Nova Srbija i Slavenosrbija

Mita Kostiø NOVA SRBIJA I SLAVENOSRBIJA UREDNIK Svetko Borovçanin SRPSKO-UKRAJINSKO DRUÅTVO SERBSÓKO-UKRAÎNSÓKE TOVA...

Author: Mita Kostić | Sredoje Lalić | Slavko Gavrilović

52 downloads 739 Views 515KB Size Report

This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form

DOWNLOAD PDF

Mita Kostiø NOVA SRBIJA I SLAVENOSRBIJA

UREDNIK

Svetko Borovçanin

SRPSKO-UKRAJINSKO DRUÅTVO SERBSÓKO-UKRAÎNSÓKE TOVARISTVO NOVI SAD

MITA KOSTIØ

NOVA SRBIJA I SLAVENOSRBIJA

NOVI SAD 2001

4

5

PREDGOVOR

Definitivnim ukidaœem Potiske i Pomoriåke vojne granice 1751. godine izazvane su seobe Srba u Rusko carstvo, koje su zapoçele te iste godine i, u veøim ili maœim grupama, trajale do kraja åezdesetih godina toga veka. Glavninu iseæeniçke mase çinili su Srbi iz Potiske (Martonoå, Kaœiëa, Senta, Beçej, Turija, Srbobran, Baçko Gradiåte, Titel, Moåorin i dr.) i Pomoriåke vojne granice (Peçka, Arad, Naÿlak, Semlak, Pavliå, Jenova, Glogovac, Åoæmoå i dr.). Nekoliko godina kasnije poçeli su se iseæavati, u maœem broju, i Srbi iz Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Slavonije i Srbije (iz dela pod turskom vlaåøu). Za razliku od ranijih seoba u Rusiju, seoba 1751. godine, zbog znatnih razmera koje je poprimila, nazivana je i „Velika seoba Srba u Rusiju“. Naselivåi se u Rusko carstvo, uglavnom na podruçju danaåœe Ukrajine, Srbi su tokom proteklih dvesto i pedeset godina gotovo u potpunosti asimilovani. Srpska politika u matici a ni srpska istoriografija, sticajem raznih pre svega istorijskih okolnosti, nisu poklaœale znatniju paëœu seobi niti srpskoj dijaspori u Rusiji, odnosno u Ukrajini. Nikada nije bila obeleëena ni bilo koja godiåœica ove seobe. U dvoipovekovnoj elipsi proteklog vremena kœiga akademika Mite Kostiøa Srpska naseæa u Rusiji: Nova Srbi-

6

ja i Slavenosrbija* bila je najznaçajniji otklon od zaborava Seoba i istorijske sudbine odseæenih Srba. Na Kostiøevo delo oslonio se i znameniti srpski pisac Miloå Crœanski stvarajuøi monumentalni roman Seobe. Seoba Srba u Rusko carstvo i œihovo naseæavaœe na ukrajinskoj i ruskoj zemæi dogaÿaœa su za koje se moëe reøi da çine, u doslovnom smislu, zajedniçke stranice istorije srpskog, ukrajinskog i ruskog naroda. Ta çiœenica bila je Srpsko-ukrajinskom druåtvu u Novom Sadu vaæan podsticaj da 250-godiåœici ovih zbivaœa posveti veliku paëœu veø i tokom prethodnih nekoliko godina. Juna meseca 2000. godine Srpsko-ukrajinsko druåtvo usvojilo je „Program aktivnosti Druåtva na obeleëavaœu 250-godiåœice Seobe Srba u Rusiju polovinom 18. veka“. Usvajaœu „Programa...“ prethodile su viåegodiåœe aktivnosti Druåtva u vezi sa nastupajuøom 250-godiåœicom. Motivisani çiœenicom da su Srbi, naåavåi se na teritoriji danaåœe Ukrajine, veøem broju naseæa dali imena iz „starog kraja“, Druåtvo je posredovalo u uspostavæaœu trajnih veza izmeÿu istoimenih mesta u Baçkoj i Banatu i mesta na podruçju nekadaåœe Nove Srbije. Druåtvo je, u sporazumu sa Centralnim drëavnim istorijskim arhivom Ukrajine u Kijevu, iniciralo i organizovaœe izloëbe „Naseæavaœe Srba u Ukrajini u 18. veku“ koja je 1997. godine prireÿena u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, a sledeøe godine i u Arhivu Srbije u Beogradu. Poåto se Izvråni odbor Predsedniåtva Srpske akademije nauka i umetnosti, na sednici odrëanoj 7. septembra 2000. godine, upoznao sa Programom aktivnosti Druåtva na obeleëavaœu 250-godiåœice Seobe, usledio je predlog Akademije da se Program obeleëavaœa ove godiåœice dopuni ponovnim izdavaœem pomenute Kostiøeve kœige, koju je veø daleke 1923. godine izdala Srpska kraæevska akademija u Beo* Mita Kostiø, Srpska naseæa u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija. U: Srpski etnografski zbornik kœ. HH¿Ì, Odeæeœe 1, Naseæa i poreklo stanovniåtva kœ. 14, Beograd, Srpska kraæevska akademija, 1923, str. 135.

7

gradu. Predsedniåtvo Srpsko-ukrajinskog druåtva je odluçilo da ostvarivaœe predloga SANU preuzme na sebe. Nekoliko vaæanih razloga navelo nas je da kœigu Mite Kostiøa izdamo sa neophodnim popravkama i dopunama, a ne u fototipskom obliku. Zakæuçili smo da su nuëne ispravke grafiçkih greåaka, greåaka u navoÿeœu imena liçnosti, naziva mesta, kod skraøenica i „fusnota“, kao i da je tekst kœige potrebno prilagoditi vaëeøem pravopisu. Veliki broj liçnosti i geografskih imena zahtevao je da kœigu snabdemo i odgovarajuøim imenskim i geografskim registrom, kako bi se olakåalo œeno koriåøeœe. Potrudili smo se da Kostiøevoj kœizi dodamo i pet ovovremeno izraÿenih geografskih karata koje øe çitaocu pomoøi da stekne potpuniju sliku prostora na kome su se seobe i naseæavaœa zbivali. Dodali smo nekoliko ilustrativnih priloga i graÿu za bibliografiju kœiga i çlanaka o seobama u Rusko carstvo koja moëe biti od pomoøi buduøim istraëivaçima tih zbivaœa. Ove dopune uçinili smo u uvereœu da øemo Kostiøevu kœigu na struçan naçin vratiti u ëivot i tako uçvrstiti œeno visoko mesto koje ima u istoriografiji i kulturi srpskog naroda. Pogovor, ili taçnije reçeno pogled savremenog istoriçara na kœigu i œenog autora nakon osamdeset godina od œenog izdavaœa, iz pera je Kostiøevog nekadaåœeg asistenta, sada akademika Slavka Gavriloviøa. Potporu za izdavaœe ove kœige, uz Pokrajinski sekretarijat za kulturu, obrazovaœe i nauku, koji je pokrio polovinu åtamparskih troåkova, pruëilo je joå jedanaest institucija i preduzeøa, i to u vidu pretplate. U znak zahvalnosti za taj çin, sve œih naveli smo na kraju kœige. Srpsko-ukrajinsko druåtvo u Novom Sadu potrudiøe se da kœiga akademika Mite Kostiøa dospe u narodne i åkolske biblioteke i da dopre do åire javnosti – åto øe biti vredan prilog obeleëavaœu 250-godiåœice Seobe. Mr Sredoje Laliø, predsednik Srpsko-ukrajinskog druåtva u Novom Sadu

8

MITA KOSTIØ


9

UVOD

Ovaj rad je uglavnom prilog istorijskoj etnografiji srpskog naroda i çini pokuåaj da se u celini prikaëe migraciona struja austrougarskih Srba u Rusiju, koja je poçev svoje kretaœe za vreme Petra Velikog osnovala u juënoj Rusiji prvo srpsko vojniçko naseæe, iz koga se dolaskom novih migracija za carice Ane razvio srpski husarski puk, a usled Horvatove i Åeviøeve seobe Srba iz Pomoriåja i Potisja, razvila su se vojniçka naseæa Srba u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija.1 Istorija postanka, razvoja i propasti ova oba naseæa çini glavni zadatak ovog rada. Stoga øemo tu migracionu struju prikazati u genetiçkom razvoju, s istorijsko-etnografskim pregledom svih pojedinih migracija Srba i drugih pravoslavnih naroda, u prvom redu iz Austrougarske pa onda i drugih krajeva, koje je ta struja za sobom povukla; pri tome øemo naroçito gledati da uzroke i poçetke svakog migracionog pokreta åto boæe obrazloëimo. Sve te migracije Srba iz Austrougarske i tranzit drugih migracija preko œe u Rusiju, stoje u uzroçnoj vezi sa spoænom politikom bivåe monarhije i omoguøene su jedino diplomatskim intervencijama Rusije kod beçkog dvora, koji je Rusiji u tom pogledu morao popuåtati, jer mu je œeno savezniåtvo protiv Turaka i 1

Podatke iz Drëavnog arhiva u Moskvi dobio sam od g. prof. dr Vas. Ÿeriøa.

10

MITA KOSTIØ

Fridriha ÌÌ bilo preko potrebno. Zbog toga je i tim diplomatskim transakcijama pokloœeno mnogo paëœe. Rad poçiva na graÿi iz Ratnog (Kriegsarchiv) i Drëavnog arhiva (Haus-, und Staatsarchiv) u Beçu, Mitropolijsko-patrijaråijskog arhiva u Karlovcima, carskog Drëavnog arhiva u Moskvi i odgovarajuøoj literaturi na srpskom, nemaçkom, ruskom i drugim jezicima.


11

MIGRACIJE AUSTRIJSKIH SRBA U RUSIJU ZA VREME CARA PETRA I CARICE ANE

(Kolonizatorska politika Petra Velikog i Srbi. Politiçke veze Arsenija ÌÌÌ s ruskim poslanstvom u Beçu. Intervencija Vozœicina u korist Srba. Titelski kapetan P. Boëiø kod ruskog kancelara u Moskvi. Ponuda Srba u rusko podanstvo. Podozreœe beçke vlade. Izaslanstvo Arada i Segedina kod Petra Velikog. Manifesti cara Petra Juënim Slovenima. Ponuda graniçarske milicije za rat protiv Turaka. Srbi u Prutskom pohodu. Pozivna gramota cara Petra Srbima iz Ugarske na seobu u Rusiju. Migracije. Postanak srpskog husarskog puka u Rusiji. Pridolazak drugih Slovena. Najznatniji Srbi doseæenici za vreme carice Ane. Srbi u ruskoj sluëbi na vrbovaœu u Ugarskoj. Stalna ruska ekspozitura u Tokaju. Organizacija srpskog husarskog puka u Rusiji. Kriza u puku. Brigadir Vitkoviø o uzrocima krize. Odluka za dopunu puka. Novi emisari u Ugarskoj) Ruska carica Jelisaveta, naseæavajuøi Srbe iz Pomoriåja i Potisja u Malorusiji samo je nastavæala kolonizatorsku politiku svoga oca Petra Velikog.1 Glavna svrha œena vladaœa bila je teëœa da u svemu utvrdi od cara Petra zavedeni drëavni poredak i saçuva Rusiji mir spoæa.2 Petar ÌÌ je kao i austrijski øesar Leopold Ì imao nameru da Srbe kao sredstvo protiv Turaka dvojako upotrebi: pred svoj dru1

Pisarevskìy, G., Izó istorìi inostranoy kolonizacìi vò Rossìi vò H¿ÌÌÌ v. (Zap. moskov arheol. inst., T. ¿ 1909) 2 Ustrialov, Gesch. Russlands (Stuttg. u. Tüb., 1843), II, 163.

12

MITA KOSTIØ

gi rat s Turskom, manifestom (13. marta 1711) pozvao ih je na oruëje protiv zajedniçkog neprijateæa, a pod kraj svoje vlade poçeo je srpsku miliciju iz Austrougarske radi pograniçne odbrane da naseæava na juënoj, od Turaka i krimskih Tatara ugroëenoj granici svoje proåirene drëave. Zbog obostranih aspiracija na Balkanu veø je tada izmeÿu Rusije i Austrije doålo do surevœivosti oko podele turskog nasledstva. Poåto je Turska bila joå vojniçki jaka, obe su drëave svoju zavojevaçku politiku protiv œe zasnivale na meÿusobnom savezu, joå viåe na pomoøi podjarmæenih hriåøanskih naroda, ali katoliçka Austrija oseøala je prednost Rusije u tom pogledu; jer dok je ona balkanske narode pozivala u zajedniçki rat protiv Turaka na åirokoj podlozi hriåøanske solidarnosti, dotle je Rusija to çinila na osnovu etniçkog i verskog srodstva sa œima. Zbog toga je Austrija odmah posle Velike seobe Srba u Juënu Ugarsku (1690) budno pazila na politiçke veze svojih novih podanika s jednovernom Rusijom, i u tom pogledu popuåtala samo onda kada joj je savez s Rusijom bio neophodan. Od tog momenta spoæne politike zavisio je uspeh svih, beçkoj vladi tako neugodnih diplomatskih intervencija petrogradskog dvora u korist progoœenog pravoslavæa u monarhiji i dozvola za sve migracije austrijskih podanika u Rusiju tokom H¿ÌÌ veka. Za vreme Petra Velikog osnovano je prvo naseæe austrijskih Srba u Rusiji, iz koga se usled novih migracija za carice Ane Jovanovne razvio Srpski husarski puk a seobom veøeg broja srpske milicije iz Pomoriåja i Potisja – velike vojniçke kolonije Nova Srbija i Slavenosrbija. Sve te migracije austrougarskih Srba u Rusiju tokom H¿ÌÌÌ veka izneøemo genetiçki, u razvojnom redu çiœenica, obraøajuøi naroçito paëœu na stvaraœe emigracionih pokreta, koji su svakoj od tih migracija prethodili. Austrougarski Srbi su odmah posle Velike seobe (1690), posle prvih razoçaraœa u beçku vladu zasnovali politiçke veze s jednovernom Rusijom. Patrijarh Arsenije ÌÌÌ je sa zastupnicima Rusije u Beçu Nefimonovim i Vozœicinim tajno odrëavao najprijateæskije veze, ëalio im se na verska progonstva pravoslavnih od strane jezuita i preko œih se obraøao Petru za zaåtitu.3 3

Pam. dip. sn. ¿ÌÌÌ, 113. Cit. A. Koçubinskago, Mô i oni. (Oçerki istorìi i politiki Slavánó. Odessa, 1878), 63–65.


13

Ruski poslanik Vozœicin je po Petrovu nalogu kod beçke vlade posredovao (22. februara 1699) da se Srbi verski ne progone i Ÿorÿe Brankoviø pusti iz zatoçeœa, ali Austrija je s Turcima mir u Karlovcima veø potpisala, nije joj viåe trebalo rusko prijateæstvo, stoga je ta prva diplomatska intervencija u korist Srba, ujedno i prvo meåaœe Rusije u unutraåœe stvari Austrije, ostala bez uspeha; beçka vlada je u martu diplomatski odgovorila da øe patrijarh i œegovi verni uëivati kao i dotad sigurnost i slobodu vere, ali se zato øesar nada da øe car biti tolerantan i prema katolicima u Moskvi,4 tj. da øe jezuitima dozvoliti ulaz u Rusiju. Posle Karlovaçkog mira (1699) Srbi su izgubili nadu da øe se pomoøu austrijskog oruëja moøi vratiti u otaxbinu. Kada su zatim od strane katoliçkog sveåtenstva verska, a od ëupanijskih maÿarskih vlasti politiçka progonstva nastavæena, mirniji su kao åto to svagda i svugde biva, s jerarhijom na çelu nastavæali i daæe da trpe, a ëeåøi, naroçito oficiri graniçarske milicije, poçeli su mimo patrijarha van granica monarhije da se osvrøu za pomoø. Veø tada se meÿu tek doseæenim a veø razoçaranim Srbima javæa misao o seobi natrag u Tursku. Poçetkom 1702, po zvaniçnim izveåtajima namesnika carske vlasti u Slavoniji Kalaneka, oko hiæadu srpskih porodica preko Tise se iselilo u Banat, koji je Karlovaçkim mirom Turcima pripao; iz samog Sentivana je tom prilikom od 90 kuøa 70 prebeglo (durchgegangen) Turcima.5 Kad od strane maÿarskih vlasti progonstva nisu prestajala ni posle zauzimaœa Dvorskog ratnog saveta (da Srbi budu in, sed non de Comitatu), rodila se meÿu srpskom milicijom prvi put misao na seobu u jednovernu Rusiju, koja je meÿu Srbima, naroçito posle viåe od dvomeseçnog bavæeœa agilnog ruskog poslanika Vozœicina u œihovoj sredini prilikom sklapaœa mira u Karlovcima6 4

Koçubinski, 70. Spomenik, LI, 34. 6 Mirovni kongres u Karlovcima trajao je 72 dana (Baumstark, R., Leopold I, Freiburg, 1873, 51). Vozœicin je tom prilikom obiåao manastire Kruåedol, Hopovo, Beåenovo i preko Peçuja vratio se u Beç. Opis œegova boravka meÿu Srbima åtampan u: Pam. dip. sn., ÌH (cit. Koçubinski). 5

14

MITA KOSTIØ

postala popularna, a joå viåe joj je ugled porastao bio usled bojne slave ruskog oruëja u borbama protiv Åveda i Turaka. Na ruskog cara su ih upuøivali i gospodari Vlaåke Åerban Kantakuzin i œegov naslednik Brankovan. Prvi œihov izaslanik u Petrograd nije doneo odgovora. Na to su Srbi iz Austrougarske u jesen 1704. poslali caru Petru jednog od svojih najuglednijih æudi, komandanta Titela Panteliju (Panu) Boëiøa,7 koji je veø 1695. u çinu tisuønika srpske milicije kao narodni izaslanik iåao u Beç radi osloboÿeœa Ÿorÿa Brankoviøa. Pana Boëiø dobio je teëak zadatak, da Srbe privede u rusko podanstvo. U Moskvi ga je primio drëavni kancelar Teodor Aleksijeviç Golovin i on mu je u audijenciji (25. novembra) ocrtao razoçaraœe doseæenih Srba u beçku vladu. Za svoju vernu sluëbu øesaru protiv Turaka doëiveli su mnogu krivdu od øesarskih naçelnika, stoga su, kaëe, œega poslali svi srpski glavari koji ëive pod øesarem u ugarskoj zemæi na granicama Turske, da moli cara Petra da ih primi za svoje podanike i verne; oni su uvek gotovi na sluëbu protiv muslimana bez svake plate i trebovaœa, samo za jedino pravoslavije; ni oruëja ne trebaju, a koliki øe broj œihove vojske biti, sam øe se car zaçuditi. Ujedno mu je joå spomenuo da su i drugi Srbi koji ëive pod Turcima i Mleçiøima s œima istog miåæeœa, druge nade nemaju, do u Boga i u ruskog cara, ako ih on napusti, svi øe pravoslavni propasti.8 Nije poznato åta je ruska vlada na to odgovorila, zna se samo da je Boëiø ostao u Rusiji i stupio u rusku vojsku, 1718. godine je tamo umro i ostavio za sobom sina Ivana.9 Nagli porast ruskog carstva pod carem Petrom poçeo je Austriji zbog verskog srodstva œenih novih podanika Srba s pravoslavnom Rusijom bivati sve viåe nezgodan, åvedska diplomatija je u Beçu to nepovereœe prema Rusiji joå viåe podsticala. Tako je poçetkom 1707. godine cara Petra izvestio œegov poverenik na 7

Raiçò, J., Istorìa, Ì¿, 542. „Glasnik“, HH¿ÌÌÌ, 124 i 158; Koçubinski, 95; Radoniø, dr J., Grof Ÿorÿe Brankoviø (Beograd, 1911), 527, 530. 8 Solovóevò, Istorìá Rossìi, H¿, prilog 4; Koçubinski, 25–26. 9 Ibid., 98.


15

beçkom dvoru Gizen, kako su se neki austrijski drëavnici, podbodeni od Åveÿana, protivili predlogu da se ruski car zamoli da poåaæe nekoliko hiæada kozaka u Erdeæ, radi umireœa pobuœenih Maÿara navodeøi kao razlog: car se moëe u Ugarskoj utvrditi, oslaœajuøi se tamo na Srbe pravoslavne vere. Taj strah beçkog dvora od Rusije primetio je 1708. godine i mletaçki poslanik Dolfini.10 Drëaœe Rusije u Rakocijevoj pobuni, nagomilavaœe ruske vojske na severnoj granici Ugarske 1710. godine i ponovni upadi ruskih çeta u pograniçne ëupanije su u Beçu nepovereœe prema Rusiji samo joå pojaçavali. Meÿutim, poloëaj Srba u Ugarskoj od odlaska œihova izaslanika Boëiøa u Moskvu znatno se pogoråao. Arsenije ÌÌÌ je ruskome kancelaru poslao jedno oçajno pismo (23. oktobra 1705) o poloëaju srpskog naroda u Ugarskoj.11 Da zlo bude gore, ubrzo su jedan za drugim poumirali viceduktor Monasterlija, odmah za œim energiçni branilac srpskih interesa u Beçu patrijarh Arsenije ÌÌÌ a za nepunu godinu i naslednik œegov Isaije Ÿakoviø, koga narod nazivaåe mudrim a on sam sebe: „bjedni i gorki stradalec“.* U to vreme je car Petar pobedio Åvede kod Poltave (1709). Ta sjajna pobeda je jednim mahom digla Rusiju u red velikih sila evropskih i pronela slavu ruskog oruëja meÿu svim Juënim Slovenima, utvrÿujuøi konaçno meÿu œima veru u oslobodilaçku misiju Rusije na Balkanu.12 Kad se meÿu nezadovoænim austrijskim Srbima proçulo da se car Petar sprema na rat protiv Turaka i da je u tu svrhu sklopio savez s Brankovanom i Rakocijem, ovladalo je meÿu œima opåte uvereœe da øe sada moøi napustiti øesarevu zamæu i pomoøu ruskog oruëja se preseliti natrag u svoju osloboÿenu, staru srpsku otaxbinu. Stoga su u maju 1710, u ime srpske milicije iz Pomoriåja i Potisja pukovnici gradova Arada i Segedina Jovan Tekelija i Bidermann, H., Russische Umtriebe in Ungarn (Innsbruck, 1867), 46. „Glasnik“, H¿, 264. * Vitkoviø, Spomenici, Ì, 56. 12 O odjeku poltavske pobede meÿu Juënim Slovenima: Zabolotskìy, Oçerki rus. vlìánìá vò slaván. literaturahò novago vremen. (Varåava, 1908), 31–50. 10 11

16

MITA KOSTIØ

Vulin Potiski poslali satnika Bogdana Popoviøa u Moskvu caru Petru s molbom u kojoj ga kratko i diræivo mole „da pomisli i o œihovoj srpskoj zemæi, optereøenoj od mnogo godina radi œihovih grehova jarmom neverniçkim; kad podigne Gospod Bog krstonosnu Tvoju desnicu na Turçina, ne zaboravi na nas malene pozivom carskim i æubavæu svojom, da i mi poëurimo sluëbom svojom za svoga pravoslavnoga cara“.13 Dana 22. februara iste godine izdao je car Petar poznati manifest o verolomnom prekråaju mira sultana turskog Ahmeta, kojim Rusija pred Evropom prvi put javno istupa kao zaåtitnica hriåøanstva na Balkanu. Time je zapoçeo znameniti Prutski pohod, Srbi su mogli odrëati svoja obeøaœa. Pre nego åto je Petar iz Moskve poåao na juënu granicu, izdao je 3. marta od Srbina Miloradoviøa znalaçki sastavæenu gramotu, upravæenu u prvom redu Crnogorcima pa onda svim hriåøanskim narodima na Balkanu, kojim ih poziva na oruëje protiv zajedniçkog neprijateæa. Dana 23. marta pozvao je ponovo preko Carigradske patrijaråije sve hriåøane na oruëje. Ali nade austrijskih Srba nisu se ispunile, prutska se vojna rÿavo svråila gubitkom Azova, do ugovorenog ustanka balkanskih hriåøana nije doålo, åto ruska vojska nije pre Turaka stigla do Dunava. No Srbi usled toga neuspeha nisu izgubili nadu u Rusiju, kako mir joå nije konaçno uglavæen motrili su oni na sve åto se tada u Turskoj dogaÿalo. Po svedoçanstvu ruskog kancelara Gavrila Golovkina tri srpska pukovnika, Vulin Iliø, Jovan Tekelija i Haxi Raåkoviø, koji su posle Karlovaçkog mira zapovedali srpskom milicijom u Potisju, Pomoriåju i Podunavæu14 u martu 1712. dobrovoæno su predloëili caru Petru da øe se na çelu od 10.000 Srba sjediniti s ruskom vojskom, samo ako Rusija nastavi protiv Turske15 rat, no do rata nije doålo, posredovaœem Engleske i Holandije je 24. juna 1713. s Turskom konaçno sklopæen mir. Tom prilikom su ova tri srpska pukovnika od cara Petra dobili œegovu sliku u dragocenom okviru.16 13

Drë. arhiv u Moskvi, Greç. díla, 1710, maá 29. ¡ 11; Koçubinski, 27; O Vulinu, „Letopis Matice srpske“, 191, 17. 14 „Letopis Matice srpske“, 33, 2. 15 „Letopis Matice srpske“, 120, 178. i kœ. 119, 17. 16 Solovóevò, H¿ÌÌ, prilog 2.


17

Tek desetak godina kasnije Petar je naumio da se veø toliko puta ponuÿenom pomoøi austrijskih Srba koristi i da ih pokuåa naseliti u Malorusiju, duë Dœepra, radi osiguraœa juëne granice, koju su krimski Tatari svojim uçestanim upadima stalno uznemirivali. Za vreme œegove vlade je u Malorusiji vrilo, naroçito su bili nezadovoæni zaporoåki kozaci, koji su na toj strani bili naseæeni pored Malorusa, çija je nestalnost u to vreme uåla veø u poslovicu: jedni su od œih bili uvek gotovi da svoje interese osiguraju savezom s krimskim kanom a drugi su opet pristajali uz Poæsku, tamo se i selili,17 åto se u malo veøoj meri i 1723. godine desilo, tako da su ukazom duë poæske granice postavæene straëe.18 Stoga je car Petar odluçio da tu ugroëenu juënu granicu osigura i naseli je pouzdanijim elementima. Sasvim je verovatna tvrdœa Zaharija Orfelina u œegovoj monografiji o Petru Velikom, da je ovaj doåao na misao da juënu granicu Rusije naseli srpskim graniçarima iz Austrougarske na osnovu ove pretpostavke: „kad srpski narod tako verno sluëi gospodaru inoplemenom i inovernom, tim øe vernije sluëiti gospodaru, koji je s œim jednog jezika a pri tom i jedne vere“.19 O raspoloëeœu Srba prema Rusiji Petar je veø bio dobro informisan, oni sami su mu se tuëili na Austriju, nudili u podanstvo i stavæali mu protiv Turaka svoju vojsku na raspolagaœe, patrijarh Arsenije ÌÌÌ molio ga je za zaåtitu pravoslavæa, sam je fruåkogorskim kaluÿerima poklaœao crkvenih kœiga i utvaru,20 na œegovu zapovest poslao je ruski Sinod Maksima Suvorova u Karlovce,21 a i drugi su ga o velikoj æubavi austrijskih Srba prema Rusiji uveravali. Ruski poslanik Vozœicin na primer, pisao mu je sa mirovnog kongresa iz Karlovaca „da bi se u sluçaju da se ruska armija pojavi protiv Turaka na Dunavu, ne samo hiæade nego bezbrojne mase od naåeg naroda, naåe vere i naåeg jezika digle na oruëje“.22 Oncken, Das Zeitalter Friedrisch des Grossen, II, 344. [Orfelin] Ëitìe i slavnôá díla Petra Vel. (Sankt-Peterburg, 1774), ÌÌ, 280. 19 Ibid., 281. 20 Stojanoviø, Æ., Stari srpski zapisi i natpisi, 2103, 2104. 21 Grujiø, R., Srpske åkole od 1718–1739. g. (Beograd, 1908), 35. 22 Oncken, o. c., 346. 17 18

18

MITA KOSTIØ

I Rakoci je joå 1722. verovao da bi Srbi u Ugarskoj rusku vojsku doçekali „kao mesiju, koji je doåao da ih izbavi“ („comme un messie venu pour les delivrer“).23 U vojniçke vrline Srba, Petar se joå u Prutskom pohodu liçno uverio. U Moldavi nad Prutom je u ruskoj vojsci uçestvovao i kapetan Jovan Albanez, po Orfelinu rodom Srbin iz Podgorice.24 On je komandovao nad jednim omaœim odeæeœem vojnika, koje su svi u armiji nazivali maloruskim izrazom ëolniri (vojnici). Ti ëolniri bili su gotovo svi Srbi, protiv Turaka su se drëali hrabro i odlikovali se vernoåøu prema caru Petru toliko da je odluçio da od tih Albanezovih ëolnira obrazuje çitav puk, i zbog toga åto su oni bili veøinom Srbi nazove ga Srpski husarski puk.25 Stoga je Petar 23. oktobra 1723. izdao majoru Jovanu Albanezu pozivnu gramotu, kojom ga opunomoøava da od austrijskih Srba moëe navrbovati nekoliko husarskih pukova i rasporediti ih po maloruskim gradovima. Svakom ko preÿe u rusku sluëbu, obeøava se tom gramotom vojniçka plata, zatim „racioni i porcioni novci“ po çinu i sluëbi, koju su dobili od rimskog øesara u posledœem ratu bez ikakve razlike. „Koji od œih doÿu u naåu imperiju i naåu sluëbu sa ëenom i decom, dobiøe za ëivot rodne zemæe. Ako u veøem broju doÿu u naåu drëavu, nagradiøe se posebnim carskim privilegijama. Ko od Srba oficira“, kaëe se daæe, „dovede u sluëbu naåu ceo puk, dobiøe nad œim pukovniåtvo, a ko doÿe bez oruëja, dobiøe naåe oruëje i husarsku platu.“26 S tim pozivom „pravoslavnog cara“ imao je Jovan Albanez kao prvi ruski iseæeniçki agent meÿu Srbima u Ugarskoj priliçno uspeha. Iste godine odselilo se s œim u Rusiju 459 Srba, koji su naseæeni u Ukrajini. Bidermann, o. c., 18. Ëitìe i slav. díla Petra Vel., ÌÌ, 281. 25 Ibid. 26 U celini je tu gramotu åtampao Orfelin (o. s.); u kraøem izvodu Skalókovskìy, Hron. obozrínìe istorìi novoross. kraá (Odessa, 1836), 15, odakle su je, s pogreånim datumom, Spasiø i Agatonoviø (Srp. ustanci protiv Turaka u vezi sa nar. seobama u tuÿinu, ÌÌ, 256) preveli. 23 24


19

Po jednoj verziji bili su to Srbi iz Potisja. Iduøe godine doålo je za œima iz Juëne Ugarske joå oko 600 Srba, koji su takoÿe naseæeni u Ukrajini.27 Od tih doseæenika je carica Ana 1727. obrazovala Srpski husarski puk. Osim toga postojali su pri ruskoj armiji i Ugarski, Moldavski i Gruzijski puk, no pri svakom od ovih bilo je samo po nekoliko od onog naroda çije ime je puk nosio, veøi deo sastojao se iz æudi raznih plemena.28 Srpski husarski puk bio je najpre odreÿen na sluëbu u Ukrajini, za oëeœene husare bile su odreÿene zemæe za naseæe. Zatim je uçestvovao u ratu protiv Persije. Godine 1729. bio je, po projektu feldmaråala kneza Galicina, taj puk u jaçini od 600 æudi razmeåten izmeÿu tvrÿava Tora (sada Slavjanskog) i Ukrajinske utvrÿene linije.29 Na molbu majora Albaneza budu protiv Perzije otpravæeni srpski husari 1731. vraøeni i ukazom od 19 maja30 iste godine opet naseæeni na starim mestima. Carica Ana je nastavila orijentalnu politiku Petra Velikog, koja je iåla za prevlaåøu Rusije na Kaspijskom i Crnom moru, ta je politika morala dovesti do novog rata s Turskom, koja je baå tada troåila snagu u dugotrajnoj borbi s Perzijom. Veø 1732. godine je Rusija htela Tursku da napadne, ali su je joå neko vreme zadrëale prilike u Poæskoj.31 Trebalo je vojsku za nov rat åto boæe spremiti, stoga je carica na predlog grofa Vajsbaha o umnoëeœu husara ukazom ponovo pozvala austrijske Srbe na seobu u Rusiju. Pukovi sastavæeni od novih pridoålica (1733) izdrëavali su se iz maloruskih prihoda.32 To vrbovaœe svojih podanika Austrija nije smela javno zabraniti, jer joj je savez s Rusijom zbog turske opasnosti trebao, ali je zato tajno, preko mitropolita energiçno zabranila Srbima 27

Istor. obzorò díátel. Rumáncova i pr. „Russkaá besída“, 1858, kœ. 4. (cit. Zanetovò, Bólgarskití kolonii vò Russiá. „Period. spisanie“, HHH¿ÌÌ i HHH¿ÌÌÌ, Srídecò, 1891, 179). 28 Skalókovskìy, 16. 29 Skalókovskìy, o. s., 17. 30 Kod Spasiøa i Agatonoviøa pogreåno 18. marta. 31 Immich, Dr. M., Gesch. d. europ. Staatensystems von 1550–1789. (München u. Berlin, 1905), 275. 32 Skalókovskìy, ibid.

20

MITA KOSTIØ

svaku vezu s Rusijom. Beçka vlada je 1732. pozvala Viøentija na odgovornost åto drëi ruskog uçiteæa Suvorova u Karlovcima, i (u avgustu) zabranila mu strogo, kaëe sam, svaku vezu s æudima „od onije strane“.33 Osim Srba vrbovani su i drugi Sloveni monarhije, 1735. starosta iz Cipsa knez Lubomirski meÿu planinskim poslovaçenim Rusinima u severnoj Ugarskoj s uspehom je vrbovao husare za Rusiju, s proleøa iduøe godine odjahala su u Moskvu dva eskadrona takvih.34 Karlo ¿Ì je u tom pogledu iz politiçkih razloga pokazivao prema saveznoj Rusiji malo otpornosti. Godine 1736. morao je i on uz Rusiju da objavi Turskoj rat, samo da Rusima ne ostavi odreåene ruke na Balkanu, ali je na prethodnom kongresu u Niemirovu izbila na javu do tada latentna opreka izmeÿu austrijskih i ruskih interesa oko podele Turske; pokazalo se da se tada u Beçu nisu niçeg tako bojali kao susedstva s Rusijom. U tome su tako daleko iåli da su odluçili da Moldavu, ako je veø ne mogu za sebe zadrëati radije i Poæskoj daju pa i samoj Turskoj je vrate, samo da ne doÿu u teritorijalni dodir s Rusijom,35 toliko su se bojali œena uticaja na svoje Slovene. Kad se s Turskom nisu mogli da pogode, izbio je rat, ruske uspehe skupo je feldmaråal Minih plaøao, jer nije ni sebe ni trupe åtedeo, vojska je trebala dopune. Stoga se carica Ana ponovo obratila Karlu ¿Ì za dozvolu vrbovaœa po Ugarskoj i ovaj dõ dozvolu za 500 æudi.36 Na to je iz Rusije 1737. poslata u Ugarsku komisija, koju su saçiœavali potpukovnik Kuming i dva Srbina, potpukovnik Stojanov i husarski kapetan Boëiø. Ta je komisija poçela najviåe da radi meÿu pograniçnim poslovaçenim Rusinima i zadavala je drëavnim vlastima mnogo muke. Vlasti Ungvarske ëupanije imale su pune ruke posla suzbijajuøi mnoge begunce od tih navrbovanih husara, koji su primivåi od ruskih oficira novac begali, pæaçkali ili pravili druge nerede po ëupaniji,37 no 33

Jakåiø, M., O Viøentiju Jovanoviøu (Novi Sad, 1900), 50. Bidermann, o. c., 6. 35 Angeli, M., Der Krieg mit der Pforte 1736–39. (Mitteilungen d. k. k. Kriegsarchivs, 1881), 256. 36 Bidermann, o. c., 7. 37 Ibid., 49. 34


21

komisija je ipak odvela znatnu dopunu srpskom husarskom puku, sa œom su poåli i mnogi Srbi iz Ugarske. Na taj naçin se za vreme carice Ane iz Ugarske iselio veliki broj Srba u Rusiju, meÿu kojima je bilo i çlanova iz najuglednijih srpskih porodica, åto na sredinu u kojoj su one ëivele nije moglo ostati bez uticaja i tako se meÿu narodom predispozicija za seobu u Rusiju sve viåe utvrÿivala. Najviÿenije liçnosti, koje su se za vreme carice Ane iz redova srpske milicije u Ugarskoj u Rusiju odselile, bile su Jovan Stojanov, Stevan Vitkoviø, Paniø Boëiø, Dimitrije Periø i, kasnije, Petar Tekelija;38 svi su oni doëiveli tamo najsjajnije vojniçke karijere. Jovan Stojanov iz Petrovaradina doterao je do generalmajorskog çina i komandovao je Srpskim, Ugarskim i Vlaåkim husarskih pukom, odlikovao se u borbama s Poæacima, Tatarima i Turcima.39 Stevan Vitkoviø bio je brat od strica pukovnika sremske katanske regimente i narodnog prvaka Sekule Vitkoviøa (1687– 1754). Brojna porodica Vitkoviøa vodi poreklo iz Hercegovine, iz sela Mustaøa blizu Trebiœa, odakle se preselila u Baæevo u Srbiji, a odavde preåla u Srem i nastanila se najpre u Vukovaru. Posle rane smrti svojih roditeæa, odrastao je Stevan Vitkoviø u uglednoj kuøi svoga roÿaka Stevana Gavrilova Piåçeviøa, kapetana podunavske milicije i komandanta Åida u Sremu, i kao mladiø se odselio u Rusiju.40 Taj, po savremenom zapisu „razuman i hitar u çemu hoøeå“ çovek istakao se u borbama protiv Tatara i uz protekciju, joå od Petrova vremena, u Rusiji moøne srpske porodice Vladisavæeviøa ubrzo je doterao do brigadira Srpskog husarskog puka. Oëenio se Teodorom Nikolajevnom, koja je pripadala smoæenskom plemstvu i bila veø udata za jednog çlana u Malorusiji poznate porodice Apostola; s œom imao kneza Nikolu.41 38 Popovò, N., Voennôá poselenìá Serbovò vò Avstrìi i Rossìi „Vístnikò Evropi“, T. ÌÌÌ (Sankt-Peterburg, 1870), 604. 39 Stojanoviø, Stari srpski zapisi i natpisi, 2812. 40 Popovò, N., Izvístìe o pohoëdenìi S. S. Piåçeviça (Moskva, 1883), 157, 89. 41 Stojanoviø, Æ., o. s. br. 2819. Za istoriju porodice Vitkoviøa up.: „Javor“, 1874, 22; „Bråæan“ (N. Sad 1885), 3; Vitkoviø, Spomenici, Ì, 184; ÌÌÌ, 82.

22

MITA KOSTIØ

Paniø je doterao do potpukovnika u kozaçkom Çerœigovskom puku a Dimitrije Periø, koji je bio zet çanadskog kapetana, potoœeg pukovnika Moriåke milicije, zatim komandanta srpske kolonije u Rusiji Jovana Åeviøa, doterao je do potpukovnika u Srpskom husarskom puku.42 Stojanov i Vitkoviø dobili su u Rusiji velika imaœa, a Paniø i Periø maœa. Meÿu posledœima, koji su se pre Horvatove seobe od çlanova uglednih srpskih porodica uz Ugarske u Rusiju odselili bio je Petar Tekelija;43 on je 1748. otiåao u Rusiju kao poruçnik i od svih Srba do tada doëiveo tamo najsjajniju vojniçku karijeru, posle mnogih ratnih zasluga i burnih doëivæaja postao je feldmaråal ruske vojske. Petar je bio sin kapetana Moriåke milicije Ranka a unuk slavnog oberkapetana aradskog i zapovednika Moriåke milicije Jovana Tekelije, koji je noøu po zvezdama proveo vojsku Evÿenija Savojskog kroz ritove do Sente, gde je 1697. Turke potukao.44 O velikom ugledu te porodice meÿu narodom svedoçe nam nekolike narodne pesme o bojnoj slavi Tekelija.45 Prouçavajuøi te tri generacije ove znamenite srpske porodice, vidimo kako se porodica Tekelija psihiçki meœa, åto je svakako uticalo na œenu okolinu, i nalazimo uzrok zaåto se Petar Tekelija odselio u Rusiju. Œegov deda Jovan stekao je i pri uguåivaœu Rakocijeva ustanka za dinastiju velikih zasluga, radi çega mu je øesar pored maÿarskog plemstva odredio zlatan lanac i skupocenu sliku kao nagradu, ali mu grof Ålik te darove nije dao, nego ga je joå zbog nekih izgreda i zatvorio, tek na zauzimaœe princa Evgenija dobio je carske darove.46 Vremenom se Jovan Tekelija toliko izmenio, da je kasnije posetio Rakocija u Rodostu; razume se da je taj antidinastiçki çin pokvario karijeru œegovih potomaka u austrijskoj vojsci. Œegova sina Ranka su prosti vojnici voleli, ali su ga se oficiri klonili, poçeo je i sedeti a nikako da postane oberkape42

Popovò, Voenôá posselenìá Serbovò, 604. Œegova biografija: „Letopis MS“, kœ. 33, ç. ÌÌ. O porodici Tekelija u Rusiji ima zaseban çlanak Ruskìi arhivò, 1888, kœ. 2. 44 Jakåiø, M., „Bogosl. glasnik“, 1902, Ì, 24. 45 V. Ëenidba Ranka Tekelije. „Letopis MS“, kœ. 65, 129. 46 Jakåiø, M., o. s., 39. 43


23

tanom. Po prirodi silovit, imao je çeåøe sukoba sa Ÿurkom Åeviøem, koji je doåao na mesto œegova oca. Veø i sin Åeviøev Jovan postao je kapetan kao i on, a œegovi sinovi Petar i Jovan morali su se zadovoæiti maœim çinovima u vojsci. To nepravedno zapostavæaœe je najposle i nateralo ambicioznog i darovitog poruçnika Petra Tekeliju da se odseli u Rusiju. Kao Karlo ¿Ì morala je iz razloga spoæne politike i œegova køi, carica Marija Terezija u emigracionom pitaœu Rusiji joå viåe da popuåta. Poçetkom 1749. poslat je u Tokaj od strane ruskog carskog dvora radi nabavke çuvenog tokajskog vina za dvorske potrebe general-major Teodor Viåœevski.47 On je bio rodom Srbin iz sela Viåœice kod Beograda. Kad se odselio u Rusiju, ne zna se. Poåto je znao mnoge jezike i vaëio kao vrlo predusretæiv çovek, pokazao se za vrbovaœe iseæenika vrlo pogodan, ali je te iste godine umro i na œegovo mesto je imenovan œegov sin, pukovnik Gavrilo Viåœevski.48 Ta ruska vinarska komisija u Tokaju nije tada opozvana, nego je pod raznim zapovednicima ostala u tom gradu kroz çitavu drugu polovinu H¿ÌÌÌ veka49 i pri svim migracijama austrougarskih Srba u Rusiju igrala je vrlo vaënu ulogu. Nabavka vina za carski dvor bila je samo œena prividna svrha, u stvari ona je bila srediåte ruske emigracione propagande meÿu ugarskim Slovenima i glavna etapna stanica, koja je prihvatala i daæe sprovodila sve srpske migracije u Rusiju. U to vreme nalazili su se husarski pukovi u Rusiji, pa meÿu œima i Srpski husarski puk, u velikoj krizi. Svi pukovi imali su posebno ustrojstvo u ruskoj armiji i zasebno su se vodili viåe kao neregularna vojska. U œih je bilo sve sopstveno: koœ, karabin, piåtoæi, sabæa, mundir i koœski pribor, sve su to sami nabavæali i plaøali od svoga sledovaœa. Stoga i oprema ruskih husarskih pukova toga doba nije bila jednaka, nego razliçita. Uz to su morali da ëive o svom provijantu koji su nosili za sobom. Za sve to dobijali su pored vojniçke plate joå i tzv. „racione i por47

Bantôåò-Kamenskìy, Obzorò vníånihò snoåenìi Rossìi (Moskva, 1894), Ì, 70. 48 Stojanoviø, Æ., o. s., 2822. 49 Ukinuta je tek 1800. (Bidermann, Russ. Umtriebe, 16).

24

MITA KOSTIØ

cione novce“, åto je svake godine viåe iznosilo nego izdrëavaœe ma kog drugog redovnog puka.50 No pored svih tolikih rashoda, ti husarski pukovi nisu nikad imali potpuno brojno staœe, pa su çeåøe slati oficiri u Ugarsku da vrbuju nove æude. Ruske finansije su u to doba bile u oçajnom staœu. Drëavne kase su joå 1743. godine na primer, toliko zaostale da drëavni çinovnici 18 meseci nisu dobili platu.51 Iz istih razloga nije se ni Srpskom husarskom puku mogao porcioni i racioni novac da isplaøuje. Zbog oskudice su 1747. pojedini husari poçeli veø da pæaçkaju i da dezertiraju. Staœe se sve viåe pogoråavalo, tako da je u maju 1750. iz Srpskog i Ugarskog puka 59 æudi podnelo molbu za otpust iz sluëbe. Senat je naredio istragu, na kojoj je brigadir Srpskog husarskog puka Stevan Vitkoviø izjavio da je tome jedino neuredna isplata porcionog i racionog novca kriva. Novçano sledovaœe od 6 rubaæa za çetvrt godine primili su doduåe uredno, i to su potroåili za hranu; ali koœa, oruëje, mundir, municiju i åator duëni su bili nabavæati i izdrëavati od racionog i porcionog novca, koji su primali posle dve i tri çetvrti godine; u tom meÿuvremenu husari bi u najveøu bedu zapadali. Pri datoj istrazi se ispostavilo da drëavne kase nisu iz proraçunske svote za izdrëavaœe neregularnih pukova za godinu 1749. isplatile 65.000 rubaæa. Na to je Senat odluçio da husare zadrëi u sluëbi i da se Vojnoj kolegiji radi izmireœa toga duga iz rudarske kase stavi na raspolagaœe 170.000 rubaæa. Ujedno je odluçeno da se u øesarske oblasti poåaæu ponovo oficiri radi vrbovaœa novih husara.52 Za svoju propagandu su ti ruski emisari kod Srba u Ugarskoj naåli vrlo povoænu predispoziciju. Srpska milicija u Pomoriåju i Potisju nalazila se baå zbog ukidaœa Moriåke i Potiske krajine u nezadovoæniçkom pokretu, iz koga se pod voÿstvom Jovana Horvata i Jovana Åeviøa razvio emigracioni pokret i seoba u Rusiju, kojom su i osnovana tamo srpska naseæa: Nova Srbija i Slavenosrbija.

50

Popovò, Voen. posselenìá, 604–605. Kaemmel, O., Illustr. Gesch. d. neuen Zeit; II, 576. 52 Solovóevò, HHÌÌÌ, 10. 51


25

POLITIÇKA POZADINA HORVATOVE I ÅEVIØEVE SEOBE SRBA U RUSIJU

Seobe Srba iz ukinute Moriåke i Potiske krajine u Rusiju pod voÿstvom pukovnika Horvata (1751) i Åeviøa (1752) i osnivaœe srpskih naseæa u Rusiji – Nove Srbije i Slavenosrbije, dogodila se u doba velike krize, u kojoj se nalazila spoæna politika Austrougarske od Ahenskog mira (1748) do poçetka Sedmogodiåœeg rata,1 i stoji u neposrednoj vezi sa spoænom politikom beçkog dvora toga doba. Ahenski mir nije nikog zadovoæio. Granice izmeÿu zaraøenih drëava ostale su uglavnom iste, najglavnija poratna promena opåteg politiçkog poloëaja bila je nagli porast Prusije. Otmica Ålezije od Fridriha ÌÌ je davnaåœu orijentaciju austrijske spoæne politike protiv Francuske sasvim promenila, umesto Francuske postao je Fridrih ÌÌ najveøi neprijateæ Austrije; Marija Terezija ga je uvek smatrala kao nepravednog uzurpatora i celog veka mrzila „na to çudoviåte“.2 Zbog toga su se u Beçu trudili, na osnovu novoutvrÿenog politiçkog sistema (u aprilu 1749), da åto boæe uçvrste s Rusijom joå 1746. sklopæeni savez, kome je tajna çetvrta taçka davala protivpruski karakter. Spoænu politiku monarhije vodio je u to doba O tom dobu izvorna rasprava: Beer, A., Über die Österr. Politik im J. 1749–1755, u kœizi Aufzeichnungen des Gf. W. Bentinck über Maria Theresia (Wien, 1871), 1–149.; zatim Arneth, Gesch. M. Theresias, Bd. IV. 2 Dorschel, G., Maria Theresias Staats- und Lebensanschauung (Gotah, 1908), 52. 1

26

MITA KOSTIØ

drëavni kancelar, grof Ulfeld. U suåtini poåteœak, ali trom i nejasan, nije bio dorastao svome pozivu, svu teëinu drëavnih poslova oduzeo mu je sekretar ministarske kancelarije Jozef Bartenåtajn. U stvari je, kaëe sam grof Kaunic, on stojao na çelu ministarske konferencije. Od strane Austrije uglavnom je Bartenåtajn vodio viåegodiåœu borbu s ruskom diplomatijom oko seobe Srba u Rusiju, sam on kaëe da 1751. i 1752. godine ni jedan diplomatski kurir nije iz Beça iåao u Petrograd, a da nije nosio po koju notu u tom poslu. Sve te note je on sam sastavio i konferenciji podnosio, a ona ili carica je retko kada åto na œegovu konceptu meœala. Od svih austrijskih drëavnika toga doba, najboæe je poznavao srpske stvari, kao vaspitaç prestolonaslednika Josifa3 je o Srbima u monarhiji napisao çitavo jedno delo.4 Bartenåtajn je ujedno bio i najrevniji pristalica saveza s Rusijom. Po œegovu miåæeœu je Austrija imala u to doba tri glavna neprijateæa – Francusku, Tursku i Prusiju – od kojih je Prusija bila najopasnija. Protiv Francuske moglo se nadati pomoøi od pomorskih drëava, ali protiv ova druga dva neprijateæa ostajalo je Austriji da se osloni jedino na svoju snagu i na pomoø Rusije. O toj neophodnoj potrebi saveza s Rusijom bili su viåe ili maœe uvereni svi çlanovi ministarske konferencije. I Rusija je bila prema Prusiji neprijateæski raspoloëena, åto je savezu s Austrijom davalo çvråøu podlogu. Kancelaru Bestuëevu je poålo za rukom da uveri caricu Jelisavetu kako je Fridrih ÌÌ vrlo opasan sused za Rusiju.5 Kraæu Fridrihu je rusko neprijateæstvo najviåe smetalo. Od svih suseda Prusije, zapisao je on joå 1746. godine, najopasnije je rusko carstvo, kako zbog œegove sile, tako i zbog œegovog geografskog poloëaja. Oni koji posle mene budu ovom zemæom vladali, imaju razloga da s ovim varvarima u prijateæstvu ëive, jer su oni u staœu da Prusiju upropaste nepreglednom masom svojih lakih trupa, dok se od œih uçiœena åteta ne moëe naplatiti, jer œihove Czörnig, Ethnographie, III, 134. Bartenåtajn, Kratak izveåtaj o staœu rasejanog mnogobrojnog ilirskog naroda po c. i kr. nasl. zamæama. Preveo A. Sandiø (Beç, 1866). 5 Teoktistovò, E., Otnoåenìá Rossìi kò Prussìi vò carstvovanìe Elisaveti Petrovnô (Moskva, 1882), 63. 3 4


27

najbliëe oblasti leëe u bedi, i dok se u Ukrajinu doÿe, moraju se pustiœe pregaziti.6 Posle desetak godina je kraæ Fridrih istinu tih reçi sam na sebi iskusio. Do Sedmogodiåœeg rata je doålo najviåe zbog toga åto mu u œegovu natecaœu s Austrijom o rusko prijateæstvo, pored svih napora nije poålo za rukom da zadobije prijateæstvo ili ma samo neutralnost ruskog dvora; Rusi su mu tada najstraånijih udaraca zadali, oni su ga najposle od oçevidne propasti i spasli. Shvatajuøi znaçaj Rusije u svojoj borbi protiv Austrije, Fridrih je pisao svome poslaniku u Petrograd, da preduzme sve åto je god æudski moguøe (tout ce qui est humainement possible), samo da zadobije kancelara Bestuëeva za Prusiju.7 U Beçu su bili o toj Fridrihovoj akciji dobro informisani i stoga je kao aksiom austrijske spoæne politike vredelo miåæeœe da se savezniçki odnosi s Rusijom moraju åto boæe negovati. No ustezaœe Austrije da prizna „casus foederis“ u nameravanom napadu Rusije na Åvedsku posle Ahenskog mira je te prijateæske odnose sasvim pokvarilo. Do napada doduåe nije doålo, ali se Rusija otuÿila, åto je za Austriju bilo vrlo opasno. Beçka vlada opozove iz Petrograda grofa Bernesa i na œegovo mesto poåaæe svog ranijeg poslanika kod ruskog dvora, feldmaråala barona Pretlaka, koji je u Beçu vaëio kao najboæi poznavalac ruskih prilika. Dana 9. januara 1751. Pretlak je stigao u Petrograd8 sa zadatkom da izgladi sve nesuglasice posledœeg vremena i odmah je poçeo u tom pravcu da deluje. Sve œegovo dokazivaœe svodilo se na tvrdœu da Rusiji ne preti opasnost od Åvedske, nego od Prusije, sve snage moraju se u tom pravcu u pripravnosti drëati, jer se u pruskog kraæa ne moëe pouzdati, niti se moëe proraçunati koliko dugo øe joå miran ostati.9 Baå u to kritiçno doba austijske spoæne politike, kad je baron Pretlak u Petrogradu svim silama radio na tome da uzdrmani savez s Rusijom ponovo uçvrsti, javio se meÿu srpskom milicijom u Pomoriåju i Potisju emigracioni pokret u Rusiju i uçeOncken, Das Zeitalter Fr. d. Grossen; II, 3. Teoktistovò, o. s., 74. 8 Bantôåò-Kamenskìy, Obzorò vníånihò snoåenìi Rossìi, Ì, 70. 9 Beer, o. c., 110. 6 7

28

MITA KOSTIØ

stano su zareÿale beçkom dvoru tako neugodne diplomatske intervencije petrogradskog dvora, da se srpskim graniçarima seoba u Rusiju dozvoli. Iz politiçke nuëde morala je Marija Terezija, kao œen otac Karlo ¿Ì, tom zahtevu ruskog dvora da popuåta: svi su u Beçu bili uvereni da Fridrih ÌÌ stalno misli o tome kako øe Austriju ponovo napasti, pa su hteli da za taj sluçaj rusku pomoø osiguraju. Ta ideja vodiæa austrijske spoæne politike – o potrebi odrëaœa ruskog saveza za Austriju zbog pruske opasnosti, i teëœa koja iz œe rezultira, da se Rusija niçim ne uvredi, odraëava se u celokupnom drëaœu beçke vlade u emigracionom pitaœu Srba u Rusiju – provlaçi se kroz sve œene diplomatske note u tom poslu, uslovæava dozvolu Horvatove i Åeviøeve seobe i na taj naçin omoguøava osnivaœe srpskih naseæa u Rusiji: Nove Srbije i Slavenosrbije.


