Догматско учење Светог Григорија Богослова

1 of 1

ДОГМАТСКО УЧЕЊЕ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА УВОД 1. БОГОСЛОВЉЕ Ћутање и реч (апофатичко и катафатичко богословље) Богословље као тајна 2. УЧЕЊЕ О БОГУ Несхватљивост Бога Божија имена 3. ТРОЈИЦА Улазак догмата у историју Тројично богословље Свети Дух Јединство у Тројици 4. СТВАРАЊЕ Бог Творац Створења Човек Грехопад 5. ХРИСТОС Писање о Сину Божијем Две природе „Не примљено – не исцељено“ Догмат о искупљењу

1 of 1

У предтходним главама, посебно при упознавању с Григоријевим проповедима на црквене празнике, ми смо се већ коснули неких карактеристичних аспеката његовог богословља. У садашњој глави предстоји нам да размотримо те Григоријеве богословске теме, које имају догматско значење, односно његово схватање задатака и циљева богословља, његово учење о Богу, о Тројици, о Христу, о Светом Духу, о створеном свету, о човеку, о грехопаду и искупљењу. Григорије је један од твораца православног догматског богословља. Његово име је прво у списку извора, којима се преп. Јован Данаскин користио при писању "Тачног изложења православне вере" - дела које је све до дан данас остало у источној традицији главно систематско разјашњење хришћанских догмата. Григорије Богослов, за разлику од Дамаскина није био систематски богослов и није себи поставио задатак да створи исцрпни водич за догматику. Ипак у његовим беседама се садржи толико богатог догматског материјала, а његове богословске формулације су толико утанчане, да је његово стваралаштво оставило неизбрисив печат на сву наредну догматску традицију Православног Истока. НАЗАД

1 of 4

1. ЋУТАЊЕ И РЕЧ Григорије је служење речи сматрао главним делом свог живота. Међутим још пре завршетка Атинске Академије он је знао да посвети себе не речи као вештини, већ речи о Богу, знао је да постане не "филолог" ("philologos"), већ "филоcоф" ("philosofos"), не ритор (говорник), већ богослов. Термини "философија" и "богословље" неретко се код Григорија јављају као синоними: тако на пример у 27. беседи израз "философирати о Богу" не значи ништа друго до "богословствовати". Парадокс сваке речи о Богу се састоји у томе да је Бог по својој суштини недостижан за људски разум и као последица тога не може бити изражен, описан, нити изјашњен никаквом људском речју. Истинска побожност се по Григоријевим речима не састоји "у томе да се често говори о Богу, него да се више ћути" (1). Бог се човеку не открива кроз речи, већ изнад речи - кроз молитвено сједињење с Њим, које настаје у дубоком ћутању језика и разума. Због тога првенство, које су многи источни Оци давали апофатичком методу богословља - када се не говори о томе шта Бог јесте, већ само о томе шта Он није. При доследном одрицању свега што није Бог - а Он није ништа од онога што се може обући у речи - човек као да остаје лишен речи и заћуткује. Када се све речи исцрпу, открива се могућност за сусрет с Богом на тој дубини, где речи више нису потребне, где оне просто постају сувишне. Апофатичко богословље, чије изворе налазимо код Климента Александријског, развило се у радовима св. Григорија Ниског, а касније - код аутора Дионисијевих радова ("Корпус Аеропагитикум"). Што се тиче Григорија Богослова, он није био безусловни поклоник апофатичког метода, добро спознајући како његове предности, тако и главни недостатак: одсуство речи не осигурава човеку увек реално богоопштење, сусрет са живим Богом. Зато, да би се људи привели Богу, о Њему треба говорити, сматрао је Григорије, при чему не говорити само одрицањима, већ и тврђењима, необазирући се на то да никакво тврђење о Богу не може бити потпуно. Григорије Богослов је по свој прилици био прагматичнији него његов надахнути пријатељ епископ ниски, и више је мислио о практичној користи своје проповеди; зато је он сматрао, да се чак по поводу Божије природе могу начинити нека тврђења. Катафатички метод богословља је само нека допуна апофатичком методу, међутим без те допуне апофатички метод не води никуда: >>Љубопитујући о природи Суштог (Оног Који јесте), не заустављај се на томе шта Он није, већ ономе што Он није додај и оно што Он јесте, јер лакше је нешто уједно постићи, него све појединачно одрицати; додај да би искључивањем онога што Бог није и тврђење онога што Он јесте, начинио то о чему мислиш боље доступним схватању. Јер онај који говори о нечему што није и ћути о ономе што јесте, сличан је ономе ко упитан колико је два пута пет, одговара "није два, није три, није четири, није пет, ниједвадесет, није тридесет,...", али не говори да је то десет, и не задржава ум онога који пита на ономе што је тражио. Јер је много лакше и краће показати шта није предмет објаснивши шта он јесте, него искључујући оно што он није, полазати шта он јесте.>То приносим Богу, то Му посвећујем - то једино што сам ја сачувао за себе, чиме сам једино и богат. Јер сам се од осталог одрекао по заповести Духа, и за драгоцено зрнце бисера разменио сам све што сам икада имао и постао - боље рећи, желео бих постати - онај велики купац, који је за мало и потпуно пропадљиво купио велико ни неразрушиво (8); једино реч задржавам за себе као слуга Речи (9), и никада по Својој вољи нећу потценити ово стицање, већ ћу га поштовати, љубити и радовати се због њега више него због свега осталог, због чега се радују многи; њега ћу учинити пријатељем целога живота, добрим саветником, сабеседником, руководитељем на путу ка вишем, усрдним помоћником у борби. И пошто презирем свако ниско задовољство, сва моја склоност је након Бога уперена на реч, (или) боље рећи, на Самог (Бога), јер оно води Богу уз помоћ разума, кроз који се у нама једино и уистину и прима и очувава се и узраста Бог.>"Отворићу уста моја и напуниће се Духа" (12), и Духу ћу посветити све своје и себе самога - и дело и реч и неделање и ћутање, само нека Он влада мноме, нека води и руку и ум и језик ономе што треба и што он жели... Ја (сам) инструмент божански, инструмент словесни, инструмент који је направио и на коме свира добри Уметник - Дух. Је ли Он јуче направио ћутање? Моја философија је била да не говорим. Удара ли Он данас по струнама ума? Огласићу реч и моја философија ће постати - говорити. Нисам толико брбљив, да бих желео да говорим када сам дејством (Духа) призван на ћутање; али нисам ни толико мутав (нем) ни неук, да када је натало време за речи да "стављам стражу устима својим" (13); напротив, ја ћу затварати своја врата и отварати ради Ума, Речи и Духа - једној саприродности и божанскости. Дакле, говорићу, јер сам призван на то...Једни су јуче или прекјуче, одвративши се од својих свакодневних послова, изненадно постали учитељи богословља, други, можда слуге, не једанпут подвргнувши се ропском служењу, који беже од ропског служења, с важношћу философирају о недостижном... Све је у граду пуно таквих људи: улице, тргови, плочници, раскрснице. То су и трговци одећом и мењачи новаца и продавци животних намирница. Ти ћеш (га) упитати за болест? (оболах) а он ће пред тобом философирати о рођеном и нерођеном; желиш да сазнаш цену хлеба, а он ће ти одговорити да је Отац већи од Сина; питаћеш га да ли је купка спремна, а он говори да је Син настао ни из чега.>Није свакоме, кажем вам, могуће да философира о Богу, не свакоме! То није ствар јефтина и није за оне који гмижу по земљи! Додаћу још да није свагда, не пред свима и није увек могуће философирати, али треба знати: када, пред ким и о чему. Дакле, није свима то доступно, већ само онима који су испитали себе и провели живот у созерцању, а пре свега очистили душу и тело, или у крајњој мери, очишћују. Јер за нечистог не може бити безопасно да се дотакне чистог (5), као и за слаби вид - сунчевог зрака. А када је могуће философирати? Када смо слободни

