95 Institucionalizam K. Rajta deluje umirujuñe posle poplave realistiåkih crnih vizija, meœutim, on se suviãe oslaça na normativnost, te ostavÿa po strani ono ãto jeste da bi nam prikazao ono ãto treba da bude. Normativna razmatraça meœunarodnih odnosa nisu suviãna, jer je zaista neophodno u ovoj oblasti uåiniti mnogo svesnih napora s ciÿem stvaraça novih vrednosti, novih pravila ponaãaça, koja bi u svesti ÿudi prevaziãla nasleœene norme u kojima sigurno ima mnogo onoga ãto savremenom tehnoloãkom razvoju druãtva viãe ne odgovara. Åiçenica je da svako druãtvo joãuvek stvara svoj sopstveni moral u zavisnosti od svoje sopstvene stvarnosti, svojih potreba i moguñnosti. Åak i unutar druãtva postoje razliåiti morali uæih zajednica, klasa i slojeva. Razlike su suviãe velike u savremenom svetu da bismo mogli oåekivati da putem meœunarodnih obaveza stvorimo zajedniåke vrednosti i moralna naåela. Za tako neãto potrebne su korenite promene u savremenom svetu, koje bi imale internacionalni karakter, koje bi ukinule eksploataciju, nejednakosti, ne-ravnopravnosti izmeœu dræava i naroda. Razmatraçe o znaåaju morala u meœunarodnim odnosima mora da poœe od åiçenice da svako druãtvo stvara one moralne norme koje su nuæne za çegov opstanak. Bez morala druãtvo ne moæe da postoji. Ova iskustvena åiçenica prisutna je i u meœunarodnom druãtvu. Svako druãtvo obezbeœuje svoj opstanak unutar, meœutim, taj opstanak zavisi i od spoÿnih, meœunarodnih odnosa. Zbog toga je, åini se, nesporno, u æivotu i razvoju meœunarodnog druãtva uvek prisutan jedan minimum moralnih naåela koja ãtite osnove za opstanak druãtva u çemu. Sporno je, meœutim, koje vrednosti u datom trenutku su vezane za taj opstanak. Da li je veñdanas vrhovna vrednost meœunarodne zajednice mir? On to nije oduvek bio. Od kada jeste? Rat je u velikom delu istorije smatran vrhovnom vrednoãñu u odnosima prema drugim dræavama i svemu ãto je strano. Da li se danas opstanak druãtva vezuje za rat ili mir? Sve objektivne åiçenice savremenog druãtvenog trenutka ukazuju da rat predstavÿa upravo najveñu opasnost za taj opstanak. On je zabraçen meœunarodnim pravom, ali postoje mnogi razlozi da se smatra i nemoralnim. Osnovni argument za tu tvrdçu bi bio taj ãto danas nema dræave koja bi pristala da bude oznaåena kao strana koja je izazvala rat. 95

471.

Q. Wright, The Study of International Relations, New York, Appleton Century Crofts, 1955, str.

189

U savremenoj epohi æivota meœunarodne zajednice, nalazimo se na prekretnici na kojoj se stvaraçe novih moralnih normi pojavÿuje kao nuænost koja proizlazi iz borbe za opstanak, ne samo pojedinih dræava, veñåitavog åoveåanstva. “Postoji po naãem miãÿeçu jedan osnovni zahtev koji se stvarno nameñe uåesnicima u meœunarodnim odnosima. To je imperativ koji nareœuje svakome da dela tako a da ne povredi egzistenciju drugoga, ãto je minimum bez kojeg bi sve nestalo.”96 Polazeñi od toga da moral predstavÿa imperativ egzistencije druãtva u meœunarodnim odnosima, isti pisac postavÿa pitaçe: ide li moral i daÿe od obezbeœeça proste egzistencije? Da li moral obavezuje i na aktivnu solidarnost u meœunarodnim odnosima kao ãto to åini unutar druãtva? “Ima mnogo razloga da se stavi pod sumçu klasiåan model meœunarodnih odnosa koji karakteriãe dezintegrisanost zasnovana na prirodnom staçu, prepolitiåkom ili åak predruãtvenom u kome se teæi ravnoteæi. U stvari, upotreba sile je sve teæa i teæa a meœuzavisnost postaje sve veña.”97 Ovaj novi, savremeni model meœunarodnih odnosa u kome se sve viãe ograniåava apsolutna sloboda akcije aktera, i koji oznaåava izvestan stepen integracije meœunarodne zajednice, pokazuje da u çemu ima mesta i za solidarnost dræava, jer je u interesu svake od çih da meœusobno ostvaruju optimalne uslove za opstanak i normalan nesmetan razvoj.

96 Ph. Braillard, Philosophie et relations internationales, Geneve, Inst. Univ. de Hautes Etudes Internationales, 1974, str. 103. 97 Nav. delo, str. 107. Vidi M. Ãahoviñ, Meœunarodni æivot i moral, “Arhiv za pravne i druãtvene nauke”, 2/1978, str. 219. i daÿe.

190

ÅETVRTA GLAVA SPOQNA POLITIKA I SPOQNOPOLITIÅKO ODLUÅIVAWE 1. Pojam spoqne politike Meœunarodni odnosi mogu se posmatrati iz raznih perspektiva. Bili toga svesni ili ne, oni koji govore ili piãu o meœunarodnim zbivaçima opredeÿuju se za jedan takav pogled, jer im on pomaæe da unesu red u pojave o kojima razmiãÿaju. Nije teãko utvrditi da mnogi ÿudi, naroåito nestruåçaci, gledaju na meœunarodne odnose sa stanoviãta pojedinca, bilo da su to oni sami ili nekakva “proseåna” osoba. Na sasvim drugom kraju nalaze se teoretiåari koji meœunarodne odnose posmatraju polazeñi od globalnog, meœunarodnog sistema. Do sada se, meœutim, i u praksi i u teoriji najåeãñe polazilo od dræave kao taåke ili nivoa sa koga se posmatraju meœunarodni odnosi. Za ovo postoji viãe znaåajnih razloga. Pre svega, najveñi broj ÿudi koji se praktiåno bavio ili bavi meœunarodnim odnosima åinio je to za raåun ili u sluæbi svoje dræave. Poãto je praksa raœala potrebu za teorijom i poãto teorijski rad, ukÿuåujuñi tu i nastavu, treba da posluæi unapreœeçu prakse, i teoretiåari su najåeãñe, a neko vreme i iskÿuåivo, polazili od dræave, i to najåeãñe svoje, kao taåke posmatraça. Uz sve to i za ãiru publiku ova je perspektiva bila najprihvatÿivija jer se ÿudi u meœunarodnim odnosima naj-lakãe poistoveñuju sa svojom dræavom. Uzimaçe ovakve polazne taåke omoguñava podelu politike na unutraãçu i spoÿnu. Zavisno od zemÿe od koje se polazi, postoji veliki broj spoÿnih politika, kao npr. jugoslovenska, francuska, maœarska ili egipatska. Svaka od çih moæe se nauåno prouåavati sa æeÿom da se opiãe, objasni, normira (npr. u ustavu), da se daju preporuke za postizaçe çenih ciÿeva ili da se predvidi çen buduñi razvoj. U tom 191

smislu, spoÿnom politikom se veoma dugo bave pisci, na razliåitim nivoima i s razliåitim uspehom, a proizvodi ovakvog bavÿeça mogu se nañi i u novinskom komentaru i u ambicioniznim monografijama i studijama. Ovakav pristup ima i metodoloãkih prednosti jer omoguñava dobar pregled åinilaca i okolnosti od kojih zavisi ponaãaçe subjekta koji se u prvom redu ispituje. Opasnosti koje on nosi, isto tako, nisu male glavna je u tome ãto se tako moæe isuviãe naglasiti posebno u odnosu na opãte, te se mogu zanemariti åiçenice i problemi vaæni za druge dræave.1 Studije spoÿne politike pojedinih dræava osnova su, meœutim, za uporedno prouåavaçe spoÿne politike. Tada se meœunarodni odnosi posmatraju na ravni dræave, a ne samo s taåke glediãta pojedine dræave. Uporedno istraæivaçe skreñe paæçu na ono ãto je zajedniåko spoÿnoj politici razliåitih dræava, åime olakãava postavÿaçe opãte teorije, dok, s druge strane, uoåava razliåitosti i traæi çihova objaãçeça. Tek se onda, zapaæajuñi razlike u pojavama ili çihov intenzitet, moæe ispitivati dejstvo pojedinih åinilaca na spoÿnu politiku dræava. Tako promeçeno posmatraçe meœunarodnih odnosa na ravni dræave kao najvaænijeg çihovog subjekta, neophodno je za nauåno prouåavaçe meœunarodne stvarnosti. Koristeñi preimuñstva koje ima ovaj prilaz, u ovoj glavi ñemo se postaviti na ravan proseånog subjekta meœunarodnih odnosa. Prema tome, baviñemo se spoÿnom politikom, odreœenom kao politiåkim odnosima u koje jedan subjekt meœunarodnih odnosa stupa s drugim takvim subjektom. Pri tom ñemo u prvom redu imati u vidu dræavu, a druge subjekte u onoj meri u kojoj je to potrebno i, s obzirom na prostor, moguñe. 2. Spoqnopolitiåki odluåioci A. Pojam Pre no ãto se pristupi opisivaçu i prouåavaçu spoÿne politike, treba ukazati na opasnost da se dræava u meœunarodnim odnosima personifikuje time ãto ñe se proglasiti i shvatiti kao åovekolika nadliånost, kao jedinstven, monolitan subjekt koji ima psihu æivoga biña. Takav postupak, takvo pojednostavÿeçe, sreñe se u neobaveznim razgovorima i u nauånim spisima. Åesto åitamo o “na-merama Austrougarske”, “æeÿama Velike Britanije”, “podozrivosti Rusije” i “uvreœenosti Francuske” ili kakve druge zemÿe. Dræava, pa ni nacija, ne moæe da namerava i æeli, niti da se ÿuti, raduje ili inati na isti naåin kao åovek. To je jasno i mnogima koji upotrebÿavaju izraze poput onih koje smo naveli. Ãtaviãe, na takav naåin izraæavaça su skoro svi oni koji govore ili piãu o meœunarodnim odnosima åesto navedeni teæçom za ekonomiånoãñu. Naziv zemÿe je kod çih u stvari skrañenica za oznaåavaçe stvarnih subjekata koji vode spoÿnu politiku u ime dræava ili drugih subjekata meœunarodnih odnosa, tj. onih 1 D. Singer, The Level-of-Analysis Problem in International Relations, u: K. Knorr S. Verba, The International System, Princeton, Princeton University Press, 1961, str. 82. i daÿe.

192

snaga, grupa i pojedinaca na åije se delovaçe ona moæe svesti. Takva vrsta skrañenog izraæavaça svuda je prisutna i ne dovodi do veñih teãkoña. Tako se, recimo, kaæe da je preduzeñe HY zainteresovano za eksploataciju ãuma u Africi, podrazumevajuñi pri tom, u stvari, da se takav interes ispoÿava u odlukama organa upravÿaça, ili da se on vidi iz çihovog ponaãaça, pri åemu se zanemaruju oni ålanovi firme koji nemaju nikakvog interesa za takav poduhvat pa ga åak i smatraju ãtetnim. U meœunarodnim odnosima se, na æalost, mnogi pisci zadovoÿavaju skrañenim izraæavaçem a da nijednom ne ukaæu na to koga smatraju stvarnim subjektom na koga se odnose çihovi opisi i tvrdçe. U tom pogledu nisu od velike koristi zamene imena dræava neãto uæim oznakama, kao npr. “vladajuñi krugovi”. Ãifra ostaje, dakle, najåeãñe bez razreãeça i zbog toga postoje dosta nejasne predstave o prirodi subjektiviteta dræave u meœunarodnim odnosima. Najåeãñi je utisak da je sopstvena dræava, ili druga dræava koja se dobro poznaje, u tom pogledu veoma sloæena, dok se udaÿenoãñu i maçim poznavaçem drugih dræava sve viãe jaåa predstava o monolitnosti. Kao ãto je veñnapomenuto, svaki subjekt meœunarodnih odnosa poseduje srediãte odluåivaça, iz koga potiåu çegove spoÿnopolitiåke akcije. Kod dræave se to srediãte, ne retko, naziva “vladom”, ali je, radi izbegavaça nesporazuma, ÿude koje u çega spadaju najboÿe nazivati donosiocima spoÿnopolitiåkih odluka (spoÿnopolitiå-kim odluåiocima). Dræavi se u meœunarodnim odnosima pripisuju odluke koje oni donesu, kao i postupci koji su nastali u sprovoœeçu tih odluka. Prema tome, u opisanom skrañenom izraæavaçu, kada se pomene ime dræave, misli se na spoÿnopolitiåke odluåioce. Oni su konkretni, æivi ÿudi a svaki od çih ima osobine i sposoban je za ona oseñaça o kojima se, inaåe, tako neumesno govori u vezi s dræavom. Dodajmo odmah da je ovo objaãçeçe unekoliko pojednostavÿeno jer se dræava u meœunarodnim odnosima ne moæe svesti na odluåioce, veñpodrazumeva i sve snage, åinioce i okolnosti koji deluju na çih. Prilikom prouåavaça spoÿnopolitiåkog odluåivaça i traæeça konkretnih spoÿnopolitiåkih odluåilaca treba stalno imati na umu da åovek u politici, pa i u spoÿnoj, ne moæe nikada da se izdvoji iz druãtva, åiji je deo i u kome igra mnogostruke uloge. Spoÿnopolitiåki odluåilac stoga nema potpunu slobodu odluåivaça i çegova vaænost je ograniåena time ãto je on pripadnik skupina åije stavove i interese zastupa i onda kada toga nije svestan. Na pitaçe ko su donosioci spoÿnopolitiåkih odluka u jednoj dræavi i u jednom vremenu treba, u svakom sluåaju, traæiti poseban, konkretan odgovor. Nijedna se dræava u tom pogledu ne moæe sasvim izjednaåiti s drugom. Priznati, meœutim, da nema nikakvih sliånosti i pravila, da se istraæivaça izvrãena u nizu dræava i u razliåitim razdobÿima ne mogu uopãtavati i posluæiti za nove analize, znaåilo bi pomiriti se s tim da nauåno istraæivaçe spoÿne politike nije moguñe. Meœutim, u svim dræavama, pored niza razliånosti i jedinstvenih situacija, ima pojava koje su u suãtini iste, ima tendencija koje su uvek prisutne i ima pitaça koja se u svakom sluåaju mo193

raju reãavati, jer sve one uåestvuju u meœunarodnom æivotu, te treba da deluju na druge dræave na osnovu racionalnih odluka koje ñe se celishodno sprovoditi. Otuda se moæe sa izvesnom merom pouzdanosti ukazati na zajedniåke crte koje dræave pokazuju u pogledu izbora spoÿnopolitiåkih odluåilaca. Sledeñi redovi treba to da uåine na osnovu dosadaãçih istraæivaça. Od znaåaja su samo one spoÿnopolitiåke odluke koje su povod za spoÿnopolitiåku akciju i çen poåetak. One, dakle, treba da se poãtuju u samoj dræavi i da se u znatnoj meri sprovode, te je preduslov za spoÿnopolitiåko odluåivaçe posedovaçe vlasti. Postojañe, prema tome, poklapaçe izmeœu nosilaca vlasti i spoÿnopolitiåkih odluåilaca, tj. ÿudi koji donose druge vaæne politiåke odluke donosiñe i spoÿnopolitiåke. (Zapazimo veñovde da put ka voœeçu spoÿne politike vodi kroz unutraãçu politiku.) To poklapaçe ne mora da bude i podudaraçe: izmeœu ostalog, priroda spoÿnopolitiåkog odluåivaça je poverÿiva i samim tim teæi da suzi krug onih koji odluåuju. Tako, na primer, parlamenti po pravilu imaju daleko veñi uticaj na unutraãçu nego na spoÿnu politiku, o kojoj mahom raspravÿaju naåelno i donose opãte i dugoroåne odluke. Vrhovi izvrãne vlasti u mnogim zemÿama mogu npr. s veñom lakoñom da dræavu uvuku u rat nego da promene izvesnu vrstu poreza. Ova nesrazmera izmeœu vaænosti odluke i broja odluåilaca dolazi naroåito do izraæaja u doba meœunarodnih kriza, kada se o æivotnim pitaçima reãava pod pritiskom, iza zatvorenih vrata i u veoma kratkom roku. B. Vrste Kao ãto je veñistaknuto, ustavna pravila nisu potpun opis politiåkog sistema neke dræave, veñsamo jedan od osnovnih putokaza. Stoga se ni spoÿnopolitiåki odluåioci ne mogu traæiti samo meœu licima koje nose ustavom odreœene funkcije takvog odluåivaça. To naroåito vaæi za ustave koji fasadom pravne dræave kriju çen stvarni karkter. Pretpostavka je, dakle, da u krug odluåilaca ulaze pre svega ãef dræave, ålanovi vlade i bar oni ålanovi predstavniåkog tela koji se nalaze u spoÿnopolitiåkim odborima ili komisijama, ali se ta pretpostavka mora daÿe proveravati u dva pravca. S jedne strane, moguñe je da su mnoga tako odreœena lica samo prividno odluåioci, bilo zato ãto je jedan od ustavnih åinilaca u praksi prisvojio tu ulogu, zato ãto se u dræavne organe uvode izvesne liånosti samo radi stvaraça izgleda legalnosti ili demokratije, bilo iz nekog drugog razloga. S druge strane, krug odluåilaca moæe da bude ãiri i da obuhvata osobe koje nemaju nikakve poloæaje u dræavnoj hijerarhiji, ili imaju poloæaje koji naoko nisu povezani sa spoÿnom politikom. Ustavom odreœeni odluåioci ipak ne mogu da izgube svaki znaåaj jer samo odluke koje od çih potiåu mogu da imaju pravnu obaveznost, kako u odnosu na sopstvene dræavÿane, tako i u odnosu na inostrans-tvo. Åak i ako suãtinski ne odluåuju, od çih se oåekuje da formalno donesu odluku, ãto znaåi da zadræavaju bar minimum uticaja na çu. Ako, recimo, meœunarodni ugovor ne moæe da stupi na snagu bez ratifikacije, predstavniåki organ mora glasati za çu a ãef dræave mora 194

potpisati odgovarajuñi akt. Ma koliko ÿudi koji se nalaze na tim mestima bili posluãni izvrãioci tuœe voÿe, uvek postoji bar mala moguñnost da se çoj usprotive ili da postave svoje uslove. Oni u svakom sluåaju ostaju formalni odluåioci. Daÿa uputstva u traæeçu odluåilaca pruæiñe podaci o politiåkom sistemu. Ako se za osnovu uzme aristotelovska trihotomna podela, u monarhiji ili autokratiji krug spoÿnopolitiåkih odluåilaca biñe sasvim uzak, jer je samo jedan åovek formalni odluåilac. To ne znaåi da on zaista sam odluåuje u tom uåestvuju lica iz çegove okoline, nad kojima on, po pravilu, ima veliku vlast. Ovaj je naåin odluåivaça bio karakteristiåan za doba kada u meœu-narodnim odnosima dræave kao subjekti nisu imale savremeno znaåeçe, veñsu se svodile na vladare i dinastije, koji su raspolagali raãtrkanim, stalno promenÿivim i nacionalno nehomogenim pose-dima. Ne treba, meœutim, smetnuti s uma da je joã1890. godine, bez obzira na srazmerno razvijene politiåke ustanove u Nemaåkoj, mladi car Vilhelm II (Wilhelm) mogao jednostavno da otpusti “gvozdenog kancelara” Bizmarka (Bizmarck), iako se ovaj sve dotle smatrao liånoãñu s najjaåim uticajem na donoãeçe spoÿnopolitiåkih odluka. Takvo je staçe i u modernim autokratijama: iako nisu mogli sasvim da prenebregnu uticaje snage koje su ih dovele na vlast i podræavale, diktatori poput Hitlera i Franka (Franco) uspevali su da imaju kontrolu nad çima i da ostanu jedina konstanta u spoÿnopolitiåkom odluåivaçu svojih zemaÿa. Hitlerov primer pokazuje, meœutim, da ni autokrat ne moæe da odstupi od ãireg programa, na kome je izgradio svoj poloæaj i savezniãtvo sa nekim politiåkim i druãtvenim snagama. U Hitlerovom sluåaju, radilo se o revanãu Nemaåke za poraz u prvom svetskom ratu, o çenom teritorijalnom ãireçu, dominaciji Evropom i odluåujuñem uticaju na svetska zbivaça. Krupni privrednici i visoki vojni vrhovi imali su takav program i Hitler je izgledao pogodan za çegovo ostvareçe. Za trajaçe nacistiåkog reæima postojala je saglasnost o toj opãtoj politici, a sukobi su nastali samo oko taktike i oko vodeñeg poloæaja u savezu. Veãtim manevrima Hitler je uspevao da jednu grupu izigrava na raåun druge, ali ni on ni u jednom trenutku nije delovao sasvim sam niti je mogao da meça osnovni smer nemaåke spoÿne politike. Oni nemaåki generali koji su åak bili spremni da uklone Hitlera kada je ulazio u prve ratne pustolovine smatrali su ih samo preuraçenim i riskantnim i obustavili su protivÿeçe åim su se one pokazale uspeãnim. Otpor je obnovÿen tek kada su katastrofalne posledice voœeça rata bile oåigledne, ali ni program za mir, koje su sastavÿali vojni zaverenici, nije se odricao svih plodova agresije. U tom pogledu je reåit podatak da su Hitlerovi graœanski protivnici joã1938. godine stupili u vezu s Velikom Britanijom nudeñi smeçivaçe Hitlera i evropski mir, po cenu prisajediçeça delova Åehoslovaåke, koji ni sam Hitler tada joãnije bio otvoreno traæio.2 Politiåki sistem koji se naziva aristokratskim ili oligarhijskim, ne poznaje samo jednog formalnog odluåioca. U çemu je, meœutim, i broj formalnih i faktiåkih odluåilaca srazmerno mali. Krug odluåilaca je unapred omeœen nekim opãtim kri2 I.

W. Wheeler-Bennett, The Nemesis of Power, London, Macmillan, 1967, str. H.

195

terijem. U sredçovekovnim republikama, kao npr. Dubrovniku, bila je to pripadnost patricijskom staleæu, u koji se ulazilo roœeçem. Patriciji su, po pravilu, bili i formalni stvarni odluåioci. Ni u feudalnoj dræavi, ukoliko nije bila aspolutna monarhija, neplemiñi nisu mogli pretendovati ni na formalno ni na stvarno odluåivaçe. U nekim savremenim dræavama, druãtveno i privredno nerazvijenim, u krug stvarnih odluåilaca ulazi se naslednim bogatstvom, izraæenim u veleposedu zemÿe. (Takvo znaåeçe imaju izrazi “sto porodica” ili “tristo porodica” u nekim latinoameriåkim zemÿama.) Odluåivaçe moæe biti usredsreœeno u rukama izvesnog broja ÿudi koji su bili na åelu uspeãnog dræavnog udara, bilo da oni åine grupu vojnih lica (hunta) ili trajni nepromenÿivi partijski vrh. Dakle, pod uslovom da ne doœe do nagle i revolucionarne promene celog politiåkog sistema, sastav odluåilaåkog tela se moæe sa znatnom izvesnoãñu predviœati. Pored toga on se u duæim periodima ne meça ili meça samo malo. Ako se u oligarhijskoj grupi jedna liånost naroåito istiåe, granica izmeœu autokratije i oligarhije se ne moæe jasno povuñi. Iako je postojalo uvereçe da je u faãistiåkoj Italiji jedini stvarni odluåilac bio “duåe”, Benito Musolini (Mussolini), ispostavilo se da ga je stranaåka oligarhija, okupÿena u faãistiåkom Velikom veñu, 24. jula 1943. godine srazmerno lako nadglasala i opredelila se za obustavu rata.3 Politiåki sistemi, koji se u najãirem smislu nazivaju demokratskim, dovode do ãireg kruga formalnih odluåilaca, kao i do toga da se oni åeãñe meçaju i podleæu nadzoru predstavnika stanovniãtva, pa, u krajçoj liniji, i samog stanovniãtva. Åak i kada, kao u predsedniåkom sistemu, postoji jak naglasak na jednoj liånosti, koja formalno i sama moæe donositi neke veoma vaæne spoÿnopolitiåke odluke, i ta liånost, po pravilu, podleæe ponovnom izboru te se çen poloæaj, s vremena na vreme dovodi u sumçu. U svakom sluåaju, dugoroåne i naåelne odluke predmet su ãirih rasprava, u kojima uåestvuje veliki broj ÿudi, pa åak, u sluåaju referenduma, i celo biraåko telo. Istraæivaåa, meœutim, ne sme nikada da zavara demokratski karakter formalnog odluåivaça, koji se da ustanoviti iz ustava i zakonodavstva dræave, pa åak, prividno, i iz prakse. U mnogim demokratskim sistemima kriju se elementi, klice ili tragovi autokratskog ili oligarhijskog spoÿnopolitiåkog odluåi-vaça. Åak i pod pretpostavkom da formalni odluåioci stvarno uåestvuju u odluåivaçu, oni stvarni odluåioci koji svoje mesto u tom procesu ne duguju formalnom poloæaju, dobijaju åesto na znaåaju upravo usled svoje stalnosti i maçe zavisnosti od biraåa i izabranih organa. Kao ãto je veñnapomenuto, postoji nekoliko vrsta takvih stvarnih odluåilaca, od kojih svi nemaju isti znaåaj u svim dræavama. Prema istraæivaçima koja su vrãena u savremenim demokratijama, vaænu ulogu u spoÿnopolitiåkom odluåivaçu igraju ãefovi veli-kih privrednih preduzeña (kompanija, korporacija, trustova itd.), stranaåka voœstva, birokratski vrhovi i struåçaci. Privredna preduzeña, naroåito ako imaju meœunarodne operacije, ispoÿavaju ogroman interes za spoÿnu politiku svoje dræave, åije posledice im mogu koristiti ili biti ãtetne za 3 F.

196

W. Deakin, The Brutal Friendship, Harmondsworth, Penguin Books, 1966, str. 482. itd.

çih. S obzirom pak da su ona stubovi privrednog sistema i da zapoãÿavaju veliki broj ÿudi, çihovi su vlasnici i rukovodioci u poloæaju da svoj interes predstavÿaju kao opãti interes dræave a da, s druge strane, svojim potezima oteæavaju sprovoœeçe odluka koje im nisu po voÿi. Vodeñi poloæaji u takvim preduzeñima ne stiåu se demokratskim putem jer o çima odluåuju najveñi akcionari. Da bi uticaj krupnih poslovnih krugova bio joãjaåi, postiæe se i liåna sprega izmeœu preduzeña i politiåkog vrha time ãto ista lica jednovremeno zauzimaju poloæaje i u privredi i u dræavnoj organizaciji, ili to åine naizmeniåno u toku karijere.4 Pored åiçenice da lideri stranke na vlasti utiåu na politiåko odluåivaçe åak i ako nemaju odgovarajuñe poloæaje u dræavnoj hije-rarhiji, treba ukazati na teæçu da i opozicione stranke viãe uåestvuju u utvrœivaçu spoÿne nego u utvrœivaçu unutraãçe politike. To, dakako, ne vaæi za sve opozicione stranke, veñsamo za one koje polaze od potrebe oåuvaça postojeñe dræave i politiåkog sistema. U tom sluåaju su osnovne vrednosti za sve stranke iste i ta so-lidarnost je naroåito jaka prema inostranstvu. U teãkim situacijama, kada treba donositi sudbonosne odluke koje traæe ulagaçe celokupne nacionalne energije, ovaj se uticaj opozicije åak i formalizuje obrazovaçem viãestranaåkih vlada, kao ãto je to npr. bio “nacionalni kabinet” u Velikoj Britaniji za vreme Drugog svetskog rata. Uticaj opozicije je naroåito uoåÿiv u zemÿama s dvopartijskim sistemom (npr. SAD i Velika Britanija), u kojima se sprovode stalne konsultacije s voœstvima druge stranke, u SAD naroåito potrebne u razdobÿima kada predsednik potiåe iz stranke koja nema veñinu u Kongresu. Iako u krajçoj liniji zavise od voÿe registrovanih ålanova, stranaåka voœstva se, po pravilu, sastoje od åvrsto ustoliåenih profesionalnih politiåara, koji svoj status i uticaj zadræavaju srazmerno dugo. Osim toga, interesi koje oni predstavÿaju i çihov poloæaj na politiåkoj sceni, mogu biti u nesrazmeri s brojem redovnih ålanova stranke i s uspehom na izborima. Tako, slobodno-demokratska (liberalna) stranka u SR Nemaåkoj igra u spoÿnopolitiåkom odluåivaçu veoma vaænu ulogu, iako je ona po broju prista-lica majuãna u odnosu na dve najveñe zapadnonemaåke partije, socijaldemokratsku i demohriãñansku. Sliåan poloæaj u spoÿnopolitiåkom odluåivaçu imaju u nekim zemÿama lica na åelu druãtvenih, profesionalnih i verskih organizacija i grupa za pritisak. Zanimÿiv je veliki uticaj najveñeg sindikalnog saveza u SAD, koji je vremenom postao vrlo moñan deo “establiãmenta”. Znaåaj verskih voœa raste onda kada je stanovniãtvo religijski homogeno, a postaje viãestruk ukoliko crkva ima svoju, klerikalnu stranku. Tamo, pak, gde je vera nacionalno specifiåna, verski poglavari smatraju se i nacionalnim voœama. Takav su uticaj imali u proãlosti patrijarsi i vladike pravoslavnih zemaÿa. Nikako se ne moæe potceniti znaåaj koji u spoÿnopolitiåkom odluåivaçu imaju visoki karijerni sluæbenici, poglavito oni iz ministarstva spoÿnih poslova i odgovarajuñih resora. Oni spajaju u sebi struånost, iskustvo, obaveãtenost, veze i 4 V.

Mils (W. Mills), Elita vlasti, Beograd, “Kultura”, 1964.

197

stalnost sticaj osobina koji se retko nalazi kod ostalih odluåilaca. Wihov uticaj naroåito dolazi do izraæaja u periodima kada su vlade nestabilne i kada se ministri spoÿnih poslova i ãefovi vlada smeçuju pre no ãto mogu da ostave svoj peåat na spoÿnoj politici, koja tada obiåno i pada u zasenak unutraãçe. Uz to se çima, po prirodi stvari, pove-rava izvrãavaçe opãtih odluka koje podrazumeva donoãeçe niza pojedinaånih, åesto vrlo vaænih, odluka. Svako ministarstvo inostranih poslova ima grupu najviãih åinovnika, koji se ne smatraju politiåkim funkcionerima, i koji se nalaze uz bok ministrima a ovi se, pak, meçaju. Meœu çima se kao pojedinac istiåe najviãi sluæbenik u toj hijerarhiji, koji se u mnogim zemÿama naziva gene-ralnim sekretarom. Iako takvi ÿudi deluju daÿe od javnosti te za çihova imena ãiroka publika i ne zna, istorija je neke boÿe zapamtila od ministara kojima su sluæili. U periodu izmeœu dva svetska rata takav je poloæaj u francuskoj diplomatiji imao dugogodiãçi generalni sekretar Ministarstva inostranih poslova Aleksis Leæe (Alexis LE9gE9r), mnogo poznatiji pod kçiæevnim imenom Sen Xon Pers (SaintJohn Perse) i kao dobitnik Nobelove nagrade za kçiæevnost 1960. godine. Mada su britanske vlade bile stabilnije, ni uticaj Leæeovog londonskog pandana, lorda Vansitarta (Vansittart), nije bio mnogo slabiji, bar do dolaska Åeråila (Churchill) na åelo vlade. Ukoliko grupa visokih åinovnika i diplomata ima jake i jasne predstave o opãtim ciÿevima spoÿne politike i kada je svoju delatnost zasnovala na çima, politiåkim åiniocima biñe teãko da u potpunosti promene çen pravac, ako ne æele da izazovu velike potrese i da se liãe kadrova na åije se znaçe i iskustvo moraju oslaçati. Po svom uticaju na spoÿnopolitiåko odluåivaçe mogu se s visokim sluæbenicima resora spoÿnih poslova meriti najviãe voj-ne stareãine, bilo da zauzimaju vaæne poloæaje (naåelnik gene-ralãtaba, komandant roda vojske itd.) ili da su zbog proãlih zasluga (ratni heroji) i autoriteta ceçeni kao vojskovoœe. U mnogim sluåajevima, visoki oficiri, uz druge osobine sluæbenika, raspolaæu i potencijalnom unutraãçopolitiåkom moñi. Kako rat postaje sve-obuhvatniji i podrazumeva koordinaciju niza nevojnih dejstava, kao i sloæene, duge pripreme, malo vaænih unutraãçopolitiåkih odluka moæe da se donese bez saradçe vojnih struåçaka. Resor odbrane tako sve viãe postaje jedna od vaænih spona izmeœu unutraãçe i spoÿne politike, te su profesionalni vojnici u pogledu politiåkog odluåivaça ãire zastupÿeni od profesionalnih diplomata. Pored visokih åinovnika, spoÿnopolitiåko odluåivaçe ukÿu-åuje i struåçake koji ne moraju biti u dræavnoj sluæbi. Svaka vaæna spoÿnopolitiåka odluka ima niz vidova, o kojima treba da se izraze ÿudi koji raspolaæu posebnim znaçima. Pored toga, postoje i struåçaci koji su ceo svoj æivot posvetili izuåavaçu meœunarodnih odnosa, te su sposobni da se izraze i o odluci u celini. Iako su struåçaci, po pravilu, samo izvor podataka i posebnih znaça, u praksi je teãko svesti ih na tu ulogu, jer svako çihovo saopãteçe prati i odgovarajuñe miãÿeçe, otvoreno iskazano ili skriveno u obliku sugestije, koju oni mogu stvoriti izborom podataka i naåinom izlagaça. Povereçe koje im ostali odluåioci ukazuju kao znalcima nuæno povlaåi i 198

usvajaçe nekih çihovih sugestija. Uticaj struåçaka je ipak ograniåen jer su politiåki åinioci pouzdaniji i odgovorniji proceçivaåi osnovnih vrednosti, ali ako u tim osnovama postoji saglasnost, uloga struåçaka moæe da bude vrlo znaåajna i teæi da se formalizuje, kako to pokazuje karijera bivãeg dræavnog sekretara SAD Kisinxera (Kissinger), koji je svoj ugled izgradio kao nauånik i nastavnik da bi postao jedan od savetnika predsednika SAD, çegov specijalni savetnik za spoÿne poslove i konaåno ãef spoÿnopolitiåkog resora. Pri tom je svakome ko je åitao çegove radove bilo jasno da je on u dobroj meri pokuãavao da sprovede u delo shvataça o savremenim meœunarodnim odnosima i ulozi SAD u çima, koja je bio izgradio joãdok je bio profesor na Harvardu i nije pripadao nijednoj od ameriåkih politiåkih stranaka. Na osnovu ovih kratkih napomena mogli bismo uåesnike u odluåivaçu da podelimo na dva naåina. Pre svega, to bi bili formalni i stvarni odluåioci, gde su prvi oni bez åije se formalne saglasnosti izraæene na ustavom i zakonom propisan naåin ne moæe doneti odgovarajuña odluka, a drugi oni koji zaista uåestvuju u procesu odluåivaça, tako da od çihove voÿe zavisi postojaçe i sadræina odluke, koja tek onda moæe formalno da se donese. Krugovi formalnih i stvarnih odluåilaca mogu da se sasvim poklapaju, da se delimiåno prekrivaju ili da budu sasvim odvojeni. I jedna i druga krajnost su retke: niti se uvek svi formalni odluåioci stvarni, niti su uvek svi ÿudi koji formalno donose odluke samo fasada iza koje se kriju stvarni odluåioci. Druga podela zasnivala bi se na ulozi u procesu odluåivaça. U anglosaksonskoj terminologiji, i to preteæno kod ameriåkih pisaca, pravi se, razlika izmeœu donosilaca odluka (decision makers, policy makers) i onih koji na çih utiåu (policy influencers). Meœutim, ova podela je formalistiåka, te se donosioci odluka najåeãñe izjednaåavaju s formalnim odluåiocima a oni koji utiåu na odluke obuhvataju i stvarne odluåioce. Tako se, na primer, vladar u celom feudalnom periodu smatra odluåiocem a krupni feudalci onima koji utiåu, s tim ãto u ranom feudalizmu postoji dominacija “uticaåa” a u apsolutnoj monarhiji dominacija odluåilaca. U savremenoj demo-kratiji izabrani funkcioneri smatraju se iskÿuåivim odluåiocima a u one koji utiåu ubrajaju se partijska, birokratska, interesna i komunikacijska elita (javno mçeçe).5 Kao ãto se vidi, formalni pojam odluåioca dovodi do teãkoña. One iziskuju prilagoœavaça ovakve podele, koja idu dotle da ona postane besmislena, jer se priznavaçem dominacije onih koji utiåu na odluke u stvari ustanovÿava da formalni odluåilac i nije odluåilac. U çoj, me-œutim, ima vrednosti zato ãto uoåava da ni stvarni odluåioci ne deluju u procesu odluåivaça sami, mada su oni ti koji konaåno donose odluke i utvrœuju spoÿnu politiku. Ostali uåesnici u ovom procesu obrañaju se odluåiocima i deluju na çih u teæçi da pojedine odluke, pa i cela spoÿna politika, odgovaraju çihovim æeÿama i predstavama. Mnoga lica koja smo do sada pomenuli spadaju u ovu kategoriju, mada je nekada teãko utvrditi da li se radi o odluåiocu ili o uåesniku u odluåivaçu u ãirem smislu. 5 W.

D. Coplin, Introduction to International Politics, Chicago, Markham, 1971, str. 62. itd.

199

3. Spoqnopolitiåke odluke Spoÿna politika se sastoji u neprekidnom procesu donoãeça odluka i postupaça po çima. Ovakvo bi odreœeçe spoÿne politike podrazumevalo razlikovaçe izmeœu spoÿnopolitiåkog odluåivaça i spoÿnopolitiåke akcije, dakle, izmeœu psihiåkih akata i radçi preduzetih na osnovu tih akata. Iz praktiånih razloga se takva podela åesto i pravi, mada çe u suãtini ne moæe biti. Ona ne postoji zato ãto nema nijedne telesne radçe kojoj ne prethodi akt psihiåkog odluåivaça, åak i kada subjekt koji preduzima radçu toga nije svestan. Prema tome, moglo bi se bez zaziraça reñi da je spoÿnopolitiåka delatnost u stvari neprekidno donoãeçe spoÿnopolitiåkih odluka. Podela o kojoj je reå uvedena je zato da bi se uneo red u posmatraçe i da bi se razlikovalo vaænije od maçe vaænog. Jer, ako bismo sve odluåioce i sve odluke stavili na istu ravan, dali im isti znaåaj, onda bismo bili prinuœeni da svako lice koje sudeluje u sprovoœeçu spoÿne politike smatramo spoÿnopolitiåkim odluåiocem i da ulazimo u sve procese koji prethode najbeznaåajnijim svakodnevnim radçama. Da se to ne bi desilo, one odluke u kojima je izbor pred subjektom sasvim uzak i nema znaåaja za suãtinu stvari (mada ipak postoji jer bar teorijski åovek nikada nije bez izbora) smatramo samo izvrãeçem viãih, od drugoga donetih odluka, a subjekt koji donosi takve, niæe, odluke praktiåno ne uzimamo u obzir kao spoÿnopolitiåkog odluåioca. I pored vaænosti niza sitnih postupaka, zasnovanih na individu-alnim odlukama brojnih uåesnika, u spoÿnopolitiåkom procesu od znaåaja za nauku Meœunarodnih odnosa su ipak samo odluke viãeg stupça apstrakcije, odnosno odluke kod kojih postoji srazmerna sloboda izbora. U lancu odluka oåito je da se ta sloboda postepeno gubi, ali nije sasvim jasno gde se to dogaœa. Nikada se i ne moæe povuñi odseåna granica izmeœu znaåajnih i beznaåajnih odluka, te ona ponekad i za-visi od sluåaja koji se prouåava ili od ãirine teme koja se obraœuje. Dok je ova podela odluka po znaåaju umnogome proizvoÿna, sliåna çoj, ali neãto pouzdanija, bila bi podela spoÿnopolitiåkih odluka na politiåke i administrativne. Politiåke odluke bi bile opãte, vaænije odluke u kojima se donosi osnovni vrednosni sud time ãto se opredeÿuje za postizaçe ovog a ne onog ciÿa. Administrativne odluke bile bi one kojima se sprovode politiåke odluke. Po pravilu, politiåke odluke donose politiåki, a administrativne upravni organi, ali to se ne moæe uzeti za pouzdano merilo u svakoj dræavi, ako ni zbog åega drugog a ono zato ãto upravni organ koji se bavi spoÿnom politikom nailazi na situacije koje se ne mogu podvesti ni pod jednu postojeñu politiåku odluku, ili se mogu podvesti samo pod one najopãtije, koje izvrãiocima ostavÿaju veliku slobodu izbora. U literaturi se, kao treña vrsta spoÿnopolitiåkih odluka, pomiçu i krizne odluke.6 Ove se odluke donose pod izuzetnim okolnostima, u trenucima kriza i kao takve ne izgledaju kao posebna vrsta odluka jer se razlikuju samo po uslovima donoãeça. Ukazivaçe na krizne odluke ima, pak, vrednosti, jer skreñe paæçu na izu6 Coplin,

200

nav. delo, str. 29.

zetan znaåaj nekih odluka koje u suãtini nisu opãte, znaåaj koji je takav da ih, po pravilu, donosi najuæi krug najviãih odluåilaca. Odgovor Srbije na ultimatum Austrougarske 1914. godine primer je takve odluke, koja se svodi na to hoñe li se udovoÿiti nekim konkretnim zahtevima beåke vlade, od kojih je najteæi bio uåeãñe austrougarskih organa u istrazi protiv lica umeãanih u pripreme za sarajevski atentat. Odluka je morala, meœutim, da se donese u kratkom roku i od çe je zavisilo pitaçe rata ili mira. Joãjedna osobina kriznih odluka je u tome ãto ih donosi mali broj ÿudi, koji, doduãe, zauzimaju najviãe poloæaje u dræavi, ali bi u normalnom toku dogaœaja kada krize i “vremenskog tesnaca” ne bi bilo morali da potraæe savet najviãih kolegijalnih organa, a naroåito predstavniåkih tela. Zbog izuzetnih okolnosti oni su osloboœeni ove obaveze, tako da, donoseñi konkretnu odluku, mogu da odstupe od naåelnih smernica i od dotadaãçe prakse. Krizna odluka je otuda paradoksalna: ona se donosi pod pritiskom dogaœaja åije je poreklo van dræave, uz istovremenu veliku slobodu u odnosu na åinioce u dræavi. Spoÿnopolitiåka praksa jedne dræave sastoji se u neprestanom i istovremenom donoãeçu niza spoÿnopolitiåkih odluka, koje teåe istovremeno, prepliñe se, utiåe jedno na drugo i u istom trenutku se nalazi u raznim stadijima donoãeça i izvrãeça. Pri tom je svaki odluåilac istovremeno zaokupÿen mnoãtvom takvih odluka, te nekada nije ni svestan çihovog prisustva, ili åak “odluåuje” na taj naåin ãto moguña odluka izmiåe çegovoj paæçi te ostaje nedonesena, ali i kao takva proizvodi dejstvo. Razumÿivo je, stoga, ãto svaki pokuãaj da se predstavi donoãeçe jedne spoÿnopolitiåke odluke mora da u velikoj meri osiromaãi pojavu o kojoj je reå. Pre svega, kako je veñukazano, teorija se ne moæe baviti pojedinaånim i administrativnim odlukama, sem ako u sluåaju krize ne dobiju poseban znaåaj. Osim toga se, radi jasnoñe, mora izdvojiti za posmatraçe samo jedna odluka u jedno vreme, åime se ona izvlaåi iz æivog tkiva spoÿne politike, te se zanemaruje vremenska dimenzija odluåivaça, kao i neprekidan uticaj drugih odluka åije su donoãeçe i izvrãeçe u toku. No, s takvim se nedostacima nauåno istraæivaçe mora miriti oni su maçi ako je åitalac neprekidno svestan ovakvog uproãñavaça.

II DEFINISAWE SPOQNOPOLITIÅKE SITUACIJE (OBAVEÃTAVAWE) Kao i kod svakog donoãeça odluka, potpuna obaveãtenost je preduslov i temeÿ dobre odluke. I u spoÿnoj politici se bez celovite i taåne definicije situacije ne zna je li odluka potrebna, kakva je odluka potrebna i koje su okolnosti od uticaja na çeno izvrãeçe. Otuda svaki subjekt meœunarodnih odnosa, a pre svega dræava, nas201

toji da stalno raspolaæe informacijama koje ñe koristiti organi koji odluåuju o çegovoj spoÿnoj politici. Saznaçe i poimaçe sloæene stvarnosti koja okruæuje subjekt meœunarodnih odnosa i ÿude koji ga åine nije nimalo lako i moæe se bez preterivaça reñi da ni najrazvijenije, najbogatije i najboÿe organizovane dræave ni u kom trenutku nisu u potpunosti obaveãtene o svim dogaœajima u svetu. To utoliko pre vaæi za pojedince koji odluåuju pa i za sve çih zajedno. Oni kao ÿudska biña nisu u staçu da sve relevantne åiçenice sami uoåe niti da zapamte sve podatke do kojih su posredno doãli. Zato treba imati u vidu da proces obaveãtavaça teæi ãto potpunijem poznavaçu staça ali da nikada ne moæe da bude savrãen. 1. Prikupqawe informacija Obaveãteça treba pre svega da budu prikupÿena, ãto znaåi da subjekt ima na raspolagaçu lica i sluæbe, koji ñe se neposredno upoznavati s åiçenicama i çihove opise prikupÿati za raåun organa koji odluåuju. Svaka dræava organizuje takve sluæbe, koje se nazivaju obaveãtajnim sluæbama u ãirem smislu reåi. Ove se opet po naåinu delovaça mogu podeliti u dve najvaænije grupe na prvu, koja do podataka dolazi na uobiåajen, otvoren, javan naåin, koristeñi svima dostupne izvore informacija, i na drugu, koja deluje prikriveno, nekonvencionalno, nastojeñi da doœe do podataka koji iz ovih ili onih razloga nisu svima pristupaåni. Poãto ova druga aktivnost teæi otkrivaçu tajni a i sama deluje tajno, sluæbe koje se çome bave nazivaju se i “tajnim sluæbama”. Neki autori7 samo za çih upotrebÿavaju oznaku “obaveãtajna sluæba” ãto nije ispravno (iako se ovaj izraz odomañio i u svakodnevnom govoru). Naime, i prava vrsta obaveãtajne delatnosti bavi se pribavÿaçem obaveãteça. Otvorenom obaveãtajnom delatnoãñu bave se sve dræavne ustanove u åijoj su nadleænosti odnosi s inostranstvom, ali to ne znaåi da su od takve aktivnosti izuzete i druge ustanove. Za donoãeçe ispravne spoÿnopolitiåke odluke nije dovoÿno poznavati samo situaciju u inostranstvu, veñi situaciju u sopstvenoj zemÿi. Meœutim, za ovaj deo informacija koriste se podaci koji se prikupÿaju za unutraãçe politiåke odluke te se ovom aktivnoãñu neñemo posebno baviti. Prikupÿaçe informacija iz inostranstva obavÿa se na dva osnovna naåina. Prvi se sastoji u neposrednom saznavaçu åiçenica u inostranstvu. Time se bave predstavnici dræave, pre svega oni koji rade u diplomatskim i konzularnim predstavniãtvima. Oni se nalaze na licu mesta, trude se da upoznaju jezik i kulturu sredine u kojoj deluju te se smatra da su u najboÿem poloæaju da shvate i ocene ono ãto su opazili i da to u svojim izveãtajima prenesu. Ovi izveãtaji upotpuçavaju se opaæaçima niza drugih trajnih i povremenih predstavnika u inostranstvu, od kojih svi ne moraju ni da budu deo dræavnog aparata, kao npr. predstavniãtva privrednih preduzeña, studijske delegacije politiåkih 7 S. Rodiñ, Obaveãtajna sluæba kao druãtveno-politiåka kategorija. Doktorska di-sertacija. Beograd, Pravni fakultet, 1965, str. 70.

202

stranaka, novinari, struåçaci tehniåke pomoñi itd. Prednosti ovakvog prikupÿaça informacija sastoje se u tome ãto se åiçenice saznaju neposredno i legalno, tj. bez remeñeça odnosa sa stranim dræavama, koje su svesne takve delatnosti, i da je ona dozvoÿena. Iz toga proistiåu, meœutim, i dva osnovna nedostatka takvog obaveãtavaça: znajuñi za postojaçe lica koje se bave informisaçem i za ograniåeça koja su im nametnuta, strana dræava ñe srazmerno lako sakriti podatke koje æeli da zadræi tajnim, ili ñe posmatraåe navesti da steknu netaåne utiske da bi tako zavarala dræavu koja preko çih prikupÿa informacije. Takvom manipulisaçu su naroåito podloæni privremeni posetioci, meœu kojima mogu da se naœu i lica veoma uticajna u donoãeçu spoÿnopolitiåkih odluka. Wihovi se obilasci reæiraju tako da vide samo paæÿivo izabrane delove zemÿe, ÿude i dogaœaje, samo radi çih se prireœuju manifestacije koje treba da prikaæu raspoloæeça kojih u stvari nema itd. U nekim reæimima su zakonski i drugi propisi takvi da neposrednog prikupÿaça informacija takoreñi i nema. To se postiæe cenzurom svih sredstava informisaça, praktiånom zabranom stanovniãtvu da dolazi u dodir sa strancima i ograniåeçem kretaça stranaca na uzak prostor. Tada su strani predstavnici samo prividno svedoci doga-œaja: çihovi su utisci ãturi, nepotpuni i svode se u stvari na zvaniåne informacije. Drugi naåin otvorenog obaveãtavaça je posredan i çime se bave lica i sluæbe koji nisu u inostranstvu. Oni prikupÿaju podatke za koje liåno zapaæaçe nije moguñe, potrebno ili korisno. U tu svrhu oni se koriste zabeleæenim podacima, objektivno postojeñim mate-rijalom, pri åemu odmah treba napomenuti da ovde reå “objektivan” ne znaåi isto ãto i “taåan” ili “nepristrasan”. Misli se, naime, na znacima zabeleæene informacije do kojih je neko drugi veñdoãao. Poreklo ovih materijala moæe biti razliåito. Od samih strana dræava potiåu npr. zvaniåni podaci, statistiåki izveãtaji, zapisnici parlamentarnih debata, vladina saopãteça itd. Jedna dræava, pored toga, moæe drugim dræavama stavÿati na raspolagaçe podatke do kojih su opaæaçem doãli çeni sopstveni organi. Obim podataka koji se tako daje zavisi od odnosa izmeœu dræava. Tako ñe se podaci vojne prirode davati samo saveznicima dok ñe neki drugi, recimo meteoroloãki, biti pristupaåni svima. Ovi podaci se mogu odnositi na dogaœaje na sopstvenoj teritoriji ili na okolnosti u treñim dræavama. O privrednoj situaciji u jednoj zemÿi moæe se npr. suditi na osnovu godiãçaka çene zvaniåne statistiåke ustanove, zavrãnog raåuna koji je podnelo ministarstvo finansija, ekspozea ministra za privredu, nacrta buxeta ili privrednog plana za iduñu godinu, ali i na osnovu saopãteça koje çeni strani partneri daju o uzajamnim spoÿnotrgovinskim odnosima, ugovora sklopÿenih s tom dræavom itd. Od velike su vrednosti podaci kojima raspolaæu veoma razvijene dræave o nekim delovima prostora u koje samo one mogu da dopru, kao npr. o Kosmosu i podmorju. Danas su vaæan izvor informacija i meœunarodne organizacije. Da bi unapredile svoju delatnost, one sistematski prikupÿaju podatke preko svojih ålanica i sluæbi i objavÿuju ih u izveãtajima svojih organa. Pored toga ãto se koriste u procesu odluåivaça samih organizacija, ovakvi podaci stoje na raspolagaçu dræavama ålanicama, pa åak i neålanicama, i naroåito su znaåajni zbog toga ãto ih organizacije 203

prikupÿaju vodeñi raåuna o celoj meœunarodnoj zajednici te tako pruæaju uvid u neka svetska kretaça ili u dogaœaje i staça u delovima sveta, koji, kao npr. otvoreno more i vazduãna prostranstva nad çim, nisu pod jurisdikcijom nijedne dræave. Kako su meœunarodne organizacije prinuœene da stalno porede podatke iz razliåitih dræava, one su uglavnom razvile za to potrebnu metodologiju, åime drugi subjekti dolaze do informacija pogodnih za uporedne analize. To je, na primer, razlog ãto se podaci o bruto nacionalnom proizvodu koji potiåu od Ujediçenih nacija ili Meœunarodne banke za obnovu i razvoj koriste u te svrhe radije od drugih. I, na kraju, subjekti meœunarodnih odnosa dolaze do svih onih podataka koje i opãta publika dobija putem sredstava za javno informisaçe. Ova se sredstva mogu podeliti na razliåite naåine, mada nijedna od podela ne moæe da obuhvati sve bogatstvo oblika takve vrste informisaça. Za naãu temu je najvaænije razlikovaçe sredstava informisaça prema tome da li do informacija dolaze neposredno i samostalno ili posredno i nesamostalno. Za subjekte meœunarodnih odnosa su daleko zanimÿiviji podaci do kojih su sredstva informisaça doãla putem svojih dopisnika i snimateÿa “iz prve ruke”, od onih koja su preuzela od nekog drugog. U stvarnosti se, meœutim, ova podela nikada ne moæe izvesti u potpunosti. Jedan mali, lokalni list je npr. veñim delom ispuçen vestima koje nisu prikupili ålanovi çegove redakcije, ali su zato podaci iz kraja u kome list izlazi originalni i dragoceni jer su novinari toga lista verovatno jedini koji ih u celosti prikupÿaju a çegovi åitaoci je-dina publika koju oni uvek zanimaju. U danaãçe vreme iza svih sredstava javnog informisaça stoje informativne agencije, åija je osnovna delatnost pribavÿaçe vesti, koje se zatim stavÿaju na raspolagaçe zainteresovanim potroãaåima. Takve agencije mogu poslovati iskÿuåivo s komercijalnim ciÿem i tada gledaju na vest kao na robu za koju potroãaå, list, radiotelevizijska stanica ili neko drugi plaña, jer mu je potrebna. Druge agencije vezane su viãe za dræave koje ih osnivaju i izdræavaju zato da bi uticale na informisaçe domañe i strane publike i sluæile kao kanal za zvaniåna saopãteça. Ovakve su agencije povlaãñene jer jedino one mogu da pribave i emituju podatke koji potiåu sa zvaniåne strane. U praksi se, meœutim, sve agencije pribliæavaju: “privatne” agencije nekada postaju poluzvaniåni organi vlade, a vladine agencije se bave prikupÿaçem informacija radi ustupaça uz naknadu. Najstarija i najpoznatija privatna agencija, poznata kao pionir na tom poÿu, svakako je britanska firma Reuters, åiji su dopisnici rasporeœeni u svim delovima sveta i odatle ãaÿu izveãtaje koje agencija najbræim putem saopãtava svojim brojnim pretplatnicima. Po obimu poslovaça nadmaãa je ameriåka agencija Associated Press. U preostalim “socijalistiåkim” zemÿama agencije su u rukama dræave. Agencije ne opãte neposredno s publikom. Wihovi proizvodi su sirove informacije, iznesene u biltenima koje su se nekada prenosile telegrafskim, a sada elektronskim putem. Za potrebe donosilaca spoÿnopolitiåkih odluka ovaj je materijal dragocen i oni im se åini dostupnim bez obzira na to da li su sve vesti sadræane u agencijskim izveãtajima prenesene u sredstvima javnog informisaça. Time vladine 204

ustanove, u stvari, koriste agencije u najveñoj moguñoj meri i raspolaæu sa mnogo viãe vesti od onih koje imaju åak i najstrasniji åitaåi novina i sluãaoci informativnih emisija na radiju i televiziji. Pri tom agencijski izveãtaji nisu nikakva tajna: oni su pristupaåni svakome ko hoñe da se na çih pretplati. Pojedinaåni graœanin nije u staçu da sam podnese potrebne troãkove za to niti da primi i svari sve informacije koje nudi agencija. Sredstva javnog informisaça su posrednici koji proseånim graœani-ma po pristupaånoj ceni pruæaju izbor informacija, izvrãen na os-novu raspoloæivog prostora i vremena i ostalih, veoma raznolikih merila. Ne treba, pak, æiveti u zabludi da agencije prenose sve informacije do kojih doœu. I one vrãe izbor. Razlozi za to su raznovrsni, ali u osnovi sliåni onima zbog kojih se gube informacije koje stiæu i dræavnim kanalima, o kojima ñemo govoriti neãto kasnije. S obzirom na to da nacionalne agencije maçih dræava ne mogu da izdræavaju dopisniåku mreæu u celom svetu, veñsamo u za tu agenciju i zemÿu najznaåajnijim delovima, sredstva informisaça u takvim dræavama u maçoj ili veñoj meri zavise od velikih stranih agencija, koje otuda snaæno utiåu na obrazovaçe javnog mçeça i spoÿnopolitiåkih stavova i odluka.8 Iz svega ovoga se vidi da se delatnoãñu sredstava za javno informisaçe svakodnevno obaveãtajnim sluæbama dræava stavÿa na raspolagaçe ogromna masa podataka, koje ove registruju paæÿivim prouåavaçem velikog broja domañih i stranih listova, stalnim prañeçem i beleæeçem radijskih i televizijskih informativnih emisija i upoznavaçem s telegramima i biltenima agencija vesti. Pored veñpoznatih, pri posrednom prikupÿaçu informacija javÿaju se nove organizacione i tehniåke teãkoñe. Sama koliåina obaveãteça åini da se sve one ne mogu savladati i da se meœu çima mora vrãiti izbor. Zbog pogreãne orijentacije prilikom izbora, znaåajne informacije mogu da ostanu nezapaæene. Pored toga, takve vesti potiåu mahom od stranaca, te se çihova taånost i potpunost moraju stalno proveravati. S obzirom na to da su strana sredstva informisaça i agencije vesti pod veñim ili maçim uticajem dræave, mora se raåunati da ñe i ona poãtovati dræavne tajne a nastojati da svetu predstave verziju dogaœaja koja odgovara zainteresovanim vladama. Zbog svega toga veñina dræava se joãuvek ne odriåe oba-veãtavaça putem tajnih sluæbi, kojim nastoje da doœu do bitnih podataka o åiçenicama, staçima, odlukama i namerama koje se od javnosti kriju, te stoga nisu dostupni pomoñu do sada opisanih sredstava. I tajne sluæbe deluju neposredno i posredno. U prvom smislu pripadnici ovih sluæbi nastoje da na svaki, pa i od strane teritorijalne dræave zabraçen i strogo kaæçiv naåin, liåno upoznaju åiçenice ili doœu do dokaza (dokumenata) koji govore o çihovom postojaçu. Zbog toga ãto se po prirodi stvari o takvoj delatnosti ne govori 8 O maçkavim i iskrivÿenim informacijama, koje o zemÿama u razvoju i u zemÿe u razvoju dospevaju preko mreæe svetskih agencija, vidi saopãteça na seminaru Latinoameriåkog instituta za transnacionalne studije odræanom u Meksiku od 24. do 28. maja 1976. godine, Development Dialogue (Uppsala), 1976/2.

205

otvoreno, dok je za uspeh u çoj potrebno mnogo dovitÿivosti i maãte, vremenom je ova vrsta obaveãtajnog delovaça obavijena debelim velom mistifikacije i petparaåke romantike. Iako su podvizi izvesnih “velikih ãpijuna” nesumçivo istiniti, a neki od çih su imali i uticaja na tok meœunarodnih zbivaça, treba nastojati da se ova slika donekle ispravi. Prvo, dobro organizovana tajna sluæba nastoji da se koristi ãto veñim brojem ÿudi, koji neupadÿivo dolaze do deliña iz kojih se postepeno sastavÿa mozaik razreãeça tajne. Tome pogoduje åiçenica ãto mnoge obaveãtajne radçe u mnogim dræavama ne izgledaju izriåito zabraçene, ako se uzmu izolovano. Otuda se çima bave i predstavnici dræave, pa i obiåni graœani, koji formalno nisu pripadnici tajne sluæbe. Oni preduzimaju niz sitnih postupaka, na granici dozvoÿenog, opaæajuñi vidÿive strane pojava ili navodeñi inaåe ispravne domañe dræavÿane da odaju komadiñe tajni, za koje sami i ne znaju da su deo veñe celine ili misle da je pojedinost koju su odali nevaæna. Pri tom svaka krupnija mera, koja se nastoji zadræati u tajnosti, ima niz prateñih pojava, koje ne mogu izmañi izveæbanom oku.9 Baveñi se ovakvim delatnostima diplomatski predstavnici uglavnom ne kriju identitet i ne rizikuju mnogo jer ih ãtiti diplomatski imunitet. Dræave, meœutim, ne æele da budu optuæene za otvoreno krãeçe meœunarodnog prava te diplomati po pravilu izbegavaju oåigledno nedozvoÿena sredstva za informisaçe. U veñe opasnosti u oåekivaçu nagrada krupnijih nego ãto je samo napredovaçe u sluæbi upuãtaju se dve druge kategorije obaveãtajaca. Jedni su stranci, sluæbenici svoje dræave, koji tu åiçenicu prikrivaju i izdaju se za dræavÿane domañe ili treñe dræave teæeñi da dospeju na mesta gde ñe neposredno dolaziti u dodir sa poverÿivim zbivaçima ili dokumentima. Drugi, i mnogo opasniji, jesu sopstveni dræavÿani koji se nalaze na takvim poloæajima a rade za inostrane tajne sluæbe. Oni se za takav rad opredeÿuju iz raznih pobuda, od najplemenitijih, kao ãto su rodoÿubÿe i ideoloãki nazori, do najniæih, kao ãto su lakomost i povreœena sujeta. Organizatori ovakve delatnosti i prikupÿaåi podataka su, meœutim, sluæbenici strane dræave, ne retko pripadnici diplomatskih misi-ja na maçe upadÿivim poloæajima. Ovde je reå o ãpijunaæi u klasiånom smislu reåi, koja meœunarodnim pravom nije zabraçena (ako se çome ne bave diplomati) mada su sami ãpijuni poåinioci najteæih kriviånih dela po zakonodavstvima svih dræava.10Ovaj paradoks objaãçava se time ãto se nijednoj dræavi, u interesu çenog samoodræaça, ne moæe zabraniti da dolazi do za çu vaænih podataka, ali se iz istog razloga svakoj dræavi mora priznati pravo da se brani od toga da ne doœe u podreœen poloæaj u odnosu na strane dræave, koje bi poznavale i çene najskrivenije namere. Otuda otkrivaçe takve delatnosti dovodi do poremeñaja izmeœu dræava, koji najåeãñe nisu sudbonosni jer nije prekrãeno nijedno pra9 O tome kako jedan slabo opremÿen ali pronicÿiv åovek moæe da doœe do podataka svedoåi rad vojnog ataãea Kraÿevine Jugoslavije u Berlinu Vladimira Vauhnika, delimiåno opisan u çegovim memoarima: Nevidna fronta, Ÿubÿana, ÅZP “Delo”, 1972. 10 M. Levkov, Ãpijunaæa prema meœunarodnom pravu sa osvrtom na praksu dræava posle Drugog svetskog rata, doktorska disertacija, Pravni fakultet u Beogradu, 1965, str. 155. (Ironiåno je da je u doba hladnog rata krupan ãpijunski posao postao maçe opasan. Izmeœu glavnih protivnika, kao ãto su npr. SADSSSR ili Nemaåka DRSR Nemaåka povremeno su se organizovale diskretne razmene uhvañenih obaveãtajaca. Na toj svojevrsnoj berzi utvrœivala se i vrednost ãpijuna.)