29

UKIDAŒE MORIÅKE I POTISKE KRAJINE

(Osamnaesti zakonski çlan Poëunskog sabora 1741. godine. Postepeno ukidaœe Moriåke i Potiske krajine. Otpor Srba. Reinkorporaciona komisija u Potisju i Pomoriåju. Pretvaraœe srpske milicije u regularne pukove. Konaçno ukidaœe Moriåke i Potiske krajine. Mitropolitove protivmere. Zborovi Potisana protiv inkorporacije u Beçeju i œihove rezolucije. Memorijal baçkog episkopa generalu Engelshofenu. Plebiscitna komisija u Potisju i Pomoriåju. Glasaçki spiskovi sa rezultatom glasaœa. Zbor Moriåana u Nadlaku. Zahtev za odreÿivaœe novog zemæiåta. Dekret o podeli maÿarskog plemstva i zemæe razvojaçenim oficirima. Spisak novih Srba plemiøa i œihovih poseda) Uzroci koji izazivaju seobe su raznovrsni: istorijski, psiholoåki ili ekonomski, i oni se u veøini sluçajeva prepliøu. Da bi se odredilo koji je od œih prevlaÿivao, mora se zasebno ispitati svaki metanastaziçki sluçaj.1 Horvatovu i Åeviøevu seobu Srba iz Pomoriåja i Potisja u Rusiju izazvalo je ukidaœe Moriåke i Potiske krajine. Ali ona unutraåœa uzbuna koja je Moriåane i Potisane naterala na seobu, sastojala se iz socijalno-politiçkih, verskih i nacionalno-politiçkih motiva. Ovom poglavæu je zadatak da te motive podrobno ispita. 1

Cvijiø, J., Metanastaziçka kretaœa, œihovi uzroci i posledice, „Srpski etnografski zbornik“, HHÌ¿, 23 i daæe.

30

MITA KOSTIØ

Konferencija ministara i dvorskih savetnika odrëana 5. septembra 1754. u Beçu, raspravæajuøi o uzrocima seobe srpske milicije iz razvojaçene Moriåke i Potiske krajine u Rusiju, doåla je do zakæuçka da ta seoba proistiçe iz akta o inkorporaciji tih krajina Ugarskoj.2 Tu inkorporaciju je odreÿivao 18. zakonski çlan Poëunskog sabora 1741, çija je 3. taçka glasila: „da se mesta, koja se zovu militarska [loca militaria dicta] u Baçkoj, Bodroåkoj, Çongradskoj, Aradskoj, Çanadskoj i Zarandskoj ëupaniji [u Moriåkoj i Potiskoj krajini] nanovo predaju i podloëe jurisdikciji kraæevine i ëupanija; zatim da se i distrikti Temiåvarski, Sremski i Doœoslavonski, çim mirnija vremena nastupe, takoÿe na isti naçin kraæevini utelove [reincorporentur]“.3 Komesara za taj posao øe za Ugarsku odrediti palatin, za Slavoniju ban. Za Maÿare je taj 18. zakonski çlan 1741. godine predstavæao krupan politiçki uspeh, jer je privilegisana srpska milicija u Moriåkoj i Potiskoj krajini pod upravom Dvorskog ratnog saveta i Dvorske komore u Beçu stajala u opreci sa varmeøkim zemaæskim zakonima, zato se Maÿari nisu mogli izmiriti s iznimnim poloëajem Srba u Ugarskoj. Varmeøke i vrhovne zemaæske vlasti protivile su se veø i samom osnivaœu obe te krajine (1702) toliko da su se u Baçkoj i Bodroåkoj ëupaniji zbog tih sukoba mnoga srpska sela radije vratila pod Turke, åto nisu htela da doÿu pod ëupanijske plemiøke vlasti i dele nezavidnu sudbu maÿarskih nemeåkih kmetova – jobaÿija. Po izveåtaju namesnika øesarske vlasti u Slavoniji Kalaneka Dvorskom ratnom savetu od 19. februara 1702. preålo je, iz razloga åto nisu hteli da doÿu pod maÿarsku civilnu upravu zbog varvarskog postupaœa maÿarskih çinovnika, viåe od hiæadu srpskih porodica preko Tise na tursko zemæiåte i tamo naselilo sela Siget, Batku, Orlovat, Bosku, Modoå, Itebej, Stiplec i Beçkerek. Osim toga, javio je Kalanek, svi seæaci javno govore, ako u Bodroåkom distriktu – u Titelu, Moåorinu, Sentivanu, Kuli, Kaøu, Kovinu, Petrovaradinu, Gardinovcima i Gospoÿincima – i daæe ostanu pod maÿarskim varmeøkim çinovnicima, prodaøe kuøe i imaœe i u Tursku øe otiøi.4 Schwicker, Polit. Gesch. d. Serben in Ungarn (Budapest, 1880), 144. Corpus iur. hung., ed. 1822, 170. 4 Spomenik, LI, 34. 2 3


31

U socijalno-ekonomskom i politiçkom pogledu su privilegije graniçarskom militarskom staleëu (status militaris) pruëale mnogo povoæniji ëivot nego åto su imali maÿarski i srpski seæaci – provincijaåi (status provincialis) pod civilnom upravom. Tako su militari u mirno i ratno vreme bili oproåteni od kontribucija, dobijali su za svoje izdrëavaœe zemæe i vojniçko odelo delom gotovo, delom u naknadi, a kad bi sluëili izvan zemæe, davala im se plata kao i drugim øesarskim trupama. Osim toga, prema œima katoliçka propaganda nije smela biti tako nasrtæiva kao prema provincijaåima.5 Pored tolikih povlaåøenosti militarskog staleëa nad graÿanskim jaçala je kod Srba odvratnost prema graÿanskoj upravi i nacionalnopolitiçka i verska mrëœa Maÿara prema œima, jer Srbi su, od kako se u maÿarskoj povesnici pokazuju u svim pobunama Maÿara protiv krune a osobito u Rakocijevoj, bili najsnaënija potpora Austrije. Smatrajuøi Srbe kao Austriaco-Politicum, beçka vlada je tu mrëœu namerno pojaçavala i starala se da srpsku miliciju u dobroj voæi odrëi, da bi je åto sigurnije mogla da iskoristi, i to u politiçke svrhe kao protivteëu separatistiçkim teëœama Maÿara i u vojniçke svrhe, kao dobru i jevtinu vojsku za ratovaœe protiv Turaka i na strani. Maÿari su opet smatrali Srbe kao Hungaricum-Provinciale i teëili da ih svojim zemaæskim zakonima podvrgnu, ali razlozi preteëno vojniçko-dinastiçke prirode odrëavali su im naklonost beçkog dvora i sticali ponovne potvrde œihovih privilegija. Borba Marije Terezije protiv Fridriha ÌÌ ojaçala je politiçki poloëaj Maÿara na beçkom dvoru. Kao nagradu za obeøanu oruëanu pomoø morala im je carica da potvrdi spomenuti 18. zakonski çlan 1741. godine, koji je odreÿivao ukidaœe Moriåke i Potiske i Podunavske krajine. Znajuøi o dotadaœem otporu Srba da ne doÿu pod maÿarsku civilnu upravu, da bi neposredno ukidaœe tih krajina dovelo do zapleta koji bi u onom ratnom vremenu kad je srpska milicija çinila viåe od polovine austrijske vojske6 mo5

Bartenåtajn, o. s., 32, 27. Cela austrijska vojska brojala je 1710. godine 82.572 peåaka i 30.972 koœanika; srpska graniçarska milicija 45.615 vojnika i 20.000 rezerve (Vaniçek, Specialgesch. d. Militärgrenze, I, 475–478). 6

32

MITA KOSTIØ

glo po drëavu biti vrlo opasno. Primas Ugarske i palatin su teåkom mukom na saboru izradili da se tom zakonskom çlanu dala takva stilizacija da se s œegovim izvråeœem çeka dok mirnija vremena ne nastupe.7 Dok je Temiåvarski Banat (izmeÿu Moriåa, Tise i Dunava) bio u rukama Turaka, imale su Moriåka i Potiska krajina prava na opstanak u militarskim åançevima, koji su Banat u polukrugu od obala Moriåa u blizini Erdeæa du uåøa Tise opkoæavali, gledale su okolne ëupanije i svoje odbrambene pozicije; ali kad je posle Poëarevaçkog mira (1718) Banat dobila Austrija i drëavne granice se pomerile duboko na jug, nestalo je razloga œihovu daæem opstanku. Kada su se zatim u miru odnosi poçeli ustavno da sreÿuju, postao je za ëupanije u drëavno-pravnom i administrativnom pogledu privilegisan poloëaj Moriåke i Potiske krajine sve nesnosniji. Tu opreku je zaoåtravalo joå i to åto usled rÿavog ustrojstva samih krajina one nisu bile pod çisto vojniçkom upravom, nego se u œima delokrug vojnih i civilnih vlasti sukobæavao.8 Pored toga, kad je nestalo svrhe, poçele su krajine iznutra same od sebe da se rastvaraju, u srcu samog vojniåtva nestajalo je vojniçkog zanata i usled uçestalih izgreda odnosi izmeÿu ëupanijskih i civilnih vlasti bivali su sve gori, srpska milicija bila je samo na åtetu graÿanskom elementu i maÿarski su staleëi ëurno zahtevali da se ona provincijaliåe i ëupanijama utelovi.9 Za to su naveli tri glavna razloga: treba ispuniti 18. zakonski çlan 1741. erar bi imao od toga viåe koristi i åto Srbi ne zasluëuju poåtovaœa. Neposredan povod je Poëunskom saboru za donoåeœe 18. zakonskog çlana i pruëila ëalba Baçko-bodroåke ëupanije protiv raznih izgreda graniçarske milicije.10 Srbi su se opet iz navedenih razloga ukidaœu krajina protivili, stoga je beçka vlada da ne bi uvredila ni Srbe ni Maÿare, çiju je pomoø za rat podjednako trebala, samo razvojaçivaœe Moriåke i Potiske krajine poçela da izvodi lagano i postepeno. 7

Bartenåtajn, 29. Vaniçek, o. c. I. Up. i Spom. LI, 36–38. 9 Erdujheæi, Istorija Novog Sada (Novi Sad, 1894), 143. 10 Ibid. 8


33

Poçetkom 1743. godine u Segedinu su raspuåtene dve kompanije husara i jedna kompanija hajduka i protiv œihove molbe da ostanu militarci; koji nisu hteli da ostanu pod ëupanijskom vlaåøu, razdeæeni su u druge potiåke åançeve.11 Da bi Srbe, koji su meÿutim na ratiåtu stekli novih zasluga donekle umirili, Marija Terezija im je te godine potvrdila privilegije.12 U nameri da sveçanom objavom potvrÿenih privilegija dejstvo 18. i 40. zakonskih çlanova 1741. godine donekle paraliåu, Srbi su od dvora traëili i dobili dozvolu za odrëavaœe Narodno-crkvenog sabora. Za taj su Sabor narodni poslanici od svojih izbornika dobili uputu da, izmeÿu ostaloga, na saboru traëe da se krajine ne ukidaju. Poåto se na Saboru proneo glas da je ukidaœe obeju krajina kod dvora svråena stvar, sabor je meÿu ostalim postulatima traëio da narod i u inkorporiranim krajevima uëiva privilegije.13 Tako su na primer, energiçni Budimci svojim poslanicima naloëili da traëe ne samo „nikakovoi Kraini ili åancev v redukciju dopuåtiti, no eåte... i redukciratija åanci dosada pak v pervii åtant milostivo postaviti“.14 Povodom tog saborskog postulata su za inkorporaciju odreÿeni komesari general Engelshofen, Pataçiø i Vajaj (Vayay) dostavili mitropolitu Nenadoviøu cariçin restrikt (1. jula 1745) sa ovom odlukom: „Poåto se u smislu 18. zak. çl. posledœe dijete Œ. V. reåilo 1743. g. da se Distrikt Sremski, Doœe Slavonije s jedne i s druge strane Dunava, a naime vojniçka mesta u Baçkoj i Bodroåkoj ëupaniji Sabadka, koja se zove Sv. Marija, Sombor, Brestovac i Palanka inkorporiraju, na molbu Srba iz tih distrikata se odreÿuje da se [i pored toga] privilegije imaju drëati i da im inkorporacije nema prejudikovati i derogovati“.15 Vlada je bila primorana da çini takve ustupke samo da stiåa nezadovoæstvo koje se poçelo u narodu zbog ukidaœa krajina javæati. Iz jedne predstavke 1745. godine lepo se vidi u kakvom su se oçajnom staœu nalazili Srbi u maÿarskom provincijalu i jasno se Vaniçek, o. c. I, 572. Schwicker kaëe pogreåno dva puka. (o. s., 123). Schwicker, 82. 13 Jakåiø, M., O Arseniju Ì¿, 90. 14 Vitkoviø, Spomenici, ÌÌ, 306. 15 Jakåiø, 138; Schwicker, 94. Szalay, Das Rechtsverhältnis d. serb. Niederlassungen zum Staate in d. Ländern d. ung. Krone (Leipzig u. Pest, 1862), 50. 11 12

34

MITA KOSTIØ

razabiraju neki razlozi koji su stvarali nezadovoæniçki pokret u narodu i terali ga na seobu. „U gorem smo poloëaju od robova“, tuëe se oni tu. „Upuøuju nas da se obratimo na ëupanije radi leka, no te sudije su naåi gonioci. Ako se i u najpravednijoj stvari obratimo na Lokumtencijalni savet u Poëunu, ne moëemo se ni otud nadati pomoøi, nego najviåe da øe se tuëbe poslati ëupanijama na izjaåœeœe, pa ako one i kao sunce jasna fakta negiraju, dosta øe biti da budemo odbijeni i joå øe nas onda ëupanije zatvarati i biti. Åta øe tek biti ako se bez inartikulacije privilegija inkorporiraju zemæe u kojima ëivimo? Neki su se çak i u Tursku vratili i nagiœu onamo zbog maœe poreze od jednog dukata na glavu, a ovde se uz rabote plaøa do 30 forinata“,16 jadaju se rezignirano, ali sve to nije viåe pomagalo. Subotiçki åanac je razvojaçen i 1745. godine je Ugarskoj dvorskoj komori ustupæen. Graniçarima je ostavæeno na voæu da ostanu pod novom ëupanijskom vlaåøu ili da se s celim imetkom u druge åançeve sele.17 Poåto nisu hteli da priznaju graÿanske vlasti, poslali su tri izaslanika Dvorskom ratnom savetu s molbom da ostane po starom,18 no kada su odbijeni, mnogi su se Srbi odselili u banatsku landmiliciju a na œihova zemæiåta su doåli Maÿari, najviåe iz Keçkemeta.19 Te godine su takoÿe ukinuti åançevi Sombor* i Brestovac, i pri premeåtaœu stare Dunavske krajine u novu dunavsku liniju od Petrovaradina do Zemuna, Potiskoj krajini su dodani åançevi Titel i Koviæ privremeno a potiåki graniçari tom prilikom su ponovo podeæeni. Iduøe godine (1746) u Moriåkoj krajini neki åançevi su ukinuti (Jenö, Vilagos, Ohaba, Irratos, Arad, Szimanda). Iste godine u leto doåla je inkorporaciona komisija sa generalom Englshofenom na çelu u Petrovaradinski åanac da i 16

Jakåiø, 138. Vaniçek, I, 573. 18 Jakåiø 107. 19 Korabinsky, Geograph.-hist. Producten Lexicon v. Ungarn (Pressburg, 1786), 100. * Sombor je 14. februara 1749. proglaåen slobodnom kraæevskom varoåi. U prvom Magistratu bili sami Srbi i Buœevci („Javor“, 1884, 1466). 17


35

œega provincijalizuje i Baçkoj ëupaniji utelovi. I tu je graniçarima ostavæeno da biraju ili da preÿu u graÿanski staleë i postanu kameralni podanici ili pak da ostanu militari i budu premeåteni u druge åançeve. Prilikom plebiscita odrëanog 11–13. avgusta izjasnilo se od stanovniåtva Petrovaradinskog åanca 149 graniçara za prelaz u graÿanski staleë,20 a 224 da i daæe ostanu militari, meÿu œima oberkapetan Sekula Vitkoviø, kapetan Jovan Nikoliø, 2 hadnaÿa, 3 barjaktara, 3 straëmeåtera, 7 kaplara i 207 redova. Provincijalisaœe åançeva i utelovæeœe œihovo u ëupanije pod graÿanske ili kameralne vlasti vråila je komisija po odreÿenim pravilima. Militari su zemæu koju su po svom çinu uëivali morali vratiti a za prodaju privatnog imaœa istavæen im je posle seobe rok joå od åest nedeæa. Pre prelaska u graÿanski staleë morali su sve plateëne zaostatke kao vojniçku porezu, za vreme rata primæeno oruëje itd. izmiriti i vratiti, inaçe ih je vojniçka vlast mogla putem ovrhe na to prisiliti. Isto tako su pre seobe u druge åançeve sva privatna potraëivaœa i dugovaœa pojedinaca u prisustvu ëupanijskih kameralnih i militarskih çinovnika morala biti izmirena. No mnogo teåkoøe je zadavalo pitaœe kuda da se militari presele. Ëupanija je zahtevala da preÿu u Srem i carica je odobrila za œih zemæiåte niëe Slankamena. Meÿutim, Sremska ëupanija je uloëila (9. avgusta) protest protiv naseæavaœa œihova u Sremu tako da su jedva 1747. godine preseæeni u sremski, za œih odreÿeni åanac.21 Meÿutim, za produëeœe rata za austrijsko nasledstvo trebalo je novih vojnika. Za ponovni upad u Provansu i novo zauzimaœe Ÿenove obavezala se Austrija u Hagu (12. januara 1747) dati 60.000 a svoju vojsku u Nizozemskoj pojaçati sa viåe od 25.000 vojnika.22 Za toliku dopunu trebalo je napeti drëavne sile do krajnosti. Da bi odobrovoæila Maÿare, morala je carica œihovom trajnom zahtevu o reinkorporaciji Moriåke i Potiske krajine sada popustiti. 20

Erdujheæi u Istoriji Novog Sada, str. 149 i daæe åtampao je œihova imena. 21 Erdujheæi, 156. 22 Arneth, Gesch. Maria Theresias, III, 312–315.

36

MITA KOSTIØ

Komandujuøi general u Banatu Englshofen je iz Beça 3. maja 1747. dostavio mitropolitu Nenadoviøu carsku rezoluciju: „da se ne gledajuøi na sve œoj uçiœene protupredloge potiåki i pomoriåki graniçari moraju na banatsku teritoriju preseliti“. U komisiju koja øe pronaøi najzgodnije zemæiåte i joå te godine sve izvråiti, odreÿeni su Englshofen i general grof Karoæi.23 Poåto je rat joå trajao, transmigraciju Moriåana i Potisana u Banat otezali su beçki krugovi koliko su god mogli. Godine 1748. doåla je reinkorporaciona komisija u Arad, glavno mesto moriåke landmilicije. Pozvani su svi åtapski i drugi oficiri srpske landmilicije kao i predstavnici niëih çinova. Po savremenom opisu toga zbora od lajtnanta Simeona Piåçeviøa,24 koji je samoj komisiji bio dodeæen, obratio se general Englshofen graniçarima reçima: kako carica ceni vernu sluëbu srpskog naroda i izriçe mu za œu svoje carsko blagovoleœe. „Ne mislite“, rekao je Englshofen, „da se Vaåa landmilicija ukida iz kog drugog razloga, nego zbog pomeraœa granica usled proterivaœa Turaka. Stoga treba i milicija da se pomeri. Carica je odluçila da od iseæenika osnuje nove regularne pukove, åto øe Vam viåe çasti doneti. Vama se ostavæa na voæu“, nastavio je Englshofen, „ko ëeli da i daæe ostane u vojniçkom staleëu nek se seli u novu granicu gde su nova mesta naznaçena kamo hoøe; ali ko hoøe da ostane kod svoje kuøe i zemæe, postaje podanik maÿarske krune.“ Na kraju svoga govora zatraëio je da mu preko svojih izaslanika jave zborsku odluku. Meÿu prisutnim Moriåanima taj generalov govor je izazvao ogorçeœe i krajœe negodovaœe. Izaslanici zbora pozivali su se na privilegije Leopolda Ì po kojima od Srba naseæene zemæe pripadaju œima i œihovim potomcima, govorili su o zaåtiti koju je srpska milicija ukazala imperiji za vreme pobuna Maÿara i turskih ratova, spomenuli su uçeåøe Srba u nedavnim dalekim ranim pohodima u Francusku, Bavarsku, Prusku i Åpaniju. „Srbi joå ni suza nisu otrli“, govorili su izaslanici, „za svojim, u posledœoj vojni palim sinovima i braøom, od kojih su ostale ëene udove i maloletna deca u sirotiœi i krajœoj bedi i od drugih 23

Mitropolijsko-patrijaråijski arhiv (MPA) u Karlovcima, 115 eh 1747. 24 Popovò, N., Voennôá poselenìá Serbovò vò Avstrìi, 597.


37

roditeæi u tuzi i starosti bez pomoøi. Nama ni taj gubitak pale naåe braøe i sinova ne bi joå bio tako nepodnoåæiv, poåto mi ostajemo pri tom da sluëimo do konca svoga ëivota; ali nas ogorçuje åto çujemo, åto za svu tu naåu vernu sluëbu treba najposle ili da idemo Maÿarima u podanstvo ili da razorimo svoje domove i preÿemo tako dalek put preko Dunava na Savu i naselimo po granicama nove åançeve, çemu nikako pristupiti ne moëemo.“ Na kraju su podneli molbu da, s obzirom na uçiœenu ratnu sluëbu, ostanu na starim mestima. Komisija je tu molbu poslala u Beç i ostavivåi grofa Karoæija koji se od starosti razboleo, otiåla je u Potisku krajinu, gde je takoÿe sabrala narodne deputate, no i ovi su joj ponovili istu molbu: da Maÿarima ne budu podloëeni, nego da ostanu vojnici na starim mestima. I ovu je molbu komisija poslala u Beç, odakle je dobila zapovest da se i ona vrati natrag.25 Meÿutim, u Slavoniji se pristupilo reorganizaciji srpske graniçarske milicije, koja je dotle imala srpski karakter sa Srbima oficirima, u regularne austrijske pukove. Po regulamentu od 29. juna 1747. general Engelshofen je podunavsku i posavsku srpsku miliciju razdelio u pet pukova, i to u tri peåaçka: Petrovaradinski, Brodski i Gradiåki, i dva husarska puka: Sremski i Slavonski. Prvo je otpoçeo u Sremu, gde su 1748. aktivirani Petrovaradinski peåaçki i Sremski husarski puk.26 Oba ta puka dobila su Srbe za komandante, nad Husarskim pukom dobio je komandu husarski pukovnik Atanasije Raåkoviø, koji se s patrijarhom Arsenijem Ì¿ zajedno u monarhiju doselio, a nad Petrovaradinskim peåaçkim Josif Monasterlija, treøi sin podvojvode (viceduktora) Jovana Monasterlije, koji je veø 1744. zbog hrabrosti imenovan za peåaçkog pukovnika,27 sa sediåtem u Mitrovici. Brodski i Gradiåki pukovi su tek od 1. januara 1750. aktivirani, samo Slavonski husarski puk sa sediåtem åtaba u Vinkovcima nije potpuno formiran, nedostajalo je i zemæiåta i sposobnih æudi. Za pukovnika Slavonskog husarskog puka postavæen Ibid. Vaniçek, o. c. I, 521, 539, 582. 27 „Letopis Matice srpske“, kœ. 248, 46; Raiø, Istorija, Ì¿, 405; Stojanoviø, Æ., Stari srp. zap. i natp., ÌÌ, 2968. O Raåkoviøu i Monasterliji: „Javor“, 1888, 267. 25 26

38

MITA KOSTIØ

je Ivan Petrandi, za koga Piåçeviø kaëe da je bio Hrvat, ostalim pukovima komandovali su Nemci Pek i Janus, svi drugi oficiri u œima bili su Srbi. Ti, od srpske milicije formirani regularni pukovi imali su na poçetku potpuno srpski karakter, sa srpskom momçadi i Srbima oficirima. No kad je 1751. godine postao glavni komandant sve pograniçne vojske koœiçki general grof Serbeloni, poçeo je naglo te, u prvi mah çisto srpske pukove da puni nemaçkim i maÿarskim oficirima.28 Posle Ahenskog mira (oktobra 1748) nije trebalo viåe srpske milicije i Beç je morao navaæivaœu Maÿara konaçno da popusti: 15. avgusta 1750. je izdana zapovest da se i ostaci Moriåke i Potiske krajine provincijalizuju i kao krunska i komorska dobra Baçkoj, Çanadskoj i Aradskoj ëupaniji utelove,29 ali su ovom prilikom Titel, Jarak, Gardinovci, Moåorin i Koviæ za åajkaåe iz Ostrogona, Komorana, Ÿura rezervisani.30 Graniçarima je do Mihoædana 1751. ostavæen rok da se odluçe za vojni ili civilni staleë, no ovi nisu nikako hteli da svoj privilegijalno zaåtiøeni, relativno slobodni graniçarsko-vojniçki staleë pod komandom austrijskih vojnih vlasti podloënih Dvorskom ratnom savetu u Beçu, zamene teåkim provincijalno-civilnim staleëom pod upravom ëupanijskih vlasti i maÿarskih plemiøa. Mitropolit Nenadoviø je iz Karlovaca 4. septembra 1750. podneo, u ime celog srpskog naroda, caru Francu i carici molbu da se krajine ne ukidaju.31 Osim toga pisao je opunomoøenom agentu za srpske stvari Orengiju u Beç da se i on kod merodavnih u tom smislu zauzme. Posle skupæenih informacija odgovorio mu je umeåni Orengi (25. septembra) da je protiv ukidaœa Moriåke i Potiske krajine bilo celo nemaçko ministarstvo, ali kako je pored svega toga carska odluka izreçena, ne moëe se viåe uniåtiti, no svakom je ostavæeno na voæu da se „qua militaris“ da premestiti, poåto se ne utelovæuje narod, nego samo teritorija.32 28

Popovò, o. s. Vaniçek, I, 593. 30 Stelzer, Gesch. d. Bacska, 70. 31 MPA., 555 iz 1750 Up. i „Arhiv za istoriju Mitropolije karlovaçke“, 1911, 67. 32 MPA., 576 iz 1750. 29


39

Meÿutim, u narodu je nezadovoæstvo sve viåe raslo. Retko je ko pomiåæao da ostane kod svoje kuøe pod maÿarskim vlastima, svaki je poçeo da misli na seobu, i tu seobu oseøao kao izdajstvo i teåku nepravdu, koja im se nepravedno nanosi od strane carice posle tolikih zasluga srpskog naroda za carski dom na mnogim bojiåtima. Nezadovoæniçki pokret zatalasao je obe krajine, i protestni zborovi protiv inkorporacije poçeli su da se naglo reÿaju jedan za drugim. Iz tih zborskih rezolucija videøemo jasno psiholoåko staœe one unutarœe uzbune duhova, koja je izazvala metanastaziçki pokret oko 2200 srpskih porodica iz Pomoriåja i Potisja u Banat, iz koga je opet pukovnik moriåke milicije Jovan Horvat (iz razvojaçenog åanca Peçke) izazvao emigracioni pokret i seobu u Rusiju. Prvi takav protestni zbor sazvali su graniçari Potiske krajine 20. septembra 1750. u Beçeju. Na zbor su poslali kao izaslanike po jednog „eåkuta i deputira“ åançevi: Kaœiëa, Mohol, Martonoå, Beçej, Fenlak, Sentomaå, Ostrovo, Ëabaæ, Titel, Novi Koviæ, Çurug, Petrovo Selo, Moåorin i Stari Koviæ. U rezoluciji zbor moli mitropolita Nenadoviøa da kod carice posreduje da ih ne pusti da padnu „pod igo paorstva“. Oni zahtevaju: „u sluëbi Œezina Veliçanstva u redu militarskom po zakletvi verno i pravno svagdar mi i potomci naåi do posledœe kapi krvi naåe sluëiti na svakom mestu, gde zapovest bude, a samo da bi pomilovati bili i na ovom gruntu zaostali, zaåto nije nam moguøe od mnogih godina viråovte vaåe, domove, crkve, gde srodnici naåi poçivaju zaostaviti“.33 Karakteristiçno je za raspoloëeœe u oficirskim krugovima „pokornoe donoåenie“ izaslanika svih potiåkih graniçarskih oficira, poslato sa zbora iz Beçeja 1. oktobra Nenadoviøu. Tu oni smatraju „kao velikoe nesçastije i krajnu nuëdu kako svoju tako potomaka svojih cariçinu rezoluciju da se takom çemu nisu nikada nadali“. Ne samo oni, nego dedovi, oçevi, braøa œihova sluëeøi militarsku sluëbu nisu åtedeli ni ëivota, ropstva i nevoæa su dopadali kod glavnog neprijateæa hriåøanstva, Turaka, odakle su se od strane svojih domova sa svojim siromaåtvom 33

Ibid., 573 iz 1750.

40

MITA KOSTIØ

iskupæivali. Ipak su ostajali u nepokolebæivoj vernosti domu austrijskom i sluëili a obeøavaju unapred, do posledœe kapi krvi sluëiti i misle: da su i deset puta svojom krvæu ova mesta iskupili. Na tu militarsku sluëbu su iz drëave turske od Leopolda Ì privilegijama pozvani, koje je 1743. i sama carica potvrdila. Nije im poznato – kaëu – kakvu su krivicu uçinili, da je ta promena nastupila, pitaju sami sebe, da li je kadgod gde od œih kakvo neverstvo uçiœeno, da takvu sramotu i porugu moraju trpeti. U Banat su voæni da se sele u tom sluçaju ako im se za ishranu pokaëu dovoæna mesta kao åto su ovde imali, da znaju gde ona leëe, kad veø ne mogu ostati onde, gde su œihovi pradedovi pomrli, oni se izrodili i zasluëili. Na kraju rezolucije ëale se rezignirano i na sudbu åto moraju da se sele i skitaju: „símo tamo ákoëe cigani sò çergami, a ne pravi i privìlegiratìi nacìon“, i mole Nenadoviøa da se kod carice zauzme da ona ne odbije œihove zasluge, osim toga da prilikom dolaska inkorporacione komisije i Nenadoviø u œihovoj sredini prisustvuje.34 Istog dana odrëan je i jedan zbor u Çurugu, i na œemu sastavæen memorandum, koji uglavnom iste razloge protiv razvojaçeœa krajine navodi i odluçno zavråava: „svi mi jednom za svagda, jedan za sve i svi za jednog izjavæujemo, da traëimo da ostanemo vojnici i radi naåeg imena i çasti ni najmaœe voæe nemamo da odbacimo od sebe puåku i postanemo paori“.35 Taj memorijal na srpskom jeziku predali su baçkom episkopu Visarionu Pavloviøu, koji sa baå toga dana kroz Çurug provezao; ovaj ga je preveo na nemaçki i predao ga generalu Engelshofenu, dodavåi sa svoje strane da bi, s obzirom na œihove velike zasluge, nepravedno bilo kad bi i protiv izjave da hoøe da ostanu militari ili silom ih uçiniti paorima ili odagnati ih od œihovih domova i crkava. Takav zbor su odrëali u Nadlaku (10. novembra) i izaslanici iz svih åançeva Moriåke krajine, na kojem su protiv razvojaçivaœa svoje krajine protestovali, navodeøi iste razloge.36 34

MPA., 577 iz 1750. Ibid., 579 iz 1750. 36) Ibid., 629 iz 1750. 35


41

Beçka vlada je bila u neprilici: nije htela Srbe razdraëiti a morala je datu reç Maÿarima ispuniti. U to je upornom nastojaœu maÿarskih magnata da razvojaçene graniçare Moriåke i Potiske krajine zadrëe pod ëupanijskim vlastima uspelo, da neke viåe oficire iz Potiske krajine nagovore obeøaœima da øe dobiti maÿarsko plemstvo i kurije, da se izjasne za civilni staleë. Time su Maÿari probili zatvorene redove srpske opozicije i u œih ubacili razdor. Pred plebiscitnom komisijom, koja je pod predsedniåtvom generala Engelshofena doåla poçetkom novembra sa zadatkom da oficire i momçad moriåke i potiåke milicije ispita koji staleë hoøe da prime: provincijalni ili vojniçki, izjasnilo se viåe od polovine oficira iz potiåke milicije za graÿanski staleë, dok su se gotovo svi oficiri iz pomoriåke milicije izjasnili za vojniçki staleë, isto tako i veøina vojnika obeju krajina. Te glasaçke spiskove obeju krajina, koji za nas imaju velike istorijsko-etnografske vrednosti (jer su se gotovo svi oficiri koji su glasali za ostajaœe u vojniçkom staleëu odselili kasnije u Rusiju), poslao je general Engelshofen 13. novembra 1750. u Beç. Iz œih vidimo da su se za prelaz u provincijalni staleë iz Potiske krajine izjasnili ovi oficiri: Iz åanca Novog Koviæa: kapetan Ladislav Fejervari, hadnaÿ Petar Rajkoviø, barjaktar Periåa Kosiø; iz Starog Koviæa: kapetan Mihajlo Prodanoviø, barjaktar Jovan Peakoviø; iz Moåorina: niko; iz Titela: Jovan Antonoviø; iz Ëabæa: hadnaÿ Jovica Vuåedin(!), Ÿuraÿ Popoviø, barjaktar Lazar Meÿanski; iz Sentomaåa: hadnaÿ Ëivan Nikoliø, barjaktar Marko Radiåiø, Lazar Ÿuriø; iz åanca Çuruga: kapetan Arsenije Ÿulinac, kapetanlajtnant Mina Lazareviø, hadnaÿ Ëivko Popoviø, Atanacko Bajezitoviø, Jovan Kanaçanin, barjaktar Radosav Oblaçiø, Jovan Popoviø, Gaja Sudareviø; iz Feldvara: barjaktar Vuja Vojnoviø, Gavrilo Ilijeviø, Maksim Miriloviø; iz Beçeja: kapetan Petar Zako, hadnaÿ Ÿuraÿ Çokiø, barjaktar Mihajlo Teåiø; iz Mohola: hadnaÿ Dragiø Karakaåeviø, Velemir Avramoviø, barjaktar Ostoja Kuburin; iz Sente – Ostrova: obrstvahtmajster kao kapetan Marko Markoviø, kapetanlajtnant Georgije Golub, hadnaÿ Subota Suæin, Jovan Badræica, barjaktar Neåko Milinoviø, Igœat Vujiçiø; iz Kaœiëe: kapetan Stevan Zako, had-

42

MITA KOSTIØ

naÿ Maksim Ninçeviø, Sava Karapanxiø, barjaktar Nikola Karapaxiø, Stevan Zariø, Gruja Çanadac , Georgije Zako; iz Martonoåa: kapetan Lazar Vujiø, hadnaÿ Jovan Jegarac, barjaktar Jovan Ÿuriø, sve 45 oficira. Iz åançeva Moriåke krajine: Çanada, Nadlaka, Åajtina, Semlaka, Glogovca, Mandorlaka, Çiçira, Subotheæa nije se za prelaz u graÿanski staleë izjasnio niko, samo iz Peçke: kapetan Mihajlo Horvat i barjaktar Sava Jociø; iz Pavliåa: kapetan Petar Marjanoviø, barjaktar Jovan Trnovac i iz Åoæmoåa: kapetan Ëivan Terzin. Za ostanak u vojniçkom staleëu (status militaris) izjasnili su se iz åançeva Potiske krajine, Starog Koviæa: hadnaÿ Arsenije Stanojeviø, barjaktar Vasilije Prodanoviø; iz Novog Koviæa: niko; iz Moåorina: kapetan Maksim Zoriø; iz Titela: hadnaÿ Mihajlo Peåiø, barjaktar Jovan Peçigra, Ÿura Vlaåkalin, Jovan Hrœakoviø, Ëivan Galeta; iz Ëabæa: Mihajlo Sorinka; iz Sentomaåa: kapetan Jovan Nikoliø, hadnaÿ Konstantin Nikoletiø, barjaktar Stevan Nikoletiø; iz Çuruga: niko; iz Feldvara: hadnaÿ Jovan Neåiø, barjaktar Petar Joviçiø; iz Beçeja: kapetanlajtnant Sava Rakiåiø, hadnaÿ Stojan Boåkoviø, hadnaÿ Ostoja Spaiø, barjaktar Mihajlo Sudarski, Ÿuraÿ Ÿuriåiø; iz Petrova Sela: kapetan Lazar Popoviø, hadnaÿ Petar Kovaçeviø, hadnaÿ Jakov Martiø, barjaktar Neåko Tomaåeviø, Mihajlo Vujiçiø; iz Mohola: hadnaÿ Nedo Markoviø; iz Ostrova: hadnaÿ Rista Mirkoviø, hadnaÿ Marko Milosavæeviø, Stevan Majnoviø, barjaktar Nikola Dudvarski, Todor Tomin; iz Sente: hadnaÿ Georgije Povoviø, Mihajlo Peåiø; iz Kaœiëe: hadnaÿ Petar Bajanac; iz Martonoåa: kapetanlajtnant Petar pl. Vujiø, hadnaÿ Maksim Vujiø, barjaktar Ëivan Jeremiø. Iz Moriåke krajine glasali su za militarski staleë iz åanca Çanada: oberstlajtnant qua oberkapetan Jovan Åeviø, kapetan Ëivan Åeviø, hadnaÿ Petar Åeviø, hadnaÿ Pavle Marjanoviø, barjaktar Manojlo Vujiçiø, Ëivko Radojçiø; iz Nadlaka: kapetan Nikola Åtrba, kapetanlajtnant Ëivan Miåkoviø, hadnaÿ Sabo Iåtvan, Subota Çupoœa, barjaktar Teodor Çorba, Igœat Miokoviø; iz Åajtina: kapetan Pavle Kneëeviø, hadnaÿ Staniåa Kneëeviø, barjaktar Ëivan Tomaåev; iz Semlaka: kapetan Gavri-


43

lo Novakoviø, hadnaÿ Georgije Novakoviø, Ostoja Satkoviø, barjaktar Ranisav Ëivac; iz Peçke: oberstlajtnant qua oberstkapetan Jovan Horvat, hadnaÿ Ÿurka Gajiø, Mihajlo Gajdaå, Josif Cvetinoviø, barjaktar Jovan Ostojiø; iz Glogovca: kapetan Georgije Filipoviø, hadnaÿ Jovan Ubaviø, barjaktar Mihajlo Dabiø; iz Mandorlaka: kapetan Dimitrije Mihajloviø, hadnaÿ Ëivko Popov, barjaktar Mihajlo Mihajloviø; iz Çiçira: kapetan Ÿura Josiø, hadnaÿ Gavrilo Simkiø; iz Subotice: hadnaÿ Marinko Milutinoviø, barjaktar Radivoj Radovanoviø; iz Pavliåa: hadnaÿ Pavle Milutinoviø; iz Åoæmoåa: niko. Prema tom glasaœu se iz obeju ukinutih krajina izjasnilo za prelaz u graÿanski staleë 50 oficira, a za ostajaœe u militarskom staleëu glasala su 72 oficira. Ova posledœa grupa oficira çini jezgro nezadovoæniçkog pokreta, koji tada joå nije imao ni voÿe ni direktive. Od prostih vojnika glasale su „pro status militari“ iz Potiske krajine, iz åanca Starog i Novog Koviæa 124 osobe, iz Feldvara 141, Sentomaåa 117, Beçeja 295, Petrova Sela 222, Ostrova 288, Sente 417, Kaœiëe 199, Martonoåa 188, dakle ukupno 1971. Iz Moriåke krajine, iz åanca Çanada 196, Nadlaka 320, Åajtina 113, Semlaka 146, Peçke 466, Glogovca 122, Mandorlaka 59, Çiçira 53, Subothela 105, Pavliåa 101 – svega 1881; iz obeju krajina za militarski staleë glasala su 3652 prosta vojnika. Veliku je brigu zadavalo oficirima i momçadi obeju krajina koji su glasali za militarski staleë, åto im je Mihoædan iduøe godine bio odreÿen kao krajœi rok za seobu, a nije im taçno naznaçeno zemæiåte na koje su ih vojne vlasti mislile iseliti. Stoga su se obratili mitropolitu Nenadoviøu za pomoø, i on je u toj stvari 22. decembra 1750. poslao carskom paru opåirnu molbu da se Moriåanima i Potisanima koji hoøe da ostanu vojnici oko Dunava i Tise u Temiåvarskom Banatu naznaçi dovoæno zemæiåta za voÿeœe gospodarstva, kako bi se bez åtete i gubitka svoga imaœa mogli preseliti, ujedno mole i da se rok za seobu produëi.37 Meÿutim, Reinkorporaciona komisija koja je taj plebiscit 37)

Svi ti glasaçki spiskovi nalaze se u Drëavnom arhivu u Beçu (Illiyric-serbica, 1750)

44

MITA KOSTIØ

odrëala, u nameri da svoje obeøaœe odrëi i druge oficire umiri i privuçe carici je uçinila predlog da se starijim oficirima iz Potiske krajine koji su se izjasnili za graÿanski staleë dõ maÿarsko plemstvo u kurijalno dobro. Carica je taj dekret 28. februara 1751. potpisala, a 11. marta ga je Ugarska dvorska kancelarija objavila.38 Po tom dekretu svi oficiri iz ukinute moriåke i potiåke milicije koji tamo sluëe bar od 1740. godine pri stupaœu u civilni staleë dobijaju plemstvo i odgovarajuøe zemæiåte na slobodan uëitak na deset godina. Na tom zemæiåtu mogu zidati u vrednosti do 500 forinti tako da se po isteku deset godina a po isplati novca za zidaœe, ta zemæa moëe od œih povratiti.39 Na osnovu toga dekreta su od razvojaçenih oficira Potiske krajine dobili maÿarsko plemstvo i zemæe u Adi: zastavnik Nikola Dudvarski 44 lanca (à 2200 kvadratnih hvati); u Beçeju: oberkapetan Janika Antonoviø 145 l., zastavnik Mihajlo Branovaçki 44 l.; u Feldvaru: zastavnici Gavrilo Ilijeviø, Maksim Miriloviø i Vuja Vojnoviø, svaki po 44 l.; u Kaœiëi: lajtnanti Sava Karapanxiø, Lazar Meÿanski i Maksim Ninçiø po 58 l., zastavnici Stevan Zariø, Gruja Çanadac i Ÿorÿe Zako po 44 l.; u Martonoåu: lajtnanti Velimir Abrahamoviø i Dragiø Karakaåeviø 58., zastavnik Ostoja Kubura 44 l.; u Sentomaåu: vicekapetan Sima Runiø 73 l., lajtnant Ëivan Nikoletiø 58 l,; zastavnici Lazar Ÿuriø, Stevan Nikoliø i Marko Radiåiø 44 l.; u Senti: vicekapetan Ÿorÿe Golub, lajtnanti Jovan Badræica, Subota Branovaçki i Mihajlo Teåiø po 50 l.; zastavnici Neca Milinoviø, Igœat Vujiçiø po 44 l. – svi zajedno dobili su 1734 lanca zemæe. Kasnije (15. jula 1765), ta, samo na deset godina darovana zemæiåta pokloœena su na veçita vremena.40 38

MPA., 635 iz 1750. Ceo dekret na latinskom jeziku i srpskom prevodu ima åtampan Nikoliçò, I., Voyvodstvo serba austrìiski. (Vienna, 1849), 125. 40 Taj spisak novih Srba plemiøa i kurijalnih poseda prvi je åtampao: Bauer A., Repertorium universorum terrenorum in comitatibus Bacs et Bodrog articulariter unitis ingremiatorum etc., 23. Odatle ga je preåtampao Czörnig, Ethnographie d. öster. Monarchie, III, 133. Up. i Stelzer, Gesch. d. Bacska, 71. 39


45

EMIGRACIONI POKRET MEŸU SRBIMA U UGARSKOJ SA HORVATOM NA ÇELU

(Nezadovoæstvo u narodu zbog ukidaœa krajina. Mitropolit Nenadoviø prema pokretu. Pastirska poslanica. Transmigracija 2200 srpskih porodica iz Moriåke i Potiske krajine u Banat. Opis seobe sela Peçke. Ruski poslanik u Beçu grof M. Bestuëev-Rjumin. Drëaœe beçke vlade prema œemu. Zauzimaœe za pravoslavne u Erdeæu. Veze srpskih nezadovoænika s Bestuëevim. Posrednici. Horvat na çelu nezadovoæniçkog pokreta. Œegove veze s Bestuëevim. Otpust iz austrijske vojne sluëbe. Pasoå za Rusiju. Relacija Bestuëeva carici Jelisaveti o Horvatovoj ponudi. Ukaz o primaœu Horvata u rusku sluëbu. Instrukcije Bestuëeva od ruske vlade. Novi pasoåi za Rusiju. Horvatovo vrbovaœe iseæenika po ukinutim krajinama. Prijava aradske varmeÿe. Zabrana. Nenadoviøev izveåtaj o Horvatovoj akciji. Imenik navrbovanih oficira. Predlog Bestuëeva o obrazovaœu pograniçne milicije u Rusiji) Krajem 1750. cela Moriåka i Potiska krajina nalazile su se u pokretu, narodno nezadovoæstvo se popelo do vrhunca kad je vlada ostala pri svojoj odluci da do Mihoædana moraju svi graniçari preøi u graÿanski staleë ili se iseliti u Banat i Srem i dati se uvrstiti u regularne pukove. Badava je mitropolit Nenadoviø po uputi iz Beça i po vlastitoj voæi sve çinio da utiåa taj nezadovoæniçki pokret u narodu, protiv koga je on odmah u poçetku zauzeo odluçan stav. Prvog decembra 1750. izvestio je drëavnog sekretara Bartenåtajna o

46

MITA KOSTIØ

narodnom raspoloëeœu u Pomoriåju i Potisju pismeno a generala Engelshofena usmeno i od œega primio daæe instrukcije.1 O preteënom uticaju Bartenåtajna u ministarskoj konferenciji Nenadoviø je bio dobro obaveåten, stoga je gledao da kod œega otkloni sa sebe svaku sumœu ma kakva uçeåøa u tom protivdrëavnom pokretu i izvestio ga je da je i sam u svojim propovedima narod stiåavao, a to isto da je zapovedio i podruçnom sveåtenstvu da o boëiønom postu çini.2 Da bi zadobio naklonost toga, na beçkom dvoru tada najpopularnijeg çoveka, poslao mu je pred Boëiø po dva akova çuvenog karlovaçkog „bermeta“ i „åilera“. Po uputi iz Beça je 18. februara Pastirskom poslanicom parohijskom sveåtenstvu naredio da pouçavaju verne da moraju „C. Kr. Veliçanstvu verni svjakim nareëdenijam duhovnim i mirskim vlastem posluåni, pokorni i za vsjaku sluëbu gotovi biti, Bogu boëje a caru carevo davati“;3 ali sve to nije viåe pomagalo, narod se zbog ukidaœa krajina nije viåe mogao stiåati. Kad carica nije htela od ukidaœa krajina da odustane, digli su se iz moriåkih i potiåkih åançeva zasiøeni nezadovoæstvom i uzaludnim ëalbama oni militarci koji su pri plebiscitu u novembru proåle godine izjasnili za militarski staleë, rasprodali su u besceœe sav imetak i poçetkom leta u masi od 2200 porodica4 preko Moriåa i Tise spustili se u Banat.5 U jednom memorijalu stanovnika razvojaçenog åanca Peçke, u kome je posle te seobe ostalo samo oko 100 domova, opisan je donekle sam naçin seæeœa. Peçkani se tu ëale mitropolitu (20. juna 1751) da: „militari s nima sveåtenici bivåi Toma, Nikola i Gavrilo u samu nedeæu Svih Svetih [tj. prvu nedeæu posle Duhova] posle liturgije navaliåe i crkvu jako tirani porobiåe, ibo ni putira i epitraila ni zvona ne ostaviåe nego kako od oltara tako i od prestola sve izneåe osim antiminsa i ednog evangelija u Mlecima åtampanog, a drugu ni jednu kœigu od 42 komada ne ostaviåe. Pri tom je ostalo malo crkvenih novaca kod prezvitera Drëavni arhiv (DA), Illyr.-serb., 150. Ibid. 3 MPA, 25 iz 1751. 4 MPA, 132 iz 1750. 5 Schwicker, o. s., 129. 1 2


47

Milana, za koje bi mogli crkvu da opravimo, ali oni silom iåtu te novce natrag i prete da øe silom uhvatiti ili toga prezvitera Milana ili œegova sina, koji je u Banat otiåao i naplatiti se. Barjaktar Sava Jociø pri tom govori da æudi crkva jesu, a crkva u kojoj se sluëi, zidina; tako su i eåkuti govorili“.6 U to doba stigli su u Juënu Ugarsku emisar iz Srpskog husarskog puka u Rusiji kapetani Gavrilo Voiø, Dimitrije Periø i poruçnik Petar Tekelija, koji su iz Moskve poslani 25. marta prethodne godine radi vrbovaœa novih æudi.7 Oni su se vratili bez veøeg uspeha, pojaçavåi samo kod Srba predispoziciju za seobu u Rusiju, koja je doduåe usled porodiçnih i prijateæskih veza sa ranijim iseæenicima veø postojala, ali se nije joå za sada mogla jaçe razviti zbog toga åto nezadovoæniçki pokret meÿu Srbima nije joå imao voÿe ni direktive. Zbog nepopuåtaœa beçke vlade je meÿu narodom ta predispozicija za seobu u Rusiju sve viåe jaçala i neki narodni prvaci iz razvojaçene Moriåke krajine obratili su se radi toga tajno ruskom poslaniku u Beçu grofu Bestuëevu, koji je celu stvar svojski prihvatio i odluçnim voÿeœem diplomatskih transakcija izmeÿu beçke i petrogradske vlade pri emigraciji Srba u Rusiju i osnivaœu srpskog naseæa u Rusiji Nove Srbije igrao vrlo vaënu ulogu. Pravi tajni savetnik i obersthofmajster graf Mihajlo Petroviø Bestuëev-Rjumin8 doåao je kao izvanredni poslanik Rusije u Beç 30. marta 1749. i 17. aprila je veø primæen kod Marije Terezije u audijenciju. Savezniçki odnosi izmeÿu Austrije i Rusije bili su tada pomuøeni zbog ustezaœa Austrije da Rusiji pomogne u åvedskom pitaœu. Zbog pruske opasnosti je beçka vlada gledala da po svaku cenu taj spor s Rusijom izgladi. Na uçvråøivaœe saveza ruski poslanik u Beçu morao je imati oduçna uticaja, i stoga je Marija Terezija sve upotrebila da ga odmah pridobije. U tu svrhu je povredila i strog ceremonijal beçkog dvora. Bestuëev se, naime, 6

MPA, 92 iz 1751. Bantôåò-Kamenskìy, o. s., Ì, 70 8 O Bestuëevu: Russkìi biograf. slovarò; Èynerlingò, Dvorò i zamíçatelónìe lqdi vò Rossìi vò vtoroy pol. H¿ÌÌÌ. st. (Sankt-Peterburg, 1846), Ì. 7

48

MITA KOSTIØ

u Drezdenu po drugi put oëenio nekom saskom plemkiœom; œegova prva ëena je zbog uçeåøa u zaveri austrijskog poslanika Bote prognana u Sibir, poåto joj je prethodno jezik odseçen. Bila je joå u ëivotu kad se on od protestantske konzistorije u Drezdenu dao rastaviti i ponovo vençati, stoga je carica Jelisaveta proglasila taj brak niåtavnim i austrijskom poslaniku u Petrogradu izjavila ëeæu da se taj brak i u Beçu ne smatra pravovaæanim. Pored svega toga je Marija Terezija, samo da bi zadobila Bestuëeva, œegovu ëenu na dvoru primila.9 Ali i pored te velike predusretæivosti, odnosi beçkog dvora s ruskim poslanikom brzo su se zategli, i to najpre zbog œegova odluçna zauzimaœa zbog verskih progonstava pravoslavnih u Erdeæu, joå viåe zbog œegova pomagaœa emigracionog pokreta Srba u Rusiju. Rusko ministarstvo je 12. januara 1751, na osnovu ëalbe pravoslavnog sveåtenstva u Erdeæu koju je doneo prota Nikolaj Balamiri uputilo austrijskom poslaniku u Petrogradu grofu Bernesu10 notu, u kojoj traëi za pravoslavne u Erdeæu liberum exercitium religionis na osnovu jednoverja i prijateæskih savezniçkih odnosa.11 U isto je vreme i grof Bestuëev u Beçu dobio zapovest da kod beçke vlade radi toga posreduje.12 Na to je iz Beça kao dokaz verske trpeæivosti poslat u Petrograd prepis dekreta (od 27. februara 1751)13 kojim se Grcima dozvoæava da u Trstu mogu podiøi pravoslavnu crkvu. Austrija je to iz çisto trgovinsko-politiçkih razloga uçinila da pomoøu Grka trgovaca koji su i u obe sicilijanske kraæevine imali iste povlastice podigne svoju pomorsku trgovinu. Bestuëev je to znao i odmah javio u Petrograd da se ta povlastica ne tiçe domaøih, nego stranih podanika Grka i time obesnaëio odgovor austrijske vlade. Wolf, A., Aus dem Hofleben Maria Theresias (Wien, 1858), 60–61. General J. Bernes, vanredni poslanik i opunomoøeni ministar Austrije na petrogradskom dvoru od 8. marta 1748 do 18. novembra 1750, (Jahrbuch d. k. k. auswärtigen Dienstes /Wien, 1917, 27). 11 DA, Vortrag Bernes, Petersburg, 12. Febr. 1751; Solovóevò HHÌÌÌ, 152. 12 DA, ibid. 13 Bidermann, Die griechisch-gläubigen u. ihr Kirchenwesen in Ö.-U. (Statist. Monatshefte, X. Jhg., Wien, 1884), 48, gl. HHH¿Ì; Bartenåtajn o. s., 22. 9

10


49

Odmah zatim poçele su uçestale intervencije grofa Bestuëeva radi emigracije Srba u Rusiju, zbog çega je on ubrzo postao najomraëenija liçnost od svih zastupnika stranih drëava na beçkom dvoru. Sa srpskim nezadovoænicima je pregovore vodio preko kaluÿera Mihajla Vanija, koji je radi nekog pazara za manastir Hodoå u Banatu doåao u Beç, tamo manastirski novac potroåio i kako nije smeo da se vrati, stupio u sluëbu kod œega kao domaøi sveåtenik ruskog poslanstva. Pored Vanija vodio je sa Srbima pregovore za seobu i agilni sekretar poslanstva Nikola Çerœev,14 kome je i sam Bestuëev priznao u tom poslu najveøe zasluge. Grof Bestuëev je te pregovore vodio s dobro smiåæenim planom. U jednoj relaciji Kolegiji inostranih dela je javio da se radi åto veøeg uspeha trudio da nagovori æude iz najuglednijih srpskih porodica da traëe pasoå za Rusiju, jer øe za œima s ponosom i drugi poøi. Takvi su æudi, rekao je Bestuëev, Jovan Åeviø, Rajko Preradoviø, Jovan Horvat i Jovan Çarnojeviø, na œih treba najviåe reflektovati i œih je on preporuçio naroçitoj cariçinoj paëœi.15 Izmeÿu ove çetvorice narodnih prvaka se ubrzo izrodila surevœivost oko takmiçeœa za narodno voÿstvo, no potpukovnik moriåke milicije Jovan Horvat16 je za kratko vreme svojom bez14

Œegovu veåtinu i oprez pri takvim pregovorima opisuje Piåçeviø u svojim memoarima: (Popovò, Izvístìe, çast Ì) 15 Polnoe Sobranìe zakonovò ros. imp., br. 10.104. 16 Jovan Horvat, ili kako su ga Maÿari po ocu Samuilu nazvali Åamov (Popovò, Izvístìe, 23), bio je rodom iz Velikog Varadina (Skalókovskìi, o. s.), gde su 1743. bili istog prezimena gombari Stevan Horvat i Grgur Horvatoviø (Erdujheæi, 34). O œegovu ëivotu pre seobe u Rusiju malo se zna. Kao major vodio je peåaçki puk srpske moriåke milicije u ratu za austrijsko nasledstvo na Rajnu protiv Francuza. (Popovò, ibid.) Istakao se kao nar. prvak moriåke milicije i uçestvovao u narodno-crkvenom ëivotu. (Jakåiø, M., O Arseniju Ì¿, 157; Schwicker, Polit. Gesch. d. Serben in Ungarn, 127) trinaestog novembra 1750. bio je „Oberstleutnant qua Obercapitain“ åanca Peçke u Moriåkoj krajini (DA, Illyr.serb.) O daæem ëivotu Ruskìi biograf. slovarò sa detaænom literaturom, koja se sva u ovom radu navodi.