2 of 5

од спољашњих жабокречина и сметења, када се наше владичанско (6) не меша са неприкладним и блудећим ликовима (=образима)... Јер заиста треба имати слободу да би познали Бога... А пред киме се може (философирати = богословствовати)? Пред онима који се тиме занимају с усрђем, а не (пред онима који) са задовољством брбљају о томе, као и о било чему другом, након скечева, позоришта, песама, задовољавања стомака и онога што је испод стомака... А о чему је могуће философирати и у којој мери? О ономе што нам је доступно и у таквој мери у која одговара способности и моћи слушаоца... Је не говорим да се не треба свагда сећати Бога... Сећати се Бога треба чешће него ли дисати!... Не забрањујем непрестано се сећати Бога, него непрестано богословствовати (= говорити о Богу); притом забрањујем не само богословље као нешто што није побожно, већ богословље које није правовремено; не забрањујем учитељство, већ немање мере.>О тајанственом ћу говорити тајанствено (mystikōs ta mystika phthengesthai), и о светом - свето; нећу почети да бацам пред људе с оскврњеним слухом оно што се не разглашава; нећу допустити да веће страхопоштовање покажу они који се поклањају демонима, слуге стидних митова и предмета - они који би пре пролили своју крв него што би дозволили да непосвећени виде њихово учење (9); знајмо да као што у одећи, храни, смеху и ходу постоје неке норме (=благообразије, пријатна спољашњост), тако и у речи и ћутању оно треба да буде тим више што ми поштујемо Реч заједно са осталим именима и силама Божијим. Зато нека и наша љубав према богословским споровима буде у легалним границама.>Када будем усрдно усходио на гору,... ако ли је ко Арон, нека узиђе заједно са мном и стане поред, али нека примети да треба да остане изван облака. Ако ли је ко Надав или Авиуд или неко од старешина, нека узиђе, али (нека) стане подаље, сразмерно степену свога очишћења. Ако ли је ко неко из гомиле и од недостојних такве висине и созерцања, ако је нечист нека уопште не приступа јер је то није безопасно, а ако је и на време очишћен, нека стане доле и слуша само гром и звук трубе, то јест просте речи побожности, а на од муња задимљену и осветљену гору нека гледа као на претњу, и заједно са тим (као на) чудо за оне који не могу узићи. А ако је неко зла и неукротива звер, потпуно неспособна да прими речи побожности и богословља, нека се не скрива у шуми са злим мислима и злом нарави, да би уловила неки догмат или израз, напавши неочекивано,... него нека стане још даље, нека потпуно одступи од горе... Јер реч, удаљивши се од таквих људи, жели да буде изображена на тврдим и каменим таблицама, због тога што у закону има откривеног и скривеног: откривено - за гомиле и за оне који пребивају доле, а скривено за малобројне који стреме да достигну висоту.>Ви не знате какав је дар Божији ћутање и то да се нема потреба у ма којој речи, већ по сопственом нахођењу једне изабирати а друге избегавати, и бити сопствени распоређивач како речи, тако и ћутања! Јер је по својој природи свака реч немоћна и лако колебљива,... а реч о Богу - толико је боља колико је њен