206

vilo meœunarodnog prava: dræava, åiji su obaveãtajci otkriveni, po pravilu ih se odriåe i prepuãta ih çihovoj sudbini a pogoœena dræava ne retko je svesna da ni çene ruke nisu åiste. Slavu i tajanstvenost individualnog agenta u posledçe vreme je potamneo nagli napredak sredstava za osmatraçe i prisluãkivaçe iz daÿine. Velike sile mogu veãtaåkim satelitima snimati i najsitnije pojedinosti na zemÿinoj povrãini a da pri tom formalno i ne povrede teritorijalni integritet stranih dræava zato ãto se sateliti nalaze daleko nad vazduãnim prostorom. Uz povredu vazduãnog prostora, to se åini iz aviona u visokom letu. Savremena oprema omoguñava prisluãkivaçe s neverovatne udaÿenosti. Poznato je da nijedna dræava, pa ni one najprostranije, ne moæe da izvede ni podzemnu nuklearnu eksploziju, a da ona ne bude regi-strovana u inostranstvu. Prisluãkivaçu su najviãe izloæene one ustanove jedne dræave koje rade u inostranstvu, kao ãto su diplomatska predstavniãtva, misije pri meœunarodnim organizacijama itd. Obaveãtajna sluæba teritorijalne dræave moæe neupadÿivo i bez velikih teãkoña da prati razgovore koje vodi çihovo osobÿe åak i na mestima koja izgledaju najskrovitija. Posredna delatnost tajne sluæbe ne razlikuje se od posrednog prikupÿaça legalnih, otvorenih obaveãteça. Moæda je jedina razlika u tome ãto joj je glavni ciÿ da pronikne u tajnu. Spajaçem niza podataka dolazi se do potpunog obaveãteça, koje raåunari s ogromnom memorijom sastavÿaju od niza naoko obiånih pojedinosti i tako joãjednom pokazuju da maãina i dobra organizacija sve viãe zameçuju pustolovnog uhodu. U centru u kome se stiåu sve informacije obavÿa se preteæan deo borbe protiv nastojaça svake dræave da aktivno zaãtiti svoje tajne i dezorijentiãe strane obaveãtajne sluæbe. Tako se tu npr. provaÿuju ãifre kojima se u uzajamnom opãteçu sluæe strani organi i otkrivaju laæni podaci, koji se radi zavaravaça podmeñu. Razvijene dræave åesto imaju viãe tajnih sluæbi, koje rade uporedno i bez uzajamnog uvida u poslove. Obiåno je jedna vezana za vojne a druga za civilne organe. Ovakva razgranatost smatra se dobrom jer se sluæbe specijalizuju, jer se podaci iz raznih izvora mogu uporeœivati i jer otkrivaçe agenata jedne sluæbe ne dovodi u opasnost agente druge. Iskustvo, meœutim, ukazuje da dolazi do rivalstva izmeœu pojedinih sluæbi koje, kako je to npr. bilo pri kraju hitlerovog Treñeg rajha, poåiçu da se viãe bave jedna drugom nego svojim pravim poslom. U svakom sluåaju, to su sada u vodeñim silama ogromne i veoma moñne institucije, koje zapoãÿavaju veliki broj ÿudi i troãe velika sredstva, o åijem se iznosu, a pogotovu o nameni, veoma malo zna. Verovatno je sada najpoznatija i najspornija jedna takva ustanova SAD, koja se naziva Centralnom obaveãtajnom agencijom (Central Intelligence Agency CIA). Ovaj kolos nastoji da bude prisutan u svim zemÿama sveta, a u dobavÿaçu i preradi informacija koristi se najblistavijim umovima s ameriåkih univerziteta i najobiånijim lopovima, najsavrãenijim maãinama i najstarijim trikovima. Na primeru CIA mogu se, pak, videti i osnovne mane ovih gigantskih institucija: one se ne zaustavÿaju na saznavaçu åiçenica veñpokuãavaju da utiåu na çih. S obzirom na 207

to da su pod slabim nadzorom predstavniåkih tela i javnosti a da raspolaæu ogromnim novcem, one padaju u iskuãeçe da “uzmu stvari u svoje ruke” i da rade u interesu svojih ãefova ili uskog kruga odluåilaca. Meãaçem tajnih sluæbi u unutraãçe stvari stranih dræava putem tzv. prikrivenih operacija (covert operations) deformiãe se funkcija definisaça situacije: umesto upoznavaça staça, ono se hoñe promeniti. U praksi se jake obaveãtajne agencije teãko mogu ogra-niåiti samo na pribavÿaçe informacija i uvek postoji sklonost çih samih, a i onih koji se çima sluæe, da iskoriste poloæaj, veze i znaça tajnih obaveãtajaca za intervenisaçe u stranim dræavama, koje je nesumçivo zabraçeno meœunarodnim pravom. Tada se obaveãtajni organ javÿa kao reæiser dogaœaja i ne kao çihov svedok i poåiçe da se bavi predviœaçima dogaœaja, koja ñe sam nastojati da izazove. Na kraju treba napomenuti da je ovde bila reå samo o opãtim karakteristikama postojeñih obaveãtajnih sistema. Naglaãenost jedne ili druge osobine takve sluæbe, metodi kojima se one koriste, kao i potrebe tajne sluæbe zavise od karaktera dræavne spoÿne politike koju ona vodi i od staça u meœunarodnim odnosima. Autokratski sistemi imaju po pravilu veoma razvijenu tajnu sluæbu, ali ona obiåno ne sluæi interesima dræave kao celine veñodræavaçu reæima, te se viãe bavi sopstvenim dræavÿanima nego inostranstvom. Imperijalistiåka spoÿna politika uslovÿava naroåito intenzivan obaveãtajni rad, pri åemu uvek postoji opisana teæça ka prevazilaæeçu åisto informativne funkcije i prelaæeçu u “prikrivene” i “specijalne” operacije sa ciÿem da se sistem stranih dræava podrije i da se zagospodari çima. Dræave koje ne teæe zavojevaçu veñbrane svoje tekovine ne poznaju takve akcije, ali se u svetu u kome joãpostoje teæçe za ekspanzijom i zavojevaçem ne mogu odreñi obaveãtajne delatnosti u uæem smislu, jer bi u protivnom çihova bezbednost bila ugroæena iznenadnim akcijama protiv kojih zbog nedovoÿne obaveãtenosti ne bi postojala dobro pripremÿena odbrana. U svetu u kome ne bi bilo takvih teæçi pa prema tome ni sumçi u tajne namere tajne sluæbe ne bi bile ni potrebne. Za sada je, naæalost, takav odnos moguñan samo izmeœu uæih krugova dræava, koje imaju apsolutno povereçe jedna u drugu. Pa i tada postoji izvesna opreznost, jer naglom promenom u jednoj od çih ovo povereçe moæe da se izgubi. 2. Prouåavawe informacija Da bi podaci prikupÿeni na opisane naåine bili upotrebÿivi, oni se moraju prouåiti i obraditi. Ovaj postupak sastoji se u stvari u kritici kojoj se prispeli podatak podvrgava u zavisnosti od okolnosti i od svrhe za koju ñe se upotrebiti, ali s osnovnom namerom da se utvrdi da li on odgovara istini. Na taj se naåin iza povrãnog obaveãteça, koje je i kada je sasvim taåno samo spoÿna manifestacija i deo jedne celine, otkrivaju cela pojava i pravo staçe stvari. Ovakvu kritiku vrãi svaki svestan subjekt prikupÿajuñi same podatke i ona se zato organizaciono ne moæe sasvim odvojiti od prikupÿaça podataka. Meœutim, sam prikupÿaå obiåno nije u staçu da sasvim prouåi podatke, veñsamo da se izjasni 208

o stepenu çegove verodostojnosti, sem ako se ne smatra posebno obuåenim i iskusnim. Prilikom dopiraça do podataka tajnim, odnosno nekonvencional-nim sredstvima, stalno se vodi raåuna i o nastojaçima kontra-obaveãtajnih sluæbi da strancima podmetnu neistinite podatke, koji treba da ih dovedu u zabludu. Bez obzira na to ãto neposredni posmatraåi ako su zato sposobni obavÿaju i sami deo posla, dræava se ne moæe odreñi posebnih sluæbi, kojima su analiza i prouåavaçe podataka osnovni zadaci. Ova je delatnost sasvim srodna posrednom primaçu informacija i åesto se spaja s çim, jer se veñprilikom preuzimaça vesti vrãi i çena kritika. U ovakvim, analitiåkim, ustanovama prikupÿaju se svi podaci koji su od znaåaja za voœeçe spoÿne politike, ãto znaåi da se oni mogu uporeœivati, grupisati, elektronski obraœivati, numeriåki kodirati itd., åime se, pod uslovom da se umeãno koriste sva savremena sredstva, u velikoj meri mogu ot-kloniti netaånosti i proniknuti i u najboÿe åuvane tajne. Dobro opremÿene sluæbe, koje se oslaçaju na dovoÿno veliki broj izvora, samom masom obraœenih informacija savlaœuju ograniåeça pojedinaåne ÿudske psihe. Poreœeçem niza informacija o istoj stvari lako se odbacuju one koje su netaåne. Iz tendencije niza na oko beznaåajnih pojedinosti da se grupiãu i da idu u istom smeru otkriva se nedostajaçe najvaænijeg podatka, koji predstavÿa tajnu. Broj podataka koji se tako mogu koristiti u posledçe vreme raste zbog veñpomenute tendencije da se zapaæaça ÿudskim åulima zamene radom aparata, koji nisu podloæni zabludama i halucinacijama. Naravno, nijedna takva sluæba ne moæe da bude savrãena jer bi sve vreme morala da obraña podjednaku paæçu na sve informacije koje joj pristiæu. Otuda se çena sredstva, ÿudstvo i energija moraju usmeravati u nekoliko glavnih pravaca, ãto opet zavisi od neåije odluke, koja moæe biti pogreãna. Druga teãkoña leæi u koordinaciji s prikupÿaåima informacija. Ovi posledçi u mnogome ometaju prouåavaçe podataka time ãto sami odbacuju vesti koje im izgledaju nevaæne. Oni, meœutim, nisu uvek u staçu da o tome sude jer nemaju druge podatke, kao ni pregled i perspektivu koju imaju analitiåke sluæbe. Stoga bi oni teorijski trebalo da im ãaÿu sve ãto zapaze, ãto bi opet bilo nemoguñe i dovodilo bi do nepreglednih i neupotrebÿivih izveãtaja. Prouåavaçe informacija dovodi, dakle, do toga da dræavi, odnosno onima koji odluåuju o spoÿnoj politici, stoji na raspolagaçu niz obaveãteça koja se mogu koristiti zato ãto su verovatno taåna, potpuna, i sreœena. 3. Åuvawe (pamñewe) informacija Poãto oni koji odluåuju o spoÿnoj politici ne postupaju samo na osnovu podataka koji su prispeli toga trenutka i neposredno od lica koja su ih obradila, informacije moraju da im budu trajno pristupaåne. One se, dakle, moraju zabeleæiti, saåuvati i prizvati iz pamñeça. Beleæeçe informacija je srazmerno najlakãe reãiv problem. S obzirom na to da je ÿudsko pamñeçe nepouzdano, informacije se po pravilu ne mogu åuvati u gla209

vama ÿudi, veñse moraju zapisati drugim razumÿivim znakovima. Pored najstarijeg naåina, koji se sastoji u beleæeçu slovima na papiru i sliånom materijalu (uz kasnije ãtampaçe, fotokopiraçe, mikrofilmovaçe itd.), informacije se sada mogu åuvati i u obliku elektronskih zapisa. Åuvaçe informacija sastoji se u staraçu da materijal na kome su zabeleæeni podaci ne propadne. To nije samo tehnoloãki nego i organizacioni problem zbog obiÿa akata koje bi savremena dræava trebalo da åuva. Iako je veñpomenutim zamenama za ispisane hartije fiziåki obim zabeleæenih informacija znatno smaçen, neke od çih se neminovno moraju ærtvovati, pri åemu se polazi od pravila da protekom vremena gube znaåaj. No, i tu se opet radi o neåijoj proceni, koja moæe biti loãa i dovesti do gubitka vaæne informacije. Prizivaçe iz pamñeça je u ovoj oblasti pitaçe koje zadaje najviãe teãkoña. Zabeleæena i saåuvana informacija koja se u datom sluåaju ne moæe nañi mrtva je, bez obzira na to leæi li u najdubÿim lagumima arhive, u neåijem pisañem stolu, ili u kçizi koja se zaturila. Kao i dobra biblioteka, tako se i arhiva i banka podataka mora tako katalogizirati da se na zahtev mogu dobiti sva obaveãteça od znaåaja za jedan predmet. Iako se u tom pogledu moæe mnogo uåiniti pomoñu elektronike, dobra organizacija i obuåenost osobÿa su nezameçivi. Ako podatak nije bio dobro obeleæen prilikom ostavÿaça na åuvaçe, neñe ga se setiti ni najsloæeniji raåunar. Ako sluæbenik ne ume da postavi pravo pitaçe raåunaru, ovaj neñe znati ni da odgo-vori. Otuda su, kao i u svakoj drugoj intelektualnoj delatnosti, i za donoãeçe spoÿnopolitiåkih odluka ÿudi koji znaju gde se podatak nalazi vaæniji od onih koji ga pamte. Loãe organizovano “pamñeçe” informacija, koje se onda gube u kolektivnom señaçu, najåeãñi je nedostatak u ovoj fazi spoÿnopolitiåkog odluåivaça. To naroåito dolazi do izraæaja u odlukama koje se donose u nedostatku vremena, kao u sluåajevima krize. Visoki sluæbenici i politiåari se tada uzdaju u nekoliko novih izveãtaja i u svoje pamñeçe. Ogroman rad na ranijem prikupÿaçu, prouåavaçu i åuvaçu podataka propada zato ãto oni koji odluåuju nisu mogli doñi do çih. Mora se, meœutim, priznati da se prenebregavaçe zabeleæenih informacija delimiåno temeÿi i na ispravnoj æeÿi da se otkloni jedna druga osnovna organizaciona teãkoña u procesu obaveãtavaça. Ona se sastoji u tome ãto je u trenutku odluåivaça svaka informacija viãe ili maçe zastarela, ne samo zato ãto je veñneko vreme åuvana, veñpoglavito zato ãto ceo proces informisaça po samoj svojoj prirodi moæe da dE2 samo statiåku sliku o svetu, koji se, meœutim, neprekidno meça. O ovome prilikom definisaça situacije treba stalno voditi raåuna. Imajuñi to na umu, oni koji odluåuju, takoœe biraju i koriguju informacije da bi zadovoÿili tu dinamiåku komponentu ocene situacije. Pri tom, naravno, opet dolaze u opasnost da poåine greãku. 210

4. Subjektivne smetwe prilikom definisawa situacije Druga vrsta teãkoña prilikom definisaça situacije potiåe od osobine ÿudi koji se tim poslom bave. Neki od ovih problema mogli su se veñuoåiti u dosadaãçem izlagaçu, ali ñemo se sada posebno pozabaviti samo çima i çihovim uzrocima. Kao ãto se svako mogao uveriti, i najdobronamerniji i naj-poãteniji svedoci na razliåit naåin opaæaju istu stvar. To se deãava i sa posmatraåima koji prikupÿaju informacije za raåun dræave. Åovek i nehotice, nesvesno, odbija da zapazi ono ãto mu na neki naåin ne godi, a uz to nikada nije u staçu da saopãti golu åiçenicu bez ijednog deliña sopstvenog tumaåeça takve åiçenice, bez koga ona za çega nema ni smisla. Åovek teæi da unese doslednost u svoje opaæaçe stvarnosti da bi mogao da se opredeÿuje i dela. Upravo ta doslednost mu u pojedinaånim sluåajevima smeta da tu stvarnost taåno i zapaæa. Iz psihologije je poznato da åovek tokom æivota stiåe stavove, koji bitno utiåu na to kako ñe se odnositi prema pojavama, situacijama i liånostima s kojima se sreñe. Za politiåki æivot uopãte a za obaveãtavaçe posebno, vaæni su tzv. socijalni stavovi, koje deli veñi broj ÿudi prema druãtveno znaåajnim pojavama. Oni se poglavito stiåu pod uticajem okoline i teãko se meçaju.11 Ne postoji potpuna saglasnost o tome ãta sve obuhvata stav, ali nam izgleda da su najvaænija tri çegova elementa. Prvi se tiåe samih osobina predmeta ili pojave (kognitivni element), drugi oseñaça prema çemu (afektivni element), a treñi naåina na koji subjekt treba da dela (akcioni element).12To pre svega znaåi da opaæaçe subjekta veñsadræi i sva iskustva koja je on pre opaæaça imao. Afektivni element stava leæi u tome ãto je za subjekta predmet u maçoj ili veñoj meri dobar ili loã, prijatan ili neprijatan, lep ili ruæan itd. Pri tom subjekat u svoju predstavu ne unosi samo svoje stavove, veñi stavove grupe kojoj pripada, prema nekom åoveku, stvari ili staçu. Ovakvi stavovi su od velikog znaåaja za donoãeçe spoÿnopolitiåkih odluka; åak ako je najuæi krug onih koji donose odluke dovoÿno osloboœen predrasuda, nisu to oni koji tu imaju sporednu ulogu a naroåito to nije veliki broj ÿudi koji radi na prikupÿaçu i obradi informacija, od kojih donoãeçe odluke zavisi. Pri tom tre-ba zapaziti da stavovi zavise od ranije donesenih odluka, na osnovu kojih se strane dræave veñdele na prijateÿske i maçe prijateÿske, savezniåke i nesavezniåke. Tako odluka da se sa stranom dræavom stupi u savez donekle meça stavove prema toj dræavi, te ñe, recimo, niz maçih neprijatnosti u odnosima s çom biti tumaåen kao omaãke i greãke, dok bi se to u odnosima s drugim dræavama uzelo kao deo smiãÿene agresivne politike. Stvari mogu postati joãsloæenije zbog poistoveñeça neke strane dræave s domañim reæimom, koji je nepopularan i prema kome se oseñaju neobiåno jake emocije. Promenom toga reæima se odbojan 11 N. Rot, Psihologija liånosti, Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1974, str. 102. i daÿe. I. Ãiber, Ãto su to politiåki stavovi, “Politiåka misao”, 1973, str. 397. i daÿe. 12 Nekada se smatra da u stav ulaze samo dva posledça elementa, a da sva tri elementa tvore predstavu. H. C. Kelman, International Behavior, New York, Holt Rinehamt and Winston, 1965, str. 24 i 74. Po Kelmanu, “predstava je organizovani odraz predmeta u pojedinåevom saznaj-nom sistemu”.

211

afektivni stav prema stranoj dræavi zadræava, pa åak i pojaåava. Ovo se moæe dobro izuåavati na primeru odnosa izmeœu Gråke i SAD. Iz åiçenice da su SAD pomagale i podræavale pukovniåki reæim u Gråkoj stvorili su se u gråkim masama i meœu demokratskim politiåarima negativan stav i nepovereçe prema ameriåkoj politici, koji su ostali i posle svrgavaça diktature. Na osnovu toga takoreñi nema Grka koji ne smatra da su SAD inspirisale i pomagale pokuãaj gråke hunte da 1974. godine svrgne kiparskog predsednika Makariosa, a da su zatim blagonaklono gledale na invaziju turskih trupa na Kipar. U zemÿama gde ne postoji isti takav stav prema SAD, mnogi posmatraåi nemaju istu predstavu o istini. Za primer se moæe uzeti pisaçe britanske ãtampe, koja u gråkom stavu nailazi na nedoslednosti i, kao npr. londonski “The Economist” tvrdi da Grci “u svakoj prilici teæe da poveruju u ono ãto emocionalno æele da veruju i da su zato veliki lovci na greãne jarce”.13 Bez obzira na staçe u konkretnom sluåaju posledça napomena londonskog åasopisa je u dobroj meri taåna, ali isto toliko za Engleze koliko i za Grke ili bilo koga drugoga. Primer iz britanske novije istorije moæe posluæiti da predstavimo treñi, akcioni element stava, a da istovremeno pokaæemo da je afektivni element isto tako jak u “hladnih” Britanaca kao i kod “zapaÿivih” Grka. Predsednik britanske vlade Idn (Eden) i najuæi krug saradnika pripremili su i doneli odluku o iznenadnom napadu na Egipat 1956. godine, kome su se pridruæili Francuska i Izrael. Ova odluka poåivala je, izmeœu ostalog, na opaæaçu navodne ogromne opasnosti koja za interese Velike Britanije nastaje iz naciona-lizacije Sueckog kanala od strane egipatske vlade, a ovaj je utisak opet potekao od izrazite antipatije prema predsedniku Naseru, koju je naroåito oseñao sam Idn. Ovaj je Nasera svrstao u istu grupu dræavnika kao i Hitlera, smatrao ga çemu sliånim i stoga oåekivao da ñe Naser postupiti na sliåan naåin. Poãto je sam imao iskustva s Hitlerom i poãto se pokazalo da je bio u pravu, Idn koji je zbog stava prema nacistiåkoj opasnosti stekao i svoju politiåku repu-taciju verovao je da se prema Naseru treba postaviti onako kako bi to u odnosu na Hitlera bilo ispravno. Poãto je Hitler mnogo postigao postavÿajuñi postepeno niz maçih, odvojenih zahteva uz obeñaçe da je svaki od çih posledçi i poãto se kasnije ispostavilo da bi Hitler i u Nemaåkoj politiåki propao da su ga tadaãça britanska i francuska vlada odbile, pa i oruæjem odgovorile na çegov prvi pokuãaj da ih stavi pred svrãen åin, po Idnu i jednomiãÿenicima nije se smelo åekati na drugi Naserov pokuãaj veñga je odmah, po cenu agresije, vaÿalo “urazumiti”. Kako je analogija izmeœu Nasera i Hitlera bila neodræiva i za samo englesko javno mçeçe i kako je Idn, obuzet çom, pogreãno procenio i druge elemente situacije (npr. stav SAD, koje ga nisu podræale), britansko-francusko-izraelska avantura zavrãila se neuspehom, a Idn je poniæen okonåao svoju inaåe blistavu politiåku karijeru. Akcioni element stava je niz odgovora na predmet koje subjekt smatra opravdanim s obzirom na çegova zapaæena svojstva. U Idno-vom sluåaju, Naser je åovek kome se ne sme popuãtati ni za dlaku i koji razume jedino jezik sile. Iako akciona 13 Why

212

Would They?, “The Economist”, 7, 1974, str. 16.

komponenta stava ne ulazi neposredno u opis situacije, veñu kasnije faze odluåivaça, situacija je çome u velikoj meri obojena jer ñe se i druge åiçenice zapaæati u toj svetlosti. Osim toga, ona izaziva neke osnovne reflekse, koji definicijom veñuslovÿavaju kasniju odluku. Ova tri elementa stava opisana su samo iz analitiåkih razloga çih je teãko odvojiti jedan od drugog prilikom samog opaæaça (percipiraça) jer se deãavaju istovremeno i bez svesti samoga subjekta. Meœutim, oni nam pomaæu da shvatimo da je opaæaçe, preko predstava i stavova, koliko posledica osobina samoga predmeta toliko i osobina samoga posmatraåa, koji, kako se to obiåno kaæe, sam boji sve ono ãto vidi. Lako je zamisliti kakve teãke posledice pogreãno zapaæaçe moæe imati u meœunarodnim odnosima. Pored opisanih osobina åovekovog opaæaça stvarnosti, na definisaçe, prouåavaçe, tumaåeçe i obradu primÿenih informacija utiåe osobina ÿudskog razuma da ne trpi tzv. kognitivnu disonancu. Åovek teæi da organizuje znaçe tako da ono bude neprotivreåno, pa ñe se stoga åesto nañi u teãkoñi kada treba da veruje u postojaçe dve åiçenice, koje se uzajamno iskÿuåuju. Kako kaæe K. Dojå (Deutch), “Ÿudi hoñe kognitivnu konsonancu i u onome ãto znaju i u onome ãto æele. Oni hoñe da im svet ima smisla, da bude razumÿiva, shvatÿiva ili bar podnoãÿiva celina. U toj æeÿi za kognitivnom konsonancom oni potiskuju ili odbacuju informacije koje se ne uklapaju u çihovu predstavu o svetu, odnosno traæe, svesno ili nesvesno, neku uproãñenu sliku sveta koja ñe im izgledati jasna, shvatÿiva i skladna i koja ñe ih osloboditi oseñaça dezorijentacije, frustracije, otuœeça i straha.”14 U okviru takvog nastojaça, i pod jakim uticajem stavova, javÿaju se kod ÿudi uvereça. Uvereçe je predstava o osobinama nekoga predmeta, koja moæe biti taåna ili netaåna ali se od nauåne istine razlikuje po tome ãto se za çega nije u potpunosti traæila provera veñje prihvañeno bez dokaza. Uvereça su i nauåne hipoteze i obiåne predrasude.15 To objaãçava i åiçenicu da i nauånici mogu da pate od neosnovanih uvereça: oni su “razmaæeni” time ãto su se mnoge çihove hipoteze pokazivale kao taåne pa veruju da to vaæi i za sve druge. Meœutim, çihova intuicija je u çihovoj oblasti bila prikladnija i uveæbanija te su i “pogaœaça” bila maçe stvar sluåaja no ãto to izgleda. Ÿudi koji se nalaze viãe u dræavnoj hijerarhiji, ili su åak glavni donosioci spoÿnopolitiåkih odluka, po pravilu su dospeli na poloæaje zbog taånih procena u proãlosti. Zbog toga oni sami veoma cene i svoja nedokazana uvereça, koja mogu doñi u sukob s otkrivenim åiçenicama. U sukobu uvereça i åiçenica, åiçenice se mogu loãe provesti. Naime, moguñna su tri ishoda. Ili ñe se nosilac uvereça pretvarati da sukoba uopãte nema, ili ñe odbiti samu informaciju, ili ñe re-vidirati i napustiti uvereçe. Ukoliko se traæi promena stava, prva dva ishoda su mnogo verovatnija.16 14 K. Deutch, The Analysis of International Relations ’Englewood Cliffs’ PrenticeHall 1968, str. 51. O drugim objaãçeçima vidi Ãiber, nav. delo, str. 396. 15 Predrasude su “intenzivni, neosnovani stavovi koji se teãko meçaju”, Rot, nav. delo, str. 113.

213

Ovo dolazi do izraæaja i prilikom definisaça spoÿnopolitiåke situacije. Uvereça mogu ostati uporna protiv åiçenice åak i onda kada im se taånost ne moæe poreñi. To je naroåito istina ako velika grupa ÿudi preteæan broj onih koji odluåuju i çihovih saradnika deli neprotivreåan skup uvereça u obliku neke doktrine ili ideologije. Tada uvereça proæimaju sve proãle odluke, ceo kurs spoÿne politike i nalaze se u osnovi dræavne organizacije, te je za çihovu promenu potrebno mnogo viãe snage od pojedinaånih dokaza çihove netaånosti, koje se otpisuju “kao izuzeci koji potvrœuju pra-vilo”. Ceo sistem obaveãtavaça tada deluje kao neki filter koji eliminiãe “neugodne” informacije, koje jednostavno mogu i ne do-preti do najviãih vrhova. Tome moæe da doprinese birokratski mentalitet u dræavnom aparatu, gde potåiçeni znaju da ñe za çihovu karijeru biti dobro ako pretpostavÿenima saopãtavaju samo ono ãto ñe ovima biti milo, ono ãto je u skladu s çihovim uvereçima i potvrœuje çihove ranije donesene odluke. U toku Drugog svetskog rata Hitler je zabranio da mu se saopãtavaju statistiåki podaci, koji su ga samo uznemiravali.17 Drugi naåin reagovaça svodi se na to da se informacije koje se ne slaæu s uvereçima odbacuju kao netaåne. Ovo je ne retko prañeno neprijatnostima i kaznama za pribavÿaåe takvih informacija, za koje se smatra da su izdajnici, defetisti, nepouzdani ili nestruåni. Joãsu gråki tragiåari uoåili ovu crtu nosilaca vlasti, naroåito autokrata, opisujuñi zlu sudbinu glasnika koji su im donosili loãe vesti. O neãto blaæim posledicama mogu da posvedoåe mnogi umni i hrabri pripadnici diplomatskih sluæbi koji su otpuãtani ili kaæçavani zbog nepoñudnih izveãtaja koje su slali u svoje presto-nice. U doba makartizma su takvi struåçaci u ameriåkom mini-starstvu inostranih poslova oglaãavani za komuniste. Naroåito je drastiåan bio postupak prema onim ameriåkim funkcionerima u Kini, koji su veñod 1944. godine uporno skretali paæçu na to da je Åang-Kaj-Ãekova vlada, koju su SAD izdaãno pomagale u borbi protiv revolucionarnih snaga na åelu s Komunistiåkom partijom Kine, nesposobna, korumpirana, dezorganizovana i da trpi stalne vojne poraze. Wihovi se izveãtaji nisu prihvatali, oni su ostajali bez posla, na koji, da bi ironija bila veña, nisu bili vrañeni ni posle poraza koumintanãkih snaga, kada se ispostavilo da su bili u pravu. Ãtaviãe, u histeriji koja je nastala zbog ãoka izazvanog neoåekivanoãñu brzog uspeha kineske revolucije (neoåekivanosti, koja je u stvari bila posledica samoobmaçivaça i odbacivaça taånih vesti), dobri posmatraåi i ispravni prognozeri postali su joãomrznutiji jer se odnekud verovalo da su priæeÿkivali uspeh svojih pesi-mistiåkih prognoza i bili u nekakvom œavolskom savezu s neprijateÿem. Hajka na çih trajala je joãdugo, a 16 “Stavovi se ne meçaju ni brzo ni lako; oni pokazuju snaæan otpor prema meçaçu. U psiholoãkoj literaturi navode se tri glavna razloga otpornosti stavova prema promeni: selektivni karakter percipiraça i señaça, izbegavaçe situacije koja bi mogla uticati na meçaçe stavova i socijalni pritisak da se usvojeni stavovi zadræe nepromeçeni.” Rot, nav. delo, str. 109. 17 Gaibraith, J. K.: Germany was badly run, u: H.M. Sprout: Foundations of Interna-tional Politics, Princeton: Van Nostrand, 1962, str. 205.

214

mnogi od çih su tek viãe od dve decenije kasnije poåeli da dobijaju od sudova bar simboliåko obeãteñeçe za nedañe koje su pretrpeli.18 Racionalno definisaçe situacije obeleæeno je treñom opisanom reakcijom ispravÿaçem i napuãtaçem uvereça kojima protivreåe prikupÿene åiçenice. Ovo podrazumeva sposobnost da se taånost informacija ispita i utvrdi bez obzira na çihovo znaåeçe i, ãto je joãvaænije, svest da ÿudsko znaçe nije konaåno i da nema dogmi koje praksa ne bi mogla da opovrgne. Idealno racionalan åovek, pa ni onaj koji donosi spoÿnopolitiåke odluke, ne postoji on bi bio bez strasti potrebne za osvajaçe vrednosti i akciju. Meœutim, ceo proces odluåivaça, pa prema tome i uspeh spoÿne politike jedne dræave, zavisi od toga da li se na dugu stazu moæe osigurati prevaga racionalnog definisaça situacije uklaçaçem onih åinilaca koji pogoduju potiskivaçu, iskrivÿavaçu i odbijaçu informacija. Ovo se moæe postiñi na viãe naåina, od kojih su najvaæniji debirokratizacija i struåno uzdizaçe dræavnog aparata i demokratizacija spoÿnopolitiåkog odluåivaça. Tako se gubi strah od prenoãeça pojedinih informacija, vodi raåuna o åiçenici da je åovek maçe sklon predrasudama u oblastima koje dobro poznaje i proãiruje se broj subjekata koji dolazi do podataka i prenosi ih. Tome treba dodati da se dogmatizam u drugim oblastima æivota, naroåito politiåkog, nuæno prenosi i na spoÿnopolitiåke situa-cije. Proces provere i napuãtaça nekih “dragih” istina u svetlu neprijatnih åiçenica nije nikada sasvim lak i ne odvija se glatko i bez potresa. Neki se veliki preokreti u spoÿnoj politici u suãtini sastoje od jednostavnog uviœaça istine, za koje su veliki dræavnici sposobni, åak i ako ona ne odgovara çihovim dotada najdraæim uvereçima. Francuski predsednik de Gol (de Gaulle), u åiji se nacionalizam i ÿubav za Francusku nikako nije moglo sumçati, imao je snage da uvidi da alæirski ustanici nisu ãaka bandita i terorista, koji su se nametnuli veñini stanovniãtva, veñda samo to stanovniãtvo ne moæe i ne æeli da se oseña “prekomorskim Francuzima”. Time je bio otvoren put za sklapaçe Evijanskih sporazuma, kojima je priznata nezavisnost alæirske dræave. Time se joãjednom potvrœuje da se ÿudi lakãe odriåu svojih pogreãnih uvereça pred argumentima onoga za koga znaju da ih je i sam delio. Ovo objaãçava i paradoksalnu åiçenicu da je u SAD slavu za priznavaçe realnosti NR Kine i pribliæavaçe çoj poneo predsednik Nikson (Nixon), politiåar s ultradesnom i antikineskom proãloãñu, a ne neki od doslednih kritiåara ameriåkog slepila prema Kini, kojih je u SAD uvek bilo. 18 E. J. Kahn, Jr., The China Hands, America’s Foreign Service Officers and What Befell Them, New York: Viking, 1975. Postoje mnogi drugi primeri. U pomenutoj kçizi Vauhnik go-vori o potceçivaçu nemaåke vojne maãine pred Drugi svetski rat. On tvrdi da je jugoslo-venskom generalãtabu uputio izveãtaj u kome je ukazao da je Nemaåka u staçu da savlada Poÿsku za tri nedeÿe. Wemu se nije verovalo pa je, ãtaviãe, bilo odluåeno da se Vauhnik smeni jer je pao pod uticaj nemaåke propagande. Nav. delo, str. 34. Nacistiåko ministarstvo propagande ustanovilo je posebno odeÿeçe za prikupÿaçe obaveãteça o ratnom moralu nemaåkog naroda. Kada je odeÿeçe poåetkom 1944. godine poåelo da izveãtava da je narod umoran od rata, çegov ãef je smeçen i ono je ubrzo rasformirano. Gailbraith, nav. delo, str. 205.

215

5. Smetwe koje nastaju usled svesnog delovawa zainteresovanih subjekata Znajuñi da je definisaçe situacije temeÿ na kome ñe poåivati buduña spoÿnopolitiåka odluka, svi oni koji su zainteresovani za çen ishod trudiñe se da veñu toj fazi utiåu na çu. To se postiæe tako ãto se preduzimaju mere da oni koji odluåuju za neke åiçenice uopãte ne saznaju ili da se oni snabdeju informacijama koje nisu taåne. Pri tom se radi o svesnoj delatnosti takvih subjekata, koja se moæe porediti s prevarom, a ne o zabludama u koje oni dolaze iz napred opisanih razloga. Naravno, zabluda i svesna laæ se u stvarnom åovekovom ponaãaçu toliko meãaju i toliko postepeno prelaze jedna u drugu da treba imati u vidu da smo ih ovde odvojili radi veñe jasnoñe a da ñe u konkretnim sluåajevima razlikovaçe ponekad biti veoma teãko. Åinioci od kojih potiåu ovakve smetçe u informacionom sistemu jedne dræave mogu se podeliti u dve grupe. U prvoj su ostali subjekti meœunarodnih odnosa, pre svega strane dræave. U drugoj su subjekti koji se nalaze u samoj dræavi i kao takvi sudeluju u odluåivaçu ili utiåu na çega. Kao ãto ima jednu ili viãe obaveãtajnih sluæbi, svaka dræava raspolaæe i posebnom sluæbom koja se stara da vaæne informacije o çoj i namerama onih koji odluåuju ne doœu u posed drugih subjekata meœunarodnih odnosa. U najãirem smislu, takav protivobaveãtajni sistem sastoji se iz niza pravila i postupaka koje poãtuju i sprovode svi dræavni organi i privredna preduzeña i na osnovu kojih se neki podaci kvalifikuju kao poverÿivi, dakle kao dostupni ograniåenom krugu lica. Od vaænosti podatka zavisi i stupaç poverÿivosti neke podatke saznaje samo najuæi krug onih koji odluåuju (åak ne i cela vlada), dok su opet drugi dostupni srazmerno velikom broju ÿudi, kao npr. neke vojne tajne, za koje znaju svi pripadnici oruæanih snaga. Åak i kada se to izriåito ne kaæe, zna se da neki podaci ne smeju biti otkriveni strancima jer mogu da ugroze bezbednost dræave. Pri tom ne treba zaboraviti da su poverÿivi podaci razliåite prirode, a ne samo oni koji su vezani za moguñni ratni napor. Tako otkrivaçe raznih poslovnih tajni ãteti ne samo preduzeñu u pitaçu veñi celoj nacionalnoj ekonomiji. Uz ovakvo staraçe da podaci ne doœu do neposveñenih lica preduzimaju se aktivne mere da se spreåe organi stranih dræava i drugih subjekata da do çih doœu. Oni se sastoje u otkrivaçu i onesposobÿavaçu obaveãtajaca i obaveãtajnih centara i u ometaçu çihovih veza sa svojim stranim nalogodavcima. Kao ãto je veñreåeno, za domañe dræavÿane koji izdaju tajne i za strance koji se bave ãpijunaæom kriviåni zakonici predviœaju najstroæe kazne. Ako krivca ãtiti diplomatski imunitet, on se proglaãava za nepoæeÿnu liånost i proteruje. Sistemi veza dræe se pod kontrolom kako bi se uhvatile i zaustavile sumçive poruke. Meœutim, prateñi razvoj ãpijunaæe, i kontraobeãtajna sluæba se usavrãavala pronalaæeçem novih, neuobiåajenih naåina da iskoristi radoznalost stranaca za svoje svrhe. To se, kao ãto smo veñpomiçali, åini time ãto se stranim agenturama poturaju laæni podaci, koji dobijaju u uverÿivosti time ãto im se daje izgled strogo åuvanih tajni. Wima se najåeãñe odvlaåi paæça drugih od pravih namera onih koji odluåuju, kao npr. kada se pronese glas da 216

se trupe koncentriãu na jednom delu granice dok se u stvari proboj planira na suprotnoj strani. Istorija obiluje primerima ovakvih varki naroåito za vreme ratova.19 Ako se dobro poznaje psihologija onih koji donose glavne odluke, ovakvi potezi mogu da imaju dalekoseæno dejstvo. Tvrdi se da je Staÿinovoj odluci da 1937. godine posle montiranog procesa da likvidira marãala Tuhaåevskog, dotadaãçeg zamenika ministra odbrane SSSR i joãsedmoricu najviãih oficira Crvene armije, doprinela navodna “izdajniåka” prepiska izmeœu Tuhaåevskog i ålanova nacistiåke vrhovne komande, koju je nemaåka sluæba bezbednosti falsifikovala i preko Åehoslovaåke poturila sovjetskoj obaveãtajnoj sluæbi. Ne zna se, meœutim, koliko je Staÿin verovao toj informaciji, a koliko mu je ona bila dobrodoãla da bi se obraåunao s Tuhaåevskim, koji se sedamnaest godina ranije usudio da kritikuje Staÿinove postupke u voœeçu rata protiv Poÿske greh koji Staÿin nije zaboravÿao. Proces Tuhaåevskom su pratili hapãeçe i otpuãtaçe niza oficira, tako da je Crvena armija pred odluåujuñi sukob s Hitlerovom Nemaåkom ostala bez velikog dela svog najsposobnijeg i najiskusnijeg komandnog kadra, ãto je nesumçivo doprinelo poåetnim neuspesima u ratu. Uza sve to, zaslepÿen svojom diplomatskom veãtinom, ispoÿenom u sklapaçu poznatog ugovora izmeœu SSSR i Nemaåke o nenapadaçu od 23. avgusta 1939, Staÿin a s çim i çegova najbliæa okolina odbijali su 1941. godine da veruju vestima o neposredno predstojeñem nemaåkom napadu, do kojih su s neverovatnom preciznoãñu dolazili sovjetski obaveãtajci.20 Za drugu vrstu åinilaca koji svesno nastoje da stvore netaånu, tendencioznu sliku o spoÿnopolitiåkoj situaciji karakteristiåno je to ãto ne deluju za raåun neke strane dræave, ili subjekta meœuna-rodnih odnosa, veñse zaboravÿajuñi na opãte vrednosti koje dræava u odnosu na inostranstvo treba da åuva, zalaæu za poseban, svoj inte-res. Znajuñi da odluka umnogome zavisi od definisaça situacije, oni nastoje da se veñu toj, prvoj fazi odluåivaça postave takve premise koje ñe pogodovati odluci koja bi im iãla na ruku. Otuda oni nisu i sami u zabludi, zaslepÿeni svojim viœeçem sveta i svojim æeÿama, dakle ne deluju iracionalno, veñpostupaju veoma proraåunato time ãto potiskuju i kriju taåne a javnosti i onima koji odluåuju poturaju pogreãne informacije. Ovako po pravilu deluju interesne grupe, grupe ÿudi koje spaja neki, uæi ili opãti interes. Npr. britanski poÿoprivrednici, koji su se protivili ulasku Velike Britanije u Evropsku zajednicu, jer strahuju od konkurencije poÿoprivrednih proizvoda iz zemaÿa u kojima su uslovi za zemÿoradçu povoÿniji, iznosili su niz taånih, maçe taånih, odabranih, preteranih, jednostranih itd. podataka pred javno mçeçe, parlament, vladu, politiåke stranke i druge posredne i neposredne uåesnike u odluåivaçu u nadi da ñe na eventualnom referendumu ili na drugi 19 Iz Drugog svetskog rata poznata je “operacija mleveno meso” koju je britanska kontraobaveãtajna sluæba dugo i paæÿivo pripremala da bi nemaåki generalãtab 1943. godine dovela u zabludu o pravcima savezniåkog iskrcavaça. U more je, blizu ãpanske obale, spuãten leãnavodno utopÿenog britanskog oficira, snabdeven poverÿivim materijalom koji je ukazivao da ñe se iskrcavaçe preduzeti u Gråkoj ili Sardiniji. Kako je Ãpanija tada vrvela od nacistiåkih agenata, mamac je progutan i varka je imala izvesnog efekta. E. Montague, Der Mann, des es nie gab, TFCbingen, S. E. Bergh, 1976. 20 N. S. Hruãåov, Referat na HH kongresu KPSS, Tajni referat N. S. Hruãåova, Zagreb, Stvarnost, 1970, str. 55 i daÿe.

217

naåin doñi do odluke o povlaåeçu Velike Britanije iz te organizacije. Masovna sredstva komunikacija su takoœe vrsta interesnih grupa. Wihovi stavovi “odræavaju kombinaciju pogleda çihovih vlasnika, oglaãi-vaåa, åitalaca i osobÿa u srazmerama koje se meçaju od jednog sredstva do drugog, od lista do lista, od radio-mreæe do radio-mreæe i od sluåaja do sluåaja”.21 Kada se ima u vidu veñopisani znaåaj ovih sredstava za redovno obaveãtavaçe donosilaca spoÿnopolitiåkih odluka shvatiñe se da su ovi neprestano zasuti “obojenim” informacijama, åije se dejstvo, doduãe, slabi potiraçem sa isto tako tendencioznim, ali suprotnim, informacijama koje iznose druge interesne grupe i çihova glasila. I povrãan pratilac spoÿnopolitiåkih zbivaça zapaæa da se pred svaku krupniju odluku sukobÿavaju miãÿeça o çenom izgledu i da se u okviru toga sukoba vodi i mali rat informacijama, jer svaka strana iznosi podatke koji joj idu u prilog. Åak i kada se dejstvom prava i morala iskÿuåi iznoãeçe pukih izmiãÿotina, nikada se ne moæe spreåiti da se zainteresovane strane ne posluæe nizom “legalnih” smicalica kojima se istina iskrivÿuje. To mogu biti nepotpuni podaci, podaci istrgnuti iz konteksta, a stvar moæe biti i u naåinu predoåavaça podataka, kao npr. u “statistiåkoj obmani”. U teæçi da se ishodi odluka koja se tiåe krupnih interesa ne preza se, meœutim, ni od åiste obmane. Grupe nezadovoÿne odlukom britanske vlade na åelu s laburistom Remzi Mekdonaldom (Ramsay MacDonald) da 1924. godine prizna de iure SSSR falsifikovale su i objavile toboæçe pismo sovjetskog politiåara Zinovjeva britanskim komunistima, u kojima ih ovaj u ime Kominterne poziva da pripremaju oruæani ustanak. Ovo je “pismo” objavÿeno 25. oktobra 1924. godine nekoliko dana pred izbore, te je dovelo do pada Mekdonaldove vlade i pogorãaça odnosa izmeœu Velike Britanije i SSSR, koji je optuæen za meãaçe u unutraãçe stvari dræave åija mu vlada pomaæe da izaœe iz meœunarodne izolacije. Normalni diplomatski odnosi izmeœu dve zemÿe nisu uspostavÿeni do 1930. godine, a tek posle Drugog svetskog rata nepobitno je utvrœeno da je bila reå o falsifikatu.22 Vaæno je utvrditi odnos onih koji donose spoÿnopolitiåke odluke prema unutraãçim åiniocima koji ometaju taåno definisaçe situacije. Tu ne treba padati u krajnost. S jedne strane, nisu svi ti åinioci van kruga onih koji odluåuju, ãto znaåi da ni oni sami, u æeÿi da jedni druge ubede, ne odolevaju æeÿi da svesno pogreãno predstavÿaju åiçenice. To je naroåito sluåaj kod heterogenog sastava organa koji donose odluku, kao npr. kada se radi o vladama ãirokih koalicija. Wima je odluka koju imaju u vidu milija od stvarnog staça, a to pred sobom i drugima ne retko pravdaju time ãto je radi posti-zaça veoma vaænih stvari trebalo ærtvovati istinu i maçe vaænima. S druge strane, ne moæe se misliti ni da svi oni koji odluåuju sami sebe svesno obmaçuju. Poseban problem u definisaçu situacije predstavÿa biro-kratija, koja ima velikog udela u prikupÿaçu i proceni informacija. Ona ima svoje posebne interese. 21 Deutch, nav. delo, str. 55. 22 The Cambridge Modern History,

218

Vol. XII, Cambridge University Press, 1968, str. 457.

Wenim delovaçem glavni, demokratski izabrani organi koji odluåuju mogu ostati bez taånih podataka, koje ñe birokrati da eliminiãu kao nevaæne ili neproverene, a za uzvrat dobiti ovlaãproverene ili åinovnicima ugodne informacije. * ** Opisani procesi i problemi tiåu se prvenstveno moguñnosti da subjekt meœunarodnih odnosa taåno sazna åiçenice. Time se definisaçe situacije ne iscrpÿuje jer saznatu stvarnost treba protumaåiti, da bi se ona razumela i da bi se mogla vrãiti predviœaça. Ovakva dubÿa uviœaça nisu moguñna bez izgraœenog pogleda na svet koji, opet, stoji u dijalektiåkom odnosu s daÿim fazama spoÿno-politiåkog odluåivaça, biraça ciÿa i sredstava. Ove kasnije, slo-æenije operacije ne mogu se obaviti bez dobrog obaveãtavaça ili, bar, bez jasne svesti o tome åime je ono ograniåeno i ãta mu stoji na putu.

III SPOQNOPOLITIÅKI CIQEVI 1. Utvrœivawe ciqa kao deo odluåivawa Odabiraçe ciÿa ne moæe se posmatrati odvojeno od drugih operacija pri odluåivaçu. Ciÿ se ne moæe racionalno odreœivati bez poznavaça sredstava koja subjektu meœunarodnih odnosa stoje na rasplagaçu. S druge strane, opet, izbor sredstava uslovÿen je prethodnim izborom ciÿa. Naravno, moguñe je odrediti ciÿ bez poznavaça sredstava i izabrati sredstva bez poznavaça ciÿa, ali to nije racionalno veñiracionalno ponaãaçe. Potpuno iracionalno ponaãaçe se u meœunarodnim odnosima javÿa srazmerno retko, mada nikada ne treba zaboraviti ni na tu moguñnost. Meœutim, elementi iracionalnosti nisu nikad odsutni. Oni su upadÿivi kod odabiraça ciÿa, ali se maçe primeñuju kod koriãñeça sredstava. Tako je, na primer, ciÿ jedne dræave da se proãiri na ceo svet putem zavojevaça oåigledno je iracionalan kada se radi o dræavama kao ãto su npr. Island, Singapur ili Lesoto, ali odluåiocima u zemÿama koje raspolaæu veñom moñi ovaj ciÿ nije izgledao neostvarÿiv. Uviœaçe da je ovaj ciÿ iracionalan bilo je plañeno smrñu i patçama mnogih ÿudi, kao i teãkim poremeñajima u meœunarodnom sistemu. Pa ipak, i pored nedavne pouke koju su dobili Hitler i oni çegovi sunarodnici koji su ga sledeli u pokuãaju da ostvari “hiÿadugodiãçi rajh” vladavi-nu nemaåkog naroda nad svim ostalima, moguñnost da se odluåioci u nekoj moñnijoj dræavi opredele za sliåan ciÿ ne moæe se sasvim iskÿuåiti. Iracionalnost u odabiraçu sredstava mnogo je åeãña 219

takvo je npr. postupaçe onih birokrata koji samo reaguju na dogaœaje na uobiåajene i ustaÿene naåine, ne znajuñi uopãte ãta time æele da postignu, nemajuñi, u stvari, nikakav ciÿ. Iracionalnost ovakvog postupaça je toliko åesta da se ponekad i previœa. Isto tako, ona se od strane onih koji su ga preduzeli pokuãava da prikrije naknadnom racionalizacijom time ãto se besciÿnim postupcima tek poãto su preduzeti pripisuje teæça ka nekom ciÿu. Ovu racionalizaciju mogu preduzimati i treña lica, pa åak i nauånici, koji jednostavno ne mogu ni da pretpostave da je postupak bio iracionalan. Otuda su neke, naizgled veoma oãtroumne, spoÿnopolitiåke analize promaãene jer iracionalnost odluåilaca zameçuju racionalnoãñu posmatraåa. Jedan od najpoznatijih primera za to je sporna studija britanskog istoriåara Tejlora (Taylor) o uzrocima Drugog svetskog rata, u kojoj se Hitler prikazuje kao normalan, racionalan politiåar koji je imao jasne i ostvarÿive ciÿeve, åije je delimiåno ostvarivaçe bilo omoguñeno delovaçem drugih subjekata meœunarodnih odnosa.23Imajuñi stalno na umu ove napomene, vratiñemo se naãem opisu ove faze procesa odluåivaça, uz pretpostavku da odluåioci postupaju racionalno. Ta je pretpostavka potrebna zato ãto se, kako smo veñnaglasili, spoÿna politika ne moæe svesti samo na åekaçe impulsa sa strane i na odgovore na çih veñje to po pravilu svesna aktivnost koja teæi postizaçu nekog ciÿa. Toj konstataciji ne smeta niãta ãto ovaj ciÿ åesto nije jasno formulisan ili ãto je ponekad takav da dræavi u pitaçu ne nalaæe nikakvu inicijativu veñpasivno oåekivaçe dogaœaja. Isto tako, ciÿ se moæe sastojati kako u promeni situacije, tako i u odræavaçu postojeñeg staça. Ciÿevi subjekata meœunarodnih odnosa mogu se deliti po razliåitim merilima, od kojih nam se najznaåajnijim åine dva. Prvo se tiåe subjekata od kojih çegovo ostvareçe zavisi i na koje ñe se posledice toga ostvareça odnositi, a drugo, roka koji se za izvrãeçe ciÿa postavÿa. Prva podela omoguñava da odmah izdvojimo iz razmatraça unutraãçe ciÿeve, ciÿeve koji se odnose samo na staçe unutar skupine koja predstavÿa subjekt meœunarodnih odnosa. Takav bi, re-cimo, bio ciÿ dræave da iskoreni nepismenost ili da ostvari punu zaposlenost. On se, grubo reåeno, ne tiåe nijedne druge dræave i çegovo ostvareçe zavisi samo od dræave koja ga je sebi postavila. Druga vrsta ciÿa je spoÿnopolitiåka u pravom smislu reåi, te se tiåe i drugih subjekata. U naåelu, nauke meœunarodnih odnosa ne tiåu se unutraãçi ciÿevi a to je i u skladu s naåelom meœunarodnog prava o nemeãaçu u unutraãçe stvari suverenih dræava. Meœutim, u ovom pogledu treba ispoÿiti oprez: zbog meœuzavisnosti u kojoj se dræave nalaze, ostvareçe mnogih unutraãçih ciÿeva zavisi i od inostranstva ili pogaœa interese drugih dræava, ili se, bar, odluåiocima u tim dræavama tako åini. Tako je opredeÿivaçe za jednu ideologiju, i s tim u vezi, izbor druãtveno-politiåkog sistema u jednoj dræavi, prevashodno unutraãça stvar ÿudi koji u çoj æive, ali nam iskustvo pokazuje da su strane dræave, naroåito velike sile, åesto smatrale da su time pogoœeni çihovi interesi i upiçale se da utiåu na taj izbor, ne prezajuñi pri tom ni od oruæane 23 A. J. P. Taylor, The Origins of the Second World War, London, Hamish Hamilton, 1961, za kritiku vidi E. M. Robertson (urednik), The Origins of the Second World War, London, Macmillan, 1971.

220

intervencije. Ma koliko ovi postupci bili protivni meœunarodnom pravu i moralu, oni su joãuvek deo meœunarodne politiåke stvarnosti, te moramo da imamo u vidu da se i izbor unutraãçih ciÿeva, i to najvaænijih, u izvesnoj meri tiåe inostranstva i da prema tome ima i spoÿnopolitiåku komponentu. 2. Vrednosti (dobra) Odreœivaçe ciÿa sastoji se u suãtini u odabiraçu vrednosti koja se æeli postiñi ili saåuvati. Vrednosti su staça ili osobine koja ÿudi æele, smatraju dobrim, lepim ili korisnim i one su kao takve poznate svakom åoveku, bio on toga svestan ili ne. Iako se teãko moæe pojmovno odvojiti od akcije, jer uslovÿava ÿudsko ponaãaçe, vrednost ne mora uvek da znaåi i akciju. U neku se vrednost moæe verovati, dræati se je, priæeÿkivati je, ali tek kada se poradi da se ona dostigne, moæe se govoriti o ciÿu. Ako se neka vrednost samo priznaje, ali se smatra neostvarÿivom, ona nije ciÿ.24 S obzirom na to da svaki pojedinac dræi do nekih vrednosti, a da to isto vaæi i za druãtva i zajednice, åiçeni su pokuãaji da se stvo-ri tipologija osnovnih vrednosti, åijim se kombinovaçem mogu dobi-ti sve druge, kao npr. suãtinske, supstantivne, vrednosti (npr.: moñ, bogatstvo, poãtovaçe, ispravnost, dobrobit, prosveñenost, veãtina, omiÿenost itd.) i modalne ili instrumentalne vrednosti (vrednosti--sredstava, npr.: bezbednost, sloboda, poãteçe, dostojanstvo, legi-timitet, doslednost itd.). Modalne vrednosti predstavÿale bi uslove pod kojima se uæivaju supstantivne vrednosti. Moguñe je vrednosti grupisati u, recimo, bioloãke, ekonomske, estetske, moralne i religiozne, ili ih svesti na tri osnovna dobra: istinito, dobro i lepo. Ne moæemo se na ovom mestu upuãtati u sva ova pitaça. U svakom sluåaju, neku od ovih tipologija treba imati pred oåima kao spisak vrednosti koje ÿudi mogu da æele, bez obzira na to da li to åine ili treba da åine. Stav o vrednostima je deo pogleda na svet, deo ideologije, koja se tu ne moæe niåim nadoknaditi. Dok ideologija moæe biti ãtetna u pogledu utvrœivaça situacije, jer moæe predstavÿati åiçenice onakvim kakve nisu i objaãçavati ih pogreãno, kod izbora vrednosti koje ñe åiniti osnovu odreœivaça ciÿa çeno se postojaçe mora priznati i svaki pokuãaj da se neke vrednosti pretpostavÿaju drugima kao “objektivno date”, “uroœene åoveku”, “racionalne” itd. samo je deo napora da se “nauåno” obrazloæe i tako prokrijumåare postavke neåije ideologije.25To, naravno, ne znaåi da 24 J. Œ orœeviñ, meœutim, smatra da svaka vrednost sadræi i ciÿ: “Vrednost je neodvojiva od akcije; ona je koordinator ÿudske akcije; ona je oblik koji je orijentisan i orijentirajuñi. Ona ne izraæava ono ãto jeste, veñneãto ãto nije (nismo) a hoñemo da bude (budemo) i ãto sutra i moæemo voleti da jeste (jesmo).” Marginalije o problemu vrednosti u savremenom druãtvu, “Pogledi”, 1975, str. 341342. Åini nam se da vrednost moæe biti i neãto ãto veñjeste, ãto postoji. 25 Danaãçi pokuãaj “dezideologizacije” spoÿne politike vodi poreklo od vazdaãçih nastojaça da se svaka politika oslobodi od ideologije time ãto bi se vrednosti objektivno utvrœivale. U tome je suãtina Platonovog predloga da dræavom upravÿaju filozofi, tj. najmudriji ÿudi. Poãto je po Platonu svrhu ÿudskog postojaça, pa prema tome i konaåne vrednosti, moguñe spoznati umom, to ovakvim upravÿaåima ne ostaje niãta drugo do da je uvide i donesu odluke koje se slaæu s çom. S druge strane, diktatura “mudraca” izbegnuta je time ãto je svejedno koji filozof donosi odluke jer ako zasluæuje to ime çegove ñe odluke biti iste, tj. ispravne.

221

se u izvesnim periodima ne mogu meœu ideologijama nañi zajedniåke taåke i da nije moguñe postiñi saglasnost o zajedniåkim interesima. I ovom prilikom treba naglasiti potrebu za razlikovaçem vrednosti od sredstava kojim ih treba dostiñi. Jedno je verovati da jedan sistem vrednosti treba da se proãiri na ceo svet, a drugo je misliti da se to moæe postiñi samo zavojevaçem. S obzirom na ono ãto je reåeno, vrednosti bi se na meœunarodnom planu mogle podeliti u tri grupe. U prvu bi spadale one koje su zajedniåke svim dræavama (pa i drugim subjektima meœunarodnih odnosa), ili koje se kao takve pretpostavÿaju i ãtite. U drugoj grupi bile bi opãte vrednosti cele meœunarodne zajednice, celoga åo-veåanstva, a u treñoj posebne vrednosti, specifiåne za pojedine subjekte meœunarodnih odnosa. 3. Zajedniåke vrednosti (“nacionalna bezbednost”) U savremenoj etapi razvoja meœunarodnih odnosa, instrumentalne vrednosti svake dræave smatraju se istovremeno i meœunarodnim vrednostima. Prema tome, dræave bi i to je norma meœunarodnog prava trebalo da se opredeÿuju za vrednosti kojima ñe teæiti ili koje ñe åuvati u svojoj unutraãçoj i spoÿnoj politici, imajuñi pri tom slobodu da te vrednosti odreœuju i meçaju, bezbednost od ugroæavaça tih vrednosti i pravo da to åine kao ravnopravni subjekti. S obzirom na to da je taj izbor suãtinskih vrednosti ãirok i da pri tom treba voditi raåuna o çihovoj saglasnosti s meœunarodnim vrednostima i legitimnim interesima drugih subjekata, tokom vremena se ispoÿila sklonost da se, pod izrazom “nacionalna bezbednost” podrazumevaju ne samo instrumentalne vrednosti, nego i neke suãtinske vrednosti kao osnovne, neophodne i bitne za svaku dræavu. Time je bezbednost postala oznaka, kako za instrumentalnu vrednost koja se sastoji u izvesnosti da ñe se neke vrednosti uæivati duæe vremena, bez opasnosti da budu izgubÿene, tako i za same suãtinske vrednosti koje bezbedno treba da se uæivaju. Zavisno od toga da li se misli na bezbednost sistema vlasti, politiåkog ustrojstva, tj. onih vrednosti koje su oznaåene u ustavu, ili na bezbednost dræavnog kolektiviteta kao takvog, bez obzira na karakter vlasti, razlikuju se dræavna i nacionalna bezbednost. Sam izraz “nacionalna bezbednost” nije naroåito sreñan ali se mora usvojiti, kako zbog duge upotrebe, tako i zbog toga ãto je izraz “dræavna bezbednost”, koji bi viãe odgovarao, dobio posebno veñopisano znaåeçe. Govoreñi o nacionalnoj bezbednosti, treba se ponovo podsetiti da u terminologiji meœunarodnih odnosa pridev “nacionalni”, u stvari, åesto znaåi “dræavni”. Ne postoji neka opãteusvojena definicija nacionalne bezbednosti. U pokuãaju da se doœe do çe, treba, pre svega, ustanoviti da ona mora da ima dva elementa. Jedan je vrednosni a drugi je saznajni (kognitivni). Treba, dakle, znati o kojim se vrednostima radi i ãta predstavÿa opasnost za çih. 222

Iz dosadaãçeg ponaãaça dræava i srazmerno retkih izriåitih iskaza dræavnika i teoretiåara, moæe se zakÿuåiti da se pod prvim elementom nacionalne bezbednosti podrazumevaju bar sledeñe grupe vrednost.26 A. Opstanak Najviãe saglasnosti postoje oko opstanka kao osnovne vrednosti subjekata meœunarodnih odnosa. Kako kaæe R. Aron, “svaka politiåka jedinica teæi pre svega da preæivi”.27Za sve subjekte meœuna-rodnih odnosa ova vrednost sastoji se u tome da ne prestanu da postoje. To, naravno, ne znaåi da se ova vrednost kod svih subjekata oseña s podjednakim intenzitetom. Jedno meœunarodno udruæeçe moæe da se raspusti kada ispuni svoju misiju, a akcionari jednog meœunarodnog privrednog preduzeña mogu i bez teãkih sumçi da odluåe o çegovom likvidiraçu ili spajaçu s drugom firmom. Kod meœunarodnih politiåkih pokreta opet je sama ideja åesto vaænija od organizacionog oblika itd. Prema tome, kada se govori o opstanku prvenstveno se misli na dræave, za koje je tipiåna jaka æeÿa za preæivÿavaçem. Tome ne smeta åiçenica da tu vrednost neki delovi stanovniãtva ne cene i bore se ili zalaæu za raspad postojeñe dræave ili çeno prikÿuåeçe nekoj drugoj, niti oni izuzeci gde se dræava odræava kao poseban subjekt meœunarodnog prava i meœunarodnih odnosa, viãe na zahtev inostranstva, no po æeÿi sopstvenog stanovniãtva, kao ãto je to bilo s Austrijom u vremenu izmeœu dva svetska rata. Isto tako, odluåioci u nekim dræavama ne boje se za opstanak tih dræava, pod uslovom da se one ujedine u viãenacionalnu celinu kao ãto je to s arapskim dræavama, koje mahom proklamuju kao ciÿ stvaraçe svearapske domovine. Meœutim, paæÿivija analiza pokazuje da se pod opstankom ne podrazumeva samo zadræavaçe statusa posebne dræave, veñjoãi tzv. nacionalni i fiziåki opstanak. U prvom sluåaju, ciÿ je da nacija opstane kao takva, da se ne izgubi denacionalizacijom, asimilacijom ili onemoguñavaçem reprodukcije, a u drugom sluåaju misli se na fiziåko preæivÿavaçe postojeñe generacije stanovniãtva, na opasnost od uniãteça oruæjem ili izgladçavaçem. Prisustvo oruæja za masovno uniãtavaçe i sve teæe dimenzije koje dobija problem ishrane svetskog stanovniãtva pokazuju da je i ova opasnost po opstanak aktuelna. B. Teritorijalni integritet Druga grupa vrednosti vezana je za teritoriju dræave i naziva se teritorijalnom celovitoãñu ili integritetom. Ovim povodom misli se na dvostruko simboliåan znaåaj teritorije. S jedne strane, ona je prostor na kome je æivela i razvila se nacija, odnosno nacije, koja saåiçava stanovniãtvo dræave. Za to tle vezana je istorija dræave i na çemu se nalaze spomenici ili mesta koji za ÿude u dræavi imaju veliku afektivnu vrednost. S druge strane, teritorija ima odbrambenu strateãku funkciju, i sposobnost dræave da je åuva netaknutu svedoåi o çenoj opãtoj sposobnosti da se stara o sebi. 26 V. Dimitrijeviñ, Pojam bezbednosti u meœunarodnim odnosima, Beograd, Savez udruæeça pravnika Jugoslavije, 1973, i tamo navedenu literaturu. D. Frei, Sicherheit. Stuttgart, Kohlhammer, 1977. 27 A. Aron, Paix et querre entre les nations, Paris, Calmann LE9vy, 1962, str. 82.

223

Otuda se svaki teritorijalni ustupak oseña kao slabÿeçe bezbednosti, tj. poveñana opasnost za druge vrednosti. Ne treba, naravno, zaboraviti da su dræave tokom istorije na razne naåine otuœivale delove teritorije, pa åak je i razmeçivale ili prodavale. Ni stanovniãtvo ne oseña u podjednakoj meri vaænost svakog dela teritorije. Meœutim, bit teritorijalnog integriteta je naåelo da se svaka, pa i najmaça promena teritorijalnog oblika dræave moæe izvrãiti samo uz saglasnost dræave. Odstupaçe od ovoga naåela znaåi neposrednu opasnost po opstanak. Na primer, kada su velike evropske sile, Velika Britanija, Francuska i Italija, toboæe radi oåuvaça mira u Evropi, 1938. godine ustupile Nemaåkoj, ne pitajuñi za pristanak åehoslovaåku vladu, znatan deo Åehoslovaåke, tj. Sudetsku oblast, Hitler se nije zaustavio i u najskorijem vremenu Åehoslovaåka je prestala da postoji kao nezavisna dræava. Da bi se, meœutim, izbegli nesporazumi, treba naglasiti da je teritorija dræave vrednost koju sama dræava definiãe, te da druge dræave prema çoj mogu biti sasvim ravnoduãne, ili åak smatrati da je postojaçe neke dræave u odreœenom teritorijalnom obliku povreda meœunarodnih vrednosti, pravila meœunarodnog prava ili åak opasnost za bezbednost drugih. Po sredi mogu biti mnogi uzroci, kao ãto je npr. borba za osloboœeçe potlaåenih naroda, koji naseÿavaju neke delove teritorije, naåin na koji je teritorija steåena, åiçenica da se viãe naroda istorijski i emotivno vezuju za isti deo teritorije itd. Kolonijalne sile su svoje posede smatrale delovima svoje teritorije i s çihove taåke glediãta svaki pokuãaj da im se ospori pravo da ih dræe smatrale napadom na svoj teritorijalni integritet. Da bi stvar bila i formalno ubedÿivija, mnoge od çih proglasile su u novije vreme svoje kolonije “prekomorskim departmanima” i time smatrale da su otklonile sve sumçe. Veñina dræava, pa stoga i Ujediçene nacije, odbijale su da ovakav privid prihvate kao stvarnost i proglasile su pravo kolonijalnih i zavisnih naroda na samoopredeÿeçe i nezavisnost. Pri tom se ipak pazilo na to da snage meœunarodnih organizacija ili stranih dræava ne prodiru na teritoriju kolonijalnih dræava. Pravo na oruæanu borbu priznavalo se samo stanovniãtvu tih teritorija, kome se mogla pruæiti moralna i materijalna pomoñ. U protivnom bi moglo doñi do zloupotrebe, delimiåno i zato ãto pojam kolonije nije sasvim jasan, naroåito onda kada je geografsko rastojaçe od matiåne dræave do kolonijalnog poseda malo. Kada je deo teritorije steåen krãeçem teritorijalnog inte-griteta druge dræave (agresijom) postoji takoœe otpor da se tako oblikovana teritorija prizna kao osnovno dobro dræave-agresora. Ãtaviãe, ovo nepriznavaçe nezakonito steåenih poseda je jedna vrsta blage sankcije, poznate u meœunarodnom pravu kao Stimsonova doktrina, prema imenu ministra spoÿnih poslova SAD, koji ju je 1932. formulisao povodom japanskog napada na Kinu.28 Prema toj doktrini, strane dræave ñe se ponaãati kao da tako steåena teritorija nije u sastavu dræave o kojoj se radi i time ãkoditi çenim interesima bez primene sile. 28 Tekst

224

u “Colliard-Manin”, I, str. 1004.

Kada se pak ima u vidu duæi vremenski period, ispostavÿa se da su u proãlosti mnoge teritorije steåene zavojevaçem (koje je tada bi-lo legitimno) te bi neprekidno odræavaçe na dnevnom redu teritori-jalnih sporova, koji su obiåno veoma sloæeni, bilo u stvari suprotno naåelu sigurnosti. Prema tome, ako na samoj teritoriji nema aktivne borbe stanovniãtva, sporne situacije se vremenom smiruju i reãa-vaju u korist posednika. Iako se, dakle, o legitimnosti poseda jedne dræave nad odre-œenim delovima çene teritorije uvek moæe raspravÿati, iako se to pitaçe moæe reãavati na miran naåin, svaka samovlasna mera u odnosu na teritoriju smatra se ugroæavaçem osnovnih vrednosti. Otuda nije åudno ãto u svim do sada predloæenim i usvojenim definicijama agresije upad na teritoriju strane dræave stoji na prvom mestu. Vaænost koja se pridaje ovome dobru oteæava mirno reãavaçe teritorijalnih sporova jer se, sem kada je reå o malim i beznaåajnim komadima zemÿiãta, nikada ne moæe postiñi sporazum oko pravila meœunarodnog prava koja bi odreœivala zakonitost posedovaça teritorije. Otuda su teritorijalni sporovi tipiåni primeri politiåkih sporova. Ovakvi sporovi obiåno dugo miruju da bi se rasplamsali u trenucima kriza ili opãteg pogorãaça odnosa. U posledçe vreme, na primer, kineska vlada sve åeãñe osporava pravo nekih susednih dræava na delove teritorije steåene u prethodnim vekovima na raåun Kine. To je bio povod za kinesko-indijski oruæani sukob 1959. godine a i za zategnutost i graniåne incidente na rusko-kineskoj granici. U prvom sluåaju osporava se takozvana Makmahonova linija, koja je, prema Kini, samovoÿno odreœena kao granica izmeœu Indije i Kine (Tibeta) od strane britanskih kolonijalista, åiji je Indija sada pravosledbenik. U drugom sluåaju, smatra se da su ugovori izmeœu Kine i carske Rusije o ustupaçu ovoj posledçoj nekih dalekoistoånih teritorija u XIX veku bili iznuœeni kao plod imperijalistiåke politike nenarodnih reæima u Rusiji. Indija i Rusija imaju protivargumente, koji nisu u oba sluåaja isti, ali se uglavnom svode na dugotrajnost poseda, dobru veru i nacionalnu pripadnost stanovniãtva spornih teritorija. Pravilo je, meœutim, da dræava posednik ne iznosi zvaniåno takve protivargumente, jer bi se time upustila u spor, ãto ona ne æeli, navodeñi da je reå o çenim osnovnim i neprikosnovenim vrednostima. V. Nezavisnost Treña grupa vrednosti koja ulazi u pojam nacionalne bezbednosti povezuje se sa suverenom vlaãñu kao konstitutivnim elementom svake dræave. Ove se vrednosti oznaåavaju raznim nazivima, od kojih su najåeãñi nezavisnost i samostalnost. Na osnovu ranijih izlagaça ovaj nam je pojam dovoÿno jasan i znaåi, u stvari, postojaçe neometanog, autonomnog procesa odluåivaça. I ova je vrednost vrlo bliska opstanku, jer je prelaz izmeœu gubÿeça samostalnosti i nestanka dræave ili drugog subjekta meœunarodnih odnosa neosetan i nejasan. Dok je nekada taj prelaz bio pravno oznaåavan pojmovima kao ãto su protektorat ili vazalna dræava, danas se ova zavisnost sve åeãñe krije jer je suprotna preovladajuñim pravnim i moralnim naåelima, te se obiåno o stvarno nesamostalnim dræavama govori kao o satelitskim dræavama a 225

çihove se vlade nazivaju marionetskim. Gubÿeçe samostalnosti znaåi uvod u gubÿeçe drugih vrednosti. Otuda politiåka nesamostalnost nije i ne moæe biti vrednost za spoÿnopolitiåke odluåioce, koji bi time poricali i svoje postojaçe. Kako je, pak, neki uticaj inostranstva na odluåivaçe u nekim dræavama neminovan i ne smatra se uvek opasnim, oko mere ovoga uticaja vode se u mnogim dræavama æestoke politiåke rasprave. Do çih dolazi naroåito kada dræava stoji pred odlukom o uålaçeçu u vojne grupacije s integrisanim oruæanim snagama, gde postoji moguñnost da se domañe snage naœu pod stranom komandom, ili pred odlukom o ulasku u tzv. “naddræavne” privredne organizacije, gde odluåivaçe o vitalnim ekonomskim interesima delimiåno prelazi na organe meœunarodne organizacije. Iz takvih razloga su se, recimo, Fran-cuska i Gråka bile povukle iz oruæanog dela Severnoatlantskog pakta, a na referendumima o uålaçeçu Danske i Norveãke u Evropsku zajednicu i ostanku Velike Britanije u çoj, ispoÿila se po-deÿenost stanovniãtva ovih zemaÿa. Iako je povodom ove vrednosti srazmerno lako povuñi razliku izmeœu dræavne i nacionalne bezbednosti, istina je da se ovim povodom druga åesto ærtvuje prvoj. Politiåka nezavisnost se, naime, sastoji u pravu stanovniãtva da samostalno odluåuje o svom ustavnom ureœeçu, o karakteru svojih ustanova i ÿudima koji ñe zauzimati poloæaje u çima, a ne i u zaãtiti postojeñeg poretka ili vlade. Meœutim, vladajuñi sloj moæe iskoristiti meœunarodnu situaciju tako da kupi podrãku neke strane sile protiv samog stanovniãtva time ãto ñe se spoÿnopolitiåki vezati za çu i pristati da ona odluåuje o zajedniåkoj strategiji. Ovakvih primera ima mnogo. Iz naãe istorije moæemo pomenuti tzv. Tajnu konvenciju koju je srpski kraÿ Milan 1881. potpisao s Austrougarskom dopustivãi ovoj uticaj na unutraãçu i spoÿnu politiku Srbije u zamenu za çeno obeñaçe da potpomaæe dinastiju Obrenoviña. U toku hladnog rata, mnogi su se diktatori stavili pod okriÿe SAD, koje su ih ãtitile kao “borce protiv komunizma” a u çima dobijale posluãno spoÿnopolitiåko oruœe. G. Kvalitet æivota Dok se tri prve grupe vrednosti vezuju za osnovne atribute dræave i u krajçoj liniji sluæe çenom opstanku, åetvrta se tiåe samog naåina i kvaliteta æivota u zajednici åija se bezbednost ãtiti. Kako ni pojedincu nije ciÿ samo goli æivot, tako ni za ÿudsku grupu puka egzistencija nije dovoÿna, ona traæi æivot dostojan åoveka. Postoji tendencija da se pod ovom vrednoãñu podrazumevaju samo ekonomska dobra.29 Ne poriåuñi çihovu vaænost, mora se naglasiti da kvalitet æivota, iako joãpostoji spor oko taånog znaåeça ove sintagme, predstavÿa kompleks ekonomskih, kulturnih i politiåkih vrednosti, koje åine bitan sadræaj æivota u jednoj zajednici. Ako se kvalitet æivota, kao ãto se to åesto åini, izjednaåi samo sa æivotnim standardom, specifiånosti zajednice poåiçu da se gube, druãtvo postaje dezorijentisan i obespravÿen skup potroãaåa a æivot gubi punoñu i svrhu. Privredni razvitak i osamostaÿeçe su nesumçivo preduslovi za postizaçe i oåuvaçe boÿeg kvaliteta æivota. 29 J.

226

S. Nye, Kollektive wirtschaftliche Sicherheit, “Europa Archiv”, 1974, str. 651.

To podjednako vaæi za razvijene zemÿe i za zemÿe u razvoju, mada je kod prvih naglaãena i æeÿa za oåuvaçem steåenog, naroåito kada se radi o prednosti ili privilegiji nastaloj usled neravnopravnosti u svetskoj privredi. Otuda dolazi i do sukoba izmeœu ove dve grupe zemaÿa, koji ne retko dobijaju i oblike pravnih sporova. Ako je visok æivotni standard graœana jedne zemÿe delimiåno zasnovan na jeftinim koncesijama za eksploataciju prirodnih bogatstava drugih zemaÿa, a dobijenim od strane ranijih tamoãçih vlada, onda ñe svaki pokuãaj da se takvi ugovori raskinu i izvrãi nacionalizacija stranih preduzeña biti u razvijenoj zemÿi protumaåen kao krãeçe steåenih prava i kao napad na kvalitet æivota çenog stanovniãtva. Nasuprot tome, Ujediçene nacije su odluåno stale na sta-noviãte da je pravo svakog naroda i dræave da slobodno koristi svoja bogatstva i prirodne izvore, i da se stara o nesmetanom ekonomskom razvoju i poviãeçu æivotnog standarda svoga stanovniãtva. To stanoviãte je naroåito doãlo do izraæaja u poznatoj Rezoluciji Generalne skupãtine o stalnoj suverenosti nad prirodnim izvorima od 14. decembra 1962. godine, 30 kao i Poveÿi ekonomskih prava i obaveza dræava od 12. decembra 1974.31 Neñemo daÿe opisivati sporove koji nastaju oko tumaåeça i shvataça ove vrednosti, åeste zbog çene osetÿivosti, razuœenosti i vaænosti, jer je na ovom mestu bilo dovoÿno utvrditi da je nastojaçe na oåuvaçu kvaliteta æivota i slobodnog ekonomskog, politiåkog i kulturnog razvitka vrednost koju cene i kojoj teæe sve dræave. Ovo je stremÿeçe priznato kao legitimno i svojstveno svim dræavama, te se mora uzeti u obzir prilikom odreœivaça osnovnih vrednosti koje ulaze u pojam nacionalne bezbednosti. D. Opaæaçe bezbednosti Drugi, kognitivni, elemenat pojma nacionalne bezbednosti, svodi se na procenu staça u kome se pomenuta dobra nalaze. Bezbednost postoji ako ta dobra nisu ugroæena. U tom pogledu ima dva shvataça. Po jednome, bezbednost je prisutna onda kada je subjekt uveren da ne preti opasnost çegovim dobrima a po drugome se bezbednost ne moæe svesti samo na uvereçe, nego na stvarno staçe neugroæenosti.32Ovo drugo shvataçe je taånije, iz prostog razloga ãto je subjekt koji misli da je bezbedan, a nalazi se u opasnosti, samo samopouzdan ili lakomislen, a ne bezbedan. Meœutim, u stvarnom spoÿnopolitiåkom odluåivaçu ova razlika nije toliko znaåajna jer se odluåioci ponaãaju prema svom opaæaçu (percepciji) opasnosti koja preti osnovnim vrednostima. Ovo opaæaçe sastavni je deo definisaça situacije i podloæno je svim onim zabludama koje se tu pojavÿuju. U vezi s bezbednoãñu su naroåito uoåÿive dve tendencije. Jedna je veñnagoveãtena i ona se sastoji u teæçi da se dræavna bezbednost poistoveti s nacionalnom: otuda nepopularni reæimi svaku opasnost po sebe tumaåe kao napad na vitalne interese cele zajednice i vrlo su spremni 30 Rez. 1803 (XVII). 31 Rez. GS 3281 (XXIX). 32 Dimitrijeviñ, nav. delo,

str. 31. i daÿe.