50

MITA KOSTIØ

obzirnoåøu u izboru sredstava za postizaœe uspeha prigrabio voÿstvo nezadovoænika u svoje ruke, sakupio oko sebe jednu grupu oficira voænih da se sele u Rusiju i otpoçeo s Bestuëevim pregovore. Same prilike iåle su mu u tome na ruku. Potpukovnik Moriåke milicije Jovan Åeviø iz Çanada zapleten je na osnovu tuëbe predsednika Inkorporacione komisije Graåalkoviøa da se inkorporaciji krajina protivio u dugotrajan proces, u kome je i Horvat kao tuëilac protiv œega uçestvovao. U poçetku se Horvat pogodio s Grasalkoviøem da øe i on za nagradu pukovniçkim çinom inkorporaciju pomagati, ali se s œim brzo raziåao, pa poåto je veø iz dotadaœa toka parnice izgledalo da œegov glavni protivnik u borbi za narodno voÿstvo, Jovan Åeviø, neøe moøi biti osuÿen, Horvat je uvideo da u redovnoj øesarevoj vojsci ne moëe niåta viåe oçekivati. Stoga je do krajnosti ambiciozan stupio na stranu nezadovoænika i ubrzo se meÿu œima istakao kao voÿa emigracionog pokreta za seobu u Rusiju. Izgledi za uspeh emigracije bili su naroçito meÿu Moriåkom milicijom vrlo verovatni. Zato je Horvat stupio tajno u vezu s ruskim poslanikom u Beçu Bestuëevim, svestrano ga izvestio o privilegisanom poloëaju srpskog naroda u monarhiji i o jaçaœu emigracionog pokreta u Rusiju, koji je meÿu razvojaçenim Moriåanima poçeo naroçito da uzima maha, ponudio mu da øe od razvojaçenih Krajiånika navrbovati ceo husarski puk od 1000 æudi i s punom ga opremom o svom troåku dovesti u Rusiju samo ako mu se osigura generalmajorski çin i komanda nad tim pukom. Bestuëev je Horvatove ponude rado prihvatio i dao mu upute za daæi rad, uputivåi ga da najpre iåte dozvolu za seobu od pretpostavæenih vlasti. Na to se Horvat obratio Dvorskom ratnom savetu s molbom da mu se dozvoli istup iz austrijske vojske i prelaz u rusku vojnu sluëbu. Na predlog Saveta Marija Terezija je za vreme svoga boravka na saboru u Poëunu 5. jula 1751, „s obzirom na blisko prijateæstvo i savez izmeÿu œe i ruskog dvora“ dozvolila Horvatu da moëe iz œene vojske istupiti i u Rusiju bez smetœi otiøi.17 Zajedno s 17

Ratni arhiv (RA), 33, 5. juli 1751.


51

pukovnikom Horvatom odobren je istup iz vojske i odlazak u Rusiju i kapetanu razvojaçenog åanca Moriåke krajine18 Naÿlaka, Nikoli Çorbi. Na osnovu te carske dozvole izradio je Savet Horvatu pasoå, kojim se svim komandama podloënim Savetu zapoveda da c. kr. pukovniku Jovanu pl. Horvatu, koji s poslugom, koœima i prtæagom putuje u Rusiju, budu svugde na pomoøi. Çim je Horvat dobio pasoå, predao je grofu Bestuëevu za sebi i za 29 Srba oficira s porodicama molbu carici Jelisaveti za prijem u rusku vojnu sluëbu19 s ponudom da bi u Rusiju doveo çitav puk ako mu petrogradska vlada izradi u Beçu dozvolu za vrbovaœe. Bestuëev je na to poslao carici Jelisaveti 29. juna (po starom kalendaru) izveåtaj, u kome je opåirno obrazloëio nameru srpske milicije iz ukinutih Moriåke i Potiske krajine da se seli u Rusiju i preporuçio carici molbu Horvata i od œega prijavæenih oficira da ih s porodicama primi u podanstvo i sluëbu. Iz tog izveåtaja, sastavæenog na osnovu informacija od samog Horvata, jasno se vide uzroci emigracionog pokreta koji su terali nezadovoænike na seobu stoga øemo izneti glavne misli œegove. Krajem proålog veka, javæa Bestuëev carici, doselilo se na poziv cara Leopolda iz turskih oblasti pod voÿstvom patrijarha Arsenija Çarnojeviøa oko 60.000 Srba. Œima su date privilegije, koje su svi dosadaåœi vladari, pa i sama Marija Terezija, potvrdili. Srbi su pomogli Austriji da oslobodi mnoge maÿarske i srpske gradove od Turaka, da uguåi pobunu Maÿara a i u posledœem ratu stekli su znatne zasluge. No kako su Maÿari sada na dvoru zadobili Ibid., 40. Specifikation derjenigen servischen officiers, welche in die RussischKayserliche Dienste einzutreten verlangen: Johan Chorwath von Kurtitsch, Johan Csernovitsch, Michael Prodanovitsch, Michael Chorwath, Nicola Csorba, Joseph Denaro, Joseph Cvetinovitsch, Maxim Wuitsch, Josa Stankovitsch, Theodor Csorba, Peter Wuitsch, Johan Miçkoich, Lazar Serezlin, Luca Popovitsch, Kir Popovitsch, Peter Bajanac, Rista Chernitsch, Johan Pivarov, Ignat Miçkoich, Johan Saplonzay; Mihael Schivanov, Maxim Csorba, Philipp Mirkovitsch, Lazar Morvay, Georg Boschkow, Georg Popovitsch, Schewan Wuitsch, Elias Marianovitsch, Miat Babin, alle mit Familien. Taj spisak je austr. poslanik u Petrogradu poslao 1. septembra 1751. svojoj vladi u Beç. (DA, Relationen aus Rusland). 18 19

52

MITA KOSTIØ

od svih drugih podanika veøi uticaj, poçeli su za odmazdu da gone Srbe pomoøu svog sveåtenstva najpre verski, zatim da rade na tome da ih carica izruçi maÿarskoj civilnoj upravi kako bi prigrabili posede mnogih bogatih Srba kad ovi postanu drëavna komorska dobra i Srbi postanu ugarski podanici. U svemu su uspeli. Reåeno je da Srbi koji u ukinutim Moriåkoj i Potiskoj krajini ëele ostati, postanu ugarski podanici, ko to neøe mora se iseliti u Srem gde i bez toga ima veø toliko naroda da nedostaje zemæe i za preÿaåœe doseæenike. Na to su neki Srbi odgovorili da oni pod tim uslovima ne mogu ni na starim mestima ostati ni u Srem se preseliti, nego mole, pozivajuøi se na verne usluge øesarskom domu, da dozvoli da mogu preøi u sluëbu ruske carice. Kad im je obeøao Savet da øe dobiti pasoåe za Rusiju, doåli su kod œega, iznosi daæe Bestuëev, pukovnici Jovan Horvat i Jovan Çarnojeviø i izjavili da oni s mnogim drugim oficirima „po jednoverju“ jako ëele da stupe u rusko podanstvo i mole caricu da im za naseæe ustupi zemæa oko Baturina (u Malorusiji) ili ma gde u Ukrajini. Horvat je podneo spisak sa 29 oficira koji takoÿe ëele da stupe u rusku sluëbu i za koje on kaëe da su dobili pasoåe; osim toga uverava da øe navrbovati i u Rusiju dovesti ceo husarski puk od 1000 æudi sa vlastitim koœima i opremom i na svoj troåak, ako mu se izradi dozvola za vrbovaœe. Za sve to traëi generalmajorski çin i nasledno pukovniåtvo u tom puku. Pored toga, kaëe, mogao bi navrbovati i peåaçki puk od 2000 æudi. Odelito od Horvata prijavili su se da ëele stupiti u rusku sluëbu, veli Bestuëev u tom izveåtaju, i drugi, vrlo iskusni oficiri: kao kapetan Gavrilo Novakoviø, lajtnanti Petar Åeviø, Georgije Novakoviø i dr. Da bi caricu Jelisavetu åto sigurnije zadobio za ideju o kolonizaciji Srba u Rusiju, Bestuëev je u istom izveåtaju dodao kako se i œen otac Petar Veliki brinuo da od tog naroda zadobije podanika „zbog œihove hrabrosti, blagoçestija, srodstva s œima i neizmerne predanosti ruskom narodu kao i zbog toga, åto su im tamoåœa mesta poznata a meÿu turskim podanicima imaju mnoåtvo zemæaka i roÿaka; osim toga, oni rusko podanstvo i sami ëele ne iz kakve koristi ili pritvorstva nego iz revnosti prema


53

pravoslavnoj crkvi i æubavi prema osobi Vaåeg Veliçanstva“. Uza sve to austrijska carica je reåila da ih otpusti. Iz tih razloga Bestuëev carici Jelisaveti preporuçuje da Srbe primi u podanstvo i svoju odluku im dostavi do 22. jula t. g. jer do tog roka oni moraju biti gotovi poåto su veø poçeli da svoj pokretni imetak rasprodaju i ako do tog vremena ne dobiju reåeœe, bojati se da øe preøi Turcima, jer im tamo bar veru ne diraju.20 Ovaj izveåtaj dobio je u ruke ruski drëavni kancelar grof Aleksej Petroviç Bestuëev Rjumin,21 mlaÿi brat ruskog poslanika u Beçu grofa Mihaila Petroviça Bestuëeva. Ovaj okretni i veåti diplomata iz åkole Petra Velikog, koji je doduåe primao mito sa viåe strana, ali se ni od koga nije dao uplivisati, zadobio je caricu Jelisavetu pod svoj uticaj i vodio gotovo suvereno spoænu politiku Rusije. Od œega je najviåe zavisilo hoøe li Horvatova ponuda biti primæena ili ne. No i on je, kao i œegov stariji brat, ideju o naseæavaœu ugarskih Srba u Rusiju odmah prihvatio, za œu caricu Jelisavetu zadobio te osnivaœe i razvoj srpskih naseæa u Rusiji – Nove Srbije i Slavenosrbije – koliko je god mogao pomagao. Po predlogu svoga kancelara potpisala je carica Jelisaveta 11. jula 1751. za beçkog poslanika instrukciju, kakvo drëaœe u tom pitaœu da zauzme. „Kad je do toga doålo da se beçki dvor svojevoæno liåava hrabre srpske vojske, treba da se staramo da je za sebe pridobijemo, jer øe i sam beçki dvor nesravœeno lakåe gledati tu vojsku u sluëbi svoje verne saveznice nego dozvoliti da preÿu na tursku stranu.“ Beçkom ministarstvu treba stvar na ovaj naçin predstaviti: Ruska carica, saznavåi da Marija Terezija hoøe da otpusti Srbe i dõ im pasoåe za seobu, ne sumœa da øe se ona protiviti nekom pojaçaœu ruske lake vojske, jer su œihovi interesi tako zajedniçki, da svaki porast na jednoj strani jednako deluDA, Relationen aus Russland, Pretlacks ddo. Petersburg, 1. Sept. 1751. An Kays. Mayt. Pridodan: Extract aus der Rel. des Obersthofmarschals u. Ambassad. Extraordinaire gf. v. Bestoucheff aus Wien, 29 Juni. Up. i Solovòevò, o. s., 154. 21 Russkìi biograf. slovarò, ÌÌ, 787–796. Œegovu politiku opåirno prikazao: Teoktistovò, Otnoåenìá Rossìi kò Prusìi vò carstvovanìe Elisaveti Petrovnô (Moskva, 1882). 20

54

MITA KOSTIØ

je i na drugoj strani; stoga se nada da beçki dvor neøe smetati Srbima da stupe u rusku sluëbu, tim viåe åto bi ta vojska gde bi se u sluçaju nuëde upotrebila, uvek sluëila protiv zajedniçkog neprijateæa. Daæe se Bestuëev upozorava da je i Petar Veliki s mnogo napora teëio „da privuçe sebi te narode“ i savetuje mu se da celu stvar vodi s najveøom paëœom kako se beçkom dvoru kao prvom i najprirodnijem savezniku Rusije ne bi pruëilo ni najmaœe neugodnosti i razloga za ëalbe i negodovaœe.22 Dva dana kasnije (13. jula) carica je ukazom poslaniku Bestuëevu zapovedila da javi Horvatu „da øe ne samo on s drugim oficirima, nego koliko god œih bi od srpskog naroda u naåu imperiju preøi htelo, kao jednoverni s nama u sluëbu i podanstvo naåe primæeni biti“. Horvat øe po dolasku dobiti çin generalmajora, oficiri koje je on prijavio po jedan çin viåe. Na kraju izraëava zadovoæstvo za obeøano formiraœe husarskog i pandurskog puka i obeøava da øe Srbima ne samo u Ukrajini nego i u drugim krajevima potrebne plodne zemæe dati i pri preseæavaœu nuënu im pomoø pruëiti. Pri dolasku u Rusiju neka doÿu u Kijev i tamo se prijave general-guverneru s objavama od Horvata.23 Çim je Bestuëev Horvata izvestio da carica œegovu ponudu prima, otpoçeo je on odmah meÿu onih 2200 srpskih porodica koje su se iz Pomoriåja spustile u Banat i nalazile se joå u selidbenom pokretu ne znajuøi kuda da krenu, ëivu akciju da ih nagovori na seobu u Rusiju. Meÿu ovim nezadovoænicima je œegova propaganda lepo uspevala, osobito kad je raåirio meÿu œih glas da ih u militarskom staleëu neøe nikako ostaviti. Naroçito su graniçarski oficiri poçeli uz œega da pristaju jer im je obeøavao, pored istog materijalnog staœa u Rusiji, i jedan çin viåe nego åto su u austrijskoj vojsci imali. Meÿu prvima koji su na seobu pristali bili su kapetan Nikola i kornet Teodor Åtrba ili kao su ih drëavne vlasti i Rusi nazivali Çorba (Csorba), oba iz razvojaçenoga åanca Moriåke krajine, Naÿlaka. Œih su, bez sumœe, politiçki razlozi na to naveli, jer su kod drëavnih vlasti pripadali rÿavo zapisanoj 22 23

Solovóevò, ibid. Polnoe sobranie zakonov (PSZ), br. 9919.


55

porodici naÿlaçkog kapetana Jovana Çorbe, koji je zajedno s oberkapetanom åanca Arada, Ÿurkom Åeviøem, najpre pristao uz pubunu Pere Segedinca iz Peçke, ali kad su videli da je Pera izdan, udarili su na srpske i maÿarske ustanike i mnoge od œih posekli, no ipak su uhapåeni, u lance okovani i posle druge istrage jedva pomilovani.24 Kako se baå tada i srpska milicija u Sremu, kuda su Moriåani i Potisani trebali da preÿu, pretvarala u regularnu vojsku i oficirska mesta Nemcima i Maÿarima popuœavala, nisu se, naravno, ni çlanovi te, buntovniåtvom ëigosane srpske porodice u austrijskoj vojsci mogli oseøati dobro te su se odluçili na seobu. Istog dana kada i Horvat, dobio je pasoå za Rusiju i kapetan Nikola Çorba, dok su kornet Teodor Arsenijeviø Çorba i lajtnant Josif Cvetinoviø iz Horvatova åanca Peçke dobili pasoåe za Rusiju 13. maja preko svoje komande. Sva vojna lica morala su se radi pasoåa za seobu u Rusiju obraøati preko svoje komande Dvorskom ratnom savetu, a ovaj je traëio odobreœe same carice i nerado te pasoåe izdavao samo da emigracioni pokret ne bi uzeo maha i time se slabila vojna sila monarhije. Dana 12. avgusta 1751. izdati su pasoåi ovoj osmorici oficiri s porodicama: lajtnantu Jozi, vahtmajsteru Jovanu Pivarovu, barjaktaru Risti Hrniøu, kvartirmajsteru Filipu Markoviøu, Ÿorÿu Popoviøu, Ÿorÿu Boåkovu, kornetima Miåi Novakoviøu i Aleksi Konstantinovu.25 To svoje vrbovaœe Horvat je vråio tajno i od drëavnih vlasti i od mitropolita Nenadoviøa. Po drëaœu politiçkih vlasti odmah se videlo da je vlada protivna seobi Srba u Rusiju a i Nenadoviø se odmah s poçetka prema emigracionom pokretu poçeo neprijateæski da drëi, samo åto se motivi œegova drëaœa ne mogu taçno odrediti, ne moëe se znati da li je on to çinio iz lojalnosti prema carskom domu ili iz sebiçnosti, da se gubitkom velikog broja vernih ne umaœe stolarni prihodi ili pak iz nacionalistiçkih razloga da se odlaskom Srba u Rusiju ne bi slabio politiçki poloëaj Srba u Austrougarskoj. 24 25

51, 71.

Jakåiø, M., Pobuna Pere Segedinca („Bogosl. glasnik“, 1902, sv. 2), 10. Spisak u DA, Illyr.-serb., 1751. Up. „Srpski Sion“, 1906, 362; Spom.

56

MITA KOSTIØ

Poåto se usled Horvatove akcije emigracioni pokret za Rusiju neobiçno jako razmahao, uåle su mu naskoro u trag i drëavne vlasti i mitropolit Nenadoviø i poçeli paëæivo da ga motre. Nenadoviø je nezadovoæniçko komeåaœe u Pomoriåju i Potisju dao preko poveræivih æudi uhoditi, i na osnovu tako skupæenih vesti podneo je sam od sebe, bez poziva drëavne vlasti, carici za vreme svoga i œena boravka u Peåti (27. jula 1751) o celoj Horvatovoj akciji jedan vrlo informativni izveåtaj sa imenikom onih oficira koji hoøe s œim da se sele u Rusiju, oznaçivåi joå pored svakoga i viåi oficirski çin, koji im je Horvat u Rusiji obeøao. Iz Moriåke krajine spomiœu se tu pukovnik Jovan Horvat kao general-major, potpukovnik Jovan Çarnojeviø iz Arada kao pukovnik, Mihajlo Horvat, potporuçnik iz Kurtiøa kao potpukovnik, Nikola Çorba, kapetan iz Nadlaka kao major, Petar Marjanoviø, kapetan u Çanadu, Josif Cvetinoviø kao kapetan iz Peçke, Teodor Çorba kao kapetan iz Nadlaka, Georgije Filipoviø, kapetan u Glogovcu, Ëivan Åeviø, kapetan u Çanadu i Ilija Marjanoviø kao kornet u Çanadu. Iz Potiske krajine: Maksim Zoriø, kapetan u Moåorinu, Petar Vujiø i Maksim Vujiø, kapetani, Vasilije Vujiø i Stevan Vujiø, korneti iz Martonoåa, Georgije Popoviø, kapetan iz Sente, Peter, kapetan iz Kaœiëe. Svaki od tih oficira, kaëe Nenadoviø, namerava da sa sobom u Rusiju povede 100 i viåe porodica. „Razlog toga novog primaœa sluëbe ne bi bio nikakav drugi, nego åto dosadaœi vojniçki staleë sa seæaçkim staleëom neøe da zamenu, prema tome ni u spomenutim krajinama ni drugde kao paori da ëive.“ Daæe javæa Nenadoviø carici kako je nedavno ovde bio ali se veø vratio od peøkog patrijarha poslanik, crnogorski vladika Vasilije Petroviø i preduzeo korake da se provincija Crna Gora, „koja leëi u Turskoj ali o kakvoj zavisnosti od Turske neøe da zna“ podloëi Rusiji pod svojim knezom. Potpukovnik Çernojeviø iz Arada teëi da on taj knez postane. Za caricu je svakako najviåe vaënosti imala na kraju toga izveåtaja spomenuta vest „da su se iz obe krajine u Temiåvarski Banat doseæenih 2000 porodica, koje neøe da se dadu uteloviti


57

ugarskom provincijalu“, od pukovnika Horvata raåirenom veåøu da se nemaju nadati miliciji uzbunile i zavele da se takoÿe u Rusiju sele. Ali, zavråava Nenadoviø svoju dostavu carici, on se potrudio da ih od takve namere odvrati i nagovori da zbog svog smeåtaœa çekaju carsku rezoluciju.26 U to vreme su i politiçke vlasti aradske varmeÿe uåle u trag Horvatovoj akciji meÿu Moriåanima i uhvatile dvoje œegovih slugu na delu te o svemu preko ugarskog namesniåtva izvestile Ugarsku dvorsku kancelariju, koja je opet s obzirom na to da se odrëi javni mir i poredak i oçuvaju nepovreÿena suverena prava Kraæevine, carici predloëila da se svi oni koji hoøe da se sele u Rusiju uhapse, i nad œima stroga istraga sprovede, ne bi li se otkrile Horvatove namere i pronaåla kakva œegova tajna korespondencija. Zatim je Kancelarija joå predloëila da se politiçkim vlastima izda zapovest da one same zabrane vrbovaœe u tuÿu vojniçku sluëbu i o svemu s vremena na vreme åaæu izveåtaje, a i samog Horvata da pozovu i sasluåaju ga. Carica je sve te predloge sa svoga neprijateæskog drëaœa prema Srbima poznatog predsednika Kancelarije grofa Nadaëdija27 19. avgusta odobrila. Aradska varmeÿa je na to odmah dala uhapsiti te Horvatove sluge, i kad se ovaj zbog toga ëalio Savetu, grof Nadaëdi je na osnovu dobavæenih podataka odgovorio da je Horvat ne samo dvoje slugu nego veø 200 vojnika nakupio koje hoøe sa sobom da povede u Rusiju i s daæim vrbovaœem nije prestao. Mnogima je veø i vojniçke çinove podelio, i na taj naçin ceo narod toliko uzbudio da je œegov dom zbog toga svaki dan pun æudi. Stoga Kancelarija traëi od Saveta da i œu o izdatim pasoåima za Rusiju izveåtava, kako bi mogla takve opasne sastanke spreçavati.28 Kada je Horvat video da su drëavne vlasti uåle u trag œegovoj akciji i da mu daæe vrbovaœe ometaju, poçeo je krajem septembra kupiti svoje pristaåe u nameri da se joå pre zime u Rusiju krene, i odande preko ruske vlade pokuåa izraditi dozvolu za javno vrbovaœe iseæenika. 26

MPA., 106 iz 1751. Bartenåtajn, o. s., 32. 28 DA, Illyr.-serb., 1751. 27

58

MITA KOSTIØ

Pre svoga odlaska pokuåao je joå da preko ruskog poslanika u Beçu upliviåe na petrogradsku vladu da se srpskom naseæu u Rusiji dõ zasebna organizacija kao åto je Vojna granica u Austrougarskoj i da se materijalni poloëaj deseæenika odmah u poçetku åto boæe osigura. Stoga je inicijativom samoga Horvata Bestuëev u noti od 24. septembra izneo miåæeœe da bi se od Srba trebalo obrazovati pograniçna milicija kao i u Austriji, zbog çega bi im trebalo odrediti zgodna mesta i dati sredstva za organizaciju naseæa, vojnici bi onda bili duëni da o svom troåku nabavæaju koœe i opremu. Kako Petar Veliki pri naseæavaœu Gruzina nije ëalio ni çinova ni para, to bi i Srbima zbog toga åto su morali da preÿu tako dalek put o svom troåku i pre toga svoje imaœe u besceœe da rasprodaju pa opet sve nanovo nabavæaju, trebalo za prvu godinu dati sve prinadleënosti, provijant i furaë kao i drugim husarskim pukovima isto im tako i za vreme rata sve to isplaøivati, dok u mirno vreme srpski korpus ne bi dobijao nikakvu platu.29 Krajem septembra krenuo je Horvat sa svojom grupom Srba iseæenika u Rusiju.

29

Poln. sobr. zak., br. 9919.


59

NOVA SRBIJA (OSNIVAŒE NASEÆA)

(Seoba pukovnika Horvata u Rusiju. Sastav œegove grupe. Dolazak u Rusiju. Prihvatna stanica u Kijevu. Horvatov organizacioni projekat o naseæu. Cariçina uputa Senatu. Konferencija Senata, Vojne kolegije i Horvata. Ukaz o osnivaœu Nove Srbije. Instrukcija generalu Gæebovu o ustrojstvu naseæa) Kad je Horvat video da su drëavne vlasti uåle u trag œegovoj propagandi i seobu u Rusiju zabranile a on se jedva oprostio sudske istrage, napustio je daæe vrbovaœe i krajem avgusta 1751. poçeo je kupiti svoje pristaåe u nameri da se krene u Rusiju. Mnogi oficiri koji su hteli s œime da poÿu nisu to mogli, jer joå nisu dobili pasoåe, a bez œih nisu hteli da odu zbog toga åto se onda ne bi smeli viåe vratiti u monarhiju, gde su imali joå nereåenih porodiçnih i poslovnih veza. Mnogi nisu hteli da se izlaëu neugodnostima oko vaÿeœa pasoåa, nego su kriåom preko granice prelazili, åto onda joå nije bilo teåko jer nad kretaœem 2200 porodica Moriåana koje su se nalazile u selidbenom pokretu bez stalnog sediåta u Banatu, nije se mogao voditi nadzor, kontrola na granici bila je labava a maÿarske vrhovne vlasti nisu na odlazak Srba ni najmaœe neprijateæski gledale, åto su drëale da øe se na taj naçin moøi najlakåe oprostiti onih buntovniçkih elemenata meÿu œima, koji su utelovæeœu krajina Ugarskoj najviåe smetali. Horvatova grupa oficira, vojnika, civilnih osoba, sa poro-

60

MITA KOSTIØ

dicama i poslugom, s kojima je on krajem septembra u Rusiju poåao, brojala je u poçetku 218 duåa.1 Od znatnijih lica bili su to pored Nikole i Teodora Çorbe iz Naÿlaka, Horvatov brat kapetan Mihajlo iz Peçke, Jovan Çarnojeviø, potpukovnik iz Arada, Petar Marjanoviø i Ëivan Åeviø, kapetani i Ilija Marjanoviø kornet iz Çanada, Georgije Filipoviø, kapetan iz Glogovca, Josif Cvetinoviç, hadnaÿ iz Peçke. Iz Potiske krajine od brojne porodice Vujiøa iz Martonoåa: kapetanlajtnant Petar, hadnaÿ Maksim, kornet Vasilije Vujiø, zatim Georgije Popoviø, hadnaÿ iz Sente, Petar Bajanac, hadnaÿ iz Kaœiëe. Neznano iz kojih mesta Pomoriåke i Potiske krajine: lajtnant Josif Davidoviø Joza, Mihajlo Vorkapiø; barjaktari: Lazar Serezli, Miåa Novakoviø, Aleksa Konstantinov, Rista Hrniø; kvartirmajster Filip Miatoviø; vahtmajsteri Mijat Bobin, Tie Ivan, Jovan Adamov, Jovan Kostiø, Jovan Vargin, Jovan Pivarov i dr.2 Sa tom grupom krenuo je Horvat krajem septembra u Rusiju, iåao je preko Tokaja i 10. oktobra je stigao u Kijev, gde se po uputi grofa Bestuëeva odmah prijavio generalnom guverneru Leontijevu, koji je po zapovesti Senata tamo spremio za doseæenike prihvatnu stanicu. Leontijev je Srbe doseæenike smestio u Kijevu i okolnim mestima i brinuo se o œihovoj ishrani. Ëivotne namirnice za œih i za œihovu stoku imao je zapovest da nabavi rekvizicijom iz obliëœih maloruskih mesta, uz obeøaœe kasnije naplate rekvizicionih listova od strane drëave, mesto gde øe se doseæenici naseliti, trebalo je odrediti na proleøe.3 Za Horvatom su stizali postepeno u maœem broju novi Moriåani i Potisani u Kijev i razmeåtani su po okolnim mestima da tamo prezime. Do proleøa je œegova grupa do 1000 doseæenika narasla. Sa izaslanstvom od jednog majora, tri kapetana, dva poruçnika, sa jednim zastavnikom, narednikom, kaplarom i çetiri husara otiåao je Horvat zatim u Petrograd da uredi stvar oko naseæa. Ta1

Rus. biograf. slovarò, u biografiji J. Horvata. DA, Illyr.-serb. 3 Polnoe sobranìe zakonov ross. imperìi, T. HÌÌÌ, br. 9919. 2


61

mo je (19. februara 1752) podneo drëavnom kancelaru grofu Alekseju Petroviçu Bestuëevu projekat „na kakvom osnovu pravoslavni narodi srpski, makedonski, bugarski i vlaåki“ ëele da preÿu u rusko podanstvo i da sluëe „oruëjem i krvæu“. Taj organizacioni projekat obuhvata u osamnaest taçaka gotovo celo ustrojstvo vojniçkog naseæa. U œemu Horvat predlaëe: 1) Da se ustroje çetiri regularna puka, dva husarska, dva pandurska, svaki puk da ima po 4000 æudi, od toga u peåaçkim pukovima da budu po 1000 grenadira. 2) Nad tim pukovima da vode komande åtapski, viåi i niëi oficiri kao god åto je kod drugih koœiçkih i peåaçkih pukova u ruskoj armiji. 3) Drugi spomenuti narodi da se nasele od tvrÿave Kamenka duë poæske granice, ukæuçiv Crne åume do Horvatova puka. 4) Dvama husarskim pukovima carica da odredi iste prinadleënosti kao i drugim koœiçkim pukovima, dok pandurski pukovi da dobijaju jednu treøinu maœe; mesto porcionog i racionog novca, uëivaøe dodeæenu im zemæu u mirno vreme, u ratu pak imaøe sve kao i drugi pukovi. 5) Ti novoosnovani pukovi za vreme rata da uvek imaju priliçnu rezervu po utvrÿenim mestima naseæa. 6) Penziono pitaœe udovica poginulih oficira i vojnika urediøe se po naknadno podnesenom predlogu. 7) Pukovi øe se izdrëavati iz opåeg vojnog buxeta. 8) Ime naseæu odrediøe carica. 9) U mirno doba dozvoæava se onima koji sluëe u pograniçnim pukovima trgovaœe ne samo po unutraåœosti Rusije nego i po Krimu, Moldavi i Poæskoj. 10) Crkve, åkole i sveåtenstvo imaøe kao i drugi pukovi a izdrëavaøe se po opåtem vojnom ustrojstvu. 11) Nikakav drugi narod ne sme se naseliti po zemæi od tvrÿave Kamenka duë poæske granice do zaporoåkih kozaka, turske i tatarske granice, niti na tu zemæu kakvu pretenziju diøi. 12) Podela zemæe neka se poveri kojem inëeœeru, husarska rota (çeta) od rote treba da ima osam vrsta rastojaœa, pandurska po pet vrsta rastojaœa, u stepi husarska bi rota obuhvatila po trideset, pandurska po dvadeset pet vrsta. 13) O ureÿeœu mehana, mesarnica i drugih trgovina postupiøe se po cariçinom nareÿeœu. 14) Svaki puk sastoji se zajedno sa åtapskim i viåim oficirima od dvadeset rota. 15) Za prvi put dobijaju husarski i pandurski pukovi sve oruëje od drëave. 16) Radi osiguraœa naseæa mora se iduøe godine podiøi tvrÿava i okolna sela za to na kuluk pozvati. 17) Pitaœe

62

MITA KOSTIØ

pravosuÿa odrediøe carica. 18) U ratu stupaju pukovi pod komandu vrhovnog zapovednika regularne vojske. Posle ovog projekta Horvat obeøava da øe o svom troåku joå 1000 æudi s porodicama u Rusiju dovesti. Da bi se brojno staœe projektovanih pukova popunilo, predlaëe on daæe, da se za åtabne i viåe oficire nike ne uzme ko ne dovede u Rusiju izvestan broj doseæenika. S tim u vezi javæa da su œegov brat potpukovnik Dimitrije Horvat i premijer-major Återba odluçili da po 1000 æudi o svom troåku u Rusiju dovedu. Za nepredviÿene troåkove oko seobe moli od carice da se œegovoj „pohodnoj kancelariji“ izvesna svota doznaçi. Vaëan je daæe œegov zahtev da se beçka vlada ma kojim naçinom zamoli da dozvoli javno vrbovaœe 500–1000 æudi u Ugarskoj; ako se u tom ne uspe, çiniøe on to „tihim i tajnim naçinom“, no kad bi se vrbovaœe javno dozvolilo, taj bi se broj brzo postigao. Caricu moli da ukazom zapovedi zaporoåkim kozacima da naseæenicima ne çine smetœe. Zatim preporuçuje kapetana Marjanoviøa iz Çanada za sekundmajorski çin zbog toga åto je u Pomoriåju izgubio sve svoje imaœe, i sa åest sinova se doselio u Rusiju. Na kraju moli Horvat caricu ako te œegove predloge primi, da ih poimeniçnim ukazom utvrdi i on se izvesti.4 To je uçinio stoga åto je znao da se za œim u Rusiju sprema i œegov protivnik Åeviø.5 Carica Jelisaveta je naredila Senatu (ukazom od 24. decembra 1751) da zajedno s Vojnom kolegijom, uz liçno uçestvovaœe samoga Horvata pretrese ceo Horvatov organizacioni projekat i podnese joj o œemu predlog. „Neka se pri tom rasudi, gde øe veø doseæene i prijavæene Srbe smestiti obziruøi se na to, kako bi pre svega pusta mesta, kojima je potrebna pograniçna straëa time mogla biti naseæena i da za æudski ëivot budu ta mesta prikladna i zgodna.“ Daæe carica Jelisaveta nareÿuje da se doseæenicima u svemu åto viåe izaÿe u susret kako bi u åto veøem broju pridolazili, „od çega ne mala korist naåoj imperiji biti ima“. Svota potrebna za pomoø deseæenicima i za isplatu rekvizicione æudske i stoçne 4 5

Ceo organizacioni projekat åtampan: Poln. sobr. zak., br. 9919. Popovó, Izvístìe, 176.


63

hrane iz Malorusije neka se Senatu dostavi i kao „vojni rashodi“ rashoduje. Kao vojnici doseæeni Srbi biøe podloëeni Vojnoj kolegiji.6 Joå istog dana je taj ukaz zajedno sa Horvatovim projektom i izveåtajem ruskog poslanika u Beçu poslat Senatu na izråeœe, Senat je odmah pozvao na sednicu Vojne kolegije i Horvata sa pravom savetovaœa. Na toj sednici uzet je Horvatov projekat u pretres. Do sporazuma se brzo doålo, jer su sve taçke projekta gotovo bez promene primæene. Najviåe je posla zadavalo odreÿivaœe mesta za naseæavaœe. Sastavæena razolucija je odmah podnesena carici Jelisaveti i ona je veø 25. decembra potpisuje.7 Tim se ukazom odreÿuje formiraœe çetiri regularna puka – dva husarska po 4000 i dva peåaçka po 2000 æudi. U sluçaju rata ti se pukovi upotrebæavaju po rasporedu Vojne kolegije, odnosno svagdaåœeg generalisimusa. O ureÿeœu udoviçkih penzija, zatim o drëaœu mehana i drugih trgovina ima zaseban predlog podneti Horvat. Vojna kolegija isplaøuje trebovaœe pukova iz buxeta za vojsku. Novo naseæe dobija (po predlogu konferencije) ime Nova Srbija. Naseæenicima je dozvoæeno trgovati po velikoruskim i maloruskim gradovima i mestima po naplati tamo odreÿenih carina a po naseæu bez carina. Crkveno ureÿeœe spada pod Sv. sinod. Samo vojni sveåtenici dobijaju od drëave platu, druge sveåtenike i åkole izdrëavaju naseæenici. Vojna kolegija svakom doseæeniku vojniku daje karabin i dva piåtoæa. Ima se podiøi tvrÿava od zemæe i nazvati tvrÿava Sv. Jelisavete. Sudi se po vojnom ustavu. Horvatu se za nepredviÿene troåkove stavæa 5000 rubaæa na raspolagaœe, koje øe Vojnoj kolegiji obraçunati. Kolegija inostranih dela ima kod beçkog dvora da izradi dozvolu za seobu 500–1000 æudi. Taj ukaz ima Horvatu da izda Vojna kolegija a Senatu poåaæe prepis. Na to je Vojna kolegija 11. januara 1752. izdala Horvatu taj ukaz u obliku „ëalovanaá gramota“, kojom se on imenuje general-majorem i podrobno odreÿuje ustrojeœe dva husarska, dva peåaçka pu6 7

PSZ, ibid. Ibid., br. 9919.

64

MITA KOSTIØ

ka, daje naseæenicima zemæa i privilegije, odreÿuje ime naseæu Nova Srbija i nareÿuje podizaœe tvrÿave Sv. Jelisaveta. U toj gramoti carica Jelisaveta naglaåava da prima naseæenike „åto je taj pravoslavni srpski narod s œom jedne vere, åto prema œoj i œezinoj imperiji oseøa naroçitu æubav i åto su doseæenici od œezine dobre prijateæice Marije Terezije dobili razreåeœe od podanstva“. Ta gramota moëe Horvatu posluëiti kao sredstvo za vrbovaœe novih doseæenika. Na kraju se joå husarskom puku za ratno vreme za isplatu porcionog i racionog novca odreÿuje svota od 154.847 rubaæa, 87 kop., za mirno vreme 35.176 r., za oruëje, municiju i druge potrebe jednom za svagda 27.265 r. i 25 kop., dok pandurski puk u ratno vreme dobija za isplatu porcionog i racionog novca 104.042 r. i 90 kop., u mirno vreme 23.298 r. i 66 kop.8 Daæi poslovi na podizaœu naseæa Nova Srbija brzo su tekli. Za vreme razmeravaœe zemæe doseæenicima odredio je Senat general-majora artiæerije Ivana Fjodoroviça Gæebova i 29. januara tekuøe godine dao mu instrukciju ovog sadrëaja. 1) Do sada i ubuduøe doseæeni Srbi i drugi narodi neka se nasele po zadœeparskim mestima, i to: poçev od uåøa reke Kagarlika pravom linijom do izvora reke Tura, od izvora reke Tura do uåøa Kamenke, od uåøa Kamenke do izvora Berezovke, od izvora Berezovke tokom reke Ameænika do œena uåøa u Dœepar – na tim mestima imaju se naseliti dva puka, jedan husarski general-majora Horvata a drugi pandurski, svaki po 4000 æudi razreÿenih u dvadeset rota. Oni æudi od tih naroda koji ne sluëe vojsku, na primer samo ratari, neka se meÿu pukovima ne naseæavaju, nego neka im se daju naroçito dobra druga mesta. 2) To naseæe pukova nazvaøe se Nova Srbija i u œu se nikom osim Srba ne dozvoæava useæavaœe. Ako se tamo veø nalaze drugi naseæenici, imaju se poslati na druga mesta, åto su se naselili samovoæno, bez ukaza. Svoje nekretnine neka prodaju Srbima po dobrovoænoj ceni. 3) Po Horvatovoj molbi neka se husarska rota od rote smesti na rastojaœe od osam vrsta a pandurska po åest vrsta. U stepi husarska rota neka obuhvati prostor od trideset vrsta, pandurska dvadeset pet vrsta. 8

Ibid., br. 9923.


65

4) Po Horvatovu predlogu neka se odredi koliko zemæe da dobiju udovice i siroçad palih. 5) Svakom neka se onoliko zemæe podeli koliko se daje ruskoj landmiliciji i penzionircima, a to je kapetanima po 100, poruçnicima po 80, potporuçnicima po 70, zastavnicima po 50, vojnicima 20–30 çetvrti na svaku porodicu, sveåtenicima i crkvenosluëiteæima neka se pored toga joå neåto doda. 6) Sveåtenstvo i åkole ako im budu potrebne, moraju Srbi izdrëavati o svom troåku. 7) Neka se osnuje tvrÿava od zemæe sa nazivom tvrÿava Sv. Jelisavete; za œeno pravæeœe imaju se dodeliti do 2000 momaka iz maloruskih pukova.9 Time su teoretski dovråene sve pripreme za osnivaœa srpskog naseæa Nova Srbija, trebalo je sada samo da se u delo privedu. Pre svoga polaska u Kijev, Horvat je u Petrogradu izradio naredbu da se svi Srbi doseæenici œemu u Novu Srbiju poåaæu. Çim je granulo proleøe Horvat je prethodno poslao iz Kijeva jedno odeæeœe svojih husara duë Dœepra u tvrÿavu Kamenku a za œim je malo posle krenuo i sam sa svojom grupom doseæenika, koja se meÿutim novim pridoålicama opet neåto poveøala iz Kijeva na jug i poçeo da naseæava odreÿeno zemæiåte izmeÿu Siœuhe, Buga i Dœepra, juëno od prave linije koja spaja uåøe reçice Visa i Siœuhu i reçice Tjasmina u Dœepar.10 Od strane Senata mu je stalno dodeæen general-major Gæebov, koji je imao da brine o svemu åto je potrebno za osnivaœe naseæa i o strateåkom razmeåtaju i utvrÿivaœu pograniçnih mesta. Odmah po svom dolasku obrazovao je Horvat jedan koœiçki puk, koji se nazvao „Gusarskìy Horvatovò polkò“ i jedan regularni peåaçki „Pandurskìy polkò“. Husarski puk je naselio u severozapadnom delu Nove Srbije i uzeo sam komandu nad œim a Pandurski puk u severoistoçnom delu i dao komandu nad œim svom starijem bratu, potpukovniku Mihajlu Horvatu, koji je za svoje åtabno mesto i sediåte izabrao åanac Krilov, baå na samom utoku reçice Tjasmina u Dœepar. 9 10

Ibid., br. 9923; Solovóevò, o. s., 153. Vidi priloëene karte.

66

MITA KOSTIØ

U sporazumu sa Gæebovim naznaçio je Horvat åançeve ili rote (çete) i raselio po œima svoje oficire sa malim brojem vojnika, koliko se u poçetku zateklo kod œega. Zatim je Gæebov oficirima i vojnicima, prema œihovom çinu, po dobijenoj instrukciji razmerio zemæu i odmah je u naseæu poçeo intenzivan rad na utvrÿivaœu åançeva, podizaœu kuøa i obraÿivaœu zemæiåta. Horvatova prva briga bila je na poçetku ëivota novoga naseæa da dobavi u Novu Srbiju åto viåe doseæenika, u prvom redu Srba iz Ugarske pa onda i drugih pravoslavnih Slovena. Radi toga je, ne çekajuøi ishod diplomatske intervencije ruskog poslanika kod beçkog dvora da se izradi dozvola za javno vrbovaœe 500–1000 æudi za seobu u Rusiju, u isti mah poslao pod raznim navodima u monarhiju nekoliko misija da tajno vrbuju doseæenike u Novu Srbiju. Œihov rad opisaøemo u zasebnom poglavæu.


67

RUSKA PROPAGANDA I DIPLOMATIJA NA DELU

(Laëni izveåtaj Pretlaka o napuåtaœu srpske stvari od ruskog dvora. Audijencija grofa Bestuëeva kod kancelara Ulfelda. Novi zahtevi Rusije. Izveåtaj aradske varmeÿe o napredovaœu emigracionog pokreta. Bartenåtajn o drëaœu vlade prema Srbima s obzirom na ruski savez. Horvatovi emisari u Beçu. Œihovi uspesi u Banatu. Izgon iz drëave. Nenadoviø za oåtre mere. Pobuna u Banatu. Ëalba beçke vlade protiv grofa Bestuëeva i pukovnika Viåœevskog u Tokaju. Liçni sukob M. Terezije i grofa Bestuëeva zbog emigracionog pitaœa. Œegov izveåtaj carici Jelisaveti o sukobu s predlogom za represalije. Pomiræivo drëaœe ruskog kancelara. Miåæeœe ruskog kancelara o emigracionom pitaœu s pogledom na rusko-austrijski savez. Premeåtaj grofa M. Bestuëeva u Drezden) U proleøe i u leto 1752. ruska propaganda je meÿu Srbima u Juënoj Ugarskoj, odluçno potpomognuta od ruskog poslanika u Beçu grofa Bestuëeva, silno razvila svoju delatnost. U isti mah su tri misije sastavæene od ranijih Srba iseæenika poslate od ruske vlade i generala Horvata u Juënu Ugarsku da tamo, meÿu svojim saplemenicima i drugim ugarskim Slovenima vrbuju nove doseæenike za Novu Srbiju. Iz razloga spoæne politike, samo da se nestalna carica Jelisaveta i daæe odrëi u savezu protiv Fridriha ÌÌ i Turske, beçka je vlada morala da trpi rovareœe ruskih emisara meÿu svojim podanicima, ali kad su œihovi zahtevi prevråili meru, proterala je jednu rusku misiju iz

68

MITA KOSTIØ

drëave i time izazvala diplomatski sukob koji je u daæem razvoju ugrozio i sam opstanak saveza s Rusijom. Upornom nastojaœu austrijske diplomatije da makne iz Beça energiçnog grofa Bestuëeva, koji se u pitaœu emigracije Srba i suviåe eksponirao, poålo je najposle, uz uçestvovaœe same Marije Terezije, za rukom da izazove œegov premeåtaj u Drezden, ali ruska je vlada svoje intervencije u pitaœu emigracije Srba iz Ugarske i daæe nastavæala tako da odlaskom Bestuëeva emigracija nije prekinuta, nego samo usporena. U ovom poglavæu izneøemo rad ruske propagande i diplomatije meÿu ugarskim Srbima na delu i reakciju beçke vlade. Poçetkom marta 1752. austrijski poslanik u Petrogradu baron Pretlak javio je u Beç da je carica Jelisaveta napustila srpsku stvar. Ta je vest na dvorske krugove u Beçu uçinila najboæi utisak, svi su drëali da øe sada ruski poslanik Bestuëev napustiti svoje meåaœe u unutraåœe stvari monarhije potpomaëuøi meÿu Srbima emigracioni pokret u Rusiju, åto je veø toliko poçelo da remeti dobre savezniçke odnose u vreme kad je Austriji ruski savez zbog opasnosti od Fridriha ÌÌ bio neophodan. U tom ih je uvereœu joå viåe odrëavala i ta okolnost åto se Bestuëev, po reçima samog austrijskog kancelara Ulfelda, kod œega nije gotove cele zime dao videti. Ali je tim veøe bilo œihovo iznenaÿeœe kad je Bestuëev krajem marta zatraëio audijenciju kod Ulfelda i zaiskao odgovor na preÿaåœu molbu, da se dozvoli meÿu Srbima vrbovaœe 500–1000 æudi za jedan husarski puk. Grof Ulfeld mu je, kao åto javæa u svom izveåtaju od 28. marta 1752. carici, odgovorio neodreÿeno da od carice joå nije dobio odgovora. Bestuëev je na to potkrepio svoj zahtev „da su veø u preÿaåœa vremena Rusiji prepuåtena dva puka, tu se i onako mnogo momçadi raspuåta a Srbi su slobodni æudi i imaju privilegije“. Tom je prilikom joå dodao da su u Beç doåla i dva bivåa ugarska oficira koji su veø viåe godina u ruskoj sluëbi da od œega prime novac poåto im je stavæeno u zadatak da kupe erdeæskih kobila za rasplod. Na to mu je Ulfeld ironiçno dobacio da su dolaskom u Beç uçinili jako zaobilazni put, a carici u izveåtaju dodao da øe to biti ona dvojica o kojima je veø Graåalkoviø podneo prijavu.1 1

DA, Vortrag Ulfelds, vom 28. März 1752.


69

Vojne i civilne vlasti u Juënoj Ugarskoj su imale zapovest da na emigracioni pokret meÿu Srbima strogo paze i o kretaœima ruskih emisara hitno izveåtavaju. Predsednik Ugarske dvorske komore grof Graåalkoviø je baå pre toga u svome referatu o posledœim takvim izveåtajima œemu podloëenih civilnih kameralnih vlasti javio, da su od prvih iseæenika dvojica se iz Rusije vratila i da kupuju najkrupniju rogatu marvu da je radi rasploda u Rusiju oteraju. Osim toga, somborski varoåki kapetan Raåkoviø otputovao je u Beç navodno da neki novac tamo odnese, u stvari mu je, kaëe Grasalkoviø, glavna namera da se posavetuje sa svojim tastom Rajkom Preradoviøem, koji je odluçio da se seli u Rusiju kao i sa ruskim poslanikom i joå nekim prijateæima, kako øe se somborskog Magistrata otresti da moëe sa ostalima u maju nesmetano i on u Rusiju poøi. Preradoviø treba u istom çinu da bude postavæen kod peåaka kao Horvat kod husara, za koga se joå çuje da je od carice dobio orden. Joå nekoliko hiæada Srba voæni su da se sele u Rusiju, javæa Grasalkoviø daæe, ako im se u tome budu prepreke na put stavæale, otiøi øe ili potajno ili øe çekati da im se izradi slobodan odlazak posredovaœem Horvata kad bude radi vrbovaœa u Ugarsku dolazio. Ti emigranti se joå teåe da øe œihovoj grupi u Erdeæu mnogi pravoslavni priøi.2 U to vreme su baå uhvaøeni emisari Fridriha ÌÌ kako meÿu kalvinima i luteranima po Ugarskoj, na verskoj podlozi prave smutœe da bi se œima u sluçaju rata s Austrijom mogli koristiti.3 Stoga su pograniçnim vlastima izdate stroge naredbe da spreçavaju œihov ulaz u monarhiju a Marija Terezija je u ministarskoj konferenciji pokrenula pitaœe, na koji naçin da se katoliçka vera u protestantskoj Nemaçkoj zaåtiti i meÿu Srbima i drugim inovercima u Ugarskoj åiri. Drëavni sekretar Bartenåtajn joj je (24. marta ) odgovorio da progonstvo katoliçke vere u Prusiji jedino Rusija moëe spreçiti, „ako za to u prvom redu treba da posluëe dobri odnosi s Rusijom, samo se po sebi razume da se krajœa briga mora voditi da se 2 3

DA, Illyr.-serb., bez datuma. Popovò, Izvístìe, 224.

70

MITA KOSTIØ

takovi odnosi odrëe“. I spram Srba je Bartenåtajn preporuçio, u pogledu unijatske propagande, veliki oprez. „Izveåtaji barona Pretlaka o emigracionom pitaœu,“ kaëe on tu, „glase joå uvek povoæno. Ali bez obzira na to åto je po œegovu izveåtaju od 5. februara poslaniku Bestuëevu poslata zapovest da Srbima izradi dozvolu za seobu, usled koje je ovaj pre nekoliko dana zatraëio dozvolu za vrbovaœe jednog husarskog puka; kad svega toga ne bi bilo, ipak ne moëe o tom biti sumœe da ne bi ovaj ruski poslanik iåao za tim da rusku caricu protiv ovdaåœeg dvora pobuni i na to u prvom redu œezinu poznatu versku revnost upotrebi.“4 Kratko vreme posle toga Bartenåtajn je dobio priliku da tu svoju misao – da se pravoslavni Srbi, iz obzira prema Rusiji, ne smeju verski progoniti – joå boæe pred Marijom Terezijom razvije. Carica je 11. marta molbe nekih srpskih oficira da im se daju pasoåi za Rusiju poslala kancelaru Ulfeldu, napisavåi na œih svojom rukom „da jedanput treba tome kraja uçiniti, opasno je te æude tamo puåtati, jer su ne samo Srbi nego i nekatolici u Ugarskoj sumœivi“. Na te cariçine reçi nije odgovorio nesposobni kancelar Ulfeld, koji je samo çekao povratak grofa Kaunica iz Pariza pa da bude premeåten za oberhofmajstera, nego œegov sekretar Bartenåtajn, koji je i do tada sastavæao sve diplomatske note u stvari emigracionog pitaœa. I ovom je prilikom Bartenåtajn na svoj uobiçajeni doktrinarni i opåirni naçin5 u svom referatu (od 15. maja) carici izneo, da su Dvorska i Drëavna kancelarija od prvog poçetka, joå od kad se Horvatu i drugim oficirima dala dozvola za seobu u Rusiju pazile na to da spreçe da ti nezadovoænici ne bi pod izlikom verskih progonstava svoje neraspoloëeœe prema Austriji åirili meÿu jednovernima u Rusiji i „na taj naçin slabili prirodnu i tako korisnu odnosno potrebnu vezu, koja ne samo oba dvora nego, åto naroçito vaæa zapamtiti, obe drëave œihovom zajedniçkom sigurnoåøu i jaçinom meÿusobno spaja“. Nijedan kurir, istiçe on, nije od proålog leta u Petrograd poslan, a da nije poneo poslaniku Pretlaku koju instrukciju u tom pogledu. U tri opåirna refera4 5

DA, Vortrag Bartenstein, vom 24. März, 1752. Arneth, Gesch. M. Th., IV, 348.