4 of 5

предмет виши, ревност силнија, опасност страшнија. Али чега смо се уплашили и на шта се надамо? На ум, на реч или на слух, ако свим трима прети опасност? Јер је постићи тешко, изјаснити немогуће, а наћи очишћен слух теже од свега.Шта се десило са мном, о пријатељи, посвећени и који заједно са мном љубите истину? Ја сам бежао да бих схватио Бога, ја сам већ на тај начин усходио на гору, ступао у облак, удаљивши се од материје и свега материјалног, сабравши се унутар себе, колико је могуће. Али када сам погледао, видео сам једино Бога отпозади. Да, и то сам био покривен стеном (5), то јест ради нас оваплоћеним Логосом. Склонивши се мало, видео сам, не прву и несмешиву Природу, познату Њој Самој, то јест Тројицу; нисам видео то што пребива унутар прве завесе и бива покривано херувимима (6), него само оно што се налази скраја и доступно је за нас. А то, колико ми је познато, јесте та величина, или, како га назива божански Давид, великолепије (7) (које се сагледава) у Њиме створеним и Њиме руковођеним стварима.>"Схватити Бога је тешко, а изрећи немогуће", како је философирао неко од јелинских богослова (10)... А ја кажем: изрећи је немогуће, а схватити још немогућније. Јер схваћено може бити појашњено речју - ако не потпуно, онда бар приближно - ономе коме уши нису дефинитивно повређене и разум се није сасвим иступио. Али такву реалност обујмити разумом савршено је немогуће и недостижно не само за окореле у лењости и приклоњене земљи, него и за сасвим узвишене и богољубиве. Не знам да ли је то могуће вишим и духовним природама, које благодарећи свовој блискости Богу и томе што се озарују свецелом светлошћу, може бити да Га виде, ако не потпуно, али савршеније и одређеније него ми (11)... Та је природа несместива и несхватљива. А несхватљивим не називам то да Бог постоји, већ оно што он Собом представља. Јер "није узалуд проповед наша", није "сујетна вера наша" (12) и ми не учимо о томе (да Бог не постоји), не трудите се да у нашој искрености видите зачетке атеизма или клевета (на Бога) и не преузносите се над нама као онима који сазнају у сопственом незнању.>Нама, везаним за земљу, како говори божански Јеремија (23), обученим у ово грубо тело, извесно је то, да као што је немогуће престићи сопствену сенку, па чак и ономе ко јако жури, јер она толико иде испред колико бива достигнута; или како се видљивоме не може приближити гледање без помоћи светлости и ваздуха, или као што они који по природи плове у води не могу живети ван воде, тако је и онима који се налазе у телу немогуће да се свецелно присаједине умосагледатељним реалностима без помоћи ма чега телесног. Јер свагда се пројављује нешто наше (24), чак и ако се ум максимално оградивши се од видљивог и поставши онакав какав је сам по себи, стреми да се прилепи ономе што му је сродно, и невидљивом... Тако се наш ум труди да изађе из области телесног и општи непрестано с бестелесним реалностима, док, оставши немоћан, посматра оно што превасходи његову снагу.>Дакле, свака истина и свака реч остаје тамна и тешко видљива. Као када би желели да направимо нешто веће уз помоћ маленог алата, кренути за за знањем постојећег уз помоћ људске мудрости, и умосагледатељном приступајући чулима, или не без чула која нас окружују и обарају с пута, ни ми се не можемо обнаженим умом дотаћи чистих предмета, премда би се у неком степену и приближили истини и утиснули у ум постигнуто (26). А реч о Богу што је савршенија, то је несхватљивија; она садржи све многобројиније изразе и све теже одговоре. Јер свака, чак и најбезначајнија препрека зауставља и отежава покретање разума (речи) и преграђује му пут напред, слично томе, као што безначајни коњи изненадно задржани уздама, и неочекиваним ударцем мењају правац трчања. Тако је Соломон,... што се више погружавао у дубину, то је више осећао вртоглавицу и неким врхом мудрости сматрао то да је нађе уколико се мудрост удаљи од њега (27). А Павле, покушавајући да истражи, не кажем Божију природу - он је знао да је то потпуно немогуће - већ само судове Божије (28); и пошто није налазио завршетак или заустављање у усхођењу, јер није достигао љубопитљивост разума

4 of 6

нечег ограниченог, већ свагда остајући нешто неизрециво, то, (о чуда! када бих и ја испитао то исто!), облачи реч у изумљење, назива све то богатсвом Божијим и дубином, исповеда да су несхватљиви судови Божији (29), говорећи готово исто што и Давид, када је називао судове Божије безданом великим (30), дно које је немогуће нити достићи мерењем, нити осећањем, онда говори, да је дивно за њега и његову природу знање Бога, да је оно одвећ високо и превазилази његове снаге и могућност схватања.Божанство је неимењиво. А то показују не само логичка расуђивања (logismoi), већ су нам (то) дали на знање и најмудрији и најстарији од Јевреја. Јер они који су посебно поштовали Божанство и нису трпели да једним истим словима пишу и имена свих (оних) који су нижи од Бога, и име самог Бога, да не би Божанство чак ни у томе било причасно нечему својственом нама, да ли су икада могли одважити да раштрканим гласом именују неразрушиву и јединствену Природу? Јер као што нико никада у себе није удахнуо сав ваздух, тако ни Божију суштину ни на који начин нити ум моше прихватити, нити реч обухватити.>Дух, Огањ, Светлост, Љубав, мудрост, Ум, Логос (15) и томе слично, нису ли називи за Прву Природу? Дакле шта? Замишљаш ли дух без покрета и разливања, или огањ ван материје, покретања увис, њему својствених боје и облика? Или светлост непомешану с ваздухом, одељену од онога што проузрукује светлост и светљење? А ум како замишљаш? Зар не као оног који пребива у нечему другом? А мисли, зар не покретане или налазеће се у миру, или представљајуће себе споља? А реч педстављаш ли ма како (другачије), осим безмолствујуће у нама или изливане, не усуђујем се да кажем ишчезујуће? А мудрост, шта је по твојим представама осим навика да се расуђује о божанском и људском? А праведност и љубав нису ли похвална расположења која се супротстављају – једно неправедности а друго мржњи? (16)... Или треба, одступивши од тих образаца, на основу њих видети Божанство Само у Себи, колико је (то) могуће, сабравши из тих изображења неку делимичну представу (merikēn tina phantasian)? Дакле шта је то за изум, састављен из образаца, али им није истоветан? Или како све њих и сваки посебно на потпун нчин садржи Онај, Који је један по својој природи, Који је несложен и неупоредив ни са чим?... тако свака разумна природа стреми Богу и Првом Узроку, иако Га не може схватити... Уморена жељом она као да малаксава и не подносећи мучења и упушта се у нову пловидбу, да би или лошим прорачуном обратила пажњу на видљиво и учинила ма шта богом,... или из красоте видљивог и поретка познала Бога, употребивши вид као путовођу ономе што је изнад виђења, али притом не изгуби Бога из лепоте видљивог.>Бог је свагда био, јесте и биће; тачније, свагда „јесте“. Јер рермини „био“ и „биће“ су узети из наших времених ствари и из прелазне природе, а Сушти свагда јесте, и тако он Сам Себе назива беседећи с Мојсејом на гори. Јер је Он овладао свецелим бићем и обједињује га у Себи,

3 of 5

не имајући ни почетка ни краја. Као неки океан постојања (26), бесконачни и неограничени, који превасходи сваку идеју времена и природе, једино умом може бити скициран, и то сасвим нејасно и непотпуно, и то не Он сам, негооно што је око Њега – када сабира уједно једне или друге представе о Њему у некакав облик истине који бежи пре него буде уловљен и исклизне пре него буде представљен... Дакле, Божанство је безгранично и тешко сагледљиво и оно што је у Њему потпуно схватљиво је Његова безграничност, премда би неко сматрао особином просте Природе да буде илои потпуно несхватљива или потпуно схватљива.>О Ти, Који си са оне стране свега (о panton epekeina)! Шта је друго могуће појати о Теби? Која ће Те реч опевати? Јер си неизразив ма каквом речју! Како ће ум да погледа на тебе? Јер си несхватљив ма коме уму! Ти си једини неизрецив, јер си родио све изречено. Ти си једини непознат, јер си родио све познавано. Тебе објављује све што говори и (све што) не говори. Тебе поштује све разумно и (све) неразумно. Заједничка жеља свих, заједничка слабост свих устремљених ка Теби! Теби се све моли, Теби сви који схватају твоје наредбе, упућују у тишини (=безмолвне) химне. Тобом јединим све бива. Теби све у свеукупности стреми. Ти си граница свега, Ти си и Један и Све и Нико, и нити један нити све. О Свеимењиви! Како да те назовем, Јединог неименивог? Кроз покрове облака Како проникнути небески ум? Буди милостив, о Ти, Који си с оне стране свега! Јер шта је могуће певатио Теби?>Тројица је уистину Тројица, браћо... Природа Божанства... свагда сагласна Сама Себи..., свагда савршена... Она је животи и живот, славе и слава, истине и истина и Дух истине, свети и свето само по себи; свако од Њих јесте Бог,... али и три заједно су Бог... Тако краће (излажем наше учење)... да би ви који јавно иступате