227

da sve svoje politiåke protivnike okvalifikuju kao agente stranih dræava. U drugom sluåaju, teæi se apsolutnoj bezbednosti, koja u stvari krije æeÿu da se ceo svet uredi po sopstvenoj meri i potrebi: zonom nacionalne bezbednosti proglaãavaju se i najudaÿenija podruåja, a napadom na bezbednost i najmaçe promene koje nisu u skladu s interesima takve dræave. Ova sklonost naroåito se zapaæa kod onih velikih sila koje su preko svojih preduzeña i graœana stekle povlaãñen poloæaj u nerazvijenim delovima sveta, pa takve privilegije izjednaåuju s osnovnim dobrima, åije posedovaçe i odbranu maçim dopuãtaju u mnogo skromnijoj meri. Œ. Agresija S obzirom na to da je nacionalna bezbednost predmet zajedniåke, meœunarodne zaãtite, npr. putem kolektivne bezbednosti, nastaje potreba da se çen kognitivni elemenat, vrsta i stupaç opasnosti, odrede ili bar standardizuju na meœunarodnom planu. Pri tom se imaju na umu dve glavne svrhe. Jedna je u tome da se obaveze drugih dræava da ãtite nacionalnu bezbednost neke zemÿe taåno odrede i ograniåe, a druga da se spreåi svaka dræava da svoju nacionalnu bezbednost upotrebÿava kao izgovor za ugroæavaçe tuœih vrednosti. Pravni vid koji skup ovakvih, meœunarodno ustanovÿenih opasnosti dobija jeste pojam agresije, kojim se hoñe obuhvatiti oni napadi na osnovna dobra dræava, zabraçeni meœunarodnim pravom. Isprva se, pa ne retko i sada, jedinom stvarnom opasnoãñu smatrao oruæani napad, u krajçoj liniji izgubÿeni rat. U “Diplomatskom reåniku”, Eduard Beneãje, definiãuñi pojam bezbednosti, pisao da ona “poåiva na izvesnosti da dræava uopãte neñe biti napadnuta ili da ñe u sluåaju napada dobiti brzu i efikasnu pomoñdrugih dræava”.33U sliånom duhu su i sve do sada zvaniåno pokuãane definicije agresije, meœu kojima i posledça, koju je 14. decembra 1974. usvojila Generalna skupãtina UN. Prema çoj: “agresija je upotreba oruæane sile od strane jedne dræave protiv suverenosti, teritorijalnog integriteta ili politiåke nezavisnosti neke druge dræave, ili na bilo koji naåin nesaglasno s Poveÿom Ujediçenih nacija”. Zatim se nabrajaju primeri takve upotrebe oruæane sile, kao ãto su invazija, napad, okupacija, aneksija, bombardovaçe, koriãñeçe oruæja, blokada, napad na flotu, slaçe oruæanih bandi itd.34 Agresija se, meœutim, ne poklapa sasvim s ugroæavaçem bezbednosti: s jedne strane, agresija je veñnapad na takve vrednosti, kome prethodi staçe ugroæenosti, a s druge, osnovne vrednosti mogu biti ugroæene i na druge naåine, osim primene oruæane sile. Ovaj naåin ugroæavaça je u posledçe vreme sve åeãñi i uoåÿiviji upravo zato ãto je primena sile nesumçivo protivna meœunarodnom pravu, dok se za primenu drugih sredstava to do sada nije moglo tako jasno utvrditi. Zato se sve 33 Dictionnaire 34

diplomatique, II, Paris, str. 696. Rezolucija Generalne skupãtine UN, br. 3314 (XXXIX). Prevod u JRMP, 19676, str. 233 i daÿe. M. Ãahoviñ, Rad Pravnog komiteta na XXI zasedaçu Generalne skupãtine UN, “Meœunarodna politika”, 594/75.

228

åeãñe govori o “ideoloãkoj”, “kulturnoj” i ekonomskoj agresiji; pod ovim posledçim se misli na moguñnost da se vojna sredstva zamene privrednim.? Ukoliko se smaçuje efikasnost sile za postizaçe pozitivnih dræavnih ciÿeva, utoliko se ugroæavaçe dræavne samostalnosti premeãta sa vojnog... na ekonomski plan. Politika jedne dræave postaje sve zavisnija od politike drugih time ãto se razgraœuju prirodne granice koje su do sada delile privredna podruåja. Stoga politika ne teæi samo ciÿu da odvrati stranu dræavu od vojnih akcija nego i da je spreåi u tome da cenu svoje unutraãçe politike prevali na domañu dræavu, na primer putem spoÿnotrgovinskih restrikcija, odræavaça veãtaåkog deviznog kursa ili drugih necarinskih ograniåeça.35 Opasnosti kojima je nacionalna bezbednost zemaÿa u razvoju izloæena na ovaj naåin velike su i dolaze s raznih strana. Sem od razvijenih dræava, koje teæe da na pomenute pa i mnogo brutalnije naåine ostvare svoje interese, ovakvi pritisci potiåu i od drugih subjekata meœunarodnih odnosa, meœu kojima se istiåu transnacionalne privredne organizacije (tzv. multinacionalne kompanije), o åijem je delovaçu veñbilo reåi. 4. Opãteåoveåanske (univerzalne) vrednosti A. Pojam i istorija Pored onih vrednosti za koje se zna ili bar pretpostavÿa da im, kao svojima, teæe sve dræave i u odgovarajuñoj meri ostali sub-jekti meœunarodnih odnosa, odreœujuñi ih u skladu s druãtveno-politiåkim sistemom i u okviru granica koje im postavÿaju interesi drugih subjekata, najåeãñe formulisani meœunarodnim pravom, postoje i vrednosti åije se postizaçe ne moæe ograniåiti samo na jednu uæu zajednicu veñse vezuje za åoveåanstvo u celini. Uvereçe da sva ÿudska biña imaju neke skupne, osnovne interese i da se svima çima moæe pripisati teæça ka takvim vrednostima nije nikada bilo nepoznato, ali je çegovo ispoÿavaçe u meœunarodnim odnosima uvek bilo sloæeno i nailazilo na raznovrsne teãkoñe. Ono je npr. dolazilo do izraæaja u svetskim religijama, koje su svoj konaåni uspeh videle u tome ãto ñe ih prihvatiti svi ÿudi i tako se podvrgnuti jednom potpunom sistemu vrednosti, najåeãñe krunisanim postojaçem transcedentalnog biña, koje takve vrednosti propisuje, tumaåi ih i sankcioniãe ponaãaçe prema çima u vidu nagrada i kazni. Ovu “krunu” sistema vrednosti tumaåili su razni boæji “namesnici”, koji su na “ovom” (tj. realnom) svetu preuzimali staraçe o ãireçu vere i çenom poãtovaçu. S obzirom na to, pak, da su religiozne vrednosti bile odreœivane u skladu s preovlaœujuñim interesima, koji su na raznim mestima bili razliåiti, a i zato ãto su se vrhovi svetovne i duhovne hijerarhije spajali, ovakvi sistemi vrednosti su se sukobÿavali, a te sukobe su, ne retko, na sebe preuzimale dræave, kao uzrok ili opravdaçe svoje spoÿnopolitiåke delatnosti. 35 Nye,

nav. delo, str. 652.

229

Pod utiskom besmisla jednog od ovih sukoba, tridesetogodiãçeg rata, i posle razaraça koja je on izazvao, nastupio je period izvesne ravnoduãnosti prema takvim sistemima opãtih vrednosti. U stvari, shvañena je uloga religije kao sredstva u rukama nosilaca vlasti i priznata je u obliku maksime, koja je leæala u osnovi Vestfalskih ugovora od 1648. godine: cuius regio, eius religio (åija je vlast, toga je i vera). Poãto je vera u to vreme bila najrazvijeniji vrednosni sistem, ova maksima, a s çom i celo klasiåno meœunarodno pravo, nije znaåila niãta drugo do da vlast u svakoj dræavi suvereno odluåuje o vrednostima kojima ñe çeni podanici teæiti, te ih u obliku odgovarajuñih pravila obezbeœuje i postiæe. Sam pojedinac i çegovo ponaãaçe prestaju da budu od znaåaja za meœunarodne odnose, åiji su jedini pravi subjekti dræave, a ove teæe svojim, a ne opãtim ciÿevima. Takvih opãtih ciÿeva po tom glediãtu zapravo i nema: granice sebiånosti dræava postavÿene su samo pravilom da se ne sme ãtetiti legitimnim interesima drugih. Ciÿevi se uzajamno ograniåavaju a ne podleæu nekom viãem merilu. S jedne strane, dræavna vlast je suverena, a s druge, çena je suverenost ograniåena samo na çenu te-ritoriju i na çene dræavÿane: ona se ne sme meãati u unutraãçe stvari drugih dræava. Ovaj sporazum se u stvari zasnivao na srazmernoj sliånosti druãtveno-ekonomskih sistema u evropskim dræavama, koje su uz to usvajale razliåite verzije hriãñanstva. Za vanevropske, “necivilizovane” i “nehriãñanske” narode, bio je predviœen drukåiji postupak. Meœutim, stvarajuñi svoju svetovnu ideologiju, mlado graœans-tvo se u prvi mah ne zadræava na dræavnim granicama: odnosi meœu ÿudima i vrednosti kojima oni sluæe zamiãÿeni su kao staçe koje treba svuda da preovlada. Francuska revolucija u prvom svom delu znaåi vrhunac i najveñi zamah takvoga shvataça: revolucionarni ratovi ne vode se u ime Francuske, veñu savezu sa obespravÿenim i potlaåenima celoga sveta i za çihovo osloboœeçe. Meœutim, u kas-nijem toku, a naroåito za vreme Napoleonovih pohoda, francuska buræoazija sve viãe pokazuje svoju nacionalnu ograniåenost, a parole velike revolucije postepeno postaju fraze iza kojih se kriju partikularni interesi. Naravno, snaga ovih ubeœeça ostaje takva da i Napoleonova vladavina u stranim zemÿama ipak predstavÿa odluåujuñi podstrek za promene i za borbu za graœanska prava, koja se daÿe odvija pod uticajem primera onih zemaÿa u kojima se uspeãno ruãi feudalni poredak. a) Mir je iskrena teæça svih demokratskih vlada i veñine åoveåanstva i çegovo je ime ispisano na raznim barjacima. Skoro sve savremene univerzalne meœunarodne organizacije treba da sluæe postizaçu i oåuvaçu mira. Kada, meœutim, treba reñi ãta se pod mirom podrazumeva, iskrsava niz teãkoña, nesporazuma i neslagaça. Razmatraça o miru su veoma stara, ali su u ovom veku dobila nov podsticaj zbog toga ãto je ova vrednost posle dva katastrofalna svetska rata najãire prihvañena i ãto je, posle pronalaska i usavrãavaça oruæja za masovno uniãtavaçe, mir postao preduslov opstanka ÿudskog roda, a ne samo postizaça nekih od çegovih ideala. Iako su, dakle, rasprave o miru pisane i u proãlim vekovima, zajedno s detaÿnim planovima za çegovo ostvareçe, tek posle Drugog svetskog rata razvila se 230

posebna nauka o miru s razliåitim nazivima, od kojih su najåeãñi: “istraæivaçe mira” (na podruåju engleskog i nemaåkog jezika: peace research, odnosno Friedensforschung) i “polemologija” (na francuskom podruåju: polE9mologie).36 Ova nauka obuhvata prouåavaçe uzroka ratova i preduslova za mir, ali mora sve åeãñe da se suoåava s odreœivaçem samog pojma mira.37 Istraæivaçu mira posveñuju se ÿudi iz raznih struka i raznih zemaÿa, broj nacionalnih i meœunarodnih ustanova i instituta za istraæivaçe mira stalno raste i sve je viãe kçiga i åasopisa posveñenih problemima mira. Ovakav napor je doveo do pokretaça i ponovnog formulisaça nekih od osnovnih pitaça u vezi s pojmom mira. Pored konstatacije, bliske svakome ko se malo udubio u razmiãÿaçe o miru, da je “mir” åesto prazna fraza kojom se opravdava nemiroÿubiva politika, istraæivaçe mira zasluæno je i za postavÿaçe sledeña dva odluåujuña pitaça: prvo od çih se svodi na odnos mira i potrebnih promena u meœunarodnoj zajednici a drugim se pita je li mir samo odsustvo oruæanog sukoba, rata, ili je to pojam ispuçen pozitivnom sadræinom. Ako je mir samo zamrzavaçe postojeñeg staça, stvorenog meœunarodnom primenom nasiÿa i ispuçenog nepravdama, onda on znaåi mireçe s nezadovoÿavajuñom i nepodnoãÿivom stvarnoãñu za veñinu åoveåanstva, podloænu odnosima eksploatacije, stvarnoãñu koja nije niãta do proizvod ispoÿavaça nasiÿa, ne otvorenog veñprikrivenog, institucionalizovanog (tzv. strukturno nasiÿe).38 Stoga se zakÿuåuje da mira ne moæe biti sve dok ne postoje alternativni, mirni ali efikasni naåini da se ostvare sve one promene koje teæe ukidaçu ostataka preœaãçeg, “opredmeñenog” nasiÿa. U smislu drugog postavÿenog pitaça, “pozitivni” mir znaåi odbijaçe da se mir shvati samo kao modalna vrednost, naåin da se neãto postigne; on treba da se ispuni sopstvenom sadræinom. Takva sadræina traæi se ne samo u odnosima izmeœu dræava i drugih subjekata meœunarodnih odnosa, nego i u staçu u kome ñe se nañi ÿudi u çima. Na taj naåin se u pojam mira unose i elementi koji se u obiånom govoru pod çim ne podrazumevaju. Vizija buduñeg mira razlikuje se stoga kod istraæivaåa mira raznih pravaca, pri åemu postoji opasnost ili da se mir poveæe s besmislenim parolama, ili da se u çega projiciraju partikularne vrednosti, meœusobno u sukobu, ili da se reãeçe naœe u ãirokim formulacijama, kao ãto su “druãtvena pravda” ili “ostvareçe åoveåanskih teæçi”. Neki istraæivaåi mira, naroåito oni s anarhoidne “nove levice”, poistoveñuju mir s neposrednom revolucijom, åiji ñe nosioci i onako znati ãta im je åiniti. Najåeãñe se, pri tom, zaboravÿa da je obaveza istraæivaåa da definiãe mir, a ne neãto drugo, ne ono ãto mirom æeli da postigne. Svaki pokuãaj da se mirom obuh36 Prema gråkoj reåi polemos rat, sukob. S obzirom na to da bi to u stvari znaåilo samo prouåavaçe sukoba, a ne mira, predlaæe se kao boÿi naziv “irenologija”, prema Ireni, gråkoj bogiçi mira. Vid. J. G. Starke, An Introduction to the Science of Peace (Irenology), Leidon, Sithoff, 1968. 37 O toku i obeleæjima istraæivaça mira vidi Q. Añimoviñ, O istraæivaçu mira, uvodno razmatraçe, Meœunarodni problemi, 1971, 4. str. 9. i daÿe. V. Dimitrijeviñ, Dileme istraæivaça mira, “Anali Pravnog fakulteta u Beogradu”, 1972, str. 191. i daÿe. 38 J. Galtung: Violence, Peace and Peace Research, “Journal of Peace Research”, 1969, str. 190.

231

vate i druge vrednosti, ma koliko on plemenit bio, izaziva zabunu, zato ãto taj pojam isuviãe razvlaåi i moæe da bude podozriv, jer zajedno s opãteprihvañenim idealom mira nameñe i druãtvene vrednosti o kojima ne postoji saglasnost, a borba za çih i oko çih bi mogla da se vodi i drugim, mirnim sredstvima. Stoga nismo ubeœeni da je mir viãe od jedne meœunarodne instrumen-talne vrednosti to je staçe u odnosima izmeœu subjekata meœunarodnih odnosa, u prvom redu dræava, u kome je primena nasiÿa napuãtena, iskÿuåena i onemoguñena te prevaæu nenasilna ali efikasna sredstva za postizaçe opãteprihvañenih ciÿeva i za reãavaçe sukoba izmeœu ciÿeva koji nisu takvi. Stoga se mir i ne moæe pojaviti sam kao vrednost kojoj neki subjekat meœunarodnih odnosa teæi. b) Opstanak åoveåanstva. Kao ãto smo videli, zahtev da ÿudski rod bioloãki preæivi postavÿa se kao prethodna vrednost, kao preduslov za postizaçe svih drugih. Na æalost, od trenutka kada je opasno ugroæena postupcima samih ÿudi, ona ne moæe viãe samo preñutno da se pretpostavÿa. Za savremenog åoveka sudbina ÿudskog roda nije kao za prethodne generacije stvar viãih sila i prirode, nad kojima on nema kontrole, veñse nalazi u ÿudskoj ruci. To postaje naroåito aktuelno od pronalaska oruæja za masovno uniãtavaçe, za koje se zna da moæe izbrisati ÿudski æivot s cele planete. Sagledavaçe ove vrednosti u pravoj çenoj perspektivi nije jednostavno kao ãto na prvi pogled izgleda. Kao pretpostavka za sve druge vrednosti, ona se moæe rangirati i kao najviãa i, po uzoru na latinsku izreku primum vivere, deinde philosophari, pretvoriti u ñiftinski i defetistiåki stav da se u ime opstanka treba miriti sa æivotom, ma kakav on bio. Druga krajnost, za koju se ne retko åuje u laæno radikalnim krugovima, povodi se za doslovnim poreœeçem s revolucionarnim situacijama, u kojima pojedinci, pa i åitave grupe, generacije, ærtvuju svoje æivote da bi ostvarili neke vrednosti, koje stavÿaju iznad sopstvene egzistencije. U ovom posledçem sluåaju, zaboravilo se da tu vrednost, za koju su izuzetno hrabri i nesebiåni ÿudi poloæili æivote, treba da uæivaju preæiveli, cela zajednica ili celi svet, dok je rizik nukleranog samouniãteça u stvari dovoœeçe u opasnost celokupnog åoveåanstva radi ideje, koja bez æivog åoveka ostaje sablasno prazna. Meœutim, ovakva krajnost treba da podseti na to da åovek ne moæe da na prvo i vrhunsko mesto stavi ni svoj, pa ni tuœi æivot, ako je taj æivot muåan, åoveka nedostojan. Iz takvog staça raœa se oåajaçe, koje ñe posegnuti za sredstvima koja mu stoje na raspolagaçu. Ona mogu biti vrlo opasna.39 Opstanak åoveåanstva stoga treba da bude shvañen u pravoj perspektivi. Da ne bi delovao paraliãuñe i da ne bi fatalistiåki bio izjednaåen s postojeñim 39 Karakteristiåan je naziv taåke dnevnog reda, koja se odnosi na pitaçe terorizma, na XXVII zasedaçu Generalne skupãtine Ujediçenih nacija: “Mere za spreåavaçe meœunarodnog terorizma, koji ugroæava ili odnosi nevine ÿudske æivote ili dovodi u opasnost osnovne slobode i prouåavaçe dubÿih uzroka ovih oblika terorizma i akta nasiÿa, koji leæe u bedi, osujeñenosti, patçi i oåajaçu te nagone neke ÿude da ærtvuju ÿudske æivote, ukÿuåujuñi tu i svoje, pokuãavajuñi da izazovu korenite promene”. Takav je bio i naziv rezolucije br. 3034 (XXVII), usvojen 18. decembra 1972. Vidi Dok. UN. A/8969.

232

staçem, on se ne moæe poistovetiti s ostajaçem u æivotu, veñmora da podrazumeva pun æivot ili bar nadu u çega. U svakom sluåaju, o opstanku ÿudskog roda ne moæe se starati jedna dræava, niti jedna grupa dræava i subjekata meœunarodnih odnosa. Otkad su opasnosti po åoveåanstvo oåigledne i bliske, postalo je jasno da se i toj vrednosti mora neprekidno teæiti i sluæiti razumnom, planiranom i koordinisanom akcijom. Takve su opasnosti, pak, viãestruke. Oruæje za masovno uniãtavaçe je veñpomenuto. Ono se ne iscrpÿuje samo navoœeçem nuklearnog oruæja, åije su zalihe veñpremaãile koliåinu potrebnu da Zemÿu pretvore u pustu i beæivotnu loptu. Maçe se zna o opasnostima koje potiåu od hemijskog i bioloãkog oruæja, o otrovima åije minimalne koliåine mogu da odnesu ogroman broj æivota i moguñnostima da se izazovu epidemije strahovitih razmera. Ovim opasnostima pridruæuju se i druge: uticaçe na klimu neprijateÿske dræave, izazivaçe prirodnih katastrofa, kao npr. ogromnih talasa, koriãñeçe lasera kao “zraka smrti” itd.40 Kao ãto se vidi, mnoga dostignuña åovekovog uma nisu dugo åekala da naœu svoju vojnu, uniãtavajuñu primenu. Na æalost, nema razloga da se oåekuje da se to neñe dogaœati i sa buduñim pronalascima, od kojih sve ne moæemo ni da predvidimo. Ovakva oruæja postaju vremenom jeftinija i dostupnija, te tako raste verovatnoña da budu primeçena ne samo onda kada spoÿnopolitiåki odluåioci jedne dræave naœu da je to u nacionalnom interesu, nego i kada su lica koja rukuju takvim oruæjem iracionalna. Pored oåigledno potrebnog nastojaça da se uklone uzroci za upotrebu takvog oruæja, tj. da se preduprede meœunarodni sukobi, samo postojaçe tako opasnog oruæja sluæi kao odluåujuñi argument u korist razoruæaça, kome se i ranije, u doba konvencionalnog naoruæaça, teæilo da bi se zaãtitila meœunarodna bezbednost i smaçili izgledi na uzaludnu smrt i nepotrebne patçe. Svi dosadaãçi napori da se razoruæaçe u veñem obimu sprovede ostali su nepotputi zbog uvereça da se oruæjem joãuvek mogu ostvariti ili zaãtititi neke druge vrednosti. Ono ãto je postignuto uglavnom se svodi na ograniåeçe koliåine oruæja koje pojedine dræave poseduju, na zabranu ãireça naroåito opasnog oruæja i na obavezu da se takvo oruæje ne upotrebÿava. Opasnost od svesnog samoubistva åoveåanstva joãuvek postoji. To ne znaåi, meœutim, da ÿudi nesvesno ne srÿaju svome kraju i time ãto se ponaãaju tako da postepeno ali sigurno uklaçaju ili pogorãavaju uslove za svoje postojaçe na Zemÿi. Ovaj kompleks opas-nosti, poznat je kao kriza åovekove sredine ili pod drugim nazivima. Pri tom se izrazi kao ãto su “åovekova okolina”, “sredina” itd. koriste u ãirem i u uæem smislu. Ãire znaåeçe ovoga izraza obuhvatilo bi okolinu koja åoveku “daje 40 Studija grupe struåçaka Ujediçenih nacija i druga dokumenta u zbirci: Efekti nuklearnog oruæja, Beograd, Institut za meœunarodnu politiku i privredu 1968 i H. Kahn B. Bruce-Briggs, Things to Come New York, Maccmillan, 1972, str. 186. i daÿe. O opasnoj koncentraciji razorne moñi u Evropi, Q. Añimoviñ, Problemi bezbednosti i saradçe u Evropi, Beograd, IMPP “Prosveta”, 1978, str. 261. i daÿe.

233

sredstva za æivot u fiziåkom smislu koja mu omoguñuje intelektualni, moralni, druãtveni i duhovni napredak”.41 Åeãñe se, u stvari, podrazumeva åovekova sredina u uæem, fiziåkom smislu. Reå je, naime, o tome da åovek svojom delatnoãñu neprekidno utiåe na prirodu koja ga okruæuje i da joj pri tom ãteti time ãto iskoriãñava bogatstva koja nisu neiscrpna, i nepovratno uniãtava supstance bez kojih ne moæe da æivi. I laik primeñuje da se u gradovima teãko diãe, da u mnogim rekama nema nikakvog æivota, da su neka mora postala prÿave kloake i da hrana sve viãe sadræi tvari koje se taloæe u organizmu i skrañuju mu æivot. Postoji, doduãe, neslagaçe izmeœu onih koji smatraju da æivot time samo znatno gubi na lepoti i ugodnosti i onih koji na osnovu takvog razvoja predviœaju brzu krizu i katastrofu. Bez obzira na pobude onih koji preterano dramatizuju blizinu sudçeg dana, ne moæe se poreñi da su neke od ovih opasnosti stvarne, åak i kada se premeste u neãto daÿu buduñnost. U odnosu na opasnost koja je pred svima, åoveåanstvo joãuvek stoji razjediçeno i ostvaruje svoje posebne interese, mada neke odluke, zajedniåke odluke koje ñe uticati na buduñnost, treba doneti veñsada. Otuda su izgledi za sudbinu åoveåanstva ubrzo postali predmet raspravÿaça i van nauånih krugova. Tako je u posledçe vreme odræano nekoliko znaåajnih meœu-narodnih skupova iz ove oblasti, na kojima zvaniåni predstavnici dræava raspravÿaju o pitaçima koja se ne mogu svesti samo na odnose meœu dræavama koje na takvim skupovima uåestvuju, niti na kompromis izmeœu çihovih posebnih interesa. v) Poloæaj åoveka u druãtvu (ÿudska prava). Postalo je veñjasno da se nijedna univerzalna vrednost ne moæe nezavisno opisati, niti sama sobom objasniti. Zapazili smo npr. da mir mora da podrazumeva zadovoÿavajuñe staçe i moguñnost da se takvo staçe postiæe i poboÿãava, a da opstanak åoveåanstva ne znaåi samo daÿu egzistenciju ÿudske vrste, veñse ispostavilo da se pod ãirim pojmom åovekove okoline podrazumeva i çegova druãtvena okolina, koja se ne moæe svesti na ekologiju, odnos åoveka i prirode, veñi na odnose izmeœu ÿudi. S druge strane, odnosi izmeœu ÿudi pojavÿuju se i kao pretpostavka za postojaçe drugih vrednosti: tako je opãte prihvañeno stanoviãte da teãke druãtvene nejednakosti i nepravde predstavÿaju povoÿne preduslove za krãeçe meœunarodnog mira. Iz svih tih razloga, dræave i drugi subjekti meœunarodnih odnosa ne mogu biti ravnoduãni prema staçu u kome se nalaze ÿudi van çihovog domaãaja. Nastojaça da se na meœunarodnoj ravni postigne napredak u poboÿãaçu opãte åovekove sudbine suoåena su, meœutim, s velikim teãkoñama. Pre svega, predstave o poæeÿnom poloæaju åoveka i odnosima izmeœu ÿudi osnovni su predmet ideologija, koje u tom pogledu åesto ne mogu da se pomire. Pored toga, ovakvi su odnosi primarni predmet regulisaça dræava, dakle, nalaze se, prema shvataçima klasiånog meœunarodnog prava, u çihovoj iskÿuåivoj nadleænosti, zbog åega su one sklone da svaku brigu iz inostranstva protumaåe kao nezakonito meãaçe i kao takvo odbace. 41

1.

234

Deklaracija Konferencije UN o åovekovoj okolini, deo I, taåka 1, Dok UN A (Conf. 48/14) Rev.

Otuda se ovakve vrednosti u poåetku istiåu kao nacionalne i borba za çih se vodi u okvirima dræava. O çima se govori kao o ÿudskim pravima, jer im u osnovi leæi ideja da svako ÿudsko biñe samim raœaçem stiåe izvesna neotuœiva prava, koja ne mogu zavisiti ni od åije voÿe, a naroåito ne od odluka nosilaca vlasti. Ovakva ideja prisutna u delima mnogih mislilaca i umetnika, dobija svoj politiåki izraz srazmerno kasno, a naroåito u periodu buræoaskih re-volucija. Iz toga vremena potiåu prvi znaåajni dokumenti o ÿudskim pravima, kao ãto su britanska Poveÿa o pravima od 1689. godine, Ustav Virxinije od 1776. i Deklaracija o nezavisnosti SAD od 1776. godine i Deklaracija o pravima åoveka i graœanina francuske Nacionalne skupãtine od 1789. godine.42 Kao ãto se vidi, sve su to nacionalni dokumenti, koji se odnose samo na staçe u jednoj dræavi, ali se, u duhu tadaãçeg naåina miãÿeça, pozivaju na opãta “prirodna” naåela, koje je postavila neka viãa sila. Tako se u ameriåkoj Deklaraciji o nezavisnosti tvrdi da su “ove istine oåevidne: da su svi ÿudi stvoreni jednaki; da ih je Tvorac snabdeo izvesnim neotuœivim pravima; da su meœu ovima æivot, sloboda i traæeçe sreñe”. To pozivaçe na viãe istine omoguñilo je da ovakve proklamacije budu uzor revolucionarnim pokretima u drugim dræavama. U tom znaku je tekla i evolucija u shvataçu ÿudskih prava koja su se u poåetku iskÿuåivo formulisala kao subjektivna prava pojedinca u odnosu na javnu vlast i kao çegove slobode prilikom obrazovaça takve vlasti i uticaça na çen rad, da bi se u socijalistiåkoj misli pretvorile u smernice za opãtu druãtvenu akciju radi obezbeœeça uslova pod kojima svaka jedinka stvarno i u potpunosti moæe da se druãtveno izrazi. U opãtim crtama, ova se dva pristupa proble-matici ÿudskih prava svode na iskÿuåivo zalagaçe za tzv. graœanska i politiåka prava kao ãto su npr. pravo na æivot i slobodu, liånost, okupÿaçe, udruæivaçe itd. ili sloboda kretaça, miãÿeça, izraæavaça ili na borbu za socijalna i ekonomska prava, kao ãto su pravo na rad i odgovarajuñe radne uslove, pravo na socijalno obezbeœeçe, pravo na zdravÿe, obrazovaçe, uåeãñe u kulturnom æivotu itd. Kao ãto se vidi, ekonomska i socijalna prava ne mogu se samo proklamovati i zajemåiti ustavima i zakonima. S druge strane, graœanska i politiåka prava ostaju to samo formalno, ako ne postoje socijalni i ekonomski preduslovi za çihovo uæivaçe. Iako se staraçe o ÿudima van uæe dræavne zajednice ispoÿavalo i ranije, veñpoåev od francuske revolucije, moæe se reñi da je odluåujuñi proboj u tom pogledu izvrãen posle Drugog svetskog rata, koji je pokazao do kakvih sve meœunarodnih posledica moæe da dovede ravnoduãnost prema krãeçu elementarnih ÿudskih prava u jednoj zemÿi ili grupi zemaÿa. Stoga je ubrzo posle poraza hitlerovske koalicije, u Ujediçenim nacijama usvojena Sveopãta deklaracija o pravima åoveka (10. decembar 1948), koja sadræi spisak minimalnih opãtih prava i sloboda svih ÿudi, za åije ostvareçe treba da se bore Ujediçene nacije i çihove ålanice. Kako ovaj dokumenat ne predstavÿa meœunarodni ugovor, veñdeklaraciju Generalne skupãtine Uje42 Tekstovi

u zbirci, Temeÿi moderne demokratije, Beograd, Nova kçiga, 1989.

235

diçenih nacija, çegovim usvajaçem nije nastala obaveza dræava da zagarantuju ostvarivaçe svih nabrojanih ÿudskih prava, ali je doãla do izraæaja saglasnost dræava da se za çihovo ostvarivaçe zalaæu. Stoga je Deklaracija delimiåno okrenuta ka buduñnosti i sama za sebe kaæe da predstavÿa “zajedniåki standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije”. Ovo je, uostalom, omoguñilo tako velikom broju dræava da usvoje Deklaraciju i pozivaju se na çu, imajuñi u vidu da proces ostvarivaça svih ÿudskih prava nije lak i da treba da sledi puteve koje uslovÿavaju prilike u svakoj zemÿi. Sveopãta deklaracija je, meœutim, imala veliki odjek, te je vremenom stekla mnogo veñi znaåaj od onoga koji bi joj se mogao odrediti strogim pravnim merilima. Ona je preuzeta u mnogim ustavima, na çu se pozivaju mnogi meœunarodni ugovori, a u razliåitim oblastima ona sluæi kao merilo za utvrœivaçe minimuma prosveñenog postupaça s ÿudima. Ovakav uspeh Deklaracije nije spreåio nastojaçe da se doœe do sredstava kojim bi se poãtovaçe ÿudskih prava nametnulo kao pravna obaveza i osiguralo potpunijim meœunarodnim merama. Posle dugih priprema, lutaça, teãkoña i sumçi, konaåno su, krajem 1966. godine, u Ujediçenim nacijama usvojena dva pakta o ÿudskim pravima Meœunarodni pakt o graœanskim i politiåkim pravima i Meœunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Paktovi o pravima åoveka stupili su na snagu poåetkom 1976. godine. Stvarani zato da budu stvarno primeçivani kao pravni propisi, paktovi su u izvesnom smislu uæi i maçe smeli od Deklaracije. Ovo znaåi da kao merilo vrednosti kome ñe biti podvrgavano postupaçe svakog subjekta meœunarodnih odnosa, bez obzira na to je li moguñe sprovoœeçe postupka i izricaçe sankcija ostaje svest izraæena u nizu akata Ujediçenih nacija posveñenih pravima åoveka, meœu kojima Deklaracija i paktovi zauzimaju samo vodeñe mesto. Ova svest sve viãe jaåa, dovodeñi do dubÿih saznaça i jasnijih predstava o pojedinim pravima i poloæaju çihovih nosilaca. g. Nove vrednosti i nove opasnosti. Ovim se, kako je veñreåeno, ne iscrpÿuje spisak univerzalnih vrednosti kojima treba da teæi ceo svet, pa prema tome i sve dræave i svi ÿudi. Moguña su razliåita viœeça najvaænijih takvih vrednosti, a one se mogu izra-ziti na najrazliåitije naåine. U najnovije vreme opet su privukle paæçu tzv. “negativne utopije”, crne slike buduñih staça u koje åoveåanstvo moæe dospeti ako se ne otklone neke potencijalne opasnosti. Do ovakvih se slika moæe stiñi primeçivaçem intuicije ili nauånom estrapolacijom postojeñih opasnih tendencija. Ozbiÿni mislioci i istraæivaåi ne smatraju to proroåanstvima, koja se moraju ispuniti, veñopomenama za pravovremeno delovaçe.43 Delatan stav prema vrednostima podrazumeva çihovo biraçe i borbu za çihovo ostvarivaçe. Rizici nisu mali i moguñnost poraza postoji ne samo zbog protivÿeça onih koji opãteåoveåanske vrednosti ne uviœaju, ili su protiv çih, ili im pretpostavÿaju uske ciÿeve, svoje i svoje grupe nego i zbog nesuglasica, nesloge i ne-razumnosti subjekata koji treba da nose napredak. Otuda nije neumesno doåara43 O. Flechtheim. Moæe li nas spasiti futurologija, Prilozi iz Development Forum, Beograd, Informativni centar UN, 4, 1975, str. 3. i daÿe.

236

vati beskrajne predele åovekovog napretka uporedo s ukazivaçem na opasnosti i zamke u koje åoveåanstvo moæe da zaluta. Veñina ÿudi i ÿudskih druãtava sada se napreæe, bori i saraœuje u uvereçu da se progres ne moæe zaustaviti i ograniåiti i da ñe on dovesti do spoznaje novih opãteåoveåanskih vrednosti, koje u ovom trenutku izgledaju neostvarÿive ili se åak ne mogu ni opisati. 5. Specifiåne vrednosti, interesi i ciqevi pojedinih subjekata A. Nacionalni interes Pored vrednosti koje su zajedniåke svim dræavama i vrednosti koje se vezuju za åoveåanstvo ili meœunarodnu zajednicu u celini, svaka dræava moæe da teæi nekoj specifiånoj vrednosti, da ima neke posebne interese, koji se ni kod jedne druge dræave ili bar kod velikog broja drugih dræava ne mogu zapaziti. Ove se vrednosti ne retko oznaåavaju kao “nacionalni interes”.44 Prilikom upotrebe izraza “nacionalni interes” treba biti oprezan jer se shvataça o çemu razlikuju. Na jednom kraju su oni koji smatraju da nacionalni interes objektivno ne postoji, veñda je to “ono ãto dræava, tj. donosilac odluka, odluåi da jeste”.45Drugu, pak, krajnost predstavÿaju oni koji veruju da je nacionalni interes objektivno dat i trajan i da postoji bez obzira da li ga odluåioci i stanovniãtvo dræave uviœaju. Na shvataçu o postojaçu objektivnog nacionalnog interesa izgraœena je tzv. realistiåka teorija meœuna-rodnih odnosa, kakvu u svojim delima zastupa Hans Morgentau (Morgenthau). Prema çemu, dræave slede i treba da slede “samo jednu zvezdu vodiÿu, jedan standard misli, jedno pravilo akcije: nacionalni interes”.46 Meœutim, ispostavÿa se da ovaj ameriåki pisac, æeleñi da mu teorija ima opãtu vaænost, u konaånoj liniji odreœuje interes pomoñu moñi tj. çenog odnosa prema moñi drugih, tako da pojam nacionalnog interesa prestaje da bude specifiåan za svaku pojedinu dræavu, veñse svodi na moñkojoj teæi svaka dræava.47 U granicama uæeg pojma nacionalnog interesa ostaju oni “rea-listi”, geopolitiåari i sliåni tumaåi meœunarodnih odnosa, koji smatraju da objektivne okolnosti, a naroåito mesto na kome se nalazi dræavna teorija, trajno uslovÿavaju vrednosti kojima ona teæi i da se te vrednosti ne meçaju s promenama drugih elemenata dræave, ukÿuåujuñi tu i revolucionarne promene u vlasti. Za çih je “nacionalni interes” ono ãto je, za razliku od drugih vrednosti, ideoloãki neobojeno, åvrsto dato tako da mu ne moæe izmañi nijedan racionalni odluåilac, bez obzira kakva bila çegova uvereça. Jedan od omiÿenih primera koji se tim povodom daju jeste teæça Rusije da 44 A. Miletiñ, Nacionalni interes u ameriåkoj teoriji meœunarodnih odnosa, Beograd, Savremena administracija, 1978. 45 E. S. Furniss R. C. Snyder, An Introduction to American Foreign Policy, New York, Rinehart, 1955, str. 17. 46 H. Morgenthau, In Defence of the National Interest: A Critical Examination of American Foreign Policy, New York, Knopf, 1951, str. 242. Politics Among Nations, str. 10 i daÿe. 47 Åitalac ñe zapaziti da se naãe neslagaçe s ovim shvataçem izraæava veñi time ãto moñnismo uvrstili u vrednosti zajedniåke svim dræavama. Morgenthau zajedno s mnogim drugim smatra, naprotiv, da je teæça ka sticaçu moñi glavni ciÿ svih dræava i osnovni pokretaå çihovih akcija.

237

izbije na topla otvorena mora, koja se navodno, nije gubila ni sa kakvom promenom u vlasti. Pojam “nacionalnog interesa” usvajaju, meœutim, i oni teoretiåari koji ga ne smatraju objektivno postojeñim, veñtako nazivaju trajnije uvereçe spoÿnopolitiåkih odluåilaca, stalnije spoÿno-politiåko ponaãaçe ili, drugim reåima, izvesnu tradiciju u spoÿ-noj politici, bez obzira je li to sve koristilo dræavi po nekim objektivnim merilima ili ne. Tako se u britanskoj spoÿnoj politici dugo smatralo nacionalnim interesom obezbeœeçe suprematije na moru (pravilo dve sile, po kome britanska flota mora biti bar ravna zbiru flota dveju po snazi narednih zemaÿa), nedopuãtaçe niåije hegemonije u Evropi, posedovaçe neprekidnog plovnog puta do Indije itd. Takvu ulogu su u drugim zemÿama imali “sticaçe æivotnog prostora”, “osloboœeçe porobÿene brañe”, “ãireçe prave vere”, itd., pri åemu je u takve vrednosti neko verovao, a nekome su sluæile kao parole za prikrivaçe i opravdavaçe drukåijih teæçi. Takve se tradicije, meœutim, u promeçenim okolnostima napuãtaju. Iako nisu kratko trajale, one nisu veåne, te je prema tome nemoguñe na çima kao na glavnoj osnovi graditi predviœaça za buduñnost. U tom duhu se izraz “nacionalni interes” upotrebÿava i kao opomena odluåiocima protiv idealizma i voluntarizma, tj. protiv zanemarivaça ovozemaÿskih interesa svoje zajednice i protiv uvereça da se u meœunarodnoj politici moæe sve ãto se hoñe. Tako npr. postupa francuski teoretiåar Remon Aron (Raymond Aron), koji smatra da nacionalni interes ukazuje na dugoroåne ciÿeve dræave i podseña sadaãçu generaciju stanovniãtva i odluåilaca da su ålanovi jedne trajne politiåke zajednice.48 Meœutim, i Aron, kao i Morgentau, uopãtava nacionalni interes i smatra da ga moæe na isti naåin izraziti za sve dræave. Po çemu, glavni nacionalni interesi svih dræava su bezbednost, slava i ideja, ãto znaåi da on pod tim podrazumeva i one vrednosti koje smo oznaåili kao zajedniåke svim dræavama ili opãteåoveåanske ili vrednosti koje se samo nekada pojavÿuju kao takve. Izgleda nam da pojam nacionalnog interesa, ukoliko ga u nauci uopãte vaÿa zadræati, treba da bude istorijski. O çegovom postojaçu se tada moæe govoriti na osnovu posmatraça stvarnog ponaãaça dræave u toku duæeg perioda, koje omoguñava da se, i pored znaåajnih promena u strukturi dræave, sastavu spoÿnopolitiåkih odluåilaca i okolnostima, utvrde neke konstante, stalne teæçe ili vrednosti, koje svedoåe o istovetnoj ili sasvim sliånoj oceni objektivnog poloæaja te zemÿe, poæeÿnim promenama i pravaca da se do çih doœe. Nacionalni interes, dakle, ne postoji ni sam po sebi, niti samo u glavama odluåilaca, te zato onaj koji ga prouåava nije osloboœen obaveza da istraæuje uzroke koji dovode do çegovog formulisaça. Stoga je pretpostavka da ñe se dræava i daÿe ponaãati onako kako se dugo ponaãala dopuãtena, ali nije neoboriva, jer je odstupaçe moguñe, kako iz objektivnih, tako i iz subjektivnih razloga. 48

238

Nav. delo, str. 101.

Mada ne moæemo da se sloæimo sa na poåetku navedenim bihe-vioristiåkim stavom, prema kome trenutni odluåioci proizvoÿno odreœuju nacionalni interes dræave, moramo imati na umu da taj interes, iako se tako predstavÿa, ni u jednoj dræavi nije interes celog stanovniãtva, veñvladajuñeg sloja. Vlade, tj. odluåioci, predstavÿaju razliåite delove, struje i interese grupe u çemu. Pojam nacionalnog interesa bi sluæio da pokaæe da se u svim ovim promenama i oscilacijama åuva jedno interesno jezgro. Prilikom prouåavaça donoãeça spoÿnopolitiåkih odluka jedne dræave, moraju se uzeti u obzir i one specifiåne vrednosti koje nisu dovoÿno trajno postojale da bi se podrazumevale pod pojmom “nacionalnog interesa”. Wihova trajnost moæe biti nepoznata, kao npr. kada su takve vrednosti tek formulisane, ili krajçe neizvesna, kada je oåito da na çu mogu uticati sledeñi politiåki izbori time ãto ñe doñi na vlast stranka koja ih se odriåe. Pa ipak, ove vrednosti su deo spoÿnopolitiåkog odluåivaça. Otuda ñemo, ne praveñi razliku izmeœu tradicionalnih i ukoreçenih i privremenih i spornih vrednosti, ukazati na neke od çih, za koje je iskustvo pokazalo da mogu uåestvovati u spoÿnopolitiåkom odluåivaçu pojedinih dræava. B. Ekspanzionizam U takve vrednosti spadaju pre svega one koji neki pisci imaju obiåaj da pripiãu svim dræavama. Tako se åesto smatralo, a u tom su predçaåili tzv. geopolitiåari, kako svaka dræava teæi da ãiri svoju teritoriju. Ova pretpostavka nije, meœutim, bila taåna ni u doba kada su takve teorije bile u najveñoj modi. Ekstenzivna poÿoprivreda kao glavni izvor prihoda i nacionalna amorfnost kao moguñnost da se stiåu novi “podanici”, bez obzira na çihove osobine, ustupili su mesto industriji i nacionalizmu, koji su teritorijalnu ekspaniziju po svaku cenu åinili maçe privlaånom i opasnijom. Pa ipak, i tada i danas postoji izvestan broj dræava, meœu åijim odluåiocima je uvreæeno uvereçe o potrebi teritorijalnog ãireça, te je ovakva vrednost specifiåna za çih, ali ne i opãta, jer se moæe navesti dug spisak dræava za koje se pouzdano sme tvrditi da takvih pretenzija nemaju. Dok najekstremniji vid teritorijalnog ekspanzionizma, jednostavno anektiraçe celog sveta svojoj dræavi, spada kako smo veñrekli u domen iracionalnog, mada je povremeno bivao spoÿnopolitiåka vrednost u oåima nekih odluåilaca, istorijski su bili moguñi neki vidovi ekspanzionizma, koji ili nisu bili tako ambiciozni ili toliko otvoreni. Srazmerno je åesta teæça da se teritorija dræave proãiri u ograniåenom obimu, na raåun neposrednih suseda. Dok je ranije, kao ãto je to napomenuto, ãireçe dræave bilo smatrano vrednoãñu samom po sebi i znakom “zdravÿa” i napredovaça dræave, u novije vreme se takva teæça, åak i ako postoji, ne sme otvoreno iznositi, veñse svesno ili nesvesno prikriva izgovorima razne vrste. Uz to, sve viãe se ispostavÿa da takvo proãireçe ima u stvari da posluæi nekom drugom ciÿu, da obezbedi neku drugu vrednost. Takvi ciÿevi mogu biti ekonomski, strategijski, nacionalni i istori239

jski, u raz-nim meœusobnim kombinacijama. Nesigurnost francusko-nemaåke granice dugo je leæala poglavito u tome ãto su obe zemÿe æelele da gospodare svim vaænim sirovinama za proizvodçu åelika u pograniånim oblastima, tj. gvozdenom rudom u Loreni i kamenim ugÿem u Ruru. Nemaåka je, uz to, Alzaãane dræala za svoje sunarodnike, koje trebe “osloboditi”, dok je Francuska verovala da jedino reka Rajna moæe da posluæi kao bezbedna granica prema Nemaåkoj, te je traæila prisajediçeçe oblasti na çenoj zapadnoj obali. Ovakva bi se analiza mogla primeniti na bezmalo svaku dræavu, jer je svaka od çih vodila ili vodi ekspanzionistiåku politiku ove vrste. Jugoslovenski narodi bili su ærtve takve politike stranih dræava, a i danas se ne mogu poricati ekspanzionistiåke teæçe politiåkih krugova u nekim susednim dræavama na raåun jugoslovenske teritorije. Tako se npr. italijanski iredentizam ne miri s tim ãto su posle Drugog svetskog rata najveñi deo Istre i Slovenaåkog primorja pripojeni Jugoslaviji i pri tom se mahom poziva na istorijske (vlast Venecije i Italije u proãlosti), privredne (potreba Trsta za zaleœem) i strateãke (odbrana Zapada od napada i Istoka) argumente. Mada, dakle, joãuvek postoje ekspanzionistiåki ciÿevi, javno izreåeni prikriveni u glavama odluåilaca, mora se na kraju napomenuti da je u danaãçe vreme takva politika oteæana jer su razlozi za çu izgubili legitimnost. Svaki pokuãaj prisajediçeça strane teritorije smatra se agresijom, a nijedan razlog nije podoban da je opravda. Ekonomski i strateãki razlozi su uz to izgubili podrãku demokratskog javnog mneça, dok se istorijski smatraju opasnim i iracionalnim. S obzirom na vaænost nacionalnog samoopredeÿeça, trenutno samo nacionalni razlozi mogu da dobiju neku podrãku, ako se zbiÿa radi o çima, a ne o nacionalistiåkim falsifikatima. Kako su, meœutim, graniåne oblasti najåeãñe etniåki nehomogene, ekspanzija radi prikÿuåeça delova sopstvene nacije u inostranstvu najåeãñe bi znaåila ukÿuåivaçe u svoju dræavu i nacionalno stranog stanovniãtva, koje u tim oblastima æivi. Rizik sukoba je otuda suviãe veliki, te se reãeçe traæi u tome ãto ñe se nacionalnim maçinama zagarantovati poloæaj koji ih obezbeœuje uæivaçe svih graœanskih i politiåkih prava i zaãtitu od denacionalizacije. Tako se skoro sasvim mogu izbrisati razlike izmeœu æivota u nacionalno “svojoj” i nacionalno “tuœoj” dræavi i izbiti iz ruke i posledçi argumenti ekspanzionizmu, koji je uvek bio opasan po dobrosusedske odnose. V. Kolonijalizam Kao najpribliænija zamena za neograniåenu teritorijalnu ekspanziju, koja je nemoguña zbog postojaça moñnih dræava, formiranih nacija i pravila meœunarodnog prava, nastala je teæça da se prisajedine nenaseÿene oblasti, pri åemu su se nenaseÿenim smatrale i one oblasti na kojima æive drukåiji, “zaostali” ali “necivilizovani” ÿudi. Joãsu gråki gradovi u takve teritorije slali svoje sugraœane, koji su ih naseÿavali i stvarali tako kolonije, a ove su ostale u vezi s gradom-dræavom koji ih je osnovao. U novom veku je izraz “kolonija” poåeo da meça znaåeçe 240

i da se odnosi na posede koje su evropske dræave, poåev od XVI veka, sticale van evropskog kontinenta, bez obzira na to da li je broj sopstvenih naseÿenika bio velik ili neznatan. Glavni razlog za sticaçe kolonija bio je ekonomska eksploatacija, koja je u doba nerazvijenog kapitalizma imala izgled åiste pÿaåke proizvoda, pa i ÿudi (uzimaçe robova). U to vreme nije ni bila retkost da kolonijalnu ekspanziju ne preduzimaju organi dræave, veñpojedini avanturisti i privredna preduzeña. S razvijaçem kapitalizma, eksploatacija kolonija postaje sistematskija i racionalnija, a osnovni ekonomski interesi poåiçu se dopuçavati i prekrivati drugim, kao ãto je nacionalni prestiæ, pa åak i toboæça civilizatorska misija hriãñanskih naroda. Ovakvi su argumenti bili potrebni i zbog domañeg javnog mneça, koje åesto nije bilo uvereno u stvarnu potrebu za sticaçem kolonijalnih poseda. I zaista, u krajçoj analizi, kolonijalno carstvo je celokupnu na-cionalnu ekonomiju kolonijalnih sila viãe stajalo no ãto joj je koristilo, ali su troãkovi vojnog zaposedaça i obezbeœivaça, kao i administrativnog upravÿaça kolonijama, padali na teret poreskih obveznika, dok su profiti iãli uskim slojevima na vrhu. Tako kolonijalizam nije bio samo eksploatacija pokorenih naroda, nego i oblik eksploatacije kod kuñe, u samoj metropoli.49 Posle izvesnog zastoja za vreme industrijske revolucije, kolonijalizam ulazi u svoju najrazvijeniju fazu, kada se “starim” kolonijalnim silama, Velikoj Britaniji, Ãpaniji, Portugalu i Francuskoj, pridruæuju i nove, kao ãto su Nemaåka, Italija i Japan. U ovoj fazi, koja se naziva i imperijalistiåkom, a svoj vrhunac doæivÿava izmeœu 1880. i 1914. godine, kolonijalizam nalazi svoj najjaåi podsticaj u æeÿi razvijenog nacionalnog kapitalizma da obezbedi, ne samo stalne izvore sirovina, veñi pouzdana træiãta za plasman robe i kapitala. Kao i ranije, ovaj privredni interes jednog sloja stanovniãtva ulepãava se parolama o nacionalnoj veliåini i prestiæu, prema kojima nijedna dræava ne moæe pretendovati na status velike sile ako ne poseduje kolonijalno carstvo. Stoga se u kolonijalistiåke avanture upuãtaju i zemÿe koje za to nemaju potrebnih uslova, kako ekonomskih, tako i vojnih, kao npr. Italija, koja u svom pokuãaju da osvoji Etiopiju trpi sraman poraz od primitivno naoruæanih vojnika Negusa Menelika II (bitka kod Adue, 1896. godine). Neobuzdana trka za kolonijama ubrzo dovodi dotle da na svetu ne preostaje slobodnog prostora za kolonijalnu ekspanziju, tj. prostora koji se moæe zaposesti bez protivÿeça i oruæanog otpora neke or-ganizovane dræave. Æeÿa “novih” kolonijalnih sila, naroåito Nemaåke, da se pristupi preraspodeli kolonijalnih poseda na ãtetu “starih” kolonijalnih sila, jedan je od vaænih uzroka Prvog svetskog rata. Ovaj sukob obeleæava i poåetak opadaça klasiånog kolonija-lizma. Poraæene kolonijalne sile (Nemaåka i Turska) gube svoje posede, ali ne u potpunu korist kolonijalista-pobednika. U okviru Druãtva naroda stvara se mandatni sistem, kojim se bivãi kolonijalni posedi poveravaju na upravÿaçe pojedinim dræavama, pod nadzorom meœunarodne organizacije i u interesu lokalnog sta-novniãtva. Ovaj zaokret bio je 49

188.

E. Krippendorff, Probleme der internationalen Beziehungen, Frankfurt, Suhrkamp, 1972, str.

241

moguñiz dva razloga: pod uticajem socijalistiåke misli, u sredçim i niæim slojevima stanovniãtva metropola, kao i u javnom mneçu mnogih dræava, jaåa antikolonijalistiåki stav, dok neke razvijene kapitalistiåke dræave u postepenom osipaçu kolonijalnih imperija vide moguñnost sopstvene privredne ekspanzije. Ovo posledçe vaæi naroåito za SAD, koje zauzimaju mesto najrazvijenije dræave i oseñaju da bi u slobodnoj utakmici, neoptereñenoj carinskim i drugim barijerama koje su podigle metropole oko svojih kolonija, uvek mogle da izaœu kao pobednik i da tako po voÿi proãiruju træiãte za svoje proizvode i kapital i obezbede pristup potrebnim sirovinama. Sistem mandata je ipak bio samo kompromis, s obzirom na snagu pobedniåkog britanskog i francuskog kolonijalizma. Mandatne te-ritorije su opet date na upravÿaçe kolonijalnim silama, koje se s veñinom od çih ophode kao da su ih jednostavno zaposele. Ãtaviãe, svet doæivÿava i toleriãe nove pokuãaje kolonijalnog osvajaça Italija najzad uspeva da potåini Etiopiju (1936). Kolonijalni sistem poåiçe sada, meœutim, da nagriza i borba pokorenih naroda. Po pravilu je, poãto je bio skrãen otpor nesloænih feudalnih gospodara, u kolonijama nastajao period zatiãja, uz pojedine slabo organizovane izlive protesta, koje su kolonijalne armije lako guãile. U toku dvadesetog veka i u kolonijama se stvara graœanstvo i s çim jaåa i nacionalna svest, koju izraæavaju sve ãiri i sve boÿe organizovani politiåki pokreti. Uspeh nekih od çih, naroåito onoga u Indiji, koji je na specifiåan naåin nadahçivao i predvodio Gandi (Gandhi), deluje na jaåaçe antikolonijalne borbe u drugim kolonijama. Jaåaçu ovih pokreta doprinosi i zauzetost metropola Drugim svetskim ratom, koji ih åak primorava da mnoge stanovnike kolonija naoruæavaju i osposobÿavaju za vojnu sluæbu. Stvaraçe Ujediçenih nacija dogaœa se u mnogo izraæenijoj antikolonijalnoj atmosferi od stvaraça Druãtva naroda. Sistem mandata zameçuje se starateÿskim sistemom, kome se pored mandatnih teritorija podvrgavaju i kolonije poraæenih zemaÿa u Drugom svetskom ratu i, teorijski, kolonije pobednica koje ih dobrovoÿno stave na raspolagaçe Ujediçenim nacijama. Ciÿ starateÿstva izriåito postaje sticaçe potpune nezavisnosti teritorija pod starateÿstvom. Ãto je joãvaænije, meœunarodnoj kontroli podvrgavaju se i oni kolonijalni posedi koji ostaju u rukama kolonijalnih sila i proglaãava se naåelo da kolonijalna uprava mora biti u interesu domorodaåkog stanovniãtva i voditi jaåaçu samouprave (ålan 73. Poveÿe Ujediçenih nacija). Iako u prvi mah ovakva reãeça nisu izgledala mnogo viãe nego deklaracija, ona su omoguñila znaåajnu ulogu koju su Ujediçene nacije odigrale u konaånom ukidaçu kolonijalizma. Stoga je s poveñaçem broja dræava u Ujediçenim nacijama, koje su nastale posle uspeãno okonåane oruæane i politiåke borbe za osloboœeçe od kolonijalne vlasti, pritisak na kolonijalne sile u Ujediçenim nacijama sve viãe rastao, a çihovo ponaãaçe u kolonijama bilo je neprekidno pod lupom svetske javnosti. Za razliku od sliånih situacija u drugim okolnostima, pomoñantikolonijalistiåkim pokretima nije se smatrala protivnom meœunarodnom pravu, ãto im je obezbedilo podrãku koja nije bila samo moralne prirode. S druge strane, u samim 242

kolonijalnim metropolama jaåa glas onih koji uviœaju da su svi argumenti za odræavaçe kolonijalnih poseda iãåezli ili se ispostavili kao laæni. Tim putem kreñu i kolonijalne sile s demokratskim ustrojstvom vlasti, pri åemu se mora napomenuti da se to ne odvija bez trzavica pa i strahovitih krvoproliña u kolonijama, naroåito onda kada su interesi koji su ugroæeni posebno jaki ili se lako razbuktavaju nacionalistiåke emocije zbog srazmerno velikog broja belih naseÿenika (Alæir, Rodezija). Nije otuda ni åudo ãto su ãpanske i portugalske kolonije najduæe åekale na osloboœeçe i ãto posledçi ostaci kolonijalizma imaju specifiåne oblike. To su naime, pored nekih maçih teritorija gde je strateãki interes metropole neobiåno izraæen, bivãe kolonije evropskih zemaÿa koje su, u stvari, raskinule veze s metropolama, ali tako ãto je maçina doseÿenika iz tih metropola i çihovih potomaka zadræala svu onu vlast i sve one prednosti koje im je u odnosu na domoroce obezbeœivao kolonijalni status. Tako je Juæna Afrika bila prestala da bude kolonijalni posed Velike Britanije, ali je kao preæiveli ostatak kolonijalizma do skora bila jedinstveni primer dræave organizovane na rasistiåkom principu, koji otvoreno favorizuje maçinu. G. Stvaraçe interesnih sfera (dominacija, hegemonizam) Kao ãto se moglo videti, teritorijalno proãireçe moæe se sukobiti s mnogim teãkoñama. Da bi se one izbegle, spoÿnopolitiåki odluåioci trude se da one ciÿeve, koji se inaåe postiæu ekspanzijom, ostvare bez teritorijalnog proãireça. Takav je ciÿ postignut onda kada se osigura potreban stepen uticaja i kontrole na teritorijama koje inaåe ostaju iza granica, u sastavu stranih dræava. Kada je osnovni naglasak na zadræavaçu nadzora nad spoÿnom politikom i glavnim tokovima unutraãçe politike u dræavama jednog podruåja koje neka velika sila smatra znaåajnim za sebe, govori se o interesnoj sferi te dræave. Uz iskÿuåeçe meãaça drugih rivalskih velikih sila podjednake moñi, ovakva dræava nastoji da se u okviru sfere ne dese nikakve promene koje çoj ne bi odgovarale. Ona to postiæe razliåitim sredstvima, veñprema tome na åemu se prvenstveno temeÿi çena moñ, ali se iza svih tih sredstava redovno krije jedno, osnovno i konaåno pretça oruæanom intervencijom. U najãirem smislu, ovakva se kontrola nad interesnom sferom naziva dominacijom, a onaj oblik dominacije koji se temeÿi na voœstvu koje velika sila treba da ima na osnovu nekoga stvarnog i od çenih sledbenika priznatog razloga najåeãñe se naziva hegemonijom. Kao razlozi za hegemoniju su se tokom istorije navodili kulturna razvijenost, ideoloãki primat, zajedniåko poreklo itd., dakle izvesna srodnost koja najmoñnijoj dræavi daje svojstvo “prirodnog voœe” i “zaãtitnika”. Kako se interesne sfere vrlo åesto temeÿe na ravnoteæi snaga, tj. na dogovoru izmeœu velikih sila, pretça vodeñe sile je utoliko jaåa i opasnija zato ãto pripadnik sfere u redovnim okolnostima ne moæe da oåekuje pomoñi podrãku s druge strane. Pripadnost sferi uticaja deformiãe politiåki æivot i spoÿnopolitiåko odluåivaçe u podreœenoj zemÿi sve vaænije politiåke odluke moraju da dobiju saglasnost hegemona, vlada koja to ne poãtuje biñe svrgnuta delovaçem agenata hegemona ili otvorenom intervencijom, a politiåka voÿa stanovniãtva, izraæena izborima ili na 243

drugi naåin, ostañe krça jer ñe hegemon spreåiti dolazak na vlast snaga koje mu ne izgledaju dovoÿno pouzdane, pogotovu onih åiji se program sastoji u oslobaœaçu od uticaja hegemona. Postojaçe interesnih sfera optereñuje meœunarodne odnose od pamtiveka. U klasiånoj Gråkoj su se isticala dva hegemona, Atina i Sparta. One su bile na åelu grupacije slobodnih gråkih gradova dræava, koji su, meœutim, svojim hegemonima priznavali prvenstvo i stajali na çihovoj strani u meœusobnim sukobima, od kojih je naj-znaåajniji bio peloponeski rat, izazvan upravo time ãto je Atina naruãila postojeñu ravnoteæu jer je Kerkiru, koloniju Korinta, koji je bio pod hegemonijom Sparte, primila pod svoje pokroviteÿstvo.50 Joãod poåetka XIX veka, SAD smatraju celu Zapadnu hemisferu svojom interesnom sferom. Ova politika SAD poåela je na oko sasvim bezazleno, pa åak i napredno: svojom poslanicom kongresu SAD predsednik Monro (Monroe) je 1823. godine izrazio reãenost ove zemÿe da se odupre daÿoj kolonijalizaciji i intervenciji evropskih sila u Severnoj i Juænoj Americi, ãto je u tom trenutku u prvom redu znaåilo nameru da se Ãpaniji ne dopusti da pod okriÿem Svete alijanse ponovo pokori svoje bivãe latinoameriåke kolonije. Istovremeno, SAD su se obavezale da se neñe meãati u evropske poslove. Sjediçene Ameriåke Dræave odbacile su ograniåeçe u pogledu uåestvovaça u evropskim stvarima joãu toku Prvog svetskog rata, dok su mnogo viãe polagale na drugu komponentu tzv. Monroeve doktrine, koja je vremenom poåela da znaåi pretvaraçe oba ameriåka kontinenta u interesnu sferu SAD. Umesto zaãtite, Monroeva doktrina postala je za latinoameriåke zemÿe teret jer je znaåila potpunu izloæenost politiåkom pritisku SAD i ekonomsku eksploa-taciju çihovih graœana i preduzeña. SAD su u prvom redu smatrale da je Latinska Amerika podruåje za unosno investiraçe kapitala çihovih preduzetnika i zadræavale su sebi pravo da grubo interveniãu u svakom sluåaju kada su smatrale da su takve investicije ugroæene (tzv. “dolarska diplomatija”). SAD su tako neke latinoameriåke zemÿe dræale i pod privremenom okupacijom ili im nametale finansijski protektorat (npr. Kuba, Dominikanska Republika, Haiti, Nikaragva). Iako je u novije vreme usled uticaja svetskog javnog mneça ovako gruba politika postala nemoguña, te su SAD nastojale da svoju hegemoniju prikriju uspostavÿaçem Panameriåke Unije (kasnije Organizacije ameriåkih dræava), koja je, navodno, trebalo da bdi nad bezbednoãñu Zapadne hemisfere daju-ñi u stvari legalitet pritisku i intervenciji SAD se ni u najskorijoj proãlosti nisu odricale upotrebe oruæanih snaga, kako bi pokuãale da spreåe unutraãçi politiåki razvoj u latinoameriåkim zemÿama, koji im nije bio po voÿi. Spoÿna politika SSSR pokazala je da se i u “realnom socija-lizmu” donosioci spoÿnopolitiåkih odluka opredeÿuju za izgradçu interesnih sfera. Iako su takvu politiku prikrivali iza parola o misiji u borbi za socijalizam Staÿin i çegovi saradnici nisu se ustezali od otvorene upotrebe ovakvih pojmova u diplomatskim pregovo50 Tukidid,

244

Povijest peloponeskog rata, Zagreb, Matica hrvatska, 1957, str. 29. i daÿe (I, 32, 17).

rima, kao ãto se to npr. vidi u tekstovima sporazuma sa Nemaåkom od 23. avgusta i 28. septembra 1939.51ili iz poznate anegdote, koju je zabeleæio britanski premijer Åeråil, o tome kako su on i Staÿin u poverÿivim razgovorima za tren oka podelili sfere uticaja na Balkanu, u sluåaju pobede nad nacistiåkom Nemaåkom. Kao ãto je dobro poznato, srazmera uticaja izraæena je bila åak u brojevima, procentualno, pri åemu je uticaj u Jugoslaviji imao da bude obostran, i SSSR-a i zapadnih sila, u odnosu 50:50.52 Po planovima velikih saveznika, to je znaåilo da se u Jugoslaviji nije smelo niãta desiti ãto ne bi bilo po ñudi velikih pobedniåkih sila. Posle Staÿinove smrti, teorija monopolitnog socijalistiåkog lagera se postepeno napuãta, o åemu svedoåi Hruãåovÿevo shvataçe da su osnove jedinstva zajednice socijalistiåkih zemaÿa ideologija marksizma leçinizma, naåelo proleterskog internacionalizma, pravilno shvataçe meœunarodnih zadataka radniåke klase i duboka vera u neizbeænost pobede socijalizma, ali da u “velikoj grupi socijalistiåkih dræava, od kojih je svaka suoåena sa svojim sopstvenim zadacima, nije moguñe sprovesti rukovoœeçe socijalistiåkim zemÿama i komunistiåkim partijama iz nekog centra.”53 U skladu s tim su i neke praktiåne mere koje je SSSR sprovodio u to vreme u prvom redu normalizovaçe odnosa s jugoslovenskim komunistima i s çim povezano potpisivaçe dvaju vaænih dokumenata, Deklaracije vlada FNRJ i SSSR od 2. juna 1955. i Deklaracije o odnosima izmeœu Saveza komunista Jugoslavije i Komunistiåke partije Sovjetskog Saveza od 20. juna 1956.54 Meœutim, kao ãto su se u sovjetskoj publicistici i daÿe uporedo upotrebÿavali izrazi “socijalistiåki lager” (tabor) i “socijalistiåka zajednica”, stav sovjetskih pisaca u odnosu na socijalistiåke zemÿe u okviru podruåja koje je Staÿin dobio kao sferu uticaja, ostao je ambivalentan sve do raspada SSSR. D. Imperijalizam Termin “imperijalizam” åesto se upotrebÿava. Kao i uvek kada mnogi govornici i pisci promeñu jednu reå, çeno znaåeçe poåiçe da se umnogostruåava pa i gubi. Pa ipak, moæe se reñi da se u ozbiÿnoj literaturi o meœunarodnim odnosima susreñu uglavnom dve osnovne vrste znaåeça, ãire, neistorijsko, i uæe, istorijsko. Ãire znaåeçe imperijalizma ima kod veñine pisaca, koji ga shvataju kao prastaru pojavu, nevezanu za neki odreœeni istorijski period. U skladu s latinskom etimologijom ove reåi, bila bi to teæça da se stvori imperija, prostrano carstvo, kojim bi nacija koja ga je stvorila, odnosno çen vladar, neograniåeno vladala.55 U svojoj ãirini ovakav pojam imperijalizma podrazumevao bi prosto prisa-jediçeçe, zavojevaçe, stvaraçe hegemonijalne federacije, nametaçe statusa protektorata ili vazalne dræave i kolonijalno osvajaçe, pa se tako govori o imperijalizmu Atine, Makedo51 Colliard Manin, II, str. 146. i daÿe. 52 V. Åeråil, Memoari VI, Beograd, “Prosveta”, 53 Komunist (Moskva), 1961/1, str. 34. 54 GavranovStojkoviñ, nav. delo, str. 380, 383. 55 Deutsch, nav. delo, str. 71.

1964, str. 207.