71

ta je carici veø prikazano bilo da progonstvo katoliçke vere u protestantskoj Nemaçkoj moëe jedino Rusija spreçiti pomoøi: meÿutim, da se otkloni opasnost koja katolicizmu preti u Ugarskoj, osobito u krajevima gde su protestanti u veøini, nema sigurnijeg sredstva od onog koje su veø preci cariçini – car Leopold, Josif, Karlo – u mnogo teëim vremenima s uspehom oprobali, a to je da se protestanti u Ugarskoj i susednim naslednim zemæama gde su oni u veøini pomoøu Srba drëe u åkripcu. No to kao i ruska pomoø protiv Fridriha ÌÌ, kaëe Bartenåtajn, ne moëe se postiøi ako bi se drugima koji dobro misle ali malo ili niåta od spoæne politike ne razumevaju, dozvolilo da verski progone pravoslavne. Åto su viåe protestanti u Ugarskoj sumœiviji, tim je maœe savetno, osobito sada kad su, naëalost, zbog drëaœa Prusije prilike sasvim druge nego za preÿaåœih vladara, dopustili da Srbe ma ko to bio u œihovim privilegijama ometa.6 Dok su tako vladajuøi krugovi u Beçu vodili savetovaœa o drëaœu prema Srbima s obzirom na savez s Rusijom, poçeli su javno i tajno stizati u monarhiju Horvatovi emisari radi vrbovaœa za Novu Srbiju. Svi su oni bili snabdeveni ispravnim pasoåima, u kojima je obiçno stajalo da putuju u Ugarsku radi nabavke raznih potreba za vojsku ili ruski dvor, samo da im vlasti ne çine smetœe. Po dobijenim naredbama su vojne i civilne vlasti na kretaœe svih ruskih podanika u monarhiji strogo pazile i o svemu u Beç izveåtavale. U svom projektu carici Jelisaveti o organizaciji srpskog naseæa Horvat je obeøao da œegov brat Mihajlo Horvat i major Çorba nameravaju da i oni o svom troåku prevedu u Rusiju po 1000 æudi. No Mihajlo Horvat se razboleo i uskoro umro, ostavivåi za sobom sina Dimitrija, koji je dobio potpukovniçki çin i komandu nad Pandurskim pukom, mada je imao tek sedamnaest godina. Stoga je poåao sam u Austriju major Nikola Çorba u pratœi kapetana Teodora Çorbe i lajtnanta Mirkoviøa da pokuåa ostvariti svoju nameru. Na put su dobili ispravne pasoåe u kojima je kao svrha œihova putovaœa stajalo zabeleëeno: ureÿivaœe porodiçnih imo6

DA, Vortrag Bartensteins vom 15. May 1752.

72

MITA KOSTIØ

vinskih prilika i nabavka obmundirovnih potreba za novoustrojene pukove. Çim su stigli u Beç i prijavili se vojnim vlastima, izdale su ove podruçnim komandama u Banatu zapovest da im budu na ruci, kako bi se åto pre mogli natrag vratiti. Meÿutim, major Çorba je odmah po dolasku u Beç podneo carici molbu da se izda pasoå za Rusiju lajtnantu Sabovu, koga je kao siroçe uzeo œegov otac pod svoje i ostavio mu polovinu nasledstva. U isti mah je i kapetan Çorba traëio pasoå za svoga roÿaka Teofila Ogœanoviøa i œegovu ëenu, navodeøi da ovaj veø davno ne stoji u vojnoj sluëbi. Ne çekajuøi reåeœe, dvojica od œih trojice otiåla su u Banat i delom sami, delom preko pouzdanika poçeli da nagovaraju razvojaçene moriåke i potiåke graniçare na seobu u Rusiju. U tome su imali uspeha, jer posle kratkog bavæeœa u Banatu podnela su sva trojica carici molbu da se najbliëim roÿacima 70 u Rusiju iseæenih Srba graniçara izdaju pasoåi da i oni za œima mogu poøi u Rusiju.7 Marija Terezija je veø bila voæna da iz politiçkih razloga dopusti odlazak ovih 70 srpskih porodica kad je u to stigla laëna vest barona Pretlaka, da je ruski dvor napustio srpsku stvar. Kad je prilikom jednog prijema na dvoru sama carica to ruskom poslaniku, grofu Bestuëevu spomenula i tom prilikom dodirnula i molbu obojice Çorbe, dodajuøi da je ne moëe ispuniti „jer i sami trebaju æudi“, odgovorio je Bestuëev da je on dobio ponovni ukaz da se postara za otpust Srba, prema tome izveåtaj barona Pretlaka nije taçan. Carica se na to zaçudila i odvratila: „Ili Pretlak mene obmaœuje ili kod Vas œemu drukçije govore.“8 Posle toga incidenta naglo se promenilo drëaœe beçke vlade prema ruskim emisarima: dotadaœu trpeæivost prema œima poçele su zameœivati oåtre protivmere, koje su dovele do otvorenog diplomatskog sukoba. Bartenåtajn, koji je umesto kancelara Ulfelda referisao carici o molbi obojice Çorbe, odbacio je ovaj put svoj dotadaœi ton, kojim je s puno snishodæiva obzira i popuåtaœa prema Rusiji pisao svoje mnogobrojne izveåtaje carici povodom seobe Srba 7 8

Akta uz spom. Vortrag Bartensteina Solovóevò, o. s., 158.


73

u Rusiju i oåtrim, bezobzirnim tonom koji je pre nekoliko godina mnogo naåkodio dobrim diplomatskim odnosima Austrije s Engleskom,9 podneo joj sudbonosni predlog o izgonu tih Srba, ruskih oficira, iz drëave. U tom referatu (od 22. maja 1752) naziva ih otvoreno bunxijama i potajnim agentima koji i protiv nedavno u svim naslednim zemæama objavæene generalne zabrane, da niko od podanika ma kog staleëa i çasti bio ne sme bez izriçne dozvole zemaæskog gospodara tuÿe civilne i vojne sluëbe primati, svoj posao teraju. Odluçno preporuçuje da se œihov zahtev odbije a oni iz drëave izgone, da u roku osam dana imaju napustiti monarhiju, i to kroz nemaçke nasledne zemæe tako da uopåte Ugarsku ne dodiruju, u protivnom postupiøe se s œima kao protiv bunxija i potajnih agenata.10 Carica je taj predlog o izgonu potvrdila i opunomoøeni nacionalni agent Orengi je odmah taj nalog o izgonu sve trojice dostavio kapetanu Çorbi liçno u ruke u œegovu stanu u Beçu, u Kurfeldovu duøanu. Meÿu zastupnicima stranih drëava na beçkom dvoru taj izgon ruskih oficira izazvao je najveøe çuÿeœe. Na tako oåtar i odluçan korak nagnala je beçku vladu i ta çiœenica åto je jedan od te trojice, lajtnant Mirkoviø, na zapovest majora Çorbe doputovao u Temiåvar i kod generala Engelshofena protestovao protiv hapåeœa ruskog lajtnanta Riste Hrniøa i jednog œegovog kaplara, koji su uhapåeni zbog vrbovaœa. U isto vreme su vojne vlasti uhvatile i ruskog vahtmajstera Pavla Vujiøa çim je preåao Moriå. Istragom se utvrdilo da su mu œegovi pretpostavæeni, major Periø i kapetan Tekelija, koji su se u to vreme bavili u Erdeæu navodno radi kupovine erdeæskih koœa i hrtova turske pasmine za ruski carski dvor, dali dopust da poseti svoje roÿake u Banatu.11 Usled akcije tolikih emisara, emigracioni pokret u Pomoriåju i Potisju neprestano je rastao. Pojedini vali poçeli su veø i Srbe u Slavoniji da zapæuskuju. Iz Oseka je mitropolit Nenadoviø carici (7. juna 1752) pisao, kako je çuo da i provizor u Daæu Arneth, o. c., IV, 270. DA, Vortrag B., 22. May 1752. 11 DA, Vortrag d. Fürsten Lobkowitz, 6. Nov. 1752. 9

10

74

MITA KOSTIØ

Mihajlo Teofiloviø hoøe da moli pasoå za Rusiju, stoga on moli da mu se taj pasoå ne da, da drugi ne krenu za œegovim primerom; œegovo je miåæeœe da bi veø trebalo izdati carsku zapovest kako bi se ta seoba suzbila.12 Emigracionom propagandom meÿu Srbima u Ugarskoj upravæao je iz ruskog poslanstava u Beçu sekretar Çerœev, vezu s œim odrëavali su Srbi preko sveåtenika poslanstva Mihajla Vanija, koji je pre toga bio kaluÿer u Hodoåu, a sam poslanik grof Bestuëev vodio je diplomatske transakcije, za drugi rad nije bio sposoban jer je veø bio star i boleåæiv, imao je 63 godine i toliko patio od podagre da se mesecima nije mogao micati iz sobe. Kao sprovodna stanica za iseæenike sluëila je ruska ekspozitura u Tokaju radi nabavæaœa tokajskog vina za ruski carski dvor, pod komandom ruskog pukovnika Srbina Viåœevskog. Zajedniçkim delovaœem svih tih çinilaca emigracioni pokret je toliko nabujao da se poçetkom jula meÿu Srbima u Banatu digla çitava pobuna, zahtevao se slobodan prolaz za Rusiju. Zlo je veø toliko napredovalo, da je komandant u Banatu general Engelshofen morao pozvati u pomoø obliëœi puk kirasira (oklopnika) i poslati ga u distrikt gde je pobuna najviåe maha uzela. Odmah je poslan zaseban kurir austrijskom poslaniku u Petrograd sa nalogom da od ruske vlade zatraëi da se poslaniku Bestuëevu u Beçu i pukovniku Viåœevskom u Tokaju zabrani da ubuduøe ne primaju nijednog Srbina ili ove na seobu nagovaraju, a najmaœe da ih uzimaju u zaåtitu. Meÿutim, Bestuëev je i kod ruske vlade svojim forsiraœem emigracionog pitaœa onemoguøio svoj daæi opstanak na beçkom dvoru. Çim je çuo za izgon spomenutih oficira i video odluku u kojoj se oni nazivaju bunxijama i tajnim agentima, poåao je Mihailo Bestuëev u ministarstvo da traëi objaåœeœa. U odsustvu kancelara primio ga je vicekancelar grof Koloredo i dao mu prazan, rastegæiv odgovor. Za zastupnika savezniçke sile bio je to veliki udarac. Odmah je izvestio svoju vladu o tome, traëeøi represalije. U Beçu svi veø znaju za izgon ruskih oficira, pisao je u Pe12

MPA., 276 iz 1752.


75

trograd carici Jelisaveti, i svi se jako çude tako prezrivom postupku beçkog dvora, znajuøi dobro da odbrana Austrije zavisi jedino od Œenog carskog veliçanstva. Kad su ovde pre 4–5 godina uhvaøene pruske uhode, ni s œima se zbog straha od kraæa Fridriha nije tako postupalo, nego su im dali mig da se uklone. Stoga predlaëe carici da ruska vlada traëi da se digne naredba o nepropuåtaœu ruskih oficira i da roÿaci srpskih iseæenika u Rusiji budu otpuåteni. „Beçkom dvoru trebalo bi dati jako osetiti nezadovoæstvo Œ. V. hladnim prijemom barona Pretlaka i drugim sredstvima, åto su ovde svi toga miåæeœa ako se u toj stvari istupi ozbiæno, ovdaåœi øe dvor sve uçiniti da Œeno veliçanstvo zadovoæi, jer mu je savez s Rusijom neophodan. Inaçe bi ëalosno bilo da briga Petra Velikog za te narode ostane bez ploda baå u trenutku kad je moguøe bilo da se udobno zberu plodovi. A i tvrdœu barona Pretlaka kako se meni åaæu sasvim drugi izveåtaji trebalo bi pobiti, jer na mene je time navuçena mrëœa ovog dvora, åto svi misle da srpsku stvar teram sam od sebe, a ne po ukazima.“13 Na tu notu svoga starijeg brata, kancelar Bestuëev je carici podneo jedan kompromisni izveåtaj, kojim je hteo, ocrtavåi meÿunarodni znaçaj i vrednost rusko-austrijskog saveza po obe drëave da deluje ublaëujuøe. On drëi da je smutœa potekla iz nepojmæivog nesporazuma, u reskriptima poslaniku Bestuëevu nije data nikakva dozvola da traëi dopuåteœe za vrbovaœe 500–1000 æudi, nego mu je prosto napisano da zatraëi da ne ometaju Srbima prelaz u rusku sluëbu i seobu u Rusiju ako oni na to budu imali voæe i slobode, tako ni u ekstraktu datom baronu Pretlaku nije niåta viåe bilo napisano. Beçki dvor bio je duëan da pokaëe kako je predstavka ruskog poslanika nesaglasna s izveåtajem barona Pretlaka: jedan traëi regrutovaœe 500–1000 æudi, a drugi piåe samo o nesmetanom otpustu onih koji mogu imati voæu i slobodu da se sele, od çega se viåe ni ovde nije ëelelo. Inaçe je i œemu nepojmæivo, na osnovu 13

Solovóevò, o. s., 159. Navodi u celini i doslovno arhivska akta tako da œegova Istorija Rusije ima za ovaj rad preteëno znaçaj zbirke dokumenata iz Ruskog drëavnog arhiva.

76

MITA KOSTIØ

çega je Pretlak pisao svome dvoru da su u Petrogradu odluçili da napuste srpsku stvar, jer mu o tome nije niåta saopåteno. Stvar je joå viåe zamrsilo åto su oficiri koji se nalaze u ruskoj sluëbi bez znaœa ruske vlade podneli Mariji Tereziji molbu o otpustu iseæeniçkih roÿaka u Rusiju; no joå bezrazloënije je drëaœe grofa Ulfelda, daleko priliçnije bilo bi da je objavio, na prijateæski naçin, ruskom poslaniku da je prisustvo ruskih oficira u Beçu neprijatno i po nekim obzirima trpeti se ne moëe. Jasno je da je Ulfeld u taj sluçaj uvukao svoje ogorçeœe i pristrasnost u nerasudnom ëestinom dao povoda drugima da od malog prave veliko. No za takve malenkosti oba dvora, prirodno u savezu spojena, privoditi u zategnute odnose, delo je æudi ako ne zlih a ono slepih. Van spora je da beçki dvor treba viåe savez Rusije i da je ta korist po œega delom dokazana, no isto tako vaæa znati da je i za Rusiju savez s Austrijom neophodan: pruski kraæ niåta viåe ne ëeli nego razdeæeœe tih dvorova, francuska rovareœa i spletke u Carigradu imale bi tada viåe uspeha, saski dvor bi veø davno koraçao po taktu pruskog doboåa, kad ga ne bi sloëno oba dvora pomagala, pomorske drëave ne bi se oduprle francuskoj gordosti kad se ne bi tvrdo uzdale u savez oba dvora, Åvedska ne bi tako mirno sedela a joå maœe tako prezrivo odbacivala obnovu saveza s pruskim kraæem, kako se to pokazalo na tadaœem drëavnom saboru.14 Ovaj izveåtaj carici je zapeçatio sudbu ruskog poslanika u Beçu grofa Mihajla Bestuëeva, bilo je jasno da on na tom poloëaju viåe ne moëe ostati. S cariçinim odobreœem premestio je drëavni kancelar svoga starijeg brata za poslanika u Drezden a odande svoga prijateæa, tamoåœeg ruskog poslanika barona (kasnije grofa) Karla Kajzerlinga postavio je na œegovo mesto u Beçu, gde je ovaj 7. jula bio primæen od carice Marije Terezije u audijenciju i predao joj akreditive.15 Grof Mihajlo Bestuëev bio je nezadovoæan i svojim premeåtaœem i naslednikom. Poznajuøi naçela carice Jelisavete, da se na sva vaënija mesta u drëavi postavæaju domaøi æudi Rusi, 14 15

Solovóevò, ibid., 161. Bantôåó-Kamenskìy, o. s., Ì, 72.


77

protestovao je Petrogradu åto je Kajzerling bio Kurlanÿanin i ranije poæski podanik a œegov sekretar Bitner pruski podanik, no sve to nije pomoglo. I u Drezdenu joå je Bestuëev bodio brigu o seobi Srba u Rusiju. Svom prijateæu a politiçkom protivniku ruskog kancelara, grofu Voroncovu, pisao je odande privatno: da bi ëalosno bilo kad bi se s ruske strane sada propustilo da se dobije toga hrabrog i naroçito jednovernog (srpskog) naroda. Kajzerling mu se çini leœ, åtono rekli Francuzi „l’enfant gatè“ i on se, kaëe, boji da ga u srpskoj stvari ne prevare, jer je beçki dvor u tom pitaœu jako zainteresovan.16

16

Solovóevò, ibid., 161.

78

MITA KOSTIØ


79

AKCIJA ULFELDOVE VLADE ZA SUZBIJAŒE EMIGRACIONOG POKRETA

(Emigraciono pitaœe u ministarskoj konferenciji posle premeåtaja grofa Bestuëeva. Plan o brzom reåeœu. Promemorija ruskoj vladi o preduzetim merama za suzbijaœe emigracionog pokreta. Kazneni patent (Pönal-Patent) protiv iseæeniçkih agenata u Temiåvarskom Banatu. Preki sud i smrtna kazna. Ruski emisari u Sremu. Zahtev Austrije da se ruski oficiri iz drëave opozovu. Pomirbena akcija novog ruskog poslanika Kajzerlinga. Memorijal beçke vlade o œenu drëaœu i emigracionom pitaœu. Molba Srba iz Jegre da se sele u Tursku. Utisak u Beçu. Mere beçke vlade. Strah od ruske intervencije) Beçka vlada je premeåtaj grofa Bestuëeva shvatila kao krupan politiçki uspeh pa je, misleøi da su u Petrogradu odluçili ne meåati se viåe u emigraciono pitaœe Srba, pregla da taj uspeh iskoristi: emigracioni pokret energiçnim merama brzo da uguåi i pomuøeni savezniçki odnos s Rusijom opet uçvrsti. Stoga je naroçitu paëœu obratila novom ruskom poslaniku Kajzerlingu, koji je takoÿe poslan u Beç da popravi diplomatske odnose, koji su usled oåtre intervencije preÿaåœeg ruskog poslanika Bestuëeva postali zategnuti. Radi toga je ministarska konferencija po smiåæenom dvostrukom planu odluçila da se izda oåtar Kazneni patent protiv vrbovaœa domaøih podanika za seobu u strane drëave i da se u jednoj noti ruskoj vladi obrazloëi neophodna potreba svih do tada poduzetih sigurnosnih mera za

80

MITA KOSTIØ

suzbijaœe emigracionog pokreta, a naroçito se opravda izgon obojice Çorbe i Mirkoviøa. U tu svrhu je baron Pretlak u Petrogradu predao (15. jula 1752) Kolegiji inostranih dela jednu promemoriju u kojoj se navodi da su ti ruski oficiri izgnani iz drëave s razloga åto su po Juënoj Ugarskoj poçeli sami i preko svojih emisara svet na seobu da nagovaraju bez ikakvih obzira na objavæeni edikt od 23. oktobra prethodne godine,* koji je ruskom dvoru 8. februara (28. januara) 1752. u prepisu dostavæen, odmah zatim predali su molbu za pasoåe za oko 70 porodica koje su oni vrbovali. Beçki dvor je dobio pouzdanih vesti da je joå i drugih oficira iz Kijeva u Ugarsku i Slavoniju poslato da tamo narod na seobu bune, u tome im mnogo pomaëe ruski poslanik Viåœevski u Tokaju, koji pod vidom transporta vina za dvor åaæe mnoge øesarske podanike u Rusiju da se nikad odande ne vrate. Mnogo narod buni i hodoåki kaluÿer u sluëbi ruskog poslanstva Mihajlo Vani, svojim zlim savetima je svet toliko zaveo bio na pobunu i seobu da je general Engelshofen morao pokret pomoøu vojske da utiåa. No kad je i posle toga poslanik Bestuëev posredovao za pasoåe, onda je tek zasebnim kurirom Pretlaku nareÿeno da kod ruske vlade zatraëi da se Bestuëevu i Viåœevskom zabrani da se viåe ne meåaju u srpske stvari, Srbe na seobu ne nagovaraju i ne uzimaju ih u zaåtitu, a Mihajlo Vani da se preda mitropolitu u Karlovcima na suÿeœe. Za pojaçaœe svega toga spomiœe ta nota na kraju da je nedavno baå uhvaøen na delu Horvatov oficir Rista Hrniø kako vrbuje za seobu u Rusiju.1 Ta nota je na ruskog kancelara uçinila rÿav utisak i dala povoda kasnijem sukobu. * Tim ediktom se radi umireœa Srba i spreçavaœa ruskih intervencija opravdava ukidaœe krajina, garantuju razvojaçenim graniçarima privilegije i odreÿuju oåtre kazne za bunxije. (MPA, 167 iz 1751). Ceo edikt u latinskom originalu i srpskom prevodu åtampao: Nikoliçò, I., Voyvodstvo Serba austrìiski /u Vìeni, 1849/ 41. Samo latinski tekst ima Niko-Pavloviø, Srbi u Ugarskoj, Novi Sad, 1882. 141. Kratak izvod: Schwicker, o. s., 132) 1 Promemoria Baron Pretlacks, Petersburg, 15. (4) Juli 1752. (DA, Vorträge).


81

Meÿutim, Hrniø je uhapåen i protiv œega istraga nastavæena. Rista Hrniø predstavæa tipiçan primer tajnog ruskog iseæeniçkog agenta, kakvih je general Horvat iz Nove Srbije çesto slao u monarhiju radi vrbovaœa novih doseæenika. Navodno je iz Rusije doåao da kao udovac odvede svoju decu tamo ali je u Temiåvaru uhvaøen zbog sumœe da buni narod na seobu. Ispostavilo se da je s jednim kaplarem tajno u Banat doåao, iåao po Pomoriåju ovamoonamo, åtaviåe i u Temiåvar preobuçen u uniformu domaøeg graniçarskog oficira dolazio da vrbuje, gde je uhvaøen na delu, kako je baå dva husara za seobu pridobio. Kod œega je naÿeno pismo sekundmajora Petra Marjanoviøa iz Kijeva od 4. februara 1752. na œegova brata lajtnanta Pavla Marjanoviøa u Temiåvar u kome ga zove k sebi u Rusiju. „Vidiå brate, sad je vreme“, piåe mu. „Ne daj se upropastiti, nego doÿi. Za ovu godinu nam je carica seno i zob dala i na naåu molbu nam opet u gotovu 6000 r. za porcije doznaçila, pri tom i svima dala kuøe podiøi kakvih naåa nacija nikad nije imala i toliko çasti uëivala.“2 Poåto ruska vlada na ovu notu nije joå odgovorila, u Beçu su drëali da je zaista srpsku stvar napustila, pa su pregli da emigracioni pokret nasilno i brzo uguåe. U tu svrhu izdala je carska vlada vrlo oåtar Kazneni patent protiv onih koji domaøe podanike vrbuju u stranu vojnu ili civilnu sluëbu i bune ih da se sele u strane zemæe. Da zametne pravu svrhu tog patenta pred Rusijom, objavila ga je najpre 19. juna 1752. u Pragu toboëe zbog suzbijaœa pruskih emisara meÿu domaøim protestantima. Malo posle objavæen je taj Kazneni patent (Pönal-Patent)3 21. jula i u Temiåvarskom Banatu. Iako je oçito imao oåtricu protiv Rusije, ova se u œemu iz pojmæivih razloga nigde ne pomiœe. Da bi se joå viåe pred Rusijom otklonila œegova uzroçna veza sa posledœim oåtrim istupom protiv ruskih emisara, u poçetku se spomiœe da je vrbovaœe domaøih podanika u strano podanstvo veø bilo zabraœeno 95. artiklom austrijskog sudbenog postupka, zatim naredbom od 28. januara 1738. i patentom od 23. januara 1743. DA, Noten vom Hofkriegsrat, 1746–1754. Jedan nemaçki åtampani primerak toga patenta (12 str. fol., 17 §§) nalazi se u MPA, 308 iz 1752. 2 3

82

MITA KOSTIØ

Oni koji budu uhvaøeni da vrbuju c. kr. podanike u strane vojne ili civilne sluëbe ili ih nagovaraju na selidbu u drugu drëavu, imaju se uhapsiti i c. kr. zemaæskom sudu u Temiåvar predati; isto tako i œihovi jataci i drugi pomagaçi kao i ërtve. Za åto uspeånije hvataœe tih iseæeniçkih agenata i bunxija (Werber, Emissarii oder Aufwickler) kao i œihovih jataka i pomagaça odreÿene su za ono vreme visoke nagrade.4 Imena dojavæivaça drëe vlasti na zahtev u tajnosti. Krivcima sudi preki sud u roku od tri dana po œihovu hapåeœu. Ako im se krivica pomoøu dva zakleta svedoka dokaëe, imaju se osuditi na smrt, i to radi stvaraœa åto veøe odvratnosti, na veåala. U sumœivim sluçajevima dozvoæena je i tortura. Paragraf 15. istiçe, iako se zabrana odnosi na sve narode u monarhiji, Srbima i Vlasima je naroçito zabraœeno da primaju ratnu ili civilnu sluëbu stranih sila, ili takvu da traëe ili se iz drëave sele. Da se onemoguøe dotadaœi åtetni dolasci ruskih iseæenika natrag i tajni odlazak za Rusiju bez pasoåa spreçi, paragraf 16. je odreÿivao da se svakom onom ko se bez carske dozvole iseli, ima ceo imetak zapleniti i oni se svih drugih prava nasledstva u ovoj drëavi liåiti. Ako se ma kad u drëavu vrate, sudiøe im se po ovom patentu. Taj strogi patent je pooåtrio nadzor drëavnih vlasti. Oseçki komandant je preko generala temiåvarskog Engelshofena javio u Beç kako se u tim krajevima nalazi neki sumœiv ruski kapetan Stevan Petroviø, navodno na proputovaœu za Crnu Goru, kamo ide da sprovede jedan transport Crnogoraca za Rusiju. Naroçito mu se sumœiv çini kapetanov sluga, koji ide u zelenoj livreji sa zlatnim epoletama a ima joå i jedno sivo odelo s plavo postavæenom felbom.5 U isto vreme javio je u Beç i slavonski general Gajzrug da u 4

Po paragrafu 4. isplaøivale su Kameralna i Provincijalna blagajna u Temiåvaru dojavæivaçima za svakog iseæeniçkog agenta posle utvrÿene krivice 150 for., ako sam agent ima novca 200 f. kao nagradu. Za œegove jatake i pomagaçe 30 odnosno 60 f., a za prijavu svakog iseæenika 18 odnosno 24 f. 5 DA, Conferenz-Protocolle der Hof- u, Staatskanzlei; Up. Solovóevò, HHÌ¿, 234.


83

okolini Zemuna bivåi pukovnik potiåke milicije Jovan Åeviø vrbuje za Rusiju. Da se tome uçini kraj, baron Pretlak je u ime svoje vlade notom od 26. (15. jula) zatraëio da se ruski oficira iz monarhije otprave natrag, poåto stalno bune svet i vrbuju. Ujedno se ëalio i na premeåtenog poslanika Bestuëeva, åto je svoga domaøeg sveåtenika Mihajla Vanija pre odlaska u Drezden otpravio u Rusiju, a nije ga predao mitropolitu Nenadoviøu, mada mu je ovaj svojevremeno umesto œega drugog sveåtenika nudio. Samo iz obzira prema carici Jelisaveti – kaëe – nisu Vanija silom u drëavi zadrëali.6 Meÿutim, novi ruski poslanik Kajzerling je javio u svom prvom izveåtaju u Petrograd, da je poçeo umereno delovati, çuvajuøi se da ne naruåi savez izmeÿu oba dvora, jer umerenost, po œegovu miåæeœu, vodi boæem uspehu. Austrijski kancelar grof Ulfeld mu je na œegove predstavke odgovorio prijateæski i objasnio da se meÿu Srbima razvilo krivo miåæeœe da su oni narod slobodan (liberae migrationis) i da mogu iøi kuda hoøe, zbog toga se kod œih i javila neposluånost prema carskim naredbama, i zlo je toliko naraslo da su radi œegova suzbijaœa bili prisiæeni da upotrebe prisilna sredstva, no sada su uhapåeni oficiri puåteni na slobodu i dozvoæeno im je da se po svråenim poslovima vrate u Rusiju.7 Tako se postupalo s æudima koji su veø bili u ruskoj sluëbi, no Kajzerling je u istoj noti iskao instrukciju kako da postupi s onima koji su ponovo molili da budu primæeni u rusku sluëbu bez znaœa i dozvole austrijskih vlasti. Otvoreno nije smeo da predloëi carici i kancelaru Bestuëevu da odustanu od srpskog emigracionog pitaœa, ali uvijeno prejudicira œihovoj odluci na ovaj naçin: „Ja znam“, kaëe, „da je za dopunu ruskih pukova potrebno æudi i da je pre regrutovaœe bilo dozvoæeno zbog prijateæstva izmeÿu oba dvora, no sada se zbog gubitka æudi u posledœem ratu ovdaåœi dvor viåe svega stara da umnoëi stanovniåtvo i uredi 6

DA, Relationen aus Russland. Promemoria B. Pretlacks, 26. (15. juli

1752). 7

Solovóevò, o. s., 164.

84

MITA KOSTIØ

finansije i po tom mu ne pada lako da otpuåta svoje podanike a osobito u veøem broju“.8 U Beçu su odmah osetili razliku u drëaœu novog ruskog poslanika u emigracionom pitaœu i trudili se da ga åto sigurnije zadobiju, te su i protiv utvrÿenog ceremonijala izaåli rado u susret œegovoj ëeæi da pri zajedniçkom primaœu diplomatskog kora u dvoru on bude ispred svih poslanika u zasebnoj audijenciji primæen.9 No pored svega toga su se u vladinim krugovima vrlo nelagodno oseøali jer ruska vlada na izgon ruskih oficira iz monarhije i na objavu Kaznenog patenta nije joå niåta odgovorila, a oçekivali su œenu oåtru reakciju. Stoga je ministarska konferencija 11. avgusta 1752. predala grofu Kajzerlingu, u nameri da œega i ruski dvor uveri o svom ispravnom drëaœu u pitaœu seobe Srba u Rusiju, od Bartenåtajna izraÿenu opåirnu promemoriju (30 str. fol.), u kojoj je pregledno ali viåe u opåtim potezima iznela çitavu istoriju te seobe od odlaska Horvata u Rusiju do œegova dolaska za poslanika. Kao zaçetnici seobe predstavæaju se tu Horvat i hodoåki kaluÿer Vani, koji su za to grofa Bestuëeva zadobili. Zanimæivo je zvaniçno obrazloëeœe beçke vlade zaåto je Horvatovu seobu dozvolila. „Carica bi svakako bila u pravu“, kaëe se tu, „ne samo da Horvatu uskrati traëeni prelaz u rusku sluëbu nego da protiv œega zbog toga i postupi kao åto bi se to u svim drugim drëavama radilo. Ne moëe se tvrditi, a da se çovek ne ogreåi o odredbe prirodnog i meÿunarodnog prava i da ne izloëi vladarski autoritet vrlo åtetnim primerom najveøoj opasnosti, da jednom podaniku do voæe stoji da vernost i posluånost svojoj vladarici otkaëe i druge zavede da to çine.“ Horvat je meÿutim i jedno i drugo uradio. Jedino iz obzira prema ruskoj carici, tj. da ne izgleda da se ovde zahtev jednog podanika da u œenu sluëbu stupi rÿavo tumaçi, Marija Terezija se naåla pobuÿenom da kako œemu tako i drugima traëeni dopust dõ. No sa œenom miloåøu uçinili su veliku 8 9

Ibid., 165. Wolf A., Aus dem Hofleben Maria Theresias (Wien, 1858), 60.


85

zloupotrebu. Umesto da su se dobijenim pasoåima samo u priloëenom spisku navedena lica posluëila, proåireni su ti pasoåi na pratœu od nekoliko stotina, gotovo hiæadu lica. Bi li se tako åta u kojoj drugoj drëavi dozvolilo, neka sam grof Kajzerling prosudi! Pa ipak je Marija Terezija iz spomenutog obzira i u nadi da øe se tim zlo zavråiti i to bez zapreke dozvolila. Ali ta tolerancija je uçinila te æude tako drskim da su se usudili joå viåe da traëe. Novo ureÿeœe Granice sigurno bi smeåtaœem graniçara u Temiåvarskom Banatu* u miru proålo da nije Horvat poslao tri svoja oficira, kojima je bilo poznato visoko poåtovaœe koje ruska carica ovde uëiva, stoga su oni mislili da øe im pod ruskom zaåtitom biti dozvoæeno u ovoj zemæi da çine sve åto hoøe. Meÿu tako brojnim narodom kao åto je srpski, mora biti i nezadovoænika, ali kako da bude u drëavi unutraåœeg mira i reda ako øe nekim stranim poslanicima i oficirima kao i ruskom pukovniku u Tokaju biti dozvoæeno da to nezadovoæstvo podrëavaju, podbadaju ga i nezadovoænike u drugu stranu drëavu vuku. To najboæe dokazuje sluçaj ova tri srpska oficira u ruskoj sluëbi (obojice Çorbe i lajtnanta Mirkoviøa), koji su ne samo sami molbe za emigraciju mnogih podneli nego i drsko zahtevali da im se pod ruskom zaåtitom dozvoli vråæaœe po drëavi. Tako su oni stvorili u narodu veliku zabunu: „nezadovoæan ili rÿav çinovnik, neposluåan sin, svaki potçiœeni koji neøe da se pokorava viåim zapovestima ili svaki viåi koji svoje potçiœene suviåe tlaçi, svi su ti mislili da øe se od rÿavih posledica svoga delo* Ona 3652 graniçara (2200 porodica) iz Moriåke i Potiske krajine, åto su pri plebiscitu u novembru 1750. glasali protiv ukidaœa krajina, napustili su oko Duhova 1751. svoje domove i spustili se u Banat oko Kikinde i Pançeva, odakle se veøina sa Horvatom odselila u Rusiju. Radi suzbijaœa toga nezadovoæniçkog pokreta, osnovan je 28. juna 1751. od çetrnaest åançeva ukinutih Moriåke i Potiske krajine: Kr. potiåki krunski distrikt, sa opåirnom privilegijom i zasebnim magistratom u Starom Beçeju, koji je sudio u civilnim i kaznenopravnim parnicama i vodio politiçko-administrativnu i ekonomsku upravu nad celim distriktom. (Cela privilegija u latinskom originalu: MPA, 91 iz 1751; u slavenskom prevodu „Serbska pçela“, 1837, 107).

86

MITA KOSTIØ

vaœa izvuøi prostom izjavom, da øe poøi u Rusiju“. Za to se mogu mnogi primeri navesti. Da se te fatalne posledice izbegnu, morale su se sve poznate odbrambene mere preduzeti: Horvatovi oficiri iz drëave izgnati i Kazneni patent izdati. Zabrana seobe nikako ne znaçi da Srbe ovde smatraju kao robove, nego kao podanike koji su duëni da se svojoj vladarici odazivaju podaniçkom vernoåøu i sluëbom, åto i œihove privilegije izriçno navode. Neki Srbi se osim toga tuëe zbog progonstva svoje vere. Istina je, doduåe, da kod nekih Maÿara prema Srbima u tom pogledu postoji velika mrëœa, ali se od strane vlade strogo pazi da se Srbima u smislu œihovih privilegija oçuva sloboda veroispovesti.10 Po prethodnom sporazumu s grofom Kajzerlingom a po odobreœu same carice, beçka mu je vlada tu notu, u nameri da ga åto sigurnije zadobije, najpre kao koncept dostavila da je pregleda i sva ona mesta ispravi koja bi se eventualno u Petrogradu mogla rÿavo tumaçiti; toliko je veø ovaj ruski poslanik plivao u austrijskim vodama. Pored nekih sitnica preporuçio je on u noti od 11. novembra da se izmeni ono mesto gde se govori o velikom neznaœu srpskog naroda, da se ne bi carica Jelisaveta naåla time pobuÿena da poåaæe ruske sveåtenike. Na sednici ministarske konferencije 20. avgusta ta je nota s tom ispravkom nanovo redigovana i Kajzerlingu zvaniçno predana,11 a ovaj ju je poslao svojoj vladi u Petrograd, pohvalivåi drëaœe beçkog dvora u emigracionom pitaœu Srba. Sama Marija Terezija mu je, kaëe, izrazila ëeæu za veçnim odrëaœem saveza s tako iskrenim i prirodnim izrazima, da jedva moëe biti kakve sumœe u neslagaœe œenih reçi i oseøaja. Kad se u srpskoj stvari sravne ëalbe Srba oficira s odgovorima beçke vlade – pisao je on svome åefu kancelaru Bestuëevu – izlazi, s jedne strane, da bi austrijska vlada mogla postupati blaëe, s druge strane da i sami oficiri daju povoda takvom postupaœu s œima, 10 11

DA, Nota Bartensteins, 11. Aug. 1752. Ibid., Vortrag Bartensteins, 20. Aug. 1752.


87

åto bi se pri veøoj paëœi moglo izbeøi, pri tom su i œihovi navodi netaçni.12 Dok je ministarska konferencija u Beçu bila zauzeta sastavæaœem i odaåiæaœem te promemorije od 11. novembra koja je trebalo rusku vladu konaçno da odvrati od daæeg meåaœa u srpsko emigraciono pitaœe, desio se jedan nezgodan sluçaj po œu, koji je lako mogao celu tu akciju pokvariti. Çanadski podëupan je 2. avgusta poslao originalno pismo Srba u Jegri u kome ovi mole da se zbog verskog goœeœa jegarskog biskupa mogu seliti u Tursku. U kabinetu drëavnog kancelara Ulfelda su se radi toga dogaÿaja odmah (18. avgusta) sastali çlanovi ministarske konferencije i sloëili se u tome da je taj zahtev Srba vrlo opasan sada, kada baå Rusija izmeÿu ostalog i verska progonstva Srba navodi kao razlog da se dozvoli seoba u Rusiju. Konferencija ja zakæuçila da se ta seoba mora svakako osujetiti,13 åto je energiçnim merama zaista i uçiœeno. Ugarski biskup je pozvan na odgovornost a pravoslavni sveåtenik u Jegri Vitkoviø uhapåen, no posle kratkog vremena opet puåten.14 Dok je Kolegija inostranih dela u Petrogradu veøala o svim tim postupcima beçke vlade u posledœe vreme, koji su dostojanstvo Rusije vreÿali, odigrali su se u monarhiji dogaÿaji iz kojih se videlo da Austrija nije smela protiv ruskih emisara upotrebiti u Kaznenom patentu objavæena prisilna sredstva za suzbijaœe emigracionog pokreta meÿu Srbima. Na osnovu tog patenta uhapsio je, na primer, komandant u Slavoniji, general Gajzrug ruskog kapetana Stepana Petroviça, o çijem sumœivom bavæeœu u Slavoniji su joå u junu vojne vlasti izvestile vladu. No Petroviç je nekako izvestio svoju vladu i na zapovest ruskog dvora je Kajzerling traëio œegovo oslobaÿaœe. Odmah (30. avgusta) mu je odgovoreno da je Petroviç samo bio konfiniran u Oseku åto se po svom dolasku nije nikom prijavio, ali je po zapovesti iz Beça odmah puåten i otiåao je preko Trsta u Crnu Goru.15 12

Solovóevò, o. s., 161. DA, Illyr.-serb. 14 Biografija J. Vitkoviøa: „Letopis Matice srpske“, kœ. 3, 16. 15 DA, Promemoria für Grafen Kayzerling, Wien den 30. Aug. 1752. 13

88

MITA KOSTIØ


89

RAZVOJ I UNUTRAÅŒI ËIVOT NOVE SRBIJE

(Privlaçnost novog naseæa. Prelaz pravoslavnih emigranata iz Poæske u Novu Srbiju. Rezervisaœe zemæe za udovice, siroçad palih i sesije. Migracije Rumuna, Bugara i Grka iz turskih oblasti. Drëaœe Porte prema emigrantima. Etnografski sastav naseæenog zemæiåta pre dolaska Horvatova. Izgon ranijih doseæenika iz Nove Srbije. Horvatova politika naseæavaœa. Prelaz ranijih doseæenika iz ruskih husarskih pukova u Novu Srbiju. Ponuda crnogorskog vladike Vasilija Petroviøa o naseæavaœu Crnogoraca. Denunciraœe mitropolita Nenadoviøa ruskoj vladi da ometa seobu. „Crnogorska komisija“ za prihvat i sprovod Crnogoraca kroz Austrougarsku, na delu. Misija majora Petroviøa i uloga pustolova Jezdimiroviøa. Vrbovaœe iseæenika u Srem. Karlovcima. Uloga sindikusa Baleviøa u tome. Prvi transport u Rusiju. Akcija S. Piåçeviøa meÿu Srbima u Maçvi i bosanskoj Posavini. Prva i druga emigracija Srba iz turskih oblasti. Migracija Crnogoraca. Pretenciozni zahtev œihovih prvaka u Rusiji. Formiraœe novih pukova u Novoj Srbiji. Jedna oaza Albanaca do Nove Srbije. Dolazak selidbenih izviÿaça iz turskih i mletaçkih oblasti. Znatniji pojedinaçki doseæenici. Vojna i crkvena organizacija Nove Srbije. Topografska nomenklatura naseæa. Socijalno i etniçko prilagoÿavaœe doseæenika. Unutraåœi ëivot i proces asimilacije u Novoj Srbiji, na osnovu doseæeniçkih pisama roÿacima u Ugarskoj. Naviraœe Malorusa: opasnost po daæi opstanak srpskog naseæa)

90

MITA KOSTIØ

Nova Srbija poçela je odmah da se naglo razvija. Propaganda Horvatovih emisara imala je meÿu Srbima i drugim Slovenima Ugarske laka uspeha. Dobar prijem srpskih doseæenika u Rusiji delovao je privlaçno i na Srbe van granica Austrougarske monarhije kao i na druge pravoslavne narode u turskim oblastima: Rumune, Bugare, Grke, na Crnogorce pa i na Albance. U tom etniçkom åarenilu se usled stalnog priliva okolnih Malorusa izrodio nagli asimilacioni proces, u kome su na jakoj podlozi zajedniçke vere socijalno i etniçko prilagoÿavaœe i pretapæaœe naroçito brzo napredovali. U razvojnom redu çiœenica izneøemo ovde kratak istorijskoetnografski pregled svih daæih migracija Srba i drugih raznih naroda u Novu Srbiju za vreme œena celog trajaœa 1751–1764, zatim organizaciju i unutraåœi druåtveni ëivot samoga naseæa sa asimilacionim procesima meÿu doseæenim stanovniåtvom. Horvatovim pozivom na seobu koristili su se prvo vlaåki i bugarski emigranti u Poæskoj, koji su pred turskim zulumima iz turskih oblasti nedavno tamo izbegli. Çim su çuli za osnivaœe vojniçkog naseæa u juënoj Rusiji, poslali su generalu Horvatu izaslanstvo i zamolili ga, bi li i oni mogli biti primæeni u naseæe i razdeæeni u Husarski i Pandurski puk, ima ih oko 1000 i viåe porodica. Kad je Horvat poslao svoje oficire meÿu œih i video da oni ozbiæno na seobu misle, javio je, zajedno s generalom Gæebovim, o œihovu zahtevu Senatu i zamolio za obavest åta da radi, jer u invitatornom patentu spomiœe se samo Austrougarska, a ne Poæska. Senat je na osnovu izveåtaja Kolegije inostranih dela (od 20. aprila) da Poæska, s obzirom na ugovor s Rusijom ne moëe spreçiti izlaz tih æudi, Horvatu dozvolio da se prime æudi tih nacija, samo ne Poæaci, i izdao mu o tome ukaz 24. aprila 1752.1 Privlaçnost novog naseæa, u kome zbog uçestalih upada Tatara i zaporoåkih kozaka ëivot nije bio baå siguran, poveøalo je brzo i povoæno reåeœe penzionog pitaœa za udovice i siroçad poginulih. U tu svrhu je na predlog Horvata i Gæebova odreÿeno ukazom od 2. jula da se pri svakoj roti ostavi zaliåne zemæe, i to 1

Polnoe sobranie zakonovò ros. imperìi, T. HÌÌÌ, br. 9976.


91

za udovice palih i za sveåtenike je odreÿeno kao i za vahtmajstere po 30 a za crkvenosluëiteæe kao za vojnike po 25 çetvrti.2 Seoba Srba i drugih pravoslavnih naroda iz Ugarske u Rusiju nije mogla ostati bez uticaja i na œihove saplemenike u susednim turskim oblastima, te su i oni poçeli slati izviÿaçe u Novu Srbiju. U Carigradu je tada (od jula 1751) bio ruski poslanik sekundmajor Aleksej Obreskov. Oktobra 1752. dobio je on iz Petrograda reskript, u kome mu se javæa da su se toga leta iz Moldave i pograniçnih mesta neki Vlasi, Bugari i Grci javili Horvatu radi prijema u naseæe i cariçine dozvole za to. Neki od œih su ostali, a drugi su razgledavåi sve, vratili se da izveste svoje saplemenike. Meÿu ostalima, doåao je iz Moldavije Åæahtiø Zamfiranoviø s obeøaœem da øe skoro preseliti u Rusiju od pravoslavnih naroda Vlaha, Bugara i Grka do 1000 porodica. Toj seobi mogao bi smetati otpor gospodara Vlaåke ako bi se on zbog œihova svojevoæna odlaska Porti ëalio i ona ih bude kao begunce, na osnovu paragrafa 8. ugovora o miru 1739. natrag traëila, jer tamo izriçno stoji da se obostrane izbeglice vraøaju. Stoga je Kolegija inostranih dela od Obreåkova traëila da se raspita kako bi se za œih mogla dobiti iseæeniçka dozvola ili imaju li oni moëda kakve povlastice po kojima bi mogli stupiti u stranu sluëbu, odnosno izaøi iz otaxbine, jer do tada im je prelaz u Rusiju bio zabraœen. Na to je Obreskov 1. decembra 1752. odgovorio da u Turskoj nema zabrane za iseæavaœe i Porta ne bi, osobito ako bi se oni daæe od granice naselili, traëila œihovo vraøaœe. No najboæe bi bilo da se neprimetno u maœem broju sele. Moldavski knez, javæa on u Petrograd, çim je çuo za taj selidbeni pokret, postavio je na Dœestru straëe.3 Horvatu je mnogo smetalo åto je na teritoriji Nove Srbije zatekao preko 4000 veø ranije doseæenih domova, i to iz maloruskih i slobodskih pukova i Zaporoëja 3170 domova, Malorusa koji su doåli iz Poæske i Moldave 195 domova, dok su 643 doma izjavila da tu od starina ëive. Na œih se dakako nisu mogle odnositi povlastice Horvatovih doseæenika. Povodom Horvatove ëalbe 2 3

Ibid., br. 10.005. Solovóevò, HHÌÌÌ, 188.

92

MITA KOSTIØ

potpisala je carica Jelisaveta 20. novembra 1752. ukaz, da se svi ti doseæenici, osim starosedelaca, moraju u roku od pola godine na svoja stara mesta u Malorusiju iseliti jer nisu imali dozvolu za naseæavaœe. U istom se ukazu preporuçuje da se Srbi ne naseæavaju na jednom mestu, nego da se meåaju meÿu starosedeoce Ruse.4 Na taj je naçin Horvat raåçiåøavao u poçetku svoje naseæe od stranih elemenata zbog toga åto je mislio da øe ga moøi naseliti Srbima. On se sigurno nadao da øe mu zapoçeta diplomatska intervencija ruske vlade u Beçu izraditi dozvolu da sme u monarhiji navrbovati novih 500–1000 æudi za seobu u Rusiju, a verovao je i u uspeh svojih emisara. Meÿutim, Horvatove se nade nisu ispunile. Beçka vlada je sa davaœem dozvole neprestano oklevala, œegove glavne emisare su iz monarhije izgnali i u julu te godine protiv vrbovaœa i seæeœa svojih podanika u strane drëave izdali strog Kazneni patent. Osim toga, opstanku Horvatovih naseæa zapretila je joå jedna opasnost. U Kijev je baå tada stigao, s jednom novom, poveøom emigracijom Srba iz Juëne Ugarske, pukovnik Jovan Åeviø i posle duge borbe pred Senatom i Vojnom kolegijom sa generalom Horvatom, koji je hteo da ga podloëi sebi i œegove æude naseli u Novoj Srbiji, osnovao je Åeviø novo srpsko naseæe u Rusiji – Slavenosrbiju.5 Jednom intrigom, koju øemo na drugom mestu opisati, Horvat je pokuåao da primami Åeviøeve æude u Novu Srbiju, ali mu je to samo kod malog broja Åeviøevih doseæenika uspelo, koji su se iz Kijeva niz Dœepar na çamcima u Novu Srbiju spustili. Nema sumœe da su energiçne mere beçke vlade 1753. godine emigracioni pokret meÿu Srbima veø bile zadrëale, ruski emisari su i daæe pod raznim izlikama u monarhiju dolazili radi vrbovaœa, ali bez veøeg uspeha. Zato je Horvat poçeo da prima i vrbuje za Novu Srbiju i druge doseæenike. Na œegov predlog 29. maja 1753. izdat je senatski Ukaz da u Novu Srbiju mogu biti s porodicama primæeni i u tamoåœe pukove udeæeni i oni inostrani doseæenici pravoslavne vere koji su se ranije doselili i u husarskim pukovima sluëili. Svakom 4 5

PSZ., br. 10.049. V. poglavæe „Slavenosrbija“.


93

takvom doseæeniku daøe se kao i drugima: 10 r. u novcu, jedna çetvrt (25 kg) raëi i dve çetvrti zobi za seme da ne mora vratiti iz odreÿene svote za preseæavaœe.6 Ukazom od 8. februara 1754.7 poçelo se po organizacionom projektu, pod nadzorom generala Gæebova da gradi od zemæe i tvrÿava Sv. Jelisavete. Gæebov je za to izabrao strateåki vrlo zgodno mesto na gorœem toku reke Ingula, na uåøu reçice Tura u œega, koje je, kao åto se na priloëenim kartama vidi, leëalo na sredini juëne granice Nove Srbije izmeÿu husarskog i pandurskog puka i branilo tako naseæe od tatarskih upada. Francuski poslanik u Carigradu je upozorio na opasnost koja Porti preti od srpskog naseæavaœe i nove tvrÿave na œenog granici8 i ova je kod ruskog poslanika u Carigradu Obreskova protestovala, tvrdeøi da se podizaœe tvrÿave protivi mirovnom ugovoru i da ta tvrÿava ima onoliku vaënost za Turke kao Beograd kad je bio u austrijskim rukama.9 Taj sukob zbog srpskog naseæa naroçito je nezgodan bio za Austriju, jer su se u Beçu najviåe bojali novog rusko-turskog rata, koji bi Prusija i Francuska protiv Austrije sigurno iskoristile.10 No Obreskov je sa samim sultanom Mehmedom taj spor na lep naçin izgladio. U to vreme bavio se u Rusiji i crnogorski mitropolit Vasilije Petroviø radi kupæeœa milostiœe.11 Kad je ovaj lukavi i sebiçan çovek video kako su doseæeni Srbi iz Ugarske lepo primæeni i nagraÿeni, podneo je i on Senatu ponudu da moëe nekoliko hiæada Crnogoraca dovesti, predstavæajuøi sebe kao samovlasnog gospodara Crne Gore, koga øe svi tamo posluåati çim ih na seobu pozove, samo mu treba putna troåka za emigrante i oficira koji bi ih na austrijskoj granici primili i u Rusiju odveli. Ovaj projekat je primæen u Senatu i od carice odobren. Grofu Kajzerlingu u Beçu je zapoveÿeno da za crnogorsku emigraciju izradi slobo6

Polnoe sobr. zak., br. 9993. Skalókovskìy, Hronol. obozrínie novoros. kraá (Odessa, 1836), 53. 8 Solovóevò, HHÌÌÌ, 242. 9 Ibid., 287. 10 Beer, A., Aufzeichnungen des Gf. W. Bentinck über Maria Theresia (Wien, 1871), CLV. 11 Od 12. avgusta 1752. do 18. maja 1754; vidi Spomenik, HHHÌÌÌ, 32. 7

94

MITA KOSTIØ

dan prolaz kroz monarhiju. Austrijskoj vladi je taj zahtev Rusije, koji bi s Turskom mogao izazvati kakav zaplet, bio vrlo neugodan jer novi drëavni kancelar gorf Kaunic je, smatrajuøi Fridriha ÌÌ kao glavnog neprijateæa monarhije, teëio da s Turcima odrëava dobre odnose a ovamo se bojao da se œegovim odbijaœem ne bi Rusiji zamerio. Stoga je Kaunic prvo pokuåao da ga na lep naçin odbije odgovarajuøi Kajzerlingu da Crnogorci mogu preøi preko austrijskog zemæiåta u Rusiju, ali postoji sumœa da li su oni slobodni. Po verovatnim vestima, plaøaju oni neki danak Turcima, stoga bi prolaz Crnogoraca mogao dovesti do zapleta s Turskom, åto bi neprijateæi obe savezne drëave odmah iskoristili. Kajzerling je na to, po nalogu iz Petrograda, javio beçkoj vladi, da su Crnogorci slobodni æudi, koji ne samo åto ne priznaju vrhovnu vlast Porte i ne plaøaju joj danak nego s Turcima stalno ratuju. Dogovorom izmeÿu Porte i Mletaka su doduåe Crnogorci ustupæeni Porti, ali se slobodan narod ne moëe ustupiti bez œegova saglasja. Osim toga je Kajzerlingu zapoveÿeno da stvar s beçkom vladom konaçno udesi poåto se dogovori s mitropolitom crnogorskim, koji se baå vraøa iz Rusije u Crnu Goru.12 Svrativåi u Beç, pokuåao je mitropolit Vasilije Petroviø da se osveti karlovaçkom mitropolitu Nenadoviøu, åto ga je pre tri godine drëao tri meseca u Kruåedolu zatvorena pa ga je liçno optuëio Mariji Tereziji13 a 5. avgusta 1754. je poslao Kolegiji inostranih dela tuëbu protiv Nenadoviøa zbog œegova protivruskog drëaœa. Tu ga optuëuje da na sve one koji su se u Rusiji iselili ili to nameravaju, baca javno u crkvi prokletstvo, zatim da o Rusiji namerno åiri laëne vesti, da podstiçe svoje verne da izdaju ruske emisare, da zabraœuje da se po crkvama mole za cara Petra i caricu Jelisavetu, da se stara da se svaka veza Srba sa Rusima prekine i zabrani ulaz trgovcima s kœigama i ikonama u monarhiju, da zavodi bez svake nuëde åtampariju, u kojoj øe se sumœive kœige åtampati i da se ne odupire uniji, tako da se proneo glas da je uniju veø tajno primio.14 12

Solovóevò, 265. Spomenik, HHHÌÌÌ, 31. 14 Petrovskìy, Donosò mitrop. çernog. Vas. Petroviça na ae. karlovaçkago Pavla Nenadoviça. Izvíestìá otdíl. russk. ázika i slov. imp. Akad. naukò, T. H¿, 1910, kœ. 3, 302–313. 13


95

Usled ruske intervencije beçka je vlada dozvolila da crnogorski mitropolit moëe sto porodica Crnogoraca kroz Austriju u Rusiju provesti. U komisiju za prihvat crnogorske emigracije na mletaçkoj granici poslat je u Trst pukovnik Stevan Puçkov, a za prihvat œihov na turskoj granici u Sremu i Slavoniji odreÿen je sekundmajor iz Åeviøeva puka Stevan Petroviø, koji se pre nekoliko godina doselio iz Podgorice u Rusiju, napustio svoje prezime Åaroviø, kako je prost narod prozvao œegova oca åto je bio po licu bogiœama iåaran i poçeo se po dedu Petru zvati Petroviø. Pri dolasku Åeviøevu u Rusiju, premeåten je iz starog Srpskog husarskog puka u Slavenosrbiju i dobio Åeviøevu køer za ëenu.15 Godinu dana kasnije otkomandovani su u istu svrhu u Austriju i major Simeon Piåçeviø, aÿutant Markov, rodom Malorus i tri vahtmajstera, od kojih se jedan zvao Krestiø. Primiåvi platu za pola godine unapred, dobili su zapovest da preko Poæske poÿu u Austriju i jave se ruskom poslaniku u Beçu Kajzerlingu, od koga øe dobiti daæe naredbe. Pasoå za prolaz do Beça istavila im je Kijevska gubernijska kancelarija; no pored svega toga, ovim ruskim emisarima na svakom koraku su pravili smetœe. U jednom malom mestu, Lemeåanu u blizini Koåica je Piåçeviø sedam nedeæa bio u jednoj mehani pod straëom konfiniran, dok mu grof Kajzerling nije poslao dozvolu beçke vlade da moëe iøi u Petrovaradin. Tu mu se desila i jedna nezgoda: vahtmajster Krestiø je ubio svoga slugu, zbog çega su ga okovali i zatvorili i jedva ga na odluçno zauzimaœe Piåçeviøa, da on kao ruski vojnik ne spada pod austrijsku jurisdikciju, pustili. U Tokaju mu je ruski major Ëolobov, koji je posle Viåœevskog bio komandant tamoåœe ruske ekspoziture za sprovoÿeœe migracija, uruçio zapovest od ruskog poslanika da on ode u Petrovaradin a Markova otpravi u Trst pukovniku Puçkovu. Tu je Piåçeviø i doznao da se ruska crnogorska komisija s majorom Petroviøem na çelu bavi takoÿe u Petrovaradinu i da je Petroviø obiåao tursku granicu duë Save te kod mitrovaçkog karantina postavio svoje æude da prihvate Crnogorce, koji øe kroz turske 15)

Popovò, Izvístìe, 180, 194, 306.