2 of 5

против нас... познали да ми једно мислимо, једним духом одушевљени, једним духом дишемо... Ево, пред вашим очима пружамо једни другима руке! Ето дела Тројице, Коју ми једнако славимо и Којој се једнако поклањамоМи од браће која желе сједињење с нама тражимо једино никејску веру, а ако се саглашаају с њом, захтевамо још да Духа Светога не називају тварју. А осим тога једномислија ја ништа не тражим (8). Јер сам уверен да дуговременим општењем са нама и беспоговорном вежбању у догматима вере, ако би и било потребно нешто придодати ради веће јасноће, даће ово Господ>"Ако су", кажу, >"Бог, Бог и Бог, онда, како нису три Бога?"... Један је Бог у нас, зато што је Божанство једно. И на Једном се подижу (возводит = подизати, градити, потенцирати, постављати) Они Који су од Једног, премда и верујемо у Три, јер како један није више Бог, тако други није мање, и није један раније, и није други касније. Они нису расцепљени вољом, нити раздељени силом... Напротив Божанство је нераздељиво у раздељеним...Као што је у три сунца, смештених једно у друго једно простирање (=растварање) светлости. Дакле, када посматрамо Божанство, и први узрок и монархију, тада нам се показује једно, а када (посматрамо) Оне у Којима је Божанство, Оне који од Првог Узрока ванвремено и равноправно постоје, онда се поклањамо Трима>Ко ти је дао да видиш красоту неба, пут сунца,месечев круг, мноштво звезда, и у свему томе као у лири, прекрасну хармонију (euarmostian) и поредак; година, низање часова једних за другим, смену годишњих доба, кружење сразмерност дана и ноћи, плодове земље, растварање ваздуха, ширину бурног и тихог мора, дубине река, стремљење ветрова? Ко (ти је дао) падавине, земљорадњу, храну, вештину, станове, законе, вдржаве, миран живот, породичне везе? Откуда то да су неке животиње укроћене и покорене, а друге ти дате за храну? Ко те је поставио за господара и цара над свиме што је на земљи?>Један (је) Бог, а неосновани митови су представе јелинских умова о сабеспочетности (Богу) материје и идеја (еидеа).

2 of 5

Све те форме које они поштују и које су начинили боговима нису постојале (од почетка), већ су настале по вољи великог Бога. А ко је икада видео безвидну материју (hylen aneideon) или нематеријални облик (aylon morphen)? Јер ја нисам нашао ни тело лишено боје (achroon demas) ни боју без тела (asamon chroien). Ко је оделио то што природа није оделила, него свела уједно? Али ипак оделимо (материју од облика). Дакле расуди, ако су они сасвим несједињиви онда како би се нашли заједно, или како би се образовао космос, ако би они били потпуно раздељени? А ако су сједињени, онда, како су се сјединили? Ко их је, осим Бога, смешао? А ако је Онај Који их је сјединио Бог, онда Га признај као Творца свега. И Лончар на своме точку придаје облик глини, и злату топионичар злата, и камењу скулптор Божији ум (theia noesis) помислио је - и постала је (материја) која је имала облик, јер Он није налик живописцу, коме је видљиви лик пред очима побудио нешто слично (томе лику) - то што ум не би могао да нацрта на други начин.>Јер онај који види прекрасно начињену лиру, хармонично наштимовану, или ко слуша свирање на лири, тај не замишља ништа друго осим мајстора који је створио лиру и свирача и ка њему се окреће мишљу, чак иако не зна како изгледа. Тако је и нама очигледно творачко начело, које покреће и чува сву твар, премда је и необухватљиво мишљу. И потпуно је неразуман онај који томе добровољно не прилази и не следује природним упутствима...>А нас, привучене Богу и који не допуштамо, (да васиона) није никим вођена нити управљана, узео је под своје старање логос; затим он, обративши пажњу на видљиво и размотривши све што је од почетка постојало, није се зауставио на томе (јер није било резона дацати власт равноме нама по својој материјалној природи) и кроз видљиво нас води ономе што је више од тога и благодарећи чему је све то приведено у биће. Јер чиме је уређено небеско и земаљско, оно што је у ваздуху и што је под водом, и више од тога, оно што је пре тога, т.ј. небо, земљу, ваздух и природу воде? Ко је то смешао и разделио? И ко је узрок заједничког општења, блискости и једнодушности? (17) Јер хвалим онога ко је то рекао, премда и није наш (18). Ко ју је то довео у покрет и водио у непрекидно и неометено кретање? Није ли Онај Који је уметник свега, Који је у све ставио разум, по коме се све покреће и управља? Али ко је уметник тога? Није ли Онај, Који је (све) то створио и привео у биће? Јер не треба практиковати такву силу спонтаности. (Претпоставимо) нека биће буде од спонтаности. Од кога је онда поредак? Ако желите нека и поредак буде од спонаности. А ко је очувао законе по којима је све у почетку настало? Није ли Неко други, ако не спонтаност? Наравно, други, а не спонтаност.А ко је тај други, аки не Бог? Тако логос, који је од Бога, свима урођен и бивајући први закон у нама, узвео нас је од видљивог ка Богу.>Али ако ти законе не знаш, Разум-Логос зна, јер, ако ти не знаш живопис, то не значи да ни уметник не зна; ако ти не умеш да црташ линије; не значи да ни геометар не зна. Нешто си сам постигао, са чиме се то мудро усаглашава. Разум се састоји већ у томе, да се покорава Разуму, јер ако је све јасно, онда, рци ми, где је вера?>Он наређује сунцу да се над свима исто успиње, шаље кишу и због богатих и (због) сиромашних; ради свих – смене дана и ноћи, заједнички дар – здравље, заједничко је за све, место живљења, заједничка је величина и лепота тела, сила чула; може бити (да) сиромашни поседују још више, јер за оно што имају више благодаре и више уживају у општим добрима него моћнији у прекомерним добрима. Дакле, све је то опште и истог достојанства и сведочи о правди (dikaiosyne) Божијој... А то (исто) примећујем (и) у погледу вере. Заједнички је за све закон, заједнички пророци, речи Завета, благодат, педагогика, савршенство (26), Христова страдања, нова твар (27), апостоли, Јеванђеља, расподела (раздавање) Духа, вера, нада, наша љубав према Богу и Божија према нама...>Пошто је за доброту (Божију) било недовољно да се покреће једино у созерцању себе саме, него је добру требало и да се разлива и иде даље... (Бог) најпре замишља анђелске и небеске силе... А пошто су ове прве биле добре у Божијим очима, онда замишља и други свет - материјални и видљиви; то и јесте складни састав неба и земље и онога што је између, достојан хвале по предивном месту сваког елемента, а још је дивнији у хармоничности и усклађености (euarmostias kai symphonias) целокупности... Тиме је Бог показао да је Он моћан да створи не само природу сродну Себи Самоме, него и потпуно различиту (=страну). Јер су Божанству сродне умне природе и (оне) које су схватљиве једино умом, а потпуно су стране оне које су под влашћу чула, а од тих чулних још даље (се налазе од Бога) сасвим неодушевљене и неживе (природе).>..Постоје анђели, арханђели, престоли, господства, начала, власти, светлости, усхођења, умние силе или умови, чисте природе, ни са чим не смешиве, непокретне или тешко покретне на зло, свагда ликујуће (choreuousas) (11) око Првог Узрока... Они се или озарују њоме најчистијим осијањем или на други начин задобијају друго осијање у зависности од природе и чина. Они на себи у толикој мери носе лик или отисак Добра, да су постали друге светлости, способни да просвећују остале изливањем и раздавањем Прве Светлости. Служитељи Божије воље, они су силни како по својој природној сили, тако и по стеченој; они све опходе, свима се свагда драге воље стављају на располагање благодарећи спремности на служење и природној лакоћи. Сваки од њих је примио неки део васионе или је постављен нечему једноме из свега... (12) Они све воде ка Јединоме... опевајући Божију величину, созерцавајући вечну славу...>Небо, земља, море и сав овај свет, велика и знаменита Божија стихија, у коме (свету) се открива Бог, проповедаани ћутањем, док (свет) стоји чврсто и у миру сам са собом, остајући у домену своје природе, док ни једно (створење) не устаје против другог и не раскида те узе благоразумности, којима је све свезао Уметник - Логос, због тога он (свет) јесте и назива се космос и недоступна красота (kallos aprosition) и нико ништа не може себи представити

