Individualna psihologija

ŽIVOTNI STIL Ako osmotrimo bor koji raste u dolini, zapazičemo da se njegov izgled razlikuje od izgleda bora na vrhu nekog brega. Radi se doduše o istoj vrsti drveča, o boru, all mi pred sobom imamo dva razli-čita životna stila. Stil drveta na vrhu brega je drugačiji od stila drveta koje raste u dolini. Zivotni stil jednog drveta je njegova individualnost koja dolazi do izražaja u odredenoj okolini i u skladu sa njom. Jedan životni stil čemo izuzetno jasno sagledati ako ga posmatramo u odnosu na okolinu koja je drugačija nego što smo očekivali, jer onda nam postaje jasno da svako drvo ima svoju sopstvenu životnu formu i da ne predstavlja samo jednu mehaničku reakciju na odgovarajuču okolinu. U priličnoj meri je to isto tako i kod Ijudi. Mi životni stil vidimo u zavisnosti od odredenih uslova životne sredine i naš se zadatak sastoji u tome da pomno analiziramo njegov odnos prema datim okolnostima, s tim što se ima na umu misao da se psiha menja sa odgovarajučim promenama životne sre-dine. We dok jedan čovek živi u povoljnim okolnostima ne možemo jasno da sagledamo njegov ži-votni stil. U novim životnim situacijama pak, u ko-jima je izložen nekim teškočama, životni stil se obelodanjuje u jasnoj i opštoj formi. Iskusan psiholog bi verovatno čak mogao da sagleda životni stil čo51

veka koji se nalazi u povoljnom položaju, all on za svakog drugog postaje vidljiv tek kada taj čovek dospe u nepovoljne i teške situacije. Buduči da je život nešto više od puke igre, on sobom donosi niz teškoča. Stalno se javljaju situacije u kojima su Ijudi suočeni sa teškočama. Trebalo bi jednog čoveka da posmatramo baš onda kada mora da se nosi sa takvim teškočama, i da pokušamo da udemo u trag njegovim raznim duševnim pokretima, kao i njegovim karakterističnim osobi-nama raspoznavanja. Kao što je vec gore objaš-njeno, životni stil čini jedno jedinstvo, jer se razvio iz teškoča ranog života i težnje za jednim ciljem. Mi, jamačno, nismo toliko zainteresovani za prošlost koliko za budučnost, a da bi razumeli budučnost jednog čoveka, moramo da spoznamo njegov životni stil. Cak ako razumemo instinkte, nadražaje, nagone itd., ni izdaleka još ne možemo sa sigurnošču da predskažemo šta če se desiti. Neki psiholozi uistinu pokušavaju da izvuku neke zaključke samo na osnovu odredenih nagona, utisaka ili trauma, all ako se stvar pobliže osmotri, onda če se ispostaviti da svi ti elementi pretpostavljaju jedan sa samim sobom usaglašen životni stil. Bilo šta da deluje kao nadražaj, ono to čini samo utoliko što sadrži i fiksira jedan životni stil. Kako se pojam životnog stila može uskladiti s onim što smo razlagali u prethodnom poglavlju? Videli smo da Ijudi sa slabim organima pate od kompleksa ili osečanja manje vrednosti zato što su suočeni sa teškočama i što se osečaju nesigurni. Ali pošto to Ijudi na duže vreme ne mogu da izdrže, to ih osečanje manje vrednosti, kao što smo videli, go-ni na aktivnost, delanje. Rezultat je čovek koji pred sobom ima neki cilj. Individualna psihologija to konzistentno kretanje u pravcu jednog cilja odavno naziva životnim planom. Ali, pošto je ova oznaka' ponekad dovodila do nesporazuma, to danas govorimo o životnom stilu. Pošto svaki čovek ima jedan životni stil, to je ponekad sasvim moguče predskazati njegovu buduč52

nost samo na osnovu razgovora koji smo s njim obavili i odgovora koje nam je dao. To je kao da gledamo peti čin jedne drame, u kojem se otkrivaju we tajne. Mi zbog toga možemo da dajemo prognoze jer poznajemo faze, teškoče i pitanja života. Shodno tome možemo na osnovu iskustva i poznavanja nešto malo fakata da predvidimo šta če se zbiti sa decom koja se stalno odvajaju od ostale dece, koja traže podršku drugih, koja su razmažena i neodlučno pristupaju novim situacijama. Šta se dešava u slučaju čoveka Čiji je cilj da od drugih dobije podršku? On če se kolebati i težiče da izbegne rešavanje životnih pitanja. Mi znamo zašto i kako se koleba, zašto se povlači ili nastoji da izbegne odgovor, buduči da smo hiljadu puta posmatrali kako se nešto slično zbilo. Mi znamo da taj i takav čovek ne bi hteo sam da se kreče napred, nego da želi da bude mažen. On bi hteo da se drži podalje od velikih životnih problema i radije se bavi nekorisnim stvarima umesto da se pozabavi korisnim stvarima. Njemu nedostaje osečanje za zajednicu i posledica toga je da se ponekad razvija u pro-blematično dete, u kriminalca, neurotičara ili samoubicu koji bira poslednju, krajnju mogucnost bekstva. We to sada bolje razumemo nego ranije. Nama je, na primer, jasno da normalni životni stil možemo da koristimo kao osnovu za vrednovanje kada posmatramo životni stil jednog odredenog čoveka. Socijalno prilagodenog čoveka uzimamo kao merilo, kao normu i po tome odmeravamo individualna odstupanja. RAZUMEVANJE JEDNOG životnog STILA Na ovoj tački če možda biti sasvim korisno da se pokaže kako se odrečtuje normalni životni stil i da na toj osnovi objasnimo pogrešno držanje i neobična ponašanja. Ali pre nego što počnemo s tim razmatranjem trebalo bi još da pomenemo da kod 53

takvih istraživanja tipove Ijudi ne uzimamo u brojčanom smislu. Nas ne interesuju tipovi Ijudi zato što smatramo da svaki čovek ima svoj sopstveni in-dividualni životni stil. Kao što ni na jednom drvetu nečemo nači dva potpuno istovetna lista, tako isto ne možemo nači dva čoveka koji su u svemu pot-puno jednaki. Priroda je tako bogata formama i moguči nadražaji, nagoni i greške su tako mnogobrojni da je naprosto nemoguče da dva čoveka budu potpuno identična. Ako, dakle, govorimo o tipovima, onda u tome vidimo samo jedno intelektualno po-močno sredstvo za jasnije i shvatljivije sagledavanje sličnosti medu individuama. Naši sudovi dobijaju u oštrini ako uvedemo jednu racionalnu klasifikaciju poput tipova i potom istražimo njihova potrebna uobličenja. Ali pri tome se nikako ne osečamo obaveznim da se u svakoj prilici poslužimo tom klasifikacijom; mi upotrebljavamo odredenu klasifikaciju u slučajevima u kojima ona omogučava da se jedna posebna sličnost najjasnije predoči. Ljudi koji ti-pove i klasifikacije uzimaju ozbiljno nisu u stanju da čoveka kojeg su jednom strpali u neku fioku uvrste u neku drugu klasifikacionu shemu. Jedan primer može da učini jasnijom ovde razmatranu tačku. Ako recimo za nekog čoveka kažemo da nije socijalno prilagoden, onda time mislimo na nekoga ko vodi beskoristan život jer mu nedostaje osečanje za zajednicu. To je jedna mogučnost da se Ijudi klasifikuju, i možda je ona i najvažnija. Ali uzmimo čoveka čije se interesovanje, ma koliko ograničeno to i bilo, upravlja na vidljivo, vizuelno. Ta-kav čovek če se potpuno razlikovati od čoveka čije je interesovanje prevashodno usmereno ka jelu. Obojica mogu naravno da budu socijalno pogrešno prilagodeni i pri tome da imaju teškoča u održavanju kontakta sa Ijudima oko sebe. Klasifikovanje na osnovu tipova može shodno tome da dovede do zbrke, ukoliko nam nije jasno da se kod tipova radi samo o svrsishodnim apstrakcijama. Vratimo se sada normalnom čoveku koji nam služi kao merilo za odstupanja. Normalan čovek je 54

individtia koja živi u društvu i sa društvom i čiji je način života tako prilagoden da društvo iz njegovog rada, hteo on to ili ne, izvlači izvesnu korist. On isto tako, gledano sa psihološkog stanovišta, ima do-voljno energije i hrabrosti da savlada probleme i teškoče sa kojima se suočava na svom putu. Oba svojstva nedostaju u slučaju psihopata: oni nisu ni socijalno ni psihički dorasli dnevnim zadacima života. Ilustracije radi pogledajmo slučaj jednog odreČtenog čoveka. Reč je o čoveku od trideset godina^ koji je uvek u poslednjem trenutku izbegao rešavanje svojih problema. Imao je prijatelja kojem nije verovao i usled toga nikada nije ni došlo do pro-dubljavanja tog prijateljstva. U takvim okolnostima teško da jedno prijateljstvo može biti uspešno, jer jedna strana oseča da je odnos opterečen napetostima. Shodno tome mi u slučaju ovog čoveka vi-dime -'da on, iako je sa velikim brojem Ijudj održavao kontaKte na nivou razgovora, nrje imao pravih prijatelja. Niti je posedovao dovoljno osečanja za zajednicu, niti je bio dovoljno prilagoden da bi sticao prijatelje. Stvarno nije voleo da izlazi u društvo i u društvu je uvek bio tih i malo je govorio. Svoje ponašanje je obrazlagao time da mu u društvu ne pada nikakva ideja na pamet, pa otuda nema šta da kaže. Pored toga je ovaj čovek bio još i strašljiv. Imao je rumeno lice koje bi se s vremena na vre-me, kada bi učestvovao u razgovoru, potpuno pocrvenelo. Kada bi uspeo da savlada svoju strašljivost, onda bi sasvim pristojno govorio. Ono što mu je stvarno nedostajalo to je bio neko ko bi mu u tom pogledu pomogao a da ga pri tome ne povredi. Naravno, u stanju strašljivosti nije ostavljao prija-tan utisak i medu svojim poznanicima nije bio naročito omiljen. On je to veoma dobro osečao i usled toga se pojačavala njegova odbojnost prema go-voru. Moglo bi se reči da je njegov životni stil bio tako podešen da je, čim bi se našao u društvu, svu svoju patnju usmerio na sebe. 55

U tesnoj vezi sa društvenim životom i umeš-nošču u ophodenju sa prijateljima stoji pitanje bavIjenja odredenim pozivom. Naš pacijent se stalno plašio da bi mogao da zataji u svom pozivu pa je i danju i noču radio na svom daljem obrazovanju. Radio je preko svake mere i preterano se opterečivao. I usled te prekomerne napetosti onemogučavao je sebe da reši probleme svog poziva. Ako uporedimo način na koji naš pacijent pristupa prvim dvama ždvotnim zadacima, odmah zapažamo da se stalno nalazi u stanju preterane napetosti. To je znak za jako osečanje manje vrednosti. Sebe je obezvredivao a druge Ijude i nove situ-acije je posmatrao kao nešto što je prema njenru neprijateljski nastrojen<x Ponašao se kao da živi u neprijateljskoj zemlji. Sada smo sakupili dovoljno podataka da bismo mogli da prikažemo životni stil tog čoveka. Vidimo da bi on doduše hteo da ide napred, all da se istovremeno oseča ometenim jer se boji poraza. To je kao da, prožet napetošeu punom straha, stoji pred nekim ponorom. On doduše uspeva da se kreče napred all samo u ograničenoj meri, pod odredenim uslovima, i zapravo bi hteo da ostane kod kuče i da se ne meša s druglim Ijudima. Treče pitanje sa kojim se ovaj pacijent suočio -- i pri tome se radi o pitanju za koje večina Ijudi nije naročito dobro pripremljena -- bilo je pitanje Ijubavi. Prema drugom polu je bio kolebljiv. Osecao je doduše željoi da nekoga voli i da se oženi, all usled svog jakog osečanja manje vrednosti bip je suviše sputan strahom da bi ozbiljnije mogao da pristupi ostvarenju takvih planova. Nije bio u stanju da ostvari ono što je želeo i tako se celokupno njegovo ponašanje i njegov stav mogu svesti na reči: ,,Da... allI" Jednom bi se zaljubio u jednu a onda opet u drugu devojku. Kod neurotičnih osoba to je, naravno, česta pojava, jer u izvesnom smislu su dve devojke manje nego jedna. Ova okolnost ponekad predstavlja uzrok za tendenciju ka poligamiji. 56

Posvetimo sada pažnju razlozima za taj životni stil. Individualna psihologija je sebi postavila zadatak da ispita i analizira uzroke jednog životnog stila. Naš pacijent je svoj životni stil izgradio u pr-vih četiri ili pet godina. U ono vreme doživeo je neku tragediju koja je uticala na njegovo uobličenje i formiranje, pa sada moramo da utvrdimo kakva je to tragedija bila. Možemo da vidimo da je iz nekog razloga izgubio svoje normalno interesovanje za druge Ijude i da je nadalje bio pod utiskom da život nije ništa drugo do jedna velika tegoba i da je bolje uopšte ne kretati se, nego se stalno suoča-vati sa teškim situacijama. Stoga je postao pretera-no oprezan i kolebljiv, i stalno se samo osvrtao za mogučnostima da izbegne probleme. U tom sklopu moramo pomenuti da je bio prvorodeno dete. O velikom značaju tog položaja več smo govorili. Kao što smo pokazali, glavni problem za prvorodeno dete sastoji se u činjenici da je godi-nama u središtu pažnje, da bi na kraju taj svoj sjajni položaj i mesto moralo drugome da ustupi. U veoma vellkom broju slučajeva strašljivosti i pomanjkanja hrabrosti kod realizovanja namera konstatujemo da razlog treba tražiti u okolnosti da je nekom drugom čoveku data prednost. Otuda nije teško da se u tom slučaju utvrdi odakle potiču ie tegobe. Cesto je dovoljno samo da upitamo pacijenta da li je prvo, drugo ili treče dete u porodici? Odgovorom dobijamo we što nam je potrebno. Ali možemo da primenimo i sasvim drugi postupak. Mo-žemo pacijenta da pitamo za sečanje iz ranog detinjstva, čime čemo se u narednom poglavlju šire pozabaviti. Taj postupak je zahvalan jer su ta se-čanja ili rane slike sastavni deo početaka životnog stila koje smo označili kao slike vodilje. Kada neko priča o svojim sečanjima iz detinjstva, nailazi se na jedan stvaran deo njegove slike vodilje. Svako ko se osvrče na svoju sopstvenu prošlost priseča se važnih stvari, a ono što se zadrži u pamčenju, to je stvarno uvek važno. 57