245

nije, Rima, Napoleona, viktorijanske Velike Britanije, carske i hitlerovske Nemaåke itd. U suãtini, bilo bi to svaka ekspanzija, svaka teæça da se zagospodari svetom. Joããire znaåeçe imperijalizam dobija u radovima pisaca tzv. realistiåke ãkole meœunarodnih odnosa. Kako piãe çihov najistaknutiji predstavnik, Hans Morgentau (Morgenthau), imperijalizam je “politika koja teæi da poniãti postojeñe staçe, da preokrene odnose moñi izmeœu dve ili viãe dræava.”56 Iz ovakvog stava sledi neoåekivani zakÿuåak da se i sasvim nemoñna dræava moæe upustiti u imperijsku politiku, ako reãi da odbaci podreœeni poloæaj i da to postigne time ãto ñe pojaåati svoju moñali da se imperijalizmom ne moæe nazivati porast moñi zemÿe koja veñdominira drugima! Morgentau izriåito kritikuje stanoviãte po kome se oåuvaçe veñpostojeñe imperije oznaåava kao imperijalizam, poãto je takva politika statiåna, konzervativna odbrana postojeñeg staça, a ne dinamiåan proces sticaça imperije. Prema çemu, na primer, Velika Britanija veñod 10. godine nije viãe vodila imperijalistiåku politiku. Iako se mora istañi da Morgentau hoñe da kvalifikuje politiku teæçom ka promeni odnosa snage, a ne nekim drugim ciÿem, ne moæe se ipak preñutati da su rezultati u konkretnim primerima apsurdni: strogo sprovedeno, çegovo merilo dovelo bi dotle da su one zemÿe koje su htele da se otmu britanskom imperijalnom uticaju bile imperijalistiåke, jer su htele da preokrenu odnos snaga! Zato, verovatno, ovaj pisac i nije sasvim dosledan, jer posebno govori o tri ciÿa imperijalizma, koji su stvaraçe svetske imperije, stvaraçe kontinentalne imperije ili lokalna, regionalna premoñ.57 Time se, u stvari, çegovo shvataçe vraña uobiåajenom ãirem pojmu imperijalizma kao teæçe da se stvori imperija, mada mu se dodaje i teæça ka stvaraçu sfere uticaja, jer ona nije niãta drugo nego regionalna premoñ. Uz sve to treba zapaziti razliku izmeœu opisanog i naãeg shvataça odnosa prema vrednosti: naãe je miãÿeçe da vrednost kao deo i motivacija spoÿne politike postoji bez obzira na to æeli li se steñi nova, neposedovana vrednost ili oåuvati veñsteåena vrednost. Imperijalizam je, stoga, imperijalizam i onda kada se imperija stiåe i kada se brani za oznaåavaçe razlike izmeœu ove dve faze ili staça trebalo bi upotrebÿavati druge izraze. Uæe znaåeçe imperijalizam ima kada se odnose na pojavu koja oznaåava jedan period istorije meœunarodnih odnosa. Ovakvo shvataçe karkteristiåno je za marksistiåke pisce ali ga s çim deli i dobar deo ozbiÿnih graœanskih teoretiåara. Pre svega, sam izraz “imperijalizam” kao oznaka za spoÿnu politiku poåeo se upotrebÿavati tek u drugoj polovini XIX veka, u doba kada je Dizraelijeva (Disraeli) vlada u Velikoj Britaniji poåela sve viãe da naglaãava znaåaj Britanske Imperije i potrebu da se britanski posedi teãçe veæu za metropolu i da se stiåu novi. Izraz su poåeli upotrebÿavati Dizraelijevi liberalni protivnici u Engleskoj, koristeñi nepovoÿne prizvuke koje je u tadaãçem znaåeçu imao. Kada su, meœutim, i liberalni kabineti posle dolaska na vlast nastavili s dotle kri-tikovanom imperijalistiåkom politikom, 56 Nav. delo, str. 46. Originalni tekst nije lako prevesti na naãjezik:...“a policy that aims at the overthrow of the status quo, at the reversal of the power relations between two or more nations”. 57 Isto, str. 56. i daÿe.

246

nije se viãe moglo go-voriti o imperijalizmu kao odluci, prohtevu ili greãci jedne vlade, veñse poåelo razmiãÿati o pravom znaåeçu i dubÿim uzrocima te pojave, shvatajuñi pri tom da je ona postojala i pre no ãto se za çu naãla pogodna reå. Ovakva razmiãÿaça postaju sve åeãña poåetkom HH veka, kada se ispostavÿa da Velika Britanija nije jedina imperijalistiåka sila, a povod im je, svakako, prva ozbiÿna studija o impe-rijalizmu iz pera engleskog ekonomiste Xona Hobsona (John Hobson), prvi put izaãla 1902. godine.58 Hobson je imperijalizam doveo u vezu s kapitalizmom i pokuãao da ga objasni ekonomskim uzrocima. Pored ostalog Hobson konstatuje da kapitlaizam smaçuje potroãçu te dovodi do teãkoña u plasiraçu proizvedene robe unutar evropskih dræava, koje se onda odluåuju da prigrabe i za sebe zadræe træiãta na drugim kontinentima. Poåev od objavÿivaça Hilferdingovog “Finansijskog kapitala” (1910), marksistiåki orijentisani pisci daju svoj doprinos ana-lizi imperijalizma. Pored radova Roze Luksemburg (Luhemburg), i Buharina, ovde se naroåito istiåe Leçinovo delo Imperijalizam kao najviãi stadijum kapitalizma (1917). Prema Leçinu, imperijalizam je, u stvari, kapitalizam u onoj svojoj fazi razvoja u kome se uspostavÿa dominacija monopola i finansijskog kapitala. Naåin kontrole nad zavisnim teritorijama nije bitan, te je stoga pogreãno brkati imperijalizam i kolonijalizam. U imperija-listiåkoj fazi, dræave koje veñimaju kolonije meçaju odnos prema çima (ãto je na primer bila i suãtina veñpomenute Dizraelijeve politike) vezujuñi ih åvrãñe za svoju ekonomiju, dok druge, kao npr. SAD, ulaze u imperijalistiåki odnos prema dræavama koje inaåe zadræavaju spoÿna obeleæja suverenosti. Iako i daÿe ima kolonijalnih osvajaça, pa im se åak neke dræave, kao Nemaåka i Italija, predaju s posebnim æarom, ona nisu toliko karkteristiåna za fazu imperijalizma, koliko su to pokuãaji da se nerazvijene zemÿe dovedu u onu meru ekonomske i politiåke zavisnosti, koja je potrebna da bi se uz ãto niæu cenu postigli imperijalistiåki ciÿevi (npr. politika velikih sila prema Kini u toku prve polovine HH veka). Likvidacija kolonijalizma nije otuda otklonila imperijalizam kao spoÿnu politiku, ni kao opasnost za maçe razvijene i maçe moñne zemÿe. Bivãe kolonijalne sile nastoje da izgubÿene kolonije zadræe pod imperijalistiåkom dominacijom, koristeñi u tu svrhu niz preostalih ekonomskih, politiåkih i kulturnih spona s çima. Takav se odnos naziva neokolonijalizmom. Meœutim u tome bivãim kolonijalnim metropolama uveliko konkuriãu najrazvijenije kapita-listiåke zemÿe bez kolonijalistiåke proãlosti, koje su åak i blago-naklono gledale na proces dekolonizacije, nadajuñi se da ñe tako moñi da zaposednu nove poloæaje, uz izvesnu psiholoãku prednost koju im daje reputacija nekolonijalistiåkih dræava. U tom pogledu predçaåile su SAD joãod Prvog svetskog rata, znajuñi da kao najrazvijenija kapitalistiåka zemÿa mogu u “otvorenoj utakmici” nadmaãiti sve svoje konkurente. 58 Najnovije

izdaçe: Imperialism, London, Allen & Unçin, 1938.

247

Imperijalizam, iako mu ciÿevi ostaju isti, meça svoje metode. Nekada tako laka, oruæana intervencija radi zaãtite “interesa svojih graœana” postaje teæe ostvarÿiva, pa se zato i reœe preduzima, mada nije napuãtena. Ulagaåi pristaju na uslove i rizike, na koje do skora nisu ni pomiãÿali. Isto tako, pod pritiskom ãirokih masa, imperijalizam teæi da izgubi nacionalne boje te je sve viãe vezan za nove subjekte meœunarodnih odnosa, transnacionalna preduzeña. Imperijalizam je, dakle, teæça da kontrolom i dræaçem u za-visnosti maçe razvijenih zemaÿa, koje karakteriãe stadijum najrazvijenijeg kapitalizma. Ne treba, meœutim, smetnuti s uma da se u velikom delu strane literature sreñe i drugo znaåeçe imperija-lizma, kao osvajaåke politike s ciÿem sticaça velike teritorije i velikog broja potåiçenih ÿudi. Za ovo drugo shvataçe vezana su razna objaãçeça, od kojih smo neka upoznali.59 Œ. Sticaçe moñi kao samostalna vrednost Nije retko da se vrednost, koju treba spoÿnom politikom dostiñi, pomiçe jaåaçe snage i uticaja dræave. U skladu s tim, i “realistiåka” teorija, kao ãto smo veñnapomenuli, koristi “interes odreœen pomoñu moñi” kao glavni kÿuå za razumevaçe i objaãçavaçe spoÿne politike i meœunarodnih odnosa.60 Ispoÿava se, u stvari, da je moñne samo merilo nego i glavna vrednost. Prema ovakvim shvataçima, sve ostale vrednosti, svi ostali ciÿevi, sve ono ãto subjekti meœunarodnih odnosa æele, u krajçoj liniji sluæi ovoj vrhovnoj vrednosti. Ako, recimo, neka dræava æeli da osvoji neku teritoriju, to nije zato ãto su joj ona ili neãto na çoj potrebni, veñzato da bi tako uveñala svoju moñ, ili preduhitrila nekoga da ne bude moñniji od çe, ili jednostavno pokazala da je moñna. Ovakva shvataça, proãirena meœu teoretiåarima, praktiånim politiåarima i laicima, ponose se uglavnom time ãto polaze od “prave” prirode åoveka, koji se u politiåkim naukama i politici toboæe ne sme idealizovati. Åak i kada bi jednostavno prenoãeçe individualnih osobina na kolektivitet bilo umesno, u ovom sluåaju bi se poãlo samo od jedne vrste ÿudi, onih koji, kao lica u isto-imenom Nuãiñevom komadu, uæivaju u vlasti radi same vlasti i time motiviãu svoje akcije. Iako takvi ÿudi nesumçivo postoje, oni se ne mogu smatrati racionalnim, pa ni tipiånim ÿudima i politiåarima. Druãtvena moñi vlast su za ove posledçe sredstvo da bi postigli neke druge ciÿeve, da bi ostvarili vrednosti koje su jasnije ili maçe jasno izrazili u svom politiåkom programu. Borba za vlast bez programa, karakteristiåna je za tzv. “realpolitiåare”, koji nikada nisu doneli nikakvog dobra svojoj stranci, narodu ili dræavi. Daleko smo od toga da potceçujemo ulogu moñi u meœunarodnim odnosima i u politici uopãte. Meœutim, kako ñe se u daÿim izlagaçima joãboÿe videti, moñse ne moæe shvatiti kao konaåna vrednost ili zavrãni ciÿ spoÿne politike, veñkao sredstvo 59

J. Schumpeter, Imperialism, Social Classess, New York, Meridian Books,

str. 5. i daqe

60 Morgenthau,

248

nav. delo. str. 11.

1955,

da se takav ciÿ postigne. Joãtaånije, moñje oznaka za sposobnost i moguñnost da se neka sredstva u meœunarodnim odnosima koriste. Neosporno je da dræave teæe moñi kako bi ostvarile svoje ciÿeve, jasno je da pojedine odluke koje se donose imaju za ciÿ poveñaçe moñi, kako bi se onda mogle doneti druge odluke radi postizaça æeÿenih vrednosti, ali sama odluka o jaåaçu ili åuvaçu moñi malo govori o tim vrednostima. Taåno je da se u danaãçoj svetskoj situaciji malo koja dræava ne trudi da poveña svoju moñ, naroåito u vojnom pogledu. Meœutim, ova konstatacija, umesto da nam pomogne, ne objaãçava niãta, jer je sasvim oåigledno da se iza ove teæçe kriju razliåite pobude i sasvim suprotni sistemi vrednosti. Naoko izgleda da je postignut teorijski uspeh time ãto je reåeno da je ciÿ svake spoÿne politike svodÿiv na teæçu ka moñi. U stvari, time se stiglo samo do teorijski malo vrednog uopãtavaça. O pojmu moñi viãe ñemo raspravÿati kasnije. Napomenimo dotle sledeñe: iako moñne moæe da se svrsta meœu vrednosti koje objaãçavaju svaku spoÿnu politiku, niti da se pojmi kao samostalna vrednost, ne moæe se tvrditi da nema odluåilaca koji se rukovode jedino çome, koji, dakle, vide moñkao takvu samostalnu vrednost. Sasvim je moguñe, i to se deãava, da se odluka donosi samo radi poveñaça moñi, radi uæivaça u çoj samoj. Ova fetiãizacija moñi moæe se objasniti na razne naåine. Pre svega, jaåaçe moñi moæe biti potrebno radi postizaça nekog daÿeg ciÿa, ponekad toliko udaÿenog da se vremenom izgubi iz vida. Kako se cela energija dræave usmerava na stvaraçe toga preduslova i, kako se on sporo postiæe, u ãirem odluåilaåkom krugu se stvara utisak da je samo postizaçe moñi glavni ciÿ. Unutarpolitiåki razlog moæe da se krije i u militarizaciji dræave: ukoliko vojska postane dominantna druãtvena grupa, onda ona svoju vlast i svoje zahvataçe u veliki deo druãtvenog proizvoda mora da pravda onim ãto ona u prvom redu oliåava moñi. Spoÿnopolitiåki razlozi mogu se sastojati u prikrivaçu pravih ciÿeva, koji bi zabrinuli inostranstvo i naveli ga na preventivne mere: ako je, na primer, pravi razlog za uveñaçe moñi eskpanzija u odnosu na susedne teritorije, o çemu se ne moæe govoriti sve dok se moñne postigne, a samo snaæeçe dræave, veruje se, izgleda prihvatÿivo kao “neutralan” ciÿ. Konaåno, moguñe je i idiosinkratsko objaãçeçe: ukoliko liånost jednog åoveka toliko dominira spoÿnopolitiåkim odluåivaçem, ukoliko doœe do poistoveñeça çega i dræave kao subjekta meœunarodnih odnosa, onda ñe i spoÿnopolitiåke odluke, ukÿuåujuñi tu i izbor vrednosti, biti odraz çegove liånosti, koja, pak, moæe da bude takva da u moñi koju ima, strahu koji uliva, nalazi potpuno zadovoÿeçe. Orijentalna despotija i apsolutna monarhija pruæaju takve primere, koji su, obiåno, vezani za osvajaçe radi osvajaça. Teæça ka moñi je ipak dvosmislena. To dolazi otuda ãto je logika moñi kao konaånog ciÿa preokrenuta, pa tako ono radi åega se moñupotrebÿava izgleda kao sredstvo za dokazivaçe moñi. Najåeãñi dokaz vojne moñi bila je pobeda u ratu, te se zato åinilo da rat mora da se vodi iz bilo kog razloga. Nije åudo ãto je u oåima ratnih voœa i vojnih profesionalaca izgledalo da su rat i osvajaçe uzroci moñi, umesto 249

obratno, ali je åudno da su ovaj naåin razmiãÿaça usvajali i ÿudi koji su se bavili naukom. E. Ugled (prestiæ) kao samostalna vrednost Ugled ili prestiæ je joãjedno sredstvo koje se brka s ciÿem. Kao ãto se druãtveni ugled koji åovek ima ne moæe lako “unovåiti” ili uopãte prevesti na “opipÿive” vrednosti (pa åak u takvom pokuãaju moæe opasno da se poÿuÿa ili izgubi), tako nisu ni jasni suptilni naåini do koje dræava ili drugi subjekt meœunarodnog prava moæe da iskoristi okolnost ãto svetsko javno mneçe i javno mneçe u veñini dræava povoÿno i sa simpatijama gledaju na çega. Otuda, ugled moæe da izgleda joãviãe kao samostalna vrednost, nego ãto je moñ. Videli smo da Aron “slavu” (glorie) smatra jednom od triju glavnih vrednosti, kojima teæe sve dræave. Dræave, dakle, po takvim shvata-çima teæe slavi samoj po sebi: spoÿnopolitiåki odluåioci usvajaju ugled kao vrednost jednostavno zato ãto i oni i çihovi sugraœani uæivaju u slavi svoje dræave. S druge strane, ali iz istih razloga, mnogim “praktiånim” ÿudima izgledaju izliãne ærtve koje spoÿnopolitiåki odluåioci mogu da uåine u ime cele zajednice da bi ugled dræave porastao. Takve kritike nisu retke u mnogim dræavama. Ako se, recimo, vlada zalaæe za stvar nekog dalekog i slabog naroda ili politiåkog pokreta, koji nema izgleda na brz uspeh i pored plemenitog nadahnuña i opravdanih zahteva, kaæe se da se time rizikuje gnev moñnih protivnika, dok se za uzvrat moæe oåekivati samo zahvalnost male i nejake grupe ÿudi. Kada se daje pomoñnerazvijenim zemÿama, obiåno se zamera da gladnih i siromaãnih ima i kod kuñe. Daju li se stipendije stranim studentima, ukazuje se na talentovane mlade domañe dræavÿane, koji ne mogu da se ãkoluju. Reãi li vlada da uåini izdatke kako bi se u zemÿi organizovao veliki meœunarodni skup ili sportska manifestacija, prigovara joj se da bi se taj novac mogao utroãiti na daleko boÿe i preåe stvari, itd. Kao reakcija na to, lica koja su duæna da obrazlaæu izdatke, åesto pribegavaju veoma vulgarnim objaãçeçima, zato ãto ona imaju izgleda na uspeh. Pomoñzemÿama u razvoju opravdava se time ãto ñe se tako postiñi povlaãñen poloæaj na çihovim træiãtima, stipendije strancima kao investicije u obaveãtajnu mreæu ili propagandu, itd. Istina je, meœutim, na sredini. Subjekti meœunarodnih odnosa ne stvaraju ugled radi ugleda, niti svaku svoju “uslugu” ili “dobro delo” æele odmah da naplate. Kao ãto dobar privrednik vodi raåuna o svom ugledu jer ñe mu na dugu stazu pomoñi da bude rado biran poslovni partner, tako i dræava s ugledom zasnovanim na naåelnoj i nesebiånoj spoÿnoj politici, moæe da oåekuje povereçe i podrãku åak i od onih koje su neki çeni stavovi u konkretnim situacijama pogodili, te ñe tako moñi lakãe da se zalaæe za ostvareçe vrednosti kojima teæi. Woj ñe se, npr. rado poveravati vaæne uloge u meœuna-rodnim organizacijama, çeni predstavnici biñe birani u najviãe organe takvih organizacija ili u druga meœunarodna tela, oni ñe biti åesti ar250

bitri i posrednici, i u teãkim situacijama moñi ñe da raåunaju na podrãku javnog mneça. Naravno, i ugled u praksi odluåivaça moæe da se fetiãizira, kao i moñ. To naroåito biva kada se priœe dosta nejasnoj granici izmeœu ove dve pojave, tj. kada se smatra da ugled potiåe od manifestacija moñi. Tada insistiraçe na “ugledu” dobija oblik nadmetaça, nalik na ono izmeœu malograœanskih porodica. Velike i åeste vojne parade, raskoãne sveåanosti, razmetÿivi gestovi i insistiraçe na protokolarnom prvenstvu diplomatskih predstavnika, koji æive u skupim vilama i voze se automobilima koje dræava ne moæe da priuãti, spadaju u mnogobrojna ispoÿavaça laænog ugleda. Na sliåan se naåin i sport moæe izroditi od sredstava za zbliæavaça u nadomestak za isticaçe moñi i ugleda: nije retko da su vlade zainteresovane da nacionalne momåadi postignu pobede po svaku cenu, ne obaziruñi se na materijalne izdatke i ne prezajuñi od teãkih incidenata ako se ovi ciÿevi ne ostvare. U svim ovim ciÿevima ciÿ je puki ugled, mada je najåeãñe reå o samozavaravaçu time ãto se proizvode spoÿna obeleæja ugleda. Vladina ãtampa, åak i sva sredstva informisaça, pa i veliki deo stanovniãtva, mogu da budu uvereni da je postignut veliki ugled i da uzajamno sebi åestitaju na çemu, dok ga tamo gde bi trebalo da postoji, u inostranstvu, nema. Ovakva razmetÿivost, åesto skopåana sa nacionalizmom, moæe da bude dvostruko ãtetna. Hvalisava sujeta stvara van zemÿe suprotan utisak od ugleda, a unutar zemÿe jaåa opijenost toboæçom nacionalnom superiornoãñu i nepostojeñim uspe-sima. Pa ipak, teæça ka ovakvim laænim vrednostima nije toliko opasna kao teæça ka moñi radi moñi, te se zato lako neutralizuje podsmehom. Iako je, dakle, neosporno da se spoÿnopolitiåki odluåioci povremeno mogu rukovoditi ugledom kao jedinom vrednoãñu, treba, na kraju, ponoviti ono ãto se najåeãñe zaboravÿa: do ugleda se u stvari dolazi time ãto su postignute neke druge vrednosti ili se pokazalo zalagaçe za çih. Najpre je to zalagaçe za opãteåoveåanske, univerzalne vrednosti. To priznaju i pisci koji inaåe smatraju da se prestiæ prvenstveno zasniva na razvijenosti i vojnom potencijalu.61 6. Vrste spoqnopolitiåkih ciqeva Opredeÿeçe za neku vrednost joãne znaåi da je izabran i spoÿnopolitiåki ciÿ. To tek postaje ona vrednost kojoj se teæi, a ne ona koja se samo vidi ili priæeÿkuje. Pod ciÿem se, dakle, podrazumeva aktivan odnos prema vrednosti. U pretvaraçu vrednosti u ciÿ uoåavaju se razliåiti uticaji, meœu kojima vaæno mesto zauzima veñpomenuto povratno delovaçe sredstava na ciÿ: ako za postizaçe nekoga ciÿa nema raspoloæivih sredstava ili se ona ne uoåavaju takav se ciÿ neñe ni formulisati, iako ñe vrednost i daÿe ostati da postoji, da bi iskrsla kao ciÿ ukoliko se pojavi i put za çeno dostizaçe. 61 Vidi

K. J. Holsti, International Politics, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1972, str. 78.

251

Iz istih razloga prelaz izmeœu prihvañene vrednosti i formulisanog ciÿa nije tako nagao. Da bi se to pokazalo, najåeãñe se uvodi vremensko merilo za razlikovaçe ciÿeva. Teæe dostiæne vrednosti se onda postavÿaju kao krajçi, konaåni ciÿevi, dok se çima podreœuju bliæi, jasniji i lakãe ostvarÿivi ciÿevi, ãto obiåno dovodi do postavÿaça dugoroånih, sredçoroånih i kratkoroånih ciÿeva. To, meœutim, vaæi samo za vrednosti koje tek treba dostiñi, koje iziskuju i podrazumevaju promene. Ako je treba saåuvati, ona se postavÿa kao stalni ili trajni ciÿ spoÿne politike. Dugoroåni i stalni ciÿevi su logiåki sliåni, jer se nalaze na vrhu hijerarhije spoÿnopolitiåkih ciÿeva i sluæe kao uzor i merilo za donoãeçe i sprovoœeçe svake spoÿnopolitiåke odluke. Spoÿna politika koja ne poznaje vrhovne ciÿeve nema doslednost ni orijentacije, te se takvom ne moæe ni nazvati. Revolucionarni subjekti, koji teæe promenama u meœunarodnom sistemu, imaju izræenije dugoroåne ciÿeve, dok su za pristalice postojeñeg staça karkteristiåni stalni ciÿevi.62 Zbog çihove uopãtenosti, dugoroåne ciÿeve je nekad teãko ustanovÿavati i ispitivati. Otuda moæe da postoji razlika izmeœu proklamovanih i stvarnih ciÿeva. Pravi ciÿevi se zaklaçaju iza laænih onda kada su prvi nepopularni, te bi çihovo ostvarivaçe bilo ugroæeno samim tim ãto bi bili objavÿeni, kao npr. kod ekspanzionistiåkih ciÿeva, åije bi objavÿivaçe pravovremeno mobilisalo i ujedinilo susedne dræave. Odluåioci su, uz to, ponekad prinuœeni da laænim ciÿevima zavaravaju i sopstveno stanovniãtvo. Vlada, meœutim, moæe proklamovati dve vrste dugoroånih ciÿeva, jedne za domañu, a druge za inostranu “potroãçu”. Takve situacije postavÿaju inostranstvo pred dilemu da li da vatrene izborne parole i ãovinistiåke ispade tumaåi kao unutraãçu politiåku taktiku za zadræavaçe vlasti ili da pomirÿive izjave u susretima s predstavnicima inostranstva smatra pretvaraçem vuka u jagçeñoj koæi. Konaåni odgovor ñe, naravno, biti dat, ali moæda prekasno. Napo-menimo samo da iskustvo pokazuje da su laici skloni drugom tu-maåeçu, dok su “struåçaci” pokazivali naivnost prve vrste, verujuñi da ñe se razbaruãeni politiåki voœi i partije “urazumiti” kada doœu na vlast i ponesu odgovornost za sudbinu svoje dræave i sveta. Tipiåna greãka ove posledçe prirode bila je politika “umirivaça” Hitlera. Naravno, unutar odluåilaåkog kruga ne bi trebalo da bude dvoumÿeça oko dugoroånih i trajnih ciÿeva. Ovo se, meœutim, ne postiæe onda kada su odluåioci koalicija heterogenih politiåkih snaga, koje mogu da se sporazumevaju o neposrednim potrebama, ali ne postiæu saglasnost o vrhovnim ciÿevima jer se u çima sukobÿavaju vrednosti, zasnovane na ideologiji. Da bi se takve razlike prikrile, ciÿevi mogu biti uopãteni do nejasnosti. Sredçoroåni ciÿevi se nalaze u bliæoj buduñnosti ali ne neposrednoj i smatraju se ostvarÿivim. Otuda bi oni trebalo da budu konkretno formulisana etapa u postizaçu dugoroånog ciÿa. Npr., u odnosu na dugoroåni ciÿ opãteg i potpunog razoruæaça, zabrana nekih vrsta oruæja, smaçeçe naoruæaça, stvaraçe bezatomskih zona itd., pojavÿuju se kao sredçoroåni ciÿevi. Iako sredçoroåni ciÿ treba da bude 62 Npr.

252

Holsti, nav. delo, str. 143. i daÿe.

potåiçen dugoroånom, moæe doñi do çihovog neslagaça. Nekada objektivne okolnosti nalaæu privremeno odstupaçe od dugoroånog ciÿa. U drugom sluåaju se proklamovani dugoroåni ciÿ preñutno napuãta, bilo na raåun novog (stvarnog) dugoroånog ciÿa ili åak bez formulisaça novog dugoroånog ciÿa. Ovaj posledçi sluåaj vodi u tzv. pragmatistiåku spoÿnu politiku, na saåekivaçe prilika koje izgledaju povoÿne, ali bez vizije o opãtem smeru. Pored toga, i meœu onima koji su potpuno saglasni o dugoroånim ciÿevima, moguña su oãtra neslagaça o podobnosti sredçoroånih ciÿeva da sluæe çihovom ostvareçu. To je, uostalom, najåeãñi predmet rasprava o spoÿnoj politici izmeœu politiåkih stranaka i grupacija koje izraæavaju interese iste socijalne grupe. Kratkoroåni ciÿevi su oni koji se smatraju neposredno ostvarÿivim. Oni su u najveñoj meri odreœeni.S obzirom na to da su na dnu hijerarhijske lestvice, çih ima i najviãe, jer znaåe razradu i ostvarivaçe sredçoroånih ciÿeva u najrazliåitijim oblastima. S obzirom na to i da se oni formuliãu na niæim odluåilaåkim nivoima, greãke u pogledu çihove saglasnosti s viãim ciÿevima su neminovne i ne moraju uvek da znaåe slabost u odluåivaçu. Vaæno je da postoji mehanizam za çihovo otkrivaçe i ispravÿaçe od strane viãih organa. No, uvek preti opasnost da pojedini uåesnici u donoãeçu i sprovoœeçu spoÿnopolitiåkih odluka postanu uvereni da se spoÿna politika sastoji samo od kratkoroånih ciÿeva, çihovih “zadataka”, koje s viãe ili maçe discipline ispuçavaju, ne znajuñi, u stvari, åemu sluæe. Spoÿnopolitiåki ciÿevi mogu se izraziti i kao maksimalni i minimalni. To je retko kod dugoroånih ciÿeva, koji su po prirodi maksimalni, ali vrlo åesto kod kratkoroånih. U tome se, opet, ogleda neraskidiva veza ciÿeva i sredstava. Poãto se ciÿevi nalaze u buduñnosti, te se efikasnost sredstava nikada ne moæe unapred s pouzdanoãñu znati, mora se poñi od toga da se ostvareçe maksimalnog ciÿa moæe oåekivati u najpovoÿnijem a minimalnog u najmaçe po-voÿnom sluåaju. U izuzetnim prilikama, kao ãto su npr. pregovori o miru, raspon moæe biti veliki, a u redovnim prilikama on se, na primer, ogleda u instrukcijama koje dobijaju pregovaraåi pred neki meœunarodni skup o tome åemu treba da teæe i åim, s druge strane, mogu da se zadovoÿe.63

63 Za neãto drukåiju terminologiju u vezi sa spoÿnopolitiåkim ciÿevima vidi R. Vukadinoviñ, Meœunarodni politiåki odnosi, str. 166.

253

IV SPOQNOPOLITIÅKA SREDSTVA 1. Mesto izbora sredstava u odluåivawu Posle upoznavaça sa spoÿnopolitiåkom situacijom i utvrœi-vaça spoÿnopolitiåkog ciÿa, treba se, radi upotpuçavaça spoÿno-politiåke odluke, okrenuti sredstvima koja su pogodna radi postizaça izabranog ciÿa u okviru utvrœenih okolnosti. Kada je reå o sredstvima, racionalno spoÿnopolitiåko odluåivaçe treba da poznaje dva koraka, dve faze. Naime, da bi se izabralo najpogodnije, treba se prvo upoznati sa svim sredstvima koja postoje ili stoje na raspolagaçu, pa tek onda uåiniti izbor. Sledeñi takvu logiku od-luåivaça i mi ñemo se najpre zadræati na pregledu i oceni sred-stava spoÿne politike da bismo na kraju prouåili uslove i merila koji utiåu na izbor jednog ili viãe sredstava u okviru spoÿnopolitiåke odluke. Izbor sredstava u okviru spoÿnopolitiåkog odluåivaça je, u stvari, opredeÿivaçe za delatnost koja postojeñu situaciju treba da promeni ili oåuva da bi se ostvario izabrani spoÿnopolitiåki ciÿ, koji se, kako smo utvrdili, opet sastoji u postizaçu ili obezbeœeçu vrednosti. Sredstvo je, dakle, delatnost, akcija i kada se ono upotrebi, najvidÿiviji je i za maçe obuåene posmatraåe jedini vidÿivi deo spoÿnopolitiåke odluke, mada je, u stvari, preduzeta akcija veñposledica odluke i sprovodi se, strogo govoreñi, poãto je odluka veñdonesena. Veñina spoÿnopolitiåkih odluka donosi se kao posledica meœuzavisnosti dræava i ostalih subjekata meœunarodnih odnosa. Jedan subjekt, po pravilu, ne moæe da postigne svoj spoÿnopolitiåki ciÿ bez saradçe ili bar pristanka nekog drugog subjekta meœunarodnih odnosa, ili viãe çih. Razumÿivo je da niz unutraãçopolitiåkih odluka ima i spoÿnopolitiåke posledice ili se preduzima delimiåno imajuñi u vidu i spoÿnopolitiåke ciÿeve, ali su sasvim retke spoÿnopolitiåke odluke koje kao sredstvo predviœaju iskÿuåivo unutraãçu akciju, te, prema tome, ni najmaçe ne dotiåu druge sub-jekte. Da bi se izvrãio pregled spoÿnopolitiåkih sredstava, treba, pre svega, razlikovati çihovu suãtinu i çihov oblik (formu). Suãtinu sredstava åini naåin na koji se utiåe na ponaãaçe ostalih subjekata, a çegov oblik predstavÿaju radçe koje se u tu svrhu preduzimaju. Ako se, recimo, strana dræava æeli kazniti za ponaãaçe koje je neprihvatÿivo, to se moæe uåiniti razliåitim postupcima, od nedolaska dræavnih rukovodilaca na prijeme stranog ambasadora, preko otkazivaça privrednih ugovora, pa do podrãke gerilskom pokretu u stranoj zemÿi, kome je ciÿ svrgavaçe vlade. Da bismo ovu razliku jasno naglasili i pri tom pokazali da pojedine radçe mogu sadræati i viãe naåina uticaja, pored sredstava u suãtinskom smislu, upoznañemo i sredstva u materijalnom smislu, koja ñemo nazvati posrednicima ili instrumentima. Sredstva u formalnom smislu, koja su u stvari kombinacija razliåitih sredstava u 254

suãtinskom i materijalnom smislu, nazvañemo postupcima (tehnikama) u spoÿnoj politici. 2. Sredstva u suãtinskom smislu Joãje jedan od najstarijih poznatih politiåkih pisaca, Kautiÿa, savetnik industrijskog vladara Åandragupte (IV vek pre n. e.), pokuãao da izvrãi osnovnu podelu spoÿnopolitiåkih sredstava. Da bi se postigao æeÿeni ciÿ, stoji u Arthaãastri, spisu pri-pisanom çemu, mogu se, prema prilikama, primeniti mireçe (sama), darovi (dana), rasprava (bheda) i kazna (danda).64 U biti se ova podela zadræala i danas. Bez obzira na izvesne razlike u terminologiji i na moguñnosti daÿeg stvaraça podvrsta, i danas se moæe reñi da su glavna suãtinska sredstva u spoÿnoj politici ubeœivaçe, obeñaçe, pretça, nagrada, kazna i prinuda. a) Ubeœivaçe je sredstvo kojim jedan subjekt nastoji da drugoga uveri da treba da se ponaãa onako kako to prvom subjektu odgovara, uz iskÿuåivo koriãñeçe razloga (argumenata). Ciÿ ubeœivaça je da se kod druge strane stvori uvereçe kako je traæeno ponaãaçe, po nekom od çe prihvañenom merilu, poæeÿno i ispravno. Razlog (argument) upravo se sastoji u tome ãto se poseban sluåaj podvodi pod neki stav ili pravilo, koje druga strana prihvata. Traæeno ponaãaçe, veñprema prilikama, moæe biti u skladu s pravom, moralom, religijom, zajedniåkim ciÿem, nauånim saznaçima itd., ali se moæe objasniti i dobro shvañenim sopstvenim interesom strane koja se ubeœuje. Subjekt koji ubeœuje ne obeñava niãta kao protivuslugu. Ove osobine ubeœivaça uslovÿavaju çegovu primenu. Pre svega, ono je kao jeftino i bezopasno sredstvo omiÿeno i rasprostraçeno, ãto znaåi da mu subjekti meœunarodnih odnosa po pravilu pribegavaju kao prvom, poåetnom sredstvu kojim zapoåiçu spoÿnopolitiåku akciju. Iz istih razloga, ono je karakteristiåno za one subjekte koji nemaju izrazite materijalne moñi, ali raspolaæu velikom moralnom snagom, kao ãto su npr. univerzalne meœunarodne organizacije koje se zalaæu za opãteprihvañene ciÿeve. Rezolucije takvih organizacija, u prvom redu Ujediçenih nacija, u svom prvom, uvodnom delu, obiåno sadræe nabrajaçe razloga zbog kojih treba prihvatiti preporuke koje one sadræe u svom operativnom delu.65 Meœutim, za uspeh ubeœivaça potrebno je postojaçe kulturnih veza i sliånosti izmeœu subjekata, na kojima ñe se zasnivati upotrebÿeni argumenti. Ako 64 Arthaãastra postoji u viãe prevoda na evropske jezike. Vidi npr. Kautilya’s Arthaãastra, prev. R. Shamasastry, Mysore Printing and Publishing House 1967. O Kautiqi i çegovom delu vidi X. Nehru, Otkriñe Indije, Beograd, “Rad”, ”1952, str. 121. i daÿe; U. N. Ghoshal, The System of Inter-State Relations and of Foreign Policy in teh Early Arthasastra State, u: India Antiqua, London, E. J. Brill, 1947, str. 136. i daÿe. 65 Dobar primer je Deklaracija o ukidaçu svih oblika rasne diskriminacije koju je Generalna skupãtina UN usvojila 20. novembra 1963. godine (Rez. br. 1904/XVII). U çenom se uvodu obrazlaæe ãtetnost rasne diskriminacije pozivaçem na premise koje su zajedniåke svim ålanovima UN, kao ãto su ciÿevi proklamovani u Poveÿi UN, potreba za ukidaçem kolonijalizma, nauåna neosnovanost rasizma, moralna neispravnost uåeça o rasnoj nadmoñnosti, sklonost rasizma da izazove meœusobne sukobe i saglasnost ukidaça rasne diskriminacije sa sopstvenim interesima onih koji su je primeçivali. Vidi prevod u: Ÿudske slobode i prava, Beograd, Savez udruæeça pravnika Jugoslavije, 1968, str. 108. i daÿe.

255

subjekte ne povezuje nikakva zajedniåka naåela, uvereça ili ciÿevi, izgledi za ubeœivaçe su slabiji. Kao ãto smo pokazali, postoji svest o univerzalnim vrednostima, koja omoguñava koriãñeçe argumenata s oåekivaçem da ñe dejstvovati na sve ålanice meœunarodne zajednice. Naravno, uvek moæe biti spora oko toga je li predloæeno ponaãaçe u skladu s opãtim razlogom (tj. vodi li opãteprihvañenom ciÿu) iz åega proistiåe i moguñnost obmane, odnosno prividnog podvoœeça pod univerzalno naåelo neåega ãto se çemu, u stvari, protivi. To åini argumentisaçe u politici, pa i meœunarodnoj, razliåitim od nauånog dokazivaça. Ovde se pozivaçem na stavove, predrasude, emocije isto tako moæe ubeœivati, kao i povezivaçem na proverene istine. S druge strane, u uæem, boÿe povezanim grupacijama subjekata, ãiri je krug razloga koji se mogu koristiti. Ponekad su oni van takve grupe neupotrebÿivi ili åak mogu da ãtete onome ko ih iznosi. Lako je, na primer, shvatiti da argumenti koje jedna ålanica nekog vojno-politiåkog pakta iznosi drugoj ålanici ne mogu biti upotrebÿeni kada se æeli delovati na pripadnicu suprotnog bloka ili vanblokovsku zemÿu. b) Obeñaçe je stavÿaçe u izgled koristi drugom subjektu ako se bude ponaãao na æeÿen naåin. U ovom sluåaju se preñutno priznaje da ne postoji obaveza druge strane, te se za to obeñava odgovarajuña protivusluga. Razmena obeñaça je svakodnevna pojava u meœunarodnim odnosima i povezana je s åesto pomiçanim naåelom uzajamne koristi. Karakteristiåan oblik u kome se ona utvrœuje jeste meœunarodni ugovor, u kome se partneri obavezuju (obeñavaju jedan drugome) da ñe se u odreœenom razdobÿu ponaãati na opisan naåin. S obzirom, pak, na razliåite predmete obeñaça, veñina se ne fiksira u meœunarodnim ugovorima, veñse jednostavno daje reå da ñe se postupiti na izvestan naåin. Tako se npr. na meœunarodnoj konferenciji delegati dveju dræava mogu dogovoriti da ñe prvi podræavati predlog drugoga, ukoliko ovaj podræava predloge prvoga. I u mnogo znaåajnijim ali politiåki osetÿivim stvarima, dræave se ponekad moraju oslaçati na poverÿivu reå ãefa strane dræave ili vlade. Da bi obeñaçe bilo uspeãno, ono mora biti umesno, ãto znaåi da drugoj strani zaista izgleda korisno. Ono, takoœe, treba da bude ostvarÿivo i uverÿivo. Druga strana treba, dakle, da bude pod utiskom da obeñalac moæe i hoñe da ostvari obeñaçe. Obeñaçe deluje pre izvrãeça, ãto povlaåi izvestan rizik za primaoca, naroåito ako je çime bio naveden na radçu åije se posledice ne mogu ukloniti, povuñi ili izmeniti. Brojna su neispuçena obeñaça u istoriji meœunarodnih odnosa. Meœutim, subjekt koji jednom ne ispuni obe-ñaçe dolazi u opasnost da çegova nova obeñaça ne budu prihvatana, tj. da se viãe ne moæe sluæiti ovim sredstvom. Ono ãto je za ubeœivaçe bliskost u osnovnim pogledima, to je za obeñaçe povereçe, koje se gradi i ruãi sopstvenom praksom u pogledu izvrãeça meœunarodnih obaveza. Pored loãih iskustava, uzroci nepovereça su i velike kulturne razlike (npr. ideoloãke), kao i razlike u druãtveno-ekonomskim sistemima. Kada je povereçe smaçeno, moraju se pruæiti izvesna jemstva da ñe obeñaçe biti izvrãeno, bilo tako ãto oba razmeçena obeñaça istovremeno poåiçu da se izvrãavaju, ãto se daje neka 256

vrsta zaloge ili ãto izvrãeçe obeñaça garantuje neki treñi subjekt, u koga primalac obeñaça ima viãe povereça. v) Pretça je stavÿaçe u izgled ãtete za drugog subjekta ako se ne povinuje zahtevu pretioca. Pretçom se druga strana moæe navoditi na åiçeçe ili neåiçeçe, pasivnost. Prva vrsta pretçe moæe se nazvati primoravaçem dok se za drugu odomañio izraz odvrañaçe. Klasiåan, visoko formalizovan i pravno priznat oblik pretçe bio je ultimatum, gde se pretilo primenom oruæane sile (ratom), ukoliko se druga strana ne ponaãa na æeÿen naåin.66Mnogo se åeãñe, meœutim, u meœunarodnim odnosima preti na maçe formalan naåin i maçe drastiånim delima, kao ãto su, recimo, uskrañivaçe podrãke na meœunarodnim konferencijama, ukidaçe carinskih i sliånih privilegija, obustavÿaçe ekonomske pomoñi, otkazivaçe ugovora, proterivaçe dræavÿana itd. Nekada su pretçe sasvim uopãtene, kao ãto su poznate diplomatske formulacije o tome da ñe, ako se neæeÿeno ponaãaçe nastavi, “za sve posledice iskÿuåivo biti odgovorna vlada dræave H.” Smatra se da pretça, da bi bila “uspeãna” s glediãta pretioca, treba da ispuçava izvesne uslove. Ona treba da bude stvarna, tj. da postupci kojima se preti zaista mogu da ãtete drugoj strani. Ona takva neñe biti ako je sasvim blaga ili nesuvisla i, s druge strane, ako se sama pretça ne razlikuje od traæenog ustupka. Tukidid je veñzabeleæio reåiti odgovor stanovnika Milosa, od kojih je Atina traæila da se stave pod çenu vlast pod pretçom da ñe inaåe biti nasilno pripojeni.67 Velike sile, koje po prirodi stvari rado pribegavaju pretçama, åesto gube iz vida oseñaj moralne ãtete na drugoj strani. Åak i kada postoji izvesna razlika izmeœu traæenog ponaãaça i zapreñene kazne u materijalnom pogledu, znaåajnu ulogu u proceni posledica imañe okolnosti da je povinovaçe zahtevu poniæavajuñe, dok poraz u otvorenom sukobu nije (setimo se samo 27. marta 1941. godine!). Uz to, loãe posledice popuãtaça su izvesne, a ishod sukoba nikada u potpunosti nije unapred poznat. Drugi uslov koji pretça treba da ispuni, sastoji se u çenoj ostvarÿivosti. Pretilac treba da moæe da uåini ono ãto najavÿuje, inaåe ñe pretça biti prazna. Racionalni odluåioci se obiåno ne opredeÿuju za prazne pretçe, ali ni ispitivaçe ostvarÿivosti nije lako. Åak i kada su svi prethodni uslovi ispuçeni, postavÿa se pitaçe uverÿivosti pretçe. U stvari, u praksi je najteæe proceniti hoñe li pretilac ostvariti pretçu koju inaåe moæe da ostvari. Izvrãeçe svake pretçe ima za pretioca izvesnu cenu. Ako je ona nikakva, onda pretça ma kako to paradoksalno zvuåalo nema dejstva jer druga strana oseña da je izloæena prostom hiru. Ako je, pak, cena previsoka, pretça nije uverÿiva jer ñe çeno ispuçavaçe nesrazmerno koãtati pretioca. Takva je npr. bila pretça “masovnom odmazdom”, koju je u spoÿnu politiku SAD bio ugradio dræavni sekretar Xon Foster Dales (John Foster Dulles) u doba 66 M. Radojkoviñ, Rat i meœunarodno pravo, Beograd, Odbor za izdavaçe uxbenika Struånog udruæeça studenata prava, 1947, str. 47. i daÿe 67 Tukidid, nav. delo, str. 314. i daÿe.

257

hladnog rata. Ona se svodila na to da ñe SAD za svaku promenu na periferiji svoje sfere uticaja, åak i onda kada je u pitaçu unutraãçi prevrat, smatrati odgovornim vodeñe socija-listiåke zemÿe, SSSR i Kinu, i da ñe se osvetiti “odmah, sredstvima i na mestima po sopstvenom izboru”, tj. upotrebom nuklearnog oruæja. To je moglo da znaåi da ñe u sluåaju Komunistiåke revolucije u Burmi hidrogenskim bombama biti napadnuti Moskva i Peking! Meœutim, kako piãe jedan ameriåki istoriåar, “gigantska pretça sadræana u masovnoj odmazdi uplaãila je viãe Dalesove prijateÿe od çegovih neprijateÿa”.68 Bilo je jasno da SAD ne smeju da ispune svoju pretçu jer bi cena odræavaça proameriåke vlade u nekoj maloj azijskoj zemÿi mogla da bude izraæena u milionima izgubÿenih æivota ameriåkih graœana. Ova se ocena moæe proãiriti na pretçu nuklearnim oruæjem uopãte. Odgovor koji se ovim nudi taåan je, ali isuviãe jednostavan. Prvo, odnos izmeœu vrednosti kojoj se teæi i cene izvrãeça pretçe ne moæe se uvek kvantitativno iskazati. Opaæaçe toga odnosa pod uticajem je subjektivnih åinilaca, koji mogu dovesti dotle da se i neuverÿive pretçe ostvare, a uverÿive ne ostvare. Ako je, na primer, kod odluåilaca i javnosti proãireno uvereçe o ogromnoj opasnosti po osnovne vrednosti, oni ñe biti skloni da ostvare pretçu koja je veoma skupa, ili ñe to bar tako izgledati drugoj strani. Izizivaçe ovakvog utiska se pretiocu isplati, makar i po cenu da izgleda iracionalan. Otuda se odluåioci povremeno pretvaraju da su iracionalni, åak i kada to nisu, da bi drugi subjekti bili uvereni da su u staçu da izvrãe svaku pretçu. Zamena za glumÿenu iracionalnost je u nekim sluåajevima automatizacija izvrãeça pretçe, time ãto se ono viãe ne stavÿa u zavisnost od neåije odluke te i najmaçi povod moæe da dovede do automatske reakcije. Uverÿivost takvog ponaãaça teæi da se pojaåa i akcijom, kao npr. kada se obara svaki strani avion koji preœe u vazduãni prostor zemÿe, bez provere i bez opomene, åak i kada okolnosti pokazuju da je reå o greãci, kvaru i nevremenu.69 Na ocenu uverÿivosti ima, kao i kod povereça, uticaj proãlo postupaçe pretioca. Neizvrãene pretçe u proãlosti, naroåito ako je vlada bila upadÿiva u “blefiraçu”, umaçuju utisak novih pretçi. Pa i tu moæe doñi do obrta: posle niza neispuçenih pretçi, odluåioci nalaze da je åak i visoka cena izvrãeça nove pretçe maça od potpunog srozavaça ugleda i buduñe sposobnosti dræave da preti. Tako, na primer, Hitler naviknut da se Velika Britanija usteæe od izvrãavaça i najblaæih pretçi nije ozbiÿno uzeo çenu garanciju nezavisnosti Poÿske i bio je iznenaœen kada mu je 1939. godine ipak bio objavÿen rat. g) Nagrada se sastoji u postupcima povoÿnim po drugog subjekta, preduzetim s namerom da se oda priznaçe çegovom proãlom ponaãaçu i tako podræi da nas68 D. H. Fleming, The Cold War and Its Origins, II, London, Allen & Unwin, 1961, str. 680. 69 Norveãko ministarstvo odbrane saopãtilo je 8. januara 1976. godine da su norveãke oruæane

snage dobile nareœeçe da bez upozoreça napadnu svaku stranu podmornicu koja uœe u teritorijalne vode Norveãke. “Politika”, 9. januara 1976. godine str. 4. “Kalkulisana iracionalnost” obeleæava ponaãaçe izraelske vlade, koja æeli da uveri susedne zemÿe da ñe se uvek pridræavati starozavetnog naåela “oko za oko, zub za zub”. Izraelci su se odliåno starali da odgovore na svaki napad palestinskih komandosa, ne birajuñi pri tom ciÿeve i ne vodeñi raåuna o tome jesu li ærtve çihovih odgovora u bilo kakvoj vezi s napadom.

258

tavi s çim. Prava nagrada nije isto ãto i izvrãeçe obeñaça jer na çu nagraœivaå nije ni u kakvom smislu obavezan. Tako su npr. arapske zemÿe-izvoznice nafte krajem 1973. godine nagradile one zemÿe koje su svrstale u “prijateÿske” neometanom isporukom nafte. Ova ocena izvrãena je povodom stava tih zemaÿa u arapskom sukobu s Izraelom ali takav stav nije bio uslovÿen oåekivaçem nagrade.70 Nagrada ima i dejstvo preñutnog obeñaça buduñih nagrada, te nagraœivaå oåekuje da ñe odluåioci nagraœenog subjekta prilikom donoãeça buduñih odluka da uzimaju u obzir interese nagraœivaåa u oåekivaçu çegove “zahvalnosti”. Nagrada po pravilu ne sadræi pritisak i ne podrazumeva upotrebu sile. Otuda se smatra sredstvom koje ne deluje nepovoÿno na meœunarodne odnose. Ãtaviãe, kod nekih teoretiåara preovlaœuje uvereçe da uzajamno nagraœivaçe moæe da bude jedini izlaz iz krajçe zategnute situacije, u kojoj, na izgled, ne preostaju druga sredstva sem prinude. To je u stvari razmena gestova kao pokazivaçe dobre voÿe za primenu drugih sredstava: kad, npr., jedna strana oslobodi uhapãene dræavÿane druge, ova ñe je nagraditi osloboœeçem neãto veñeg broja çenih dræavÿana, ãto ñe prva opet nagraditi neåim znaåajnijim, kao ãto je povlaåeçe trupa sa granice ili demobilisaçe izvesnog broja vojnika, itd. U doba hladnog rata ovakav se izlaz, koji je dobio “gradualizam”, predlagao u odnosima izmeœu SSSR i SAD.71 Nagrada moæe, meœutim, nepovoÿno da se odrazi i po nagraœenog i po nagraœivaåa. To naroåito dolazi do izraæaja kada se nagraœuju transnacionalni subjekti ili pojedini odluåioci. Nagraœeni se izlaæe opasnosti da bude predstavÿen kao plañenik i agent na-graœivaåa i da tako izgubi ugled. Da bi ovu sumçu odbacio od sebe, on moæe da poåne da se prema nagraœivaåu ponaãa maçe prijateÿski, åime nagrada ne samo da nije postigla svrhu, nego je ãtetila nagraœivaåu. d) Kazna je nanoãeçe ãtete subjektu koji se nije ponaãao po voÿi kazniteÿa. Pobude za kaæçavaçe mogu biti traæeçe zadovoÿeça ili osveta, ali se kao çen racionalni ciÿ moæe oznaåiti samo nastojaçe da se neæeÿeno ponaãaçe izmeni. Priroda kazne ne za-visi od toga je li unapred najavÿena, tj. je li ispuçeçe pretçe ili ne. Ipak, nenajavÿena kazna je iracionalna, jer deluje kao odmazda za postupke koje je kaæçena strana mogla preduzeti ne znajuñi da pogaœaju interese kazniteÿa. No, odmazda moæe imati svoju unutraãçe-politiåku svrhu: ona treba da pokaæe åvrstinu vlade u oåima nezadovoÿnog domañeg javnog mneça, da poniãti utisak da ñe se ona miriti sa “svrãenim åinom”. Tome su naroåito sklone velike sile, koje ÿubomorno åuvaju svoj ugled i svoju sposobnost da zastraãe. Tako SAD npr. proklamuju nameru da obustave pomoñsvim zemÿama koje u Generalnoj skupãtini glasaju za predloge “protivne interesima SAD”. Kazna koja je usledila posle neobaziraça na pretçu ima sa stanoviãta kazniteÿa åvrãñu logiku, ãto, naravno, ne znaåi da je svaka takva kazna pravno ili moralno opravdana. Izvrãeçem pretçe subjekt sa sebe otklaça nepovoÿne posledice, koje bi se inaåe mogle pojaviti u odnosu na druge sub70 V. 71

Vekariñ, Nafta i spoÿna politika arapskih dræava, Beograd, IMPP, 1977, str. 81. i daÿe. A. Etzioni, The Hard Way to Peace. A New Strategy, New York Collier, 1962, str. 95. i daÿe. Za kritiku vidi Deutsch, nav. delo, str. 151.

259

jekte, saveznike, koji oåekuju çegovu pomoñ, moguñe protivnike i niz ostalih subjekata u åijim bi oåima mogli da mu opadnu ugled i uverÿivost. Uåinak kazne ñe u ovom sluåaju biti onakav kakva je bila pretça, te mutatis mutandis vaæi ono ãto smo ranije o çoj napomenuli. Kazna moæe delovati protivno kazniteÿevom oåekivaçu iz mnogih razloga. Razlog koji je u samom kazniteÿu sastoji se u posledicama koje se u stadijumu pretçe nisu mogle sasvim predvideti. Dok se tada, na primer, cena izvrãeça kazne imala u vidu, ona je bila apstraktna: sada se konkretizuje u obliku izgubÿenih æivota, pretrpÿene ãtete, nestaãice, mræçe itd. Ãto je vaænije, ispostavÿa se da je cena nejednako rasporeœena: u dræavi, neki druãtveni slojevi i neke generacije stradaju viãe, a neke maçe. U savezu ili meœunarodnoj organizaciji, neke ålanice trpe mnogo, druge malo, treñe nimalo. Na strani kaæçenoga, nastaje sliåna diferencija. Iza uproãñene predstave o “krivoj” dræavi ili drugom subjektu leæi åiçenica da ona nije monolit. Ako su kaznu “skrivili” odluåioci, ona bi trebalo çih da dostigne, a u tome se ne uspeva lako. Umesto toga, kaznene mere pogaœaju stanovniãtvo u celini, i to najpre i najviãe çegove ekonomski i socijalno najugroæenije delo-ve, a oni su i onako imali najmaçe uticaja na politiku zbog koje se primeçuje kazna. Opaæaçe kazne je od strane kaæçenog sta-novniãtva onda u toj meri izvitopereno (a tome monopol informisaça “kaæçene” vlade samo moæe da doprinese) da je çen efekat obratan: umesto da oslabi i svrgne reæim koji vodi nepoæeÿnu politiku, ona moæe da izazove nacionalni prkos, ksenofobiju i okupÿaçe oko ranije nepopularne vlade, åija se intervencija u teãkim åasovima oåekuje kao spas. Kazna treba da posluæi opãtim interesima onda kada ima prirodu pravne sankcije zbog krãeça meœunarodne norme. Taånije reåeno, prirodu kazne imaju samo retributivne sankcije, a ne one restitutivne, koje se sastoje u niãteçu posledica krãeça norme, povrañaju u preœaãçe staçe ili naknadi ãtete. Restitutivne su sankcije one o kojima odluåuje Meœunarodni sud pravde (uz pristanak dræava u sporu), kao i reparacije, koje predstavÿaju naknadu ratnim operacijama nanete ãtete, koju treba da pruæi strana koja je izazvala rat.72 U sadaãçe vreme, retributivnim sankcijama za povredu opãtih interesa raspolaæu meœunarodne organizacije. Skoro sve one mogu da iskÿuåe svoju ålanicu ili da suspenduju neka çena ålanska prava, ako se ogreãi o odredbe statuta. Najjaåa ovlaãñeça u tom pogledu ima Savet bezbednosti Ujediçenih nacija, koji ãtiteñi svetski mir i bezbednost moæe kazniti svaku dræavu, koja zapreti miru, povredi mir ili preduzme akt agresije, sankcijama koje u blaæim sluåajevima ne povlaåe upotrebu oruæane sile, a u teæim predstavÿaju vojnu akciju protiv dræave prekrãioca (ål. 41. i 42. Poveÿe UN). Ove kazne imaju jasan ciÿ: kaæçena dræava treba ãto pre da prestane s ponaãaçem protivnim Poveÿi Ujediçenih nacija, koja izraæava i ãtiti univerzalne vrednosti. 72 Reparacije su, meœutim, odreœivane i primeçivane nedosledno, te su ispoÿavale i osobine, kazne, boÿe reñi osvete pobednika. B. Nikolajeviñ, Reparacije, Sarajevo, “Veselin Masleãa”, 1956.

260

U æeÿi da sankcije pogode prave krivce, tj. one koji su doneli i izvrãavali odluke protivne meœunarodnom pravu, u novije vreme se nastojalo i povremeno uspevalo da se pred meœunarodne sudove izvedu pojedinci. Wima su izricane kazne, koje najviãe liåe na kriviåne sankcije u unutraãçem pravu, jer se sastoje u oduzimaçu osnovnih dobara, æivota i slobode, pojedincima åija je krivica dokazana. Najkrupnijim preæivelim i uhvañenim liånostima nacistiåke Nemaåke i militaristiåkog Japana suœeno je posle Drugog svetskog rata pred meœunarodnim vojnim sudovima, sastavÿenim od sudija koje su odredile pobedniåke zemÿe. Ovi sudovi bili su privremeni organi pobedniåkih dræava, koji su izricaçem presuda prestali da postoje. Smatralo se da ñe se uåinak ove vrste sankcija pojaåati, a pri tom izbeñi prigovori da je u pitaçu osveta pobednika, ako se uspostavi stalni meœunarodni kriviåni sud da bi izricao kazne svim pojedincima koji se ogreãe o æivotne meœunarodne interese, izraæene u normama meœunarodnog prava. Veñje 1948. godine, kada je usvojena Konvencija o spreåavaçu i kaæçavaçu zloåina genocida, predviœeno da krivcima moæe suditi meœunarodni sud. Do uspostav-ÿaça takvog suda nije, meœutim, joãdoãlo. Wegovu funkciju vrãe ad hoc sudovi za pojedine situacije.73 Usled nerazvijenosti meœunarodnog sudstva, primena retributivnih sankcija u meœunarodnim odnosima joãuvek je preteæno u rukama samih dræava, sa svim opasnostima koje odatle proistiåu. Dræave se, doduãe, u ovom sluåaju smatraju agentima meœunarodne zajednice, ali se ne moæe izbeñi uticaj çihovih posebnih interesa. Jedna vrsta takvih sankcija su represalije, koje predstavÿaju isto-vrsan odgovor pogoœene dræave na protivpravne akte druge dræave, s ciÿem da se ova posledça natera da poãtuje pravo. Represalije su najåeãñe u oruæanom sukobu, gde, pored funkcije sankcije imaju da onemoguñe prednosti koje bi prekrãilac stekao zato ãto se ne oseña sputanim pravilima ratovaça. Zbog toga radça koja je povod za represaliju ostaje nezakonita, dok odgovor na çu to prestaje da bude. Zbog opasnosti od eskalacije, koju represalije sadræe (kao i sve kazne koje primeçuju same dræave) nastoji se da se represalije u miru dopuste samo u najmaçoj meri: u svakom sluåaju, tada je zabraçena represalija upotrebom sile. U oruæanom sukobu vaæi pravilo da represalija ne sme po intenzitetu nadmaãiti prekrãaj i da mora prestati kada postigne svrhu.74 Individualizovane kriviåne sankcije za povredu meœunarodnog prava dræava moæe izricati putem svojih organa i pojedincima. Kada su u pitaçu sopstveni dræavÿani, u tome nema niåeg izuzetnog, ali se to moæe åiniti i u odnosu na strance, ukoliko je to predviœeno meœunarodnim ugovorima i obiåajima. U ratu to znaåi da se zarobÿeni neprijateÿ ne sme kaæçavati samo zato ãto ratuje na protivniåkoj strani, 73 Do sada su uspostavÿeni ad hoc tribunali za bivãu Jugoslaviju i Ruandu. V. Vasilijeviñ, Meœunarodni kriviåni tribunal, Beograd, Prometej, 1996. 74 Postoje i druga ograniåeça. V. Œ. Degan, Represalije u meœunarodnom pravu, “Zbornik Pravnog fakulteta u Mostaru”, 1980-81, str. 151, i daÿe.

261

ali moæe biti izveden pred sud dræave åije su ga snage zarobile i kaæçen ako je prekrãio pravila ratnog prava. Pored toga, svaka dræava duæna je da kazni izvrãioca zloåina genocida, bez obzira gde je delo izvrãeno i åiji je on dræavÿanin. f) Prinuda je sredstvo koje se bitno razlikuje od svih do sada opisanih po tome ãto iskÿuåuje opredeÿivaçe subjekta na koga je primeçeno: on se ne navodi na æeÿeno ponaãaçe, nego ga na to primorava ili æeÿene postupke umesto çega preduzima prinuditeÿ. U stvarnosti, prinuda je kombinacija neposrednog fiziåkog pritiska s teãkim pretçama, sraåunatim na to da subjekte potpuno onesposobe za otpor. Stoga odseåne granice izmeœu prinude i dejstva teãke pretçe ili kazne nema. Podatak kako meœunarodno pravo zabraçuje primenu sile i ne priznaje vaÿanost obaveza prihvañenih pod prinudom ne znaåi, na æalost, da prinude u meœunarodnim odnosima nema. Kao politika sile, ona je stalni, i po miãÿeçu mnogih teoretiåara, nuæni pratilac meœunarodnih odnosa. Postojaçe dræava dosadaãçih formacija dovodilo je neprekidno do primene sile “onda kada stepen i oblik meœuzavisnosti ne dozvoÿava jednoj strani da kroz poãtovaçe interesa druge strane pribavi za sebe koristi neophodne za svoj opstanak ili razvoj”.75 Nekada se ide i dotle da se koriãñeçe pri-nude smatra za bitnu razliku izmeœu meœunarodnih politiåkih odnosa i takvih odnosa unutar dræave. Prema takvom shvataçu, u meœunarodnim odnosima se prinuda koristi slobodno izmeœu subjekata, dok je unutar dræave zabraçena i onemoguñena postojaçem vrhovnog autoriteta, koga, pak, u meœunarodnoj zajednici nema. Treba se åuvati takvih preteranih pojednostavÿeça. Jaka i dobro ureœena dræava ne dopuãta sebi podreœenim subjektima da vrãe prinudu, tako da izgleda da ove nema mada je sama dræava vrãi uvek kada dobrovoÿno pristajaçe ili strah od sankcije nisu postigli potrebno dejstvo. U izvesnim situacijama subjekti meœu sobom neometano i nekaæçeno primeçuju prinudu, ãto predstavÿa pojavu koja se ni u mnogim savremenim dræavama ne moæe u potpunosti izbeñi. Dok dræava ima monopol na prinuœivaçe, subjekti meœuna-rodnih odnosa takav monopol ne priznaju nijednom izmeœu sebe. Ãtaviãe, sve do najnovijeg vremena verovali su da je çihovo pravo na prinuœivaçe bitna oznaka suverenosti i posledçi i najvaæniji naåin da doœu do svojih prava, koja ne mogu da ostvare obrañaçem viãim organima, kao u dræavi. Ovaj stav se u posledçe vreme izmenio i primena prinude se obeshrabruje, ali su okolnosti takve da se i legalna primena prinude joãuvek nalazi u rukama svih subjekata, ãto dovodi do utiska da je u meœunarodnim odnosima ima viãe. Prinuda se ispoÿava kao samopomoñonda kada prinuditeÿ sam, umesto prinuœenog, postiæe æeÿenu promenu. Najblaæi primer samopomoñi je svrãeni åin (fait accompli), koji se ostvaruje onda kada prinuditeÿ svojevoÿno i bez iåijeg pristanka meça postojeñe staçe, ne nailazeñi pri tom skoro ni na kakav otpor. On time situaciju naglo okreñe u svoju korist, 75 R.

262

Stojanoviñ, Politika sile u meœunarodnim odnosima, JRMP, 1966. str. 82.

jer se oãteñena strana od branioca pretvara u napadaåa, te radi povrañaja mora da primeni veñu meru prinude ponekad se, meœutim, uåiçeno ne moæe sa svim ni ispraviti. Prinuditeÿ se onda nada da ñe vreme legalizovati promenu. Dva dana posle potpisivaça Senæermenskog mira s Austrijom, 12. septembra 1919, grupa italijanskih iredentista pod voœstvom pesnika Gabriele Danuncija (D’Annunzio) zaposela je Rijeku i dovela do promene staça u korist Italije. I Rijeka, koja ranije nije bila obeñana ovoj zemÿi, uãla je tako u sporna podruåja o kojima je trebalo raspravÿati izmeœu Italije i dræave SHS. Faktiåki posed Italije je, ãto je viãe trajao, bivao jaåi: prvobitno je Rijeka imala da postane slobodan grad da bi konaåno, Rimskim ugovorom od 1924. godine, pripadaçe Italiji bilo sasvim priznato. Niz uzastopnih svrãenih åinova naziva se u strategiji “taktikom salame” ili “manevrom artiåoke” i sastoji se u biraçu slabih mesta, çihovom iznenadnom zaposedaçu, da bi se odmah potom preãlo na koriãñeçe drugih sredstava (argumenti, obeñaça) radi konsolidacije steåenoga. Primenom ovakvog manevra Hitler je postigao znaåajne rezultate, posedajuñi, uzastopce, demilitarizovanu rajnsku oblast, Austriju i Åehoslovaåku i zastajuñi svaki put da bi svetu podelio obeñaça kako nema daÿih teritorijalnih pretenzija.76 Ukoliko se zahtev ne moæe ostvariti svrãenim åinom, a to se deãava onda kada je otpor jak i kada se promena ne moæe postiñi za kratko vreme, prinuœivaå pribegava ratu s ograniåenim ciÿem, primeçujuñi veñu meru prinude da bi traæeno dobro oduzeo od çegovog dræaoca. Obiåno je u pitaçu bio komad teritorije, koji se nasilno okupirao, kao, na primer, onda kada su Velika Britanija i Francuska 1956. godine napale Egipat s ciÿem da zauzmu zonu Sueckog kanala.77 Samopomoñse zameçuje iznudom onda, kada se ne prisvaja konkretan, opipÿiv predmet, podloæan fiziåkom zahvataçu i odvojiv od ostalih odnosa s prinuœenim, veñse pojavÿuje potreba da se skrãi voÿa druge strane, da se primora na ustupke, koje jedino ona sama moæe dati. Obe ove okolnosti vide se na primeru austrijsko-pruskog rata od 1866. godine. Pruska vlada, na åelu s Bizmarkom, æelela je, doduãe, da Austriji oduzme neke posede, ali viãe od toga da je iskÿuåi iz Nemaåkog saveza, kako bi Pruska obezbedila hegemoniju meœu nemaåkim zemÿama. Pruska nije mogla da nasilno “izbaci” Austrijuiz Saveza, jer ona u çemu nije bila fiziåki nego politiåki i pravno prisutna i mogla je da se povuåe samo uz svoj pristanak. Austrija je, dakle, morala biti poraæena u pravom ratu, ãto se brzo desilo u bici kod Sadove, 3. jula 1866. Praãkim ugovorom o miru Austrija se po-vukla iz nemaåkih poslova i ustupila Pruskoj pokrajine Ãlezvig i Holãtajn.78 76 Kako zapaæa A. Bofr, svako ovo zauzimaçe objavÿeno je u roku od 48 åasova “ãto odgovara minimalnom vremenu za reagovaçe meœunarodne politike”. Uvod u strategiju, Beograd, Vojno-izdavaåki zavod, 1968. str. 127. 77 U napadu je uåestvovao i Izrael, åije su pobude bile neãto drukåije.

78 Potemkin, nav. delo, III, str. 444.

263

Iznuda nije usredsreœena na neposredno oduzimaçe i ona ugroæavaçem protivnikovih dobara treba da dovede do æeÿenog ponaãaça. Takav se ciÿ, kako to istiåe znameniti vojni teoretiåar Klauzevic (Clauseçitz), postiæe uniãtavaçem protivnikove vojne sile, zauzimaçem çegove teritorije, nanoãeçem opãte ãtete i ãto je po çemu najvaænije iznurivaçem: “postepenim iscrpÿivaçem fiziåke snage i voÿe, ãto se postiæe trajnim akcijama”.79 Sa glediãta prinuœivaåa prinuda je uspela ako posle izvesnog vremena suprotna strana, u suãtini nepromeçena, pristane na zahteve koje u poåetku nije prihvatila (kao u malopreœaãçem primeru). Ako to nije moguñe, prinuœivaå ñe nastojati da kod prinuœenog izazove takve promene koje ñe izbaciti na povrãinu nove odluåioce, spremne, da mu popuste. I konaåno, na strani prinuœivaåa moæe da nastane uvereçe da smena na vlasti nije dovoÿna garantija da ñe çegovi zahtevi biti ispuçeni. Tada on nastoji da primeçuje pri-nudu sve dok mu se drugi subjekat u potpunosti ne preda i prepusti se çegovoj voÿi. U meœunarodnom pravu ovakva predaja ima oblik opãte bezuslovne kapitulacije. Srodan s ovim je i ciÿ da se prinuœeni ukine kao subjekt meœunarodnih odnosa. U svojim osvajaåkim pohodima hitlerovska Nemaåka je teæila potpunoj pobedi, kojom bi joj pokoreni narodi bili ostavÿeni na milost i nemilost. S druge strane, i antihitlerovska koalicija, u ubeœeçu da opasnost koja dolazi od Nemaåke nije svodÿiva samo na grupu na vlast ili nacistiåku stranku, veñda ima duboke korene u nemaåkom militarizmu i na-cionalizmu, proglasila je u toku Drugog svetskog rata da se neñe zadovoÿiti niåim do bezuslovnom predajom te dræave, koja bi omoguñila da se u odnosu na nemaåko druãtvo preduzmu razliåite mere prevaspitavaça i osposobÿavaça za æivot u meœunarodnoj zajednici. Kada se odluåuje o primeni prinude, obiåno se gube iz vida çeni nedostaci za samog prinuœivaåa. Ovo se sredstvo moæe okrenuti protiv samog napadaåa i ugroziti i one vrednosti koje je on dotle nesumçivo posedovao. Austrougarska je napadom na Srbiju samo ubrzala svoju propast. No, i pored prividne pobede na bojnom poÿu prinuda ñe biti neuspeãna zato ãto, suprotno verovaçima velikih sila i teoretiåara sile, ima dobara koja se ne mogu steñi prinudom. Pokreti otpora u zemÿama okupirane Evrope pokazali su da sile osovine i pored velike poåetne nadmoñi ne mogu da ostvare svoj ciÿ, koji se sastojao u prisajediçavaçu velikih oblasti radi eksploatacije zemÿiãta i ÿudi. Samim zaposedaçem ne stiåe se lojalnost stanovniãtva, koje partizanskom borbom ili graœanskim otporom åini zavojevaçe iluzornim i praznim. To su morale da priznaju i kolonijalne i imperijalistiåke sile posle Drugog svetskog rata. Uprkos tome, u novije vreme je ciÿ primene prinude sve åeãñe ideoloãki, i sastoji se u teæçi da se promeni druãtveno ureœeçe napadnute zemÿe i pogled na svet çenog stanovniãtva. Ovakva pri-nuda ima najåeãñe oblik intervencije, gde se meœunarodno nasiÿe meãa s unutraãçim, ili kao takvo predstavÿa. Kada nije u pi79 K.