3 of 7

величанственије од њега.>зашто једне жиотиње живе у стадима, друге појединачно, једне су биљоједи, друге се хране месом, једне свирепе, друге кротке, једне воле човека и он их храни, друге су неукротиве и слободољубиве, једне као да су близу разума и способности да се уче, друге потпуно лишене разума и неспособне да науче. Још истражи природу пливајућих, клизајућих по водама и као летећих по влажној стихији... истражуј њихове навике и страсти, спајања и рађања, величину и красоту, привезаност једном месту и миграцију с места на место, неспајања и раздвајања... Истражуј и јата птица, разноликост спољашњег изгледа и боје безгласних и птица певачица. Који је узрок мелодичности последњих и од кога је то? Ко је зрикавцу обесио харфу на груди? Ко је дао птицама те песме и цвркут са грана, док покретане сунцем музицирају у подне, разглашујући шумом и пратећи путнике звуцима? Ко компонује (=сачињава) песму за лабуда када он на ветру шири крила и узмахујући њима задаје ритам? Откуда пчелам и пауцима толика љубав према труду и уметности, тако да су код првих саћа сложена од шестоугаоних круница, постављених једне наспрам других... а други, низ танких и готово ваздушастих нити разапетих у различитим правцима ткају сложену паучину?... Прећутаћу о мрављим оставама и магацинима, о њиховим залихама хране, одговарајућим годишњем добу и о осталом што сазнајемо из прича о њиховим путовањима, вођама и строгом поретку у делима.>Ако си мишљу прошао ваздух и све што је у ваздуху, дотакни се заједно са мном неба и небеског. Али сада нека нас више води вера него разум, ако си познао своју немоћ (у познању тога) што је ближе теби и ако си за разумно признао да познајеш оно што је изнад разума, да не би остао потпуно земни и привезан за земљу, не сазнајући чак ни сопствено незнање. Ко је заоблио небо, раставио звезде? Али пре свега: зашто су небо и звезде такви? Можеш ли одговорити, високоумни, не знајући чак ни оно што ти је под ногама? Чак и да си схватио оне циклусе и периоде, приближавања и одаљавања, заласке и изласке, какви су то зодијачки знаци и чудна мерења, и све оно ѕбог чега ти тако поштујеш своју чудну науку. Али то још није познање суштине, већ само посматрање некаквог кретања, потврђеног дуготрајним посматрањем,уједно сабирајући извођења многих (људи), а затим проналазећи закон и проглашавајући га научним (открићем). Тако су месечеве мене постале многима познате, а основа тога знања је посматрање. Али ако си ти такав познавалац ових ствари и желиш да ти се заиста диве, кажи којије узрок оваквог уређења и кретања?... Али шта је испочетка привело сунце у покрет?... Шта значи то повећавање и смањивање дана и ноћи?... Да ли си познао природу месеца, његове мене, мере његове светлости и то како сунце господари даном, а месец ноћи?...>Пре свега упознај себе самог, схвати шта имаш у рукама, схвати ко си и како си створен, како састављен, будући истовремено лик Божији и свезан са горим, и шта те је привело у покрет и у чему је твоја мудрост и у чему тајна твоје природе. Познај како си ограничен местом, а ум, не раздвајајући се, него остајући у месту, све опходи; како је око мало, а види на далеко... Познај, како ум прима лик, (као) и да је такво чување примљенога - памћење, а да је обнављање изгубљенога подсећање. Познај (схвати) како је реч пород ума и како она рађа реч у другом уму и како се мисао преноси путем речи.>... Уметник-Логос ствара живу суштину, једну из двога - имам у виду видљиву и невидљиву природу; ствара, кажем човека, и из претходно створене