Neke psihološke škole polaze od suprotnog shvatanja. One smatraju da je najvažnije ono što je čovek zaboravio, all u stvari ta suprotnost izmedu ta dva shvatanja i nije tako naročito velika i značajna. Odredena osoba može da bude u stanju da nam priča o svojim svesnim sečanjima a da ne zna šta ona znače. Ona ne sagledava njihovu vezu sa svojim postupcima. Shodno tome je rezultat isti, bilo da u prednji plan stavimo skriveno ili zaboravljeno značenje svesnih sečanja ili pak značenje zaboravIjenih sečanja. Kratki opisi ranih sečanja, tako reči trenutna jarka osvetljavanja, često su veoma zanimljiva. Ta-ko, na primer, jedan čovek može da ispriča da ga je majka, kada je bio mali, zajedno sa njegovim ma-lim bratom povela na pijacu. To je več dovoljno. Na osnovu te opisane epizode možemo da dokučimo nje-gov životni stil. Taj čovek je, naime, pričao o sebi i svom mladem bratu. Po tome vidimo da za njega mora da je bilo važno da ima jednog mladeg brata. Pustimo ga da dalje priča i možda čemo se suočiti sa opisom koji liči na jedan drugi opis, u kojem se neki čovek priseča da je toga dana počela da pada kiša. Njegova majka ga je na to uzela u naručje, all kada joj je pogled pao na mladeg brata, spustila ga je da bi ponela mladeg brata. Na osnovu ovoga možemo da skiciramo njegov životni stil. On, naime, stalno živi u iščekivanju da oe nekom drugom, u odnosu na njega, biti data prednost. I tako možemo da razumemo zašto ne može da govori u društvu; jer, on se stalno osvrče da vidi neče li nekom drugoin biti data prednost. Isto je to tako i sa prijateIjima. Stalno ga proganja misao da bi njegov prijatelj mogao da bude više privržen nekom drugom a ne njemu, i posledica toga je da on nikada ne uspeva da nade pravog prijatelja. Neprekidno je podozriv, pa se stalno osvrče za beznačajnim stva-rima koje ometaju prijateljstvo. Možemo i da spoznamo kako ga tragedija koju je doživeo onemogučava da razvije osečanje za zajednicu. On se seča da je njegova majka mladeg 58

brata uzela u naručje i po tome vidimo da ima osečanje da je to malo dete veči deo pažnje svoje majke privuklo na sebe. Po njegovom osečanju je bratu, u odnosu na njega, data prednost i ta ga misao to-liko proganja da on za to stalno traži neku potvrdu. Potpuno uveren u to da je u pravu, on stalno živi u stanju napetosti, stalno vidi sebe u situaciji da mora nešto da postigne, a istovremeno se nekom drugom daje prednost a ne njemu. Za takvog podozrivog čoveka postoji samo mogučnost da se povuče u potpunu izolaciju tako da sa ostalim Ijudima uopšte ne mora da stupi u konkurenciju i da je tako reči jedini čovek na ovoj zemlji. Ponekad se u fantaziji jednog takvog deteta stvarno čini kao da je ceo svet uništen, da je kao jedino Ijudsko stvorenje izmaklo nesreči i da se shod-no tome nikom drugom u odnosu na njega više ne može dati prednost. Kao što vidimo, ono ispituje svaku mogučnost da se spase od preteče opasnosti. Ali se pri tom ne drži puteva logike, common sensea ili istine, nego misaonih puteva sumnje i podozrenja. Ono živi u jednom suženom svetu i ima samo jednu privatnu predstavu o tome kako može da svemu tome izmakne. Sa ostalim Ijudima nema ni najmanje veze, niti ima interesovanja za njih. Ali ga ne bi trebalo prekorevati, jer mi znamo da ono uistinu nije normalno. KOREKTURA ŽIVOTNOG STILA Naš je zadatak da takvom čoveku prenesemo osečanje za zajednicu koja se očekuje i zahteva od jednog dobro prilagodenog Ijudskog stvorenja. Kako to da postignemo? Kod Ijudi koji su se trenirali na pomenuti način postoji velika teškoča koja se sastoji u tome da su stalno prenapeti i da se neprekidno osvrču za potvrdom svojih fiks-ideja. Otuda je nemoguče njihove predstave usmeriti u neki drugi pravac, we dok na neki drugi način, koji bi njihove 59

predrasude lišio oslonca, ne uspemo da prodremo u njihovu ličnost. U to svrhu potrebno je da se poslužimo izvesnom umešnošču i izvesnim prefinjenim osečanjem za nijanse. I po našem iskustvu je najbolje kada sagovornik sa pacijentom nije ni u rod-binskoj vezi niti mu je na bilo koji način naklonjen, jer ako je neko neposredno zainteresovan za naki slučaj, onda bismo ubrzo morali da konstatujemo da se više zalaže za svoje lične interese nego za interese pacijenta. To pacijentu neče promači. Važno je da se ublaži pacijentovo osečanje ma-nje vrednosti. Naravno, ono ne može biti potpuno uklonjeno i uistinu mi to ne želimo, jer osečanje manje vrednosti može da bude sasvim korisna os-nova na kojoj možemo dalje da gradimo. Naš zadatak sastoji se u tome da se izmeni pacijentov cilj. Videli smo da taj cilj počiva na želji da se izbegne neka obaveza i da se povuče iz društva zato što je u odnosu na njega prednost data nekom drugom, i upravo taj kompleks predstava moramo obraditi. Moramo da ublažimo njegovo osečanje manje vrednosti na taj način što čemo mu objasniti da on sebe u stvari potcenjuje. Možemo da mu pokažemo sa kakvim su we teškočama povezani svi njegovi du-ševni pokreti i we njegove radnje, i možemo mu objasniti da naginje tome da sebe dovodi u stanja preterane napetosti, kao da stoji pred dubokim ponorom ili kao da živi u nekom neprijateljskom lo-goru, izložen stalnoj životnoj opasnosti. Možemo da mu pomognemo da uvidi da njegov strah, da bi drugi mogli da budu povlaščeni, sputava njegovu opravdanu nameru da da svoj doprinos i da kod drugih ostavi dobar utisak. Stanje takvog čoveka bi se znatno popravilo ako bi dospeo u situaciju u kojoj treba da se pokaže kao organizator nekog slavlja, da se brine da se njegovi prijatelji lepo zabavljaju, da se ponaša kao neko ko sa svojim prijateljima održava srdačne od-nose i vodi računa o njihovim željama. Medutim, vidimo da u običnom društvenom životu ne ume da 60

se opusti i da se zabavi, da mu ništa ne pada na um, i da, kao posledica toga, smatra: ,,Glupaci -- oni se ne raduju meni, pa ni oni mene ne interesuju." Nevolja sa takvim Ijudima dolazi otuda što oni zbog svoje isključivo privatno orijentisane inteligencije i pomanjkanja common sensea ne mogu da razumeju datu situaciju. Kao što je več rečeno, to je kao da su stalno okruženi neprijateljima i da vode život samotnog vuka. Takav život je u situaciji Ijudi jedna tragična okolnost. Pogledajmo sada još jedan specifičan slučaj -- slučaj depresije. Pri tome se radi o dosta čestoj psi-hičkoj smetnji, koja je u svakom slučaju apsolutno izlečiva. Takvi Ijudi se prepoznaju več u detinjstvu, i stvarno se susrečemo s mnogo dece koja pokazuju znake depresije čim se suočavaju sa nekom novom situacijom. Depresivni muškarac, o kojem je u ovom slučaju reč, imao je iza sebe nekih desetak napada, koji su se uvek javljali u trenutku kada je prešao na novo radno mesto. We dok se nalazio na svom starom radnom mestu, bio je približno normalan. Doduše, odbijao je svako druženje i bio je sklon da vlada drugima. Otuda nije ni imao prijatelje i sa svojih pedeset godina još uvek nije bio oženjen. Pozabavimo se pobliže njegovim detinjstvom, kako bismo ispitali njegov životni stil. Po prirodi je bio veoma osetljiv i svadljiv, i neprestano je šikanirao svoju stariju braču i sestre, pozivajuči se pri tom na svoje boljke i svoju nejakost. Jednog dana gurnuo je svu svoju braču i sestre sa sofe na kojoj se on upravo igrao. Kada ga je njegova tetka zbog toga prekorila, odvratio joj je: ,,Zbog toga što si me izgrdila, uništen je ceo moj život!" A u to vreme imao je tek četiri ili pet godina. To je, dakle, bio njegov životni stil -- da stalno pokušava da vlada drugima, da se stalno žali na svoje boljke i svoje slabosti. Ova karakterna crta dovela je u njegovom kasnijem životu do depresije, koja na kraju krajeva nije ništa drugo do izraz slabosti. Svaki pacijent koji pati od depresije upotrebIjava skoro iste reči: ,,Upropaščen mi je život. We

61

sam izgubio." Često je čovek koji pati od depresije u detinjstvu bio mažen a sada to više nije, i to odreduje njegov životni stil. U svojim reakcijama na životne situacije Ijudi u velikoj meri liče na razne vrste životinja. Jedan zec če na istu situaciju reagovati drugačije od vuka ili tigra. Slično stoje stvari i sa pojedinim Ijudima. Na-pravljen je jednom jedan eksperiment: tri različita tipa dečaka odvedena su do kaveza sa lavovima da bi se videlo kako če se ponašati kada prvi put u svom životu budu ugledali jednu ovakvu strašnu životinju. Prvi dečak se okrenuo i rekao: ,,Hajdemo kuči." Drugi je rekao: ,,O, kako je to zgodno!" Hteo je da pokaze da je hrabar a u stvari je, dokjegovorio, drhtao celim telom. Uistinu je bio kukavica. A treči je upitao: ,,Smem li da ga pljunem?" Imamo pred sobom tri različite reakcije, tri različite vrste auzivljavanja jedne te iste situacije. Takode vidimo da Ijudi večinom naginju strašljivosti. Ta strašljivost je, ukoliko dode do izražaja u nekoj socijalnoj situaciji, jedan od najčeščih uzroka pogrešnog prilagodavanja. Tako imamo jednog muš-karca iz dobrostoječe porodice koji nikada nije hteo da se sam napregne nego je stalno očekivao da se za njega we sredi. Ostavljao je slabašan utisak i naravno da nije bio u stanju da sebi načte neko radno mesto. Kada se pak materijalna situacija u roditeljskoj kuči pogoršala, brača su ga zadirkivala i govorila mu: ,,Ti si tako glup da ne umeš da nadeš nikakav posao. Ti ni o čemu nemaš pojma." Na to je ovaj čovek počeo da se opija. Posle nekoliko meseci bio je nepopravljivi alkoholičar i onda je na dve godine dospeo u jedno lečilište. To mu je do-duše pomoglo, all ne zadugo, jer je bez odgovarajuče pripreme ponovo dospeo medu Ijude. Nije mogao da nade posla, izuzev kao pomočni radnik, i to iako je bio izdanak jedne nadaleko poznate porodice. Ubrzo je počeo da pati od halucinacija. Uobražavao je da mu se javlja neki čovek i da ga zadirkuje, tako da nije bio u stanju da radi. Isprva nije mogao da radi zato što je bio alkoholičar, a potom zato što je bio 62

ophrvan halucinacijama. Po tome vidimo da za al-koholičara nije pravi tretman jednostavno ga otrezniti; moramo, štaviše, da dokučimo njegov životni stil i da pokušamo da ga korigujemo. U sklopu naših istraživanja ispostavilo se da je ovaj čovek u detinjstvu bio razmažen i da je neprestano tražio pomoč. On nije bio pripremljen za to da sam radi, i tako imamo pred nama posledice takvog odnosa. Moramo da se postaramo da deca postanu samostalna, a to možemo postiči samo ako ih dovedemo do toga da uvide greške u svom životnom stilu. Ovo dete je trebalo da bude trenirano da nešto radi, onda ono ne bi moralo da se stidi pred svojom bračom i sestrama. 63

2IVOTNI STIL Ako osmotrimo bor koji raste u dolini, zapazičemo da se njegov izgled razlikuje od izgleda bora na vrhu nekog brega. Radi se doduše o istoj vrsti drveča, o boru, all mi pred sobom imamo dva razli-čita životna stila. Stil drveta na vrhu brega je drugačiji od stila drveta koje raste u dolini. Zivotni stil jednog drveta je njegova individualnost koja dolazi do izražaja u odredenoj okolini i u skladu sa njom. Jedan životni stil čemo izuzetno jasno sagledati ako ga posmatramo u odnosu na okolinu koja je drugačija nego što smo očekivali, jer onda nam postaje jasno da svako drvo ima svoju sopstvenu životnu formu i da ne predstavlja samo jednu mehaničku reakciju na odgovarajuču okolinu. U priličnoj meri je to isto tako i kod Ijudi. Mi životni stil vidimo u zavisnosti od odredenih uslova životne sredine i naš se zadatak sastoji u tome da pomno analiziramo njegov odnos prema datim okolnostima, s tim što se ima na umu misao da se psiha menja sa odgovarajučim promenama životne sre-dine. We dok jedan čovek živi u povoljnim okolnostima ne možemo jasno da sagledamo njegov ži-votni stil. U novim životnim situacijama pak, u ko-jima je izložen nekim teškočama, životni stil se obelodanjuje u jasnoj i opštoj formi. Iskusan psiholog bi verovatno čak mogao da sagleda životni stil čo51

veka koji se nalazi u povoljnom položaju, all on za svakog drugog postaje vidljiv tek kada taj čovek dospe u nepovoljne i teške situacije. Buduči da je život nešto više od puke igre, on sobom donosi niz teškoča. Stalno se javljaju situacije u kojima su Ijudi suočeni sa teškočama. Trebalo bi jednog čoveka da posmatramo baš onda kada mora da se nosi sa takvim teškočama, i da pokušamo da udemo u trag njegovim raznim duševnim pokretima, kao i njegovim karakterističnim osobi-nama raspoznavanja. Kao što je vec gore objaš-njeno, životni stil čini jedno jedinstvo, jer se razvio iz teškoča ranog života i težnje za jednim ciljem. Mi, jamačno, nismo toliko zainteresovani za prošlost koliko za budučnost, a da bi razumeli budučnost jednog čoveka, moramo da spoznamo njegov životni stil. Cak ako razumemo instinkte, nadražaje, nagone itd., ni izdaleka još ne možemo sa sigurnošču da predskažemo šta če se desiti. Neki psiholozi uistinu pokušavaju da izvuku neke zaključke samo na osnovu odredenih nagona, utisaka ili trauma, all ako se stvar pobliže osmotri, onda če se ispostaviti da svi ti elementi pretpostavljaju jedan sa samim sobom usaglašen životni stil. Bilo šta da deluje kao nadražaj, ono to čini samo utoliko što sadrži i fiksira jedan životni stil. Kako se pojam životnog stila može uskladiti s onim što smo razlagali u prethodnom poglavlju? Videli smo da Ijudi sa slabim organima pate od kompleksa ili osečanja manje vrednosti zato što su suočeni sa teškočama i što se osečaju nesigurni. Ali pošto to Ijudi na duže vreme ne mogu da izdrže, to ih osečanje manje vrednosti, kao što smo videli, go-ni na aktivnost, delanje. Rezultat je čovek koji pred sobom ima neki cilj. Individualna psihologija to konzistentno kretanje u pravcu jednog cilja odavno naziva životnim planom. Ali, pošto je ova oznaka' ponekad dovodila do nesporazuma, to danas govorimo o životnom stilu. Pošto svaki čovek ima jedan životni stil, to je ponekad sasvim moguče predskazati njegovu buduč52

nost samo na osnovu razgovora koji smo s njim obavili i odgovora koje nam je dao. To je kao da gledamo peti čin jedne drame, u kojem se otkrivaju we tajne. Mi zbog toga možemo da dajemo prognoze jer poznajemo faze, teškoče i pitanja života. Shodno tome možemo na osnovu iskustva i poznavanja nešto malo fakata da predvidimo šta če se zbiti sa decom koja se stalno odvajaju od ostale dece, koja traže podršku drugih, koja su razmažena i neodlučno pristupaju novim situacijama. Šta se dešava u slučaju čoveka Čiji je cilj da od drugih dobije podršku? On če se kolebati i težiče da izbegne rešavanje životnih pitanja. Mi znamo zašto i kako se koleba, zašto se povlači ili nastoji da izbegne odgovor, buduči da smo hiljadu puta posmatrali kako se nešto slično zbilo. Mi znamo da taj i takav čovek ne bi hteo sam da se kreče napred, nego da želi da bude mažen. On bi hteo da se drži podalje od velikih životnih problema i radije se bavi nekorisnim stvarima umesto da se pozabavi korisnim stvarima. Njemu nedostaje osečanje za zajednicu i posledica toga je da se ponekad razvija u pro-blematično dete, u kriminalca, neurotičara ili samoubicu koji bira poslednju, krajnju mogucnost bekstva. We to sada bolje razumemo nego ranije. Nama je, na primer, jasno da normalni životni stil možemo da koristimo kao osnovu za vrednovanje kada posmatramo životni stil jednog odredenog čoveka. Socijalno prilagodenog čoveka uzimamo kao merilo, kao normu i po tome odmeravamo individualna odstupanja. RAZUMEVANJE JEDNOG ZlVOTNOG STILA Na ovoj tački če možda biti sasvim korisno da se pokaže kako se odrečtuje normalni životni stil i da na toj osnovi objasnimo pogrešno držanje i neobična ponašanja. Ali pre nego što počnemo s tim razmatranjem trebalo bi još da pomenemo da kod 53