264

fon Klauzevic, O ratu, Beograd, “Vojno delo”, 1951. str. 59.

taçu podrãka nekom jakom i razvijenom autohtonom pokretu, veñpredstavÿa spoÿno nametaçe, prinuda teæi da bude pojaåana i da dobije naroåito teãka obeleæja. Ma kako to paradoksalno zvuåalo, razlog je u çenoj nemoñi. Prinuda je najmaçe pogodno sredstvo za stvaraçe i meçaçe ubeœeça. Otuda onaj koji je reãen da samo prinudom nameñe uvereça u svojoj osujeñenosti pribegava sve surovijim, pa i oåajniåkim merama, koje strahom od smrti i telesnih patçi treba da utiåu na duh. Ovo objaãçava izuzetnu svirepost nekih unutraãçih ideoloãkih sukoba i odgovarajuñe tendencije koje ispoÿavaju meœunarodni sukobi ove prirode. Od inkvizicije do najnovijih ideoloãkih obraåuna u Vijetnamu i Åileu muåeçe i surovi oblici usmrñivaça primeçuju se u uzaludnom naporu da se prepoznati nosioci suprotnih uvereça ponize i odstrane, a da se çihovi neidentifikovani istomiãÿenici zastraãe. Iako je prinuda opasno sredstvo, koje nuæno mora da dovede do trajnog poremeñaja meœunarodnih odnosa, ne moæe se poreñi da je çena primena u meœunarodnim odnosima joãuvek u nekim sluåajevima opravdana i neminovna. Pre svega i sasvim logiåno, strani na koju se primeçuje prinuda ne ostaje niãta drugo do da prinudom brani svoja osnovna dobra. Otuda meœunarodno pravo dozvoÿava samoodbranu, samostalnu i kolektivnu, a Poveÿa Ujediçenih nacija predviœa preduzimaçe kolektivnih prinudnih mera protiv agresora. Pored toga, prinuda je neminovna onda kada je staçe u kome se nalazi jedna grupa ÿudi nepodnoãÿivo a sistem je takav da ne pruæa puteve za neprinudno postizaçe odgovarajuñe promene. 3. Sredstva u materijalnom smislu posrednici (instrumenti) Dok su sredstva o kojima je do sada bila reå osnovne suãtinske metode za postizaçe odreœenog ciÿa, subjektu meœunarodnih odnosa treba da su na raspolagaçu i sredstva u materijalnom smislu reåi pomoñu kojih ñe se u stvarnosti izazivati pojave åije se znaåeçe svodi na veñopisanu suãtinu. Da bismo izbegli terminoloãku zbrku, ovakva sredstva ñemo nazvati posrednicima, jer su to zbiÿa instrumenti, oruœa, preko kojih se utiåe na zbivaça, preko kojih se u stvari deluje u meœunarodnim odnosima. Ovi se posrednici mogu podeliti u tri grupe: ÿudska biña, materijalna dobra i nematerijalne vrednosti. a) Ÿudska biña su osnovni posrednici u primeçivaçu spoÿno-politiåkih sredstava. Bez çih su ova sredstva mrtva, a ostali posrednici su samo oruœa kojima oni rukuju. Pored samih odluåilaca, koji mogu uåestvovati i u primeçivaçu odluka, npr. kao pregovaraåi, uåesnici u meœunarodnim skupovima itd., posrednici mogu biti ÿudi koji su u sluæbi subjekta (npr. dræavni sluæbenici) ili oni koji to nisu. U trenucima kada se subjekt meœunarodnih odnosa izuzetno napreæe, celo stanovniãtvo je angaæovano u primeçivaçu spoÿno-politiåkih sredstava (opãtenarodni rat). b) Materijalna dobra koja sluæe kao posrednici veoma su raznovrsna i nemoguñe ih je sva nabrojati. Vaænu ulogu meœu çima igraju naprave za komuniciraçe, kojima se prenose poruke na daÿinu, pa tako posreduju argumenti, obeñaça ili pretçe. Naroåito su karakteristiåna za meœunarodne odnose oruœa za razaraçe, 265

oruæja, mu-nicija i transportna sredstva, pomoñu kojih se uglavnom ostvaruje prinuda, ali se çihovim postojaçem moæe pretiti i obeñavati. Pored toga, u ovakve posrednike ulaze i dobra koja åine ekonomski potencijal dræave, kao ãto su sirovine, industrijski proizvodi i kapital, åijim se pruæaçem drugi subjekti mogu nagraœivati, a uskrañivaçem kaæçavati. v) U nematerijalna dobra spadaju sadræaji koji se prenose jezikom ili drugim znakovima i preko ÿudi ili materijalnih oruœa. To su, uglavnom, pojmovi, simboli, moralna i pravna pravila, ideoloãke postavke, verske dogme, znaça, pronalasci, patenti, licence, umetniåke poruke itd. Mada su najåeãñe pogodna za argumentisaçe i ubeœivaçe, ova dobra mogu da se koriste radi pretçe ili nagra-œivaça. 4. Spoqnopolitiåki postupci kombinacija sredstava i posrednika U meœunarodnoj politici se suãtinska sredstva vrlo retko primeçuju u åistom vidu. Isto tako, pri tom se ne koristi samo jedna vrsta posrednika. Sredstva i posrednici se kombinuju tako da bi se postigao najveñi uspeh, a neke takve kombinacije, koje se mogu nazvati spoÿnopolitiåkim postupcima ili tehnikama, u meœunarodnim odnosima su se ustalile i dobile posebna imena. Tako se, na primer, ni prinuda ne ispoÿava u åistom vidu veñ, pored ostalog, kroz postupak nazvan ratom. Meœutim, u ratu se ne primeçuje samo prinuda, veñse i daÿe argumentiãe, obeñava, preti i nagraœuje, a od posrednika se ne koriste samo oruœa za razaraçe i ÿudi koji çima rukuju, nego i brojna druga materijalna i nematerijalna dobra, kao i osobÿe razliåitih znaça i profesija. Pored veñpoznatih postupaka, mogu se otkrivati i primeçivati novi. U ovom odeÿku ispitañemo neke od onih koji su uobiåajeni, grupiãuñi ih prema sredstvu ili posredniku koji u çima preovlaœuju. A. Postupci preteæno vezani za komuniciraçe Ovo su postupci kojima je zajedniåko nastojaçe da se preko odgovarajuñih posrednika prenesu takvi sadræaji koji druge subjekte treba da uvere da se ponaãaju onako kako to odgovara subjektu koji primeçuje takav postupak. Prema tome da li se u prvom redu deluje na odluåioce ili na stanovniãtvo, razlikuju se dva glavna postupka ove vrste, pregovaraçe i meœunarodna propaganda. Pregovaraçe. Pregovaraçe se sastoji u slaçu poruka spoÿnopolitiåkim odluåiocima, u ciÿu da se oni navedu na donoãeçe odgovarajuñih odluka. Kako je ovaj postupak obostran, jer nema subjekta koji je pri tom pasivan primalac saopãteça, pregovaraçe je u stvari razmena predloga, zahteva, obaveãteça, argumenata i pitaça neposrednim ÿudskim dodirom ili komuniciraçem preko odgovarajuñih naprava. S obzirom na to da se u modernoj dræavi pregovaraçem s drugim meœunarodnim subjektima bave posebno obuåeni ÿudi, ono se naziva i diplomatijom, jer su diplomati najåeãñi pregovaraåi. 266

Pregovaraçe i diplomatija. Treba imati u vidu da reå diplomatija ima i druga znaåeça. Jedno se izjednaåava sa spoÿnom politikom uopãte, mada je diplomatija samo jedno od sredstava te politike. Drugo pod diplomatijom podrazumeva skup profesionalnih sluæbenika za odræavaçe meœunarodnih odnosa i sve ãto oni rade. Meœutim, diplomati mogu imati zadatke koji se razlikuju od pregovaraça (npr. obaveãtavaçe, zaãtita domañih graœana itd.), koji nas ne zanimaju na ovom mestu, veñje o çima reå u drugim odeÿcima. Meœutim, taåno je da su diplomati joãuvek najåeãñi ÿudski posrednici u postupku pregovaraça. Naime, potreba da teritorijalizovane grupe ÿudi stupaju u povremene dodire preko svojih predstavnika osetila se veoma rano, joãi pre nastanka dræave. Ovakvi izaslanici ili glasnici starali su se o tome da se sporazumno urede odnosi u onim oblastima gde su te grupe dolazile u dodir ili da se reãe sporovi koji bi zbog toga nastali. Ova izaslanstva su dugo bila povremena, pa su u çima u sredçem veku ne retko uåestvovali i najviãi odluåioci odnosno monarsi. Tek je u XV veku zbog pojaåanih meœudejstava ovo predstavÿaçe izmeœu dræava postalo stalno, i to izmeœu italijanskih gradova-dræavica. Polovinom narednog veka u Francuskoj se javÿa i stalan dræavni ured za odnose s inostranstvom, preteåa kasnijih ministarstava inostranih poslova. U XVIII veku su sve tada postojeñe dræave veñobuhvañene isprepletanim bilateralnim sistemom diplomatskih odnosa, koji podrazumeva stalno prisustvo predstavnika jedne dræave u prestonici druge dræave, i obrnuto. Na Beåkom kongresu od 1815. postavÿena su i åvrsta pravila koja se tiåu diplomatskog predstavÿaça, koja u osnovi vaæe joãi danas.80 Svaka dræava nastoji da bude zastupÿena kod svake druge dræave, ali to zbog broja postojeñih nezavisnih dræava u potpunosti nije moguñe. Maçe i siromaãnije dræave ne mogu da podnesu teret izdræavaça preko sto osamdeset diplomatskih predstavniãtava, te se zadovoÿavaju misijama u glavnim gradovima najveñih dræava i u susednim zemÿama.81 Iz istih razloga, razvijene zemÿe imaju veñi broj osobÿa u svojim diplomatskim predstavniãtvima od zemaÿa u razvoju. Diplomata je stalno prisutni predstavnik jedne dræave u drugoj dræavi, åijim odluåiocima prenosi i tumaåi poruke svoje vlade da bi ih naveo da shvate çene interese i çenu politiku i ponaãaju se onako kako to çima pogoduje. U novije vreme postoje i smatraju se diplomatima i stalni predstavnici dræava kod meœunarodnih javnih (vladinih) organizacija, ali su çihove funkcije neãto drukåije, a o çihovoj pregovaraåkoj ulozi biñe reåi neãto kasnije, povodom viãestrane diplomatije. Osnovna potreba za stalnim predstavnicima nastala je zbog sporosti i slabosti meœunarodnih komunikacija. Neposredno op-ãteçe izmeœu vlada bilo je oteæano 80 Podrobno o razvoju ustanove diplomatskih predstavnika vidi M. Bartoã, Meœunarodno javno pravo, II Beograd, “Kultura”, 1956, str. 431. i daÿe. 81 Prema jednom istraæivaçu, izvrãenom 19631964. godine, od moguñeg 14.161 diplomatskog predstavniãtva postojao je samo 3.712, dakle 26%. Ch. AlgerB. Brams, Pattern of representation in national capitals and intergovernmental organisations, “World Politics” 1967, str. 647. i daÿe. Danas je taj postotak verovatno joãniæi.

267

dugim putovaçem poruke i odgo-vora na çu. Prisustvo stalnog predstavnika omoguñavalo je bræu razmenu poruka i lakãe postizaçe sporazuma, ali je podrazumevalo da diplomatski predstavnik ima ãiroka ovlaãñeça da iznosi stav svoje vlade i da se u çeno ime obavezuje. Otuda su diplomatski predstavnici bili, po pravilu, uticajne liånosti iz najviãih slojeva, ãto je diplomatima donelo prestiæ koji ih i danas u izvesnoj meri prati. Za takvu liånost bile su dovoÿne povremene opãte instrukcije, koje je on prema potrebi mogao srazmerno slobodno da tumaåi u duhu opãtih interesa svoje zemÿe, koje je dobro poznavao. S razvojem sredstava veza ovaj se poloæaj izmenio, jer su vlade doãle u moguñnost da u veoma kratkom roku svojim predstavnicima ãaÿu vrlo podrobna uputstva, od kojih ovi, opet, ne mogu odstupati pravdajuñi to kratkoñom vremena, jer se odobreçe za odstupaçe isto tako brzo moæe traæiti i dobiti. Zbog toga ãto su diplomatski predstavnici izgubili raniju samostalnost, postoji uvereçe da im je opao i znaåaj i da su se pretvorili u puke glasnike, u “telefonistkiçe istorije”. Pored toga, poboÿãaçem transportnih sredstava, omoguñeno je i brzo prevoæeçe ÿudi, tako da dræava u svakom trenutku moæe na svako mesto da poãaÿe za tu priliku najpogodnijeg i najsposobnijeg pregovaraåa. To se potvrœuje naglim porastom tzv. diplomatije na vrhu, tj. åestim neposrednim susretima vrhunskih odluåilaca, ãefova dræava, predsednika vlada i ministara inostranih poslova, ÿudi koji zaista imaju ovlaãñeça da elastiåno tumaåe politiku svojih dræava i da se u çihovo ime obavezuju. S druge strane, ista okolnost doprinela je tome da se, kada je reå o pregovorima koji iziskuju posebna struåna znaça, upuñuju delegati koji takva znaça poseduju u veñoj meri od opãte obrazovanih diplomata. Ove su okolnosti navele neke teoretiåare da tvrde da je diplomatija izgubila svaki znaåaj i da se odræava samo zahvaÿujuñi istoriskoj inerciji.82 Takva primedba je delimiåno taåna, a delimiåno se odnosi na jedan stereotip diplomate koji se razvio u XIX veku, kada su diplomati bili sinovi uglednih, mahom aristokratskih porodica, koji su mistifikovali svoju veãtinu, ne hajuñi za demokratsku kontrolu. Istina je, meœutim, da dræave joãuvek ne mogu da se odreknu stalnog zastupaça kod drugih dræava jer je, da se zadræimo samo na prego-vorima, poruke koje se ãaÿu neophodno prilagoditi uslovima i stilu sredine koju povremeni posetilac ili liånost s druge strane telefonske ili telegrafske linije ne moæe poznavati. Naravno, kao i u svakoj dræavnoj sluæbi, koja sadræi latentnu tendenciju ka birokratizaciji, neke se “proverene” a zastarele forme koriste samo zato ãto su uhodane, iako su izgubile razlog za postojaçe. U svakom slu-åaju, diplomata koji je samo prenosilac poruka bez ikakve slobode odstupaça, pri åemu se çegov savet ne uzima u obzir, svodi se zaista na glasnika, a pravi pregovaraå je u stvari onaj koji se diplomatom kao glasnikom koristi. Takav pasivni diplomata pribliæava se, u stvari, neæivim, materijalnim sredstvima veze, preko kojih se poruke neposredno mogu prenositi izmeœu odluåilaca razliåitih zemaÿa. 82 G.

268

Modelski, Principles of World Polities, New York, The Free Press, 1972, str. 181. i daÿe.

Za nas je diplomatija sinonim za pregovaraçe kojim se izmeœu subjekata meœunarodnih odnosa mogu baviti svi ÿudi povezani s çima, ako su za to ovlaãñeni od nadleænih organa (u stvari, odluåilaca). To mogu biti kako sami odluåioci, najåeãñe formalni (ãef dræave, predsednik vlade, ministar inostranih poslova, ministri drugih resora), sluæbenici viãi i niæi, meœu kojima istaknuto mesto imaju oni koji su stalno teritorijalno povezani s drugim subjektom (diplomati u uæem smislu reåi) itd. Kao ãto smo u samom naslovu nagovestili, pregovaraçe je preteæno povezano s ubeœivaçem (argumentisaçem). To ne znaåi da se pregovaraå ne koristi i drugim sredstvima, ali je ubeœivaçe osnovno i jedino kojim u potpunosti raspolaæu sami pregovaraåi. U stvari, veãtina i uspeh pregovaraåa mere se çegovom sposobnoãñu da drugu stranu privoli na sporazum, iznoseñi argumente koji ñe je navesti da zauzme æeÿeni stav. Ako to nije moguñe, pregovaraå obeñava i preti, ali samo ako je çegova vlada reãena da takva sredstva primeni i u onoj meri u kojoj je ona spremna da ispuni obeñaça i izvrãi pretçe. S nagradama i kaznama pregovaraå je samo uzgredno povezan utoliko ãto je çegovo ponaãaçe sastavni deo takvih sredstava, npr. kada pokazuje popustÿivost ili odbojnost, ili kada na viãestranom skupu podræava ili napada stav nagraœenog, odnosno kaæçenog subjekta. Prinuda i pregovaraçe su u suãtini nespojivi. Lica koja su za vreme pregovora vrãila prinudu nad svojim partnerima nikako se ne mogu nazvati pregovaraåima. Odsustvo prinude u stvari daje posebnu vrednost pregovorima, te su oni prvi i najåeãñe koriãñen postupak u meœunarodnoj politici. Dvostrani i viãestrani pregovori. Za razliku od znaåeça koje ima u meœunarodnom pravu, pregovaraçe se ne svodi samo na reãavaçe sporova. Pa ipak, ako su glediãta dvaju subjekata istovetna, pregovori u osnovi nisu potrebni. Do çih dolazi ako postoje izvesne razlike u shvataçima ili interesima, koje treba izmiriti, te je otuda glavni ciÿ pregovora sporazum, koji u stvari sadræi uzajamna obeñaça strana u pregovorima. Ako su u pitaçu dvostrani pregovori (tzv. bilateralna diplomatija), u pregovore se ulazi s unekoliko razliåitim stavovima, koji treba da se izjednaåe. Ukoliko se to postigne ustupcima obeju strana, pregovori se okonåavaju kompromisom. Moguñe je da jedna strana u potpunosti prihvati zahteve druge strane, ãto se deãava naroåito kao ãto su subjekti u pregovorima nejednake moñi. I, na kraju, pregovori mogu biti neuspeãni i konaåno, prekinuti. Ovakav ishod nije povoÿan ni za strane u pregovorima niti za opãte interese, jer neuspeh pregovaraça moæe da znaåi prelazak na druge, opasnije postupke. Pored ovakvog pregovaraça u parovima, u novije vreme sve su åeãñi pregovori uz istovremeno prisustvo viãe subjekata tzv. viãestrana diplomatija. Wene preteåe su bili nekada veoma retki meœunarodni kongresi i konferencije, koji su se u drugoj polovini XIX veka umnoæili. Iz takvih skupova razvile su se i meœunarodne organizacije, a sastanci çihovih organa nisu niãta drugo do vi-ãestrano pregovaraçe predstavnika dræava.83 Oni i u ovakvim prilikama prvenstveno iznose argumente koji treba da dovedu do odgovarajuñih odluka konferencija ili organa meœunarodnih 269

organi-zacija. Ove odluke imaju oblik viãestranih ugovora ili rezolucija i naroåito su pogodne onda kada se reãava o pitaçu od opãteg univerzalnog ili regionalnog interesa. Stoga ñe i subjekti, po pravilu, viãestranim pregovaraçem pokuãati da ostvaruju univerzalne vrednosti za koje se zalaæu. Postoje i druge vrednosti viãestranog pregovaraça. U ovakvim pregovorima moñuåesnika ima neãto maçi znaåaj, te se izbegavaju pritisci na maçe dræave, uobiåajeni u dvostranom pregovaraçu izmeœu nejednakih partnera. Osim toga, sama åiçenica da se na skupu nalaze predstavnici veñeg broja dræava daje moguñnosti da se, pored zajedniåke teme o kojoj svi uåesnici raspravÿaju, odræavaju pregovori izmeœu niza parova i u okvirima maçih grupa zainteresovanih zemaÿa o drugim pitaçima, koja nisu na zvaniånom dnevnom redu skupa. I ova okolnost ide u prilog maçih i maçe bogatih dræava, koje preko svojih predstavnika pri meœunarodnim organizacijama ili delegata na meœunarodnim kongresima i konferencijama odræavaju i bilateralne dodire s onim dræavama kod kojih ne mogu da akredituju diplomatske misije. I, konaåno, viãestrani pregovori vode raåuna o okolnosti da u danaãçe vreme opãte povezanosti subjekata i isprepletenosti çihovih interesa ima veoma malo pitaça o kojima se mogu sporazumeti samo dve dræave. Dok u bilateralnim pregovorima preti opasnost da se interesi treñih subjekata zanemare ili åak i povrede, kod viãestranog pregovaraça ñe oni lakãe doñi do izraæaja. Naravno, viãestrani pregovori nemaju samo prednosti nego i nedostatke. U ove posledçe ubrajaju se sporost, izazvana potrebom da se reãi niz proceduralnih pitaça, koja ne postoje u dvostranim pregovorima, i maça otvorenost zbog obzira koji se moraju imati prema svim uåesnicima. Pa ipak, mora se nedvosmisleno naglasiti da su viãestrani pregovori u prednosti kada je reå o pitaçima åije se reãavaçe moæe ticati cele meœunarodne zajednice. Otuda veñina zemaÿa osuœuje pokuãaje velikih sila da o æivotnim pitaçima raspravÿaju izmeœu sebe, izbegavajuñi ãire skupove i meœunarodne organizacije. Javno i tajno pregovaraçe. Staraçe o tome da pregovori budu u skladu s opãtim interesima dovelo je i do rasprave o javnoj i tajnoj diplomatiji. S obzirom da su spoÿni poslovi duæe od unutraãçih ostali domen slobodnog opredeÿivaça vladara i çihove okoline, to je diplomatija dugo ostala privilegija aristokratije i “otmenih krugova”. Prenoseñi svoja ukoreçena shvataça, takvi su ÿudi smatrali da i na meœunarodnom planu znaåe usku elitu i da interese sopstvenih dræava i sveta, kao i pravila diplomatske igre, poznaju mnogo boÿe od ãire publike, koja ne sme da zna o åemu oni reãavaju niti je se to, navodno, tiåe. Vlade su stoga ulazile u razne kombinacije, pa åak i ratove, a da o tome nisu obaveãtavale stanovniãtvo. Ne vodeñi raåuna o sopstvenom narodu pregovaraåi se tek nisu obazirali na interese treñih, naroåito malih ili “necivilizovanih” dræava, o åijoj su sudbini reãavali za “zelenim stolom” ostavÿajuñi ih da daÿe nagaœaju o sadræini tih dogovora. 83 DimitrijeviñRaåiñ,

270

nav. delo, str. 5. i daÿe.

Tajna diplomatija postala je predmet æestokih napada u toku Prvog svetskog rata. Tome su doprinele dve okolnosti. Pre svega, demokratski pokreti i stranke poåeli su jaåati krajem devetnaestog i poåetkom dvadesetog veka u mnogim zemÿama i izborili su se u nekim od çih za parlamentarnu demokratiju. Poãto su biraåi preko svojih predstavnika poåeli da vrãe nadzor nad mnogim dræavnim delatnostima, bilo je neprihvatÿivo da tako vaæna oblast kao ãto su meœunarodni odnosi ostane van te kontrole. Boÿãeviåka vlada u Rusiji je, kao jedan od svojih prvih poteza, objavila tajne dokumente iz arhive ruskog ministarstva inostranih poslova, iz kojih se jasno i dramatiåno videlo kako su se velike diplomatske kancelarije iza zatvorenih vrata poigravale æivotima miliona ÿudi i sudbinama svojih i drugih naroda. Ovaj gest je pojaåao i drugo uvereçe, prema kome je nekontrolisana diplomatska aktivnost bila glavni krivac za izbijaçe Prvog svetskog rata. Ovo je uvereçe naroåito bilo jako u SAD, zemÿi koja je 1914. godine predçaåila po demokratskim institucijama. Posle okonåaça rata, borbu protiv tajne diplomatije predvodio je ameriåki predsednik Vilson (Wilson), koji je pre toga u svojoj proklamaciji od åetrnaest taåaka kao jedan od ciÿeva, za koje se çegova zemÿa bori, zapisao: “otvoreni ugovori o miru, postignuti na otvoren naåin, posle kojih neñe biti nikakvih poverÿivih sporazuma, veññe se diplomatija odvijati otvoreno i na oåigled javnosti”. Ovakvo shvataçe konaåno je naãlo izraza i u Paktu Druãtva naroda; ovaj nije priznavao postojaçe nijednog meœunarodnog ugovora koji nije prethodno bio registrovan (dakle, objavÿen) kod te meœunarodne organizacije. Iako je javnost pregovaraça otada nesumçivo ojaåala, diskusija o prednostima i nedostacima javnog i tajnog pregovaraça ne prestaje. Kao ãto je veñreåeno, prednosti javnog pregovaraça su dvojake. Kod subjekata, u åije se ime pregovara, pojaåava se kontrola od strane ãireg kruga ÿudi, ålanova predstavniåkih tela i, teorijski, åitavog stanovniãtva, te se smaçuju samovoÿa i neodgovornost delova izvrãne vlasti u åijoj su prvenstvenoj nadleænosti spoÿni poslovi. S glediãta celokupnog meœunarodnog sistema, spreåavaju se sporazumi na ãtetu opãtih interesa i pogaœaça na raåun treñih dræava. Meœutim, praksa je ukazala i na neke mane javnog pregovaraça. Tvrdi se da su takvi pregovori maçe elastiåni i maçe svrsishodni. Do prvog dolazi zato ãto se viãe no u tajnim pregovorima vodi raåuna o prestiæu i o unutraãçopolitiåkim obzirima, tako da teæe dolazi do odstupaça od isprva zauzetih stavova, jer bi ovo moglo da se protumaåi kao slabost i besprincipijelnost. Ako nema popuãtaça, maçi su izgledi na kompromis. Javni pregovori su maçe efikasni zato ãto teæe da se izmetnu u propagandu. Umesto da se obrañaju jedni drugima, javni pregovaraåi troãe isuviãe mnogo vremena na govore upuñene “galeriji”, prisutnoj publici i predstavnicima sredstava za informisaçe, tako da su veliki delovi izlagaça nameçeni stanovniãtvu stranih zemaÿa ili “domañoj potroãçi”. Ambicije pregovaraåa da postignu “pobedu” i nadmaãe protivnika dovode do nepotrebnih obraåuna, izazivaça povreda i nezadovoÿstva, ãto pre pogoduje prekidu pregovora no ãto vodi çihovom uspeãnom zakÿuåeçu. Nasuprot tome, tvrdi se da tajni pregovori omoguñavaju da se igra “otvorenim kartama”, da se zahtevi jasno i neprikri271

veno iznose, da se postiæu nagodbe itd. Odsustvo propagande åak omoguñava “razumnim” pregovaraåima da izbegnu masovnu histeriju koja ponekad moæe da zahvati stanovniãtvo i javno mneçe. Iako su neke primedbe na raåun javnog pregovaraça taåne, one nisu odluåujuñe. Nema dokaza da su pregovori propadali zato ãto su javni, dok bi uspevali da su bili tajni. Pre je razlog çihovog neuspeha u nepomirÿivosti opreånih zahteva i u tome ãto su stranke u toj meri razliåite da argumenti, koji su glavno sredstvo pregovaraça, nisu imali vrednosti. Iako se, isto tako, mora priznati da kontrola javnosti ne mora uvek obezbediti miroÿubiv ishod, jer i sama javnost moæe biti zahvañena ratobornom i nepomirÿivom atmosferom, neporecivo je da je javno pregovaraçe u skladu s demokratskim naåelima, od kojih je jedno, veoma vaæno, u tome da ceo narod moæe boÿe da prosuœuje o svojim interesima od uskog kruga pozvanih. U savremenoj pregovaraåkoj praksi, se opãte uzev, tajno i javno pregovaraçe meãaju jedno s drugim. Kod dvostranog pregovaraça se sam proces pregovaraça obiåno dræi u tajnosti, dok se rezultati, po pravilu, objavÿuju ili u vidu sporazuma, ako je on postignut, ili u vidu saopãteça za javnost (kominikea), u kome se ili konstatuje postignuta mera saglasnosti ili navode razlozi zbog kojih saglasnost nije postignuta. Kominikei se tako sastavÿaju da niko ne bude povreœen, te naravno ne sadræe sve ono ãto se moglo åuti i u toku pregovora. Ãteta, koja bi mogla nastupiti od neodgovornog preuzimaça obaveza u tajnim ugovorima, otklaça se opet pravilom, usvoje-nim u svim demokratskim dræavama, prema kome nijedan meœunarodni ugovor neñe vaæiti bez ratifikacije, tj. potvrde najviãeg predstavniåkog tela. Smeãa tajnosti i javnosti kod viãestranog pregovaraça neãto je drukåija. Po samoj svojoj prirodi, naroåito kada pregovara veñi broj uåesnika, viãestrano pregovaraçe nakloçenije je javnosti. Rad veñih meœunarodnih skupova i organa mnogih meœunarodnih organizacija po pravilu je javan. Meœutim, tom javnom delu, debati, prethodi i s çime se vremenski prepliñe i maçe formalan deo, koji se odvija van oåiju javnosti i na kome se ponekad sporazumi koji ñe se postiñi do te mere pripreme da su javna istupaça samo forma, odnosno samo javni deo pregovaraça.84 Poãto su glavni argumenti iskoriãñeni u toj poverÿivoj fazi, nije ni åudo ãto se u javnoj debati obavÿaju drugi poslovi, tj. najåeãñe vrãi propaganda koriãñeçem interesa koji vlada u javnosti za ishod pregovora. Naime, ako je unapred jasno da se sporazum ne moæe postiñi, svaka strana ñe se truditi da se predstavi kao beskompromisno naåelna; ako je sporazum veñu osnovi postignut, iskoristiñe priliku da iznijansira i obrazloæi svoj stav. Åudno je samo ãto se ove osobine prividno javnog pregovaraça onda uzimaju kao dokazi da javno pregovaraçe uopãte zaostaje za tajnim, dok je stvar obrnuta: nedostaci ovakvih javnih debata upravo potiåu od toga ãto one nisu u potpunosti javne, ãto su samo fasada za tajno pregovaraçe. U pogledu pregovaraça stvarna demokratizacija meœunarodnih odnosa ima joãda prevali dug put. Joãuvek je moguñe da o pitaçima, koja se tiåu æivota i smrti 84 “

272

Vidi isto, str. 159. i daÿe.

miliona ÿudi, reãavaju, daleko od javnosti, sasvim male skupine predstavnika sasvim uskih grupa zemaÿa. U vreme nuklearnog naoruæaça, kada se za nekoliko minuta mogu izazvati ogromna razaraça, u malom broju tajnih pregovaraåa usredsreœuje se ogromna moguñnost da pogreãe, da uåine zlo. b. Meœunarodna propaganda. U najãirem smislu reåi, propaganda je svaki sistematski napor da se maçe ili veñe grupe ÿudi (adresati ili objekti propagande) pridobiju za stav koji odgovara onome koji taj napor preduzima (adresatu ili subjektu propagande). Kako latinski koren te reåi (propagare) nagoveãtava, reå je o ãireçu ideja, uvereça i uåeça. Propagandom se mogu baviti i bave se dræave, politiåke stranke, crkve, 85 privredna preduzeña itd. Za meœunarodnu politiku je od znaåaja politiåka propaganda koju preduzimaju subjekti meœunarodnih odnosa. Takva propaganda moæe biti unutraãça, dakle usmerena na sopstveno javno mneçe, i meœunarodna, gde se kao adresati javÿaju grupe ÿudi, pa i cela stanovniãtva, u inostranstvu. I jedna i druga vrsta propagande imaju meœunarodni znaåaj. Unutraãçom propagandom se nastoji da se od sopstvenog stanovniãtva dobije podrãka za spoÿnopolitiåke ciÿeve i postupke, dok se meœunarodnom propagandom æeli da se preko adresata u inostranstvu utiåe na druge subjekte da se ponaãaju tako da se pomenuti ciÿevi i postupci mogu neometano postiñi i sprovesti. Kako, meœutim, unutraãça propaganda ima i druge, preteænije namene, koje se sastoje u pridobijaçu stanovniãtva za unutraãço-politiåki program klase, partije ili vlade, çome se na ovom mestu neñemo podrobno baviti, mada naglaãavamo da su kao postupci i unutraãça i meœunarodna propaganda u osnovi sliåne.86 aa. Elementi meœunarodne propagande. Iz prethodnog opisa vidi se da su elementi propagande sledeñi: Adresant, propagator ili subjekt propagande, koji se bavi propagandom radi postizaça svojih ciÿeva. Kod meœunarodne propagande to je, po pravilu, subjekt meœunarodnih odnosa. Propagandom u inostranstvu mogu se baviti i unutraãço-politiåki subjekti (partije, etniåke grupe itd.) kako bi tamo obezbedili podrãku za svoje unutraãçe politiåke ciÿeve. Iako ovakva propaganda moæe imati meœunarodnih posledica, ona nije u pravom smislu meœunarodna. Za raåun adresanta propagandom se u prvom redu bave posebno opremÿene sluæbe koje zapoãÿavaju naroåito obuåeno osobÿe (propagandisti). Kada je reå o dræavama, takve sluæbe su sada u sastavu dræavnog aparata (uprave) te su viãe ili maçe centralizovane.87Obiåno su to uprave, biroi ili åak ministarstva koji se bave informisaçem i propagandom, mada su reæimi koji propagandi u zemÿi i inostranstvu posveñuju naroåitu paæçu znali i za iskÿuåivo propagandistiåke sluæbe 85 Papa Grgur XV organizovao je 1622. godine Congregatio de propaganda fide (Kongregaciju za ãireçe vere). Ovo je prvi put da je reå propaganda upotrebÿena u znaåeçu pribliænom danaãçem. 86 M. Zvonareviñ, Socijalna psihologija, Zagreb, “Ãkolska kçiga”, 1976, str. 699. i daÿe. P. K. Kuroåkin (ur.) Kommunistiåeskañpropaganda, Moskva; “Mvsl”, 1974. T. H. Qualter, Propaganda and Psychological Warfare, New York, Random House, 1982. 87 Informativna agencija SAD (USIA sada Agencija za meœunarodne komunikacije) obrazovana je 1954. godine. Pod çenim okriÿem je viãe od sto informativnih centara u svetu, kao i radiostanica “Glas Amerike”. Vidi podrobnije Holsti, nav. delo, str. 223.

273

(npr. nacistiåke Nemaåka, koja je imala ministarstvo propagande). S obzirom, pak, da propagandistiåke poruke idu preko razliåitih medija, celokupnu propagandu ne moæe “proizvoditi” samo dræavni aparat, veñu tom pogledu imaju udela preduzeña, organizacije i pojedinci koji ne rade za dræavnu upravu, kao ãto su novinsko-izdavaåke kuñe, preduzeña za proizvodçu filmova, radio i televizijske stanice, udruæeça graœana i pojedini publicisti i umetnici, koji ne moraju biti u dræavnom vlasniãtvu, odnosno dræavnoj sluæbi. Dræavni aparat i onda utiåe na çihov rad, podstiåuñi ga ili ograniåavajuñi. Pozitivan, podstiåuñi uticaj, ogleda se u tome ãto dræava subvencijama ili åak delimiånim vlasniãtvom nastoji da obezbedi da tvorevine koje potiåu od ovakvih proizvoœaåa sadræe poruke do kojih je odluåiocima stalo. U onim dræavama gde se ovakvim preduzetniãtvom bave privatne firme, ovu koordinaciju nije teãko postiñi, jer se te firme nalaze u rukama krupnih preduzetnika ili monopola, åiji su interesi, naroåito u odnosu na inostranstvo, istovetni s interesima koje zastupa i vlada. U zemÿama etatistiåkog socijalizma, dræava je vlasnik i supervizor takvih preduzeña. Kako, meœutim, uvek ostaje izvestan broj stvaralaca, åije poruke mogu da pomognu propagandi ili da se s çom kose, dræava zadræava sebi pravo da deluje i negativno, ograniåavajuñe. To se postiæe cenzurom, kojom se, doduãe, autorima ne propisuje ãta ñe saopãtavati, ali im se odreœuje ãta ne smeju da saopãte. Propaganda nije jedini ciÿ cenzure, koja moæe npr. da teæi oåuvaçu sluæbene tajne ili zaãtiti javnog morala, ali se çome moæe spreåiti da disonantni glasovi pokvare predstavu koja se æeli stvoriti drugim sredstvima. Koliko je meœunarodna propaganda znaåajna za vlade, vidi se po tome ãto se neka dela, koja se inaåe mogu predstaviti domañoj publici, ne smeju izvoziti, raåunajuñi s tim da je domaña publika i onako upoznata s neprivlaånim stranama svoga æivota, dok bi time u inostranstvu mogao biti pokoloban mit stvoren propagandom.88 Adresat, objekt ili meta propagande su ÿudi åije stavove ili ponaãaçe treba podræati ili promeniti u interesu propagatora. Kod meœunarodne propagande to su jake, uticajne ili artikulisane grupe u inostranstvu, pa i åitavo stanovniãtvo dræave ili sledbeniãtvo drugih subjekata meœunarodnih odnosa. Osnovna razlika izmeœu propagande i pregovaraça je u tome ãto propaganda nije upuñena odluåiocima, veñãirim grupama, kojima odluåioci mogu, ali ne moraju da pripadaju. Pored toga, dok je pregovaraçe uzajaman odnos izmeœu pregovaraåa, adresat ne vrãi istovremeni uticaj na adresanta, jer za to nije organizovan. Dok odluåioci (vlada) dræave A vrãe propagandu meœu stanovniãtvom dræave B, ovo stanovniãtvo ne deluje u istom smislu na odluåioce. Dræava B moæe jedino uzvratiti time ãto ñe pregovaraçem delovati na vladu dræave A, ili sopstvenom propagandom na çeno stanovniãtvo. 88 Zanimÿivo je meœutim, da se ponekad postupa i obrnuto: sadræaji koji se ne mogu prikazati domañoj javnosti puãtaju se u inostranstvo da bi se tamo pojaåao utisak o intelektualnim i umetniåkim slobodama. Tako se, na primer, åuveni film Aleksej Rubÿov Andreja Tarkovskog smeo prikazivati samo van SSSR.

274

Propagandna poruka treba da deluje na adresata. Wen sadræaj je, u stvari, dvostruk. Povrãno gledano, to je prosti smisao poruke, koji se najåeãñe sastoji u ubeœivaçu da je æeÿeni stav najboÿi, najkorisniji, nauåno opravdan itd. Meœutim, iz çega se ne mora videti sama bit poruke: ciÿ koji se çome æeli postiñi i pogled na svet samog propagatora. Istraæivaçe ovoga ciÿa omoguñava da se propaganda posmatra vrednosno i da se jedna vrsta propagande ne izjednaåuje sa drugom. Propaganda tolerancije, ravnopravnosti naroda, blagostaça tako se razlikuje od propagande nasiÿa, rasne netrpeÿivosti, zavojevaça, osvete itd. Ciÿ propagatora i sredstvo koje je usvojio daju bitan peåat propagandi. Ako se ubeœivaçem propagira zalagaçe za opãteåoveåanske interese, ne remete se meœunarodni odnosi, kao ãto se to åini propagandom sebiånih interesa putem obmana i pretçi. Neretko, poruku je teãko prepoznati, jer deluju uverÿivije ako je veoma suptilna, ako adresata navede da sE2m zakÿuåi onako kako to adresat æeli, ako mu se æeÿeni stav samo sugeriãe. Propagandni posrednici su nematerijalna i materijalna dobra kojima se propagandna poruka prenosi do adresata. To su, u stvari, simboli (reåi, znakovi i gestovi) i komunikaciona sredstva (medij), kao ãto su radio, televizija, ãtampa, filmovi, usmeno prenoãeçe itd. Dok je kod pregovaraça liåni dodir izmeœu pregovaraåa srazmerno åest, kod propagande to nije, jer samo mali broj propagandista koji deluju u ime subjekta meœunarodnih odnosa pokuãava da neposredno opãti sa velikim brojem stranaca. bb. Metodi meœunarodne propagande. Kao postupak, propaganda je neutralna i çene se ocene, kao ãto smo napomenuli, mogu dati tek poãto se poznaje i çen stvarni sadræaj. Ovaj ñe sadræaj pak imati uticaja i na ostale elemente propagande. To vaæi kada se zauzme opãte i objektivno stanoviãte. Sa posebnog, sebiånog i partikularistiåkog stanoviãta propaganda se, kao ãto se to åesto åini, moæe meriti iskÿuåivo svojom efikasnoãñu, bez obzira na ciÿ i sadræaj. “Dobra” propaganda biñe ona koja je najviãe koristila subjektu koji ju je vodio. Zbog ovakvog cinizma, koji ispoÿavaju i mnogi struåçaci za propagandu, sama ova reå je dobila pogrdne prizvuke. Åesto se åuje da je protivniåko izlagaçe “propaganda”, dok je sopstveno samo iznoãeçe åiçenica. Loãglas propagande uglavnom poåiva na propagandistiåkim “trikovima” kojima se sluæe veãti tehniåari propagande u sluæbi vladE2 koje ostvaruju samo svoje posebne interese. U takve metode spada pre svega laæ, za koju je Hitlerov “majstor propagande” Jozef Gebels (Josef Goebbels) tvrdio da je najmoñnije oruœe propagande, pod uslovom da je velika i åesto ponavÿana.89 Kako, pak, åitava buduña delatnost propagandiste biva ugroæena ukoliko jednom bude uhvañen u laæi, propagatori laæi najviãe vole one tvrdçe åija se istinitost teãko moæe proveriti, koristeñi pri tom poznatu okolnost da je teæe dokazati negativne od pozitivnih iskaza. 89 O Gebelsu i çegovoj propagandnoj maãini vidi J. Baird, The Mythical World of Nazi War Propaganda, Minneapolis, University of Minnesota Press 1974, str. 12. i daÿe.

275

Propagandisti koji su pod jaåim demokratskim nadzorom ne sluæe se åesto neumerenom laæi, ali zato mogu pribegavati poluistinama, koje se postiæu doterivaçem ili biraçem åiçenica. Klasiåan primer za prvi metod je tzv. emska depeãa. Pruski kancelar Bizmark (Bismarck), koji je na svaki naåin æeleo da izazove rat s Francuskom, tako je redigovao telegram o susretu pruskog kraÿa s francuskim ambasadorom u baçi Emsu da bi izazvao utisak kako je sastanak naglo zavrãen posle obostranih teãkih reåi, mada je u stvarnosti kraÿ samo stavio do znaça ambasadoru da ne moæe da prihvati francuski predlog i da oåekuje novi. Bizmark je postigao ciÿ: uzbuœeçe, koje je nastalo posle objavÿivaça çegove verzije, uåinio je francuskopruski rat od 10, godine neminovnim. Pro-paganda biraçem, koja se formalno ne moæe optuæiti za neistinu, najboÿe se moæe izuåavati na nekoj od tzv. obojenih kçiga (bela kçiga, plava kçiga itd.) koje vlade povremeno izdaju da bi objavile dokumenta o nekom meœunarodnom sporu ili incidentu. U nastojaçu da pokaæu kako su u pravu i kako su se ponaãale åestito i dosledno, neke vlade tada objavÿuju samo one dokumente koji im idu u prilog, a preñutkuju druge. Kada u takvim zbirkama nema falsifikata, objavÿeni dokumenti su autentiåni, ali istina ipak nije cela. Propaganda åiji su sadræaji u skladu s opãtim interesima ne boji se istine. Insistiraçe na istini je karkteristiåno za propagandu koja ãiri obrazloæene poglede na svet i za onu propagandu koja se bori protiv laæne propagande. Ovaj delimiåni katalog tehnika nemoralne i po meœunarodne odnose ãtetne propagande iznesen je zato ãto ovakvu propagandu treba dobro poznavati da bi se ona onemoguñila. Ne treba se, daÿe, zavaravati da je za uspeh propagande, u suprotnom sluåaju, dovoÿno da je çen sadræaj vredan i da se ona sluæi istinom. Propaganda i tada ostaje veãtina, koja se, doduãe, ne sluæi opisanim trikovima, ali iziskuje izvesna znaça, jer se i za istinu treba umeti boriti. Dobar propagandist mora da zna da skrene paæçu na svoju poruku i da dobro poznaje adresata. Bez obzira na hvale vredan sadræaj, åitalac neñe uzeti u ruke ruæno prelomÿen i odãtampan åasopis, neñe proåitati frazerski, nepismen ili loãe preveden ålanak, iskÿuåiñe radio ili televizor ako ga neko monotonim glasom ili loãim jezikom zasipa inaåe istinitim podacima, izañi ñe iz bioskopa ako film pun velikih ideja deluje neveãto i dosadno. Naroåito danas, kada je proseåan åovek izloæen obiÿu informacija i prinuœen da pravi izbor izmeœu çih, proizvoœeçe propagandnog materijala koji adresati primaju ali ne gledaju nema nikakve svrhe. Propagandist mora da ima snage i samokritiånosti da povremeno proverava uåinke svoje delatnosti i da napuãta neuspeãne oblike, iako su mu dragi ili tradicijom potvrœeni. Kada se propagandom bave åinovnici, çihov mentalitet se ovome protivi i u osnovi uzaludan posao se nastavÿa uz velike izdatke. Ovo, na æalost, vaæi za mnoge meœunarodne organizacije, åiji se uredi za javno informisaçe, koji treba da propagiraju univerzalne ciÿeve ovih organizacija, zadovoÿavaju odaãiÿaçem stereotipnog ãtiva koje ne dopire do ãire publike.90 Za to vreme senzacionalistiåka ãtampa dramatizuje sukobe 90 A. A. Diallo-TayirE9, La crise de l’information et la crise de confiance des Nations Unies, Fribourg, Editions Universitaires, 1971.

276

koji se u çihovim organima povremeno dogaœaju, ãto ima za posledicu srazmerno raãiren utisak da u Ujediçenim nacijama, na primer, ima mnogo viãe dramatiånih svaœa od opãtekorisnog posla. U osnovi, ipak, propaganda ne moæe stvoriti neãto ni od åega iza çe moraju stajati dela, koja ñe na sebe skrenuti viãe paæçe od reåi. Kada je reå o poznavaçu adresata, propagandist mora da ima na umu da nije suoåen s monolitnom masom i da ga od adresata u inostranstvu dele kulturne razlike. Ãira publika, u jednoj ili viãe zemaÿa, kojoj se propaganda obraña, sastavÿena je od razliåitih nacija, druãtvenih slojeva, pripadnika razliåitih religija i politiåkih pokreta, ÿudi razliåitog imovnog staça itd. On, prema tome, mora da uåini dve stvari: da se opredeli za grupe na koje moæe uticati i da svakoj takvoj grupi nameni najboÿe prilagoœene propagandne poruke. Poãto se propaganda uglavnom temeÿi na ubeœivaçu, uzaludno je ubeœivati grupe s kojima nema niåega zajedniåkog, naroåito kada je poloæaj grupe takav da je çeni interesi unapred åine gluvim za propagandistu i çegove argumente.91 S druge strane, obrañati se istomiãÿenicima ili idejno veoma bliskim grupama, uzaludno je ako su oni politiåki bez ikakvog uticaja. Kada se odaberu znaåajne i prijemåive grupe, propaganda se mora çima prilagoœavati, ãto znaåi da treba birati one argumente koji za çih imaju vaænosti i iznositi ih na çima razumÿiv naåin. Poznavaçe nacionalne kulture koje propagandist pri tome treba da pokaæe, odnosi se, kako na kulturne osobine same nacije, tako i na specifiånosti çenih podgrupa. Ako ne uspe da se otme svojoj nacionalnoj kulturi, propagandist rizikuje da postigne upravo suprotne efekte od æeÿenih, da izazove podozreçe ili da mu se desi ono ãto je za çega najgore: da ispadne smeãan. Ovo se ne retko dogaœalo propagandi SAD, jer se isuviãe oslaçala na specifiånosti ameriåkog politiåkog stila, koji strancima ume da izgleda vulgaran. Tako je Lindon Xonson (Lyndon Johnson), joãu vreme dok je bio potpredsednik SAD, prilikom posete Holandiji na ulicama delio hemijske olovke sa svojim imenom, a rimskom papi, koga je posetio kao predsednik, poklonio svoju bistu, ãto je kod Holanœana i katolika moglo, u najboÿem sluåaju, da izazove podsmeh. Vlast u jednoj dræavi ima sredstava da uspeãno onemoguñi stranu propagandu, a da stanovnike od rane mladosti navikava na svoj sistem vrednosti i da ih kasnije snabdeva iskÿuåivo informacijama koje çoj odgovaraju. Zbog toga, i zato ãto se propaganda razliåitih subjekata van zemÿe meœusobno potire, unutraãça propaganda je, po pravilu, mnogo uspeãnija od meœunarodne, te ovu stoga ne treba preceçivati. Postoji, ãtaviãe, miãÿeçe da meœunarodna propaganda nema izgleda da preobrati ÿude koji veñim imaju åvrste, makar i pogreãne stavove, ali moæe da podræi uvereça onih koji su veñnakloçeni subjektu koji vrãi propagandu ili su pokolebani. Takvi ÿudi ñe se izlagati propagandnim porukama, pa ih åak i traæiti, a ne postoji nijedno sredstvo koje bi te poruke nametalo ÿudima koji zbog neprijateÿstva ili apatije ne æele da ih prime. 91 Propagandisti zato uvek prenaglaãavaju zajedniåke, a zanemaruju razliåite crte izmeœu adresanta i adresata. Rusija se balkanskim narodima uvek predstavÿa kao vodeña pravoslavna sila, dok je u odnosu na Slovene isticala svoj panslavizam.

277

Ovo objaãçava nastojaçe mnogih dræava da i bez postojaça konkretnih spoÿnopolitiåkih ciÿeva stvore naklonost meœu stran-cima i da ih privuku svojoj kulturi. Da bi bila primamÿivija, takva nastojaça povezuju se s nekim koristima za adresata, kao ãto su uåeçe jezika, upotreba biblioteka, sticaçe drugih znaça i uåestvovaçe u rekreacionim ili kulturnim delatnostima. Razvijene dræave nastoje da u veñim gradovima u inostranstvu odræavaju informativne centre sa åitaocima, bibliotekama, diskotekama, filmskim salama i teåajevima jezika (Informativni servis SAD, francuska Alliance francaise, Goethe instituti SR Nemaåke, italijanske åitaonice, britanski British Council itd.). Sliåan ciÿ imaju i stipendije koje se dodeÿuju stranim studentima i nauånim i kulturnim radnicima. Iako ovakvi programi ne obuhvataju velik broj ÿudi, raåuna se da ñe se tako stvoriti naklonost ili razumevaçe za dræavu koja pruæa takve usluge i za çenu kulturu meœu obrazovanim ÿudima, koji zauzimaju ili ñe zauzeti ugledne poloæaje i tako vrãiti daÿi uticaj na odluåioce i stanovniãtvo. Na sreñu, opãtekorisni rezultati åesto prevladaju nad onim koji propagandisti imaju u vidu: ako ovakve moguñnosti koriste inteligentni i formirani ÿudi, oni ñe uspeti da razlikuju kulturna dostignuña koja im se nude od ciÿeva kojima slede strane vlade. O tome reåito svedoåi åiçenica da su na åelu antikolonijalistiåkih pokreta veñinom stajali ÿudi kojima su kolonijalne sile pruæale priliku da stiåu visoko obrazovaçe u metropoli u nadi da ñe ih pridobiti da im sluæe. Meœutim, ganski i indijski studenti u Londonu i Gvinejski i senegalski stipendisti u Parizu upoznavali su se tamo i sa slobodarskim idejama, koje su po povratku hteli da ostvare u svojim zemÿama. vv. Psiholoãki rat i subverzija. Dok je za propagandu uopãte karkteristiåna prevaga ubeœivaça koje treba preko stanovniãtva konaåno da deluje na odluåioce, postoje i neki çeni vidovi, kod kojih su sredstva i ciÿevi neãto izmeçeni. Oni su åak dobili i posebne nazive. Psiholoãki rat je vrsta propagandne aktivnosti koja ili teåe uporedo s ratom u pravom smislu reåi i sastavni je çegov deo, ili treba da ga zameni, postiæuñi iste ili sliåne uåinke.92To je æestoka, agresivna propaganda koja treba da smrvi moral protivnika, da kod çega izazove defetizam i razdore i da kod sopstvenog stanovniãtva pobudi najniæe borilaåke instinkte, mræçu, osvetoÿubivost i fanatizam. Zato se ona izdaãno koristi pretçama prema protivniku i obeñaçima prema saveznicima; laæima, pogrdama, su-gestijom itd.93Poãto joj ciÿ nije u tome da drugi subjekt opstane i vodi prijateÿsku politiku, nego da bude uniãten ili temeÿno izmeçen, ona nema nikakvih obzira prema buduñnosti i svesrdno raspiruje rasizam, nacionalizam, politiåku netrpeÿivost, a naro-åito insistira na produbÿivaçu sukoba koji kod protivnika veñlatentno postoje. U pomoñse pozivaju nacionalni stereotipi te se svi sta92 Savremeni teoretiåari strategije slaæu se da je i reãeçe vojnog sukoba psiholoãke prirode. Vidi Bofr nav. delo, str. 22, 60. Za neãto drukåija miãÿeça o psiholoãkom ratu od ovde iznetih, vidi B. Tirnaniñ, Psiholoãki rat, magistarski rad, Fakultet politiåkih nauka, Beograd, 1973. Z. Isakoviñ, Psiholoãki rat, magistarski rad, Pravni fakultet, Beograd, 1978. 93 Za propagandu u Drugom svetskom ratu vidi A. Rhodes, Propaganda: The Art of Persuasion in World War II, New York, Chelsea House, 1976.

278

novnici zemÿe protiv koje se vodi rat ili svi pripadnici etniåkih grupa koje treba zavaditi predstavÿaju kao biña s najniæim osobinama. U novije vreme, psiholoãki rat koristi i najnovija nauåna i tehniåka dostignuña za manipulisaçe ÿudima uticajem na çihovu podsvest. Psiholoãki rat je opasan postupak, åak i za onoga koji ga preduzima. Poput onog åudoviãta iz bajke ãto ga je kasnije teãko vratiti u bocu u kojoj obitava, tako je isto, kada potreba za psiholoãkim ratom proœe, teãko smiriti æivotiçske instinkte koji su puãteni s lanca i promeniti predrasude koje su toliko gajene. Ãtaviãe, psiholoãki rat deluje i na one koji su poåeli da ga vode pa se postepeno pretvara od sredstva u ciÿ. Umesto da pojaåa napor da se postignu one promene zbog kojih se psiholoãki rat vodi (sam, ili u sastavu rata), çegovi sadræaji se nameñu i traæe svoje ispuçeçe. S protivniåkom stranom, sastavÿenom od ÿudi koji su u najmaçu ruku nepoãteni i podmukli (ako su uopãte ÿudska biña), ne moæe se pregovarati, oni se moraju poniziti i zgaziti. Ovakav stav moæe da zahvati i same odluåioce ili bar çihovu neposrednu okolinu. U svakom sluåaju, oni ñe iskusiti probleme koje su imali protagonisti hladnog rata koji je usledio ubrzo posle Drugog svetskog rata kada su svojoj jav-nosti morali da predstave Japance i Nemce kao saveznike. Na isti na-åin je i “detant” izmeœu SAD i SSSR, odnosno SAD i Kine, bio opte-reñen posledicama hladnog rata, koji je prvenstveno psiholoãki rat. Nasuprot tome, protivniåka strana, narod koji bez izuzetka bude oglaãen za neÿude, pokazañe prirodnu sklonost da se ujedini pred opasnoãñu i da oåvrsne u otporu. Otuda suptilniji vidovi psiholoãkog rata paæÿivo odvajaju poruke upuñene protivniåkom stanovniãtvu od onih koje je nameçeno domañem (time ãto, na primer, ove posledçe i ne idu preko sredstava masovnih komunikacija, nego poverÿivim “zatvorenim” kanalima), ili i domañem stanovniãtvu predoåavaju sliku o razjediçenosti u neprijateÿskom taboru, koja se tamo stvarno æeli i postiñi. Ovakav postupak uvek ostavÿa moguñnost da se stupi u kontakte, pregovore, pa åak i savezniãtvo s onim delovima protivniåkog stanovniãtva koji nisu ocrçeni. Subverzija je skup delatnosti koje treba da podriju napadnuti subjekt meœunarodnih odnosa i da dovedu do promene çegovog ustrojstva. Kada je reå o dræavi, teæi se promeni druãtveno-politiåkog ustavnog poretka ili bar obaraçu vlade. Propagandna delatnost je ovde najåeãñe kombinovana s oruæanim akcijama (ubacivaçe naoruæanih grupa, terorizam) ili s ekonomskim pritiskom. Karakteristiåno za subverzivnu propagandu jeste oslaçaçe na odane grupe unutar stanovniãtva, pomoñu kojih se propaganda predstavÿa kao unutraãça a ne meœunarodna. Takve grupe ãtampaju svoja glasila, rasturaju letke, emituju preko svojih radio-stanica ili ãire glasine koje treba da pojaåaju nezadovoÿstvo u zemÿi, dovedu do preokreta i obrazovaça vlade koja ñe sluæiti interesima subverzivne sile. Subverzivne grupe regrutuju se na razliåitim osnovama. Na na-cionalnoj osnovi je hitlerovska Nemaåka koristila nemaåke nacionalne maçine u Åehoslovaåkoj i Jugoslaviji. Na klasnoj osnovi su tajne sluæbe SAD i multinacionalne kompanije pridobijale graœanske politiåare i pri279

vatne preduzetnike za “destabilizaciju” (uåtiv naziv za subverziju) Åilea i Gvatemale. Na subverziju se mogu navesti i ideoloãki zaslepÿeni ili verski zatucani ÿudi. No, postoje i iskÿuåivo materijalistiåki ili karijeristiåki motivi koji su ne retko pomeãani s prethodnim. Za ove grupe odomañio se i naziv “peta kolona”. Treba, meœutim, stalno imati u vidu da je bitno obeleæje subverzije u tome da se subverzivne grupe iskÿuåivo ravnaju prema in-teresima stranog nalogodavca, pa se, kad çemu to zatreba, iznenada i umiruju. Ovo je vaæno napomenuti zato ãto i autohtoni pokreti protiv reæima mogu imati simpatija prema inostranstvu, a i ovo moæe biti nakloçeno çima. Nepopularne vlade teæe da u svojoj propagandi sve politiåke pokrete protiv sebe predstave kao subverzivne, jer tako ugaœaju podozreçu koje se oseña prema inostranstvu. Ne treba nasedati ovakvoj propagandi, pa i grupe, koje se bore za svoje interese u zajednici åiji su pripadnici, proglaãavati za subverzivne samo zato ãto uæivaju naklonost inostranstva. Subverzivni propagandistiåki metod je efikasan jer ga ne ometa sumçiåavost koju adresat obiåno oseña prema porukama iz inostranstva, za koje opravdano pretpostavÿa da teæe da ga iskoriste za tuœe ciÿeve. Subverzivna propagnda prividno je “domaña”, ona potiåe od sunarodnika koji se, toboæe, zalaæu za interese sopstvene zemÿe. Zbog toga se strani propagandisti, onda kada ne mogu nañi dovoÿno jaku grupu koja bi im sluæila, trude da svoju propagandu predstave tako kao da potiåu iz unutrãçih izvora. Radio-stanice, koje emituju iz inostranstva, najavÿuju se kao domañe “ilegalne” stanice. Iz inostranstva se ubacuju i rasturaju listovi, kçige i leci, koji izgledaju kao da su ãtampani u zemÿi. * ** Kao ãto se vidi, propaganda moæe da posluæi jaåaçu opãte-åoveåanskih vrednosti i ãireçu istine, ali moæe opasno da poremeti meœunarodne odnose i da ugrozi çihove subjekte. Ova posledça, ãtetna vrsta propagande, ne bi imala nikakvih izgleda da nema ÿudskih slabosti, kao ãto su politiåka apatija, neoba-veãtenost, robovaçe predrasudama, neprosveñenost itd. Otuda su najboÿa sredstva u borbi protiv takve propagande ãiroko obrazovaçe, obaveãtavaçe i politiåko uzdizaçe. B. Postupci preteæno vezani za privredu Dræave i ostali subjekti koji se bave privrednom delatnoãñu u danaãçem svetu ne mogu viãe da privreœuju usamÿeno, bez stupaça u meœunarodne veze putem svetskog træiãta. Oni se tako upuãtaju u meœunarodne ekonomske odnose, koji su neophodni iz åisto ekonomskih razloga. Mnoge se spoÿnopolitiåke odluke mogu çima objasniti u potpunosti ili delimiåno. Potrebe domañe ekonomije, tj. grupe koja çome dominira, nisu samo u osnovi mnogih ekonomskih mera u odnosu na inostranstvo, veñiz çih proizlaze i drugi, na prvi pogled neekonomski potezi. Dok je oåigledno da se, na primer, podizaçe uvoznih carina za jednu vrstu robe moæe ob280

jasniti æeÿom da se zaãtite domañi proizvoœaåi u toj oblasti, ponekad je potrebno viãe pronicÿivosti da bi se utvrdilo kako je iz istih razloga podræan puå u stranoj dræavi ili je åak voœen osvajaåki rat. Drugim reåima, ekonomski interesi su vaæan åinilac u donoãeçu spoÿnopoli-tiåkih odluka. Meœutim, naãa je paæça na ovom mestu, gde se bavimo sredstvima za sprovoœeçe spoÿnopolitiåkih odluka, okrenuta u obrnutom smeru. Privreda subjekta meœunarodnih odnosa i moñkojom on u toj oblasti raspolaæe zanimaju nas kao oruœe kojim on moæe da se posluæi kako bi druge subjekte naveo na æeÿeno ponaãaçe. U takvom se svetlu ekonomika moæe pojaviti i kao sredstvo politike. To je upadÿivo onda kada se ekonomski postupci ne mogu viãe objasniti samo ekonomskim motivima ili su im, ãtaviãe, suprotni. Potencijal dræave, zasnovan na çenoj nacionalnoj privredi, ispoÿava se u çenoj sposobnosti da zadovoÿi ili ne zadovoÿi potrebe drugih dræava i ostalih subjekata, bilo da istupa kao izvoznik ili uvoznik, tj. da im stavÿa na raspolagaçe ili uskrañuje svoje sirovine, robu, kapital, tehnologiju ili radnu snagu, odnosno da u istom smislu otvara ili zatvara svoje træiãte. Åim se meœunarodna razmena ne obavÿa iz sebi svojstvenih razloga, veñima da posluæi i drugim svrhama, nalazimo se pred ekonomskim postupcima nameçe-nim izvrãeçu spoÿnopolitiåkih odluka. Naravno, nije uvek lako utvrditi kada prestaje jedno i poåiçe drugo. Ovakve teãkoñe potiåu ponajviãe odatle ãto najvaæniji ciÿevi spoÿne politike mogu biti upravo ekonomski, ili zato ãto odluåioci, da bi trpeli ãto maçe ãtete, nastoje da i sredstvo koje ima politiåki ciÿ zadræi i ekonomsko opravdaçe. Otuda neki postupci imaju dvojna obeleæja, kao npr. kada visoka zaãtitna carina istovremeno koristi domañoj inudstriji i treba da pogodi dræavu iz koje se dotle uvozilo. I pored ovakvih teãkoña i ograniåeça, u ovom odeÿku zadræañemo se na onim postupcima kojima dræave i drugi subjekti meœunarodnih odnosa svoj poloæaj u meœunarodnom ekonomskom sistemu koriste kako bi uticali na ponaãaçe drugih subjekata radi unapreœeça svojih spoÿnopolitiåkih ciÿeva. Iz do sada izloæenog vidi se da im taj poloæaj omoguñava da drugima pruæe ili uskrate izvesne koristi, te su stoga ovakvi postupci najprikladniji za davaçe nagrada i izvrãavaçe kazni dok se çihovo stavÿaçe u izgled ispoÿava kao obeñaçe ili pretça. a. Carine su najstariji i najrasprostraçeniji naåin za regulisaçe ekonomskih odnosa s inostranstvom. Wima se koriste sve dræave, bez obzira na privredni sistem i stepen uticaja vlade na spoÿnu trgovinu. Ovaj se postupak svodi na posredne poreze koji se naplañuju na robu koja prelazi tzv. carinsku granicu. Carinska granica se uglavnom poklapa s dræavnom, ali to uvek ne mora biti sluåaj, kao npr. kod carinskih unija (gde granica izmeœu udruæenih zemaÿa nije istovremeno i carinska granica) ili kod slobodnih carinskih zona. Carina se moæe naplañivati na artikle koji ulaze na carinsku teritoriju, izlaze iz çe ili prolaze çome (uvozne, izvozne i tranzitne carine). Posledçe dve vrste carina su se izobiåajile, te se danas pod carinama uglavnom podrazumevaju uvozne carine.94 281

Visina carina se odreœuje carinskom stopom za pojedine arti-kle, sadræanom u carinskoj tarifi. Carinsku stopu moæe odreœivati sama dræava svojim unutraãçim aktima (autonomne carine), ali se ona moæe i sporazumno odrediti meœunarodnim ugovorom (konvencionalne carine). Uticaj meœunarodnog ugovora moæe da bude i posredan, kao npr. putem klauzule najveñeg povlaãñeça. Ukÿuåivãi ovu klauzulu i ugovor s nekom stranom dræavom, ugovornica se obavezuje da ñe automatski protegnuti na çu sve carinske povlastice koje bude dala bilo kome drugom partneru. Sve ålanice Opãteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT) daju u naåelu jedna drugoj status najpovlaãñenije nacije. Carine imaju svoje ekonomske razloge kao izvori dræavnih prihoda (fiskalne carine) i kao mere za zaãtitu domañe privrede (zaãtitne carine). Carine su uz to i oruœe kojim vlada moæe da utiåe na razmenu sa stranim dræavama imajuñi u vidu i druge ciÿeve. Ako je zemÿa znaåajno træiãte za robu poreklom iz odreœene strane dræave, spuãtaçem carina moæe se olakãati priliv i plasman çene robe, dok se çihovim podizaçem oni oteæavaju: ako su carine vrlo visoke, uvoz postaje praktiåno nemoguñ. Da bi se to postiglo, vlada treba da ima izvesnu slobodu u odreœivaçu carinskih stopa za robu iz pojedinih stranih dræava. Ako su carine autonomne, takva sloboda postoji, a ako su konvencionalne, ona je maça, jer pri tome treba otkazati ili izmeniti meœunarodne ugovore u kojima je utvrœena carinska stopa ili data klauzula najveñeg povlaãñeça. Carinske povlastice, odnosno osloboœeçe od carine ili niske carinske stope, daju se zemÿama åijoj se privredi æeli pomoñi. To je vid nagrade zbog bliskosti ili savezniãtva, kakvi recimo postoje izmeœu Velike Britanije i ålanica britanskog Komonvelta. Takav povlaãñen carinski reæim je isto tako znak nastojaça da doœe do potpune privredne integracije, kao, na primer, izmeœu ålanica Evropske Unije. Nasuprot tome, prohibitivne, visoke carine predstavÿaju kaznu zbog nepoæeÿnog ponaãaça. Nezadovoÿna nastojaçima Srbije da poåetkom ovoga veka smaçi zavisnost od Austrougarske jaåaçem domañe industrije, sklapaçem carinskog saveza s Bugarskom i nabavkom oruæja u Francuskoj, Austrougarska je poåetkom 1906. godine objavila Srbiji tzv. “carin-ski rat” time ãto je visokim carinama spreåila uvoz i tranzit stoåarskih proizvoda poreklom iz Srbije. Ovaj postupak je isprva Srbiji naneo velike ãtete, ali su çeni privrednici ubrzo pronaãli druga træiãta za svoje proizvode, koja su snabdevali preko solunske luke (tada u sastavu Turske). Kako je i austrougarska vlada uvidela da nije postigla ciÿ, ovaj “rat” je zavrãen kompromisom: novim trgovinskim ugovorom omoguñen je neometan srpski izvoz u Austrougarsku, ali se zato Srbija odrekla carinskog saveza s Bugarskom.95 Ovaj austrougarski potez bio je omoguñen time ãto je trgovin-ski ugovor izmeœu dve zemÿe bio istekao, te je nastupilo vanugovorno staçe, u kome je 94 I. Æuvela, Meœunarodni ekonomski odnosi, Zagreb, “Ãkolska kçiga”, 1966, str. 201, i daÿe, Æ. Mrkuãiñ, Meœunarodna trgovina, Beograd, Privredno-finansijski vodiå”, 1971, str. 176. i daÿe. 95 D. Œ orœeviñ, Carinski rat Austro-ugarske i Srbije 19061911, Beograd, Istorijski institut, 1962.

282

Austrougarska slobodno mogla da meça autonomnu carinsku tarifu. Kada je, meœutim, ugovor na snazi, treba ga prvo otkazati. Takav je bio pokuãaj Kongresa SAD da kazni Jugoslaviju zbog samostalne spoÿne politike, koja je ukÿuåivala i kritiåan stav prema svim velikim silama, pa i SAD. I pored protivÿeça ameriåkog ambasadora u Beogradu, Kongres je reãio da Jugoslaviji oduzme status najpovlaãñenije nacije i da tako oteæa izvoz çene robe u SAD. Ovakvo jednostrano meçaçe meœunarodnog ugovora je protivpravno, ali to nije smetalo ameriåkim zakonodavcima da u viãe mahova ovlaãñuju predsednika SAD da kao kaznu oduzima status najpovlaãñenije nacije onim dræavama koje “deluju protivno inte-resima SAD”.96 Carinske stope koje posebno optereñuju robu uvezenu iz odreœene strane dræave nazivaju se diskriminatorskim. Kao oãtre kazne, one teãko pogaœaju odnose izmeœu dræava. Meœutim, pojedine dræave se mogu oãtetiti i carinskom politikom koja formalno nije diskriminatorska i naoko je maçe neprijateÿska. To se postiæe time ãto se izmenom carinskih stopa oteæava uvoz jednog artikla, bez obzira odakle potiåe, ali se time, u stvari, pogaœaju samo zemÿe koje ga izvoze, i to pre svega ona odakle se do tada preteæno uvozilo. Tako se mera koja izgleda opãta i neodreœena ispoÿava kao vrlo specifiåna. Najlakãe se time mogu pogoditi zemÿe monokulture, tj. one zemÿe åiji spoÿnotrgovinski bilans zavisi od izvoza jedne vrste proizvoda, najåeãñe sirovina (stoka i stoåarski proizvodi u malopre pomenutom sluåaju Srbije, bakar u sluåaju Zambije, kakao u sluåaju Gane itd.). Industrijalizovana zemÿa koja predstavÿa stalno træiãte za neku od zemaÿa monokulture moæe jednostavnim podizaçem carinske stope za artikal u pitaçu teãko pogoditi ovu posledçu, a da pri tom çen postupak ne izgleda kao diskriminacija, jer formalno pogaœa sve proizvoœaåe. Prohibitivne carine, a naroåito diskriminacija putem carina, nepovoÿno se odraæavaju po meœunarodnu trgovinu uopãte a izazivaju i niz drugih teãkoña. Dok su diskriminatorskim merama najviãe izloæene zemÿe u razvoju, dotle iz nenormalne situacije izvlaåe korist reeksporteri u treñim zemÿama itd. Iz svih ovih razloga postoji teæça da se carinske stope izjednaåe i stabilizuju putem meœunarodnog sporazumevaça, pri åemu znaåajnu ulogu igra Opãti sporazum o carinama i trgovini(GATT). Ukoliko se oteæani uvoz i jedne zemÿe ne moæe nadoknaditi domañom proizvodçom ili uvozom s druge strane, primena visokih carina znaåiñe oskudicu na domañem træiãtu, koja, ako potraje, moæe dovesti do poremeñaja i nezadovoÿstva. To je cena koja se plaña za primenu ovoga postupka. U takvim sluåajevima se on, ranije ili kasnije, mora napustiti. b. Kvantitativna spoÿnotrgovinska organizacija sluæe zato da neposrednije od carina reguliãu koliåinu robe koja se moæe uvesti u jednu zemÿu ili izvesti iz çe. Dok kod carina prelaz robe preko granice formalno nije nikada ograniåen (ali se visokom stopom postiæe da se on ne isplati ni uvozniku ni izvozniku), dotle kod ovih 96 G.