2 of 7

материје узима земљу. Од Сегбе, пак полаже дихање (живота) (односно удахњује живот) - оно што се назива разумном душом и ликом Божијим (8). ствара као неки други свет, у малом велики; поставља га на земљу као другог анђела, поклоника, састављеног (из разних природа), надзорника видљивих ствари, посвећеног у тајне (mysten), сагледаватеља ствари, цара над оним што је на земљи, потчињенога царству које је изнад, земаљског и небеског, временог и бескрајног, видљивог и умосагледатељног, посредника између величине и смирења (9) који је у исто време и дух и тело...Јер није Он остављен од Оца или Свог Сопственог Божанства,како говоре неки, будући да се оно устрашило страдања и зато се скрило од страдајућег,... него у Своме (лицу), како сам рекао, Он изображава наше стање (typoi to hemeteron). Јер

4 of 10

смо то ми били пре остављења и пренебрегавања, а сада смо примљени и спасени страдањима Бестрасног>Као што кажемо да је немогуће да Бог буде зао или да не постоји,... или да постоји непостојано, или да два пута два у исто време буде и четири и десет, тако исто је немогуће и неприхватљиво, да Син чини ма шта што не чини Отац. Јер све што има Отац припада и Сину, као и супротно, што припада Сину, припада и Оцу... Али како (онда) што види Оца да чини и Сам чини? Па није ваљда тако како бива у оних који сликају и пишу слова, који не могу достићи сличност на други начин, осим да гледају на оргинал и њиме се руководе?... Али Син очишћује прокажене, ослобађа од демона и недуга, оживљује мртве, иде по мору и савршава све остало што је

5 of 10

савршио; над киме и када је то претходно савршио Отац? Није ли јасно, да је за једна иста дела Отац преднацртао начине (=образе), а Логос их доводи до испуњавања - не ропски и несвесно, већ свесно и са влашћу, тачније речено, по очински. Тако ја схватам речи: "Што отац чини, и Син такође чини"(42): не по подобију онога што је већ раније учињено, него по једнаком достојанству власти.>Да то није рекао Сам Сишавши, ми би рекли да та реч одражава човека, и не таквог, кога ми представљамо у Спаситељу - јер Његова воља није противна Богу као свецело обожена (theothen holon) - већ сличног нама, јер људска воља не следује увек Божијој, него врло често јој противречи и супроти јој се. У том смислу ми схватамо и речи: "Оче, ако је могуће да ме мимоиђе ова чаша, али не како ја хоћу него" Твоја воља да надјача (44), јер је невероватно да Он није знао, шта је могуће, а шта није и да противпоставља једну вољу другој. Али пошто су ово речи Онога Који приноси, а не принетог, јер Онај Који је сишао и значи Онај Који је принео, ми ћемо тако одговорити: ова реч није изречена тако да у Сину буде Његова сопствена воља, мимо Очеве, већ да такве воље уопште нема; тако да све заједно то значи: "не због тога да бих творио Моју вољу, јер у Мени нема воље одељене од Твоје, него само заједничка Твоја и Моја, у Којих као што је Божанство једно, тако је и воља (boulesis) једна".>Јер Он чак и сада заступа, као човек, зато што овладава телом које је примио; заступа за наше спасење, док ме силом (Свога) очовечења не начини богом премда се већ и не познаје по телу (49) - а под телесним подразумевам страсти и све нама својствено, осим греха. На тај начин и имамо заступника Исуса (50), али не тако да Он за нас ничице пада пред Оцем и ропски му прилази... Ни Отац то не потребује, ни Син не трпи, а да ли је праведно мислити тако (нешто) о Богу? Али тиме што је пострадао као човек, Он нас убеђује, као Реч и Саветник, да све претрпимо. Ето шта ја схватам под заступништвом (paraklesis).>Таква су имена Сина. Усходи кроз њих: на божански начин - кроз оне који су високи; снисходитељно - кроз оне који су телесни; или боље рећи, усходи потпуно божански, да би постао бог, подигавши се одоздо, благодарећи Ономе који је Сишао ради нас одозго. Сачувај то више од свега и пре свега и немој се преварити нити поводом узвишених, нити поводом смиренијих имена. "Исус Христос је јуче и данас" ан телсни начин "Онај исти" духовно "и у векове векова" (60). НАЗАД НАПОМЕНЕ: 1 О Григоријевој христологији види посебно: Norris. Doctrine; Wesche. Union. 2 Јн.1:1.

8 of 10

3 Сл.29,17,1-18; 212-214 = 1.424-425. 4 Сл.38,15,10-11; SC 358,138 = 1.530. 5 Сл.29,18,21-29; 216 = 1.426. 6 Приче 8:22. У руском Синодалном преводу: "Господ је мене имао началом Свога пута, пре саздања Својих, од давнина". 7 Приче.8:25. 8 Сл.30,2,1-27; SC 250,226-230 = 1.429-430. 9 Сл.30,2,27-30; 230 = 1.430. 10 Ис.53:11; Ис.49:6. 11 Лк.1:78. 12 Лк.1:35. 13 Уп. Фил.2:7-10. 14 Сл.30,3,3-16; 230 = 1.430. Уп. Деян.2:36. 15 О обожењу види подробније у следећој глави нашег рада. 16 1 Кор.15:25. 17 Дап.3:21. 18 Јевр.1:13. 19 Анти-аријанска формула "чијем царству неће бити краја" (ouk estai telos) ушла је у Никејско-Цариградски Символ вере. 20 Пс.93:3. 21 Уп. Пс.81:1. 22 Уп. Гал.3:13. 23 Уп. 2 Кор.5:21.

9 of 10

24 Јн.1:29. 25 Сл.30,4,8-5,14; 232-234 = 1.431. 26 Мт.27:46; Пс.21:1. 27 Сл.30,5,21-29;234 = 1.431-432. 28 Јевр.5:7-8. 29 Сл.30,6,7-12; 236 = 1.432. 30 Сл.30,6,12-30; 236-238 = 1.433. Уп. Јевр.2:18. 31 Јн.14:23. 32 Уп. Јн.5:18-21. 33 Сл.30,7; 240,1-17 = 1.433. 34 Јн.20:17. 35 Сл.30,8,1-15; 240-242 = 1.433-434. 36 Лк.18:19. 37 Сл.30,13,18-21; 254 = 1.437. 38 Мк.13:32. 39 Сл.30,15,1-20; 156-158 = 1.438-439. 40 Јн.5:19. 41 Јн.5:19. 42 Сл.30,11,1-33; 244-248 = 1.435-436. 43 Јн.6:38. 44 Уп. Мт.26:39. 45 Сл.30,12,3-20; 248-250 = 1.436.