takvih istraživanja tipove Ijudi ne uzimamo u brojčanom smislu. Nas ne interesuju tipovi Ijudi zato što smatramo da svaki čovek ima svoj sopstveni in-dividualni životni stil. Kao što ni na jednom drvetu nečemo nači dva potpuno istovetna lista, tako isto ne možemo nači dva čoveka koji su u svemu pot-puno jednaki. Priroda je tako bogata formama i moguči nadražaji, nagoni i greške su tako mnogobrojni da je naprosto nemoguče da dva čoveka budu potpuno identična. Ako, dakle, govorimo o tipovima, onda u tome vidimo samo jedno intelektualno po-močno sredstvo za jasnije i shvatljivije sagledavanje sličnosti medu individuama. Naši sudovi dobijaju u oštrini ako uvedemo jednu racionalnu klasifikaciju poput tipova i potom istražimo njihova potrebna uobličenja. Ali pri tome se nikako ne osečamo obaveznim da se u svakoj prilici poslužimo tom klasifikacijom; mi upotrebljavamo odredenu klasifikaciju u slučajevima u kojima ona omogučava da se jedna posebna sličnost najjasnije predoči. Ljudi koji ti-pove i klasifikacije uzimaju ozbiljno nisu u stanju da čoveka kojeg su jednom strpali u neku fioku uvrste u neku drugu klasifikacionu shemu. Jedan primer može da učini jasnijom ovde razmatranu tačku. Ako recimo za nekog čoveka kažemo da nije socijalno prilagoden, onda time mislimo na nekoga ko vodi beskoristan život jer mu nedostaje osečanje za zajednicu. To je jedna mogučnost da se Ijudi klasifikuju, i možda je ona i najvažnija. Ali uzmimo čoveka čije se interesovanje, ma koliko ograničeno to i bilo, upravlja na vidljivo, vizuelno. Ta-kav čovek če se potpuno razlikovati od čoveka čije je interesovanje prevashodno usmereno ka jelu. Obojica mogu naravno da budu socijalno pogrešno prilagodeni i pri tome da imaju teškoča u održavanju kontakta sa Ijudima oko sebe. Klasifikovanje na osnovu tipova može shodno tome da dovede do zbrke, ukoliko nam nije jasno da se kod tipova radi samo o svrsishodnim apstrakcijama. Vratimo se sada normalnom čoveku koji nam služi kao merilo za odstupanja. Normalan čovek je 54

individtia koja živi u društvu i sa društvom i čiji je način života tako prilagoden da društvo iz njegovog rada, hteo on to ili ne, izvlači izvesnu korist. On isto tako, gledano sa psihološkog stanovišta, ima do-voljno energije i hrabrosti da savlada probleme i teškoče sa kojima se suočava na svom putu. Oba svojstva nedostaju u slučaju psihopata: oni nisu ni socijalno ni psihički dorasli dnevnim zadacima života. Ilustracije radi pogledajmo slučaj jednog odreČtenog čoveka. Reč je o čoveku od trideset godina^ koji je uvek u poslednjem trenutku izbegao rešavanje svojih problema. Imao je prijatelja kojem nije verovao i usled toga nikada nije ni došlo do pro-dubljavanja tog prijateljstva. U takvim okolnostima teško da jedno prijateljstvo može biti uspešno, jer jedna strana oseča da je odnos opterečen napetostima. Shodno tome mi u slučaju ovog čoveka vi-dime -'da on, iako je sa velikim brojem Ijudj održavao kontaKte na nivou razgovora, nrje imao pravih prijatelja. Niti je posedovao dovoljno osečanja za zajednicu, niti je bio dovoljno prilagoden da bi sticao prijatelje. Stvarno nije voleo da izlazi u društvo i u društvu je uvek bio tih i malo je govorio. Svoje ponašanje je obrazlagao time da mu u društvu ne pada nikakva ideja na pamet, pa otuda nema šta da kaže. Pored toga je ovaj čovek bio još i strašljiv. Imao je rumeno lice koje bi se s vremena na vre-me, kada bi učestvovao u razgovoru, potpuno pocrvenelo. Kada bi uspeo da savlada svoju strašljivost, onda bi sasvim pristojno govorio. Ono što mu je stvarno nedostajalo to je bio neko ko bi mu u tom pogledu pomogao a da ga pri tome ne povredi. Naravno, u stanju strašljivosti nije ostavljao prija-tan utisak i medu svojim poznanicima nije bio naročito omiljen. On je to veoma dobro osečao i usled toga se pojačavala njegova odbojnost prema go-voru. Moglo bi se reči da je njegov životni stil bio tako podešen da je, čim bi se našao u društvu, svu svoju patnju usmerio na sebe. 55

U tesnoj vezi sa društvenim životom i umeš-nošču u ophodenju sa prijateljima stoji pitanje bavIjenja odredenim pozivom. Naš pacijent se stalno plašio da bi mogao da zataji u svom pozivu pa je i danju i noču radio na svom daljem obrazovanju. Radio je preko svake mere i preterano se opterečivao. I usled te prekomerne napetosti onemogučavao je sebe da reši probleme svog poziva. Ako uporedimo način na koji naš pacijent pristupa prvim dvama ždvotnim zadacima, odmah zapažamo da se stalno nalazi u stanju preterane napetosti. To je znak za jako osečanje manje vrednosti. Sebe je obezvredivao a druge Ijude i nove situ-acije je posmatrao kao nešto što je prema njenru neprijateljski nastrojen<x Ponašao se kao da živi u neprijateljskoj zemlji. Sada smo sakupili dovoljno podataka da bismo mogli da prikažemo životni stil tog čoveka. Vidimo da bi on doduše hteo da ide napred, all da se istovremeno oseča ometenim jer se boji poraza. To je kao da, prožet napetošeu punom straha, stoji pred nekim ponorom. On doduše uspeva da se kreče napred all samo u ograničenoj meri, pod odredenim uslovima, i zapravo bi hteo da ostane kod kuče i da se ne meša s druglim Ijudima. Treče pitanje sa kojim se ovaj pacijent suočio -- i pri tome se radi o pitanju za koje večina Ijudi nije naročito dobro pripremljena -- bilo je pitanje Ijubavi. Prema drugom polu je bio kolebljiv. Osecao je doduše željoi da nekoga voli i da se oženi, all usled svog jakog osečanja manje vrednosti bip je suviše sputan strahom da bi ozbiljnije mogao da pristupi ostvarenju takvih planova. Nije bio u stanju da ostvari ono što je želeo i tako se celokupno njegovo ponašanje i njegov stav mogu svesti na reči: ,,Da... allI" Jednom bi se zaljubio u jednu a onda opet u drugu devojku. Kod neurotičnih osoba to je, naravno, česta pojava, jer u izvesnom smislu su dve devojke manje nego jedna. Ova okolnost ponekad predstavlja uzrok za tendenciju ka poligamiji. 56

Posvetimo sada pažnju razlozima za taj životni stil. Individualna psihologija je sebi postavila zadatak da ispita i analizira uzroke jednog životnog stila. Naš pacijent je svoj životni stil izgradio u pr-vih četiri ili pet godina. U ono vreme doživeo je neku tragediju koja je uticala na njegovo uobličenje i formiranje, pa sada moramo da utvrdimo kakva je to tragedija bila. Možemo da vidimo da je iz nekog razloga izgubio svoje normalno interesovanje za druge Ijude i da je nadalje bio pod utiskom da život nije ništa drugo do jedna velika tegoba i da je bolje uopšte ne kretati se, nego se stalno suoča-vati sa teškim situacijama. Stoga je postao pretera-no oprezan i kolebljiv, i stalno se samo osvrtao za mogučnostima da izbegne probleme. U tom sklopu moramo pomenuti da je bio prvorodeno dete. O velikom značaju tog položaja več smo govorili. Kao što smo pokazali, glavni problem za prvorodeno dete sastoji se u činjenici da je godi-nama u središtu pažnje, da bi na kraju taj svoj sjajni položaj i mesto moralo drugome da ustupi. U veoma vellkom broju slučajeva strašljivosti i pomanjkanja hrabrosti kod realizovanja namera konstatujemo da razlog treba tražiti u okolnosti da je nekom drugom čoveku data prednost. Otuda nije teško da se u tom slučaju utvrdi odakle potiču ie tegobe. Cesto je dovoljno samo da upitamo pacijenta da li je prvo, drugo ili treče dete u porodici? Odgovorom dobijamo we što nam je potrebno. Ali možemo da primenimo i sasvim drugi postupak. Mo-žemo pacijenta da pitamo za sečanje iz ranog detinjstva, čime čemo se u narednom poglavlju šire pozabaviti. Taj postupak je zahvalan jer su ta se-čanja ili rane slike sastavni deo početaka životnog stila koje smo označili kao slike vodilje. Kada neko priča o svojim sečanjima iz detinjstva, nailazi se na jedan stvaran deo njegove slike vodilje. Svako ko se osvrče na svoju sopstvenu prošlost priseča se važnih stvari, a ono što se zadrži u pamčenju, to je stvarno uvek važno. 57

Neke psihološke škole polaze od suprotnog shvatanja. One smatraju da je najvažnije ono što je čovek zaboravio, all u stvari ta suprotnost izmedu ta dva shvatanja i nije tako naročito velika i značajna. Odredena osoba može da bude u stanju da nam priča o svojim svesnim sečanjima a da ne zna šta ona znače. Ona ne sagledava njihovu vezu sa svojim postupcima. Shodno tome je rezultat isti, bilo da u prednji plan stavimo skriveno ili zaboravljeno značenje svesnih sečanja ili pak značenje zaboravIjenih sečanja. Kratki opisi ranih sečanja, tako reči trenutna jarka osvetljavanja, često su veoma zanimljiva. Ta-ko, na primer, jedan čovek može da ispriča da ga je majka, kada je bio mali, zajedno sa njegovim ma-lim bratom povela na pijacu. To je več dovoljno. Na osnovu te opisane epizode možemo da dokučimo nje-gov životni stil. Taj čovek je, naime, pričao o sebi i svom mladem bratu. Po tome vidimo da za njega mora da je bilo važno da ima jednog mladeg brata. Pustimo ga da dalje priča i možda čemo se suočiti sa opisom koji liči na jedan drugi opis, u kojem se neki čovek priseča da je toga dana počela da pada kiša. Njegova majka ga je na to uzela u naručje, all kada joj je pogled pao na mladeg brata, spustila ga je da bi ponela mladeg brata. Na osnovu ovoga možemo da skiciramo njegov životni stil. On, naime, stalno živi u iščekivanju da oe nekom drugom, u odnosu na njega, biti data prednost. I tako možemo da razumemo zašto ne može da govori u društvu; jer, on se stalno osvrče da vidi neče li nekom drugoin biti data prednost. Isto je to tako i sa prijateIjima. Stalno ga proganja misao da bi njegov prijatelj mogao da bude više privržen nekom drugom a ne njemu, i posledica toga je da on nikada ne uspeva da nade pravog prijatelja. Neprekidno je podozriv, pa se stalno osvrče za beznačajnim stva-rima koje ometaju prijateljstvo. Možemo i da spoznamo kako ga tragedija koju je doživeo onemogučava da razvije osečanje za zajednicu. On se seča da je njegova majka mladeg 58

brata uzela u naručje i po tome vidimo da ima osečanje da je to malo dete veči deo pažnje svoje majke privuklo na sebe. Po njegovom osečanju je bratu, u odnosu na njega, data prednost i ta ga misao to-liko proganja da on za to stalno traži neku potvrdu. Potpuno uveren u to da je u pravu, on stalno živi u stanju napetosti, stalno vidi sebe u situaciji da mora nešto da postigne, a istovremeno se nekom drugom daje prednost a ne njemu. Za takvog podozrivog čoveka postoji samo mogučnost da se povuče u potpunu izolaciju tako da sa ostalim Ijudima uopšte ne mora da stupi u konkurenciju i da je tako reči jedini čovek na ovoj zemlji. Ponekad se u fantaziji jednog takvog deteta stvarno čini kao da je ceo svet uništen, da je kao jedino Ijudsko stvorenje izmaklo nesreči i da se shod-no tome nikom drugom u odnosu na njega više ne može dati prednost. Kao što vidimo, ono ispituje svaku mogučnost da se spase od preteče opasnosti. Ali se pri tom ne drži puteva logike, common sensea ili istine, nego misaonih puteva sumnje i podozrenja. Ono živi u jednom suženom svetu i ima samo jednu privatnu predstavu o tome kako može da svemu tome izmakne. Sa ostalim Ijudima nema ni najmanje veze, niti ima interesovanja za njih. Ali ga ne bi trebalo prekorevati, jer mi znamo da ono uistinu nije normalno. KOREKTURA 2IVOTNOG STILA Naš je zadatak da takvom čoveku prenesemo osečanje za zajednicu koja se očekuje i zahteva od jednog dobro prilagodenog Ijudskog stvorenja. Kako to da postignemo? Kod Ijudi koji su se trenirali na pomenuti način postoji velika teškoča koja se sastoji u tome da su stalno prenapeti i da se neprekidno osvrču za potvrdom svojih fiks-ideja. Otuda je nemoguče njihove predstave usmeriti u neki drugi pravac, we dok na neki drugi način, koji bi njihove 59

predrasude lišio oslonca, ne uspemo da prodremo u njihovu ličnost. U to svrhu potrebno je da se poslužimo izvesnom umešnošču i izvesnim prefinjenim osečanjem za nijanse. I po našem iskustvu je najbolje kada sagovornik sa pacijentom nije ni u rod-binskoj vezi niti mu je na bilo koji način naklonjen, jer ako je neko neposredno zainteresovan za naki slučaj, onda bismo ubrzo morali da konstatujemo da se više zalaže za svoje lične interese nego za interese pacijenta. To pacijentu neče promači. Važno je da se ublaži pacijentovo osečanje ma-nje vrednosti. Naravno, ono ne može biti potpuno uklonjeno i uistinu mi to ne želimo, jer osečanje manje vrednosti može da bude sasvim korisna os-nova na kojoj možemo dalje da gradimo. Naš zadatak sastoji se u tome da se izmeni pacijentov cilj. Videli smo da taj cilj počiva na želji da se izbegne neka obaveza i da se povuče iz društva zato što je u odnosu na njega prednost data nekom drugom, i upravo taj kompleks predstava moramo obraditi. Moramo da ublažimo njegovo osečanje manje vrednosti na taj način što čemo mu objasniti da on sebe u stvari potcenjuje. Možemo da mu pokažemo sa kakvim su we teškočama povezani svi njegovi du-ševni pokreti i we njegove radnje, i možemo mu objasniti da naginje tome da sebe dovodi u stanja preterane napetosti, kao da stoji pred dubokim ponorom ili kao da živi u nekom neprijateljskom lo-goru, izložen stalnoj životnoj opasnosti. Možemo da mu pomognemo da uvidi da njegov strah, da bi drugi mogli da budu povlaščeni, sputava njegovu opravdanu nameru da da svoj doprinos i da kod drugih ostavi dobar utisak. Stanje takvog čoveka bi se znatno popravilo ako bi dospeo u situaciju u kojoj treba da se pokaže kao organizator nekog slavlja, da se brine da se njegovi prijatelji lepo zabavljaju, da se ponaša kao neko ko sa svojim prijateljima održava srdačne od-nose i vodi računa o njihovim željama. Medutim, vidimo da u običnom društvenom životu ne ume da 60

se opusti i da se zabavi, da mu ništa ne pada na um, i da, kao posledica toga, smatra: ,,Glupaci -- oni se ne raduju meni, pa ni oni mene ne interesuju." Nevolja sa takvim Ijudima dolazi otuda što oni zbog svoje isključivo privatno orijentisane inteligencije i pomanjkanja common sensea ne mogu da razumeju datu situaciju. Kao što je več rečeno, to je kao da su stalno okruženi neprijateljima i da vode život samotnog vuka. Takav život je u situaciji Ijudi jedna tragična okolnost. Pogledajmo sada još jedan specifičan slučaj -- slučaj depresije. Pri tome se radi o dosta čestoj psi-hičkoj smetnji, koja je u svakom slučaju apsolutno izlečiva. Takvi Ijudi se prepoznaju več u detinjstvu, i stvarno se susrečemo s mnogo dece koja pokazuju znake depresije čim se suočavaju sa nekom novom situacijom. Depresivni muškarac, o kojem je u ovom slučaju reč, imao je iza sebe nekih desetak napada, koji su se uvek javljali u trenutku kada je prešao na novo radno mesto. We dok se nalazio na svom starom radnom mestu, bio je približno normalan. Doduše, odbijao je svako druženje i bio je sklon da vlada drugima. Otuda nije ni imao prijatelje i sa svojih pedeset godina još uvek nije bio oženjen. Pozabavimo se pobliže njegovim detinjstvom, kako bismo ispitali njegov životni stil. Po prirodi je bio veoma osetljiv i svadljiv, i neprestano je šikanirao svoju stariju braču i sestre, pozivajuči se pri tom na svoje boljke i svoju nejakost. Jednog dana gurnuo je svu svoju braču i sestre sa sofe na kojoj se on upravo igrao. Kada ga je njegova tetka zbog toga prekorila, odvratio joj je: ,,Zbog toga što si me izgrdila, uništen je ceo moj život!" A u to vreme imao je tek četiri ili pet godina. To je, dakle, bio njegov životni stil -- da stalno pokušava da vlada drugima, da se stalno žali na svoje boljke i svoje slabosti. Ova karakterna crta dovela je u njegovom kasnijem životu do depresije, koja na kraju krajeva nije ništa drugo do izraz slabosti. Svaki pacijent koji pati od depresije upotrebIjava skoro iste reči: ,,Upropaščen mi je život. We