Kennan, Memoirs 19501963, London, Hutchinson, 1972, str. 294, i daÿe.

283

postupaka nema potpune slobode spoÿne trgovine. Ova se ograniåeça postiæu sistemom kontingenata ili dozvola. aa. Sistem kontingenata postoji onda kada se za sve ili neke artikle odrede maksimalne koliåine koje se u toku jedne godine mogu uvesti i izvesti. Globalne kvote, koje se ustanovÿavaju bez obzira na poreklo i odrediãte robe, imaju prvenstveno unutraãçe ekonomske ciÿeve (poboÿãaçe platnog bilansa, strukture uvoza i izvoza itd.), dok se putem posebnih kontingenata kojima se ograniåava obim razmene u odnosu na odreœenu dræavu omoguñava izdiferencirano spoÿnopolitiåko delovaçe. Dræavi na koju se vrãi pritisak mogu se uskratiti potrebni artikli, odnosno onemoguñiti joj pristup na domañe træiãte. bb. Sistem dozvola joãje elastiåniji i dræavnim organima pruæa veñe moguñnosti da se ravnaju prema trenutnim interesima. Zbog moguñnosti koje pruæa vladama da sprovode ekonomske i neekonomske ciÿeve, danas je veoma rasprostraçen. Naime, za svaki izvoz ili uvoz prethodno je potrebno pribaviti dozvolu nadleænog organa, koji je, zavisno od propisa dræave u pitaçu, moæe odbiti iz zakonom utvrœenih razloga ili vrãeñi svoje diskreciono pravo. Jasno je onda da vlada u svakom trenutku i bez davaça ikakvog ekonomskog obrazloæeça moæe da iz-vrãi pritisak na drugu zemÿu time ãto ñe onemoguñiti izvoz u çu ili uvoz çenih proizvoda. To je za izvoznike naroåito pogodno oruœe, ako je prethodnim izvozom stvorena izvesna mera zavisnosti, kao npr. kada iskoriãñavaçe izvesne opreme zavisi od daÿeg urednog snabdevaça reprodukcionim materijalom i rezervnim delovima, itd. vv. Trgovina oruæjem. Razmatraça koja utiåu na izvoz najupadÿivije dolaze do izraæaja prilikom trgovine oruæjem i ratnim materijalom. Postoji uvek izvestan ekonomski pritisak da se oruæje izvozi, jer to koristi dræavnoj blagajni, velikim proizvoœaåima, prateñoj industriji i ÿudima zaposlenim u çima. Izvoz omoguñuje veñe serije tako da oruæje postaje jeftinije i za sopstvenu armiju. Neekonomske prednosti su isto tako prisutne, ali ne i nedvosmislene. S jedne strane, naime, stvara se veñpomenuta zavisnost uvoznika od izvoznika; potrebno je daÿe snabdevaçe municijom i rezervnim delovima a kod nekih tipova danaãçeg naoruæaça, koji su veoma sloæeni, neophodno je dugotrajno obuåavaçe u rukovaçu, koje iziskuje prisustvo na licu mesta brojnih vojnih struåçaka.97 S druge strane, za izvoznike pored prednosti nastaju i opasnosti: s izvozom raste verovatnoña da ñe najsavrãeniji tipovi oruæja, åiji se porizvodni postupak åuva kao tajna, pasti u ruke potencijalnih protivnika. Ako je “prijateÿska” vlada nestabilna, moæe doñi do çenog svrgavaça i preorijentacije spoÿne politike, åime bi se prodato oruæje iskoristilo protiv izvoznika i çegovih saveznika. Ako u podruåju u kome se nalazi 97 “Egipat je bio najveñi primalac sovjetskog krupnijeg oruæja, uvezavãi 1970. godine oruæje u vrednosti od 250 miliona dolara, a 1971. u vrednosti od 420 miliona dolara, i to veñinom aviona i raketa. Uvoœeçe sloæenog oruæja u Egipat iziskivalo je prisustvo vrlo brojnog sovjetskog vojnog osobÿa. Veñinu mesta na kojima se nalaze rakete nadzire sovjetsko osobÿe. U registru trgovine se ne vide tipovi aviona za koje se veruje da çima rukuju iskÿuåivo sovjetski struåçaci u Egiptu”. SIPRI Yearbook, 1972, Stokholm, Almqvist & Wiksell, 1972. Godinu dana kasnije egipatski predsednik Sadat zahtevao je da se sovjetski vojni struåçaci, za koje se smatralo da broje 20.000, napuste çegovu zemÿu. M. Heikal, The Road to Ramadan, London, Collins, 1975, str. 165, i daÿe.

284

dræava-uvoznik postoji æariãte lokalnog sukoba, izvezeno oruæje moæe doprineti çegovom rasplamsavaçu, pogotovu ako je ono prañeno velikim brojem osobÿa za obuku i odræavaçe. One dræave u regionu koje neñe ili ne mogu da kupe oruæje, ovakvu prodaju mogu tumaåiti kao favorizovaçe potencijalnog protivnika i udaÿiti se od zemÿe-izvoznika. I, na kraju, izvoznik mora biti siguran da izvesno oruæje neñe preprodajom zavrãiti u neæeÿenim rukama, ili biti upotrebÿeno u unutraãçim obraåunima. Stoga nije åudo ãto danas sve vlade zadræavaju punu kontrolu nad izvozom oruæja i tako ekonomske interese potåiçavaju politiåkim. I u onim zemÿama gde ne postoji dræavni monopol spoÿne trgovine, oruæje se moæe kupiti tek poãto se pribave dozvole iz resora spoÿnih poslova i odbrane, koji proceçuju da li se izvozom obezbeœuje spoÿnopolitiåki interes i ne ugroæava sopstvena bezbednost. Nije nuæno naroåito naglaãavati da i uvoznici strogo kontroliãu uvoz oruæja. To se postiæe na jednostavniji naåin, jer je glavni naruåilac sama dræava, odnosno çene oruæane snage. Uvoznik mora, takoœe, da miri ekonomske i tehniåke obzire s politiåkim. Dakle, ne samo ãto ñe nabavÿati oruæje koje je boÿe i jeftinije, nego ñe se starati da çegovom nabavkom ne dospe u zavisnost od snabdevaåa, ili ne pokvari svoje odnose s treñim dræavama. Meœutim, dræave koja su se svrstale u vojno-politiåke blokove nemaju izbora: one moraju da uvoze od svojih saveznika, najåeãñe onih najmoñnijih. Time se odnos zavisnosti sve viãe produbÿuje a za vodeñe sile postaje ekonomski unosan. v. Kvalitativna spoÿnotrgovinska ograniåeça ili reæim plañaça mogu da olakãaju ili oteæaju uvoz ili izvoz time ãto ñe se uticati na naåin plañaça. To je moguñe zato ãto se plañaça viãe ne vrãe slobodnim transferom zlata ili deviza izraæenih u odnosu na zlato, veñsu stavÿena pod kontrolu dræava koje utiåu na naåin, uslove i moguñnosti plañaça, pa prema tome i na uvoz i izvoz. Ovaj se uticaj pre svega ogleda u odreœivaçu zvaniånog kursa nacionalne valute, koji moæe pogodovati uvozu (ako je valuta preceçena) ili izvozu (ako je valuta potceçena). Pored toga, sliåno dozvolama za uvoz ili izvoz, mogu se zahtevati dozvole za devizno plañaçe za svaki spoÿnotrgovinski posao. Ako ima u vidu neekonomske ciÿeve, vlada ovim postupcima moæe da postigne iste rezultate kao i one koji su veñopisani. g. Spoÿnotrgovinski monopol dræave (dræavna trgovina) postoji onda kada dræava nije samo regulator spoÿne trgovine, nego i çen nosilac. Dræavna preduzeña koja se bave izvozom i uvozom su onda dræavni organi kao i svi drugi. Wih ne treba posredno podsticati ili spreåavati u duhu interesa dræave, veññe ti interesi dolaziti do izraæaja prilikom sklapaça samih poslova. Kada se æeli izvrãiti pritisak na drugu dræavu, dræavno preduzeñe ñe jednostavno odbiti da uœe u posao ili odustati od veñugovorenog posla ponaãajuñi se na izgled kao privrednik kome takvo dræaçe nalaæe ekonomska raåunica. Potpuni spoÿno-trgovinski monopol dræave karakteristiåan je za zemÿe eta-tistiåkog socijalizma. U drugim zemÿama, pa åak i onima koje se oznaåavaju kao liberalno kapitalistiåke, postoji delimiåan monopol ove vrste. U SAD, na primer, dræava izvozi viãkove poÿoprivrednih proizvoda, åiju je proizvo285

dçu subvencionisala, dok u skoro svim zemÿama vlada neposredno nabavÿa osnovne siro-vine za strateãke rezerve. d. Zabrane uvoza i izvoza. Umesto da se oteæava, ograniåava, pa åak i de facto onemoguñava, uvoz ili izvoz se moæe odlukom dræavnih organa izriåito zabraniti. Ako je zabrana opãta, za çenog trajaça nema nikakvog uvoza niti izvoza odreœenoga artikla. Ovakva je zabrana obiåno uslovÿena ekonomskim (kriza, slaba æetva, uravno-teæavaçe platnog bilansa) ili drugim unutraãçim potrebama (zaãtita zdravÿa i morala). Moguñnost da se deluje na pojedine zemÿe ograniåena je, sem ako je reå o znaåajnoj zavisnosti stranog partnera od uvoza ili izvoza odreœenog artikla. Kad je zabraçen izvoz samo u taåno naznaåenu zemÿu, reå je o embargu, koji ima prevashodno politiåki ciÿ da potencijalnog protivnika liãi proizvoda koji su mu potrebni, da omete çegov razvoj, oslabi çegovu vladu i vojnu moñitd. Zabrana uvoza iz odreœene zemÿe naziva se bojkotom (mada ovaj izraz moæe da ima i ãire znaåeçe kidaça svih privrednih veza). Da bi se izazvale teãke posledice po stranu dræavu, zabraçuje se u prvom redu uvoz onih artikala koje ova posledça mora da proda da bi ekonomski opstala. Zabrana uvoza i zabrana izvoza, proglaãene zajedno, dovode do ekonomske blokade, najoãtrijeg postupka iz ove skupine. Ona se upotpuçava i zabranom tranzita, kojoj su naroåito izloæene zemÿe bez izlaska na more. Pakistan je tako u nekoliko mahova kaæçavao Avganistan zbog teritorijalnog spora oko Paãtunistana. Na sliåan naåin postupa i Kenija u odnosu na Ugandu, koja se putevima preko kenijske teritorije snabdeva nekim æivotno vaænim sirovinama, u prvom redu naftom. Ekonomska blokada moæe da predstavÿa sankciju koju pro-glaãava meœunarodna organizacija protiv dræave koja krãi vaæne odredbe meœunarodnog prava. Prema ål. 41. Poveÿe Ujediçenih na-cija Savet bezbednosti moæe naloæiti ålanicama ove organizacije da protiv dræave koja ugroæava mir preduzme mere, koje “mogu da sadræe potpun ili delimiåan prekid ekonomskih odnosa i æe-lezniåkih, pomorskih, vazduãnih, poãtanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih veza...”. Ovo su kazne koje treba da zaãtite opãte interese i çihove posledice treba da budu jaåe od onih koje sprovodi jedna dræava ili grupa dræava (kao u malopreœaãçim primerima) zato ãto iza çih mogu stajati univerzalne organizacije. Uspe-ãna primena ovakvih mera znaåila bi potpunu izolaciju kaæçene dræave. Od ovakvih ekonomskih sankcija mnogo su oåekivali tvorci Druãtva naroda, u åijem Paktu (ål. 14) su one zauzimale joãistaknutije mesto no u Poveÿi UN. One su iskuãane u odnosu na Italiju, koja se ogreãila o Pakt izvrãivãi 3. oktobra 1935. godine napad na Etiopiju. Italija nije bila odvrañena od agresije i sankcije su posle nepune godine dana bile podignute. Meœutim, blokada Italije bila je delimiåna, a Druãtvo naroda nije bilo univerzalno. Embargo se nije odnosio na naftu, gvoæœe i åelik, najvaænije sirovine za ratni napor, a neki znaåajni italijanski snabdevaåi, kao npr. SAD i Nemaåka, bili su van organizacije. Uz to ni “stubovi” Druãtva na-roda, Velika Britanija i Francuska, nisu dosledno sprovodili blokadu, raåunajuñi da ñe ita286

lijanskog diktatora Musolinija joãuvek moñi da pridobiju za savez protiv Hitlerove Nemaåke. Ærtve su bile maçe zemÿe, koje su, poput Jugoslavije, bile upuñene na trgovinu s Italijom. Poãtujuñi sankcije pretrpele su privredne gubitke. I ekonomske sankcije, koje su Ujediçene nacije proglasile u odnosu na Juænu Rodeziju i Juænu Afriku, nisu dale æeÿene rezultate. I jedna i druga zemÿa istrajale su u politici rasne diskriminacije.98 Na osnovu ovoga bi se lako moglo zakÿuåiti da potpuna ili delimiåna blokada nije pogodno sredstvo za primoravaçe dræava da poãtuju pravne obaveze. To bi onda znaåilo da blokada nije efikasna i u kom sluåaju, bez obzira je li u sluæbi opãtih interesa koje tumaåe meœunarodne organizacije, ili ima da posluæi posebnim spoÿnopolitiåkim ciÿevima jedne ili viãe dræava. Teorijski, skepsa prema ekonomskoj blokadi kao efikasnom postupku nastaje iz istih razloga kao i sumça u korisne uåinke kazne kao sredstva spoÿne politike. Wu potkrepÿuju i neka novija istraæivaça, od kojih jedno nastoji da pokaæe kako se od 18 sluåajeva ekonomske blokade, primeçenih od 1928. do 1968. godine, samo za dva moæe reñi da je ovaj postupak doneo rezultate. Po pravilu su predmeti ovih mera u roku od dve godine ponovo uspostavÿali preœaãçi stepen spoÿnotrgovinske razmene.99 Meœutim, kao ãto ne vaÿa preceniti dejstvo ekonomske blokade, nije ga uputno ni potceniti. Svi dosadaãçi primeri primene ovoga sredstva bili su nepotpuni: ili su ga primeçivale pojedine (iako vrlo moñne) dræave, ili su to åinile grupe dræava; kao ãto smo videli, ålanice meœunarodnih organizacija nisu ga dosledno spro-vodile. Otuda je pred dræavom-predmetom blokade uvek bio i izlaz koji se s naporima mogao nañi. Pod pretpostavkom, pak, da je blokada stvarno potpuna i da je uperena protiv zemÿe koja nema takav potencijal da moæe da opstane bez ikakvih privrednih veza s inostranstvom, imali bismo pred sobom mnogo teæu sliku. Otuda pretça ekonomskom blokadom i daÿe ima jako dejstvo. Dræave koje se ne obaziru na takve pretçe dovoÿno su motivisane i reãene da se prenesu s posledicama blokade, ãto je joãjedan razlog zaãto se blokada, primeçena u obliku kazne, ispostavila kao maçe efikasna. Moramo, meœutim, priznati da se ovde joãuvek kreñemo u oblasti koja nije dovoÿno empirijski istraæena: naime, dok je srazmerno lako ustanoviti da je primeçena blokada, i opisati ponaãaçe blokirane zemÿe, mnogo je teæe znati kada je zapreñeno blokadom, a najteæe je s pouzdanoãñu utvrditi da je promena ponaãaça izazvana tom pretçom, a ne nekom drugom okolnoãñu. I pored svega toga, izgleda da se moæe zakÿuåiti da ekonomska blokada ostaje najmoñnije spoÿnopolitiåko sredstvo vezano za privredu, koje je, meœutim, lakãe najaviti nego sprovesti, te je, prema tome, pogodnije za pretçu nego za kaznu. Jer, da bi bila potpuna, pa prema tome i delotvorna, blokada mora da bude primeçena 98 N. Boæiñ, Ekonomske sankcije u kolektivnoj bezbednosti Druãtva naroda i Ujediçenih nacija, Beograd, Institut za meœunarodnu politiku i privredu, 1971, str. 130, i daÿe. Vidi i rezolucije GS UN 216 (1965), 217 (1965), 221 (1966), 232, (1966), 253 (1968), 277 (1970), 388 (1976). 99 P. Wallensteen, Characteristics of Economic Sanctions, “Journal of Pace Research” (Oslo), 1968, str. 248. i daÿe. J. M. Lindsay, Trade Sanctions as Policy Instruments, “Inter-national Studies Quarterly”, 1968, str. 153, i daÿe.

287

od svih stvarnih i potencijalnih trgovinskih partnera. Sem hipotetiåkih izuzetaka, reå je, dakle, o viãe dræava. Kako je pak, ovo najskupÿe privredno sredstvo, sve çih je teãko privoleti da plañaju visoku cenu da bi zadovoÿile interese one dræave koja takvu meru æeli da sprovede. œ. Prodiraçe na strano træiãte. Suprotno postupcima koji ograniåavaju razmenu sa stranom dræavom, da u ciÿu izazovu teãkoñe, gubitke i pritisak, spoÿnopolitiåki ciÿevi se mogu postizati i pojaåanim prisustvom na træiãtu zemÿe na koju se æeli uticati. Instrumenti za ovakvo prodiraçe poznati su iz uobiåajene prakse dræava i privrednih preduzeña, koja prvenstveno ima u vidu eko-nomske interese. Oni se, pak, kao i kod drugih postupaka, mogu vezati i za drukåija oåekivaça, kao npr. za æeÿu da se u pogoœenoj zemÿi izazovu poremeñaji, ili da se ona dovede u zavisnost. U prvom redu, ovakvi se uåinci mogu postiñi dampingom i izvoznim premijama. Damping je prodaja robe na inostranom træiãtu po ceni niæoj od one na domañem, åak niæoj od cene koãtaça. Pod uslovom da je roba istoga kvaliteta, strani potroãaåi ñe, prirodno, biti skloni da je pre kupuju i na taj naåin ñe konkurenti biti istisnuti s træiãta. Dakle, ne samo ãto ñe izvoznici iz jedne zemÿe zameniti sve druge strane partnere, nego ñe i domaña industrija da trpi u neravnopravnoj borbi s jeftinom stranom robom. Damping je omiÿeno sredstvo velikih preduzeña, koja su åesto i transnacionalna, jer na taj naåin mogu da zauzmu monopolistiåki poloæaj. Naime, kada svaka konkurencija bude uniãtena, potroãaåi ostaju na milost i nemilost jedinom snabdevaåu, koji tada podiæe cene i brzo viãestruko nadoknaœuje gubitke koje je imao prodajuñi ispod cene. Pored toga ãto poåiva na takvim proraåunima, damping je najåeãñe omoguñen eksploatacijom jeftine radne snage u dræavi proizvoœaåu (tzv. socijalni damping). Pogoœena zemÿa moæe se braniti od dampinga na razliåite naåine, kao na primer posebno visokim antidampinãkim carinama, ili åak i zabranom uvoza dampinãke robe.100 Izvozne premije su nagrade koje dræava daje izvoznicima nekih vrsta roba. Time se podstiåe izvoz jer cena takve robe postaje niæa. Sve dok su premije takve da robu svode u okvire konkurentnosti na odgovarajuñem træiãtu, ovaj postupak nema velike spoÿnopolitiåke ambicije (za razliku od ekonomskih). Kada, ipak, zbog çih roba postaje nesrazmerno jeftina, granice izmeœu ovoga postupka i dampinga se briãu, taånije reåeno, dræava izvoznicima nadoknaœuje razliku izmeœu dampinãke i stvarne cene. Dræava-izvoznica takoœe moæe da potpomogne damping i time ãto ñe neprirodno potceniti domañu va-lutu.101 e. Ekonomska pomoñ. Kao obeñaçe ili nagradu subjekti meœunarodnih odnosa mogu stavÿati drugima u izgled izvesne ekonomske pogodnosti. Kada te pogodnosti nisu simetriåne, ekonomski uravnoteæene, moæe se govoriti o ekonomskoj pomoñi u najãirem smislu reåi. 100 Mrkuãiñ, nav. delo, str. 242, i daÿe. teãko je precizno utvrditi kada je reå o dampingu, Pravilnik Saveta EEZ od 12 decembra 1979. International Legal Materials, 1980, str. 492. 101 Æuvela, nav. delo, str. 224, i daÿe.

288

Prelaz izmeœu mera vezanih za uobiåajene meœunarodne eko-nomske odnose i pruæaça ekonomske pomoñi nije nagao kao ãto bi se moglo pretpostaviti. Tako su, recimo, meœunarodni zajmovi i kredi-ti najåeãñe åisto finansijske operacije, kojima je u biti obostrani interes. Zajmoprimcu (dræavi, nacionalnom preduzeñu, grupi preduzeña) potreban je kapital, a zajmodavac (dræava, nacionalna banka, bankarski konzorcijum, meœunarodna banka itd.) raspolaæe sredstvima koja æeli da ustupi uz odgovarajuñu kamatu. Pomoñu kredita lakãe se plasira roba u inostranstvu. Uvek, dakle, postoji obostrani interes, mada se u svakom konkretnom sluåaju moæe raspravÿati o tome jesu li interesi obe strane u podjednakoj meri zadovoÿeni. S druge strane, kod ekonomske pomoñi jedna strana (primalac) dobija ekonomsku korist, dok se druga strana (davalac) liãava koristi ili nekog postojeñeg dobra. Prelaz se, meœutim, javÿa veñonda kada davalac u konkretnom odnosu ne zadovoÿava srazmerno svoje interese, kao npr. kada daje zajam uz niæu kamatu od one koju bi inaåe mogao da ostvari. Naravno, pomoñje nedvosmislena onda kada se za çu ne dobija nikakva naknada, kao kod poklona. Treba imati na umu da se pri ovoj oceni moæe lako i pogreãiti, jer postupak koji, gledan na kratak rok, izgleda kao pomoñmoæe da se pokaæe kao veoma unosan ekonomski potez, kao npr. kada se poklonima doprinosi stranoj zemÿi kako bi ostala i ubuduñe træiãte za robu iz zemÿe davaoca. Nas ovde zanimaju neekonomski ciÿevi radi kojih se, pru-æajuñi pomoñ, podnose ekonomske ærtve. Posmatrajuñi tekuñu praksu, oni se mogu svrstati u dve grupe. U prvoj grupi su opãti ciÿevi, vezani za celu meœunarodnu zajednicu. U interesu je, pa i ekonomskom, svih razvijenih zemaÿa da spreåe daÿe relativno zaostajaçe zemaÿa u razvoju, da doprinesu tome da se jaz izmeœu te dve grupe zemaÿa smaçuje umesto ãto se sve viãe ãiri. Ne samo ãto etiåki i humani razlozi nalaæu da se ublaæe nejednakosti u raspodeli svetskog bogatstva i da se isprave nepravde nanesene eksploatacijom nekih delova sveta, veñse time spreåavaju teãka socijalna i politiåka staça, koja mogu ugroziti svetski mir. Ovi opãti ciÿevi uslovili su æeÿu Ujediçenih nacija i drugih meœunarodnih organizacija da privole razvijene zemÿe da odvajaju jedan deo svog nacionalnog dohotka kao pomoñzemÿama u razvoju. Da bi ova pomoñstvarno sluæila takvoj svrsi, nastoji se da onda ide meœunarodnim kanalima, dakle preko fondova koje obrazuju meœunarodne organizacije. Statistiåki podaci pokazuju meœutim, teæçu razvijenih zemaÿa da pomoñpruæaju bilateralno tj. u neposrednom odnosu s dræavama primaocima. Ova teæça razvijenih zemaÿa navodi i na sumçu da one imaju u vidu drukåije, uæe, posebne ciÿeve, tj. da dajuñi pomoñhoñe da za uzvrat dobiju neposredne politiåke koristi. Ovi se ciÿevi mogu svrstati u drugu grupu. Wih vaÿa ispitivati u svakom posebnom sluåaju i oni umnogome zavise od subjektivne procene davaoca ili od opaæaça primaoca, tako da se ne retko meœu odluåiocima vodi rasprava oko toga vodi li pomoñpstizaçu datog ciÿa ili ne. Uglavnom, pruæaçe pomoñi je sredstvo predohrane, nagrada ili moguñnost za pretçu i kaznu. 289

Kao sredstvo predohrane pomoñtreba da posluæi stabilizaciji u stranoj zemÿi, da podræi postojeñu vladu ili da ojaåa saveznika. Takva je obeleæja imao tzv. Marãalov plan. Uplaãena da velike ekonomske teãkoñe i socijalna previraça u zapadnoevropskim zemÿama odmah posle Drugog svetskog rata ne dovedu na vlast komunistiåke partije (naroåito u Francuskoj i Italiji), vlada SAD je odluåila da masovnom ekonomskom pomoñi doprinese odræavaçu poredaka koji su joj obezbeœivali savezniãtvo u veñnastalom sukobu sa SSSR. Ministar inostranih poslova SAD, general Xorx Marãal (George Marshall), 5. juna 1947. godine obeñao je tu pomoñ“svim evropskim vladama koje su voÿne da uåestvuju u poslu obnove”. Trebalo je da te zemÿe zajedniåki izrade plan utroãka sredstava, s kojim su SAD imale da se sloæe. SSSR je bio zainteresovan za pomoñ, ali je odbijao ameriåki nadzor. Wegovim primerom poãle su i zemÿe “narodne demokratije” tako da je ameriåkoj vladi uspelo da jasno izdvoji evropske dræave koje ñe kasnije uñi u zapadnu vojnopolitiåku grupaciju. U toku tri i po godine SAD su na osnovu ovog plana dale ukupnu pomoñkoja premaãuje 12 milijardi dolara. Zaista, u zapadnoevropskim zemÿama su postignuti restauracija i konsolidovaçe snaga koje su spreåile znaåajne socijalne preobraæaje i vodile spoÿnu politiku oslaçaça na SAD.102 Preovlaœujuñe miãÿeçe u SAD jeste da je Marãalov plan zato u potpunosti uspeo: otada se pomoñinostranstvu u SAD najåeãñe obrazlaæe tvrdçom da je to najboÿe antikomunistiåko oruœe jer, komunisti mogu doñi na vlast samo u staçima bede i oskudice. Ovakvo shvataçe, koje se konaåno svodi na to da ekonomsko blagostaçe onemoguñava druãtveni progres, pothraçuju i neki leviåari, koji ãanse komunistiåkih partija vide samo u nenormalnim situacijama (“ãto gore, to boÿe”). Meœu nekim ameriåkim nauånicima sumça se u to da pomoñi obiÿe vode samo u jednom pravcu i otvara pitaçe je li jaåaçe desnice u zapadnoj Evropi samo posledica Marãalovog plana ili i drugih okolnosti, meœu koje treba ubrojati i staÿinistiåku spoÿnu politiku SSSR i çemu potåiçenih komunistiåkih partija?103 Ako veñpostoji bliskost spoÿnopolitiåke orijentacije i odnos savezniãtva, ekonomski snaænija dræava pomagañe svoje privredno slabije saveznike da bi ojaåala savez i sebe rasteretila u sluåaju sukoba. Najveñi deo ovakve pomoñi ne predstavÿa u stvari nikakvu ekonomsku dobit za primaoca, jer je pruæena u vidu oruæja i ratnog materijala, ali je znaåajna za one zemÿe koje bi i onako radi zaãtite sopstvene bezbednosti imale visoke izdatke na odbranu. Najrazvijenije dræave su, naroåito u toku hladnog rata, daleko najveñi deo pomoñi uputile zemÿama na koje su raåunale kao na vojne saveznike.104 Dok se na prethodne naåine osiguravaju opãte povoÿne okolnosti za zemÿu davaoca, dotle se rukovaçe pomoñi kao obeñaçem, nagradom, pretçom ili kaznom odnosi na pojedine stavove i odluke a koje se odluåioci i stanovniãtvo u inostranstvu æele navesti, odnosno od çih odvratiti. Na primer, vlade SR Nemaåke, Francuske, 102 L. 103

Halle, The Cold War as history, New York, Harper & Row, 1967, str. 123, i daÿe. Za kritiku nekih ameriåkih mitova o ekonomskoj pomoñi vidi H. Morgenthau, A. Political Theory of Foreign Aid, “The American political Science Review”, 1962, str. 304, i daÿe.

290

Velike Britanije i SAD odluåile su da jula 1976. zaprete Italiji obustavom pomoñi ako predstavnici Komunistiåke partije Italije uœu u vladu.105 I pored svih nastojaça meœunarodnih organizacija, pomoñkoja se daje u opãtem interesu joãuvek daleko zaostaje za onom koja ima neposrednije spoÿnopolitiåke svrhe za davaoca. Ohrabrujuñe je, meœutim, to ãto se nade dræava koje su pruæale pomoñoåekujuñi politiåke koristi nisu ispuçavale. Vlade zemaÿa primalaca odbijale su da za uzvrat slede politiåke ciÿeve zemaÿa davalaca: one koje su na to pristajale bivale su svrgnute umesto da putem pomoñi budu ojaåane. Ni ekonomski rezultati pomoñi nisu bili zadovoÿavajuñi, tako da su zemÿe u razvoju joãod prvog zasedaça Konferencije UN o trgovini i razvoju (UNCTAD) 1964. godine po-åele da se zalaæu da se umesto pomoñi isprave i stabilizuju uslovi meœunarodne trgovine, koja je takva da zemÿe u razvoju usled neravnopravnosti svake godine izgube viãe od onoga ãto dobiju na ime pomoñi. Ravnopravni uslovi trgovaça pomogli bi na ekonomski prirodniji naåin razvitak takvih zemaÿa nego ãto to moæe inostrana pomoñ, pogotovu onda kada su prilikom çenog davaça ekonomski razlozi sporedni ili i ne postoje. V. Postupci prvenstveno vezani za prinudu a. Zastraãivaçe. Zastraãivaçe je pretça upotrebom instrumenata za razaraçe oruæanom silom. Kao i kod svake pretçe, ciÿ treba da se postigne bez izvrãeça, ãto daje strategiji zastraãivaça svojevrsna obeleæja. Wen “ciÿ je da se neposredno pogodi voÿa protivnika, a da se pri tom ne upuãta u probu upotrebe sile”.106 Oruæana sila je oduvek imala funkciju zastraãivaça te se jaåala, razvijala i prikazivala s namerom da samim svojim postojaçem izazove potrebne uåinke. Meœutim, pronalazak nuklearnog oruæja uåinio je da zastraãivaçe doœe u srediãte paæçe i da dominira odnosima izmeœu velikih sila. Dve okolnosti vezane za tu vrstu oruæja doprinose tome. Prva je çegovo ogromno razorno dejs-tvo, koje se ne moæe meriti ni sa åim ãto je åovek do sada doæiveo, pa åak ni s prvim atomskim bombama, baåenim krajem Drugog svetskog rata na japanske gradove Hiroãimu i Nagasaki.107Druga je u tome ãto se taj uåinak moæe samo donekle predstaviti, ali ne i u potpunosti predvideti, s obzirom na to da su dosadaãça iskustva povezana samo s ta dva pomenuta ratna dejstva i s probama vrãenim pod posebnim okolnostima. Upotrebiti nuklearno oruæje znaåi pokrenuti lanac dogaœaja za koji se ne zna dokle vodi i 104 Najveñi primaoci pomoñi SAD u 1972. godini bili su (prva cifra predstavÿa iznos ukupne pomoñi a cifra u zagradi iznos pomoñi bez obaveze vrañaça, sve u milionima dolara); Juæni Vijetnam 539 (523). Izrael 249 (61), Juæna Koreja 221 (41), Turska 171 (22) i Indonezija 159 (18). Tako je Jordan (2, 540.000 stanovnika), na primer primio veñu pomoñod mnogoÿudnog (74, 000.000 stanovnika) i strahovito siromaãnog Bangladeãa 107 (74) prema (79) miliona dolara. Treba imati u vidu da je uzet primer iz razdobÿa koje se ne ubraja u hladni rat iste godine i SSSR je od SAD dobio kredit u iznosu od 102 miliona dolara. The World Almanac. New York, 1974. U doba hladnog rata slika je bila mnogo upadÿivija vidi N. D. Palmer H. C. Perkins, International Relations, Boston, Houghton Mifflin, 1953, str. 983. i daÿe. 105 “Politika”, 18. jul 1976, str. 1, Opãirnije: “Der Spiegel”, 1976/3. 106 Bofr, nav. delo, str. 83. 107 Te su bombe imale snagu od 20 kilotona, koja je ravna snazi od 20.000 tona klasiånog eksploziva trinitrotoluola (TNT). Danas postoje razorne naprave od 100 megatona koje su, dakle, 500 puta snaænije.

291

koji, razumÿivo, moæe da ugrozi i samoga onog ko ga je pokrenuo. Iz tog se izvlaåi zakÿuåak da upotreba sredstva nad kojim se nema nadzor nije racionalna, ali da pretça çime postiæe uåinak jer moæe da izazove ono ãto je za zastraãivaçe bitno strah. Nuklearno oruæje i potrebna sredstva za çegovo dopremÿivaçe od udaÿenih mesta poseduje mali broj dræava, ali se çima pridruæuje ãiri krug dræava koje raspolaæu nuklearnim eksplozivom ili sposobnoãñu da ga proizvedu. Ne moæemo se zadræavati na pojedinostima odnosa zastra-ãivaça izmeœu velikih sila i na evoluciji çihove nuklearne strategije.108 Dovoÿno je da napomenemo da se ona sastoji u neprekidnom manevrisaçu da se postigne povoÿniji poloæaj radi veñe slobode akcije, da se, ako se tako sme reñi, potencijalni protivnik “viãe zastraãi”. U tome igraju pojaåanu ulogu elementi odbrane i zaãtite, kao ãto su usavrãeni antiraketni i protivavionski sistemi i neobiåno jako utvrœeni i pokretÿivi ureœaji za lansiraçe raketa s nuklearnim bojevim glavama (betonski silosi i podmornice), koji napadnutom treba da omoguñe tzv. sposobnost da preæivi, tj. da zadræi dovoÿno snage da nanese uniãtavajuñi protivudar. Bilo kako bilo, suãtina zastraãivaça ostaje ista: nova dostignuña se ne kriju, ona se saopãtavaju protivniku kako bi delovala na çega. Ogroman intelektualni i ekonomski napor koji se ulaæe u usavrãavaçe oruæja dovodi dotle da ono vrlo brzo zastareva, tako da se suparnici uzajamno iznuravaju liãavajuñi jedan drugog oruæja, ne time ãto ga uniãtavaju u bici, nego tako ãto ga vrlo brzo pretvaraju u staro gvoæœe. Ovakav odnos supersila stvorio je meœu çima ravnoteæu koja se naziva “ravnoteæom straha”. Ona podleæe svim zakonitostima uzajamne pretçe, a za ostali svet je naroåito znaåajna zbog opasnosti koje sobom nosi. U senci ovog osnovnog odnosa, druge dræave koriste zastra-ãivaçe na razliåite naåine. One koje se uzdaju u nuklearno zastraãivaçe mogu se podeliti na dve grupe. U prvoj su dræave koje raåunaju na sopstveni nuklearni potencijal, koji se, doduãe, ne moæe porediti sa ruskim ili ameriåkim, ali moæe biti dovoÿan da visoko podigne cenu napada na çega. Tipiåan predstavnik ove grupe je Francuska, koja se u izvesnoj meri udaÿila od Severnoatlantskog pakta i poseduje sopstvenu “udarnu silu” (force de frappe). U sliånom su poloæaju Ãvedska i Velika Britanija, a veruje se da mu teæe Kina i Indija. Neki savremeni struåçaci smatraju da je nuklearna pretça ovih zemaÿa veoma verodostojna jer je jasna (osnovne vrednosti su sasvim omeœene) i jer cena çenog izvrãeça ne premaãa vrednost ugroæenog dobra, dok bi napadaå od svoje pobede imao ograniåenu korist.109 U drugoj grupi su zemÿe koje se oslaçaju na zaãtitu moñnog saveznika. On iznad çih dræi “nuklearni kiãobran” preteñi upotrebom nuklearnog oruæja velikoj sili koja bi na çih izvrãila napad. Takve zemÿe su se ili odrekle nuklearnog oruæja, ili im je çegovo posedovaçe onemoguñeno, kao npr. bivãim silama osovine. Dræave tipiåne za ovu grupu nikada nisu sasvim sigurne da li ñe veliki saveznik pos108 Bofr, 109 Bofr,

292

nav. delo, str. 85, i daÿe. nav. delo, str. .

tupiti prema svom obeñaçu i izvrãiti pretçu, odnosno da li je çegova pretça dovoÿno uverÿiva za drugu stranu. Odluåioci u takvim dræavama paæÿivo motre politiåka zbivaça u vodeñim si-lama, u strahu da meœu tamoãçim odluåiocima ne ovlada uvereçe kako gubitak jednog takvog saveznika nije dovoÿan razlog da se zapoåne besomuåni lanac nuklearnog rata. Pored toga, åak i ako su sigurni da bi otvorena agresija, a pogotovu nuklearni napad, izazvali ispuçeçe pretçe, za çih je neizvesno kakvo bi reagovaçe izazvala blaæa ili posredna sredstva. U strahu da takvi pritisci ne bi prekoraåili tzv. prag nuklearne osetÿivosti, ovakve zemÿe jaåaju konvencionalne snage da bi mogle da se odupru takvim napadima, u nadi da ñe spreåiti svrãeni åin i izazvati dovoÿno æestok sukob, koji bi uticao na silu zaãtitnicu da ispuni svoju pretçu. Zastraãivaçe se ne zasniva samo na pretçi nuklearnim oruæjem. U svim onim oblastima gde je nuklearna pretça slabija (a to je grubo reåeno) sve ono ãto je van neposrednog ugroæavaça izmeœu vodeñih nuklearnih sila, postoji sklonost da se preti “blaæim” instrumentima za razaraçe, raåunajuñi da su ona uverÿivija zato ãto je çihovo dejstvo poznato i zato ãto cena çihove upotrebe izgleda niæa. Kao ãto je veñnapomenuto, i nuklearne sile teæe da na raspolagaçu imaju åitavu gamu takvih instrumenata, od najmaçe razornih do onih s katastrofalnim posledicama, delimiåno i zato da bi mogle da pojaåaju uverÿivost svake svoje pretçe. Razumÿivo je onda ãto su, u svetu u kome se uvek ne poãtuje zabrana upotrebe sile i pretçe silom, mnoge dræave upuñene na to da radi odbrane svoje sopstvene bezbednosti jaåaju oruæane snage, iako nemaju nameru da se na çih oslaçaju radi sprovoœeça svoje redovne spoÿne politike. Nameçene odbrani, i ove snage u osnovi treba da deluju zastraãujuñe, jer potencijalnom agresoru treba da pokaæu da ñe ga upotreba sile skupo stajati. Strogo govoreñi, ovakve snage imaju dvostruku funkciju: one treba da odvrate napadaåa od upotrebe sile (odvrañaçe) i da onemoguñe çegov uspeh ako do primene sile ipak doœe (odbrana). Zastraãivaçe, postupak koji prati meœunarodne odnose od pamtiveka, ima u nuklearnoj eri poseban znaåaj i posebna obeleæja. Pored onih koja smo veñispitali, napomenimo da se nastoje izbeñi oni akti na koje se pretça odnosi, a to je otvorena primena oruæane sile protiv interesa protivnika. Ovo se postiæe koriãñeçem nenasilnih sredstava i preruãavaçem nasiÿa u oblike koji su naizgled maçe intenzivni ili åiji je inspirator prikriven, te se ne moæe smatrati odgovornim. Ovakav zaklon se u posledçe vreme najradije traæi u tome da se meœunarodni sukobi predstave kao unutraãçi, te stoga raste i znaåaj postupaka koji su se inaåe smatrali karakte-ristiånim za unutraãçu politiåku borbu i graœanske ratove. b. Pojedinaåni akti nasiÿa. Meœu takve postupke, åiji je unutraãçopolitiåki znaåaj dugo bio upadÿiviji od meœunarodnopolitiåkog, spadaju pojedinaåni akti nasiÿa srazmerno malog obima, kod kojih je uåinak instrumenata za prinudu i razaraçe maçe fiziåki a viãe psiholoãki i simbiliåki. Prema tome jesu li napadnuti ÿudi, privredna dobra ili vojni objekti, mogu se razlikovati terorizam, sabotaæa i diverzija. 293

aa. Terorizam u ãirem smislu je napad na æivot i telo pojedinaca ili maçe grupe ÿudi s ciÿem da se postignu politiåke promene. Ukoliko je ciÿ napada da se ukloni politiåki odluåilac koji se dræi za iskÿuåivo ili prvenstveno odgovornog za izvestan politiåki kurs ili stil, reå je o politiåkom ubistvu. Ukoliko je, pak, neposredna ærtva napada politiåki maçe znaåajna ili sasvim beznaåajna, radi se o terorizmu u uæem smislu reåi, koji ima za ciÿ da kako to sam latinski koren ove reåi (teror) kaæe izazove strah i pometçu u ãiroj vladajuñoj grupi i u stanovniãtvu, da skrene paæçu na prisustvo snage u åije ime istupaju teroristi, da ohrabri çihove potencijalne saveznike i tako sE2m ili uz primenu drugih sredstava omoguñi postizaçe takvih ciÿeva.110Sliåne postupke moæe preko dræave primeçivati i vladajuña klasa, ili onaj çen deo koji ima u rukama dræavni aparat. Oni se tada obiåno nazivaju terorom i sastoje se najåeãñe u nemilosrdnom progaçaçu politiåkih protivnika ili uglednih ÿudi koji bi to mogli biti, i surovom guãeçu i najmaçih znakova neposluãnosti ili kritike. Politiåko ubistvo moæe da se koristi kao spoÿnopolitiåki postupak i u tom smislu nas ono ovde poglavito zanima. Razlog za to je u uvereçu da izvesna uticajna liånost ima odluåujuñi uticaj na spoÿnopolitiåko odluåivaçe, tako da se çenim uklaçaçem æeli obustaviti odreœen spoÿnopolitiåki kurs ili na çega uticati posredno time ãto bi se izazvala unutraãça kriza u stranoj zemÿi. Iako su u izvesnim istorijskim periodima ovakva ubistva bila åesta i malo sakrivena, kao npr. u odnosima izmeœu italijanskih dræavica u doba renesanse, u novije vreme se ovakvom postupku pristupa s oprezom zbog gnuãaça koje izaziva. Kao ãto je veñnapomenuto, vlade koje æele da uklone neugodnog odluåioca u stranoj zemÿi povezañe se s politiåkim grupama u çoj, koje su veñsklone ili se mogu prikloniti da izvrãe atentat. Tako se pravi inspiratori dugo mogu sakrivati iza dvoumÿeça posmatraåa, pa i istoriåara. Novija politiåka ubistva ove vrste su stoga ostala maçe ili viãe nerasvetÿena. Godine 1934. ubijen je u Marseju jugoslovenski kraÿ Aleksandar Karaœorœeviñod ruke jednog ålana VMRO, kome su pomagali pripadnici ustaãke emigracije. Kako su pripreme obavÿene u Maœarskoj i Italiji, åija je faãistiåka vlada uåinila sve da zaãtiti saizvrãioce i sauåesnike, pouzdano se smatra da su se motivi neposrednih izvrãilaca poklapali sa æeÿom italijanske i maœarske vlade da oslabe Jugoslaviju uklaçaçem kraÿa-diktatora, koji je svoju spoÿnu politiku zasnivao na savezu s Francuskom i bezuslovnoj odbrani versajskog sistema. One su smatrale da bi se time, i daÿim delovaçem ustaãkog pokreta, Jugoslavija raspala i da bi tako one mogle da ostvare svoje teritorijalne zahteve prema çoj. Uz jugoslovenskog monarha istom prilikom je ubijen i Luj Bartu (Louis Barthou), francuski ministar spoÿnih poslova. Dok je na prvi pogled ovo bila sluåajna ærtva, postoje pretpostavke da je iza Bartuovog ubistva stajala nacistiåka Nemaåka. Woj je ovaj uticajni politiåar bez åijeg se uåeãña ili saglasnosti nije mogla zamisliti nijedna francuska vlada smetao, jer se protivio popuãtaçu pred Hitle-rovim zahtevima. 110 V.

294

Dimitrijeviñ, Terorizam, Beograd, Radniåka ãtampa, 1982.

Za ubistvo kongoanskog predsednika vlade Patrisa Lumumbe 1961. godine zna se da je poåiçeno po nalogu iz inostranstva. Najnovije istrage koje su ålanovi predstavniåkih tela SAD vodili protiv Centralne obaveãtajne agencije SAD (CIA) s velikom merom pouzdanosti su pokazale da su çeni prsti bili umeãani u ubistva dva “nezgodna” saveznika SAD, Ngo Din Dijema u Juænom Vijetnamu (1963) i Rafaela Truhiÿa (Trujillo) u Dominikanskoj Republici (1961). Prelaz izmeœu politiåkog ubistva i teroristiåkih akata u uæem smislu reåi nije odseåan, ali su u krajçim sluåajevima razlike velike. Dok se, na primer, uklaçaçe nepoæeÿne politiåke liånosti moæe obaviti tako da smrt izgleda prirodna ili sluåajna, dotle je kod pravog teroristiåkog akta ærtva åesto politiåki bez znaåaja ali je vaæno da se zna da delo ima politiåki smisao. Tempiranim bombama diæu se u vazduh bioskopske sale, u kojima sede sluåajni posetioci, kao ãto je to bilo jula 1968. godine u beogradskom bioskopu “20. oktobar”. Bombe se podmeñu u masovna prevozna sredstva, åiji se putnici unapred ne znaju kao ãto je 1972. godine uåiçeno s avionom JAT-a na liniji StokholmBeograd, prilikom åijeg pada na teritoriji Åehoslovaåke je nastradalo dvadeset i sedam lica. Tero-ristiåki akt teæi posrednom izazivaçu obimnih promena u politiåkom, pa i druãtveno-ekonomskom ustrojstvu. Za to su potrebni strah i dezorijentacija, koji dovode do nepovereça prema vlasti i çenoj sposobnosti da se odræi. Strani subjekti meœunarodnih odnosa mogu inspirisati tero-ristiåke akte, podræavati i pomagati çihove izvrãioce iz dva osnovna razloga. Jedan od çih je odavno poznat i sastoji se u koriãñeçu terorista radi unoãeça pometçe u dræavu åija se otporna moñæeli oslabiti, ili åija se vlada æeli svrgnuti. U doba mira, veza izmeœu subjekta koji ovako koristi terorizam i teroristiåkog akta paæÿivo se krije ili pogreãno predstavÿa. Naime, ako u pogoœenoj zemÿi postoji bilo kakav radikalan opozicioni pokret, on ñe se navesti i osposobiti za teroristiåke akcije i one ñe se u potpunosti pripisati çemu. Time je ne samo skriven pravi pokretaå, nego se i pokazuje da u dræavi protiv åije je vlade izvrãen teroristiåki akt postoji unutraãçi oruæani otpor. Takvu grupu, po pravilu, nije teãko nañi jer je za izvrãeçe teroristiåkog akta potrebno vrlo malo ÿudi, koji ne moraju imati nikakvu stvarnu politiåku podrãku. Kada i toga nema, teroristiåki akt ñe izvrãiti agenti strane sile, åiji ñe se propagatori onda postarati da ga prati izjava ili manifest toboæçeg autohtonog politiåkog pokreta, åije je ime lako izmisliti. Drugi naåin koriãñeça teroristiåkog akta u meœunarodnim odnosima novijeg je porekla i viãe se vezuje za naddræavne subjekte meœunarodnih odnosa. Wime se u osnovi jedan unutraãçi, poseban ciÿ æeli postiñi ugroæavaçem opãteg ili stranog dobra. Tipiåne za ovakve teroristiåke akte su otmice vazduhoplova, gde se putnici i posada dræe kao taoci dok ne bude ispuçen neki maçe ili viãe odreœen zahtev otmiåara. Veñina ovakvih akata ima demonstracioni ciÿ i zasniva se na uvereçu da su politiåka zbivaça meœunarodno uslovÿena, te da i strance treba kazniti zbog podrãke protivniåkom reæimu ili ih probuditi iz ravnoduãnosti prema mukama potlaåenih. Ovaj posledçi motiv åesto je prisutan u akcijama nekih palestinskih grupa, 295

od kojih je jedna od najspektakularnijih bila otmica izraelskih sportista na olimpijadi u Minhenu 1972. godine. Za one teroristiåke akte åiji je meœunarodni karakter oåigledan (a ne prikriven iza toboæçe unutraãçopolitiåke borbe) u posledçe vreme odomañio se naziv “meœunarodni terorizam”. U uvereçu da on remeti meœunarodne odnose ugroæavajuñi opãte interese u ime posebnih, jako je nastojaçe da se izvrãioci takvih akata gone i kaæçavaju zajedniåkim naporima svih dræava. Meœutim, pravnu definiciju meœunarodnog terorizma teãko je dati, a da se pri tome ne ugroze i oni koji se oruæano bore za nacionalno osloboœeçe, pa åak i pribegavaju terorizmu, jer im se ne dopuãta nikakav drugi vid politiåke akcije. Stoga do sada nije izraœena jedinstvena konvencija o suzbijaçu meœunarodnog terorizma; umesto toga, potpisani su ugo-vori o goçeçu i kaæçavaçu nekih çegovih manifestacija, kao ãto su otmice vazduhoplova, napadi na çih i napadi na lica koja uæivaju meœunarodnu zaãtitu, u prvom redu diplomatske predstavnike. bb. Sabotaæa se sastoji u uniãtavaçu materijalnih dobara ili ometaçu proizvodnih procesa s ciÿem da se oslabi privredni potencijal i dovede do poremeñaja u nacionalnoj privredi. I teroristiåki akti, najåeãñe uzgredno, pogaœaju materijalna dobra, ali je çihovo uniãtavaçe preteæno motivisano simboliåkim a ne privrednim razlozima (npr. ruãeçe spomenika). Sabotaæa u prvom redu teæi smaçeçu proizvodçe i onemoguñavaçu snabdevaça. U tom ciÿu, mogu se uniãtiti åitava postrojeça ili pokvariti vaæne maãine, moæe se spaliti letina, potrovati stoka, prekinuti snabdevaçe energijom, onemoguñiti dovod vode ili je uåiniti nepodobnom za koriãñeçe. Kao i terorizam, s kojim åesto ide zajedno, ona treba da dovede do unutraãçopolitiåkih promena i najåeãñe je uvod u druga sredstva ili çihov pratilac. Iza akata sabotaæe mogu stajati strani subjekti, naroåito onda kad pripremaju otvoreni napad svojih oruæanih snaga. Kada je takav napad u toku, za vreme rata, sabotaæa je deo totalnog rata u kome se nastoji da se u ãto veñoj meri oslabi neprijateÿska privredna moñ. vv. Diverzija se upotrebÿava kao oznaka za akte sliåne sabotaæi, koji su, meœutim, prvenstveno usmereni na objekte od znaåaja za oruæane snage. Pored neposrednih napada na utvrœeça, oruæja, zalihe municije itd. diverzijom se smatraju i napadi na saobrañajne puteve (æeleznice, mostove, aerodrome), kojima oteæava premeãta-çe i snabdevaçe vojske. Kao uvod u oruæani ustanak ili napad iz inostranstva, diverzija ima praktiåni znaåaj jer smaçuje vojni potencijal; usamÿeni diverzantski akt se pribliæava tero-ristiåkom delu, jer u prvom redu treba da deluje psiholoãki, pokazujuñi raçivost oruæanih snaga, koje su zaãtitnik i simbol dræave. Za preduzimaçe diverzantskih akcija potrebna je izvesna mera opremÿenosti i pripremÿenosti, koje ne poseduju male grupe, inaåe sposobne za teroristiåke akcije. Otuda je pomoñinostranstva vaænija i åeãña. Takve se diverzantske grupe snabdevaju i obuåavaju da bi se prebacile preko granice u trenutku koji çihov zaãtitnik i nalogodavac dræi za pogodan. Za vreme rata u tu se svrhu koriste i sopstvene trupe 296

(komandosi). Pomagaçe diverzantskih grupa ili çihovo tolerisaçe za vreme mira smatra se aktom agresije. v. Oruæana intervencija. Intervencija je pojam nastao u meœunarodnom pravu da oznaåi nedozvoÿeno meãaçe u unutraãçe stvari jedne dræave, kojim se negiraju çena suverenost i samostalnost. Ona se tada najåeãñe oznaåava kao nasilno i samovoÿno meãaçe, ãto podrazumeva izvesnu meru pritiska, iako ne uvek i oruæane sile.111 U okvire takvog, ãireg, pojma intervencije spadaju i neki postupci o kojima je bilo reåi, kao ãto su npr. propaganda, subverzija, ekonomska blokada, zastraãivaçe i pojedinaåni akti nasiÿa.112 Oruæana intervencija, kojom se ovde bavimo, predstavÿa najintenzivniji oblik intervencije, koji podrazumeva odaãiÿaçe sopstvenih udruæenih snaga u stranu dræavu da bi se nametnuo æeÿeni politiåki ishod. Glavni oblik oruæane intervencije, koji je istovremeno i onaj koji je danas najaktuelniji, sastoji se u oruæanoj pomoñi strane dræave jednoj strani u unutraãçem sukobu, bilo da se on veñrasplamsao, da je tek u zaåetku ili se samom intervencijom izaziva. U zavisnosti od interesa intervenijenta, çegove oruæane snage nastoje da odbrane postojeñu vladu od pobuçenika, ili da ovima pomognu da tu vladu svrgnu. Sila koja interveniãe æeli da postigne svoje ciÿeve bez opasnosti da bude oglaãena za agresora: ona formalno ne primeçuje prinudu na subjekt meœunarodnih odnosa u celini, veñsamo na jedan çegov deo. Uz to, ona obiåno tvrdi da nema nameru da okrçi teritorijalni integritet dræave u kojoj interveniãe. Ovakvo ulaæeçe u stranu dræavu moæe se zamagliti nizom pravnih i stvarnih nejasnoña i izgovora s namerom da se zbuni javno mçeçe i paraliãe rad meœunarodnih organizacija stvorenih za zaãtitu bezbednosti subjekata meœunarodnih odnosa. Oruæanoj intervenciji dugo je iãlo na ruku naåelo legitimiteta, prema kome postoji navodna solidarnost izmeœu legitimnih vlada, koje jedna drugoj mogu pomagati da se brane od pokuãaja svrgavaça neustavnim putem. Pobude za primenu ovoga naåela bile su naroåito jake kada je u pitaçu bila meœunarodna klasna solidarnost, te je ta primena uglavnom imala kontrarevolucionarni karakter. U periodima kada se odigrava smena druãtveno-ekonomskih poredaka ova vrsta intervencije je naglaãena i izvodi se ili odobrava kolektivno. Sveta alijansa, koju su 1815. godine osnovale tri apsolutne monarhije, pobednice u ratu protiv Napoleona (Rusija, Austrija i Pruska), stavila je sebi u zadatak da oruæanim intervencijama u 111 Teoretiåari meœunarodnog prava ne odreœuju pojam intervencije na isti naåin. Za starije pisce i predstavnike tradicionalnih shvataça intervencija se sastoji samo u upotrebi oruæanih snaga, dok su drugi oblici meãaça (intercesija) van toga pojma pa su, ãtaviãe i dozvoÿeni. Vidi podrobnije T. Mitroviñ, Nemeãaçe u unutraãçe poslove dræava, u zbirci Kodifikacija principa miroÿubive i aktivne koegzistencije, Beograd, Institut za meœunarodnu politiku i privredu, 1969, str. 200, i daÿe. 112 Nijedna dræava ne moæe da primeni niti da podræi upotrebu mera ekonomske, politiåke ili bilo koje druge prirode da bi primorala drugu dræavu na potåiçavaçe u vrãeçu çenih suverenih prava na dobijaçe od çe koristi bilo koje vrste. Isto tako sve dræave ñe se uzdræati od organizovaça, pomagaça, izazivaça, finansiraça ili tolerisaça oruæane, subverzivne ili teroristiåke aktivnosti usmerene “na nasilnu promenu reæima druge dræave, i od meãaça u graœanski rat u drugoj dræavi”. Taå. 2 Deklaracije Generalne skupãtine UN o nedopustivosti meãaça u domañe poslove dræava i zaãtiti çihove nezavisnosti i suvereniteta, od 21. decembra 1965. godine. Rez. br. 2131 (HH). Skoro istovetan je odgovarajuñi tekst Deklaracije UN o naåelima meœunarodnog prava o prijateÿskim odnosima i saradçi dræava od 24. oktobra 1970. Prevod u Ujediçene nacije i savremeni svet, Beograd, Savez udruæeça za UN Jugoslavije, 1970, str. 305.

297

svim zemÿama brani “bogomdani” feudalni poredak od buræoaskih re-volucija ili pokreta za nacionalno osloboœeçe.113 U to ime trupe pripadnika ovoga saveza intervenisale su u Pijemontu, Ãpaniji i Maœarskoj. U istom duhu su sile Antante intervenisale u Rusiji protiv boÿãeviåke revolucije. Iako je opravdaçe pozivom vlade samo formalna varka, koja dovodi do apsurdnog zakÿuåka da je legalna i ona vlada koja ne moæe da se odupire sopstvenom narodu bez strane pomoñi, i u najnovije vreme sile koje interveniãu nastoje da svom ponaãaçu daju pravni oblik, pravdajuñi se stvarnim ili izmiãÿe-nim pozivom od legitimne strane u unutraãçem sukobu. Postoje i druga opravdaça za intervenciju, koja su se u proãlosti, zahvaÿujuñi uticaju velikih sila na formiraçe meœuna-rodnog prava, uzimala ozbiÿno, a pokuãavaju se izneti i danas. Jedno od çih, na koje se rado pozivaju SAD, jeste zaãtita sopstvenih dræavÿana u stranoj zemÿi, koji su ugroæeni “neredima”. Ovakva intervencija prividno ne znaåi stupaçe ni na koju stranu, veñodaãiÿaçe trupa koje treba da smire situaciju i pomognu sugraœanima da spasu æivote i imovinu. S obzirom na prisustvo i privilegovan poloæaj preduzeña SAD u zemÿama Latinske Amerike, ovaj razlog za intervenciju ameriåkih “marinaca” u tim zemÿama bio je ispoåetka stvaran a u novije vreme prividan. Pod izgovorom da se pomaæe sopstvenim dræavÿanima, obezbeœuje se, u stvari, pobeda one politiåke grupe koja ñe ãtititi interese SAD i voditi politiku koja moñnom severnom susedu odgovara. Sliåno se opravdava tzv. huma-nitarna intervencija, kojom treba da se izbave iz æivotne opasnosti grupe ÿude koje strana vlada ugroæava ili nije u staçu da ãtiti, bez obzira jesu li sopstveni dræavÿani ili ne. Ovim su pravdani belgij-ska intervencija u Kongu 1960. i upad izraelskih komandosa u Ugandu 1976. godine. Kao izgovor da intervencije nacistiåke Nemaåke, sluæila je toboæça ugroæenost nemaåkih nacionalnih maçina.114 Kao ãto se vidi, razlozi koji se navode sluæe da prikriju stvarne pobude intervenata. Pored klasne ili ideoloãke solidarnosti, prava namera velikih sila koje su oduvek najåeãñe intervenisale sastoji se u æeÿi da se zaãtiti ili proãiri sfera sopstvenog uticaja. Prema naåinu gledaça takvih imperijalistiåkih ili hegemonistiåkih sila, nikakva politiåka promena u maçim dræavama koje one smatraju znaåajnim za svoju bezbednost ne moæe se odvojiti od uzajamnog odnosa s rivalskim silama, te je, prema tome, intervencija neophodna da bi se zaãtitili sopstveni interesi. Ãto je najporaznije, u periodima kada rivalske sile nastoje da izmeœu sebe zadræe ravnoteæu snaga, svaka promena predstavÿa za obe sile neizvestan poremeñaj, te one preñutno priznaju jedna drugoj pravo da interveniãu, åak i onda kada su ideoloãki povezane s razliåitim snagama u unutraãçem sukobu. U to ime SAD su nekoliko puta intervenisale u Latinskoj Americi (Gvatemala 1954. godine, Dominikanska Republika 1965. godine) i u drugim delovima sveta (Liban 1958. godine). Sa sovjetske strane, intervencija se, naroåito u Åehoslovaåkoj 1968. godine, pravdala naåelom proleterskog internaciona-lizma, prema kome socijalistiåke dræave 113 114

Ugovor o Svetoj alijansi, od 26. septembra 1915. Collard-Manin, str. 8.

S. Milenkoviñ, Unutraãça nadleænost dræava i meœunarodna zaãtita ÿudskih prava, Beograd, “Savremena administracija”, 1974, str. 28. i daÿe.

298

imaju prava da interveniãu jedna u drugoj, ukoliko je ugroæena vlast proletarijata. Ovo opravdaçe poziva se, dakle, na klasnu solidarnost i umnogome liåi na novu verziju naåela legitimiteta.115 Ukoliko, pak, interesne sfere nisu jasno odreœene, ili je jedna od zainteresovanih sila æeÿna da promeni odnos snaga, obe strane u unutraãçem sukobu mogu da dobiju oruæanu pomoñ, ãto dræavu u pitaçu åini popriãtem prikrivenog rata izmeœu stranih sila, a stanovniãtvo izlaæe velikim patçama i gubicima. Na taj naåin jednostrana intervencija eskalira u dvostranu i konaåno u ograniåeni rat. U savremenim uslovima postoji ispoÿena tendencija ka internacionalizaciji unutraãçih sukoba u maçim dræavama putem intervencije velikih sila. Oblici ovakve intervencije su veoma raznoliki, åesto asimetriåni i na razliåite naåine kamuflirani, ali se neprekidno pojavÿuju. Pored toga ãto pokazuje usku povezanost unutraãçih i meœuna-rodnih politiåkih zbivaça, uåestalost intervencija svedoåi i o æilavom istrajavaçu velikih sila u uvereçu da imaju svetsku misiju i da unutraãça zbivaça u maçim i sredçim dræavama nisu iskÿuåiva stvar çihovog stanovniãtva, veñse moraju prilagoœavati interesima hegemona. Intervencija je jedno od najåeãñih ispoÿavaça politike sile u meœunarodnim odnosima. d. Ograniåeni rat. Ograniåeni rat je oblik otvorenog oru-æanog sukoba izmeœu dræava, dakle, vrsta rata, te bi ga stoga vaÿalo zajedno s çim i razmatrati. Meœutim, priroda rata se u najnovije vreme toliko izmenila da nije na odmet izdvojiti ograniåeni rat zbog niza çegovih osobenosti. Veñje pomenut rat s ograniåenim ciÿem, gde se sredstva za pri-nudu i razaraçe upotrebÿavaju samo dotle dok se od druge dræave ne oduzme æeÿeno dobro ili se ne iznude odreœeni ustupci. Rat s ograniåenim ciÿem nije isto ãto i ograniåeni rat, mada je ograniåeni rat uvek rat s ograniåenim ciÿem. Za razliku od intervencije, on se otvoreno ili slabo prikriveno vodi izmeœu oruæanih snaga suprotstavÿenih dræava, ali se pri tom poãtuju izvesna (najåeãñe preñutno prihvañena) ograniåeça. Takva ograniåeça nisu samo ona koja nameñe ratno pravo (koje vaæi za svaki meœunarodni oruæani sukob) veñidu i daÿe od toga. Glavna ograniåeça u novijim ograniåenim ratovima odnose se na prostor na kome ñe se voditi rat i na ratna sredstva (oruæje) koja se mogu upotrebiti. U pogledu prostora jasno se vidi da je ograniåeni rat potekao od oruæane intervencije, da je kao ãto smo napomenuli eskalirana intervencija. To naroåito vaæi za sukobe izmeœu dræava vojnopolitiåkih blokova. U sluåaju Koreje, sukob je nastao intervencijom SAD, prerastao u ograniåeni rat izmeœu te dræave i NR Kine. On se, meœutim, striktno vodio na teritoriji Koreje (tj. oba dela Koreje). Sem sporadiånih incidenata, kineske i ameriåke trupe nikada nisu stupile u borbene dodire na drugim mestima. U trenutku kada je general Makartur (McArthur), komandant ameriåkih i savezniåkih trupa (koje su istupile kao snage Ujediçenih nacija), hteo da preœe reku Jalu i da 115

54, i daÿe.

F. T. Konstantinov V. S. Zaika, Socijalistiåki internacionalizam, Moskva, “Novosti”, 1973, str.

299

tako prenese borbe na kinesku teritoriju, ameriåki predsednik Truman ga je hitno smenio. Joãje viãe nijansi prikazano u ratu u Vijetnamu, koji su SAD od intervencije u Juænom Vijetnamu pretvorile u ograniåeni rat protiv NDR Vijetnama. I ovde su se suvozemne trupe mogle koristiti samo na te-ritoriji Juænog Vijetnama, ali su SAD smatrale da smeju da iz vazduha bombarduju teritoriju Severnog Vijetnama. Dva sukoba izmeœu Indije i Pakistana imala su, takoœe, prirodu ograniåenog rata (1965. i 1971). Iako je Pakistan sve do otcepÿeça Bangladeãa imao dvodelnu teritoriju, na istoånim i na zapadnim granicama Indije, oruæane akcije se ni u jednom sluåaju nisu vodile na celoj duæini granica. Ãtaviãe, za vreme rata 1965. godine nisu bili prekinuti ni diplomatski odnosi izmeœu dve dræave.116 Ãto se, pak, tiåe oruæja, osnovno obeleæje savremenih ograni-åenih ratova je izbegavaçe upotrebe nuklearnog oruæja u bilo kome obliku. Jedan od razloga smeçivaça generala Makartura bio je i çegov predlog da upotrebi atomske bombe protiv ciÿeva u Kini. U pozadini ovakvih ograniåeça je, pored samog ograniåenog ciÿa rata, i strah od eskalacije, od izazivaça sveopãteg nuklearnog sukoba. Kao i kod intervencije, i ovde se najåeãñe åuva privid unutraãçeg sukoba, koji se mora zadræati u datim geografskim granicama i zadovoÿiti razornim sredstvima umerene jaåine, da ne bi preãao prag nuklearnog zastraãivaça. Meœutim, ne æeleñi da se odreknu svih prednosti koje moæe da donese ograniåeni rat, neki teoretiåari i vojnici, meœu kojima i kasniji dræavni sekretar SAD Kisinxer, istakli su moguñnost da se i u ograniåenom ratu koristi nuklearno oruæje maçe razorne moñi (taktiåno).117Na çemu se zasniva doktrina “elastiånog odgovora”. Protivnici ovakvog shvataça s pravom istiåu da se kod preñutnog sporazumevaça, kakvo u ograniåenom ratu preovladava, jedino mogu prihvatiti granice koje se same po sebi nameñu kao upadÿive. Takva je granica izmeœu konvencionalnog i nuklearnog oruæja, koja je kvalitativna, dok su granice izmeœu slabijeg i jaåeg nuklearnog oruæja samo kvantita-tivne i mogu biti proizvoÿno odreœene i tumaåene.118 Naravno, preostaje moguñnost ograniåenog nuklearnog rata, gde strane neñe biti uzdræÿive u pogledu oruæja, veñu pogledu teritorija gde se ono upotrebÿava. S obzirom na osobine nuklearnog oruæja, ovakva je moguñnost samo teorijska, mada na çoj delimiåno poåivaju vojne doktrine nekih velikih sila.119 116 Za prostorno ograniåene ratove u naãoj se literaturi upotrebÿava oznaka “lokalni rat”. Meœutim, neki autori tada pod lokalnim ratom podrazumevaju svaki rat koji nije zahvatio prostor van teritorija zemaÿa u ratu. To je onda samo distinkcija u odnosu na regionalni ili svetski rat. Npr. “Lokalni rat predstavÿa teritorijalno relativno uski sukob, zavisno od veliåine zemÿe ili zemaÿa koje uåestvuju u çemu. On moæe biti unutraãçi ili meœunarodni sukob, ali bez ikakvog oruæanog meãaça sa strane”. Despeçiñ, Tokovi, procesi i protivureånosti rata, Beograd, Vojnoizdavaåki zavod, 1970, str. 302. 117 H. A. Kissinger, Nuclear Weapons and Foreign Policy, New York, Harper & Row, 1957. 118 Th. C. Schelling, Bargaining, Communication, and Limited War, “Journal of Conflict Resolution”, 1957, str. 19, i daÿe, Holsti, nav. delo, str. 331, i daÿe. 119 Despeçiñ, nav. delo, str. 314, i daÿe. Razne moguñnosti izbijawa ograniåenog rata i çegove eskalacije sa glediãta SAD obraœene su u H. Kahn, On Escalation. Metaphors and Scenarios, New York, Praeger, 1965.