10 of 10

46 Види: Јованн Дамаскин. Тачно изложење Православне вере 3,18. 47 Види: Meyendorff. Christ, 136-137; 146-149. 48 Уп. Јевр.7:25. 49 Уп. 2 Кор.5:16. 50 Уп. 1 Јн.2:1. 51 Сл.30,14,8-20; 256 = 1.438. 52 Систематскким разматрањем Христових имена занимао се пре Григорија Ориген. Уп. Daniélou. Origen, 256-260. 53 Григорије набраја Христова имена већ у другој беседи, произнесенох ускоро након његове хиротоније. види: Сл.2,98,1-15; SC 247,216-218 = 1.58. Уп. такође Христова имена у PG 37,1325-1326 = 2.97. 54 Сл.30,21,1-2; 270 = 1.443. 55 Пост.2:7. 56 Уп. Рим.6:14. 57 Сл.30,20,1-48; 266-270 = 1.441-442. 58 Уп. Пс.22:2. 59 Сл.30,21,3-27; 170-174 = 1.443. 60 Сл.30,21,32-39; 274 = 1.443-444. Уп. Јевр.13:8.

1 of 3

2. ДВЕ ПРИРОДЕ Видели смо да је основна идеја која се као лајтмотив провлачи кроз читаву 30. беседу, обожење човека. Други лајтмотив је учење о кенозису-унижењу-осиромашењу Божанства: "...Бог је сишао с небеског престола, у смртној утроби унизивши Своју славу и смешавши се са смртнима, сједињени (беху) уједно Бог и човек" (1); "Христос... је осиромашио до грубости тела, будући да је највиши ум и прва природа ума" (2); "...Бог, поставши човек, страда као човек и осиромашује до примања тела на себе да би се ми обогатили његовом нишчетом" (3); Оваплоћење Логoса десило се путем смиреног снисхођења и унижења Божанства, али оно је постало пут усхођења човечанства ка врховима обожења. Божански Логос, савечан и једносушан Оцу, у оваплоћењу је остао оно што је и био, примивши на Себе оно што није био - људску природу. Сачувавши свецело Божанство, Логос је на себе принео свецело човечанство; оставши једносушан Оцу по Божанству Син Божији је постао једносушан нама по човештву; будући да је Бог и Владика, Христос је постао наш брат (4). Тиме у моменту Богооваплоћења није дошло ни до какве промене у Богу; Његова је природа остала иста каква је и била, Промена се десила у нама, јер се у нашој природи и у нашој судби све изменило на кардиналан начин: >>Јер било је (време) када је Онај, Кога сада презиреш (5), био већи од тебе; Онај, Који је сада човек, био је несложен (asynthetos). Остао је Онакав Какав је и био, али и примио оно што није био. У почетку Он је био без узрока, јер ко може бити узрок Бога? Али онда се он родио благодарећи Узроку; а узрок је био - да спасе тебе, увредиоца, који презиреш Божанство зато што је примило твоју грубост, помоћу ума ступивши у општење с телом (7), и доњи човек је постао Бог, зато се слио (synankerathe) с Богом, и постао једно с Њим, зато што је победило боље, да бих ја постао Бог онолико колико је он постао човек. Он се родио, али је и био рођен (8); родио се од жене, али и од Деве. родио се на људски (начин), а рођен божански. Без Оца сада, без мајке тамо: и све то приличи Божанству.>Он беше смртан, али Бог. Он - из рода Давидовог, али Створитељ Адамов. Он - тела носилац, али ван тела (беше). (Син) Мајке, али девствене; описив, али неизмерив. Јасле Га сместише, али је звезда ка Њему мудраце водила; они с даровима дођоше и колена приклонише. Као смртан Он у борби беше, али као Непобедиви победи искушавача у трострукој борби. Хранио се, али нахранио је хиљаде и воду у вино претворио. Крстио се, али је грехе очистио, и гласом громовним Дух Га Сином Беспочетног прогласи. Као смртни сан пробаше и као Бог море умири. Умараше се на путу, али смртнима силе и колена ојачаваше. Молио се, али ко је молбе гинућих послушао? Беше жртва, али и Архијереј.; Жрец, али и Бог. Крв принесе Богу, али очисти сав свет. Узнесен на крст, али на крсту је грех приковао... Ако је једно сведочило о нишчети смртнога, онда је друго - о богатству Бесплотног>Прилично се велики број људи држи учења о томе, да је из девственог крила одрастао Богочовек (17), Кога је Дух начинио храмом великог Бога, подигавши чисти храм. Јер Мајка је храм Христов, а Христос - храм Логоса... А када Га је (Дух) створио и обожио у утроби и довео на свет по испуњењу времена, тада Цар-Реч на себе грубо тело је примио и чистим Божанством храм испунио. Али оба (и Логос и храм) постали су за мене један Бог>Он учи на гори, беседи на равном, силазу у лађу, запрећује бурама. Понекад проба сан, да би и сан благословио, понекад се умара, да би и труд осветио, понекад плаче, да би и сузе начинио похвалним. Прелази с једног места на друго Онај, Који се не може сместити ни на какво место, Ванвремени, Бестелесни, Необухватљиви. Један и исти је и био и постаје: био је изнад времена, а постаје потчињен времену, био је невидљив, а постаје видљив. "У почетку беше, у Богу беше и Бог беше" (19). Треће беше се потврђује понављањем. Али Он је унизио оно што беше и примио оно што не беше, не поставш притом два, већ зажелевши да постане један из двају (природа). Јер и један и други је Бог - и приносеће и принето; две природе стичу се у једну, али нису два Сина, да не буде оклеветано мешање (synkrasis)!Ко не признаје свету Марију за Богородицу, тај је лишен Божанства. Ко говори да је Христос прошао кроз Деву као кроз цев, а није се у њој образовао божански и људски - божански као без мужа, а људски као по закону ношења у утроби - тај је такође безбожник. Ко говори да се (у Дјевиној утроби) образовао човек, а потом уступио место Богу, тај је осуђен... Ко уводи два Сина - једног од Бога Оца, а другог од Мајке, а не једног истог, тај нека се лиши усиновљења, које је обећано правовернима. Јер две природе, Бог и човек,.. али не два Сина и не два Бога... Краће речено, у Спаситељу је и једно и друго,... али он није и један и други - нека не буде тога (21)! Јер је једно и друго једно у сједињењу (en te synkrasei) - Бог се очовечио, а човек се обожио... Ко говори да (Божанство у Христу) дејствује по благодати, а не скопчано и не повезује се по природи, тај нека се лиши бољег дејства, али нека се испуни противног. Ко се не поклања Рспетоме, тај нека буде анатема и да се приброји богоубицама! Ко говори да се Христос усавршавао делима и да је он или након Крштења или након Васкресења удостојен усиновљења,... да буде анатема... Ко говори да је тело сишло с неба, а не да је узето од земље и од нас, да буде анатема!>Они такође казују учење о очовечењу, говорећи да будући да се "очовечио" не значи "беше у човеку",... него означава да је Он говорио с људима и живео међу њима... Одбацујући човека и унутрашњи лик, они очишћују једино спољашњост њима уведеном новом и видљивом маском (prosopeiou); они дотле противурече сами себи, да понекад због тела и све друго објашњавају грубо и телесно,... а понекад уместо правог тела уводе само привиђење (dokesin), то јест (такво тело), које не окуша ништа својствено нама, осим тога што је слободно од греха. Као доказ тога они користе апостолску изреку, не-апостолски схваћену нити изречену, а наиме, да се Спаситељ наш начинио сличан људима и наизглед постао као човек (12), као да то указује не на људски изглед, него на некакавог обмањивог фантома и привиђење (phantasias de tinos apatеlеs kai dokēseōs).>Ето каква апсурдност! Данас нам јављају мудрост, скривену од Христовог времена: због тога би требало плакати! Јер ако је вера настала тек тридесет лета уназад, а скоро четристо година је прошло од онда од када се Христос јавио, онда је толико времена узалудно било наше Евањђеље, узалудна и вера наша (14), узалуд су и мученици примали мученичку смрт, узалуд су толики и тако велики предстојатељи управљали народом... Али ко да се не удиви њиховој учености (paideuseos), када они сами јасно разликују оно што се односи на Христа, и то да се Он родио, да је био искушан, да је гладовао, жеднео, умарао се, спавао приписују људској природи, а то да је био прослављан од Анђела, да је победио искушавача, хранио народ, а такође да је и ходио по мору - односи де на Божанство... Након (свега) тога они још криве нас за то што ми уводимо две савршене или супротстављене природе и што раздељујемо натприродно и чудесно јединство.>Јер због кога и ради кога је пролита крв, (изливена) за нас – велика и преславна крв Бога, Архијереја и Жртве? Ми смо били потчињени лукавоме, продани (у ропство) греху и у трампу добили наслађење злом. Ако откуп не бива неком другом до оном који нас држи (у својој власти) онда питам: коме и зашто је принесен тај откуп? Ако лукавоме онда – ниска увреда! Не само од Бога, већ и самога Бога разбојник задобија као откуп и тако бере непроцењиву плату за своју тиранију, да би за такву плату било праведно да и нас поштеди. Ако ли пак Оцу, онда најпре –како? Па нисмо Њему робовали! Као друго, зашто би крв Јединородног била принета Оцу, који није примио Исака, кога је принео његов отац, него је заменио жртвоприношење, давши овна уместо разумне жртве.?>Питам се, због кога је проливена крв Бога? Ако ли лукавога ради – даље! Христова крв злочинцу дата! Ако ли Богу – како? Није ли други владао над нама? А откуп се свагда даје власнику. Истина је то да он Сам Себе Богу приноси, Да би нас Сам уграбио од онога који је над нама владао, И да би у место палога Христос принет био. Тако мислим, али уважавам и лик (образ).>О новога ли мешања! О чуднога ли сједињења! Онај који Јесте постаје, И Нестворени ствара се, И несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела; И Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством; И Пуни се испражњава, умањује се за кратко од Своје славе да бих се ја причестио Његовом пуноћом. Какво је то богатство доброте! Каква је то тајна ради мене! Имао сам удела у лику његовом и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И (тако) другу заједницу заједничари, много преславнију од прве, утолико што је тада дао нама оно што је боље, а сада узима удела у лошијем.>Све је постало једно ради свих и ради јединог праоца: душа за (душу) која није послушала Бога, тело за (тело) које се покорило души и било осуђено заједно са њом. Христос, који је силнији и виши од греха, за Адама потпалога (под власт) греха. Због тога је ново пришло на смену староме и кроз страдање (Христово),