61

sam izgubio." Često je čovek koji pati od depresije u detinjstvu bio mažen a sada to više nije, i to odreduje njegov životni stil. U svojim reakcijama na životne situacije Ijudi u velikoj meri liče na razne vrste životinja. Jedan zec če na istu situaciju reagovati drugačije od vuka ili tigra. Slično stoje stvari i sa pojedinim Ijudima. Na-pravljen je jednom jedan eksperiment: tri različita tipa dečaka odvedena su do kaveza sa lavovima da bi se videlo kako če se ponašati kada prvi put u svom životu budu ugledali jednu ovakvu strašnu životinju. Prvi dečak se okrenuo i rekao: ,,Hajdemo kuči." Drugi je rekao: ,,O, kako je to zgodno!" Hteo je da pokaze da je hrabar a u stvari je, dokjegovorio, drhtao celim telom. Uistinu je bio kukavica. A treči je upitao: ,,Smem li da ga pljunem?" Imamo pred sobom tri različite reakcije, tri različite vrste auzivljavanja jedne te iste situacije. Takode vidimo da Ijudi večinom naginju strašljivosti. Ta strašljivost je, ukoliko dode do izražaja u nekoj socijalnoj situaciji, jedan od najčeščih uzroka pogrešnog prilagodavanja. Tako imamo jednog muš-karca iz dobrostoječe porodice koji nikada nije hteo da se sam napregne nego je stalno očekivao da se za njega we sredi. Ostavljao je slabašan utisak i naravno da nije bio u stanju da sebi načte neko radno mesto. Kada se pak materijalna situacija u roditeljskoj kuči pogoršala, brača su ga zadirkivala i govorila mu: ,,Ti si tako glup da ne umeš da nadeš nikakav posao. Ti ni o čemu nemaš pojma." Na to je ovaj čovek počeo da se opija. Posle nekoliko meseci bio je nepopravljivi alkoholičar i onda je na dve godine dospeo u jedno lečilište. To mu je do-duše pomoglo, all ne zadugo, jer je bez odgovarajuče pripreme ponovo dospeo medu Ijude. Nije mogao da nade posla, izuzev kao pomočni radnik, i to iako je bio izdanak jedne nadaleko poznate porodice. Ubrzo je počeo da pati od halucinacija. Uobražavao je da mu se javlja neki čovek i da ga zadirkuje, tako da nije bio u stanju da radi. Isprva nije mogao da radi zato što je bio alkoholičar, a potom zato što je bio 62

ophrvan halucinacijama. Po tome vidimo da za al-koholičara nije pravi tretman jednostavno ga otrezniti; moramo, štaviše, da dokučimo njegov životni stil i da pokušamo da ga korigujemo. U sklopu naših istraživanja ispostavilo se da je ovaj čovek u detinjstvu bio razmažen i da je neprestano tražio pomoč. On nije bio pripremljen za to da sam radi, i tako imamo pred nama posledice takvog odnosa. Moramo da se postaramo da deca postanu samostalna, a to možemo postiči samo ako ih dovedemo do toga da uvide greške u svom životnom stilu. Ovo dete je trebalo da bude trenirano da nešto radi, onda ono ne bi moralo da se stidi pred svojom bračom i sestrama. 63

RANA SECANJA Pošto smo ispitali značaj ranog sečanja, pozabavičemo se sada temom ranih sečanja, koja verovatno predstavljaju najvažnije sredstvo da se dospe do životnog stila. Ako sebi jednim pogledom unatrag predočimo sečanja iz detinjstva, onda možemo bolje nego ijednom drugom metodom da obelodanimo sliku vodilju, dakle jezgro životnog stila. Ako želimo da utvrdimo životni stil jednog čoveka, bilo da se radi o detetu ili odrasloj osobi, onda tog čoveka, čim smo saznali nešto o njegovim tegobama, moramo da upitamo za njegova rana sečanja i zatim da ih uporedimo sa drugim faktima koja nam je saopštio. Životni stil jednog čoveka večinom ne podleže nikakvim promenama. Uvek imamo posla sa istirn čovekom i sa istom ličnošču, dakle sa istom celinom. Zivotni stil se uobličava, kao što smo pokazali, na osnovu težnje za nekim odredenim ciljem nadmoci, i prema tome možemo da očekujemo da svaka reč, svaki postupak i svako osečanje predstavlja organ-ski sastavni deo celokupne ,,linije delanja". U nekim tačkama, naravno, ta linija delanja naročito jasno dolazi do izražaja. To je pre svega slučaj kod ranih sečanja. Mečtutim, ne bi trebalo da povlačimo suviše oštru granicu izmedu starih i novih sečanja, jer i 64

u tim mladim sečanjima je prisutna linija delanja. U svakom slučaju lakše je i uz to i unosnije da se ta linija delanja potraži na njenom početku, buduči da tamo možemo da otkrijemo temu i da shodno tome razumemo kako to da se životni stil jednog čoveka stvarno ne menja. U životnom stilu, onako kako se on uobličava u dobu od četiri ili pet godina, sagledavamo vezu izmedu sečanja iz prošlosti i de-lanja u sadašnjosti. Posle mnogobrojnih posmatranja te vrste, smatramo da je dokazana teorija da se u tim ranim sečanjima uvek može otkriti jedan stvarni sastavni deo slike vodilje koje se svaki pacijent drži. Kada se pacijent osvrne na svoju prošlost, možemo biti sigurni da je sve ono što njegovo sečanj. izviači na površinu za njega od emocionalnog interesa, i na taj način dobijamo u ruke ključ za njegovu ličnost. Naravno, ne može se osporiti da su i zaboravljeni doživljaji takode od važnosti za životni stil i sliku vodilju, ali u mnogim slučajevima je mnogo teže pronači zaboravljena ili takozvana nesvesna sečanja. Svesna i nesvesna sečanja su iste vrednosti, ukoliko su usmerena u pravcu istog cilja nadmoči. Oba su sastavni delovi jedne u sebi zaokruzene slike vodilje. Stoga je korisno da se po mogučstvu otkriju i svesna i nesvesna sečanja. Obe formed sečanja su naposletku od iste važnosti, a pa-cijent uglavnom ne razume nijednu od obe. Zadatak je onoga koji stoji izvan toga da obe razume i pro-tumači. Počnimo sa svesnim sečanjima. Neki Ijudi na pitanje o njihovim ranim sečanjima daju ovakav odgovor: ,,Nemam ih." Takve Ijude moramo da privolimo da se koncentrišu i da pokušaju da se nečeg sete. Ako smo uporni, na kraju čemo ustanoviti da se stvarno nečeg sečaju. Ali njihovo ustezanje može se tumačiti kao znak da ne žele da bace pogled u svoje detinjstvo, i mi onda možemo da izvučemo zaključak da to doba za njih nije bilo prijatno. Takve Ijude moramo da vodimo. Moramo im dati odredena uputstva kako bismo pronašli ono za čim tragamo. Na kraju oe se ipak nečeg setiti. 5 A. Adler, IV 55

Neki Ijudi tvrde da njihova sečanja dosežu sve do u prvu godinu života. Naravno, teško da je to moguče, i uistinu se pri tome radi o izmaštanim a ne autentičnim sečanjima. Ali uopšte i nije bitno da li su to izmaštana ili prava sečanja, jer ona su sastavni deo njihove ličnosti. Drugi Ijudi opet kažu da nisu sigurni da li se sami nečeg sečaju iii su im to čega se sečaju roditelji ispričali. I to zapravo nije važno, jer čak i ako su im roditelji to ispričali, ipak se to ukotvilo u njihovoj duši, pa samim tim to može da nam pokaže na kojoj strani leže njihovi interesi. NACINI SECANJA Kao što je več u prethodnom poglavlju rečeno, za odredene svrhe je apsolutno podesno da se Ijudi podele na tipove. Tako se i rana sečanja razlikuju u zavisnosti od tipova i omogučavaju da se sagleda kakvo se ponašanje može očekivati od odredenog tipa. Uzmimo, na primer, slučaj čoveka koji se seča prizora sa divnom božičnom jelkom sa puno sveča, darova i peciva. Koja je najinteresantnija tačka osve priče? Pa to da je nešto video. Zašto nam priča da je nešto video? Zato što je uvek zainteresovan za vizuelnu strarm stvari. Kao dete, imao je tegoba sa vidom i posle odgovarajučeg treninga stalno je nastojao, štaviše žudeo da što više vidi. Moguče je da to nije najvažniji, ali je u svakom slučaju poučan i značajan sastavni deo njegovog životnog stila. Tako njegova sklonost ka vizuelnom prihvatanju stvari ukazuje na to da bi bilo preporučljivo da mu, ukoliko je to naš zadatak, predočimo takav poziv kod kojeg če mu pre svega biti potrebne oči, dakle čulo vida. U školi se prilikom vaspitanja dece, na žalost, prečesto prenebregava princip tipološke razlike. Ta-ko može da se desi da dete koje naginje vizuelnom poimanju stvari u školi ne sluša pažljivo zato što bi uvek htelo nešto da vidi. U slučaju takvog deteta 66

trebalo bi da imamo razumevanja i strpljenja kada primetimo da ne sluša dovoljno pažljivo ono što se govori. U školi se mnoga deca podučavaju samo u jednom pravcu zato što umeju da uživaju samo u jednoj formi čulnih utisaka. Tako ona umeju ili samo dobro da slušaju ili samo dobro da vide. Druga deca bi opet želela samo stalno da se kreču i da budu aktivna. Ne možemo od tri tipa dece očekivati iste rezultate, pogotovo ako učitelj daje prednost jednoj odredenoj metodi, kao na primer metodi koja je primerena auditivnom tipu dece. Kod primene ovakve metode biče na gubitku deca koja bi radije nešto videla ili bi se radije kretala; ona su ometena u svom razvoju. Pogledajmo slučaj jednog mladog čoveka od dvadeset i četiri godine, koji je patio od povremenih nesvestica. Upitan čega se najranije seča, ispričao je da se seča da se u svojoj četvrtoj godini onesvestio kada je čuo pisak neke mašine. Drugim rečima, on je čovek koji je nešto čuo, pa je shodno tome zainteresovan za utiske koje prima čulom sluha. U ovom sklopu nije neophodno da se pozabavimo pi-tanjem kako je ovaj mlad čovek u kasnijim godi-nama došao do napada nesvestice, nego je dovoljno napom-enuti da je od detinjstva bio veoma osetljiv na zvuke. Bio je veoma muzikalan i teško je pod-nosio buku, disharmonije i oštre tonove. Otuda nas ne iznenaduje da je zvuk jedne pištaljke tako žestoko delovao na njega. Deca, a i odrasli, često se in-teresuju za stvari zbog kojih su patili. Čitalac če se setiti da sam u jednom od prethodnih poglavlja naveo slučaj čoveka koji je bolovao od astme. Zbog nekih tegoba, on je u detinjstvu izvesno vreme bio čvrsto obmotan u predelu pluča, i posledica toga bila je da je kod sebe razvio izvanredno interesovanje za različite mogučnosti disanja. Ponekad se susrečemo s Ijudima čije je celokupno interesovanje na izgled posvečeno stvarima u vezi sa hranom i jelom. Njihova rana sečanja kruže oko jela. Cini se da je to za njih najvažnija 67

stvar na svetu; njihove misli su stalno zaokupljene pitanjem jela, kao i time šta ne može da se pojede. Cesto konstatujemo da sa jelom povezane teškoče u ranom detinjstvu kod takvog čoveka vode do pojačanog interesovanja za jelo. Pozabavičemo se jednim slučajem kod kojeg su sadržaj sečanja činili kretanje i hodanje. Kao što svako može da zapazi, mnoga deca na početku svog života ne umeju naročito dobro da se krecu zato što supreslaba ili boluju od rahitisa. Takva deca razvrjaju Kod sebe abnormalno interesovanje za kretanje i njima se uvek nekuda žuri. Sledeči slučaj može to da ihistruje. Lekaru je došao čovek od pedeset godina i žalio se da ga svaki put, kada u društvu nekog drugog čoveka prelazi preko ulice, spopada paničan strah da bi obojica mogla da budu pre-gažena. Medutim, kada je sam prelazio preko ulice, onda tog straha nije bilo i sasvim bi bezbrižno pre-šao preko ulioe. Ali čim bi se neko našao pored njega, obuzimala ga je želja da tog čoveka zaštiti od nesreče. Zgrabio bi svog pratioca za ruku, vukao bi ga za sobom, i to čas udesno čas ulevo, tako da se ovaj uvek Ijutio. Ponekad, iako ne baš tako često, nailazimo na ovakvog čoveka. Ispitajmo razloge ova-kvog njegovog ponašanja. Upitan za njegova rana sečanja, čovek je ispričao da kao trogodišnje dete nije umeo dobro da hoda jer je bolovao od rahitisa. Dva puta je, prelazeči preko ulice, dospeo pod vozilo. Sada mu je, pošto je bio muškarac, bilo važno da dokaže da je savladao svoju slabost. Zeleo je tako reči da pokaže da je jedini čovek koji ume da prede preko ulice. Uvek kada bi se našao s nekim u društvu, obavezno se osvrtao za prilikom da pokaže svoje umeče. Sposobnost da se sigurno prede preko ulice, prirodno, za večirm Ijudi nije nikakav povod da budu ponosni ili pak da se nadmeču sa drugima. Ali kod Ijudi kao što je naš pacijent želja da se kreče i da se pokaže sposobnost za kretanje može da bude veoma izražena. 68

Osvrnučemo se sada na jedan drugi slučaj, na slučaj dečaka koji je bio na najboljem putu da postane kriminalac. Počeo je da krade, bežao je iz škole itd.; njegovi roditelji su bili več sasvim očajni. Rana sečanja dečaka odnosila su se na to da je stalno hteo da bude u pokretu i da je stalno bio u nekoj žurbi. U to vreme je radio kod svog oca i celog dana je morao mirno da sedi. Polazeči od pri-rode tog slučaja, deo propisane terapije sastojao se u tome da je preporučeno da se školuje za prodavca, za trgovačkog putnika u firmi svog oca. PREDMETI SECANJA Jedno od najznačajnijih ranih sečanja je se-canje na smrtni slučaj doživljen u doba detinjstva. Kada deca dožive da neko iznenada umre, onda se to upadljivo odražava na njihovu dušu. Ponekad ta-kva deca postanu prijemčiva za bolesti. Druga opet posvečuju svoj život, a da sama pri tome ne poboIjevaju, problemu smrti i stalno su zaokupljena time da se bore protiv svake formed bolesti i umiranja. Naša zapažanja pokazuju da se mnoga od osve dece kasnije interesuju za medicinu i ponekad postaju lekari ili apotekari. Takav cilj leži, naravno, na korisnoj strani života. Jer, ona se ne bore samo lično protiv smrti nego su pri tome i drugima od pomoci. Medutim, ponekad iz slike vodilje proishodi jedan krajnje egoističan stav. Detetu koje je bilo duboko potreseno smrču svoje starije sestre postavljeno je pitanje šta bi želelo kasnije da postane. Umesto očekivanog odgovora da bi hteo da postane lekar, dečak je rekao da želi da postane grobar. Na pitanje zašto bi hteo da se posveti baš tom pozivu, uzvratio je: ,,Zato što želim da budem taj koji če da ukopava a ne onaj kojeg če ukopati." Kao što vidimo, taj cilj leži na nekorisnoj strani života jer je dečak zainteresovan samo za sebe samog. 69