96

MITA KOSTIØ

oblasti tajno radi seobe u Rusiju dolaziti. Piåçeviøu je odmah postao uspeh cele akcije sumœiv, jer je znao da crnogorska migracija s porodicama ne moëe nikako kroz tolike turske oblasti proøi, nego jedino laÿama preko Rijeke i Trsta.16 Sa Petroviøem se zdruëio neki pustolov Jezdimiroviø,17 koji je bio rodom iz Hercegovine, trgovao u Kotoru, sluëio u mletaçkoj vojsci i odselio se u Rusiju te stupio u sluëbu u Husarski puk generala Åeviøa. Odatle je pobegao i preobuçen kao monah doåao u Crnu Goru te od mitropolita Vasilija Petroviøa dobio poruçniçki çin, sa zadatkom da u turskim oblastima vrbuje Srbe za seobu u Rusiju i tamo ih predstavi kao Crnogorce. No Jezdimiroviø u poçetku nije imao uspeha, u Sremsku Mitrovicu je doveo samo svoja dva brata i udatu sestru sa œihovim porodicama, stoga je stupio u iseæeniçku komisiju majora Petroviøa u Petrovaradinu i s ovim se dogovorio da u Vojnoj granici tajno vrbuju iseæenike. Za to, po odredbama Kaznenog patenta iz 1752. godine vrlo kaëœivo delo, pridobio je major Petroviø sindikusa Sremskih Karlovaca Jovana Baleviøa, koji je kao i on bio rodom iz Podgorice, odakle je joå detetom u Ugarsku doåao te poåto je u åkolama latinski i nemaçki nauçio, postao je sindikus. U Karlovce i okolinu dolazili su tada mnogi nadniçari (zvani beøari) zbog rada u vinogradima. Poåto su tom prilikom morali svoje objave u opåtini predati, Baleviø im je u dogovoru s œima izdavao druge, naznaçivåi ih u œima kao Crnogorce; tada bi ovi odlazili u Petrovaradin i prijavili se Petroviøu za seobu u Rusiju, na åto im je Kajzerling izradio slobodan prolaz kroz monarhiju, rekavåi da ih je Jezdimiroviø preko Turske doveo. Na taj naçin je Petroviø poslao Jezdimiroviøa s 50 u Karlovcima navrbovanih nadniçara (beøara) u Rusiju, predstavivåi ih tamo kao Crnogorce a on sam otiåao je Puçkovu u Trst. Ovoj prevari su austrijske vlasti uåle brzo u trag i Baleviø se jedva bekstvom u Rusiju spasao.18 Meÿutim, kapetan Piåçeviø je doåao u Mitrovicu u svoju tazbinu, gde je ëivela majka œegove ëene i brat joj, pukovnik AlekIbid., 217 i daæe. O Jezdimiroviøu v. Spomenik, LI; Popovó, Izvístìe, 217. 18 Popovò, Izvístìe, 249–250. 16) 17)


97

sandar Raåkoviø, i gde je bio posle Zemuna najglavniji prelaz iz Turske sa velikim karantinom. Poåto je znao da ovuda nikada ne mogu doøi Crnogorci, on je preko svojih poznanika, kojih je imao joå od vremena svoga sluëbovaœa u slavonskom husarskom puku, poçeo meÿu pograniçnim Srbima u Turskoj, u Maçvi i bosanskoj Posavini, da åiri pokret za seobu u Rusiju. U prvi mah su preåla 62 çoveka, koji su se po prethodnoj uputi kod pograniçnih vlasti u Mitrovici predstavæali kao Crnogorci.19 Kako Vasilije Petroviø nije Crnogorce mogao da potakne u poçetku na seobu, skupili su Puçkov i Petroviø meÿu Srbima u mletaçkim oblastima 27 æudi i sa jednim ruskim vahtmajsterom poslali ih Piåçeviøu, koji je s ovih stotinak æudi u jesen 1756. otiåao u Rusiju, odveo ih u Kijev, gde su zakleti i zajedno s Jezdimiroviøevim doseæenicima u Orenburgu pod vidom Crnogoraca naseæeni. Ruski nauçnik Riçkov kaëe u svojoj Topografiji Orenburåke gubernije,20 da je to naseæe Crnogoraca i Albanaca leëalo na samom mestu moçinske palanke za rekom Samarom, ali su ti doseæenici posle tri godine (1759), na vlastitu ëeæu delom udeæeni u ruske husarske pukove, delom su preåli u Horvatovu Novu Srbiju. Meÿutim, emigracioni pokret se meÿu Srbima u Turskoj, u Maçvi i Bosni i daæe åirio. Da ne bi Piåçeviø zaslugu zbog naseæavaœa Crnogoraca sebi prisvojio, mitropolit Petroviø i major Petroviø su preko pukovnika Puçkova izradili odluku Senata, kojom je Piåçeviø u Rusiji zadrëan i umesto œega, radi prijema daæih emigranata poruçnik Jezdimiroviø i aÿutant Markov nanovo u Mitrovicu i Novi Sad poslani. U jesen 1757. je iz Turske kod Mitrovice preålo u Srem opet oko 1000 Srba sa ëenama i decom, koji su se po ranijim uputama opet za Crnogorce izdali. Jezdimiroviø ih je primio, odveo u Novi Sad gde su prezimili i u proleøe iduøe godine s œim u Rusiju otiåli. Te Srbe je Horvat u Mirgorodu naselio i ustrojio od œih novo odeæeœe, nazvano Mirgorodski garnizon.21 U to je s teåkom mukom krenuo u Rusiju crnogorski mitro19 20

Ibid., 263. Soçinenìá i perevodô kò polzí i uveselenìq sluëawìe. Sept. 1762,

199. 21

Popovò, Izvístìe, 262.

98

MITA KOSTIØ

polit Vasilije Petroviø svoju migracionu grupu pravih Crnogoraca. Œegov sekretar Aleksije Kolinoviø, inaçe privatni uçiteæ rodom iz Slavonije, priça da ga prvo nijedan Crnogorac nije hteo da posluåa, govoreøi „da on nema vlasti nagnati ih na seobu iz svoje otaxbine, jer oni to neøe“. Glavnu reç protiv seobe vodio je serdar Stano Radoniø za raçun glavnog providura Mletaçke republike za Dalmaciju Grimanija. Ovaj je rusku propagandu mitropolita Vasilija spreçavao gledajuøi u œemu agenta Rusije, koja time svoje poglede baca çak na Jadransko more.22 Ali, kad je mitropolit pridobio serdara Stana obeøavåi mu titulu gubernatora kakve u Crnoj Gori nije bilo, a on mu je protumaçio da znaçi generala i vladaoca i da moëe usled toga na povratku iz Rusije postati naçelnik cele Crne Gore, pristali su uz œega i drugi, ne mnogi Crnogorci, i sa svojim mitropolitom krenuli u Rusiju. Ta grupa brojala je svega 153 lica, od kojih su najznatniji bili: gubernator Stano Radoniø, serdar Vukotiø, vojvoda Mojsije (Mojaå) Plamenac, Petar Ÿuraåkoviø i Nikola Kœaëinoviø. Pod voÿstvom mitropolita Vasilija i majora Petroviøa stigli su u decembru preko Ugarske u Kijev i Senatu podneli molbu s pretencioznim zahtevima: da se prime u rusko podanstvo, da se od œih formira crnogorski husarski puk, 20 mladiøa prime u kadetski korpus i izdaje im se godiåœa penzija od 15.000 r.23 Odgovoreno im je (15. juna 1757) da øe se crnogorski husarski puk osnovati onda kad se za to dosta Crnogoraca nakupi.24 No time se oni nisu zadovoæili i mitropolit Vasilije toliko je raznim molbama Senatu dosaÿivao da su ga najposle, davåi mu 500 r. i kola, poslali preko granice.25 Raznim intrigama Horvat je po odobreœu Senata jedan deo tih Crnogoraca zadobio pod svoju komandu i odredio ih da sluëe u novoosnovanom Makedonskom husarskom puku26 u Novoj Srbiji, drugi deo je udeæen u ruske vojne jedinice a mali broj œih vratio se razoçaran u otaxbinu, meÿu ovima (31. marta 1759) i crnogor22

Tomiø, J., Crnogorski mitropolit Vasilije Petroviø, „Glas“, 88, 81. Opåirnije u „Glasu“, 96, 209 i daæe. 23 Drëavni arhiv u Moskvi, Serb. díla, dec. 1757. 24 Spomenik, HH¿, 32. 25 Popovò, Izvístìe, 366. 26 Ibid., 398.


99

ski kapetan Georgije Radoniø.27 Te godine je u Novu Srbiju preålo i srpsko naseæe oko Orenburga kao i veøina one grupe Srba iz turskih oblasti koje je Jezdimiroviø proåle godine u Rusiju doveo. U Sedmogodiåœi rat protiv Prusije poslao je Horvat u rusku vojsku çitav husarski puk, za koji su husara poslali i Åeviø i Preradoviø iz Slavenosrbije. Godine 1759. formirana su u Novoj Srbiji dva nova puka: Bugarski i Makedonski. Takozvani Bugarski puk formirao je major Piåçeviø u malom mestu Manëelu, koje leëi na granici Malorusije, Nove Srbije i poæske Ukranije, veøinom od raznih vojnih begunaca austrijske i pruske armije sa ratiåta, no u oba puka bili su oficiri Srbi.28 Postepeno su çetiri puka iz srpskih naseæa uçestvovala u Sedmogodiåem ratu i odlikovala se „sjajnim drëaœem“ i naroçitim krojem mundira; po svråetku vojne oni su posluëili kao uzor za reformu svih drugih ruskih kozaçkih pukova. Dobar prijem pravoslavnih doseæenika u Rusiji raåçuo se po celom Balkanu i sa raznih strana poçeåe stizati u Novu Srbiju izviÿaçi radi posredovaœa novog naseæavaœa. Oktobra 1755. doåao je u Kijev, odatle otiåao u Petrograd, Grk Atanasije Bastaviø s molbom albanskog „derviå paåe„(!) (pravoslavne vere) Haxi Makri-Puæezija da se on, i s œim oko 1500 Albanaca prime u rusko podanstvo. Ta je ponuda rado primæena i Bastaviø se sa skupocenom panagijom s Hristovim likom na dar Puæeziju vratio natrag, no pregovori oko seobe su se joå dve godine otegli. U aprilu 1757. poslao je opet mitilenskog episkopa Atanasija da mu se javi na kakvom osnovu øe Albanci biti primæeni i da moli da se u blizini Nove Srbije nasele.29 Po mestu Arnautka, koje je leëalo na Bugu niëe od jugozapadne granice Nove Srbije,30 vidi se da je tada zaista i neåto Albanaca moralo doøi, no koliko i kada, ne moëemo utvrditi. Priliv doseæenika u Novu Srbiju neprestano je trajao. HorDrëavni arhiv u Moskvi, ibid., mart 1759. Popovò, Voennôá poselenìá Serbovò vò Avstrìi, 609. 29 Drëavni arhiv u Moskvi, ibid., 2 eh 1757. 30 Vidi priloëene karte. 30 Vidi priloëene karte. 27 28

100

MITA KOSTIØ

vat je javio u Petrograd da su samo za tri meseca, od januara do aprila 1757, pridoåla 822 nova doseæenika oba pola.31 U februaru doåao je u Rusiju, na intervenciju ruskog poslanika u Beçu, graniçarski major u austrijskoj vojsci Jovan Podgoriçanin, rodom iz Podgorice, ali nije stupio u Novu Srbiju, nego u rusku vojsku i tamo doterao do general-majora.32 Oktobra iste godine vratili su se iz Dalmacije u Novu Srbiju kaplar Konçareviø i husar Stankoviø zajedno s dalmatinskim episkopom Simeonom Konçareviøem, koji je iz mletaçke Dalmacije morao da bega, i doneo predstavku „od slovenskih pravoslavnih naroda u Srbiji, Bosni, Hercegovini i drugih mesta, da po jednoverju stupe u rusko podanstvo“. Konçareviø se nastanio u Kijevu, gde je i umro.33 U novembru iste godine doåao je opet srpski sveåtenik Petar Moraçanin s molbom nekih Srba iz turskih oblasti, da budu primæeni u podanstvo i da im se dozvoli da se pod imenom Crnogoraca na austrijskoj granici jave.34 Te godine braøa Pavle i Simeon Çarnojeviøi ot Maçe zamolili su pismom vicekancelara grofa Voroncova da im pomogne kod beçkog dvora da dobiju kupæeni spahiluk Futog od grofa Kavrijanija i tim povodom stupili s œim i radi seobe u Rusiju u prepisku. Dana 17. februara 1760. podneli su obojica molbu da budu primæeni u rusku sluëbu kao kapetani cariçine telesne garde, åto im je i odobreno.35 Pored tih pobrojenih veøih i maœih migracija srpskih i 31

Solovóevò, HHÌ¿, 176. Drë. arhiv u Moskvi, ibid., 1 iz 1757; Popovò, Izvístìe, 393, 404, 478. O œegovoj porodici u Rusiji vidi posledœe poglavæe kœige. 33 Drë. arhiv u Moskvi, 4 iz 1757. Gorœokarlovaçki ep. Danilo Jakåiø osumœiçen je od drëavnih vlasti da radi na seobi svojih vernih u Rusiju, åto se s œim dipisivao dok je ovaj bio joå u Hrvatskoj („Letopis MS“, kœ. 134, 12) 34 Drëavni arhiv u Moskvi, 4 iz 1757. 35 Ibid., 7 iz 1757. i 10 iz 1760. Kapetanu telesne garde ismailovskog puka i „uízdovò futoåkago i åimandskago zemlederëatelq“ Simeonu Çernoeviçu ot Maçe, posvetio je P. Julinac svoj Uvod u istoriju slav.serb. naroda (1765). 32


101

drugih pravoslavnih doseæenika u Novu Srbiju iz Austrougarske, zatim iz turskih i mletaçkih oblasti Balkanskog poluostrva, naviralo je neprestano u to srpsko naseæe i okolno domaøe stanovniåtvo, i to najviåe Malorusi raznog staleëa; na taj se naçin u tom åarenilu raznih narodnosti iste vere stvorio jedan nagli i zanimæiv proces nivelisaœa i etniçkog pretapaœa. No prvo øemo izneti organizaciju Nove Srbije pa onda tek unutraåœi ëivot i asimilacioni proces œena stanovniåtva opisati. Nova Srbija imala je pograniçnu vojniçku organizaciju. Delila se na pukove, ovi na åançeve ili (rote) çete. Svaka rota imala je zasebnog komandira i „rotno pravlenije“. Prvoosnovani Horvatov husarski puk i Pandurski puk imali su po 20 rota, koje su, kao åto se i na priloëenoj karti lepo vidi, pored svog imena nosile i redni broj. General Horvat, koji je bio podloëen direktno Senatu, izabrao je novoosnovani åanac Novomirgorod za åtabno mesto svoga puka i za glavno mesto naseæa, u kome je na osnovu carskog ukaza (od 9. marta 1759) zaveo neku vrstu „Glavnog prisustvenog mesta“ (tribunala ili suda) pod imenom „Kancelarija novoserbskago poselenija“, koju je sam on nazvao Kancelarija Novosrpskoga korpusa; od œe su sve ostale susedne kolegije administrativno zavisile, a ona samo od Senata. Ta Horvatova kancelarija bila je podeæena na åest odeæeœa, svako odeæeœe imalo je po jednog viåeg oficira na çelu a nad svima je bio Horvatov glavni sekretar; u œoj su se raspravæale ponajviåe vojniçke stvari ali i unutraåœa ekonomska pitaœa naseæa, reëim je bio potpuno apsolutistiçki.36 Naroçito je zanimæiva topografska nomenklatura Nove Srbije. Pri metanastaziçkim kretaœima srpskog naroda zapazilo se „da iseæenici nose kao puë kuøicu imena svoga sela, kraja, potoka, planine kadåto i celog predela i po œima nazivaju iste predO. c., Skaækovskog i Popova. Agatonoviø i Spasiø (o. s.) nisu imali u rukama kœigu Skaækovskoga, nego kratak izvod iz œe u „Golubici“, 1840. 36

102

MITA KOSTIØ

mete u novoj oblasti, gde su se naselili“.37 Novonaseæenim selima su po pravilu davali imena svojih sela u matici. Za to prenoåeœe topografskih i geografskih imena imamo u Novoj Srbiji upravo klasiçnih primera. Oficiri su novoosnovanim åançevima davali imena onih mesta iz kojih su se doselili u Rusiju, tako da i po topografskoj nomenklaturi Nove Srbije moëemo odrediti poreklo doseæenika i obim migracije Srba iz Ugarske. Na savremenim geografskim kartama Nove Srbije (u prilogu) vidimo zabeleëena imena gotovo svih srpskih åançeva iz ukinutih Moriåke i Potiske krajine u Ugarskoj, åto nam daje jedan nesumœiv dokaz viåe da je to srpsko naseæe u Rusiji osnovano od migracione grupe onih 2200 srpskih graniçarskih porodica, koje su se zbog ukidaœa Moriåke i Potiske krajine spustile u Banat i veøina od œih se odatle pod voÿstvom generala Horvata i Åeviøa odselila u Rusiju a mali deo se zadrëao. Iz Moriåke krajine nose imena ovi novonaseæeni åançevi u Novoj Srbiji: Çanad, Nadlak, Semlak, Peçka, Glogovac, Mandorlak, Pavliå; iz Potiske krajine: Feldvar, Sentomaå, Petrovo Selo, Senta, Kaœiëa, Martonoå, Beçej. Sem tih åançeva postojala su, åto se i na karti vidi, joå mesta: Subotica, Pançevo, Zemun, Varaëdin, Çongrad, Vukovar, Dimitrovica, Beåka, Vråac i Slankamen. I geografska imena su srpski doseæenici iz svojih matica u Rusiju preneli. Temiåvarski Banat se u H¿ÌÌ veku zvao i Nova Srbija;38 to ime se u narodu latentno odrëavalo i kod iseæenika toga kraja pri stvaraœu novog naseæa u Rusiji ponovo oëivelo. Duhovnu vlast nad Novom Srbijom vråio je u poçetku kijevski mitropolit Timotej, koji je sveåtenstvo postavæao i kod susednih zaporoåkih kozaka, od 1757. pak perejaslavski i borispoæski episkop Jovan. Vojniçko sveåtenstvo izdrëavala je drëava, paro37

Cvijiø, J., Metanastaziçka kretaœa, œihovi uzroci i posledice, („Srp. etnograf. zbornik“, kœ. HHÌ¿) 51. 38 Na jednoj karti iz H¿ÌÌ veka koja se nalazi u delu: Philippi Cluverii, Introductio in geographiam veteram ac novam, iz 1694. Banat se od Tise do iza Karansebeåa zove „Moesia seu Nova Serbia“. (Po saopåteœu g. dr Koste Haxija.)


103

hijsko sami doseæenici; no da bi åto viåe doseæenika privukla, ruska vlada je u svakom veøem selu o svom troåku podigla crkvu i sveåtenike plaøala te Sinodu nareÿivala da tamo Ruse za sveåtenike postavæa. Kad je Horvat malo ojaçao, pokuåao je da osnuje zasebnu srpsku episkopiju, koja bi i Slovenosrbiju obuhvatila, te je Sinodu javio da je u Novoj Srbiji podigao manastir i odredio za arhimandrita kaluÿera Sofronija, iz Srbije pozvao episkopa i zamolio Sinod da ga za arhijereja potvrdi, ali mu je to zbog malog broja crkava (22. septembra 1760) odbijeno.39 Godine 1757. delila se Nova Srbija na tri protoprezviterata: novomirgorodski protopopijat40 je obuhvatio Horvatov husarski puk sa 20 åançeva ili rota; krilovski protopopijat41 peåaçki Pandurski puk, takoÿe sa 20 rota; protopopijat grada Sv. Jelisavete Novokozaçki puk sa 26 rota. Ruska vlada je izdaåno oba srpska naseæa pomagala, svi drëavni prihodi iz œih tekli su u jednu zajedniçku blagajnu, tzv. „Novoserbsku i Slavenoserbsku summu“, i troåeni su jedino na œihove potrebe;42 carica je novopodignutom manastiru iz liçne blagajne davala 2000 rubaæa godiåœe.43 Sve je to raÿeno s planom da srpsko vojniçko naseæe åto boæe ojaça i œime se jugoistoçna granica drëave åto sigurnije zaåtiti. Samo podizaœe naseæa u tom pograniçnom, usled opåte nesigurnosti zbog tatarskih upada zapustelom kraju, nije bilo lak posao. Naroçito je prva godina srpskim doseæenicima zadavala 39

Skalókovskìy, Hronol. obzor. novoros. posel.; u srp. izv.: „Golubica“, 1840. 40 Novi Mirgorod, Peçka, Petrovo selo, Nadlak, Kalniblat, Semlak, Arhangelsk, Martonoå, Pançevo, Kaœiëa, Senta, Vukovar, Feldvar, Subotica, Cibulev, Moåorin, Dmitrovka, Sombor, Glinsk, Vråac (Ibid.) 41 Krilov, Vingoå, Çanad, Piæuënica, Kovin Slankamen, Beçej, Varaëdin, Glogovac, Enova, Åoæmoå, Çongrad, Pavliå, Mandorlak, Sentomaå, Taburino, Krjukov, Kamenka, Zemun. (Ibid.) (Geografski poloëaj tih mesta vidi na priloëenim kartama). 42 Skalókovskìy, o. s. 43 Tvrdi kapetan iz Nove Srbije L. Serezli u pismu od 30. oktobra 1753. proti J. Albiøu u Aradu. (DA, Illyr.-serb., 1753)

104

MITA KOSTIØ

muke, kad je trebalo takoreøi ni iz çega podiøi kuøe, zasejati dodeæenu zemæu i ujedno odbijati pæaçkaåke upade bliskih i opasnih neprijateæa, krimskih tatara i zaporoåkih kozaka; no ipak su Srbi, naviknuti usled tolikih prisilnih i svojevoænih seoba da çesto ëivot poçiœu sasvim iznova, sve te poçetne teåkoøe prve godine izdrëali i naglo poçeli da napreduju jer nisu imali viåe nad sobom onog nesnosnog verskog i politiçkog pritiska kao u otaxbini. Œihovi åançevi se pretvaraju u lepa mesta, u koja su se zbirali trgovci iz Rusije i drugih strana i zavodili u œima „bazare i jarmarkte“, osobito su napredovali Novomirgorod i tvrÿava Sv. Jelisavete, oko koje je postao bogati i trgovaçki Jelisavetgrad. Oficiri su prema çinu dobijali na veçito zemæu i stvarali na œoj salaåe i zaseoke (hutora i derevni). Poåto je vladala oskudica u radnoj snazi jer su vojnici radili svoju zemæu, naseæavali su ih ili okolnim domaøim æudima ili obiçno æudima iz poæske Ukrajine, koji su na taj naçin postajali œihovi kmetovi.44 Usled stalnog priliva domaøeg maloruskog stanovniåtva, koji se naroçito posle svråetka Sedmogodiåœeg rata pojaçao, Srbi i drugi doseæenici u Novoj Srbiji su brzo majorizirani i proces asimilacije bio je time znatno olakåan. Socijalno i etniçko prilagoÿavaœe srpskih doseæenika novoj sredini teklo je naglo, na osnovu verske solidarnosti, zatim etniçke i jeziçne srodnosti. Sam proces izjednaçivaœa i pretapaœa bio je praøen oåtrim trveœem sa starincima, Rusi nisu pokazivali prema novim doåæacima toliko predusretæivosti kao œihova vlada. Naroçito su kozaci u poçetku zauzeli neprijateæsko drëaœe. Pri jednom pæaçkaåkom upadu u Novu Srbiju ubili su kapetana Uksunoviøa u œegovoj kuøi, a kapetanu Åeviøu su drugom prilikom sa paåe ugrabili koœe.45 I domaøe malorusko stanovniåtvo ismevalo je navike, naçin odevaœa i ponaåaœa srpskih doseæenika, nadevajuøi im çesto karakteristiçne nadimke. Tako se, na primer, joå za vreme bavæeœa Horvatove grupe u prihvatnoj stanici u Kijevu tuëila Horvatova ëena „general44 45

Popovò, Voennôá poselenìá Serbovò vò Avstrìi, 609. Popovò, ibid., 610.


105

gevaltigeru“ S. Puçkovu (4. januara 1752): „çto zdíånìe podolóskìe obôvateli i mnogìe studentô nemaloe posmíátelstvo imò çinátò i sò velikimò poruganiemò nazivaqtò kakò ihò sluëawihò takò i underò-oficirskihò ëenò cigankami, potomu çto oní imíqtò na glaví uborò, bulavkami [iglama s velikim glavama koje drhøu] zatknutoy, i budto bô priíhali sqda bulavkami torgovatò“.46 U Drëavnom arhivu u Beçu saçuvana je jedna mala zbirka privatnih pisama, koja su srpski doseæenici iz Nove Srbije pisali svojim roÿacima u Ugarskoj.47 Ta pisma nam umnogome osvetæuju unutraåœi druåtveni ëivot naseæa, otkrivaju subjektivno oseøaœe samih doseæenika u novoj otaxbini i daju nam prilike da i neposredno zavirimo u taj brzi asimilacioni proces. U svim tim pismima, koja su drëavne vlasti zaplenile od raznih ruskih emisara, jednoduåno se hvali ëivot u Novoj Srbiji i pozivaju roÿaci i poznanici da se i oni tamo odsele. Zanimæivo je u tom pogledu pismo Petra Buliøa, prote u Novomirgorodu, koji je pripadao najbliëoj okolini generala Horvata; poslao ga je svome kumu kaluÿeru Lazaru, administratoru parohije Veliki Sv. Petar kod Sv. Mikluåa u Banatu. Na poçetku hvali u pseudoklasiçnim hiperbolama onoga vremena caricu Jelisavetu, „koja pomaëe pravoslavne u celom svetu i najmilostivije se za sve doseæenike brine“. Doba œene vlade uporeÿuje sa zlatnim dobom cara Konstantina, cara Teodosija i blagoçestive carice Pulherije i Irene. „Ovde reç Boëja nije vezana kao tamo od inoveraca“, govori mu daæe, zatim ironiçno uzvikuje: „Pa gde su zasluge Vaåih predaka i oçeva? Ni vaåe roÿene zasluge ne ceni tamo niko. Ovde je samo naåe pleme i rod, niko od nevernika, Rimæana i Unijata.“ Na kraju zove ga da se i on doseli: „kad je veø zabraœena seoba u Rusiju prostom narodu, niko neøe sveåtenicima na put stajati, naroçito kaluÿerima, za kojima ne plaçu ëena i deca“. Hvali se: „Meni je, hvala Bogu, u Novoj Srbiji dobro, da mi ne moëe boæe biti. Sedim kod kuøe bez svakog posla, primam godiåœe 300 rubaæa osim sporednih prihoda.“ Marija Stankova iz åanca Korobçina, koji je leëao na reçi46

Petrovò, Aktô i dokumentô otn. kò istorìi Kìevskoy akademìi (1913), ÌÌ, 103. 47 DA, Illyr.-serb., 1753–1754.

106

MITA KOSTIØ

ci Visu istoçno od Novomirgoroda,48 piåe svome ocu Nikoli Stankoviøu u Budim (22. oktobra 1753) meÿu nekim porodiçnim stvarima: „kome tamo rÿavo ide, ovde øe mu biti dobro, åto je ovde sve jevtino i badava se ëiveti moëe, no najboæe prolaze zanatlije. Stoga terajte åogora Ÿorÿa da doÿe, pa da ga Bog vidi!“ Htela mu je, kaëe, ruski da piåe, ali nije, åto se boji da ja ne bi razumeo, jer ruski se od srpskog razlikuje. Kata i Joca ne znaju srpski. Moskovski je opet drukçiji i lepåi od ruskog, zavråava ona svoja jeziçka razmatraœa, iz kojih vidimo kako je prilagoÿavaœe brzo napredovalo. Redov Igœat Stepanov iz telesne kompanije generala Horvata u pismu majci hvali Boga, åto se oslobodio åizmatiçke zemæe i zove je da i ona k œemu doÿe. Vasilije Popoviø, takoÿe iz Mirgoroda, piåe (3. oktobra 1753) Petru Filipoviøu u Sentomaå da pokupi sve svoje druåtvo pa da doÿe u Novu Srbiju, ruska carica øe svoje oficire po nove doseæenike poslati. Etnografske vaënosti za nas ima œegova molba u tom pismu, da Filipoviø ponese u Rusiju „nekoliko komada sekira, jer tamo staje komad jednu nemaçku forintu a talir iåtu za one koje imaju oblik kao one u Ugarskoj, ovde sekire imaju drugi oblik“. Osim toga moli da mu naruçe i poåaæu i jednu åiroku ruçnu sekiru, jer ni takvih tamo nema. Kapetan Lazar Serezli, koji se zajedno s Horvatom iselio, opet javæa Stevanu Stankoviøu u Veliki Varadin da u Novoj Srbiji imaju dobre plate i dosta zemæe. Samo œegova i œegove kompanije zemæa proteëu se u duëinu tri miæe, u åirinu dve miæe i ima dosta åume, livada i vode. Ovde nas, kaëe, niko ne naziva åizmaticima, jer Nemci i katolici uëivaju ovde onakvu çast kakvu smo mi imali kod Maÿara. Ovde je naåe carstvo i naåa vlada! Sa Srbima odselio se u Rusiju i jedan mali broj Maÿara. Daleko od zemæe matice i od svoje kompaktne narodne i verske celine, promenili su oni brzo veru i narodnost. Tako, na primer, Pap Marczi iz åanca Nestorova u Novoj Srbiji zove (3. novembra 1753) svog oca Janoåa iz Velikog Varadina k sebi i hvali mu se da ih je Bog s dobrom zemæom i platom 48

Vidi priloëene karte.


107

blagoslovio, imaju svega dosta: mogu voditi ekonomiju, trgovati, drëati mehane, marve itd. i orati koliko hoøe bez davaœa desetka. Niko ih ne zove åizmaticima, jer dogod Maÿari katoliçke, kalvinske ili Luterove vere ne prime pravoslavæe, ne primaju se u naseæe.49 To svestrano napredovaœe srpskog naseæa u Rusiji potvrÿuje nam i savremenik, major Simeon Piåçeviø, koji je sve to svojim oçima gledao i u svojim memoarima opisao. On ponosno tvrdi „da su naåi generali Horvat u Novoj Srbiji, Åeviø i Preradoviø u Slavenosrbiji uçinili od pustiœe zemæu obeøanu, naseæenu, obraÿenu, oplemeœenu i plodom zemaæskim izobilnu“. Ali nisu svi stanovnici Nove Srbije uëivali u tom opåem blagostaœu – Horvat je u svojoj kancelariji zaveo upravo despotski reëim. Stanovnici Novomirgoroda i okoline kao i svi oni koji su s œime liçno u dodir dolazili silno su od œega imali da trpe. To je svakako bio razlog åto se i neki pitomci Duhovne akademije u Kijevu po svråenim naukama nisu hteli da vrate u Novu Srbiju, odakle su na nauke i poslani, nego su radije otiåli u svoju raniju otaxbinu Ugarsku. No baå taj nagli razvoj Nove Srbije nosio je sa sobom i œenu propast. Usled jakog naviraœa Malorusa, srpski doseæenici, kod kojih je asimilacioni proces i onako brzo napredovao, za kratko vreme su majorizirani i sve viåe su poçeli u ruske mase da tonu. Time je i daæi opstanak Nove Srbije kao zasebno organizovanog vojniçkog naseæa postajao sve viåe nemoguø.

49

Popovò, o. s., 608.

108

MITA KOSTIØ


109

DIPLOMATSKI SUKOB S RUSIJOM

(Promemorija kancelara Bestuëeva beçkoj vladi /21. septembra 1752/ sa kritikom œena drëaœa prema ruskim oficirima. Ultimatumu sliçni zahtevi zadovoæåtine. Porazno delovaœe promemorije u Beçu. Obrt u drëaœu beçkog dvora. Kajzerlingov izveåtaj o tom obrtu. Audijencija barona Pretlaka kod ruskog kancelara povodom promemorije od 21. septembra. Odluçno drëaœe ruskog kancelara. Pretlak o broju srpskih iseæenika. Sporazum. Priznaœe austrijskom poslaniku zbog promene kursa u emigracionom pitaœu. Prvi znaci popuåtaœa. Ministarska konferencija 28. decembra 1752. za odrëaœe ruskog saveza. Instrukcija Pretlaku o pobijaœu promemorije od 21. septembra. Istorijski razlozi Bartenåtajna o davnaåœoj podloënosti Srba Ugarskoj) Brzi polet Nove Srbije bio je omoguøen jedino s razloga åto je Austrija odustala od stroge primene Kaznenog patenta 1752. protiv vrbovaœa i seæeœa svojih podanika u Rusiju. Ona to nije uçinila svojevoæno, nego usled oåtre, ultimatumu sliçne intervencije ruske vlade. Iz politiçke nuëde morala je dozvoliti da ruski emisari na œenim juënim granicama iz turskih i mletaçkih oblasti prihvataju i kroz œenu teritoriju daæe u Rusiju sprovode nove migracije Srba, vrbujuøi tajno uzgred iseæenike i u samoj monarhiji. Taj, po razvoj Nove Srbije tako vaëan rusko-austrijski diplomatski sukob, izneøemo ovde u najkraøim potezima.

110

MITA KOSTIØ

Negodovaœe ruskog dvora zbog javnog izgona ruskih oficira iz drëave, zbog œihova çesta hapåeœa od strane vojnih i civilnih vlasti a osobito zbog objave i plakatiraœa Kaznenog patenta, joå je viåe pooåtravao onaj neobziran i nepotrebno uvredæiv naçin na koji su sve te odbrambene mere od strane beçkog dvora izvoÿene. Takvo drëaœe je pred zastupnicima stranih drëava silno åtetilo ugledu Rusije, o çije su se prijateæstvo tada mnoge drëave otimale. Kao odgovor na austrijsku notu od 15. (4) jula 1752. kancelar Bestuëev je predao austrijskom poslaniku u Petrogradu 21. septembra jednu oåtru promemoriju, u kojoj obrazlaëe od sluçaja do sluçaja stajaliåte Rusije prema svim tim sigurnosnim merama, koje je beçka vlada u posledœe vreme preduzela, i na kraju odluçno traëi da se sve te mere opozovu. Ova promemorija kancelara Bestuëeva logiçnije i jasnije obrazlaëe stajaliåte ruske vlade u srpskom emigracionom pitaœu nego åto je to çinila beçka vlada u svojim nejasnim i doktrinarno zamråenim notama, koje je ruskom dvoru slala. Oåtrim izrazima kritikuje se tu plakatima: „na jedan meÿu savezniçkim dvorovima joå neçuven naçin proglaåeni preki sud“ i protestuje protiv obede da su ruski oficiri bunxije åto je „ne samo neosnovano nego joå i carsko dostojanstvo i poznati velikoduåni naçin miåæeœa Œ. V. ruske carice pred oçima celog sveta tako jako umaœuje“. Poslaniku je toliko puta veø kazano da se beçkom dvoru ostavæa sasvim na voæu da se ovdaåœoj traëœi o seobi 500–1000 onih Srba koji su veø dobili otpust i sa porodicama hoøe u Rusiju da se nastane, udovoæi ili ne. Nikad se, veli Bestuëev, u Petrogradu nije pomiåæalo da se za to upotrebe ona sredstva o buœeœu stranih podanika, zbog kojih se ruski oficiri bez ikakva povoda obeÿuju u javnim plakatima, dekretima i nedoliçnim demaråima pred celim svetom. Takvi postupci sa zapostavæaœem, inaçe meÿu svim dvorovima obiçne predusretæivosti (Attention und Bienesance) jedva se mogu dopustiti i meÿu zaraøenim drëavama. „Gospodin poslanik øe“, nastavæa Bestuëev, „po svojoj poznatoj uviÿavnosti sam moøi jasno uvideti, ukoliko se tako neprijazno drëaœe moëe sloëiti s prijateæstvom i dobrim sporazumom, koji izmeÿu oba carska dvora postoji; i da takvo drëaœe ni-


111

je moëda viåe prikladno da prijateæski sporazum umaœi i samo seme nepovereœa i hladnoøe poseje te vlastitom interesu svojih vladara rÿavih, a namerama zajedniçkih neprijateæa korisnih posledica donese.“ Inaçe se teåko moëe zamisliti da bi se protiv ruskog savezniçkog dvora u tako neznatnoj stvari, koja poçiva na prostim pretpostavkama i sumœi, pred celim svetom moglo tako istupiti i protiv œega tako malo paëœe i obzira pokazati. Åto se maœe s ruske carske strane takvo neprijateæsko drëaœe ikada moglo oçekivati, tim veøim razlogom smatra se u pravu da se protiv toga najenergiçnije ëali i åto skorije i potpuna zadovoæåtina ovim najprijateæskije traëi, i to: 1) Da se svi viåi i niëi oficiri kao i prosti vojnici koji stoje u ruskoj sluëbi, ukoliko su joå zatvoreni, na slobodu puste. 2) Da se zabrana da nijedan Rus ne sme prolaziti kroz Ugarsku i ondaåœe krajeve, kao i majoru Çorbi, kapetanu Çorbi i lajtnantu Mirkoviøu dostavæeni dekret pored svih drugih s pogledom na ruske oficire i na åtetu carskog dostojanstva objavæeni plakati, preki sud i tome sliçne odredbe opozovu i uniåte. Spomenuta odluka o izgonu ta tri ruska oficira se kao pijesa koja previåœe dostojanstvo ovdaåœeg dvora vrlo vreÿa, ovim u originalu vraøa natrag. 3) Da se najbliëim roÿacima onih Srba koji u ovoj drëavi veø ëive, slobodan prolaz ovamo dozvoli. 4) Da se svim æudima i porodicama koje se iz Turske hoøe u Rusiju da sele, kao i onima koji su iz Bosne s Boåkom Mihajloviøem prebegli i sada u Hrvatskoj ëive, nesmetano prolaz u Rusiju dozvoli. 5) Da se u Beçu zaostaloj porodici potpukovnika Preradoviøa po pravdi i jedared veø danom obeøaœu dõ pasoå da moëe sa svojima ovamo doøi. 6) Da se onim Srbima, koji se u ovoj drëavi i sluëbi veø nalaze, u pogledu œihova pokretna i nepokretna imetka kao i drugih pravednih traëbina ne samo po pravdi sudi nego im se, ako bude potrebno da radi toga i liçno tamo doÿu, svaka moguøa pomoø i predusretæivost ukaëu.1 DA, Relationen aus Russland; Promemoria für den k. k. Ambassadeur Extra ord. Herrn B. v. Pretlack, Exc., Petersburg, 21. sept. 1752. 1

112

MITA KOSTIØ

Na Pretlaka i beçku vladu je ova ultimatumu sliçna promemorija uçinila upravo porazan utisak. Ispuœeœe ruskih zahteva kosilo se direktno s drëavnim suverenitetom monarhije. Bez neizmerne åtete po ugled same drëave nisu se nikako Kazneni patent i ostale razne naredbe za suzbijaœe emigracionog pokreta meÿu Srbima mogle opozvati. U Beçu su tek posle ove oåtre ruske note uvideli da su otiåli suviåe daleko i svi se pobojali za daæi opstanak ruskog saveza, koji je veø po ranijim referatima svih ministara, a naroçito grofa Haraha2 pored sve zajednice drëavnih interesa poçivao ipak samo na dobrom raspoloëeœu svemoønog kancelara Bestuëeva i carice Jelisavete. Tada je u dvorskim krugovima sazrela i odluka da je maœa åteta po drëavu ërtvovati nekoliko hiæada Srba nego zbog toga dovoditi savez s Rusijom u pitaœe, i odluçeno je da se Rusiji popusti, cela stvar åto pre okonça, a dotle prema ruskim oficirima s najveøim obzirom postupa. Tako je odmah i uçiœeno. Krajem septembra Kajzerling se ëalio åto je temiåvarski komandant general Englshofen uhapsio åestoricu ruskih oficira åto su nosili rusku uniformu sa ruskom znaçkom na kapi i drëavnim grbom na koricama sabæe. Posle ove ruske promemorije odgovoreno je Kajzerlingu da to ne stoji, Engelshofen im je samo prebacio åto se nikom nisu prijavili, od åestorice zadrëana su samo trojica åto nisu imali dozvolu za izlaz iz zemæe, ali su ih iz obzira prema ruskoj carici odmah pustili.3 Kajzerling je to proverio i javio u Petrograd da su po œegovim posledœim izveåtajima iz Ugarske zadrëani oficiri sa svim æudima spremni na odlazak u Rusiju, åto se moëe smatrati kao konaçni zavråetak neprijatnog emigracionog pitaœa.4 Na to je i ruski kancelar zakæuçio da i on popusti u svom drëaœu prema beçkoj vladi, te je 6. oktobra primio u audijenciju barona Pretlaka. Predmet œihova razgovora bila je ruska nota od 21. septembra 1752. Pretlak je odmah na poçetku rekao da je austArneth, Gesch. M. Theresias, IV, 270. DA, Note an Kayserling, d. do Wien, 2. oct. 1752. 4 Solovóevò, o. s., 168. 2 3


113

rijska vlada pre svega trebalo da oprovrgne u Rusiji raåireno miåæeœe da su Srbi slobodan narod i da se mogu seliti kuda hoøe (liberae migrationis). Bestuëev mu je na to odgovorio da u Rusiji takvo miåæeœe nisu nikada imali iako su ga mogli steøi na osnovu izveåtaja iz Beça, da se tamo daju pasoåi za seobu svima koji to hoøe. Malo zatim neugodno ih je iznenadio drugi izveåtaj, da je Srbima seoba u Rusiju zabraœena, i to tim viåe åto im je u isto vreme javæeno da mnogi Srbi ne mogavåi u Rusiju, begaju u Tursku. Ruska je vlada mislila, rekao je kancelar, da beçkom dvoru mora biti milije da ti æudi odu u Rusiju nego u Tursku, i da je na osnovu tesnog i prirodnog saveza oba dvora sasvim svejedno ako se dolaskom tih doseæenika u Rusiju broj lakih ruskih trupa neåto poveøa ili ako ove ostanu u austrijskoj drëavi. Na to je Pretlak odvratio da su pasoåi bili izdati poimenice a ne uopåte, i to preteëno iz razloga åto su time hteli da se oproste buntovnih æudi, jer su ih çeste pobune Maÿara nauçile oprezu. Nijedan Srbin, uveravao je on Bestuëeva, nije iz monarhije preåao u Tursku, nego naprotiv mnoåtvo naroda ëeli odande da preÿe u monarhiju ali ih ne primaju, jer ëele da svaku raspru s Portom izbegnu. Isprva se radilo, nastavio je daæe, o otpustu 500–1000 æudi u Rusiju, no do sada ih je otpuåteno do 2000, zadrëani oficiri svi su osloboÿeni, Åeviø vodi u Rusiju do 800 æudi, u Beçu zadrëana porodica Preradoviøa je takoÿe otpuåtena, ali umesto blagodarnosti za toliku predusretæivost svoga dvora, dobio je oåtru promemoriju punu ëestokih i strasnih izraza za carski dom. Najposle je zamolio kancelara Bestuëeva da tu promemoriju uzme natrag, jer bi ona jako ogorçila Mariju Tereziju, ali je ovaj odgovorio da je promemorija napisana s isto onoliko ogorçenosti i neumerenosti s koliko se u Beçu postupalo u srpskoj stvari. No kako se po novim izveåtajima grofa Kajzerlinga s austrijske strane drëaœe promenilo, izraziøe ruska vlada beçkoj vladi na tome doliçno priznaœe.5 Time je audijencija bila zavråena. Œen uspeh mogao je barona Pretlaka samo upola zadovoæiti: nije doduåe izradio da se nota od 21. septembra opozove, ali je izradio drugu notu kojom se œegovoj 5

Ibid., 169.

114

MITA KOSTIØ

vladi na œenu novom drëaœu u srpskoj stvari izriçe priznaœe i time se svi oåtri zahtevi o zadovoæåtini u noti od 21. septembra potpuno paraliåu. Posle toga su se u Beçu pregli da pogoråane diplomatske odnose s Rusijom åto pre poprave. Radi toga ministarska konferencija sazvana 28. decembra 1752. zakæuçila je da se u spoænoj politici ima ostati pri odreÿenom generalnom sistemu (od 1749. godine). Srpske privilegije se moraju najtaçnije ispuœavati. Svi su se sloëili u tome da je „sastavæaç promemorije od 21. septembra imao nameru da u korist Prusije izazove hladne odnose izmeÿu oba savezniçka dvora. Poåto je Rusija drëava koju drugi trebaju a ona druge ne treba, i poåto se usled toga ni neograniçen slobodan izlaz ne moëe dozvoliti ni otvoreno odbiti, åto se sa Moriåanima i Potisanima i uradilo; to je neobiçno mnogo razmiåæaœa trebalo kako da se dobri odnosi s Rusijom odrëe“, konstatovala je konferencija u svom zapisniku, koji je 4. januara iduøe godine podnela carici s primedbom da bi se veø i po savetu grofa Kajzerlinga trebalo potruditi da se Rusiji podloënost „ilirske nacije“ ubedæivo prikaëe.6 Taj posao poveren je opet drëavnom sekretaru Bartenåtajnu, åto je on od svih çlanova vlade najboæe poznavao srpsko emigraciono pitaœe i privilegisani drëavno-pravni poloëaj srpskog naroda u monarhiji. On je sastavio instrukciju za barona Pretlaka, koja je ovom trebalo da pruëi moguønosti da u datoj prilici pred ruskim kancelarom pobije ili opravda sve ëalbe ruske note od 21. septembra prethodne godine i uspostavi opet dobre odnose. Caricu je, kaëe se u toj instrukciji Pretlaku, duboko dirnulo åto je iz œegova izveåtaja videla kako je rÿavo srpska stvar u Petrogradu stajala. Razlog tome bilo je pogreåno uvereœe da je Srbima najpre bio slobodan izlaz iz drëave i seoba u tuÿe zemæe dozvoæena. To je potkrepilo i tvrÿeœe Srba kao „da œihov narod ni u kakvoj drugoj potçiœenosti ne stoji, do li u onoj koju donosi svojevoæno izabrana zaåtita, koju oni mogu po voæi opet od sebe otkloniti i kuda hoøe otiøi“. Ta uobraëena sloboda, kaëe Bartenåtajn, nema nikakva ra6

DA, Vortrag Ulfelds, ddo Wien, 4, Jän. 1753.


115

zloga, åto dokazuju i spomenici najstarijih vremena. Iz titula ugarskih kraæeva se vidi da su pre petsto godina bili Srbi œima podloëni. Na primer Andreas, Dei gratia Hungariae, Dalmatiae, Croatiae, Ramae, Serviae, Gallitiae, Lodomeriaque Rex. (Belius, Not. Hung., Tom III 97). Ili: Bela, Dei gratia Hungariae, Dalmatiae, Croatiae, Ramae, Serviae, Gallitiae, Lodomeriae, Cumaniaeque Rex. (loc. cit., 474). Kazneni patent, tvrdi se daæe, nije izdat naroçito protiv Rusije, jer se ruski oficiri u œemu nigde ne spomiœu. On je samo ponavæaœe starih naredbi. „Articuli Diaetales“ kraæevine Ugarske iz 1690. isto sadrëe. Vrbovaœe u strana podanstva zabranio je joå Karlo ¿Ì godine 1726. a Marija Terezija 1743. i 1744. Ruski oficiri su svi otpuåteni u Rusiju. Rado bi se dopustilo da Boåko Mihajloviø porodice iz turske Bosne sprovede u Rusiju, ali obziri dobrog susedstva s Turskom radi odrëaœa mira to ne dopuåtaju, jer Francuska i œeni saveznici stalno Portu protiv monarhije draëe.7 Svi ti razlozi koje je baron Pretlak izneo ruskom kancelaru, nisu na ovoga mogli da deluju da napusti daæe meåaœe u emigraciono pitaœe Srba. Ruska nota od 21. septembra je doduåe suzbila primenu Kaznenog patenta protiv ruskih emisara, ali ovi iz 1753. nadaæe nisu viåe mogli da zabeleëe kakav jaçi uspeh, jer je objava Kaznenog patenta od strane drëavnih vlasti i sveåtenstva po crkvama, sa pretœom prekog suda, na narod zastraåujuøe delovala i emitracioni pokret postepeno stiåala.

7

DA, Note an Pretlack, 1752, bez datuma.