4 of 7

позван би (на спасење) онај који је пострадао (Адам), и за сваки наш дуг подано је посебно од Оног, Који је изнад нас, и човекољубиво снисхођење (oikonomia) према паломе кроз непослушање постало је нова тајна. Због тога су рођење и Дјева, због тога – јасле и Витлејем. Рођење уместо стварања, Дева уместо жене, Витлејем уместо Едема, јасле уместо раја, мало и видљиво уместо великог и скривеног. Због тога дрво уместо дрвета и руке уместо руку. Уместо дрског пружања, храбро распростирање (20). Уместо својевољности – прикивање. Уместо изагнања Адама, соједињење уједно свих крајева земље. Због тога висина за пад, жуч за кушање, трнов венац за овладавање злом, смрт за смрт, тама ради светлости, погребење за враћање у земљу и васкрење (Христово) због васкрсења (Адамовог).>Распростревши своје тело по крајевима света, са свих крајева уједно је сабрао све смртне, сједињујући их у једног човека и у недра јединог Божанства их положио, сваку нечистоту крвљу јагњетовом очистивши и смртнима пут од земље ка небу премошћујући.>Природа се обнавља и Бог постаје човек "Који седи на небесима небеса исконских на истоку" сопствене славе и светлости (27), прославља се на западу наше беде и нашег смирења, и Син Божији прима то да буде и назива се сином човечијим, не измењујући оно што је био, јер је то неизмењиво, него примивши оно што није био, јер је човекољубив... Због тога се меша несмешиво – не само Бог са рођењем, ум са телом, ванвремено с временим и неограничено са мерљивим, већ и рођење с девством, бешчашће с оним што је изнад сваке части, бестрасно са

5 of 7

страдањем, бесмртно са трулежним. Јер пошто умудривши се у злу (ђаво) (28) се надао да ће бити непобедив, обманувши нас надом на обожење, и сам био обманут истицањем тела у први план, да би приступивши Адаму срео Бога. И тако је нови Адам спас старога, и осуда тела је разрешена, када је смрт била умртвљена телом.>Нама је, да би оживели био потребан оваплоћени и умртвљени Бог. Умрли смо са Њиме да би се очистили, с Њим смо васкрсли зато што смо са Њим и умрли, с Њим смо се прославили зато што смо са Њим и васкрсли. Многа су била чудеса у то време: Бог разапет, сунце се помрачило и поново засветлило, завеса се раздрала крв и вода излили су се из ребра, земља се потресла, камење се распало због Камена (т.ј. Христа), мртви су устали,... знамења при погребењу и након погребења може ли неко опевати по достојанству? Али ништа од тога није сравњиво са тајном мога спасења! Неколико капи крви пресаздају сав свет.. сабирајући све у једно.