Ponekad se Ijudi interesuju za neku temu, da-juči joj prednost nad svim ostalim temama. Tako, na primer, jedno dete može da nam ispriča sledeči doživljaj: ,,Jednog dana je trebalo da pripazim na moju malu sestru i ja sam se trudio da je što bolje pričuvam. Kada sam hteo da je posadim za sto, če-bence je negde zapelo i moja sestra je pala na pod." Dete je imalo četiri godine. Ono je, razume se, bilo još suviše malo da bi mu se poverilo da pričuva svoju mladu sestru. Sasvim nam je jasno kakvu je tragediju .taj dogadaj morao predstavljati u životu jednog deteta koje se trudilo da uradi sve što je u njegovoj mogučnosti da bi mlade dete sačuvalo od bilo kakve nezgode. U ovom konkretnom slučaju je sta-pia devoičica, pošto je odrasla, stupila u brak sa jednim Ijubaznim -- skoro bi se moglo reči podamuKi nastrojenim -- muškarcem. Ali ona je stalno nalazila neke razloge da bude Ijubomorna i da kritikuje, stalno je živela u strahu da bi njen muž mogao da zavoli neku drugu ženu. Otuda je lako razumeti da je mužu na kraju sve to dojadilo i da se sve više priklanjao deci. Ponekad napetosti jasnije dolaze do izraza, kao u slučaju kada se Ijudi prisečaju da su hteli da povrede druge članove porodice, štaviše da ih umo-re. Takvi Ijudi su isključivo zainteresovani za svoje lične stvari. Oni ne vole druge Ijude i prema njima imaju izvesno osecanje suparništva koje je več zametnuto u slici vodilji. Pri tome se radi o tipu Ijudi koji nikada ne umeju ništa da privedu kraju jer se plaše da če nekom drugom, u prijateljstvu i drugarstvu, biti data prednost, ili zato što podozrevaju da bi drugi Ijudi mogli da pokušaju da ih preteknu i ostave iza sebe. Ti Ijudi, zbog predstave da bi drugi mogli da ih potisnu u zasenak i time budu povlaščeni, nikada nisu u stanju da postanu pravi članovi društva. Takav čovek je na svakom radnom mestu preterano napet. Taj stav se naročito jasno pokazuje u slučaju kada se radi o pitanju Ijubavi i braka. 70

Iako takve Ijude ne možemo potpuno da oslobodimo njihovih smetnji, ipak možemo, sa malo spretnosti pri ispitivanju ranih sečanja, da očekujemo da se njihovo stanje poboljša. Jedan od pacijenata na kojima smo isprobali naše metode lečenja bio je onaj dečak o kojem smo u jednom od ranijih pogiavlja ispričali da je jednog dana sa svojom majkom i mladim bratom išao na pijacu. Kada je počela da pada kiša, majka je naj-pre uzela njega u naručje, ali ga je onda, kada joj je pogled pao na brata, opet spustila na zemlju i uzaia mlade dete u naručje. Otada je stariji dečak imao osečanje da se njegovom mladem bratu daje prednost. Kada se upoznamo sa ovakvim ranim sečanji-ma, onda, kao što je več rečeno, možemo da predskažemo šta če se sa našim pacijentom zbiti u kasnijem životu. Medutim, ne bi trebalo smetnuti s uma da rana sečanja nisu uzroci odredenih radnji i stavova nego mnogo više pokazatelji i znaci. Ona ukazuju na ono što se ranije zbilo i u kom vidu se odvijao razvoj. Ona omogučavaju da se sagleda kretanje ka jednom cilju, kao i otpori koji su pri tome morali biti savladani. Ona jasno pokazuju kako je i zašto je čovek dospeo do toga da se više interesuje za jednu nego za drugu stranu života. Mi uvidamo da on stoji pod utiskom jednog doživljaja koji nazivamo traumom, recimo na području seksualnosti; to znači da je ponekad više zainteresovan za ova nego za neka druga pitanja. Nas nikako ne može da iznenadi ako na pitanje o ranim sečanjima dobijemo odgovor koji ukazuje na seksualne doživljaje. Neki Ijudi su u ranoj dobi više zainteresovani za seksualne nego za neke druge teme. Pokazivati interesovanje za seksualne stvari spada u domen uobičajenog Ijudskog ponašanja; ali, kao što je več gore rečeno, postoje velike razlike kod tog interesovanja, kao i razni stepeni jačine tog interesovanja. Cesto zapažamo da se osoba koja nam priča o seksualno ofcMsleženim sečanjima kasnije, u poznijem životu, i razvija u tom pravcu. 2ivotni obrazac koji iz toga 71

proishodi je neharmoničan zato što se ta jedna strana Ijudskog života previše naglašava. Neki Ijudi su čvrsto uvereni da sve i svako ima svoju seksualnu osnovu. Na drugoj strani se suočavamo s Ijudima koji su Čvrsto i nepokolebljivo uvereni da je stomak najvažniji organ, i u takvim slučajevima se može videti da se rana sečanja slažu sa kasnijim osobenostima ponašanja i svojstvima ličnosti. SECANJA MAžENE I NEVOLJENE DECE Posvetimo sada našu pažnju razmatranju ranih sečanja koja nam predočavaju Ijudi koji su kao deca bili maženi. Rana sečanja posebno jasno odslikavaju svojstva ličnosti ovog tipa čoveka. Dete ovog tipa često pominje majku. Moguče je, naravno, da je to sasvim prirodno, ali je to znak i za to da je dete inoralo da se bori za povoljniju životnu situaciju, Ponekad se čini da su rana sečanja posve nevažna, ali ona ipak zaslužuju da budu preciznije analizirana. Tako je, na primer, jedan čovek ispričao siedeču stvar: ,,Sedeo sam u mojoj sobi, a majka je stajala kraj ormana." Iskaz se čini nevažnim, ali činjenica da pominje svoju majku jasno pokazuje da je ta okolnost od interesa za njega. Ponekad je majka skrivenija i tada istraživanje postaje komplikovanije, tj. tada u vezi sa majkom moramo da po-demo od pretpostavki. Tako bi taj čovek mogao da. kaže: ,,Sečam se da sam krenuo na neki put." Ako ga upitamo ko ga je pratio, možda če se ispostaviti da je to bila njegova majka. Ili kada nam deca kažu: ,,Sečam se da sam jednog leta bio negde na sel\i", onda možemo da pretpostavimo da je otac za to vreme obavljao svoj posao u gradu a da je majka bila sa decom. Možemo i da upitamo: ,,A ko je bio s vama?" Na ovaj i sličan način ne retko možemo da otkrijemo skriveni uticaj majke. Istraživanje ovih ranih sečanja ponekad obelodanjuje jako nastojanje da se dode do povlaščenog 72

položaja. Možemo da vidimo kako dete tokom svog razvoja počinje da ceni to što ga majka mazi. To je važno ako hočemo da razumemo povezanost stvari, jer kada nam deca ili odrasli saopštavaju takva se-čanja, onda možemo biti prilično sigurni da ti Ijudi uvek imaju osečanje da se nalaze u opasnosti ili da se nekom drugom daje prednost, dok se oni zapostavljaju. Mi onda vidimo kako napetost raste i kako se ona sve jasnije obelodanjuje, a takode vidimo da pomenuta predstava stoji u središtu njegovog psi-hičkog života. Takva činjenica je od velikog značaja za naše posmatranje: ona ukazuje na to da takvi Ijudi u svom kasnijem životu naginju Ijubomori i zavidnosti. Imamo tako dečaka koji predstavlja svojevrsmi zagonetku: naprosto je neshvatljivo kako je dospeo do više škole. Stalno je bio pod utiskom da mora da se kreče, da mora neumorno da juri uokolo i nikako se nije mogao privoleti da sedne i uči. Stalno je mislio na nešto drugo, odlazio je u kafane i obilazio svoje prijatelje, i to uvek kada je trebalo da uči. S te strane je bilo zanimljivo malo pobliže razmotriti njegova rana sečanja. ,,Sečam se", pričao je, ,,da sam ležao u mom dečjem krevetu i gledao u zid. Za oko mi je zapala tapeta na zidu sa svim onim cvecem, figurama itd." Dečak je bio pripremljen samo za le-žanje u krevetu, a ne i za polaganje ispita. Nikako nije mogao da se koncentriše na svoje školske zadatke jer je stalno imao neke druge stvari u glavi, i istovremeno je pokušao da ulovi dva zeca, što je naravno nemoguče. Po tome vidimo da je bio razmaženo dete, pa otuda i nije mogao sam da radi. Posvetimo se sada nevoljenom, omraženom de-tetu. Ovaj tip je redak, on se javlja samo u vidu ekstremnih slučajeva. Ako se jedno dete od samog početka njegovog života stvarno mrzi, onda ono teško može preživeti. Takvo dete če sa velikom sigurnošču propasti. Obično deca imaju jednog roditelja ili dečju negovateljicu koja ih do izvesnog stepena razmaze, ispunjavajuči im sve želje. Omraženu decu nalazimo medu vanbračnom, prestupničkom i neže 73

Ijenom decom, i ne retko zapažamo da ta deca postaju depresivna. U njihovim sečanjima Često nailazimo na osecanje da se ona mrze. Tako imamo slučaj čoveka koji nam je ispričao sledeču stvar: ,,Sečam se da sam dobio batine. Majka me je izgrdila, nešto je zanovetala, sve dok nisam pobegao." I tom prilikom je za dlaku izbegao da se udavi. Ovaj čovek se obratio jednom psihologu jer je samo uz največe napore bio u stanju da izade iz svog stana. Na osnovu njegovih ranih sečanja znamo da je jednom pobegao od kuče i da je bio dospeo u veliku opasnost. To se duboko urezalo u njegovo se-čanje i tako se on uvek, kad god bi izlazio iz svoje kuče, osvrtao za nekim opasnostima. Bio je pametno dete, ali je stalno živeo u strahu da na ispitima neče dobro proči. Tako se stalno kolebao i nikako nije mogao da se odluči da krene napred. Kada je najzad dospeo na univerzitet, plašio se da neče moči da drži korak s ostalima. Mi vidimo kako se sve to može objasniti njegovim ranim sečanjem na opasnosti. Još jedan slučaj, koji možemo da navedemo kao zanimljiv primer, jeste slučaj jednog siročeta čiji su roditelji umrli kada je ono imalo jedva godinu dana. Bolovalo je od rahitisa i pošto je bilo u jednom do-mu, to, razume se, i nije bilo baš najbolje obezbedeno. Niko se nije posebno starao za dete, pa otuda i nije bilo čudno da je u kasnijem životu teško sticalo prijatelje. Ako se osvrnemo na njegova sečanja, onda vidimo da je stalno imalo osečanje da su ostali povlašoeni. To oseoanje igralo je značajnu ulogu u njegovom razvoju. Ono je imalo osečanje da ga svi mrze i to ga je sprečavalo da se uhvati ukoštac sa postoječim problemima. Usled svog osečanja manje vrednosti bilo je isključeno iz svih životnih pitanja i situacija kao što su Ijubav, brak, prijateljstvo, zanimanje, dakle situacije koje su zahtevale uspostavIjanje i održavanje kontakta sa okolinom. Imamo još i zanimljiv slučaj čoveka u srednjim godinama, koji se stalno tužio na nesanicu. Imao je 46 ili 48 godina, bio je oženjen i imao je dece. U odnosu na svakog čoveka morao je da stavi neku 74

primedbu i neprekidno je pokušavao da druge tiraniše, posebno članove svoje porodice. Njegovi postupci ostavljali su kod svakog utisak jada i nesreče. Upitan za njegova rana sečanja, objasnio je da je odrastao u kuči u kojoj su se roditelji stalno svadali, prepirali i pretili jedno drugom, tako da ih se, i jednog i drugog roditelja, plašio. U školu je odlazio zapušten, nije se prao, ali niko na to nije obračao pažnju. Jednog dana se njegova stalna učiteljica nije pojavila u školi, umesto nje je došla neka druga učiteljica koja ju je zamenila. Ova učiteljica je svoj zadatak i s njime povezane obaveze veoma ozbiljno shvatala. Smatrala je da je učiteljski poziv jedan častan i dobar poziv koji je povezan sa odredenim, zadacima i obavezama. U zapuštenom dečaku je otkrila dobre mogučnosti, pa se poduhvatila da ga na odgovarajuči način ohrabri. Bilo je to prvi put u njegovom životu da se neko prema njemu tako odnosi. Otada je počeo da napreduje, ali je stalno imao osečanje kao da ga neko odostrag gura. Nije mnogo verovao u to da je u stanju da dode do nadmoči, i tako je radio preko celog dana i do duboko u noč. Na taj način &e več rano uvežbavao da noč posveti radu ili da uopšte ne spava, nego da vreme provodi u razmišljanju šta bi trebalo da radi. Posledica toga bila je da se navikao na misao da je potrebno da skoro cele noči ostane budan ako želi da postigne uspeh. Kao što smo videli, njegova težnja da bude nadinočan dolazi u njegovom kasnijem životu do izraza u njegovom stavu prema porodici i u stavu prema drugim Ijudima. Pošto je njegova porodica bila slabija od njega, to je pred njom mogao da nastupi u ulozi osvajača. Neminovno su njegova žena i njegova deca patila od tog načina ponašanja. Da bismo karakter ovog čoveka, onako kako nam se u celini predočio, sveli na jedan imenitelj, možemo reči da je pred sobom imao jedan cilj nadmoči i da se pri tome radilo o cilju čoveka sa osečanjem manje vrednosti. To nalazimo često kod Ijudi 75

koji stoje pod preteranom napetošdu. Njihova nape-tost je znak da sumnjaju u svoj uspeh, a ta sumnja je opet prekrivena jednim kompleksom nadmoči, koji je u stvari poza nadmoči. Istraživanje ranih sečanja baca na sadašnju situaciju pravu svetlost. 76