116

MITA KOSTIØ


117

SLAVENOSRBIJA

(Sudbeni progon Åeviøa i Preradoviøa pre seobe u Rusiju. Otpust iz vojske i pasoåi. Vrbovaœe iseæenika po Vojnoj granici. Sastav i seoba Åeviøeve grupe u Rusiju. Akcija Åeviøa i Preradoviøa kod Senata za samostalna naseæa. Konferencije Senata. Horvatove intrige protiv Åeviøeva naseæa. Ukaz o Slavenosrbiji. Naseæavaœe odreÿenog zemæiåta. Opis toga zemæiåta. Dolazak Simeona Piåçeviøa u Slavenosrbiju. Ëivot naseæa u prvoj godini. Diplomatska intervencija kod beçke vlade radi propusta 70 porodica ranijih iseæenika. Spisak iseæenika, osnivaça Nove Srbije. Priliv Rusa u naseæe) Drugo vojniçko naseæe Srba u Rusiji, Slavenosrbija, osnovano je po ugledu na Novu Srbiju godinu dana kasnije od Horvatova protivnika, potpukovnika moriåke milicije Jovana Åeviøa i pukovnika slavonskog husarskog puka Rajka Preradoviøa. Obojica su pripadali najodliçnijim srpskim porodicama u Vojnoj granici. Åeviøev deda Radoslav bio je potomak drevne vlasteoske porodice i doselio se u Ugarsku joå u H¿Ì veku1 a œegov otac Ÿorÿe, ili kako su ga svi zvali Ÿurka Åeviø, dobio je oficirski çin u moriåkoj miliciji 1704. i postao oberkapetan u Aradu te kao takav uçestvovao u pobuni Pere Segedinca.2 Œegov sin 1

Russkìy biograf. slovarò (Sankt-Peterburg, 1911) Jakåiø, M., Pobuna Pere Segedinca („Bogosl. glasnik“, 1902, sv. 22), 31. 2

118

MITA KOSTIØ

Jovan postao je obrstlajtnant u moriåkoj miliciji, ëiveo u åancu Çanadu i istakao se kao narodni prvak i voÿa. Koliki je ugled uëivao svedoçi i ta çiœenica åto su ga posle smrti mitropolita Isaije Antonoviøa izabrali narodni prvaci sva tri srpska staleëa da s deputacijom ide u Beç (februara 1742) u stvari izbora novog mitropolita.3 Œegov sin Petar dobio je za ëenu najstariju køer pukovnika Atanasija Raåkoviøa, kneza od Novog Pazara,4 koji je opet bio oëeœen sestrom patrijarha Arsenija Ì¿. Jovan Åeviø se pokazao kao najveøi protivnik ukidaœa Moriåke i Potiske krajine, pri plebiscitu u novembru 1750. glasao je za seobu u Rusiju. Da ne bi odlazak u Rusiju tako uglednog narodnog prvaka povukao za sobom i druge pobuœene Moriåane i Potisane, optuëio ga je predsednik Inkorporacione komisije grof Grasalkoviø (23. januara 1750) da je bunio viåe oficire moriåke milicije protiv inkorporacije,5 i time ga zapleo u dugotrajan politiçki proces sa svrhom da spreçi œegov odlazak u Rusiju. Pri tom je Graåalkoviøu pomagala naredba da se iz ukinutih krajina nio ne sme seliti pre izmireœa svih daëbina i dugova.6 Najviåe ugarske vlasti uplele su se odmah u parnicu samo da se ne omete kakogod utelovæeœe tih krajina Ugarskoj. Palatin, feldmaråal grof Jovan Palfi je (22. februara) voÿeœe istrage protiv Åeviøa poverio generalu Engelshofenu, kome je u tu svrhu dodeæen general-auditor Harer.7 U poçetku je Graåalkoviø velikim obeøaœima zadobio i ambicioznog Jovana Horvata da ga pri utelovæeœu krajina Ugarskoj pomaëe. Horvat je protiv Åeviøa podneo i tuëbu,8 4. maja je odozgo istraga protiv Åeviøa poëurena, no ipak se niçeg kaëœivog nije protiv œega moglo utvrditi. Na to je Horvat Graåalkoviøa napustio, stavio se umesto uhapåenog Åeviøa sam na çelo nezadovoæniçkog pokreta u Pomoriåju 3

MPA, 323 iz 1749. Popovò, Izvístìe, 87. 5 RA, 330, 23. januar 1751. 6 Erdujheæi, Istorija Novog Sada, 156; Schwicker, Polit. Gesch. d. Serben in Ungarn, 131. 7 PA, 365, 22. Febr.; 372–3, 24. Febr.; 357, 24. März 1751. 8 Schwicker, 127. 4


119

i Potisju i poçeo s ruskim poslanikom radi seobe u Rusiju da pregovara. U nedostatku druge krivice pronaåli su u beçkom Arsenalu joå iz 1744. godine jednu priznanicu sa Åeviøevim imenom za primæenih 160 puåaka i 70 pari piåtoæa koje je trebalo tamo da vrati ili da ih plati. Meÿutim, Directorium in Publicis et Cameralibus (3. juna) izjavio je da je utvrÿeno da su Moriåani to oruëje pored vlastitih puåaka i celog prtæaga u ropstvu u Kozelu (u Åleziji) izgubili, prema tome se ne moëe od Åeviøa traëiti naknada.9 Poåto istraga nije pokazala uspeha, Dvorski ratni savet je najposle (13. oktobra) carici predloëio da se potpukovniku Åeviøu i œegovu sinu lajtnantu Petru Åeviøu kao i potpukovniku slavonskog husarskog puka Rajku Preradoviøu izdaju pasoåi za seobu u inostranstvo.10 Marija Terezija je izdavaœe pasoåa Åeviøu (19. oktobra 1751) odobrila, ali je najenergiçnije odbila to da uçini Preradoviøu i na predlogu Saveta je svojeruçno napisala da se on uhapsi i stavi pod istragu. Kod Åeviøa je stvar sasvim drukçije stojala, oni su ne hoteøi se pomiriti s novim staœem posle ukidaœa krajina joå ranije bili istupili iz vojske ali Preradoviø, koji je bio rodom iz Budima,11 nije sluëio u ukinutim krajinama, nego u regularnom Slavonskom husarskom puku i proåle godine joå bio odlikovan pukovniçkim çinom. Horvat je sa svojom grupom iseæenika iz Pomoriåja i Potisja otiåao u Rusiju pre mesec dana a sada se ukazala opasnost da øe se za Preradoviøem i srpska milicija iz Srema i Slavonije, koja tek åto je pretvorena u regularne pukove, na seobu u Rusiju povuøi. Stoga je on na zapovest same carice uhapåen, otpremæen u Beç i tamo je punih pet meseci u „Stockhausu“ drëan pod istragom zatvoren. Çim je Preradoviø pao u carsku nemilost, napustio ga je odmah i mitropolit Nenadoviø, koji ga je joå proåle godine preporuçio u Beç za pukovnika na mesto umrloga Petrandija. Dana 29. oktobra prijavio je Nenadoviø Savetu da uhapåeni Preradoviø duguje po priloëenom 9

PA, 29, 3. Juni 1751. PA, 13. ost. 1751.; M. P. A., 163 i 164 iz 1751. 11 Bidermann, Russ. Umtriebe in Ungarn, 49. 10

120

MITA KOSTIØ

prepisu menice od 17. aprila 1745. ostavini pokojnog mitropolita Arsenija 400 f. i zamolio da se iz zatvora ne pusti dok ne plati taj dug.12 Na to je Preradoviø odgovorio (10. decembra) da se zaduëio u øesarskoj sluëbi kad je 1745. sprovodio osam eskadrona husara graniçara sa Save, u Nemaçku na Rajnu. Poåto mu se od narodnog novca kao poslaniku na narodnocrkvenom saboru duguje na ime neplaøenih dnevnica svota od 1602 f., moli da se Nenadoviø uputi radi isplate na tu œegovu traëbinu.13 I od tutora srpske kapele u Beçu, Konstantina Paraskoviøa, stigla je prijava (4. februara 1752) da Preradoviø crkvenoj blagajni takoÿe duguje dvadeset dukata.14 Meÿutim, Åeviø se sa svojim sinom Petrom, dobivåi pasoå, nije odmah odselio u Rusiju, nego se joå punu godinu zadrëao u Ugarskoj, polagano prodavao svoje imaœe u Çanadu i oprezno vrbovao iseæenike. Ruskog poslanika Bestuëeva je joå za œegova boravka u Beçu sasvim za sebe pridobio priçajuøi mu o otmenosti svoje porodice, a naroçito pokazavåi mu sliku cara Petra u skupocenom okviru, koju je navodno œegov deda od cara dobio za usluge na Prutu. Sve je to o œemu Bestuëev joå pre tri godine javio u Petrograd, preporuçujuøi Åeviøa naroçitoj paëœi ruske vlade.15 Od Bestuëeva je Åeviø dobio obeøaœe da øe u Rusiji dobiti generalmajorski çin i punomoø da svakom oficiru koji s œim u Rusiju poÿe obeøa jedan çin viåe nego åto je imao u austrijskoj vojsci.16 Iseæenike je Åeviø vrbovao vrlo oprezno. Posle objave Kaznenog patenta preneo je svoju akciju iz Banata, gde je nadzor time jako pooåtren, u Srem. Ali ma kako da je on tu propagandu oprezno åirio, ipak su joj vojne vlasti uåle u trag. Slavonski general Gajzrug (Geisrugg) je iz Zemuna (3. jula 1752) javio Savetu da Åeviø radi na tome da mnoge nagovori na seobu u Rusiju, svakom obeøava viåi çin, siromaånijima daje i novac a objavio je svima svojim 12

MPA, 169 iz 1751. Ibid. 14 Ibid., 220 iz 1752. 15 Polnoe sobr. zakonovò ros. imperìi, T. HÌÌÌ, ukaz br. 10.049. 16 Popovò, Izvístìe, 92. 13


121

pristaåama da se za tri nedeæe skupe da u Rusiju s œim poÿu i da sve to u tajnosti drëe.17 No stvarnih dokaza protiv Åeviøa, koji bi mogli posluëiti kao podloga za primenu Kaznenog patenta protiv œega, Gajzrug nije mogao da nabavi. Emigracioni pokret meÿu narodom tajno se i daæe åirio, van domaåaja drëavnih vlasti. Tako je, na primer, drugi zet pukovnika Raåkoviøa, Simeon Piåçeviø u kuøi svoga tasta u druåtvu sa Petrom Åeviøem, koji je veø dobio pasoå za Rusiju, odluçio, potaknut œegovim primerom, da se i on seli,18 åto mu je posle dugih muka i stradaœa poålo za rukom. U jesen te godine (septembra 1752)19 Åeviø se sa svojom grupom koja je brojala oko 80020 lica, mahom takoÿe Srba graniçara iz razvojaçenih Moriåke i Potiske krajine, odselio u Rusiju. Najistaknutiji çlanovi Åeviøeve grupe, koji su svi dobili pasoåe za Rusiju 18. januara 1752.21 bili su oficiri: Georgije Filipoviø, kapetan iz Glogovca, Maksim Zoriø, kapetan iz Moåorina, koji je usinio poznatog æubimca Katarine ÌÌ, generala Simeona Naranxiøa Zoriøa, sina Gavrila Naranxiøa a unuka Maksimova strica Jovana Zoriøa,22 zatim Ëivan Miokoviø, kapetan iz Nadlaka, Marinko Milutinoviø, lajtnant iz Subotheæa, Georgije Preliø, sin lajtnanta Preliøa, zatim korneti: Igœat Miokoviø iz Nadlaka, Manojlo Vujiçiø iz Çanada, Mihajlo Mihajloviø iz Mandorlaka, Ëivko Radojçiø iz Nadlaka, te Kosta Juzbaåiø i Konstantin Boåœak i dr. Maksimov brat Vasilije Zoriø dobio je pasoå tek 28. aprila. Svi ti oficiri su prilikom plebiscita u noDA, Conferenz-Protocoll d. Hof-u. Staatskanzlei, ddo 26. juli 1752. Popovò, Izvístìe, 87. 19 Ibid., 98. 20 DA, Vortrag Bartenstein, vom 17. Aug. 1752. 21 Taj spisak oficira nalazi se u Ratnom arhivu u Beçu (Illyr.-serbica; 1752). Bez oznake mesta odakle su oficiri u: „Srp. Sionu“, 1906, zatim Spomeniku, LI. 22 O generalu Zoriøu napisao je na osnovu ruskih arhivskih podataka studiju g. Miloå S. Moskovæeviø („Srp. kœië. glasnik“, 1913, sv. 6. i 7), no glavni deo te studije o æubavnim avanturama Zoriøa i Katarine ÌÌ poznat je opåirnije iz [Helbigove] kœige: Russische Günstlinge (Tübingen, 1809), 114–119. 17 18

122

MITA KOSTIØ

vembru 1750. glasali za ostajaœe u militarskom staleëu, tj. da se Moriåka i Potiska krajina ne razvojaçe. Kad je Åeviø sa svojom grupom stigao u Kijev, çuo je za carski ukaz da se svi doseæenici iz Ugarske imaju otpravæati generalu Horvatu u Novu Srbiju. Nezadovoæan time, ostavi svoje æude u prihvatnoj stanici u Kijevu i ode u Moskvu, gde se tada i carski dvor baå bavio, te podnese molbu Senatu da mu se odredi drugo zemæiåte i privilegija za novo naseæe, jer on ne moëe biti pod komandom Horvata, od koga je u austrijskoj sluëbi bio po çinu stariji, osim toga je od Horvata i veøi broj æudi u Rusiju doveo. U to vreme stigao je u Moskvu i Preradoviø, te je i on podneo Senatu molbu o osnivaœu zasebnog naseæa, obrazlaëuøi je time da je u øesarskoj sluëbi bio od obojice stariji.23 Preradoviø se iz Austrije jedva izvukao. Do leta je bio izravnao dugove i preko ruskog novog poslanika u Beçu Kajzerlinga zatraëio ponovo pasoåe za sebe i pratœu od osamnaest æudi, pet ëena i osmoro dece. Kad je opazio da mu zbog pratœe prave smetœe, zamolio je dva zasebna pasoåa najpre samo za sebe, ëenu, sina i jednog slugu, pa onda za svoj prtæag i ostalu pratœu, koju je ostavio spremnu za put. Posle mnogih teåkoøa dali su mu taj prvi pasoå i obeøaœe da øe drugi dobiti, ali çim su çuli da je otiåao u Rusiju, nisu svoje obeøaœe hteli izvråiti.24 Kad je Horvat saznao za molbe Åeviøa i Preradoviøa o osnivaœu zasebnih naseæa, poëurio je odmah da pred Senatom obesnaëi i ovu dvojicu sa œihovim æudima pod svoju komandu u Novu Srbiju zadobije, tvrdeøi da on ima za seobu Srba u Rusiju najviåe zasluga, jer se kao prvi usudio da traëi selidbene pasoåe, osim toga Preradoviø nije nikog sem svoje porodice doveo. Ova dvojica su na to odgovorila, i tako se pred Senatom o naseæavaœu Srba razvila dugotrajna rasprava.25 Za Åeviøevo naseæe Vojna kolegija je joå pre œegova dolaska odredila pusto mesto oko Kazana duë Volge, no Senat je Kolegiji izdao zapovest da se postara o naseæavaœu Ukrajinske utvrÿene li23

Popovò, Izvístìe, 177. DA, Relationen aus Russland, Note Pretlacks, von 21. sept. 1752. 25 Popovò, Izvístìe, 176. 24


123

nije pukovima landmilicije, jer tamo je veøa potreba za zaåtitu one granice. Stoga je na predlog Senata carica ukazom (od 20. novembra 1752) naredila da se na zajedniçkoj konferenciji Senata i Vojne kolegije, u prisustvu Åeviøa i Preradoviøa prouçi pitaœe o naseæavaœu Ukrajinske utvrÿene linije i œoj predlog podnese. Istog dana je potpisan i ukaz kojim se Preradoviøu daje çin general-majora. Na zajedniçkoj sednici (29. marta i 1. aprila 1753) Senat, Kolegija inostranih dela i Vojna kolegija sloëili su se u tome da se Åeviø i Preradoviø nasele na zemæiåtu od Bahmuta do Lugana. Dana 17. maja carica je potpisala, a 29. maja 1753. je objavæen ukaz da se Åeviø i Preradoviø nasele sa doseæenicima „od kraja linije i naseæa landmilicije [Horvatove] sa strane reke Doneca, tj. od Bahmuta do Lugana“. Po sudu Vojne kolegije moglo se tu naseliti po ugledu na Novu Srbiju do 3000 æudi, a s proåireœem u pustiœu i do 5000. U tom ukazu se i Åeviø imenuje general-majorom na osnovu preporuke poslanika Bestuëeva.26 No ubrzo se pokazalo da je Åeviø dao Bestuëevu o sebi laëne podatke. Barjaktar Vulin, koji je sa Åeviøem zajedno u Rusiju doåao, ëalio se Senatu da je Åeviø od œega joå u Ugarskoj uzeo sliku cara Petra, koju je œegov deda, pukovnik potiåke landmilicije Vulin od cara dobio, da ga time kod ruskog poslanika u Beçu preporuçi, meÿutim on se sam tom slikom koristio. Isto su tako i oficiri koji su sa Åeviøem u Rusiju doåli opovrgli kod Senata œegovu tvrdœu da ih je on o svom troåku doveo.27 Na to su oba nova generala pozvali u Senat i naredili da se sa svojim æudima sele, i to Preradoviø u Bahmut a Åeviø na Luganu, gde øe im u sporazumu s generalmajorom Gæebovim inëeœerpukovnik Bibikov odmeriti i raspodeliti zemæu za naseæe. U tom je veø i leto odmaklo pa je odluçeno da doseæenici do proleøa prezime u Kijevu. Tako su se u Kijevu naåle dve komande srpskih doseæenika pod generalima Åeviøem i Preradoviøem sa zamecima novih pukova, oba generala ostala su joå u Moskvi, a umesto œih su zapovedali œihovi sinovi, potpukovnik Petar Åeviø i pre26 27

Poln. sobr. zak. r. imp., br. 10.049. Ibid.

124

MITA KOSTIØ

mijer-major Georgije Preradoviø, radeøi na tome da jedan od drugog primame åto viåe æudi.28 Kad je Horvat video da mu kod vojnih vlasti nije poålo za rukom da Åeviøa i Preradoviøa dobije pod svoju komandu, pokuåao je da ih onemoguøi na drugi, unapred smiåæen naçin, poslao je u Kijev svoga potpukovnika Dimitrija Periøa sa zadatkom da prividno nabavæa neke potrebe za naseæe, u stvari, da Åeviøeve æude primami da preÿu k œemu u Novu Srbiju. Mada je Periø bio Åeviøev zet, Horvat ga je ipak zadobio za to izradivåi mu premeåtaj iz starog Srpskog husarskog puka u Novu Srbiju i promaknuvåi ga od kapetana za potpukovnika. Periø je veø toliko uspeo da bi œegov tast skoro bez æudi ostao, da u posledœem trenutku nije na molbu Åeviøevu s viåeg mesta Horvatu bio prijem Åeviøevih æudi zabraœen. Kad ga je Horvat zbog œegova neuspeha poçeo goniti, Periø se posle duga stradaœa vratio svome tastu Åeviøu na mesto premijer-majora Stevana Petroviøa, koji je otiåao u Austriju da prihvati crnogorske iseæenike.29 U to je s proleøa 1754. stigao u Rusiju i poruçnik Slavonskog husarskog puka Simeon Piåçeviø posle dugog stradaœa od strane protivruskog reëima, koji je tamo zaveden posle Horvatove i Åeviøeve seobe, sa svrhom da se daæe seæeœe spreçi. Sve to svoje viåegodiåœe stradaœe opisao je Piåçeviø opåirno u svojim memoarima,30 koji za istoriju oba srpska naseæa u Rusiji imaju najveøe vaënosti. Tek s proleøa iduøe godine poçeli su Åeviø i Preradoviø da naseæavaju od pukovnika Bibikova odmerenu zemæu, koja se prostirala istoçnom stranom dœeparske pustiœe duë desne obale severnoga Donca, izmeÿu starog utvrÿenog gradiøa Bahmuta, koji je naseæu sluëio kao uporiåte, i Lugana. Po ukazu od 29. maja 1753. naseæe se zvalo Slavenosrbija. Tom prilikom su Åeviø i Preradoviø osnovali petnaest åançeva (rota), koji su se ubrzo pretvorili u sela. Od srpskog åan28

Popovò, 170. Ibid., 198–202. 30 Popovò, Izvístìe o pohoëdenìi Simeona Stepanoviça Piåçeviça 1731–1785 (Moskva, 1883), Ì¿+1561. 29


125

ca Doneckoe (ili Podgornoe) postao je grad Slavjanoserbsk, u danaåœem Slavjanoserbskom srezu Ekaterinoslavske gubernije.* Po opisu Piåçeviøa, bila je to „zemæa otvrdla, divæa i moëda od stvoreœa sveta neobraÿena i leëala je od drevnih vremena bez svake koristi, pusta i bez naroda. Jake zime i vruøine kao u unutraåœosti Rusije nije tamo bilo, zima je bila umerena, a klima je podseøala na Moldavsku, i loza je tamo uspevala“.31 S puno poezije opisuje Piåçeviø sve teåkoøe prve godine pri osnivaœu naseæa. On je dobio zadatak da svoju rotu naseli na Doncu samo sa jedanaest husara, jednim vahtmajsterom i dva kaplara. Prvo domaøe naseæe bilo je udaæeno na çitav dan hoda ali se starinci, plaåæivi i nepoveræivi, ni po koju cenu nisu mogli najmiti na rad. Poloëaj doseæenika uporeÿuje s brodolomcima, koji se zaneseni valovima na pusto ostrvo hrane zeæem, koreœem i lovom, „tako smo i mi doåli na pustu stepu i zemæu taku, gde od stvoreœa sveta nikakva naseæa nije bilo, ni kupiti se nije niçeg moglo, a ko je hteo çega imati morao je nekoliko dana radi toga da putuje“. Kuøe su podizali od pletera, sa krovom od trave i pravili zemunice dok mu nije poålo za rukom da razbije pasivnu rezistenciju starinaca prema œima i da od jednog starca iz obliëœeg naseæa kupi kuøu od lipovih brvana, koju mu je ovaj preneo i sklopio. Od tada su poçeli sa starincima opåtiti i od œih ëivotne namirnice kupovati. No veø iduøe godine nestalo je nuëde, jer su posejali hrane za sebe i svoju stoku, nabavili marve, ovaca, ëivine i poçeli udobnije da ëive. Kao Horvatu, i generalu Åeviøu je prva briga bila da Slavenosrbiju åto boæe Srbima naseli; stoga je u februaru 1754. podneo carici Jelisaveti molbu da se preko grofa Kajzerlinga u Beçu izradi dozvola da ëene, deca i najbliëi krvni roÿaci onih Srba doseæenika koji su s œima u Rusiju doåli, mogu se takoÿe za ovima u Rusiju doseliti. Toj molbi je priloëio spisak svojih doseæenika sa taçnom oznakom muåkih i ëenskih lica za koje se dozvola seobe traëi.32 * Muraåkincevò, Slavjanoserbskò. (Brokgauzò-Èfronò, Encikloped. slovarò, HHH, 306) 31 Popovò, Voennôá poselenìá Serbovò vò Avstrìi, 607. 32 Popovò, Izvístìe, 189.

126

MITA KOSTIØ

Tu se traëi dozvola za porodicu: general-majora Åeviøa 6 lica, kapetana Ëivana Miokoviøa 11 lica, kapetana Stevana Mihajloviøa 6 muåkih i 7 ëenskih, kapetana Georgija Preliøa 2 m. i 3 ë., lajtnanta Vasilija Zoriøa 4 m. i 4 ë., lajtnanta Mihajla Vujiçiøa 2 lica, lajtnanta Ëivka Radojçiøa 2 m., lajtnanta Nikolaja Graçanova 6 m. i 2 ë., lajtnanta Gavrila Popova 4 m., barjaktare: Lazara Åejtanina 2 m., Maksima Kiriøa 4 m. i 4 ë., Nikolu Ruëiøa 2 m., Georgija Arsenijeva 9 m. i 5 ë., Savu Milosavæeviøa 2 m. i 3 ë., vojnog sveåtenika Mihajla Vanija 15 m. i 3 ë., kvartirmajstera Rudaçeva 5 m. i 6 ë., Georgija Staniçkova, vahtmajstere: Ristu Popova (iz Kikinde), Jovana Jakovæeviøa, Pavla Davidova, Mihajla Macina, Zaharija Dabiøa, Georgija Grubiøa, kaplare: Rodoåa Medakoviøa, Filipa Minarova, Marka Bajanca i za porodice od 56 vojnika redova: Ostoje Runiøa, Jovana Xebanoviøa, Stojana Koåutiøa, Miåka Çanadca, Rajka Rusa, Kelemena Benedikta, Petra Litriçeva, Vase Jankelina, Maksima Bogosavæeva, Kozme Slavkoviøa, Vasilija Jugoviøa, Pantelije Miloåeva, Grigorija Popova, Aleksija Tabakoviøa. U svemu se traëi dozvola seobe za 383 muåka i 155 ëenskih lica. Gorœa imena predstavæaju jezgro doseæenika s kojima je Åeviø osnovao i naselio Slavenosrbiju i poznata su nam veø, naroçito imena viåih oficira, iz glasaçkih spiskova plebiscita u novembru 1750, kojom prilikom su glasali za militarski staleë.33 No Marija Terezija na predlog svoga drëavnog kancelara grofa Kaunica „usled ratnih gubitaka“ nije viåe dozvolila seobu u Rusiju tolikog broja svojih podanika, nego iz naroçita obzira prema svojoj saveznici carici Jelisaveti dozvolila je (3. aprila 1754) odlazak u Rusiju samo ëenama i neudatoj ili neoëeœenoj deci u spisku imenovanih lica. Åeviø i Preradoviø ustrojili su iz doseæenika dva husarska puka pod svojim imenom i dva pikinerna, u koje su i drugi pozniji doseæenici primani. Bahmut je izabran za glavni kvartir i Bahmutski kozaçki puk uåao je u sastav Slavenosrbije. Pukovnik Bibikov se starao da rote i sela daæe prema pustiœi propisno utvrdi. Sa Horvatovom Novom Srbijom Åeviø 33

D. A., Relationen aus Russland. Note Kayserlings vom 2. März 1754.


127

i Preradoviø nisu imali veze i potçiœeni su bili Vojnoj kolegiji. Duhovni poglavar u Slavenosrbiji bio je od 1756. bjelogorodski arhijerej. U Sedmogodiåœi rat poslala je i Slavenosrbija nekoliko eskadrona husara.34 Nagli priliv ruskog stanovniåtva je daæi opstanak i ovog srpskog naseæa sve viåe ugroëavao.

34

Up. Skalókovskìy, A., Hronol. obozrínìe istorìi novoross. kraá. (Odessa, 1836). Izvod iz œega: Svetiø, M., Srblói u Russìi, „Golubica“, 1840, 270–287. Spasiø i Agatonoviø, Srp. ustanci u vezi sa nar. seobama u tuÿini, kœ. ÌÌ.

128

MITA KOSTIØ


129

AKCIJA KAUNICOVE VLADE ZA SUZBIJAŒE EMIGRACIONOG POKRETA

(Nova vlada u Beçu. Stari kurs spoæne politike. Kancelar Kaunic i savez s Rusijom. Dopuna saveznog ugovora iz godine 1746. Kaunic i emigraciono pitaœe Srba. Predlog ruskoj vladi za obostrani desinteressement. Novi austrijski poslanik u Petrogradu. Krunski savet o srpskom emigracionom pitaœu u Beçu. Ekspoze grofa Kaunica: za popuåtaœe ruskim zahtevima. Miåæeœe Marije Terezije o naçinu za prekid emigracije. Cariçin gœev protiv ruske ekspoziture u Tokaju. Novi zahtevi ruske vlade u emigracionom pitaœu. Delimiçna dozvola emigracije. Konferencija vrhovnih vlasti radi suzbijaœa emigracionog pokreta. Nenadoviø protiv propusta Crnogoraca. Prestanak emigracionog pokreta) U maju 1753. je u Beçu izvedena davno pripremana promena vlade, åto je i na srpsko emigraciono pitaœe bilo od znatnog uticaja. Grof Kaunic je postao drëavni kancelar i od nesposobnog grofa Ulfelda je uzeo voÿstvo spoæne politike u svoje ruke; Ulfeld je imenovan za obersthofmajstera a Bartenåtajn je dobio mesto çeåkoaustrijskog vicekancelara, i pored svega poniëavaœa pred Kaunicom je od ovoga odbijen od svakog daæeg uçestvovaœa u spoænoj politici,1 koju je 1740–1753. gotovo samostalno vodio. Arneth, A. R. v., Johann Christoph Bartenstein und seine Zeit. (Wien, 1871), 46. Uporedi i: Wolf, A. Dr., Österreich unter M. Theresia, Joseph II. u. Leopold II. (Berlin, 1883), 84. 1

130

MITA KOSTIØ

I kao drëavni kancelar je Kaunic2 uporno radio na tome da Francusku zadobije protiv Fridriha ÌÌ, ali je to vrlo teåko iålo. Œegovom nasledniku u Parizu, austrijskom poslaniku Åtarembergu se joå 1754. çinilo da je dobar sporazum i iskreno prijateæstvo s Francuskom nemoguøe.3 Kroz çitavu 1753. i 1754. godinu kurs spoæne politike Austrije ostao je isti. Smatrajuøi Fridriha ÌÌ kao glavnog neprijateæa monarhije, gledao je Kaunic da ga izoluje i u savez protiv œega åto viåe drëava uvuçe. Stoga je i on savez s Rusijom naroçito negovao. Œegovom inicijativom je 16. juna 1753. austro-ruski savez iz 1746. godine dopuœen tajnim çlanom protiv Turske.4 Poåto je savez s Rusijom najviåe remetilo emigraciono pitaœe Srba, hteo je Kaunic konaçno da ga reåi, te je sva prethodna akta temeæno prouçio. Bilo je jasno da je Bartenåtajn, pored sve opravdanosti austrijskog stajaliåta da Austrija nije duëna da trpi vrbovaœe i seobu svojih podanika u strane drëave, celu stvar do tada vrlo neumeåno vodio. Uvredæivim izgonom Srba, ruskih oficira i objavom Kaznenog patenta izazvao je Rusiju na ultimatumu sliçne zahteve zadovoæåtine, tako da je ministarska konferencija u Beçu, odnosno Bartenåtajn, posledœe godine u brojnim diplomatskim notama punim uobiçajene doktrinarne opåirnosti dokazivao ruskom dvoru opravdanost poduzetih sigurnosnih mera, nemajuøi pri tom nikakva jasnog plana kako da se to neugodno emigraciono pitaœe reåi. Çim je Kaunic to pitaœe prouçio, prihvatio je inicijativu u svoje ruke i obratio se ruskom poslaniku grofu Kajzerlingu da najpre çuje œegovo miåæeœe o naçinu kako da se ta stvar konaçno reåi. Na to mu je Kajzerling po sporazumu predloëio nacrt jedne izjave, kojom se ove drëave obvezuju na potpuni „desinteressement“ u srpskom pitaœu. U svom referatu o tome carici (11. jula 1753) Kaunic je dodao da je to zaista najboæi naçin: da se sve neugodnosti u srpskom pitaœu u proålosti predaju zaboravu a ubuduøe sve izbegava åto bi moglo O Kaunicu: Wurzbach, Biograph. Lexicon, XI, 70–86, s detaænom literaturom. 3 Wolf., o. c., 54. 4 Taj novi çlan ugovora je 24. jula Marija Terezija ratifikovala. Banôåó-Kamenskìy, o. s., 73. 2


131

do novih zapleta dovesti. Ruska vlada trebalo bi da se obveëe da Srbi iz Rusije neøe niåta poduzimati åto bi moglo austrijske Srbe na seobu navesti, a beçka vlada, da øe srpske privilegije taçno ispuœavati;5 no do toga nije doålo i obe su vlade nastavile svoju dotadaåœu politiku. U oktobru iste godine je austrijski poslanik u Petrogradu baron Pretlak opozvan i na œegovo mesto je doåao pravi tajni savetnik i kamerher, grof Esterhazi.6 Poåto su drëavne vlasti javæale sve nove sluçajeve seobe u Rusiju, Kaunic je hteo da se stvori stalni sistem po kome øe se u emigracionom pitaœu Srba postupiti. Stoga je 8. februara 1754. sazvao Krunski savet u kojem su uçestvovali: carica, car, preÿaåœi kancelar grof Ulfeld i on. Odmah na poçetku je sveo celu debatu na to da se odluçi pitaœe: je li Srbima bila dozvoæena seoba u Rusiju. U aktima drëavne registrature ta se odluka nije mogla da naÿe, doçim se petrogradska vlada stalno na œu poziva. Marija Terezija je na to potvrdila da je Srbima bila data pismena dozvola za seobu. Posle te cariçine izjave Kaunic je odrëao çitav ekspoze o emigracionom pitaœu i izneo naçin kako da se u toj stvari daæe postupa. Po œegovu miåæeœu „emigraciono pitaœe predstavæa usled te dozvole jedan vrlo delikatan i neprijatan drëavniçki posao, pri kom se teåkoøe na svim stranama javæaju. Jednakost vere, sebiçnost, uzbuÿeœe duhova i skrivene protivniçke namere nekih ruskih ministara pri tom igraju ulogu; uz to su se odmah na poçetku nagomilali neki sluçajevi, koji izazivaju neprijateæsko raspoloëeœe, kao: hapåeœe ruskih oficira s ruskim pasoåima, Kazneni patent itd. Iz prethodnih akata se meÿutim jasno vidi“, govorio je daæe, „da kancelar Bestuëev u toj stvari nije baå najiskrenije s baronom Pretlakom postupao, nego ga je u praznoj nadi odrëavao, o pravom staœu stvari nije ga u pravo vreme izveåtavao i time je samo zabunu i protivnosti stvarao“. DA, Vortrag Kaunitz’ vom 11. juli 1753: Gedanken wie mit Russland der Illyrier halber annoch fürdauernden Irrungen zu heben seyn möchten. 6 Jahrbuch d. k. u. k. ausw. Dienstes 1917 (Wien, 1917), 27. 5

132

MITA KOSTIØ

„Pri sadaœem staœu stvari“, po œegovu miåæeœu „najosnovnije predstavke kod ruskog dvora neøe imati nikakva uticaja niti ga odvratiti od veø smiåæene odluke, veø mogu samo dovesti ako ne do potpuna raskida, a ono sigurno do zategnutosti izmeÿu petrogradskog i beçkog dvora, neobiçno åtetne posledice od toga moraju biti svakom jasne.“ Stoga Kaunic za suzbijaœe daæe emigracije predlaëe ovaj put i naçin: Ruski oficiri koji dolaze u monarhiju moraju se joå na granici pri izmeni svojih pasoåa austrijskim pasoåima upozoriti da øe se nad œima voditi strog nadzor, i u sluçaju vrbovaœa primeniti Kazneni patent. Prema ruskom dvoru mora se, meÿutim, s najveøom paëœom postupiti, åtaviåe i onda izaøi mu na susret ako bude traëio slobodan izlaz za jedan umeren broj graniçara, jer to je mali objekat prema vrednosti ruskog prijateæstva za monarhiju; time bi se neprijateæima monarhije otklonila prilika da drëaœe beçke vlade prema Rusiji u rÿavoj svetlosti prikazuju. No pri izvoÿeœu toga plana, po œegovu miåæeœu, treba najviåe paziti na to da se grof Kajzerling u dobrom raspoloëeœu odrëi i sam u celoj stvari uçestvuje, da po primeru svoga prethodnika, grofa Mihajla Bestuëeva ne bi svojim protivniçkim izveåtajima stvar joå viåe raspaæivao.7 Carica je taj plan odobrila i Kaunic je odmah pristupio œegovu izvråeœu. Po prethodnom dogovoru s ruskim poslanikom, Kaunic je carici na odobreœe podneo (25. februara 1754) jednu notu, sastavæenu povodom hapåeœa nekog ruskog potporuçnika kod koga su zaplenili petnaest pisama srpskih doseæenika iz Rusije svojim roÿacima u Ugarskoj, u kojima ih pozivaju da se i oni u Rusiju dosele. Ta nota je trebalo da ruskom dvoru na jedan neuvredæiv naçin oduzme svu nadu na daæu dozvolu seobe.8 No Marija Terezija, pouçena iskustvom, nije verovala u uspeh te note, nego je na jednom parçetu papira, kao åto je to çesto radila, svojeruçno napisala i Kaunicovoj noti dodala jedan svoj plan kako da se uçestale ruske intervencije u emigracionom pitaœu spreçe i ruska ekspozitura u Tokaju opozove. 7 8

DA, Vortrag Kaunitz ddo Wien, 10 Febr. 1754. Ibid., Vortrag vom 25. Febr. 1754.


133

„Ja se ne bih ustruçavala“, pisala je carica, da se „åifriranom notom Esterhaziju dõ dozvola da u razgovoru s Bestuëevim ili moëda Voroncovim uzgred spomene, da sam ja iz prevelikog prijateæstva i poåtovaœa prema carici voæna da jedanput za svagda nekoliko stotina æudi u œenu sluëbu otpustim ako bi ona htela pismeno za buduøe da obeøa, da øe ne samo jako strogo postupiti prema onima koji bi pokuåali da izazovu bekstvo ovdaåœih podanika, nego ako ti æudi padnu u naåe ruke da se moëe s najveøom strogoåøu [vigeur] bez obzira kako mi naÿemo za dobro, protiv œih postupiti.“ Naroçito je caricu peklo åto je morala da trpi stalnu rusku vojniçku ekspozituru u Tokaju, koja je bila glavno uporiåte ruske emigracione propagande u Ugarskoj, stoga je Kaunicu dodala da bi trebalo grofa Esterhazija uputiti i na to da pokuåa da izradi povlaçeœe te ruske vinarske komisije iz Tokaja i obeøa da bi beçki dvor vrlo rado primio tu duënost na sebe, da ruski carski dvor tokajskim vinom snabdeva. „Kad bi se i s 2000 æudi ta taçka mogla dobiti, dobro bi bilo, jer je jako vaëna [important].“9 Meÿutim, emigracioni pokret meÿu Srbima nije bilo lako zaustaviti, tim pre åto je Ugarska dvorska komora poçela razvojaçene moriåku i potiåku miliciju da globi prevelikim daëbinama koje ovi nisu ranije davali, samo da uveøa komorske prihode; na taj naçin se nezadovoæniçki pokret u narodu zbog ukidaœa krajina nije mogao nikako da stiåa. Osim toga nisu se ni veze izmeÿu iseæenika u Rusiji i œihove zaostale rodbine u Ugarskoj mogle jednim mahom prekinuti; ovi prvi su rusku vladu neprestano uznemiravali molbama da se u Beçu izrade œihovim roÿacima pasoåi za seobu u Rusiju. Tako je Kajzerling 26. februara traëio od beçke vlade pasoåe za oçuha iseæenoga kapetana Teodora Çorbe, kapetana Mihajla Teofiloviøa i za celu œegovu porodicu.10 No joå je viåe zaprepastila beçku vladu predstavka Kajzerlingova od 8. marta da se dozvoli seoba u Rusiju ëenama, deci i najbliëoj rodbini onih iseæenika koji su se pre dve godine sa Åeviøem u Rusiju odselili. 9 10

Ibid. DA, Noten aus Russland: Note Keyserlings vom 26. febr. 1754.

134

MITA KOSTIØ

Na priloëenom spisku bilo je 383 muåka i 155 ëenskih lica. Kajzerling je po uputi svoga dvora traëio da se œima „na osnovu prirodne veze krvnog srodstva i jednakosti vere“ dozvoli seoba bez uobiçajene selidbene takse.11 U isto vreme je Kajzerling u zasebnoj noti traëio i propust crnogorskih emigranata kroz monarhiju. Po Kaunicovu predlogu carica je 3. aprila odbila te ruske zahteve i dozvolila izlaz iz monarhije samo neudatoj i neoëeœenoj deci ranijih iseæenika, s tim da ih sluge mogu pratiti do drëavne granice, ali se odande moraju vratiti.12 Malo kasnije dozvolila je i prolaz kroz monarhiju crnogorskoj emigraciji od stotine porodica. Poåto je Kaunic hteo zbog svoje politike protiv Fridriha ÌÌ srpski emigracioni pokret åto pre da skine s dnevnog reda, jer je on dobrim odnosima s Rusijom mnogo smetao, sazvao je konferenciju Dvorskog ratnog saveta, Ugarske dvorske kancelarije i Ilirske dvorske deputacije da se posavetuje o sredstvima, kako da se emigracioni pokret meÿu narodom utiåa. Tom prilikom je dvorski savetnik Koler podneo pisani referat, iz koga se vidi da nezadovoæstvo meÿu Srbima odrëava i na seobu ih tera Ugarska dvorska komora svojim prekomernim oporezivaœem. Na to je konferencija donela zakæuçak da se radi suzbijaœa emigracionog pokreta glavnom komandantu Temiåvarskog Banata, generalu Kenigseg-Erpsu, poåaæe ova instrukcija: Srbima se daæa seoba ne dozvoæava. U civilnim, poreznim kao i u verskim stvarima ne smeju se progoniti, nego åtititi i u slobodnom uëivaœu privilegija ostaviti. Taj zakæuçak je Kaunic 21. aprila podneo carici s karakteristiçnim obrazloëeœem. On ne moëe da pojmi drëaœe Ugarske komore, tim viåe åto ono „za depopulizacijom tako znatnog dela zemæe ide, i time se osnovnom zakonu dobre uprave direktno protivi“. „Najveøa moø jednog suverena kao i napredak i jaçina jedne drëave leëi“, po œegovu miåæeœu „u broju podanika. Protiv ove 11 12

Ibid., Note vom 8. März, 1754. Vortrag Kaunitz, vom 3. april, 1754.


135

opåte istine ne moëe se praviti izuzetak i neznatna komorska dobit koja bi se iz nenaseæena zemæiåta iz stoçarstva vukla, ne moëe se nikako uporediti s velikim koristima, koje iz populacije potiçu. Mesto da Srbe prevelikim daøama ili drugim naçinom na seobu primorava, trebalo bi Ugarska komora da se na svaki naçin trudi da åto je moguøe viåe Srba u zemæu privuçe“, razvija Kaunic pred caricom naçela merkantilizma. Poåto Ugarska dvorska komora, po œegovu miåæeœu, neøe takve principe nikada imati, predlaëe on na kraju svog referata, da se od œe ubuduøe svaki uticaj na srpske stvari oduzme.13 Te zaåtitne mere iz Beça radi odbrane banatskih Srba od ugœetavaœa od strane ugarskih komorskih vlasti imale su dobra dejstva, nezadovoæniçki pokret poçeo je da jeœava. Oåtar vojniçko-policijski nadzor nad kretaœem ruskih podanika u monarhiji onemoguøio je daæe åireœe emigracione propagande, stroge mere Kaznenog patenta protiv vrbovaœa i seæeœa u strane drëave zastraåile su svet tako da se te godine i emigracioni pokret postepeno stiåao. Toga miåæeœa bio je i najboæi poznavalac srpskih stvari, Bartenåtajn.14 Stiåavaœu emigracionog pokreta mnogo je doprineo sam mitropolit Nenadoviø. Çim je çuo da je crnogorski mitropolit Vasilije Petroviø dobio dozvolu da moëe kroz monarhiju 100 crnogorskih porodica u Rusiju sprovesti, zamolio je (7. juna 1755) cara Franca da se taj transport ne sprovodi kroz Slavoniju i Banat, nego preko Moravske „poåto bi taj prolaz mogao jedva stiåanu emigraciju u tim zemæama opet podgrejati, pored toga je Vasilije Petroviø i opasan çovek“.15 Pred kraj istog meseca javio je u vezi s prelazom Crnogoraca oprezni Nenadoviø opet caru Francu „da se ne bi nedavno zadrëana emigracija opet obnovila“, da se u Zemunu istiçe neki Teofil Teåan (Thessun), koji je pokazao pasoå ruskog husarskog kapetana“.16 DA, Vortrag Kaunitz, vom 21. april 1754. Schwicker, o. c., 190. 15 MPA, 409 iz 1755. 16 Ibid., 124 iz 1755. 13 14

136

MITA KOSTIØ

Na taj naçin je seoba Srba iz Ugarske u Rusiju zajedniçkom saradœom drëavnih vlasti i mitropolita Nenadoviøa postepeno zadrëana. Tome je mnogo pripomogla i psiholoåka zasiøenost samoga emigracionog pokreta, koja je nastupila kako kod Srba u Ugarskoj tako i kod iseæenika u Rusiji od onog vremena kad su usled ruske intervencije za œima puåteni u Rusiju i œihovi najbliëi roÿaci, tako da ruska vlada nije viåe imala opravdana razloga da u Beçu traëi daæe dozvole za seæeœe Srba u Rusiju. Migraciona struja austrougarskih Srba u Rusiju je tako stala. Za œenim tragom povlaçile su se u Rusiju joå neku godinu maœe migracije Crnogoraca, Arnauta, zatim Srba iz turskih i mletaçkih oblasti, koje je ta struja za sobom povukla, ali iz Austrougarske selili su se u Rusiju samo joå retki pojedinci, dok oko 1759. najposle i te migracije nisu stale. Drëavne vlasti su najbriëæivije pazile da se meÿu Srbima selidbeni huk opet ne obnovi.17 Za srpska naseæa u Rusiji – Novu Srbiju i Slavenosrbiju – to je bilo od presudnog znaçaja, jer su ta naseæa neobnavæana iz matice a usled stalnog priliva Rusa naglo poçela da gube svoj srpski karakter i brzo meÿu Ruse da tonu.

17

Arhiv za istoriju karlovaçke mitropolije, 1912, 62.


137

PROPAST NOVE SRBIJE I SLAVENOSRBIJE

(Teëak poloëaj srpskih naseæa u Rusiji. Nemoguønost œihova odrëaœa. Misao o reorganizaciji. Tiranski reëim generala Horvata. Tuëbe i istraga protiv œega. Osuda i progonstvo. Ukidaœe Nove Srbije i Slavenosrbije. Nove ruske gubernije. Preustrojstvo srpskih pukova. Organizatorske sposobnosti Srba oficira. Statistika ruskih åtabnih oficira srpskog porekla. Ruske plemiøke porodice srpskog porekla. Œihovi istaknuti predstavnici. Nagli proces etniçkog pretapaœa. Statistika toga procesa. Odrëaœe topografske nomenklature srpskih naseæa) Privilegisana srpska vojniçka naseæa u Rusiji, Nova Srbija i Slavenosrbija, nisu se kao takva mogla dugo odrëati. U prodiraœu Rusije prema svojim prirodnim granicama na jugu, Crnom i Azovskom moru, bila su ta pograniçna srpska naseæa na otvorenoj stepi s obe strane Dœepra samo jedna kratkotrajna etapa. Katarina ÌÌ je nastavila joå od Petra Velikog zapoçetu ekspanzivnu politiku Rusije na zapadu i severu protiv Poæske i Åvedske i na jugu protiv Turske;1 u tu svrhu je u mnogo jaçoj meri obnovila i naseæavaœe juëne Rusije, koje je Petar Ì zapoçeo, a carica Ana i Jelisaveta nastavile. Ruska se vlada stoga nije viåe 1

Kratak kritiçki pregled te politike s navodom literature: Immich, o. s., Kar. ¿Ì.

138

MITA KOSTIØ

zadovoæila srpskim vojniçkim naseæima na drëavni troåak, nego je zasnovala naseæavaœe na mnogo åiroj osnovi. Manifestom od 4. decembra 1762. pozvala je carica Katarina bez ikakvih ograniçeœa sve strance „da doÿu u Rusiju i nasele se gde hoøe“.2 No pre nego åto je vlada pristupila osnivaœu novih naseæa, htela je da preustroji stara srpska naseæa na juënoj granici, i to tim pre åto su uçestale tuëbe protiv generala Horvata jasno pokazivale da tamo nije bilo sve u redu. Osim toga, srpska naseæa u Rusiji nisu ispunila ni oçekivaœa ruske vlade, jer su generali Horvat, Åeviø i Preradoviø troåili na potrebe Nove Srbije i Slavenosrbije za ono vreme ogromnu svotu, oko 700.000 r. godiåœe, a umesto obeøanih mnogih pukova po 4000 vojnika, s velikim su trudom jedva formirali çetiri puka, i to nepotpuna, tako da su ih morali dopuœavati slobodskim i ukrajinskim kozacima umesto novim srpskim doseæenicima, koji su prestali dolaziti. Trajnom naporu beçke vlade poålo je u to doba za rukom da je zaustavila migracionu struju ugarskih Srba u Rusiju3 i time potpuno ugrozila daæi opstanak tamoåœih srpskih naseæa. Ugarske politiçke vlasti su baå u to vreme zaplenile manifest Katarine ÌÌ od 17. jula 1763, koji su ruski agenti u slavenosrpskom prevodu potajno rasturali meÿu ugarskim Slovenima, pozivajuøi ih na seobu u Rusiju. Zbog toga je 16. novembra zabrana za iseæavaœe iz monarhije nanovo objavæena i pooåtrena.4 Nova Srbija i Slavenosrbija su zbog prestanka zanavæaœa novim srpskim doseæenicima i jakog priliva Malorusa u koje su stari doseæenici naglo tonuli, sve viåe gubila svoj prvaåœi srpski karakter a time i pravo na daæi opstanak. Stoga su u Petrogradu odluçili da oba srpska naseæa ukinu. Zgodan povod za izvråeœe te odluke dala im je istraga protiv generala Horvata. Joå 2

Skalókovskìy, o. s. r., 60. Ceo taj protivruski politiçki sistem za suzbijaœe emigracionog pokreta u Rusiju i œegov uticaj na razvitak srpskog duåevnog ëivota, izneo sam u svom radu: Geneza nemaçke kulturne orijentacije u Srba („Jugosl. œiva“, 1921), zaseban otisak (Zagreb, 1922), 11–23. 4 Ibid., 20. 3


139

1761. godine pukovnik Spiçinski je posle izvråene inspekcije u juënoj Rusiji dokazivao Senatu potrebu da se oba srpska naseæa reformiåu, uçestale tuëbe na Horvata Senat su u to sve viåe uveravale. Horvat je u svome naseæu zaveo upravo tiranski reëim. Dok je u ostalom delu Nove Srbije vladalo materijalno blagostaœe, dotle su se doseæenici u Horvatovoj neposrednoj okolini nalazili u oçajnom staœu. General-major Simeon Piåçeviø nam je u svojim memoarima (koji za istoriju srpskih naseæa u Rusiji predstavæaju izvor prvoga reda) vrlo ëivopisno opisao taj strahoviti Horvatov reëim, od koga je i on sam mnogo propatio. Iz brojnih primera vidimo tu da je Horvatova voæa u Novoj Srbiji bila zakon. Surov i do krajnosti drzak, nije ni od çega prezao da postigne svoj ciæ. U „kancelariji novosrpskog naseæa“ u Novomirgorodu je stvari sasvim proizvoæno reåavao. Gramzivost mu nije imala granica. Veøi deo drëavnog novca za izdrëavaœe naseæa je za sebe zadrëao tako da su naseæenici trpeli oskudicu. Kad su doseæenici iz Srbije i Crne Gore od kojih je 1760. osnovao „Novomirgorodski garnizon“ primorani glaÿu doåli da mu se ëale, prikazao je on to kao pobunu i rasterao ih je karteçom. Od porodice svoga roÿenog brata oteo je novac za prodati imetak u Ugarskoj. Sve oficire oko sebe imao je u rukama, jer ih je materijalno potçinio i pomoøu svojih intriganata uvek gledao da razbije solidarnost meÿu œima.5 O tim Horvatovim zloupotrebama je pukovnik Spiçinski neåto saznao prilikom svoje prve inspekcije u Novoj Srbiji i izvestio vladu, na osnovu çega je carica Jelisaveta naredila istragu, ali Horvat je tu istragu veåto zavlaçio. Posle œene smrti doåao je on odmah u Petrograd da uçvrsti svoj poloëaj kod Petra ÌÌÌ, ali je u tome bio slabe sreøe, jer mu je pokuåaj da zlatom podmiti carevu okolinu propao. Dvorska dama Katarine ÌÌ i predsednica Ruske akademije nauka, poznata knegiœa Katarina Daåkova, opisujuøi u svojim memoarima straånu korupciju najviåih ruskih krugova toga doba, priça opåirno i o tom Horvatovom neuspelom pokuåaju podmiøivaœa i daje taçnu karakteristiku œe5

Popovò, Izvístìe o pohoëdenìi S. St. Piåçeviça, ÌÌ.

140

MITA KOSTIØ

govu.6 Dana 21. marta 1762. je istraga protiv generala Horvata obnovæena i Spiçinski je kao istraëiteæ ovaj put u Jelisavetgradu od Horvatovih ranije zastraåenih oficira primio mnoåtvo tuëbi na œega. Na to je general Meåçerski poslat da istragu nastavi a kad je Katarina ÌÌ doåla na vlast, poverila je voÿeœe istrage generalima Meægunovu i Gæebovu. Poåto su na taj naçin mnoga Horvatova nedela utvrÿena, ukazom od 11. jula 1763. liåen je generalskog çina i uprave nad Novom Srbijom i prognan je na sever Rusije u Vologdu,7 gde je 1780. umro. Imaœe mu je rasprodano i deficit od 64.999 r. proneverenog drëavnog novca namiren, a Nova Srbija do daæeg ukaza potçiœena Vojnoj kolegiji.8 Ta Horvatova osuda pruëala je dovoæno razloga da se oba srpska naseæa preustroje. U tu svrhu poslate su tamo dve komisije da staœe prouçe i podnesu predlog o reformi. Ukazom od 22. marta 1764. Nova Srbija pretvorena je u „Novorosijsku guberniju“ a 11. juna (22. jula) je i Slavenosrbija s Ukrajinskom utvrÿenom linijom nazvana „Ekaterinska provincija novorosijske gubernije“ i 1775. je dodana Azovskoj guberniji. Te iste godine uniåten je i tabor zaporoåkih kozaka, Seç (síçò), jednim veåtim manevrom general-majora Petra Tekelije, koji je kao nagradu za to od carice Katarine dobio veliko imaœe u Vitepskoj guberniji.9 Kolonizacija Novorosijskog kraja poçela je zatim naglo da napreduje. Krajem 1784. su u svoj Rusiji zavedena namesniåtva. Teritoria ukinutih Nove Srbije i Slavenosrbije kao i Zaporoëja uåla je u sastav Ekatarinoslavskog namesniåtva, pri çemu je Bradtfort-Essart, Memoires de la Prinzesse Dashkoff dame d’honeur de Catherine II. (Paris–Leipzig, 1859), I, 88–92. Francuski tekst tih memoara ima i: „Arhivò kn. Voroncova“, kœ. HHÌ. Inaçe sve drugo priçaœe kn. Daåkove o Novoj Srbiji nije taçno. Up. i Bartenåtajn, o. s., ¿ÌÌ. 7 Gubernijski grad danaåœe Vologodske gubernije, 710 vrsta istoçno od Petrograda. 8 Up. Solovjeva, Piåçeviøa, Skaækovskog i Rus. biograf. slovarò; meÿutim Sava Tekelija ima sasvim drugu, svakako pogreånu, verziju o svråetku generala Horvata. („Letopis MS“, 33, 11–14). 9 Bìografìá Petra A. Tqkqli, rossìyskogò generala („Letopis MS“, 33). Napisao Sava Tekelija. („Let.“, 185, 188). 6


141

istoçna polovina nazvana Ekaterinoslavska, a zapadna polovina Voznesenska gubernija. Srpski, Bugarski i Makedonski puk iz Nove Srbije preåli su u sastav slobodskih kozaçkih pukova koji su na severu bili: Harkovski, Ahtirski, Izjumski, Sumski i Ostrogoåki. A Åeviøev i Preradoviøev puk, u kojima se bila svega 1262 çoveka, sjediœeni su u jedan, Bahmutski husarski puk sa sediåtem åtaba u Bahmutu.10 Za glavnog inspektora tih preustrojenih pukova imenovan je gardijski major Evdokim A. Åçerbinin, ali su za komandante pojedinih pukova naroçitim ukazom odreÿeni Srbi oficiri iz oba ukinuta naseæa, i to: u izjumskoj provinciji brigadir iz starog Ugarskog puka u Rusiji Maksim Zoriø, u ahtirskoj iz bivåeg Moldavskog puka brigadir Jovan Podgoriçanin, u harkovskoj iz bivåeg Belog slobodskog puka, pukovnik Nikola Çorba, u sumskoj iz Karabinerskog puka Petar Lanov, u ostrogoåkoj provinciji pukovnik Josif Satin; isto su tako za åtabne i niëe oficire u tim pukovima postavæeni drugi oficiri iz ukinutih srpskih naseæa.11 Reorganizacija tih pukova izvedena je po ugledu na husarske pukove ukinute Nove Srbije. Tom prilikom su Srbi oficiri pokazali mnogo organizatorske sposobnosti spojene s vojniçkim znaœem i iskustvom, koga su iz Ugarske sa sobom poneli; jer Horvat je Novu Srbiju uredio prema ustrojstvu austrijske Vojne granice, izmenivåi ga neznatno prema ondaåœim terenskim potrebama: u Austrougarskoj su graniçari bili veøinom peåaci, u Rusiji je trebalo za çuvaœe granice viåe lake koœice, husara.12 Ti srpski husari su svojim vojniçkim vrlinama stekli u Rusiji toliko ugleda, da su kod prostog naroda u dœeparskoj stepi joå duboko u HÌH vek „Serbò“ i „gusarò“ bile reçi istoga znaçeœa. Srbi oficiri i prosti vojnici iz ukinutih srpskih naseæa uçestvovali su u svim ratovima Rusije krajem H¿ÌÌÌ i poçetkom HÌH veka i mnogi od œih su se ubrzo popeli do najviåih mesta u ruskoj 10

Daæi razvoj Novorosijskog kraja: Brokgauzò-Èfronò, Encikloped. slovarò, HHÌ, 290, s navedenom detaænom literaturom. 11 Popovò, o. s., 464. 12 Pidoll, K., Frh. v. Quintenbach, Einige Worte über die russ. Militärkolonien im Vergleich mit der k. k. öster. Militärgrenze (Wien, 1847).