300

U izvesnom smislu, moæe se tvrditi da su u istorijskom periodu koji je neposredno prethodio onome u kome æivimo, svi meœunarodni sukobi imali obeleæja ograniåenih ratova. To je naroåito vaæilo za XVII i XVIII vek, u kojima su monarsi ratovali radi postizaça ograniåenih ciÿeva, koristeñi profesionalnu, najåeãñe najamniåku vojsku, pri åemu je stanovniãtvo ostalo po strani i, po pravilu, samo posredno trpelo usled poveñavaça nameta i pÿaåke strane i sopstvene vojske. Ovakvo shvataçe rata pokuãalo se odræati i posle graœanskih revolucija, koje su dovele do uvoœeça opãte vojne obaveze i do ukÿuåivaça ãirih slojeva stanovniãtva u rat. Iako je tome pogodovalo oruæje, koje je dugo bilo takvo da je moglo da ugrozi samo protivnika u neposrednoj blizini, postepeni proces totalizacije rata dovodi dotle da se u Prvom svetskom ratu viãe ne poãtuju tra-dicionalna ograniåeça. Suprotno proãirenom uvereçu, 120 neo-graniåeni rat ne stupa tada prvi put na istorijsku pozornicu: kao ãto to zapisi antiåkih pisaca pokazuju, izmeœu tadaãçih dræava vodio se, ne retko, rat svim raspoloæivim sredstvima i protiv celog stanovniãtva, kome je u sluåaju poraza pretilo potpuno istrebÿeçe ili odvoœeçe u ropstvo.121Ono ãto daje posebnu boju sadaãçem vremenu i ponovo dovodi do izdvajaça ograniåenih ratova jeste okolnost da dræave raspolaæu instrumentima razaraça kojim mogu da istovremeno uniãte protivnika, sebe i ceo svet. d. Rat. U meœunarodnim odnosima, rat je postupak u kome se neograniåeno koriste raspoloæivi instrumenti za prinudu i razaraçe kako bi se postigli spoÿnopolitiåki ciÿevi. Iako je rat oliåeçe prinude kao spoÿnopolitiåkog sredstva i izraz uvereça da nijedan drugi postupak ne bi mogao da ostvari postavÿeni zadatak, svoœeçe rata samo na primenu prinude nije ispravno. U ratu se mobiliãu sva sredstva i koriste svi postupci koji mogu da dovedu do preduslova za ostvareçe ciÿa, a to je poraz protivnika, çegova nemoñda se odupre zahtevima pobednika i da spreåi çegove daÿe poteze. Nijedan od do sada opisanih postupaka, a ni mnogi drugi, nije iskÿuåen za vreme rata. Rat se, pored prinuœivaça, sastoji u ubeœivaçu, obeñavaçu, preñeçu, nagraœivaçu i kaæçavaçu. Otuda je rat boÿe opisivati kao staçe, kome spremnost na koriãñeçe neograniåene prinude daje posebno obeleæje, a ne kao izolovan postupak. U tom smislu rat ima povratno dejstvo na ceo proces odluåivaça, na spoÿnu politiku uopãte. Lako je uoåiti da pod ratom, za razliku od ograniåenog rata, podrazumevamo totalni rat, u kome moæe prema potrebi uåestvovati celo stanovniãtvo, koji se moæe voditi protiv celog stanovniãtva, svim raspoloæivim sredstvima i na svakom mestu. Jasno je, naravno, kako je ovakva tvrdça preterana. Dosadaãçe iskustvo pokazuje teæçu da se i u voœeçu totalnog rata poãtuju izvesna opãta dobra i vrednosti ostalih subjekata meœunarodnih odnosa. One norme koje reguliãu ponaãaçe dræava u meœunarodnom sukobu ukazuju na te vrednosti i tradicionalno se nazivaju ratnim pravom (mada se u posledçe vreme, kao taåniji, koristi izraz pravo oruæanih sukoba). Iako ne mogu da poreknu da je ciÿ rata nanoãeçe fiziåkih gubitaka neprija120 H. Morgenthau, Totalni rat, u: Ibler, nav. delo, str. 396, 121 Ch. Letourneau, La guerre, Paris, 1895, str. 286, 467.

i daÿe.

301

teÿu ubijaçem ili raçavaçem ÿudi, ova pravila ma koliko to paradoksalno zvuåalo nastoje da humanizuju rat time ãto ñe spreåiti izliãne patçe boraca i u najveñoj moguñoj meri zaãtiti neborce. Uz to, pravo neutralnosti ãtiti interese dræava koje nisu umeãane u sukob, te time u prvom redu ograniåava prostor na kome se mogu preduzimati ratna dejstva. U znaku veñpomenute totalizacije rata poãtovaçe ovih normi biva sve viãe ugroæeno: neograniåeni ideoloãki ciÿevi dovode do pojaåaça oseñaça mræçe i do potrebe da se protivnik potpuno eliminiãe ili nasilno promeni, a instrumenti za razaraçe imaju takvo dejstvo da se ne moæe praviti stvarna razlika izmeœu boraca, civilnog stanovniãtva i neutralaca. Vaænost privredne proizvodçe uåinila je da se veliki broj ÿudi posredno angaæuje u ratu na odgovarajuñim radnim mestima. Oni su, naravno, postali predmet napada, pri kojima se, opet, nije mogao razlikovati radnik u ratnoj proizvodçi od ostalog stanovniãtva, pa i dece. Nuklearno oruæje je joãmaçe sposobno za bilo kakvo razlikovaçe. Wegovo ogromno i joãneispitano dejstvo ãiri se i van protivniåke dræave, ugroæavajuñi u svakom sluåaju i çene neutralne susede. Iako i totalni rat moæe imati ograniåene ciÿeve i kao takav se obiåno zapoåiçe, vaæna je çegova osobina u tome ãto se on uvek moæe proãiriti, ãto se uåesnici u naåelu ne odriåu nijednog sredstva kojim raspolaæu. Ako se takvoj moguñnosti pridruæi totalnost ciÿa, koja se sastoji u potpunom pokoravaçu protivnika, postojañe sve jaåa teæça da se prekoraåe ograniåeça sadræana u meœusobnim sporazumima i meœunarodnom pravu ili moralu. Rat samim svojim tokom moæe dovesti do takve psiholoãke situacije, sadræane u di-lemi: pobediti ili propasti, æiveti ili poginuti, bez ikakvog meœuprostora. Napadaåu takvu dilemu nameñe çegov totalni ideoloãki program, koji ne zna za kompromise, dok branilac u takvom sluåaju nije suoåen samo s gubitkom nekih prednosti ili delimiånim pogorãaçem svoga poloæaja, veñs nestankom osnovnih vrednosti, pa i same fiziåke egzistencije. Rat se doskora smatrao samo za jedan od spoÿnopolitiåkih postupaka koji su dræavama slobodno stajali na raspolagaçu. Za razliku od ius in bello, prava koje je regulisalo ponaãaçe zarañenih strana, postojalo je i pravo na rat, ius ad bellum, kao jedno od osnovnih prava dræave. Ono se pravdalo okolnoãñu da je meœunarodna zajednica primitivna, bez monopola nasiÿa, koje je rasporeœeno meœu ålanove zajednice. Ãtaviãe, uåestanost ratova u istoriji bila je tolika da je mnoge istoriåare dovela u sumçu je li rat ili mir “normalno” staçe u meœunarodnim odnosima.122 Kadgod je odluåiocima rat izgledao pogodan da se dostignu postavÿeni ciÿevi, koji se ne mogu po çihovoj oceni ostvariti drugim postupcima, çemu se pribegavalo bez velikog ustruåavaça. Otuda se ocena sa rata, kao bezvrednosnog sredstva, premestila na ocenu ciÿa. Ako je ciÿ za koji se rat vodio bio po usvojenom merilu dobar, pozitivan, i rat je bio takav; ako je, pak, ciÿ bio za osudu, i rat je dobijao takvu kvalifika122 Za pet i po hiqada godina qudske istorije bilo je viãe od 14.500 ratova. V. Tomaãevski, Leninskie idei i savremennxe meædunarodnie otnoÃeniÑ, Moskva. Izdatelstvo politiåeskoi literaturi, 1971, str. 102. Za sliåne podatke, koji zavise od toga ãta se sve podrazumeva pod ratom, vidi Q. Wright, A Study of War, Chicago, University of Chicago Press, 1965, str. 636, i daqe. L. F. Richardson, Statistics od Deadly Quarrels, Pitsburg, Boxwood Press 1960.

302

ciju. Ovo je bila osnova za podelu ratova na pravedne i nepravedne. Podloga za takvu podelu bila je tokom istorije razliåita. U oåima hriãñanskih pisaca pravedan je bio rat za ãireçe prave vere (i za sve ono ãto se tako izdavalo). Za legaliste, pravedan je bio rat protiv prekrãiteÿa meœunarodnog prava. Za progresivne mislioce pravedan je bio rat koji je doprinosio ruãeçu prevaziœenih druãtveno-ekonomskih sistema i oslobaœaçu ÿudi od druãtvene i nacionalne potlaåenosti. Pravedan je napor napadnutog da se odbrani od subjekta koji je zapoåeo rat protiv çega (pravo na samoodbranu). U ovom posledçem sluåaju verovatno nije ni uputno govoriti o ratu uopãte, jer je odluka o odbrani nametnuta a nije plod slobodnog izbora sredstava. Meœutim, sloæenost okolnosti pod kojima dolazi do rata nije uvek dopuãtala jasno razlikovaçe izmeœu napadaåa i napadnutog. To je naroåito bilo uoåÿivo onda kada je rat zapoåiçan da bi se izmenilo neprihvatÿivo reãeçe nametnuto nekim ranijim ratom. Osuda rata kao postupka ãtetnog samog po sebi, bez obzira na ciÿ kome sluæi, dobila je na snazi tek u najnovije vreme i potpuno doãla do izraæaja u nastojaçima u HH veku da se rat pravno zabrani. Ona se temeÿi na uvereçu da je rat neracionalan i opasan postupak. On je neracionalan zato ãto ne moæe da postigne s razumnom merom sigurnosti nikakav postavÿeni ciÿ, ãto se kao sredstvo ne moæe kontrolisati i ãto je neekonomiåan. Poreœeçe postavÿenih ciÿeva s ishodom svih novijih ratova pokazuje da nijedan pobednik nije ostvario i osigurao ono ãto je birajuñi rat kao sredstvo æeleo, veñda je rat uglavnom dobijao svoju sopstvenu dinamiku, koja je dovodila ili do postavÿaça iracionalnih ciÿeva, ili do potpunog gubÿeça ma kakvih ciÿeva iz vida, sem onoga da se dobije rat. Rat, dakle, teæi da postane sam sebi svrha, åime prestaje da bude upotrebÿivo sredstvo. Dodajmo tome da nijedna dræava ne moæe da uœe u rat bez rizika da ga izgubi, ãto za çu ne znaåi samo propali pokuãaj, nego i opasnost da ugrozi najosnovnije vrednosti. Pokretaçem svih snaga i pridobijaçem podrãke sa strane rat se ãiri, kako u druãtvenom smislu, tako i u pogledu broja çime zahvañenih dræava. Onaj koji je rat zapoåeo nema viãe nadzora nad time, kako su pokazali ogromni druãtveni poremeñaji koji su se u novijim ratovima deãavali, i teæça ratova da postanu svetski. Skupoña rata kao postupka oåituje se u stalnoj tendenciji ratova da budu sve ubitaåniji i u sve veñim izdacima koje moderni ratovi i pripreme za çih iziskuju. Po broju ÿudi palih na bojnom poÿu, Prvi svetski rat nadmaãio je sve ratove voœene u svetu, izmeœu francuske revolucije i 1914. godine, uzete skupa. U tom ratu palo je oko 9 miliona ÿudi, ãto je predstavÿalo oko 0, 4% tadaãçeg svetskog stanovniãtva. U Drugom svetskom ratu su se poginulim i raçenim vojnicima pridruæile neopisive i neproceçive patçe civilnog stanovniãtva: po najumerenijim podacima, smatra se da je izmeœu 1939. i 1945. godine ubijeno oko 37 miliona osoba, ili oko 1, 7% svetskog stanovniãtva.123 Kada se æeli predoåiti koliko bi ærtava izazvao rat voœen termonuklearnim oruæjem, treba imati u vidu da su u Drugom svetskom ratu 123 B. Oreãåanin, Vojni aspekti borbe za mir, nacionalnu nezavisnost i socijalizam, Zagreb, “Naprijed”, 1964, str. 349.

303

upotrebÿene samo dve “primitivne” atomske bombe od po 20 kilotona, koje su u Hiroãimi i Nagasakiju, prema najskromnijim procenama, odnele 105.000 æivota, ranivãi preko 120.000 ÿudi, a da se danas u arsenalima nuklearnih sila nalaze i bombe od po 100 megatona. Broj ÿudskih æivota koje bi savremeno nuklearno oruæje uniãtilo zavisio bi od okolnosti çegove primene, ali bi svakako bio ogroman. Pored ovakvih ÿudskih ærtava, privredni gubici izgledaju beznaåajni, iako bi i oni dostigli ogromne razmere. Razaraçe materijalnih dobara i beskorisno naprezaçe u ratu prouzrokuju poremeñaje koji se bez strane pomoñi ne mogu nadoknaditi, åak i kada je konaåno postignut uspeh na bojnom poÿu. Nepodobnost rata da bude instrument racionalne spoÿne politike åini ga beskorisnim za pojedinaånog subjekta i sve veña razorna moñkoja se ratom moæe pokrenuti åini ga opasnim po univerzalna dobra. Iako je i ranije bilo argumenata koji su pokazivali da je rat apsolutno ãtetan za celo åoveåanstvo, postojaçe nuklearnog i dru-gih novih vrsta oruæja za masovno uniãtavaçe (hemijskih, bio-loãkih) olakãalo je to dokazivaçe. Naime, ovakva oruæja su u staçu da uniãte åoveåanstvo u celini, svojim neposrednim i posrednim uåincima. Pred opasnoãñu po opstanak ÿudskog roda prestaje svaka diskusija o nekakvoj hijerarhiji vrednosti. Nedostatak kontrole nad ãireçem rata åini da svaki rat moæe da preraste u svetski nukle-arni sukob sa opãtim katastrofalnim posledicama. On tako nije samo iracionalno sredstvo, veñdogaœaj koji se bezuslovno mora izbeñi. Poznavaçe ovih osobina rata i odatle proistekla zabrana rata ne znaåe, na æalost, da rata ne moæe biti. Jedan od razloga za to je okolnost da grupe i pojedinci koji mogu izazvati rat ne moraju da postupaju racionalno. Iako, naravno, iracionalni uzroci rata nisu za potceçivaçe, opasnija su ona glediãta koja, i pored svega ãto je reåeno, smatraju da rat moæe imati neke korisne funkcije, te ga ne iskÿuåuju kao postupak na raspolagaçu subjektima meœunarodnih odnosa. Iako imaju razliåite pojavne oblike, s obzirom na istorijski trenutak kada su iznesene, i mada se razlikuju u pojedinostima, ona se mogu svrstati u sledeñe osnovne grupe. Ultima ratio. U skladu sa legalistiåkom doktrinom o pravednosti ratova i danas se, kako to svedoåi diplomatska frazeologija u doba kriza, zadræalo shvataçe prema kome je rat posledçe sredstvo za pribavÿaçe prava (ultima ratio). S obzirom na to da u meœunarodnom sistemu nema vrhovne vlasti, koja bi prinudila subjekte da izvrãavaju svoje obaveze ili ispravÿaju nepravo, dræavama navodno ne ostaje niãta drugo nego da se oslone na sopstvenu silu i uåine to same i u svoje ime. Od vajkada je u ovom prisutna i religiozna komponenta, koja ratu daje karakter “boæjeg suda”, gde ñe viãe sile biti na strani pravednoga i podariti mu pobedu. Rat, meœutim, ovu funkciju nikada nije vrãio, jer je pobeda uvek zavisila od niza okolnosti, meœu kojima je preteæna bila vojna moñ, a ne od toga na åijoj je strani bilo pravo, ma koliko svest stanovniãtva da se bori za pravednu stvar jaåala çegov moral. Povrh toga, u odsustvu meœunarodnog ar-bitra, koji bi odreœivao ko je u pravu, dræava ne odluåuje samo o tome hoñe li povesti rat ona takoœe reãava je li u pravu ili nije. Kako 304

to mnogi meœunarodni sporovi pokazuju, ona pri tom moæe biti u zabludi, åak i ako je svesna. Tvrdça da je rat pogodno sredstvo da se zadovoÿi pravo u suãtini je mireçe s tim da je u pravu jaåi. Shvataça socijalnog darvinizma smatraju rat korisnim upravo zbog te çegove osobine. Uproãñavajuñi Darvinovu (Darçin) teoriju o razvitku vrsta i prenoseñi je na odnose izmeœu ÿudskih grupa, u prvom redu rasa i nacija, çihovi nosioci smatraju da je funkcija rata u tome da sposobnijim omoguñi da pokore ili eliminiãu nesposobne, u interesu daÿeg usavrãavaça ÿudske vrste. Za razliku od ÿudskih zakona, koji su u osnovi prethodnog glediãta, ovde je navodno reå o prirodnim zakonima, koji pokazuju da je bioloãki podobniji onaj ko je pobedio, bez obzira na to zaãto je uãao u rat. Od Niåea (Nieztshe) i Karlajla (Carlyle) ovakvo je glorifikovaçe rata prisutno u delima niza mislilaca i politiåara, da bi u naroåito vulgarnom obliku bilo prihvañeno od Hitlera i çegovog zvaniånog filozofa Rozenberga (Rosenberg). Prenoseñi pojmove iz biologije u politiåku oblast, ovi toboæçi Darvinovi sledbenici su zanemarivali pravo znaåeçe çegove teorije. “Najsposobniji” su, po Darvinu, oni koji se najboÿe prilagoœavaju prirodnim uslovima, a ne oni koji fiziåki istrebe svoje protivnike. U svakom sluåaju, selekcija unutar vrste ne obavÿa se putem fiziåkih sukoba. Uz to, pripadnici veñine æivo-tiçskih vrsta uopãte nisu u staçu da jedan drugome oduzmu æivot. Ukoliko im je priroda i dala fiziåko oruœe za to, oni imaju i instiktivnu prepreku (inhibiciju), koja ih ometa da to uåine.124 Prema treñoj grupi glediãta, rat povoÿno deluje na druãtva koja u çemu uåestvuju. Kao ãto je Hegel jednom napisao, rat odræava etiåko zdravÿe naroda. Ÿudi se navodno u ratu åeliåe, ispoÿavaju svoje najboÿe osobine, a dugi mir izaziva degeneraciju, uåmalost i pokvarenost. Prema francuskom misliocu Ernestu Renanu, rat je “udarac biåa koji spreåava zemÿu da zaspi, goneñi samozadovoÿnu proseånost da napusti apatiju”.125 Pored toga ãto ga zastupaju neki teoretiåari, ovo je, izgleda, i najomiÿeniji argument u korist rata meœu laicima. Sveden na suãtinu, on znaåi da se ÿudi iskazuju u pravom svetlu u nevoÿi (“na muci se poznaju junaci”) i da pred nedañama raste solidarnost u zajednici i teæça da se zaborave maçe raspre pred opãtom opasnoãñu. Treba li zato priæeÿkivati nedañe? Zaãto ovaj argument ne bi vaæio i za prirodne katastrofe, poplave, zemÿotrese, koje razumni ÿudi po svaku cenu æele da spreåe i izbegnu? Joãje poraznije istorijsko iskustvo, koje pokazuje da su pristalice ovakvog glediãta imale u vidu rat kao neku vrstu aristokrat-skog sporta, a ne kao masovno ubijaçe koje teãko oãteñuje narode, li-ãavajuñi ih najaktivnijeg i najvitalnijeg dela stanovniãtva. Jer, i tu se osnovni argument ovakvog shvataça okreñe protiv çega upravo je najverovatnije da ñe oni najhrabriji i najåojniji, koje rat toboæe treba da istakne, u tom ratu i nastradati. Ova su glediãta u suãtini militaristiåka, jer poåivaju na takvoj hijerarhiji ÿudskih zanimaça i delatnosti, gde je na vrhu lestvice 124 R. Supek, Druãtvene predrasude, str. 30. Meœutim, rasisti su spremni da “niæe” ÿudske rase proglase za neÿudske, æivotiçske vrste. I. Klineberg, Racialism in Nazi Germany, u: M. Baumont J. H. E. Fried E. Vermeil, The Third Reich, New York, Praeger, 1955, str. 852, i daÿe. 125 Nav. po Buchan, nav. delo, str. 1314.

305

ratniåki poziv i s çim pove-zano ispoÿavaçe snage i fiziåkog zdravÿa, dok su na dnu poslovi kojima se bave “mekuãci” i æene, vezani za duhovnost i oseñajnost. Åetvrta grupa glediãta veoma je ãiroka i obuhvata sve one koji veruju da rat moæe da bude oruœe druãtvenog progresa. Poput revolucije, koja je u izvesnim periodima razvitka druãtva nuæna, rat prema çima moæe da posluæi zato da ostvari ili ubrza neophodne promene, za koje u okviru same dræave nema dovoÿno snage. S obzirom na to ãta smatraju poæeÿnim druãtvenim razvitkom, zastupnici ovakvih glediãta razlikuju se izmeœu sebe, ali im je zajedniåko uvereçe da bez napada spoÿa, ili bez poremeñaja koje rat izaziva, istorijski prevaziœene ali dræavom dobro zaãtiñene strukture ne bi mogle da se promene. Tako se npr. pomiçu dobra koja su, kako napadnutima tako i napadaåima, donela rimska osvajaça, krstaãki ratovi, Napoleonovi pohodi itd.126I meœu nekim teoretiåarima koji se stavÿaju na stranu proletarijata postoji sklonost da se rat preporuåi kao sredstvo za obaraçe kapitalizma kao svetskog sistema. Oni svoj stav pokuãavaju da podupru ukazivaçem na ulogu koju je Prvi svetski rat imao u omoguñavaçu Oktobarske revolucije, a Drugi svetski rat u pobedi socijalizma u zemÿama istoåne Evrope. Ovo se glediãte povezuje sa teorijom o pravednim ratovima, ukazujuñi na to da je meœunarodni oruæani obraåun izmeœu zemaÿa socijalizma i zemaÿa kapitalizma neminovan i da ñe, bez obzira na ærtve, dovesti do pobede istorijski naprednijih snaga.127 To ãto se ne moæe poreñi istinitost tvrdçe da su ratovi u proãlosti imali, uz ostale, i dobre posledice, ne znaåi nikako da je ovo glediãte ispravno. Naime, iz åiçenice da su ratovi olakãavali ili izazivali potrebne druãtvene promene ne moæe se zakÿuåiti da su oni pogodno sredstvo za to, iz prvenstvenog razloga ãto nijedan od tih ratova nije bio preduziman s tim ciÿem.Umesto da se zadræimo na svim primerima, pomenimo samo kako bi besmisleno zvuåala tvrdça da je Prvi svetski rat zapoået i voœen s ciÿem da se izvrãi socijalistiåka revolucija! Istorijsko iskustvo dokazuje samo jedno: ratni napori i ratni poremeñaji bili su takvi da su imali krupne posledice po druãtvo, pa su doprinosili slabÿeçu kontrole dræavnog aparata i vladajuñeg sloja. Ali, to je bio samo jedan od åinilaca, koji nije mogao da deluje ukoliko unutar druãtva nisu postojali materijalni preduslovi i snage sposobni da izvedu revolucionarnu promenu. Apsolutizacija toga åinioca deo je apsolutizacije uloge vojnih snaga u druãtvenom razvitku, pri åemu se, u stvari, potceçuju ne samo drugi, odluåujuñi åinioci, nego i sredçi i mali narod. Uostalom, istorija pokazuje da su se znaåajne revolucionarne promene u pojedinim zemÿama, kao i samo formiraçe mnogih nacionalnih dræava, dogodili u uslovima meœunarodnog mira, npr. graœanske revolucije u Engleskoj i Francuskoj, kao i stvaraçe niza nezavisnih dræava u bivãim kolonijama tek dve decenije posle Drugog svetskog rata. 126 I. Bramson G. W. Goethals, War: Studies from Psychology, Sociology, Anthropo-logy, New York: Basic Books, 1964, nar. str. 222 i daÿe. 127 E. Kardeÿ, Socijalizam i rat, Beograd, “Kultura”, 1960, str. 29. i daÿe.

306

Mada je sve ovo moglo biti oåevidno i pre nastupaça nuklearne ere, postojaçe oruæja za masovno uniãtavaçe svodi pobedu u ovakvom “naprednom” i “pravednom” ratu na apsurd, na pobedu principa nad æivotom, na boÿi poredak na grobÿu i zgariãtu. Odbijaçe rata kao sredstva koje u meœunarodnoj politici moæe postiñi bilo kakav æeÿeni ciÿ, a naroåito druãtveni napredak, ne znaåi ni poricaçe neminovnosti rata u odreœenim druãtvenim uslovima, niti pasivni pacifizam, spremnost da se ustukne pred napadaåem i odricaçe od odbrane sopstvenih i opãteåoveåanskih vrednosti. No, kao ãto smo veñistakli, vrãeçe prava na odbranu, rat protiv napadaåa, iznuœeno je reãeçe a ne slobodno izabrano sredstvo. Takav rat sluæi odbrani pomenutih vrednosti i racionalan je, jer bi bez otpora çihovo ugroæavaçe bilo sigurno. Spoÿnopolitiåka delatnost je toliko sloæena da se odluka o ratu i miru ne postavÿa u svim uslovima isto, niti je uvek predmet jasnog izbora. Åak i kada je proãireno uvereçe o iracionalnosti i opasnosti rata, åak i kada ima malo onih koji veruju da rat ima bilo kakve korisne funkcije, niz spoÿnopolitiåkih odluka ili çima izazvanih staça mogu da dovedu do eskalacije rata. Otuda nije dovoÿno osuœivati rat, ukazivati na çegov besmisao i odricati ga se, veñtreba preduzimati strpÿive i stalne napore da se on spreåi i onemoguñi. Oni se ispoÿavaju kao zaãtita mira, jedne od osnovnih opãteåoveåanskih vrednosti, kojom ñemo se baviti u sledeñoj glavi. 5. Izbor spoqnopolitiåkih sredstava Svakom subjektu, a naroåito dræavi, teorijski stoje na raspolagaçu sva do sada opisana sredstva i postupci, i joãmnogi drugi. Jasno je, naravno, da je stvarni izbor ograniåen mnogim okolnostima. Na najvaænije od çih ukazali smo govoreñi o åiniocima u meœunarodnim odnosima, od kojih ñe u prvom redu zavisiti spoÿna politika svakog subjekta, pa i na izbor sredstava. Pri tom ne treba smetnuti s uma to da ovi åinioci deluju i na izbor ciÿa, koji se sa sredstvima za çegovo postizaçe nalazi u dijalektiåkoj vezi. Ona se moæe pojedno-stavÿeno predstaviti time ãto se, s jedne strane, ciÿ bira s obzirom na raspoloæiva sredstva a, s druge, samo izvrãeçe ciÿa åini zavisnim od upotrebÿenog sredstva. Time se iskÿuåuje kako voluntarizam pri odreœivaçu ciÿeva, tako i cinizam pri izboru sredstava, oliåen u poznatoj tvrdçi da ciÿ opravdava svako sredstvo. Ograniåeça pri izboru sredstava ispoÿavaju se tako ãto su neka sredstva necelishodna, druga nedozvoÿena a treña nedostupna. Izlaæuñi u prethodnim odeÿcima pojedina sredstva i postupke, trudili smo se da damo potrebne napomene o çihovoj opãtoj ce-lishodnosti. Naravno, u svakom konkretnom sluåaju tu celishodnost odreœuju sami subjekti, tj. çihovi odluåioci i oko toga izmeœu samih odluåilaca, ma koliko oni bliski bili, moæe doñi do spora. U te sporove mogu biti umeãana i neslagaça oko redosleda (hijerarhije) vrednosti, jer se za pojedino sredstvo moæe ispostaviti da vodi postizaçu jednog ciÿa, na ãtetu ostvareça drugog. 307

Iako celishodno, sredstvo je nedozvoÿeno ako je suprotno normama prava ili morala. Izlaæuñi pojedina sredstva i postupke, ukazivali smo na çihovu saglasnost s meœunarodnim pravom. Iza pravila meœunarodnog prava i opãteusvojenih moralnih pravila kriju se, u stvari, predstave o univerzalnim vrednostima, koje na svaki naåin treba zaãtititi. O uticaju prava i morala na postupaçe subjekata meœunarodnih odnosa veñje bilo reåi. Iako su subjekti meœunarodnih odnosa pod pritiskom da im se povinuju (åak i pretçom sankcije), ne moæe se iskÿuåiti çihovo krãeçe, te stoga postoji samo verovatnoña da ñe se prilikom izbora izbegavati nedozvoÿena sredstva. Meœutim, svaki subjekt se sam moæe ograniåiti u izboru sredstava osnovnim naåelima svoje spoÿne politike, koja mogu biti proklamovana i u ustavu. Posledça okolnost koja utiåe na izbor sredstava nije do sada nigde posebno naglaãena, mada je pomiçana i mada se podrazumeva. To je dostupnost sredstva, koja govori o tome da li subjekt çime mate-rijalno raspolaæe, bez obzira na to da li je ono celishodno i dopuãteno. Ona zavisi od staça u kome se subjekt nalazi i od çego-vog meœunarodnog poloæaja. Najåeãñe se s çom u vezi koriste izrazi kao ãto su potencijal i moñ.128 6. Pojam moñi Za mnoge pisce, moñje srediãni pojam teorije meœunarodnih politiåkih odnosa. Ãtaviãe, ovim se pojmom ne retko definiãe politika uopãte. Kako piãe Organski, “svaki odnos ima i aspekt moñi (poçer aspect), a izuåavaçe toga aspekta je izuåavaçe politike”.129Na moñi se grade åitave teorijske konstrukcije, kao ãto je “realistiåka teorija” Hansa Morgentaua (Morgenthau), koja osnovno objaãçeçe za ponaãaçe subjekata meœunarodnih odnosa vidi u “nacionalnom interesu u smislu moñi”. Za realiste je racionalni interes osnovni motiv za delovaçe u meœunarodnim odnosima; kako je, pak, takav interes, veñpo definiciji, za svakog subjekta razliåit, ono ãto je svima çima zajedniåko jeste teæça ka moñi, kojom bi se nacionalni interes ostvario.”130S obzirom na to da moñobuhvata sposobnost prinuœivaça, ali nije samo to, postoje predlozi da se ona razlikuje od uticaja, koji nikako nije vezan za nasiÿe. S obzirom na sredstva koja subjektima meœunarodnih odnosa stoje na raspolagaçu, teãko je odrediti kada bi prestajao uticaj i kada poåiçe moñ, jer se nikada ne zna taåno na åemu uticaj poåiva. Otuda je najuputnije odre-diti moñkao stepen sposobnosti da se drugi subjekti privole ili na-teraju na ponaãaçe koje posednik moñi æeli.131Kibernetiåki, moñse moæe odrediti kao stupaç verovatnoñe da ñe ishod biti 128 R. Stojanoviñ, Politika sile u meœunarodnim odnosima, str. 76 i daÿe; H. i M. Sprout, Foundations of International Politics, Princeton, van Nostrand, 1962, str. 119 i daÿe. 129 A. F. K. Organski, World Politics, New York, Knopf, 1968, str. 102. 130 H. Morgenthau, Politics Among Nations, New York, Knopf, 1973. 131 G. Schwarzenberger razlikuje, ãtaviãe, tri pojma: “Mesto moñi je na pola puta izmeœu uticaja i sile (force). Uticaj se vrãi ubeœivaçem. Sila predstavÿa fiziåki postignuto potåiçavaçe voÿe drugoga. Nasuprot uticaju i sili, moñpodrazumeva nametaçe sopstvene voÿe grupi ili voÿe jedne grupe drugoj, ako je moguñe bez primene sile, ali, ako to nije moguñe, primenom najmaçe mere potrebne sile”. Civitas maxima, “The Year Book of World Affairs”, 1975, str. 338339.

308

onakav kakav subjekt æeli. Ovako odreœena, moñje bezvrednosna: sama po sebi, ona nije ni dobra ni loãa, dobre su i loãe svrhe za koje ñe se ona upotrebiti. Bezvrednosan pojam moñi postoji i u praksi i u svakodnevnom istraæivaçu, gde se kao moñne priznaju i dræave åija se spoÿna politika, a i neke druge osobine, odobravaju ili ne odobravaju. Postoji åak i tendencija da se moñprotivnika preceçuje. S isto takvom lakoñom stvaraju se i amaterske rang liste dræava po moñi. I laiku izgleda moguñe da u jednom paru dræava nejednake moñi odredi moñnijeg subjekta. Takvi parovi su, meœutim, obiåno primeri velike nesrazmere, gde je izbor prost i onaj ko ga vrãi ne zna na åemu ga zasniva. Kada se kaæe da su, recimo, SAD moñnije od Ãvajcarske, taj se sud ne poriåe, ali se ne zna zaãto je to tako, koji su parametri moñi. Porede se, u stvari, subjekti koji su vrlo daleko na nekoj imaginarnoj skali moñi. Kada se, pak, uzme par koji je na takvoj skali bliæi, na primer Ãvedska i Australija, odgo-vor na osnovi “zdravog razuma” neñe biti moguñan. Ovim ñe se pita-çem ispoÿiti koliko je pojam moñi, iako toliko prisutan i upotrebÿavan, nepreåiãñen, koliko se ne zna u åemu se sastoji moñi od åega ona zavisi. Istovremeno ñe se pokazati i relativnost moñi: Australija i Ãvedska nisu bile u situaciji da svoje moñi porede u jednom konkretnom odnosu, ali SAD i Vijetnam jesu, pa se ispostavilo da SAD nisu moñnije od Vijetnama, iako bi se on na svakoj laiåkoj rang listi naãao daleko iza po opãtem priznaçu najmoñnije sile sveta. Znaåi li to opet da ñe SAD posle poraza u Vijetnamu u jednom konkretnom odnosu imati maçu moñod Velike Britanije ili Kine? Pre no ãto se preœe na ono ãto åini moñi utiåe na çeno mereçe treba, dakle, pokazati kako se moñne moæe ni shvatiti, ni ispoÿavati, ni meriti jednodimenzionalno. Ona se mora raãålaniti na nove dimenzije, koje onda boÿe govore o çenoj primeçivosti i neprimeçivosti, pa åak i o eventualnoj “nemoñi” moñi. U tom pogledu je do sada najdaÿe otiãao K. Dojå (Deutsch), koji predlaæe sledeñe dimenzije moñi. Prva je çena koliåina, teæina (çeight), koja pokazuje do koje mere nosilac moñi moæe da promeni tok dogaœaja, odnosno tuœe ponaãaçe. U sluåajevima koji se ponavÿaju, ova se koliåina moæe meriti time ãto se uobiåajeni ishod poredi s ishodom za koji se zalagao posednik moñi (npr. glasaçe u Ujediçenim nacijama). Druga dimenzija je prostor (domain), koji ukazuje na to gde se nalaze ÿudi åije se ponaãaçe ispoÿavaçem moñi verovatno meça. U ovom pogledu najupadÿivija je razlika izmeœu moñi jedne dræave na sopstvenoj teritoriji i u inostranstvu. U opisivaçu moñi daÿe treba uzeti u obzir çen opseg (range), koji Dojå definiãe kao razmak izmeœu najviãe nagrade i najstroæe kazne, koje nosilac moñi moæe dati ili izvrãiti. I, na kraju, moñima i svoj domaãaj (scope), prema vrstama ili klasama ponaãaça na koje se moæe uticati.132 Ovakav je napor veoma koristan, åak i onda kada se åovek ne sloæi sa svim predloæenim dimenzijama, ili smatra da se one odnose na politiåku moñuopãte, te su 132 K. Deutsch, The Analysis of International Relations, Englewood Cliffs, Prentice-Hall, 1968, str. 24 i daÿe.

309

maçe primeçive na çena ispoÿavaça u meœunarodnim odnosima. Bitno je uviœaçe da se moñmora raz-loæiti pre no ãto se prouåava jedan odnos moñi i pre no ãto se moñmeri. Veñi samo shvataçe da moñ, pored koliåine, ima i domaãaj, pomaæe da se vidi zaãto je ona vrsta moñi, koja poåiva na velikoj sposobnosti prinuœivaça, neupotrebÿiva u izvesnim sferama ÿudskog ponaãaça, na koje se prinudom ne moæe uticati, gde opet efikasno deluju nosioci druge vrste moñi, åesto potceçeni u “rea-listiåkim” procenama meœunarodne situacije. Kao ãto je nagoveãteno, pojedine dimenzije moñi mogle bi se u konkretnim sluåajevima meriti i uporeœivati. To, meœutim, ne daje odgovor na pitaçe o poreklu moñi, o tome na åemu ona poåiva. Za meœunarodne odnose nije toliko vaæno da se utvrdi ko je bio moñniji u datom odnosu, ili ko po pravilu u izvesnoj vrsti odnosa ispoÿava veñu moñ, veñda se na osnovu poznavaça osobina jednoga subjekta predvidi çegova sposobnost uticaça i eventualnog primoravaça. U tom su se pogledu shvataça i praktiåni proraåuni razvijali uporedo s obogañivaçem pojma moñi. Ispoåetka je moñbila istovetna s oruæanom silom, kojom se moglo zapretiti ili stvarno delovati i koja se relativno åesto uporeœivala dok su ratovi bili dozvoÿena i redovna pojava. U periodu pre industrijske revolucije, razlike u kvalitetu naoruæaça nisu bile bitne, a glavni proizvoœaåi energije bili su bioloãki organizmi, ÿudski i æivotiçski. U takvim se uslovima srazmerno lako mogao staviti znak jednakosti izmeœu moñi i broja ÿudi kojima je dræava raspolagala. Uspeh u ratu je zavisio i od prirode zaãtiñenosti izvesnih osetÿivih mesta, kao i od sposobnosti da se vojska snabdeva namirnicama ãto je, pored stanovniãtva, dalo znaåaj i teritoriji, i to prvenstveno u kvantitativnom smislu. Za mnoge su broj stanovnika i veliåina teritorije ostali i danas osnovne pretpostavke za moñdræave, mada je iskustvo pokazalo da se pomoñu çih moñnije mogla objasniti. Veñje usavrãavaçe oruæja poremetilo ovakve kalkulacije i izbacilo u prvi plan ekonomsku razvijenost zemÿe, koja je poåela da dolazi do izraæaja i na drugi naåin. Åak i kada se ostalo pri ratu kao jedinom naåinu odmeravaça moñi, uvidelo se da on nije samo proba oruæanih sila, veñda ukÿuåuje upotrebu svih drugih raspoloæivih sredstava da se utiåe na protivnikovu voÿu. Kada se uz to shvatilo kako se svrha moñi pridobijaçe drugog da se ponaãa na æeÿeni naåin moæe efikasno postiñi postupcima koji uopãte ne podra-zumevaju vojnu silu, sposobnost dræave da svojom privredom podræi svoje zahteve doãla je u prvi plan.Oni koji danas pokuãavaju da na srazmerno jednostavan naåin predstave moñrazliåitih dræava uglavnom se trude da klasiåne pokazateÿe poveæu s najpogodnijim pokazateÿima ekonomske snage. Ovi su pokuãaji zanimÿivi, ali ne i ubedÿivi, jer posmatraå ne moæe a da ne oseti proizvoÿnost, åije je poreklo u tome ãto istraæivaå svoj utisak o moñi hoñe da obrazloæi izabranim pokazateÿima, umesto da ide obrnutim putem. Najboÿe je ovakve pokuãaje predstaviti nekim starijim izraåunavaçima, zato ãto su ona bila skopåana s prognozama, koje sada veñtreba da se ostvaruju. Tako je, na primer, nemaåki fiziåar Vilhelm Fuks (Fucks) svoju formulu moñi izrazio kao sumu proizvedene energije, proizvedenog åelika i kubnog korena broja stanovnika. 310

Godine 1963. çegova tako dobijena tablica najmoñnijih imala je na vrhu SAD (100), SSSR (67), Kinu (41), SR Nemaåku (15), Japan (14), Veliku Britaniju (12) i Francusku (7), dok su mu predviœaça za 1980. godinu davala sledeñu sliku: Kina (250), SAD (160), SSSR (120), Japan (39), SR Nemaåka (25), Velika Britanija (19) i Francuska (11).133Danas se ova predviœaça nisu ostvarila, ali ne znamo da li zato ãto su pokazateÿi koje je Fuks izabrao nedovoÿni ili pogreãni, ili se çegove materijalne projekcije nisu ispunile. Moramo, meœutim, priznati da Fuksovim i sliånim formulama uvek suprotstavÿamo svoj utisak, a ne neke pouzdanije pokazateÿe moñi. Da li je, ipak, percepcija moñi (koja, naravno, moæe biti pogreãna) nevaæna? Isprobavaçe moñi, naroåito u obliku rata, srazmerno je retko, te, prema tome, dræava moæe postizati svoje ciÿeve zahvaÿujuñi tome ãto drugi subjekti saraœuju s çom smatrajuñi da su maçe moñni, da ne mogu bez rizika i gubitaka da izdræe akutnu probu moñi. Istorija pokazuje mnoge primere uspeãnog postavÿaça zahteva, zasnovanih na moñi koja se pokazala kao imaginarna. Dovoÿno je podsetiti na Italiju u periodu izmeœu dva svetska rata: posle 1941. godine bilo je neshvatÿivo u kojoj je meri Musolinijeva Italija uzimana za ozbiÿnog i neophodnog uåesnika u svim vaænijim dogovorima koji su se ticali Evrope. Teãkoñe u odmeravaçu moñi, pa i uspeh da se nametne laæni utisak o çoj, zasnovane su na okolnosti da se ispoÿavaçe moñi ne moæe zamisliti bez sudelovaça jednog nematerijalnog, pa prema tome i objektivno nemerÿivog elementa. Kao ãto je poznato, reå je o moralu, koji u ovom kontekstu dobija voÿno znaåeçe reãenosti i spremnosti stanovniãtva na zalagaçe, samopregor i borbu. U sræi morala je motivacija. Prisustvo ili odsustvo moralnog elementa objaãçava obrnute ishode od onih koji bi se oåekivali prema izrazitoj materijalnoj nejednakosti strana koje su u jednom odnosu stavile svoju moñna probu. Do sada smo veñ, drugim povodima, dali dosta primera slabosti “jakih”, kada je kod çih odsutan moralni åinilac. S druge strane, moæda je najboÿi suprotan primer vezan za Kinu, pre i posle pobede Komunistiåke revolucije. Prema broju stanovnika, teritoriji, oruæanim snagama, opremÿenosti tih snaga, industrijskim kapacitetima itd. kuomintanãka Kina je 1948. godine bila istovetna, ako ne i jaåa, od NR Kine 1950. godine, s tom razlikom ãto je niko 1948. godine nije smatrao kao veliku silu, dok je dve godine kasnije ona u oåima celog sveta to neosporno bila. Promenilo se samo jedno, nova Kina, za razliku od stare, ostavÿala je utisak åvrste, usmerene i samopouzdane zajednice, koja stvarno moæe da mobiliãe i u vojnom i u privrednom smislu sve svoje mnogobrojne ålanove. Vaænost moralnog elementa obavezuje nas da naåinimo jasnu razliku izmeœu moguñe i stvarne moñi. Latentna moñbi se onda oznaåila kao potencijal, koji u datom odnosu moæe biti iskoriãñen ili neiskoriãñen. S obzirom na to da moñnije svodÿiva samo na pri-nuœivaçe, veñda dræave u spoÿnoj politici mogu da koriste mnoga druga sredstva kojima se utiåe na ponaãaçe drugih subjekata, potencijal bi 133 W.

Fucks, Formeln zur Macht, Stuttgart, DVA, 1965, str. 129 i daÿe.

311

mogao da se oznaåi kao skup preduslova od kojih zavisi sloboda spoÿnopolitiåke akcije, odnosno obim sredstava i postupaka koji jedan subjekt meœunarodnih odnosa moæe upotrebiti. Ovi preduslovi, nasuprot åestom miãÿeçu, nisu åisto materijalni: da bi dræava, na primer mogla da se sluæi nekim postupcima vezanim za ubeœivaçe, çena kultura mora da bude u dovoÿnoj meri razvijena; çen ideoloãki uticaj na strance moæe se zasnovati samo na relevantnom i privlaånom objaãçeçu stvarnosti; çen ugled nikako ne poåiva samo na materijalnom bogatstvu. Da bi se, dakle, potencijal oæiveo, potrebno je dejstvo moralnog åinioca: bez çega, potencijal ostaje mrtav, ali se, naravno, skromni potencijal nikakvim naporom voÿe ne moæe åarobno uveñati. Treba, uz to, imati u vidu da u pretvaraçu potencijala u stvarnu moñizvesnu ulogu igraju i neke druge okolnosti. Veñsmo, ukazujuñi na potrebu raãålaçavaça moñi, primetili da ona u nekim odnosima moæe biti neprimenÿiva. Ako se, recimo, uzme u obzir çen opseg, pokazañe se da nema moñi bez meœuzavisnosti, da upravo upuñenost jednoga subjekta na drugog daje oboma izvesnu meru moñi u meœusobnim odnosima. Zato je uporeœivaçe moñi Ãvedske i Australije, koje smo predloæili ranije, ne samo teãko, nego verovatno i besmisleno; ove dve zemÿe vrlo malo zavise jedna od druge, pa se koriãñeçe potencijala jedne teãko moæe usmeriti tako da izazove posledice u drugoj. Dok se ranije pomenuti elementi moñi mogu na maçe ili viãe savrãene naåine meriti i uporeœivati, moralni elementi se mogu samo proceçivati (uz sve greãke do kojih subjektivna procena dovodi), ãto objaãçava nemoñdræava s reputacijom velikih sila u odnosu na navodno slabije, koje, uz napore, istrajnost i spremnost za ærtve ustaju protiv zahteva onih koje se na osnovu åisto materijalnih me-rila smatraju jaåim. * ** Naãe dosadaãçe izlagaçe o izboru sredstava moæe se svesti na to da je verovatno da ñe biti izabrano ono sredstvo koje je svrsishodno, dozvoÿeno i dostupno. Ovaj proces eliminacije moæe iñi razli-åitim redom. Ako je proces odluåivaça racionalan, krug sredstava i postupaka koji ñe se upotrebiti moæe se s jednom merom izvesnosti predvideti. Na tome se zasnivaju i napori da se iskÿuåi verovatnoña upotrebe nekih opãteopasnih sredstava. Tako razoruæaçe i smaçeçe naoruæaça treba da neke instrumente prinude, naroåito nuklearno oruæje, uåine nedostupnim ãto veñem broju subjekata. Zabrana upo-trebe sile çihovu primenu treba da uåini nezakonitom, a ãireçe svesti o ãtetnosti i besmislenosti ratova treba da pokaæe da ovaj postupak ne vodi nikakvom ciÿu. 312

PETA GLAVA OBLICI ODNOSA U MEŒ UNARODNOJ ZAJEDNICI 1. Meœunarodna zajednica Dok prouåavaçe spoÿne politike znaåi posmatraçe meœunarodnih odnosa na ravni çihovih glavnih uåesnika, subjekata meœunarodnih odnosa, postoji potreba da se ti odnosi sagledaju sa svetskog, globalnog stanoviãta. Uzimajuñi takvu perspektivu ne postavÿamo se na mesto proseåne dræave ili drugog subjekta meœunarodnih odnosa, veñnastojimo da se popnemo na stupaç celine, ukupnosti svih tih subjekata, ÿudi koji ih saåiçavaju i odnosa meœu çima. Ova potreba je utoliko veña, jer smo ustanovili da postoje interesi ukupnog åoveåanstva, o kojima se mora voditi raåuna, a o kojima se ne mogu izolovano i samostalno starati pojedini subjekti. Ãta predstavÿa ta celina, taj “celi svet” u smislu meœunarodnih odnosa, i kako je nazvati? Traæeçe odgovora na ovo pitaçe, koje je poåelo u literaturi meœunarodnog javnog prava, razvilo se u ãiroku diskusiju, koja svedoåi o tome da je ono jedan od srediãnih problema teorije meœunarodnih odnosa. Kao ãto to åesto biva, rasprava je na izgled terminoloãka, ali u sebi krije razliåite odgovore na suãtinska pitaça. Da bi se ona pribliæila åitaocu, uputno je razlikovati dve vrste iskaza koji se s tim u vezi daju. Pre svega, nesumçivo je da je tokom istorije u svetu uporedo postojao skup politiåkih jedinica koje nazivamo subjektima meœunaro-dnih odnosa.1 Meœutim, izgled i priroda tih subjekata su se meçali i, ãto je najvaænije, meçali su se i çihov poloæaj i osnovni uzajamni odnos. Dok u pogledu postojaça veñeg broja subjekata nema osnovnog spora, jer je to empirijska åiçenica (iako svako taåno nabrajaçe postojeñih subjekata neñe biti obavÿeno bez neslagaça), razmimo-ilaæeça se javÿaju u pogledu prirode toga skupa uopãte i u datom istorijskom razdobÿu. Ova razmi1 V.

Ibler, Meœunarodni odnosi, str. 40. i daÿe.

313

moilaæeça dolaze do izraæaja u terminologiji, u nazivima koji se skupu subjekata meœunarodnih odnosa daju u zavisnosti od toga kako se on shvata i oceçuje. Meœunarodna zajednica je termin koji je nauka Meœunarodnih odnosa preuzela iz meœunarodnog prava. U skladu sa znaåeçem pojma “zajednica” u klasiånoj sociologiji, ovaj naziv podrazumeva postojaçe vrednosti i interesa koji su zajedniåki svim pripadnicima zajednice, tj. izvestan stepen odanosti ålanova zajednici. Teore-tiåari koji prihvataju ovaj naziv razlikuju se u pogledu odreœivaça subjekata koji su ålanovi zajednice i u naåinu dokazivaça lojalnosti prema çoj. Najstarije i joãuvek veoma rasprostraçeno glediãte dræi se meœunarodnog prava i çegovih merila. Po çemu, ålanovi zajednice su subjekti meœunarodnog prava (dakle, skoro iskÿuåivo dræave), a samo postojaçe meœunarodnog prava svedoåi o zajedniåkim vrednostima i interesima.2 Bliska su ovima glediãta koja takoœe polaze od dræave kao ålana meœunarodne zajednice, ali pored postojaça meœunarodnog prava ukazuju i na druge dokaze zajedniãtva, kao ãto su npr. postojaçe meœunarodnih organizacija kao organa takve zajednice.3 Kritikujuñi ovakva glediãta, poglavito zato ãto prenaglaãavaju ulogu dræave u meœunarodnim odnosima, oni autori koji ipak zadræavaju naziv meœunarodna zajednica spremni su da ga primene na “istorijski odreœen oblik druãtvene organizacije” u kome dolaze do izraæaja uslovi u materijalno-proizvodnoj bazi za ostvareçe integracionog procesa “izmeœu dræavno organizovanih i drugih druãtvenih zajednica”.4 Iz toga sledi da oni ne smatraju da je meœunarodna zajednica uvek postojala, veñda je nastala kada su ovi uslovi bili ostvareni. Za A. Magaraãeviña, na primer: “Meœunarodna zajednica je... istorijska i klasna pojava u razvoju meœunarodnih odnosa, kao izraza objektivne nuænosti, koja podrazumeva postojaçe a) odreœenog stepena i intenziteta meœunarodnog opãteça, b) odre-œenog dostignutog nivoa i oblika u meœunarodnoj pravnoj i politiåkoj organizaciji meœunarodnih odnosa... v) odreœenih opãtih i zajedniåkih interesa prvenstveno dræava pa i sveta kao celine u meœunarodnim odnosima.”5 Meœunarodno druãtvo je termin za koji se zalaæu oni koji ne veruju da je u meœunarodnim odnosima postignut potreban stepen integracije i odanosti delova prema celini da bi se moglo govoriti o meœunarodnoj zajednici. Iako polaze od sliånih pretpostavki u pogledu subjekata meœunarodnih odnosa (dræave), oni smatraju da postojaçe meœunarodnog prava nije dovoÿan dokaz zajedniãtva. Oni ne iskÿuåuju nastajaçe meœunarodne zajednice, ãtaviãe spremni su i da takav naziv daju maçim skupinama u okviru meœunarodnog druãtva, ali joãuvek nalaze da skup dræava u celini samo koegzistira i stupa u odnose, ali bez svesti o postojaçu zajedniåkih vrednosti i obaveza.6 2 Krug dræava izmeœu kojih je... moguñe izgraœivaçe pravnih normi meœunarodnog prava naziva se meœunarodna zajednica”. J. Andrassy, Meœunarodno pravo, Zagreb, “Ãkolska kçiga”, 1971, str. 3. 3 S. Avramov, Meœunarodno javno pravo, Beograd, “Savremena administracija”, 1963, str. 61 4 Gavranov-Stojkoviñ, Meœunarodni odnosi..., str. 21, 24-25. 5 A. Magaraãeviñ: Osnovi meœunarodnog prava i meœunarodnih odnosa, I, Novi Sad, Pravni fakultet, 1974, str. 69. 6 G. Schwarzenberger, Power Politics, London, Stevens, 1951, str. 12.

314

Svetsko druãtvo je oznaka koja je najbliæa onim teoretiåarima koji najmaçe æele da se veæu za postojeñe predstave o subjektima meœunarodnih odnosa. Po çima, celo se åoveåanstvo moæe posmatrati kao jedno druãtvo, sa svojim sopstvenim osobinama, koje se meçaju i razvijaju. Meœu te osobine, ali samo kao jedna od çih, spadaju i broj, oblik i priroda jedinica druãtvene akcije, koje ne moraju uvek biti iste, te prema tome nisu ni osnovni pojmovi kao u veñini ranijih shvataça za razumevaçe celine. S ovakvim stavom ide u korak razumevaçe prirode meœunarodnih odnosa kao nauke o politici u svetskom druãtvu (svetska politika). U svom razvoju svetsko druãtvo je proãlo kroz razliåite faze i danas se, prema jednom od zastupnika ovakvog glediãta, karakteriãe “globalnoãñu” i predominacijom nacionalne dræave meœu politiåkim jedinicama.7 Meœunarodni sistem se kao oznaka za predmet o kojem je reå sve viãe sreñe u najnovijoj literaturi. Uticaj savremenih biheviori-stiåkih glediãta ogleda se ovde u tome ãto se pojam sistema ne zasniva na sadræajima svesti (u koje spadaju vrednosti i lojalnost), veñna spoÿnom ponaãaçu i delovaçu. Odluåujuñe za postojaçe sistema je meœudejstvo (interakcija). Opis redovnih i tipiånih oblika (obrazaca) ovoga meœudejstva predstavÿa istovremeno i opis sistema. Lako je uvideti da je ovaj pojam preuzet iz opãte teorije sistema, koji pretenduje na primenu u svim naukama.8 Meœunarodni sistem je onda “bilo koji skup nezavisnih politiåkih jedinica koje deluju jedne na druge (meœudejstvo) sa znaåajnom uåestaloãñu i u skladu sa ureœenim procesima”.9 Meœutim, meœunarodni sistem moæe da se shvati i proceçuje prema nekim osobinama koje druãtveni sistem treba da ima u skladu sa socioloãkim funkcionalizmom. Polazeñi od teorije o druãtvu ameriåkog sociologa Talkota Parsonsa (Talcott Parsons), osnovne funkcije svakog druãtvenog sistema sastoje se u odræavaçu obrazaca, prilagoœavaçu, postizaçu ciÿeva, integraciji, dok su sloæeniji sistemi u staçu da postavÿaju ciÿeve i da se transformiãu.10 U zavisnosti od mere u kojoj je u staçu da ispuçava ove funkcije, daju se obeleæja meœunarodnog sistema u datom razdobÿu. Ako prenebregnemo (ãto nikada nije u potpunosti moguñe) razliåita ideoloãka i politiåka opredeÿeça, koja se nalaze u dubÿoj pozadini ponuœenih oznaka, i zadræimo se samo na çihovoj terminoloãkoj vrednosti, utvrdiñemo sledeñe. Osim oznake “svetsko druãtvo”, svi ostali termini iziskuju neko staçe meœu subjektima (jedinicama). Dok svetsko druãtvo podrazumeva åoveåanstvo u celini, u bilo kom periodu razvitka, ostali su termini istorijski. Najãiri u tom pogledu je “meœunarodni sistem”, koji se moæe primeçivati od onog trenutka kada politiåke jedinice bilo koje vrste poånu da deluju jedne na druge. Neãto je uæi pojam “meœunarodnog druãtva”, 7 G. Modelski, Principles of Word Politics, New York, The Free Press, 1972, str. 41 i daÿe, 182. i daÿe. R. Lukiñsmatra da je svetsko druãtvo u socioloãkom smislu u nastajaçu. Osnovi sociologije, Beograd, Savez udruæeça pravnika Jugoslavije, 1964, str. 337. 8 L. von Bertalanffy, General Systems Theory, “General Systems” 1965, str. 1, i daÿe. 9 Holsti, International Politics, str. 29. Sliåno J. N. Rosenau, International Politics and Foreign Plicz, New York, The Free Press, 1969, str. 71. 10 Deutsc, The Analysis of International Relations, str. 14, i daÿe. Za kritiku svih upotrebÿenih pojmova vidi N. G. Onuf, International Legal Order as an Idea, “AJIL”, 1979, str. 244 i daÿe.

315

koje traæi postojaçe izvesnih zajedniåkih ciÿeva za åije se postizaçe druãtvo koristi. Najuæi je, svakako, pojam “muœunarodna zajednica” jer se, u zavisnosti od prihvañenih merila, moæe primeçivati samo na noviji period ÿudske istorije. Iz toga sledi da se ovi termini u potpunosti uzajamno ne iskÿuåuju: za onoga ko prihvata oznaku “meœunarodni sistem”, jedno od staça toga sistema moglo bi biti “meœunarodna zajednica”, za onoga ko usvaja naziv “meœunarodna zajednica”, prethodno staçe moglo bi se nazvati “meœunarodnim druãtvom” itd. Tako moæe nastati terminoloãka zbrka, koja se pojaåava time ãto se neki od ovih izraza upotrebÿavaju kao sinonimi, bez mnogo razmiãÿaça o svim çihovim teorijskim implikacijama. Nadajuñi se da prethodna rasprava nije zbunila åitaoca, nego da je doprinela tome da se sagleda sva sloæenost ovoga pitaça, nalazimo da je u interesu sporazumevaça najboÿe prikloniti se terminu koji je kod nas skoro iskÿuåivo zastupÿen, a to je meœunarodna zajednica.11 Za razliku od prostog skupa organizovanih politiåkih zajednica, meœunarodnu zajednicu obeleæavaju meœuzavisnost takvih zajednica (subjekata meœunarodnih odnosa), kao i postojaçe opãtih vrednosti, bilo da su to vrednosti zajedniåke tim zajednicama ili opãte-åoveåanske vrednosti. Meœunarodna zajednica je stoga oblik u kome se, u skladu s dostignutim stepenom druãtvenog razvoja, moæe da organizuje i ispoÿava åitavo åoveåanstvo. Neosporno je da je tokom istorije meœunarodna zajednica doæivela mnoga preobliåavaça, te se kod mnogih teoretiåara, bez obzira na termin koji usvajaju, pojavÿuje potreba da se prikaæu razliåita staça, u kojima se ona nalazila ili se moæe nañi. Najåeãñe se pri tom polazi od strukture meœunarodne zajednice i rasporeda moñi u çoj. Pod strukturom meœunarodne zajednice podrazumevaju se elementi te zajednice i okolina u kojoj deluju. Elementi meœunarodne zajednice su subjekti meœunarodnih odnosa, a okolina u kojoj deluju izraæava se dejstvom åinilaca koji utiåu na subjekte meœunarodnih odnosa i meœunarodne zajednice u celini. I jednima i drugim posvetili smo posebne odeÿke. Ostaje samo da se napomene da se u dosadaãçem razvoju u pogledu rasporeœenosti subjekata moæe konstatovati teæça ka objediçavaçu meœunarodne zajednice, kako u prostornom tako i u funkcionalnom smislu. Sve do novog veka meœunarodna zajednica je bila izdeÿena na geografske celine, u kojima su, taånije reåeno, postojale posebne meœunarodne zajednice, koje ili nisu znale jedne za druge ili su kontakti meœu çima bili sporedni i sluåajni. Tako su uporedo postojali skupovi subjekata na Dale-kom Istoku, na indijskom potkontinentu, u oblasti Sredozemÿa, na ameriåkom kontinentu itd. Kada su Evropÿani “otkrili” druge kontinente, odnosno evropske dræave zagospodarile ostalim delovima sveta, uobliåen je jedan geografski jedinstven sistem, u kome su meœudejstva, meœutim, bila neravnomerno rasporeœena. I, najzad, u najnovije vreme stvara se meœunarodna zajednica koja je u pravom smislu jedinstvena. 11 Pored

316

veñnavedenih, vidi i Vukadinoviñ, Meœunarodni politiåki odnosi, str. 138 i daÿe.

Tipologija prema rasporedu moñi ima mnogo i one ponekad zavise od razlika u pojedinostima izmeœu çihovih autora. Od poznatijih pojmova koji se s tim u vezi sreñu treba pomenuti sledeñe: Imperijalna struktura postoji onda kada u meœunarodnoj zajednici preovlada jedan centar, koji ima odluåujuñi uticaj na pojedine jedinice. Ovakva struktura pribliæava se politiåkom sistemu dræave i bila je moguña u podeÿenoj meœunarodnoj zajednici, tj. u razdobÿima kada su skupovi subjekata meœunarodnih odnosa æiveli odvojeno jedni od drugih. U pojedinim delovima stvarana su carstva, koja nisu bila jedinstvene dræave u savremenom smislu reåi, ali su zauzimala ceo poznati svet, odnosno deo sveta (npr. Kina, Indija). Makedonska i rimska dræava imale su sliåne ambicije, dok su kasni oblici ovakve strukture uoåÿivi u Svetom rimskom carstvu sredçeg veka i u halifskoj carevini. U jedinstvenoj meœunarodnoj zajednici ovakva struktura nije ostvarena, ali je teorijski moguña u vidu “svetske dræave”. Kada se, umesto jednog, u meœunarodnoj zajednici pojavi viãe centara predominantne moñi, ona ima polarizovanu strukturu. Subjekti meœunarodnih odnosa teæe ili su primorani da se grupiãu oko nekoliko dræava, koje su izuzetno moñne i otuda se nazivaju velikim silama ili sliånim imenima. U razdeÿenoj meœunarodnoj zajednici ovo se odigrava u pojedinim delovima sveta (Atina i Sparta u zajednici gråkih gradova-dræava), dok se u jedinstvenoj zajednici izraæava svetskim delovaçem jednog uæeg broja dræava kojima se priznaje takva misija. U toku XIX veka, Evropa, kao celina, dominirala je ostalim svetom, dok su polovi sila bili izraæeni u obliku nekoliko vodeñih sila na tom kontinentu. Ako postoje samo dva glavna centra moñi, polarizovana struktura se naziva bipolarnom, kao ãto je to bio sluåaj sa strogom blokovskom podelom posle Drugog svetskog rata, sa SAD i SSSR kao blokovskim liderima (polovima), odnosno “supersilama”. Åim se pojavi treñi pol, struktura postaje multipolarna. Struktura u kojoj je moñravnomerno rasporeœena na sve subjekte (dræave) naziva se nepolarizovanom ili difuznom. Takva je struktura postojala izmeœu gråkih dræavica pre hegemonije Atine i Sparte ili u Evropi pre kolonijalnih osvajaça. Ove su strukture zamiãÿene samo kao “åisti modeli” te se u stvarnosti meãaju i prelaze jedna u drugu. Ãtaviãe, neki autori smatraju da su sve one nestabilne i da sadræe teæçu da budu zameçene nekom drugom, u vidu kruænog kretaça koje ispoÿava izvesne pravilnosti.12 Da bi se stvarnost ugurala u neki od ovih obrazaca, vrãe se prilagoœavaça u vidu “labavih polarnih sistema” ili “difuzno-blokovskih sistema” ili se biraju primeri koji se odnose samo na deo sveta. Kao ãto smo videli, ovakve tipologije uzimaju u obzir samo dræave kao subjekte meœunarodnih odnosa. 12 U tom pogledu najznaåajnije je delo M. Kaplan. System and Process in International Politics, New York, Wiley, 1957, koje je imalo brojne sledbenike, naroåito u SAD.

317

2. Ravnoteæa snaga Jedan od najstarijih sistema koji se predlaæe radi zaãtite nekih univerzalnih i zajedniåkih vrednosti naziva se ravnoteæom snaga (moñi). Kao razraœen pojam, ravnoteæu snaga nalazimo veñu spisima indijskog politiåkog mislioca Kautiÿe, koji ga opisuje i preporuåuje vladaocima pod nazivom “mandala”.13Od XVIII veka pa sve do Prvog svetskog rata, ravnoteæa snaga se smatrala najboÿim i neprikosnovenim naåinom za oåuvaçe stabilnosti u meœunarodnoj zajednici i za zaãtitu bezbednosti çenih ålanica. Politika ravnoteæe snaga vodi se i danas, naroåito od velikih sila, bilo da se to priznaje ili ne. Ãtaviãe, nije mali broj teoretiåara koji veruju da se samo ovome sistemu ima zahvaliti za neizbijaçe treñeg svetskog rata. Tako britanski pisac Alaster Bakan (Alastair Buchan) piãe: “Ravnoteæa snaga je sistem u kome æivimo. Niko ga ne prihvata kao idealan, ali dogaœaji koji su doveli do Drugog svetskog rata pruæaju nam neposredno iskustvo o opasnosti çegovog neodræavaça”.14 Kako i samo çeno ime nagoveãtava, ravnoteæa snaga se prvenstveno oslaça na pojavu moñi, te polazi od toga da se moñjedne dræave ili grupe dræava ne moæe obuzdati niåim drugim do moñi druge dræave ili grupe dræava. Prema ovakvom shvataçu, nagomilana moññe se neizbeæno upotrebiti na uãtrb drugih subjekata, bez obzira na moguñe suprotne izjave, pa åak i iskrene namere çenog nosioca. Posednik nesrazmerno velike moñi ima na raspolagaçu sredstva da ostvari najãiri krug moguñih spoÿnopolitiåkih ciÿeva. Dostup-nost sredstava uticañe åak i na proãireçe tih ciÿeva, tako da ñe vrednosti drugih subjekata biti ugroæene. Jedini naåin da do toga ne doœe sastoji se u spreåavaçu takve premoñi stvaraçem odgovarajuñe koliåine protivmoñi. Iz toga sleduje da je za jedan region, pa i za celu meœunarodnu zajednicu, najboÿe da je moñizjednaåena, uravnoteæena, jer se tada niko neñe nañi u moguñnosti da poseæe za vrednostima ostalih. Drugog naåina za ograniåavaçe moñi nema, s obzirom na to da u meœunarodnoj zajednici ne postoji vrhovna vlast koja bi sputavala çenog posednika i naterala ga da se ponaãa u skladu s opãtim interesima. Ambicije zagovornika ravnoteæe snaga imaju izvestan raspon. Dok neki veruju da je to sistem koji najboÿe obezbeœuje mir kao univerzalnu vrednost, drugi su skromniji, pa ga smatraju pogodnim za zaãtitu zajedniåkih vrednosti, tj. nacionalne bezbednosti ålanica meœunarodne zajednice. H. Bul (Bull) piãe: “Glavna funkcija ravno-teæe snaga u meœunarodnom druãtvu nije da saåuva mir nego da odbrani nezavisnost suverenih dræava od pretçe dominacijom i da spreåi da druãtvo suverenih dræava osvajaçem bude pretvoreno u univerzalnu imperiju i da to uåini, ako je potrebno, ratom”.15 13 U sistemu mandale postoji åak dvanaest uåesnika (kraÿeva), od kojih svaki ima svoj poseban naziv. Vidi Kautilya’s Arthaãastra, Mysore, Mysore Printing and publishing House, 1967, str. 291 i daÿe (odeÿci 2601261). 14 War in Modern Society, London, Collins, 1968, str. 33. 15 H. Bull, The Control of the Arms Race, New York, Praeger, 1965, str. 39.

318

Razlike se takoœe pojavÿuju kada treba ustanoviti mehanizam koji dovodi do ravnoteæe, kada, dakle, treba utvrditi kako taåno funkcioniãe sistem ravnoteæe snaga. Tu postoje tri glavne grupe glediãta. Prema prvoj, sistem funkcioniãe automatski. Prema drugoj, spontani proces koriguju dræave-balanseri, a prema treñoj, ravnoteæi treba svesno da teæe sve dræave koje uåestvuju u meœuna-rodnim odnosima.16 Prema prvom shvataçu, dræave u stvari ne teæe ravnoteæi: svaka od çih æeli da bude ãto jaåa i tako se i ponaãa. Meœutim, kao rezultanta tih pojedinaånih nastojaça javÿa se ravnoteæa. Kako se istovremeno smatra da ravnoteæa snaga obezbeœuje interese svih dræava, ovo je glediãte deterministiåko i optimistiåko. Dovedeno do kraja, ono bi znaåilo da dræave i daÿe treba da slede iskÿuåivo sebiåne porive, a da ñe tako najboÿe sluæiti opãtem interesu. Najviãe zastupÿeno poåetkom XIX veka, ovakvo shvataçe nastanka ravnoteæe jasno pokazuje koliko duguje osnovnim idejama liberalnog kapitalizma, zasnovanog na uvereçu da ñe nesputana teæça svakog åoveka da se obogati konaåno dovesti do opãteg blagostaça. I danas ovakvo glediãte zadræava isto poreklo. Razlozi zbog kojih se sistem ravnoteæe sa dræavom-uravno-teæivaåem (balanserom) toliko pomiçe viãe su istorijske nego teorijske prirode. Naime, poãto se XVIII i XIX vek uzimaju za “zlatno doba” ravnoteæe snaga u Evropi, ovaj se istorijski jedinstven period uzima kao uzor sistema ravnoteæe snaga. Klasiåni, pak, sistem evropske ravnoteæe ne moæe se zamisliti ni objasniti bez uloge koju je u çemu igrala Velika Britanija, te se stoga sliåno mesto predviœa za jednu dræavu u ovakvom teorijskom modelu. Britansku politiku je ser Ajr Krou (Eyre Croçe) definisao 1907. godine na åesto navoœen naåin: ova zemÿa je odræavala ravnoteæu “time ãto je svoju teæinu stavÿala åas na ovu, åas na ovu stranu vage ali uvek na stranu koja je bila protiv politiåke diktature najjaåe pojedine dræave ili grupe u datom trenutku”.17Ova, kako je Åeråil (Churchill) rekao, “divna nesvesna tradicija britanske spoÿne politike” zaista je bila samo naåelo spoÿne politike jedne dræave, u çenom interesu, ali ne moæe da posluæi kao objaãçeçe za funkcionisaçe jednog svetskog sistema. Naime, Velika Britanija je u tom razdobÿu imala osiguranu premoñvan Evrope, gde su i leæali çeni ekspanzionistiåki interesi, ona nije bila u punoj meri deo evropskog regionalnog sistema, gde je çen jedini ciÿ bio da nijedna dræava ne ostvari potpunu dominaciju, koja bi ugrozila samo srce Britanske imperije. Ravnoteæa evropskih dræava znaåila je, u stvari, çihovo samoograniåavaçe u odnosu na Britaniju, uz iskÿuåivo troãeçe çihove sopstvene ener-gije: ona sama je intervenisala tek s vremena na vreme. Prema ovakvom shvataçu funkcionisaça sistema ravnoteæe snaga, dræavabalanser treba da bude izuzetak u odnosu na druge. Dok se ove posledçe samo staraju da uveñaju svoju moñkako bi na raåun drugih postigle dobitke, dotle balanser nema takvih teæçi, veñmu je jedini ciÿ ravnoteæa. Zato on treba da bude naroåito 16 I. L. Claude, Power and International Relations, New York, Random House, 1962, str. 43, i daÿe. 17 Nav. u istom, str. 47.