11. LJUBAV I BRAK Valjana priprema za Ijubav i brak sastoji se u prvom redu u tome da je čovek sadrug i da je socijalno prilagoden. Pored te opšte pripreme trebalo bi od ranog detinjstva do uzrasta odrasle osobe da postoji izvestan trening seksualnog nagona, trening koji irna za cilj normalno zadovoljenje nagona u braku i porodici. sve sposobnosti, nesposobnosti i sklonosti za Ijubav i brak mogu se pronači u slici vodilji koja je uobličena u prvim godinama života. Posredstvom posmatranja crta slike vodilje mi i do-spevamo u situaciju da možemo tačno da navedemo teškoče koje se kasnije obelodanjuju u životu odraslog čoveka. PRETPOSTAVKE RAVNOPRAVNOSTI Problemi sa kojima se susreoemo u Ijubavi i braku načelno su iste prirode kao i opšti socijalni problemi. To imamo posla sa istim teškočama i is-tim zadacima, i pogrešno je Ijubav i brak posmatratli kao neku vrstu raja, gde sve stvari slede svoje sopstvene želje. Svuda nam postavljaju zadatke koje, imajuči na umu interese drugog čoveka, moramo da ispunimo. Pored uobičajenih problema socijalnog prilagodavanja, Ijubav i brak zahtevaju od oba partnera 140

izvanrednu simpatiju, kao i izvanrednu sposobnost da se užive u drugog čoveka. Ako je danas samo mali broj Ijudi valjano pripremljen za porodični život, onda je razlog tome to što oni nikada nisu učili da gledaju očima drugoga i da osečaju srcem drugoga. Veliki deo razmatranja u prethodnim poglavIjima bio je u prvom redu posvečen onom tipu de-teta koje se, dok je raslo, interesovalo samo za sebe, a ne i za druge. Od takvog tipa se naprosto ne može očekivati da če sazrevanjem telesnog seksualnog nagona tako reči preko noči izmeniti svoj karakter. Kao što takvo dete nije pripremljeno za socijalni život, tako nije pripremljeno ni za Ijubav i brak. Socijalno interesovanje se samo polako razvija. Samo Ijudi koji su od ranog detinjstva trenirani u pravcu socijalnog interesovanja i koji se u svojoj težnji uvek kreču na korisnoj strani života, uistinu poseduju osečanje za zajednicu. Otuda i nije tako teško sagledati da li je jedan čovek uistinu dobro pripremljen za život sa drugim polom ili ne. Treba samo da se prisetimo onog što smo zapazili u vezi sa korisnom stranom života. Covek koji se tamo zadržava pun je pouzdanja i ima poverenja u sebe i svoje sposobnosti. On se odlučno hvata ukoštac sa životnim problemima i trudi se da nade re-šenje. Sa svojim susedima se dobro slaže, a ima i prijatelje. Coveku bez tih osobina treba oprezno pristupiti, i za njega se ne može reči da je pripremIjen za Ijubav i brak. S druge strane, možemo da zaključimo da je čovek pripremljen za brak kada ima svoj poziv i ako u njemu napreduje. Mi to činimo samo na osnovu jednog neznatnog pokazatelja, ali taj pokazatelj je veoma značajan, buduči da omogučava da se vidi da li jedan čovek ima osečanja za zajednieu ili ne. Ko je razumeo suštinu socijalnog interesovanja, taj i zna da se problemi Ijubavi i braka na zado-voljavajuči način mogu rešiti samo na osnovu pot-pune jednakosti i ravnopravnosti. Važna je ta os-novna spremnost da se daje i uzima; da li partner 141

ceni onog drugog, to nije od presudnog značaja. Ljubav po sebi ne rešava nikakve probleme, pogotovo što postoje mnoge formed Ijubavi. Samo če kod do-bro utemeljene ravnopravnosti Ijubav krenuti pra-vim putem i ostvariti uspešan brak. Ako nakon sklapanja braka muž ili žena hoce da se nametne kao osvajač, onda posledice mogu samo da budu pogubne. Ko braku pristupi sa tak-vim shvatanjem, taj za njega nije dobro pripremIjen, pa se može očekivati da če zbivanja posle sklapanja braka to i potvrditi. Nemoguče je biti osvajač u situaciji u kojoj nema mesta za osvajača. Brak zahteva interesovanje za drugog čoveka i sposobnost da se uživi u situaciju onog drugog. PRIPREMA ZA BRAK Sada čemo se pozabaviti pitanjem posebne pripreme koja je neophodna za brak. U to spada, kao što smo videli, trening osecanja za zajednicu u sprezi sa seksualnim nagonom i polnom privlač-nošcu. Ne može se prenebreči činjenica da svaki čovek još od dana svog detinjstva u svojoj predstavi oblikuje jednu idealnu sliku o čoveku drugog pola. Kod dečaka postoji velika verovatnoča da če majka igrati ulogu ideala i da če se stalno osvrtati za nekim sličnim tipom žene da bi se njome oženio. Po-nekad izmedui dečaka i njegove majke postoji stanje nesrečne napetosti, i u takvom slučaju je apsolutno moguče da če se dečak ogledati za suprotnim tipom devojke. Saglasnost izmedu deteta prema njegovoj majci i tipa žene kojim če se kasnije oženiti je tako velika da to okolnost možemo da zapazimo po tako bezazlenim poj edinostima kao što su oči, stas, boja kose itd. Takode znamo da če dečaku, ukoliko njegova majka njime vlada i potčinjava ga svojoj volji, nedostajati potrebna hrabrost kada bude došlo vreme za Ijubav. Jer, u takvom slučaju njegov polni ideal 142

6e verovatno biti jedan slabašan, podanički tip de-vojke. A!ko je pak tip svadalice, onda če se sasvim sigurno posle sklapanja braka sa svojom že-nom stalno svadati i nastojače da ovlada njome. Vidimo da svi znaci koji se pokazuju u detinjstvu još jače dolaze do izražaja kada se čovek suoči sa problemom Ijubavi. Možemo sebi lako da predstavimo kako če se prema seksualnim pitanjima odnositi čovek koji pati od kompleksa manje vrednosti. Ako se oseča slabim i manje vrednim, možda oe to osečanje izraziti na taj način što če uvek želeti da se drugi Ijudi staraju za njega i da ga pomažu. Cesto takav tip čoveka ima pred sobom idealnu sliku materinskog karaktera. S druge strane, opet, kao kompenzacija za svoju manju vrednost, on može da krene suprotnim pravcem i da u Ijubavnim stva-rima bude nadmen, bezobziran i agresivan. Ako nije naročito hrabar, osečače se ograničenim i u svom izboru. Moguče je da če sebi potražiti neku svadIjivu devojku i možda misli da je časnije da pobedi u jednoj teškoj borbi. Nijedno od oba pola ne može na takav način da postigne uspeh. Cini se glupim i smešnim ako se seksualni odnosi koriste z,a zadovoljavanje nekog kompleksa manje vrednosti ili kompleksa nadmoči, a ipak se upravo to veoma često dešava. Ako dobro pogledamo, videčemo da je bračni drug kojeg neki traže u stvari žrtva. Takvi Ijudi ne shvataju da se seksualni odnosi ne mogu staviti u službu takve svrhe. Jer, ako čovek pokušava da bude osvajač, onda i onaj drugi takode želi da bude osvajač. Po-sledica je da život udvoje postaje nemoguč. Mišljenje da čovek mora da zadovolji svoje komplekse baca svetlost na izvesne osobitosti pri izbom partnera, koje bi se inače teško mogle razu-meti. Njime se može objasniti zašto neki Ijudi biraju sebi slabog, bolesnog ili starog životnog saputnika; zato što veruju da bi na taj način mogli da im olakšaju život. Ponekad se trude oko onih koji su več u braku; to je slučaj kada neko uopšte ne želi da nade rešenje problema. Ponekad se dešava 143

da se neke žene zaljubljuju u dva muškarca istovremeno ili pak muškarac u dve žene, zato što su, kako smo več objasnili, ,,dve devojke manje od jedne". Več smo videli kako čovek koji pati od kompleksa manje vrednosti često menja svoj poziv, kako se izmiče problemima da ne bi morao da se s njima ponese, i kako ništa ne uspeva da sprovede do kraja. Kada se suoči sa Ijubavnim problemom, takav čovek postupa na sličan način. Kada se zaljubljuje u več udatu ženu ili u dve osobe odjednom, onda se on samo povodi za svojom ustaljenom sklonošču. Kao dalje mogučnosti nalazimo preduge veridbe ili beskonačno udvaranje koje se ne završava brakom. Razmažena deca ostaju i u braku verni svom tipu, to znači, oni žele da ih njihov bračni partner razmazi. Takve prilike mogu u početnim stadijumima udvaranja ili u prvim godinama braka da budu bezopasne, ali kasnije one sobom donose teške situacije. Možemo sebi dobro da predstavimo šta se dešava kada takva dva razmažena biča sklope brak. Oboje bi hteli da budu maženi, nijedno od njih ne bi htelo da bude taj koji treba da mazi onog drugog. Onda sve to izgleda tako kao da stoje jedno naspram drugog i očekuju jedno od drugog nešto što nijedno od njih nije spremno da da. Oboje tada imaju osečanje da nisu shvaoeni. Jasno nam je šta se dešava kada neki čovek ima osečanje da nije shvačen i da je u svom de-lanju ometen. On tada ima osečanje da je manje vre-dan i onda traži neki izlaz. Takva osečanja su u braku sasvim opaka, pogotovo ako se tome pridruži još i osečanje potpune beznadežnosti. Ako do toga dočte, onda se u takvog čoveka uvlači želja za osve-tom, te jedan pokušava onom drugom tako da zagorča život da on postaje pravi pakao. Najčešča forma u kojoj se to dešava je bračna nevernost. Ne-vernost je uvek sredstvo osvete. Kao što je poznato, Ijudi koji su neverni uvek pokušavaju da se opravdaju svojim osečanjima Ijubavi, ali nama je poznata vrednost osečanja i emocija. Osečanje se uvek 144

slaže sa ciljem nadmoči i ne bi trebalo da se prihvate kao razlozi. Ilustracije radi pogledacemo slučaj jedne razmažene žene. Udala se za čoveka koji je uvek nekako imao osečanje da ga je brat sputavao. Jasno nam je da je ovog čoveka privukla blagost i nežnost žene, koja je bila jedinče u porodici i koja je opet sa svoje strane očekivala da če uvek i svuč$ biti ma-žena i povlaščena osoba. Brak je bio prilično srečan, sve dok se nije rodilo dete. I u ovom slučaju možemo da predskažemo šta se tada zbilo. Žena je htela da bude u središtu pažnje, ali se plašila da bi dete moglo da zauzme to poziciju. Stoga ona nije bila naročito srečna što je rodila dete. I muž je hteo da bude povlaščen, pa je on sa svoje strane bio zabrirrut da bi dete moglo da nru ospori njegovo me-sto. Usled toga su muž i žena postali sumnjičavi. Možda čak i nisu zapustili dete i možda su bili sasvim dobri roditelji, ali nisu mogli da se odbrane od osečanja da je njihovoj uzajamnoj Ijubavi došao kraj. Takva sumnja je opasna. Jer, kada počinje da se odmerava svaka reč, svaki postupak, svaki pokret t svaki izraz, onda je lako -- ili se tako čini -- zapaziti popuštanje naklonosti. Tako je to bilo i kod pomenutog bračnog para. Tako se onda i desilo da je muž uzeo dopust, otputovao za Pariz i tamo se zabavljao, dok se njegova žena kod kuče oporavIjala od porodaja i brinula za novorodenče. Muž je pisao svojoj ženi iz Pariza vesela pisma, u kojima joj je saopštavao kako se lepo provodi, kakve je sve Ijude upoznao itd. Kod žene se postepeno razvijalo or'^cam'e da muž počinje da je zaboravlja. Više nije bila talfo srečna kao ranije, postala je melanholična i oDoitda je od agorafobije. Više nije bila u stanju da izlazi. Kada je njen muž opet bio kod kuče, morao je stalno da je prati. Barem na prvi pogled je izgledalo da je postigla svoj cilj i da sada stoji u središtu pažnje. No ona se ipak nikako nije osečala zadovoljnom jer je imala osečanje da bi, ako bi nestala njena agorafobija, nestao i njen muž. Stoga je morala da zadrži svoju agorafobiju. 10 A. Adler, IV

145

Dok je bolovala našla je jcdnog lekara koji joj je posvetio mnogo pažnje. sve dok ju je on lečio, osečala se znatno bolje. Sva svoja prijateljska osečanja upravila je na njega. Ali kada je lekar video da je njegovoj pacijentkinji bolje, otpustio ju je. Napisala mu je Ijubazno pismo, u kojem mu se zahvalila na svemu što je za nju učinio, ali Lekar na to njeno pismo nije odgovorio. Otada se njeno stanje opet pogoršalo. Od tog vremena počela je da razmišlja i mašta o Ijubavnim vezama sa drugim muškarcima, da bi se osvetila svome mužu. Ali pri tome je stajala pod zaštitom svoje agorafobije jer nije mogla sama da izlazi, nego je stamo morao muž da je prati. Tako je došlo do toga da nije uspela da ostvari svoj naum, da postane neverna. BRACNO SAVETOVANJE U braku se, kao što svako može da vidi, čine tolike greške da se neizbežno postavlja pitanje: ,,Je li to sve zapravo potrebno?" Znamo da takve greške imaju svoje izvorište u detinjstvu, a takode znamo da je apsolutno moguče izmeniti pogrešne životne stilove, ako se spozna i otkrije slika vodilja i njena ooeiežja. Covek se, dakle, pita ne bi li bilo moguoe urediti savetodavnu službu, koja bi pomoču metoda individualne psdhologije mogla da razmrsi greške u braku. Takve savetodavne usluge pružali bi iskusni stručnjaci kojima je poznato na koji način sva zbivanja u životu pojedinca čine jednu celinu, kako su medusobno povezana, te uiedno poseduju sposobnost neposredne identifikacije sa Ijudima kojima je potreban savet. Takvi savetodavci ne bi rekli: ,,Ne možete da se sporazumete"; ,,Neprestano se prepirete"; ,,Trebalo bi da se razvedete." Jer, kakva bi bila korist od razvoda? Šta če posle toga biti? Po pravilu razvedeni Ijudi žele opet da stupe u brak, i oni to i čine i onda nastavljaju isti životni stil kao i ranije. Pone146

kad se susrečemo s Ijoidima koji se u redovnim razmacima razvode i uvek nanovo stupaju u brak. Oni naprosto ponavljaju svoje greške. Takvi Ijudi bi se kod savetodavn-e službe mogli raspitati da li njihov planirani brak ili pak njihova Ijubavna veza ima nekih izgleda na uspeh. Isto tako bi mogli tamo da se posavetuju pre nego što se odluče na razvod. Postoji izvestan broj malih grešaka koje započinju u detinjstvu i onda se sve do sklapanja braka čine bezazlenim. Tako neki Ijudi stalno misle da čemo ih razočarati. Postoje deca koja nikada nisu srečna i stalno žive u strahu od razočaranja. Takva deca ili imaju osečanje da im je uskračena naklonost i da su drugi u odnosu na njih povlaščeni ili im je neka teškoča sa kojom su se suočili u ranom detinjstvu ulila takav sujeverni strah da stalno očekuju da bi tragedija mogla da se ponovi. Možemo lako sebi da predstavimo da taj strah pred razočaranjima u bračnom životu vodi do Ijubomore i sum-njičavosti. Kod žena se suočavamo sa još jednom posebnom teškočom, buduči da imaju osečanje da su samo igračke sa kojima se muškarci zabavljaju, i da su muškarci uvek neverni. Sa takvom idejom u glavi lako se očekuje da brak ne može biti sre-čan. Sreču je nemoguče ostvariti ako jedan od dva partnera ima fiks-ideju da če mu onaj drugi prvom prilikom biti neveran. Sudeči po tome kako i na koji način Ijudi stalno traže savete po pitanjima Ijubavi i braka, moglo bi se pomisliti da se to pitanje uopšte smatra najvaž-nijim u životu. Medutim, sa stanovišta individualne psihologije, ono nikako nije najvažnije pitanje, iako ne bi trebalo potceniti njegovu važnost. Za individualnu psihologiju nijedno pitanje života nije važ-nije od bilo kojeg drugog. Kada Ijudi posebno isticu pitanje Ijubavi i braka i pridaju mu preterani značaj, onda time pokazuju da su izgubili životnu harmoniju. Razlog tome što se tom pitanju u glavama Ijudi pridaje tako nezasluženo veliki značaj leži možda u okolnosti da je ono, za razliku od ostalih pitanja, 147

tema u koju ne bivamo sistematski upučeni. Setimo se samo onog što smo rekli o tri velika životna pi-tanja. Sto se tiče prvog, socijalnog pitanja, dakle pitanja koje se odnosi na naš odnos prema drugima, može se reči da nas od prvog dana u tome podučavaju, tj. kako treba da se ponašamo u društvu ostalih Ijudi. Takve stvari učimo več veoma rano u životu. Isto tako prolazimo kroz pravo doba učenja i obrazovanja za naš buduči poziv. Imamo učitelje koji nas upučuju u odredene veštine, a stoje nam na raspolaganju i knjige iz kojih možemo da saznamo šta moramo da činimo. Ali gde da nademo knjige koje če nas poučiti kako se treba pripremiti za Ijubav i brak? Sigurno, postoji veliki broj knjiga koje raspravljaju o Ijubavi i braku. Svaka literatura ima svoje Ijubavne priče, ali čemo nači samo mali broj knjiga koje govore o srečnim brakovima. Bu-duči da je naša kultura tako nerazdvojno povezana sa literaturom, to če svaki čovek svoju pažnju usredsrediti na prikaze muškaraca i žena koji neprekidno dospevaju u neke teškoče. Nikakvo čudo da Ijudi imaju osečanje da po pitanju braka treba biti oprezan, štaviše, preoprezan. Takvu praksu je čovečanstvo upražnjavalo od samog početka. U Bibliji nalazimo priču po kojoj je žena izvorište sveg zla, kao i da su muškarci i žene u svom Ijubavnom životu odonda stalno prolazili kroz velike opasnosti. Naše vaspitanje se nesumnjivo prestrogo drži pravca kojim je krenulo. Umesto što če se mladiči i devojke pripremati kao za neki greh, bilo bi mnogo razumnije i pametnije treniirati devojke da bolje igraju svoju žensku a mladiči svoju mušku ulogu u braku, naravno oboje tako i na takav način da irnaju osečanje da su ravnopravni. Cinjenlca da se dan-danas žene osečaju inferiorne dokaz je da je naša kultura u tom pogledu zatajila. Citalac koji u to nije uveren neka malo bolje pogleda težnje žena. Otferiče da obično žele da nadmaše druge i da se tokom svog razvoja posvečuju treningu koji je daleko intenzivniji no što 148