142

MITA KOSTIØ

vojsci. Saçuvana nam je taçna statistika takvih ruskih åtabnih oficira srpskog porekla iz ukinutih naseæa: Nove Srbije i Slavenosrbije. Bili su to general-poruçnici Ivan Samojloviç Horvat, Ivan Georgieviç Åeviç, Ranko ili Rodion Depreradoviç, Maksim Teodoroviç Zoriç, Teodor Arsenieviç Çorba, Georgij Ivanoviç Åeviç (unuk staroga Åeviøa), graf Ivan Podgoriçanin, Josif Ivanoviç Horvat (sin staroga Horvata). Generalmajori: Simeon Gavriloviç Zoriç, Nikolaj Ivanoviç Çorba, Georgij Mihailoviç Bogdanov, David Gavriloviç Neranxiç, Georgij Ivanoviç Horvat, Ivan Dimitrijeviç Horvat (oba neøaci starog Horvata), Georgij i Ivan Rodionoviç Depreradoviç (sinovi starog Depreradoviça), Konstantin Nikolajeviç Laloå, Ivan Hristiforoviç Återiç, Simeon Mihailoviç Çernoeviç, kavaler graf Georgij Petroviç Podgoriçanin. Brigadiri: Konstantin Nikolajeviç Juzbaåa, Dmitrij Ivanoviç Horvat (sin starog Horvata), Rodion Stepanoviç Plamenac, Aleksej Rodionoviç Depreradoviç (sin starog Depreradoviça). Pukovnici: Gavrila Raduloviç, Antun Horvat, Ivan Horvat (sin starog Horvata), Josif Cvetinoviç, Ivan Åeviç (sin starog Åeviøa), Avram Raåkoviç, Igœat Uvalov, Nikolaj Petroviç, Lazar Tekelija, Vasilij Popoviç, Vasilij Kosavçiç, Arsenij Davidoviç, Pjotr Sentjanin, Jevrem Rajkoviç, Ivan Çorba, Ivan Trebinski, Pavel Çernoeviç (bio gard. kapetan). Potpukovnici: Samojlo Horvat (neøak starog Horvata), Pjotr Åeviç (sin starog Åeviøa), Ivan Åeviç (praunuk starog Åeviøa), Arsenij Çorba, Pavel Vuiç, Pjotr Çorba, kavaler Pjotr Återiç, Stepan Oëegoviç. Majori: Ivan Åutoviç, Ivan Vukoviç, Aleksej Trebinskij, Stepan Bukinski, Ivan Skoriç, Filip Petroviç, Stepan Ëigiç, Mihail Stankoviç, Maksim Çorba, Maksim, Ivan i Georgij Vuiç, Simeon Rajkoviç, Ivan i Pjotr Golub, Aleksej Pantazij, Ivan Miloradoviç, Pjotr Marjanoviç, Ivan, Ignat, Pjotr, Pavel i Abram Miokoviç, Aleksej Juzbaåa, Mihail Miåkovski, Stepan i Lazar Sabov, Vasilij Sabov, Georgij Filipoviç, Teodor Vanij, zatim Stepan, Gavrila, Jefim, Lazar, Teofil, Aleksandr i Ivan Piåçeviç.13 Sem tih åtabnih oficira, bilo je u ruskoj vojsci krajem 13

„Vístnik Evropô“, Sankt-Peterburg, 1870, T. ÌÌÌ, 612.


143

H¿ÌÌÌ veka joå mnoåtvo viåih i niëih oficira, koji su preåli u redovnu vojsku iz ukinutih srpskih naseæa. Posle odsluëenog roka u vojsci povlaçili su se navedeni Srbi generali na svoja velika dobra koja su, obiçno pored plemstva, za ratne zasluge ponajviåe u juënoj Rusiji dobijali i tamo su poput drugih ruskih plemiøa raskoåno na ruski naçin ëiveli; oni sami su se joå oseøali kao Srbi, ali œihova prva generacija se veø porusila. Ëivot tih ruskih plemiøkih porodica srpskog porekla moëemo posle propasti srpskih naseæa po œihovim istaknutijim çlanovima joå donekle pratiti, ali se trag svim drugim Srbima oficirima, prostim vojnicima, civilnim doseæenicima i œihovim porodicama veø u prvoj generaciji sasvim izgubio. Osnivaç Nove Srbije Ivan Samoiloviç Horvat imao je veø austrijsko plemstvo sa predikatom „de Kurtics“, ili kao åto ga Rusi piåu „Odkurtiçó“,14 a po œima Nemci „Odkurtschik“.15 Po Rodoslovnoj kœizi plemstva gubernija Harkovske, Hersonske i Kurske (Ì¿ ç.) dobili su œegovi preci plemiøku diplomu i grb 1689. godine od Leopolda Ì a sin Marka Horvata, Samuilo, vojvoda velikovaradski, dobio je „za vernost i zasluge“ od Karla ¿Ì jedno veliko poæsko dobro.16 Austrija je Jovana Horvata smatrala zaçetnikom srpske emigracije i budno bdila da prekine sve veze svojih podanika s œim. Novosadski senator Lazar Rubeåiø je, na primer, samo na osnovu denuncijacije da je sa Dimom, Horvatovim sredœim sinom, koji se kao carski ruski kapetan s proleøa 1755. kratko vreme bavio u Novom Sadu, odrëavao tajne sastanke, izgubio sluëbu i u Beçu je interniran, odakle mu je tek 1759. poålo za rukom da umakne u Rusiju, gde je postao kapetan.17 14

Rus. biograf. slovarò. Brückner, A., Gesch. Russlands bis zum Ende des 18. Jh. (Gotha, 1913), II, 289. Kurtiø je selo u aradskom protopopijatu. (Univ. schematismus eccl. v. cleri orient. eccl. gr. r. n. un. Regni Hungriae partiumque eidem adnexarum (Budae, 1847). 16 Rudakovò, V. E., u: Brokgauzò-Èfronò, Encikloped. slovarò, HHHÌÌÌ, 559. Grb Horvata ima i Obwìi Gerbovnikò Vseros. Imperìi, ¿, ç. (Ibidem.) 17 „Javor“, 1879, 56. 15

144

MITA KOSTIØ

Trag Horvatovoj i Åeviøevoj porodici moëe se pratiti do posledœih decenija HÌH veka.18 Ugledno mesto meÿu plemstvom juëne Rusije zauzimali su Depreradoviçi (ili boæe De-Preradoviçi), potomci saosnivaça Slavenosrbije, Rajka (ili Rodiona) Stepanoviça Depreradoviça. Œegov unuk, koœiçki general Nikolaj Ivanoviç Depreradoviç (1767–1843) uçestvovao je u posledœim ratovima Katarine ÌÌ protiv Turaka i Poæaka. Zatim je komandovao i koœiçkim gardijskim pukom i proslavio se jednim sjajnim juriåem na çelu toga puka u Trojecarskoj bici kod Austerlica.19 Porodica general-poruçnika, grofa Ivana Mihailoviça Podgoriçanina (†1779) nije se dugo odrëala. Œegov neøak generalmajor Georgij Petroviç Podgoriçanin (†1795) dobio je dozvolu da porodiçno ime i grofovsku titulu preda svome bratu od tetke, Jegoru Filipoviçu Petroviçu, potomku drevnog grofovskog roda toga imena.20 Isto se to desilo i sa porodicom slavnog ruskog generala srpskog porekla, Petra Tekelije. Rod Tekelija u Rusiji presekao se u muåkoj lozi 1810. a porodiçno ime predato je plemiøima Kurakinim.21 General-major Ivan Hristiforoviç Återiç22 odlikovao se u prvoj turskoj vojni Katarine ÌÌ. Bio je unuk Dimitrija Återiøa, koji se sa sinom Hristiforom 1711. godine zbog turskog zuluma iz mletaçke Dalmacije doselio u Ugarsku.23 General-poruçnik Maksim Teodoroviç Zoriç, rodom iz pomoriåkog åanca Moåorina u Ugarskoj, dobio je od carice Katarine 1774. godine za svoje zasluge veliko imaœe sa 416 duåa u Pskovskoj guberniji. Imao je samo jednu køer, Julijanu, i zato je usinio Simeona Gavriloviça Neranxiça, potoœeg çuvenog æubimca Katarine ÌÌ i poznatog mecenu Dosite18

Jeçinac, Srpska imena u Rusiji („Javor“, 1891), 811. Plemiøki grb Depreradoviça u Rodosl. kn. Ekaterinosl. gub., Ì¿ ç. V. Brokgauz-Èfronò, o. s., H, 420. 20 Rodoslov porodice Podgoriçanin-Petroviç u: Rodos. kn. Harkovskoy gub., ¿ ç. Zatim Gerbovnikò, ¿Ì ç. V. Brokgauzò-Èfronò, o. s., HH¿Ì, 70. 21 Ibid., XXXII, 770. 22 Porodiçni grb u: Gerbovniku, ¿ÌÌ ç. 23 Brokgauzò-Èfronò, Enciklop. slovarò, HHHÌH, 903. 19


145

ja Obradoviøa.24 Lepi Simeon Zoriø, ili kako ga ruska carica zvaåe „krasavecò Zoriçò,25 nije ostavio potomaka. Œegovom pomoøu je œegov roÿeni brat David Gavriloviç Neranxiç ubrzo doterao do generalmajorskog çina. Svojim obrazovaœem i uglaÿenim ponaåaœem isticao se meÿu srpskim doseæenicima u Rusiji naroçito Simeon Stepanoviç Piåçeviç. Kao poruçnik graniçarskog Slavonskog husarskog puka napustio je austrijsku vojsku i posle velikih neprilika se 1754. odselio u Rusiju, gde je aktivno uçestvovao u osnivaœu srpskih naseæa Slavenosrbije i Nove Srbije. Delotvorno je pripomagao reorganizaciju ruske koœice, uçestvovao u pohodu protiv poæskih konfederata, zatim u prvoj turskoj vojni Katarine ÌÌ, postao general-major i posle sebe ostavio memoare, koji obuhvataju doba od 1731. do 1785. i imaju kako za istoriju Srba u Ugarskoj, tako i za istoriju srpskih naseæa u Rusiji velike izvorne vrednosti.26 Te memoare je nastavio œegov sin, major Aleksandr Piåçeviç, ali u œima nema viåe spomena o Srbima, nego se opisuje delovaœe ruske armije na Krimu i Kavkazu.27 Samo ti prvi Srbi doseæenici, ma kako visok poloëaj oni zauzimali, zadrëali su sveë nacionalni oseøaj, ali ga je veø œihova prva generacija zajedno sa znaœem srpskog jezika gubila; stoga su ti prvi doseæenici i posle ukidaœa srpskih naseæa, raåtrkani na razne strane, odrëavali prijateæske i rodbinske veze, rado su nove doåæake iz stare otaxbine doçekivali i na razne naçine ih pomagali. Gerasim Zeliø nam u svome ëitiju opisuje vrlo lepo to „gostoæubije ondaåœe gospode domorodaca“. Na svome prolazu kroz bivåu Novu Srbiju (u leto 1782) zatekao je on tamo majora Jovana Skoriøa, svog najbliëeg suseda iz Meÿeÿe u Dalmaciji i drugu znatnu gospodu: „slavnoga Tekeliju generala, generala Çorbu i Horvata iz Banata, grofa Ivana Podgoriçanina iz 24

„Srpski kœiëevni glasnik“, 1913, ¿Ì, 431. „Javor“, 1891, 812. 26 Izvístìe o pohoëdenìi Simeona Stepanoviça Piåçeviça 1731– 1785. Izdanìe Imp. Obåestva Istorìi i Drevnostey Rossìyskihò pri Moskovskomò Universitetí, podò redakcìey çl. Nila Popova (Moskva, 1883), 4o Ì¿+561. 25

27

Çtenìe Mosk. obw. ist. i drevn. ross., 1885, Ì, ÌÌ.

146

MITA KOSTIØ

Crne Gore, generala Piåçeviøa iz Paåtroviøa i kneza Antu Stratimiroviøa iz Novog Ercega od Boke Kotorske“. Iz razgovora sa prostim narodom razabrao je da su mnogi iz Maÿarske i Banata „zbog razliçni u ono vrijeme zbivåi se politiçeski uzroka“, neki iz Srbije, Bosne i Hercegovine „od tegote iga turskog“, neki iz Dalmacije i Albanije „zbog gonenija venecijanskog“ izbegli.28 Pet godina kasnije (1787) proåao je kroz te krajeve poznati Sava Tekelija. On nam je u svom ëivotopisu29 na primeru svoga strica, slavnog ruskog generala Petra Tekelije u Novomirgorodu, ostavio tipiçan opis raskoånog bogataåkog ëivota po dvorcima tih novih ruskih plemiøa-generala, srpskog porekla. Po uputstvu svoga strica svratio je Sava Tekelija u Moskvu, u Donski manastir, gde je arhimadrit bio Srbin Milankoviø iz Novog Sada. Ovaj ga je opet odveo kod grofa Mihaila Andrejeviça Miloradoviça,30 çiji se pradeda Mihajlo doselio iz Hercegovine u Rusiju joå za vreme Petra Velikog, ali œegov praunuk nije viåe znao srpski pa su morali ruski razgovarati. Pri svom drugom putovaœu u Rusiju (1811) nije Sava Tekelija od roda i poznatih u Novomirgorodu veø nikog viåe zatekao. Usled neobiçno jakog naseæavaœa juëne Rusije preteëno Malorusima,31 proces asimilacije kod doseæenika Srba vrlo je brzo napredovao. Po jednoj statistiçkoj verziji pedeset godina kasnije (1862), priznavalo je od stanovniåtva na teritoriji bivåih srpskih naseæa svoje srpsko poreklo jedva oko 1000 duåa,32 ali se 28

Ëitije Gerasima Zeliøa Ì–ÌÌÌ (SKZ, Beograd, 1898–1900), 78. Avtobiografija Save Tekelije („Letopis MS“, 119); Subotiø, dr J., Ëivot Save Tekelije (Budim, 1862) 30 Za istoriju porodice Miloradoviøa vidi, o poreklu iz Hercegovine: Gilóferdinga, Sobr. soç., ÌÌÌ, 42–44; o porodici M. u Rusiji: Skazanìá o rodí dvoránó i grafovò M. (2. vôp. M. 1871; Kìevò 1889), zatim „Kìevska Starina“, 1882, ¡ 2. Izvod odatle: Brokgauzò-Èfronò, o. s., HÌH, 310. Pogreåni rodoslov Miloradoviøa ima Jeçinac u çlanku: Miloradoviøi i Tekelija. Srbi ruski generali („Javor“, 1891, 778) 31 Statistiçki pregled tog naglog naseæavaœa na teritoriju Nove Srbije vidi u: Brokgauzò-Èfronò, o. s., HHH¿ÌÌ, 168. 32 Schnitzler, M. J. H., L’Empire des Tsars (Paris et Strassburg, 1862–1870), II, 495. 29


147

veø u statistici Hersonske gubernije iz 1900. godine,33 koja u svojim granicama obuhvata i ceo teritorij bivåe Nove Srbije, Srbi uopåte viåe ne spomiœu. Dok se tako trag srpskim doseæenicima u Rusiji sasvim izgubio, odrëao se do danas jedan deo stare topografske nomenklature Nove Srbije. Sa Horvatom doseæeni Srbi su iz Ugarske preneli topografska imena moriåkih i potiåkih åançeva koje su napustili i dali ih novoosnovanim åançevima u Rusiji. To im je bilo lako izvråiti, jer novi krajevi nisu bili naseæeni. Kasnije, kad su se ti od Srba osnovani vojniçki åançevi poçeli razvijati u sela, nalazio se veø u œima maœi ili veøi broj Srba starinaca ili starijih drugih doseæenika, koji novijim doseæenicima nisu davali da meœaju ime œihovih sela.34 Na taj su naçin do danas duë severne granice sadaœe Hersonske gubernije35 u juënoj Rusiji ova ruska sela zadrëala svoje od Srba im dato ime: Pavlôåò, Veråacò, Moåorinò, Subotecò, Fedvarò, Sentovò, Kaniëò, Pançevò, Petro-ostrovò, Nadlakò.36 Ta topografska imena predstavæaju posledœi trag nekadaåœih srpskih naseæa u Rusiji: Nove Srbije i Slavenosrbije. Rusija je znala amalgamirati najrazliçitije narode i stvoriti jedinicu i onde gde se nikakva srodnost nije çinila moguøom; tim lakåe su se na osnovu verskog i etniçkog srodstva doseæeni Srbi pretopili u Ruse.

33

Muraåkincevò, A., Hersonskaá guberniìá, Brokgauzò-Èfronò, Ì. s. Up. Cvijiø, J., Metanastaziçka kretaœa, œihovi uzroci i posledice („Srpski etnografski zbornik“, HHÌ¿), 51. 35 Istu severnu granicu duë reçica Tjasmina i Visa, pritoka Dœepra i Siœuhe, imala je i Nova Srbija. 36 Vidi kartu Hersonske gubernije: Brokgauzò-Èfronò, o. s., HHH¿ÌÌ. 34

148

MITA KOSTIØ


149

DODATAK*

U zbirci starih geografskih karata patrijaråke biblioteke u Sremskim Karlovcima nalazi se jedna velika, u bojama izraÿena, neåto oåteøena karta Poæske iz åestog decenija H¿ÌÌÌ veka, sa delovima okolnih drëava. Na toj karti je neobiçno lepo prikazano i srpsko naseæe u Rusiji: Nova Serbia. U ovom se radu na tu kartu pozivam. Iz tehniçkih razloga nije ona mogla biti u reprodukciji ovoj kœizi priloëena. Sem taçno oznaçenih granica Nove Srbije, obeleëene su na œoj i meÿe svake pojedine rote. Pored imena svake rote stoji i œen redni broj. U kœizi Skaækovskog (o. s.) åtampana je u dodatku topografska skica Nove Srbije sa naslovom: Generalnaá karta otò Kìeva po ríkí Dnípru do Oçakova i po stepi do Azova sò pokazanìemò Novoy Serbìi… Tu je skicu izradio inëeœer-pukovnik Debokset prilikom savetovaœa vrhovnih drëavnih vlasti u Petrogradu 1751. godine o osnivaœu Nove Srbije. Pored œegova imena nosi ona i potpis generala Horvata. Ta je skica posluëila generalu Gæebovu kao podloga za razmeravaœe zemæiåta za Novu Srbiju. Sve na skici zabeleëene rote su osnovane na predviÿenim mestima, samo se na skici geometrijski povuçene meÿe rota neåto razlikuju od pravih meÿa posle naseæavaœa zemæiåta, åto se pri uporeÿeœu sa gorœom kartom Nove Srbije moëe lepo videti. I Pavle Josif Åafarik je na svojoj karti Slovansky Zemevíd,

150

MITA KOSTIØ

koja je åtampana u dodatku œegova dela, Slowansky Národopis, briëæivo oznaçio granice srpskih naseæa u Rusiji – Nove Srbije i Slavenosrbije, no ja tu kartu nisam video. (Up. Piko-Pavloviø, Srbi u Ugarskoj, 139)

* Na nekoliko mesta, u fusnotama, Mita Kostiø upuøuje çitaoca da „vidi priloëenu kartu“. Meÿutim, ta karta, kako i sam autor u „Dodatku“ kaëe, iz tehniçkih razloga nije bila åtampana. Da bi se çitaoci Kostiøeve kœige beæe obavestili o prostoru na kome su se ova istorijska zbivaœa deåavala, novom izdaœu dodato je pet ovovremeno izraÿenih karata. Jedna karta, çiji je autor dr Æubivoje Ceroviø, prikazuje deo juëne Ugarske koji je bio zahvaøen seobom Srba, a çetiri karte, dobijene iz Ukrajine æubaznoåøu dr Volodomira Miæçeva sa Zaporoåkog drëavnog univerziteta, prikazuju podruçja na kojima su bili rasporeÿeni srpski pukovi, odnosno Nova Srbija i Slavenosrbija. Za korisnike kœige vaëna su i sledeøa obaveåteœa o arhivskoj graÿi na koju se M. Kostiø çesto poziva: – arhivski fond „Ilirska dvorska komisija, deputacija – Beç, 1745–1777“ sada je u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, poåto je Mirovnim ugovorom iz 1947. godine dodeæen Jugoslaviji; – Mitropolijsko-patrijaråijski arhiv sada je u sastavu Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima (skraøeno: ASANUK). Karta Nove Srbije na kraju Kostiøeve kœige (iz 1764. godine, na nemaçkom jeziku) nije ukæuçena u ovo izdaœe zbog loåeg grafiçkog kvaliteta odnosno neçitkosti (S. Laliø).

POGOVOR

151

POGOVOR

Monografija Mite Kostiøa o srpskim seobama u Rusko carstvo odnosno u danaåœu Ukrajinu, pisana je na osnovu obilate izvorne graÿe iz beçkih drëavnih arhiva, Drëavnog arhiva u Moskvi i Patrijaråijsko-mitropolijskog arhiva (sada Arhiv SANU) u Sremskim Karlovcima, na objavæenim izvorima ruske, srpske, nemaçke i maÿarske provenijencije, kao i na celokupnoj istorijskoj literaturi o srpsko-ruskim, srpsko-maÿarskim i rusko-austrijskim odnosima, objavæenoj do kraja Prvog svetskog rata. Danas, posle osam decenija, dokumentaciji koju je M. Kostiø koristio u svom delu moglo bi se åtoåta dodati i iz ruskih, ukrajinskih, austrijskih, maÿarskih pa i drugih arhiva, biblioteka i muzeja, ali se okvir œegove monografije ne bi bitnije izmenio iako bi se mozaik zbivaœa, posebno u pogledu ëivota Srba u Novoj Srbiji i Slavenosrbiji, pa i preseæavaœa i reemigracije posle 1752. mogao uçiniti guåøi i reæefniji. Ne ulazeøi u prepriçavaœe podataka Kostiøeve monografije, ograniçiøemo se na ono åto u œoj smatramo kao suåtinsko. Monografija se ne odnosi samo na seobu Srba u Rusku carevinu 1751–1752. i na stvaraœe i istorijat Nove Srbije i Slavenosrbije nego na srpsko-ruske veze i iseæavaœe Srba u Rusko carstvo tokom prve polovine H¿ÌÌÌ veka, od vremena

152

SLAVKO GAVRILOVIØ

patrijarha Arsenija ÌÌÌ Çarnojeviøa i cara Petra Ì Velikog do mitropolita Pavla Nenadoviøa i carice Jelisavete Petrovne, odnosno austrijskih vladara Leopolda Ì, Josifa Ì, Karla ¿Ì i Marije Terezije. Mita Kostiø je meÿu prvima upoznao srpsku istoriografiju s likovima Pantelije-Pane Boëiøa, Jovana Albaneza, Jovana Stojanova, Stevana Vitkoviøa, Dimitrija Periøa i Petra Tekelije, koji su kao bivåi austrijski graniçarski oficiri uçestvovali u stvaraœu Srpskog i drugih pukova u Rusiji i œihovom izvoÿeœu na ratiåta i, zapravo, krçili put za masovno preseæavaœe srpskih oficira i vojnika iz Potiske, Pomoriåke, Podunavske i drugih delova Vojne granice u juënu Rusiju odnosno Ukrajinu pod Jovanom Horvatom, Jovanom Åeviøem i Rajkom Preradoviøem sredinom H¿ÌÌÌ veka. Na naçin koncizan i jasan, mestimiçno kritiçan, Kostiø je prikazao uzroke i tokove seoba Srba u Rusko carstvo kao i politiçke odnose izmeÿu Austrije, Rusije i Pruske, a u odgovarajuøoj meri i Turske i Francuske, u koje je uspeåno ukomponovao tematiku srpskih seoba, posebno kao vrlo osetæivo pitaœe u odnosima austrijskog i ruskog dvora, odnosno œihove vrlo veåte i dovitæive diplomatije. Isto tako, on vrlo ubedæivo prikazuje stavove Beçkog dvora, odnosno Ratnog saveta i ministara, s jedne i maÿarskih vlasti s druge strane u odnosu na Vojnu granicu i Srbe u œoj, kao i odnose Srba i Maÿara, mada se ima utisak da poloëaj Srbagraniçara prikazuje povoænije nego åto je bio s obzirom na uvoÿeœe poreza i ukidaœe plate u novcu 1722. godine. Kostiø, prema nemaçkoj literaturi, prikazuje reorganizovaœe Vojne granice posle austro-turskog rata 1737–1739, a u toku rata za austrijsko nasleÿe (1741–1748), u kojima su Srbi bili od izuzetnog znaçaja za Beçki dvor, a na osnovu domaøih izvora opisuje dramatiçne prilike meÿu srpskim graniçarima u Potisju i Pomoriåju 1750–1751, rascep u redovima graniçarskih oficira o pitaœu ostanka u vojnom sta-

POGOVOR

153

tusu, odnosno prelaska u graÿanski staleë (70:50), kao i vreœe i anarhiju po graniçarskim åançevima koji su se naåli pred izborom: ili iseæavaœe u Srem i Banat ili potpadaœe pod civilnu, komorsku ili pak spahijsku vlast i ëupanijsku upravu, åto bi ih, pre ili kasnije, vodilo u kmetsku potçiœenost i obespravæenost, u staleë prezrenih „jobaÿa“. Najzad, Kostiø nije propustio da istakne negativno drëaœe karlovaçkog mitropolita Pavla Nenadoviøa prema seobi u Rusku carevinu i dõ svoje objaåœeœe. Posebnu paëœu Kostiø je poklonio diplomatskim odnosima Austrije i Rusije u vezi sa srpskim seobama iz jedne u drugu carevinu, zatim vezama pukovnika Jovana Horvata i ruskog poslanika u Beçu, Bestuëev-Rjumina, prepisci Rjumina s nadleënima u Petrogradu, sve do carice Jelisavete, kao i referatima austrijskog drëavnog sekretara Kristifora Bartenåtajna, koji je vodio diplomatsku prepisku s Rusijom i koji je, kao i carica Marija Terezija, çinio sve da ne nanese åtetu savezu Austrije i Rusije, uperenom protiv Pruske kao glavnog neprijateæa Austrije. Autor je vrlo uspeåno ocrtao likove tadaåœih vodeøih austrijskih i ruskih diplomata: Ulfelda, Pretlaka, Bartenåtajna, Kaunica, odnosno braøe Bestuëev-Rjuminih, Viåœevskog, Kajzerlinga, œihovu taktiku i sposobnost snalaëeœa u zamråenim sporovima dveju drëava oko srpskih seoba, posebno se zadrëavajuøi na sporu oko hapåeœa Srba-ruskih oficira i suzbijaœe proruske agitacije meÿu Srbima u Monarhiji za iseæavaœe u Novu Srbiju i Slavenosrbiju, sporu u kome su austrijsko-ruske nesuglasice dosegle vrhunac ali i razumno razreåeœe koje je doålo u vreme kad su i sami Srbi, zbog austrijskih represalija i drugih uzroka sve slabije a potom, oko 1759. godine, i potpuno prestali da se iseæavaju u veøim grupama u Rusku carevinu. U vreme kad je Mita Kostiø pisao ovu monografiju, nije bilo moguøe pristupiti relevantnim arhivskim dokumentima o Novoj Srbiji i Slavenosrbiji u moskovskim i ki-

154

SLAVKO GAVRILOVIØ

jevskim arhivima, niti se moglo osloniti na ranije obimnije arhivske istraëivaçke rezultate. Tek sedamdesetih godina proålog veka, blagodareøi sistematskim arhivskim istraëivaœima u inostranim arhivima, koja je pokrenuo Arhiv Vojvodine, ustanovæeno je da se u Ruskom vojno-istorijskom arhivu u Moskvi (arhivski fond „Husarski odsek Kancelarije Vojne kolegije“) i Centralnom drëavnom istorijskom arhivu Ukrajine u Kijevu (arhivski fond „Slavenosrpska komisija“) çuva nekoliko desetina hiæada dokumenata od prvorazrednog znaçaja za prouçavaœe istorije Nove Srbije i Slavenosrbije s raznih aspekata (vojnog, administrativnopolitiçkog, ekonomskog, demografskog, kulturnog i dr.). Otuda Kostiø u uvodu svoje kœige napomiœe da je podatke iz Drëavnog arhiva u Moskvi dobio od prof. dr V. Ÿeriøa – a reç je samo o dokumentima koji se odnose na doseæavaœe Crnogoraca u Rusiju. Meÿutim, mali broj koriåøenih izvornih arhivskih dokumenata Kostiø je nadoknaÿivao znalaçkim koriåøeœem prezidijalnih dokumenata åtampanih u Potpunoj zbirci zakona Ruske imperije i dokumenata åtampanih u Istoriji Rusije Solovjeva. Da su Kostiøu bili dostupni ruski i ukrajinski arhivski izvori, a o kojima postoje sadaåœa saznaœa, sigurno je da bi mu posluëili za detaænije istorijske analize i faktografski potpuniju sliku Nove Srbije i Slavenosrbije. Tada bi i œegova monografija, po broju strana koje posveøuje pojedinim temama, u veøoj meri odraëavala naslov koji nosi. Savremeni istoriçari, koji su imali priliku da konsultuju bogatu arhivsku graÿu u ruskim i ukrajinskim arhivima, verovatno ne bi bili saglasni, u pogledu istorijske suåtine, s Kostiøevim izrazima „propast“ Nove Srbije i Slavenosrbije ili „propast srpskih naseæa“. Nova Srbija i Slavenosrbija nisu „propale“, nego su izgubile svojstva posebnih vojnih i administrativno-politiçkih oblasti. I Nova Srbija, i Slavenosrbija, i srpska naseæa ugradili su se, i kao istorijski dogaÿaj i kao istorijski proces, u istoriju ruske drëave i tkivo

POGOVOR

155

ukrajinskog naroda. I, åto je veoma bitno, i pored toga åto je od seobe proålo dva i po veka, ovovremena saznaœa dokazuju da je svest o srpskom poreklu ëiteæa nekadaåœih srpskih naseæa – joå ëiva. Kœiga Mite Kostiøa je i u doslovnom smislu jedinstveno delo – ona je jedina monografija o Novoj Srbiji i Slavenosrbiji koju je do danas dala srpska istoriografija. Meÿutim, osnovni motiv za ponovno izdavaœe ove monografije jesu œen nauçnokulturni znaçaj i œena visoka vrednost. Istovremeno, ponovno izdaœe trebalo bi da bude i podstrek, ali i putokaz savremenim istraëivaçima istorije Nove Srbije i Slavenosrbije. Slavko Gavriloviø

156

GRAŸA ZA BIBLIOGRAFIJU

157

GRAŸA ZA BIBLIOGRAFIJU O SEOBI SRBA U RUSKO CARSTVO U H¿ÌÌÌ VEKU

Ì. ARHIVSKI IZVORI ARHIVSKI FONDOVI OD PRVORAZREDNOG ZNAÇAJA RUSIJA Ruski vojno-istorijski arhiv u Moskvi 1. Husarski odsek Kancelarije Vojne kolegije – arhivski fond ¡ 10, arhivskih jedinica 4.749, 1723–1793. Do sada je pregledano ukupno 90 ukoriçenih svezaka dokumenata, sa oko 30.000 listova; izveåtaji se çuvaju u Arhivu Vojvodine. Mikrofilmovana je samo sveska ¡ 73, po „opisu“ 2/109, koja sadrëi dokumenta iz 1752–1754. godine – 560 snimaka. UKRAJINA Centralni drëavni istorijski arhiv Ukrajine u Kijevu 2. Slavjanoserbska komisija – arhivski fond ¡ 1.413, arhivskih jedinica 52 (sveske ukoriçenih dokumenata koje imaju od 40 do 1.000 listova), 1751–1765. Do sada je pregledano 38 svezaka, sa oko 23.000 listova; izveåtaji o pregledanim sveskama çuvaju se u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu.

158

RADOVAN MIØIØ

ARHIVSKI FONDOVI KOJI SADRËE I ZNAÇAJNA DOKUMENTA O SEOBAMA RUSIJA Centralni drëavni arhiv drevnih akata u Moskvi 3. Odnosi Rusije sa Austrijom i Nemaçkom – arhivski fond ¡ 32, arhivskih jedinica 2.107, 1488–1800. 4. Beçka misija – arhivski fond ¡ 33, arhivskih jedinica 267, 1720–1800. 5. Odnosi Rusije s Grçkom – arhivski fond ¡ 52, arhivskih jedinica 557, 1509–1798. 6. Odnosi Rusije sa Srbijom, Slavonijom i Crnom Gorom – arhivski fond ¡ 86 i 95, arhivskih jedinica 246, 1699–1807. 7. Odnosi Rusije s Turskom – arhivski fond ¡ 89, arhivskih jedinica 3.348, 1496–1800. 8. Predmeti o Ukrajini – arhivski fond ¡ 13, arhivskih jedinica 103, 1606–1790. 9. Vojni predmeti – arhivski fond ¡ 20, arhivskih jedinica 455, 1700–1820. 10. Kancelarija Praviteæstvujuåçeg senata – arhivski fond ¡ 248, arhivskih jedinica 9.461, 1711–1796. 11. Peterburåka senatska kancelarija – arhivski fond ¡ 256, arhivskih jedinica 92, 1742–1750. Ruski vojno-istorijski arhiv u Moskvi 12. Inostrana ekspedicija Kancelarije Vojne kolegije – arhivski fond ¡ 13, arhivskih jedinica 7.258, 1723–1812. 13. Landmilicijski odsek Kancelarije Vojne kolegije – arhivski fond ¡ 14, arhivskih jedinica 2.349, 1733–1799. 14. Zbirka oficirskih iskaza – arhivski fond ¡ 490, arhivskih jedinica 2.958, 1720–1793. 15. Graÿa o Ruskoj imperiji – arhivski fond ¡ 410, arhivskih jedinica 1.943, H¿ vek –1900. 16. Statistiçki podaci o Ruskoj imperiji – arhivski fond ¡ 414, arhivskih jedinica 3.430, 1735–1788.


159

17. Rat s Turskom i poæskim konfederalistima – arhivski fond ¡ 464, arhivskih jedinica 836, 1769–1774. UKRAJINA Centralni drëavni istorijski arhiv Ukrajine u Kijevu 18. Kijevska gubernijska kancelarija – arhivski fond ¡ 59, arhivskih jedinica 9.996, 1709–1781. 19. Koå Nove zaporoåke seçi – arhivski fond ¡ 229, arhivskih jedinica 372, 1713–1777. 20. Pukovske kancelarije slobodske Ukrajine – Ahtirska, Izjumska, Ostrogoåka, Sumska i Harkovska pukovska kancelarija – arhivski fondovi ¡ 27, 28, 29, 30, 31, arhivskih jedinica ukupno 1.472, 1664–1765. 21. Generalna vojna kancelarija – arhivski fond ¡ 51, arhivskih jedinica 2.891, 1656–1765. 22. Vasiækovska pograniçna carinarnica – arhivski fond ¡ 118, arhivskih jedinica 266, 1750–1795.

ÌÌ. ÅTAMPANI IZVORI KŒIGE 23. AGATONOVIØ, R., SPASIØ, P. M. Srpski ustanici protivu Turaka u vezi sa narodnim seobama u tuÿinu od 1459–1814 god. – Beograd : Åtamparija Svetozara Nikoliøa, 1895. – 503 str. 24. BABENKO, V. A. Ètnografiçeskiy oçerk narodnogo bôta Ekaterinnoslavskogo kraá. – Ekaterinnoslav, 1905 25. BAGLÌY, D. Ì. Ìstorá Slobìdsókoî Ukraîni. – Harkìv, 1918 26. Kolonizaciá Novorossiyskogo kraá i ego pervôe åagi po puti kulóturô. – Kiev : Tipografiá G. T. Korçak-Novickogo, 1989. – 115 str.

160

RADOVAN MIØIØ

27. Oçerki po istorii kolonizacii stepnoy okrainô Moskovskogo gosudarstva. – Moskva, 1887 28. BANTIÅ-KAMENSKIY, D. N. Istoriá Maloy Rossii. – Moskva, 1822 29. GANGEBLOV, A. S. Vospominaniá dekabrista. – Moskva, 1880. – 240 str. 30. GOLOBUCÓKIY, V. O. Zaporozóka Sìç v ostannì çasi svogo ìspuvanná 1734–1775. – Kìev : Akademiá nauk Ukraînsókoî RSR, 1961. – 415 str. 31. Zaporozóke kozactvo. – Kìiv : Viåa åkola, 1994. – 539 str. 32. DAÅKEVIÇ, N. Obwenie qënoy Rusi s Qgoslavánami. – Sankt Peterburg, b. g. 33. EFIMENKO, A. Istoriá ukrainskogo naroda. – Kiev : Lôbidó, 1990. – 512 str. 34. ZELIØ, Gerasim Ëitije Gerasima Zeliøa. Sv. 1. – u Beogradu : Srpska kœiëevna zadruga, 1897. – ¿ÌÌÌ, 211 str. 35. Ëitije Gerasima Zeliøa. Sv. 2. – u Beogradu : Srpska kœiëevna zadruga, 1898. – ¿, [3], 228 str. 36. Ëitije Gerasima Zeliøa. Sv. 3. – u Beogradu : Srpska kœiëevna zadruga, 1900. – H¿ÌÌ, [3], 252 str. 37. Istoriá mìst ì sìl Ukraìnsókoî RSR : Donecóka oblastó, – Kìiv : Akademiá nauk URSR, 1970. – 992 str. 38. Istoriá mìst ì sìl Ukraìnsókoî RSR : Kirovogradsóka oblastó, – Kìiv : Akademiá nauk URSR, 1972. – 817 str. 39. Istoriá mìst ì sìl Ukraìnsókoî RSR : Lugansóka oblastó, – Kìiv : Akademiá nauk URSR, 1968. – 940 str. 40. Istoriá Ukrainskoy SSR : Vtoraá polovina H¿ÌÌ–H¿ÌÌÌ v. – Kiev : Naukova dumka, 1983. – 720 str. 41. Istoriá Qgoslavii. – Moskva : Akademiá nauk SSSR, 1963. – 736 str. 42. JAÇOV, Marko Venecija i Srbi u Dalmaciji u H¿ÌÌÌ veku. – Beograd : Prosveta, 1984. – 157 str. 43. KABUZAN, V. M. Zaselenie Novorossii (Ekaterinoslavskoy i Hersonskoy gu-


161

bernii) v H¿ÌÌÌ–pervoy polovine HÌH v. (1719–1858). – Moskva : Nauka, 1976. – 306 str. 44. KLAUS, A. Naåi kolonii : opitô i materialô po istorii i statistike inostrannoy kolonizacii v Rossii. – Sankt Peterburg, 1869. – 114 str. 45. KOSTIØ, Mita Srpska naseæa u Rusiji : Nova Srbija i Slavenosrbija. – Beograd, 1923. – 135 str. 46. LASKOVSKIY, F. F. Materialô dlá istorii inëenernego iskusstva v Rossii. – Sankt Peterburg, 1865. – 1016 str. 47. MATKOVSKI, Aleksandar Makedonskiot polk vo Ukraina. – Skopje : Misla, 1985. – 288 str. 48. Metodiçnì poradi vçitelám po vivçennq ìstori Kìrovogradsókoî oblastì (kray u drugìy polovinì H¿ÌÌÌ–peråìy polovini HÌH st.). – Kìrovograd : KDPÌ, 1988. – 28 str. 49. PAÅUTIN, A. Istoriçeskiy oçerk g. Elisavetgrada. – Elisavetgrad, 1897. – 175 str. 50. PÌRKO, V. O. Osvoénná Pìvdená Ukraîni v HÌ¿–H¿ÌÌÌ st. – Kìev, 1996. – 36 str. 51. PISAREVSKIY, A. O. Iz istorii inostrannoy kolonizacii v Rossii v H¿ÌÌÌ v. – Moskva, 1909. – 522 str. 52. PIÅÇEVIØ, Simeon Izvestie o nahoëdenii Simeona Stepanoviça Piåçeviça 1731–1785. – Moskva, 1884. – 561 str. 53. Memoari. – Beograd : Srpska kœiëevna zadruga, 1963. – HÌÌÌ, 531 str. 54. POLONSÓKA-VASILENKO, N. D. Zaseleniá Pìvdennoî Ukraîni v polovinì H¿ÌÌÌ st. (1734–1775). – Mqnhen, 1960. – 221, 186 str. 55. The settlement of the Southern Ukraine (1734–1775). – New York, 1955. – 293 p.

162

RADOVAN MIØIØ

56. POSUNÓKO, O. M. Istoriá Novoî Serbìî ta Slov’ánoserbìî. – Zaporiëëá : RA „Tandem-u“, 1998 57. RIBALKA, Ì. K. Ìstoriá Ukraîni : Vìd naydavnìåih çasì do kìncá H¿ÌÌÌ st. Harkìv : Osnova, 1995. – 446 str. 58. RIGELÓMAN, A. A. Letopisnoe povestvovanie o Maloy Rossii. – Moskva, 1847 50. ROZANOV, G. Otrôvok povestvovaniá o Novorossiyskom krae iz originalónôh istoçnikov poçerpnutôy. – Odessa, 1851. – 53 str. 60. RUDÁKOV, Pavel „V sluëbu i veçnoe podanstvo...“ : serbskie naseleniá Nova Serbiá i Slavánoserbiá na ukrainskih zemláh (1751–1764). –Kiev : Obwestvo „Ukraina Serbiá“, 2001. – 176 str. 61. Seoba Srba u Rusiju u 18. veku. – Beograd : „Sluëbeni list SR Jugoslavije“, 1995. – 184 str. 62. SKALÓKOVSKIY, A. Bolgarskie kolonii v Bessarabii i Novorossiyskom krae. – Odessa, 1848. – 156 str. 63. Istoriá Novoy Seçi ili poslednego Koåa Zaporoëskogo : izvleçeno iz sobstvennogo Zaporoëskogo arhiva. – Odessa, 1841. 2. izd. – 1846 3. izd. – 1885 64. Opôt Statistiçeskogo opisaniá Novorossiyskogo kraá : geografiá, ètnografiá i narodoisçeslenie Novorossiyskogo kraá. – Odessa, 1850. – 366 str. 65. Hronologiçeskoe obozrenie istorii Novorossiyskogo kraá 1731–1823. – Odessa, 1836. – 300 str. 66. Istoriá Novoî Sìçì abo ostannóogo Koåa Zaporozókogo. – Dnìpropetrovsók : Sìç, 1994. – 678 str. 67. SOLOVÓEV, S. M. Istoriá Rossii s drevneyåih vremen. – Moskva, 1964–1965. – 715, 646 str. 68. TEKELIJA, Sava Opisanije ëivota. – Beograd : Prosveta, 1966. – 403 str.


163

69. CEROVIØ, Æubivoje Srbi u Rusiji. – Beograd : Ministarstvo Republike Srbije za veze sa Srbima izvan Srbije, 1998. –209 str. 70. Srbi u Ukrajini. – Beograd : Ministarstvo Republike Srbije za veze sa Srbima izvan Srbije, 1997. – 76 str. 71. CRŒANSKI, Miloå Seobe i Druga kœiga Seoba. Kœ. 1, 2. – Beograd : Srpska kœiëevna zadruga, 1962. – 550, 551–1074 str. 72. ÅIÅMAREV, V. F. Romanskie poseleniá na qge Rossii. – Leningrad : Nauka, 1975. – 245 str. 73. ÅMIDT, A. Materialô dlá geografii i statistiki Rossii : sobrannôe oficerami generalónogo åtaba : Hersonskaá guberniá. – Sankt Peterburg : Voennaá tipografiá, 1863. – 603, 810 str. 74. WEBALÓSKIY, P. Potemkin i zaselenie Novorossiyskogo kraá. – Moskva, 1869. – 21 s. 75. WEKATOV, A. Slovarò geografiçeskiy Rossiyskogo gosudarstva. – Moskva, 1804. 76. ÁVORNICKIY, D. I. Istoriá goroda Ekaterinoslava. – Dnepropetrovsk : Prominó, 1989. – 200 str. 77. Ìstoriá zaporìzókih kozakìv. – Lóvìv : Svìt, 1990. – 319 str. ÇLANCI U ZBORNICIMA I ÇASOPISIMA 78. ANDRIEVSKIY, A. Serbô v Kieve U: Kievskaá starina. – 1885. – Tom 11, str. 381–395 ; Tom 12, str. 505–511. 79. ARSENIY, arhimadrit Sofroniy Dobraåeviç – arhimandrit Novoy Serbii U: Kievskaá starina. – 1884. – Tom 10, str. 276–304. 80. BAËOVA, A. P. Iz qgoslavánskih zemeló – v Rossiq U: Voprosô istorii. – 1977. – V. 2, str. 124–137.

164

RADOVAN MIØIØ

81. BARJAKTAROVIØ, Mirko Serbi na Ukraînì U: Narodna tvorçìsót ta etnografiá. – 1971, –V. 3, str. 38–42 82. BARJAKTAROVIØ, Mirko Sudbina odseæenih Srba u Ukrajini U: Zbornik radova Etnografskog instituta – 1971. – Kœ. 5, str. 135–150 83. VELICÔN, A. A. Inostrannaá kolonizaciá v Rossii U: Russkiy vestnik. – 1889. – Tom 1, 2 84. GNATQK, V. Znosini Ukrainô z serbami U: Naukoviy zbìrnik, prisváçeniy M. Gruåevsókomu. – Lóvìv, 1906. 85. GRIGOROVIÇ, V. I. Ob uçastii serbov v naåih obwestvennih otnoåeniáh U: Zapiski Novorossiyskogo universiteta. – 1876. – Tom 20, str. 57 86. GRUJIØ, Radoslav M. Prilozi za istoriju seobe Srba u Rusiju U: Spomenik. – 1913. – LI, 2. razred, kœ. 43, str. 70–79 87. DIVNIY, Ivan Ukraînsóka dolá generala Tekeliá U: Kiîvsóka starovina. – 1997. – V. 1/2, str. 114–121 88. D-SKIY, V. Serbskie vôhodci v Novorossii i ih duhovenstvo U: Kievskaá starina . – 1904. – Tom 3, str. 107–108 89. DIMITRIJEVIØ, Stevan Graÿa za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka U: Spomenik. – 1922. – LIII, 2. razred, kœ. 45, str. 1–329 90. ZAGOROVSKIY, E. A. Oçerki po istorii slavánskoy kolonizacii v Novorossii v H¿ÌÌÌ veke U: Voenno-istoriçeskiy vestnik. – 1912. – Kn. 1, str. 87–99 ; kn. 4, str. 125–148. – 1913. – Kn. 1, str. 63–85 91. Slavánskaá kolonizaciá Novorossiyskogo kraá v H¿ÌÌÌ st. U: Vestnik Kievskogo otdela Imperatorskogo voenno-istoriçeskogo obwestva. – 1909.


165

92. ZAMKOVOY, V. P., WERBAÇENKO, V. I. Osnovateló Slavánoserbii i ego potomki U: Bahmutsókiy çasopis. – 1996–1997. – Tom 5–6, str. 13–18 93. IVIØ, Aleksa Seoba Crnogoraca u Rusiju 1756. godine : prolaz iseæenika kroz danaåœu Vojvodinu U: Letopis Matice srpske. – 1932. – Kœ. 332, sv. 1–3, str. 175–186 94. IKODINOVIØ PLEMIØ, Kosta Disertacija posveøena srpskom narodu u Maÿarskoj U: Zastava. – 1883. – H¿ÌÌÌ, br. 78, str. 1–3 ; br. 80, str. 1–3 95. KARPENKO, Q. A., SMOLÓSKAÁ, A. K. Qgoslavskie sledô v toponimii qga Ukrainô U: Onomastica Jugoslavica. – 1975, br. 5, str. 67–80 96. KOVAÇEVIØ, Boëidar O kulturnim vezama Srba s Rusima U: Letopis Matice srpske. – 1947. – Kœ. 360, sv. 2, str. 99–112 97. KOMAROVA, Lesja Srbi u Rusiji u H¿ÌÌÌ veku „Seobama“ Miloåa Crœanskog i u istorijskim izvorima U: Nauçni sastanak slavista u Vukove dane : referati i saopåteœa. Kœ. 23/1. – Beograd : Meÿunarodni slavistiçki centar, 1993. – str. 47–52 98. KOSTIØ, Mita Jedan izveåtaj o srpskim naseæima u Rusiji uoçi œihove stogodiåœice (1752–1852) U: Glasnik Istoriskog druåtva u Novom Sadu. – 1929. – ÌÌ, sv. 1, str. 108–109 99. Rezolucija Srba Moriåana protiv razvojaçeœa Krajina 1750. U: Glasnik Istoriskog druåtva u Novom Sadu. – 1931. – Ì¿, sv. 1, str. 112–114 100. KRAVEC, D. P. Osvoenie Bahmutskogo kraá Serbami U: Bahmutsókiy çasopis. – 1999–2000, – Tom 7–8, str. 39–45 101. LALIØ, Sredoje Dokumenti o ostavci na vojnu sluëbu Simeona Piåçeviøa U: Zbornik Matice srpske za kœiëevnost i jezik. – 1972. – HH, sv. 2, str. 373–377

166

RADOVAN MIØIØ

102. Husarski odsek Kancelarije Vojne kolegije (gusarskoe povit’e Kancelarii Voennoj kollegii) U: Arhivska graÿa o naåoj zemlji u arhivima i drugim ustanovama SSSR. – Sremski Karlovci : Zajednica arhiva Vojvodine, 1972. – Str. 73–144 103. MARTINOVIØ, Duåan J. Jovan Stefanoviø Baæeviø U: Portreti ¿ÌÌ. – Cetiœe : Centralna narodna biblioteka Republike Crne Gore, 2000. – Str. 7–25 104. MIKITENKO, Oksana Seoba Srba u Ukrajinu (istorijskokulturni i etnofolklorni pogled) U: Nauçni sastanak slavista u Vukove dane : referati i saopåteœa. Kœ. 20/1. – Beograd : Meÿunarodni slavistiçki centar, 1991. – Str. 271–281 105. MÌTELÓMAN, É. Serbsókì emìgranti Återiçì v Rosìì U: UÌË. – 1989. – V. 4, str. 119–123. 106. PAVIØ, Milorad Simeon Piåçeviø U: Åidina. – 1997. – ÌÌÌ, str. 11–28 107. PAVLQÇENKO, O. V. Serbsókì vìysókovo-zemlerobskì poseleniá na Ukraînì u H¿ÌÌÌ st. U: UÌË. – 1981. – V. 2, str. 101–108. 108. PAÅÇENKO, Jevgenij Seoba Srba u Ukrajinu sredinom 18. veka : prilog prouçavaœu problema meÿuetniçkih veza U: Nauçni sastanak slavista u Vukove dane : referati i saopåteœa. Kœ. 20/1. – Beograd : Meÿunarodni slavistiçki centar, 1991. – str. 63–70 109. PIÅÇEVIÇ, Aleksandar Primeçaniá na Novorossiykiy kray U: Kievskaá starina. – 1884. – Tom 8 110. POPOV, N. Veonnôe poseleniá serbov v Avstrii i Rossii U: Vestnik Evropô. – 1879. – V. 6, str. 597–620


167

111. POPOVIØ, Sava K. Iseæavaœe Srba iz Vojvodine u Rusiju polovinom H¿ÌÌÌ veka : osnivaœe „Nove Srbije“ izmeÿu Dœepra i Siœuåa U: Vreme. – 1939. – HÌH, br. 6382, str. 14 112. STANISLAVSKIY, S. K istorii kolonizacii U: Sbornik statey Ekaterinoslavskogo nauçnog obwestva. – 1904. 113. STEFANOVIØ, Mirjana D. Simeon Piåçeviø – graÿa za istoriju srpske kœiëevnosti U: Danica. – 1994. – Ì, str. 69–81 114. TEKELIJA, Sava Bìografia Petra Avramoviça Tekeli, Rossìyskogò Generala U: Serbskìy Lítopis za godinu 1833. – 1833. – Çastica 2, str. 1–19 115. TKAÇENKO, M. Utvorenná Novoî Serbìì na zaporìësókih zemláh v 1752 r. U: Ukraîna. – 1926. – Kn. 17, v. 2–3, str. 154–158. 116. TOMIØ, Jovan Crnogorski mitropolit Vasilije Petroviø i pokuåaji emigracije Crnogoraca u Rusiju 1754–1757 god. U: Glas Srpske kraæevske akademije. – 1920. – HS¿Ì, 2. razred, kœ. 56, str. 209–267 117. FORIÅKOVIØ, Aleksandar Seobe Srba u Rusiju tokom H¿ÌÌÌ veka U: Istorija srpskog naroda : Srbi u H¿ÌÌÌ veku. – Beograd : Srpska kœiëevna zadruga, 1986. – str. 233–250 118. HAXIØ, Antonije Srpkiœa u narodu i sa svetom U: Javor. – 1883. – H, br. 6, stub. 163–171 119. HAXIØ, Jovan Srblói u Russìi. (Prilog za Istorìq naroda Srbskoga). Izò Apollona Skalókovskogó : Hronologiçeskoé obozrenìe Istorìi novorossìyskago kraá, Odessa 1836 U: Golubica sò cvetomò knóiëestva srbskogò. – 1840. – ÌÌ, str. 270–287

168

RADOVAN MIØIØ

120. CRŒANSKI, Miloå Zapisi ÿenerala Piåçeviøa. Graniçari po Evropi. Patrijarh Åakabenda kao provodaxija. Nova Srbija na Hersonu U: Politika. – 1924. – HHÌ, br. 5767, str. 1–2 121. Zapisi ÿenerala Piåçeviøa U: Åidina. – 1997. – ÌÌÌ, str. 47–52 122. ÅPILEVSKIY, M. M. Politika narodonnaseleniá v carstvovanie imperatricô Ekaterinô ÌÌ U: Zapiski Novorossiyskogo universiteta. – 1848. – Tom 6 123. ÁSTREBOB, V. N. Arhiv kreposti sv. Elisavetô U: Zapiski Odeskogo obwestva istorii i drevnosti. – 1889. – Tom 15, str. 548–593. 124. Dopolnenie k rodoslovnoy Horvatov U: Trudô ¿Ì arheologiçeskogo sòezda v Odesse (1884. g.) – Odessa, 1889. – str. 87–91 125. Pesná o serbe U: Kievskaá starina. – 1884. –Tom 10, str. 757 126. Recenziá na Izvestiá o ëizni i pohoëdeniáh S. S. Piåçeviça U: Kievskaá starina. – 1884. – Tom 10 Radovan Miøiø NAPOMENA: Ovim pregledom arhivskih fondova, koji sadrëe graÿu o seobama Srba u Rusiju u H¿ÌÌÌ veku, nije iscrpen spisak i drugih institucija, ni arhivskih fondova i zbirki koje imaju relevantne graÿe o seobama. To su, na primer, neki oblasni arhivi i muzeji u Ukrajini (u Lugansku, Dœepropetrovsku, Kirovogradu, Odesi, Zaporoëju), zatim rukopisne zbirke pri akademiji nauka Rusije i Ukrajine i pri velikim ruskim i ukrajinskim bibliotekama i druge. Pregled arhivskih fondova prezentovan je zahvaæujuøi podacima do kojih je istraëivaœem doåao mr Sredoje Laliø. Prezentovana graÿa za bibliografiju saçiœena je beleëeœem dostupnih radova o seobama Srba u Rusiju u H¿ÌÌÌ veku i veøim delom preuzimaœem podataka o izvorima u sastavu tih radova i podataka iz drugih sekundarnih popisa. Otuda su opisi u izvesnim jedinicama nepotpuni. Osim pomenutih, takozvanih skrivenih bibliografija, do sada nije objavæena nijedna samostalna bibliografija o seobama Srba u Rusiju u H¿ÌÌÌ veku.