319

disciplinovan i prosveñen, ili da svoje interese poput Britanije zadovoÿava na drugoj strani. Kada se uzme svet u celini, “druge strane” nema. Prva pretpostavka, pretpostavka o veånom prisustvu jedne nesebiåne sile, ne da se niåim dokazati. Åak i da se dokaæe, ona bi pokazala da je osnovna premisa ravnoteæe snaga teæça moñi da bude upotrebÿena na raåun drugih pogreãna. Najåeãñe je shvataçe prema kome se ravnoteæa snaga od veñine dræava (ili bar vodeñih dræava) svesno hoñe i postiæe. To ne podrazumeva samo æeÿu slabijih da se izjednaåe s jaåima da bi im se suprotstavili (jer to je veñobuhvañeno prvim, automatskim mehanizmom), veñi odanost onih koji su privremeno moñniji (ili to lako mogu da budu) samome sistemu, åije osnove ne æele da naruãe, ukÿuåujuñi tu i daÿe postojaçe veñeg broja nezavisnih subjekata, dræava.18 Da bi odbranile opãte, zajedniåke i sopstvene vrednosti, dræave ñe, dakle, jaåati sopstvenu moñi grupisati se protiv moñnijeg potencijalnog protivnika, ali neñe radi zadovoÿavaça svih svojih interesa “señi granu na kojoj sede” time ãto ñe dopustiti izrazitu neravnoteæu u svoju korist i tako dovesti u pitaçe opstanak meœunarodne zajednice sastavÿene od veñeg broja nezavisnih dræava. U evropskoj politici XVIII i XIX veka, koju su mahom vodili pripadnici aristokratske elite, srodni jedan drugome po pogledu na svet i po ciniånom stavu prema sudbini malih naroda i malih ÿudi, smatralo se da se diplomatska veãtina sastoji u taånom doziraçu niza postupaka, nasilnih i nenasilnih, kojima bi se postizale ograniåene prednosti, a da se pri tom ne sruãi åitava zgrada evropskog sistema, utemeÿenog za zajedniåkim interesima feudalaca, a kasnije krupne buræoazije. Ovakvo shvataçe funkcionisaça sistema ravnoteæe snaga poåiva u potpunosti na subjektivnom elementu, na sposobnosti veñine odluåilaca da ga odræe time ãto se svesno ograniåavaju i suprotstavÿaju nastojaçima onih vlada koje hoñe da ostvare premoñi poremete ravnoteæu. Mora se odmah uoåiti da je takav sistem onda samo moguñnost, jer ako izostanu veãtina, razumevaçe i umerenost kod ÿudi na kojima poåiva, ravnoteæe neñe biti. Na ovaj se naåin opisuje evropski sistem od kraja XV veka pa do 1914. godine. Prva faza, faza viãestruke ravnoteæe, obeleæena je prisustvom oko pet veñih sila i znatnog broja drugih suverenih jedinica. Wen klasiåan obrazac vidi se u XVIII veku, kada je u zapadnoj Evropi postojala ravnoteæa izmeœu Velike Britanije, Francuske i Ãpanije, u sredçoj i istoånoj Evropi izmeœu Austrije, Pruske, Rusije i Turske. U ovakvoj igri saigraåi i saveznici lako su se meçali. Pokuãaj Napoleona da zagospodari Evropom dovodi konaåno do saveza svih evropskih sila protiv Francuske i do çenog poraza. Dræave pobednice pokuãavaju da uspostave meœusobnu ravnoteæu utvrœujuñi na Beåkom kongresu raspodelu teritorija i sfere uticaja: Rusija dobija deo Poÿske, Austrija kontrolu nad Italijom, Pruska prisajediçuje Rajnsku oblast, a britanska prevlast van Evrope biva potvrœena. Pobednice stvaraju åetvorni savez kao protivteæu moguñoj obnovi Francuske i kao oruœe za 18 R.

320

Stojanoviñ, Politika sile u meœunarodnim odnosima, JRMP, 1966, str. 82, i daÿe.

odræavaçe apsolutistiåkog poretka u evropskim zemÿama. Meœutim, åim su se pojavile suprotnosti izmeœu velikih evropskih sila, viãestruka ravnoteæa zameçuje se pokuãajima da se uspostavi prosta ravnoteæa izmeœu dræava. Kao odgovor na trojni savez Nemaåke, Austrougarske i Italije dolazi do francusko-ruskog saveza. Rivalstvo izmeœu çih dovodi do sve åeãñih kriza i do priprema za rat. Ni pribliæavaçe Velike Britanije Francuskoj i Rusiji (stvaraçe “velike antante”) iako je u duhu veñiznesenog osnovnog naåela britanske spoÿne politike ne uspeva da spreåi Prvi svetski rat. Ravnoteæa snaga ispoÿava se kao mit: veãtina profesionalnih diplomata ne samo da ne spreåava katastrofalan rat ãtaviãe, opãte je uvereçe da su sumçiåavost izmeœu saveza i potceçivaçe vrednosti koji se ne mogu prevesti na jezik sile çegovi osnovni uzroci. Na osnovu svega ovoga mogli bi se nabrojati osnovni preduslovi potrebni za dejstvovaçe sistema ravnoteæe snaga. a. U sistemu treba da postoji veñi broj podjednako moñnih veñih dræava koje obiåno nazivaju “velikim silama” ili, kako M. Kaplan kaæe, “esencijalnim akterima”.19 b. Odluåioci na åelu takvih dræava treba da deluju racionalno i u interesu sistema, ãto znaåi da primeçuju silu samo ako ne mogu pregovarati, da se uzdræavaju od uniãteça nekog od “esencijalnih aktera” (ili da poraæenog takvog aktera zamene novim), da se suprotstavÿaju svakom od çih kada hoñe da bude predominantan ili da stvori naddræavni sistem.20 v. Da bi to bilo moguñe, dræave treba u toj meri da budu sliåne izmeœu sebe, kako bi se mogle zameçivati kao saveznici. Drugim reåima, meœu çima ne bi trebalo da bude nikakvih posebnih srodnosti, naklonosti, netrpeÿivosti i razlika, sem onih koje su posledica trenutne konstelacije snaga. g. Mereçe moñi treba da bude ostvarÿivo i pouzdano. d. Treba da su moguñi ograniåeni ratovi, koji se mogu voditi dotle dok se ne postigne taåno odreœen ciÿ (ratovi radi ravnoteæe). Mogu li se ispuniti svi ovi preduslovi? Iskustvo je pokazalo da se i racionalnost odluåilaca, kako je opisana, tj. çihova odanost sistemu, ne moæe pretpostaviti. To je tako ne samo zato ãto je za mnoge od çih racionalnost upravo u teæçi ka pobedi, ka maksimalnom dobitku, 21 veñi zbog toga ãto çihovo poimaçe univerzalnih vrednosti ne mora obuhvatiti odræavaçe postojeñih velikih sila u tom statusu, naroåito ne u çihovom neizmeçenom obliku. Ova posledça napomena u vezi je s odsustvom pretpostavke prema kojoj dræave treba da budu sliåne i zameçive kao saveznici. I pre i posle “zlatnog doba” ravnoteæe snaga, izmeœu çih su postojale bitne razlike, koje nisu bile samo razlike u 19 Kaplan takoœe smatra da treba da ih bude bar pet. Balance of power, biploarity, and other modely of international systems, “American Political Science Review”, 1957, str. 690, i daÿe. 20 Deutsch, nav. delo, str. 139. 21 W. H. Riker, The Theory of Political Coalitions, New Haven, Yale University Press, 1967.

321

moñi. Klasne razlike, oliåene u drukåijim druãtveno-politiåkim sistemima i ideologijama, od kojih, opet, zavise spoÿnopolitiåki ciÿevi, onemoguñavaju ili sasvim oteæavaju prestrojavaçe koje bi zavisilo samo od potrebe za raspodelom snaga. Poznato je na kakav se otpor nailazilo i koliko je vremena bilo potrebno da bi se sklopio savez izmeœu caristiåke i feudalne Rusije i republikanske i buræoaske Francuske u XIX veku, u doba najveñeg procvata ravnoteæe snaga. Suprotnosti izmeœu kapitalistiåkih i socijalistiåkih zemaÿa bile su takve da je bilo nezamislivo çihovo slobodno premeãtaçe izazvano samo strahom od predominacije jedne od sila iz çihovog kruga. Argument koji se protiv toga åesto navodi je antihitlerovska koalicija, koja je predstavÿala savez krupnih kapitalistiåkih sila i Sovjetskog Saveza protiv ka-pitalistiåke Nemaåke i Italije. Meœutim, ovaj je savez usledio tek poãto su sve one pojedinaåno uãle u rat: pre rata (a to je ciÿ ravnoteæe snaga) on nije mogao biti obrazovan, jer je za veñinu odluåilaca na Zapadu savez sa SSSR bio neprihvatÿiv, a faãizam i faãistiåke sile bile su opaæeni kao sredstvo koje se moæe upotrebiti upravo protiv SSSR. Kao ãto smo videli, ni mereçe moñi nije ostvarÿivo. Ona se ne sastoji samo od vojne sile, pa i vojna sila sadræi nemerÿive elemente. U doba nuklearnog naoruæaça dostiæe se åak jedan stepen naoruæanosti kada je dræava u staçu da rizikujuñi, doduãe, sopstveno uniãteçe zada katastrofalne udarce i “jaåem” protivniku. Koliko je nepouzdano mereçe vojne moñi åak i u pogledu elemenata koji se mogu izraziti brojevima, kvantifikovati, pokazale su rasprave o tome koliko je puta Sovjetski Savez u staçu da ubije stanovniãtvo SAD, i obratno (tzv. overkill capacity). Verovatno je formalno govoreñi onaj ko nekoga moæe da ubije pet puta jaåi od protivnika koji moæe da ga ubije “samo” tri puta, ali su veñposle prvoga puta mrtvi i jedan i drugi, a meœunarodna zajednica je u ruãevinama. Ako se ne zna kolika je moñ, ne zna se ni kada je u ravnoteæi. Nije, znaåi, iskÿuåen ni napad na onoga åija se moñpreceçuje. Iz sliånih razloga, koje smo ranije pokazali, sumçivo je postojaçe posledçih preduslova moguñnost ograniåenih ratova. Oni nisu sredstvo ni za kakav racionalni ciÿ, pa ni za odræavaçe ravnoteæe snaga. Dva se razloga mogu navesti protiv zakÿuåka da je politika ravnoteæe snaga podobna da saåuva mir. Prvi je istorijsko iskustvo. Kao ãto smo pokazali, evropski sistem ravnoteæe snaga nije uspeo da spreåi maçe ratove, pa je åak doveo do Prvog svetskog rata. Zanemarivaçe Druãtva naroda i politika suparniåkih saveza posle Prvog svetskog rata utrli su put joãkatastrofalnijem Drugom svetskom ratu. Drugi su razlozi teorijski. Pre svega, sam sistem ravnoteæe snaga podrazumeva rat, izazvan potrebom da se spreåi poremeñaj ravnoteæe: ograniåen, ali ipak rat. Ceo sistem poåiva na odvrañajuñem dejstvu protiv moñi sakupÿene naspram dominatne sile ili saveza; ako to dejstvo izostane, ona ñe morati da se pokrene, te dolazi do oruæanog sukoba (kao ostvareça pretçe). Pored toga postoje i logiåki nedostaci ravnoteæe snaga, na koje naroåito skreñe paæçu Inis Klod (Claude).22 Tako se, na primer, postavÿa pitaçe da li podjednaka moñsmaçuje izglede da doœe do napada? Izgledi na322

padaåa su ipak 50:50, a on ima i prednost izbora trenutka i mesta. Ãtaviãe, razlika u moñi åini izvesnijim koriãñeçe nekih drugih postupaka, jer je slabija strana spremnija na popuãtaçe.23 Sistem ravnoteæe snage nije, dakle, u staçu da oåuva mir. On åak i dovodi do sukoba, bilo zato ãto uspostavÿaçe ravnoteæe iziskuje rat ili zato ãto ravnoteæa sama po sebi nije pouzdana garantija mira. Kao ãto se moglo videti, svi çeni zagovornici ne oåekuju od ravnoteæe snaga da osigura mir, nego da zaãtiti bezbednost ålanica meœunarodne zajednice. Vodeñi politiku ravnoteæe snaga dræave i nisu toliko æelele da izbegnu rat, veñda ga doåekaju spremne, na strani koja ga neñe izgubiti. Ispitujuñi ovu tvrdçu, ravnoteæa snaga moæe se demistifikovati kao formula koja je odræavala kolektivnu premoñgrupe velikih sila, koje su smatrale da ne mogu da u potpunosti prevladaju jedna drugu, ali su se oseñale slobodnim da svoje interese zadovoÿavaju na raåun subjekata van svoga kruga. Tako je u Evropi u doba opãteg usvajaça ravnoteæe snaga postojao tzv. koncept sila, koji se u suãtini starao da ekspanzionistiåke i imperija-listiåke teæçe svojih ålanica samo usmerava, reguliãe i ujednaåi kako ne bi doãlo do meœusobnog sukoba. “Moñ” i “snaga” kao merilo ravnoteæe najåeãñe nisu bile to ãto bi se pod takvim nazivima moglo podrazumevati, veñsu to bili posedi, najpre teritorijalni, kao veñispoÿena moñ. Polazilo se od datog staça u kome su vodeñe ili “esencijalne” sile raspolagale drugim subjektima, narodima u podruåjima koja su bila anektirana, pretvorena u kolonije ili sastavni deo interesnih sfera. Svaka promena u tom pogledu trebalo je da naiœe da pristanak drugih ålanova “koncepta” i tu se vodilo raåuna o onoj ravnoteæi koja se mogla ustanoviti i saåuvati. Tako se moglo reñi da je i bezbednost nosilaca ravnoteæe bila saåuvana, ali to nije vaæilo za sredçe i male dræave i narode, åija su osnovna dobra ærtvovana tom, navodno, viãem principu. Ovo se najboÿe moæe uoåiti kada se opiãu neki glavni obrasci za mirno ostvarivaçe ravnoteæe snaga. Jedan od çih je kompenzacija. Nijedna od vodeñih sila nije mogla da dozvoli dobitak druge takve sile bez odgovarajuñe “naknade” (kompenzacije) za sebe. Inaåe bi prema logici koju smo upravo opisali porasla moñprve sile i ravnoteæa bi bila naruãena. Veñprema tome da li je reå o teritorijalnom proãireçu, kolonijalnom osvajaçu ili uveñaçu interesne sfere, druga strana je traæila i dobijala istovrsno ili sliåno uveñaçe. Kada je, na primer, Rusija pobedila Tursku i u ugovoru s çom u San Stefanu pored teritorijalnih dobitaka uspostavila dominaciju na Balkanu putem stvaraça Velike Bugarske kao dela svoje interesne sfere, sazvan je Berlinski kongres 18. godine, radi uspostavÿaça ravnoteæe. Iako smaçeni, dobici Rusije su bili takvi da su Austrougarska i Velika Britanija (iako nisu ratovale s Turskom, a posledça je åak slovila kao çen zaãtitnik) morale dobiti kompenzacije u vidu austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine i britanskog zaposedaça Kipra. Pri tom se stanovnici “dodeÿenih” podruåja uopãte nisu pitali za pritisak, niti se pomiãÿalo na çi22 Nav. delo, str. 51, i daÿe. 23 Ovde je, naravno, reå o izbegavaçu

rata kao takvog, bez obzira na ostale posledice.

323

hovu bezbednost. Ovako rezonovaçe bilo je prisutno i u pokuãajima da se podele interesne sfere posle Drugog svetskog rata.24 Politiku ravnoteæe snaga takoœe prati intervencija, s kojom smo se kao spoÿnopolitiåkim postupkom veñupoznali. Intervenci-ja se sprovodi u okviru sopstvene interesne sfere i u sistemu ravnoteæe snaga toleriãe od drugih nosilaca ravnoteæe u ime toboæçih viãih interesa. Kad god unutraãçopolitiåki tokovi u dræavi koja spada u interesnu sferu po oceni hegemona prete da izbace na povrãinu struju koja bi vodila osamostaÿeçu, po hegemonovoj logici to moæe biti samo radi prikÿuåeça drugoj sferi. Takva promena ugroæava sistem u celini, tj. odnose izmeœu nosilaca ravnoteæe, koji onda odobravaju oruæanu intervenciju i nasilno guãeçe unutraãçeg politiåkog pokreta. Za nosioce ravnoteæe promena vlade unutar dræave u sferi uticaja nije stvar çenog naroda. Politika ravnoteæe snaga se na ovaj naåin u danaãçe vreme najåeãñe ispoÿava, kao ãto se to videlo u intervencijama SAD u Latinskoj Americi i SSSR u istoånoj Evropi. Intervencija bi bilo i bez ravnoteæe snaga, ali ih ona “legalizuje” u ime toboæçe zaãtite svetskog mira i bezbednosti. Kao proizvod politike ravnoteæe snaga nastaju i tampon dræa-ve. To su dræave van interesnih sfera, ali u podruåjima gde se pretenzije dveju velikih sila ukrãtaju. Poãto nijedna nije u staçu da zagospodari tim podruåjem, a sposobna je da spreåi rivala da to uåini, tampon dræavi se omoguñava slobodno postojaçe, pod uslovom da vodi pasivnu politiku, bez opredeÿivaça izmeœu suprotstavÿenih sila. Ãvajcarska je ostala kao tampon dræava na strategijski veoma vaænom delu Evrope, åije bi posedovaçe nekoj od evropskih sila dalo prednost koju nijedna druga ne bi mogla da podnese. Avganistan je bio tampon dræava jer se naãao izmeœu pravaca ruskih i britanskih osvajaça u Aziji. Æeleñi da oslabe i ograniåe Sovjetski Savez, a da pri tom ne ojaåaju Nemaåku, zapadne sile su posle Prvog svetskog rata stvorile tzv. sanitarni kordon tampon dræava izmeœu dve pomenute sile. Iako za maçu dræavu u sistemu ravnoteæa snaga ima i gorih alternativa nego ãto je staçe tampon dræave, çena je bezbednost nesigurna. Svaki poremeñaj ravnoteæe moæe da dovede do pripajaça tampon dræave jednom nosiocu ravnoteæe (nekada i u vidu kompenzacije) s druge strane, uvek je moguñsporazum izmeœu çih o çenoj podeli. Ako je viãe dræava zainteresovano za opstanak tampon dræave, çen se status ureœuje ugovorom o çenoj stalnoj neutralnosti. Time joj se spreåava aktivno uåestvovaçe u oruæanom sukobu na bilo åijoj strani. Konaåno, pojam ravnoteæe snaga je pogotovu u danaãçe vreme teorijski siromaãan. On poåiva na dræavi kao jedinom subjektu meœunarodnih odnosa i polazi samo od jedne çene dimenzije, moñi, dok je pretpostavÿen ciÿ uvek izraæen nekom vrstom teritorijalnog posedovaça. Uverili smo se, meœutim, da pored dræava postoje i drugi znaåajni subjekti, åije se delovaçe ne moæe uklopiti u ãemu ravnoteæe 24 R.

324

Petkoviñ, Balkan ni “bure baruta” ni “zona mira”, Zagreb, “Globus”, 1978, str. 15. i daÿe.

snaga. Wihova moñ, a ni moñdræave, ne sastoji se samo u vojnoj sili, niti su çihovi ciÿevi, åak i kada su ti subjekti veoma moñni, samo uski i ekspanzionistiåki. 3. Kolektivna bezbednost 25 A. Pojam Iako je u obliku teorijskih radova i preporuka postojala joãranije, u toku Prvog svetskog rata naroåito je ojaåala ideja o potre-bi da se neuspeli sistem ravnoteæe snaga zameni drugim, koji se ne zadovoÿava izjednaåenoãñu snaga, veñbi uvek obezbeœivao premoñonih ålanica meœunarodne zajednice koje brane mir i bezbednost. Umesto individualnog istupaça i privremenih koalicija, nudila se zajedniåka odbrana osnovnih dobara dræava, kolektivna bezbednost. Otada, pa sve do danas, kolektivna bezbednost je sistem za zaãtitu univerzalnih i zajedniåkih vrednosti, koji je (bar na reåima) najãire prihvañen i koji se neprekidno pokuãava ostvariti i usavrãiti. Mogu se razlikovati dva shvataça kolektivne bezbednosti, ãire i uæe. Prema prvome, kolektivna bezbednost je zajedniåka odbrana bezbednosti svake ålanice jedne povezane grupe dræava od unapred predviœenog ili nepredviœenog neprijateÿa. U okviru ovakvog shva-taça spada definicija koju daje V. Gavranov, prema kome je to: “svako zajedniåko, dvostrano ili viãestrano istupaçe dræava s ciÿem odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne ili viãe strana ugovornica protiv zajedniåkog neprijateÿa, uz eliminisaçe rata kao sredstva u meœusobnim odnosima”.26 To je, dakle, jedna vrsta saveza, zasnovanog na meœunarodnom ugovoru, kojim se dræave-ugovornice unapred obezbeœuju da neñe stajati same pred ugroæavaçem svojih osnovnih vrednosti. Od sadræaja ugovora zavisi, meœutim, u odnosu na kog napadaåa ovo jemstvo vaæi. To bi mogla biti taåno imenovana dræava, koja se uoåava kao opasnost, zatim bilo koja dræava van ugovornog kruga, i konaåno, neka od ugovornica. Neke od definicija ove vrste izrazito nagiçu pretpostavci da se bezbednost ålanica ãtiti od spoÿnog napada, kao npr. ona M. Markoviña, za koga je kolektivna bezbednost: “takvo staçe odnosa u meœunarodnoj viãe ili maçe organizovanoj zajednici, pri kome su çeni ålanovi, u maçem ili veñem obimu (broju) povezani meœu sobom jednim odbrambenim mehanizmom radi obezbeœeça nezavisnosti i teritorijalne nepovredivosti protiv napada na ta dobra bilo kog svog ålana od strane spoÿnog neprijateÿa, ili åak, i od strane nekog od samih ålanova”.27 25 Broj dela o kolektivnoj bezbednosti je veoma veliki. Vidi sledeñe radove i tamo navedenu literaturu: V. Gavranov, Principi i primena sistema kolektivne bezbednosti Ujediçenih nacija, Beograd, Institut za uporedno pravo, 1969. I. Claude, nav. delo i Swords into Plowshares, New York, Random House, 1964. V. K. Sobakin, Kollektivnañbezopasnost, Moskva, 1962. 26 Nav. delo, str. 7. 27 V. Dimitrijeviñ M. Markoviñ R. Stojanoviñ, Uvod u prouåavaçe meœunarodnih odnosa, Beograd, Pravni fakultet, 1970, str. 117.

325

Ovako ãirok pojam kolektivne bezbednosti omoguñava da se pod çega podvedu mnogi odbrambeni savezi sklopÿeni u proãlosti, daÿoj i bliskoj. Tako se kao preteåe ideje kolektivne bezbednosti navode planovi åeãkog kraÿa Jiræija Poœebradskog (XV vek) i francuskog monarha Anrija IV (XVI vek) o udruæivaçu hriãñanskih dræava protiv Turske, a u tvorevine kolektivne bezbednosti ubrajaju se i Sveta alijansa i iz çe proiziãli savezi velikih sila, kao i savremeni vojno--politiåki blokovi (bar prema slovu ugovora na kojima se zasnivaju). Izgleda nam da prihvataçem ãireg shvataça preti opasnost da se potre razlika izmeœu kolektivne bezbednosti i ravnoteæe snaga, koja se isto tako mogla ostvariti i odbrambenim savezima protiv moñnije dræave potencijalnog neprijateÿa. Mada je ovde primena izraza “kolektivna bezbednost” semantiåki ispravna jer se dræave kolektivno obezbeœuju mora se traæiti opis koji ukazuje na razliku od ravnoteæe snaga, zasnovanu na pomenutoj teæçi da se u svakom sluåaju osigura premoñonih koji brane neåija ugroæena dobra. Tom zahtevu odgovaralo bi uæe shvataçe kolektivne bezbednosti, gde obaveza priticaça u pomoñærtvi napada na osnovne vrednosti postoji u svakom sluåaju i protiv svakog napadaåa, koji se ne moæe odrediti unapred, veñprema agresiji koju je izvrãio te, znaåi, u prvom redu mora da obuhvati i dræave koje su uspostavile sistem kolektivne bezbednosti, a ne samo spoÿne neprijateÿe.28 To bi, u idealnom sluåaju, bio “savez svih protiv svakog”, gde za razliku od ravnoteæe snaga ili saveza, agresor ne bi bio suoåen samo sa grupom dræava koje su obavezne ili im je u interesu da brane napadnutog, nego sa svim ostalim dræavama. Teoretski, to bi moralo da osigura premoñbranilaca, jer je verovatno da je zbir svih ålanica jednog svetskog ili regionalnog sistema kolektivne bezbednosti, umaçen za jednog ålana, moñniji od ovoga (S a = a). B. Pretpostavke Iz ovog se vidi da sistem kolektivne bezbednosti nije dijametralno suprotan ravnoteæi snaga, veñpredstavÿa çeno usavrãavaçe, zasnovano na sliånoj logici. Otuda se i na sliåan naåin mogu posmatrati preduslovi koji za çega treba da postoje. Pogledajmo prvo one koji su istovetni. a. U sistemu takoœe treba da postoji veñi broj podjednako moñnih dræava. To sad viãe nisu “esencijalne sile”, veñje naglasak na rasporeœenosti moñi da bi pretpostavka S a > a bila ostvarena. Antiagresorski savez mora da bude ubedÿivo jaåi od svakog moguñeg agresora. Povrh toga, u stvarnosti se nikada ne moæe oåekivati da ñe sve ostale dræave priteñi u pomoñugroæenoj. b. Meœu dræavama ne treba da postoje takve razlike koje bi ih ometale da se suprotstave onoj od çih koja se ispoÿi kao agresor ili da se pridruæe antiagresorskoj kombinaciji. Tome treba pridodati i sledeñe nove preduslove: 28 Vidi podrobnije V. Dimitrijeviñ, Pojam bezbednosti u meœunarodnim odnosima, Beograd, Savez udruæeça pravnika Jugoslavije, 1973, str. 53, i daÿe.

326

v. Primena oruæane sile od strane dræava mora biti zabraçena, sem onda kada se prinuda primeçuje radi odbijaça napada na osnovne vrednosti (opstanak, nezavisnost i teritorijalni integritet) od strane same napadnute dræave (individualna samoodbrana) ili drugih dræava, koje joj pritiåu u pomoñ(kolektivna samoodbrana, kolektivne mere). g. Da bi prethodni uslov bio ostvarÿiv, treba da postoje jasna merila o tome kada je izvrãen napad na osnovne vrednosti (definicija agresije). d. Priticaçe u pomoñærtvi agresije treba da bude obaveza drugih dræava. Iako se ona zasniva na uvereçu da bezbednost svih ålanica predstavÿa zajedniåku vrednost, ovo uvereçe samo po sebi moæe da bude nedovoÿno. Ako, pak, dræave åekaju da i çihova bezbednost bude neposredno ugroæena, kolektivne bezbednosti nema i mehanizam se ne razlikuje od ravnoteæe snaga. œ. Poãto je prinuda zabraçena, mora da bude osigurana mo-guñnost da se opravdani i zakoniti zahtevi ostvare nenasilnim, mir-nim putem. V. Primeçeni sistemi kolektivne bezbednosti Pre nego ãto preœemo na ispitivaçe postojaça takvih predu-slova u danaãçoj meœunarodnoj zajednici, dodajmo i to da je ideja kolektivne bezbednosti, kada se htela primeniti u praksi, bezu-slovno morala da ima za posledicu stvaraçe meœunarodnih organizacija kolektivne bezbednosti, jer taj sistem (ako se ne shvati ãiroko, kao savez) ne moæe biti zasnovan na obiånom dvostranom ili viãestranom ugovoru, veñna mnogostranom sloæenom dokumentu, koji obuhvata sve ålanice jednog kruga dræava s redovnim meœudejstvima, kruga unutar koga je po razumnoj proceni ugroæavaçe bezbednosti moguñe. To znaåi opãtost svetsku ili bar regionalnu. S tim ciÿem su do sada isprobane dve organizacije globalnog (univerzalnog) karaktera, koje za razliku od opisanog, idealnog predstavÿaju dva primeçena sistema kolektivne bezbednosti. a. Druãtvo naroda. Prva od tih organizacija, Druãtvo naroda, osnovana je odmah posle Prvog svetskog rata, kao sastavni deo mirovnog reãeça (“versajskog sistema”), pa je åak i çen statut, Pakt Druãtva naroda, uãao u sve ugovore o miru. Prema çemu, ålanice Druãtva obavezale su se da poãtuju i odræe protiv svakog spoÿnog napada teritorijalnu celovitost i postojeñu (u tekstu Pakta: “sadaãçu”) politiåku nezavisnost svih ålanica (ålan 10). Pakt je uzimao da svaki rat ili pretça ratom, bez obzira na to da li pogaœa neku od ålanica, interesuje celo Druãtvo, koje je bilo duæno da preduzme odgovarajuñe mere za zaãtitu mira (ålan 11). Ako ålanica pribegne ratu, smatralo se da je napala sve druge ålanice. U tom bi sluåaju sve one odmah, automatski, preduzele protiv napadaåa mere ekonomske i diplomatske prirode (prekidaçe trgovinskih i finansijskih veza i obustava odnosa izmeœu svojih dræavÿana i dræavÿana dræave agresora). Pored toga, Savet Druãtva naroda bio je duæan da ålanicama preporuåi obim i vrstu vojnih sankcija, kao i naåin çihove primene. Odgovorna dræava mogla je biti i iskÿuåena iz Druãtva naroda (ål. 16). Sporovi izmeœu ålanica imali su se reãavati mirnim putem. Meœutim, ako mirno reãeçe 327

ne uspe, dræava je mogla potraæiti zadovoÿeçe ratom, po isteku od tri meseca od arbitraæne presude ili izveãtaja Saveta Druãtva naroda (ål. 12). Ãto se tiåe nuænih promena u meœunarodnoj zajednici, Pakt je sadræavao kasnije razliåito tumaåenu odredbu u ålanu 19, na osnovu koje je Skupãtina Druãtva naroda mogla da pozove ålanice da preispitaju ugovore koji su postali neprimenÿivi i situacije koje bi svojim odræavaçem mogle da ugroze svetski mir. Kada se ovome doda da je u Druãtvu naroda vladalo naåelo jednoglasnosti, lako je zakÿuåiti kako je sistem kolektivne bezbednosti Druãtva naroda, kao prvi pokuãaj da se u praksi izmeni vekovno drukåije ponaãaçe, bio stidÿiv i skroman. Pre svega, pravo na rat nije ukinuto on je ostao kao vrhovno sredstvo za ostvarivaçe pravde. Wegovo je izbijaçe samo oteæano zahtevom da se prethodno iskoriste moguñnosti za mirno reãavaçe sporova, u nadi da ñe tako doñi i do “hlaœeça”, smaçeça zategnutosti, prolaska krize. Dræave su bile obavezne samo da primeçuju ekonomske i diplomatske sankcije prema agresoru, ali je ocena o tome da je doãlo do agresije bila u çihovim rukama. Ona, pak, ni u Paktu ni van çega nije bila definisana. Vojne sankcije nisu bile obavezne za ålanice: Savet je bio obavezan da ih preporuåi, ali ålanice nisu morale da slede çegove preporuke.29 Neke od ovih nedostataka trebalo je da otklone kasniji ugovori kao ãto su Generalni akt o mirnom reãavaçu sporova od 1928. godine i Brijan-Kolegov (BriandKellogg) pakt iz iste godine, kojima su se potpisnice odrekle rata kao sredstva u spoÿnoj politici. Meœutim, ni okolnosti nisu iãle na ruku ovom prvom primeçenom sistemu kolektivne bezbednosti. Druãtvo naroda nije postalo univerzalno. Osnovano od pobednika u Prvom svetskom ratu, ono je u poåetku odbijalo pobeœene dræave i za çih ostalo organizacija koja æeli da ãtiti postojeñe staçe, staçe pogodno za one åiji su dobici u ratu bili najveñi. Takvo je raspoloæeçe bilo naroåito jako u Nemaåkoj, gde je i propaganda protiv Druãtva bila izuzetno uspeãna. Tako je ova moñna dræava u organizaciji provela vrlo kratko vreme. Primÿena je tek 1926. godine, a Hitler, koji je 1933. godine doãao na vlast s programom ruãeça celog poretka zasnovanog na ugovorima o miru, napustio ga je åim mu se za to ukazala prilika. Pored toga, naj-uticajniji ålanovi Druãtva naroda bili su ogoråeni neprijateÿi Oktobarske revolucije. Propovedajuñi mir u Paktu, oni su svoje snage slali da interveniãu protiv sovjetske vlasti. Stoga za Druãtvo naroda dugo nije postojala joãjedna prostrana i mnogoÿudna dræava: SSSR je primÿen u ålanstvo tek onda kada je Druãtvu na-roda pretio raspad usled nemoñi da se odupre agresivnoj politici Nemaåke, Japana i Italije, a veñ1940. godine iskÿuåen je iz çega zbog svog napada na Finsku. Moæda je najveñi udarac u pogledu ålanstva ova organizacija pretrpela na samom poåetku svoga postojaça. SAD, åiji je predsednik Vilson (Wilson) bio najzasluæniji za stvaraçe Druãtva naroda, nisu nikada postale çegova ålanica, jer je ameriåki Senat, predvoœen izolacionistima, odbio da ratifikuje Pakt. Ovakav postupak SAD povukao je i veñinu latinoameriåkih dræava, koje ili nisu pristupile Druãtvu naroda, ili su 29 N. Boæiñ, Ekonomske sankcije u kolektivnoj bezbednosti Druãtva naroda i Ujediçenih nacija, Beograd, IMPP, 1971, str. 37, i daÿe.

328

se ubrzo povukle iz çega. S obzirom na to da su ostali kontinenti, sem malobrojnih izu-zetaka, bili prekriveni kolonijama, koje su u Druãtvu naroda bile “zastupÿene” preko dræava-metropola, organizacija je ostala pre-teæno evropska, pod uticajem Francuske i Velike Britanije i podre-œena çihovim planovima, koji su se sve viãe vrañali naåelima ravno-teæe snaga. Stoga ono nije uspelo da spreåi japanski napad na Kinu 1931. godine, niti italijansku invaziju Etiopije 1936. godine. Protiv Japana primena sankcija nije ni pokuãana, a ekonomske sankcije protiv Italije primeçene su mlako i nedosledno. Druãtvo naroda nije preduzelo niãta da osujeti ekspanziju nacistiåke Nemaåke i tako je bespomoñno doåekalo Drugi svetski rat, u kome se ugasilo. b. Ujediçene nacije.30 Druga i danas postojeña organizacija kolektivne bezbednosti nastala je na ruãevinama i iskustvima Druãtva naroda. Ujediçene nacije su takoœe proistekle iz pobedniåke koalicije, koja je vodila rat protiv sila osovine, ali nisu ugraœene u sistem ugovora o miru. Poveÿa Ujediçenih nacija neza-visan je dokument, potpisan 26. juna 1945. godine, koji je stupio na snagu 24. oktobra iste godine. Ujediçene nacije nisu samo organizacija kolektivne bezbednosti, veñimaju i ãire ciÿeve koji svi treba da posluæe stvaraçu povoÿnog staça za postizaçe univerzalnih vrednosti i odbranu meœunarodne i nacionalnih bezbednosti (ålan 1). Ålanice organizacije se bezuslovno odriånu pretçe silom i upotrebe sile protiv teritorijalne celovitosti i politiåke neza-visnosti svake dræave (ålan 2. stav 4). Ako neka dræava prekrãi ovu obavezu i zapreti miru, povredi mir ili izvrãi akt agresije, Savet bezbednosti moæe naloæiti ålanicama da primene prema çemu sankcije koje ne sadræe upotrebu sile (prekid ekonomskih, saobrañajnih i doplomatskih veza ålan 41). Savet bezbednosti moæe odluåiti da se protiv agresora upotrebi i sila (ålan 42). Wu, prema zamisli u Poveÿi, treba da primene oruæane snage ålanica UN, koje ñe biti stavÿene na raspolagaçe Organizaciji na osnovu posebnih sporazuma (ålan 43), koji do sada nisu sklopÿeni. U oåekivaçu ovakve akcije Saveta bezbednosti, dræave zadræavaju pravo da primeçuju silu radi odbrane sopstvene bezbednosti i da jedna drugoj pomaæu u tome (individualna i kolektivna samoodbrana ålan 51). Ålanica UN koja se ogreãi o obavezu neprimeçivaça sile moæe biti suspendovana ili iskÿuåena iz organizacije (ål. 5. i 6). Odredbe o mirnom reãavaçu sporova su u Poveÿi Ujediçenih nacija mnogo bogatije, pri åemu se predviœa i aktivna uloga Orga-nizacije (Glava VI Poveÿe). Nikakav neuspeh ovakvih nastojaça ne moæe da opravda “uzimaçe pravde u svoje ruke”. Uviœajuñi, pak, da do opasnosti po mir ne dolazi samo zbog staça koja se mogu odrediti kao sporovi izmeœu dræava, a naroåito ne onih koji imaju izgled pravnih sporova, Ujediçene nacije su ustrojene tako da deluju preventivno radi oåuvaça mira, ãto ukÿuåuje i prilagoœavaçe nastalih promenama u razvoju druãtva, pa åak i zadiraçe u oblasti za koje se ranije smatralo da su u iskÿuåivoj unutraãçoj nadleænosti dræava. O tome svedoåi i organizaciona struktura Organizacije, koja po30 Ujediçene

nacije i savremeni svet, Beograd, Savez udruæeça za UN Jugoslavije, 1970.

329

red Generalne skupãtine i Saveta bezbednosti, koji odgovaraju Skupãtini i Savetu Druãtva naroda ima i druge glavne organe, meœu kojima se istiåe Ekonomski i socijalni savet. Meœunarodni sud pravde je takoœe glavni organ Ujediçenih nacija, dok je çegov prethodnik, Stalni sud meœunarodne pravde, bio odvojen od Druãtva naroda. U istom ciÿu, niz specijalizovanih meœunarodnih organizacija, od kojih su neke samostalno postojale i ranije, povezan je s Ujediçenim nacijama u skladan sistem, tzv. “porodicu Ujediçenih nacija”, gde ove organizacije, kao npr. Meœunarodna organizacija rada ili Svetska zdravstvena organizacija, imaju status specijalizovanih ustanova (agencija) Ujediçenih nacija.31 Ni u Poveÿi UN nije taåno definisana agresija, ali je Savet bezbednosti ovlaãñen da prosuœuje kada je izvrãen agresivni akt. U ovom organu je naåelo jednoglasnosti zameçeno kvalifikovanom veñinom, koja iziskuje da taåno navedene dræave, stalne ålanice ovoga organa (Rusija, SAD, Velika Britanija, Francuska i Kina) budu saglasne sa suãtinskim odlukama, u koje spada i primena kolektivnih mera protiv agresora (ål. 27). Moguñnost jedne od stalnih ålanica da svojim odreånim glasom spreåi donoãeçe odluke Saveta, popularno se naziva “pravo veta” (od latinskog veto zabraçujem). Ujediçene nacije postoje veñpedeset godina i prema opãtoj oceni izdræale su probu vremena mnogo boÿe nego Druãtvo naroda, koje je propalo dvadeset godina posle svog roœeça. Pre no ãto pokuãamo da ispitamo çihova dostignuña u primeni kolektivne bezbednosti, naglasimo da se çihova delatnost, uz saradçu sa speci-jalizovanim ustanovama, oseña u mnogo ãirim oblastima i da su se one vremenom sasvim pribliæile idealu univerzalnosti. Izuzetne su dræave koje nisu ålanice ove organizacije, a nema nijedne koja to ne æeli da bude. G. Ostvarÿivost Kako se sistem kolektivne bezbednosti Ujediçenih nacija ne moæe svesti samo na navedene grube obrise niti na slovo Poveÿe, veñse on stalno usavrãava, prilagoœava i ispoÿava u praksi, najboÿi se kratak opis çegovog delovaça kao sukoba ideala i stvarnosti moæe dati vrañaçem na ispitivaçe ispuçenosti preduslova za kolektivnu bezbednost datih na poåetku. a. U posleratnoj meœunarodnoj zajednici nije postojao veñi broj podjednako moñnih dræava. Veñsu pomenute velike sile i tzv. “supersile”. Za one dræave, koje su se takvim smatrale 1945. godine, predviœen je zato u Poveÿi poseban status stalnih ålanica Saveta bezbednosti. One mogu da spreåe da se sankcije primene u odnosu na çih, te stoga od çihove agresije nema druge odbrane, osim samoodbrane, individualne i kolektivne. Stoga stoji uvereçe da se protiv velike sile ne moæe osigurati nadmoñna koalicija, veñ, u najboÿem sluåaju, ravnomeran odnos, ãto bi kolektivne mere od neke vrste “policij-ske” akcije pretvorilo u svetski rat, a to se æeli izbeñi, makar i po cenu ærtvovaça bezbednosti nekih dræava.32 Iako je status nekih od “ve31 Jugoslavija i specijalizovane ustanove Ujediçenih nacija, Beograd, Savez udruæeça za UN Jugoslavije, 1978.

330

likih sila” (npr. Velika Britanija i Francuska) kasnije doveden u pitaçe, odnos snaga je spreåio sva nastojaça da se “pravo veta” ukine. b. Meœu dræavama postoje bitne razlike, koje spreåavaju nepri-strasno opredeÿivaçe protiv agresora i za ærtvu agresije. One su dovele do stvaraça vojnopolitiåkih blokova, formalno zasnovanih na odredbama Poveÿe UN o pravu na kolektivnu samoodbranu i uperenih protiv opasnosti van svoga kruga. Oni, s jedne strane, ãti-te svoje ålanove u odnosima sa neålanicama a, s druge strane, onemoguñavaju da pred Ujediçene nacije doœu sluåajevi ugroæavaça teritorijalnog integriteta i nezavisnosti jedne ålanice od strane drugih ålanica istoga bloka (tako je Organizacija ameriåkih dræava “pokrivala” intervencije SAD u Latinskoj Americi, a Varãavski pakt je bio paravan za intervenciju u Åehoslovaåkoj 1968. godine). Kako su vojnopolitiåki blokovi povezani s velikim silama, ove mogu uvek da zaãtite svoje saveznike od sankcija o kojima odluåuje Savet bezbednosti, zahvaÿujuñi svom poloæaju u çemu. Ãtaviãe, one mogu da spreåe da oni budu oglaãeni agresorima. To objaãçava i åiçenicu da u praksi Saveta bezbednosti nijedna dræava nije bila okrivÿena za agresivan åin. Jedini izuzetak u tom pogledu predstavÿala je NR Koreja koju je Savet bezbednosti 1950. godine osudio i preporuåio primenu sile protiv çe, zahvaÿujuñi trenutnom odsustvu Sovjetskog Saveza i takvom tumaåeçu Poveÿe prema kome odsutnost stalne åla-nice Saveta bezbednosti nema uåinak “veta”. Pa i tada su u izvrãeçu mera uåestvovale samo dræave koje su za to imale posebnog politiåkog interesa, i to pre svega SAD, kojima su se çihovi saveznici pridruæili mahom simboliåkim snagama.33 Druga opasnost za funkcionisaçe kolektivne bezbednosti je ravnoduãnost prema agresiji, izvrãenoj na daleke i strane zemÿe, zbog koje nema dovoÿno podsticaja da se aktivno ustane u çihovu odbranu. Tako se osporava meœunarodna solidarnost u meœuzavisnom svetu i stvara pogreãna procena da udaÿena agresija ni na koji naåin ne pogaœa sopstvenu bezbednost. Koliko je to pogreãno vidi se kada se iz danaãçe perspektive oceçuju sliåni stavovi u proãlosti, kao ãto je poznata izjava britanskog premijera Åemberlena (Chamber-lain), koji je 1938. godine, na pozive da pritekne u pomoñod Nemaåke ugroæenoj Åehoslovaåkoj, odgovorio, da bi bilo “uæasno, fantastiåno i neverovatno da mi kopamo rovove i stavÿamo gas maske zbog svaœe u jednoj dalekoj zemÿi izmeœu ÿudi o kojima ne znamo niãta”.34 Åemberlenu je samo pre pet decenija dræava na istom malom kontinentu, izgledala beskrajno tuœa. Svest o meœuzavisnosti je u meœuvremenu porasla, ali je joãuvek pitaçe da li je svuda dovoÿno jaka da obuhvati zemÿe i narode na drugim krajevima sveta. 32 M. Kumar, Theoretical Aspects of International Politics, Agra, Shiva Lal Agarwala & Co., 1976,

str. 116.

33 Borbene jedinice su u Koreju poslali Australija, Belgija, Kanada, Kolumbija, Etiopija, Francuska, Gråka, Luksemburg, Holandija, Novi Zeland, Filipini, Tajland, Turska, Juænoafriåka Unija i Velika Britanija. Danska, Indija, Italija, Norveãka i Ãvedska uputile su samo sanitetsko osobÿe. 34 Navedeno prema Kumar, nav. delo, str. 356.

331

v. U sistemu Ujediçenih nacija primena sile i pretça silom nedvosmisleno su zabraçene. g. Iako u Poveÿi Ujediçenih nacija agresija nije definisana, dugogodiãçi napori doveli su do çenog definisaça putem rezolucije br. 3314 (XXIX) Generalne skupãtine od 14. decembra 1974. godine.35 Iako je usvojena konsensusom, ova rezolucija nema snagu meœunarodnog ugovora i ne predstavÿa dopunu ili izmenu Poveÿe. Ona, meœutim, unosi viãe jasnoñe u postupaçe pojedinaånih dræava (kada se opredeÿuju za pomoñærtvi agresije) i u radu Savetu bezbednosti, koji ipak i daÿe zadræava slobodu u kvalifikovaçu. d. U sistemu Ujediçenih nacija postoji naåelna solidarnost svih ålanica sa ærtvom agresije, ali su one obavezne samo da se odazovu pozivu Saveta bezbednosti a ne i da same pritiåu u pomoñ. Ova obaveza savrãena je samo u pogledu poziva na primenu nenasilnih sankcija, dok u pogledu prinudnih mera nisu sklopÿeni potrebni sporazumi, prema ål. 43. Poveÿe, izmeœu Saveta bezbednosti i svih åla-nica o oruæanim snagama, olakãicama i pomoñi, koje bi one bile duæne da pruæe. Vrãeñi do sada svoja ovlaãñeça u oblasti zaãtite mira i bezbednosti, Savet bezbednosti je raåunao samo na dobrovoÿan odziv ålanica. œ. U pogledu otvaraça puteva za mirnu promenu postojeñeg staça i progres åoveåanstva, Ujediçene nacije su daleko nadmaãile svoga prethodnika. Kao ãto je dosadaãça delatnost Ujediçenih nacija, sa svim teãkoñama i sumçama, pokazala da mehanizam kolektivne bezbednosti ne moæe delovati izolovano, veñu sklopu nastojaça da se najboÿe prilagodi datim uslovima ali i da se oni promene radi çegovog boÿeg funkcionisaça. Preduslovi koji nedostaju za primenu kolektivne bezbednosti nisu neostvarÿivi. Razlike u moñi mogu se uma-çiti ubrzanim ekonomskim razvojem zaostalijih zemaÿa, a u oblasti vojne moñi razoruæaçem. Teorijski pojam kolektivne bezbednosti mora u stvarnosti da bude prilagoœen. Pokuãaj u doba Druãtva naroda je propao. U Ujediçenim nacijama veñina ga dræava shvata kao jednu od faza ka potpunom ukidaçu sistema meœunarodnih odnosa koji je zasnovan na sili i nasiÿu. Dogod postoji potreba da se prinudom odvraña nasilno zadiraçe u tuœe vrednosti, kolektivna bezbednost se nudi kao sistem koji moæe da zadovoÿi interese svih dræava. 4. Svetska vlada, svetska dræava Neki teoretiåari, a naroåito mnogi nestruåçaci, uvereni su da se osnovni problemi meœunarodne zajednice, posebno tendencija ka izbijaçu meœunarodnih sukoba, ne mogu reãiti sve dok se ona sastoji iz velikog broja suverenih dræava, koje raspolaæu sopstvenom neza-visnom moñi meœu kojima vladaju anarhiåni odnosi. Zato se smatra da ovakvo staçe treba zameniti obrazovaçem jedne snaæne srediãne 35 Vidi

332

opis na str. 254 i M. Sukijasoviñ, Agresija najzad definisana, JRMP, 1976. str. 116, i daÿe.

ustanove, koja bi imala pravo da donosi potrebne odluke i da ih neposredno sprovodi u delo. To bi, u stvari, bila, vlada celoga sveta, organizovanog kao jedinstvena dræava i otuda naziv koji se daje ovakvom sistemu. Stvaraçe svetske dræave ili svetske vlade nalazi se u izvesnom smislu korak daÿe od organizovane kolektivne bezbe-dnosti: moñkoja se u sistemu kolektivne bezbednosti u datom tre-nutku koncentriãe u rukama neagresivne veñine, odnosno meœuna-rodne organizacije, usredsreœuje se unapred i stalno u jednoj svetskoj ustanovi, koja çome raspolaæe da bi zaãtitila svetsku bezbednost (teorijski ugroæenu samo silama van zemaÿske kugle) i javnu bezbednost, u koju se od osnivaça svetske dræave pretvara ceo sloæeni kompleks bezbednosti u meœunarodnim odnosima. Najbliæe kolektivnoj bezbednosti su oni planovi u svetskoj dræavi koji zamiãÿaju neku vrstu svetske federacije postojeñih dræava, gde bi one zadræale veliku meru samostalnosti, ali bi priznavale vrhovniãtvo naddræavnih institucija, pre svega u oblasti primene preventivnih mera i sankcija protiv onih ålanica takve svetske zajednice koje se ne bi pokoravale osnovnoj normi o zabrani nasilnog nametaça voÿe jedne dræave drugoj. Osnovni uslovi za funkcionisaçe ovakve svetske vlade bili bi potpuno razoruæaçe dræava, sa zadræavaçem moñi samo u nadnacionalnom srediãtu, i usavrãen sistem pravnih pravila koji bi dovodio do kaæçavaça agresora poput kaæçavaça prestupnika u modernoj dræavi.36Naj-realistiåniji pobornici svetske vlade, meœu kojima i svi oni ak-tivni politiåari koji se za çu zalaæu, imaju u vidu uglavnom ovakav, nadnacionalni model. Wegov zametak nalazi se u onim planovima za razoruæaçe koji predviœaju stavÿaçe preostalih vojnih (policij-skih) snaga na raspolagaçe nekom postojeñem ili novoobrazovanom organu, koji bi u ime svih dræava mogao da odluåuje o çihovoj primeni.37 Drugi model je stvaraçe jedinstvene svetske dræave, koja ñe zameniti i prevaziñi sve postojeñe dræave i sve stanovnike sveta dovesti u neposredne veze s centralnom vlaãñu u veze jednake onima koje dræavÿani danas imaju sa svojom dræavom. U takvom sluåaju ne bi bilo meœunarodnih sukoba, pa ni sukoba svetskih ili meœunarodnih vojnih snaga s ålanicama svetske zajednice koje ne poãtuju norme o zabrani primene nasiÿa, kao u prethodnom modelu. Svetska vlada opãtila bi samo s pojedincima i maçim grupama, jemåeñi im bezbednost i kaæçavajuñi ih onda kada postanu izvrãioci kriviånih dela, koja bi uvek bila individualna, åak i onda kada bi imala obeleæja pojava kao ãto su sadaãçi agresivni ratovi. Postoje dva puta kojima se do ovog drugog modela svetske dræave moæe doñi. Prvi od çih je imperijalistiåki i sastoji se u proãirivaçu vlasti jedne postojeñe dræave na ceo svet çegovim pokoravaçem. Poãto bi se tako apsolutnom agresijom doãlo do apsolutne bezbednosti, ovaj se put u teoriji ozbiÿno ne zagovara, ali je istorij-ska praksa pokazala da se çime u nekoliko mahova svesno ili nesvesno grabilo 36 Najmasovniji takav plan su izradili G. Clark i L. B. Sohn, World Peace Through World Law, Cambridge, Mass, Harvard University Press, 1964. 37 Zajedniåka izjava vlada SSSR i SAD o sporazumnim naåelima za pregovore o razoruæaçu od 20. septembra 1961, u V. K. Sobakin, Savremennoe meædunarodnoe pravo, sbornik dokumentov, Moskva, “Meæd otnoãenija”, str. 567, i daÿe.

333

krupnim koracima. Ãtaviãe, u doba kada su ÿudi na svetu æiveli u nekoliko usamÿenih krugova, u svetovima potpuno odvoje-nim jedan od drugog, Rim i Kina su se ponaãali kao svetske dræave, posmatrajuñi pitaça bezbednosti na svojim granicama kao odnose s biñima druge vrste. U onoj meri u kojoj je Hitlerovo ludilo imalo sistema bilo je oåigledno da on, pozajmÿujuñi obilato iz geopolitiåkih teorija, teæi da “ovlada svetom”, ãto je u najmaçu ruku znaåilo da bi “hiÿadugodiãçi Rajh” bio hegemon, kome bi se ostale dræave imale pokoravati u svemu, pa i u odnosima izmeœu sebe. Uvodeñi svoj “novi poredak” u Evropi, nacionalsocijalistiåka Nemaåka se veñtako ponaãala, primoravajuñi svoje satelite, kao ãto su bile posleminhenska Åehoslovaåka, Maœarska i Rumunija, da pristanu na drastiåne odluke Hitlerove i Musolinijeve “arbitraæe” u pitaçima koja su se ticala çihovog teritorijalnog integriteta”.38Neki futuroloãki nastrojeni istraæivaåi, kao ãto je npr. Kan (Kahn), strahuju da su izgledi za ovakvu vrstu svetske dræave srazmerno povoÿni i bliski.39 Pravac koji se åeãñe zastupa meœu pacifistima i koji slede åak i dosta jake i razvijene meœunarodne nevladine organizacije, kao npr. “Svetski federalisti”, zavrãava se svetskom dræavom koja ne bi bila istovetna ni sa jednom postojeñom, veñbi bila proizvod dobrovoÿnog ujediçeça.40 Takva dræava imala bi demokratske srediãne ustanove, ustrojene uglavnom po politiåkom ukusu predlagaåa, te bi se tako izbegla elita saåiçena od predstavnika “nadÿudi”, pripadnika nacije koja bi, kao na prethodnom putu, zavojevaçem ostvarila “svoju” svetsku dræavu. Bez obzira na pojedinosti, celim åoveåanstvom bi vladali çegovi izabrani predstavnici, u okvirima politiåkog procesa koji se u biti ne bi razlikovao od sprovoœeça vlasti u nekoj postojeñoj razvijenoj demokratskoj dræavnoj zajednici. Iako bi, dakle, ostali svi politiåki problemi koji muåe proseånu dræavu danas, nestalo bi, prema pobornicima ovakve svetske vlade, meœunarodnog (tj. meœudræavnog) sukoba. Poãto bi tako rat postao nemoguñ, ne bi imala smisla ni kategorija nacionalne bezbednosti.41 Ispitujuñi vrednosti reãeça koja pruæaju teorije o svetskoj vladi treba pre svega napomenuti da je takva tvorevina moguña tek poãto se temeÿno izmeni postojeñe shvataçe nacionalne bezbednosti. Jaka oseñaça vezana za opstanak dræave, za oåuvaçe çenih institucija, kvaliteta æivota itd. morala bi sasvim da oslabe da bi se pristupilo stvaraçu svetske dræave dobrovoÿnim putem, ili bi same te vrednosti silom morale biti oduzete i uniãtene u sluåaju uspeha imperijalistiåkog ili hegemonistiåkog plana. Duæni smi, meœutim, da ispitamo teorijsku vrednost ponuœenih modela, bez obzira na miãÿeçe o çihovoj ostvarÿivosti i poæeÿ-nosti. Ako se, u sluåaju “svetske federacije”, tvrdi da ñe nadnacionalno srediãte biti dovoÿno moñno da od38 Tekst arbitraænih odluka u M. O. Hudson, International Legislation, Vol. VIII, New York, 1949, str. 200 i daÿe, 56, i daÿe. 39 H. Kahn, The Arms Race and Some of its Hazards u R. Falk S. Mendlovitz, The Strategy of World Order, I, New York, World Fund, 1966, str. 48. 40 V. Nash, World Must Be Governed, New York, Harper, 1949, str. 194. Pregled staça u pokretu kod A. A. D. Clarke, The Imperative to Human Survival, Boston, 1971. 41 Skup tipiånih predstava o svetskoj vladi, uz naglaãenu ulogu koju u tom pogledu tre-ba da odigraju SAD, moæe se nañi kod V. J. Belfiglio, The United States and World Peace, Berkeley, 1971.

334

bije napad svake åla-nice na neku drugu, izostaju znaåajnije razlike u odnosu na kolektivnu bezbednost. Pre svega, primena nadnacionalne sankcije bila bi ista kao i primena meœunarodne sankcije: u stvari, rat pod drugim imenom, koji zagovornici svetske vlade toliko kritikuju. Ako bi agresor bio dovoÿno moñan, i ovaj rat bi imao neizvestan ishod. Nema nikakvih garantija da bi nacionalna ustanova uvek bila spremna na intervenciju u korist napadnutog, jer bi odluka kao i do sada zavisila od broja glasova, ravnala se prema ãtetama i koristima koje stavÿa u izgled i bila pod pritiskom istih onih snaga koje æele da primene silu u konkretnom sluåaju. Iz drugog “potpunog” modela sasvim se jasno razaznaje koliko su teorije o svetskoj vladi intelektualne konstrukcije koje robuju svojim sopstvenim definicijama. Poãto dræava neñe biti, kaæe se, neñe biti ni ratova izmeœu çih. Ostañe samo asocijalni pojedinci, s ko-jima ñe se srediãna vlast boriti, bez ærtava i patçi vezanih za meœunarodne sukobe kakve mi poznajemo. Dovoÿno je, dakle, iz meœunarodnog sukoba iskÿuåiti reå “meœunarodni”. Teorija svetske dræave ne pokazuje kako ñe i zaãto nestati sukoba izmeœu grupa ÿudi, nacija, koje su do sada sastavÿene od dræavÿana dveju dræava, a u buduñnosti ñe ih spajati jedno dræavÿanstvo svetske dræave. To neñe biti ratovi kako se sada definiãu, a o drugim sukobima i çihovim posledicama i oblicima ova teorija ne brine. Takvi ratovi bili bi, dakle, graœanski ratovi, bez obzira na to da li bi u çima uåestvovali delovi svetskog stanovniãtva, ili se srediãna vlast sukobÿavala s “pobuçeniåkim” ili “krivim” delom. Spreåavaçe nekih vrsta graœanskih ratova preduzelo bi se verovatno putem svetske policije i svetskih sudova, koji bi pojedinaåne krivce gonili i kaæçavali. Ovim se, opet, ispoÿava naivno poimaçe dræave kao aparata suoåenog samo s nizom izolovanih pojedinaca. Taåno je da se i najloãije organizovana dræava lako obraåunava s pojedinaånim prestupnicima, ali je svakom paæÿivom posmatraåu, bez obzira na to kako u suãtini shvatao dræavu, sasvim jasno da se samo pravne sankcije i organi represije ne mogu koristiti kada je reå o politiåkim pokretima. Zastupnici svetske vlade gube iz vida veoma sloæene politiåke mehanizme koji su bitan deo postojaça i funkcionisaça dræave. Svetska dræava ne zajemåuje zaãtitu osnovnih dobara ÿudskih zajednica od napada, a kamoli od drugih vrsta ugroæavaça, od kojih ih s izvesnim uspehom ãtiti savremena dræava. U takve opasnosti ulazi, pre svega, nerazjaãçeno pitaçe snaga u åijim ñe rukama i pod åijim uticajem biti srediãne svetske institucije, bilo da se to pitaçe shvati klasno ili nacionalno. Neñe li one snage koje se domognu svetske policije, u hipotezi kada ona jedina raspolaæe znaåajnijim sredstvima za prinudu, moñi pomoñu çe da postiæu i one sebiåne ciÿeve, koje sadaãçi uzurpatori ostvaruju samo u ograniåenom obimu jedne dræave? Drugim reåima, ne postoji li bojazan da se i demokratski put ka stvaraçu svetske dræave ne zavrãi ulaskom u svetsku imperiju? Teorija svetske vlade je u sræi legalistiåka, jer smatra da su uzroci nezadovoÿavajuñeg staça u meœunarodnoj zajednici u nedostatku ili loãim osobinama pravnih normi i da se samo dopunom i promenom pravnog poretka mogu izmeniti. Po çoj, meœunarodno pravo treba da dobije osobine unutraãçeg prava. Sada se, prema 335

takvom toku misli, dræave u meœusobnim odnosima ponaãaju loãe i nefunkcionalno zato ãto su suverene, zato ãto im je dozvoÿeno da postupaju kako hoñe i zato ãto ih niko neñe kazniti ako se ne vladaju po postojeñim propisima, niti ih moæe kazniti za delatnost koja takvim propisima uopãte nije regulisana. Iza toga se, meœutim, krije logika prema kojoj ñe se svako ponaãati na sve naåine koji su mu dostupni i dozvoÿeni, logika koja u najmaçu ruku ostavÿa otvorenim pitaçe uzroka odreœenog ponaãaça. Poæeÿnost svetske vlade poåiva, opet, na laiåkom uvereçu da se subjekti prava pridræavaju pravnih normi samo zato ãto im preti opasnost od sankcija, pri åemu se s jedne strane zaboravÿa da i u postojeñem, “anarhiånom” meœunarodnom sistemu poãtovaçe prava preovlaœuje nad çegovim krãeçem, iako efikasne i pouzdane sankcije nema, dok s druge strane ni dræava s najjaåim represivnim aparatom ne bi mogla da iznudi poãtovaçe svog pravnog poretka kada bi istovremeno poåeo da ga krãi znatan deo ÿudi na çenoj teritoriji.

336

BIBLIOGRAFIJA ODABRANIH OPÃTIH DELA (DELA O POSEBNIM PITAWIMA NAVEDENA SU U NAPOMENAMA) Q. Añimoviñ, Nauka o meœunarodnim odnosima, Beograd, Nauåna kwiga, 19. U. Albrecht, Internationale Politik, MFCnchen, Oldenbourg, 1986. R. Aron, Paix et guerre entre les nations, Paris, Calman-LE9vy viãe izdawa. Postoje i prevodi na engleski i nemaåki. H. BehrensP. Noack, Theorien der internationalen Politik, MFCnchen, Dtv, 19“. J.W. Burton, International Relations, Cambridge University Press, viãe izdawa. W.L. BFChl, Transnationale Politik, Stuttgart, Klett-Cotta, 1978. W.D. Coplin, Introduction to International Politics, Chicage, Markham viãe izdawa. K.W. Deutsch, The Analysis of International Relations, Englewood Cliffs, Pren-tice-Hall viãe izdawa. Postoji i prevod na nemaåki. J.E. DoughertyR.L. Pfaltzgraff, Contending Theories of International Rela-tions, Philadelphija, Lipnicott viãe izdawa. J. Frankel, International Relations in a Changing World, Oxford University Press viãe izdawa. D. Frei, Theorien der internationalen Beziehungen, MFCnchen, Piper, 1977. P.F. Gonidec, Relation internationales, Paris, Montchrestien viãe izdawa. K.J. Holsti, International Politics, Englewood Cliffs, Prentice Hall viãe izdawa. J. HFCtter, EinfFChrung in die internationale Politik, Stuttgart, Kohlhammer viãe izdawa. E. Krippendorff (ur.), Probleme der internationalen Beziehungen, Frankfurt, Suhrkamp, 1973. M. Kumar, Theoretical Aspects of International Politics, Agra, Shiva Lal Agarwala viãe izdawa. M. Merle, Sociologie des relations internationales, Paris, Dalloz, 1988. H. Morgenthau, Politics among Nations, New York, Knopf viãe izdawa. A.F.K. Organski, World Politics, New York, Knopf viãe izdawa. J. Rosenau (ur.)., International Politics and Foreign Policy, New York, The Free Press viãe izdawa. J. RosenauK. ThompsonG. Boyd, World Politics. An Introduction, New York, The Free Press viãe izdawa. B. RussetH. Starr, World Politics: the Menu for Choice, San Francisco, W.H. Freeman, 1981. J.A. Vasquez, Classics of International Relations, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1990. R. Vukadinoviñ, Osnovne teorije meœunarodnih odnosa i vaçske politike, Zagreb, Ãkolska kçiga, 1989. K.N. Waltz, Theory of International Politics, London, Addison-Wesley viãe izdawa. Ch. Zorgbibe, Les relation internationales, Paris, PUF viãe izdawa.

337

338

SADRÆAJ MEŒUNARODNI ODNOSI PREDGOVOR ÅETVRTOM IZDAWU PRVA GLAVA NAUKA O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA 1 PREDMET I PRIRODA NAUKE O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA . . . 1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Predmet nauke o meœunarodnim odnosima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Priroda nauke o meœunarodnim odnosima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . RAZVOJ NAUKE O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Filozofija i meœunarodni odnosi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Meœunarodno pravo i meœunarodni odnosi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Istorija i meœunarodni odnosi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Diplomatska istorija i spoÿna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Istorija meœunarodnih odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ÃKOLE U NAUCI O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Istorijsko-socioloãka ãkola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Teorija sile i realistiåka teorija meœunarodnih odnosa . . . . . . . . . . . . . B. Institucionalistiåke teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Psiholoãke teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Instinktivistiåke teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Bihevioristiåke teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Funkcionalistiåke teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Opãta teorija sistema . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Marksistiåki pristup meœunarodnim odnosima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . METOD NAUKE O MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

4 4 6 12 17 17 17 20 22 22 24 25 25 26 29 35 38 39 43 47 49 52 57 57 57 339

2. Tehniåki postupci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Istorijsko prouåavaçe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Analiza sadræaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Statistiåki metodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . G. Simulacija i eksperimentalna igra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

61 61 62 65 67

DRUGA GLAVA SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA I .............................................................. POJAM I VRSTE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Organizovanost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Nezavisnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Meœunarodni karakter . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Politiåki znaåaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Vrste . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . NACIONALNI SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA . . . . . . . . . . . . . . 1. Dræava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Dræavna teritorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Stanovniãtvo dræave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Dræavna vlast (vlada) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . G. Nacionalna privreda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . D. Nacionalna kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Nacionalne organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . MEŒ UNARODNI SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA . . . . . . . . . . . Meœunarodne (meœudræavne) organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Dræave i meœunarodne organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Struktura meœunarodne organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . G. Delovaçe meœunarodne organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . D. Donoãeçe odluka u meœunarodnoj organizaciji . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . TRANSNACIONALNI SUBJEKTI MEŒ UNARODNIH ODNOSA . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Meœunarodne nevladine (“privatne”) organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Transnacionalni politiåki pokreti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Transnacionalne verske organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Transnacionalne privredne organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

69 69 71 71 72 74 75 75 75 75 76 77 80 83 88 97 99 99 99 99 100 101 102 104 106 106 106 107 110 113 115

TREÑA GLAVA ÅINIOCI U MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 340

UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Meœuzavisnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ÅINIOCI U MEŒ UNARODNIM ODNOSIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Svetsko træiãte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Kretaçe roba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Kretaçe kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Kretaçe radne snage . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . G. Razjediçenost svetskog træiãta danas . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Geografski åinilac . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Dræavna teritorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Meœunarodni geografski poloæaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Nacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Razvoj nacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Druãtveno-ekonomski i politiåki sistem dræava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Druãtveno-ekonomski sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Politiåki sistem dræava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Tehnologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Meœunarodna podela rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Razvoj meœunarodne nauåne i tehniåke saradçe . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Razvoj komunikacija i kulturnih veza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Vojna strategija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Odnos strategije i politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Strategija i tehnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Nuklearna strategija i meœunarodni odnosi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Meœunarodno pravo i moral . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Meœunarodno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Meœunarodni moral . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

121 123 133 133 133 137 140 143 144 145 146 151 155 155 158 162 162 163 165 168 169 171 174 175 176 178 179 182 183 185

ÅETVRTA GLAVA SPOQNA POLITIKA I .............................................................. SPOQNOPOLITIÅKO ODLUÅIVAWE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam spoqne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Spoqnopolitiåki odluåioci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Vrste . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Spoqnopolitiåke odluke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . DEFINISAWE SPOQNOPOLITIÅKE SITUACIJE (OBAVEÃTAVAWE) . . . 1. Prikupqawe informacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

191 191 191 192 192 194 200 201 201 202 341

2. Prouåavawe informacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Åuvawe (pamñewe) informacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Subjektivne smetwe prilikom definisawa situacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Smetwe koje nastaju usled svesnog delovawa zainteresovanih subjekata . III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SPOQNOPOLITIÅKI CIQEVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Utvrœivawe ciqa kao deo odluåivawa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrednosti (dobra) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Zajedniåke vrednosti (“nacionalna bezbednost”) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Opstanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Teritorijalni integritet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Nezavisnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . D. Opaæaçe bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Œ. Agresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Opãteåoveåanske (univerzalne) vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . A. Pojam i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Specifiåne vrednosti, interesi i ciqevi pojedinih subjekata . . . . . . . . . . . . . A. Nacionalni interes . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Ekspanzionizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Kolonijalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . G. Stvaraçe interesnih sfera (dominacija, hegemonizam) . . . . . . . . . . . . D. Imperijalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Œ. Sticaçe moñi kao samostalna vrednost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . E. Ugled (prestiæ) kao samostalna vrednost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Vrste spoqnopolitiåkih ciqeva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SPOQNOPOLITIÅKA SREDSTVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Mesto izbora sredstava u odluåivawu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Sredstva u suãtinskom smislu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Sredstva u materijalnom smislu posrednici (instrumenti) . . . . . . . . . . . . . 4. Spoqnopolitiåki postupci kombinacija sredstava i posrednika . . . . . . . . . . A. Postupci preteæno vezani za komuniciraçe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Postupci preteæno vezani za privredu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Postupci prvenstveno vezani za prinudu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Izbor spoqnopolitiåkih sredstava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Pojam moñi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

208 209 211 216 219 219 219 221 222 223 223 225 227 228 229 229 237 237 239 240 243 245 248 250 251 254 254 254 255 265 266 266 280 291 307 308

PETA GLAVA OBLICI ODNOSA U MEŒ UNARODNOJ ZAJEDNICI . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Meœunarodna zajednica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Ravnoteæa snaga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Kolektivna bezbednost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

313 313 318 325

342

A. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . B. Pretpostavke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Primeçeni sistemi kolektivne bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . G. Ostvarÿivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Svetska vlada, svetska dræava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

325 326 327 330 332

BIBLIOGRAFIJA ODABRANIH OPÃTIH DELA

343