bi to bilo potrebno. Svojstvena im je i veča samoživost no što je to slučaj kod muškaraca. Ubuduče se žene moraju upučivati da razviju više osečanja za zajednicu i da ne traže koristi uvek samo za sebe, ne obaziruči se na interese drugih. Ali da bismo do-tle došli moramo prvo da uklonimo zabludu u pogledu muških privilegija. Uzečemo jedan primer da bismo pokazali koliko su neki Ijudi nedovoljno pripremljeni za brak. Je-dan mlad čovek plesao je na balu sa svojom vereni-com, jednom zgodnom devojkom. Slučajno su mu naočari pale na pod i na čudenje prisutnih skoro je, pri pokušaju da ih podigne, oborio mladu ženu. Kada ga je prijatelj upitao: ,,Šta to radiš?", odgovorio je: ,,Pa nisam mogao mirno da gledam kako gazi po mojim naočarima." Po tome možemo da spoznamo da ovaj mladi čovek nije bio pripremljen za brak. I stvarno se devojka i nije udala za njega. Neko vreme potom ovaj mladič se obratio le-karu, žaleči mu se da pati od depresije, kao što je to često slučaj kod Ijudi koji su zaokupljeni sami sobom. Na osnovu hiljadu pokazatelja može se sagledati da li je neko pripremljen za brak ili ne. Tako ne bi trebalo verovati zaljubljenom čoveku koji kasni na zakazaini sastanak a da pri tome ne ume da navede neko uverljivo opravdanje. Takvo ponašanje ukazuje na kolebljiv stav. To je znak pomanjkanja priprema za primeren pristup životnim problemima. Isto tako je znak mantkave pripreme kada je-dan partner stalno ima nešto da vaspitava ili kritikuje onog drugog. Ni preterana osetljivost nije dobar znak jer odaje kompleks manje vrednosti. Co-vek koji nema prijatelja i koji se u društvu ne oseča dobro pokazuje time da nije dobro pripremljen za bračni život. Nadalje, kolebljivost u izboru poziva takode nije dobar znak. Pesimista nije sposoban za brak, bez sumnje zato što pesimizam odaje pomanjkanje hrabrosti da se ponese sa životnim situacijama. Upr^kos toj listi nepoželjnih svojstava, ne bi trebalo da bude baš toliko teško da se nade pravi

149

životni saputnik ili, štaviše, da se izabere čovek koji se nalazi na pravom putu. Ne možemo naprosto da očekujemo da čemo nači idealnog partnera. I odista, kada vidimo nekoga da se osvrče za ideal-nim bračnim saputnikom i da ga nikada ne nalazi, možemo biti sigurni da se ta osoba muči sa svojom neodlučnošču. Takav čovek uopšte ne želi da napreduje. U Nemačkoj postoji jedan stari običaj da se utvrdi da li je jedan par pripremljen za brak. Po tom običaju, koji upražnjavaju na selu, mladi par dobija dvoručnu testeru kojom oboje, držeči po jednu stranu, treba da preseku jedno stablo, dok rodaci stoje i gledaju. Svako od njih dvoje mora da se prilagodi onome drugom i da svoje pokrete usaglasi sa onim drugim. Ta metoda se smatra dobrim testom za bračnu podobnost. Na kraju bi hteli još jednom da konstatujemo da Ijubavna i bračna pitanja mogu da savladaju samo socijalno prilagodeni Ijudi. Greške se u večini slučajeva zasnivaju na pomanjkanju osečanja za zajednicu i one se mogu ukloniti samo ako se Ijudi sami promene. Brak predstavlja jedan zadatak za dva čoveka. Naravno, činjenica je da se obično vas-pitavamo za zadatke koje ili može da reši jedan čovek ili dvadeset Ijudi, a manje-više nikada za zadatke koje treba da reše dva čoveka. Ali i pored ovog propusta u vaspitanju, dva čoveka mogu vaIjano da se poduhvate zadataka koje sobom brak donosi ako uvide svoje karakterne greške i ako pro-bleme koji se javljaju rešavaju u duhu ravnopravnosti. Zapravo je suvišno dodati da monogamija, monogamni brak, predstavlja najvišu formu braka. Mnogi Ijudi tvrde, pozivajuči se na pseudonaučne razloge, da je poligamija, mnogoženstvo, primerenija Ijudskoj prirodi. Ovakvom stavu se moramo suprotstaviti, a razlog leži u činjenici da u našoj kulturi Ijubav i brak predstavljaju socijalne zadatke. U brak stupamo ne samo iz lične, privatne koristi, nego posredno i poradi socijalne koristi. U osnovi brak služi održanju čovečanstva. 150

12. SEKSUALNOST I SEKSUALNI PROBLEMI U prethodnoj glavi razmotrili smo normalne Ijubavne i bračne probleme. Sada čemo se pozabaviti jednim posebnim aspektom istog opšteg pitanja: seksualnim problemima i njihovim značajem za stvarne ili umišljene abnormalnosti. Kao što smo več videli, večina Ijudi je po pitanjima Ijubavnog života slabije pripremljena i slabije upučena nego što je to slučaj sa ostalim životnim pitanjima. Taj zaključak se u još večoj meri odnosi na temu seksualnosti. Po pitanju seksualnosti moramo da uklonimo još veoma mnogo sujevernih predstava. Najraširenije sujeverje je verovanje u nasledna svojstva, verovanje u stepene ili stepenovanja seksualnosti koji su nasledeni i ne mogu biti izmenjeni. Mi znamo da se pitanja nasleda i suviše olako koriste kao opravdanja ili izgovori i da takvi izgovori mogu da osujete svaku promenu nabolje. Otuda je potrebno razjasniti jedno od onih mišljenja koja se šire u ime nauke. Prosečni laik sva ta shvatanja uzima previše ozbiljno, jer mu nije jasno da njihovi autori samo iznose (tude) rezultate i pri tome ne razmatraju ni meru mogučih smetnji ni meru veš-tačkog podsticanja seksualnog nagona, koji možda stoje iza tih rezultata. 151

RANI TRENING Seksualnost se javlja veoma rano u životu. Svaka dečja negovateljica ili majka može pri pomnom posmatranju več prvih dana po rodenju da zapazi i konstatuje izvesna seksualna uzbudena stanja i aktivnosti deteta. Ali takve seksualne manifestacije daleko su više povezane sa okolinom nego što bi se to očekivalo. I tako bi roditelji, kada dete počinje na taj način da se iskazuje, trebalo da potraže puteve i sredstva da mu skrenu pažnju na nešto drugo. Često koriste sredstva koja ne vode pravom odvračanju pažnje, a ponekad prava sredstva ne stoje na raspolaganju. Ako jedno dete u ranom stadijumu otkrije prave formed funkcionisanja, onda ono na prirodan na-čin može da razvije jaču potrebu za seksualnim aktivnostima. Tako nešto se dešava, kao što smo videli, i sa drugim telesnim organima, a seksualni organi ne predstavljaju izuzetak. Ali ako se počne dovoljno rano, onda je sasvim moguče da se dete trenira na pravi način. Uglavnom se može reči da su izvesne seksualne manifestacije u detinjstvu sasvim normalne i otuda ne bi trebalo da se uplašimo i prestravimo kada zapažamo da se kod deteta javljaju seksualna uzbudenja. Najzad, cilj svake seksualnosti je da sa.onim drugim uspostavi odnos. Naša reakcija bi trebalo da se sastoji u budnom iščekivanju. Mi moramo da bu-demo uz dete i da pazimo da se njegove seksualne manifestacije ne razviju u pogrešnom pravcii. Ljudi su skloni da naslednim nedostacima priplšu ono što je u stvari rezultat autotreninga ža vre-me detinjstva. Ponekad se baš taj akt smatra nasle-denim svojstvom. Ako se, dakle, javi slučaj da se jedno dete više interesuje za svoj pol nego za drugi, onda se to smatra urodenom, nasledenom nesposobnošču. Mi, med-utim, znamo da je ta nesposobnost jedna osobenost koju deca razvijaju iz dana. u dan. Ponekad jedno dete ili jedan odrasli pokazuje znake seksualn« perverzije, i u takvim slučajevima mnogi 152

Ijudi veruju da je takvo ponašanje nasledeno. Ali kada bi to stvarno bilo tako, zašto onda takav čovek uvežbava svoje ponašanje? Zašto on sanja o svojim radnjama i zašto ih uvežbava? Odredenl Ijudi u neko vreme prestaju sa tim treningom; to je činjenica koju možemo da objasnimo pomoču individualne psihologije. Imamo tako, na primer, Ijude koji se boje poraza. Oni pate od kompleksa manje vrednosti. Ili pak tako istrajno treniraju da iz toga postaje jedan kompleks nadmoči, i u jednom slučaju te vrste mogli smo da ustanovimo preteranu aktivnost koja je stvarala utisak prenapete seksualnosti. Takvi Ijudi mogu da pose-duju vecu seksualnu potenciju. Ta vrsta nagona može od okoline da bude veoma podsticana. Kao što znamo, slike, knjige, filmovi i odredeni seksualni kontakti mogu da pre-nadraže seksualni nagon. Mirne duše se može reči da je danas sve usmereno na to da se izazove pre-terano interesovanje za seksualnost. Ne mora se omalovažavati veliki značaj tih organskih nagona i uloga koju oni igraju u Ijubavi, braku i razmnožavanju čovečanstva, da bi se došlo do zaključka da se seksualnost u današnje vreme prenaglašava. Roditelji bi trebalo da sačuvaju svoju decu pre svega od preteranih seksualnih naklonosti. Tako majka suviše često posvečuje pažnju pojavi prvih seksualnih nagona u detinjstvu i na taj način navodi dete da preceni njihov značaj. Ona se možda iz prevelikog str&ha stalno bavi takvim detetom, neprestano razgovara s njim o tim stvarima i bez razloga ga kažnjava. A mi opet znamo da bi mnoga deca htela da budu u središtu pažnje i da shodno tome često može da se desi da dete zadržava neke svoje loše navike zato što zbog njih biva grdeno. U ophodenju sa decom je bolje ne pridavati preveliki značaj ovoj temi, nego se prema njoj treba odnositi kao jednoj od uobičajenih teškoca. Ako se deci ne pokaže da ta tema na nas ostavlja dubok utisak, onda čemo time i sebi olakšati 153

Ponekad iza deteta stoje porodična predanja koja ga guraju u jednom odredenom pravcu. Tako majka mcže svoju veliku Ijubav da izražava poljupcima, zagrljajima i tome slično. Sa tim stvarima ne bi trebalo preterivati, iako neke majke tvrde da ne mogu da se uzdrže. Takve stvari nisu primer mate-rinske Ijubavi več fatalno podsečaju na ophodenje sa neprijateljem umesto na ophodenje sa detetom koje majka voli. Razmaženo dete ne može seksualno da se razvije. ZAVISNOST OD ŽIVOTNOG STILA U ovom sklopu čemo ukazati na činjenicu da mnogi lekari i psiholozi zastupaju mišljenje da seksualni razvoj čini osnovu za razvoj duha i psihe, kao i svih telesnih funkcija. Po mišljenju autora to nije tačno, pošto sve seksualne izražajne formed i razvoj seksualnosti zavise od ličnosti, od životnog stila i slike vodilje. Ako, na primer, znamo da jedno dete svoju seksualnost iskazuje na jedan odreden način a da drugo dete svoju seksualnost potiskuje, onda sa izvesnom sigurnošču možemo da kažemo kako če ovo dvoje izgledati u odraslom životu. Ako znamo da jedno dete želi stalno da bude u središtu pažnje i da nadmaši druge, onda če ono i svoju seksualnost razvijati sa ciljem da druge nadmaši i da stoji u središtu pažnje. Mnogi Ijudi veruju da su nadmočni i svemočni ako svoj seksualni nagon iskazuju na poligamni način. Otuda oni održavaju seksualne od-nose sa mnogo partnera i lako je uvideti da oni iz psiholoških razloga svesno prenaprežu svoje seksualne želje i stavove. Oni misle da se na taj način predstavljaju kao osvajači. To je, naravno, jadno samozavaravanje, jer služi kompenzaciji kompleksa manje vrednosti. Pravo jezgro seksualno nenormalno^ ponašanla je kompleks manje vrednosti. Covek koji od njega 154

pati stalno se osvrče za najkračim izlazom. Ponekad smatra da je najpovoljnije rešenje da od sebe odbaci široka područja života i da se preda preteranom, raspusnom seksualnom životu. Kod dece to sklonost zapažamo veoma često. Uglavnom je nalazimo kod dece koja bi htela da se nametnu drugima i da njima vladaju. Ona potpuno zaokupe svoje roditelje i učitelje na taj način što im prave probleme; ona time robuju svojoj sklonosti da se angažuju na nekorisnoj strani života. U svom kasnijem životu ona sa svojim sklonostima vrše pritisak na druge, kako bi sebi na taj način pribavili osečanje da su nadmočni. Deca te vrste mešaju za vreme svog procesa razvoja svoju seksualnu želju za osvajanjem i nadmoči. U sklopu is-ključivanja jednog dela mogučnosti i problema života oni se ponekad potpuno okreču od drugog pola i treniraju se u homoseksualnom ponašanju. ZanimIjivo je da se kod perverznih Ijudi često može zapaziti prenapeta seksualnost. Oni uistinu preteruju sa svojom sklonošču ka perverzijama, kako bi se na taj način obezbedili da ne moraju da se konfrontiraju sa problemom normalnog seksualnog života, ikoji upravo hoče da izbegnu. sve to možemo da razumemo s^mo ako nam je poznat njihov životni stil. To su Ijudi koji žele da ih drugi izuzetno cene a istovremeno se osečaju nesposobnim da kod pripadnika drugog pola pro-bude imalo interesovanja. Oni imaju kompleks ma-nje vrednosti u odnosu na drugi pol, koji se može pratiti unatrag sve do u njihovo detinjstvo. Ako su, recimo, dečaci ponašanje devojčica u porodici i ponašanje majke smatrali privlačnijim od svog sop-stvenog, onda se u njih uvuklo osečanje da nikada neče imati moč da na sebe skrenu pažnju žena. Oni se onda ponekad toliko dive drugom polu da na kraju počinju da oponašaju pripadnike tog pola. Tako nailazimo na mu§karce koji izgledaju kao de-vojke, i isto tako i na devojke koje na nas deluju poput muškaraca. 155

Slučaj čoveka koji je zbog sadizma i zloupotrebe dece dospeo na sud može dobro da ilustruje nastanak i razvoj ovih ovde razmotrenih tendencija. Pri istraživanju njegovog razvoja saznajemo da je imao autoritativnu, dominirajuču majku, koja ga je stalno nešto kritikovala. I pored toga se razvio u dobrog, inteligentnog učenika. Ali njegova majka nikada nije bila zadovoljna njegovim uspesima. Iz tog razloga je nastojao da majku isključi iz svoje naklonosti prema porodici. Izgubio je interesovanje za nju i potpuno se okrenuo svom ocu, kojem je bio veoma naklonjen. Jasno je da takvo dete može steči predstavu da su žene stroge i suviše kritičke i da je najbolje izbegavati svaki kontakt s njima, izuzev u slučajevima kada je to neizbežno. Na taj način je ovaj čovek dospeo dotle da je drugom polu sasvim okrenuo leda, da ga je isključio iz svojih misli i osečanja. Uz to je spadao u poznati tip Ijudi koji se uvek seksualno uzbuduje kada ga hvata strah. Po-što ovaj tip pati od straha i kroz strah dospeva u stanje uzbudenja, to se on stalno osvrče za situacijama u kojima ne mora da se plaši. U svom kasnijem životu je verovatno uživao u tome da samog sebe kažnjava ili muči, ili pak da posmatra kada se neko dete zlostavlja, ili pak da sebi predstavi kako njega ili nekog drugog čoveka muče. I pošto spada u opisani tip, to če pri stvarnom ili zamišljenom mučenju doživeti seksualno uzbudenje i zadovoIjenje. Slučaj ovog čoveka omogučava da se saglcda rezultat pogrešnog treninga. On nikada nije video povezanost svojih navika ili, ako jeste, onda u trenutku kada je več bilo kasno. Naravno, veoma je teško započeti delotvoran trening kada čovek več ima dvadeset i pet godina. Pravo vreme je rano detinjstvo. 156