169

REGISTAR

A Avramoviø (Abrahamoviø) Velemir, poruçnik Potiske krajine iz Mohola 41, 44 Ada, mesto 44 Adamov Jovan, krajiåki vahtmajster 60 Azov, grad u Rusiji 149 Azovska gubernija 144 Azovsko more 137 Albanez Jovan, major ruske vojske 18, 19 Albanija 146 Albanci 89, 90, 97, 99, 136 Ameænik, reka u Rusiji 64 Ana Ivanovna, ruska carica 12, 19, 20, 21, 137 Andreas, ugarski kraæ 115 Antonoviø Isaija v. Isaija Antonoviø Antonoviø Janika, krajiåki ober-kapetan 44 Antonoviø Jovan, oficir Potiske krajine iz Titela 41 Apostoli, plemiøka porodica iz Malorusije 21

Arad, grad 11, 15, 30, 34, 36, 38, 55, 56, 60, 117 Arnauti v. Albanci Arnautka, naseæe Arbanasa u Ukrajini 99 Arsenije ÌÌÌ Çarnojeviø, patrijarh 11, 12, 15, 17, 120 Arsenije Ì¿ Jovanoviø Åakabenta, patrijarh 37, 118 Arsenijev Georgije, krajiåki barjaktar 126 Arhangelsk (Novoarhangelsk), srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Atanasije, mitilenski episkop 99 Austrija, Austrougarska 9, 12, 13, 14, 17, 19, 25, 26-28, 32, 35, 47, 48, 51, 55, 58, 68, 71, 75, 76, 79, 83, 87, 89, 90, 93-95, 101, 112, 122, 124, 139, 141 Ahen, grad 25, 38 Ahmet, turski sultan 16 B Bavarska 36 Badræica Jovan, kapetan Potiske krajine iz Sente-Ostrova 41, 44

170

Bajanac Marko, krajiåki kaplar 126 Bajanac Petar, poruçnik Potiske krajine iz Kaœiëe 42, 60 Bajezitoviø Atanacko, kapetan Potiske krajine iz Çuruga 41 Balamiri Nikolaj, prota iz Erdeæa 48 Baleviø Jovan, sindikus Sremskih Karlovaca 89, 96 Balkan, Balkansko poluostrvo 16, 101 Baæevo, mesto u Srbiji 21 Banat, 13, 32, 36, 39,40, 45, 46, 47, 49, 54, 56, 59, 67, 72, 73, 74, 79, 81, 85, 102, 105, 134, 135, 145 Bartenåtajn Josif, grof, predsednik Ilirske dvorske deputacije 26, 45, 46,67, 69, 70, 71, 72, 109, 114, 129, 130, 135 Bastoviø Atanasije, Grk 99 Batka, selo u Banatu 30 Baturin, mesto u Malorusiji 52 Bahmut, utvrÿeni grad u Slavenosrbiji 123, 124, 126, 141 Baçka 33, 35 Bela, ugarski kraæ 115 Beograd 23, 93 Berezovka, reka u Ukrajini 64 Bernes, grof, austrijski poslanik u Petrogradu 27, 48 Bestuëev-Rjumin Aleksej Petroviç, grof, ruski kancelar 26, 27, 45,47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 58, 60, 61, 67, 68, 70, 72,74, 75, 77, 79, 80, 83, 84, 86,109, 112, 110, 113, 120, 123,131 Bestuëev-Rjumin Mihailo Petroviç, grof, ruski poslanik u Beçu 45, 47, 53, 67, 76, 80, 126

Beç 11, 12, 14,15, 25, 26, 27, 28, 30, 36, 37,38, 41, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 58, 63, 67, 68, 69, 71, 72, 73, 74, 76, 79, 80, 81, 82, 84, 86, 87, 92, 93, 95, 94, 95, 100, 105, 109, 111, 112, 113, 114, 118, 119, 120, 122, 125, 129, 130, 133, 135, 136, 143 Beçej 29, 39, 41, 42, 43, 44 Beçej, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Beçkerek 30 Beåka, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102 Bibikov, pukovnik (inëeœer) ruske vojske 123, 124, 126 Bitner, sekretar ruskog poslanstva u Beçu 77 Bobin Mijat, krajiåki vahtmajster 60 Bogdanov Georgij Mihailoviç, general-major ruske vojske 142 Bogosavæev Maksim, krajiåki redov 126 Bodroå, mesto i sediåte istoimene ëupanije 30, 33 Boëiø Ivan, general-major u ruskoj vojsci 14 Boëiø Paniø v. Boëiø Pantelija Pana Boëiø Pantelija Pana, kapetan Potiske krajine, komandant Titela, potpukovnik u ruskoj vojsci 11, 14, 15, 20, 21, 22 Boka Kotorska 145, 146 Boska, selo u Banatu 30 Bosna 97, 100, 111, 146 Bot, austrijski poslanik 48 Boåkov Ÿorÿe, krajiåki kvartirmajster 55

171

Boåkoviø Stojan, poruçnik Potiske krajine iz Beçeja 42 Boåœak Konstantin, krajiåki kornet 121 Brankoviø Ÿorÿe, grof, diplomata i hroniçar 13, 14 Branovaçki Mihajlo, zastavnik Potiske krajine 44 Branovaçki Subota, lajtnant Potiske krajine 44 Brestovac 33, 34 Brod, mesto u Slavoniji 37 Bug 65, 99 Bugari 89, 90, 91, 99 Budim 106, 119 Bukinski Stepan, major ruske vojske 142 Buliø Petar, prota iz Novomirgoroda 105 V Vajaj, çlan Inkorporacione komisije 33 Vajzbah, ruski grof 19 Vani Mihajlo, vojni sveåtenik iz Hodoåa u sluëbi ruskog poslanstva u Beçu 49, 74, 80, 83, 84, 126 Vanij Teodor, major u ruskoj vojsci 142 Varaëdin, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Vargin Jovan, krajiåki vahtmajster 60 Vasilije Petroviø, mitropolit crnogorski 56, 89, 93, 94, 96, 97, 98, 135 Veliki Varadin, mesto 106 Vilagoå, utvrÿeno naseæe 34

Vingoå, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Vinkovci 37 Vis, reka u Novoj Srbiji 65, 106 Visarion Pavloviø, episkop baçki 40 Vitepska gubernija 140 Vitkoviø Josif, sveåtenik u Jegri 87 Vitkoviø Nikola, knez, sin Stevana Vitkoviøa 21 Vitkoviø Sekula, pukovnik Sremske katanske regimente, narodni prvak 21, 35 Vitkoviø Stevan, brigadir Srpskog husarskog puka 11, 21, 22, 24 Vitkoviøi, krajiåka porodica poreklom iz Mustaøa kod Trebiœa 21 Viøentije Stefanoviø, patrijarh 20 Viåœevski Gavrilo, pukovnik ruske vojske 23, 74, 80, 90 Viåœevski Teodor, general-major ruske vojske 23 Viåœica, mesto kod Beograda 23 Vladisavæeviøi, srpska porodica u Rusiji 21 Vlasi 82, 91 Vlaåka 82, 91 Vlaåkalin Ÿura, barjaktar Potiske krajine iz Titela 42 Voznesenska gubernija 141 Vozœicin, knez, ruski poslanik u Beçu 12, 13, 17 Voiø Gavrilo, kapetan starog Srpskog husarskog puka 47 Vojnoviø Vuja, barjaktar Potiske krajine iz Feldvara 41, 44

172

Volga 122 Vologda, mesto na severu Rusije 140 Vorkapiø Mihajlo, krajiåki lajtnant 60 Voroncov, ruski grof 77, 133 Vråac, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Vujiø Vasilije, kornet Potiske krajine 56, 60 Vujiø (Vuiç) Georgije, major u ruskoj vojsci 142 Vujiø (Vuiç) Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Vujiø (Vuiç) Lazar, kapetan Potiske krajine 42 Vujiø (Vuiç) Maksim, poruçnik Potiske krajine, major u ruskoj vojsci 42, 56, 60, 142 Vujiø (Vuiç) Pavle, potpukovnik u ruskoj vojsci 73,142 Vujiø Petar, kapetan-lajtnant Potiske krajine 42, 56, 60 Vujiø Stevan, kornet Potiske krajine 56 Vujiøi, krajiåka porodica iz Martonoåa 60 Vujiçiø Igœat, barjaktar Potiske krajine iz Sente-Ostrova 41, 44 Vujiçiø Manojlo, barjaktar Moriåke krajine iz Çanada 42, 121 Vujiçiø Mihajlo, lajtnant Potiske krajine iz Petrova Sela 42, 126 Vukovar, grad u Sremu 21 Vukovar, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103

Vukoviç Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Vukotiø, serdar crnogorski 98 Vuåedin Jovica, poruçnik Potiske krajine iz Ëabæa 41 G Gavrilo, sveåtenik iz Peçke 46 Gajdaå Mihajlo, poruçnik Moriåke krajine iz Peçke 43 Gajiø Ÿurka, poruçnik Moriåke krajine iz Peçke 43 Gajsrug, austrijski general 82, 87, 120, 121 Galeta Ëivan, barjaktar Potiske krajine iz Titela 42 Galicin, knez, feldmaråal ruske vojske 19 Gardinovci 30, 38 Gizen, ruski poverenik u Beçu 15 Glinsk, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Glogovac, mesto u Pomoriåkoj krajini 42, 43, 56, 60,121 Glogovac, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Gæebov Ivan Fjodoroviç, general-major ruske vojske 59, 64, 66, 90, 93, 123, 140, 149 Golovin Fjodor Aleksijeviç, ruski drëavni kancelar 14 Golovkin Gavrilo, ruski kancelar 16 Golub Georgije, kapetan-lajtnant Potiske krajine iz Sente-Ostrova 41 Golub Ÿorÿe, vicekapetan Potiske krajine 44

173

Golub Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Golub Petar, major u ruskoj vojsci 142 Graçanov Nikolaj, krajiåki lajtnant 126 Graåalkoviø, grof, predsednik Inkorporacione komisije 50, 68, 69, 118 Grimani, mletaçki glavni providur za Dalmaciju 98 Grubiø Georgije, krajiåki vahtmajster 126 Grci 48, 89, 90, 91 D Dabiø Zaharije, krajiåki vahtmajster 126 Dabiø Mihajlo, barjaktar Moriåke krajine iz Glogovca 43 Davidov Pavle, krajiåki vahtmajster 126 Davidoviç Arsenij, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Davidoviç Josif Joza, krajiåki lajtnant 55, 60 Dalmacija 98, 100, 115, 144, 145, 146 Daæ 73 Daåkova Katarina, knegiœa, predsednica ruske Akademije nauka 139 Debokset, ruski inëeœer-pukovnik 149 Depreradoviç Aleksej Rodionoviç v. Preradoviø Aleksej Rodionoviç Depreradoviç Georgije Rodionoviç v. Preradoviø Georgije Rodionoviø

Depreradoviç Ivan Rodionoviç v. Preradoviø Ivan Rodionoviø Depreradoviç Nikolaj Ivanoviç v. Preradoviø Nikolaj Ivanoviø Depreradoviç Rajko (Rodion) Stepanoviç v. Preradoviø Rajko-Rodion Stepanoviø Depreradoviçi v. Preradoviøi De-Preradoviçi v. Preradoviøi Deåiø Mihajlo, barjaktar Potiske krajine iz Beçeja 41 Dimitrovica, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Dœepar 17, 64, 65, 92, 132, 149 Dœestar 91 Dolfini, mletaçki poslanik u Beçu 15 Donec 123, 124, 125 Doneckoe (Podgornoe), srpsko naseæe u Slavenosrbiji, sada Slavjanoserbsk 125 Drezden 48, 67, 68, 76, 77, 83 Dudvarski Nikola, barjaktar Potiske krajine iz Ostrova 42, 44 Dunav 16, 17, 32, 33, 37, 43 Ÿ Ÿakoviø Isaija v. Isaija Ÿakoviø Ÿorÿe, zanatlija iz Budima 106 Ÿulinac Arsenije, kapetan Potiske krajine iz Çuruga 41 Ÿur, mesto u Moriåkoj krajini 38 Ÿuraåkoviø Petar, vojvoda crnogorski 98

174

Ÿuriø Jovan, barjaktar Potiske krajine iz Martonoåa 42 Ÿuriø Lazar, barjaktar Potiske krajine iz Sentomaåa 41, 44 Ÿuriåiø Ÿuraÿ, barjaktar Potiske krajine iz Beçeja 42 E Evgenije Savojski, austrijski vojskovoÿa i diplomata 22 Evropa 16 Ekatarinoslavska gubernija 140, 141 Engelshofen, baron, austrijski general 29, 33, 36, 37, 40, 41, 46, 73, 74, 80, 82, 112, 118 Erdeæ, pokrajina 15, 32, 69, 73 Esterhazi, grof 131,133 Ë Ëabaæ, mesto u Potiskoj krajini 39, 41, 42 Ëivac Ranisav, barjaktar Moriåke krajine iz Semlaka 43 Ëigiç Stevan, major u ruskoj vojsci 142 Ëolobov, ruski major, komandant ruske ekspoziture za migraciju u Tokaju 95 Z Zako Ÿorÿe (Georgije), barjaktar Potiske krajine iz Kaœiëe 42, 44 Zako Petar, kapetan Potiske krajine iz Beçeja 41 Zako Stevan, kapetan Potiske krajine iz Kaœiëe 41

Zamfiranoviø, emisar iz Vlaåke 91 Zaporoëje, grad u Ukrajini 91, 140 Zariø Stevan, barjaktar Potiske krajine iz Kaœiëe 42, 44 Zeliø Gerasim, episkop, pisac ëitija 145 Zemun 34, 83, 97, 135 Zemun, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Zoriø Vasilije, lajtnant Potiske krajine iz Moåorina 121, 126 Zoriø Jovan, stric Maksima Zoriøa 121 Zoriø Julijana, køi generala Maksima Zoriøa 144 Zoriø Maksim, kapetan Potiske krajine iz Moåorina, general-poruçnik u ruskoj vojsci 42, 56, 121, 141, 142, 144 Zoriø Simeon v. Neranxiø Zoriø Simeon Zoriç Maksim Teodoroviç v. Zoriø Maksim Zoriç Simeon Gavriloviç v. Neranxiø Zoriø Simeon I Ilijeviø Gavrilo, barjaktar Potiske krajine iz Feldvara 41, 44 Iliø Vulin, krajiåki pukovnik iz Segedina 16, 123 Ingul, reka u Novoj Srbiji 93 Iratoå, åanac u Moriåkoj krajini 34 Isaija Ÿakoviø, mitropolit karlovaçki 15 Itebej, mesto u Banatu 30

175

J Jakovæeviø Jovan, krajiåki vahtmajster 126 Jankelin Vasa, krajiåki redov 126 Janus, komandant husarskog puka u Slavoniji 38 Jarak, mesto u Potiskoj krajini 38 Jegarac Jovan, poruçnik Potiske krajine iz Martonoåa 42 Jegra, grad u Ugarskoj 79, 87 Jezdimiroviø, pustolov u sluëbi generala Åeviøa 89, 96, 97, 99 Jelisaveta Petrovna, ruska carica 26, 11, 45, 48, 51, 52, 53, 62, 63, 64, 67, 68, 75, 76, 83, 92, 94, 105, 122, 125, 126, 137, 139 Jelisavetgrad, tvrÿava i grad na granici Nove Srbije, åtabno mesto 140 Jenova, mesto u Moriåkoj krajini 34 Jenova, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Jeremiø Ëivan, barjaktar Potiske krajine iz Martonoåa 42 Jovan, episkop perjaslavski i borispoæski 102 Joviçiø Petar, barjaktar Potiske krajine iz Feldvara 42 Josiø Ÿura, kapetan Moriåke krajine iz Çiçira 43 Josif, austrijski car 26, 71 Joca, stanovnik Nove Srbije 106 Jociø Sava, barjaktar Moriåke krajine iz Peçke 42, 47

Jugoviø Vasilije, krajiåki redov 126 Juëna Ugarska 12, 47, 67, 69, 80, 92 Juëni Sloveni 11 Juzbaåa Aleksej, major u ruskoj vojsci 142 Juzbaåa Konstantin Nikolajeviç, brigadir u ruskoj vojsci 142 Juzbaåiø Kosta, kornet iz Nadlaka 121 K Kavkaz 145 Kavrijani, grof 100 Kagarlik, reka u Novoj Srbiji 64 Kazan, grad u Rusiji 122 Kajzerling Karlo, grof, ruski ambasador u Beçu 76, 77, 79, 83, 84, 85, 86, 87, 93, 94, 95, 96, 109, 112,113, 114, 122, 125, 130, 132, 133, 134 Kalanek Aleksandar fon, komorski upravnik u Slavoniji i Sremu 13, 30 Kalniblat, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Kamenka, reka u Novoj Srbiji 64 Kamenka, tvrÿava u Novoj Srbiji 61, 65, 103 Kanaçanin Jovan, poruçnik Potiske krajine iz Çuruga 41 Kantakuzin Åerban v. Åerban Kantakuzin Kaœiëa, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Kaœiëa, mesto u Potiskoj krajini 39, 41, 42, 43, 44, 56, 60, 102

176

Karakaåeviø Dragiø, poruçnik Potiske krajine iz Mohola 41, 44 Karapanxiø Nikola, barjaktar Potiske krajine iz Kaœiëe 42 Karapanxiø Sava, lajtnant Potiske krajine iz Kaœiëe 42, 44 Karlo ¿Ì, austrijski car 20, 23, 28, 71, 143, 115 Karlovci (Sremski Karlovci) 13, 17, 20, 38, 80, 89, 96, 149 Karoæi, grof, general austrijske vojske 36, 37 Kaspijsko more 19 Kata, stanovnik Nove Srbije 106 Katarina ÌÌ Velika, ruska carica 121, 138, 139, 140, 144, 145 Kaø 30 Kaunic, grof, austrijski kancelar 70, 94, 126, 129, 130, 131, 132, 133, 134 Kelemen Benedikt, krajiåki redov 126 Kenigseg-Erps, grof, predsednik Ilirske dvorske deputacije 134 Keçkemet 34 Kijev 54, 59, 60, 65, 80, 81,92, 97, 98, 99, 100, 107, 122, 123, 149 Kikinda 126 Kiriø Maksim, krajiåki barjaktar 126 Kneëeviø Pavle, kapetan Moriåke krajine iz Åajtina 42 Kneëeviø Staniåa, poruçnik Moriåke krajine iz Åajtina 42 Kœaëinoviø Nikola, iseæenik iz Crne Gore 98

Kovaçeviø Petar, poruçnik Potiske krajine iz Petrova Sela 42 Koviæ, mesto u Potiskoj krajini 34, 38 Kovin 30 Kovin, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Kozel, mesto u Åleziji 119 Koler, grof, austrijski dvorski savetnik 134 Kolinoviø Aleksije, sekretar mitropolita Vasilija Petroviøa 98 Koloredo, grof, austrijski vicekancelar 74 Komoran 38 Konstantin ÌÌ Brankovan, gospodar Vlaåke 14, 15 Konstantinov Aleksa, krajiåki kornet 55, 60 Konçareviø Simeon v. Simeon Konçareviø Korobçino, åanac u Novoj Srbiji 105 Kosavçiø Vasilije, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Kosiø Periåa, barjaktar Potiske krajine iz Novog Koviæa 41 Kostiø Jovan, krajiåki vahtmajster 60 Kotor, grad u Boki 96 Koåice 95 Koåutiø Stojan, krajiåki redov 126 Krestiø, krajiåki vahtmajster 95 Krilov, åtabno mesto u Novoj Srbiji 65, 103 Krim, poluostrvo izmeÿu Crnog i Azovskog mora 61, 145

177

Krjukov, naseæe u Novoj Srbiji 103 Kruåedol, mesto i manastir 94 Kubura (Kuburin) Ostoja, barjaktar Potiske krajine iz Mohola 41, 44 Kula, mesto 30 Kurakini, ruska plemiøka porodica 144 Kurska gubernija 143 Kurtiøi, mesto 56 Kurfeld, trgovac iz Beça 73 L Lazar, kaluÿer, administrator parohije Veliki Sv. Petar 105 Lazareviø Mina, kapetan-lajtnant Potiske krajine iz Çuruga 41 Laloå Konstantin Nikolajeviç, general-major ruske vojske 142 Lanov Petar, komandant puka u ruskoj vojsci 141 Lemeåan, mesto 95 Leontijev, ruski generalni guverner 60 Leopold Ì, austrijski car 11, 36, 40, 51, 71, 143 Litriçev Petar, krajiåki redov 126 Lubomirski, knez 20 Lugan, reka u Slavenosrbiji 123, 124 M Maÿari 30, 31, 32, 35, 36, 37, 38, 41, 51, 55, 86, 106, 107, 113, 115 Maÿarska 145

Majnoviø Stevan, poruçnik Potiske krajine iz Ostrova 42 Makedonci 98, 99 Malorusi 17, 89, 104, 107, 146 Malorusija 21, 17, 52, 63, 92, 99, 101, 138 Mandorlak, mesto u Moriåkoj krajini 42, 43, 121 Mandorlak, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Manëel, mesto u Rusiji 99 Marija Terezija, austrijska carica 23, 25, 28, 31, 33, 47, 48, 50, 51, 53, 64, 67, 68, 69, 70, 72, 76, 84, 85, 86, 94, 113, 115, 119, 126, 129, 131, 132 Marjanoviø Ilija, kornet iz Çanada 56, 60 Marjanoviø Pavle, poruçnik Moriåke krajine iz Çanada 42, 81 Marjanoviø (Marjanoviç) Petar, (Pjotr), kapetan Moriåke krajine iz Pavliåa i Çanada, major u ruskoj vojsci 42, 56, 60, 62, 81, 142 Markov, Malorus, aÿutant 95, 97 Markoviø Marko, obrstvahtmajster Potiske krajine iz Sente-Ostrova 41 Markoviø Nedo, poruçnik Potiske krajine iz Mohola 42 Markoviø Filip, krajiåki kvartirmajster 55 Martiø Jakov, poruçnik Potiske krajine iz Petrova Sela 42 Martonoå, mesto u Potiskoj krajini 39, 42, 43, 44, 56, 60, Martonoå, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102

178

Macin Mihajlo, krajiåki vahtmajster 126 Maça 100 Maçva 89, 97 Medakoviø Radoå, krajiåki kaplar 126 Meÿanski Lazar, lajtnant Potiske krajine iz Ëabæa i Kaœiëe 41, 44 Meÿeÿa, mesto u Dalmaciji 145 Meægunov, ruski general 140 Mehmed Ì, turski sultan 93 Meåçerski, ruski general 140 Miatoviø Filip, kvartirmajster Potiske krajine 60 Milan, prezviter iz Peçke 47 Milankoviø, arhimadrit Donskog manastira 146 Milinoviø Neåko (Neca), barjaktar Potiske krajine iz Sente-Ostrova 41, 44 Miloradoviø Mihajlo (Miloradoviç Mihajlo Andrejeviç), diplomata, kancelar kod Petra Velikog, pukovnik u ruskoj vojsci 16, 146 Miloradoviç Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Milosavæeviø Marko, poruçnik Potiske krajine iz Ostrova 42 Milosavæeviø Sava, krajiåki barjaktar 126 Miloåev Pantelija, krajiåki redov 126 Milutinoviø Marinko, kapetan Moriåke krajine iz Subotice 43, 121 Milutinoviø Pavle, poruçnik Moriåke krajine iz Pavliåa 43

Minarov Filip, krajiåki kaplar 126 Minih, ruski feldmaråal 20 Miokoviø Ëivan, kapetan Moriåke krajine iz Nadlaka 121, 126 Miokoviø Igœat, barjaktar Moriåke krajine iz Nadlaka, major u ruskoj vojsci 42, 121, 142 Miokoviç Avram, major u ruskoj vojsci 142 Miokoviç Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Miokoviç Pavle, major u ruskoj vojsci 142 Miokoviç Pjotr, major u ruskoj vojsci 142 Mirgorod 97, 106 Miriloviø Maksim, barjaktar Potiske krajine iz Feldvara 41, 44 Mirkoviø, lajtnant u ruskoj vojsci 71, 73, 80, 85, 111 Mirkoviø Rista, poruçnik Potiske krajine iz Ostrova 42 Mitrovica 37, 96, 97 Mihajloviø Boåko, voÿa iseæenika iz Bosne 111, 115 Mihajloviø Dimitrije, kapetan Moriåke krajine iz Mandorlaka 43 Mihajloviø Mihajlo, barjaktar Moriåke krajine iz Mandorlaka 43, 121 Mihajloviø Stevan, krajiåki kapetan 126 Miåkoviø Ëivan, kapetan-lajtnant Moriåke krajine iz Nadlaka 42

179

Miåkovski Mihail, major u ruskoj vojsci 142 Mleci (Mleçiøi, Mletaçka republika) 14, 46, 94 Modoå, mesto u Banatu 30 Moldava (Moldavija) 18, 20, 61, 91 Monasterlija Jovan, podvojvoda (viceduktor), austrijski pukovnik 15, 37 Monasterlija Josif, komandant Petrovaradinskog peåaçkog puka 37 Moravska 135 Moraçanin Petar, sveåtenik 100 Moriå, reka 32, 46, 73 Moriåani 50, 57, 59, 119 Moriåje (Pomoriåje) 9, 12, 15, 16, 24, 29, 39, 46, 56, 118, 119 Moriåka (Pomoriåka) krajina 24, 25, 29, 30, 31, 32, 34, 35, 38, 40, 41, 42, 45, 47, 51, 52, 54, 56, 102, 118, 121, 122 Moskva, grad 11, 13, 14, 15, 16, 20, 47, 122, 123, 146 Mohol (Mol), mesto u Potiskoj krajini 39, 41, 42 Moåorin, mesto u Potiskoj krajini 30, 38, 39, 41, 42, 56, 103, 121, 144 Moåorin, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103, 147 Mustaø, selo kod Trebiœa 21 N Nadaëdi, grof 57 Nadlak (Naÿlak), mesto u Moriåkoj krajini 29, 40, 42, 43, 51, 54, 56, 60, 121

Nadlak, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Nemaçka 120 Nemci 38, 55, 106 Nenadoviø Pavle v. Pavle Nenadoviø Neranxiø Gavrilo, otac Simeona Neranxiøa Zoriøa 121 Neranxiø David Gavriloviø, general-major u ruskoj vojsci 142, 145 Neranxiø Zoriø Simeon, general-major u ruskoj vojsci 121, 142, 144, 145 Neranxiç Simeon Gavriloviç v. Neranxiø Zoriø Simeon Nestorovo, åanac u Novoj Srbiji 106 Nefimonov, ruski zastupnik u Beçu 12 Neåiø Jovan, poruçnik Potiske krajine iz Feldvara 42 Nizozemska v. Holandija Niemirov, grad 20 Nikola, sveåtenik iz Peçke 46 Nikolajevna Teodora, ëena Stevana Vitkoviøa 21 Nikoletiø Ëivan, krajiåki lajtnant 44 Nikoletiø Konstantin, poruçnik Potiske krajine iz Sentomaåa 42 Nikoletiø Stevan, barjaktar Potiske krajine iz Sentomaåa 42 Nikoliø Ëivan, poruçnik Potiske krajine iz Sentomaåa 41 Nikoliø Jovan, kapetan Potiske krajine iz Sentomaåa 35, 42

180

Nikoliø Stevan, krajiåki barjaktar 44 Ninçeviø Maksim, kapetan Potiske krajine iz Kaœiëe 42 Ninçiø Maksim, krajiåki lajtnant 44 Nova Srbija 9, 12, 24, 25, 28, 47, 53, 59, 63-67, 81, 89-93, 97-106, 109, 117, 122, 124, 127, 136-143, 145147, 149, 150 Novakoviø Gavrilo, kapetan Moriåke krajine iz Semlaka 42, 52 Novakoviø Georgije, poruçnik Moriåke krajine iz Semlaka 43, 52 Novakoviø Miåa, barjaktar Potiske krajine 55, 60 Novi Erceg, grad u Boki 146 Novi Koviæ, åanac u Potiskoj krajini 39, 41, 42, 43 Novi Sad 97, 143, 146 Novomirgorod (Novi Mirgorod), grad i åtabno mesto u Novoj Srbiji 101, 103, 104, 105, 106, 107, 139, 146 O Oblaçiø Radosav, barjaktar Potiske krajine iz Çuruga 41 Obradoviø Dositej, prosvetiteæ i pisac 145 Obreåkov Aleksej, ruski poslanik u Carigradu 91, 93 Ogœanoviø Teofil, stanovnik Moriåke krajine 72 Oëegoviç Stepan, potpukovnik u ruskoj vojsci 142

Orenburg, naseæe Srba iz Crne Gore u Rusiji 97, 99 Orengi, agent u Beçu za srpske stvari 38, 73 Orlovat, mesto u Banatu 30 Orfelin Zaharije, kœiëevnik 17, 18 Osek, grad 73, 87 Ostojiø Jovan, barjaktar Moriåke krajine iz Peçke 43 Ostrovo, mesto u Potiskoj krajini 39, 41, 42, 43 Ohaba, åanac u Moriåkoj krajini 34 Oçakova, reka u Novoj Srbiji 149 P Pavle Nenadoviø, mitropolit karlovaçki 33, 38, 39, 40, 43, 45, 46, 55, 56, 57, 67, 73, 83, 94, 119, 120, 129, 135, 136 Pavliå, mesto u Moriåkoj krajini 42, 43, Pavliå, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Pavloviø Visarion v. Visarion Pavloviø Palanka, mesto u Baçkoj 33 Palfi Jovan, grof 118 Pantazij (Bandaxija) Aleksej, major u ruskoj vojsci 142 Pançevo, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Pap Janoå, stanovnik Velikog Varadina 106 Pap Marci, stanovnik Nove Srbije 106 Paraskoviø Konstantin, tutor srpske kapele u Beçu 120

181

Pariz 70, 130 Pataçiø, grof, çlan Inkorporacione komisije 33 Peakoviø Jovan, barjaktar Potiske krajine iz Starog Koviæa 41 Pek, komandant husarskog puka u Slavoniji 38 Periø Dimitrije, pukovnik Srpskog husarskog puka 21, 22, 47, 73, 124 Persija 19 Petar Ì Veliki, ruski car 9, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 21, 52, 53, 54, 58, 75, 94, 120, 137, 146 Petar ÌÌ, ruski car 11, 137 Petar ÌÌÌ, ruski car 139 Petrandi Ivan, pukovnik Slavonskog husarskog puka 38, 119 Petrovaradin, tvrÿava 21, 30, 34, 95, 96 Petrovaradinski åanac, naseæe, docnije Novi Sad 34 Petrovgrad, ruska prestonica 14, 26, 27, 48, 60, 65, 70, 74, 76, 79, 80, 83, 86, 87, 91, 94, 99, 100, 110, 112, 114, 131, 138, 149 120, 139, Petroviø Vasilije v. Vasilije Petroviø Petroviø Stevan (Petroviç Stepan), sekund-major u Åeviøevom puku 82, 87, 95, 96, 97, 98, 124 Petroviç Jegor Filipoviç, grof 144 Petroviç Nikolaj, pukovnik u ruskoj vojsci 142

Petroviç Filip, major u ruskoj vojsci 142 Petrovo Selo, mesto u Potiskoj krajini 39, 42, 43, 103 Petrovo Selo, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102 Petro-Ostrov, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 147 Peçigra Jovan, barjaktar Potiske krajine iz Titela 42 Peçka, mesto u Moriåkoj krajini 39, 42, 43, 45, 46, 55, 56, 60 Peçka, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Peåiø Mihajlo, poruçnik Moriåke krajine iz Sente 42 Peåta 56 Pivarov Jovan, krajiåki vahtmajster 55, 60 Piko-Pavloviø, pisac kœ. Srbi u Ugarskoj 150 Piæuënica, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Piåçeviø (Piåçeviç) Aleksandar, major u ruskoj vojsci 142, 145 Piåçeviø (Piåçeviç) Gavril, major u ruskoj vojsci 142 Piåçeviø (Piåçeviç) Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Piåçeviø (Piåçeviç) Jevrem, major u ruskoj vojsci 142 Piåçeviø (Piåçeviç) Lazar, major u ruskoj vojsci 142 Piåçeviø (Piåçeviç) Simeon Stepanoviø (Stepanoviç), general-major u ruskoj vojsci 38, 89, 95, 96, 97, 107, 121, 124, 125, 139, 145, 146

182

Piåçeviø (Piåçeviç) Stepan, major u ruskoj vojsci 142 Piåçeviø Stefan Gavrilov, komandant Åida 21 Piåçeviø Teofil, major u ruskoj vojsci 142 Plamenac Mojsije (Mojaå), vojvoda crnogorski 98 Plamenac Rodion Stepanoviç, brigadir u ruskoj vojsci 141 Podgorica 18, 95, 96, 100 Podgoriçanin Georgij Petroviç, grof, general-major u ruskoj vojsci 142, 144 Podgoriçanin Jovan (Ivan Mihailoviç), grof, major austrijske vojske, general-poruçnik u ruskoj vojsci 100, 141, 142, 144, 145 Podgornoe (Doneckoe), srpsko naseæe u Slavenosrbiji 125 Podunavæe 16 Podunavska krajina 31 Poëun 32, 34, 50 Poltava, grad 15 Poæaci 21, 90, 144 Poæska 17, 19, 20, 61, 89, 90, 91, 99, 137, 149 Pomoriåje 9, 12, 15, 16, 24, 29, 39, 46, 56, 118, 119 Popov Gavrilo, krajiåki lajtnant 126 Popov Grigorije, krajiåki redov 126 Popov Ëivko, kapetan Moriåke krajine iz Mandorlaka 43 Popov Rista, krajiåki vahtmajster 126

Popoviø Bogdan, satnik, izaslanik krajiåkih oficira kod Petra Velikog 16 Popoviø Vasilije, stanovnik Mirgoroda 106 Popoviø Georgije, kapetan Potiska krajine iz Sente 42, 56, 60 Popoviø Ÿorÿe, krajiåki kvartirmajster 55 Popoviø Ÿuraÿ, kapetan Potiske krajine iz Ëabæa 41 Popoviø Ëivko, poruçnik Potiske krajine iz Çuruga 41 Popoviø Jovan, barjaktar Potiske krajine iz Çuruga 41 Popoviø Lazar, poruçnik Potiske krajine iz Petrova Sela 42 Popoviç (Totoviç!) Vasilij, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Potisje 9, 12, 15, 16, 18, 24, 29, 39, 46, 56, 119 Potiska krajina 24, 25, 29, 30, 31, 32, 34, 35, 38, 39, 41, 42, 43, 44, 45, 51, 52, 56, 60, 102, 118, 121, 122 Prag 81 Preliø Georgije, krajiåki kapetan 121, 126 Preradoviø Aleksej Rodionoviø, brigadir u ruskoj vojsci 142 Preradoviø Georgije Rodionoviø, general-major u ruskoj vojsci 124 Preradoviø Ivan Rodionoviø, general-major u ruskoj vojsci 142 Preradoviø Nikolaj Ivanoviø, general u ruskoj vojsci 144

183

Preradoviø Rajko (Rodion) Stepanoviø, pukovnik Slavonskog husarskog puka, generalporuçnik u ruskoj vojsci 49, 69, 99, 107, 111, 113, 117, 119, 120, 122, 123, 124, 126, 127, 138, 141 Preradoviøi, srpska plemiøka porodica u Rusiji 144 Pretlak, austrijski poslanik u Petrogradu 27, 67, 68, 70, 72, 75, 76, 80, 83, 109, 112, 113, 114, 115, 131 Provansa, pokrajina u Francuskoj 35 Prodanoviø Vasilije, barjaktar Potiske krajine iz Starog Koviæa 42 Prodanoviø Mihajlo, kapetan Potiske krajine iz Starog Koviæa 41 Prusija (Pruska) 26, 27, 69, 71, 93, 114 Prut 120 Puçkov Stevan, pukovnik 95, 96, 97, 99, 105 R Radiåiø Marko, barjaktar Potiske krajine iz Sentomaåa 41, 44 Radovanoviø Radivoj, barjaktar Moriåke krajine iz Subotice 43 Radojçiø Ëivko, lajtnant Moriåke krajine iz Nadlaka i Çanada 42, 121, 126 Radoniø Georgije, kapetan crnogorski 99

Radoniø Stano, serdar crnogorski 98 Raduloviç Gavrilo, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Rajkoviø Petar, kapetan Potiske krajine iz Novog Koviæa 41 Rajkoviç Jevrem, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Rajkoviç Simeon, major u ruskoj vojsci 142 Rajna 120 Rakiåiø Sava, kapetan-lajtnant Potiske krajine iz Beçeja 42 Rakoci, voÿa ustanka u Ugarskoj (1703–1711) 15, 18, 22, 31 Raåkoviø Avram, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Raåkoviø Aleksandar, krajiåki pukovnik iz Sremske Mitrovice 96, 97 Raåkoviø Atanasije, pukovnik, komandant Sremskog husarskog puka 16, 37, 69, 118, 121 Rijeka, grad 96 Rimæani, pripadnici katoliçke vere 105 Riçkov, ruski nauçnik 97 Rodost, mesto 22 Rubeåiø Lazar, novosadski senator, oficir u ruskoj vojsci 143 Rudaçev, krajiåki kvartirmajster 126 Ruëiø Nikola, krajiåki barjaktar 126 Rumuni 89, 90 Runiø Ostoja, krajiåki redov 126 Runiø Sima, krajiåki vicekapetan 44

184

Rus Rajko, krajiåki redov 126 Rusi, passim Rusija, passim S Sabadka v. Subotica Sabo Iåtvan, poruçnik Moriåke karjine iz Nadlaka 42 Sabov, krajiåki lajtnant (usvojenik majora Çorbe) 72 Sabov Vasilij, major u ruskoj vojsci 142 Sabov Lazar, major u ruskoj vojsci 142 Sabov Stepan, major u ruskoj vojsci 142 Sava 37, 95, 120 Samara, reka u Rusiji 97 Satin Josif, pukovnik u ruskoj vojsci 141 Sv. Jelisaveta, tvrÿava 63, 64, 65, 93, 103, 104 Sv. Marija v. Subotica Sv. Mikluå, mesto u Banatu 105 Segedin 11, 13, 15 Segedinac Pera, krajiåki kapetan, voÿa bune 1735. 55, 117 Semlak, mesto u Pomoriåkoj krajini 42, 43 Semlak, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Senta, mesto u Moriåkoj krajini 22, 41, 42, 43, 44, 56, 60 Senta (Sentov), srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Sentivan, mesto u Baçkoj 13, 30 Sentjanin Pjotr, pukovnik u ruskoj vojsci 142

Sentomaå, mesto u Potiskoj krajini, danas Srbobran 39, 41, 42, 43, 44, 106 Sentomaå, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Serbeloni, austrijski general 38 Serezli Lazar, krajiåki kapetan 60, 106 Sibir 48 Siget, selo u Banatu 30 Simanda, mesto u Moriåkoj krajini 34 Simeon Konçareviø, episkop dalmatinski 100 Simkiø Gavrilo, poruçnik Moriåke krajine iz Çiçira 43 Siœuha, reka na granici Nove Srbije 65 Skoriø Jovan (Skoriç Ivan), major u ruskoj vojsci 142, 145 Slavenosrbija 9, 12, 24, 25, 28, 53, 92, 95, 99, 103, 107, 117, 124127, 137, 138, 140, 142, 144, 145, 147 Slavjanoserbsk, grad u Slavenosrbiji 125 Slavkoviø Kozma, krajiåki redov 126 Slavonija 11, 36, 30, 73, 80, 87, 95, 98, 119, 135 Slankamen, mesto u Sremu 35 Slankamen, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Sloveni 20, 23, 66, 90, 138 Sombor 33, 34 Sorinka Mihajlo, krajiånik iz Ëabæa 42 Sofronije, kaluÿer iz Slavjanosrbije 103

185

Spaiø Ostoja, poruçnik Potiske krajine iz Beçeja 42 Spiçinski, ruski pukovnik 139, 140 Srbi, passim Srbija 100, 139, 146 Srem 21, 35, 33, 36, 45, 52, 55, 79, 95, 07, 119, 120 Staniçkov Georgije, kvartirmajster 126 Stankova Marija, stanovnik Nove Srbije 105 Stankoviø, husar 100 Stankoviø Nikola, Srbin iz Budima 106 Stankoviø Ostoja, poruçnik Moriåke krajine iz Semlaka 43 Stankoviø Stevan, stanovnik Velikog Varadina 106 Stankoviç Mihail, major u ruskoj vojsci 142 Stanojeviø Arsenije, poruçnik Potiske krajine iz Starog Koviæa 42 Stari Koviæ, mesto u Potiskoj krajini 39, 43 Stepanov Igœat, redov iz Nove Srbije 106 Stiplec, mesto u Banatu 30 Stojanov Jovan, general-major ruske vojske 20, 21, 22 Stratimiroviø Anto, knez iz Boke 146 Suvorov Maksim, ruski uçiteæ 17, 20 Subotica, mesto u Moriåkoj krajini 30, 42, 43 Subotica, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103, 147 Subotheæa v. Subotica

Sudareviø Gaja, barjaktar Potiske krajine iz Çuruga Sudarski Mihajlo, barjaktar Potiske krajine iz Beçeja 42 Suæin Subota, kapetan Moriåke krajine iz Sente-Ostrova 41 T Tabakoviø Aleksij, krajiåki redov 126 Taburino, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Tatari 12, 21 Tekelija Jovan, pukovnik, zapovednik Moriåke milicije 15, 16, 22 Tekelija Jovan, sin Ranka Tekelije, oficir Moriåke krajine 23 Tekelija Lazar, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Tekelija Petar, poruçnik u austrijskoj vojsci, general-poruçnik u ruskoj vojsci 22, 23, 73, 140, 144, 145, 146 Tekelija Ranko, sin pukovnika Jovana Tekelije, kapetan Moriåke krajine 22 Temiåvar 39, 73, 81, 82 Teofiloviø Mihajlo, upravnik mitropolijskog spahiluka iz Daæa 74, 133 Terzin Ëivan, kapetan Moriåke krajine iz Åoæmoåa 42 Teåan Teofil, ruski husarski kapetan 135 Teåiø Mihajlo, lajtnant Potiske krajine iz Beçeja 41, 44 Tie Ivan, krajiåki vahtmajster 60

186

Tisa 30, 32, 43, 46 Titel, mesto u Potiskoj krajini 14, 30, 34, 38, 39, 41, 42 Tjasmin, reka u Rusiji 65 Tokaj, mesto u Ugarskoj 11, 23, 60, 67, 74, 80, 85, 129, 132, 133 Toma, sveåtenik iz Peçke 46 Tomaåev Ëivan, barjaktar Moriåke krajine iz Åajtina 42 Tomaåeviø Neåko, barjaktar Potiske krajine iz Petrova Sela 42 Tomin Todor, barjaktar Potiske krajine iz Ostrova 42 Tor, tvrÿava u Rusiji, sada Slavjansk 19 Trebinski Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Trebiœe 21 Trnovac Jovan, barjaktar Moriåke krajine iz Pavliåa 42 Trst 16, 48, 87, 95, 96 Tur, reka u Rusiji 64, 93 Turska 9, 11, 12, 13, 19, 20, 34, 56, 67, 79, 87, 89, 91, 93, 94, 96, 97, 111, 113, 115, 130, 137, 145 Turci 14, 16, 17, 18, 19, 22, 31, 32, 36, 39, 51, 52, 93, 94, 144 U Ubaviø Jovan, poruçnik Moriåke krajine iz Glogovca 43 Uvalov Igœat, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Ugarska 11, 15, 18, 19, 20, 21, 22, 30, 32, 44, 59, 62, 66, 67, 69, 70, 71, 74, 80, 87, 89, 90, 93, 102, 105, 106, 107, 109, 111, 115, 117, 118, 122, 123, 132, 133, 134, 135, 136, 138, 139, 141, 144, 145, 150

Ukrajina 18, 19, 27, 54, 104, 99 Uksunoviø, kapetan iz Nove Srbije 104 Ulfeld, grof, austrijski drëavni kancelar 26, 67, 68, 70, 72, 76, 83, 87, 129, 131 F Fedvar (Feldvar), srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103, 147 Fejervari Ladislav, kapetan Potiske krajine iz Novog Koviæa 41 Feldvar, mesto u Potiskoj krajini, danas Baçko Gradiåte 41, 42, 43, 44 Fenlak, mesto u Potiskoj krajini 39 Filipoviø Petar, stanovnik Sentomaåa 106 Filipoviø (Filipoviç) Georgije, kapetan Moriåke krajine iz Glogovca, major u ruskoj vojsci 43, 56, 60, 121, 142 Franc, nemaçko-austrijski car 38, 134 Francuska 26, 36, 93, 76, 115, 130 Fridrih ÌÌ, pruski kraæ 10, 25, 26, 27, 28, 31, 67, 68, 69, 71, 75, 94, 130, 134 Futog, mesto u Baçkoj 100 H Hag 35 Harer, austrijski general-auditor 118 Harkovska gubernija 143 Haxi Makri-Puæezi, albanski „derviå paåa“ 99

187

Hersonska gubernija 143, 146, 147 Hercegovina 96, 100, 146 Hodoå, manastir u Banatu 74 Holandija 16, 35 Horvat Antun, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Horvat Georgij Ivanoviç, neøak Jovana Horvata, general-major u ruskoj vojsci 142 Horvat Dima v. Horvat Dimitrij Ivanoviç Horvat Dimitrij, sin Mihajla Horvata, potpukovnik u ruskoj vojsci 71 Horvat Dmitrij Ivanoviç, sin Jovana Horvata, brigadir u ruskoj vojsci 71, 142, 143 Horvat Ivan, sin Jovana Horvata, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Horvat Ivan Dimitrijeviç, neøak Jovana Horvata, generalmajor u ruskoj vojsci 142 Horvat Ivan Samojloviç v. Horvat Jovan Horvat Jovan, potpukovnik Moriåke krajine iz Peçke, general-poruçnik u ruskoj vojsci 9, 22, 24, 25, 28, 29, 43, 45, 49-67, 69, 70, 71, 80, 81, 84, 85, 86, 89, 90, 91, 92, 97, 98, 99, 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 117, 118, 119, 122, 123, 124, 125, 126, 137, 138, 139, 140, 141, 142, 143, 144, 145, 147, 149 Horvat Josif Ivanoviç, sin Jovana Horvata, general-poruçnik u ruskoj vojsci 142 Horvat Marko, deda Jovana Horvata 143

Horvat Mihajlo, brat Jovana Horvata, kapetan Moriåke krajine iz Peçke, potpukovnik u ruskoj vojsci 42, 56, 60, 71 Horvat Samojlo, neøak Jovana Horvata, pukovnik u ruskoj vojsci 142, 143 Horvat Samojlo, otac Ivana Horvata, vojvoda velikovaradinski 143 Hrvatska 111 Hrniø Rista, ruski agent 55, 60, 73, 80, 81 Hrœakoviø Jovan, barjaktar Potiske krajine iz Titela 42 C Carigrad 76, 91, 93 Cvetinoviø (Cvetinoviç) Josif, kapetan Moriåke krajine iz Peçke 43, 55, 56, 60, 142 Cibuæev, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Cips, mesto u Ugarskoj 20 Crna Gora 56, 93, 94, 96, 98, 87, 139 Crno more 19, 137 Crnogorci 16, 82, 89, 90, 93, 94, 95, 96, 97, 98, 100, 129, 134, 135, 136 Ç Çanad, mesto u Moriåkoj krajini 30, 38, 42, 43, 50, 56, 60, 62, 118, 120, 121 Çanad, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103

188

Çanadac Gruja, barjaktar Potiske krajine iz Kaœiëe 42, 44 Çanadac Miåko, krajiåki redov 126 Çarnojeviø (Çernojeviø) Jovan, pukovnik Moriåke krajine iz Arada 49, 52, 56, 60 Çernojeviç Pavle, gardijski kapetan u ruskoj vojsci 142 Çernojeviç Semjon Mihailoviç, general-major u ruskoj vojsci 142 Çerœev Nikola, sekretar ruskog poslanstva u Beçu 49, 74 Çiçir, mesto u Moriåkoj krajini 42, 43 Çokiø Ÿuraÿ, poruçnik Potiske krajine iz Beçeja 41 Çongrad, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 102, 103 Çorba Arsenije, potpukovnik u ruskoj vojsci 142 Çorba Jovan (Ivan), kapetan Moriåke krajine iz Nadlaka, pukovnik u ruskoj vojsci 55, 142 Çorba Maksim, major u ruskoj vojsci 142 Çorba Nikola, kapetan Moriåke krajine iz Nadlaka, pukovnik u ruskoj vojsci 51, 54, 55, 56, 60, 71, 72, 73, 80, 85, 111, 141 Çorba Nikolaj Ivanoviç, general-major u ruskoj vojsci 142, 145 Çorba Pjotr, potpukovnik u ruskoj vojsci 142 Çorba Teodor Arsenijeviø, kapetan Moriåke krajine iz Nadlaka, general-poruçnik u ruskoj vojsci 42, 54, 55, 56, 60, 71, 72, 80, 85, 111, 133, 142

Çupoœa Subota, poruçnik Moriåke krajine iz Nadlaka 42 Çurug, mesto u Potiskoj krajini 39, 40, 41, 42 X Xebanoviø Jovan, krajiåki redov 126 Å Åajtin, mesto u Moriåkoj krajini 42, 43 Åaroviø, otac sekund-majora Stevana Petroviøa 95 Åafarik Pavle Josif, filolog i istoriçar 149 Åvedska 27, 76, 137 Åeviø Georgij Ivanoviç, unuk Jovana Åeviøa, general-poruçnik u ruskoj vojsci 142 Åeviø Ÿorÿe Ÿurka, otac Jovana Åeviøa, oberkapetan u Aradu 23, 55 Åeviø Ëivan, kapetan Moriåke krajine iz Çanada 42, 56, 60 Åeviø Jovan, pukovnik Moriåke krajine iz Çanada, generalporuçnik u ruskoj vojsci 9, 22, 24, 25, 28, 29, 42, 49, 50, 62, 83, 92, 95, 96, 99, 102, 104, 107, 113, 117, 118, 119, 120, 121, 122, 123, 124, 125, 126, 133, 138, 141, 142, 143 Åeviø Petar (Pjotr), sin generala Jovana Åeviøa, lajtnant Moriåke krajine iz Çanada, potpukovnik u ruskoj vojsci 42, 52, 119, 121, 123, 142

189

Åeviø Radoslav, deda generala Jovana Åeviøa 117 Åeviø (Åeviç) Ivan, sin Jovana Åeviøa, pukovnik u ruskoj vojsci 142 Åeviø (Åeviç) Ivan, praunuk Jovana Åeviøa, potpukovnik u ruskoj vojsci 142 Åeviø (Åeviç) Ivan Georgijeviø v. Åeviø Jovan, generalporuçnik Åejtanin Lazar, krajiåki barjaktar 126 Åerban Kantakuzin, gospodar Vlaåke 14 Åid 21 Ålezija 25, 119 Ålik, grof 22 Åoæmoå, mesto u Moriåkoj krajini 42, 43

Åoæmoå, srpsko naseæe u Novoj Srbiji 103 Åpanija 36 Åtaremberg, grof, austrijski poslanik u Parizu 130 Återiø Dimitrije, deda Ivana Hristiforoviça Återiça 144 Återiç Ivan Hristiforoviç, general-major u ruskoj vojsci 142, 144 Återiç Pjotr, potpukovnik u ruskoj vojsci 142 Återiç Hristifor, otac generala Återiça 144 Åtrba Nikola v. Çorba Nikola Åtrba Teodor v. Çorba Teodor Arsenijeviø Åutoviç Ivan, major u ruskoj vojsci 142 Åçerbinin Jevdokim A., ruski major 141

190

SADRËAJ

Predgovor (S. Laliø) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Migracije austrijskih Srba u Rusiju za vreme cara Petra i carice Ane . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Politiçka pozadina Horvatove i Åeviøeve seobe Srba u Rusiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .25 Ukidaœe Moriåke i Potiske krajine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 Emigracioni pokret meÿu Srbima u Ugarskoj sa Horvatom na çelu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Nova Srbija (osnivaœe naseæa) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Ruska propaganda i diplomatija na delu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 Akcija Ulfeldove vlade za suzbijaœe emigracionog pokreta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Razvoj i unutraåœi ëivot Nove Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Diplomatski sukob s Rusijom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 Slavenosrbija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 Akcija Kaunicove vlade za suzbijaœe emigracionog pokreta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 Propast Nove Srbije i Slavenosrbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 Dodatak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 Pogovor (S. Gavriloviø) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 Graÿa za bibliografiju o seobi Srba u Rusko carstvo u H¿ÌÌÌ veku (R. Miøiø) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 Registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 Prilog: karte

Mita Kostiø

NOVA SRBIJA I SLAVENOSRBIJA Izdavaç Srpsko-ukrajinsko druåtvo – Novi Sad Za izdavaça Sredoje Laliø Predsednik srpsko-ukrajinskog druåtva Grafiçki urednik Svetko Borovçanin Sredoje Laliø Lektor i korektor Aleksandra Kolariø Slog i prelom Joëef Blaho Åtampa Åtamparija Stojkov Tiraë 1000 primeraka Novi Sad, oktobar 2001.

SÌR – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 949.711”17” KOSTIØ, Mita Nova Srbija i Slavenosrbija / Mita Kostiø. – Novi Sad : Srpsko-ukrajinsko druåtvo, 2001 (Novi Sad : „Stojkov“). – 192 str. : ilustr., mape ; 21 cm Tiraë 1000. – Predgovor / Sredoje Laliø: str. 5–8. – Pogovor / Slavko Gavriloviø: str. 151–155. – Beleåke uz tekst. – Beleåka o autoru na koricama. – Bibliografija: str. 157–167. – Registri. ISBN 86–902499–1–5 a) Srbi – Istorija – 18. v.

Nova Srbija i Slavenosrbija

Srbija i Svet

Politika i svakodnevni zivot Srbija 1999-2002

Antička Srbija

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova Swing

Nova War

Lua Nova

Nova Testamento

Nova Srbija i Slavenosrbija

Srbija i Svet

Politika i svakodnevni zivot Srbija 1999-2002

Antička Srbija

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova

Nova Swing

Nova War

Lua Nova

Nova Testamento

Recommend Documents