DRUGI FAKTORI Ali u detinjstvu se stvari usled psihičkih veza sa roditeljima komplikuju. Indikativno je posmatrati kako se štetan seksualni trening javlja tako reči kao nezgoda u psihičkom konfliktu izmedu de-teta i roditelja. Svadljivo dete, pre svega dete koje se nalazi u adolescentnoj fazi, ponekad zloupotrebIjava seksualnost sa svesnom namerom da povredi roditelje. Poznato je da mladiči i devojke neposredno posle raspri sa roditeljima stupaju u seksualne odnose. Deca pribegavaju takvim sredstvima da bi se osvetili roditeljima, naročito u slučaju kada vide da su roditelji u tom pogledu osetljivi. Dete koje traži svadu skoro uvek pribegava tom oružju. Jedinu mogučnost suprotstavljanja takvoj taktici ponašanja predstavlja nastojanje da 66 dete učini odgovornim za sebe i svoje postupke, kako ne bi moglo duže da se uljuljkuje u uverenju da su posredi samo interesi njegovih roditelja a ne takode i njegovi. Pored uticaja okoline detinjstva, onako kako se on odražava u životnom stihi, u seksualnom ponašanju se odražavaju i političke i privredne prilike jedne zemlje. Te prilike stvaraju jedan odredeni društveni stil, koji pojedinac teško može izbeči. Po-sle rusko-japanskog rata i sloma prve ruske revolucije, što je imalo za posledicu da je narod obuzimalo beznade i rezignacija, raširio se jedan veliki seksualni pokret koji je postao poznat kao saninizam.1 Pokret je podjednako privukao odrasle i mlade. Slična seksualna prenapetost je opšta pojava u revolucionarnim nemirima, i dobro je poznato da je zao1 Pojam ,,saninizam" potiče od svojevremeno veoma zapaženog romana pod naslovom Sanin, koji je 1907. go-dine objavio narodnjački ruski pisac Mihail Petrovič Arcibašev (1878--1927). Saninizam je bio jedna ,,nesvesna pa-rodija hedonističke dekadencije", pri čemu se oslanjao na junaka pomenutog romana. O daljim pojedinostima vid. Renato Pagglioli, The Poets oj Russia 1890--1930, Harvard University Press, Cambridge/Mass. 1960, str. XIX + 383.

157

kupljenost seksualnom čulnošču naročito izražena u doba rata jer se život čini bezvrednim. Kurioziteta radi neka ovde uzgred bude napomenuto da je policija svesna toga da seksualnost, tako upražnjavana, služi psihološkom pražnjenju napetosti. U Evropi u svakom slučaju policija svaki put kada je negde počinjen neki zločin, obično pre-tražuje staništa prostitutki. Jer, u mnogim slučaje-vima ubicu ili nekog drugog prestupnika za kojim traga nalazi baš tamo. Zločinac se može tamo nači jer se posle počinjenog zlodela oseča prenapetim i traži olakšanje. On želi da se uveri u svoju snagu i da sebi dokaže da je još uvek silan i močan a ne neka propala egzistencija.

DRUGI FAKTORI Ali u detinjstvu se stvari usled psihičkih veza sa roditeljima komplikuju. Indikativno je posmatrati kako se štetan seksualni trening javlja tako reči kao nezgoda u psihičkom konfliktu izmedu de-teta i roditelja. Svadljivo dete, pre svega dete koje se nalazi u adolescentnoj fazi, ponekad zloupotrebIjava seksualnost sa svesnom namerom da povredi roditelje. Poznato je da mladiči i devojke neposredno posle raspri sa roditeljima stupaju u seksualne odnose. Deca pribegavaju takvim sredstvima da bi se osvetili roditeljima, naročito u slučaju kada vide da su roditelji u tom pogledu osetljivi. Dete koje traži svadu skoro uvek pribegava tom oružju. Jedinu mogučnost suprotstavljanja takvoj taktici ponašanja predstavlja nastojanje da 66 dete učini odgovornim za sebe i svoje postupke, kako ne bi moglo duže da se uljuljkuje u uverenju da su posredi samo interesi njegovih roditelja a ne takode i njegovi. Pored uticaja okoline detinjstva, onako kako se on odražava u životnom stihi, u seksualnom ponašanju se odražavaju i političke i privredne prilike jedne zemlje. Te prilike stvaraju jedan odredeni društveni stil, koji pojedinac teško može izbeči. Po-sle rusko-japanskog rata i sloma prve ruske revolucije, što je imalo za posledicu da je narod obuzimalo beznade i rezignacija, raširio se jedan veliki seksualni pokret koji je postao poznat kao saninizam.1 Pokret je podjednako privukao odrasle i mlade. Slična seksualna prenapetost je opšta pojava u revolucionarnim nemirima, i dobro je poznato da je zao1 Pojam ,,saninizam" potiče od svojevremeno veoma zapaženog romana pod naslovom Sanin, koji je 1907. go-dine objavio narodnjački ruski pisac Mihail Petrovič Arcibašev (1878--1927). Saninizam je bio jedna ,,nesvesna pa-rodija hedonističke dekadencije", pri čemu se oslanjao na junaka pomenutog romana. O daljim pojedinostima vid. Renato Pagglioli, The Poets oj Russia 1890--1930, Harvard University Press, Cambridge/Mass. 1960, str. XIX + 383.

157

kupljenost seksualnom čulnošču naročito izražena u doba rata jer se život čini bezvrednim. Kurioziteta radi neka ovde uzgred bude napomenuto da je policija svesna toga da seksualnost, tako upražnjavana, služi psihološkom pražnjenju napetosti. U Evropi u svakom slučaju policija svaki put kada je negde počinjen neki zločin, obično pre-tražuje staništa prostitutki. Jer, u mnogim slučaje-vima ubicu ili nekog drugog prestupnika za kojim traga nalazi baš tamo. Zločinac se može tamo nači jer se posle počinjenog zlodela oseča prenapetim i traži olakšanje. On želi da se uveri u svoju snagu i da sebi dokaže da je još uvek silan i močan a ne neka propala egzistencija. SOCIJALNO REŠENJE Jedan Francuz je jednom rekao da je čovek jedino živo biče koje jede kada nije gladno, pije kada nije žedno i u svako doba može da ima seksualne odnose. Prekomerno zadovoljavanje seksualnog nagona stvarno odgovara prekomernom zadovoljavanju svih ostalih požuda. Naravno, u suprotnosti je sa životnom harmonijom ako se prekomerno udovoljava nekoj od požuda i ako se neko interesovanje razvije preko svake mere. Psihološki časo* pisi su puni opisanih slučajeva kod kojih su Ijudi do te mere razvijali interesovanja i požude da su kod njih postali prisilni. Svako je čuo za cicije kojima je novac najvažnija stvar u životu. Ali mi znamo i za slučajeve osoba za koje je čistoča naj;^ važnija stvar na svetu. Takvim osobama je pranje najvažnija delatnost i ponekad se peru celog dana i onda još i do ponoči. Najzad, nailazimo i na Ijude koji jelu pridaju ogroman značaj. Oni celi bogovetni dan samo jedu, jedino se interesuju za hranu i ne umeju ni o čemu drugom da razgovaraju nego samo o jelu. 158

Slučajevi preterane seksualnosti u potpunosti liče na pomenute vidove ponašanja. Svi oni vode ka neuravnoteženosti područja delovanja i do poremečaja njihove harmonije. Time celokupni životni stil neizbežno dospeva na nekorisnu stranu života. Pri pravilnom uvežbavanju seksualnog nagona polne težnje bi trebalo da budu usmerene na jedan koristan cilj, u kojem sveukupnost svih naših delatnosti može da nade svoj odgovarajuči izraz. Ako je pdabran pravi cilj, onda ni seksualnost niti bilo koji izraz života neče biti ugrožen od prenapetosti. S druge strane, opet, mora se ovladati svim nagonima i mteresovanjima i oni moraju uzajamno da budu uskladeni. Ali njihovo potpuno potiskivanje predstavljalo bi jednu opasnost. Kao što se u do-menu ishrane preterano držanje dijete nepovoljno odražava na duh i telo, tako isto nije preporučljiva potpuna uzdržanost u području seksualnog života. Ovu konstataciju treba tako razumeti da pri jednom normalnom životnom stilu seksualnost treba da nade svoj primereni izraz. To nikako ne znači da neuroze, koje ukazuju na neuravnoteženost životnog stila, možemo da prevazidemo na taj način što čemo seksualnosti dati punu slobodu. Danas uveliko rašireno shvatanje da je potisnuti libido odgovoran za nastanak neuroza naprosto ne odgovara is-tini. štaviše, stvari stoje upravo obrnuto: neurotični Ijudi ne umeju da nadu pravu izražajnu formu za svoj seksualni nagon. Često nailazimo na Ijude kojima je savetovano da slobodnije i nesputanije izražavaju svoje seksualne nagone; ti su se Ijudi držali tog saveta, da bi onda doživeli da im se stanje samo pogorša. Razlog ovakvom ishodu je u tome što ovi Ijudi zaboravIjaju da svoj seksualni život povežu sa jednim socijalno korisnim ciljem, što bi jedino moglo da izmeni njihovo neurotičko stanje. Zadovoljenje seksualnog nagona kao takvo nije u stanju da leči neurozu, jer neuroza je, da se tako izrazimo, bolest životnog stila i ona može da bude izlečena samo ako posvetimo pažnju životnom stilu. 159

Za individualnog psihologa je sve to tako jasno da se on uopšte ne koleba da ističe da je srečan brak jedino zadovoljavajuče rešenje za seksualne probleme. Neurotičar, naravno, neče biti oduševljen takvim rešenjem jer je on uvek kukavica i nije do-bro pripremljen za socijalni život. Socijalno rešenje problema seksualnosti takode nastoje da izbegnu i svi oni Ijudi koji prenaglašavaju seksualnost, govore o poligamiji i drugarskom braku ili o braku na odredeno vreme. Njima nedostaje strpljenje da problem socijalnog prilagodavanja reše na osnovi uzajamnog uravnoteženja interesa izmed u muškarca i žene, i tako onda beže u neke iluzorne predloge re-šenja. Medutim, najteži put je ponekad najkrači put. 160

13. ZAKLJUCNE NAPOMENE Došao je trenutak da svedemo zaključak ovih naših razmatranja. Metoda indivldualne psihologije, mi se ne kolebamo da to priznamo, počinje i završava se sa problemom manje vrednosti. Osečanje manje vrednosti je, kao što smo videli, osnova Ijudske težnje i uspeha. Na drugoj strani, osečanje manje vrednosti čini osnovu svih naših problema u vezi sa pogrešnom psihičkom prilagočtenošču. Ako pojedinac za sebe ne pronade nikakav valjan konkretan cilj nadmoči, onda se kod njega javlja kompleks manje vrednosti, koji kod njega budi želju za nekim izlazom. Ta želja da se nade neki izlaz izražava se u kompleksu nadmoči, koji nije ništa dmgo nego cilj na nekorisnoj, taštoj strani života, cilj koji obečava zadovoljenje putem jednog drugog lažnog uspeha. U tome se sastoji dinamika duševnog života. Da budemo još konkretniji, znamo da su greške u psi-hičkim funkcijama u odrečtena vremena štetnije ne-go u neko drugo vreme. Mi, nadalje, znamo da se životni stil iskazuje u sklonostima i tendencijama koje su se uobličile u detinjstvu, to znači u slici vodilji koja se razvija u uzrastu od četiri ili pet go-dina. I pošto je to tako, to ceo teret brige za naš psihički život u osnovi leži na ispravnom usmeravanju dece. 11 A. Adler, IV

161

Što se tiče staranja oko dece, pokazali smo da bi primaran cilj trebalo da bude unapredenje osečanja za zajednicu, pomoču kojeg se mogu iskristalisati korisni i zdravi ciljevi. Samo ako se deca uvež-bavaju u tome da se uklope u red zajednice, sveobuhvatno osečanje manje vrednosti može da bude usmereno na prave puteve i da bude ometeno da izazove kompleks manje vrednosti ili kompleks nadmoči. Socijalna prilagodenost je druga strana prob-lema inferiornosti. Pošto je čovek kao pojedinac in-ferioran i slab, to Ijudi žive u zajednicama. Osečanje za zajednicu i društvena saradnja su stoga spas za čoveka kao pojedinca.

SADR2AJ POZNAVANJE ZIVOTA 1.

NACELA INDIVIDUALNE PSIHOLOGIJE . .

Usmerenost na cilj

8

Shema percepcije

11

Osečanje manje vrednosti i osečanje za zajednicu Common sense i njegovo pomanjkanje .... Roditeljski uticaji

17

Osečanja i snovi

19

Redosled po rodenju i rana sečanja Zaključak 2.

13

15

20

22

PREVAZILA2ENJE OGRANlCAVANJA ...

Jedinstvo individue Socijalni sklop

7

23

23 25

Stavovi prema nedostacima

29

Znaci jakih osečanja manje vrednosti ....

33

3. KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI I KOMPLEKS NADMOCI 38 Opšta razmatranja . . . .

38

Pojedinačni slučajevi

43

4.

i

2IVOTNI STIL

51

Razumevanje jednog životnog stila Korektura životnog stila 163

53 59

5.

RANA SECANJA

Načini sečanja

64

66

Predmeti sečanja

69

Sečanja mažene i nevoljene dece 6.

72

TELESNI POKRETI I STAVOVI

Telesni pokreti

77

Stajanje

78

Osloniti se

78

Daljina i blizina Stavovi

77

79 82

Hrabrost i strašljivost

82

Vera u predodredenje

84

Zavist, muški protest i seksualne teškoče . . 85 7.

SNOVI I NJIHOVO TUMACENJE

Životni stil i životni ciljevi Prdvatna logika Uzroci snova

90 94

97

Spavanje, budno stanje i hipnoza 8.

90

100

VASPITANJE I PROBLEMATlCNA DECA . .

Skola i socijalni ideali

102

Uticaj porodice

104

102

Problematična deca Terapija

107 HO

Dijagnoza: redosled rodenja 9.

H4

PROMAŠENI ŽIVOTNI STIL: JEDAN SLUCAJ 119

Rano detinjstvo

120

Skolski problemi

123

Tri životna pitanja

125

Predohrana i poboljšanje

128

10. SKLONOST KA PRESTUPIMA I NEDOSTA TAK OSECANJA ZA ZAJEDNICU 130 Opšta pitanja

130

Primeri odredenih slučajeva 164

133

11.

LJUBAV I BRAK

140

Pretpostavke ravnopravnosti

140

Priprema za brak

142

Bračno savetovanje

146

12.

SEKSUALNOST I SEKSUALNI PROBLEMI .

Rani trening

152

Zavisnost od životnog stila Drugi faktori Socijalno rešenje 13.

154

157 158

ZAKLJUCNE NAPOMENE 161

151

CIP -- KaTaAoraaaunja y ny<SAHKauHJH BnSAHOTCKa MaTHite cpncKe, hobh CaA 159.923 AAAEP, AApeA Odabrana dela Alfreda Adlera. -- [2. izd.]. -- Novi Sad Matica srpska, 1989. -- 5 knj. ; 21 cm. -- (Biblioteka Imago) Kni. 4: Poznavanje života / preveo s nemačkog Tomislav Bekič. 164 str. Prevod dela: Lebenskenntnis. ISBN 86-363-0130-0. -- ISBN 86-363-0134-3

ALFRED ADLER ODABRANA DELA, I--V POZNAVANJE ŽIVOTA II izdanje Lektor: Milica Bujas * Tehnički urednik: Mirjana Jovanovič * Korektor: Dušanka Vidakovic * IRO Matice srpske, Novi Sad * Za izdavača: Dragoljub Gavarič * Tiraž: 10.000 primeraka * Stampa: TO štamparija ,,Budučnost", Novi Sad ISBN 86-363-0130-0 | ISBN 86-363-0134-3 1989